ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

 1. Četvrta stanica (http://www.znaksagite.com/D/2015/53/53_01.pdf)
2. ... Ja sam uz tebe (http://www.znaksagite.com/D/2015/53/53_02.pdf)
3. Kukuruz (http://www.znaksagite.com/D/2015/53/53_03.pdf)
4. Metanoja uz dva stajanja (http://www.znaksagite.com/D/2015/53/53_04.pdf)
5. Pile (http://www.znaksagite.com/D/2015/53/53_05.pdf)
6. Prava ljubav (http://www.znaksagite.com/D/2015/53/53_06.pdf)
7. Proleće (http://www.znaksagite.com/D/2015/53/53_07.pdf)
8. Proleće za Adolfa (http://www.znaksagite.com/D/2015/53/53_08.pdf)
9. Skadarska priča (http://www.znaksagite.com/D/2015/53/53_09.pdf)
10. Svi putevi (http://www.znaksagite.com/D/2015/53/53_10.pdf)
11. Šiljak-planine (http://www.znaksagite.com/D/2015/53/53_11.pdf)
12. Turčin Brko i vila Kosana (http://www.znaksagite.com/D/2015/53/53_12.pdf)
13. Žena za poželeti (http://www.znaksagite.com/D/2015/53/53_13.pdf)

A evo i svih priča u jednom Word fajlu, ko tako više voli: http://www.znaksagite.com/D/2015/53/53_sve.DOC (http://www.znaksagite.com/D/2015/53/53_sve.DOC)

Glasa se za pet priča, s tim da prva dobija 3 poena, druga 2 a preostale tri po 1.
Glasa se slanjem privatne poruke na nik glasanje2015  (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?action=pm;sa=send;u=5074.)Glasanje se obavlja tako što u tekst poruke upišete pet priča po redu, prvo onu kojoj dajete 3 poena, pa 2 i tri po jedan. Nema potrebe da pišete imena priča, samo redne brojeve, da bi se lakše posle sravnjivalo.
Rok su tri dana, nešto malo više; dakle, nedelja do podne - posle toga objavljujem rezultate.
Do tada molim bez ikakvih komentara, aluzija, natuknica i svega ostalog što bi moglo da utiče na druge učesnike i regularnost glasanja. Rezultati elektronskog glasanja biće vidljivi tek kada se završi glasanje.

Podsećanja radi, tema ovog kruga radionica bila je PROMAŠENA STANICA: osoba zaboravi ili na bilo koji drugi način ne uspe da siđe na svojoj stanici (voza, autobusa, lifta, svemirskog broda, splava... štagod može da se koristi za javni prevoz ljudi i robe). Ali od toga treba napraviti priču, sa zapletom i raspletom, poželjnom fantastikom i sve u 6000 karaktera.

Evo i glasanja poslatih kao poruke.
U Mićinom glasanju pojavljuje se šest priča, pa ćemo poslednju odbaciti.
Okačeno ovde, pa neka neko sabere: http://www.znaksagite.com/D/2015/53/53-poruke.html (http://www.znaksagite.com/D/2015/53/53-poruke.html)

A evo na brzinu nekog sabiranja. Prva brojčana kolona je sa ovog glasanja na forumu, druga iz poruka, a treća zbir obe kolone.

Prava ljubav                       4          21        25
Kukuruz                              3          17        20
Turčin Brko i vila Kosana      3          13        16
... Ja sam uz tebe               4          8          12
Metanoja uz dva stajanja    2          9          11
Pile                                     3          7          10
Šiljak-planine                       2          7          9
Žena za poželeti                  2          6          8
Svi putevi                            3          5          8
Skadarska priča                   2          4          6
Četvrta stanica                    2          3          5
Proleće                                0          2          2
Proleće za Adolfa                 0          2          2

Smijem li ja dopisati svoje glasove? Mislila sam da je rok za glasanje do danas...

pa i jeste bio do danas, ali do podne... napiši kako bi glasala i komentariši priče, ne bih to ubacivao u glasačku listu, čisto da ne postane praksa, a u ovom slučaju, ništa se ne bi ni promenilo u redosledu prvih priča.

1.
9.
13.
5.

Pa i nije losa prvoplasirana prica. Smeta mi malo sva ta gomila klisea (pijani moler, muz bednik koji je kriv za sve, ljubavnica) ali ajde. Pitam se zasto se ubila? Zato sto ne moze da ima decu ili zbog bednika? Samosazaljivo beznadje. Samo me moj pas voli. Jadna ja. A i mrtva sam.
Mislim, cool. Super. Stvarno.

Quote from: Boban on 29-03-2015, 14:53:48
pa i jeste bio do danas, ali do podne... napiši kako bi glasala i komentariši priče, ne bih to ubacivao u glasačku listu, čisto da ne postane praksa, a u ovom slučaju, ništa se ne bi ni promenilo u redosledu prvih priča.

U redu, ali nisam vam ja tamo neka usputna forumska voajerka koje se iz puke dokonosti dosjetila da bi ipak glasala, vec sam pomislila da je rok do ponoci. Ja ili glasam ili ne glasam uopce.

PRAVA LJUBAV - WoW! Ovo me je oduševilo, mada slabo ima veze sa zadatom temom. Fino vođena pričica, svakim trenom sve mračnija sve do morbidne završnice. 3 boda

TURČIN BRKO I VILA KOSANA - Baš mi se dopalo. Prava pravcata bajka, odavno ništa slično nisam čitao. 2 boda.

ŠILJAK – PLANINE - Jako duhovito i veoma maštovito. Nemam šta da dodam. 1 bod.

SKADARSKA PRIČA - Vrlo urbano i izuzetno zanimljivo. Progutao u dahu. 1 bod.

PILE - Prepoznatljiv stil i tematika prepoznatljivog autora. Nema fantastike, zadatak ofrlje ispunjen, pa ipak dovoljno dobro da joj dodelim 1 bod.

ČETVRTA STANICA - Ideja o junaku dela koji se oteo svom autoru baš i nije nešto novo i orginalno, pa ipak ovo nije loše napisano. Ima tu čak i neke simbolike, ali je za mene isuviše komplikovano i zapetljano.

... JA SAM UZ TEBE - Vrlo neobična priča. Nisam siguran ni sam šta bih o njoj rekao. Ima mnogo mistike u njoj, na trenutke sam se gubio, ali na kraju sve dolazi na svoje mesto. Uopšte nije loše.

KUKURUZ - Priča u kojoj nema fantastike. Zamisao nije loša, ali me storija baš i nije nešto ponela. Najverovatnije je do mene, a ne do priče.

METANOJA UZ DVA STAJANJA - Neka vrsta savremene bajke sa dosta političkih konotacija i poučnim završetkom. Moglo bi lepo da prođe kao priča za decu, ali nikako nije po mom ukusu.

PROLEĆE ZA ADOLFA - Mnogo lepih slika, ali sam se izgubio tokom priče. Ni objašnjenje na kraju nije mnogo pomoglo.

SVI PUTEVI - E, ovo je priča o kojoj imam jako nedefinisan stav. S jedne strane napisana je dobro. Retko sam viđao ovako čistu SF akcionu priču na Radionici. S druge strane, odgovor na temu je izostao, a završnica je totalno bezveze. Siguran sam da postoji milion boljih varijanti da se ova priča završi.

ŽENA ZA POŽELETI - Zanimljivi preokreti, ponegdeje moglo biti i malo jasnije. Sve u svemu, fina pričica.

Quote from: SuperSynthetic on 29-03-2015, 14:58:12

Pa i nije losa prvoplasirana prica. Smeta mi malo sva ta gomila klisea (pijani moler, muz bednik koji je kriv za sve, ljubavnica) ali ajde. Pitam se zasto se ubila? Zato sto ne moze da ima decu ili zbog bednika? Samosazaljivo beznadje. Samo me moj pas voli. Jadna ja. A i mrtva sam.
Mislim, cool. Super. Stvarno.

Meni ne smetaju klisei, ali mi smeta nesto drugo. Ja sam se lecnula, ostala neugodno iznenadena, koliko prica podsjeca na jednu moju proslogodisnju koja se zvala Potkova sa srebrnim klinom. I tog razloga i nijednog drugog, prica od mene nije dobila ni boda.

Kako nazivi prica i moje pretpostavke o tome sta ce autor da prica nemaju veze jedno sa drugim. Gotovo uvek omasim, pa tako i ovaj put. Kada sam samo procitala nazive pomislila sam da ce ova prica ...ja sam uz tebe biti neka romanticna sf prica o devojci koje se izgubila na pogresnoj  stanici i super heroju koji je spasava , jer je potajno voli i uvek je tu negde da je spase ( kao u Supermanu Clark Kent ). Verovatno bih takvoj prici ako je dobro napisana dala 1 bod, ali kakvo prijatno iznenadjenje!
Prici ... Ja sam uz tebe sam dala 3 poena. Evo zasto.
- Prva recenica je odmah zaposela moju paznju, obecavajuci da ce se desiti nesto nad cime  autor, karakter i citalac nemaju nikakvu kontrolu. Sudbina , uvek zvuci tako misteriozno. Dakle odlican pocetak price.
-Opis prvog karaktera je sledeci razlog sto me je prica zadrzala da je citam. Naizgled nejak i mlad, ali dobar i posevecen veri (mind over body) ovaj karakter je zadobio moje simpatije.
-Odlican opis detalja koji Miroslava priblizava citaocu, kao na primer opis kako Miroslav oseca na dlanovima kako se voz krece posto je slep, kako stress rose sa kaputa, kako pokusava da skine svake sa klupe , pa odustaje da sedne da ne bi isprljao kaput, jer na kutiji na koju se Putin treba da sretne devojku.
-Autor je ujedno i karakter, narrator u prici.. Kada god citam, stvaram u mislima male filmove. Ovaj put sam autora zamislila kao Svetog Aarhandjela Mihajla, onog sto u jednog ruci nosi mac , cuvarem pravoslavne vere.
-Iako se prica zavrsila tuzno, autor je odrzao obecanje s pocetka price.

Quote from: saturnica on 29-03-2015, 16:12:47

Quote from: SuperSynthetic on 29-03-2015, 14:58:12

Pa i nije losa prvoplasirana prica. Smeta mi malo sva ta gomila klisea (pijani moler, muz bednik koji je kriv za sve, ljubavnica) ali ajde. Pitam se zasto se ubila? Zato sto ne moze da ima decu ili zbog bednika? Samosazaljivo beznadje. Samo me moj pas voli. Jadna ja. A i mrtva sam.
Mislim, cool. Super. Stvarno.

Meni ne smetaju klisei, ali mi smeta nesto drugo. Ja sam se lecnula, ostala neugodno iznenadena, koliko prica podsjeca na jednu moju proslogodisnju koja se zvala Potkova sa srebrnim klinom. I tog razloga i nijednog drugog, prica od mene nije dobila ni boda.

I meni je to zazvucalo kao Saturnica na srpskom. Cuti. Postala si klasika. Srbija te voli.

ja pročitah neđe do pola, i tu su mi 2. i 3. priča bile dobre, mada kao što i PrcoStipan reče, u Kukuruza nema fantastike, sem u dalekom smislu da je fantastično da Njemac zna albanski i da uopšte traže pečenje po Kosovu

bar je taj Kukuruz mogao stvarno da ima neke posljedice osiromašenog uranijuma, a tek to bi učinilo šahovske partije interesantnim. Bez toga je ovo samo klasična bobanovština i mali omaž istoriji šaha, no dobro je i tako

a što se druge priče tiče, malo me je smarala s nekim figurama, gluvonijemim vriskovima, nijemim kricima, to su neka poigravanja riječima koja mi ništa ne znače, al generalno gledano priča dobro vozi

budući da su oči i dodir valjda glavni pristup, moglo je tu biti više opipljivih opisa. Eo sad se ne sjećam jel uopšte opisivano lice žrtve, sem u tim nejasnim nijemim kricima i slično, ništa konkretnije i mesnatije

pogotovo ti ljudi s čulnim hendikepima imaju posebne facijalne ekspresije, da nema potrebe zalaziti u stilske kovanice koje suštinski i ne odgovaraju onome što se dogodilo

riječju - nijem čovjek stvarno vrišti na drugačiji način, ali priča to ne pokazuje, već on vrišti isto, samo se ne čuje. Vjerujem da on ipak i tjelesno ''vrišti'' drugačije.

Izvinjavam se, napisala sam gore da je Miroslav bio slep, mislila sam gluvonem. Na trenutak me je taj deo gde karakter ima hendikep podsetio na jednu skoro procitanu knjigu gde je glavna junakinja slepa, pa sam nesvesno napisala slep umesto gluvonem. Knjiga se zove All the lights we cannot see od Anthony Doerr-a.

Quote from: Pizzobatto on 29-03-2015, 16:46:01
...ja pročitah neđe do pola, i tu su mi 2. i 3. priča bile dobre, mada kao što i PrcoStipan reče...

Svi se pozivaju na PrcoStipan-a. Ima tu neke simbolike, rek'o bih...

Kukuruz 2 poena

Jos jedan primer gde me je naziv price prevario. Naziv price im je obecavao  radnju gde se glavni lik iskrcava u neko podje kukuruza gde ga jure  vanzemaljci. Na pamet su mi padala ona polja sa slomljenim stabljikama gde vanzemaljci ostavljaju znakove ;)
Kao ovaj na primer
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fapi.ning.com%2Ffiles%2F3bVm%2AKB78PxQfUj8K0DSnZnjXhIzlcnqqYi8IQuHE8m0MI4TNXOtpP14hbrDooD4sPU9o9lKfJeyHdx9g4EzpBSpku2svPKQ%2FAlienCC.jpg&hash=35c99af7d0ea090b233df554029afe33d7497119)

Kad ne lezi vraze, prica nema veze sa mojom mastam i predumisljajem. Kukuruz je Albanac u nekakvoj vukojebini. Mozda je na prvi trenutak to bilo razocarenje, ali mi je u isto vreme privuklo paznju. Strateski potez pisca rekla bih, a i ne cudi me posto izgleda dobro poznaje sah. Prici sam dala 2 poena zbog dobrog pripovedanja. Mogla sam da zamislim citavu scenu do detalja kako bi svi u kafani izgledali. Rekla bih da je u opisu atmosfere onaj "miris povracke" bio suvisan, nekako nakalemljen, too much.
Volela bih da se autor potrudio/la da napravi pricu sf tako sto bi posvetio/la vise paznje onome sta je iza brda. Kukuruz u jednom trenutku pita zalutalu trojicu da li ih zanima sta je iza brda, ali tu se sva"misterija" i zavrsava.

Quote from: Mileva on 29-03-2015, 18:08:09
Kukuruz 2 poena

Jos jedan primer gde me je naziv price prevario. Naziv price im je obecavao  radnju gde se glavni lik iskrcava u neko podje kukuruza gde ga jure  vanzemaljci...

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffs2.directupload.net%2Fimages%2F150329%2Fld9xk57s.jpg&hash=fe8930a05376580e81361c73a6214d12bd54f978)

Quote from: Stipan on 29-03-2015, 15:12:24
PRAVA LJUBAV - WoW! Ovo me je oduševilo, mada slabo ima veze sa zadatom temom...

tema bi "promasena stanica"; pa ova prica predstavlja kulminaciju vecine zamislivih promasenih stanica. ne razumijem.

Pa sad, šta da ti kažem...

U principu, svako ima pravo na sopstveno mišljenje, a to je bilo moje.
Mišljenje ti je kao dupe. Svako ga ima.

Dakle, ako sam priči dao tri boda, smatram da se radi o dobroj priči,
Ostatak je prilično nevažna stvar.

ma ok, mene zanima zasto konkretno smatras kako nema veze sa zadatkom. ono, argumentacija.

Lepo je što u celom krugu nema nijedne nečitljive priče.

Lako sam izdvojila najbolje napisanu (Kukuruz) i najinteresantniju (Pile), a namučila sam se oko priča kojima treba dati bod, pošto gotovo svaka ima nekšto vredno pažnje.

Quote from: Stipan on 29-03-2015, 15:12:24
KUKURUZ - Priča u kojoj nema fantastike. Zamisao nije loša, ali me storija baš i nije nešto ponela. Najverovatnije je do mene, a ne do priče.

izmedju ostalog, kruze glasine po kojima je aljehin umro zbog gusenja komadicem mesa.

Pozdrav dobri narode Sagite. Novajlija sam, al hajde da probijem led sa detaljnijom analizom priča. Probao sam da izdvojim ono što mi se svidelo i ono što mi se nije svidelo, ali nadam se da niko neće komentare smatrati zlonamernim - prema pričama sam se postavio kao nedužni čitalac koji ih je zatekao u kakvoj antologiji na papiru i trudio sam se da dam smislene komentare. Opet, to je samo moj ukus, pa se nadam da niko neće zameriti.

Odmah da kažem, tri priče (za koje vidim da su pobedničke), po meni podjednako zaslužuju tri poena - Kukuruz, Prava ljubav i Ja sam uz tebe. Odabir mi je teško pao pa sam probao da iznivelišem glasanjem preko poruka i tajnim glasanjem. Elem...

Prava ljubav – volim priče u kojima je pokojnik u prvom licu, podseća me na neki crno beli film što su ga puštali na Politici. Od naslova nisam ništa očekivao, ali početak mi se dojmio, a priča i lep stil pisanja su me lako uvukli u radnju. Takođe cenim inovativan način da se odgovori na temu promašene stanice. Iskren da budem, kraj i poenta priče su za mene možda previše sentimentalni, ali džangrizava i duhovita naratorka stvara adekvatan balans i sve to smućkano mi se jako svidelo.

Kukuruz – kao što rekoh, ovoj priči sam isto mogao da dam tri boda i da me ne grize savest, ali nisam jer sam na osnovu nečega morao da odlučim, a ova priča mi nije naučna fantastika (nije ni prethodna, osim uslovno, ali jeste za mrvicu više, osim, naravno, ako šiptari u ovoj priči ne kriju Dagovnov hram), jer mi nekako deluje kao sasvim moguće da balkanski trougao izrodi ovakvu bizarnu situaciju (osim Nemca koji priča šiptarski). Sviđa mi se što je dočarana atmosfera izolovanog kosovskog sela, napeta situacija u kafani, sve to skupa ostavlja utisak, a i stil je nekako tečan i brz, pa i razrešnje je interesantno, omaž istoriji šaha što neko reče. U prvom trenutku mi se kraj nije svideo – pomislio sam, pa čekaj, zar je to srećan završetak, šiptari im debelo naplate janjetinu i još im blagonaklono obećaju kako neće da ih kolju, trebalo je sve to na vreme skenjati... A onda, opet, pomislio sam, tako je to u životu, i nikako drugačije. Najbolje je da se živ vratiš sa jagnjetinom. Elem, potaklo me na razmišljanje.

...ja sam uz tebe – baš mi se svidela priča. Jedan poen na poruku i još jedan na tajnom glasanju (nadam se da ovim ne kršim neka radioničarska pravila), da ne bude da je izvisila na kraju, a po glasanju, vidim da nije, što mi je baš drago. Gospođica Mileva je rekla sve što se i meni svidelo – zanimljiv početak, neobičan glavni lik, slikoviti i lepi opisi koji su istovremeno i jako jednostavni – mlečni polupani prozori, vagoni se gužvaju kao igračke od papira, osluškivanje dlanom i blagi osećaj sinestezije... Ma super je, kao i trenutak potpune apokalipse, a i misteriozna pojava naratora – da li je to anđeo čuvar, smrt, usud, supermen, imaginarni prijatelj, podeljena ličnost? Sve u svemu, super priča, a ako ništa, već samom pojavom metroa u Beogradu zavređuje da bude u žanru naučne fantastike.

Turčin Brko i vila Kosana – svideo mi se naslov jer je obećao ono što ja baš volim u domaćoj fantastici – geografski lokalizovana mitološka bića, nemani, demone, drekavce i vukodlake. Dao sam joj jedan bod, a razlog je sledeći: sviđa mi se ideja priče i završnica je skroz na mestu, u stvari, poenta je baš kako treba za takvu priču. Ima i tu atmosferu domaće priče, zajebancije, ali i blage jeze i nepogode koja se sprema. Ono što mi je bilo problematično, jeste naracija. Moj stav je da je pisanje takve priče sa tim starim narodskim ili poluepskim izgovorom  jako teško, zapravo pisac mora baš da bude umešan da bi izveo tu atmosferu starog srpskog izgovora a da ne zabadne u banalnosti ili nezgrapno izražavanje. Mislim da je autor na dobrom putu da jednog dana napiše vrhunsku priču takvog stila, ali ovo za sada nije to (bar po meni) – nemam veze sa lingvizmom i književnosti pa ne mogu uprti prstom, ali mi je ono pičkaranje cigančića bilo malo nezgrapno, a kada krene kulminacija, odnosno kada nemani krenu da ih žderu, postalo mi je malo teško da čitam, kao da je narodna bajka, čardak ni na nebu ni na zemlji. Ipak, završnica vadi utisak. U svakom slučaju, nadam se da će autor pisati još ovakvih priča.

Četvrta stanica – isto sam joj dao bod u porukama. Svidela mi se ideja da delo preuzme kontrolu nad realnosti pisca, a to je ukomponovano sa svesno odabranom pogrešnom stanicom, tako da je odgovor na temu, baš kao u ,,Pravoj ljubavi" inovativan i to pozdravljam. Početak me je povukao da čitam dalje ali moja zamerka je samo stvar ukusa, a to je sledeće – daleko mi je bilo interesantnije ono što se naratorki dešava u realnosti, italic mi je bio malo dosadan za čitanje, ona se vozi tramvajem i ništa se ne dešava, tu se pojavljuju likovi neobični, ali ne i bizarni, što bi meni više prijalo. Ipak, priča je tečno ispričana i prijatna i eto mog glasa i tu.

Prava žena – nije bilo mesta da joj dam bod, pa eto jednog na tajnom (nadam se da to nije problem objavljivati). Svideo mi se početak, svideo mi se glavni lik, a njegov problem je i smešan i bizaran, ali sasvim razumljiv. I ima smisla – seks sa vešticom znači da moraš pratiti bizarni veštičiji kalendar, dobro osmišljeno. Lepo je i prijatno napisana, barem po meni. Takođe, magistrala između Beograda i Novog Sada je idealno mesto za horor priču noću, onako mračna i jeziva. Ono što mi je bilo neuverljivo – glavni lik je toliko očajan da je odlučio da se kocka, pa da vidi šta će biti, možda naguzi natrulu lešinu koja će ga 'oladiti, a možda i ne, ali nema veze, on svejedno srlja u nepoznato, opremljen samo pričama kamiondžija. Elem, ajde i to možda i nije problem, ali kraj nisma shvatio – ili ga žena zajebava s pravilima koventa, ili... Ili šta? Ubila se? Ne razumem, iskren da budem, ali mi je objašnjenje da ga je prostorno izmestila sasvim u redu. Elem, ostaje mi pitanje, kako su oni uskladili seksualni život i pravila veštičijeg kruga? Ako se ona ubila da bi bila avet, to mi nije zadovoljavajući rešenje jer onda imam još pitanja. Ili sam ja pglu.

Skadarska priča – ne kažem da je priča loša, samo ja nisam neki ljubitelj priča koje imaju previše slenga, a i postavljanje znaka jednakosti kao oblika naracije mi je nekako bezveze, kao da čitam nečiji blog. Opet, glavni lik deluje realno, lako je poistovetiti se s njim, sve se odvija na meni poznatim mestima i autobuskim linijama što mi je drago, a takođe ima i taj jezivi momenat, horor element, ali do kraja nerazjašnjen, pa tek ostaje kao neki segment, kao izazivanje emocije ali bez adekvatnog razrešenja. završnica mi nije ostavila utisak.

Metanoja uz dva stajanja – svidela mi ideja i atmosfera je mračna, baš kako treba. Zabranjene paravojne formacije, borba sa neljudskim stvorovima koje ugrožavaju čovečanstvo, korumpirana vlada, ekstremna rešenja, ja sve to pozdravljam. razlog zašto nisam glasao, jeste što mi se izvesne stvari nisu dopale – na primer, meni smeta kada glavni likovi dijalogom sve objašnjavaju, i to onda kada zaista nije potrebno. Kralj je sigurno znao predistoriju celog rata, nije bilo potrebe da mu vojnici drže predavanje, pa mi je ceo taj dijalog delovao usiljeno, kao da drže predstavu za mene, da bih ja znao o čemu se radi, a ne kao sastavni deo priče. Takođe, ostaje mi nejasno šta su hteli da kažu – da li je vlada imala neku korist od tih belogljivastih žderača? To kao da je natuknuto u jedno mtrenutku, ali nije objašnjeno, pa mi to landara u podsvesti nakon čitanja. A ako je to njihovo ulje neisprobano, onda je možda Kralj bio u pravu što ih je držao podalje od tih mera borbe? Ipak, završnica mi se sviđa – političare gologuze izbaciti na vetrometinu. Aferim!

Proleće – početak je interesantan, naveo me je da vidim šta će se dalje desiti, a nakon čitanja, vidim i osmišljenu poentu koja je na mene ostavila utisak. Pedofili i ustaše, pak, nisu baš za mene najsrećnija tema, ali pozdravljam osmišljenu ideju koja bi mogla biti (po meni) bolja, da nije sledećeg – što se priča nekako pogubi na pola. Sve ide kako treba a onda ide ceo pasus seksualnih fantazija. Nemam ja ništa protiv toga, ali mi uopšte nije u funkciji priče – niti se šta tu dalje razvija na tu temu, niti je neophodno napomenuti to kada već znamo da se glavni junak vraća iz jebačine. takođe, kada dođe do prekida stvarnosti, dolazi i meni malo dosadan segment priče kada se ništa ne dešava a lik leži, halucinira i ništa mu nije jasno, meni ništa nije jasno... možda kada bi se to malo sredilo, priča bi mi bila bolja.

Pile – lep, zajebantski stil, zajebantska tema, priča me je povukla i lako sam je iščitao do kraja. Pa onda još jednom i opet mi je bila super kao stil pripovedanja, ali me je ostavila u dilemi. Nisam siguran da li je to tako autor osmislio pa da na kraju ostavi otvoren kraj u kojem se pečeno pile, trtica, halucinacije kroz flašu piva, lokalna dromfulja, pijanstvo i tema promašene stanice mogu složiti u više smislenih rešenja ili je postojalo jedno jedino istinsko rešenje koje je autor imao na umu. Onda mi je to problem, jer ja imam sada barem tri teorije o tome o čemu se u priči radi.
   
Proleće za Adolfa – S jedne strane, cenim da je autor široko obrazovan što se tiče bizarnih istorijskih tema (što je po meni jako dobra stvar) i da je iza ove priče skrivena pažljivo osmišljena ideja koja se samo na suptilnim naznakama otkriva, kao da ima i pažljivo odvagane metafore i poente... Ali, meni se nije svidela, objasniću zašto. Meni samo ne prija takav stil naracije, malo kriptičan i halucogen, a kao nakon svih halucogena, ja ostanem zbunjen. Evo na primeru prve rečenice – kada se zapaljena koža Valhale razapinje iznad dečijih želja, meni  ta rečenica zvuči moćno i lepo, ali mi ništa ne govori – ne mogu je vezati ni za jedan osećaj, situaciju, iskustvo, a kao pretežno vizuelnom tipu, to mi samo rađa bizarne slike u glavi. To se na još mesta ponavlja. Takođe sam imao velika očekivanja. Kada je spomenut Ludvig, pomislio sam, to bre! Toga se trebalo setiti, on je odlična figura za bilo kakvu naučno fantastičnu priču, ekscentrik, možda homoseksualac, graditelj zamkova, čovek koji je misteriozno nestao nakon šetnje sa psihijatrom u šumi... od toga se i roman može sastaviti. Ali, na žalost, nisam uspeo da povežem ostatak priče sa tim, osim što se njegovi grandiozni zamkovi pojavljuju, pa na kraju me je ubistvo Cezara zbunilo i onda vremenska čigra... kao što rekoh, mislim da je to dobra priča koja samo nije po mom ukusu.

Šiljak – planina – da je priča stajala samostalno od zadate teme, kraj se ne bi naslutio, ovako je bio donekle očekivan, ali to ne smatram ovde za lošu stvar, pošto smo s temom bili upoznati. Ipak, meni se ova priča nije dopala iz nekoliko razloga – recite da sam džangrizav, ali je ptica za prevoz je meni razbila osećaj ,,suspenizije neverice" jer mi je bilo teško da to vizuelizujem i ostavilo me je sa mnogim pitanjima. Da li je taj autobus nagnut, s obzirom na položaj ptice u letu? Deluje mi i opasno. Osim toga, šofera nisam znao gde da strpam – po svim pravilima ptičije anatomije, on bi trebao da sedi s uzdama odmah iza glave, a on je u kabini, drži uzde, ne znam da li su napolju ili ne... To mi je nekako bilo neuverljivo. Osim toga, jedna stvar u priči mi nije bila jasna – on je plaćeni ubica, spušta se u izolovane doline da dokrajči mete i pri tom im svesno sjebava jedino sredstvo za bekstvo... pa ako je tako, zar nije imao neki plan da odatle utekne? Ili bi (da je stanicu pogodio) ubio metu i čekao policiju da ga pokupi? Zato mi je bilo nelogično da je on u bezizlaznoj situaciji jer onda ubica nije sve baš promislio kako treba. Ipak, remi mi je bio duhovit na kraju, a vidim da je i priča dobro prošla na glasanju, tako da u svakom slučaju ove moje zamerke treba uzeti s rezervom, jer se ljudima dopala.

Quote from: zosko on 29-03-2015, 19:37:16
ma ok, mene zanima zasto konkretno smatras kako nema veze sa zadatkom. ono, argumentacija.

Jebeš argumentaciju... To mi je slaba strana.

''Ja sam uz tebe''
Lepo pisano, izgrađena atmosfera. Ovo je jedna od priča kojoj bi, da se moglo, sigurno dala bod.
Ipak, nisam. A nisam zato što kad me pisac već povede hoću da me nekud i odvede.
Drugim rečima, razočarao me završetak. Ne volim kad se autor odluči za apokalipsu koja će razrešiti sve. U ovoj priči je takva namera postojala od početka, sve jasno ukazuje na to, pa ipak sam očekivala još nešto pre onoga ''umro je srećan'' : neki detalj, zanimljivost, možda nešto vezano za devojku koja se pominje, ne znam.

Metro u Beogradu mi je simpatična šala.

Krenuću od početka i uglavnom pričati o stvarima koje mi fale u solidnim pričama, a slabe priče ako i pomenem biće uglavnom gažene.

Prava ljubav
Ovoj priči fali, u stvari, događaj. Vrlo je lepo predstavljena situacija, presek života jedne uglavnom nesrećne osobe, pisac dobro vlada karakterizacijom likova a situacije opisuje sažeto i učinkovito. Možda da je razmenila neku reč sa molerom, možda da se među njima nešto dogodilo, nekakva iskra koja bi pojačala besmislenost njihovih života, možda da je neko hteo da otkopa molera iz ko zna kog razloga pa otkopao nju i ostavio je onako rasutu na kiši, razočaran... ne znam, fali mi u priči da se nečim zaokruži, ne samo da bude lament nad psećom ljubavi koja je eto bolja od ljudske.

Kukuruz
Ne bih se složio da u ovoj priči nema fantastike. U pitanju je neodređena ali ne baš bliska budućnost, Kosovo je odavno nezavisno i priznato od svih pa i od Srbije, igra se šahovska olimpijada, "neko" koristi čudnu trojku (Turčin, Nemac i Srbin) da malo istraži teren na negostoljubivom mestu koje možda krije ko zna kakva čuda. OK, ovoj priči je tesno u ovako malo karaktera i realno, treba da ide usporenijim ritmom i da stigne malo dalje od ovoga dokle je stigla, ali to je već nešto drugo.

Turčin Brko i vila Kosana
Ova priča kao da ju je Fipa pisao, malo vulgarnija i sa manje metafora koje opkoračuju svetove, ali na tom tragu. Moj problem sa ovom pričom je taj drugačiji, neknjiževni govor koji je prisutan ne samo u dijalozima, gde ima funkciju i može da se održi, nego i u narativnim delovima i tu dosta opterećuje, posebno kada događaji krenu brzo da se smenjuju. Možda može nekakvim osmišljenijim i primerenijim scenosledom da se pretvori u bomba-novelu... fali mi malo atmosfere, predaha, nekako je sve zbrzano, priči je definitivno bilo tesno u 6K.

...ja sam uz tebe
eh, ja pošto znam ko je autor i znam kakva su mi iskustva sa pričama ovog autora, nisam ovde zatekao ništa novo. Sjajno pisanje, ali tačka gledišta meni ne baš bliska, smenjivanje slika u ritmu koji mi ne prija. Šteta što autor nije imao snage za srećniji završetak. U svakom slučaju, kao urednik, ovakvu priču bih uvek objavio bez razmišljanja, jer sam siguran da ima onih koji bi bili oduševljeni.

Ništa pametno nemam da priložim ali kad sam već prisutan da barem guknem. Da prosti ovo jelo, zadržaću se na pričama za koje sam glasao.
Turčin je, razume se, po mene bio smrtonosan. ,,I malo se, kanda, posvetli nebo, i on vide ukraj sebe spomenik, al' nizak, bezimen i s opadajućim polumesecom na vrhu. I što pogleda, što opipa kroz ono rastinje, a kamenje svud. Pljunu i prekrsti se, al' možda bi bolje bilo da je klanjô, iako se u noć ne klanja. I zazva svačijeg Boga, al' san ga je hvatao". Ne znam, možda sam odabrao pogršnih par rečenica, nebitno, bilo kojih nekoliko bi bile odličan primer. Sve pršti od primerno odabranih reči i njihove "zvonkosti" da su se uskladile. I njihovi prelomi da cepaju rečenicu pa da od nje bezmalo prave dijaloge. Još otkad je Dacko napisala "Premeštaj", ja nisam više uživao čitajući nešto s radionice. Naravno da je Turčinu 6Kk k'o u tesnim gaćama, ali šta tu ima da se priča više.
Ulično pisanje me uglavnem ne zanima, niti poznajem niti me Beograd interesuje. A još manje volim kad odrednica ima toliko, ali me fino provozalo ,,Skadarskom" (ili već kojom) ulicom. Živo napisano, prijao mi je osećaj da nema laži i nema prevare.

Sve ostalo za šta sam glasao je bilo prilično preko one stvari, trt mrt, odradi i nagradi korektnost u priči. ,,Kukuruz" je odlično započeo pa negde na polovini potpuno izduvao, ,,Četvrta stanica" je solidna u nekakvom osrednjem pisanju a ,,Prava ljubav" obično šlihtanje ozvaničenom načinu pisanja, što se vidi i po količini prikupljenih pozitivnih brojanja. Meni lično je prilično razočaravajuće da su i neki pripadnici Olimpa pokazali da se ne izdvajaju iz mase. Sve je to fino i lepo i pismeno, ali odzvanja na šuplje, ne čuka ništa u grudima.

Ja odlično poznajem deo Beograda koji se pominje u ''Skadarskoj priči'', ali mi to priču ne čini prijemčivijom, naprotiv.
Glavni lik, rzmaženko koji zove tatu da vozaču autobusa napravi sranje, meni je izrazito antipatičan - to je glavna vrlina i (za mene) glavna mana priče. Lik je uverljiv, pouzdano znam da takvi klinci postoje, ali ni sluučajno ne bih čitala nešto duže pričano tim, takvim glasom.
Mada, ovo što sam napisala su puke subjektivnosti. Najveći problem priče je to što dečko vidi, čuje i doživi nešto neobično, a mi ne doznamo šta. Ni zašto. Ni kako. I još nam na kraju otvori oči na Zelenjaku, gde ga čeka tatica, pa ne znamo ni da li je sve sanjao. Pih! Ne volim takav kraj!

Čekaj, on je razmažen zato što zove matorog da zajebe šofera GSPa koji ne poštuje red vožnje? Eto razlike, u NS u bus se ulazi na prednja vrata, uglavnom, da bi se pokazala mesečna a vi ratujete s vetrenjačama i BusPlusom. Sasvim je normalno sankcionisanje u oba slučaja.

''Kukuruz'' mi je najbolji upravo zbog samog pisanja: jednostavnog, jasnog, bez kićenja i pretencioznosti.
A sama priča je dovoljno interesantna da drži čitaoca na odgovarajućoj temperaturi od početka do kraja, iako nije ništa spektakularno.
Ovo, naravno, ne znači da mi se baš nikad neće dopasti nikakve akrobacije, ali moj ukus je, sad to jasno vidim, poprilično konzervativan. Ne želim da me u 6000 karaktera stalno cimaju i potsećaju da pred sobom imam nečije ''delo'', a da ne pominjem da na duže staze to stvarno ne bih mogla otrpeti.   

Quote from: pokojni Steva Mažuranić on 29-03-2015, 23:18:18
Čekaj, on je razmažen zato što zove matorog da zajebe šofera GSPa koji ne poštuje red vožnje? Eto razlike, u NS u bus se ulazi na prednja vrata, uglavnom, da bi se pokazala mesečna a vi ratujete s vetrenjačama i BusPlusom. Sasvim je normalno sankcionisanje u oba slučaja.

Reč je noćnom autobusu. Noćni autobus - noćna pravila. Odavno se ne vozim njima, ali imam neka sećanja.
Dečko ne želi da sankcioniše, to je nemoćno osvetoljublje jednog slinavka.
Jebote, ja nikad nisam zvala roditelje da me izbave. Nikad i ni za šta!

Stevo, nadam se da se nećeš uvrediti ili nešto slično, pitam bez loše namere: da li si čitao ''Petrijin venac''?

Quote from: kimura on 29-03-2015, 23:39:12

Quote from: pokojni Steva Mažuranić on 29-03-2015, 23:18:18
Čekaj, on je razmažen zato što zove matorog da zajebe šofera GSPa koji ne poštuje red vožnje? Eto razlike, u NS u bus se ulazi na prednja vrata, uglavnom, da bi se pokazala mesečna a vi ratujete s vetrenjačama i BusPlusom. Sasvim je normalno sankcionisanje u oba slučaja.

Reč je noćnom autobusu. Noćni autobus - noćna pravila.

Sad, meni, nešto kao, baš i nije jasno. Noćni autobus noćna pravila? Bezveze naklapamo, ali koja je razlika između dnevnog i noćnog?


Au, al' je potrebna doza ograđivanja pre neg' što mi se obrati - ne, ali donekle volim film. Ne paše mi toliki mrak.

Stevo, živiš u gradu koji se prepešači sa bilo koje lokacije na bilo koju lokaciju za manje od 20 minuta, pa nemaš iskustvo noćnog prevoza.
Noćni autobusi često primaju putnike drugačije, ne važe dnevne karte, mora da se plaća, i tako to...

Quote from: pokojni Steva Mažuranić on 29-03-2015, 22:42:21
Turčin je, razume se, po mene bio smrtonosan.

Nekad je ovako Fipa delovao na nas... a i neki drugi. Markovićev "Beli Nosorog"... lepota sveg ovog drkanja kome smo izloženi ogleda se u tim povremenim biserima koji nas ubodu. OK, bude tu različitih dragulja za različite ljude, malo je baš univerzalnih stvari, ali Radionicu i treba posmatrati kao gacanje kroz blato u potrazi za nečim vrednim. I onda to vredno nadomesti svu muku koja je prethodila.

Knjiga i pisac su isuviše poznati, ali se, to sam odavno primetila, svi nekako više sećaju filma - koji nije loš, naravno, ali sadrži tek mali deo... svega. Pretpostavljam da je to zato što se ova izuzetna knjiga čita u ranoj mladosti (možda je čak deo lektire, ne sećam se), kada nismo spremni da je shvatimo i ocenimo njenu vrednost. Tako je bilo i u mom slučaju, ali sam je, srećom, kasnije ponovo čitala. Tebi je pominjem zato što ti se dopao ''Premeštaj''.

Inače, ovo je jedan od retkih primera da muškarac priča žensku priču, takoreći bez greške.

Što se autobusa tiče, ja odavno ne učestvujem u noćnom životu Beograda, ali ti po sećanju mogu reći da autobusi kojima se vraćaš kući posle ponoći, u dva ili četiri sata predstavljaju posebnu priču i iskustvo za sebe. Nije mudro zakasniti, propustiti vožnju ili sići na pogrešnoj stanici.

Ja opet o autobusima, kad me džarate tu gde svrbi. Zašto bi mene ili ikog interesovala podrazumevajuća i iskrivljena realnost noćnog autobusa, u smilu da je to tako pa drugačije ne može ni biti. Vozao sam se ja gradskim saobraćajem u zla doba noći, recimo Londonom, pa sem živopisnih faca drugo nisam primetio. Sve u odbranu tipa da nije mlakonja ili šta već ako bi da napakosti šoferu drkošu. Arbajt maht fraj, braćo i sestre, ili milom ili kroz dimnjak Aušvica.


Kimura, Tikve su u lektiri, a zamisli, meni mnogo važnija i od mnogo držeg autora Uloga porodice nije. Barem mislim.

Stevo, ne postoji jedna istina o bilo čemu, pa ni o noćnim autobusima. Ja, recimo, nisam nikada nigde imao nikakvih problema, ni danju ni noću, ni sam ni u grupi, ni sa zvezdinom kapom u sred zagreba u danu utakmice koja nije odigrana, dakle, zašto ti ne daš autoru da ispriča neku svoju verziju. Tebe treba da žulja koliko je i da li je uopšte njegov način pripovedanja prihvatljiv, a slučaj ko slučaj; svojevremeno vozač autobusa Obrenovac-Beograd skrenuo bus u Savu zbog toga što je ušao putnik koji nije hteo da kupi kartu i nije hteo da siđe... ludaka bar ima na sve strane. Vidiš ovaj što je oborio avion nedavno; možda stjuardesa nije tela da mu popuši i on onda rekao: "E ima da te sjebem."

O, meni se dešavalo da se noćni autobus prosto ne pojavi ili da ne stane na stanici na kojoj ga čekam. Da se pokvari kod Sajma i onda udri noću sam preko Ade ili pored Hipodroma. A možeš i da stopiraš, pa ko ti stane. Ili da čekaš zoru tu gde jesi. I to može da bude zabavno, možeš da napraviš neobična poznanstva.
Preterasmo sa autobusima, evo ja neću dalje. I tako mi je taj deo priče - to kad vozač iz čista mira skrene u pogrešnu ulicu i zaputi se ko zna gde sasvim dobar i uverljiv.

ma vozači zaslužuju poseban topik. Ja sam se vozio jednom negde u široj okolini Beograda (Obrenovac-Ub, tako nešto...) i čovek je ladno skenuo s puta 500 metara, stao kod pekare, seo unutra, pojeo burek i nastavio dalje.

То се мени прошле године у Херцег Новом десило с минибусом који вози до аеродрома - био сам једини путник, мајстор је стао код пекаре и купио обојици клопу.

А другар ми је причао да су негде тамо деведесетих пијани сватови са циганским оркестром зауставили "пилићара" којим се возио, па кад је мајстор отворио сва врата, коло је ушло на предња, прошло кроз аутобус при томе усисавајући путнике у себе и изашло на задња. Петнаестак минута је цупкао у колу и цугао ракију док мајстор није почео да труби па су отети путници похрлили назад.

Ko to tamo peva- 2 Km vezanih ociju :D (http://www.youtube.com/watch?v=QG0eCotPuWE#ws)

Nego, ko su autori prica?

''Žena za poželeti''
Ideja mi se dopala, duhovito je, ali veoma grubo odrađeno - zato nisam dala bod.
Žena za poželeti, veštica, pripada redu koji se bavi vaskrsavanjem, tako da umiranje i vraćanje u život za nju ne bi trebalo da predstavlja problem. Jedino ostaje pitanje: kako se toga nije sama setila, pre ljubomore? Zar je njoj pet puta godišnje dovoljno?
Kakvo crno potcenjivanje žena, pa još veštica!!!  xrofl

Inače, ova klimava logika bi možda mogla proći, nisu ni veštice uvek onakve kakvim ih zamišljamo, da nije nezgrapnog izražavanja (''ljubav me je zgrabila svojom okrutnom kandžom i zarila mi je duboko u srce'') i nepotrebnog ponavljanja.
Onaj ''blud nad ježom'' mi jednom bi prihvatljiv, ali ti, brate, pretera: jež, pa jež!
Šteta za ovu priču, mogla bi se doterati da bude prava poslastica!

Dakle, što se samog bodovanja tiče, priča "Prava ljubav" se veoma uspešno kotira na sve tri smernice: udobno je opstala unutar zadanog limita, fantastični motiv je iskoristila na način koji je suštinski i ključan za samu priču, a zadani motiv je veoma vešto narativno ukomponovala. Otud, sva tri boda u sva tri aspekta su pošteno zarađena.

To što se bodovanja tiče, to su suve činjenice i moji privatni sviđatisi ne mogu da na njih utiču.

Što se svega ostalog tiče, dakle mog doživljaja i celokupnog džeza sa ostalim parametrima, zanimljivo mi je da se tu priča zapravo jako slabo kotirala. A pošto je to baš onako, žešći raskorak, gledaću da ga što iscrpnije objasnim.

Kao prvo, ja zaista ne očekujem da u radioničarskim pričama naletim na tektonski jaku ideju ili bog zna kako originalan zaplet. Ako išta, iskreno verujem da bi takve dragocene ideje bolje bilo razraditi poštenije, pod boljim uslovima i okolnostima, dakle u punoj autorskoj slobodi i bez nametnutih ograničenja bilo kakve vrste. Otud je meni sasvim prihvatljivo da se za ovakve vežbe koriste neki, da tako kažem, prefabrikovani narativni modeli, bilo da ih vi zovete stereotipima ili šablonima ili kako li već vam prija. Ali u tom slučaju, ja zaista očekujem od autora da makar pokuša da iste obradi (ili, kamo sreće, da razgradi) na onaj način koji bi mi ukazao da autor shvata čemu oni služe i mogu da posluže. I ne mora to da bude bog zna kako eksplicitno, ne mora biti bog zna kakvo seciranje, pa još pri tom i jasno vidljivo čak i zadnjem redu, ali ipak, bar neke naznake napora u tom pravcu bi trebalo da postoje.

Tome sam se i nadala kad sam čitala ovu priču. I tu sam zatekla svoj najveći problem.

Dakle, imamo scenu sa mrtvim naratorom – žena, samoubica, u odru, a pored njenog odra neverni joj muž, i njegova ljubavnica. Sama ta scena ima jasno narativno značenje, a povrh njega ima i velik stepen emotivne manipulacije, jer zaista, na čijoj ćete vi strani biti kad suočite takvu scenu? Normalno je da naša empatija odmah stvara čvrstu vezu sa naratorom: mi se sa njom simpatišemo, i naša averzija prema mužu i ljubavnici je maltene istog intenziteta. Isto tako, mi očekujemo da će ispoved naratora imati izvesan ton, i da taj ton svakako neće biti ležeran i lepršav, možda čak ni sasvim benevolentan: izvesna gorka obojenost pripovedanja se tu podrazumeva, i mi smo za nju spremni. I to je to, to je naša startna pozicija.

Kako rečenice odmiču, tako se naše procene ispunjavaju, ali ubrzo dođe trenutak kad se naprosto zapitate nije li vreme da se maknete sa te startne pozicije, nije li vreme da saznate nešto što nije baš sasvim očigledno iz samog mizanscena. I kako se rečenice dalje nižu, tako i ona naratorova gorčina postaje sve gušća, sve jača, postaje gola ogorčenost, ojeđenost, koja raste prosto time što se akumulira u neprestanom ponavljanju. I tu vam negde naprosto zatreba nekakva dodatna informacija, ali priča vam to ne daje, nego naprosto monotono dodaje na jedan te isti sentiment, i ta litanija postaje nekako sve više zlurada, njen izraz postaje sve vulgarniji, i iskaču tu neke protivrečnosti koje vam je sve teže da protumačite sa pozicije empatije. (Na primer, kad narator zlobno poručuje ljubavnici kako će plakati kad shvati da je otela bezvrednog čoveka, na šta čitalac prosto mora da zapita a zašto se onda narator ubio zbog tako bezvrednog čoveka?) I to nesmiljeno ponavljanje se i dalje nastavlja, uporno i bez prestanka, i tu čitalac skoro mora da sam pripomaže, smišljajući nekakve tvistove koji bi donekle opravdali tako nemilosrdnu repetitivnost, pa sam i ja tu uskočila sa radnom tezom da narator možda i nije samoubica, nego ju je zapravo zli muž zavitlao sa balkona da kešira njenu polisu životnog osiguranja pa da sa ljubavnicom zuji po Bahamima, ali ne, nikava nova informacija mi nije pristigla, samo se nemilosrdna akumulacija resentmana nastavila. U to je došao i kraj priče, emotivna scena sa psom, i to je bilo to. 

E sad, ja sam se na kraju obrela na istoj toj startnoj poziciji, nije bilo nikavog pomaka, nikakvog obrta ni tvista, sav stereotip prvoloptaške emotivne manipulacije je ostao neuzdrman, i priča imala nameru da ga naprosto afirmiše. A afirmisati stereotipe je meni onako, krajnje jalov posao, isto koliko i dosipati tamo gde se preliva, tako da... kasnije sam se vratila na litaniju naratora i procenjivala sam je za ono što zaista jeste, a ne ono što me je prifabrikovani mizanscen pripremio.  Ima u toj njenoj litaniji jedna pasivno-agresivna dimenzija koja prosto tera da je sagledam i iz drugog ugla, da je sagledam objektivnije, jer imam tu malko sumnji po pitanju kakav je ona to životni saputnik zapravo bila. Iskrena da budem, ne doima me se baš kao karakter sa kojim bi bilo udobno živeti.

Naravno, taj moj zaključak je uslovljen mojim svetonazorom, čitalačkim i životnim jednako, a taj parametar mi nikada ne utiče na bodovanje, bar ne u negativnom smeru.

Drugoplasirana priča je Kukuruz, i da, penalizovan je po pitanju fantastike.  :evil:

E sad, pre no što mi se opet spotčitne da nisam pažljiv čitač  :roll:, da pojasnim: naravno da sam odmah prepoznala pero, otud sam i znala da nekakve fantastike ima i mora biti, ali brate mili, kad je ta fantastika dovoljno sitna da se ugura u tamo neki uzgredni i opskurni podatak, onda kao da je i nema, što se mene tiče! Ako je već uslov da fantastike treba biti, onda je pošteno da se oko nje i pomučimo a ne da se švercujemo na nekakvim nominalnim kvazi-futurizmima i pseudo-paralelnim istorijama... dakle, ne, nemam razumevanja za fantastiku bez novuma, otud je rečeni bod uskraćen.

(To je također priča za sebe, činjenica da se promoteri fantastike sve ređe sa njom gledaju oči-u-oči: Mica također, u prošlom krugu, također fantastika bez suštinskog značaja za priču...  ali dobro, da sad ne trolujem po tom pitanju. )

A i ni zadani motiv mi tu nije bog zna kako legao na svoje mesto, ali nisam to potencirala naprosto zato što nije bilo priče koja je bila izravna konkurencija tom plasmanu, tako da sam to batalila.  :lol:

socijalni novuum ništa a?
udruživanje nemaca, turaka i srba u zajedničkom projektu nekog globalnog pokušaja promene rasporeda moći?
Šiptari koji stoje na braniku novog svetskog poretka?

"Prava ljubav" je prava priča da se na njoj vivisecira stanje u domaćem pisanju. I ne samo ovih radioničara, nego upravo ovakvih stvari ima i kod "velikih" pisaca.
Lib je mnogo bolje artikulisala iste smetnje koje je i meni ta priča pravila. Naši pisci često smatraju da je dovoljno imati dobar okvir i dobro postavljene likove, zaboravljajući da je osnovna suština da priča ponudi neku promenu, neki prevrat, neki dodatni smisao zašto je napisana, ne da detektuje faktičko stanje. Opet ću pomenuti Stipana, potpuno netalentovanu osobu za pisanje, ali većina njegovih stvari ima to nešto... realno Stipan bi trebalo samo da daje ideje drugima i da batali samostalno pisanje.

Quote from: Boban on 30-03-2015, 11:18:34
socijalni novuum ništa a?
udruživanje nemaca, turaka i srba u zajedničkom projektu nekog globalnog pokušaja promene rasporeda moći?
Šiptari koji stoje na braniku novog svetskog poretka?

Predivno i prekrasno, samo kad ne bi bilo ugurano u opskurnu i uzgrednu informaciju, nego kad bi bilo zaista ključno za priču, u smislu da ona ne bi opstala ako bi joj se taj element uklonio.

To je sve.

Quote from: Boban on 30-03-2015, 11:22:58
Opet ću pomenuti Stipana, potpuno netalentovanu osobu za pisanje, ali većina njegovih stvari ima to nešto... realno Stipan bi trebalo samo da daje ideje drugima i da batali samostalno pisanje.

Sanjaj ti samo...

pisati ću ponovo, sve mi se zbrkalo...:(

Quote from: Boban on 30-03-2015, 11:22:58
"Prava ljubav" je prava priča da se na njoj vivisecira stanje u domaćem pisanju. I ne samo ovih radioničara, nego upravo ovakvih stvari ima i kod "velikih" pisaca.
Lib je mnogo bolje artikulisala iste smetnje koje je i meni ta priča pravila. Naši pisci često smatraju da je dovoljno imati dobar okvir i dobro postavljene likove, zaboravljajući da je osnovna suština da priča ponudi neku promenu, neki prevrat, neki dodatni smisao zašto je napisana, ne da detektuje faktičko stanje. Opet ću pomenuti Stipana, potpuno netalentovanu osobu za pisanje, ali većina njegovih stvari ima to nešto... realno Stipan bi trebalo samo da daje ideje drugima i da batali samostalno pisanje.

Pa ne bih rekla da vam je zasmetalo isto, bez da ulazim u raspravu o primedbama koje, svaka sa svoje strane, mogu da se prihvate.
Zajedničko je jedino to što ste oboje osetili iritirajuću pasivnu agresivnost. PTY je izgubila i trunku simpatije za junakinju, a ti bi je još i otkopai i ostavio na kiši ili nešto slično.

nešto nije u redu dok copy pastam tekst iz worda, sve mi totalno ispremiješta, probati ću popodne iz kuće. isprika...:)

Autobusi noćni. Gde me nađoste?
Dakle, dok smo se još zabavljali, otpratim Draganu na Dorćol i uđem u poslednju 26icu ka Terazijama. Kad, na sledećoj stanici ulazi kontrola. Majstor u uniformi dođe ispred mene koji nevino sedim na dvosedu - autobus poluprazan - ima nekih petnaestak ljudi. Kartu molim. Ja izvadim povlasticu i dam mu je, a on ni-pet-ni-šest, ošinu me pogledom i poče da stavlja povlasticu u džep. Ja ga pitam šta je problem - on kaže: Nemaš markicu. Ja: kako nemam kad imam i krenem da uzmem povlasticu da mu pokažem da imam. U tom trenutku majstor zakoči na semaforu i ja se u trenutku prihvatim za jedino što mi je bilo blizu - njegov džep. Ali inercija je čudo, a socijalistička konfekcija sranje i njegova pantalone se rašiše od džepa do članka na nozi. Znači, čovek u trenutku poplavi, na ivici nervnog sloma, i poče da viče na vozača da vozi u milicijsku stanicu. Negde na Neimaru. I tako ceo autobus, umesto na Terazije, pravo u milicijusku stanicu. Začudo, niko da se pobuni. Svi vide da je situacija loša. Majstoru landara dlakava noga kroz pocepane pantalone - ja bih da puknem od smeha, ali ne smem. Dvaput je veći od mene.
I tako, sa sve mojim đozlucima i u tom trenutku šeset kila žive vage, posle pola sata sedim u stanici i objašnjavam pandurima šta se dogodilo - da mi je verovatno sestra uzela markicu i da mi nije rekla, tako da nisam imao pojma da nemam markicu. Majstor sa sve golim dlakavim kolenom još je bešnji što panduri umiru od smeha...
Mogu da zamislim moje jadne roditelje kojima javljaju da dođu po mene u policijsku stanicu u dva noću (mobilni još su bili u dalekoj budućnosti)...
Naravno, sve je prošlo na izvinjenju i nisu čak ni prijavu napisali.

Dobro, Kimura, ne moramo se otkrivati još u najranijoj fazi komentarisanja  :lol:

 :lol:

Ja još ništa nisam rekla, samo vi komentarišite dalje.

Tja. Ovo je ono na što sam ukazivao prošli put. Priču koju čitaš na radionici, po definiciji, čitaš u drugom modu nego priču koju čitaš u nekom uglednom književnom časopisu. Jer u njoj, po definiciji, ne očekuješ da pisac bude toliko svestan moći svoje proze i utiska koji ostavlja na tebe dok priču čitaš. Kod Prave ljubavi, kao i libe, imao sam neprestan osećaj da pisac vuče nešto ispod teksta, da se igra sa našim osećanjima i da nas zavarava. A do kraja ne uspevam da racionalizujem šta pokušava da mi poruči. Kao i libe, i meni se u jednom trenutku javila sumnja u pouzdanost pripovedača. Zašto bi se ta žena, kog vraga, baš sada ubila, kad je muž vara već dugo, dugo... I taj trenutak samoubistva nije ni dat, već samo nagovešten. Zašto? Vratio sam se unazad da vidim da li negde postoji neka naznaka koja bi mi pomogla da tu misteriju rešim. Pa onda taj tvist sa zamenom tela - da li je samo slučajnost koja služi da pojača emocionalni naboj i scenu sa psom, koju je data u naznaci? Ili tu ima nečeg drugog?
Prvo mesto je tu na osnovu kvaliteta proznog izraza koji nemaju veze sa ovim o čemu sam pisao, ali ima tu mnogo znakova pitanja. Ili ja ipak nisam dovoljno jak čitač za ovu priču. Teši me što i libe ima iste probleme.


Moji konji su bili jednostavniji za razumevanje... Trebalo je samo malo znanja istorije...  :)

PILE
Zaista je kob znati ko je autor koje priče, pa mu unapred učitaš dobre i loše elemente i kada ih pronađeš, kažeš sebi "Eto." Ostane crv sumnje da možda stvarnost i nije takva, nego da te je mozak, željan inercije, obmanuo.
Bilo kako bilo, teško mi je da definišem šta se tačno dogodilo u ovoj priči i o čemu je, tj. neću se stideti da priznam da je izgleda nisam shvatio. Autor piše dobro, kada bi imao suvislu ideju možda to ne bi bio on, ali bi bar i čitaoci uživali i u nečemu osim pojedinih rečeničnih bravura. Ima li ovom piscu pomoći? Doživljaj čitanja asocira me na ranu Lib (a i kasnu, a i sadašnju) ili na kasnog Fipu... kao kada ti neko sipa nepoznatu drogu u piće, pa se uradiš i lepo ti je, a nemaš pojma ni gde si ni zašto ti je lepo. Urednički, ja ovakve stvari objavljujem, prepuštam nadolazećim generacijama da vide ono što je meni promaklo.

Skadarska priča

,,Prazna gajba =  pun krevet", prazna gajba jednako pun krevet, puno bolje zvuči nego znak jednakosti u tekstu.
,,Nisam obraćao pažnju u putu"... valjda putem.
Znači, to bi bilo što se tiče gramatike, možda ima i još, ne znam.
A ne znam ni u kakvoj je vezi informacija koje nam glavni lik daje o seksu koji se događa u gajbi, sa ostatkom priče. Poslije je ta činjenica, koliko vidim, sasvim nevažna za ostatak zbivanja. Također, vidim da je mnogima zasmetalo sleng u tekstu, ali meni nije. Dinamičan je, živ i zaista stvaran. Dakle, ovdje nema izvještačenosti u pripovijedanju i  nema neuvjerljivosti, e sad, tko voli nek izvoli.
Razgovor između vozača i glavnom lika mi je odličan. Bolje nije moglo. Radnja je zanimljiva i vuče na čitanje sve dok se ne dođe do kraja. Dok neki, bog te pita koji likovi ne uđu u autobus. E sad, što se tu događalo, zašto se njih ne smije gledati u oči, zašto pjevaju, nemam pojma, a čini se niti itko drugi od čitatelja. Da, slažem se, kraj je bljutav i neuvjerljiv. Svejedno, držim da bi se priča dala popraviti ukoliko autor objasni što je htio s gomilom neidentificiranih likova/prikaza u busu.

  Kapiram da bi prvoplasirana prica mnogo bolje funkcionisala da joj je naslov - Jadnica.

  Turcina nisam uspeo da procitam. Puko sam kad je pocela ona geografija oko Cera, vukodlaci itd. U tom momentu sam prestao da stvaram slike i poceo da lagerujem podatke u glavi, te me je zabolela.

Ja i dan danas ne znam kako se zove ona planina koja se u daljini vidi sa moje terase. Cer ili mozda Fruska gora ipak. Kada mi dodje neka devojcica, namerno joj kazem da je to Avala. Na to sledi njeno pitanje - a gde je toranj? na sta je pogledam i isto odgovorim pitanjem - a ti bi toranj? Ujutru, ako je dobra vidljivost, uglavnom mi svaka kaze - vidi Avala! Mislim, kakve veze ima, a i Avala mi zvuci nekako sexy. Avala! Zamisli da im pricam o geografsko-istorijskim mestima i nabrajam manastire. Strasno. Nisam skot da im to radim, a kapiram da mi onda i ne bi dale. Bilo bi ono - alo bre, nismo u skoli, stipu me s tim.
  Jednom sam savatao neku malu koja je studirala antropologiju i sve je terala u taj naucni, asexualni fazon. Ma sve je znala, istoriju je kidala, godine, sve, te sam joj ispricao pricu o nekom komsiji koga su nekada davno, tu na obliznjem groblju sahranili zivog, pa se sada s vremena na vreme, nocu, psi lutalice pretvore u vukodlake i raskomadaju po nekog. To ju je zainteresovalo i pocela je da me ispituje, ali sam joj rekao da o tome bas i ne valja puno da se prica jer cemo tako privuci demone. I to je bilo to, prepustila mi se. 
  Ali ne lezi vraze, ostade ona kod mene jos jednu noc i tacno u ponoc rece - hajde da se malo prosetamo po groblju.

  Odoh. See U

Metanoja uz dva stajanja
Ovo je priča u Stipanovom stilu: zaokružena dosta dobra ideja ali traljavo realizovana. Prepričavanje umesto pripovedanja. Autor nije znao kako čitaocima da objasni postavku sveta, pa je pribegao tome da protagonisti pričaju međusobno zasipajući jedni druge informacijama koje su njima očigledno poznate i kao takve nepotrebne da se o njima priča. Završna scena, sa golim kraljem u bespuću je lepa, ali možda bi ova priča bolje funkcionisala da je malo objašnjeno, tj. da nije objašnjavano kroz dijalog nego da se svelo na grdnju vojnika prema kralju, da su ga pljuvali i vređali i tako otkrivali šta im je kralj radio, pa na kraju, da kažu: "Uprkos svemu, imaćeš priliku da se iskupiš... čeka te to i to, nadamo se da kada se vratiš preobražen, možemo od tebe očekivati to i to..." Onda im recimo kralj kaže da se ne nadaju da će se promeniti, a oni njemu, izbacujući ga napolje, golog i bosog, da je sada otprilike pravi trenutak da sam sa sobom razmisli o tome... Takav ton priče bi joj dao dinamiku i poštedeo nas smaračkog prepričavanja. Možda i na samom počektu, kralj dok još ne zna ko ga je oteo, da se priseća koga sve ima u njegovom kraljevstvu i da kroz te njegove trileme čitalac dobije poneku informaciju.

QuoteKao i libe, i meni se u jednom trenutku javila sumnja u pouzdanost pripovedača. Zašto bi se ta žena, kog vraga, baš sada ubila, kad je muž vara već dugo, dugo.

BTW, da neko ne pomisli da nisam primetio trenutak da se samoubistvo dogodilo kad je suparnica ostala trudna, jesam, primetio sam, ali da li je to dovoljan razlog...


Možda sa ženske strane gledišta i jeste...  :( ...

BTW, nismo u fer poziciji, jer boban komentariše priče znajući čija je koja, a mi moramo da naslepo lutamo po grobljanskoj magli, k'o SuperSythetic i njegova ljuba.

Šiljak-planine
Ovo ima sjajnu postavku, sem što je tip koji dolazi potpuni moron, pa kao ne zna kako se iz tih mesta odlazi. Ajde da postoje različite adrese i različita okruženja, pa da ima adresa na koje nikada ne treba dolaziti jer sa njih nema odlaska, dakle, da je čitalac unapred pripremljen na takav ishod i onda se to lepo zaokruži kada ovaj shvati da je zapravo došao na jednu od adresa koje su jednosmerne... hoću da kažem da ovoj priči treba malo osmišljavanja i promišljanja, kao i većini drugih, ali da bi ona tim promišljanjem, postala znatno bolja, što se za mnoge druge priče ne može reći.

Quote from: Mica Milovanovic on 30-03-2015, 14:13:50
BTW, nismo u fer poziciji, jer boban komentariše priče znajući čija je koja, a mi moramo da naslepo lutamo po grobljanskoj magli, k'o SuperSythetic i njegova ljuba.

Neverovatno je koliko svako lako nađe razlog za plakanje.

Quote from: Mica Milovanovic on 30-03-2015, 14:13:50
Kao i libe, i meni se u jednom trenutku javila sumnja u pouzdanost pripovedača. Zašto bi se ta žena, kog vraga, baš sada ubila, kad je muž vara već dugo, dugo.

BTW, da neko ne pomisli da nisam primetio trenutak da se samoubistvo dogodilo kad je suparnica ostala trudna, jesam, primetio sam, ali da li je to dovoljan razlog...


Možda sa ženske strane gledišta i jeste...  :( ...


A možda se ubila zato što je bila pijana. To jest, možda se i ne bi ubila da nije pila, bez obzira na sve izdaje, osećanje opšte promašenosti i mizeriju života.
Kad bi se jadima srca pristupalo tako kruto racionalno, niko zbog njih ne bi skakao kroz prozor.



Ja za neke priče pogađam ko ih je pisao, ali mi to ne smeta.

''Pile'' mi se dopalo, čak uobražavam da sam ga shvatila - možda nisam, pa moje mišljenje uzmite uslovno:
ponekad je dobro otići mimo šina, nađeš ono što ti treba, iako to nisi tražio.
Misao jednostavna, ali naravoučenije i tako nije draž ove priče. Mene je osvojila atmosfera, posebno onaj deo u kafani, na trenutak sam zaboravila da čitam priču sa radionice. Tri boda nisam dala zato što mi početak i završetak nisu na tom ''nivou''.

Četvrta stanica


Zaplet nekada treba odvesti u neočekivanim pravcima, kaže glavni lik ove priče. Slažem se s tim. Ne samo u priči nego je to poželjno ponekad učiniti i u stvarnom životu, jer to postaje, da citiram autora, jedini način da se izvučeš iz osobnog ludila u koje se tijekom života dovedeš. Takva je i cijela ova priča, tijesna, uska, tjeskobna i kalustrofobična u svojoj igri pisanja i življenja.
Nisam sigurna jesam li u ovoj priči pohvatala sve i da li je autor/ica doista mislila na sve ono što sam joj ja pripisala, ali čak i ako griješim, nije li upravo smisao književnosti ponuditi čitatelju nebrojene mogućnosti da procijeni i prosudi sam što je to što mu komad koji upravo čita, sugerira.
Jer svijet je, citiram, mjesto naših najvećih iluzija i krivih osobnih projekcija. Ali opet, obilježen jednom velikom enigmom: ne znamo što nas čeka ako i kada prekršimo piščevo pravilo. Prije toga, valjalo bi znati tko je pisac u čijem smo se romanu našli. :)
Zanimljiv predmet u priči mi je vaga. Ona u priči, također, po meni ima dodatnu simboliku i ne bih rekla da je tek tako poslužila kao slučajan i bizaran predmet pod nečijim kaputom. I egipatske piramide ukrašavane su slikama gdje se ljudska duša važe i mjeri, promatra joj se težina, bjelina, čistoća. Je li spremna za put k zvjezdama. Dakle, odbijajući uzeti vagu, junakinja se odbija suočiti  s vlastitim (ne) djelima. I zato silazak na pogrešnoj stanici tumačim kao njeno pobijanje vjere u dobro i zlo, jer je i jedno i drugo isti par, prednja i stražnja strana istoga novčića.
Za mene je ovo jedna mala priča nabijena simbolima, u kojoj situacija pisanje/čitanje vlastitog romana i doživljaj stvarnoga života, vrlo vješto iskorištena da se ispriča jedna priča o ne/običnom ljudskom životu. Lijepo. I više nego samo lijepo. I neka mi autor odmah oprosti što sam se ovako raspričala, pogotovo ako ništa od navedenog ne odgovara njegovoj percepciji priče. Mene je ponijelo. Malo sam se previše uživjela u stvaranje vlastite priče unutar tuđe.
I za kraj, da pohvalim stil pisanja, lijepe i savršeno vođene rečenice začinjene malim mudrolijama. Jedva čekam vidjeti koji pisac/tvorac, sjedi iza ovog rukopisa.

Kad bi se ljudi ubijali što su pijani, svet bi bio mnogo manje napučeno mesto.
Većina ljudi se ubija s razlogom.
Priča mora imati unutrašnju koheziju, pa ako mrtva pripovedačica relativno suvislo pripoveda o svemu oko nje, onda ni razloge njene smrti ne bi trebalo tražiti u sferi iracionalnog...
Bar je tako moje mišljenje...

''Šiljak- planine'' su se i meni dopale. Maštovita priča, kao što neko reče.
Ipak, priznajem da sam već kod sletanja pomislila: kako li će ovaj nestretnik da se vrati? Nije mi delovao kao ubica - samoubica, pa sam pretpostavila da će rasplet biti vezan za njegov povratak. A on je još i promašio adresu, tj. metu!

Quote from: Mica Milovanovic on 30-03-2015, 14:40:50
Kad bi se ljudi ubijali što su pijani, svet bi bio mnogo manje napučeno mesto.
Većina ljudi se ubija s razlogom.
Priča mora imati unutrašnju koheziju, pa ako mrtva pripovedačica relativno suvislo pripoveda o svemu oko nje, onda ni razloge njene smrti ne bi trebalo tražiti u sferi iracionalnog...
Bar je tako moje mišljenje...

To je naknadna pamet, u ovom slučaju bukvalno posthumna.

''Četvrta stanica''
Možda sam se o ovu priču ogrešila. Nije loše pisana, mada je meni bila potpuno nezanimljiva.
Ne volim takve postavke: likovi se bune protiv pisca koji ih stvara, hoće nešto po svom...
Može biti da se ovde krije ko zna kakva simbolika, ali mene ništa od toga nije dotaklo. Ni emotivno ni na neki drugi način.

Quote from: kimura on 30-03-2015, 14:29:39

Quote from: Mica Milovanovic on 30-03-2015, 14:13:50
Kao i libe, i meni se u jednom trenutku javila sumnja u pouzdanost pripovedača. Zašto bi se ta žena, kog vraga, baš sada ubila, kad je muž vara već dugo, dugo.

BTW, da neko ne pomisli da nisam primetio trenutak da se samoubistvo dogodilo kad je suparnica ostala trudna, jesam, primetio sam, ali da li je to dovoljan razlog...


Možda sa ženske strane gledišta i jeste...  :( ...


A možda se ubila zato što je bila pijana. To jest, možda se i ne bi ubila da nije pila, bez obzira na sve izdaje, osećanje opšte promašenosti i mizeriju života.
Kad bi se jadima srca pristupalo tako kruto racionalno, niko zbog njih ne bi skakao kroz prozor.

Uh, trudim se da izbegnem nerazumevanje, da ne ispadne kako sam bezosećajna.  :cry:

Ja ne sporim tragediju iza ženinog samoubistva, meni je sporan način na koji je prezentovana. Od početka pa do kraja, ona mi tumači zbivanja, i to njeno tumačenje ima specifičnu vizuru koja eventualno postane naprosto preteška zbog svog tog ocrnjavanja. Sve što ta žena govori je do te mere opterećeno jedom, da ja jednostavno ne mogu da apsorbujem taj ton a da se ne zapitam da li je on zaista nužan? Ima dosta lose ends koji zahtevaju takvu sumnju.

Recimo, na jednom mestu ona kaže: "mogla sam da odem, ali što da mu olakšam? Neka sam pronađe put."
Pazi da to nije izjava koja meni gradi karakterizaciju žrtve, to je za mene izjava žene koja voljno i sa namerom učestvuje u sukobu, i to učestvuje na jedan specifični pasivno-agresivni način, koji je meni donekle i podmukao. Jer, ako ne voliš muža, čemu ostajanje u braku? Da ga kinjiš uskraćujući mu slobodu?

Isto tako, na jednom mestu ona izjavljuje "Biće da je to zbog praznine, mora da je od početka stajala između nas."
ja zaista nemam dojam da to izgovara jedna žena koja je iskreno volela muža, to izgovara žena koja gaji neka druga osećanja koja nemaju veze sa ljubavlju. Dalje pominje i da je izgubila želju da sa njim odgaja usvojeno dete, pominje da je maskiranje u braku bilo neuspešno, pominje dosta stvari koje mi daju na znanje da to uopšte nije bio srećan brak, ali ona ga je uporno nastavljala, i to njenom ponašanju daje izvesnu SM dimenziju koja neće baš u svakome proizvesti utisak da je narator čista i nedužna žrtva. A fakt da mi to ona uporno tvrdi, na jedan pomalo iscrpljujuće monoton način, svakako ne pomaže.   
 
Ali opet ponavljam, to shvatanje ovisi o svetonazoru, jer tragedija je jedno a melodrama nešto sasvim drugo, i sasvim je moguće da se u naratoru može lako videti nedužna žrtva, ali meni to zaista nije uspelo.



Što se ostalih priča tiče, ostala mi sva papirologija kod kuće, pa o njima kasnije ili sutra.

Nije nedužna žtrva, naravno. Kakvi nedužna! Od samog početka ona pristaje na laž. To je igra u kojoj se ne može dobiti, tako da joj ne ostaje ništa osim gneva i osvetoljublja. Kako je čeznula za onim što nikad nije imala, tako do kraja gubi ono što nije znala da ima.

Hm. To onda može da znači da se ubila samo da tako zada konačni udarac nevernom mužu, da je on naprosto 'nosi na duši', što se kaže... 

ali njega boli dupe, pa je to najgluplji ishod... bolje da je gurnula njega kroz prozor.

A ne... Što da mu uzme život? Da li njega boli dupe ili nešto drugo nije bitno - nju više ne boli ništa.

Ja sam mnogo bliži lidijinom čitanju priče nego kimurinom, bez obzira ko je autor.
Kad počneš da čitaš priču, naravno da ti je bliže stanovište žrtve, naratorke, ali kada
počneš da analiziraš nenje rečenice, sve više se otkriva da su njeni motivi ostajanja u braku
krajnje problematični.
Da li je to bila namera pisca ili ne, ja ne znam, ali daleko od toga da saosećam sa glavnom junakinjom.

Mnogo sam se iznenadio što je priča Prava ljubav uzela prvo mesto.
Ne zato što je loša, uz uvažavanje poznatog autora, nego zato što u ponudi, po meni, ima boljih, glasao sam za njih.

Kao Saturnicu, i mene je dobro podsetila na jednu moju radioničku, Džeronimov skok. Kliše, tako su mi napisali. No, nebitno.
Ovu priču mnogo opterećuje samoubistvo i patetični razlozi zbog kojeg je izvršeno. Nemam ništa protiv patetike ako fino začini priču ali kontam, upravo tu je pao ceo koncept, koji je, uzgred, fino osmišljen. Mnogo pitanja bez odgovora, da ne ponavljam sada ono što je već napisano. Bolje da se pijana okliznula i slomila vrat, ili pokušala mužu da iskopa oči kada je saznala za neveru pa je ubio, slučajno, u samoodbrani. Koliko poznajem žene, nisu one (velika večina) tako krhke. Autoru je trebala mrtva junakinja, ali samoubistvo bi najgore rešenje.

Dakle, meni ova priča, uprkos solidnom pripovedanju, ostaje otvorena, tj, nezaokružena. No, šta je tu je, očito da nisam u toj orbiti. 


Ostaje mi samo da čestitam autoru.

Turčin Brko i vila Kosana

Ova me raspametila. Ne zbog same priče i odlično odabranog setinga, nego zbog pripovedanja. Totalno osveženje, odskače od ostalih kao Bojan Križaj.
Odlično izgrađena atmosfera upravo zbog spomenutog pripovedanja. Slažem se da je priči tesno u 6000 karaktera, očajnički vrišti za još toliko, ali ima tu i štofa za orezivanje. Upravo te froncle je čine povremeno haotičnom pa se kocka da izgubi čitaoca. Skromni savet autoru je da je prekroji i razvuče. Bila bi od-lič-na. Naravno, po meni. Nisam ja neki analizator, to je veoma odgovorna i jebena rabota koja se ovde olako praktikuje. Lako može da skrene naivnog pisca u pokušaju u ambis i sunovrat, tako da se ograđujem od toga. Govorim kako uradak deluje na mene, i kako bih ja to picnuo. Ako se još neko slaže samnom, još bolje. Autori da sami filtriraju gde se mogu okliznuti, a gde popeti za koji stepenik.
Pokraj ovoga, skoro sve ostale priče deluju kao izlapela kisela voda ili nepodgrejana supa. Na mene, da se ponovim. 


Pile i Metanoja.


Oba autora su mi prepoznatljiva, i gotivim njihovo pripovedanje, ali drugari moji, pored Turčina i Kosane ste kao dva pokisla pevca.
Očekivao sam daleko bolje od obojice, uživam u stilu što ga gare sve u 16, ali ovo je, uprkos Turčinu, daleko ispod njihovih kapaciteta. Autor Pileta se u kratkim 6k pričama razmahuje fino izgrađenim stilom, ali priču nikako ne zatvara, a autor Metanoje je ovde debelo podbacio. Znam za njegove mnogo bolje radioničarske. No, nije svaki hitac zicer.


Ima neke stilske sličnosti u ova tri spomenuta rada koji mi leže, zato su moji glasovi i otišli njima. 

Vidim da se pričalo o glavnoj junakinji Prave ljubavi, da li je patetična ili nije, da li je bilo razloga za samoubistvo ili ne, pa bih samo dodao - meni je priča duhovita i dobra jer je to prikaz unutrašnjeg sveta jedne poremećene žene, osobe hermetički zatvorene u svom ludilu. Zašto da ne? Sigurno postoje patetične, samosažaljive, nezadovoljne žene (a i muškarci) koji pričaju sa svojim psima i koji će radije godinama da održavaju patološku vezu ili brak, umesto da raskinu. Ljubav prođe, patologija ostane, rekao je neko. Osim toga, gledano iz perspektive naratora, ona je u svom svetu sigurno morala da bude moralni reper i nevina žrtva, jer ona sebe tako i predstavlja čitaocu.

Kažu još ljudi, pasivno je agresivna, ali mislim da je to sasvim legitimna strategija nezadovoljnih partnera u nesrećnim brakovima i vezama, pa zašto ne bi bila i ovde? Gledano iz perspektive (relativno) normalnog čitaoca, sve to može delovati suludo i patetično, ali  naratorka to uopšte ne uviđa. Zato je i smešno, kako istrajno gradi iskrivljene iluzije oko sebe. Čak, mislim, i spomene za suparnicu - ona je znala gde joj je mesto, za razliku od mene... meni to deluje i kao osoba sklona histeriji, drami i skandalima u javnosti. Ali, ona je u svom svetu žrtva i ništa je drugo neće ubediti u suprotno
Meni je sve to delovalo uverljivo kao prikaz poremećenog kučkara (ko je imao psa, zna kakvi sve likovi mogu da se sretnu), pa sam zato i odlučio da dam tri boda.

I za samoubistvo, da. Morao bih sada da pročitam ponovo priču, ali ću reći napamet - ja sam imao utisak da naratorka nigde nije jasno rekla da je izvršila samoubistvo. Svi drugi u priči su to rekli, a ona je samo spomenula kako joj je ponestalo vazduha pa je otvorila prozor. Stekao sam utisak nakon čitanja da ona zapravo nije izvršila samoubistvo, nego je napravila scenu (kao i uvek), napila se kao džukela (kao i uvek) pa onako pijana se strmeknula kroz prozor a da su svi ostali onda zaključili da je izvršila samoubistvo.
Pored patetičnog kraja, sve to je meni delovalo tako groteskno da je bilo smešno.

meni je "prava ljubav" negdje i omaz prolaznosti, starenju i postojanju kao kardinalnoj promasenoj stanici, osvrt na nuznu putanju nakon zenita, nemoci. bod manje zbog toplog i happy enda, vise bi mi odgovarao hladni, mracni i jezivi uz vise sf-a.

Quote from: Dart Džek on 30-03-2015, 18:07:30
Turčin Brko i vila Kosana

Ova me raspametila. Ne zbog same priče i odlično odabranog setinga, nego zbog pripovedanja. Totalno osveženje, odskače od ostalih kao Bojan Križaj.
Odlično izgrađena atmosfera upravo zbog spomenutog pripovedanja. Slažem se da je priči tesno u 6000 karaktera, očajnički vrišti za još toliko, ali ima tu i štofa za orezivanje. Upravo te froncle je čine povremeno haotičnom pa se kocka da izgubi čitaoca. Skromni savet autoru je da je prekroji i razvuče. Bila bi od-lič-na. Naravno, po meni. Nisam ja neki analizator, to je veoma odgovorna i jebena rabota koja se ovde olako praktikuje. Lako može da skrene naivnog pisca u pokušaju u ambis i sunovrat, tako da se ograđujem od toga. Govorim kako uradak deluje na mene, i kako bih ja to picnuo. Ako se još neko slaže samnom, još bolje. Autori da sami filtriraju gde se mogu okliznuti, a gde popeti za koji stepenik.
Pokraj ovoga, skoro sve ostale priče deluju kao izlapela kisela voda ili nepodgrejana supa. Na mene, da se ponovim. 


Pile i Metanoja.


Oba autora su mi prepoznatljiva, i gotivim njihovo pripovedanje, ali drugari moji, pored Turčina i Kosane ste kao dva pokisla pevca.
Očekivao sam daleko bolje od obojice, uživam u stilu što ga gare sve u 16, ali ovo je, uprkos Turčinu, daleko ispod njihovih kapaciteta. Autor Pileta se u kratkim 6k pričama razmahuje fino izgrađenim stilom, ali priču nikako ne zatvara, a autor Metanoje je ovde debelo podbacio. Znam za njegove mnogo bolje radioničarske. No, nije svaki hitac zicer.


Ima neke stilske sličnosti u ova tri spomenuta rada koji mi leže, zato su moji glasovi i otišli njima. 

Ne sporim lično obeshrabrenje posle druženja s Turčinom, to sam već priznao. Ja tamo nisam imao kad da se setim nekakvih zanovetanja. Dobro, što rekoh  jeste priča u tesnim gaćama, može da zadeluje smandrljano nesviklom oku, i da leluja, ali iskreno to baš da me se i ne tiče. Ja u Turčinu nisam gledao radioničarsku priču nego ,,tok misli" autora; ne umem, ograničen sam, ne znam kako bolje da ,,dočaram" zašto sam opčinjen. Tu su ne reči nego i slova na pravim mestima. Dal' je priča dobra i školsko-čitalačko-ulizički korektna, pogotovo dal' je fantastika dovoljno zastupljena, za to sve zajedno me zabole ćošak od astala. Najviše bih voleo da je pisac neko s radioničarskim stažom, pa da se iznenadim, ali sumnjam.
Nego Džekonjo, ti si biće felerično glasao. Nije greda, svakom se desi  :lol:


Pridružio bih se Džeku u čestitkama autoru(ki) prvonagrađene priče i konstataciji da nije zaslužila prvo mesto. Ako bi mi se dozvolilo da barem malo probam da obrazložim – takvo pisanje je korektno, školsko, bezgrešno k'o crkveno da je ali istim i prilično nezanimljivo, bez one pomenute čuke da bije u nedrime. To je stara boljka radionice, učesnici umeju da prepoznaju a time i nagrade priče koje su utanačene da bi bile nešto k'o brkovi zastavnika JNA – sve po PSu, nema odstupanja od gornje ivice usana, nema smeška, nema ničega ako propisima nije dozvoljeno. Retko se posegne za onim što (još uvek) nije zabranjeno. Ali se onda istražuje dal' je il' baš nije bilo fantastike u priči. Nataknem vas na istu. K'o Jehovini svedoci, ili bilo koji drugi što pronalaze grehove između dva kotiledona pasulja.

Quote from: Scordisk on 30-03-2015, 22:26:12
Kažu još ljudi, pasivno je agresivna, ali mislim da je to sasvim legitimna strategija nezadovoljnih partnera u nesrećnim brakovima i vezama, pa zašto ne bi bila i ovde? Gledano iz perspektive (relativno) normalnog čitaoca, sve to može delovati suludo i patetično, ali  naratorka to uopšte ne uviđa. Zato je i smešno...

u kljucna razmisljanja uvrstio bih izjave poput "ali, cemu sve to, zasto? ... ja nisam mogla da imam dece.".
protagonistkinja u nedostatku djeteta kao onog perpektivnog cemu bi skrenula misli, sto bi za manje svjesne bilo navijanje za klub, putovanja, pisanje, itd, ispoljava teret spoznaje zaludnosti i prolaznosti svog postojanja i tone u autodestrukciju. steta sto se na kraju pojavljuje vjerno pseto.

Ali ubedljivo je pobedila jedna stilska figura iz pobedničke priče, "crveni osip upozorenja", koja me asocira na neki naslov Zagora. Udrite se po prstićima ako požele da nakuckaju nešto slično.

Quote from: Boban on 30-03-2015, 13:55:43
PILE
Zaista je kob znati ko je autor koje priče, pa mu unapred učitaš dobre i loše elemente i kada ih pronađeš, kažeš sebi "Eto." Ostane crv sumnje da možda stvarnost i nije takva, nego da te je mozak, željan inercije, obmanuo.
Bilo kako bilo, teško mi je da definišem šta se tačno dogodilo u ovoj priči i o čemu je, tj. neću se stideti da priznam da je izgleda nisam shvatio. Autor piše dobro, kada bi imao suvislu ideju možda to ne bi bio on, ali bi bar i čitaoci uživali i u nečemu osim pojedinih rečeničnih bravura. Ima li ovom piscu pomoći? Doživljaj čitanja asocira me na ranu Lib (a i kasnu, a i sadašnju) ili na kasnog Fipu... kao kada ti neko sipa nepoznatu drogu u piće, pa se uradiš i lepo ti je, a nemaš pojma ni gde si ni zašto ti je lepo. Urednički, ja ovakve stvari objavljujem, prepuštam nadolazećim generacijama da vide ono što je meni promaklo.

"Ima li ovom piscu pomoci?"
xrofl

QuoteNego Džekonjo, ti si biće felerično glasao. Nije greda, svakom se desi

Bogme jesam nagazio koru od banane. Zamenio sam tajno za javno.

Četvrta stanica

Ima li svrhe u bombardovanju isključivo kratkim rečenicama/impresijama? Nekad ima, ako se ona isključivost isključi a bombe prorede, al' ovde je to pod znakom pitanja. Jednostavno, tu i tamo nedostaje dugačkog naklapanja. I u redu, ne bih ikoga da menjam, ali hoću malo ponekad da vidim i razglabanje o čemu, a ne samo "ovo tačka ono znak uzvika vidi ovo tačka kako ovo znak pitanja". Kratke i duge rečenice pomešane najbolje se piju, baš kao čaša žuči i čaša mjedi.
Zašto spisateljica koja piše priču unutar priče koristi sledeće: "kulira" i "kao fol"? Mislio sam da treba da ostanemo ubeđeni da je ona nekakav vajni pisac, kojoj se i (vajno) pisanije i život preklapaju. A ovakve izraze u naraciji koristi samo Vidojković. Sleng i ostale govorne ludorije posred beseda likova (ili posred beseda naratora manje pouzdanog od ovog naratora ovde) su sasvim u redu, čak i poželjne (ako se uklapaju u vremenski i prostorni okvir), al' u pripovesti se radi o delu krajnje pismenog ženskog naratora, i jednostavno ne ide uz tu osobu koja treba da nam ispripoveda mešavinu "fikcije" i "realnosti" (oba su pod znakom navoda jer su oba fikcija, spolja gledano - od strane radioničara, ali IZNUTRA gledano, iz tog sveta - postoji realnost i fikcija).
Dalje, "drveni mač vitla mu u ruci" je kanda mali problem. Mačem se vitla. Mač ne vitla sam. Ruka može da vitla mačem.
Nadalje, i bez uvrede autoru/autorki, ali spisateljica Eva je jedna savršeno dosadna osoba. I, mada je Stiven King  jednom trenutku izjavio i potom i u roman upisao da je "najbolji književni lik vreća kostiju u odnosu na najdosadnijeg čoveka iz realnog sveta", baš ta rečenica nam govori da se manemo smaračkih figura u fikciji. Fikcija treba da pobegne od učmalosti ovoga sveta, da se bavi ljudima ili stvorenjima koji/a nisu dosadnjakovići, a da opet nekako dočara našu realnost. Sa toliko pasivnim ili pasivno-agresivnim likom/naratorom/seronjom (bio muški ili ženski) je teško nositi se. Pogotovo kada u pripovesti nema nikakvih zapleta, obrta, kulminacije ili čega drugog, a sam sukob, vazda i svuda potreban, je sveden na prilično blag, unutrašnji. E, i da ne bude da samo kritikujem, iako ovo izgleda kao neka ispovest (a atmosfera jeste bogata, al' nije sve u atmosferi) - mislim da, nakon ovog dela, koje smatram samo uvodom u veći uradak, može da se ispripoveda nešto sa dramskom strukturom ušivenom u tkivo priče. Može, ali ne znam da li bi autoru/autorici to bio cilj (ili je samo rešio/rešila da se igra Čehovizma i atmosferičnih pojava). I da se ni nadalje ne govori kako sam se ostrvio na ovaj uradak (kao što nisam), mislim da je ideja RUŠENJA ČETVRTOG ZIDA uvek dobra, i da je motiv oslobađanja od nečije (pa makar i sopstvene) fikcije oduvek bio jedno veoma plodno tle. Samo žalim što nije više zasejano na istom, i što se, bre, ništa na kraju ne desi. A čekao sam, makar da se iznenadim krajem. Dobro, bledi koj onog poslednjeg Jahača Apokalipse može da se učita u ovo delo i njegov kraj, al' jako je to mlako. Taman sam se spremio za mučki udarac u stomak, al' ova priča to nije pružila. Imala je ideju, seting, imala je dobrih rečenica, al' ne mogu nikako da se otrgnem utisku da čitam esej ili pismeni zadatak.

...ja sam uz tebe

Za ovako kratku priču, uvod teče sporo. To nije naznaka ni kvaliteta niti manjka istog, nego prosto govori da je autoru bilo tesno. I eto, ovakav subjektivan kakav sam (a svi smo subjektivni), glasam da ostatak pripovetke dopuni tako da se dinamika uvoda i ostatka priče izjednači.
Nadalje, dolazi nekolika nedoumica. Moj kraj govori "dupke pun" a ne "dupkom pun", ali ne znam govori li se tako u drugim krajevima, pošto nisam neki Noam Čomski. Opet, priličo sam siguran da bih rekao "sporim dremljivim ljudima" ili "dremežom usporenim ljudima", umesto "dremljivo sporim", ali i to je krajnje nebitna sitnica, plus - možda grešim.
Bitna sitnica je što se Miroslav dva puta pominje u istoj rečenici, a bez nekog razloga. I opet sitnica dolazi na dnevni red - pena može da iskulja, ali nešto ne može da iskulja penu, već da je istisne. I opis te pene, malo kasnije, postaje nekako rogobatan. Daje sve informacije o peni (obećavam da je ovo poslednja rečenica o peni), ali čini se da ga treba rastočiti u više rečenica (ako postoji svrha u tome), ili možda obezglaviti. I prilično sam siguran da se u našem narodu i dalje veli "Miroslavljev" a ne "Miroslavov", i da se tog arhaičnog oblika nismo odrekli. Ali, okanimo se više sitnica.
Siguran sam da bih nekim bodom ocenio ovaj uradak, da je sistem ocenjivanja drugačiji (na primer, kada bi se delilo od 1 do 5 bodova, i sl). Al' evo većih mana:
Narator je na početku odvojen od sopstvene priče (Miroslavljevog jevan... ovaj, žitija), a potom se prebrzo umeša bez naznaka. Trebalo je (ili mislim da je trebalo, šta znam o namerama i stilovima drugih ljudi - ako ćemo pošteno) možda čime ranije nagovestiti da će isti početi da učestvuje u radnji - i bilo bi to bombona (ili mislim da bi bilo, onako... sočnije). Da malo po malo, pripovedač upliva u proipovetku i rastoči je. I problemčić je što Miroslav, čiji je hendikep savršeno opisan (možda i za kakvu nagradu), odjednom doživi sledeće: "Više me nije čuo." Ček', ček', nije li bio gluvonem od početka? Ovde deluje kao da je iznenada ogluveo. Da li ga je čuo ranije, ili se pravio gluv, ili telepatskom kontaktu ne predtavlja problem to što je neko gluv - ako je uopšte telepatija u pitanju (nemam pojma šta je u pitanju). Al' opet, ranije je predstavljen kao sasvim uverljiv gluvonemi čovečuljak (sretao sam vazda takvih, pa znam da je uverljiv).
Kraj je zaradio najveći plus. Kraj je pobedio sve ove sitne mane (a možda nisu mane, nego se kritičar zeznuo il' štogod propustio - možda je sve ono gore bilo namerno izveden manevar).

Najveći problem je taj što ću se ove priče prilično slabo sećati za koji mesec.
Al' opet, neke druge zaboravim onog trena kada zatvorim fajl, pa je najveći problem ove priče manji od najsitnijeg u nekoj drugoj.


Uzgred, sa mnogo udaranja nebrojenih primeraka sledećeg: + i - u svesku (ovo nije problematično poput znaka jednakosti u književnom uratku), na kraju imam problem da nekome ukinem bod. Možda bi stvarno bilo dobro da se sistem ocenjivanja proširi za nekoliko bodova (ili je bolje u slučaju pristizanja većeg broja priča... ili uopšte nije bolje, štajaznam, samo znam sa čime bih se lakše nosio)...

Kukuruz

Valjana pripovest. Ne škripi (mada i ostale malo škripe, dobra je ova radionica... al' opet, šta zna jedan skromni veštac, sem onoga što se njemu samom doima). Al' od trenutka kada pripovetka počinje, pitam se što čoveka zovu ku(ku)ruzom. I čekam, tokom cele priče čekam, da se na kraju ispostavi da je optočen nebrojenim zubima dušmana, te ga to čini sličnim kukuruznom klipu. Al' izda pripovedač ova velika očekivanja, ili je možda namerno obmanuo (namerna obmana je plus, propust bi bio minus, a pluseva i njihovih antipoda ima bezbroj... i to uz svako na radionici priloženo delo). I mda je seting sjajan, ona druga rečenica je čudna. "Nekoliko kuća, kafana, prodavnica i put koji se gubi u šumarku na uzbrdici" rade šta? Stoje? Tu je nekoliko kuća... Ili u blizini je nekoliko kuća... i ostalo? Takvim se rečenicama malo zbunjujem.
Dijalozi, koji počinju od "engleskog" naklapanja o vremenu, pa prelaze u Tarantinizam, pa iznenada nude obrt - jesu vrhunski dijalozi. U stvarim svaki komadić razgovora u ovom komadiću knjige (ovo nešto najavljuje, uvod je u nešto, treba da se nastavi, ili dopuni, šta li - izgleda kao pilot epizoda serije ili kao prolog kakvog romana) je odličan.
Atmosfera kafane se jako doima ovom volšebniku. Kao da sam tamo (a zalazio sam i u gore... bez zadržavanja, samo u potrazi za WC-om).
Vidim neku simboliku, al' ne shvatam sasvim motivaciju albanskog seljaka, I zašto je, kad već vidimo da je raspadač koji krade Bogu dane pred kafanom, maher u šahu (ako izuzmemo "varanje", tj. strategiju, opet bi morao da zna mnogo o šahu)? Zašto su svi dobri u šahu, sem da bi se napisala politička parabola? I opet, ne znam koliko je ovo fantastično - jeste prelocirano u blisku budućnost, ali: nije li to jedna sasvim realna situacija? Ne može li sve to zadesiti nekoga, koliko sutra?
I dalje sam se do kraja nadao objašnjenju Kukurozovog nadimka. Da ne pominjemo nagoveštaj nečega (ČEGA?) iza brda, i to što, iako volim nerazjašnjena pitanja, nisam presrećan kada broj pitanja premaši broj odgovora koje iz priče dobijem.

I da, dadoh ovde bod, al' dao bih više - da se moglo dati više.
Morao sam jednobođe iz javnog glasanja i tri jednobođa koja treba gurnuti u poruku rasporediti na pripovetke koje nisam našao dosadnim.
Bez uvrede upućene autorima uz čija sam se dela dosađivao. I ne zamerite VI kojima uskratih bod/glas, iako se nisam dosađivao uz ono što načiniste. Možda je samo po sredi individualni problem (a opet, uvek sam sebe smatrao velikim udavom među piscima u pokušaju... te ne znam koje pravo imam da se dosađujem).


P. S. I ne zaboravimo da gnjavim i davim i sa ovim komentarima.

Nego, nastavljam negde oko podneva, kad se fino ispavam.

Zaboravio sam reći da Četvrta stanica zaslužuje još jednu malenu pohvalu zbog vage i ostalih naznaka Četiri Jahača, al' opet da nisam siguran koliko odgovara na temu. Da je tema glasila "rušenje četvrtog zida", i da se neki ozbiljni pomeram-bubrege-obrt odigrao u priči, umesto gomilanja utisaka, više bih se sa pripovedanjem saživeo.
Možda sam jedini koji tu vidi Četiri Jahača Apokalipse, pa neka pisac, tj. spisateljica odluči kada se svi razotkrijemo i opravdamo svoje pokušaje.

I da za autora pripovetke Ja sam uz tebe imam pitanja. Probudio je radoznalost, a tražim objašnjenja. Ne mora da ih da, al' moram ih tražiti. I voleo bih da je vidim u dužoj formi.
A pošto identifikacija sa protagonistom i naratorom postoji, ali u naznakama, dužina bi nadoknadila gubitke (nećemo se vraćati pomenutim sitnicama).

Od tvorca Kukuruza bih isto očekivao objašnjenja, al' možda je tvorac Ku(ku)ruza (ili što bi u Mačvi rekli "muruza") namerno ostavio singularitete na sve strane, ne bi li se nedužni čitaoci premišljali satima i danima...
Što ne mislim da je učinio i pisac Žitija Miroslavljevog, no smatram da je izostavio objašnjenja boreći se sa teskobom ograničenja od 6 hiljada znakova.


I laka noć svima, do sledećeg trubljenja
(smatram da gnjavim i davim svakoga, al' ostao sam dužan na prošloj radionici, i ovoga puta bih sve lepo iskomentarisao, makar i zalud bilo).

SVI PUTEVI
Kratka priča, zvana još i minijatura a u našoj književnosti poznata kao crtica ima neka svoja pravila. Količina likova i događaja mora biti primerena, tj, mala.
U ovoj priči kao da imamo celu epizodu "Zvezdane kapije". Previše informacija, previše događaja; nije to sve uopšte loše, ali ne funkcioniše kao kratka forma. Od ovoliko događaja Klark je pisao romane.

ŽENA ZA POŽELETI
Ovo je pomalo čudna priča. Lepo pisano i donekle lepo zamišljeno, malo mi razrešenje škripi, ali definitivno čovek ume da odradi atmosferu i ume da uvuče čitaoca u svoj svet, što je dar pravih pisaca. Možda priči nedostaje više dijaloga, da se i ono što nam narator iznosi u prvoj polovini provuče kroz neki razgovor, na benzinskoj pumpi ili tako negde usput. Mnogo bi mi bolje bilo da tip nije uopšte shvatio da je to bila avet njegove žene — polumrak, čudni odsjaji, to ne očekuje i kresanje u mraku, možda po nekom karakterističnom pokretu da se opseti kada ostane sam ili da mu ona u odlasku kaže nešto što će shvatiti sa zadrškom.

SKADARSKA PRIČA
Solidno pisano, možda sa preteranim dijalozima, ne bi se vozač uopšte toliko raspravljao, neuverljivo mi je to njihovo natezanje, ali priču ubija onaj nerazjašnjeni deo sa ljudima kojih ima 20 a možda i 120. Jednostavno tu priča potpuno prestaje da postoji, opisuje se taj događaj koji ni sa čim nema veze niti je utemeljen u dotadašnjoj priči. Da se razumemo, ja volim i apsurdne priče, ali to opet ne znači da treba da budu bez smisla. Doduše, možda je unutra utkano nešto mladalačke, savremene simbolike koje nama starcima izmiču.

ČETVRTA STANICA
Ova priča zahteva mnogo više koncentracije nego što sam bio spreman da joj pružim. Iscepkani stil koji stalno zapinje me brzo obeshrabri. Pisac ne uspeva da izgradi atmosferu niti da me uvuče u priču. Nekoliko dobrih asocijacija je premalo. Ovaj pisac u pokušaju trebalo bi prvo da savlada pisanje jednostavne proste jednodimenzinalne ravne priče; nekako mi se čini da bi i tu bilo poteškoća. Ako je ovo misaoni tok nekoga ko pokušava da smisli priču, nimalo nije zanimljiv. Da, to je najveća mana. Uopšte nije zanimljivo i ne vuče na čitanje, za razliku od većine radova ovde. Tačno se vidi razlika između radioničara-veterana i radioničara-početnika upravo u ovom segmentu. Ipak su stotine sati drobljenja o tome šta i kako treba dale neki rezultat.

Quote from: Volšebnik Pocerski on 31-03-2015, 03:39:29
...ja sam uz tebe

I problemčić je što Miroslav, čiji je hendikep savršeno opisan (možda i za kakvu nagradu), odjednom doživi sledeće: "Više me nije čuo." Ček', ček', nije li bio gluvonem od početka? Ovde deluje kao da je iznenada ogluveo. Da li ga je čuo ranije, ili se pravio gluv, ili telepatskom kontaktu ne predtavlja problem to što je neko gluv - ako je uopšte telepatija u pitanju (nemam pojma šta je u pitanju)

Narrator i Miroslav govore i cuju se unutrasnjim jezikom i sluhom .VP da bi znao sta je u pitanju treba da poznajes molitvu, ili  telepatiju, ili ako nista drugo ono razgovor sa samim sobom, nikako to " vise me nije cuo" ne treba shvatiti bukvalno.
Nego mene je sad opsela  misao, odnosno deo pesme jednog naseg pesnika. Mislim da je u pitanju Pero Zubac , ali mozda gresim. Procitala sam je pre 100 godina ( ne shvatiti ni ovo bukvalno, rekla bih preciznije pre 20 i kusur godina). Imam je negde zapisanu u dnevniku, ali niti znam da li sam napisala ime autora, niti gde je sad taj dnevnik. Mozda je medju  knjigama, slikama i skoljkama. Moze biti da je na teavanu, ali ko ce sad to da trazi.
Ide nekako ovako
" unutrasnjem uhom ponovo te cujem"
Tako dragi moji knjizevnici i wanna be knjizevnici, ljubitelji pisane reci, slucajni prolazinici,  ako neko zna o kojoj je pesmi rec nek mi javi, bila bih vrlo zahvalna.

Quote from: Boban on 31-03-2015, 05:02:54


ŽENA ZA POŽELETI
Ovo je pomalo čudna priča. Lepo pisano i donekle lepo zamišljeno, malo mi razrešenje škripi, ali definitivno čovek ume da odradi atmosferu i ume da uvuče čitaoca u svoj svet, što je dar pravih pisaca. Možda priči nedostaje više dijaloga, da se i ono što nam narator iznosi u prvoj polovini provuče kroz neki razgovor, na benzinskoj pumpi ili tako negde usput. Mnogo bi mi bolje bilo da tip nije uopšte shvatio da je to bila avet njegove žene — polumrak, čudni odsjaji, to ne očekuje i kresanje u mraku, možda po nekom karakterističnom pokretu da se opseti kada ostane sam ili da mu ona u odlasku kaže nešto što će shvatiti sa zadrškom.

Da ne prepozna svoju ženu-vešticu?! Teško. xrofl
Ipak je on sentimentalni tip koji se uznemiri kad čuje pesmu uz koju ju je zaprosio, a ona je žena za poželeti!
Meni bi za priču bilo bolje  da se odigrava na početku veze ili braka.
On postepeno shvata u šta se uvalio, a ona pronalazi rešenje.

Šiljak Planina.

E i ovoj sam dao bod jer sam ga negde morao istresti. Da ne budem grub, nisam ga se rešio eci peci pecom; ova priča ima sjajan seting. I ništa više. Karakterizacija ubice, koja se nazire, je zabola sama sebi mač u grudi.
Veli Ajnštajn ovako: Svemir i ljudska glupost su beskonačni. Uverio sam se, ponovo. Pa majku mu, kako ubica može da bude onako glup? Vidim, nisam jedini koji je to primetio, pa sam odahnuo. Ta njegova glupost me prevarila da ponovo pročitam priču, ne bih li našao trag nečeg skrivenog što pravda mozak veličine zrna bibera. Nema ga.
Hitmeni bi trebalo da su inteligentni likovi. Ne samo da im primanja zavise od toga, nego i naizgled bogomdano mesto pod suncem, umesto da udišu memlu u prdekani, ili da ne dišu uopšte.
Onaj deo sa pticom - avionom mi je lepa digresija, daje šmek fentezija. Slutim da je time uokvirena u fantastično. Ipak, previše je toga kako je stigao, naspram - kako sada otiči. Motivacija junaka mi je klimava; ako je junak već glup, ne treba da bude hitmen, nego neki (kamikaza) bilmez željan lične osvete radi nečega. Onda bi priča stajala čvrsto na nogama. 

Четврта станица - књига јој каже `вако, књига јој каже `нако, ал' она неће никако :) Мислим, сама идеја није лоша, али извдеба...не знам у чему би био проблем, можда сам ритам приче не држи читаоца (посебно неког са благим поремећајем концентрације...попут мене), сад на прелет-преглед видим и неке грешке у зарезима, ал` није битно то сад толико. Неко горе (или више њих, јбм ли га) поменуо је Јахаче апокалипсе, али, ја то, искрено, нисам сконтао, што опет ништа не говори, једноставно  сам начин приповедања ми није дао да се удубљујем у причу. Симпатично ми је оно како ауторка одјебава старца на вратима, да би њена јунакиња са друге стране заподенула разговор с њим, има ту неког лицимурства, можда и ненамерног...У сваком случају, ова прича ми ни у једном тренутку није била у игри за бод, а овај коментар је пример тога како са може написати релативно подужи пост а да се не каже ништа конкретно :)

''Turčin i vila''
Ni mene ova priča nije ostavila ravnodušnom. Sjajan, sjajan početak! Ciganisanje brata i sestre mi nije smetalo, naprotiv. Zabavno je i uverljivo. Nije mi smetao ni neknjiževni govor mimo dijaloga. S lakoćom bih pročitala čitav roman tako napisan, jedino što mi se učinilo da sam autor na trenutke gubi dah, kao da se umorio od ovakvog, njemu ipak stranog pripovedanja. Ništa strašno. Veća ''spontanost'' bi se mogla mogla postići uz nešto truda, prepađivanjem teksta.
Osnovni razlog što mi ova priča nije broj jedan, pa ni dva, krije se u samoj radnji. Početak obećava, suviše obećava, a ja ne volim kad mi se obećanja ne ostvare makar delimično. Od posete manastiru priča nezaustavljivo pada - do toga da se pred kraj pitam što je uopšte napisana.
Bratac i sestrica pođoše da pozivaju svatove, ali nisu stigli tamo kud su se zaputili. Sredila su ih čudovišta iz lokalnih verovanja. I to je valjda to. Ako nije, zanači da je meni poenta promakla.

Quote from: Dart Džek on 30-03-2015, 17:52:46
Mnogo sam se iznenadio što je priča Prava ljubav uzela prvo mesto.
Ne zato što je loša, uz uvažavanje poznatog autora, nego zato što u ponudi, po meni, ima boljih, glasao sam za njih.
 

Ti očito nešto zaboraljaš Džek. Koliko si puta bio na vrhu a to zaslužio nisi, i da ti nije bilo prijatelja i podrške iza leđa, ne bi ni blizu omirisao pobjedu. Pa opet, nikome ništa. Nikada ti nitko nije čestitao ovako kako si ti upravo učinio. Zamisli samo kakva je to pljuska, reći nekome, čestitam ti na pobjedi ali zaslužio nisi, ima boljih, a argumenti za to su; ja sam glasao za druge i držim da su te bolje. Točka!
To, ne samo da je omalovažavnje autora pobjedničke priče već i svih onih koji su usprkos tvojim začudnim argumentima, glasali za nju. Da nije bilo mog problema s ovom pričom, i ja bih joj bila dala bod. I što sad želiš reći? Da je Brkati Turčin nešto tako genijalno pa ti nije jasno kako tako rijetko viđena genijalnost nije pronašla put do tupih radioničara?
Gle, ja neću komentirati Brkatog Turčina iz jednog razloga: ne pripadam ovom podneblju, nisam dio vaše cjeline, samo sam gost u vašoj kuću. Znači, te vaše folklorno-epske priče, meni su totalno nezanimljive, ne razumijem taj jezik, osim sile vulgarizama u njoj, i zato kažem, poštujem da je to literatura koja se većini ovdje sviđa i ako ja takvu priču, koju ti držiš fantastičnom, ne razumijem, onda je to samo moj problem i ničiji više. Eto, nadam se da nećeš zamjeriti...

Quote from: kimura on 31-03-2015, 07:43:07
Da ne prepozna svoju ženu-vešticu?! Teško. xrofl
Ipak je on sentimentalni tip koji se uznemiri kad čuje pesmu uz koju ju je zaprosio, a ona je žena za poželeti!
Meni bi za priču bilo bolje  da se odigrava na početku veze ili braka.
On postepeno shvata u šta se uvalio, a ona pronalazi rešenje.

I na kraju se neko od njih dvoje baci kroz prozor!
E, vidiš, kimura, ovde se ne slažemo, a neslaganje ide i dalje, tj. posledica neslaganja žigoše i tvoju priču.
Ti bi da sve ide polako i po redu, korak po korak, bilo uspon, bilo pad, ne dopuštaš usputna ludila i čudne iskorake. A priča traži da bude uvrnuta da bi bila maestralna. Nije dovoljno nikakvo pisanje i nikakvo osmišljavanje, a posebno nije dovoljna kompatibilnost sa stvarnošću i realnim ishodima.
Ovoj priči ("Žena za poželeti", a ja stalno čitam "Žena za poneti") mnogo bi prijalo da upravo on sve češće trči toj aveti u zagrljaj (frustriran zbog pet puta godišnje), kraj nekog osamljenog skretanja, a da s druge strane ima dosadnu i nezanimljivu frigidnu ženu i onda polako, mic po mic ili možda najednom, udaren kao maljem, shvati da je ta "njegova" avet zapravo njegova žena u drugom obličju.
kimura, moraš da dopustiš takve neočekivane obrte jer tek takve stvari daju živost priči. Ima ovde ljudi koji su sasvim pismeni, da ređaju rečenice i polako grade atmosferu ili odnose, ali ne treba mi da budemo dokumentaristi i da prepisujemo stvarne odnose, nego da lovimo pored ostalog i aveti.

''Prava ljubav'' verovatno ne zaslužuje prvo mesto, a ona dva ''Proleća'' sigurno ne zaslužuju poslednje.

U ''Proleću za Adolfa'' imamo, pretpostavljam, putnika kroz vreme. Simpatična ideja.
Problem kod ovakvih priča je u tome što više liče na poeziju nego na prozu. Deluju uglavnom na emocije čitalaca, tako postižu potpuni uspeh ili potpuni promašaj.

Quote from: kimura on 30-03-2015, 11:39:16

Quote from: Boban on 30-03-2015, 11:22:58
"Prava ljubav" je prava priča da se na njoj vivisecira stanje u domaćem pisanju. I ne samo ovih radioničara, nego upravo ovakvih stvari ima i kod "velikih" pisaca.
Lib je mnogo bolje artikulisala iste smetnje koje je i meni ta priča pravila. Naši pisci često smatraju da je dovoljno imati dobar okvir i dobro postavljene likove, zaboravljajući da je osnovna suština da priča ponudi neku promenu, neki prevrat, neki dodatni smisao zašto je napisana, ne da detektuje faktičko stanje. Opet ću pomenuti Stipana, potpuno netalentovanu osobu za pisanje, ali većina njegovih stvari ima to nešto... realno Stipan bi trebalo samo da daje ideje drugima i da batali samostalno pisanje.

Pa ne bih rekla da vam je zasmetalo isto, bez da ulazim u raspravu o primedbama koje, svaka sa svoje strane, mogu da se prihvate.
Zajedničko je jedino to što ste oboje osetili iritirajuću pasivnu agresivnost. PTY je izgubila i trunku simpatije za junakinju, a ti bi je još i otkopao i ostavio na kiši ili nešto slično.

Opet ću se vratiti na ovu priču i ovu opasku. autoru priče nedostaje jedna zdrava doza uvrnutosti. Ta scena, gde lopovi otkopaju pogrešan grob i ostave njeno raspadnuto telo razvučeno po livadi, pa pas dođe i brani njene ostatke od drugih grabljivaca, po nekoj sumanutoj kiši, to je tako bolesna i jaka scena da bi opravila sve pre toga. Ovako, imamo jednu jadnu ženu koja tone do samog dna i tamo zatiče pseću ljubav koja i jeste takva kakva je, pseća, bezumna, bezuslovna... realno ne služi ničemu, sem za tešenje osoba bez dece ili igde ikog. Sve primedbe izrečene na ovu priču stoje, ali da je dovedena do bizarnog kraja sa uvrnutim slikama u stilu filma "Santa sangre" Žodorovskog. Sahrana omiljenog cirkuskog slona, povorka koja ga prati kao da mu odaje poštu, a onda, dolaze do deponije i strovaljuju telo u strminu đubreta, a rulja se pokazuje u pravom svetlu, juri na slona, raskomadava ga s namerom da jedu. Takva ludila mi fale u ovoj priči da je podignu na viši nivo. I mnoge druge od istog autora.
Autor je naučio pravila i kako da ih primeni, došlo je vreme da počne da ih krši jer tek sa ovladavanjem prestupa u pisanju može da se zatvori pun krug i kompletira pisac.

Quote from: Scordisk on 30-03-2015, 22:26:12
Vidim da se pričalo o glavnoj junakinji Prave ljubavi, da li je patetična ili nije, da li je bilo razloga za samoubistvo ili ne, pa bih samo dodao - meni je priča duhovita i dobra jer je to prikaz unutrašnjeg sveta jedne poremećene žene, osobe hermetički zatvorene u svom ludilu. Zašto da ne? Sigurno postoje patetične, samosažaljive, nezadovoljne žene (a i muškarci) koji pričaju sa svojim psima i koji će radije godinama da održavaju patološku vezu ili brak, umesto da raskinu. Ljubav prođe, patologija ostane, rekao je neko. Osim toga, gledano iz perspektive naratora, ona je u svom svetu sigurno morala da bude moralni reper i nevina žrtva, jer ona sebe tako i predstavlja čitaocu.

Kažu još ljudi, pasivno je agresivna, ali mislim da je to sasvim legitimna strategija nezadovoljnih partnera u nesrećnim brakovima i vezama, pa zašto ne bi bila i ovde? Gledano iz perspektive (relativno) normalnog čitaoca, sve to može delovati suludo i patetično, ali  naratorka to uopšte ne uviđa. Zato je i smešno, kako istrajno gradi iskrivljene iluzije oko sebe. Čak, mislim, i spomene za suparnicu - ona je znala gde joj je mesto, za razliku od mene... meni to deluje i kao osoba sklona histeriji, drami i skandalima u javnosti. Ali, ona je u svom svetu žrtva i ništa je drugo neće ubediti u suprotno
Meni je sve to delovalo uverljivo kao prikaz poremećenog kučkara (ko je imao psa, zna kakvi sve likovi mogu da se sretnu), pa sam zato i odlučio da dam tri boda.

I za samoubistvo, da. Morao bih sada da pročitam ponovo priču, ali ću reći napamet - ja sam imao utisak da naratorka nigde nije jasno rekla da je izvršila samoubistvo. Svi drugi u priči su to rekli, a ona je samo spomenula kako joj je ponestalo vazduha pa je otvorila prozor. Stekao sam utisak nakon čitanja da ona zapravo nije izvršila samoubistvo, nego je napravila scenu (kao i uvek), napila se kao džukela (kao i uvek) pa onako pijana se strmeknula kroz prozor a da su svi ostali onda zaključili da je izvršila samoubistvo.
Pored patetičnog kraja, sve to je meni delovalo tako groteskno da je bilo smešno.

Ne radi ni o kakvom nerazumevanju lika, naprotiv: meni je u toj priči karakterizacija obilna i precizna, a sve stavke su pune značenja, bez ičeg nepreciznog ili nejasnog, otud mi je i junakinja ne samo kristalno jasna, nego i dovoljno plastična da bude lako prepoznatljiv predstavnik svoga tipa.

Otud je ovde reč isključivo o prepoznavanju obrasca i razlaganju stereotipa, i to u svetlu one famozne parole "tvoj borac za slobodu je moj terorista".

Saturnice, naravno da cu da zamerim. Stavljas mi na teret stvari koje nisam rekao ali ti to ne smeta da jurnes kao kobac. Nekoliko puta sam naglasio da je to moj subjektivan kont na koji imam bogomdano pravo a svoj ukus necu da branim. Takodje sam napisao da me je iznenadilo, a ne zgrozilo, prvo mesto. Ne znam odakle ti taj bezobrazluk da ostale radionicare smatram tupavim, te svoje fantazije preispitaj kada popijes kafu i kada se razbudis. Autora prvoplasirane price ne omalovazavam svojim misljenjem, i o radovima tog autora imam lepo misljenje. Ovo nije crkva, a ti nisi pop, pa da sledim dogme. Sto se tice Turcina, obrazlozio sam zasto mi se jako dopao a ni jednom nisam nametao taj kont drugima. Sto se tice zasluzivanja i nezasluzivanja prvog mesta, necu da odgovorim. Za razliku od tebe, postujem misljenje drugih pa i tvoje. Ipak, tabele su tu, ja nisam pametniji od vecine a ne bi ni ti trebala da budes. Autoru prvoplasirane sam cestitao od srca, vecina je kazala svoje, ali ipak ostajem dosledan svom misljenju.
I sta hoces da kazes sa tim da sam imao podrsku iza,ledja u osvajanju prvih mesta? Impliciras da su glasali za moje pokusaje pristrasno? Ovo sto si napisala za mene je ne samo ruzno nego i podlo. Popij tu kafu i razmisli. Zakljucak me ne zanima, dovoljno si rekla.

Ali, Bobane, zar ti se ne čini da ljudima preporučuješ da pišu ono što ti voliš da čitaš?
Zašto u svakoj kratkoj priči mora da bude ludila i šokova?
Zašto pisac ne može da glatko vodi radnju, sklapajući kockice neke ideje,
sa finalem koje čitaocu otvori oči o tome šta se u priči dogodilo i zašto je napisana?
Ima stotine vrhunskih kratkih priča koje slede ovaj obrazac.
Prava ljubav je daleko od savršene priče, ali da li bi ona zaista prenela svoju poruku
u tvojoj izvedbi?

E sad, ostale priče.

Osim ovih dvaju koje su se lako izdvojile za 3 I 2 boda, ostale priče su nekako ostale u masi, pošto su se kotirale veoma podjednako, to po pitanju i mana i vrlina (ovih potonjih je bilo znatno manje, alas...  :()

Zato su i bodovi otišli pričama za koje smatram da im autori imaju ponajviše prostora za napredak.

Kod priče #9, Turčin Brko i vila Kosana, taj prostor se lako vidi na polju jezika i izraza, jer eto, bila mi je patnja živa čitati uratke svedene na infantilne viceve, opterećene profanim izrazom. Da se razumemo, to ne govori nikakav čistunac, daleko bilo, jer ja sam generacija odrasla na novom talasu koji je praktično reinventovao vulgarnost, stvarajući od nje moćnu i veoma sofisticiranu literarnu alatku na čijoj se šok-vrednosti isporučuje ne samo estetika, nego i visoko koncentrovana značenja.

Sofisticirana vulgarnost može da u jednoj jedinoj rečenici saopšti više nego celo jedno poglavlje učtivo sročenog teksta, otud mi i jeste tužno kad vidim da se taj delikatni format komunikacije ovde koristi iskučivo u svojoj naprizemnijoj formi, koja više nema čak ni minimum šok-vrednosti, pošto je to izraz koji konstatno upražnjava naširi sloj ljudi.

Otud mi se činilo logičnim da izdvojim priču koja bar u naznakama stremi sofisticiranijem izrazu, iako je podbacila u svim, ali zaista svim zadanim smernicama.

Ne znam ko je autor ove priče, pa otud moram da se maksimalno pojasnim: možda neko misli da je nepošteno penalizovati priču samo zato što nije ispoštovala smernice, ali zapravo je upravo obratno.  :(

Sve i kad batalimo fakt da je priča oborila limit za gotovo trećinu, iz price se jasno vidi da disciplina i kontrola nad materijalom (to formom i sadržajem jednako) autoru ne idu baš od ruke, pa bi upravo on mogao da napreduje na ovakvoj vrsti smernica, jer to su norme koje se u pisanju trebaju savladati upravo u najranijoj fazi, kasnije je veoma teško, zaista.

Moguće da smatrate kako disciplina oko forme i kontrola nad sadržajom imaju smisla samo kod kratkih priča, ali ne, zapravo su najdragocenije upravo kod dužih formi, iako se na kratkim pričama najbolje usavršavaju. A kad se pogrešne stvari dovoljno puta ponove, one čoveku postanu toliko bliske i toliko "normalne" da ih on više i ne percipira kao pogrešne. To je ta famozna 'moć navike', a loše navike je veoma teško otresti, jer daleko nam je lakše smisliti za njih racionalizaciju nego se mučiti oko njihovog uklanjanja.

Dakle, izdvajam ovu priču zbog njenog jezika i izraza i iskreno se nadam da će autor poželeti da malko "praktikuje strogoću", jer po formi ovo zapravo nije nikakva vrst priče, samo gomila rečenica... no, svako ima prava da bira sve svoje, navike tu uključene.  :)

Za ostale dve priče mogu samo da kažem da se nadam kako će autori posvetiti više pažnje priči dok je osmišljavaju, dakle pre no što krenu da je stavljaju na papir.

Eto, toliko od mene, i sve vam najbolje u budućim pokušajima.

Quote from: Boban on 31-03-2015, 09:58:21

Quote from: kimura on 31-03-2015, 07:43:07
Da ne prepozna svoju ženu-vešticu?! Teško. xrofl
Ipak je on sentimentalni tip koji se uznemiri kad čuje pesmu uz koju ju je zaprosio, a ona je žena za poželeti!
Meni bi za priču bilo bolje  da se odigrava na početku veze ili braka.
On postepeno shvata u šta se uvalio, a ona pronalazi rešenje.

I na kraju se neko od njih dvoje baci kroz prozor!
E, vidiš, kimura, ovde se ne slažemo, a neslaganje ide i dalje, tj. posledica neslaganja žigoše i tvoju priču.
Ti bi da sve ide polako i po redu, korak po korak, bilo uspon, bilo pad, ne dopuštaš usputna ludila i čudne iskorake. A priča traži da bude uvrnuta da bi bila maestralna. Nije dovoljno nikakvo pisanje i nikakvo osmišljavanje, a posebno nije dovoljna kompatibilnost sa stvarnošću i realnim ishodima.
Ovoj priči ("Žena za poželeti", a ja stalno čitam "Žena za poneti") mnogo bi prijalo da upravo on sve češće trči toj aveti u zagrljaj (frustriran zbog pet puta godišnje), kraj nekog osamljenog skretanja, a da s druge strane ima dosadnu i nezanimljivu frigidnu ženu i onda polako, mic po mic ili možda najednom, udaren kao maljem, shvati da je ta "njegova" avet zapravo njegova žena u drugom obličju.
kimura, moraš da dopustiš takve neočekivane obrte jer tek takve stvari daju živost priči. Ima ovde ljudi koji su sasvim pismeni, da ređaju rečenice i polako grade atmosferu ili odnose, ali ne treba mi da budemo dokumentaristi i da prepisujemo stvarne odnose, nego da lovimo pored ostalog i aveti.

Ako baš hoćeš da znaš, ja sam prvo pročitala ''Žena za podneti'', ali ta pogrešna čitanja govore o nama, a ne o čoveku koji je pisao ili o samoj priči.
A što Mića reče: ja priznajem takvo i takvo čitanje, bez obzira ko je pisao i šta je hteo.
Čitalac na to ima puno pravo i ja sam tu odustala od daljih objašnjavanja.
Sad me teraš da odgovorim kako nije tačno da bih sve po redu, korak po korak, bez iskoraka i usputnog ludila. Pa moja priča upravo i jeste posledica jednog trenutnog ludog postupka do kog pod nešto drugačijim okolnostima možda ne bi došlo.
Recimo da je moja junakinja učinila sve da bude nesrećna, sama je kriva i dobila je što je zaslužila. Koliko takvih i još nesrećnijih ljudi poživi do duboke starosti i nikom ništa. Nisam imala nameru da izazovem saosećanje, ali dobro, ono je u ljudskoj prirodi.
Veštice  i aveti ne bude saosećanje, ali one i ne skaču kroz prozor.

Inače, slažem se da je samo uvrnuta priča maestralna. Isto tako znam da ono što obično zovemo stvarnost može da bude fantastičnije od bilo čije izmišljotine.

Sa druge strane, razumem da ti u mojoj priči nedostaje DOGAĐAJ. To je jasna i osnovana primedba. Priča ne pršti od akcije, zaista jeste presek jednog stanja.
Sa tumačenjem psihologije se ne slažem ili te nisam dobro razumela.

Quote from: Boban on 31-03-2015, 10:15:42
Autor je naučio pravila i kako da ih primeni, došlo je vreme da počne da ih krši jer tek sa ovladavanjem prestupa u pisanju može da se zatvori pun krug i kompletira pisac.

Obećavam pokušaj istog u sledećem krugu.

Quote from: Mica Milovanovic on 31-03-2015, 10:35:19
Ali, Bobane, zar ti se ne čini da ljudima preporučuješ da pišu ono što ti voliš da čitaš?
Zašto u svakoj kratkoj priči mora da bude ludila i šokova?
Zašto pisac ne može da glatko vodi radnju, sklapajući kockice neke ideje,
sa finalem koje čitaocu otvori oči o tome šta se u priči dogodilo i zašto je napisana?
Ima stotine vrhunskih kratkih priča koje slede ovaj obrazac.
Prava ljubav je daleko od savršene priče, ali da li bi ona zaista prenela svoju poruku
u tvojoj izvedbi?

Ovo je situacija u kojoj smo obojica u pravu. Priča naravno ne mora da bude išta od onoga što ja zagovaram, ali da bi priča ostavila snažan utisak i ostala upamćena, dobro bi bilo da ima i malo tog nekog ludila. Ravne priče sa saopštavanjem gomile nespornih detalja probudiće pažnju i znatiželju onih koji se u tome nađu ili onih koji misle da će se u tome naći. Evo jednog ličnog iskustva ili kako sam zamrzao Tonija Parsonsa pre nego što sam mu dao ikakvu šansu. Kada se moj prvi brak raspao i dete odvedeno od mene i sve što ide uz to, neka naredna žena mi pokloni knjigu Tonija Parsonsa za koju je procenila da će mi biti baš super. A u knjizi čoveka ostavila žena i odvela njihovo dete i radnja kreće iz vizure tog čoveka sa vrlo ubedljivo opisanim unutrašnjim monologom. Ja sklopim knjigu i kažem: "Alo, bre, pa ja to živim i preživljavam, otkuda nekome ideja da želim i da čitam povrh svega o tome." Tako se i meni čini da je "Prvu ljubav" napisala osoba kojoj onakav brak nije lično iskustvo, ali možda neka njena poznanica, pa je ona sad tu htela da produma tu ideju. Manite me priča koje su dokumentarističke. Socijalni slučajevi mogu da se iskoriste kao začeci ideja, ne kao okosnica cele priče. Ja sam od onih koji kada na početku filma ugleda "rađeno prema istinitom događaju" automatski i bez ostatka menja kanal. Književnost traži zdravu i priličnu dozu ludila i ja je zagovaram na svakom koraku, što ne znači da nema nekih paćenika ostavljenih od supružnika i odvedene dece koji neće uživati u Parsonsu.

Ni ja ne bih uživala u štivu koje se bavi nekim mojim brodolomom, mislim da većina ljudi ne bi.

Inspiracija za priču nije bila lična ili ljubavna drama neke poznanice, već nešto što sa brakovima i psima nema baš nikakve veze. Ali, možda ima veze s ljubavlju.

Morala sam da uzmem učešća u pripremama za sahranu bliske osobe, tako da sam imala priliku da vidim kako to zapravo izgleda. Pre sam prema poslednjem momentu u postojanju svakog od nas bila savršeno ravnodušna. Nisam razumela želje ljudi da budu sahranjeni na određeni način ili na određenom mestu.
Ni posle ove sahrane nisam stav promenila (posle smrti slobodno mogu da me bace z đubre ili da moje ostatke upotrebe za šta god), više me uznemirila jedna obično-neobična slika. Nešto što gotovo liči na komadanje tog Bobanovog slona.
Ljudi sa toliko pažnje kupaju, oblače i doteruju pokojnika. Važno im je da on u nekom trenutku što bolje izgleda, a onda ga gurnu u vlažnu, ljigavu zemlju ili u peć. Pa još sve pokriju cvećem.

Gde smo stali?


Metanoja uz dva satajanja

Mislim da bih ovog autora prepoznao iz aviona. Al', nisam zato udelio najviše bodova. Prvo, ono što kanda mnogi nisu uvideli - ovaj uradak možemo nazvati parabolom. Ili alegorijom. Ili kojim god već terminom odaberemo da se frljnemo. I, zbog toga, ovaj radioničarski krug postaje za nekoliko nijansi raznovrsniji. I ko kaže da ne treba u nekom krugu da imamo i parabolicu? Vidim, neko nazva "Metanoju" bajkom. Ne bih je tako krstio, već ovako kako je i krštena u prethodnim redovima. I zato, u samoj gradnji organizma sveta (ovo sam namerno rekao) sve što vidim je pažljivo odabrano i sa ciljem ugurano u priču. Recite da učitavam u pripovest ono čega tu nema, al' znam da sam u pravu. Pogledajmo samo igru rečima u upotrebi reči "stanice". Hoćemo li da povučemo znak jednakosti između stanica i ćelija? I možda je samo do ove tvrde pocerske glavudže, al' uviđam dovoljno suptilno predočenu ličnu dimenziju ove priče, precizno doziranu nelagodu i svrab nerava. Sad, možemo diskutovati zašto bi neka vojničina bila poetski nastrojena, a ne bukvalna poput... neću reći "bukve", ali ako je Red Zelenog Orla ono što mislim/znam da jeste, čak i to dobija smisao.
I da, jeste mana to što akteri drugom akteru objašnjavaju šta se desilo, kao da on to sam nije preživeo - al' moguće je i sa tim se izboriti. Umetne se neko pijanstvo, amnezija ili prosipanje uvreda, il' ono čuveno balkansko "nis' to treb'o tako, neg' si treb'o 'vako" i voila!
Osim početka i kraja (što je uvek bilo ono najvažnije u delu), plusiće u sveščici sam udelio i domaćici, bašti, nevinim grlima... Razumemo se, gos'n spisatelju.  xrofl

''Metanoja'' me odbila zato što je to propoved upakovana u priču. Nemam pojma ko je pisao.
Nadam se da nije Savajat, mada mi ovo pomalo liči na njegovu priču iz prethodnog kruga: sve se saopštava kroz dijalog za koji znaš da ni u jednoj stvarnosti ne bi bio vođen (mada ne deluje toliko usiljeno kad se čita), a zapravo nam se drži slovo.

Pripovedačke mane "Mentanoje" su toliko velike da je nikakvo učitavanje nečega čega nema ne može spasti.
Neko vidi testo u đevreku a neko samo rupu.
Nije samo prepričavanje i pametovanje kroz dijalog problem. Pisac kleca na svim stranama, on nam nudi scenu na kraju koju mi sami oblikujemo u nešto veliko, ali gotovo da bih mogao reći da se to desilo slučajno i da nije bila namera autora.

  Kukuruz me je na neki cudan nacin dojmio. Nije onako decidirano treskao nepogresivo otkucane "prelepe", rogobatne recenice kao Turcin, ali je usao u atmosfericnost. Cekajuci Godoa. Pogotovo na pocetku. Mali jednostovno shvata kako se svira gitara. Ne svira je kao sto je svi Srbi sviraju, vec je izvalio fazon kako se taj instrument koristi po belom svetu. Ne daj da te pokvare.
  U drugom delu se malo sjebao u onoj partiji saha kada prica pocinje da lici na vic o Amerikancu, Siptaru i Srbinu. To je trebalo suptilnije. Naravno ima tu i greskica tipa pomesanih vremena na pocetku, ali to nije bitno.

  Da li ste primetili da slikari vec neko vreme ne mesaju svaku boju sa belom, a u Srbiji to jos uvek rade???

ево и табеле, жао ми је што сам (опет) закаснио, моји гласови би највероватније ишли 12, 9, 5, 3 или 6 или 2 (тако нешто, само једном сам стигао да прочитам приче)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi58.tinypic.com%2F1hugl.jpg&hash=4a88043faa3d6a570037dc0aee92d8eed25c22d2)

Quote from: PTY on 31-03-2015, 10:22:01


Ne radi ni o kakvom nerazumevanju lika, naprotiv: meni je u toj priči karakterizacija obilna i precizna, a sve stavke su pune značenja, bez ičeg nepreciznog ili nejasnog, otud mi je i junakinja ne samo kristalno jasna, nego i dovoljno plastična da bude lako prepoznatljiv predstavnik svoga tipa.

Otud je ovde reč isključivo o prepoznavanju obrasca i razlaganju stereotipa, i to u svetlu one famozne parole "tvoj borac za slobodu je moj terorista".

Misliš, nije bilo dovoljno stereotipnu osobu predstaviti, nego i taj stereotip dekonstruisati? Slažem se, to bi definitivno doprinelo priči, mada pojma nemam kako bi se to izvelo. pa na kraju krajeva, i to da je otkopaju i ostave na kiši i da tada naratorka dođe do zaključka o psima i ljubavi, ni to ne bi bilo loše, ali čisto jer i ja gotivim bizarne preokrete.

Takođe, vidim komentare za Ženu za poželeti. Slažem se da je do razrešenja trebalo nekako suptilnije doći, pa se nadam da će autor priču jednog dana prepraviti, pošto priča uopšte nije loša i ideja je zanimljiva. Nisam jutarnja ptica, teško mi je slapati misli pre kafe, ali video sam u konverzaciji nekoliko zanimljivih ideja za razrešenje priče.

Quote from: Scordisk on 31-03-2015, 13:38:03

Quote from: PTY on 31-03-2015, 10:22:01


Ne radi ni o kakvom nerazumevanju lika, naprotiv: meni je u toj priči karakterizacija obilna i precizna, a sve stavke su pune značenja, bez ičeg nepreciznog ili nejasnog, otud mi je i junakinja ne samo kristalno jasna, nego i dovoljno plastična da bude lako prepoznatljiv predstavnik svoga tipa.

Otud je ovde reč isključivo o prepoznavanju obrasca i razlaganju stereotipa, i to u svetlu one famozne parole "tvoj borac za slobodu je moj terorista".

Misliš, nije bilo dovoljno stereotipnu osobu predstaviti, nego i taj stereotip dekonstruisati?

Da, to jeste validna opcija kad se za stereotipom poseže u prozi, jer je potvrđivanje stereotipa jalova i bespotrebna rabota koja po pravilu bude kontraproduktivna za autora, a bogami i za pokojeg čitaoca. Iz tvoje sumarizacije vidim da ti čitanje nije mnogo različito od moga, ali bilo je ovde nekoliko čitanja i bez tog razlaganja, zato jer stereotip nalaže da će samoubica po difoltu biti žrtva, a onaj koga je samoubica mrzeo time automatski (p)ostaje krivac.

e sad, to je u velikoj meri ispalo i korisno nama ovde na topiku, jer dekonstruisanje stereotipa (jednako kao i izostanak istog)  otkriva razne norme, tako da se jasno može videti i gradivni materijal svetonazora – recimo, vide se i mnogi parametri po pitanju društvenih i kulturnih normi, između ostalog. 

Scordisk, slučajno sam otvorila prvu stranu i primetila da si ti ''Ženu za poželeti'' takođe prekrstio - u ''Pravu ženu''. :)

Ja u "Metanoji" nisam uspeo da sparim ni reči u rečenicu, kamoli da je otaljam do kraja.

O "Montoji" još malo, čisto da objasnim zašto sam negde gore rekao da je autor neke stvari možda uradio slučajno, da nisu znak promišljenosti kako Volšebnik tvrdi. Nit je u stvari sledeća: priča koja toliko škripi na zanatskom nivou odaje nedovoljno izgrađenog autora, pa ja kao čitalac, kada se do polovine priče sapletem 18x, onda prestanem da verujem piscu i čak i ako je doptični baš mislio na simboliku poslednje scene onako kako su pojedinci videli, ja sam već izgubio interes. Ovakav tekst, da nije radionica gde treba dati određene smernice, ne bih dočitao do kraja ni na pustom ostrvu.
Zamislite situaciju: neko vas poveze, pa mu se gasi auto, pa ne uspeva da drži pravac, pa zaboravlja da promeni brzinu i idemo ka autoputu a on tvrdi da će da razvije maksimalnu brzinu i stigne za najkraće moguće vreme. Jednostavno mu ne verujete i iskoristićete prvu priliku da se iskradete iz vozila i ustopirate bilo koga drugog. Tako je i sa ovim pričama gde nam pisac u prvoj polovini daruje sve mane kojih se dosetio, pa ostatak ostane nedočitan.

Žena za poželeti

Najprije malo gramatike:
"Valjda se smilovao na moju muku"... ljepše je mojoj muci.

Pa malo o patetici:

"kada me je ljubav zgrabila svojom okrutnom kandžom i zarila mi je duboko u  srce. Ne kažem, fina je supruga i domaćica, posvećena je detetu i meni. I dalje je lepa, kao naslikana božijom rukom. Nije se promenila sve te godine ni za dlaku. Vreme je za nju stalo kao u bajci."... eheeej...ovo je preloše, ali zato dalje slijede blistavi trenuci u kojima sam zaista uživala:

"Pokušao sam nekoliko puta da se omrsim kod neke fufe za pare, pa posle i u komšiluku kod radodajki, ali mrka to beše kapa. Ostao je skvrčen kao da je dan preležao u hladnoj vodi. Draga je bacila čini i lepo me obrukala. Cenim da ima pun arsenal tih bajalica. Gde će joj duša."...odlično i duhovito, pa dalje...
"Takav im je zakon. Ni slučajno da se prekrši, inače posledice budu strašne! Govorila mi je o trajnoj erektilnoj disfunkciji  i truljenju uda! Otpao bi mi plazma bacač!"
"Njen vreo dah mi odzvanja uvom dok mi se namešta u krilo".. mogu li aveti imati vreo dah?
"Zabrinuto gledam svog udarnika. Dobar je i miran, nije počeo da truli, ni u čvarak da se topi.".. :)
"Lepo mi je draga namestila da ne izbijam u gluvo doba i švrljam sa mrtvim ženama, ubiće se kada god me želja obuzme.", a gle, to je mogla i odmah, ako ga voli, a ne da ga muči sa pet puta godišnje.
Sve u svemu jedna vrlo simpatična i duhovita priča sa odličnom uvodnom atmosferom.

Heh. Gledam dejanov post i nekim čudom moji glasovi opet najviše liče na Mićine.

To verovatno znači i da je jedna od dve priče kojoj sam dao najviše poena opet njegova!

Evo za koga sam glasao i zašto:

Šiljak-planine  (3 poena) -  Odiše nekom vedrinom i zdravim humorom. Atmosfera inteligentno osmišljenog fantazi sveta u koju autor uvodi kroz tripozne momente tipa onog sa džinovskim krilom vrane.

Svi putevi (2 poena) - Zabavna priča u maniru hardboiled sf sage sa preokretom koji se sporo gradi i objašnjava sve u jednoj rečenici.

Prava ljubav (1 poena) - Simpatična crno-humorna pričica sa pomalo bizarnim završetkom koji joj začuđujuće dobro pasuje.

Kukuruz (1 poena) - Profi napisana priča sa snažnom atmosferom rednek vukojebine na balkanski način. Autor je majstorki iskoristio šahovsku istoriju za iznenađujuć preokret.

Ja sam uz tebe (1 poena) -  Autor dobro gradi atmosferu koja liči na video-igricu sa zombi apokalipsom smeštenu u Beograd.

Linkine, jako si me razočarao. Jedna takva faca, a ono komentar na priču u jednoj rečenici.
Popapala maca jezik? Nemoj da pomislim da si dobar samo kada se svađaš.

Quote from: saturnica on 31-03-2015, 14:16:55
Žena za poželeti

"Lepo mi je draga namestila da ne izbijam u gluvo doba i švrljam sa mrtvim ženama, ubiće se kada god me želja obuzme.", a gle, to je mogla i odmah, ako ga voli, a ne da ga muči sa pet puta godišnje.

To i ja velim i još dodajem: kakva je to žena veštica srećna sa pet puta u godini dana!?
Ispade da izigrava pravila veštičijeg reda samo radi bračne dužnosti, ništa za svoju sreću?

Quote from: saturnica on 31-03-2015, 14:27:42
Linkine, jako si me razočarao. Jedna takva faca, a ono komentar na priču u jednoj rečenici.
Popapala maca jezik? Nemoj da pomislim da si dobar samo kada se svađaš.

Rekao bih da si me zamenila sa nekim. Retko i da razmenim više od dva posta sa bilo kim.

Quote from: Linkin Uroborni on 31-03-2015, 14:37:24

Quote from: saturnica on 31-03-2015, 14:27:42
Linkine, jako si me razočarao. Jedna takva faca, a ono komentar na priču u jednoj rečenici.
Popapala maca jezik? Nemoj da pomislim da si dobar samo kada se svađaš.

Rekao bih da si me zamenila sa nekim. Retko i da razmenim više od dva posta sa bilo kim.

ako, ako, radionički druže... :)

Dobar dan svima i hvala na čitanju i glasanju. Ovo su moji kratki utisci:

Metanoja - najbolje napisana priča među svim pričama. Izgleda kao poglavlje romana, sa previse detalja i već izgrađenim svetom koji meni ne može da bude poznat i to joj je najveća mana. Najveća prednost joj je što jedina, među svim pričama, ima jasnu poruku na kraju i smisao postojanja. Nijedna druga priča to nema, osim, Proleća za Adolfa, koja ima jasan rasplet (a pre toga i jasan zaplet).

Ja sam uz tebe - uvlači se pod kožu, strašan talenat za atmosferu. Skoro kao da sam gledala film. Škripi što je junak tako ladno ušao u tramvaj pun zombija, samoubilački čin. Besmislen kraj, tj. nema poruku i svrhu postojanja.

Svi putevi - super! Samo malo naivna. Mislim da nije tako lako promašiti planetu u vreme kada je razvijena tehnologija putovanja brzinom svetlosti. Android je faca!Zaokružena priča, jako čitljiva.

Prava ljubav - glasah za ovu priču, a posle mi bi krivo. Em nije odgovorila na temu, em su likovi loše portretisani. Korektno napisana sa dobro dočaranom negativnom emocijom i frustracijom.

Žena za poželeti - glasno me je nasmejala par puta. Vedra i vrcava, retkost u sumornoj svakodnevici.


I nešto oko prve tri priče: nije mi jasno zašto se toliko priča o Pravoj ljubavi. Prosečna priča, koja nema ništa naročito da ponudi. Sve ono o čemu je scallop stalno pričao na radionici (a čitala sam nešto) o zapletu, raspletu, puški koja treba da opali - nema ničega od toga.

Kukuruz mi je kao neki produženi vic.

Pripovedača u Turčinu sam zamišljala sa nekim seljačkim akcentom, pa još kada su deca počela da se časte odvratnostima, nisam je ni dočitala. Kao da je neko uzeo rečnik seoskih arhaizama i napisao priču.

Izvinjavam se ako se neko našao uvređenim i još jednom hvala na prilici da učestvujem. Lepa ideja i tradicija.

Quote from: kimura on 31-03-2015, 14:01:53
Scordisk, slučajno sam otvorila prvu stranu i primetila da si ti ''Ženu za poželeti'' takođe prekrstio - u ''Pravu ženu''. :)

Hah, e to sada i ja vidim  :) Pa dobro, prava žena, žena za poneti, bar nisam jedini pogrešio (nisam dovoljno popularan da bih se razlikovao). A zapravo je najsmešnije što se meni naslov "žena za poželeti" zapravo sviđa.

Za PTY - slažem se oko dekonstruisanja stereotipa. Ipak, nisam siguran da li je autor možda imao prostora i prilike za dekonstrukciju. Govoreći o tome, ne znam da li je neko čitao strip Watchman od Alana Mura, ali to je po meni odličan primer dekonstrukcije - radi se o ostarelim superherojima iz šezdesetih i sedamdesetih godina koji se u svetlu današnje perspektive otkrivaju u svi msvoji manama- pandan Kapetana Amerike, na primer, jeste krvavi plaćenik, ubica, manijak, ratni zločinac i narodni heroj, kasapin sa Koka-koline reklame, dok je pronalazač superheroj impotentni smušenjak, mračni osvetnik je patološki fašista i sociopata, a omnipotentni superheroj koji je moć stekao nakon nesreće u nuklearnoj elektrani, jeste egocentrično i nezainteresovano božansko stvorenje koje je samo deo ratne propagande SAD. E, to je recimo vrhunsko dekonstruisanje stereotipa, ali kada je jedna sažaljiva, patetična žena u pitanju, zaista mi ne pada na pamet na koji način bi se to moglo izokrenuti. Mada, bilo bi jako interesantno, za čitanje barem, a vidim i da se ima šta raspričati na tu temu i pored toga što do dekonstrukcije nije došlo. Inače, što se tiče prave lčjubavi, ne kažem da me stil pisanja ili bilo šta podseća na Borislava Pekića, ali mi je bilo simpatično jer i on u svojim romanima ume da govori kroz likove koji dodira sa realnošću imaju malo ili nimalo, pa na taj način prikazuje iskrivljenu verziju sveta kao jedinu i istinitu.

Pile

Ne bih se više petljala s gramatikom u pričama ovog autora, s obzirom da je nitko nikada ne spominje, moguće da se tako priča u nekom kraju, meni nepoznatom. Valjda takav način govora daje na autentičnosti pripovjedanja.  Ipak "s do kraja nepojedenim piletom", mislim da nešto nije u redu, em ružno zvuči, em je tako normalno da nije do kraja ako je već nepojedeno, znači s nepojedenim piletom! Dok na rečenice tipa, "I mašio se za u šta je korpa krila", se neću više obazirati.
Što se tiče same priče, dala sam joj bod zbog živahne radnje, dobrih dijaloga i karakteristično dobre atmosfere. Mada meni to s piletom i nije bilo ne znam kako napeto: te krilo, te batak, te kožica, te hladno, te vruće, te u korpu, te iz korpe... No, ako zanemarim sve to, priča mi ostaje prilično nejasna. Tražila sam fantastiku i pomislila, ode on s grlom od boce na čelu u drugu dimenziju, opa! zamisli ti samo kakva ideja! A kad sam došla do kraja, sve se ipak učinilo tako prizemljeno i realno, kao prvo pijanstvo s bljuvanjem i prvim seksom s gospodičnom u uskoj suknji.

Quote from: Anne Bonny on 31-03-2015, 15:00:45
I nešto oko prve tri priče: nije mi jasno zašto se toliko priča o Pravoj ljubavi. Prosečna priča, koja nema ništa naročito da ponudi. Sve ono o čemu je scallop stalno pričao na radionici (a čitala sam nešto) o zapletu, raspletu, puški koja treba da opali - nema ničega od toga.

To je zato što ta priča nema ni zaplet ni rasplet, ima sasvim drugačiju strukturu, strukturu minijature.

E sad, većina misli da ta razlika leži u prostoj dužini (dakle, u broju reči, ili broju slovnih znakova) ali kratka priča ima građu uvod-zaplet-rasplet (to dele i ostali formati proze, naravno) dok minijatura ima obrt i završnicu. Naravno, može imati i više od jednog obrta, može da ima i jedan ili više tvistova, ali po pravilu, jedan je glavni, jer obrt je težište minijature, njena gola linija kontrasta (koja narativ deli na celine pre i posle obrta), a završnica (ubojita, naravno) je pančlajn kojim je u zadnjoj rečenici zavrtiš, da ostane graciozna poput čigre.

Prava ljubav je lepo iskoristila tu građu.

Pa dobro, to je logično objašnjenje. :)

A šta je obrt, a šta završnica u priči Prava ljubav? :)

Obrt je u poslednjoj rečenici trećeg pasusa a završnica je poslednja rečenica same priče.

Oh, hvala! Ja to nisam doživela kao obrt, već kao početak zapleta.

Pa, to moguće zato što nije smešten simetrično, na samoj polovini priče, a donekle i zato što je priča malko predugačka i sa ne odviše jakim kontrastom. Ali sigurno ti je vidljivo da si pre obrta mislila da je žena živa, a posle obrta više nisi.  :)

Мислио сам да бацим још који коментар на причичице, али болЕ ме глава жестоко, тако да...јеб` га! Жао ми је што сам разочарао масу оних који жељно ишчекују моје врцаво виђење осталих урадака, али, ето, не да им се!  :lol:

Opet izmišljaš razloge da izvrdaš...

Изврдати I shall not!  :lol: Предвече кад се вратим с посла ћу опричати коју о причуљцима :)

ajde, požuri, u ponoć objavljujem imena.

Ау, брате... :shock: Време лети док се (не)забављаш... :) Бацићу пар, сад имам нешто времена...

...ја сам уз тебе - овде је добро изграђена мучно/мрачна атмосфера и однос између Мирослава и анђела чувара (?) је вешто ипреплетен кроз радњу...пресек којим се наједном појављују зомбији/побеснели људи је шок-ефекат без икакве најаве и као такав ми је пресекао бесповратно везу са дотадашњом радњом и тек сада, на треће (брзинско) читање схватам да је у питању боља прича него што сам испрва мислио, јбг.

Кукуруз - ова прича ми се одмах издвојила од осталих, иако је почетак као у вицу - "били Србин, Немац и Турчин, па дошли код Шиптара...", добра идеја и добра реализација, крај вешто изведен, добар ми је тест који Кукуруз спроводи да види ко од присутних зна албански...фантастика само у назнакама (if any), ако узмемо да не знамо шта се ваља иза брда :wink: , али мени није било од велике важности, прича ми се свидела, те свидела :)

3 done, 10 to go!  :lol:

Метаноја уз два стајања - даклем, овде имамо оно што се мени замерало (али тотално неосновано ;) ) у прошлој радионици - да ликови кроз дијалог објашњавају ствари које би требало да већ знају, чак више од пола приче отпада на тај рад...колики је тај комби кад у њега стаје толико људи? И колики су ти људи? Јесу ли уопште људи?  :lol: У појединим реченицама је редослед речи толико истумбан да је просто гре`ота што су испале такве, јер су могле бити прилично моћне...Све у свему, превише паметовања од стране "отимача", плус добар и упечатљив крај.

Пиле - сада се питам зашто се ова прича уопште зове по пилету? Мсм, јес` да се константно провлачи, ал` опет...елем, прилично сликовито одрађена прича, могао сам сваку сцену да замислим, зато сам и уделио који бод, ваљда...одувек сам тврдио да је пивска флаша портал за прелаз у друге димензије или својеврсни времеплов. Други су говорили да је у питању алкохолизам, ето им га сад! :)

Права љубав - ах, толико оспоравана прича, толико "ок је, али ипак...", толико...е, па, мени је ова прича до јаја у сваком сегменту! И шлус! :) Толико је некако добра да се човек на да запитати да није можда и превише прорачуната да удари у танане емоције просечног читаоца попут мене? :) Но, све приче о патетици, о нелогичности самоубиства (ако је било самоубиство)...питам се понекад да ли смо овде на часу логике у гимназију или шта? Да ли знамо шта се одиграва и шта ће се одиграти у глави сваког човека на овом или неком измишљеном свету? Свашта...али, јесте ми мало нелогично (цврц, Милојка!) рећи да је у питању кравава каша костију оно из чега произилази успавана-лепотица-леш...слика која се мени створила у главуџи на помен крваве каше костију није давала наде да ће погребников шминкер, па све и да је чаробњак, скрпити све у љепотињу. Ето тако. :)

Пролеће - мени је ова прича једноставно нејасна...ето, признао сам! Немам појма шта се у ствари десило, леба ми. Јелена и он се звекећу у хостелу "Јасмин" да би он у повратку се срео са неким плавооким маторцем са којим је имао гејовски испад у младости...можда и више испада. Маши станицу и шта, одједном се налази у усташком логору? Паз` сад то! Ово је прича о путу кроз време, не? Био сам у чврстом убеђењу на почетку да је радња смештена у садашње време, али, шта знам ја...:)

Пролеће за Адолфа - ког сад Адолфа? Даде Топића? Он не воли да за зову по имену...:) Ову сам сконтао још мање него претходну, значи, уопште је нисам сконтао. Опет неки временски путници...Добра задња реченица.

Скадарска прича - мени сленг овде није нимало сметао, као што неко рече знак = је непотребан, ефектније је било само рећи - једнако, добра ми је констатација око луфтирања мошница :) Добро је знати да је ГСП у ствари секта која призива демоне и приноси им жртве у виду путника који никоме неће недостајати. Уделих јој један бод у тајном гласовању. И сад више није тајно, што се мене тиче. :)

Сви путеви - Напокон СФ спика! Јеј! :) Одлична фора са андроидом, остало ми је само нејасно шта су домороци у ствари и дали свемирским путницима..."дебела ручица" поменута превише пута у том облику. Погрешити станицу и упасти негде живе бића толико слична онима које си очекивао да сретнеш, тако да се олако зајебеш и побркаш ствари?  Све је могуће...још један појен на тајном.

Шиљак - планине - какво је то уопште име Ламир?!  :shock: Но, поред килавих реченичних конструкција, прича се после повећег увођења завршава збрзано и пада на том пољу, поред очигледног моронлука главног лика, wanna be немилосрдног убице. Поједине информације су се комотно могле избацити као сувишне и тако се створити простор за нешто смисленије. :)

Турчин Брко и Вила Косана - мало ми то БркО боде очи обзиром да се радња очигледно ради у околини Цера, Поцерини, такорећи :) Вила Косана се и није нешто прославила у причи, обзиром да јој име чучи у наслову...псовање је малчице усиљено, човек би рекао да би вукодлак церски пре имао нешто боље/ефектније да каже критичним приликама од: "оп, цврц...итд.", бар нешто што се римује, тада би по мени дефинитивно уверљивије била приказана та локал - митологија измишљена за потеребе ове приче (or is it?!  :shock: ).  Осим тога прича је без већих замерки с моје стране, дадох јој цијела два бода.

Жена за пожелети - добра идеја са женом - вештицом која се самоубија и васкрсава све зарад повећања броја од пет пута годишње, а и изведба је сасвим солидна...да није било мени готивнијих прича на радионици вероватно бих јој уделио који бодић више, овако један доста! Од кога је и много је! :)

Ове задње речи се могу применити и на ове биједне изговоре за коментаре...толико од мене, надам се да никог нисам увредио, није ми била намера, а ако јесам...јбг, sue me!  :lol:

Kukuruz

U ovoj priči ima fantastike a i nema je. Zavisi da li neko vidi flašu rakije do pola punu ili do pola praznu. A ako je već do pola prazna, ili puna, onda je posmatrač verovatno vidi duplo. A kada se sve vidi duplo, krene se sa politikom. pa se škilji na jedno oko da se u fokus dovede paralela.
Fino izvedena, tu ne bih umeo da nađem zamerku. Ipak, da sam u nekom uredničkom olimpu, ne bih naglašavao ko je binSr, ko švabo a ko šipac. Da bih čitaocu enigmu pride, da ne razmišlja mnogo šta je iza brda. Naravno, veštim hintovima bi čitaoc saznao ko je iz kog plemena i bio bi zadovoljan brdskom nepoznanicom. Ali kukuruz definitivno visi.

Ah, što se tiče ''Kukuruza'', postoji nešto što mi ne štima: ako je tajna koja se krije u brdima nešto stvarno veliko, onda Kukuruz i ekipa nipošto ne smeju šahiste ostaviti u životu (ako su ih i ostavili?), bez obzira ko je dobio opkladu. Džentlmenski postupak jednostavno ne dolazi u obzir - ako je nešto zaista važno.
Sa druge strane, moguć je  blef: pustićemo vas da se šunjate ako nas pobedite i onda dolazi mala prevara. Šahisti je razotkrivaju, ali u isto vreme shvataju i da ne mogu izvući živu glavu. Zato moraju pustiti da ih pobede i platiti janjetinu, računajući da su tako najjeftinije prošli.

A u ovom slučaju Kukuruz i ostali dođu kao jedna fina, klanju nimalo sklona družina.

Quote from: Savajat Erp on 01-04-2015, 20:04:44
Пролеће за Адолфа - ког сад Адолфа? Даде Топића? Он не воли да за зову по имену...:) Ову сам сконтао још мање него претходну, значи, уопште је нисам сконтао. Опет неки временски путници...Добра задња реченица.

Tja. Đavo će ga znati. To i mene kopka. Taj/ta što je pis'o mnogo ga je nešto zavuk'o.

Da nije možda THE ADOLF? Onaj, jedan jedini i najpoznatiji. Čini mi se da bi se to nekako uklopilo, pošto je priča smeštena u Nemačkoj. Difterija, ovo ono. Fotohromatski otisci. Dve godine pošto je zamak sazidan. Ima logike. Je li imao sestru Idu?

Mada, ustvari ne, taj Adolf je uz Austrije. Ali, zar nije bio jedan grad u Nemačkoj gde je taj Adolf kao klinac živeo? Neki na P... ma, ne mogu da se setim.

Немојмо сад буквалисати и схватати мене дословце, упропастићемо магију. ;)

PROLEĆE ZA ADOLFA
Smušena priča opterećena svim i svačim, sem smislom. OK, ako pretpostavimo da je mali dečak Hitler i sve te detalje o njemu koje ne znamo da pretpostavimo da znamo. I dalje ova priča ne funkcioniše. Uvod je kao da nas čeka roman a ne nekoliko rečenica događaja. Mnogo toga je nejasno, mnogo toga treba znati i povezati... Pisac precenjuje čitaoce, svakog čitaoca, rekao bih. Da bi se pisalo komplikovano treba prvo pisati jednostavno. To je sasvim suprotno od slikarstva gde da bi proizvodili umetnost u nekoliko linija treba pre toga da odradimo stotine i hiljade hiperrealističnih portreta i pejzaža.
Proleće za Adolfa ne funkcioniše ni na jednom nivou. Priča mora imati neki jasan događaj u prvom planu, jasnu liniju razvoja, a skrivena značenja su dobrodošla tamo negde, za baš posvećene i zainteresovane. Ali upravo odsustvo jednostavne priče ubija želju da se rvem sa ovim uratkom: ako pisac u priči od 4 strane potroši dve da mi ocrta lik i to traljavo, kroz asocijacije koje vidim da negde vode, ali ne vidim gde, onda ja steknem utisak da je pisac slab i da nema šta da mi kaže, pa ako je nešto i skriveno u drugom delu, promiče mi jer mi nivo očekivanja i pažnje pada. Zato je važan prvi pasus, da pisac da znak čitaocu da je jak i da ume, onda je čitalac spremniji da vidi nevidljivo.

Iskreno, tu priču ne mogu da uhvatim ni za glavu ni za rep. Zahteva određeni napor da se dokuči, ali ćemu to? Autor mi nije dao motivaciju za taj napor, tj, ne mogu da nađem odskočnu dasku, ili nešto za šta bih se uhvatio. Voleo bih da čujem objašnjenje te priče. 

Quote from: kimura on 01-04-2015, 23:16:12
Ah, što se tiče ''Kukuruza'', postoji nešto što mi ne štima: ako je tajna koja se krije u brdima nešto stvarno veliko, onda Kukuruz i ekipa nipošto ne smeju šahiste ostaviti u životu (ako su ih i ostavili?), bez obzira ko je dobio opkladu. Džentlmenski postupak jednostavno ne dolazi u obzir - ako je nešto zaista važno.
Sa druge strane, moguć je  blef: pustićemo vas da se šunjate ako nas pobedite i onda dolazi mala prevara. Šahisti je razotkrivaju, ali u isto vreme shvataju i da ne mogu izvući živu glavu. Zato moraju pustiti da ih pobede i platiti janjetinu, računajući da su tako najjeftinije prošli.

ma ne ostaju u zivotu. aljehin bre!

Ajde sad ko su autori  :!:

Pisac Proleća za Adolfa je pismen i zna da piše. Neobični pristupi vode prosperitetu.

Mislim da ovaj pisac treba da odluči za koga piše, da uvede više nivoa u priče (od najjednostavnijeg, namenjenog najnepažljivijim čitaocima, do najvišeg, namenjenog samo posvećenima i obrazovanima kao što je on), a i da ne piše romane u pričama od 6000k. Treba se odlučiti za jedan događaj, jednu sliku, jednu emociju, tu se slažem.

Kukuruz hvata na jeftine poene, kao i Prava ljubav. Pile je smušena priča, a i ona hvata na kliše "jedra bedra" i "muško" pijančenje. Šiljak planine - dokazuje koliko je bitno promisliti logiku ponašanja i pozadinu odvijanja priče. Ona potpuno pada na odsecanju konopaca kao što i Ja sam uz tebe odmah pada na mirnom ulasku junaka u metro pun zombija.

Quote from: zosko on 02-04-2015, 00:55:54

Quote from: kimura on 01-04-2015, 23:16:12
Ah, što se tiče ''Kukuruza'', postoji nešto što mi ne štima: ako je tajna koja se krije u brdima nešto stvarno veliko, onda Kukuruz i ekipa nipošto ne smeju šahiste ostaviti u životu (ako su ih i ostavili?), bez obzira ko je dobio opkladu. Džentlmenski postupak jednostavno ne dolazi u obzir - ako je nešto zaista važno.
Sa druge strane, moguć je  blef: pustićemo vas da se šunjate ako nas pobedite i onda dolazi mala prevara. Šahisti je razotkrivaju, ali u isto vreme shvataju i da ne mogu izvući živu glavu. Zato moraju pustiti da ih pobede i platiti janjetinu, računajući da su tako najjeftinije prošli.

ma ne ostaju u zivotu. aljehin bre!

A ''da obeležimo dan u kome niko nije umro i nikakve tajne nisu razotkrivene''?

Quote from: kimura on 02-04-2015, 01:10:09
A ''da obeležimo dan u kome niko nije umro i nikakve tajne nisu razotkrivene''?

finalna: ,,Da li biste dali sto eura za pravo pečenje, da pristavimo jedno jagnje, taman imamo vremena pre autobusa? Da obeležimo ovaj dan u kome niko nije umro i nikakve tajne nisu razotkrivene."

sarkazam, ironija, namjestaljka. aljehin ih spasio, aljehin ih ubio. da se vise ne pojavljuje pecenje, ok, ali ovako je jasno da im nema spasa.

Tja, ne znam. Možda si u pravu, ali čemu onda priča? Mogli su ih zatući i bez šahovske predigre. Na njihovoj stanici je, istina, više nego dosadno, ali opet...

sahisti su perverznjaci.

Bez sumnje Adolf ne funkcioniše, tj. nema komunikaciju sa čitaocima.

Mada, možda nadzirem nešto u tom smušeniju. To je u suštini, što bi se kazalo rečnikom superherojskog žanra, "Dženezis" Adolfa Hitlera, ali u SF smislu, tj. on je faktički bestelesni vremenski putnik-telokradica koji je, manipulišući snovima mladog Adolfa, kroz lažno uzdizanje i mit o Valhali kojim je dečak opčinjen, naveo ga da pređe na onaj svet, gde ga je "ispratio" duh pokojne sestre.

Zena za poze leti- Dart  Dzek
xrofl xrofl xrofl
Huh
xfoht

pa šta je tu toliko čudno, Džek je najbolji kada varira autobiografske pasaže... većina njegovih likova ima sličnu logiku doživljavanja okoline, prepoznatljiv stil.

Nije mi cudno nego smesno. Bobane, a sta je bilo iza brda u Kukuruzu ?

pa ono što je ova trojka, glumeći zagubljenost htela da sazna, ali Kukuruz i ekipa nisu gomila slučajnih seljaka, već obučena ekipa koja čuva, tj, onemogućuje prilaz bilo kome. Naravno, tesno je 6k za sve što sam hteo reći; biće ovo lepa novela od 40-50 strana jednog dana.

Zvuci zanimljivo

Quote from: saturnica on 29-03-2015, 16:12:47

Quote from: SuperSynthetic on 29-03-2015, 14:58:12

Pa i nije losa prvoplasirana prica. Smeta mi malo sva ta gomila klisea (pijani moler, muz bednik koji je kriv za sve, ljubavnica) ali ajde. Pitam se zasto se ubila? Zato sto ne moze da ima decu ili zbog bednika? Samosazaljivo beznadje. Samo me moj pas voli. Jadna ja. A i mrtva sam.
Mislim, cool. Super. Stvarno.

Meni ne smetaju klisei, ali mi smeta nesto drugo. Ja sam se lecnula, ostala neugodno iznenadena, koliko prica podsjeca na jednu moju proslogodisnju koja se zvala Potkova sa srebrnim klinom. I tog razloga i nijednog drugog, prica od mene nije dobila ni boda.

Sad mogu da odgovorim na ovo.
''Potkovu'' sam, naravno, u svoje vreme čitala i dopala mi se, ali je nisam imala na umu kada sam pisala svoju priču. Mogu čak da dodam da i ne liče suviše (osim u nekim momentima kakve imaju mnoge, ali zaista mnoge slične priče), odnosi su različito postavljeni, a i zaključak nije isti.
Sa ''Džeronimom'' kog Džek pominje (nisam se odmah ni setila koja je to priča) - niĐe veze.

Quote from: Volšebnik Pocerski on 31-03-2015, 04:25:27

I da za autora pripovetke Ja sam uz tebe imam pitanja. Probudio je radoznalost, a tražim objašnjenja. Ne mora da ih da, al' moram ih tražiti. I voleo bih da je vidim u dužoj formi.
A pošto identifikacija sa protagonistom i naratorom postoji, ali u naznakama, dužina bi nadoknadila gubitke (nećemo se vraćati pomenutim sitnicama).

Pitaj i biće ti odgovoreno! (da ostanem malko u modu...  :lol:)

Elem, drago mi je što smo se upoznali, ovo je moj prvi susret sa tvojom prozom (pri glasanju sam to samo slutila a sad već zasigurno znam) i mogu ti reći da mi se prilično dopalo, naravno, to van onih primedbi koje sam tamo dala.

A što se pitanja tiče, kad sam već ovde, ajde da ja krenem prva: zanima me kako si one rabidne ljude prepoznao kao zombije?

Odmah da pojasnim, oni su korišteni isključivo radi kontrasta sa srećom i spokojem pre obrta, i meni bi u tu svrhu jednako dobro poslužila i gomila zombija, vukodlaka, kanibala ili čak i SWAT tim sa karteč artiljerijom, tako da samo prepoznavanje tu zaista nema velik pripovedni značaj, ali me zanima čisto u komunikacijskom smislu. Naime, ja zaista ne znam niti za jednu prozni ili filmski model po kojem zombijima kulja bela pena na usta, gde kašlju i međusobno se ubijaju. Naprotiv, čisto dijagnostike obrasca radi, ta tri simptoma bi ih unutar žanrovske ikonografije pre eliminisala nego afirmisala kao zombije, tako da me zaista zanima otkud to i takvo konkretno prepoznavanje.

kimura, nećemo se svađati, još najbolje da si imala na umu moju priču kad si pisala svoju. nekada nam se  nesvjesno zakače tuđe priče. i to što si ti nazvala tek usputnim momentima za mene nije tako banalno kako ti tvrdiš, već imamo vrlo slične elemente: likove, ambijent, radnju, uzroke. znači, imamo leš na odru, leš priča (kod mene žena priča s pokojnikom), oblače ga, uređuju, imamo čak i detaljan opis kako je došlo do raspada ljubavi u braku, gle čuda, ni u mojoj priči partneri nemaju djece, aha, nabavlja se životinja da se utoli glad za njima, imamo čak i bolesnu ljubav prema životinji (ajd, kod mene je bila krava, a kod tebe pas)...i da, kraj nam je sasvim drugačiji, moj pokojnik dobije za kaznu od žene potkovu na sanduk namjesto križa, a tvoja pokojnica završi u tuđem grobu.

Naravno da se nećemo svađati.
Ipak, moram ti reći da grešiš u prepoznavanju i poistovećivanju određenih elemenata.
Moja priča je mnogo manje ljubavna. Priča je pokojnica, ne oni koji su pretekli. Životinja je ''slušalac'', nema tako bitnu ulogu i nije nikom konkurencija. Pokojna žena i njen muž se nikad nisu zaista voleli, niko se nije žrtvovao za drugoga (kod mene nemaš seobu u zabit ili neko slično izmeštanje, sve se odvija u ubodnoj gradskoj atmosferi), a završetak u tuđem grobu nije ničija osveta (Nikome nije bilo dovoljno stalo do nje da bi se svetio, naprotiv. Muž se čak ponaša kao da je ljubavi bilo i to iz čisto sebičnih razloga.) - to je krunisanje besmisla ili, kako neko već reče, kulminacija svih pogrešnih stanica.

Ne znam da li je PTY, recimo, razmišljala o ''Besnilu'' kad je pisala svoju priču (pošto i tu imamo anđela, doduše imenovanog Gabrijela, koji pomaže ljudima na besnilom zaraženom aerodromu) - možda jeste, možda nije, a i da jeste, njena priča ima sasvim drugačiju atmosferu i emocije. A i ne može da se poredi sa ogromnim romanom.

Quote from: kimura on 02-04-2015, 09:58:06
Ne znam da li je PTY, recimo, razmišljala o ''Besnilu'' kad je pisala svoju priču (pošto i tu imamo anđela, doduše imenovanog Gabrijela, koji pomaže ljudima na besnilom zaraženom aerodromu) - možda jeste, možda nije, a i da jeste, njena priča ima sasvim drugačiju atmosferu i emocije. A i ne može da se poredi sa ogromnim romanom.

naravno, u pravu si.  :) segment sa rabidnim ljudima je omaž upravo Pekićevom Besnilu (mada sam više htela Kingov Kujo efekt), jer namerno nisam htela koristiti žanrovski model zombija, da ne dođe do sudara fantastičnih motiva.

zombiji su prosto postali sinonim za izopačenu ljudsku napast. U ovom krugu radionice u nekoliko priča su prepoznati zombiji, a ja ih nigde nisam video. "Najezda zombija" gotovo zamenjuje ono "najezda skakavaca" od pre 30-40 godina kao izraz bizarne pošasti.

I šta je bre ovo, samo žene komentarišu i natežu se?

Quote from: Boban on 02-04-2015, 10:57:18

I šta je bre ovo, samo žene komentarišu i natežu se?

Ovo će pre žene navesti da zaćute nego muškiće da progovore.

A šta i da pričam sa tim plasmanom...

Posmatraj stvar ovako: deliš poziciju sa prošlomesečnim pobednikom  :mrgreen:
I ajde, molim te, zar je plasman najvažnija stvar na svetu? Viš' kako mene svi izgrdiše?
Bolje obrati pažnju na komentar novog učesnika: ja o tvojoj priči nisam pisala zato što njegovim rečima nemam šta da dodam. Čovek se sa tobom možda prvi put sreo, a celu ti je istinu kazao.

Quote from: kimura on 02-04-2015, 12:40:27
Posmatraj stvar ovako: deliš poziciju sa prošlomesečnim pobednikom  :mrgreen:

Samo to? Pa delimo i isti naslov, istu temu (nacizam), isti sf motiv (vremensko putovanje).

Plus su nam priče bile jedna do druge.

Čovek se zapita nije li to sve uslovilo dodatnu konfuziju kod čitalaca.

A ja sam u velikom rebusu kako mi je do te mere Stipan ušao u glavu.

Quote from: Linkin Uroborni on 02-04-2015, 12:47:58
[
A ja sam u velikom rebusu kako mi je do te mere Stipan ušao u glavu.

Ili je obrnuto?
Ti si ovde sumnjivo lice, Stipanova nevinost se pretpostavlja.
Opravdaće te jedino erotska scena bez ikakve veze sa pričom u sledećem krugu.

Au, lep zadatak. Hoću, ako se uklopi.

Pa, teško da može biti obrnuto, čak ni teorijski, s obzirom koliko dugo imam tu ideju s Hitlerom. Jedino ako stvarno ubacimo vremeplov u priču vezano za priče.

koristim priliku da pozdravim novu učesnicu u ovom krugu... :)

Ama kakav crni plasman, Stipane...

Problem tad upravo i nastaje, kad pišeš zbog plasmana ili nedaj bože sa namerom da tu priču negde objaviš, ili "objaviš", svejedno, jer niko normalan ne objavljuje stilske vežbe, čak ni kad mu se može. Stvarno misliš da su Oktavija Batler, Kori Doktorov, Ajlin Gan, Vonda Mekintajer, Al Sarantonio, Lucijus Šepard, Brus Sterling ili Kim Stenli Robinson objavljivali svoje črčkarije sa Klariona? A da kojim slučajem jesu, da li misliš da bi i tad postali face kakve su eventualno postali? Ja mislim da ne bi, jer jedna loša priča je dovoljna da ti čitaoc zapamti ime za vjeki vjekov i posle te izbegava ko kugu, otud se u normalnim okolnostima to nikada i ne radi.

E sad, ako ti ipak za to pišeš, onda samo rasipaš energiju na učenje pogrešnih stvari, dok ti one ispravne stvari glanc promiču, pa ćeš se otud i takvim praktikovanjem izveštiti u pogrešnim stvarima.

I dobro sad, nema veze, svako ima svoje razloge i potrebe zbog kojih piše, uostalom, nije ni svako ko je bio na Klarionu danas poznata i priznata faca, ali ogroman broj poznatih i priznatih faca jeste bio na Klarionu, tako da... poenta je valjda da vežbanjem savladaš veštinu, a ne da vežbanjem napraviš zbirku priča.


@ Kimura, ja te nisam (iz)grdila, samo sam ti skrenula pažnju kako piscu treba daleko više veštine da bi  čitaoca naveo da se simpatiše sa sociopatom (jer ona to jeste, u mom sistemu vrednosti.)
A može se to, naravno: Haris me je svojevremeno i protiv moje volje naveo da ispoljim simpatiju za njegovog kanibala. Brajtovica isto, u Exquisite corpse.   

Ma, ja sam to shvatila, PTY, grdnju pominjem u šali.
Primedbe koje sam dobila u ovo krugu smatram veoma korisnim i ozbiljno razmišljam o njima.

Ma znam da znaš, nego eto, pominjem za one koji ne znaju.  :wink:


Nego, kad smo već kod takvih seciranja stanja čovekovog duha, da pripomenem kako Jelena Lengold ima odličan roman Baltimore.


Ona tu veoma pošteno analizira upravo takav tip žene (u praktično istim okolnostima, znači srednjovečnu, bez dece, sa problemima u braku i velikim emotivnim problemima uopšte) i to radi na veoma hrabar način, u formi memoara, pisano odličnim stilom, pomalo setnim ali i duhovitim, iako je uglavnom reč o crnom humoru, no svejedno, uvelike olakšava čitanje. Isto tako, Jelena ti dopušta distancu što se vrednovanja tiče, tako da zaista nisi prisiljena da se simpatišeš sa junakinjom, nego prosto onako, saznaješ malo više o rvanju sa takvim konkretno demonima, i to kroz format terapije, jer junakinja se zaista bori protiv toga koliko može. Sve je tu, praktično čitava rekapitulacija jednog života, od odnosa sa mužem i kevom i ljubavnicima pa do samih analiza depresije i pomisli o samoubistvu. Vrlo dobro štivo, zaista. Koliko shvatam, pokupio je taj roman i neke evropske nagrade ali sad stvarno ne mogu da se tačno setim.

Citiranje mi odbija poslušnost, pa ću morati ovako.

Za PTY - oko omaža "Besnilu", i meni je, čitajući priču, to palo na pamet. Odnosno, podsetilo me je na tu knjigu, skupa sa podivljalim ljudima i anđelom zaštitnikom. Sviđa mi se to.

Za Bobana - Žene su ti preuzele forum, muka živa  :?: Što se priče tiče, dakle, ona trojica su žbirovi? Nije mi to palo na pamet. Drago mi je što je Srbija u budućnosti konačno razvila diplomatske odnose, pa sada sa švabama i turcima špijuniramo kosovare. Doduše, onda oni nisu promašili stanicu? I šta su planirali, kada jednom dođu u selo puno koljača?

Za kimuru i saturnicu - dajte bre link da pročitamo "Srebrnu potkovu", sada me interesuje da vidim koliko su slične ili nisu.

Za Stipana - samo smireno, mister Stipan, plasiraćemo se mi jednog dana na vrh tabele pa ćemo da ožvalavimo sve ostale radove :D

I još za gospodina Linkina - tvoje objašnjenje dobro zvuči, mislim, interesantna je ideja. Šteta što nije sama priča malo jasnija. Verujem da se to može popraviti i napisati jasnije. Ipak, mene je Ludvig zavarao na početku, bio sam ubeđen da će priča imati veze sa njim (što uopšte ne bi bilo loše)

Scordisk, ne uspeva mi da postavim link, idi na RADIONICU 3 za 2014. godinu - PRIČE.

Hoću, večeras ću da je pročitam :) sada je granulo sunce pa idem napolje da prokrastiniram, pijem pivo i ne razmišljam o poslu koji nije završen, a večeras čitam priču. Pozdrav!

Quote from: kimura on 02-04-2015, 14:58:51
Scordisk, ne uspeva mi da postavim link, idi na RADIONICU 3 za 2014. godinu - PRIČE.

Zapravo, ne moraš, imaš poseban topik sa tom pričom.

Quote from: Scordisk on 02-04-2015, 14:54:44
I još za gospodina Linkina - tvoje objašnjenje dobro zvuči, mislim, interesantna je ideja. Šteta što nije sama priča malo jasnija. Verujem da se to može popraviti i napisati jasnije. Ipak, mene je Ludvig zavarao na početku, bio sam ubeđen da će priča imati veze sa njim (što uopšte ne bi bilo loše)

Pa, priča na neki način i sada ima vrlo veze sa Ludvigom, tj. i Ludvig i dečak dele istu strast za Vegnera i mit o Zigfridu, tj metafizičkog putovanja dečaka u okviru priče. Sudbina dečaka je zapravo samo odraz Ludvigove sudbine.

Ludvig je, pored Vagenrovog ciklusa o Nibelunzima, a posebno poslednjeg dela "Sumrak bogova", jedna od značajnijih inspiracija za ovu priču. Priča počinje na istom mestu gde "Sumrak bogova" završava, prizorom zapaljene Valhale. Nažalost, 6000 karaktera nije dozvolilo više od 2 pominjanja Ludviga, pa to možda ne deluje tako. Bilo je i nekih zamisli da se Ludvig uključi u priču još direktnije, tako što bi dečak našao kobnu čigru i snu, na mestu Ludvigove nesreće. Nažalost, faktografija tu nije išla na ruku, pošto je Ludvig u zadnjih danima života prebačen iz Nojšvanštajna (tada Novi Hoenšvangau) u dvorac Berg, gde se i desila njegova bizarna nerazjašnjena smrt, tako da se to nije uklopilo sa mojom idejom.

Mada, snovi su snovi, u njima lokacija ne igra prevelik značaj, pa možda u nekoj produženoj verziji ubacim i tu epizodu, zajedno sa pričom o Ludvigovoj smrti.  :)

Quote from: Scordisk on 02-04-2015, 14:50:37
Za Stipana - samo smireno, mister Stipan, plasiraćemo se mi jednog dana na vrh tabele pa ćemo da ožvalavimo sve ostale radove

Ma zajebavam se, bre... Ionako nema bolje priče od moje u krugu

A sad. što glasači nisu prepoznali svu veličinu moga epohalnog dela, to više govori o njima nego o mojoj neprevaziđenoj genijalnosti.

Ćutao sam neko vreme, al' obećavam da ću iskomentarisati ostale priče, uprkos obelodanjenim imenima. Uostalom, znao sam od samoga početka ko su autori većine uradaka, prepoznao sam ih devet od trinaest, čak i zakasnelog radioničara od prošlog puta (a svoju nisam morao prepoznavati), pa to nije uticalo na sud o njima, niti kvarilo emocionalni utisak koji su ostavili.
Al' ako je glavobolja kojom je Savajat odgađao komentarisanje meteropatska, znam kako je. Meni je već tri dana glava kao Cocin bubanj (ne pitajte, ne znam otkud izraz), tek je danas blago popustila i pretvorila se u bolest spavanja (nema ce-ce muva u Šapcu, ne brinite, to su samo opštenarodne tegobe). Al' vratiću se svima koje sam propustio. I postaviti pitanja. I na kraju ću malo i da se branim: vidim, neki ljudi nikada nisu zašli po šumama i gorama, niti po selima, pa im je štošta čudno - šteta, fino je sve u tim krajevima zasejano arhaizmima, psovkama, (s)anđamama i omajama, a lude među kojima svaka besedi u posebnom dijalektu da ne pominjemo... premalo ste dobili o ovoj priči s kojom sam se borio (i opet prekršio dogovoreni broj znakova makar za 30%), i jednoga dana ćete dobiti više.

Kimura, čestitam na plasmanu. Znao sam čije je delo od početka (preturao sam i ranije radionice na kojima nisam učestvovao, te već znam kako da otkrijem većinu počinioca), al' objasniću zbog čega nisam za isto glasao. Nije zbog kakve razmirice, niti je zbog toga što priča ne valja (daleko bilo), nego je čisto do subjektivnih, najsubkjektivnijih mogućih, utisaka o pročitanom... i do blagog poremećaja koncentracije, i do... dobro, o tom - potom.

Vratiću se. Odo' jesti, popiti domaćeg vina uz ručak, te spavati još 6 sati (možda uminu tegobe), pa ću večeras održati besedu, i postavljati pitanja autoirima. Dugujem Vam toliko svima, još od prošlog puta. Živeli.  xcheers

Žena za poželeti

Stekao sam utisak da se većini ovaj moj pokušaj svideo, pa me neka milina obuzela sve u 16, ne mogu vam opisati. 
Nekoliko puta je rečeno da bi se kraj mogao prekrojiti i bili su razni predlozi u igri, pa sam se zamislio nad tim i na kraju zaključio - da sam hteo drugačiji kraj, napisao bih ga. Nije to inat, samoljublje ili manifestacija moje tvrdoglavosti, nego mi se ne bi uklopilo u "šta je pisac hteo da kaže" 

Pokušaj je itekako inspirisan zadatom temom. Koliko puta sam samo čuo "mogao sam se bolje oženiti" ili, "gde mi je bila pamet a gde oči" itd. Svi ti iskazi mojih bližih i daljih prijatelja i poznanika su naravno lažni, inicirani neobaveznim ćaskanjem uz pivo, dok pare oči na prolaznicama u prolećnom, utegnutom izdanju. Golo preseravanje, itekako im je lepo uz izabranice, ljubav pršti na sve strane, makar i u uljuljkanom obliku. Kao, promašili su životnu stanicu.
Upravo takvo ponašanje mi je poslužilo da napišem predloženi pokušaj, u šeretskom ključu. Supruga protagoniste nije slučajno veštica. Navodno, sve su one takve.

Ipak, ljubav mora da pobedi, brak opstane i sladunjav kraj da se realizuje. Kao, ljubav je jača od svega. Moj bilmez je, uprkos što je znao da je veštica sa svojim pravilima, ipak oženio, a ona mu je ipak oprostila pokušaj nevere i našla idealno rešenje. Žene uvek nađu, ako im je stalo.

Tri rečenice su, po mom kontu, trebale da budu okosnica priče, i hintovi za taj moj pokušaj poente:

"Uz tu pesmu sam je zaprosio, onako slep i glup, a kako ne bih kada me je ljubav zgrabila svojom okrutnom kandžom i zarila mi je duboko u srce."

"Pesma završava, a sa njom stid što me je spopao zbog nauma. Šta ću, od prolazne sam krvi i mesa, a život promiče kao bela traka ispod točkova."

"Pravo ljudi vele. Žena za poželeti."

Za prvu mi je ukazano da je patetična. Ja ne mislim tako. Okrutna kandža oslikava njegovu "pet puta godišnje" muku, a u drugoj rečenici je ipak popustio pred telesnim zadovoljstvom. Predugo (godinama) je iz ljubavi bio veran, pa ako neko misli da se može tako, neka pokuša.
I naravno poslednja, zbori sama za sebe.

Priznajem da nisam objasnio njen odnos ka tom "pet puta godišnje"; uvek, dok pišem, mnogo se trudim da ne napravim neku logičku grešku, nešto što se ne poklapa, da svaki element iz prve polovine nađe svoje mesto u nastavku, da ni jedna puška na zidu ne bude dekora radi, nego da ima prikrivenu funkciju koja se ne nazire, ali koja treba da opali čitaoca svom snagom u pravom trenutku.

Jeftino bih se izvukao sa objašnjenjem da mi ne znamo kakve su potrebe veštica, i to mogu da serviram, ali time bih zavarao samo sebe. Veštica se u svemu ponaša kao obična žena. Ljubomorna, posvećena mu je i tako.

No, to se lako ispravi sa jednom ili dve rečenice, a to sam i napisao u prvoj verziji pa sam izbacio kao nebitan detalj (pogrešna procena) jer sam prešišao broj dozvoljenih karaktera. I ovako sam prekoračio za nekoliko stotina, ako me sećanje ne vara. U prvoj verziji je bilo da i ona pati, ali mora da se povinuje zakonima kovena jer su za nju posledice još strašnije.

Sve u svemu, zadata tema me namah podsetila na lažno trtljanje mojih poznanika pa sam zaokružio pokušaj taman tako da im isplazim jezik i da maskiram ljubav, požudu i odanost u šeretluk kojeg volim.

Dzek, ja sam uistinu imala jako malo primijedaba na tvoj pokusaj, odavno mi nesto nije bilo tako duhovito. Sto se tice patetike, imas tu sklonost, kad je ljubav u pitanju i kada ju pokusavas opisati na romantican nacin, da padas u pateticni zanos. I nije u pitanju samo jedna recenica, vec cijeli pasus. i sad me, sto se tice tvrdoglavosti, podsjecaj malo na Stipana i njegovo poznato barsunasto nebo. Sjecas se? Eno ga, stoji taj barsun, taj ponos patetike kao dokaz da je volja autorova na kraju jaca od sve tude vike i galame kako to ne valja i nije dobro. I sto da jedan prosjecan citalac, na primijer sagitaski, pri tom radi nego da skiseli lice na takvoj vrsti osnovskolske metafore.

A šta ti je sad opet Stipan kriv?

Sad sam tek shvatio da sam na glasanju za tri priče glasao za jedine tri priče žena autora. Nije ni meni lako...  :cry:

Quote from: saturnica on 02-04-2015, 13:08:30
koristim priliku da pozdravim novu učesnicu u ovom krugu... :)

Hvala, saturnice. :)

Čitam komentare i mislim se na koju li je erotsku scenu mislila kimura. Penzionerski seks u kom je jedna njena butina podvučena pod njegov bok, a druga prebačena preko njega, te on ulazi i izlazi, ubrzava (juri 30 na sat) i tako to, nije baš udoban ni za nju ni za njega (njoj se noga koči, a njemu njena noga bode celu stranu tela), a i beskrajno je nezanimljiv. Bolje je prošao onaj što je snimao sebe i Ivanu u akciji po svim komadima nameštaja, pa snimak gledao u punom autobusu. Video or it didn't happen, što reče ostatak autobusa.

baš sam se pitao koliko dugo ćeš izdržati ovoga puta...

?

Samo za PTY (ne znam kako bih ovaj video postovala ovde kao klip):

https://www.facebook.com/video.php?v=971697966174148 (https://www.facebook.com/video.php?v=971697966174148)

OK. Možda je vreme da razmišljamo o novoj temi?

Quote from: kimura on 03-04-2015, 10:30:29
OK. Možda je vreme da razmišljamo o novoj temi?

Da.

Samo prijedlog. Mozda tema ne mora biti nista konkretno, fokusirajmo
se na nekakve lude likove, razradujmo karaktere s nekim specificnim
osobinama. I to moze biti zadatak.

Чему журба? Овде се још није ни мастило на постовима човечански осушило... :shock:  Искулирајте бар још пар дана, јбт! :)

Uteče ti tica, Lamire!  :)

Pre no što zovete fajrunt, ja bih samo da pozdravim Milevu/Biki koja je jedina u potpunosti shvatila ceo moj paket, jelte... Biki rulz!  xflowy

Quote from: Savajat Erp on 03-04-2015, 12:03:49
Чему журба? Овде се још није ни мастило на постовима човечански осушило... :shock:  Искулирајте бар још пар дана, јбт! :)

Savajate, ol ti ne vidis da su Radionicom zavladale zene? A zene su rekle, let's go!
Ajme, evo prijedloga za iduci krug: Planeta zena....

Eh. Ja sam totalno neubeđen u bilo koji oblik vladavine žena na ovom forumu. Istih onih žena koje su i feministički topik sasvim pustile muškarcima.

Quote from: Linkin Uroborni on 03-04-2015, 13:46:57
Eh. Ja sam totalno neubeđen u bilo koji oblik vladavine žena na ovom forumu. Istih onih žena koje su i feministički topik sasvim pustile muškarcima.

Mnogo si ti Linkine napet, opusti se. :)

Quote from: saturnica on 03-04-2015, 13:37:47

Quote from: Savajat Erp on 03-04-2015, 12:03:49
Чему журба? Овде се још није ни мастило на постовима човечански осушило... :shock:  Искулирајте бар још пар дана, јбт! :)

Savajate, ol ti ne vidis da su Radionicom zavladale zene? A zene su rekle, let's go!
Ajme, evo prijedloga za iduci krug: Planeta zena....

Ja sam mislio da ćemo da pišemo naučnu fantastiku, a ne horor :D

Pre no što se neki mangup javi da kaže kako to i jeste naučna fantastika ili samo fantastika, seti se momenata kad ti je bilo stvarno fantastično. E, to ti je ta vladavina žena. :) 

Quote from: PTY on 03-04-2015, 12:40:33
Pre no što zovete fajrunt, ja bih samo da pozdravim Milevu/Biki koja je jedina u potpunosti shvatila ceo moj paket, jelte... Biki rulz!  xflowy

Hvala PTY . Ti i tvoja prica rulz  8-)

ovoliko razumevanje biki i lib pokazuje nam da žene u bespućima imaju zajedničku unutrašnju mutaciju i na nekom nivou dolazi do preklapanja.

Bez žena život bi bio dosadan.

I bez piva... Pasa... Cigareta...

Uglavnom, i žene valjda nečemu služe.

Quote from: PTY on 03-04-2015, 12:40:33
Pre no što zovete fajrunt, ja bih samo da pozdravim Milevu/Biki koja je jedina u potpunosti shvatila ceo moj paket, jelte... Biki rulz!  xflowy

Onda bih i ja da zahvalim saturnici, koja ništa nije skontala (kao i svi ostali), već je uradila nešto mnogo pametnije i bolje: otkrila mi je nivo priče za koji nisam ni bila svesna da postoji, a tu je već jedna jedina. Saturnica rulz.  xflowy

I, kako je na sejšelskim ostrvima, AB?

Da vratim dug...


Već obrađeno:

Ja sam uz tebe
Već je odgovoreno na pitanje koje sam imao. Pitanje je bilo o PEKIĆIZMU. Dakle, postoji inspiracija besnilom.
I mada slabi koncentracija, pa ne bih umeo samoga sebe citirati, nisam siguran da sam ta osoba koja je pomenula zombije. Mada, danas su sve zombiji...

Kukuruz
I dalje žalim što Kukuruz nije nadimak stekao time što se okitio zubima ubijenih. Možda je to previše grozomorno, al' ostavilo bi jak utisak. Nego, na stranu to - ne znam mnogo o šahistima, al' nije li Aljehin onaj za koga se priča kako se ugušio komadićem mesa (ali se sumnja i na "foul play")? Da li je to trebalo da uvidimo ranije... Znao sam da nešto grebe po mozgu, al' jedva se dosetih.

Metanoja...
Pitajte Coffina uostalom, da li je ovo priča o kanceru, zračenju, hemoterapiji i... nečemu što bi hipi aktivisti da legalizuju.
Ja parabole volim (one kniževne, ne i one geometrijske - ove druge uvek otežavaju crtanje).


Neobrađeno:

Pile
Prepoznao sam autora, ali nisam u sukobu sa njegovim pričama. To što napada ljude lično kada bi trebalo da iskritikuje priče, i to što neće da objašnjava nije problem sa pripovedanjem. Priča je dobila bod gore u anketi, i to samo zato što sam se opredelio za ono što nisam smatrao zamornim. Da je ocenjivanje drugačije, dobila bi više. Ovako je prva među onima sa jednakim brojem bodova - ali napominjem da je jači bod od ostalih jednobodaša. Možda bi stvarno trebalo proširiti sistem ocenjivanja, da možemo gradativno da nižemo ocene. Ceo uvod i seting kafane i svih ostalih mesta je sasvim u redu. Pojedine rečenice u naraciji su malo... čudne, ali ne mari. A pošto sam mladost proveo u šinobusima, i u jednom uratku prošle godine i sam parodirao šinobus, lično, nalazim ovo delo dopadljivim. Radnja je na momente nejasna, ali "kartu" (fotografiju raspandrpače) cenim kao dobro vozilo zapleta. Šta dobro, odlično. Imao sam mnogo pitanja, al' sada ne znam šta da pitam. Kraj izgleda kao da je neko odsekao komad priče satarom, ali opis razrokih zuba vadi situaciju. Taj opis je odličan, iako osećam kako nedostaje još kojekakvih zbivanja pre THE ENDA.

Prava ljubav
I ovde sam porepoznao autora. To je dobro. Volim da propoznajem stilove, i da znam da se autor popravlja u okviru svog.
Ali, iako dobro napisano, evo zašto nisam dao glas: nalazim ovo dosadnim. Bez uvrede, Kimura. Samo... gde su zapleti, peripetije i kulminacije i ostalo što u školama učimo? Uostalom, sam autor reče: znam da nema konkretnog događaja. Kraj je bio odličan, mada sam patos o psećoj ljubavi je mogao da izgleda drugačije. Gore navedeni klišei ne smetaju nimalo, smeta to što je kučence sa kraja učinilo sve pomalo gnjecavm, posle "kulmninacije motiva promašenih stanica", posle odlično izgrađenih likova, i posle molera Dobrivoja kao antiteze (a možda i nije) glavnoj junakinji. Izvini zbog subjektivnih impresija, nemam nameru da se ostrvim na priču - već kažem zašto se tako izmorih čitajući istu. Čekao sam, valjda, više od atmostfere.
Uzgred, i ovde sam video Pekićizam, al' svašta vidim u raznim delima, verovatno mnogo toga i nije tu.

Proleće za Adolfa
Mana ove pripovetke je ta što sam je zaboravio kada sam je zatvorio. Znam otprilike o čemu se radi, ali zagušen impresijama i krajnje uvrnutom poetikom, malo sam se zagubio, i sama je utekla iz uma kada sam završio sa otvorenim fajlom. Al' volim putovanje kroz vreme i slično, samo - autor često naknadno objašnjava detalje koji su ili skriveni ili je publika preko njih preletela i nije ih ni primetila. Prosto, ovde nema onoga što ostaje u sećanju - a moglo bi itekako da bude, kada bi autor bio... pa ne znam, određeniji... jasniji... detaljniji. Ne znam, druže Linkine, da li je tesno u 6 hiljada znakova, al' pretpostaviću da jeste, pa velim da ću se radovati da te, nadasve zanimljive ideje, vidim detaljnije, pažljivije, jasnije i stručnije obrađenim.

Proleće
Ova pripovetka je probudila mnogo neprijatnosti. To nije nužno loše, ali nisam baš voljan da čitam o ustašama-pedifilima. U svakom slučaju, autor se popravlja, koliko god mnogi hteli da mu zariju kolac u srce i ućutkaju ga. Ali, ovo je bre, mnogo šoka zarad šoka, i pored putovanja kroz vreme. Zašto oba proleća imaju putovanje kroz vreme? Ne pitam to zlonamerno, nego nalazim ga zabavnim? Mada, lično bih ovo putovanje kroz vreme mogao da nazovem i unutrašnjim putovanjem. Šaman potonuo u sebe. Ali, opet, zašto se to desilo? Zbog "tragične krivice" izazvane švaleranjem, ili... čega drugog? Nemam baš u vidu pokretač ovog sleda događaja. Autor bi mogao da me ispravi ako grešim, i da ukaže na detalj koji sam propustio - šta je naratora odvelo u mračnu prošlost, i zašto se na kraju čini kao da uživa u novoj mladosti, iako mu se sprema nešto najstrašnije od svih realnih dešavanja iz svih realnih svetova?

Skadarska priča
Malo joj je falilio da dobije glas. A evo zašto nije. Preletela je preko nekoliko bitnih stavki koje bi, primećene, učinile da svi "shvatimo foru" (uzgred, autor je u poruci nagovestio gde da gledam, i tek sam tada uvideo šeretski momenat). Znak jednakosti treba izbrisati, definitivno, slažem se sa svima. Ne može to u naraciju. Na sleng se ne žalim, sleng je potreban nepouzdanom naratoru. Tema je obrađena sasvim pristojno. Ali leti. Ja to kažem, a i sam sam leteo u onom svom uratku, ali ovde su impresije toliko ubrzane, da ne vidimo suštinu. A suština je u toj "fori" koju je autor pomenuo kada smo razmenili utiske. Voleo bih da produži ovu priču, da pažljivo nagovesti motiv (ili motive?), i tako je učini duplo moćnijom.

Svi putevi
Zašto je dobila glas? Zato što je zanimljiva, uprkos svakom upotrebljenom klišeu. Nigde ne zastaje, niti škripi, i sva je "in medias res". Razgovor je interesantan, podela kosmosa još i više (iako svi koriste svemirske Rimljane, plodno je to tle, a na plodnom tlu uvek treba sejati). Još od "Zadužbine" imamo svemirske Rimljane (tamo manje očigledne nego inače, ali opet Rimljane), misirenje/egipćarenje budućih civilizacija ih čini bliskim teorijama drevnih astronauta (koje su glupavim postale samo zato što su se našli ljudi koji su pogrešno shvatili činjenicu sa su i naši Stari, Najstariji, verovali u vanzemaljce koliko i mi sada verujemo, pa su mitologiju pretvorili u pseudo-istoriju), ali sve će se to obrađivati u narednom milenijumu fantastične književnosti.

Šiljak-planine
Da, ubica je glup, ili je do te mere zamenljiv da je svejedno da li će se negde zaglaviti ili postradati. Ubice tog vremena i prostora se možda razlikuju od ovih koje mi ovde i sada poznajemo. Uglavnom, svet je lepo izgrađen, pitanja su pitanja, al' proširena verzija pripovetke (kao i uvek) može da im da odgovor. Nema dosadnog momenta, i to veli osoba sa poremećajem pažnje, koja strpljenja i pažnje daje samo književnim delima i onome što treba, uz mučno strpljenje i neprijatnu pipavost, nacrtati ili naslikati.

Turčin Brko
Suviše vulgarno? Ne znam, psuje se samo malo na početku. Prođite kroz brdsko-planinsko-seoske krajeve, pa ćete čuti kako im se i humor svodi na psovanje detenceta mekanog i drugog detenceta, pečenog. Nisam Vidojković, pa da ubacujem psovke za džabe - ovde su zarad sukoba i autentičnosti romskog i cerskog seoskog govora. I bilo ko da ih posluša kako se izražavaju (čak i da mu je navrnbaba bele pčele predavala na Magnauru, kao što nije - nego nas ima raznih, pa i babin govor izjednačavamo sa svojim, književnim, govorom), plus kako čudno akcentuju ono što govore, reći će da sam ublažio psovke. I malo ih je - ko je pročitao do kraja, video je da samo na početku imamo pičkaranje, i dve-tri psovčice usput. Ne razumem to puriotanstvo - đed-brđanin je narator, nije Dositej. I još malo u odbranu psovanja - romska populacija psuje mnogo grđe, izjedaju se fljaške i slično... Cerska mitologija nije izmišljena ovde, nego preobličena i dopunjena kako se autoru sviđalo. Što se geografije i toponima tiče, bitni su. Ko ne voli geografiju, taj će da smisli alternativni svet - ali opet, i takvom je svetu potrebna geografija.
Iskreno, nisam siguran ni zašto se pojedinima toliko svidelo, niti shvatam razloge onih kojima se ne sviđa (da su drugačiji, shvatao bih). Ovo je bio treći pokušaj odgovora na temu, pošto su prethodna dva makar duplo premašila dogovoreni broj znakova - a i ta treća priča (dakle, izvlačenje nečega iz dubine mozga) je ponovo prekršila dogovor. Ono što autoru treba jeste disciplina, ili slobodan prostor. Mada, ne bih se ni u šta kladio. Ono što smislim i ono što uradim ne daju isti rezultat, i malo se kajem zbog toga. Malo, ne mnogo.

Žena za poželeti
Evo zašto je ovo na drugom mestu među glasovima koje dadoh.
Prvo, autor gradi sjajan svet. I ne kažem to samo na osnovu ove priče, nego na osnovu nekoliko drugih i jedne veoma komične zbirke. Sve što je u ovoj pripovesti, opet, izrekao, bilo je bezmalo urnebesno. Ne samo, izvađeno iz konteksta, ali sveukupno - itekako. Njegov, od početka prepoznatljiv, šeretski pristup, te teranje inata (zašto, pitaše autora, dižeš žene iz mrtvih, i zašto tip uvek dobije curu na kraju, pa je opet to uradio, namerno, iz nikad očiglednijeg prkosa). I prepozna ga čovek još od prve rečenice. Potpisao se (a ima nas još koji smo se potpisali samim (ne)delom). Dakle, drži se svog stila, ali ga stalno popravlja. I popravlja. I tako unedogled...


Mislim da sam završio. Možete se ljutiti, ali nisam imao tu nameru.
Možete objasniti šta sam propustio, i uvažiću. Ili odgovoriti na radoznale ispade.
Bio je ovo dobar krug. Nikome ne zameram zaista nešto posebno, ali evo, izvinjavajm se što nisam našao u sebi da se pošteno fokusiram na određene pripovetke. Možda se samo još nisam navikao na ljude ovde, a možda ću opet uvek da se dosađujem pojedinim radovima.

Pozdrav! Vidimo se na sledećoj radionici (i pročitaću šta odgovorite, ali ne bih više da prdim ovde).

Quote from: Volšebnik Pocerski on 03-04-2015, 17:21:50

Proleće
Ali, opet, zašto se to desilo? Zbog "tragične krivice" izazvane švaleranjem, ili... čega drugog?

Ne vidim zašto bi za sve morao postojati razlog. Stvari se u životu jednostavno dese ili ne dese. Kapija se otvorila i on je kroz nju prošao. Možda je to potajno i želeo. Ko bi sad znao?

Quote from: Volšebnik Pocerski on 03-04-2015, 17:21:50
Proleće za Adolfa
Mana ove pripovetke je ta što sam je zaboravio kada sam je zatvorio. Znam otprilike o čemu se radi, ali zagušen impresijama i krajnje uvrnutom poetikom, malo sam se zagubio, i sama je utekla iz uma kada sam završio sa otvorenim fajlom. Al' volim putovanje kroz vreme i slično, samo - autor često naknadno objašnjava detalje koji su ili skriveni ili je publika preko njih preletela i nije ih ni primetila. Prosto, ovde nema onoga što ostaje u sećanju - a moglo bi itekako da bude, kada bi autor bio... pa ne znam, određeniji... jasniji... detaljniji. Ne znam, druže Linkine, da li je tesno u 6 hiljada znakova, al' pretpostaviću da jeste, pa velim da ću se radovati da te, nadasve zanimljive ideje, vidim detaljnije, pažljivije, jasnije i stručnije obrađenim.

Da se razumemo, krajnje je besmisleno da ja kao autor bilo šta čitaocima objašnjavam, ako čitaoci to sami u mojoj priči nisu videli. Moja priča i nije sve ono što sam ja pokušao u nju da utkam, bezuspešno, već samo ono što ste vi u svojom glavama raspleli.

A to je ukratko jedno veliko ništa. Okej, ima tu finih komenatara, u rukavicama, da se ja ne uvredim. I sve je to meni jasno.

Priča brani sama sebe. I ako ona sama nije u stanju da se odbrani krajnje besmisleno je da ja branim.

S druge strane, bilo je tu momenata da su komentari izrazili sumnju da tu ima bilo kakvog smisla i neki su izrazili želju za pojašnjenjem o čemu se tu radi, pošto sami ne vide ni glavu ni rep. Pa, iz neke svoje predusretljivosti dadoh ga, mada iskreno, ne vidim svrhu.

Kao što sam rekao na prošloj radionici, stav o priči se formira za vreme čitanja. Ako je priča nerazumljiva krivica je do autora i priča i autor plaćaju cenu te krivice. Rekoh tada da je, za ovu vrstu priča koju ja pišem, gde postoji neka određena neodređenost koja je mahom zasnovana koliko su čitaocu promakli neki detalji i koliko je sam čitalac upućen u odgovorajuću materiju na kojoj je priča zasnovana. Izneo sam tada tvrdnju da bi svi shvatili priču u potpunosti potrebno dati jedan failsafe pasidž na njenom kraju gde će ukratko neki detalji biti rekapitulirani. Ali, tad je krenulo drvlje i kamenje i pokupih tada etiketu da potcenjujem svoje čitaoce i da tako nešto za radionice kakva je ova nije ni potrebno.

Pošto su mi se svideli neki komentari tada, poglavito Mićin, koji je tada izjavio da radionica služi da dobijemo kao autori neki svoj pečat i naučimo nešto novo reših da taj failsafe pasidž sa prepričavanjem ključnih detalja svoje priče ovaj put ispustim.

Ne bih sad nadugačko kako sam ja ocenjivao da će prosečan čitalac da reaguje pri susretu sa mojom pričom. Ali, ukratko, verovao sam da je ono "Adolf" u naslovu dovoljna udica zbog koje je bitno da sve nagoveštaje da se radi o Hitleru učinim dovoljno suptilnim i ne previše poznatim i očiglednim. Smatrao sam da će susret sa drugim istorijskim likom Hitlerovog kalibra, Julijem Cezarom, biti dovoljan dokaz za većinu čitalaca o čemu se radi i kako moj mehanizam vremenskog putovanja funkcioniše.

Ali, kako je Boban to ispravno konstatovao, izgleda da sam ovaj put precenio čitaoce. Da se razumemo, nije meni namera bila da bilo koga precenjenjujem i potcenjujem, daleko bilo, već da vidim ja sam sa sobom kako je najbolje da izgradim ovaj mehanizam priče misterije koje volim da pišem.

Stvarno niko više od mene ne bi voleo da se vama ova moja priča svidela. Žao mi je što nije. Intimno je doživljavam kao bolju i jaču priču nego prethodna, koja se u strukturi i načinu pripovedanja skoro da uopšte ne razlikuje od ove, sem što ima taj deo sa prepričavanjem. Da sam očekivao i blizu ovoliko nerazumevanje svakako ga ne bih ni ovaj put ispustio. Naravno, nisam očekivao da se uspeh sa "Los Caprichos" ponovi ali ipak ovolika količina nerazumevanja me je, blago rečeno, šokirala.

Quote from: Stipan on 03-04-2015, 17:46:46

Quote from: Volšebnik Pocerski on 03-04-2015, 17:21:50

Proleće
Ali, opet, zašto se to desilo? Zbog "tragične krivice" izazvane švaleranjem, ili... čega drugog?

Ne vidim zašto bi za sve morao postojati razlog. Stvari se u životu jednostavno dese ili ne dese. Kapija se otvorila i on je kroz nju prošao. Možda je to potajno i želeo. Ko bi sad znao?

Ovo smo više puta raspravili. Stvarni život ume da bude dosadan i monoton i bez pravog smisla i ni sa čim kao ishodištem. Literatura ne sme sebi da priušti ništa od toga. Treba pisati samo o stvarima koje će neko želeti da čita, u protivnom, nemojte pisati i nuditi drugima na čitanje, sedite pod šljivu i zamišljajte štagod vam padne na pamet.

Пре стварног фајронта да речем и ја коју о мом епохалном делу...све критике стоје и нема другог кривца за пропусте и сл. до мене...једноставно болујем од хроничне лењости са повременим нападима тешке неодговорности :) Опет сам причу куцкао у последњи час, почео сам типа у 22h задњег дана. Не кажем да би била значајно боља, али неке ствари бих сигурно другачије урадио и криво ми је што нисам успео да боље опишем тај неки ЕФ/стимпанк свет из приче или да боље обратим пажњу на неке ствари. После завршетка прича ми је добрано прешишала 7500 карактера и намучио сам се док сам је очерупао, а опет остао на око 6500к и послао је по АПП систему..тешим се да нисам ни једини, неколико прича је прешишало лимит. :wink:


Веровао сам да претешки мамурлук, трема и неискуство довољно оправдавају постуке Ламира (и име је пошугаво, признајем), али добро, очигледно да грешим. :) Што би реко Ледено Т - "And that's it! I don't wanna explain no shit!" То кажем сад кад сам се наобјашњавао за медаљу... :)

Ha, lepo je kada neko utroši vreme da sve priče iskomentariše.

Što se tiče prolećnih priča, ubacio bih se samo sa još po nekim komentarom. Kod Adolfovog proleća mislim da definitivno treba možda malo nacrtati čitaocu o čemu se radi. Ima taj mistični stil pripovedanja svoju lepotu, ali je još lepše kada čitalac na kraju shvati o čemu se radi, ja lično u takvim trenucima steknem utisak da sam mnogo pametan jer sam provalio šta je pisac hteo da kaže, pa mi mozak luči endorfin. Što se tiče pojave Cezara - mene je to sve još više zbunilo.

Za ustaško proleće, slažem se sa Bobanom, priča mora biti interesantna da bi je neko čitao uopšte... i to je možda problem, što u jedno mtrenutku izgubi nit pripovedanja pa se bavi nekim sporednim stvarima (neugodnim seksualnim pozicijama što reče Ani). Ali mislim da je okidač koji je doveo do putovanja kroz vreme sasvim ok. On sretne matorog perverznjaka i to ga pošalje kroz vremenski tunel, ili ga vrati kroz sećanje, jel. I mislim da u ovoj priči to svakako nije problem, to što nije definisano šta je tačno dovelo do pada u logor.

Za Volšebnika - nisam siguran da li su se ljudi bunili oko toga da je priča vulgarna. Meni to ne smeta, samo rekoh da mi deluje nezgrapno. Doduše, čitajući komentare, video sam da su mnogi spomenuli da joj je malo tesno u ograničenom formatu, te je to možda razlog koji mi  nije pao na pamet, a zapravo bi priča bolje funkcionisala da je u dužoj formi.

Lamir nije glupo ime :D

Ali, Linkine, shvatio sam da se radi o Hitleru i Cezaru. Samo, nije lako juriti konce tog raspetljanog klupka. Znam da kažem o čemu je priča, ako neko pita, ali da treba da detaljno ispričam i analiziram pred komisijom kakvom, tačno ne bih znao da muknem niti beknem. Rekao bih: Cezar, Hitler, putovanje kroz vreme, i počeo sa "ovaj" i "onaj", a ovi i oni bi rekli: sedi, jedan, pa pročitaj ponovo; pročitaj i deseti put ako treba. Mnogo si kriptičan, eto. :)

Stipane, znam da se u životu stvari dešavaju bez ikakvog razloga, ali u pričama su ili nečim izazvane, ili su ničim izazvane ali nečim nagoveštene. "Čehovljeva puška" stoji na zidu, ili nešto ranie saznamo da je u nečijim gaćama, a obično nije izvađena iz gaća bez ikakve najave. Ili nešto suptilnije.
Uglavnom, postoji ili tragična krivica, ili "foreshadowing" što bi rekli u ovom selu iz kog sam rodom, al' nešto se, makar i minorno, pojavi da nam svima kaže "pripremite se, braćo i sestre". Na primer, od slike u foajeu hotela pa do same pojave "negativca", naratora je pratilo urokljivo plavo oko. Ili je čitao neki istorijski spis o Jasenovcu. Ili mnogo, mnogo suptilnije - al' pojavilo se nešto unapred. Ne znam, i neću da zalazim u TUĐE detalje, ali čini se kao da je čovek prešao iz jednog u drugi svet (tj. vreme) iz čista mira. A nešto je trebalo da ga usmerava, bio dužan ili nedužan...

A šta je sa jastrebom koji je ugrabio zeca?

Quote from: Stipan on 03-04-2015, 18:35:07
A šta je sa jastrebom koji je ugrabio zeca?

Pa, eto, može i to. Ja bih hteo još takvih nagoveštaja u detaljima, doduše.
A opet, tamna senka - crna uniforma... ima tu nečega. I dalje vičem "JOŠ", poput siročeta u engleskom romanu. Kad neko ostane gladan posle serviranog jela, džabe mu je govoriti "dosta ti je", zalud mu je naknadno nagovešteni detalj, ne vredi reći "ali bilo je celih 20 grama mesa u supi" ili bilo šta. Niko ne želi da mu serviranog bude malo, pa da može da se žali - pogotovo kada je kaiš stegnut, al' kad se mora, mora se. Glupa analogija, neću više. Tupim o teskobi 6000 znakova i sistemu ocenjivanja, a sami smo krivi što se sa navedenim ne izborimo kako treba.

Ma svašta sam ja hteo, ali to bi onda bila novela. Jednostavno, minijatura je ograničena forma i mnogo toga moraš izostaviti da bi se uklopio u format.

Quote from: Volšebnik Pocerski on 03-04-2015, 18:32:24
Znam da kažem o čemu je priča, ako neko pita, ali da treba da detaljno ispričam i analiziram pred komisijom kakvom, tačno ne bih znao da muknem niti beknem. Rekao bih: Cezar, Hitler, putovanje kroz vreme, i počeo sa "ovaj" i "onaj", a ovi i oni bi rekli: sedi, jedan, pa pročitaj ponovo; pročitaj i deseti put ako treba.

:lol: Slikovito.

Ipak, kako je saturnica učitala u moju priču tumačenje koje ja nisam imala na umu (što ne znači da je moja podsvest nije utkala u potku priče) i ja sam tako Proleće za Adolfa videla kao vrlo jednostavnu priču. Sad, što to autor nije imao na umu, to je druga priča i pitanje da li sam ja to samo prepoznala nivo za najnaivnije i najgluplje čitaoce, ali čak i da je tako - meni se sve uklapa. Nisam glasala samo zato jer mi se objašnjenje koje sam ja učitala učinilo naivnim i mnogo puta viđenim.

Proleće za Adolfa je priča o putnicima iz budućnosti koji sprečavaju velike svetske zlotvore da učine zločine tako što ih mame u nekakva vrata u prostoru i vremenu, pomoću dopadljivih predmeta (u ovom slučaju - čigre). I tako ti zlotvori lutaju negde tamo, u limbu između prostora i vremena, dok ih i ako ih neko iz budućnosti ne pokupi (jer, eto, ubistvo tih zlotvora bi, možda, uništilo i celu planetu, zeznulo prošlost do neprepoznatljivosti i uništenja, pa je najbezbolnije samo uvući duše zlotvora u limbo, za početak). Profesor i Dimitrije se očito time bave već duže vremena. Sa pristankom vlasti, ali možda pre i bez njega, kao ludi naučnici i idealisti, oni odlaze u prošlost i tamo igraju igre zavođenja i mamljenja "žrtvi" u limbo. Profesor očito već igra igru sa Cezarom i Brutom tamo negde, a Dimitrije je "zadužen" za Hitlera. Ko je zakasnio i zašto, nije ni bitno. Možda to samo čigra usporava, a potrebno je određeno ubrzanje da se sve desi. Uglavnom, na kraju saznajemo da je Dimtrijev dodir aktivirao prelazak Adolfa u limbo. Al pošto je malo kasno i pošto je način putovanja u limbo ne baš sasvim istražen, Dimitrije se pita gde će i kako završiti.

Mada, može sve i da se preokrene, pa da profa i Dimitrije budu likovi koji manipulišu zlotvorima i kradu im duše vraćajući ih u život tamo negde u budućnosti, gde će neki svemirski brod da se zezne i da ih spasi/pokupi.

Nije ova priča toliko nejasna. Jedan dečiji san je izmanipulisan. To je okosnica priče. U koje svrhe i kako, pa to zavisi od toga kakve namere upišemo profi i Dimitriju.

Slažem se da je u priči moglo da bude manje detalja koji su ovde, nažalost, zbog svog broja i zahtevanja obrazovanog čitaoca, više misleading nego revealing.

Quote from: Anne Bonny on 03-04-2015, 19:10:30
Proleće za Adolfa je priča o putnicima iz budućnosti koji sprečavaju velike svetske zlotvore da učine zločine tako što ih mame u nekakva vrata u prostoru i vremenu, pomoću dopadljivih predmeta (u ovom slučaju - čigre). I tako ti zlotvori lutaju negde tamo, u limbu između prostora i vremena, dok ih i ako ih neko iz budućnosti ne pokupi (jer, eto, ubistvo tih zlotvora bi, možda, uništilo i celu planetu, zeznulo prošlost do neprepoznatljivosti i uništenja, pa je najbezbolnije samo uvući duše zlotvora u limbo, za početak). Profesor i Dimitrije se očito time bave već duže vremena. Sa pristankom vlasti, ali možda pre i bez njega, kao ludi naučnici i idealisti, oni odlaze u prošlost i tamo igraju igre zavođenja i mamljenja "žrtvi" u limbo. Profesor očito već igra igru sa Cezarom i Brutom tamo negde, a Dimitrije je "zadužen" za Hitlera. Ko je zakasnio i zašto, nije ni bitno. Možda to samo čigra usporava, a potrebno je određeno ubrzanje da se sve desi. Uglavnom, na kraju saznajemo da je Dimtrijev dodir aktivirao prelazak Adolfa u limbo. Al pošto je malo kasno i pošto je način putovanja u limbo ne baš sasvim istražen, Dimitrije se pita gde će i kako završiti.

Mada, može sve i da se preokrene, pa da profa i Dimitrije budu likovi koji manipulišu zlotvorima i kradu im duše vraćajući ih u život tamo negde u budućnosti, gde će neki svemirski brod da se zezne i da ih spasi/pokupi.

Zapravo, ne.

Cela priča se zapravo dešava u sobi Adolfa Hitlera u Pasau. Adolf Hitler je običan dečak, ni u čemu specijalan. Dok jedne noći kod njega ne zaluta vremenski putnik-telokradica, koji mu ukrade telo i postane Adolf Hitler za koga mi znamo. Znači: telo dečaka + eterično telo (duša) vremenskog putnika = Adolf Hitler

Opis telokradice postoji u mojoj priči. To je ovaj pasaž:
"Iz šume je izbijala drevnost, dublja od očaja, starija od svega što
postoji. Na sebi je nosila miris smrti, koji je dete upoznalo rano, kada
su mu braća i jedna sestra pomrli od difterije. A njeno zlokobno prisustvo,
za razliku od dvorca, bilo je istinski tuđe i iz drugog vremena."

Ova rečenica jasno ukazuje na prisustvo:
,,Ko, ko je tu?" Promuca dečak.

Sve to je potvrđeno još jednom, dok dečak napušta ovaj svet odlazeći kroz tunel u sledeći:
"Do nje, tek bleda senka, bila je njegova smrtna
ljuštura na krevetu, kao u koitusu prožeta eteričnim telom prisustva
koje je prvi put naslutio u snu kraj šume"

Reč "ljuštura" je ključna za tumačenje. Po upotrebi te reči se vidi da je dečaku oteto telo, da je Cezaru oteto telo i da se profesor nalazi u otetom telu Bruta, kao verovatno i Dimitrije (ovo se jedino ne vidi).

Čigra je vremeplov. Ona je materijalni kontejner koji se izmešta iz jednog vremena u drugo noseći u sebi dušu vremenskog putnika.

Isti vremenski putnik je bio i u Hitleru i u Cezaru. Nastanio se u Hitleru u sceni dečakove smrti opisanoj u priči, a napustio je Hitlerovim samoubistvom u Firerbunkeru. Priča sugeriše da je Cezarovo ubistvo bilo takođe samoubistvo koje je pokrio profesor kao Brut.

Dimitrije i profesor su takođe vremenski putnici-telokradice koji jure za ovim što je glavnim što je postao Hitler i Cezar, pokušavajući da ga zaustave.

Zapravo je dobro objašnjenje :) verovatno bi bilo super kada bi se priča napisala ponovo, ali ovaj put razumnije i određenije. Mada, ni Anina verzija nije loša.

Pa dobro, to je odgovor za desetku, ja sam htela samo prolaz i klimavu šesticu.  :lol:

To za ljušturu, to je jasno. Zato i pomenuh dušu. Ali se treći telokradica ni u ludilu ne vidi i to je, čini mi se, najveća omaška priče. Okosnica priče postavljena je na pogrešnoj stvari (mali Adolf i njegov san). Priča vara čitaoca i laže ga da će se nešto bitno desiti u šumi, u dvorcu, u sobi, u snu.

Prisustvo telokradice je nedovoljno razjašnjeno. Svi znamo da šume uvek pružaju onaj osećaj beskrajne distanciranosti i usamljenosti u odnosu na sve što je ljudsko, ako se u njoj nađemo sami. Nazvati telokradicu "prisustvom" nije dovoljno, jer to prisusutvo može da bude svašta i svako, pa i ta smrt, koju kasnije pominješ.

Mislim da je fokus trebalo da bude na vremenskoj trci. Upravo toj koja se u pozadini dešava, između tri putnika. No, mnogo je prostora i karaktera izgubljeno na opisu šume, sna, dečaka itd. To je tako moglo u prvom poglavlju romana. U priči ne može...

Quote from: Anne Bonny on 03-04-2015, 19:56:15
To za ljušturu, to je jasno. Zato i pomenuh dušu. Ali se treći telokradica ni u ludilu ne vidi i to je, čini mi se, najveća omaška priče. Okosnica priče postavljena je na pogrešnoj stvari (mali Adolf i njegov san). Priča vara čitaoca i laže ga da će se nešto bitno desiti u šumi, u dvorcu, u sobi, u snu.

Pa, što se ne ljuštura ne vidi ne znači da nije tu. Ceo taj deo u epilogu je u priličnom mraku, uglavnom zato što nije toliko bitan za prvobitnu priču o Adolfu, već je tu da kroz analogiju Hitler-Cezar objasni način bestelesnog vremenskog putovanja. Ili, barem, to je bila ideja.

Priča ne vara čitaoca. Susret vremenskog putnika i dečaka je jedna od najbitnijih scena. Isto kao i prelazak dečaka u sledeći svet. Dečak se uzdigao i mirne duše otplovio na sledeći svet. U priči je rečeno da dečaka tamo očekuju nova i neviđena saznanja, smešna u poređenju sa svim što je do tada iskusio. Priča zapravo opisuje jedno metafizičko iskustvo o kome mi vrlo malo zapravo znamo. Ko zna, možda je dečak zapravo pravi pobednik, jer je otišao na onaj svet i tamo stekao ko zna šta, nešto nama ovde i sada nepojmljivo, dok besmrtni vremenski putnik uludo troši živote koje krade na ovom svetu, jer to ne može da parira onome što bi dobio na sledećem svetu.

Linkine, kratka priča ne može da podnese toliko skrivenih značenja i nivoa radnje...

Eh, i ja mislim da je moja priča najbolja koju sam ikada napisala (stvarno to mislim). Šta mi to vredi kada zaplet iz glave nisam uspela da upletem u 6000 karaktera.  :(

Quote from: Volšebnik Pocerski on 03-04-2015, 17:21:50
Da vratim dug...


Već obrađeno:

Ja sam uz tebe
Već je odgovoreno na pitanje koje sam imao. Pitanje je bilo o PEKIĆIZMU. Dakle, postoji inspiracija besnilom.
I mada slabi koncentracija, pa ne bih umeo samoga sebe citirati, nisam siguran da sam ta osoba koja je pomenula zombije. Mada, danas su sve zombiji...

Moram da priznam kako tek sad ne razumem.
Zašto je korištenje koncepta rabidnpsti PEKIĆIZAM? Da li ti smatraš da koncept rabidnosti nije postojao pre Pekića? I da li to dalje znači da se posle Pekića svako korištenje tog koncepta percipira kao plagijat Pekićeve ideje?


Da stvar bude gora, to uopšte nije priča o rabidnosti, ni u kom smislu, a ponajmanje inspirativnom. Od 11 pasusa, rabidni ljudi se pojavljuju samo u jednom, i ne pominju se nigde više, ni pre ni posle tog segmenta. Njihova jedina svrha i funkcija je da protagonistu nateraju da zbog straha izgubi veru i pomisli kako možda sam sebe može bolje da spase. Videti u tome bilo kakav 'pekićizam' je... ne znam kako da to imenujem.

Quote from: Boban on 03-04-2015, 20:17:58
Linkine, kratka priča ne može da podnese toliko skrivenih značenja i nivoa radnje...

Da, definitivno. Zavelo me to što sam u tričavih 4500 karaktera u "Los Caprichos" smestio baš sve šta mi je palo na pamet. A ni to nije bila jednostavna priča.

Greške napravljene sa jednom pričom mogu se eventualno ispraviti tek sa nekom sledećom. I to je to. Ne bi ja više o "Proleću za Adolfa" ljude smarao.

Quote from: Volšebnik Pocerski on 03-04-2015, 18:51:33

Quote from: Stipan on 03-04-2015, 18:35:07
A šta je sa jastrebom koji je ugrabio zeca?

Pa, eto, može i to. Ja bih hteo još takvih nagoveštaja u detaljima, doduše.
A opet, tamna senka - crna uniforma... ima tu nečega. I dalje vičem "JOŠ", poput siročeta u engleskom romanu. Kad neko ostane gladan posle serviranog jela, džabe mu je govoriti "dosta ti je", zalud mu je naknadno nagovešteni detalj, ne vredi reći "ali bilo je celih 20 grama mesa u supi" ili bilo šta. Niko ne želi da mu serviranog bude malo, pa da može da se žali - pogotovo kada je kaiš stegnut, al' kad se mora, mora se. Glupa analogija, neću više. Tupim o teskobi 6000 znakova i sistemu ocenjivanja, a sami smo krivi što se sa navedenim ne izborimo kako treba.

Ja sam ovom Stipanovom ''Proleću'' dala bod zato što mi je priča dobra - do pola.
Pokvarila se otprilike od onog sasvim izlišnog, ali veoma detaljnog opisa seksa, kom se narugala nova radioničarka.
Jastreb, zec, mračni lik čoveka koji ne može biti živ... sve ovo ukazuje na traumu iz prošlosti i očekivala sa, prirodno, da će naš junak pokušati da nešto učini tim povodom: osvetiće se svom progoniocu, vratiće se u prošlost da nešto popravi, uradiće bilo šta... Ali, on ne radi ništa, prosto se vraća do tačke bola i nikom ništa.

ja sam odlicne price bodovao sa po 3, 2 poena; a po bod podijelih najbizarnijima kao promasenima u duhu zadate teme sa spisateljskog aspekta.

 xrofl

QuoteŽena za poželetiEvo zašto je ovo na drugom mestu među glasovima koje dadoh.Prvo, autor gradi sjajan svet. I ne kažem to samo na osnovu ove priče, nego na osnovu nekoliko drugih i jedne veoma komične zbirke. Sve što je u ovoj pripovesti, opet, izrekao, bilo je bezmalo urnebesno. Ne samo, izvađeno iz konteksta, ali sveukupno - itekako. Njegov, od početka prepoznatljiv, šeretski pristup, te teranje inata (zašto, pitaše autora, dižeš žene iz mrtvih, i zašto tip uvek dobije curu na kraju, pa je opet to uradio, namerno, iz nikad očiglednijeg prkosa). I prepozna ga čovek još od prve rečenice. Potpisao se (a ima nas još koji smo se potpisali samim (ne)delom). Dakle, drži se svog stila, ali ga stalno popravlja. I popravlja. I tako unedogled...

Naravno.
 
Da bi se napisao šeretluk, ne zavisi od lepog vremena, nego od "tako mi se ćefnulo" raspoloženja. Ako se sam sebi ne smeješ dok pišeš, onda je to mrka kapa i silovanje rabote. Uporno pokušavam da ukinem sekiraciju dok pišem i da se više cerekam. Onda nekako ide sve od ruke. Ni jednu ozbiljniju zamerku moj pokušaj nije popio, ništa što se ne bi rešilo uredničkim drndanjem koje svakako sledi svakoj priči na početku karijere. To je rezultat one sekiracije koju sam spomenuo, ipak mora da bude prisutna. Zove se peglanje i diže pritisak.

Quote from: PTY on 31-03-2015, 15:42:25

Quote from: Anne Bonny on 31-03-2015, 15:00:45
I nešto oko prve tri priče: nije mi jasno zašto se toliko priča o Pravoj ljubavi. Prosečna priča, koja nema ništa naročito da ponudi. Sve ono o čemu je scallop stalno pričao na radionici (a čitala sam nešto) o zapletu, raspletu, puški koja treba da opali - nema ničega od toga.

E sad, većina misli da ta razlika leži u prostoj dužini (dakle, u broju reči, ili broju slovnih znakova) ali kratka priča ima građu uvod-zaplet-rasplet (to dele i ostali formati proze, naravno) dok minijatura ima obrt i završnicu.

Na ZS konkursima se smatralo da je minijatura sve što je kraće od 9 strana teksta. To se može lako izmeriti pa je zato i logično da se uzme za limit. I danas se na konkursima za bilo kakve priče pominje samo dužina teksta.

to sa dužinom je američki princip koji oni forsiraju... toliko i toliko reči je priča, toliko i toliko noveleta, pa novela, pa roman. I ništa ih drugo ne zanima.
U srpskoj (klasičnoj evropskoj tradiciji) razlikujemo crticu (minijaturu), pripovetku, novelu i roman, a podela je strogo ustanovljena po strukturi dela, bez obzira na dužinu. OK, ne može biti roman od 30 strana, ali ne postoje jasne granice koliko slavnih znakova je jedno, a koliko drugo.

Moj Crni cvet, prvo izdanje imalo je 132 šlajfne teksta i ABN je izjavio da to nije roman jer nema neophodne 133 strane. Onda sam ja za sledeće izdanje dopisao još 6 strana i ipak dovukao CC u grupu romana po američkim kriterijumima.

Realno, mi smo razapeti između te dve tradicije i oni koji su žanrovski ostrašćeni više se drže američkog principa, a ostalima je evropski bliskiji. Ja ne znam za sebe u kojoj sam grupi, kako kad, držim se nekih dužina orijentaciono ali nemam problema da roman ima 100 strana ili novela 120. Izgleda da mi je struktura važnija.

Vidim da je Boban već objasnio glavninu, ali ako sam se nezgrapno izrazila, daj da pojasnim: čim se traži minijatura, dužinu teksta tu skoro da i ne treba specificirati, jer dobra minijatura to sama od sebe sredi. Isto kao kad se traži prima balerina - nema svrhe da specifiraš njenu kilažu, jer znaš kad će ona sa 60kg da preotme to mesto onoj sa 40? samo kad je ona sa 40 iznimno loša, eto kad.


Sam cilj strukture minijature je da te ograniči u pisanju. I nije to nikakvo uredničko ograničavanje, to je prosto tvoje autorsko ograničenje: sam obrt te tu drži pod kontrolom, i ako imaš iole sluha za tekst, biće ti jasno dokle smeš da ideš. A fora je u tome što se većina ideja javlja upravo u formi obrta, otud sledi da sve ideje startuju kao minijature, zato format minijature i jeste toliko bitan.


Ursula Legvin je jednom rekla da je ceo Hainski ciklus nastao iz jedne jedine početne fraze "kralj je bio trudan". To je obrt. Ona ga je kasnije obradila u desetinama priča i romana, ali taj obrt je bio početna tačka iz koje se mnogo toga kasnije izrodilo. I dobro sad, to možda i nije baš najočigledniji primer kad je o obrtu reč, pa uzmi jedan bolji, i daleko izraubovaniji: "A onda je na vrata poslednjeg čoveka na zemlji neko zakucao".Taj obrt je dovoljno moćan da mu i ne treba ostatak teksta, jer on svoju "priču" sasvim uspešno isporučuje kroz insinuaciju. Otud se i najčešće prepoznaje kao sf, iako on zapravo uopšte nije žanrovski definisan, ali pošto je koncept poslednjeg-čoveka čest upravo u sf-u, otud i to automatsko prepoznavanje obrasca.

Kad bi ti se prohtelo – to vežbe radi, naravno – da napraviš minijaturu na upravo tom obrtu, pokazalo bi se da ti taj obrt "diktira" izvesne uslove pri pisanju, i to najpre zahteva od tebe izvesnu simetriju u pisanju: zahteva određenu količinu teksta ISPRED i IZA sebe, pošto on stremi da bude nekako u centru teksta, da bude njegov prelomni moment.

Kao drugi prohtev, obrt insistira na kontrastu: da tekst PRE njega donosi radnju suštinski različitu tekstu POSLE njega. Obrt ti dalje ne diktira ostale kvalitete unutar tog zahteva, to je potpuno ostavljeno u domenu autorske slobode: recimo, deo pre obrta se može oblikovati bilo kao idila, bilo kao katastrofa, uslov je samo da deo posle obrta ispolji kontrast delu pre obrta, znači uslov je da idila postane katastrofa nakon obrta. To važi i obrnuto, naravno.

Kao treći prohtev, obrt zahteva kontrolu nad doziranjem informacije, u smislu da informacija koja se dodaje ne sme biti značajnija od informacije koju već nudi sam obrt, jer to ga anuliše kao težište. Po prirodi minijature, u njenom težištu mora biti upravo ona najimpresivnija informacija, jer ako se doda značajnija informacija, ona time postaje i novo težište, a to znači da stari obrt time gubi svoju važnost.

Otud otkriješ da ne možeš samo da dodaješ rečenice koliko ti volja. Odnosno možeš, ali onda izgubiš težište teksta i ono baulja bez kičme, a to malo koga impresionira. A ako preteraš u dužini teksta bilo kog dela (to obično bude posle obrta, jer eto, prilična je filozofija znati kad da se stane sa pisanjem  :mrgreen: ), celokupni tekst postane nekako dosadan (jer može se i to, itekako, i nema tu veze što je priča kratka) i nekako naprosto zahteva neki dodatni događaj, neki pod-obrt koji bi uneo dodatnu zanimljivost i doneo ritam tekstu.

i to se sve može intuitivno osetiti pri pisanju, ne mora niko da te ograničava po pitanju broja slovnih znakova.

Otud, da ponovim, minijatura se prepoznaje po svojoj strukturi, ne po broju slovnih mesta. Ali dobra minijatura će sama po sebi stremiti da bude što kraća, to je njen imperativ.

Iako komplikovano, sasvim je tačno. Međutim, nikoga na ovoj radionici nije dojmilo ni moje znatno kraće obrazoženje da zec trči u šumu do pola, a onda iz šume.

PTY, mene je samo zanimalo ima li svrhe praviti tu razliku između priča od po tri strane, kad smo svi navikli da priču prepoznajemo kao minijaturu kad ima i devet strana dužine.

Pa, možda to i nije važno pri čitanju, ali sigurno jeste pri pisanju.


e sad, koliko mene pamćenje služi, nije baš uvek bilo to pravilo sa 9 strana, čini mi se da su minijature bile kraće po propisima konkursa, bar neko vreme, ali nije to sad ni toliko važno. Što se ovog limita tiče, on je verovatno izabran da bi se akomodirale obe varijante, znači i obrt/završnica i uvod/zaplet/rasplet. Ali što se mene tiče, limit je poprilična zamka, jer 6kK je apsolutno previše za minijaturu a ujedno je i go minimum za klasični format, otud i priče lako podbace kakvoj god formi da streme. S druge strane, to jeste dobro za vežbanje discipline i kontrole nad materijalom, tako da... pretpostavljam da tu ima prednosti i mana podjednako.

Razlika između minijature i kratke priče nije baš najjasnija.
Da bi se obrt desio mora da se desi u odnosu na nešto. Dakle, potreban je uvod (ili bar aksiom svima poznat u odnosu na koji se obrt dešava).
Utrčavanje zeca u šumu nije obrt već početak zapleta, kao što ni informacija da je junakinja mrtva u kimurinoj priči nije obrt, već samo početak zapleta, jer se nigde pre toga i nije tvrdilo drugačije.
Obrt, po nekoj široj definicjiji, predstavlja vid kontrasta u odnosu na postavljenu situaciju. U najkraćoj SF priči na svetu imamo efektno postavljenu situaciju pre obrta (poslednji čovek na svetu sedeo je u svojoj kući, ili kako je već citat) i obrt u odnosu na tu postavljenu situaciju (onda je neko zakucao na vrata).
Ne smatram kimurinu priču minijaturom (u smislu strukture obrt-završnica), već tipičnom kratkom pričom. Početak zapleta dešava se kada saznamo da je junakinja mrtva. A ako ćemo i da potražimo obrt u njenoj priči, on se dešava tek na kraju, kada saznajemo da je "osoba" sa kojom junakinja komunicira zapravo pas. Priča nas navodi da verujemo da je u pitanju osoba, zato je spoznaja o psu - obrt. 

Struktura kratke priče, u kimurinom slučaju, je:
Uvod
Zaplet
Rasplet - obrt (u nekoj drugoj priči ova poslednja stavka može da bude i drugačija - pančlajn (najčešće kao obrt, mada može da bude i neka pouka, poruka itd, ili klifhenger).

Kratka priča ili minijatura ili crtica po srpskom ima jednostavnmu strukturu: jedan događaj i uglavnom dva aktera.
SF je dao mnogo sjajnih minijatura koje su baš to: jedna situacija, jedan događaj.
Vrlo je teško u minijaturi ubaciti novi svet, novuum, zaplet, to je već struktura priče.
Na ovim radionicama, uprkos propozicijama, stiže vrlo malo minijatura.

Evo jedne slatke minijature koja u sebi sadrži jedan događaj ali i mnogo toga i efektan kraj; pisac Deni Plahta nam u nekoliko rečenica dočarava svet budućnosti i odnos tog sveta prema nama... gotovo etalon kako bi kratke pričice trebalo da izgledaju.

Deni Plahta: USKRSNUĆE

     Grejem Krejken je ležao na samrtnoj postelji. Zureći izgubljenim pogledom u tavanicu, upijao je u sebe reči ohrabrenja.
     "Sve prognoze su u vašu korist", govorio je lekar. "Jednoga dana, medicinska nauka će uznapredovati dovoljno da vas ponovo oživi. Vaše zaleđeno telo u međuvremenu neće istrunuti. Tada će ga nauka izlečiti i vi ćete ponovo živeti."
     Grejem Krejken je umro lakom smrću, a onda su zaledili njegovo telo.

     Sanjao je da se nalazi u Majami Biču i otvorio je oči. Zatreptavši kapcima u polutami sobe, ustanovio je da jedan posetilac sedi pored njegovog kreveta.
     "Dobro jutro", reče posetilac. Bio je to postariji džentlmen, sa ćelavom glavom i prijatnim licem.
     "Dobro jutro", reče Krejken. "Imate lepe minđuše."
     "Hvala vam", reče posetilac. "To su antene."
     "Oh."
     "Za tranzistorski radio ugrađen u moje ušne školjke. Stereo sistem."
     "Zbilja lepo", reče Krejken. "A kako ga gasite?"
     "Nemojmo sada o tome", reče posetilac. "Bolje da porazgovaramo o drugim stvarima. Imamo lepo vreme, zar ne?"
     "Nisam ni obratio pažnju na to. Uz put rečeno, jesu li preduzeli nešto u tom pogledu?"
     "Pa, izvesno vreme su ga veštački regulisali", reče džentlmen. "Ali onda su morali da dignu ruke od toga."
     "Nisu mogli da udovolje svačijoj želji?"
     "Bojim se da je tako."
     "Šteta." Krejken skrenu pogled prema prozoru zastrvenom teškom zavesom. Dok je posmatrao staklo iza zavese odjednom se rasprsnu.
     "Oh", reče on. "Ulični nemiri?"
     "Ne", uzvrati posetilac. "Supersonični transport."
     Drugi komad stakla automatski je zamenio ono razbijeno.
     "Izgleda da je tehnika dosta uznapredovala", reče Krejken. "Uz put rečeno, koja je ovo godina?"
     "Dve hiljade osamdeset osma."
     "Pa", reče Krejken, "prošlo je dosta vremena."
     "Niko ne može da zaustavi vreme", primeti stranac.
     "A šta je sa novcem?" upita Krejken. "Da li se moje imanje održalo?"
     "Bojim se da nije. Morao sam da platim troškove za vaše oživljavanje."
     "Veoma ljubazno od vas", reče Krejken. Video je kako sunce pozlaćuje ivicu zavese na prozoru. S naporom se malo odigao i oslonio na lakat. Imao je utisak da će se onesvestiti od slabosti.
     "Molim vas, nemojte da se pokrećete", reče posetilac. "Treba da budete odmorni za transplantaciju srca."
     "Oh." Krejken se ponovo spustio na jastuk. "Zar nešto nije u redu sa mojim srcem?"
     "Ne", uzvrati posetilac polako ustajući, "ali nešto nije u redu sa mojim."

Da, da, vrlo dobro. Znači sve priče zapravo treba ovako da izgledaju, a ne da se guše u 6000 znakova, jer im treba još?

Quote from: mac on 07-04-2015, 13:59:25
Da, da, vrlo dobro. Znači sve priče zapravo treba ovako da izgledaju, a ne da se guše u 6000 znakova, jer im treba još?

tko god se bavi pisanjem jako dobro zna koliko je teško napisati odličnu priču u malo karaktera. što je karaktera manje, izazov je veći i teži. bez obzira, ne slažem se s tim da bi sve priče trebale izgledati baš kao priča Uskrsnuće, iako je, neosporno, dobra...

Quote from: Boban on 07-04-2015, 13:35:25
Kratka priča ili minijatura ili crtica po srpskom ima jednostavnmu strukturu: jedan događaj i uglavnom dva aktera.

:( :cry: :(


Dakle, dobro, neka bude "događaj", neka bude i "zbivanje" čak, ali opet, mora taj događaj/zbivanje doneti izvesni preokret u radnji, da se napravi kontrast, jelte, jer i kiša kad pada to je valjda nekakav "događaj", a i trava kad raste isto je to kanda nekakvo događaj/zbivanje, ali teško da ćeš sa njime išta proznog uraditi, pa zato nekakav termin upravo tu ima smisla, tek da nam najavi da će rečeni događaj/zbivanje ipak doneti nekakvu tako željenu i neophodnu promenu, promenu dakle obrt...

I efektna završnica, da, pančlajn, kako god...

Pa da li čovek mora i to do besmisla pojednostaviti da bi bilo ispravno shvaćeno... to je (sa)znanje osnovnoškolskog nivoa...  :(

"Uskrsnuće" je primer vrhunske minijature, gde je saopšteno toliko stvari na malom prostoru da je za neverovati.
Ne treba sve da izgleda tako, ali ovo je esencija racionalizacije, nešto iz čega se može mnogo naučiti.
Mnogo je teže pisati jednostavno nego komplikovano.

Loš prevod. Suvišna sredina priče. Geg priča. Mogla je u 1000 k. da stane. Onda bismo prepoznali niz drugih priča sa istom osnovom.

Da nema središnjeg dela ovo ne bi bila priča nego vic. Ovako baš tih nekoliko dodatnih stvari ocrtava atmosferičnost i dehumanizovanost sveta budućnosti.

Misliš da su to digresije? Koješta. Popunio prazan hod do gega.

Ovoj priči je oslikavanje atmosfere cilj koliko i geg na kraju. Verovatno je pisana u zlatno doba fantastike kada su antene, kontrola vremena i supersonični transport bili novina za uho. Ona je, možda, primer kako su priče nekada trebale da izgledaju. Sada imamo problem da se o svemu već, mahom, pisalo, pa bi nama ovakvo oslikavanje atmosfere do pančlajna bilo klišerozno, a nova istraživanja u pravcu neistraženih fenomena su prekomplikovana (higsov bozon, pračestica itd.) za brzinski opis u kratkoj priči. Mi treba da tražimo nove forme, sadržaje i svrhe pisanja priča.

Nije čudo što priče koje nemaju klasičnu formu ili sadržaj bivaju odmah odbačene na radionici kao "nerazumljive" ili "apstraktne". U pitanju je nju vejv.  8-) Budućnost se dešava sada i ovde. Nove priče traže obrazovanje, obaveštenost i imaginaciju čitalaca.

Prevod je stvarno loš.

Irelevantno je o čemu priča piše.
Pre 40 godina bile su interesantne antene, ko brani sadašnjem piscu da piše primereno današnjem vremenu?
Ovde govorimo o konciznosti i racionalnom korišećnju prostora, a dal je metafora ovakva ili onakva, na ono ili ovo, nebitno je...

Niko ne brani današnjem piscu da piše o današnjem vremenu. Problem je što je današnje vreme prepuno informacija, sve je kliše, a budućnost (istraživanja o budućnosti - multiverzumi, paralelne dimenzije, pračestice, princip neodređenosti itd.) je prekomplikovana da se sažme u minijaturu (možda je ovaj izazov mogao da bude zadatak).
Da bi se sve to saželo u priču, čitalac mora da bude radoznao. Ne može baš sve da mu se sažvaće. Čitalac mora da bude informisan i mora da koristi mozak i google (onlajn i e-knjige i baze informacija). Budući čovek je čovek informacija i znanja, a priče više nisu vicevi (kao dati primer).

Dajte neki primer savremene kratke priče (pisane u poslednje tri godine) koja uključuje opis budućnosti, pa da je prodiskutujemo...

Quote from: Anne Bonny on 07-04-2015, 15:32:55
nova istraživanja u pravcu neistraženih fenomena su prekomplikovana (higsov bozon, pračestica itd.) za brzinski opis u kratkoj priči.

Netačno. Moja kratka priča "Pisac nepoznatog dela i Higsov bozon" obuhvata čak tri savremena SF motiva. Problem je u lenjosti novih pisaca fantastike i odsustvu teme na radionici koja bi insistirala na pripremi pre pisanja.

Priču nisam čitala, pa ne mogu da sudim. Ne znam koliko je kratka i da li uopšte stvarno opisuje istraživanje (ili se okorišćava njegovim posledicama i saznanjima) ili se samo "sprda" sa njim. Kopirajte priču (ili njen deo) ovde, molim vas, pa da možemo i da diskutujemo o nečem praktičnom.

Bože, kud se složismo! :-x


ed. Priča je na radionici i ima tačno 6Kk.

Pa dobro, objasnite nam paralelu između priče koju je Boban postavio i vaše priče.

Govori li o budućnosti ta vaša priča? Uključuje li saznanja iz istraživanja o Higsovom bozonu? Ima li u njoj posledica primene zaključaka istraživanja?

Pa dobro. scallop valjda samo želi da skrene pažnju da počitamo njegovu priču. Ja pročitao i, pošto Šekspira volim, svidela mi se. Sad, nije moje da sudim o bozonima. Niti me puno interesuju.  :lol:

QuotePa dobro. scallop valjda samo želi da skrene pažnju da počitamo njegovu priču

?

Ja bih da neko postuje savremenu priču koja ima strukturu i sličan sadržaj kao Uskrsnuće, ali je pisana u poslednje tri godine i bavi se opisom budućnosti.

Meni se svidja ova prica

Eternity is 20 Seconds Long by Paul Trembling

http://www.eastoftheweb.com/short-stories/UBooks/EterSeco937.shtml (http://www.eastoftheweb.com/short-stories/UBooks/EterSeco937.shtml)

Nije to loša priča, Mileva.:) Ipak, ova je bliža onome što sam tražila. Ovlašnim pretraživanjem priča koje ispunjavaju uslove, naišla sam na ovu (da se, ipak, vratimo temi):

QuoteCausal Loop
by submission
April 4th, 2015
Author : Beck Dacus

September 17th, 2366 was the day that humanity used a massive particle accelerator to try and make another universe.
Arnold Fisby looked out at the small section of the accelerator he could see, granted that it had the diameter of the Solar System. The entire object was made of carbon nanotubes to hold it together, and was going to slam two five-kilogram masses together and, hopefully, create another universe.

A wormhole would then open, connecting the two, releasing all of that energy into our universe– most likely destroying the surrounding area. To avert this, a closed timelike curve (CTC) was created to send the damage back in time.
"But won't that just kill something earlier? Or cause a paradox?"

"It doesn't matter, kid," Fisby told the intern Angelica. "We're doin' this. Deal with it." Almost right on cue, the countdown to collision started. A CUP (compressed ultrafast photography) camera would watch the two masses collide, and a "gravity doughnut" would cycle the damage into the past. The countdown ended, and the CUP caught the stunning footage. Fisby and the intern watched.
"Wow!" Fisby couldn't help saying. "Can you believe that?"

"I don't know," the intern pressed. "I really just don't like the idea of shoving our problems to the past. It's like inverse procrastination."
"Too late now," he replied. "It's already pushed it back farther than the human race has existed."
Another intern, Thomas, pondered this for a minute, and thought of something startling.
"We"re pushing the damage into the past, right? But how far?"
"Really far now," a technician said. "If we deactivated the CTC now, it would come back one billion years in the past."
"And how long before we can safely open the CTC?"
"About twenty minutes."
Interesting. Almost exactly thirteen times the amount of time we've been here, Thomas thought.
"What are you getting at?" Fisby pressed.
"Well, if we've already been here for about a minute-and-a-half, and that equals a billion years, twenty minutes would put the damage from the new universe at 14 billion years ago."
Fisby finally understood, but Thomas continued for everyone else's benefit.
"Might we not be creating A universe, but THE universe?"
September 17th, 2366 was also the day humanity realized that it had created the universe.

http://365tomorrows.com/04/04/causal-loop/ (http://www.znaksagite.com/04/04/causal-loop/)

Ovo je početnička priča i blagi je užas, ali dobro oslikava ono što sam opisala: mnogo je teško napisati minijaturu, pomenuti savremene teorije i istraživanja i ne zvučati kao tekst u stručnom časopisu. Nekada se to moglo, pre svega jer su istraživanja bila okrenuta ka praktičnim stvarima - koje ljudi mogu da koriste u svakodnevnom životu (supersonični transport, izmena vremena itd.). Istraživanja su danas okrenuta su ka svemiru, postanku materije i vremena, teorijama postojanja itd. Praktični vid se polako gubi i više nije lako napisati sjajnu minijaturu koja će u deset efektnih i pažljivo odmerenih rečenica da stvori sliku budućnosti (pre svega jer se ona odvija sada i ovde). Dakle, nije lako opisati ni sadašnje vreme i atmosferu.

Ono što je nekada služilo kao za građenje atmosfere pre gega, danas se izgubilo. Ostao je samo geg. Jeste, Uskrsnuće može bez uvoda, ali samo u današnje vreme. Nekada je uvod u njoj imao podjednaki značaj kao i završni geg.

Nastavljam da pretražujem net. Možda mi pođe za rukom da nađem dobru minijaturu sa ovim elementima.

Po želji Linkina, Domina, ili kako se već sad zove, evo mog čitanja njegove priče, sa utiscima. Nisam gledao nikakvo i ničije objašnjenje, iako mi je u glavi ostalo da je sam nešto objašnjavao.

QuoteKoža nove stvarnosti razapela se, kao razgorela Valhala, podno dečijih želja. U vatrenoj stihiji čežnje za Vagnerovom maštom koja oblikuje zbilju, goreo je grad Pasau. I ne bi deteta da nije bilo potpaljeno poslednjim zamkom bavarskog kralja Ludviga Drugog.

Pretenciozan početak koji mi malo toga govori osim da se radnja odvija u Nemačkoj i da je Adolf skoro sigurno Hitler, koji je živeo u Pasauu, koliko znam. Ne razumem kako dete može biti ,,potpaljeno" zamkom. Teško mi je da razumem sliku koja govori o nečemu što se razapelo ,,podno" nečega. ,,Vagnerova mašta koja oblikuje zbilju" govori mi da sledi nešto velelpno, a ,,pomereno".
Slede slike u kondicionalima, koje govore o nepouzdanosti onoga što se priča. Pominje se Zigfrid, koga čak i ja, siroti, nemuzikalni, operomrzac prepoznajem kao junaka jedne od Vagnerovih opera. Neću da guglam, da probam da razumem priču bez pomoći. Zigfrid putuje u snovima u Minhen, jer njegova majka to hoće.
Pominju se fotohromatski otisci što vreme iz sna smešta negde na početak dvadesetog veka, valjda, što podgreva moje misli da je Hitler u pitanju.

QuoteProšlo je par dana kada je dečak, slučajno u igri, pod krevetom otkrio metalnu čigru. Neko stariji bi tada uočio da leži u poluloptastom udubljenju u podu, i isto takvo udubljenje sa donje strane kreveta.

Ova druga rečenica je prenaglašeno upućivanje čitaoca na nešto što pisac smatra da je važno, a ja, kao čitalac, još uvek ništa ne razumem.

QuoteTada su počeli snovi. Tepali su mu, zavodili ga, pobuđivali želje, laskali. Snevanja velikih umetnika i moćnih osvajača. Vizije sveta i budnosti koje menjaju onog ko ih sagledava. Svaki san nova lekcija. Sve dok se u snovima nije pojavio Novi Hoenšvangau. Ponovo

Ovo me je dodatno zbunilo. Pa i ranije su bili snovi, valjda. Istina drugačiji, ali kako su sada ,,počeli". Sledi objašnjenje šta su snovi, ali vrlo nejasno, sa naglaskom na ,,Novi Hoenšvangau", što mi kao čitaocu ništa ne govori (te tu posegnuh za googlom), iako sam rekao da neću, uplašen da mi priča načisto izmiče, te tu videh da je to zamak Ludviga II.
Sreće umrlu sestru ratnicu u kojoj prepoznaje sestru Idu na putu ka Zamku i loptu u kojoj je čigra, koja očito služi kao neka vrsta reagensa koji ovaploćuje njegova maštanja.

QuoteTada se osvrnuo. Poslednji put. Nije više video dvorište dvorca, niti zidine. U brisanom prostoru postojala je jedino ogromna lopta plavičaste svetlosti. Bio joj je nadomak, ali ga nije obuhvatila. U centru je bila čigra i on je razumeo da je svetlost drugačija manifestacija njenog mirisa. Do nje, tek bleda senka, bila je njegova smrtna ljuštura na krevetu, kao u koitusu prožeta eteričnim telom prisustva koje je prvi put naslutio u snu kraj šume. Suočen sa nečim što je ličilo na podsmeh, shvatio je da je nadigran i da se nikad više neće vratiti pod omotač lopte. Blještavi tunel previše ga je privlačio. Okrenuo se i nestao u njemu. Dečak je prestao da postoji.

Vidi svoje telo kao ljušturu i biva prebačen negde drugde. Nije mi mnogo toga jasno. Razmišljao sam o tome da je Hitlera neka sila ponela u neke druge sfere i dala mu san o moći, ali sada sam zbunjen.

Quote,,Zakasnili ste", govori ljuštura Gaja Julija Cezara, dok se kolje.

Potpuno zbunjujuća i iritirajuća rečenica. Ko se kolje?
Javlja se Dimitrije, koji ne može da zaustavi vrtuljak. Ko je Dimitrije, ne znam. Jedini Dimitrije dovoljno sulud da bude upleten u ovakve stvari mogao bi biti Dimitrije Mitrinović, ali ništa mi to ne govori.

Quote
Razmišljam šta će biti. Da li ću doživeti trenutnu smrt? I šta onda? Da li je, ovoga puta, to zauvek ili ću se moja duša naći zajedno sa dušom putnika, u plavičastoj svetlosti? Da li ćemo se naći u drugom vremenu ili će, usled siline mehaničkog ubrzanja, čigra odskočiti u kosmos, gde će nas, sve zajedno, pokupiti neki budući svemirski brod u prolazu? Bilo kako bilo, vremenski putnik promašiće stanicu.
Spuštam prst na vrh zvrkoplova.

Ovde sam već potpuno zbunjen i teško da mogu da pohvatam konce priče.
Imam čigru koja predstavlja neku vrstu vremeplova, očito, imam Hitlera sa snovima o veličini, imam neki nagoveštaj da se vremeplov zaustavlja zaustavljanjem zvrka, ali sve mi to zajedno malo toga govori. I ubistvo Cezara, koji mi sugeriše vremeplov.
Bojim se da si čitaocu ostavio nedovoljno informacija da izađe na kraj sa pričom. Bar ovakvom čitaocu kakav sam ja. Verovatno bi dodatno googlanje nešto razjasnilo. Ali bojim se da i sa tim ne bih mogao da do kraja dokučim šta si hteo da kažeš.

Mico, hvala na komentarima sa tvojim utiscima.  :)

Početna slika je neka moja paralela između kraja Vagnerove opere "Sumrak bogova", tj.  slike razgorele Valhale i pomame koja je u mojoj priči zahvatila decu u Pasau, vezano za završetak dvorca Nojšvanštajn (današnje ime) koji je inspirisan Vagnerom i njegovim operama. Nažalost, kako je priča u originalnu premašivala 6000 karaktera dosta tih objašenjenja o dvorcu, Ludvigu, Vagneru je otpalo. Nisam želeo nikog da namerno silim da gugla ali nisam hteo ni da srušim limit, kasno sam shvatio je 6000 ipak bilo malo za ovu priču.

Dečak je naravno Hitler. Majčino tepanje govori da je odrastao pod uticajem mita o Zigfridu pa se i njegovo putešestvije, tj. san može posmatrati i kao Zigfridovo putovanje, tj. peta nikada napisana opera o Nibelungu o Zigfridovom posthumnom putovanju u Valhalu. Ratnica je naravno Valkira Brunhilda koja je na kraju "Sumraka bogova" izgorela na lomači zajedno sa konjem, gva gavrana su Hugin i Munin, Odinovi, tj. Votanovi gavranovi. A vremenski putnik je na neki način Votan. Verovatno previše radnje i previše nivoa za tako kratku priču.

Imaju dve važne rećenica pre te sa čigrom. Prva je ona kad dečak u snu oseti miris proleća, tj. zapravo trenutak dolaska vremeplova dok on spava. A druga ona kad oseti nečije prisustvo u snu, tj. vremenskog putnika. Čigra je naravno vremeplov kojim se putuje beztelesno, tj. kao eterično telo nakon smrti. Izraz "ljuštura" u priči označava telo koje je preuzeo neki bestelesni vremenski putnik. Miris koji se širi iz vremeplova, tj. plavičasta aura je nekakav zaštiti omotač, nekakva vudu magija koja sprečava da duše odlutaju od vremeplova i kroz blještavi tunel odu na onaj svet.

Zapravo, u mojoj priči Hitler je sasvim običan dečak kome vremenski putnik prevarom (snovima o lažnom uzdizanju koji navedu dečakovu dušu da napusti svet) otme telo da bi postao pravi Hitler. Samoubistvo Hitlerova i Julija Cezera (moja re-interpretacija atentata) su način na koji vremenski putnik napušta to telo, da bi zatim aktivirao čigru i otišao u neko drugo vreme.

Moguće da nisam sve pokrio ovim postom. Ako treba još, najviše sam napisao u postu broj 218 na ovom topiku.

To što si napisao je teško shvatiti iz teksta priče, sve da sam i bolji poznavalac Vagnera  :) ...
U svakom slučaju, zamisao zahteva više karaktera...

ehm, da, ovo je bila jedna od onih priča koje sam eskivirala.


Naprosto, smatrala sam da tu nema koristi od bilo kakvog komentara, to ni za autora, a bogami ni za mene.  :(


Ja jednostavno ne mogu da komentarišem ono što ne shvatam.


a jedini način na koji bi ja mogla da iole shvatim ovu priču je - čista telepatija i ništa drugo.


e sad, ako neko hoće da piše prozu samo za telepatski nastrojene čitaoce, pa, i to je meni sasvim okej, pretpostavljam, jer ja svakako ne mislim da kišuckam na svaki užarak oko sebe... to bi bilo krajnje nepristojno, ako ništa drugo.


ja se koncentrišem samo na one tekstove koji komuniciraju sa čitaocem, to putem ideja i koncepata, prevedenih u slovne znakove, koje svi mi prepoznajemo kao simbole koji saopštavaju izvesnu sadržinu... i tako već to. 


no svejedno, pravilo je sledeće: haos u mislima proizvodi haos na papiru.


i ne, nije vam to nikakva moja genijalna ideja: to vam je Krleža.


A ne sumnjam da je neko i davno pre njega to zapazio, ali alas, ja pamtim samo onog ko mi je to preneo.  :lol:

Quote from: PTY on 23-05-2015, 12:52:06
ja se koncentrišem samo na one tekstove koji komuniciraju sa čitaocem, to putem ideja i koncepata, prevedenih u slovne znakove, koje svi mi prepoznajemo kao slovne simbole koji saopštavaju izvesnu sadržinu... i tako već to. 

...there's this fundamental difference that comes up in freshman comp and haunts you all the way through teaching undergrads:　there is a fundamental difference between expressive writing and communicative writing. One of the biggest problems in terms of learning to write, or teaching anybody to write, is getting it in your nerve endings that the reader cannot read your mind. That what you say isn't interesting simply because you, yourself, say it. Whether that translates to a feeling of obligation to the reader I don't know, but we've all probably sat next to people at dinner or on public transport who are producing communication signals but it's not communicative expression. It's expressive expression, right? And actually it's in conversation that you can feel most vividly how alienating and unpleasant it is to feel as if someone is going through all the motions of communicating with you but in actual fact you don't even need to be there at all.

(Iz intervjua sa Dejvidom Fosterom Volasom)

to je stepen više.
ovde se primarno radi o situaciji u kojoj čovek naprosto megalomanski želi da kaže više no što je za to sposoban.
i nema u toj odrednici ničeg pežorativnog, iako to verovatno upravo tako zvuči: to je naprosto praktična reč koja označava našu nesposobnost da prepoznamo način na koji se sagovornik najlakše doseže.
dva razloga za taj raskorak su očigledna: ili ne prepoznajemo šta sagovorniku treba, ili - to češće - ne prepoznajemo kako da sopstveni tok misli prezentujemo na način koji nije hermetičan, koji nije isključiva posledica komunikacije sa samim sobom.
to je patnja koja nema veze sa pisanjem, nego se naprosto tu najbolje vidi.
i ja komuniciram u elipsama, to ne namerno, nego prosto zato što smatram da se najočigledniji delovi kominikacije ne moraju zapravo izgovoriti, oni se ipak donekle podrazumevaju, to ili u samom kontekstu, ili u mojoj percepciji sagovornika.
procentualno gledano, omašim u najmanje 40%.
zato se i uzdržavam od davanja saveta po tom pitanju: to se ili intuitivno shvati, ili se ne shvati uopšte.

Moja namera je bila da čitaocu pružim da pritupi priči na različite načine i različite mehanizme da je istumači ono što se desilo. Dakle, jednu malo veću slobodu, a ne jedno moguće objašnjenje svega. Ispostavilo se da nijedna od tih stvari uopšte nije bila od pomoći čitaocima da do kraja rastumače ono što se desilo na neki svoj način, već samo stvorila nepotreban haos, kao što primećuje PTY.

Slažem se da je narativna struktura komplikovana i da uključuje veliki deo elipsi koje prepliću ono što je mašta, ono što je san i ono što je stvarnost. I da je to možda veliki deo problema. Ali opet, sve moje priče imaju segmente snova i preplitanje snova i realnosti, jedino se ova pokazala kao prehermetični orah koji niko nije do kraja skrckao. Na moje veliko iznenađenje.

Elipsa je zgodna stilska figura, ali uvek mora da bude razumljiva. Dogodi se da se ne sećate nečega gde je napisano u pročitanom, tražite ga, ali ga nema. E, to je elipsa.

Hm, možda sada ispadnem neuk, ali već se više puta spominjala ta elipsa, pa jel bi mogao neko da mi objasni šta to tačno znači? i ne, nemojte mi objašnjavati da je to spoljšteni krug :)

Quote from: scallop on 23-05-2015, 14:04:28
Dogodi se da se ne sećate nečega gde je napisano u pročitanom, tražite ga, ali ga nema. E, to je elipsa.

Ima jedan takav momenat u mojoj priči sa zadnje radionice. Fluks pominje da je video biser, a to se pre toga nigde ne spominje u priči.

A onda se dogodi sledeća elipsa (u filmskom smislu) gde se daje opis stvari koje smo ranije videli i tu sad shvatimo da od početka postoji i taj biser. I tu su moguća različita tumačenja: Fluks je u prednosti nad čitaocom jer može da vidi segmente priče koje nisu saopštene čitaocu, drugo, scena sekvence sa Fluksom se zapravo dešava NAKON obe sekvence sa snom, kao svojevrstan epilog cele priče, i treće, da san koji sanja Fluks kad ga vidimo jeste neki sasvim drugi san a ne san iz moje priče, što potkrepljuje činjenica da on tvrdi da san predstavlja jasno upozorenje, za šta postoji malo opipljivih dokaza u samoj priči. Sem ako opet ne važi ovo pod jedan, i Fluks vidi segmente koje nisu saopšteni čitaocu ili jesu saopšteni, samo ne na način na koji ih Fluks vidi i doživljava.

@Linkin: naravno, pored mene kao predstavnika jedne struje mišljenja, ima tu i drugih ljudi koji koriste drugačije smernice, i do tebe je da izdvojiš impresije koje te zanimaju. U principu, recimo da ovako možeš da proceniš ciljnu grupu, bilo onu kojoj se obraćaš ili onu na koju imaš značajniji impakt.


što se mene tiče, ovo što je Džejp naveo, ono meni ilustruje dve struje: jedna rečeni efekat postiže namerno, a jedna nehotično: dakle, jedno može biti početnička omaška, ali drugo je već sedimentirani pristup komunikaciji, i on je fiksiran.


e sad, ja pri čitanju priče nisam znala koji je od ta dva u pitanju, a iskrena da budem, ne znam ni sad. To jedino ti znaš.


što se mene tiče, ja smatram da je ta megolamanija prva pošetnička boljka, u smislu da se pisac početnik suočava najpre sa dilemom "šta reći", a ta dilema nosi vrlo intenzivna islkušenja u kojima je mnogo toga čini bezrazložno trivijalnim: otud se javlja stremljenje da se govori samo o grandioznim dešavanjima, gotovo epskim u suštini i glomaznosti, o zbivanjima kojima je primarno da impresioniraju, da zadive i začude, i sve u tom fazonu. A to opet podrazumeva okvir koji po logici stvari ne može da fituje u kratku priču, bez obzira na njenu limitaciju po pitanju slovnih znakova: to su naprosto okviri koji podrazumevaju infrastrukturu koju jedino serijali mogu da priušte.


Otud je prvi uslov kratke priče - realizam. Ne žanrovski, naravno, nego sadržajni: da se izabere detalj ili zbivanje ili portret ili scena koja može da se realizuje u okvirima koje kratka priča nudi. Recimo da je tu poenta u kontroli materijala, ili još bolje u samokontroli pisca, koja te prisiljava da izdvajaš bitno od nebitnog, značajno od trivijalnog, sadržajno od ilustrativnog. I nije to samo pitanje afiniteta za formu - ceo taj kontekst je primenjiv na roman, recimo, u kom je izuzetno važno da mu poglavlja završe na prirodnim intervalima koji em što zaokruže segment, em što sačuvaju inicijativu za dalje čitanje, dakle, u pitanju je osećaj za ritam koji se postiže upravo na najmanjim segmentima, a tome je ekvivalent upravo kratka priča.


Idejno zbijati kontekst u premali format ne vodi ničemu: time niti praktikuješ okvir samog formata, niti same ideje.


idelano bi bilo da se ideja formira u okvir: ako imaš određen okvir, nemoj sa sečeš ideju da u njega fituje, nego rađe osmisli ideju da bude idealna za taj okvir.

Quote from: Linkin Uroborni on 23-05-2015, 13:57:16
Moja namera je bila da čitaocu pružim da pritupi priči na različite načine i različite mehanizme da je istumači ono što se desilo. Dakle, jednu malo veću slobodu, a ne jedno moguće objašnjenje svega. Ispostavilo se da nijedna od tih stvari uopšte nije bila od pomoći čitaocima da do kraja rastumače ono što se desilo na neki svoj način, već samo stvorila nepotreban haos, kao što primećuje PTY.

Slažem se da je narativna struktura komplikovana i da uključuje veliki deo elipsi koje prepliću ono što je mašta, ono što je san i ono što je stvarnost. I da je to možda veliki deo problema. Ali opet, sve moje priče imaju segmente snova i preplitanje snova i realnosti, jedino se ova pokazala kao prehermetični orah koji niko nije do kraja skrckao. Na moje veliko iznenađenje.

Ima jedan stih koji kaze: uzalud vam trud sviraci... Tako i ti, iz kruga u krug lamentiras nad svojim umotvorinama. Nitko se vise od tebe nije raspricao. Bojim se da bi mogao raspredati danima, a da ti ne dosadi pricati o sebi. Najbolje je da konacno skontas da nesto s njima ipak nije u redu. Da prihvatis da to i nije tako genijalno kako mislis. Tko god da te zbog njih, negdje van ovog foruma, potapsao po ramenu, lose ti je ucinio. Koga briga nakon svega sto si htio reci, prikazati, opisati, ako u tome nisi uspio? Suti i pisi ponovo. Snovi jesu lijepi ali oni vecinom pripadaju poetici. Budes li sanjao iz krug u krug, bojim se da ces se na kraju sasvim rasplinuti. Proza nikako ne bi smjela biti tako lelujava. Price su komadi satkani od cvrstih rijeci...

Quote from: PTY on 23-05-2015, 14:36:42
idelano bi bilo da se ideja formira u okvir: ako imaš određen okvir, nemoj sa sečeš ideju da u njega fituje, nego rađe osmisli ideju da bude idealna za taj okvir.

Pa, baš zato sam na sledeću radionicu i poslao priču koja je jedva premašila pola dozvoljenih karaktera. I verovatno bila najkraća u krugu.

Iako nisam ispunio "normu" od 6kk čini mi se da je ipak bolje funkcionisalo.

Mogu li onda ja da dobijem tvoje preostale karaktere?

Quote from: Linkin Uroborni on 23-05-2015, 15:04:29

Quote from: PTY on 23-05-2015, 14:36:42
idelano bi bilo da se ideja formira u okvir: ako imaš određen okvir, nemoj sa sečeš ideju da u njega fituje, nego rađe osmisli ideju da bude idealna za taj okvir.

Pa, baš zato sam na sledeću radionicu i poslao priču koja je jedva premašila pola dozvoljenih karaktera. I verovatno bila najkraća u krugu.

Iako nisam ispunio "normu" od 6kk čini mi se da je ipak bolje funkcionisalo.

pa, to je onda super vest. :)


što se mene tiče, ja pričama zaista ne brojim slovna mesta, nego prosto onako po osećaju procenjujem koliko je priča stala u sopstveni tekst.


ako mi je zaokružena i kompletna, ne smeta mi i ako je premašila par stotina znakova.


ali ako imam taj osećaj da mi nije rekla sve što je htela, e onda mi ne znači ni ako je znatno ispod limita.


drugim rečima - skockaj ti meni sve ono što želiš da kažeš, i kaži mi sve to tako lepo skockano, i daj mi prostora da sve to shvatim i prihvatim - i to ti je to.


ako to dobijem, oprostiću ti ja lako tamo nekih par stotina slovnih mesta iskoraka: ali ako mi to ne daš, džaba mi onda i sve sitno brojanje tamo nekih slovaca.


shvataš šta hoću da ti kažem?  xwink2 [size=78%] [/size]

Quote from: saturnica on 23-05-2015, 15:03:31
Ima jedan stih koji kaze: uzalud vam trud sviraci...

Ima i ono: Prvo te ignorišu, onda ti se smeju, pa se bore protiv tebe. Na kraju ti pobediš.

Quote from: saturnica on 23-05-2015, 15:03:31
Snovi jesu lijepi ali oni vecinom pripadaju poetici.

A šta sad pa fali poetici, moliću lepo?

Quote from: Linkin Uroborni on 23-05-2015, 16:37:04

Quote from: saturnica on 23-05-2015, 15:03:31
Ima jedan stih koji kaze: uzalud vam trud sviraci...

Ima i ono: Prvo te ignorišu, onda ti se smeju, pa se bore protiv tebe. Na kraju ti pobediš.

:lol: :lol: :lol:


Pa naravno da ćeš na kraju pobediti, jer u tome što si namerio sad i nemaš druge opcije: čovek redovito pobedi kad igra šah sa samim sobom, zar ne?  :mrgreen:
I dobro sad, čestitam ja tebi unapred na pobedi, ali šta ti je tu uopšte end game? Da pišeš nerazumljivu prozu? Pa za to ti ne treba nikakvo vežbanje, to je veština sa kojom svi startuju ionako, pre bi se reklo da je poenta otresti se tog konkretno dostignuća. Eto, najozbiljnije pitam, šta je tu end game, zaista? Karijera objavljivanja proze koju će malo ko čitati? Pa, i to ti je već opšte mesto, takvih knjiga ima baš onako podosta, okreni se samo malo oko sebe pa ćeš videti i sam... dakle, tu uokolo imaš taman dovoljno dokaza da primetiš kako izazov leži na suprotnoj strani tog konkretno dostignuća.

A tu sigurno nećeš da pobediš, ako si već tako odlučno rešio da se u tome uopšte i ne okušaš. :mrgreen:

Pazi, ako nešto nije u svim aspektima razumljivo baš svakom ja to ipak ne bih nazvao nerazumljivom prozom.

Okej, prihvatam da ti na primeru ove priče imaš materijal da razvijaš takvu tezu, ali to ipak definitivno nije slučaj sa svim pričama koje sam poslao na radionicu. A čak ni taj moment sa ovom pričom nije meni sasvim tragičan niti ovo što sam napisao smatram uzaludnim trudom. Kao što neki ovde misle, pa se pozivaju na stihove iako smatraju da poeziji nešto fali. Pa, rekoh već, mogu preraditi bez karakter limita, a postoji i drugo, možda mnogo elegantnije rešenje, da napišem još jednu priču iz istog sveta koja bi se fokusirala na zvrkoplov i objasnila ga sa tehničke strane. Kada bi čitalac pristupio priči o Adolfu sa prethodnim znanjem funkcionisanja vremeplova koji koristi, zaista misliš da bi mu bila nerazumljiva?

Šta je krajnji endgame? Pa, da napišem neku neosporno dobru stvar. :)

 Pa, da, slažem se, to sam i pokušala u prethodnim postovima da pojasnim, kad je Džejp postovao onu referencu na nekomunikativnost: ja ne smatram da si ti nekomunikativna osoba, naprotiv. Nekomunikativni ljudi budu jednako nesuvisli i u prozi i u razgovoru, dok si ti u razgovoru sasvim artikulisan i precizan (kao što se da videti iz priloženog, jelda  :wink: ). Ali u prozi zaista nisi takav, znači, to sa prozom ipak jeste pitanje nekog tvog konkretnog izbora, ili bolje - konkretne odluke.

E sad, u pravu si da ti priče variraju po pitanju nerazumljivosti, otud i skrećem pažnju da je u pitanju za sada samo tendencija, koja ne mora da se razvije do kraja, ali... verovatno hoće. Jedan od razloga je taj što ljudi uglavnom vole da rade ono što im prija, a zato što im to prija oni se eventualno i ubede da su u tome dobri. Naravno, to je uglavnom daleko od istine, ali ipak, subjektivnost u nama tome dadne nekakvu veniru istinitosti, pa mi otud sve voljnije radimo na tome da to eventualnio i postane istinito.

Drugim rečima, kad nešto ponoviš dovoljan broj puta, to će ti sve više postajati udobno, a samim tim ćeš smatrati da je u pitanju veština, i da si u njoj dobar. Ali objektivna procena treba da uključi i vanjske faktore, koji nisu deo tog mehanizma: u ovom konkretno slučaju to ti može doći od čitalačkih komentara. Naravno, dalje je sve do tebe, cilj je samo da ih imaš, pa da možeš probrati.

Dal' sam već pominjao da mi se gadi radionica kako su u nju stupili Lidija i Mića? Jesam?! Onda ništa i da prostite...

Hahah,  gospodine pokojni, ustali ste iz groba čisto da izrazite nezadovoljstvo? :D

Quote from: Stipan on 23-05-2015, 17:45:06

Quote from: saturnica on 23-05-2015, 15:03:31
Snovi jesu lijepi ali oni vecinom pripadaju poetici.

A šta sad pa fali poetici, moliću lepo?

Nista. Ali, moras se roditi kao Lord Kufer. Inace, mani se corava posla...

Quote from: Scordisk on 25-05-2015, 14:39:58
Hahah,  gospodine pokojni, ustali ste iz groba čisto da izrazite nezadovoljstvo? :-D

Jok nezadovoljstvo, razočaranje. Ako bi tvoj u malo utegnut mozak mogao to shvatiti  - peče me razočaranje što sam ikad bio prisutan ovde.

Nema veze, drago mi je da ste vaskrsli, makar i razočarani:D

Quote from: saturnica on 25-05-2015, 15:00:31
Nista. Ali, moras se roditi kao Lord Kufer. Inace, mani se corava posla...

Jedan je Lord. Nije fer da ga okrećeš protiv mene.

Quote from: pokojni Steva Mažuranić on 25-05-2015, 15:42:02
peče me razočaranje što sam ikad bio prisutan ovde.

Pa što onda trošiš snagu da kuckaš po ovoj temi?

Quote from: Stipan on 25-05-2015, 16:09:39

Quote from: saturnica on 25-05-2015, 15:00:31
Nista. Ali, moras se roditi kao Lord Kufer. Inace, mani se corava posla...

Jedan je Lord. Nije fer da ga okrećeš protiv mene.

stipane, točno sam znala da ćeš me krivo razumijeti. dakle, nije uopće bila riječ o tebi iako ti u svojoj bujnoj mašti voliš zamišljati da jest. ima i u tebi nešto od spisateljske samodopadnosti ja, pa ja, pa ja...(nisi izoliran slučaj ovdje). nisam komunicirala s tobom. sam si se ubacio položivši vlastiti vrat na tuđi panj. skačeš ko blesav mada moj komentar uopće nisi pročitao pažljivo... mislim da uopće nisi razumio što sam htjela reći. niti sam se obrušila na poeziju niti na pjesnike. na tebe još manje. možda hoću. treba pričekati tvoju novu priču... :evil:

Quote from: Stipan on 23-05-2015, 17:45:06

Quote from: saturnica on 23-05-2015, 15:03:31
Snovi jesu lijepi ali oni vecinom pripadaju poetici.

A šta sad pa fali poetici, moliću lepo?

Još jedna odlično izvedena opstrukcija... 'oću reći opservacija... :lol:

Quote from: pokojni Steva Mažuranić on 25-05-2015, 13:20:25
Dal' sam već pominjao da mi se gadi radionica kako su u nju stupili Lidija i Mića? Jesam?! Onda ništa i da prostite...

Stevo, ja bih očekivao da osoba tvog intelekta ima sopstveno mišljenje a ne da bude nečiji glasnogovornik.
Sa Mićom sarađujem od 1981. godine a sa Lidijom od 1988. To su veličanstvene osobe, svaka na svoj način.
Žao mi je što te sitničavo slepilo onemogućuje da vidiš bilo šta od toga...

Ispravila sam malo priču iz ovog kruga...


Četvrta tramvajska stanica


Ustala sam neispavana. Unutrašnji sat uporno me budi tri sata pre časovnika. Vikend je, dođavola. Umivam se, zakopčavam brus i razmišljam koju majicu da obučem. Osećam se kao crvena. Možda žuta? Napolju ionako nema sunca. Nema ga nedeljama. Ipak crvena. Na stolu me čeka gomila papira. Ne pišem na računaru. Elektronika ubija sposobnost maštanja. Sležem ramenima. Kada sam već ustala dovršiću ono što sam započela. Gde sam stala? A, da: moja junakinja je ušla u tramvaj. Sada treba smisliti zaplet. Ideja o devojci koja isprobava linije gradskog prevoza i pri tom doživljava niz nepovezanih nezgoda, mi je odavno sinula.



,,Ušla je u tramvaj broj 4 čitajući knjigu. Zamalo se saplela i pala. Pre samo sat vremena nikakvo ludilo je ne bi podstaklo da zamišlja dan kakav ima danas. A onda je, tako ne sluteći, poludela.

Opsovala je dan kada je iz biblioteke pozajmila tu knjigu, razmišljajući sve vreme šta bi se desilo kada bi postupila drugačije nego što knjiga pripoveda? Sada joj, na primer, stihovi kažu da treba da izađe na petoj stanici. A šta ako ipak izađe na prethodnoj? Ili narednoj? Sumnjala je da će svet da se uruši ako prekrši njegova pravila i odustane od slepog praćenja knjiških uputstava. Možda će samo da izađe iz lavirinta u koji je upala? Ponekad su pravila tu da bi se kršila.

Tramvaj staje na prvoj stanici. Među prosečnim gradskim facama pažnju joj privlači dečko u beloj atlet majici i belim pantalonama. Knjiga ga je već najavila, kao što je predvidela i venac na njegovoj glavi i luk na leđima. Dan je i počeo tako što je u knjizi pročitala kako će da počne. Nije se, zato, uplašila. Svesna je da je svet samo gomila iluzija i ogledala. Zar vredi da potraži pomoć ili poseti psihologa? Čovek treba da dozvoli ličnom ludilu da se oslobodi. Inače se razboli.

Lik u beloj majici kulira. Izlazi na drugoj stanici."


Odjednom počnem da se pitam zašto nedeljama nema sunca? Bacam pogled kroz prozor. Vetar nosi đubre po ulici. Prolazi samo dečko u beloj majici i belim pantalonama, sa odštampanim lukom na leđima i vencem neke trave među prstima. A šta ako moja junakinja sretne još uvrnutih likova? I odluči da sa njima razgovara? Da krenem odatle, možda se zaplet sam uplete u smislene rečenice i bez prethodnog planiranja? Planovi ionako ubijaju spontanost događanja.



"Htela je da mu se obrati. Htela je da ga upita zar se ne plaši da će da se isprlja? I da li se slaže da je pohlepa najružnija ljudska osobina? Ali nije. Nema veze, knjiga ionako kaže da mu se nije obratila. Nerviralo ju je što je knjiga uvek u pravu. A šta ako, jednostavno, prestane da je čita? Prevrće je po prstima. Zna šta sledi, već je taj deo pročitala, ali se ne pomera. Krv je, očekivano, prska po licu i ramenima. Ne mora da pogleda. Dete riđe kose krvari iz nosa. Drveni mač vitla mu u rukama. Ustupa mu mesto. Kao fol, nije ga ranije videla. Jeste, pomislila je da dečaku ne ustupi sedište. Da to bude njena tačka presecanja predviđenih događaja. Nije, ipak, imala srca da kažnjava dete samo zato što je knjiga nervira. Zar njegova keva ne zna da je mač opasna igračka?"


Ne umem da pišem romane. Moje nadahnuće traje koliko i pisanje priče od par hiljada znakova. Po svemu sudeći, kako mi koncentracija isparava, biće ovo samo još jedna pričica. Pregledaću novine dok čekam da mi pažnja opet proključa. Svašta, ko još kupuje mačeve? - pomišljam dok čitam oglas za prodaju replika srednjovekovnog oružja. Kap-kap zvuk privlači mi pažnju tek nakon nekoliko trenutaka. Krvarim iz nosa, a to kod mene i nije česta pojava. Nastavljam da pišem, novine su mi depresivne.


"Dete izlazi na trećoj stanici i taman kada se pripremila da opet sedne, ulazi dekica. Šta će, slaba je na decu i starije. Iako joj je situacija već odavno dozlogrdila, ovog puta njene želje poklapaju se sa onim što knjiga pripoveda. Ostaje da stoji, dok dekica zauzima mesto u središtu vozila. Ona ga posmatra. Izgleda obično. Samo vaga, koju drži pod crnim kaputom, kvari sliku starosti. Odlučuje da mu se obrati. Reći će nešto drugačije od onoga što piše u knjizi. Možda se, onda, prekine čarolija u kojoj se nalazi."


Uvek se tako desi. Taman se unesem u zaplet, a neko me prekida. Zaboravila sam zvuk zvona na vratima. Toliko često se oglašava. Otvaram, najednom ogladnela. Starija osoba, crn kaput i predmet u rukama.

"Dobar dan?" kažem.

"Dobar dan, devojčice. Kako je vaše ime?"

Oćutim, već polusmorena pojavom na vratima. Ionako bih ga odgovorom samo zbunila: ,,Ne upoznajem se sa nepoznatima".

Starac se nasmeje. Pokaže na predmet u rukama: "Draga moja, da li ste zainteresovani da kupite vagu?"

"Ne", odgovaram i zatvaram vrata. Iako sam osetljiva na starije, ovaj je izabrao pogrešno vreme. Vaga mi ostaje u mislima. Ponekad, tako, u priče ubacim svakodnevne predmete, tek da misterioznošću njihove simbolike začinim pisanje.  A šta ako moja junakinja odluči da izađe na pogrešnoj stanici? Samo razmišljam, još nisam odlučila. Zaplet, nekad, treba okrenuti u neočekivanim pravcima. Glava me, najednom, jako zaboli. Ne znam šta mi je, možda sam bolesna?



"Dobar dan."

"Dobar dan, devojko. Da li ste zainteresovani da kupite moju vagu?"

"Ja bih, zapravo, radije da saznam kako se zovete?"

"A kako je vaše ime, devojčice?"

Sluša sebe kako ne odgovara i ne može da veruje da je opet uradila baš kako ju je knjiga navela. "Ja sam prva pitala", ubrzava.
Starac ne odgovara, samo kaže: "Draga moja, ovo je moja stanica." Možda bi ga, u očaju da preokrene situaciju, i zaustavila, ali je neodlučna. To bi, verovatno, nasilno izgledalo ostalima. Dekica namešta vagu pod miškom i polazi ka izlazu. Ona zna da treba da izađe na sledećoj stanici. Knjiga je na to nedvosmisleno nagovara. Gleda starca kako se spušta niz stepenice tramvaja. Ovo je njena poslednja šansa da iskorači iz sopstvenog ludila. Ustaje i uspeva da se provuče kroz poluzatvorena vrata. Na trenutak zatvara oči. Malo se i plaši. Ko zna šta čeka onog ko krši piščeva pravila? Belilo je, najpre, zaslepljuje, a onda i uznemirava. Više ne vidi tramvaj, a starac se, tu, pred njom, iznenada pretvara u crnog konjanika. U blizini, vitlajući lukom i mačem, jedan beli i jedan riđi konjanik galopiraju praznim stranicama. Ne vidi mu boje, ali kao da u daljini nazire i četvrtog konjanika kako juri u susret sabraći. Pomisli da je poludela. Negde iz beline stiže utisak da je izlaskom na četvrtoj stanici neminovna događanja samo ubrzala." 


Pažnju mi privlači topot konja blizu prozora.

Bacam pogled.

Svašta. Ko to još, u današnje vreme, jaše zelenog konja ulicama? Zeleni porše bi više odgovarao današnjim prilikama. No, Smrt nikada i nije pratila modu i savremena događanja.

Nasmejem se činjenici da je svet poludeo i brže nego što sam mislila.  Otvaram poruku na Fejsbuku. Neki lik me već dugo muva i pokušava da sazna moje pravo ime. Došao bi da me upozna, kaže. Zaljubio se, laže. Nasmejem se i njemu. Obrišem poruku. Kao da bi mi poverovao kada bih mu rekla da se zovem Apokalipsa.


D.