Pre izvesnog vremena napisao sam priču inspirisan jednom pesmom Pink Flojda. Kako je rok za radionicu još daleko a nekima je sigurno dosadno, mogu pročitati priču i reći šta misle o njoj, a možda ih i podseti na neku pesmu legendarnog benda.
BUĐENJE ČOVEKA
Nije Flojd znao kako se oseća. Zapravo nije mogao tačno da izdvoji, očisti, iskristališe i klasifikuje to svoje osećanje, a pokušavao je skoro svaki dan.
Pre nekog vremena, sedam dana možda, ili mesec? Ne, pre će biti tamo oko nove godine, bio je siguran da je ljut. Besan i ljut, ogorčen na nešto, ili nekog, tada je pokušavao da utvrdi na koga. Neuspešno. Ali posle meseci razmišljanja shvatio je da nije ljut, nego tužan, a još kasnije da nije ni to, nego nešto mutno, crno, ljigavo, bezoblično i bezimeno. Od tada je pokušavao da mu da ime. Kao da će to rešiti sve. Glupost je to naravno, ali nije mogao prestati.
I kada sve to beše počelo? To bezoblično osećanje. Pre nekoliko godina, sigurno. Deceniju možda, izgubio je pojam o vremenu, iako je u zadnje vreme sve više bio siguran da je od rođenja tu, ugneždeno i učaureno u njemu.
Prodoran, piskav zvuk označi kraj doručka. Flojd sačeka još koji trenutak pre nego što ustade sa rešetkastih stepenica na kojima je sedeo. Bio je to njegov način bunta. Poslednja trunka prkosa, preostala iz dana kada je imao iluziju o slobodi, o snazi duha, o boljem životu.
Naglo ustade nateravši kosti da zakrckaju upozoravajućim tonom, kao napuštene drvene straćare, koje mole da se sruše.
Ponos i prkos. Došlo mu je da se pljune, da se udari šamarom, stisnutom šakom, ma glavom u zid! Sitni glupi čoveče! Fabrički crvu, talogu odpadih kanala, malo, glupo, odvratno stvorenje!
-Flojde?!!
-Hmm? – oblikova u grlu taj upitni ton ali nije se okrenuo, niti digao pogled. Nije prepoznao glas ali nije ni želeo. Polako se spuštao u podzemne nivoe nošen rekom mrtvih tela, lišenim volje i emocija, upravljanim čistim instiktima i navikom. Instiktom za rad, poslušnost, pokornost, navikom za jelom, spavanjem i življenjem.
Mutnu dnevnu svetlost uskoro zameni još mutniji sjaj neonki zamrljanim slojevima prašine, čađi i još ponečeg. Glas koji ga je dozivao odjeknu još jednom, sada negde iznad i prilično daleko, prigušen bukom pogona. Flojd kao da ga nije čuo, a možda stvarno i nije. Kod njega to nikada nije jasno, a i nije neka razlika. Jer i kada čuje on ne reaguje.
Dan je prošao, jedva. Radni dan. Ostalo je još da presvuče prljavo radno odelo, istušira se, pojede večeru, i zaspi ako bude mogao.
Razmišljao je o toj svakodnevnoj rutini i već mu je bilo muka, od to malo razmišljanja. Svaki božiji dan, sve isto.
Te noći preskočio je večeru, a i tuširanje. Koga briga ako smrdi. I tako u fabrici sve smrdi na milion različitih načina. U stanu je sam, u krevetu je sam, nema prijatelja, nema rodbine, koga je briga što smrdi?
Pre nego što je sklopio oči, stomak mu se nesigurno pobuni što nije dobio večeru, onako tiho i neuverljivo, tek radi reda. Naravno, Flojd ga je navikao da brzo odustane od protesta. Utonuo je u san. Mrtvački, prazan kao i on sam.
Jutro je prebrzo došlo. Postojalo je vreme kada je maštao kako će jedne noći prosto umreti u snu, a sat će zvoniti, zvoniti, zvoniti, i nikada ga neće probuditi. Dugo je to trajalo. Svake noći bi legao sa nadom, skoro sa osmehom na licu, sa uzbuđenjem zaverenika koji kuje staršnu urotu protiv sata. Urotu koja samo što se nije ostvarila.
Pruži ruku ispod jorgana i zaustavi alarm pre nego što je zazvonio. Samo je ustao, obukao se i krenuo prema fabričkom postrojenju. Sat već godinama nije zazvonio, uvek se budio pre njega. Onog jutra kada je to shvatio njegova maštanja su se delimično ostvarila jer je umro najveći deo čoveka koji se zvao Flojd.
*
Jutro, kao i svako jutro. Truli mirisi hemikalija, opori mirisi metala, težak miris pepela. Zujanje mašina, škripanje metala, lupanje kranova. I kao vrhunac jutra i najiščekivaniji događaj, mlaka, gusta kaša, grudva veštačkog mesa, plus puna šolja vitaminskog čaja sa imitacijom komada kukuruznog hleba. Zar život nije divan?
Znao je Flojd iznenaditi sebe tako, ponekad. Obično nije osećao ništa, a ako jeste to bi bilo nešto nalik zadovoljstvu, zapravo istinsko zadovoljstvo zbog obroka koji jede, a ne ovaj sarkazam. Odakle mu to?
Iznenada pomisli na ono bezimeno osećanje! Eto, a tek je vreme doručka. To mu se skoro nikada ne dešava. Ma nikada, sasvim sigurno, bez ono skoro!
Jad. Moglo bi da bude jad? Ne, ima još nečeg tu, mračnijeg, gorčijeg, jadnijeg...
Ustade naglo od stola i zaputi se gornjim nivoima. Odjednom je imao neku paničnu potrebu da izađe na otvoren prostor, da vidi nebo. Penjao se uz puste stepenice, skoro trčao, preskačući po tri odjednom. Znoj mu je probio čelo i već se spuštao niz kičmu, pluća su mu gorela ne naviknuta na takav napor, u slepočnicama je pulsiralo. Nije više gledao na gore, spustio je pogled prema stopalima i čudio se kako sa svakim stepenikom dobijaju na težini, kao da je vukao dve olovne cigle.
Zakači vrhom cipele jedan stepenik i posrnu. Stisnu zube već očekujući učasan bol kada cevanicom udari od oštru ivicu ali nečija ruka ga uhvati za rame i pridrža.
*
Nije Flojd uvek bio ovakav, kao ni svet u kome je živeo. Dok je još imao snage, one životne, ljudske, često se sećao svoga detinjstva i u sećanju ga uvek zvao srećnim. Jer zaista i jeste bilo tako.
Njegovi roditelji imali su malenu farmu na južnom obodu Panonskog basena, tačno tamo gde se plodna ravnica i šomuvita brda spajaju i grle rađajući lugove i proplanke. To mesto bilo je živo.
Flojd se sećao kako su šume i livade pričale sa njim. Šuškalo je lišće, pevajući, šapućući mu, trava ga je umivala ujutru rosom a kupala mirisima po danu. I životinje. Viđao ih je tada. Zečeve i lisice, poljske miševe, lasice, jazavce, veverice, srne i jelene, ptice, desetine različitih ptica.
Kada je napunio sedam godina i krenuo u školu upoznao je Pepa, sitnog, crnog dečaka, kuštrave kose, malenih ušiju i buljavih crnih očiju. Pep je postao njegov prvi, pravi prijatelj. To leto, kada je došao raspust, krstarili su zajedno šumama, potocima, pećinama, po danu, a noću su gledali TV i imali iluziju kako su sva ona čudna i prelepa mesta koja vide deo njihovog sveta kojim će moći da krstare kada porastu. Ali ništa nije bilo dalje od istine.
Svet je bio podeljen na načine neshvatljive nevinoj i bezazlenoj dečijoj duši, neshvatljive njihovoj starijoj braći i sestrama, pa čak ni njihovim roditeljima. Zapravo, podela je bila shvatljiva retko kome, a ipak je bila tu. Duboka kao Veliki Kanjon reke Kolorado, široka kao Tihi Okean, visoka kao Mont Everest, ta divna mesta, podeljena mesta, između podeljenih ljudi.
Krajem leta počeo je rat. Flojd ga nije baš razumeo tada, bila je to samo reč za njega, slična ostalim rečima. Dobila je značenje tek kada je nestalo slike na TV-u, a pravi smisao kada su se Pep i njegova porodica razboleli od radijacije, nakon što se vojna letelica srušila pored njihove kuće.
Uskoro su ljudi počeli da umiru češće. Flojd je naučio šta znači glad, beda i strah. U osmoj godini umrla mu je majka, a koji mesec kasnije oca su odveli i nikada ga više nije video. Sreo je Pepovu sestru u bolnici gde su ga odveli da mu daju neke lekove. Bila je ćelava, bleda i užasno mršava, ne bi je ni prepoznao da ga nije pozvala po imenu. Pep je umro, reče mu, kao i svi njeni, i ona će uskoro. Imala je osmeh na licu dok mu je to govorila, a on je bio preplašen, užasno preplašen. Sećao se tog osmeha, kasnije, čak i danas kada je sve izbledelo, on je ostao u sećanju. Nikada nije shvatio šta je značio, zašto se osmehnula?
Uskoro su ga odvezli negde daleko, gde je bilo puno druge dece kao on. Bio je to kraj detinjstva.
*
Flojd je sedeo na betonu još vrućom od sunca što se tek spustilo ispod horizonta i leđima se naslonio na rđavi, metalni zid rezervoara. Svakih par sekundi pogledao bi u levo kako bi osmotrio tamnu, ćelavu glavu muškarca koji je sedeo pored njega.
-Kosa mi nije nikada porasla, ali ne smeta, žene vole ovako. – cerio se, pokazujući krupne, bele zube. – Malo je nezgodno bez obrva, znoj mi ide pravo u oči. – Flojd primeti, da nije imao ni trepavica, nigde jedne dlake. I ćelavac je njega zagledao. Mrdao je glavu levo, desno, kao da traži nešto na Flojdovom licu.
-Da imam takvu kosu, ne bi se šišao nikako, ni brijao, da imam bradu. – opet se naceri. Flojd odvrati pogled i zagleda se u daljinu smrknuto. Veću glupost nije čuo, nikad!
Tamo, ispred njih, bezbrojni fabrički dimljaci, različite visine i širine, ispuštali su dim i paru u bledi suton, sa punim, crvenim mesecom u pozadini. Kako nije bilo ni daška vetra, para se dizala nekako lenjo, pravo na gore, stvarajući čudan prizor. Čovek sa malo mašte mogao bi istkati svakakve fantazije gledajući u to, ali je kod radničke klase takav oblik zaluđivanja zakonski zabranjen, samim tim prezren, odbačen, potisnut i zaboravljen. Tako je i Flojd samo piljio u daljinu, svestan neobičnosti slike koju vidi, prazno je prihvatajući bez ijedne emocije.
-Mogao bi da vežeš rep, ali bolje je kada je puštana, tako osetiš vetar. – Flojd se ponovo zagleda u njega. Mogao bi stvarno biti Pep. On je uvek bio nekako divlji, nepredvidiv i čudan.
-Gde si bio sve ove godine? – smrknuto upita Flojd, bio je iznerviran, odjednom. Odakle sada iskoči ovaj čovek? Kao da je izronio iz njegovih najdubljih sećanja, snova i nadanja, toliko dubokih da ih ništa nije moglo izvući na površinu. – Zašto nisi bio sa mnom u onom sirotištu? Ili posle kada su me odvukli u fabriku? Ili posle...-
-Posle čega? – upita ćelavac smireno gledajući ga svojim buljavim, iskrenim očima boje pečenog kestena što su ga nekada zajedno bacali u žar.
Flojd ga je gledao i teško disao, sav se pomerajući pri tom. Nešto ga je steglo u grlu i u gornjem delu grudi, nešto gorko, i nije mogao da to proguta ma koliko se trudio.
I Pep je gledao njega, nekako iskreno, saosećajno, nevino, kao što ga je otac nekada gledao brinući se što ima temperaturu. A Flojd je sada goreo. Gledao je i nije mogao da shvati to što je video. A bio je i zavidan. Zar još postoje ljudi koji tako pričaju, koji se tako ponašaju, tako...neobično? Koji osećaju, i koji se saosećaju sa drugima. Flojd je hteo biti takav, biti spontan, opušten i prepušten trenutku. Hteo je zaboraviti pravila, brige, obaveze i živeti makar jedan sat istinski slobodan, jedan minut, jedan tren. Hteo je ali nije mogao, nije znao kako jer sistem ga je uzeo sebi, davno ga uzeo i nikada ga neće pustiti, ni na trenutak, niti njega niti bilo kog čoveka na svetu, ostaće rob do smrti. Ali evo ovde pored njega sedi čovek. Pravi pravcati čovek, kao oni pre što su bili. Slobodni. I Flojd nije mogao više da podnese. Voleo je tog čoveka i mrzeo ga zbog onog što je imao.
Skočio je na noge i krenuo kući. Išao je brzo kao vetar nošen tom olujom u sebi. Biće rob do kraja. Rob. Bedni rob, mašina od krvi i mesa. Rob, rob, rob, rob...
-Hej radniče! – Trže ga jedan glas i on se poslušno na mestu ukopa. Gotovo je, pomisli, nešto će mi uraditi, znaju, znaju šta mislim!
Čovek koji ga je zaustavio bio je stražar na fabričkoj kapiji, do koje je on nesvesno stigao. Sada je stajao potpuno ukočen, paralizovan i čekao, čekao, čekao...
-Hoćeš se otkucati već jednom i pomeriti sa te kapije! Šta čekaš!?
Flojd ceo jedan tren nije shvatao a onda se pokrenu, polako, kao u snu. Stavi dlan na skener, on pisnu i upali se zelena lampa. Izađe na ulicu, sačeka voz pa se kasnije pope u stan. Polako je večerao i istuširao se, polako, kao u nekom transu, uživajući i ne razmišljajući ni o čemu drugom nego o onome što radi. Legao je spokojno i zaspao kao beba, a kada se probudio sunce je već bilo visoko na nebu, sat je zvonio, odzvonio i ugasio se, a Flojd se osmehnuo prelepom plavetnilu neba koje je video kroz prozor sa ležaja, okrenuo se na bok i ponovo zaspao.
Mnogo viškova. Ovo ti je samo u prvoj četvrtini. Dalje nisam ni čitao...
I kada sve to beše počelo?
I kad je sve to počelo?
Flojd sačeka još koji trenutak
Flojd sačeka trenutak
Došlo mu je da se pljune, da se udari šamarom
Došlo mu je da se pljune, udari šamarom
oblikova u grlu taj upitni ton
oblikova u grlu upitni ton
U našem narodu kažu ,od viška ne boli glava, ali nije izgleda uvek tako :)
ne bi ovo bilo loše ako je u pitanju istrgnut dio iz pripovijetke ili uvoda u roman. kratka priča ne trpi ovakve predugačke pasuse u kojima se opisuje psihičko stanje glavnog lika i opisa prirode i okoliša. da se razumijemo, nemam ništa protiv toga, dapače, ali ovdje je naprosto višak koji u konačnici ne vodi nigdje. s druge strane, ono što se trebalo pretvoriti u priču, ti is jednostavno prepričao. gotovo si cijelu priču prepričao. nemamo niti jednu živu scenu (osim one na kraju) i ovdje ti baš i nema neke radnje/sukoba, oko koje bi se čitatelj mogao uhvatiti. čak i scena u rudniku, iako nije standardno prepričavanje, navodi me na isti zaključak. izostanak napetosti je poseban problem. sve ti je u ravnoj crti, od-do. okej, dogodila se kataklizma, ljudi su se raboljeli, neki su preživjeli i što dalje s tim? gdje je drama?
nejasan je i kraj. je li ćelavac na kraju Pep ili nije? sve navodi da jest. ako je to točno, kakve su ih okolnosti povezale? kako se on tu stvorio(nismo li rekli da je mrtav?) kao duh iz boce? taman kad je nešto kao trebalo započeti, pisac u tebi je rekao; čiča miča gotova je priča... :)
Quote from: Stipan on 31-07-2015, 21:30:22
Mnogo viškova. Ovo ti je samo u prvoj četvrtini. Dalje nisam ni čitao...
I kada sve to beše počelo?
I kad je sve to počelo?
Flojd sačeka još koji trenutak
Flojd sačeka trenutak
Došlo mu je da se pljune, da se udari šamarom
Došlo mu je da se pljune, udari šamarom
oblikova u grlu taj upitni ton
oblikova u grlu upitni ton
ne slažem se ni sa jednom tvojom primijedbom i u tekstu sigurno postoje izrazitije gramatičke greške u pisanju od ovih koje si ti naveo. a naveo si, ali baš banalnosti. čovjek je okačio priču i traži tvoje mišljenje o radnji, likovima i logičkoj povezanosti u njoj. još najbolje da se svi skupa ovdje počnemo jednako izražavati i stilski nalikovati jedno drugome u pisanju kao jaje jajetu. meni je sve napisano, u DSB-ovom stilu, solidno. možda bih ja nešto rekla drugačije, a možda i ne bih. meni se, dio izdvojen s tvoje strane, gramatički čini u redu i zašto ga nazvati viškom jer bi smo mi to drugačije rekli?
Flojd sačeka još koji trenutak... je u redu.
Došli mu je da se pljune, da se udari šamarom... je također u redu.
Oblikova u grlu taj upitan ton... što ti je konkretno zasmetalo u zamjenici, taj? znamo, naučili smo da treba korigirati višak zamjenica, ali ne treba te stvari tako bukvalno primijenjivati jer ovaj tekst uopće ne pati od sindroma viška zamjenica, pa neka onda negdje i stoji poneka, kad se već piscu tako sviđa.
Hvala Saturnice, lepo primećeno, priča jeste deo veće celine koja se u orginalu zove Novi Prorok i ovo je samo uvod, a zanimalo me je upravo ovo na šta si ti obratila pažnju. Naravno hvala i Stipanu ali više bi voleo da je nešto rekao o samoj priči.
Sada ostaje pitanje da li je ovaj odlomak uopšte asocirao Saturnicu na neku Flojdovu pesmu ili ona uopšte nije njihov fan?
E da, pročitao sam još davno tvoju priču koju si pisala za prošlu radionicu, šteta što je nisi poslala. Jesta malo skrenula sa zvaničnog kursa ali je stvarno dobra.
Quote from: D.S.B. on 01-08-2015, 20:55:19
Hvala Saturnice, lepo primećeno, priča jeste deo veće celine koja se u orginalu zove Novi Prorok i ovo je samo uvod, a zanimalo me je upravo ovo na šta si ti obratila pažnju. Naravno hvala i Stipanu ali više bi voleo da je nešto rekao o samoj priči.
Sada ostaje pitanje da li je ovaj odlomak uopšte asocirao Saturnicu na neku Flojdovu pesmu ili ona uopšte nije njihov fan?
E da, pročitao sam još davno tvoju priču koju si pisala za prošlu radionicu, šteta što je nisi poslala. Jesta malo skrenula sa zvaničnog kursa ali je stvarno dobra.
DSB, ja glazbu slušam i doživljavam sasvim drugačije, i ne bih mogla reći da u tom doživljaju u meni ima mjesta za riječi. glazba je za mene povezana s unutarnjom tišinom. znam da zvuči kontradiktorno, ali tako je nekako. ne znam bolje opisati. ali normalno da volim Flojda slušati.
Čisto da napomenem, od Ružičastog Flojda znam samo četiri pesme, a dve, najpopularnije, volim. Kada ortaći zapale buksnu i puste Flojda, ja se uglavnom smorim, zvuči mi kao da neko maltretira mačku u bunaru. Onda se dugo, dugo raspravljamo, pa na kraju pustimo Sabate ili neku od onih narkomanskih, modernih grupa. No, priču sam pročitao.
Ne bih se složio sa Stipanom, ako ponavljanja i ima, meni ne bodu oči, odnosno, ne bih ni primetio da mister Stipe nije to istakao. Ima gramatičkih grešaka i izvesne rečenice bih ja drugačije napisao, ali to je već stvar stila i ukusa, pa se o tome ne vredi raspavljati. A ako Scordisk treba da ispravlja nečiju gramatiku, onda možemo da ozvaničimo propast i od svega dignemo ruke. Osim toga, moja profesorka srpskog bi počela da štuca i osetila bi se anksiozno, a ni sama ne bi znala zašto.
Elem, okvirno, mislim da priča može da se posmatra kao jedna zaokružena celina - junak je anksiozan i uplašen i jadan i bedan, sve je to posledica pacovskog života nakon nuklearnog (ili običnog?) rata, pa kada sretne čoveka čija volja još nije skrhana, i on u sebi nađe zrnce otpora i pobune, pa je u tom smislu i naslov sasvim na mestu. Da li je to Pep ili ne, što se mene tiče, može da ostane otvoreno pitanje, na kraju krajeva, možda to i nije bio čovek već halucinacija, deo uma koji projektuje želju za pobunom na davno mrtvog čoveka ili tako nešto. To je sasvim u redu, ne treba sve uvek da bude objašnjeno, dobro je kada pitanja landaraju u vazduhu. Ako je ovo deo veće celine, međutim, bio bi ovo dobar uvod u novelu (roman?), pa da vidimo šta će biti dalje.
E sad, što se tiče kritike, evo šta ja mislim da su konkretni problemi. Posmatram ovo kao zaokruženu priču, tako da imaj to na umu.
Prvo, početak mi je delovao obećavajuće - mene zainteresuje uglavnom tuđa muka, ta anksioznost i beda, to je dobar uvod u neku priču jer se onda zapitam šta ga muči, šta nije u redu, šta se krije iza neimenovanog jada? Svi smo u životu osetili crnu, ljigavu i koprcajuću muku kojoj se ne zna ni ime ni uzrok, pa mi je bilo lako da se sa junakom poistovetim.
Ipak, ubrzo nakon toga, iskren da budem, malo me je smorilo to što se ništa ne dešava - odnosno, njega nešto muči, on radi u fabrici, jede lošu, sintetizovanu hranu, razmišlja o svojoj muci, ali nema ništa što bi me ščepalo, da mi nešto otme pažnju i zadrži je na priči. Da sam priču nasumično našao na internetu ili blogu, a ne ovde, ne bih nastavio sa čitanjem.
Ponekad, mislim, treba pisati priče onako kako bi voleli da ih čitamo - kada odlučim da čitam nešto, to sam primetio prelistavajući uratke sa Art Anime, prvo me privuče naslov, pa pročitam prvu rečenicu i ako mi ona otme pažnju, krenem da čitam dalje, ali posle toga uglavnom mora biti i nešto što će da me trgne, zainteresuje, da me natera da nastavim sa čitanjem. Duga kontempliranja i ravna dešavanja bez neke akcije, pogotovo na samom početku, uglavnom me odbiju od daljeg čitanja. Ponekad, čak, prelistam i one knjige koje sam odlučio da kupim samo na osnovu prve strane i uvek vidim istu šemu da se ponavlja - prva rečenica te zgrabi, ali te uvod onda elegantno uhvati za ručicu i povede na putovanje koje mnogo obećava. Posle to može i da se zasere, ali hej, ja sam te knjige već kupio. One ti se obrate na nekom jako ličnom, intimnom nivou od samog početka, i to je ono što me posebno zaintrigira. To je neka čudna alhemija prve rečenice, prvog pasusa, prve strane, i to je, bar kada su internet priče u pitanju, po meni, vrlo bitno. Kako se to postiže? Pojma nemam. Možda probaj da napišeš priču tako da bi i tebe zainteresovalo od samog starta da je pročitaš do kraja. Ja lično to ne umem da postignem, ali mogu ti nabrojati knjige i priče koje su (barem po meni) to uspešno izvele.
U tom smislu, priča kao priča stoji, ima i osmišljenu ideju (neću ulaziti u to, to je tvoj intimni i lični izbor - po meni, ovo što se u priči dešava je kod nas već stvarnost, odnosno, moraš da dve trećine svoje životne energije ulažeš u besmislene poslove samo da bi preživeo, samo što je ambijent drugačiji - umesto ognjenih fabrika, mi u Evropi imamo iole šarenije tvornice u kojima se melje ljudsko meso i duh, ali nas barem šarenim reklamama, godišnjim odmorima, jeftinim seksom i nasiljem drže zainteresovane i mirne u dovoljnoj meri da i dalje svaki dan satiremo osam sati svog života radi neke bedne plate od koje se jedva može preživeti), pojava Pepa, njegovog duha ili nekoga ko na Pepa liči ali zato na Flojda dovoljno utiče da konačno odbije da ustane iz kreveta, sasvim je uredu, kao neki preokret, a i poenta je tu, kao što rekoh, samo je čitava priča, što reče saturnica, malo ravna. Nema uzbuđenja, preokreta, čak mi je i prikaz detinjstva dvojice dečaka nekako plastično prikazan, odnosno, kao na reklami za Milku - deluje idilično. Možda bi bilo bolje da se uhvati jedan detalj koji se desio Flojdu i Pepu i onda se njega držati? Nešto intimno, istinito, iz autorovog detinjstva, nešto što se deci inače dešava. Ovako se oni šetkaju, trče, voze bajs, deluje mi kao Diznijev crtani, ali ako bi se uhvatio samo jedan događaj iz detinjstva, nešto tajno, nešto lepo, pa makar to bilo i kada su videli komšinicu Cecu kako se presvlači kraj potoka, to bi mi bilo uverljivije i nekako, interesantnije. Kao pravo detinjstvo a ne plastični, nestvarni prikaz istog.
Da sam na tvom mestu, ja bih se držao ove priče, ali bih je skroz izmenio. Da početak bude dinamičniji, da se radnja odvija brže, da trenuci kontemplacije budu sažetiji i kraći, manje pričanja i prepričavanja, a više burnog unutrašnjeg života. Takođe, detalj oko rata bi, možda, valjalo nekako razložiti pa suptilno ubacivati tokom priče, ali to je samo moj ukus - čitav blok objašnjavanja mi je uvek delovao nekako odbojno u priči. Više volim kada se informaije suptilno doziraju tako da čitalac sam na kraju složi celokupnu sliku. Mada, i tu valja biti oprezan - kad god to probam da uradim, završi se tako što niko ne shvati šta sam hteo da kažem, tako da je, pretpostavljam, sve to stvar vežbe i ponavljanja dok se ne postigne majstorstvo u tom smislu.
Inače, drž - ne daj, nadam se da ti ovaj komentar nešto znači i da se neš' uvrediti. živeli! xcheers
DSB je Stipanov prijatelj, pa se Stipan oseća slobodnim da mu kaže što možda drugima i ne bi. Zato ne uzimajte zdravo za gotovo sve što ja njemu kažem.
Naravno da smo Stipan i ja prijatelji, ali i da nismo nikada se ne bih uvredio zbog komentara bez obzira kakav je.
Tvoja analiza Skordisk zaista me je iskreno obradovala. Pre svega jer je post dugačak ( ko ne voli da razglaba o svojim pričama nadugačko i naširoko? :) ) a što je mnogo bitnije pun je za mene korisnih informacija, smernica i putokaza u kom pravcu krenuti kako bih popravio tekst. Kombinujući ovo što ste rekli ti Stipan i Saturnica već imam prilično jasan spisak delova kojima treba dorada.
Što se tiče kompletne priče ona bi trebala imati završena oko 50-60 Kk a za sada je napisano tek pola od toga. Moje osnovno pitanje koje sam postavio sebi u vezi sa ovom pričom bilo je ,vredi li ovo napisano čemu?, trebao mi je potvrdan odgovor kako bih nastavio i završio sve. Naravno da sam morao okačiti ovde barem deo da saznam (ko bi čitao 25k moje nesređene švrljotine?) jer ko bolje poznaje priče i ne stidi se da kaže šta misli o njima od ljudi sa Sagite :mrgreen:
I tako nakon par meseci škupljanja prašine (u računaru) možda ponovo počnem da radim na svemu ovome, osim ako me neki post ovde ne ubedi u suprotno. Do sada nije 8)
Hah, dakle DSB i Stipan sede u kafani, jure kurve zajedno i zajebavaju pošten narod Sagite? :D Tako sam i mislio.
Inače, srećno sa pričom pa okači posle sređenu verziju da čitamo:)
Ma jok, bre. DSB ima još mnogo da uči od Stipana. Kafane i kurve su tek u planu.