Pokusavam napisati novelu, ovo je jedan isecak iz nje, pa ako je neko voljan i ima zivaca da procita i prokomentarise po nesto, bilo bi divno, a i nadasve humano. :evil:
Воз се као шилом прободем црв увијао између брда. Вагон је смрдео на мазива и метал. Зрна прашине лебдела су на бриткој светлости. Учили су нас да је прашина мешавина атмосферских и честица људског порекла, коју чине углавном изумрле ћелије коже. Ко зна колико људи сада удишем. Није ласно бити од меса, бити човек је одговорност према ништавилу.
Утонуо сам у седиште тапацирано плавим штофом, прекрстио ноге и отворио Енциклопедију Мртвих Данила Киша. Симон, јадан мали Симон. Човек је једини који најебе, природу и Бога заболе баш.
На тренутак сам затворио очи. Лице Симона Чудотворца личило је на расточену губаву масу, а из очних дупљи провириваху црви, бели и лепи. Јадни црвићи, нису они крви што поједу огледала душе прво, а кости оставе за преплаћењене музеје. Какав префињени кустос, коврџаве косе и меких прстију, лицкаће моје фрагментеделикатном четкицом, премераваће, категорисати и напослетку спаковати у металну фијоку архиве. Ако баш буде задовољан мојим убогим археолошким материјалом, њиховом каквоћом и очуваношћу, можда и завршим у некој витрини.
- Извини дечко! - пренео ме је неки похабани глас. - Данило Киш је Led Zeppelin наше књижевности.
Отворио сам очи и погледао око себе у углу од 180 степени. Једина особа коју сам видео био је старац, у опанцима и чакширима, са шајкачом на глави. Имао је огромне бркове и кошчато динарско лице. Орловски нос и осмех рашчлањен трулим зубима.У једној руци држао је цегељ пун поврћа, а у другој дрвени штап, којим је лупкао по суседном седишту. На моменте мислио сам да одашиље СОС сигнал. Туп - туп -туп.
- Како то мислите ? - упитао сам збуњено.
- Па те позјамљене референце, које су толико добро позајмљене, да се нико и не осврће на оригинале. Не ваља вам то - појаснио је чича.
Па он мене зеза. Вероватно је неки глумац, а ово курчевна скривена камера.
- Волите Лед Зепелин - решио сам да се и ја правим луд, нека буде по његовом за сад.
- Више џез - застао је и погладио бркове. - Џез је начин живота!
- Није да се не слажем, али ипак сувише акорда и тонова - појаснио сам свој став, опошајући прсте пијанисте.
- Разум је бол, а џез је антидот разуму - повикао је. - Разумеш ли ти то?
Дека је у суштини језив. Наставио сам муцајући:
- Није да ја не волим џез, погрешно сте схватили, рецимо A Love Supreme John Coltrain-a ми је до јаја...
- Тај албум је саундтрек мога живота! - прекинуо ме је еуфорично.
- Критичари су му дали највеће оцене - додао сам поносно, уосталом, читање рецензија префињена је уметност.
- Ма јебеш критичаре - рекао је.
- Јебеш, јебеш - потврдио сам.
Отворио сам ранац и извадио флашицу воде. Отпио гутљај. Господин оставља утисак аутентичног сељака, запуштелог, осиромашеног. Жена му је засигурно умрла, па је одело мусаво и неугледно. Добија црклавицу од пољопривредне пензије, од које не може да подмири ни најосновније потребштине. Вероватно га се унуци стиде, док у Београду продају по сплавовима муда за бубреге. Само ,одакле он зна за све ово? Хтео сам да га приупитам, али чича је наставио разговор по некој својој хистеричној динамици.
- Пусти то сад синко, пусти - рекао је и избезумљено погледао кроз прозор. - Мокро месо поља пулсира вани, погледај!
Обрисао сам длановима окно и заиста, крајолик се чинио као одрана, али још увек жива звер.
Не могу то да објасним, дисао је, подизао и спуштао своја предимензионирана ребра, грчио своје мишице заривене у хоризонт, дисперзовао ка сутону своју фину крв. Било је то више од метафоре, а понешто мање од стварности.
- У праву сте - одговорио сам старцу.
- Осећаш то, ми смо део овог великог тела... болесног тела.
И заиста је тако. Мој одраз на прозору има туђе очи, а предели иза транспарентног лика, грче се и опуштају у ритму првобитног срца. Кардиограм васељење. Туп - туп! Дан поринут у пепео сутона и сунце притиснуто брдима-воловима, док одбегле жишке као врисак не заиграју у твојим очима. Такав сутон, не обећава.
Гладни постиндустријкси предели, похабани градови и на сламчицу испијена села ми говоре да је сандук најидеалнија стамбена јединица радника, паора и уметника. Или пиштољ или партијска књижица у руке, све остало је го курац.
- Који ти је ово Трип по реду - настави чича.
- Трип? - упитао сам. До овог тренутка збуњеност ми је постала својеврсни гушт.
- Вања ти је послала је Картончић Сазнања и Срања, ти си очито young padawan изабрао да лизнеш картончић сазнања. Да си се одлучио за незнање, већ би био мртав, тако је то у стварном животу.
- Одакле ви знате Вању - помислио сам да му је он унук, те сада праве шегу.
- Дописујемо се док ти још ниси ни био у најави, ма ни тата ти није био у најави, били сте alpha верзија кикстар игре, спермићи међ` облацима.
Овде сам начинио стајанку и удахнуо дубоко. Погледао сам га право у очи. Зелене очи, млечних беоњача, трепереле су под неонкама. Имао је сијасет концентричне боре око усана, доста је дувана набрано, за тако упечатљиву мештеровићевску резбарију на његовом лицу.
- Деда, ти мене зајебаваш. Ја сам хтео да терам ово спрдњу са тобом, али што је доста је доста - рекао сам резигнирано и одсечно уперио прстом у њега. - Ко си ти? Одакле знаш све те ствари? Стари лисац је ћутао спокојно, уз благи осмех.
- Па зар немате паметнија посла и ти и тај Вања него да ме зајебавате? - повикао сам.
- Значи први - узврати он смирено. - Опусти се све ће бити у реду. Вања може да се представи у многим облицима, видећемо како ће бити теби. Да ли хоћеш да знаш како се представио мени?
- Па ајд, ако баш морам... - рекао сам уз уздах.
- Било је то у време сремског фронта. Јединица је била састављана од предратних занатлија и трговаца. Послали су нас да изгинемо. Преко Дрине, преко јебене Дрине! Немци су знали да долазимо. Имали су наш у шаци и стегли песницу најчвршће што могу. Наста општа бежанија. Као да је неко згазио мравињак, па куд који мили моји, преко друга, преко друга. Гази! Наредник арлауче, "Стoj те! Пизде буржујске!" и упуца у потиљак Мирка, великог претратног кавгаџију и батинаша, а на фронту изванредног кукакавицу. И.. - застао је, замислио се, па потом стиснуо усне. Осетио сам да су му мисли поприлично далеко. Припалио је цигарету, а велика печурка дима испунила је купе. Наставио је уз уздах:
- Убише и наредника, да ли наши или Немци. ко ће да знати. Ми сви у воду, а она ледена. Меци фијучу около. Нема Шваба милост, не, не. Никада нисам био неки пливач, али шта ћу... поред мене друг из одељења тоне, ја покушао да га спасим, држим га за рукав, а он као клада. На крају сам га пустио. Понестаје снаге. Слаб сам, удови су крути, залеђени. Мислио сам "готово братац", а онда, онда се појавила Она на другој обали. Махала је. Одмах сам знао, иако је никада пре нисам видео, да је то Вања.
- Зар Вања није дечак - прекинуо сам деку у сред реминисценције.
- Вања је оно што Вања жели. Не прекидај ме!
- Ја се извињавам - рекао сам отегнуто и помало подругљиво.
- У сваком случају, исто као и ти, дописивали смо се читавог живота. Баш пре но сам пошао на ратиште, добио сам два картонића у писму, Знања и Срања, то јест, незнања. Чувао сам их џепу од кошуље, али да ли их је вода оштетила, нисам могао знати. Сажвакао сам онај Знања. Следеће чега се сећам, пробудио сам се на врху Палате Албаније, а рат је био готов. Београд је мирисао на крв и лето. Насмејао сам се неким грохотом, својственим само адолцентима.
- Вама је у вашем селу узгајање албанке национални спорт - рекао сам подругљиво.
- Педерко један мали - просиктао је кроз зубе и лупио ме штапом по глави. - Трип је светиња, пази шта причаш. Поштуј Великог Моџуа!
То име, као да сам га чуо пре!
- Ко је Велики Моџу? - упитао сам, овај пут љубазно.
- Пусти, није време.
- Како није?
- Па лепо, ето тако. Иди сад, читај Данила, Киша и снега, и пусти ме на миру - одговорио је чича и окренуо главу. Нисам више био сигуран, да је овај пут тако добра идеја. Толико бесмислица на једном месту. Осећам се мучно.
Клаустофобично је бити у месу. Метални вагон надодаје још један слој тескобе, али не пуцам, балон сам бескрајне запремине, испуни ме анксиозношћу колико желиш и нећу пући. Можда ћу одлетети у ваздух, уз фијук и лелујање, али моје комадиће неће ни један јебени психијатар састављати медикаментима и здравственим шифрарницима.
Затворио сам очи и усресредио пажњу на своје тело. На оно што се дешава унутра. Пулс је тукао, врло налик на онај било који сам осетио пре пар тренутака међу брдима. Симон је наљутио Бога, мени треба Бог који се не љути. Божанство песника и лудака. Утонуо сам у сан. Обамрло тело ми је говорило "напред!". На тренутак све је постало мирно, као топло млеко у здели. Облици који су ми се указали пред очима, личили су на необичну љубавну геометрију. Било је нечега сензуалног у том преплитању форми, углавном правих линија и оштрих углова, са сумњивим колоритом, какав се на сликарским палетама не може наћи. Моји блудни, праволинијски херувими. Пресецају једни друге као маказама, спајају се и растачу, нестају и поново уобличавају, живљи но икад. Напослетку, из дремежа ме је пренело нешто, што могу само описати као завијање паса. Какофонија лавеж-гласа, и метална шкрипе вагона, расточила је деликатна и еротска геометријска тела у мојој глави. Танка жута линија, као прокључало уље, појавила се пред мојим очима. Отворио сам капке широм.
Пар тренутака је било потребно да измаглица нестане са мог видика. Контролори?
Мора да су они. Позната ми је та надмоћ у држању. Тај тврд и бучни корак, као да је мамут нагазио под и затресао читаву лимену конструкцију вагона. Имали су плаве униформе, које су због светла, на моменте, деловале да су од пурпура. Нова царска династија, сецикеса и картоцепа.- Чича, који су ови?
- Комуналци-рација, смарају нас приликом готово сваког Трипа - одговорио је котрљајући очима.
- Заборавио сам да купим карту - рекао сам забринуто.
- Хах, чуј ти њега заборавио, уосталом није ни битно, показаћеш им картончић незнања, то је једина карта коју они гледају.
- Картончић незнања? - приупитао сам збуњено.
- Па да, писало је у писму, носиш Картончић Срања, то јест незнања, за случај да наиће контрола.
Загризнуо сам усну забринуто. Све су ближи и бучнији. Страх се увукао у мене, као да пролазим кроз унутрашњег топлог зеца. Мишићи туку сопствене кости, шибају нутрину, кажњавају својим контракцијама и трзајевима на њих поносног власника. Нервоза нема милости. Човек у човеку нема милости.
- Па ја то нисам понео - објаснио сам.
Чича је подесио шајкачу. Гледао ме у неверици. Примакао ми се.
- Слушај синко, ово је озбиљно. Није зајебанција! Ако те ухвате без карте, вивисекцираће ти мисли, а то је грозна слика. Гледаћеш како свако твоје сећање, раставњају на фрагменте, што и није тако страшно. Проблем ће бити када дођу до судова и ставова. Човече да знаш само како то боли, док их на живо пресецају, испитују и сондирају. Као ноге да ти секу. Није се шалио. Поглед му је био одлучан док је говорио. Куда сада?
Вагон се чини све тескобнији, а лавеж-глас интезивнији. Осећао сам се као маче остављено у кутију за ципеле кога размажени балавац дрмуса, трчећи преко игралишта. Испустиће ме сваког трена и разбити ме у безброј ситних мачијих костију. Било васељења тукао је све јаче. И ја и ова брда око нас дисали смо све дубље.
- Па шта да радим? - питао сам у очају.
- Ја ћу их запричати, али ти ћеш морати да бежиш.
- Ма где?
Претурао је нешто по цегељу и извадио свежан кључевао. Изабрао је највећи и ставио га мени у џеп.
- Овим ћеш закључати врата од овог вагона, да им успориш кретање. Тим истим кључем откључаћеш врата последњег вагона у композицији. Затим ћеш скочити.
- Аман, погинућу човече!
- Можда, а можда и нећеш. Наравно то зависи од Великог Моџуа, он чини оно што он чини и ту нема философије.
Кондуктери само што нису ушли у наш вагон. Да ли остати и покушати начинити некакав договор. Па и они су људи, можда усагласимо наше несугласице.
Прешао сам погледом око себе. Вагон је релативно пуст. Два реда иза мене две препичке, једна је избацила сисе и обукла кратки тексас шорчић. Контеплирао бих читаву вечност над њеним облинама, али мораћу то да оставим за неко мање динамично време. Лево њих, при крају вагона, још један чикица, врло налик овом овде.Лако могу да побегнем и искочим, али шта онда? При оваквој брзину сигурно ћу поломити врат.
- Знаш шта чича, ја ћу покушати да разговарам са њима. Пронаћи ћемо неко здраворазумско решење, сигуран сам! - нагласио сам то и лупимо шакама о бутине. - Пронаћи ћеш смрт будало! Погледај их поново.
Било их је тројица. Нешто их је пренело, вртели су главама и њушили ваздух набреклим носинама. Постали су јако узнемирени. Као да су режили, пре но говорили. Згрчили су лица у гротескну маску исрпеплетеног ткива. Из коже најстаријег по чину од њих почеле су неконтролисано да расту оштре длачице. Није прошло задуго пре но су му читаво лице прекриле црне чекиње. Испустио је урлик и збацио капут са себе.
- Шта се ово дешава - упитао сам чичу успаничено.
- Нањушили су те и сада се враћају у своји природни облик.
Преображај је силовито искуство, а како сам касније сазнао и врло мучно. Комуналац-рација док се преображава осећа егзистанцијални бол, јер његова суштина постаје другачија, његово биће трансумутира у ново-стару суштину. Софистициране когнитивне процесе он мења за инстинкт. Нестанак Ега је поготово мучан, острво свести неумитно копни и враћа се у бездан нагона из кога је потекло.
- Да бежим?
- Што пре!
Устао сам и кренуо ка другом крају вагона. Остали путници били су поприлично спокојни. Да нисам ја све ово умислио? Шклопоција се тресла, колена такође. Затетурао сам се, али остао на ногама.
Знојавим шакама оставио сам масне флеке на седиштима, придржавајући своју погнуту фигуру. Прошао сам поред оне две девојке. Пнеуматичност једне заиста ме је импресионирала, а тек очи, бескрајни кругова ћилибара и углачаних беоњача. Кожа летња, мрка, као згрушани ливадски мед. Човече, залио бих јој и последњу пору својом течношћу. Контрола је ушла у вагон!
Осетио сам ветар на врату и животињски воњ у ноздрвама. Свака длака на телу је поскочила. Амалгам узнемирења и узбуђења. Звук трења точкова о шине. Метал о метал.
Окренуо сам се, као и сваки Орфеј-аматер.
Највиши међу њима још увек је имао остатке плаве кошуље на раменима. На еполетнама оцртавао се високи официрски чин. Глава му је најбодобнија ротвајлеровој, издужења њушка и оштре уши, црна кратка длака и огромно зубало, диспропорцијално остатку лика. Тело набијено и рундаво као код гориле. Врат жилав, а очи црвене и жмиркаве. Уместо шака канџе којих се ни Вулверин не би постидео.
Прострелио ме је погледом. Гледајући те ромбоидне очи осетио сам његовог намере. Није ту било ничега, само вакум, празнина и крзната прилика која граби ка свом циљу. Ни племенитог дивљака, ни племените животиње, само звер.
Надмоћ жила! Напрегнуо се као атлетичар пред старт још једне бесмислене трке. Припрема, позор, звиждук инстинкта и лов нека почне.
Трчао сам. Моје брзо за њега је умерено. Двадесетак метара до следећег вагона постали су бескрајна раздаљина. Ударио сам колено о наслон седишта. Чикица, који је изгледао као реплика оног гуру-чикице, погледао ме је мрко.
Простор између мене и контролора све је мањи. Готово да осећам његов топли дах на потиљку. Време - простор страшан је крвник, само секунд или центиметар, коштаће те живота.
Напослетку дочепао сам се краја вагона и залупио врата. Нервозним покретима извукао сам кључ из џепа и закључао браву. Зачуо се свети "клик".
Контролор је застао. Овде сам ипак видео одмереност у његовом понашању.Није се безумно бацио на провидно стакло које нас је делило. Пажљиво је посматрао препреку. Имао само тек трен за предах. Шта ли се до ђавола догађа, зашто не поцепа овај пауспапир између нас? Следио сам се, ако сада јурнем то ће га испровоцирати, сигуран, и кренуће у потеру, до сад невиђеном жестином.
Пнеуметична девојка, до тада скривена монолитним леђима звери, појавила се пред нама. Помазила ју је по врату и мишићавим леђима.Контролорева вилица се опустила, а језик испао и њихао као клатно часовника. Да ли је она мој спаситељ или је све ово део лукавог плана?
Погледала ме је. Насмешила се учтиво. Тело јој је било сулудо похотно, али лик је има нечег благог, готово дечијег. Наставила је да мази његово крзно, аон се умиљавао уз њена бедра. Када се сасвим примирио,откомачала је дугме које је држало шорчић на месту и смакла тај комадић тексаса низ бутине. Гаћице су биле црне и чипкасте. Скинула је и њих. Махала ми је руком да се приближим. Примакао сам се лицем тик уз стакло. На тренутак сам јој погледао очи и беле зубе који су штрчали испод њених брижљиво нашминканих усана. Вратио сам поглед ка њеној вагини. Кожа јој је била бљештава као премазана уљем. Савршен вулкан од меса.
Схватио сам да ме дозива. Ни сам не знам како, али њен глас се ушуњао у мене, "Приђи , отвори". Зглоб који је везивао два вагона испунише искошени праменови светла и њено шапутање.
Одупри се. Извајанебутине блистају. Меким дланом прелази преко глатке коже. Одупри се, идиоте! Прстима прелази преко клиториса. Гола аорта тукла је све више. Срце понире у бенушаву и бестидну крв. "Отвори", као гвозденом грабуљом те речи прелазе по кори мог мозга.
- Не! - раздрао сам се. - Не!
Умиљати глас је нестао. Вагина је почела да бубри. Тамна слуз потекла је из ње. Усмине рашириле су се као ешарпе на ветру. Глава змијоликог створа изпузила је из њене нутрине. Зашиштала је, откривши шест великих зуба, распоређених у хексагон. Бацила се на врата и зарила своје чељусти у стакло. Светлост је нестала, а мирис се претворио у смрад сумпора и мокраће. Нисам више имао куда са својим страхом. Јурнуо сам ка другом вагону. Иза седишта провирила је гомила деца. Смејала су се и вриштала. Извадила су мобилне телефоне и сликала мој бег.Заслепљујућа светлост блица. Поређена мајушна лица трепере.
Чуо сам стакло како пуца! Крволочна потера граби корак. Дечурлија ме хватају за руке и вуку за кошуљу. Говоре, "селфи, селфи". Отресам их и убрзавам.
Стижем до краја вагона и откључавам врата. У позадини чујем врисак. Окрећем се. Контролор је јурио, одбацујућу се ногама и подупирајући предњим шапама. Пратила га је пнеуматична девојка, која је са спуштеним шорцем ходала доста неспретно. Змијолики створ, једним крајем је штрчао из њене вулве, а зубатом, љигавом главом, лелујао је у полутами између главица узбуђене деце.
Забио се у уста једне девојчице, сажвакао усне и ишчупао јој језик. Пала је на под ропцајући устију пуних крви. Беж блуза геометријски прецизно опеглана, упила је заиста необично много крви. Треперење блицева се појачало. Малишани су у трансу поделили фотографије са лице места на друштвеним мрежама. Вани, вечерња измаглица наговештава јесен. Страх је расут низ кичму. Да ли ће ови каменчећи око шина бити бели хлебови када паднем на њих, или праскаве каписле залепљене за кожу, зна једино Велики Моџу.
Скочио сам, замишљајући да сам прозрачни херувим из мог сна.