Da bi se broj priveo kraju i konačno odštampao neophodni su sledeći sastojci:
1. jedna novela
2. nekoliko priča (zasad imam jednu)
3. nekoliko minijatura
4. bar jedna vrhunska priča
5. bar jedan originalni esej
6. prikazi knjiga, filmova, stripova...
7. reklame za izdanja i izdavače iz domena fantastike
8. teorijsko razmišljanje o bilo čemu vezanom za SF&F žanrove
9. intervju sa nekom osobom koja dosad nije bila podvrgnuta tom tretmanu u okviru časopisa Znak sagite
10. tehničko rešenje naslovne strane (novi logo)
11. ilustracija za naslovnu stranu
12. strip u boji na jednoj tabli za zadnju stranu
13. kratki crno-beli stripovi
14. ilustracije za priče i priloge
15. vinjete za popunjavanje prostora
16. lektor
17. korektor
18. izvršni urednik (sa perspektivom prelaska na mesto glavnog urednika)
....
Honorara nema; oglasi su takođe besplatni.
Samo ozbiljne ponude dostaviti na mejl znaksagite@yahoo.com
(https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/736x/e9/70/74/e97074409785b1dd78cd0698fb954065.jpg)
znači hoćeš voziti motor
a fali ti motor i dva kotača nemaš vozačku dozvolu niti vremena te na kraju želiš da neko drugi vozi taj motor :)
aferim
Već sam se zabrinuo da se nešto menja kod Bobana... Sad mi je lakše... :)
mda... zaboravio sam da pomenem rok: 1. septembar.
Stvarno ne vidim šta je problem da ako imam mogućnost da štampam 5 brojeva godišnje u tiražu od 300 primeraka to i ne uradim... OK, nedostaje mi sve ono gore što sam pomenuo, ali to zapravo nije tako mnogo kao što izgleda; možda se nađe ekipa mladih ljudi spremnih da preuzmu taj časopis u potpunosti pod ovim jednostavnim uslovima.
Ja mogu da ti ponudim jednu do sada nepoznatu domaću SF priču iz 1930-tih i mali tekst koji je prati... sve zajedno nekoliko stranica...
Hahaha, dakle, još samo par detalja i novi broj je spreman da izađe:D
Inače, jel' u pitanju sprdnja ili stvarno primaš ponude? Ako je tako, nije zgoreg nego da te zatrpamo svojom skribomanijom, ali me interesuje par detalja, izvinite unapred na nepoznavanju tematike.
Koliko karaktera je priča, a koliko novela i koliko treba da bude dug esej?
minijatura — dužine do 7 kartica (12,500 slovnih mesta, računajući i beline)
priča — dužine od 8 do 35 kartica (12,500-62,500 slovnih mesta, računajući i beline)
novela — dužine od 36 do 120 kartica (62,500-215,000 slovnih mesta, računajući i beline)
Stipe, šalješ li uradak?
Zasad sam predložio lektora. Za ostalo ćemo videti.
Ako, ako...lep je povod...valja se, što bi Radoš Bajić reko
E hvala Stipe, zlatan si.
U današnjem danu mi je poslato 28 priča i otprilike tri ponude koje nisu priče. Suština problema i jeste sav ostali vodonoški posao. Svi bi da budu ratnici u eliti 300, a malo ko hoće da bude intendant, pozadinska komora, kurir, vodonoša... Ja, realno nisam nikada maštao da budem izdavač i urednik, niti sam to želeo da budem, ali kada je došao trenutak da počnem da objavljujem SF scena za domaće autore u Jugoslaviji praktično nije postojala. 95% svega objavljenog u sedamdesetim bile su priče urednika u izdavačkim sistemima koji su ih štampali ili osoba bliskih njima. Da bih imao gde da objavljujem morao sam se poprilično angažovati da stvorim domaću scenu. Danas imamo drugi problem. Lakoća objavljivanja izazvala je poplavu skribomana; a sav ostali pozadinski rad neophodan da kvalitet napisanog postane kriterijum za štampu nekako je u drugom planu. Ali dobro, ovo je prvi dan, akcija pronalaženja saradnika traje i dalje... nema povratka, nema predaje.
Suprotno svim očekivanjima, za koji dan stiže i ovaj predugo razvlačeni broj:
(https://www.znaksagite.com/P/zs/zs21-NASLOVNA.jpg)
opet đavoli, opet satanizam... pa dokle više?!
nema to veze s đavolom; Marsovac je u pitanju.
Svako posmatra okolinu iz sopstvene mape.
Naslovnica mi se nikako ne sviđa, mislim da je, blago rečeno, pretjerana. Htjela sam povući moju priču, ali Boban kaže da je kasno, da je već otišlo u štampu. Ovako bar da se zna. A zašto Marsovci ne bi bili lijepi i dobri?
jebiga, moram nešto i da prodam... proizvodnja ovog broja košta 500 evra, kad budem dotiran od države ili dobijem na lotou stavljaću apstrakcije ali sada, nažalost, ovakva naslovnica pravi razliku u konačnom zbiru od 200 komada gore-dole što meni ipak znači. Voleo bih da mi ne znači, ali Bog ne haje za moje želje.
Kada se pogleda unazad koji brojevi su najprodavaniji i doštampavani, sve postane mnogo jasnije.
sadržaj i saradnici prodaju broj, a ne korice.
evo, proveri još jednom i videćeš da je TO to.
a ova je zaista nakazna, odvratna korica, čak i za tvoje uobičajene kič standarde.
Vidi, ja sam Radmilove Rašane dosad prodao 1700 komada pa ti vidi da li ja umem ili ne umem da prodajem. I da li znam šta pričam ili ne znam.
on ima veliku familiju + većinu je ionako verovatno kupio on sam.
dakle, loš ti je primer.
A gdje je nestao idealizam? Pisanje bi trebalo dati ljudima i nešto pozitivno. Pa valjda vjerujemo u nešto.
Quote from: Ghoul on 18-02-2016, 15:05:59
on ima veliku familiju + većinu je ionako verovatno kupio on sam.
dakle, loš ti je primer.
ZS21 nema nameru nikoga da obmanjuje u pogledu sadržine, što recimo ne bismo mogli reći za tvoj roman "Zavodnik"; baš me zanima koliko ljudi se zajebalo očekujući ko zna šta sa takvim naslovom i naslovnicom...
Kada može da se vidi sadržaj? Radi mogućeg odlučivanja hoćemo li naručiti ili ne.
Quote from: ALEKSIJE D. on 18-02-2016, 15:23:16
Kada može da se vidi sadržaj? Radi mogućeg odlučivanja hoćemo li naručiti ili ne.
štaaa? ova korica ti nije bila dovoljna za takvu odluku?!
nekad davno su na korici bila odabrana imena autora iz broja, sad je dovoljan crveni đavo
Opaaaa! Kada izlazi novi broj? I kakve lepote ce sadrzati?
I mene zanima šta je među koricama.
Naslovnica mi nije toliko bitna. Bilo bi lepo da odgovara sadržaju, ali i ako ne odgovara, privući će na čitanje neku radoznalu i nevaljalu decu. Odraslima je i tako nemoguće ugoditi i sve njihove ideje i predstave ispoštovati.
Nedavno sam dala na čitanje ''Svu vučju decu'' jednom prijatelju koji ne haje za fantastiku i on će ti meni, posle, sav oduševljen: ko je taj pisac, šta je još pisao, kako to da nije poznatiji i zašto ja nisam čuo za njega? Pomenem mu da uopšte ne čita fantastiku i da, verovatno, ne bi ni otvorio nešto što mu je označeno kao F, SF ili (pogotovo) H, a on će na to: pa kad sam mator, ne mogu sad da se vraćam na literaturu za decu! :)
Od danas ZS21 je u prodaji...
240 strana; cena je 300 dinara za kupovinu direktno od mene u narednih mesec dana.
Odsad ću uvek imati ovakvu pogodnost za kupce koji žele moja izdanja da kupe odmah.
Nakon promotivnog perioda ZS ide na standardnih 500 dinara.
Prva prilika za kupovinu biće večeras u klubu LK... naravno, i pre toga, u Čudnoj knjižari.
(https://www.znaksagite.com/P/zs/zs21_1.jpg)
Sledeći broj da se štampa u 666 primeraka! :D
To bi svakako odgovaralo naslovnici:D
Cestitam na objavljivanju i radujem se ozivljavanju casopisa... nadam se da ce se to ustaliti, pa da sagita krene redovno da izlazi
ZNAK SAGITE 21
- DOMAĆE PRIČE –
Kad spoznaš da najnoviji broj našeg najstarijeg časopisa fantastike, u trenutku dok ovo pišem, ima pet prodatih primeraka (od toga moja dva), a pročitanih približno – nula, osim onih koji su dobili besplatne primerke i pročitali svoje priloge, lako je biti cinik. Takođe, kad vlasnik i neodgovorni glavni urednik ne veruje u to šta radi, jer teško je pljunuti u ogledalo, kako poverovati da bi sve bilo u redu samo da ima dovoljno sredstava i dobre saradnike. I Vučić bi da ima, ali nema. Sam sebi biti jedini oslonac, loše je uporište.
No, lako je baciti još jedan kamen kad svi to rade, pa i neću. ZS 21 je časopis koji izgleda bolje od svih dosadašnjih, čime se dokazuje da je Boban izvrstan tehnički urednik i svakom bih ga poželeo. Ostalo treba lečiti, pa ako sam postavio dobru dijagnozu, onda ću to i da uradim. U vremena kad se ni iskašljavanje ne može poboljšati bez acerole, mora da postoje i dobri stari lekovi kojima smo to nekad radili.
Za početak, čini mi se da će nedostajati dobri i ozbiljni komentari, pre svega, domaćih objavljenih priča. Ko će želeti da piše, ako nema nikakvog odjeka? Eho treba isključiti samo u ,,gluvim" sobama. U ovom broju postoje četiri domaće priče, ne želim da napišem šta izdavač misli jer nikada nije bilo plodno šta on misli, a one su najbolje što je bilo raspoloživo. O razlozima zašto je to tako možda nekom drugom prilikom, na drugom mestu, ja sam čitao kao što će ih čitati Usul u dalekoj Argentini. Kao jedino šta imamo i šta želim i mogu da pratim.
Dakle, poslužen sam sa četiri priče. Kuvari tri od njih su mi poznati, već sam imao prilike da njihove priče kušam, imam jasna očekivanja i teško da sam bio iznenađen. Četvrta priča MUOV PEČAT, autorice Milene Begović nova je za mene. Budući da ne važim za previše obzirnog mogao bih unapred tražiti oprost, ali poznato je da svaki napis u javnosti vidim kao ,,svlačenje donjeg veša", pa će neko drugo mišljenje dobiti od sklonih ili nesklonih komentatora, svejedno.
Veoma je zanimljivo da se sve četiri priče zasnivaju na događaju, odnosno, događajima vezanim za virtualni prostor. Znam to dobro jer nešto slično i ja sad pišem, pa mi sve pomalo liči na mene. Moguće je da je virtualni prostor sad aktuelan, nauka je sklona tom pravcu viđenja i dešavanja, pa je prilično prirodno da i naučna fantastika gura u tom pravcu. Osim uredničke namere da malo usmeri sadržinu priča, postoji i jasna okolnost da se naši savremeni autori slabo muče oko pripreme za pisanje. Često sam napominjao da je ta stavka naučne fantastike kod nas zapuštena i da autori srljaju u ,,laka" rešenja, čime postižu da budu nezanimljivi. Ako priča ne sadrži ni taj klasični alat naučne fantastike, ni neverovatno dobar rukopis je neće izvući.
SEMAFORI GOSPODINA PAČULIJA Saše Robnika se događa u svetu van nas koji ni najbolji naučnici sveta ne poznaju, a sasvim je izvesno da postoji. Napisana je na ekstremno njegov način, posvećeno i emotivno. Ponekad poželim da ga manje poznajem. Ustvari, dobra je to priča, ima on još nekoliko koje bi bilo vredno čitati u nekom skupnom izdanju. Ali, sve zajedno sadrže problem koji on ne može da reši bez dobrog urednika. Naime, u njemu postoji sukob između duhovitog pisca kog ja veoma volim i dubokih emocionalnih poticaja sa kojima se stalno suočava. Tako pokušaj da se to pomiri sa Pačulijem i par drugih Štrumpfova, koji taj drugi svet kontrolišu u duhovitim uskakanjima, ostaje neuspeli pokušaj. Taj drugi svet nije veseo i Robnik mora da odluči: ili ćemo čitati o veselim vešticama, Srbomenu i splavarima na reci bez povratka ili ćemo se utopiti zajedno sa njim.
Priča Milene Banović MUOV PEČAT je nešto sasvim drugo. Ne znam koliko Milena piše i šta je do sada objavila. Možda je to i bolje. Mislim da je Robnik, kad je već o njemu reč, pisao neku sprdačinu na tu temu još pre par godina, ali me nemojte uzimati ozbiljno, meni je sve postalo slično. Dakle, na jednoj strani imamo Muov svet, koji je ostao nedorečen sa prilično zbunjujućom postavkom, a na drugoj jedan fini svet baleta u kome je najveći nedostatak neka pseudo-ruska dijaloška transkripcija koreografkinje. To nije bilo potrebno ni piscu ni čitaocima. U svakom slučaju, ja bih podneo znatno dužu priču samo kad bi bila jasnija. Na kraju, trapav i banalan endline je za otpad. Ne mogu da prebrojim koliko je domaćih pisaca na tome posrnulo.
Treća priča SIMULAKRUM je i najduža. Voleo bih da znam koliko je karaktera na nju utrošeno. Verovatno je nešto najduže šta je Sudžum napisao. Prvo šta sam uradio bilo je da vidim šta mi Google nudi. Najmanje pet dobrih, starih srpskih reči i upotreba pretencioznih naslova me unapred odbija od čitanja. Budući da sam notorni nasilnik nad samim sobom, priču sam pročitao, ali ne onako kako se fine priče čitaju i utisak se neće dopasti ni piscu, a ni onima koji kod njega vide samo savršeno lep rukopis. Moguće je da je i taj lep rukopis samo jedna od mimikrija kojima se naš Hrundi obilato služi. Zato njegovi rukopisi u meni bude srdžbu. Znam da će neki drugi u tome videti nešto drugo, ali i ja bih, pre svega, voleo da čitam, a ne da pišem. I ovo sad je ,,dobrotvorna akcija", a ne potreba.
Dakle, i Sudžum piše o drugom svetu, ali na sasvim drugačiji način i neću vam reći koji. Rečenica mu je izrazito lepa i konačno piše o nečemu što bolje poznaje od nekih drugih tema koje smo upoznali. Premda su njegova površnost i pretencioznost u savršenoj koegzistenciji i njegov zaštitni znak. Dodaću nešto šta nije objasnio: miris mokrog/pokošenog sena su oznaka fogena i on nastaje tamo gde u paljevini ima plastike. Bujrum.
Poslednja priča UVIJEK NEDELJOM Veronike Santo je jedina priča koja je do sada imala kakav takav komentar. Nešto se u priči nije dopalo Nataši Milić i razmenile su par opaski. Uvek se pitam zašto se ženama najčešćče ne svide ženske priče? Meni se priča dopala, pre svega zato što znam da Veronika voli naučnu fantastiku i ne propušta priliku da je piše. Ono šta ne znam je koliko je priča nova, jer Boban uvek ima nekog keca u rukavu. Ovoga puta, za razliku od prethodnih priča, ova je smeštena između realnosti i vremensko-prostornog balona u kojem njeni likovi provode svoje smireno vreme. Ljubiteljima zla i nasilja možda se neće dopasti kraj priče, ali ja volim takve priče i od mene poljubac.
Ono šta bih imao da zamerim je povremena upotreba tehnikalija koje mi nisu primerene za ovaj tip pripovedanja, ali to je i neko drugi mogao da dotera. Takođe, imam pitanje o jednoj hrvatskoj finesi glagola – biti, ali je ovde nevažna i ostaviću je za chat u nekoj prilici.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2j0jyg9.jpg&hash=b7260dccabd5c858845bbe1e6f43c91346bc6a39)
Uzgred, jeste pomalo neobično da se ne kometarišu domaće priče kad već ovde i dalje ima aktivna radionica pisanja, ali možda su ljudi i, uobičajeno, oprezni, da se ne zameraju jedni drugima itd.
Radmilo, ipak si popustio?
Quote from: scallop on 21-03-2016, 13:15:33
Ono šta ne znam je koliko je priča nova, jer Boban uvek ima nekog keca u rukavu.
Rekla je da je upravo napisana i upravo napisana za mene jer sam joj prigovorio da mi šalje priče koje je prethodno objavio Ubik ili tako neko, kao da je zaboravila decenije i decenije u kome sam ja jedini objavljivao njene priče, dok ovi mladi hrvatski urednici nisu skinuli prašinu sa njenog slučaja i najednom otkrili sav njen potencijal.
"Muov pečat" je početnička priča, a Znak sagite je oduvek negovao tradiciji da u svakom broju proturi jednog autora kome je to prvo objavljivanje. OK, nekad su to bili Oto i Marković, danas su to neki drugi klinci ali sve to je samo odraz vremena u kome stvaramo.
Lakoća objavljivanja rasula je spisateljsku oštricu na mnogo strana i vrlo je teško danas sakupiti neobjavljene solidne priče. Sve četiri u ovom broju imaju jasne mane ali i solidne vrline, te smatram da teško da je moglo bolje. Meni svakako nemoguće.
Jao, pa ja tek sad vidim da je Scallop dao komentar na priče u ZS 21 i sad ću da učinim nešto što se često pokazivalo kao rizično, ali je u ovom slučaju nepohodno. Uh... Moram da kažem da Scallop nije sasvim u pravu. Eto!
Biće da sam sama kriva zbog nastojanja da budućim čitaocima ne kvarim doživljaj. Prihvatila sam se glupog, uvijenog komentarisanja, tako da su primedbe koje sam iznela na priču ''Muov pečat'', pogrešno shvaćene kao viđenje priče ''Uvijek nedeljom'' koju je pisala Veronika Santo. :oops:
Pri tome, ''Muov pečat'' uopšte nije loša priča. Možda je početnička i ne mnogo originalna, ali je delo veoma pismene osobe i ima izvesnog šarma. Daleko od toga da se ne može čitati. Najslabija tačka je kraj. Ja bar ne volim kada mi se (Kako sad da ne kažem o čemu je reč?!) na priču koja u svom razvoju ničim nije upućivala na određene opštepoznate istorijske momente prišije završetak koji deluje kao zakrpa na novoj haljini. Zapravo, deluje kao da Milica Banović nije mogla da smisli šta da na kraju učini sa Muom, pa mu je navukla poznatu, mnogo upotrebljavanu odeždu.
Inače, ja veoma volim ženske priče, sama ih pišem i volim kad ih žena ispriča, a posebno me oduševljava, možda zato što je to biser i velika retkost, kad takozvanu žensku priču napiše muškarac.
Sad, Veronikina priča u ZS 21 i nije tipična ženska...
Dobra je to priča, pažljivo osmišljena, čak dosta uzdržana u pogledu iskazivanja emocija. To jeste u skladu sa psihologijom likova, ali ako mi nešto u ovoj priči nedostaje, onda je to koja reč više o nutrašnjem svetu Lene i njenog ljubavnika. Date su određene naznake i recimo da postoji kroki i da je za kratku priču taj kroki dovoljan, ali meni ne bi smetalo da je, nauštrb nekog od objašnjenja o funkcionisanju sveta u kom je uvek nedelja, ispričano malo više o prošlosti i osećanjima samih junaka.
Sad, što se tiče naših drugova radioničara, meni je Scallop prema priči Saše Robnika suviše strog, dok je prema priči Darka Sudžuma (koju još nisam uspela da dočitam, pa nema smisla da komentarišem) možda suviše blag.
Gosn Robnik je uvek naginjao ka ušećerenom voću i sentimentalnosti, prava šteta što se nije rodio pre dvesta godina, tako da humor tipa ''kad je dernek nek' i poljski klozet gori'' pomaže da čitaoci ne padnu u šećernu komu. Ipak, mislim da u priči o gosn Pačuliju nije prešao granicu. Bar ne mnogo.
Likovi su mu živi, uverljivi su u svojoj prepotenciranosti i na trenutke dirljivi. Ja sam pročitala, a da nisam trepnula. To ne može biti slabo.
Pisac-početnik Milica Banović poslala mi je nekoliko priča i realno, literarno, sve su bile bolje od ovde koja je objavljena. Onda je ona odabrala jednu i u zadnji čas se predomislila, pa poslala "Muov pečat". Možda je želela da se predstavi tvrđim SF-om, jer u većini ostalih element fantastike je skrajnut. Nisam uopšte siguran da je napravljen najbolji odabir, ali nema sumnje da se radi o vrlo talentovanoj osobi koja, ako istraje u spisateljstvu, može da iznedri lepe i vredne stvari.
Hrundi je čudna osoba i čudan pisac. Mnogi se hvale da su ga provalili, da njegov rad nije ništa posebno i da je sve to određena doza foliranja garnirana proizvoljnim metaforama.
Ne znam. Ne znam šta je. Zato ću ga uvek rado objavljivati. Ne preterano, ali potrebni su i takvi autori.
Da nam drugari forumaši ne pomisle kako su samo domaće priče vredne pažnje u ZS 21, napominjem da je deo posvećen Bredberiju odličan. Bilo je zadovoljstvo čitati ga.
Kratak prikaz ovog broja na sajtu Autostoperski vodič kroz fantastiku (http://fantasticnivodic.com/2016/05/18/znak-sagite-21/).
što li se autor prikaza nije potpisao da znamo koga da razapinjemo?
Nisam spavao nekoliko poslednjih dana. Sredim to sada.
Sent from my LG-K420 using Tapatalk
A mislio sam samo da dopišemu post da sam sredio to.
Elem, potpisan mučenik imenom i prezimenom, izvolite vivisecirati.
scallop
kimura
pošto ste, jedno u godinama, a jedno žensko, reći ću samo sram vas bilo. Uradili ste ovo podlo, smišljeno, planski, s namerom da se osvetite, valjda za one novine u međutavanskom prostoru... već mesecima sam zgrožen vašom niskošću.
Pih, Hrundi, sad sam prevrtala po mejlovima da nađem komentar koji sam ti poslala na ovu priču iz ZS21. Ne mogu da ga nađem. Šteta. Ako ga čuvaš, pošalji mi ga da ga postujem ovde?
Quote from: Boban on 31-03-2016, 04:01:06
Hrundi je čudna osoba i čudan pisac. Mnogi se hvale da su ga provalili, da njegov rad nije ništa posebno i da je sve to određena doza foliranja garnirana proizvoljnim metaforama.
Ne znam. Ne znam šta je. Zato ću ga uvek rado objavljivati. Ne preterano, ali potrebni su i takvi autori.
Ma on je samo jedna riba u horoskopu. Neuhvatljiv. :lol: Darkova priča koju si objavio je njegova najbolja koju sam čitala. Njemu SF, koliko sam shvatila, ili bilo koja žanrovska odrednica, nije baš imanentan, ali to mu nije smetalo da napiše jednu od najboljih SF priča među mladim autorima u poslednjih pa... deset godina recimo (od onoga što sam ja čitala).
On ima onaj talenat koji niko drugi ovde nema, uključujući i mene i ja sam na taj talenat jako ljubomorna :lol: : genijalno barata psihološkim alatima u pričama. Čovek je prozreo svet i ljude. Kao što je Robert Dauni Džunior prozreo Holivud, pa se sada genijalno zeza. Tako i Hrundi.
Evo mog komentara na Darkovu priču iz ovog broja ZS. Pisan pre otprilike godinu dana... Sačuvao Darko. :)
Darko,
Uživala sam u tvojoj priči.
Tačnije, ostadoh bez komentara u prvih 50% stranica. Na trenutke mi se
činilo da čitam Klarka.
Neverovatno kako me je zarobila da je iščitam u dahu. I bilo mi je žao
što se završila (ili si to zbrzao kraj?).
Prvo, to je tačno ona vrsta naučne fantastike koju najviše volim da
čitam. Nalik na Odiseju, Ramu i Solaris.
Drugo, tvoji opisi i poređenja, sposobnost da pronikneš u psihologiju
junaka, da uspešno preneseš perspektivu sa mikro na makro nivo, sa
čoveka na univerzum - je magična. Egzistencijalna pitanja, život i
smrt, ljubav i odsustvo ljubavi, besmrtno i smrtno, dubine svemira, od
virusa do kosmosa, od Homerove Odiseje do Odiseje u svemiru i sve
povezano u izuzetno inteligentnu celinu. Ja, na primer, još nisam
spremna da napišem ovako nešto.
Tebi u pisanju najviše pomažu ta retka senzitivnost koju imaš i mozak,
naravno. Meni je tvoj način razmišljanja potpuno blizak, zato i rekoh
jednom da sam zaljubljena u tvoje priče. Predstavljaš apsurd
života na toliko prirodan način da je neodoljiv. Od jedne misli, do
mreže misli, do celih teorija i univerzuma. Pleteš priču kao paukovu
mrežu, koju pominješ u priči.
I, na kraju, uvek dođeš do zaključka da je sve nebitno. Kao što i
jeste. Mi smo virus koji putuje cirkularnim besmislom. To je ona tvoja
nadrkanost (cinizam, samotnjaštvo), samo prosvetljena.
Čekala sam ovakvu tvoju priču. Jednom si mi je već poslao, ali je
nisam pročitala. Imam i prethodnu verziju, vidim da si dosta menjao,
ubacio, proširio. Može ovo i izuzetan roman da bude. Sad, nema tu
ničeg epohalno novog, ali ono što jeste autentično je tvoj način
pletenja mreže. Svaki pauk plete različito.
Dosta si iskren bio u ovom romanu, ima tu i tebe.
I u tvojim junakinjama ima tebe ili žena
koje si poznavao. Mislim da bi ti i pisanje iz ženske perspektive
odlično leglo (nedostaje jakih žena, inače. Lepe i pametne, ali malo
bezlične, malo objektizovane. Daj im malo autoriteta, odlučnosti,
agresivnosti...svega onog što se, pogrešno, pripisuje samo muškarcima.
Žene su ti stereotipne).
Nasmejala sam se na par mesta (čitala sam u parku). Tu je i Srpkinja,
pisac naučne fantastike (zapravo, jedina realna žena u tvojoj priči,
ostale su fotografije realnih žena). Pa sitne poruke čitaocu,
reference na poznata dela i poznate ljude, mudrosti za razmišljanje
(nije ludilo u putovanju, već u nedostaku cilja, ili tako nekako).
Fantastika nije setting, nije tavan pun neraspadajućih novina od
nastanka novina, fantastika je ljudska, psihološka drama. A vidiš,
mislim da trenutno ne postoji osoba na ovim prostorima sposobna da
prenese unutrašnji monolog, dramu, unutrašnje sukobe, egzistencijalne
dileme, osećanja, usamljenost Čoveka... kao ti. Deo sa izgubljenim
satom je fantastičan, i simbolički i emocionalno i ti znaš u čemu se
sastoji ljudska patnja i znaš kada junak sebi treba da prizna da ne
voli svoju ženu, da mu je život uzornog građanina - varka, da je
sreća, kao i ljubav, precenjena; da sreća i ljubav ne postoje,
zapravo. Ništa ne postoji, sve smo izmislili da glumimo ljubav i
sreću; a kada se otisnemo izvan poznatog sveta, gubimo ogledalo
stereotipnog života i mi više ne znamo ko smo... zato su nam utabane
staze i potrebne. I ono bekstvo od života je egzistencijalni vrhunac
tvoje priče, zapravo. Bežeći od života (i njegove nemogućnosti i
besmisla), bežimo u stvaranje, kreaciju, umetnost, nauku i putovanja,
jer život je, kada počneš da razmišljaš o njegovoj verovatnoći i
suštini pitanja (ne)postojanja - zastrašujuć). Zato sam i napisala
na ArtAnimi da neki ljudi ne mogu da pojme suštinu tvog talenta. Pišeš
kao da si proživeo 100 godina.
Nisam čitala priču analitičkim okom, jer me je priča odmah uvukla u
svoju stvarnost. Ako želiš, mogu da je pročitam i analitički, jer sam,
u toku čitanja, toliko puta poželela da je priča na papiru, pa da mogu
da beležim po marginama. Uglavnom - oduševljavanja. Svakako ću je
pročitati opet, a ti dojavi ako te zanima da posebno iskomentarišem
neki njen deo.
Prava uživancija. Ovakva štiva me uvek podsete zašto volim naučnu fantastiku.
Hvala ti.
Mesecima? xrofl
A sad ozbiljno: je za tebe nisam žensko, na tu okolnost možeš slobodno da zaboraviš, pa reci šta ti je volja.
Najbolje je da ne kažeš ništa, poto ti neće poći za rukom da me uvrediš ili izazoveš nekakvu osvetu...
Ne sećam se najjasnije šta si mojoj priči pisao, emocijom obojene komentare ne uzimam za ozbiljno. Znam da si pokušavao da dokažeš neku nelogičnost ili možda nešto drugo? Za jednu rečenicu si primetio da je ružna i ja sam je ispravila. Hvala ti na tome.
Za ostalo... eh, pa žalim slučaj. Sreća te meni nije bitno da li si ti muško, pa ne očekujem ''muško'' držanje u ovakvoj prilici! xrofl
Posle dužeg vremena sedoh da i ja pročitam malo domaće kratke proze, čisto da ne ispadnem iz sedla. Evo nekih mojih utisaka:
Saša Robnik – Semafori gospodina Pačulija
Ovo je daleko najbolja domaća priča u broju. Boban uvek tvrdi da sam preslab na patetiku i da zato volim priče Zorana Jakšića, pa se zbog toga stalno češkam iza levog uva dok kuckam ove reči, ali šta je tu je. Patos, patetika, sve se rasprostrlo pred nama, a ipak je zadržana doza humora koja je neophodna kao kontrateg. Doduše, možda taj kontrateg povremeno zateže konce priče i preti da ode u karikaturu, ali šta je tu je. Niko nije savršen... Generalna tendencija mlađe generacije pisaca da preteruju u psovkama i ovde je prisutna, a takođe i nesposobnost da se pisac odupre jezičkoj egzibiciji, ali to će valjda vremenom proći. Sve u svemu - vrlo dobro.
Milica Banović – Muov pečat
Tja. Ovo ne valja. Ne valja ni danas, a ne bi valjalo ni pre tridesetak-četrdeset godina kada se pisao panč-lajn ovog tipa. Ako je potrebno podržavati mlade pisce, oni se podržavaju uredničkim radom, a ne objavljivanjem ostvarenja koja to ne zaslužuju.
Darko Sudžum – Simulakrum
Ova priča, da je ispričana kako valja, trebalo bi da predstavlja nekakvo dikovsko preispitivanje različitih nivoa stvarnosti, ali sam ja, dok sam je čitao, bio miljama udaljen od njenih protagonista, a pretencioznost me je još dodatno udaljavala od teksta. Brojne su asocijacije koje nudi pisac, i ja, generalno, volim da tragam za njima. I tragao sam i ovde. I povremeno uživao u tom traganju. Povremeno uživao u lepim rečenicama i pasusima, zavidnoj veštini pisca na mikro planu. Ali čitava konstrucija je meni ipak toliko labava i toliko neuverljiva da mislim da je ovo stranputica.
Veronika Santo – Uvijek nedeljom
Ova priča je korektno ispričana, ali ja se ne mogu oteti utisku da sam je negde čitao. Tragao sam po sopstvenoj bibliografiji i ne nađoh je. Tako da ostavljam mogućnost da sam pogrešio. A možda je neka njega varijanta bila na nekom od konkursa Znaka sagite... U pitanju je korektna priča, zasnovana na varijanti Farmerovog "Sveta samo utorkom" iz nekog ranog Siriusa, ali koja mi deluje pomalo anahrono.
Quote from: Mica Milovanovic on 13-07-2016, 19:57:19
a pretencioznost me je još dodatno udaljavala od teksta.
Postoje tri moguća razloga zašto Darkove priče mnogima izgledaju pretenciozno:
1. Stvarno su pretenciozne
2. Autor od javnosti skriva iskrenu emociju pod plaštom pretencioznosti
3. Iskrene su i odraz su autorove ličnosti
Prva opcija je za mene davno otpala. Još dok smo svi na radionici mislili da je Darko samo arogantan, da pametuje i da piše nadmeno, sinulo mi je da se on, možda, iza pretencioznosti krije. Pa su se moji komentari redovno odnosili na suptilne ili otvorene poruke njemu da se otvori više u pričama. Najposle, shvatila sam da samo pokušavamo da ga ukalupimo u naše shvatanje nepretencioznosti, a tek mi je to izgledalo pogrešno i nadmeno, pa sam porazmislila i o mogućnosti da su Darkove priče odraz njegove ličnosti, tj. da su njegov autentičan i iskren stil (bez namere da zaključim da je Darko pretenciozan, naprotiv).
Sada mislim da je u pitanju ova treća opcija. Darko razmišlja drugačije i oseća drugačije i vidi svet na drugačiji način. On nije primarno SF pisac i to mu je prednost jer u priče ubacuje psihološke drame i smicalice koje ne možemo da nađemo u većini (pogotovo naših) SF priča. Možda mu nedostaje malo ciničnog otklona prema sebi. Njegovi junaci se ili samosažaljevaju ili očajavaju ili su se predali besmislu bez borbe. Ta blizina patetike i patosa, mada Darko tu granicu nikada ne prelazi, čini nam se kao pretenciozna. Drama je pojačana nihilizmom koji se strmoglavljuje u patetiku, do koje nikad ne dostiže. Što nama ne smeta da je osetimo.
Plus, mahom su junaci u njegovim pričama muškarci. A muškarci su poznati po tome što kriju osećanja i kriju se od sveta kad su povređeni. I prave se mačo meni i nadrkani. I onda mu tako i izgledaju priče. Kao i Bobanove što su - gde su muškarci uvek mačo meni, a ako pate, to se oseti samo kroz tragove. A žene su daleke predstave stereotipa ili fatamorgane. Nema saživljavanja sa ženama. Jedino gde se Boban, na primer, približio nekom pojmu iskrenosti kada je pričao o ženi bilo je u Poslednjem Srbinu i celom tom konceptu nailaženja i razilaženja sa voljenom ženom kroz vremenske prostore i dimenzije. A Darko je to uradio u Putu za Ojca Ojca (izaći će u časopisu o ženskoj moći). Ali opet, žene su tu viđene kroz muške oči, i nijedan autor nikada ne nosi ženske cipele. A mislim da bi im to pomoglo - jednom od autora da čitaocima ne zvuči pretenciozno (mada znam da ga je baš briga kako im zvuči), a drugom da ne zvuči kao nadrealna muškarčina (dok se u sebi raspada).
Dakle, moje je mišljenje da se muškarci često i nesvesno kriju kada pišu (kao što se kriju i u stvarnom životu), a oni koji su odlučili da sujetu i ego ostave po strani i raspadnu se pred sobom, pokaju se, osveste greške, želje, potrebe (jer žene to mnogo češće rade), a onda i zaista prošetaju svetom u ženskim cipelama - pišu toplije i iskrenije.
Dakle, Darko je autor koji odlično barata psihološkim alatima, prozreo je svet, kako sam već rekla, ali on to znanje ne primenjuje na sebe, već na svoje junake, ucrtava u njih osobine, koje, ma kako suštinski razotkrivene u uzročno-posledičnom smislu, nama izgledaju pretenciozno jer tako autor drži drugima lekcije, a sam ih kod sebe ne priznaje i ne razotkriva se.
No, ja tu ne vidim veliki problem jer mislim da Darko zna šta radi. Vrlo često. A onda kada ne zna, on bar iz te prostorije sa ugašenim svetlom izađe sa novom poukom za svog junaka. Što je više nego što većina ljudi uradi. Većina samo nastavi da ponavlja svoje stare obrasce.
Šta ti nedostaje kada je Simulakrum u pitanju. To jest, ne vidim kako je udaljenost od posmatranih likova promenila osećaj koji priča izaziva.
Meni je taj neostrašćeni pristup čak i ulepšao delo jer se zaista osećam kao neko ko posmatra eksperiment.
Plus, koliko god da ga nije briga šta njegovi čitaoci misle o njemu i priči, Darko obožava kada se o njemu priča. :lol: O mom stilu i pričama niko nikada nije ovoliko pričao. :lol: :lol: Ali ja sam žensko, a o ženama se ne priča (toliko). :lol: I tu laže i skriva se. Ego kao Jupiter. :lol: Pojavno. Čak je i vrlo težak za urednički rad. U tom smislu sam dva puta sa njim sarađivala i malo šta je Darko hteo da promeni. Ne znam da li je to zato što ne veruje tuđem sudu, ili se plaši da će ta tuđa intervencija da naruši celu piramidu, prevashodno, osećanja koja je u priču ugradio. Moguće je da ne veruje svojim čitaocima, dok mu iz priča izbija mizantropija. I onda mi to čitamo kao pretenciozno. A u stvari, svi mizantropi su prikriveni, ali razočarani, altruisti.
Šta je iza Jupitera i zašto na nebu sija kao mizantropija, a ne altruizam, o tome ne bih diskutovala.
Postoji li neki, samo neki tvoj post u kome se feminizam neće provući, HQ?
Postoji li neki tvoj post gde pišeš o temi topika, Drakuse?
Postoji, onaj koji je iznad tvog i sasvim slučajno si se umuvula između Mićinog posta i mog pitanja njemu. Svi moji postovi su na temi. Tvoji nisu, jer ti obavezno vodiš diskurs u jednu jedinu oblast koja ti odgovara.
Misliš na onaj lenji i neobjašnjeni trorečenični komentar bez interpunkcije nakon pitanja? Onaj nejasan komentar u kojem pominješ "udaljenost" od likova i "neostrašćenost", onda kada su likovi vrlo živi, ostrašćeni i ljudski? Onaj u kom nisi obrazložio kakav eksperiment posmatraš i zašto se "tako osećaš"? Taj komentar?
Izvini, zanemarila sam ga. Izgledao mi je nezrelo i neimaginativno. Plus, od ovog trenutka si na ignoru. Nemam strpljenja za decu kada se bavim ozbiljnim analizama.
QuoteŠta ti nedostaje kada je Simulakrum u pitanju. To jest, ne vidim kako je udaljenost od posmatranih likova promenila osećaj koji priča izaziva.
Meni je taj neostrašćeni pristup čak i ulepšao delo jer se zaista osećam kao neko ko posmatra eksperiment.
Ugovor koji pisac fantastične književnosti i ja kao čitalac sklapamo je mnogo složeniji od ugovora koju pisac "realistične književnosti" treba da potpiše. ,,Simulakrum" ima mnoštvo problema koji potiču od nedovoljno jasnog stava pisca šta treba tekst da bude. On osciluje od neke bulgakovljevske satire, preko dikovskog preispitivanja stanja svesti u nekom kvazi SF-u, loše imitacije ranosovjetske naučne fantastike, koja se postepeno pretvara u grotesku, da bi se sve pretvorilo u nešto što po tonu ponajpre liči na neke pompezne rane Krležine drame, kao što je, na primer, Kristifor Kolumbo. Možda je piscu jasno, ali meni kao čitaocu nikako nije jasno u kom tonu da čitam tekst. Ne dolazi do suspenzije neverice. Nemam zašta da se uhvatim. I dolazi do onoga što je, po meni, pogubno za svaki fantastični tekst – s obzirom na to da pisac nije ustanovio okvire u kojima se krećemo, svako razrešenje je jednako moguće, jednako verovatno, jednako udaljeno od mene kao čitaoca. Ova priča, jednostavno, sa mnom nije upostavila kontakt. Ovo, po meni, nije dobro.
Da ne ispadne sada da branim Darkovu pricu, samo mislim da je vredna ozbiljne diskusije (makar i ako je diskutujem sama sa sobom :lol: :lol: :lol: ).
Ja vrlo cesto pricu citam kroz prizmu piscevog pogleda na svet. Sta ce mi potvrda onoga sto ja vidim i osecam, hocu da upoznam druge ljude i svetove, sto je i prvi razlog zasto volim da citam naucnu fantastiku.
Pisac ne mora da ispuni moja ocekivanja i kriterijume, ne mora da uspostavlja ugovor sa mnom, ne mora cak ni da mi se obraca, tj. nije mi krivo ako u njegovoj prici nisam ja najbitnija. Cesce zelim da voajerisem piscev svet, da upoznam intimu pisca i tako prosirim svoje znanje o ljudima i svetu.
To sto nema vidljivog okvira price, sto nas prica vozi od podsecanja, i to dobrog, na jednog do drugog autora, kao kroz istoriju SF-a, mene ne zbunjuje jer teren mi je poznat, znam da je autor citao isto sto i ja, u istim smo SF okvirima, pa imam poverenja u njegovu voznju.
Jos nesto - ako je ovde tema mozda besmisao svih stvari kojih se na zemlji drzimo kao dokaz smisla, onda ne cudi sto nam pisac ne ostavlja mogucnost da se za nesto uhvatimo - sama fizicka forma, struktura price podseca nas na taj besmisao, a u prazno se prica i zavrsava, sto je meni genijalno. Ponekad zaista ne postoji nista, pogotovo u kosmickim razmerama.
Svako čitanje, baš kao i svako pisanje, u svakom slučaju je krajnje subjektivan čin, te je stoga mogućnost različitih čitanja sasvim moguća.
Ja ne sporim određene kvalitete ovog teksta, ali zbog veštine i sposobnosti autora očekivanja su veća nego što bi to bila od nekog jednostavnog, pravolinijskog teksta. Moje je mišljenje da ovo nije put kojim treba ići - slobodna asocijativnost nije bila namera autora. On od svog idealnog čitaoca traži više nego što je praćenje pojedinačnih aluzija, slobodne reminiscencije. Pisac pokušava da kreira složenu, kompleksnu strukturu, a moj problem sa pričom je u tome što mi ona sve vreme izmiče, jer se pisac, u suštini, ne drži konvencija koje sam uspostavlja. One povremeno odlaze do granica banalnog, kao što je nabrajanje putnika svemirskog broda, koji deluju kao karikature iz neke rane sovjetske naučne fantastike, iz čega pisac prelazi u neko nekontrolisano poigravanje sa avangardnom, brutalnom prozom, punom kvazi-humorističnih igri reči, na kojoj bi mu pozavideli signalisti, a onda se u postmodernističkom maniru pojavljuje se sveznajući pripovedač koji elegantno raspliće konce priče. Šta je, kao čitalac, imam od toga? Svet u kome nisu uspostavljeni kriterijumi, svet u kome se sve može dogoditi, mogu postojati u nekoj vrsti proze. Ima avangardnih priča iz dvadesetih godina u kojima mogu uživati a koje ruše sve postulate koje sam naveo. Ali ovo nije takva priča. Ovde pisac gradi konstrukciju i želi nešto da poruči tom konstrukcijom. A to do mene ne dopire zbog pluralizma mogućnosti koje su ostavljene, zbog pretencioznosti koja naprosto izbija iz celog teksta i koja mi nimalo ne prija.
Opet, kažem, ovo je samo moje čitanje i ne pretendujem da ne može biti i drugih. Samo navodim šta je meni smetalo tokom čitanja.
Quote from: Mica Milovanovic on 14-07-2016, 12:23:56
Svako čitanje, baš kao i svako pisanje, u svakom slučaju je krajnje subjektivan čin, te je stoga mogućnost različitih čitanja sasvim moguća.
Naravno. :)
Mićo, mnogo zahvaljuem na mišljenju o "Semaforima"; sujetu sam stavio na dijetu i stegao joj kaiš, pa takva lepa mišljenja prebacujem na motivaciju, da se sladi.
Uzgred, sve opaske su usvojene, ali prekasno su došle. Naime, Semafori su napisani 2011-te i sve ovo vreme nisu napuštali HDD, ali usput su pomalo lickani i glancani.
Свиђа ми се Суџумова прича.
Испричана од стране астрала астронома Ђовани Вирђинио Скијапарелија (стварног лика који је 1877. године уочио канале на Марсу), ова прича већ на самом почетку има за мене заразну постмортем с оне стране видљивог привлачност.
Даље пратимо прву људску експедицију на Марс, и како бродски дани одмичу тако кроз дешавања записана у бродском дневнику добијамо увид у понашање и поступке посаде које је сјајно описано у виду ублаженијег Event Horizont лудила које завлада међу њима.
На крају свега имамо обрт над којим се ваља добро замислити, и у коме долази потпуно до изражаја антиматеријалистички и антиконзумерски Да сам знао шта ме чека у смрти и после смрти не бих се за живота толико трудио став изречен од стране Скијапарелијевог астрала.
Још неке занимљиве ствари које желим да издвојим из приче су термин метаинтернет којим би се модерним речником могла назвати Акаша; за похвалу је десет добро описаних чланова посаде, где је аутор фино обратио пажњу на њихове личне, културолошке и религиозне утицаје и разлике; такође је кроз пример Велсове инвазије Марсоваца по мени веома добро примећена Холивудска геген елијен пропаганда вођена против ванземаљаца који бивају представљени као чудовишта односно наказе еволуције, чиме се међу Земљанима шири страх од изванземаљаца, што са друге стране резултира наводном појавом разних тајних Мажестик 12 група које своје планове остварују користећи и Реганове Ратове звезда и најновије Блу бим пројекте, као и смишљено пласиране приче о ванземаљској инвазији Земље: јако је занимљива хипотеза о томе да су душевне болести изазване реинкарнацијама; те мени лично одлично пецкање Кларка и Кјубрика за Одисеју 2001.
Једино се са писцем не би сложио око Хокинга, јер посматрајући кармички принцип, Хокинг би овакав садашњи живот имао захвалити силним почињеним неделима у прошлом животу (прошлим животима), што га опет не спречава да и у овом животу наставља да својим теоријама обмањује човечанство.
Мени је прича одлично легла, али морам да нагласим да се она сигурно неће свидети љубитељима лимунадица, но као што и сам писац каже: Таваница, господо, ваше је дно... илити боље речено - од симулакрума нема даље куме.
Pa čuj, možda nas Darko sve zeza. Možda je ovo je jedna genijalna parodija na SF skrivena u redove naizgled normalne priče. Ništa mu ja ne bih verovala nakon što se pojavio posle čak nekoliko meseci da prekori one za koje misli da mu se svete. :lol:
Веома могуће, јер су уочљиве прозивке Велса, Кларка, Кјубрика, а доводе се у питање и комплетне научне поставке о свету коме припадамо.
Да је метаинтернет детаљније описан, можда би и ова прича могла да се сврста у домаћа сф дела са окултним и езотеријским у шта Акаша (метаинтернет) свакако спада.
Pa da + ako uzmemo u obzir da on često i ne piše žanrovski određeno, tj. često govori protiv žanra, situacija postaje sve čudnija. :lol:
Robert Dauni, kažem ja.
Да ли је могуће прочитати још неку његову причу?
Има ли још нешто објављено или што се може наћи по нету?
Ima na radionicama njegovih priča... Pretraži forum. :)
Inače, Darko strogo bira svoje izdavače. :lol:
Quote from: T2 on 15-07-2016, 02:12:39
Још неке занимљиве ствари које желим да издвојим из приче су термин метаинтернет којим би се модерним речником могла назвати Акаша;
Da, da. :lol: Ja ne znam da li Darko do nekih stvari dolazi intuitivno ili je stvarno toliko obrazovan, ali meni, recimo, ne bi palo na pamet da povežem metainternet iz njegove priče sa Akašom. Ali, sudeći po onome što sam iščitala sada o Akaši, to je to, pa sad ostaje samo da se pitam da li je pisac kao inspiraciju imao Akašu ili je pojam "metainternet" intuitivno osmislio i tako nazvao. Obe mogućnosti su mi podjednako intrigantne, samo što ova druga nagoveštava da Darko ima više talenta za SF nego mnogi od nas ovde, iako ne piše SF primarno. :lol: Svaka čast na uočenoj povezanosti, pošto ja nisam upućena toliko - mogao bi da mi pojasniš? :)
Хвала ти на одговорима.
Ова прича има потребну дубину, па ћу зато прочитати и остаатак на форуму. :)
Ти си добро увидела психологију ликова, а на то могу да додам да се сваки од њих може и посебно обрадити по религиозним или култоролошким утицајама.
Ово за термин
метаинтернет ме је баш копкало јер нисам до сада чуо за такав термин употребљен у езотеријском смислу, па сам потражио по нету и наишао на термин мета-интернет али у неком небитном контексту.
Нисам истраживао да ли је термин
метаинтернет (у било ком свом контексту) коришћен до сада у СФ литератури, и то би било занимљиво проверити, мада ми је јасно да је Суџум термин
метаинтернет конструисао као модерну реч за Акашу.
Ко зна, можда Суџум испадне иноватор и можда његов термин
метаинтернет буде био примењиван и ван ове приче, што би ми свакако било драго, јер заиста нисам чуо прикладнији модерни термин којим се описује Акаша. :)
Чини ми се да Суџум прати и модерне научне токове, па на његову причу утицаја имају и овакве новије научне теорије:
QuoteKako ističe Nik Bostrom, filozof i profesor na Oksford Univerzitetu, scenario koji se odigrao u filmu "Matrkis" zapravo bi mogao da bude realnost.
- Umesto mozga koji se hrani senzorima iz simulatora, naši mozgovi su zapravo deo simulacije. Mogao bi da postoji jedan veliki računarski program koji simulira sve, uključujući i ljudske mozgove sve do neurona i sinapsi - kaže on.
Pa Matrix i Event Horizon su mu svakako bili inspiracija. :lol:
Ne čuh ni ja za pojam metainternet. A šta je Akaša?
Описи лудила на броду су су тотално луди, лудило у лудилу, Коначни Хоризонт, а крај у Матрикс стилу, одличан спој.
Акаша би најкраће била невидљиво информационо поље Земље.
По другим тумачењима - четврта димензија у којој се налазе сви астрали једне душе која се није вазнела у шесту димензију.
По томе, у четвртој димензији се налазе сва знања откривена и неоткривена, а приступ у у четврту димензију је могућ и живима ако употребе одређене ритуале, па се у окултно-езотеријским круговима говорило да су теозофи савладали начин уласка у четврту димензију, као да је из четврте димензије и Никола Тесла узимао своје проналаске (за које је и сам говорио да му се просто материјализују пред очима пре него започне рад на њима).
Значи за разлику од спиритиста који информације из четврте димензије извлаче тако што сами не ступају у њу, већ то раде преко посредника које зазивају тј. путем духава односно астрала који обитавају у четвртој димензији, теозофи и људи блиски теозофији су информације из четврте димензије извлачили тако што су у њу ступали сами, без икаквих посредника из четврте димензије.
Јел чуо неко други за термин метаинтернет?
T2: Domaći pisac koji bi ti se mogao dopasti je Vojislav Stojković. Njegova dva romana Summa cum laude i Dokaz se bave tematikom koja te interesuje.
Ima još puno domaćih SF romana koji se bave tom tematikom, ali zaista ne bih mogao nikome da ih preporučim.
Хвала Мићо, сигурно ћу прочитати романе које си ми предложио.
Читао сам до сада нека наша новија дела која су базирана на Нибиру или 2012- промена свести феноменима, али не бих ни ја то препоручивао, пре свега због лоших квалитета самих дела што је произашло из нестручности тих писаца да обраде тему којом се баве, јер су теми приступили крајње шарлатански, са жељом да се и они окористе на таласу шпекулација које су биле повезиване са 21.12.2012.
imam kolegicu koja je pisac
ali samo jednu fantasticnu pricu ima
jel zakonito bez njezinog znanja poslati u neku zbirku
prica je vec negdje objavljena i ima je na nekom blogu
Nije zakonito.
QuoteАкаша би најкраће била невидљиво информационо поље Земље.
Dakle, i u Darkovoj SF priči ima elemenata ezoterijskog... i to je objavljeno u ZS. Sjajno. :lol:
A šta je šesta dimenzija? I gde je peta? :mrgreen:
Има, има, а знак Сагите је увек имао добре приче, само критеријуми публике нису исти за сваку причу, што је сасвим нормално. :)
Можда нам о осталим димензијама нешто више открије Дарко Суџум у некој својој новој причи? :)
Iskrena da budem, mislim da je Darko slučajno ubo i četvrtu (dimenziju). :mrgreen:
Хаха, не верујем, сувише је добро описано, али би свакако било добро да се Хрунди придружи. :)
Свакако, остаје нам и термин метаинтернет са којим се ваља позабавити.
Ma Hrundi bi došao samo da nas napuca da smo mu se eventualno svetili. I to posle tri meseca. :lol: :lol: :lol: Ovako, pošto smo ga nahvalili, nisam sigurna da će još malo da nam priča o metainternetu. Za tri godine ga već vidim kako se, kao Živković, brani da ne piše fantastiku, a kamoli ezoteriju. :mrgreen: Mada je to tako opisao (metainternet) i iskoristio u priči, da bi o njemu mogao da piše zasebnu priču...
Quote from: Stipan on 15-07-2016, 19:57:19
Nije zakonito.
razgovarao sam s njom i nema nista protiv
To naravno menja stvar u potpunosti.
objavljivala je svuda...od indije do danske...a na pola natjecaja nije sudjelovala
jer je uvijek neko drugi prijavi
Koja je tema njene priče? Čime se bavi?
narodni folklor ima 3-4 stranice...
Samo da zabelezim da je Darko sam osmislio termin "metainternet" koji se pominje u njegovoj prici u ZS21.
Plus, neko je primetio da mu prica podseca na zezanje na temu Jedne ugasene zvezde. :lol:
Retko inteligentan pisac.
Edit: izvinjavam se ostalim autorima sto ih ne komentarisem, nisam jos dosla do broja.
Kada u gugl ukucaš "metainternet" dobiješ 26000 odgovora od koji su mnogi stariji od deset godina.
Mislila sam na koncept osmišljen u priči. Tako sam ga i pitala.
Vizuelno mi je ovaj broj baš ugodan za oko, sav taj kolor i uopšte kako je sve to urađeno.
Vidim da je dobar deo posvećen Bredberiju, što je svakako, što bi kladioničari rekli ,,sigurica''.
Iscrpniji komentari o pričama kad ih pročitam, naravno. Džekovog Gosn.Pačulija sam čitao i pre ovog broja, i skroz mi je bila dobra i simpatična priča. Sad ne znam koja je ovo verzija i koliko je čega popravljano ili menjano u priči, ali verujem da će je biti uživanje ponovo pročitati. U Hrundijevo i Veronikino pisanje generalno imam poverenja, na osnovu onog što sam do sada pročitao od njih, no videćemo naravno, kada se sve pročita za koju ocenu su ove priče.
MUOV PEČAT-Kratka priča, koja ima uspona i padova, u njoj se vidi i talenat i kreativnost, ali i neiskustvo. Kako se približava kraju, nekako sve više pada. No ne mislim da je to sad ne znam kako strašno i za kakvu oštru kritiku, niti da će time ZS izgubiti čitaoce. Ima tu štofa, samo treba raditi. Na kraju i dobri sportisti greše pre nego se ustale, ali da bi se mogli ustaliti, moraju biti gurnuti u arenu da se čeliče. Treba istrpeti i greške, nekada, vredi za budućnost. Milici bi preporučio ( ako čita ovaj topik, ili joj neko ko čita isti prenese) da pogleda književne radionice ovog foruma, pogotovu onu najbolju, iz 2011g, sigurno bi joj koristilo. Kao i da uzme učešća u novom ciklusu Radionice ( ako je bude).
UVIJEK NEDJELJOM-U ovoj priči se vidi pečat iskusnog autora, Veronika Santo znalački vodi priču, poigravanje vremensko prostornim vlastitim mikrosvetom, i psihološkim igricama u kome su oboje nekako istovremeno i predator i žrtva. Tehnički apsolutno korektna ispričana priča, jedina mi je zamerka taj ,,ljubavni'' odnos, nekako mi likovi i njihova psiha nisu baš u potpunosti zadovoljili zahteve priče, fali mi tu više finesa i istančanosti. No, dobro, to je već stvar ukusa.
Malo kasnije i o dve priče naših radioničara :) .
SEMAFORI GOSPODINA PAČULIJA-Meni je ovo najbolja Sašina priča. Ima sve ono dobro što krasi njegovo pisanje-osećaj za pripovedanje, humor/šeretluk, ironiju, emocije, i sve to dobro začinjeno fantastičnim. Pa onaj deo kad se junak na pešačkom pred semaforom, naočigled putnika iz busa, hvata za ....., da bi zaustavio vreme...pa ko bi se toga dosetio? :) A opet, ima u priči i tuge i bola-ono pismo pred kraj priče me skroz raznežilo. Priča napisana sa dušom. Volim fantastiku u koju su uključene i emocije, jer je to ljudski. Kao što je ljudski i ono što Saša opisuje u priči-nije sve crno belo, u svakom od nas ima mnogo nijansi. Umemo biti kao anđeli prema nekome, a bogami umemo nekad biti i kao onaj ker što ga junak tera iz sebe i zatuče...
SIMULAKRUM-Ovo je opet skroz drugačija priča. Sviđa mi se konstrukcija Darkovih rečenica, ponekad baš zabljesne. Nekad u temi i meandrira, krivuda, nisam siguran da li slučajno ili namerno, što kaže Mica Milovanovic, izgleda kao da nekad ne može da se odluči u kom pravcu ići, kao da odluta od teme, ali meni to krivudanje nije smetalo. Tema nije nova, ali on ume pisati o njoj da to ne izgleda kao već viđeno. Strah od smrti-čini mi se ovde nije predstavljen kao najveći strah; zapravo je to strah od ,,sadržaja'' smrti-beskonačne praznine, čini se da bi taj strah izbledeo kada bi ljudski um mogao pojmiti da može postojati drugačiji sadržaj kraja fizičkog postojanja. Možda neki vid nastavka u virtuelnom postojanju?
Na kraju, ne znam koliko je priča stiglo, ali ovaj izbor čini mi se jako dobar-pogotovo što se tiče Sašine i Darkove priče. Dva autora prilično različita po stilu, motivima u priči, izrazu, senzibilitetu, a opet, u priči i jednog i drugog uživao sam podjednako. Mislim da je ta raznolikost dobar urednički pristup.
Eto toliko od mene, nadam se da će u sledećem broju biti još više domaćih priča.
sasin semafor je sjajna priča
stil je nevjerojatno dobar i svidja mi se...radnja tece...ma sta tece...kao nijagara...
komicni...eroticni...misteriozni dijelovi se smjenjuju velikom brzinom
malo me podsjeti na ovaj novi vc strip napoleon
ko je sasa? ima li ga na forumu
Džek.
Nema bolje motivacije od ove. Jako, jako mi je drago da vam se dopadaju Semafori. Ovo ne govori sujeta, nego neki pod - proces ponosa koji oslobađa.
Hvala.
I kada smo već tu, tj, moja novela i ja, dajem sebi za pravo da kao autor kažem koju o tome.
Priča je napisana na zamaku leta 2011 godine (ako me pamćenje ne vara, moguće je da beše i 2010-ta), nakon izlaska zbirke - Anđeli na kocki šećera - izdavača Tardis.
Pisana na Sony Vaio dual koru koji mi je poslušno predeo u krilu neke podstanarske terase na Telepu. Koliko se sećam, napisana je za tri dana, prosek tri sata dnevno.
Od tada mi smrdi na hdd, nikome je nisam slao, ali sam dosta radio na njoj. Po sugestijama čoveka koji se nekada bavio lektorisanjem, ali ne i uređivanjem. Prvobitni oblik (onaj sa Telepske terase) je imao cca 3000 karaktera pride, naviše psovki i ružnih iskaza. Samo meni bliski ljudi su je pročitali, ali niko od njih nije imao volje, ili hrabrosti (neka mi oproste oni koje sam zaboravio, ali sumnjam da sam) da mi ukaže na te kamenje i stene u cipeli.
Bobanu je poslata osma verzija priče, a sada bih najradije odradio i desetu. Ali sada je kasno, gotovo i finito.
Dakle, priča beše na mom hdd godinama, i malo je falilo da je obrišem for gud. Nisam iz razloga što sam imao nameru da je proširim u roman, ali ja nisam Stiven King da punim svoje pokušaje kao balon, a sve što sam imao da kažem, rekao sam u njojzi. Jednostavno, nisam imao potrebu da je širim, lomio sam se između komercijale (da napokon imam svoj roman) i savesti (sve si napisao šta je trebalo).
Ipak, "ništa ne košta da mladu našminkam za udaju" bi jače. Iskreno, mislio sam da će mi se priča vratiti sa komentarom da ne valja ni onoj stvari, da je nmnogo patetična, da mi je pripovedanje iz prvog lica previše klošarsko, intimno i prizemno, da će čitaoci pomisliti da pišem neku psihoterapiju - autobiografiju i sl.
Opet, ne bi ti čitaoci omašili. Kontam, svako od nas ponekad pomisli "e da mi je vratit vreme unazad" a to je mnogo izraubovana kolektivna želja.
Bajpasovao sam tu želju premisom "e da mi je zaustaviti vreme onoliko koliko hoću, ono što beše neka ostane, idemo dalje ali valjao bi neki predah"
I tu se završava sva interakcija moje podsvesti sa pričom. Ostalo je fiktivna drama sa fiktivnim protagonistom, tj, antagonistom, može moj junak da bude i jedno i drugo. Stvar je do čitaoca kako će ga gledati.
Ja ga gledam, dan danas, kao mentalnog slabića koji nije imao drugi izlaz nego da ispadne džek.
Moj najveći uspeh, ili ponos, je taj što sam tog idiota prikazao kao malog čoveka pred enornim izazovima. Isto tako, hepi end koji je jako tužan. Nisam verovao da je to moguće. Tek nakon toliko godina vidim da jeste.
Jedino što žalim je što sam tu ideju iskoristio prerano, moglo je to mnogo bolje. A opet, da li bi? Šta je spisateljsko iskustvo? Bolje oblikovanje bajatog testa? Nije. Pokušao sam. Isto ili gore ispadne.
Sve u svemu, univerzum Pačulija i njegove - Agencije za temporalno posredovanje - je gotovo. Do daljnjeg, a posle, videćemo.
Nikada ne treba da žališ da si protraćio neku dobru ideju. Na kraju će biti da imaš mnogo više ideja nego što možeš da napišeš. Traćimo samo vreme mrcvareći određene ideje preko svake mere. Novela je objavljena... okreni se od nje i kreni dalje.
Naravno. Samo sam razmišljao, tek da zucnem koju.
i naravno otreznjenje sa sljedecom pricom milicin mu
ko sto gdje kada kako zasto :) veoma siriuisicna prica...a vidim tu je i gospodja santo...
ocito sam se beze ponadao da ce mi se sve price dopasti
zar ne bi bilo neprirodno da ti se sve priče dopadnu?
problem je sto mi se price zenskog roda ne svide niti zapamtim kako se zovu niti ostane ista nakon citanja...
a vidim da su fino pisane...sve to stoji ali sadrzaj mi izmice kao i poenta
Quote from: Black swan on 17-09-2016, 13:29:37
problem je sto mi se price zenskog roda ne svide niti zapamtim kako se zovu niti ostane ista nakon citanja...
a vidim da su fino pisane...sve to stoji ali sadrzaj mi izmice kao i poenta
Cekaj, kako mislis zenskog roda? Napisane rukom spisateljice ili da radnju u prici vodi zenski lik? Sto od toga, a da se tice zenskog roda, ne valja u pricama? Ovo je toliko zbunjola komentar, narocito ako znamo da i muskarci pisu iz pozicije zena, jedanko uspijesno kao sto se i zene spisateljice koriste muskim likovima u pripovijedanju.
Жене много воле да пишу између редова, и ко не зна тај језик међуредовски њему је то све непрецизно и хаотично... и ништа се не дешава. Воли човјек да га води мушка ауторска рука!
Pa sad... Ti možda i voliš mušku ruku... Ne mora da znači da svi imamo iste
snove.
Стипан пише између редова!
Džaba ga bilo kad su međuredovi prazni za većinu fandom manijaka.
najkrace...vecina zenskih pisaca sf prica mi ne lezi
Ma stipan je taj koji često piše u ženskom rodu pa misli da je to pokazatelj nečega...
Quote from: Boban on 17-09-2016, 17:19:10
Ma stipan je taj koji često piše u ženskom rodu pa misli da je to pokazatelj nečega...
Zato jer je jos uvijek vise zaokupljen zenskom anatomijom, namjesto psihologijom. :)
A šta sad pa fali ženskoj anatomiji? Pojma ti nemaš kako funkcioniše moćni muški mozak.
Стипане, између редова, између редова!
Čak je i Santo mnogo bolja u ZS21 nego u Ubiqu ako se ne varam... mada i dalje ne kontam o čemu se tu radi osim o vremenskom putovanju i seksu :D
Usher II sam negdje čitao vidim poznato mi zapamtio sam sumu od 25 milijuna nasljedstva :D i cijenu kuće od 3-4 milijuna
73 broj Siriusa dakle Usher II Ray Bradbury solidna priča
sviđa mi se što je u boji...idemo dalje čitati radove
Izvrstan broj
dobar omjer proze i teorije
samo za moj ukus previše priče o stripovima... koje ne volim pa je zato ocjena manja
urednik se pita kakva je budućnost ovakvog formata ako ima narod internet...
mislim da ako je u boji s raznovrsnim pričama i teorijskim radovima te reklamama za nove knjige i filmove nema zime
nešto slično mislim i za Almanah fantastike...