Idućeg jutra krenusmo duž reke i nedugo potom se uspesmo na autoput koji jejoš uvek bio u izvanrednom stanju, iako konvoji hrane iz Provincije ka Bellandu već odavno nisu njime prolazili. Verovatno je i Unija imala razloga da ga održava. Auto koji sam vozio bio je zelenkaste boje sa jasno vidljivim oznakama Poljske Uprave. Kultisti su imali dobre kanale snabdevanja. V8 interkuler su donedavno koristili agenti Poljske Uprave za rešavanje najžešćih problema po Provinciji i sa uživanjem sam se prepustio vožnji. Aleksa je bio ćutljiv i sve je izgledalo dobro.
Pa opet, nije predugo trebalo čekati na cirkus. Nije prošlo ni pola sata, a jedno naizgled policijsko vozilo, zatamnjenih stakala, stalo se kretati uporedo sa nama. To mi se nikako nije dopadalo. Policajci, bilo Zakavkažljani, bilo Bellandski, tako se ne ponašaju. Sad je prekasno za nagle poteze, pomislih, i nastavih vožnju kao da se ništa nije desilo. Nije bilo pametno postati upadljiv. Znao sam da su šanse da preživimo mnogo veće ako naši tajanstveni pratioci ne primete da sam nešto posumnjao. Tek što usporih, niotkud se iza mene stvorio ogromni crni džip. Samo što se nije zabio u mene! Ruke mi se zgrčiše na volanu i obli me hladan znoj. Vrag je odneo šalu! Aleksa nešto procedi kroz zube i dohvati pušku sa zadnjeg sedišta.
Presretač koji sam vozio imao je dvesta četrdeset jednu konjsku snagu i jak obrtni momenat. Najjača raspoloživa dizel mašina. Počeh procenjivati situaciju. Ako je ovo kraj nas dizel vozilo sa trolitarskim motorom, nema nikakve šanse u trci. Čak mu ni motor od četir koma dve litre ne bi mnogo povećao izglede. Jedinu je opasnost predstavljala mogućnost da se radi o benzincu od pet hiljada kubika. E, onda smo ga ugasili!
Dao sam gas po pravcu, pa šta bude! Put je bio pust kô Kalahari. Bio sam oprezan, a svaka je sekunda izgledala kao večnost. U jednom trenutku srce mi poče brže igrati, jer u susret nam je dolazilo neko vozilo. No, istog trenutka naš je pratilac upalio signalizaciju i namernik se uklonio s puta. Shvatih da nas ništa sem sopstvene srčanosti neće spasti.
Pritisnuo sam gas do daske i zaigrao na sve ili ništa! Međutim, moje najcrnje slutnje oko uljezovog motora su se obistinile. Benzinac! Nije to bilo vlasništvo nekog ko bi vozio dizel zbog racionalne potrošnje goriva ili da iz njega sutra izvuče najbolju cenu. Jok! Bio je to auto hladnokrvnog ubice! Ne samo što nije dozvolio da se odmaknem, nego me je pretekao i zauzeo poziciju ispred mene. Tu je malo usporio, a džip mi je odmah prišao sa desne strane. Iza mene se pojavilo još jedno vozilo, nešto veliko i crno. Stomak mi se zgrčio od nervoze. Potpuno su nas okružili. Ispred mene policijsko vozilo, sa leve strane ograda, desno džip, a iza ovaj novodošli, svi crni, sa zatamnjenim staklima, možda i blindirani. Put se otegao, krv ledila u žilama. U svakom deliću sekunde sam očekivao rafal. I vidite, ono čemu sam se nedugo pre toga smejao, stade da mi se dešava. Kroz glavu počeše da mi se ređaju slike prošlosti, kao na filmu: Obris zida što nestaje u zaslepljujućoj eksploziji, Milanova krv koja se rasprskava po meni, crna uniforma na ženi azijatskih očiju, major Ostrogonac što se nasuvo brije bajonetom, urlanje ratnih veterana u Hramu svetog Ujedinitelja, Milenino zabrinuto lice, žena koja poput gazele promiče kroz rasprskavajuće udare energije...
A onda stiže mir. Vozio sam ogromnom brzinom priklješten vozilima oko sebe, ali mozak mi je radio trista na sat. Prešli smo već četrdesetak kilometara, ali sve vreme mi je nešto išlo na ruku. Ili je to bilo neko usamljeno vozilo kao očevidac, ili neka kontrola Unije pokraj puta, pa čak i neki autostoper. Da li zbog toga, ili iz nekog samo njima znanog razloga, nisu nas odmah likvidirali.
Brinuo me je deo autoputa kroz šumu. Tamo su jako male šanse da nekog ima na putu. Ako dotle stignemo, gotovo je s nama. Možda je baš to mesto određeno za egzekuciju.
Idućeg trenutka mi se pred očima stvorila izvrnuta cisterna. Ležala je poprečno, pa je prekrivala i jednu i drugu stranu auto puta, sve četir' trake.
Usporio sam postepeno i pored puta ugledah rasute rezervne delove, ali nazreh i jednu rupu u graničniku. Cimnuo sam volanom naglo udesno prema džipu, čime sam zbunio vozača, koji je uz škripu guma skrenuo vozilo. Još uvek smo jurili preko dvesta na sat i policijsko je vozilo daleko odmaklo pre no što je vozač shvatio šta se dešava. Prekasno! Stadoh da se provlačim kroz ogradu, kad me je protresao udarac otpozadi. Vozilo što me je pratilo krenulo je da svojim branikom mlati po zadnjem delu mog auta. Tren potom udarih u ogradu i glava mi tresnu o volan. Sve mi se zamračilo pred očima i sveta nestade.
a pauza u pisanju jedno pet-šest godina; obilaženje zanimljivih mesta po svetu, pustinjaštvo, moreplovstvo, alpinizam... daj malo poradi na sticanju senzacija, ne drvi dve isušene motke sve vreme...
Je li, Stipe, jel se piše novi roman? :)
Meni su te zbrzane scene akcije, koje bi mi možda na filmu izazvale adrenalinski nalet, u književnosti strašno dosadne... A pogotovo scene gde se jure vozilima, to su mi, zapravo, ne računajući besnog Maksu, najdosadniji delovi svakog filma... Nego, daj bre neki odlomak gde se likovi raspravljaju, tuku i seksaju, pa da malo živne tema. Ovako, isečeno iz konteksta, ne da mi se bilo šta pametno zaključiti. Mislim, ima tu neke gradnje sveta, ali ja ne mogu ništa pametno zaključiti o poljskoj policiji, kultistima i zakavkažanima kada se samo prometnu kroz jednu rečenicu...
Jel? Pa dobro, hoćeš pucnjavu ili seks?
prvo pucbjavu pa seks, ako nije problem:)
Ako ubacis oboje, a pre toga poslusas bobana, imaju svi da citaju o tebi... A mi cemo te posecivati...
Odakle je Rajko dopunjavao svoju pljosku ostalo je tokom celog puta za mene nerešiva misterija, ali se počesto zagledao u nju, tako da je neprestano bio podnapit. Uprkos tome bio mi je od velike pomoći, pre svega zbog izvanrednog poznavanja situacije na terenu. Uz njegovo vođstvo s lakoćom smo izbegavali kako Zakavkaške patrole, tako i bande razbojnika koje su vršljale unaokolo. Nisam se mnogo udubljivao u razjašnjavanje svrhe našeg putovanja, ali sam uskoro bio prinuđen da mu kažem kuda smo krenuli. Odabrao sam drugo veče našeg putovanja kad je već i inače postao prilično sumnjičav.
Zaustavili smo se na jednom proplanku, zapalili logorsku vatru i pojeli po konzervu pasulja, pa pošto procenih da je Rajko delimično trezan započeh:
- Rajko, brate, nešto ti moram reći.- Rajko me odmeri blago telećim pogledom.
- Reci Milivoje, pa naši smo, ne stidiš se valjda?- odgovori nehajno, pa nastavih sigurnije.
- Ja moram preko, na teritoriju Republike.- na to Rajko razrogači oči kao da je progutao feferon.
- U, jebote!- propenta meškoljeći se.
- Moram Rajko. Imam važna posla tamo.- počeh da objašnjavam, razmišljajući o tome mogu li mu sve ispričati, ali on me prekide, rešavajući time moje nedoumice.
- Aaaa... Ti bi malo pljačk'o? Pa što tako ne kažeš kumašine, gde je pljačka tu je i brat Vrcelj. Pa jeste, ovi iz Unije su se nešto mnogo narogušili, k'o da je ono iz kuća nji'ovo. Valjda Belanđani gledaju svoja posla i puštaju narod da se snalazi.- obliznu se.
- Jeste, Rajko, kažu da je tamo disciplina nikakva.- zapeh ohrabreno da podržavam njegove pretpostavke.
- Dobro, dobro... Nego ima tu jedna nevolja... Moramo kroz ratnu zonu, a tamo su nam gaće na rešetu. - prekide me ponovo, najednom zabrinutim glasom.
- Pa kako ćemo?- napravih se naivan.
- Ne boj se brate, prolazio je Rajko svuda, pa ćemo i tamo. Ima jedno mesto gde nije preteško proći... Ako preživimo...- započe Rajko da objašnjava.
- Možel' se ogrejati kraj te vaše vatre?- prekide ga nepoznati glas. Obojica se trgosmo. Toliko smo se zapričali da uopšte nismo primetili trojicu odrpanaca što su nam se privukli nadohvat ruke. Zapažajući kako se Rajko nelagodno osvrće ka podalje odloženom razaraču, krenuh rukom ka revolveru, ali prekasno. U rukama one trojice sevnuše oštrice. Rajko u zadnjem trenutku podmetnu lakat pod sečivo koje mu se poput zmije ustremilo ka grlu i zadobi posekotinu. Urliknu od bola, pa tresnuvši pesnicom napadača odasla ga u carstvo snova. Iznenađen brzinom napada nikako nisam stizao da dohvatim oružje i padoh u prašinu s neprijateljem nad sobom. Rajko mi nikako nije mogao pomoći, jer oko njega je već kružio treći napadač. Iako moj pratilac više nije bio onako spretan kao nekada, snaga ga još uvek nije izneverila. Toga je napadač očito bio svestan, poučen sudbinom svoga saučesnika, pa se nije primicao nadohvat njegovih šaka. Neprestano je skakutao naokolo, trudeći se da umori protivnika. Uporno sam pokušavao da se dočepam revolvera, ali previše sam bio skoncentrisan na protivnikov nož koji mi se mic po mic približavao grlu, dok je Rajko sve više gubio korak u održavanju protivnika na odstojanju, pa je često bivao prinuđen da izbegava hitre ubode. Na jedvite jade sam zadržavao mlađeg, jačeg i spretnijeg napadača, škrgućući zubima od nemoći, kad najzad napipah držak oružja. Trgoh i sasuh dva metka u onog iznad sebe, pa još dva u onog što je skolio Rajka. Onaj treći taman stade dolaziti sebi, pa poče kukati:
- Nemoj, molim te, nemoj dragi gospodine... Bili smo gladni, samo smo...- raspričao se, naizgled pitom kao mače.
- Ima li još koga u blizini!- prekidoh ga s prstom na obaraču. Zatrepta, pa poče da muca.
- Ne..nema... Nema nikoga...- najednom Rajko priskoči, pa ga dohvati za uvo i stade da zavrće.
- Aj' bratac, počni da pričaš, il' ću da te očerupam k'o gusku za božić!- pridošlica poče da skiči kao prase kad ga kolju.
- Nema nikog, samo nas trojica, matere mi!- pištao je dok je Rajko sve jače uvrtao.
- Gde vam je auto? - ne pokoleba se moj saputnik.
- Joooj.... Nemoj više, odvešću vas!- kukao je onaj sav povijen pod krvnikovom teškom rukom.
- E, tako te volim.- potapša ga Rajko prijateljski po ramenu, pa ga podiže na noge grabeći ga za okovratnik. - Ajde, idemo do auta, pa begaj brate. Bolje po tebe da nije miniran. Ti ćeš prvi okrenuti ključ, samo da znaš.- brundao je odobrovoljeno moj saputnik.
Pokrenusmo se par minuta kasnije, napred naš napadač, za njim Rajko, s cevi razarača prislonjenim uz predvodnikova leđa i najzad ja. Neko vreme smo se probijali kroz šumicu i po Rajkovom opreznom ogledanju znao sam da ništa tom pacovu ne veruje. Svaki čas sam čekao da mi neko smesti metak u leđa, ali ništa se nije događalo, pa izbismo na jednu čistinu. Tu je stajala neka teška krntija od kamioneta, ali više no očito u voznom stanju.
- Jel' miniran?- zapita Rajko.
- Ma daj... Koja bi budala minirala ovu šklopociju? Skuplji eksploziv no auto.- mrzovoljno će zarobljenik. Rajko klimnu glavom.
- Davaj ključeve, pa da se razilazimo.- obrati se snuždenom predvodniku.
- Eto ih u bravi. Ko bi ovo čudo ukrao.- odvrati ovaj - Nego, mogu li sad da idem?- Rajko klimnu glavom i potapša ga po leđima tako nežno da mu suze grunuše na oči, na šta ovaj naglo đipi i nestade u tami.
Od tog trenutka putovanje je postalo lagodno, iako smo se vozili preko izrovanih šumskih staza i bogaza. Koliko god naše vozilo kilavo delovalo, izgleda da je bilo konstruisano upravo za ovakve terene. Za volanom je bio Rajko koji je ovaj kraj poznavao kao svoj džep. Gotovo da mi se učinilo da smo na piknik krenuli. Čitav nam je dan prošao bez ijednog incidenta. Nisam čak ni primetio kada je to moj saputnik postao oprezniji. Vozio je sporije, stalno pogledom ispitivao okolinu, mrštio se i nerazumljivo gunđao. Ja ga ništa nisam pitao, a Rajko kao Rajko, ćuti i romori.
Kada su najednom s obe strane šumskog putića iz grmlja izronili Unijski oklopnici s oružjem na gotovs, Rajko je reagovao zapanjujućom brzinom. I pre no što su se kola zaustavila, otvorio je vrata i dohvatio razarač, pa iskočio i kotrljajući se ispalio nekoliko kratkih rafala iz teškog oružja kojima je poobarao Zakavkažljane s leve strane. Njihova tela još nisu ni dodirnula tlo, kada se Rajkovo oružje okrenulo ka neprijateljima sa desne strane i smrtonosno preciznim hicima ih počelo kositi. Samo trenutak kasnije i ja sam se sabrao i otvorio vatru.
- Biće nam pametnije da nadalje idemo peške.- izjavi Rajko ustajući i proučavajući mrtva tela protivnika- Sad će ovih gnjida biti sve više i više.
Nastavili smo vrlo oprezno i stadoh razaznavati sve učestaliju pucnjavu. Kako smo napredovali, tlo je bilo sve izrovanije dejstvovanjem artriljerije, a zadah napalma i sladunjavi vonj poluraspadnutih lešina terali su me na povraćanje. Mada je vetar bio usmeren od nas, bio je preslab da bi rasterao smrad uništenja i smrti. Nešto dalje zavukosmo se u jedan od silnih kratera unaokolo, pa podigoh pogled usmeravajući ga ka kordonu koji se rasprostirao na manje od kilometar ispred nas. Dan je bio vedar i jasno sam video da se front postojano drži. Proboji su se neprestano otvarali, ali plameni jezici iz razarača Unijskih operativaca su odbijali svaki napad. Veterani. Ne oklevaju.
Najednom, operativci počeše disciplinovano da odstupaju prema bunkerima. Ograda što se izvijala u nedogled mestimično stade da varniči pod naponom.
Bacio sam pogled na granicu. Proboji su se umnožavali i najzad ih ugledah. Belanđani su krenuli u ofanzivu i uleteli pravo u minsko polje. Razleteše se na sve strane. Nekolicina je prošla, ali su izgoreli na ogradi. Elektrika ih je palila, jednog po jednog. Dosta sam video. Spustih se u krater.
Pogled sam podigao na zvuk sirene. Signal za prestanak opasnosti odjeknuo je pustopoljinom i granica je postala neprirodno mirna. Operativci još nisu zauzeli pozicije, a Belanđani su se povukli ostavljajući za sobom spržena telesa.
- Sad il' nikad brate.- dobaci mi Rajko jurnuvši ka granici. Šta mi je drugo preostalo nego da ga bezglavo pratim?
Neko vreme Aleksa Lakić je ležao pokušavajući da se oporavi od utisaka. Čas su mu glavom prolazili trenuci sladostrašča i vođenja ljubavi, pa bi ih smenjivale slike onog pseta i jezivih pretnji koje mu je Ana uputila. Bože, pa ona to zaista može da uradi! Jednostavno ga zatvori sa tom džukelom i naslađuje se prizorom. Šta on može učiniti da je u tome spreči? Samo da skiči i moli. Kao da su mu se oči iznenada otvorile i koprena pohote raščinila. Najednom je postao svestan da je izložen na milost i nemilost toj ženi i da ona može da mu nanosi bol do mile volje, čak i da ga ubije, a da to niko nikada ne otkrije. Razaznavanje istine je razagnalo iluzije. Otet je, razgolićen i vezan, zaprećeno mu je jezivom sudbinom, pa je ostavljen ovde da moli boga za dobro raspoloženje svoje otmičarke kad se bude udostojila da ga uzme. Čak i dok su vodili ljubav ponašala se prema njemu kao prema najobičnijem predmetu. Ni za trenutak je nije zainteresovalo da li njemu prija taj i takav snošaj .
Kako je vreme prolazilo sve je više osećao hladnoću. Ćelija je bila prohladna, a on nije imao na sebi ama baš ništa. Pokušao je da se pokrije ćebetom, ali ono je bilo maleno i rezultat je bio još gori. Patos je bio od metala, hladan, pa je delovalo kao da ga pali ledenim plamenikom. Najzad je ipak spustio ćebe pod sebe. Potom je sklopio oči i drhtureći čekao. Jeza što ga je podilazila postajala je sve intenzivnija, tako da nije bilo ni govora o spavanju.
Bilo je dovoljno da mu Ana oduzme odeću pa da Aleksinog vaspitanjem usađenog mehanizma odbrane nestane. Kao da su skupa sa par odevnih predmeta s njega strgnute hiljade godina evolucije i ponovo se spustio na četiri noge, pretvarajući se u onog dalekog pretka što u tami sumatranske noći drhturi čekajući lovca da ga ugrabi i nasladi se svežim mesom sa njegovog vrištećeg tela, Golotinja se već vekovima u mislima modernog čoveka pripisuje životinjama, nikako ljudskom biću. Bojao se, itekako se bojao, ali strah nije bio stranac za Aleksu. Od kad zna za sebe svi strahovi ovog sveta pratili su ga poput krvoslednika. Praiskonski užas od razgololićavanja je bio tek jedna osvežena, ali ne i sasvim nepoznata dimenzija stare navike.
Cvokoćući od već gotovo nesnosne hladnoće, poče da se pita koji je smisao te upaljene sijalice koju je platio sopstvenim poživotinjenjem. Sve što je video bile su glatke metalne površine zidova, ništa upadljivija vrata i jedna jedina tapacirana stolica s naslonima za ruke. Kad su obrazi počeli da vlaže, shvatio je da cmizdri k'o devojčica. Nije ga čak ni bilo sramota, mada svega par dana ranije to sebi ni u bunilu ne bi dozvolio. Pa opet, plač je bio olakšanje i celo mu se telo trzalo od grčevitog ridanja. Nije ni bio svestan kad je zaspao.
Probudio se naglo, prenut dodirom i nad sobom je ugledao Anu. Čučnula je kraj njega i štipkala ga za bradavicu. Pogled joj je bio zlurad, ali to lice je i u tako podrugljivoj grimasi bilo nešto najlepše što je Aleksa u životu video. Osećaj u skladu s njom. Donekle bol, odnekle zadovoljstvo. Osećao je da se dole ukrutio. To je postalo navika. Čak i u snu je željan njenih nesvakidašnjih dodira. Primetila je da je budan, oči su joj bljesnule, a usne se još jače izvile u podsmešljiv izraz. Pojačala je stezanje, pomalo uvrćući. Bol poče da prevladava, a uzbuđenje da raste.
-Plakao si.- progovara zavrćući sve jače i jače, -Sviđa mi se to.- kaže dok slobodnom rukom dohvata i drugu bradavicu. Postaje veoma gruba i štipanje se pretvara u čisti bol. Dok ga sve surovije kinji, saginje se i ljubi ga u usta. Neko vreme kombinuje poljubac sa maltretiranjem, a onda ispušta bradavice ne prestajući da ga ljubi. Dok im se jezici prepliću, njeni nemirni dodiri se premeštaju niže, klize po stomaku, preko bedara i najzad unutrašnjom stranom butine, gde se zaustavlja na ožiljku. Osetila je mesto gde je tkivo razoreno i vraća se tamo ponovo i ponovo. Dodir je neobičan, nešto između naslade i neprijatnosti. Prsti su joj radoznali, a pokreti lagani i nežni. Onda prestaje da ga ljubi, podiže glavu i posmatra svoje prste kako maze razdor na koži.
- Kako si se povredio?- pita tiho, ne prestajući da nadražuje staru ranu. U prvom trenutku uskomešani osećaji ga sprečavaju da se oglasi, pa nastaje napeta stanka u kojoj se pokreti Aninih prstiju zaustaviše. Najzad Aleksa shvata njeno pitanje.
- Elektrode. Ja sam temponaut.- odgovara, a njeni prsti pređoše još jednom preko ožiljka.
-Temponaut?- ruka joj zastaje, -Zar to nije tajna?
-Jeste- odgovara Aleksa. Ana klimnu glavom i zagleda se pažljivije u njega, pa kao da se nečega setila, poče opet da mu uvrće bradavice. To je bolelo i Aleksa sklopi oči, ne želeći da Ani pruži užitak proučavanja patnje u njegovom pogledu. Jedno vreme ga je posmatrala toliko oštro da se Aleksi učinilo da će ga udariti, a onda se naglo uspravila, pa je, gurnuvši nogom šerpu prema njemu, sela na stolicu i prekrstila noge.
-Jedi- reče kratko pa stade da ga posmatra. Aleksa je ovog puta bio potpuno siguran da ga ona gleda kao prase što je zabilo njušku u valov i da uživa u toj nakaradnoj slici. Nije ga bilo briga. Žderao je. Do poslednje mrvice. Onda oseti da ga Ana na svoj omiljeni način dohvata za kosu i povlači ka sebi. Suknju je brzim pokretom povukla naviše i Aleksa se izbliza susrete s njenom vaginom, jer veša nije imala. Pribila mu je glavu među noge i znao je šta mu je činiti. Lizao je, lizao i lizao...
Jezik mu je već otupeo kad joj je dosadilo, pa ga je odbacila od sebe. Ustala je i bez reči otišla. Ponovo je bio sam.
Quote from: Mica Milovanovic on 12-04-2016, 17:14:50
Ako ubacis oboje, a pre toga poslusas bobana, imaju svi da citaju o tebi... A mi cemo te posecivati...
Da poslušam Bobana? Nije valjda da delujem toliko bleskasto?
Ne pada mi ni na kraj pameti.
Stipane, jebote, pa ti ne napreduješ ni zeru... dosegao si dno dna i sad se kaljužaš uzduž i popreko.
Hvala na čitanju.
pokušaj čitanja... spoznaja besmisla u trzajevima...
E, jeb'se Scordisk. Prvo me navučeš da postavim odlomke, a onda me prepustiš ovom divljaku na milost i nemilost...
hahahahhahahaha, izvini Stipe:D
ali ko je mogao ocekivati da ce se tako raspomamiti i sta sad ja da uradim?
e, da, i hvala sto si ispostovao i okacio pucanje i seksanje, drugar si:)
Kako šta da radiš? Pa udri ga!
ne znam sta je efikasno protiv ostre kritike... krst, glogov kolac, odmerena opaska?
mnogo je bolje pitanje šta uraditi sa netalentovanim skribomanom...
imam ja link za takve, ali mi je izricito zabranjeno da ga kacim ovde:D mozda i tu pomogne kombinacija opaske i glogovog kolca?
Netalentovani skriboman? Otkad si ti to Bobane postao samokritičan?