Sinoć sam pomislio da je bezveze da na topiku FANZIN TERRA pišem o nastajanju fantastične priče, jer mi se ponekad učini da je osnovni problem pisaca u nastajanju kako da se probiju od osnovne ideje do teksta. Takođe, da bi bilo zgodno pisati i o kasnijem životu priče, od objavljivanja na dalje. Priča "Varnica" je sasvim zgodna priča za to. Tema TEORIJA I PRAKSA je pravo mesto, ali je ispalo da je i pomenuti topik u istoj temi. Bože, koliko smo mi zabrljali kad više ništa nije tamo gde je Boban dalekovido predvideo.
VARNICA I ISKRA
Nastajanje
"Varnica" je napisana u vreme kad je ideja bila važnija od sadržine. Možda izgleda neobično i zbunjuje, ali ako u priči ne postoje likovi sa kojima možete bar delom da se poistovetite, onda ta priča ne vodi negde. Okreni-obrni, likovi nose priču, sa njima se držite za ruku dok putujete kroz nju, sama ideja je gorivo, a kome je važno gorivo, ako auto ide?
Već sam negde pisao da su mi arheologija, praistorija i istorija omiljene teme. Posebno, trenuci kad je primat odlučio da postane čovek. Lako sam prihvatio da je oskudica dobar pogon, ali, zašto uvek na sever, ako su na severu iskušenja najveća? Tako sam odlučio da napišem priču o nadziranom putu budućih ljudi ka severu, sve dok ih iskušenje ne uništi ili premetne u prave.
Ispalo je dobro, priča je dobila pravo na život u naučnoj fantastici, a to, da li se zaista tako dogodilo i nije važno. SF je pripovedanje mogućeg, a ne izvesnog.
Život
Sudbina priče je da je čitaju ili ne čitaju.
Dr. Zoran Živković, kao urednik "Kentaura", prihvatio je priču i uvrstio je u zbirku "Najbolje svetske priče 1986". Priču je ponudio na poziv izdavača iz SSSR, pa je sledeće godine izašla i u "В тении сфинкса", zborniku naučno fantastičnih dela socijalističkih država, Mir, Moskva, kao i u ,,Superpipu", Ljubljana. Tamo je dobila ime ,,Iskra", pa sam naučio jedan sinonim. Priča na tri jezika, plaćena iznad mojih očekivanja.
Odmah sam pošteno platio prevod na engleski jezik i poslao priču u ,,Omni", koji je smatran za vrh časopisa u SAD koji objavljuju naučnu fantastiku. Zašto? Pa, ako ne ciljamo sam vrh, zašto bismo se petljali sa pisanjem. Posle dva meseca sam dobio pismo od urednice Elen Detlou, da je moja priča u redu, ali da ne objavljuju RELIGIOZNI SF!!! Džabe što mi je pisala lično Elen Detlou, to pismo je kružilo po društvu ,,Lazar Komarčić" mesecima, jer, za ime sveta, odgovorila mi lično osoba koja je bila ikona fantastike tog vremena. Možda je to pismo i dalje kod mene, a možda je i kod Bobana Kneževića. Kod njega ima više podataka o mom pisanju nego kod mene.
Kad sam počeo da se pitam zašto je moja priča religiozna, nisam našao bolje rešenje nego da natentam neke od poznavalaca ruskog jezika da mi retro prevedu delove ,,Varnice". Ono šta sam dobio pas s maslom ne bi pojeo, ali je zaiskrilo (zavarničilo), da se moj glavni nadzirač zvao Angel, odnosno, u ruskom prevodu – Anđeo!!!
Ne znam koliko sam sebe ispsovao što sam ga tako nazvao, prezime mi nosi tu oznaku, ali poticaj za pogrešno tumačenje je bio u priči i Bog otac to više nije mogao da ispravi. Tako, da kad pišete priču, ništa nije nevažno i ništa ne može da vam nanese više štete nego vi sami.
KLEK I KAJS
Moguće je da danas izgleda blesavo napor da se objavi prva priča. Na Krfu, pošto sam rešio sve sudoku zadatke, a ostavio ženi da rešava ukrštene reči, prevario sam se i počeo da čitam priložene tekstove. Da bude jasnije, ukrštene reči sam i sam pravio za neku kintu od 1958-60, a posle mi je postalo dosadno, osim kad žena pita za neki termin. Da se vratim u temu, članci u tim izdanjima su katastrofalno napisani, intervjui su debilno vođeni, o Geteu sam naučio jedino da se rodio istog dana kad i ja.
Osnovni problem je što sam naišao i na neke nadri priče, neko od toga sebi pravi bibliografiju, pa sam se zapitao zašto se tolike godine zamlaćujem usavršavanjem jezika i pripovedanja. Od sada pa na dalje, nemoj neko da me nazove piscem, ni ja neću. Tehnolog u penziji i – kvit!
Nastajanje
Negde 1981. sam umislio da mogu bolje da pišem od većine domaćih autora u prilozima ,,Siriusa". Krenuo da pišem priče, da ih šaljem, da čekam novi broj i gledam da li je ,,za objavljivanje" ili ,,nije za objavljivanje". Naravno, nikad nije bilo ,,za objavljivanje". Sve do 1984. godine. U međuvremenu sam ustanovio da su domaće objavljene SF priče po volji urednika Borivoja Jurkovića. Biće da je čovek voleo seksi priče, a nadobudni kao ja navalili da mu ih nude. A on da objavljuje. Kao iskonski inadžija nisam ,,teo da oću". Ključni okidač bila je priča četvorice Nišlija, kojima je objavljena epska priča sadržana samo u jednoj rečenici: ,,Hlloyge se naže nad nju i pojeba je".
Tu konačno popizdimo moj drugar Monja, alias Aleksandar Manić, i ja. Otvorimo klekovaču i kajsijevaču, svaki u svoju čašu, pa smo otada Klek i Kajsije. Sednemo i onako veseli napišemo priču ,,Siriusu" kao čestitku za njihov stoti broj. Usput napušimo sve seksi priče u ,,Siriusu", posebno onu u kojoj se govori o specijalnom kurtonu koji će da omogući materijalnom čoveku da kresne nematerijalnu žensku. Dokačili smo i neke druge priče o partenogenezi. Kako to obično biva uz klekovaču i kajsijevaču, opalili smo i urednika Borivoja Jurkovića, recenzenta Darija Đokiča, pa kad je na kamaru i Dr. Zorana Živkovića, na ,,Kentauru" za ,,Polaris" i mitskog ABNa. Nad svakog od njih se ,,nagnuo" Hlloyge.
Izgleda da su u redakciji ,,Siriusa" pukli od smeha, objavili su tu ujdurmu i posle toga mi nikad nije odbijena nijedna priča. Do dvehiljaditih, na drugom mestu, zbog čega ne šaljem priče na konkurse. Ali, to je sasvim drugo pripovedanje.
Život
"Mozaik od sto kockica" je crknuta priča. Niko je se ne seća osim mene. Meni samo znači da pisac u pokušaju mora da bude krajnje drzak ako želi da na sebe skrene pažnju.
Alo, ja se sećam MOZAIKA... I sećam se da sam se nasmejao kad su "otišli crnji od najcrnje noći!"
Eto, za "crnjeg od olujne noći" sam zaboravio, ali se Hlloyge i na njega "nagao". Bila su to vesela vremena. Podjebavaš, ali bez loše namere.
Pošto su me uspešno odstranili iz radionice, tamo će žariti i paliti bitange.
Neka ovaj topik ostane za utehu onima koji svoje pisanje smatraju izborom. Neko vreme ću se pozabaviti sa tri elementa:
1. Šta je to atmosfera u rukopisu, ako meni uopšte nije jasno?
2. Prvo ili treće lice u narativu?
3. Danijela Stil ili Stiven King u projekciji kratke priče.
Veoma je zgodno oceniti da nekom rukopisu nedostaje atmosfera. Pisac ostaje zabezeknut, jer ne zna šta mu to dođe. Moguće je da je to nešto slično onom šta sam pisao da pisac mora da pruži ruku čitaocu i da ga vodi kroz priču. Ako čitalac ostane sam, da tumara bez osećaja gde se nalazi, onda stvarno nema atmosfere, ne može da diše. Ranije ili kasnije će da odustane. Više puta sam požalio što smo izgubili Uroševića, jer bih se s njim i ogrebao o žbunje dok se provlačimo kroz priču. Sve zajedno, to za mene znači da čitaoca ne smemo da dovedemo u stanje da posumnja u ono šta nam pripovedamo. Ako nekome trebaju detalji, možemo i detaljnije.
U tumačenjima je ispalo da je pogodniji narativ iz prvog lica. Kao, tako smo "bliži". To nije tačno. Prvo lice samo zatvara narativ u okruženje pripovedača, treće lice mu daje slobodu da u pripovedanje uključi i događaje kojima pripovedač ne prisustvuje. Dakle, prvo lice omogućava prisnost, a treće lice slobodu pripovedanja u široj slici. I o tome možemo detaljnije, ako neko ima potrebu.
Mada je Danijeli Stil pripisano "ženskasto" pisanje, što je primer mizoginije, dilema je povezana za kondenzovano i rasplinuto pisanje. Naravno, tu je Stiven King dobar primer, ali njemu se plaća na kilo teksta. Daj je i primer Bukovskog koji nije gubio prostor na detalje. To bi, zaista, pogodovalo kratkoj priči. Odavno smo formulisali da je kratka priča nuila do dva lika, uvod, zaplet, rasplet i poenta. Ko se zaplete u više ima problem. Naravno, priča uspešno ispripovedana na tri i po strane lako može postati veća, ako je motiv veći.
Ovde ću se zadržati na domaćem romanu koji trenutno čitam. Ima preko četiri stotine strana i deo je trilogije. Pokriva ukupno pedesetak godina pseudoistorije. Ja bih to ispripovedao na manje od dve stotine. Dakle, ima priču, ali i beskrajno mnogo nepotrebnih informacija. Po mom iskustvu, to čitaoci, tokom čitanja, a budući da sam detaljista ništa ne preskačem. I smetaju mi nepotrebni detalji. Možda pisac postane naš Stiven King, ali ja ni Stivena Kinga ne čitam. Možemo da raspravljamo i o tome, ali sumnjam da će biti zanimanja.
Uh, nikada mi nije bilo jasno sta ljudi vide u kingu. Jednom sam zaglavio na otoku sa samo mracnom kulom na raspolaganju i albumom osvajaca... osvajaci su bili bolji
Ma, sasvim je legitimno da neko Kinga voli, a neko ne. Zbunjuje me što me odmah izvlačite iz teme.
Ma daj... Mračna kula uopšte nije loša u odnosu na ostala Kingova pisanija...
Meni je mnogo interesantnija zagonetka oko atmosfere u rukopisu, pa ako bi Scallop teo štogod da prozbori o toj temi bio bih mu zahvalan.
Atmosfera u rukopisu je misterija. Kad ne znaš da objasniš pozoveš se na nju. Ako si primetio, ja se pozivam na vezu koja se uspostavlja između pripovedača i čitaoca. Ako je nema, jebeš atmosferu. Recimo, čitao sam roman u nastajanju jednog našeg pisca. Na oko trista strana mi je ponudio bar pedeset likova, ali nijedan me nije "povezao". Čini mi se da do kraja nije odlučio koji lik nosi priču. Imaš i svoju priču, onu iz ZS 20 gde postoji dobra atmosfera pripovedanja, ali i veza sa jednom drugom pričom koju smo gledali na flimu. Bitnije je da imaš svoju priču, ako umeš da prizoveš atmosferu. Recimo, opet ću pomenuti priču o čoveku koji je postao ker. To nisi potrošio i treba na njoj još raditi. Imamo i Uroševićevu priču o dvojici biciklista koji nestaju u zabiti. Odlično, jer je originalna i svoja. Na kraju, pogledaj Bobanovu priču iz prošlog meseca. Dvoje statista koji treba da dovedu žensku do spoznaje da je susrela vanzemaljca. Nasilovano zbog poslednjeg pasusa. Dakle, ili putuješ sa pričom koju ti pripovedaju ili ili iz nje ispadneš.
Quote from: scallop on 03-12-2016, 12:28:58
2. Prvo ili treće lice u narativu?
U tumačenjima je ispalo da je pogodniji narativ iz prvog lica. Kao, tako smo "bliži". To nije tačno. Prvo lice samo zatvara narativ u okruženje pripovedača, treće lice mu daje slobodu da u pripovedanje uključi i događaje kojima pripovedač ne prisustvuje. Dakle, prvo lice omogućava prisnost, a treće lice slobodu pripovedanja u široj slici. I o tome možemo detaljnije, ako neko ima potrebu.
Dobro, najjednostavnije je pratiti radnju kada se na proznoj sceni nalazi jedan lik koji pripoveda, čiji monolog se prati. Problem nastaje kada treba da se javi drugi lik, počinje drama, kada treba da dođe do dijaloga, nekog problema. Nerešiv problem, koji treba da rešimo pripovedanjem u ograničenoj formi nastaje kad se javi treći lik. U kratkoj formi srpskih pripovedaka ima situacija kada radnju prati ili monolog prvog lica ili treće lice pripoveda o jednom junaku (ovo je možda super za vežbanje pripovedanja jer se najlakše upadne u mogućnost prepročavanja).
To treće lice iz kog se pripoveda nije dakle sudeonik zbivanja i događaja kada je u priči jedan lik, ne tako često treće lice prisustvuje događajima kada su u priči dva ili tri lika.
E sad zašto se koristi u tim situacijama treće lice koje je, dakle nepouzdan pripovedač, koji nikako nije mogao biti prisutan događajima niti je od nekog mogao da dozna iz druge ruke šta se desilo? Da li je to autorov upliv nesvesnog, ili glas koji neopazice prevede žedne čitaoce preko vode neznanja i nepažnje, ali nekako dovede do podsvesnog znanja? Dakle, moje pitanje je zašto se to koristi sem u službi slobode pripovedanja izvan slike doživljaja pripovedača?
Moje iskustvo je da je prvo lice jednostavnije. Pripovedač je prisutan. Međutim, posmatrač je isto tako prisutan i ne zavisi od stava protagoniste. Pripovedač je nepouzdan jedino ako mu ne verujemo. AKo je uverljiv onda nema razloga da mu ne verujemo. Ne moramo da verujemo ni prvom licu. Sloboda je u nezavisnosti likova od mesta i vremena događanja.
Pa da...ali imamo udžbenički primer Karamazovih, gde narator u jednom trenutku priča o događajima, dijalozima, sastancima, osećanjima, ekspresijama koje je doživeo i kojima je prisustvovao i može iz prve ruke da prenese impresije, dakle on je DEO priče. Onda priča o tome da mu je neko rekao ili ispričao, pa ajde i tu da mu verujemo, a onda počne da priča o pričama, dijaoizima o kojima nikako nije mogao da dozna bilo šta, ili unutrašnje misli junaka. Moje pitanje biloje je zašto koristi taj recimo unutrašnji glas, glas koji nastavlja da nam priča.
Dakle pripovedač nije jedan, nije sveznajuči narator kao što je često primer ovde radionicama, već akter (ili više njih) o čijem imenu, osobinama ne znamo ništa...Znamo da je lokalni sugrađanin npr. Kao da, dakle ne postoji jedan glas i jedna stvarnost i glas objedinjeni u svesti onoga ko piše već delići jedne šire slike i šire svesti nego što je ona autorova.
Zato i jeste nepouzdan pripovedač, mi možemo da mu verujemo onoliko koliko možemo da verujemo i u stvarnost, samim tim što je subjektivna, njegova, (naratorova) ona je nepouzdana i nije doslovno istinita prema standardima ne autorove publike već standardima publike pripovedača..
Umalo da me dovedeš u prostor gde ne želim da budem. Priča o sveznajućem naratoru je floskula. Pripovedač nas uverava u svoju priču, ali ničim ne garantuje njenu istinitost. Zar i tvoja tvrdnja da između "autorove publike" i "publike pripovedača" postoji razlika nije zbunjujuća i nepouzdana? Jedino mesto u priči gde gde autor nema svoj stav je dijalog, osim ako ne nasedne i počne i u njemu da zastupa svoj stav. Zato dijalog i jeste osetljivije mesto, mada većina smatra da ga oslobađa od "prepričavanja". Nisam primetio da autori na radionici INSISTIRAJU na svom stavu.
Meni je zanimljivo i pripovedanje iz više likova. Pokušaj da nađeš moju priču "Oči Svetovida: Falus". Pisana je iz tri lika, a povremeno je prisutan i pripovedač. Trebalo bi da je moguće osetiti razliku u stavovima likova.
Hoću, potražiću i hvala na predlogu.
Što se tiče neslaganja autora i naratora, nemam pojma, verovatno i zvuči nepouzdano, ali mislio sam i na aspekt gde priču grade dva glasa, ili polifonija glasova koji npr. pričaju dve istine i grade dva sveta, a na čitaocu je da se odluči kome će da veruje. Ono autorovo odsustvo ličnog, a prisustvo naratorove stvarnosti tj. stvarnosti dođaja. Ali, jedno je čitati i doživljavati, a drugo pisati koliko vidim :) mada su to dve strane istog novčića...
Ne postoji narator bez autora ili ja pričam nešto nepouzdano. :shock:
:lol: :lol:
verujem, ne ve ru jem.
Mogu samo da se predam. xfoht Uvek sam verovao da je autor, pisac ili pripovedač, a da je narator bezlični lik kojim se služi kad piše u trećem licu. xrotaeye
Naravno. Nije sporno ništa. :) U glavi mi je bio primer jednog romana gde postoje dva pripovedača, nisam naravno mislio na autorovo odsustvo, već samo na to da autorova i naratorova tačka gledišta na neki način dobijaju samostalan oblik. Verovatno sam se loše izrazio. Dva pripovedača totalno autonomna, pričaju svoju verzije jedne istine, jedne slike isvoje poglede na svet. Kao polifonija.
Kasnije sam čitao neki intervju gde autor kaže kako oba lika nemaju ništa zajedničko s njim samim kako su bibligrafski elementi totalno isključeni (što samo po sebi i nije toliko čudno) itd, itd, ali me podstaklo da istražujem to što sam čitao Karamazove i razmišljao o specifičnosti pripovedanja tamo..
Ja lično sam tek počeo da pokušavam da pišem, pa me zanimaju različiti pristupi pripovedanju, jer valjda to prvo treba da se savlada, pored ostalih najbitnih stvari koje isto tako prvo treba da se savladaju. :lol: Što reče neki lik iz jedne firme sa kojom sam radio, govoreći o redosledu aktivnosti koje treba da odradimo: ''Prvo ćemo prvo, a onda ostalo.''
Pa, prvo ti je ono šta si mogao da naučiš na radionici. Ko zec: Do pola priče trčiš u šumu, a od pola iz šume. Tako izbegneš da potrošiš vreme na skraćivanje, koje bude više sakaćenje. Ne treba praviti salto pre nego što naučiš kolut napred. Doduše, na radionici je primetan napor da se privuče malo više pažnje. To najčešće ne pije vodu. Samo pitaj, bar većinu odgovora znam.
Važi. Slažem se, instant varijante ne postoje, više to ide brzinom glečera, a vunderkindi ne postoje...Al' nekako postoji ta zanatska potreba da se čitaju klasici, kao počast i kao vežba.. a kolutovi su inače traume mog podgojenog detinjstva... :-?
Ponekad iskustvo čitanja govori više od iskustva pisanja. Opet ću navući nevolju na vrat, ozlovoljiću i domaće pisce i prevodioce. Poštedeće me strani pisci, ja ne čitam njih, oni ne čitaju mene. Osećam se obaveznim jedino prema domaćim piscima, oni su prepušteni nikakvim kriterijumima. Pišu onoliko dobro koliko im lični utisci o pisanju dozvoljavaju. Odnosno, onoliko dobro koliko domaći izdavači procene da su njihova dela podobna da zarade neku kintu i da se opravdaju za sve drugo što povučeni komercijalizacijom kulture objavljuju.
Iako nezadovoljni mojim čitanjem šire stav da sam naneo najviše štete domaćoj fantastici, uveren sam da ako je to glavna šteta, dobro prolaze. Bolje je nego što jedan moj prijatelj zdušno odbija da čita skoro svu domaću fantastiku, jer je "nečitljivo". Ako su naši objavljivani fantastičari postali "nečitljivi", loše nam se piše. Izuzeću grupu onih koji na radionici ZS mesečno rizikuju da budu mrcvareni od strane onih koji radionicu čitaju. Rezultat je da kad se odluče za neki književni konkurs retko ispadnu iz izbora.
Oni koji znaju kako čitam domaće pisce, znaju koliko upotrebljavam olovku (mogu kasnije da izbrišu). Nevolja je što čitam i ono što bi neko drugi preskočio kad mu dojadi. Verovatno je da sam zbog toga spor, ali, ako je autor nešto napisao valjda je očekivao i da bude pročitano. Trenutno čitam jednu vrlo popularnu trilogiju i nikako mi nije jasno zašto je napisan toliki tekst, a da nije ispečeno malo zanata na našoj radionici. Takođe mi nije jasno kako je tekst prošao redakciju, lekturu, a delom i korekturu. Ušparao izdavač? Na piscu se ne štedi, njega treba negovati. Jer smo osiroteli veoma.
Ako ikoga ovo bude zanimalo, raspravljaćemo o omaškama i banalnostima. Inače, pisac je imao priču, pa mi je krivo zašto nije bolja.
Zanima mene, ali nemam ideju kako bih postavio neko konkretno pitanje.
Zanima i mene.
Skalope, imaš li već temu, ili treba da ponudim svoju priču za čas anatomije?
Mene zanima koja je knjiga u pitanju
Raspravljanje o konkretnoj priči je uobičajeni metod na radionici. Kad bi se sistematizovalo, većina pitanja je već postavljena, ali pisci uporno ponavljaju svoje omaške. Čini im se da se njima ne događa. Zato i insistiramo na komentarima, jer ako primetiš kod nekog drugog, primetićeš i kod sebe.
Roman koji sad čitam ima nekoliko tipskih omaški, pa ću se zahvaliti Varvarinu. Važno je da se zna da svi pravimo omaške, stalno ih nalazim i kod sebe, pa nema bezgrešnih. U jednom ranijem domaćm romanu, glavni junak ima petnaest godina, ponaša se kao da je odrastao i do kraja nisam saznao zašto je autoru bio potreban taj uzrast. Da mu je dao dve godine više sve bih lakše progutao i svario. Sadašnji roman se bavi klincem od jedanaest godina. Njegovo ponašanje je svaki čas apsurdno. Onda ispliva cilj autora da uspostavi vremenski kontinuitet među protagonistima, te da vreme od katastrofe do danas skrati na oko pedeset godina. To neću progutati iako se bezbroj puta poteže broj proteklih godina. Jednostavno, rusvaj koji se opisuje ne može da se dogodi za tako kratko vreme. Neuverljivost priče je najčešće osnovni razlog zašto odustajemo.
Scordisk, nema ništa od toga.
Drugi momenat je klasično prepričavanje. Pisac oseća da mu nedostaje prostor i pribegava nečemu šta ne želimo da vidimo. Upravo sam izronio iz sekvence apsolutnog prepričavanja na preko dvadeset strana. Da je odustao od nje lakše bismo se snašli. Računam da pisci nevoljno pribegavaju prepričavanju. Osete da im nedostaju logičke, prostorne, pa i vremenske niti, pa hajd' da čitaocu objasnimo. Toga, ali znatno manje, ima i kod naših radioničara. Postoji još nešto šta ja vidim kao pusto vađenje iz neprilike. Ako smo u dijalogu, onda valjda nije prepričavanje. Takođe, ako koristimo prvo lice, onda ne prepričavamo. Nažalost, prepričavanje je uvek prepričavanje, ma kako ga našminkali. Ako moramo da napišemo šta se dogodilo, a ne da dozvolimo da se dogodi, onda smo prepričali.
Ostaćeš, scallope, misteriozan po tom pitanju? :D
Baš dobro. Taman si me opomenuo na vreme gde se nalazim.
Svaka priča traje upravo onoliko koliko se događa. Sve što se ispostavi da mora da se posebno objašnjava vodi pisca u probleme pisanja.
Možda je ipak bolje da Varvarin turi svoju priču. Bar ćemo da znamo da se svesno namestio.
Heh! Ajde Varvarine, bolje ti nego ja. Mene bi Scallop rasturio kao bugarsku skupštinu....
Što se podmećeš? Ti ćeš da dođeš na red sa spinovanjem.
Problem sa Varvarinom je što ima malo problema. Jednom sam mu zamerio što se petlja sa Valhalom, kad ima tmušta i tma slovenskih bogova. Ah, da. Jednom mi je upucao rodnu kuću. Zloća!
Sećam se i jedne priče iz Zemuna, sa specijalnim kabinet stolom. Napali su ga da to nije to. Onda sam u Tulsi slikao takav sto, sa nazivom koji je on upotrebio... Ali, ne, nikada one omaške o kojima sam raspoložen da raspravljam.
Šta je "spinovanje"?
Pojma nemam. Ja to, onako, da ispadnem pametan.
Ne zamerite mi što ću ovaj razgovor o omaškama nakratko prekinuti pominjanjem nečeg upravo suprotnog.
Čitam stari broj ZNAKA SAGITE, tačnije kratku priču Darka Macana, koji je meni kao pisac gotovo nepoznat, čitam i polako uviđam da je priča ''bez greške''. A ima sve. Tu je fantastični svet dočaranu nekoliko poteza i uverljiv. Tu je tronogi junak, živ i jednako uverljiv. Priča nam se iz prvog lica, a vidimo i saznajemo koliko nam treba. Ton je šaljiv, ali filozofska poruka jasna i mračna.
I sve deluje lagano, savršeno jasno i nepretenciozno. Divota!
To ti je i TISUĆITA GRANICA. Čisto kao suza.
Ova je još bolja. Jedino što ima jednako naporan naslov - ''Mnogo puta devet koraka''.
Za ljubav diskusije, evo jedne starije price, svojevremeno se Skalopu nije baš svidela. Pa, udrite.
MARICA
'' To sa vešticom uopšte nije bilo lako.''
Stara žena je zastala u priči, a desetak pari širom otvorenih očiju beše prikovano za nju. Deca nisu treptala, nisu se pomerala... nisu valjda ni disala.
''Ono što je ušlo u bajku, mnogo kasnije, ni izbliza nije bilo tako prosto. Marica gurnula vešticu u peć i spalila je, onda oslobodila Ivicu iz kaveza, pa su veselo krenuli kući... Malo sutra !''
Jedna devojčica osmelila se da pita: ''A ti znaš...Kako je to bilo?''
Žena je ćutala zagledana u vatru, otsutno se smešeći. ''Znam'', najzad reče blago. Još nekoliko trenutaka kao da je prebirala po uspomenama, a onda je nastavila.
...Marica beše očajna, u kavezu iznad ognjišta Ivica je plakao iz sve snage, a za stolom je veštica oštrila dugačak krivi nož, tiho pevušeći. Već je spremila sudove, a veliki kotao namakla na vatru. Jasno i glasno, objavila je koji trenutak ranije: ''Danas za ručak imamo Ivicu!''
Ništa, baš ništa nije mogla da učini devojčica, osim...da pokuša da iznenadi zlu čarobnicu, da je gurne u vatru kad baba okrene leđa. I shvativši da je to jedina šansa, Marica se zgurila poput mačke spremne na skok: Strašan trenutak, dok plamenovi što se izvijaju sa ognjišta prave utvarne senke na zidovima izbe, veštičin gavran pakosno grakće, a dugo sečivo se presijava... Onda se starica nagnula nad kotao, a devojčica skočila – da bi se veštica pomakla, a Marica zamalo što sama nija pala u vatru. Jedva je uspela da zadrži ravnotežu, bolno opekavši bosa stopala, dok se veštica unjkavo smejala.
''Malena, pa baš sam to očekivala!'', rekla je podižući ruku. ''Ali sad ću te kazniti!'' Marica je znala šta sledi - čarolija koja će je učiniti nepokretnom, možda nešto još gore...Ali maćeha, njihova draga maćeha koja je i nagovorila oca da ostave decu u šumi, pomalo se i sama bavila magijom.
Ništa naročito, tek da se krava lako oteli, ili da se momak zagleda u devojku... Ali devojčica je brzo učila.
I kada je veštica upravila ruku, Marica je već postavila prste prepletene ispred lica. Prepletene na poseban način, tako da odbiju lakše čini koje neko baca na vas. Sad, ova detinja magija ne bi vredela nimalo da je veštica upotrebila zaista teška oružja, a ovako...Ovako, njihove dve volje sudarile su se nasred prostorije, čarolije suprotne ali izgleda jednake po snazi, i nemajući gde – uz fijuk, poput vatrenog stuba suknule uvis kroz tavanicu, visoko u noćno nebo. Istovremeno, pola trošnog krova sručilo se unutra puneći sobu oblakom prašine. Veštica je stajala otvorenih usta, zgranuta. Dovoljno da Marica sa stola zgrabi nož i zamahne, jednom.
Kao da ne može da poveruje, veštica je gledala crnu dršku bodeža što joj je strčala iz grudi. A tada devojčica gurnu čarobnicu u vatru.
Izvukla je brata iz kaveza i izvela ga napolje, dok je plamen zahvatao kolibu. Rešila je da noć provedu ovde, dok se požar polako stišavao: Tinjajuće grede i smrad zgarišta držaće za noćas na odstojanju divlje zveri, kojih sigurno ima u šumi. Kada svane, potražiće put.
Ujutru je primetila sjaj u pepelu i ostacima ognjišta. Jedino je veštičin nož ostao ceo, i ona ga uze: Put do kuće je dugačak, ko zna za šta im može zatrebati. Zatim, prisećajući se položaja sunca i vrhova nekih brda, svega što je zapamtila onog dana kad su ih ostavili, pokušala je da odredi na koju stranu treba da idu.
Ivica je bio mlađi, bio je uplašen, uplakan i gladan. Marica je umela da nađe divlje šumsko voće i jestivo korenje, da mu bar malo zavara glad. Umela je da uveče napravi zaklon od granja, i da se privije uz brata da ga zagreje u hladnoj noći. Zaključila je da su krenuli pogrešnim putem, i da su tako izgubili skoro dva dana: Za toliko duže moraće da putuju kući. Sve je znala, osim šta da odgovori kad bi je Ivica pitao po deseti put: ''Seko, a zašto su nas ostavili u šumi? Da li smo bili tako nevaljali ?''
Ni sebi nije umela da odgovori na ovo pitanje.
Trećeg dana šuma se proredila. Treće noći pojavili su se vukovi.
Sreća je da se čopor oglasio zavijanjem, to joj je dalo vremena da podigne brata na niže grane jednog drveta, pa da se i sama popne za njim. Drhtali su cele noći u krošnji, dok su razočarani vukovi kružili dole, da bi u zoru otišli da traže drugi doručak. Još satima se nije usudila da siđe, plašeći se da će se zveri vratiti.
Najzad, kad je bila sigurna da kuća više nije daleko, stigli su do potoka i do poznatog brvna koga se uvek plašila. Ona je mogla da pređe preko njega, ali uvek sa strahom: Klizavo stablo obraslo mahovinom, jedan tren nepažnje i pala bi u brz i bučan potok koji bi je odvukao prema nekom viru. A Ivicu je uvek nosio otac, onih nekoliko puta što je dečak prelazio preko. Ali nije bilo druge, i stiskajući zube čvrsto je uhvatila brata za ruku i zakoračila.
Korak po korak stigli su do polovine brvna, kad se Ivica okliznuo.
Mrak je uveliko pao, a ona je sedela na drugoj obali obamrla, onemela, potrošenih suza. Pred sobom je videla samo Ivičino lice kad joj je konačno iskliznuo iz ruku, posle preduge borbe da ga zadrži. Legla je na brvno, pokušavajući obema rukama da ga izvuče gore, ali njena snaga bila je nedovoljna, i osećala je kako ga polako ispušta. Gledao ju je u oči.
Dok je padao, nije čak ni viknuo.
U gluvo doba noći stigla je do poznate kućice na rubu sela. Bilo je potpuno tiho. Visoko na nebu, ravnodušni mesec je sve obasjavao hladnom svetlošću. Po običaju, vrata su bila nezabravljena. Ničeg vrednog nije bilo da se ukrade u toj kući. Nečujno se uvukla unutra.
Na podu, nasred jedine prostorije, svetlucali su ostaci žara. Stegavši obema šakama, Marica podiže iznad glave dugi veštičin nož i reče glasno: ''Vratila sam se!''
Zvučalo je gotovo radosno.
Nisam voleo dohororisane priče. Pa, šta?
Za početak, prva reč posle naslova je suvišna. Vremenom sam postao alergičan na "that". Dandanas ih nalazim i po svojim rukopisima. Već sam pominjao tehniku "find/replace" za prebrojavanje sitnih, malih reči u tekstu. Može nešto, ali ne valja ako ih ima previše.
U pasusu: "Malena, pa baš sam..." Postoji jedno suvišno "ali". "Ali, maćeha, njihova draga maćeha..." Pažnju mi je privuklo sledeće "ali", koje je takođe nepotrebno.
Samo još jednu rečenicu. "Izvukla je brata iz kaveza i izvela ga napolje, dok je plamen zahvatao kolibu." Ovde postoji suvišno "napolje". Gde da ga izvede osim napolje? Ipak, povod je postavka rečenice koja ubija ritam pripovedanja. Poezija je možda muzika, ali proza je ritam. Pogledajte ponovo rečenicu:
Dok je plamen zahvatao kolibu, izvukla je brata iz kaveza i izvela ga.
Čitanje naglas će pokazati da je povraćen izgubljeni ritam.
Na kraju, poentiranje je savršeno. Neko bi to naširoko objašnjavao, ali Varvarin zna da ne treba pokazivati prstom da je magija veštice ostala u nožu.
Čućemo, verovatno, zašto se Scallopu nije dopala.
Meni, ovako po prvom utisku, kraj nije sasvim zadovoljavajući. Osveta je pravedna, ali kao da nešto nedostaje... Možda je problem u očekivanju da se jače povežu početak i kraj.
Da se razumemo, ne bih volela da nam pripovedačica-Marica ispadne nešto kao naslednica šumske veštice koja zabavlja dečicu pre nego što im objavi kako će ih spremiti. Priče tog tipa uopšte ne volim, kao što ne volim ni da kraj bude tačno onakav kako se sugeriše u prvih nekoliko rečenica. Potrebno je malo iznenađenja.
Priča je možda i sasvim na mestu, od početka do kraja, a moja primedba je više vezana za neko lično osećanje nego za racionalno zapažanje. :)
Odmah, pa sudar. Imamo različit odnos prema poenti. I pusti svoja osećanja kad razmatramo tehniku pisanja.
Nema reakcija. Nema Varvarinove reakcije. Bem vam lebac, jel' ovo forum o fantastilci?
Varvarin se slaže s tvojim primedbama. Više su pravopisne.
Ali neće biti diskusije dok ne navrati još poneko...
Pa, to, mislim, većina primedbi je sasvim nekontroverzna i nema im se šta zameriti, zdravorazumske su i možda ljudi ne reaguju upravo jer o njima nema šta da se polemiše. Možda da pređeš na neko dublje seciranje teksta, dakle ne samo na to da li ima neka reč viška ili manjka već više na to kako misliš da je Varvarin postavio zaplet, gde se oslonio na čitaočevo poznavanje folklora, gde je našao za neophodno da prepriča poznate stvari, gde je tačka odvajanja od poznatog predloška i kako je autentična autorova kreacija spojena sa tkivom poznate bajke itd.
Mislim da sam odgovorio, ali odnelo nevreme. Pokušavam da raspravljam o pisanju, a ne o temama. Ako Varvarin misli da sam pisao o pravopisu, nije tačno. Pisci danas troše enormno mnogo reči koje ne pripadaju jeziku kojim pišemo. Kad ih otklonimo moći ćemo da se posvetimo realizaciji priča, mada sam jasno stavio do znanja šta mi u priči odgovara.
Ne budi na kraj srca, Varvarin kad je odgovarao nije vagao svaku reč.
OK, Primedbe nisu pravopisne, tiču se logike jezika. Opravdane su, to ide na dušu autoru. Ali - to je posebna tema.
Mislim da si hteo da ovde pišeš o nečem drugom.
Ili ovako: Mogu ja pisati jezički vrlo pravilno - jebeš to, ako priča nema vatre u sebi. Ili ako pravi greške u konstrukciji.
Ko razume, shvatiće.
A ti si, čini mi se, hteo o nekim greškama autora u konstrukciji priče same...
Po meni je greska u startu ovakvu bajku pretvoriti u horor pricu. Zato jer, navodno, u bazi ima horor podlogu. Mene u ovakvom obliku nije legla. Ni uvod ni poentiranje. Niti znamo za koga je pisana. Za djecu ili odrasle? Kad to razlucimo, onda se moze pricati na cemu se treba poraditi da prica bude funkcionalna.
Definitivno, za odrasle. Da li bi ovo dali detetu? :)
Iz vremena kad sam hteo da malo postmodernišem...
Teško je sa sviđanjem. Koliko god puta da ponovim završićemo sa sviđanjem.
E, bre, ja sam očekivao da će sada da bude ovde neki čas anatomije, sve sa testerom i hlovorodoničnom kiselinom, kad ništa, puć.
Što se mog skromnog mišljenja tiče, sama ideja za priču je interesantna, kao bajka sa hororičnim osvrtom, i ima interesantnih detalja (kada se sudare čini, na primer), ali mi nije baš najjasnija poenta? Marica je baka koja prepričava, to kapiram, i povratak im je bio krajnje mučan, i to kapiram, ali nisam siguran da sam shvatio šta se na kraju desilo, pošto je Ivica poginuo, i kako to sve bitno menja originalnu bajku, da li je i na koji način nadograđuje, dekonstruiše ili radi nešto treće?
Moguće je da sam samo teška picajzla, ali ja kad jedem ribu povadim sve kosti. Neko može da jede i orahe s ljusku, ali ja ne. Od pisca pre svega očekujem da bude čitljiv. Ako se čitalac sve vreme spotiče, drugi put neće prolaziti tom kaldrmom. Meho mi traži dubinsko skeniranje, a ni Scordisk nije s raskida da vidi više "šarenih svetova". Verovatno ni u Tolkinovom PRSTENU nije primetio da je prsten nosilac zla. Varvarin samo što na kraju priče nije napisao BU-HA-HA-HA-HA, SA'ĆU DA VAS POJEDEM!
Odmah sam napisao da je MARICA dohororisana bajka i da je dohororisavanje bilo zanimljivo kod nas jedno prošlo vreme, kad smo saznali da su bajke u osnovi horor priče za decu. Valjda je tako i u velikom svetu bilo. Napisati isto u više reči bilo bi traćenje. Ionako izgleda kao da traćim. Verovatno je Mrtvak svojevremeno bio u pravu kad je napisao da sam u radionici kao seoski uča. Dok ne strpate reči među tanke i široke linije nema dobre ocene.
Možemo mi da raspravljamo o pisanju, ali ćemo uvek završiti sa raspravom o čitanju. Ako nam se nešto svidi ili ne svidi treba imati na umu da postoje i drugi čitaoci kod kojih je obratno. Jer pisac je jedan, a očekujemo da je čitalaca više. Prepoznavanje nenapisanog izlišno je ako ne prepoznamo napisano. Ne jednom mi se dogodilo da iznova čitam neke priče sa radionice, jer je neko u njima našao nešto što ja nisam. Retko bih našao nešto, češće šta me je odbilo.
Ne mogu vas ja naučiti stilu, dati vam motivaciju ili ideje, to morate sami. Ili jeste ili niste lav. Ni ja nikada nisam naučio kako pisati lepo kao Bredberi ili Jakšić, precizno kao Margerit Jursenar, ali sam naučio da pišem kao ja, pa ćemo da vidimo. I vreme kaže nešto. Sinoć su me pitali kako sam se sa dvadeset godina tako dobro uklopio u rad sa maestrom Heclom, oni koji se bave stripom samo tako ga zovu, a ja nisam imao odgovor. Tek tada sam se prvi put zapitao. Kako? Pa, morao sam.
Dakle, ako mislite da od mene nešto pazarite, pazarite dok mogu. Ako ne mislite, opet dobro. Svako kupuje u svojoj omiljenoj radnji.
Pošteno, nego, možda da pojasnim, kad se topik zove ,,Iskustva pisanja naučne fantastike" i kada se dobrovoljno javio jedan od naših najiskusnijih pisaca naučne fantastike da o njima piše, verujem da većina čitalaca očekuje da vidi nešto više od ,,imaš jedno 'ali' viška", ma koliko ta opservacija bila tačna, naprosto jer to u vezi 'ali' nije nužno vezano za iskustvo pisanja naučne fantastike, ili decenijskog pisanja ikakve proze i radi se više o nekakvoj bazičnoj lekturi. Mislim, možda grešim, ali mislim da se od tebe na ovom topiku očekuje nekakav drugi sadržaj koji se više bavi procesom razmišljanja o kreiranju narativa, svetova, likova itd.
Da ti jednom pokažem kako izgleda objavljeni tekst kod nas posle "bazične lekture"? Kad nauče da budu "sam svoj lektor" neće im odbacivati tekstove kao nečitljive. Juče mi se drugar, na PM, zahvali za nemilosrdan komentar romana posle preko godinu dana. Poslao ga, ipak, nisu mu odgovorili, pa mu kol'ko prekjuče poručili da bi tekst prosledili drugom izdavaču koji vapije za "dobro napisanom domaćom knjigom". Možda je i to otaljavanje, ali, savetovao sam da pristane na sve, pa će da sami čistimo. Jesi li primetio? Na PM! Mi ovde pričamo otvoreno ili nikako. Radionica Znaka Sagite i ostalo na tom delu foruma je radnog karaktera. Neću sad da kritikujem vas koji ste obučeni za pisanje, ali ste se ušuškali u bezbedne niše. Ovima, ko Kanjoš Macedonović jedva i ja dopado'.
Valjda je jasno da nisu svi na radionici viđeni za spisateljsku karijeru. Tragamo za onima koji mogu. Pokušavao sam ja sa pričama tabak formata (16 strana), javili su se upravo oni koji mogu ili veruju da mogu. Ali, kilavo je online sa tim formatom. Izgleda da taj deo priče ide lakše individualno. Sa druge strane, kad god se dohvatim poređenja pisanja sa mojim iskustvom, zameri mi se. Pa, valjda se ne očekuje da pišem o hipotetičnom pisanju? Hajde, pitaj kako kreiram narativ, svetove i likove i ja ću odgovoriti. Dokle god postoji samo reakcija, neće biti akcije.
Јoš jedno pitanje: koliko se autori spremaju za priču?
Jeste, desi se da bljesne prekrasna ideja, odjuriš kući da ne zaboraviš, sedneš da pišeš i posle jedne besane noči imaš prvu verziju, ili bar kostur priče. Mnogo lepo... i mnogo retko.
Obično je proces duži, a kod mene se oduži u pi... Dobro, da budem pristojan: Zavidim autorima koji odmah imaju zaokruženu ideju.
Ja bih uglavnom zaplovio, a nisam bio siguran kakav će biti kraj. Koliko god to čudno zvučalo.
A što se tiče detalja, s vremenom sam postao fanatik detalja: Ne preporučujem, nije neiphodno... ali meni autentičnost daje određenu sigurnost, čak može da dopni ideju!
Kad sam postmodernisao po bajkama, na primer, nisam se samo podsećao nekih poznatih bajki, nego sam pregledao kataloge ala i bauka, strane i domaće. A nije mi bilo dosadno ni da pročitam znamenitu knjigu B. Betelhema Značenje bajki.
Ne biste poverovali koliko je vremena uloženo u uporednu hronologiju nekih otkrića u fizici, i u čitanje biografije nekih ljudi, da bi se što verovatnije složile kockice za omanju priču Noć koja bi mogla da promeni sve.
Jednog junaka priče Beli vitez sa velikim zadovoljstvom opremio sam prilično egzotičnim revolverom (Le Mat model). Imalo je smisla, dodalo je još jednu crtu tom liku. U istoj priči omakla mi se, međutim, faktografska greška: Napisao sam da je nešto počinio Kju Kluks Klan, a onda dođe Skalop i podseti me da je Klan nastao pet godina kasnije! Hvala mu!!
Za ovo što sad pišem... Rekoh, sad sam fanatik. Da bi jedan dijalog imao veze sa realnošću - nađoh na Internetu knjigu, u mom slobodnom prevodu: Cene i plate u Vizantiji... :mrgreen:
Da li se i vi pripremate za pisanje?
I
Ima ovdašnjih autora koji imaju priču pre nego što se zada tema. Videli u bioskopu. Kad god sam povukao radionicu u pripremu, torpedovan sam. Naši pisci uporno pokušavaju da se ne pripremaju. Posisaju iz prsta. I sadašnja tema je "ja ne volim tebe, ti ne voliš mene, a moramo zajedno". Nema pripreme. Svi smo videli taj bioskop.
Nasumične postavke priča su istog ranga, kao i napamet istorija. Uverljivost je u osnovi bilo kojeg pisanog dela. Svejedno da li je u pitanju istorija, politika, geografija, fizika, hemija ili astrofizika. Čim se napiše ofrlje, neko to vidi i opaliće po tintari. Dobro se sećam Nivenovog PRSTENA. Seli studenti i izračunali da bi prsten vremenom spao sa zvezde oko koje kruži. Poslali demarš Nivenu, pa on seo i pogledao fakte. Posle napisao roman INŽENJERI PRSTENA. Ako sedneš pa ti se na naslovnici romana KONSTANTINOVO RASKRŠĆE pojavi "dugi rimski mač", neko će ti nabiti na nos da je to SPADA, da je to mač onih koji su se branili, a ne onih koji su napadali. Da ne tupim sa naučnom fantastikom. Sinoć, još mi je sveže, neko reče da je u Srbiji kulturni nivo posle I. sv. rata bio vrh kulture Evrope. Neko bi pomislio da se šalimo, ali mi iste večeri, Mića dokaže da je u istovremeno Srbija bila vrh fantastike u Evropi. Neki Zrnić i neki Jovanović omogućili da sve što su štampali Amazing stories u SAD iste godine bilo i u Beogradu. Neoborivi fakti su osnov uverljivog pisanja i ko to zanemaruje zloupotrebljava i sebe i svoje čitaoce.
Kad smo već kod riba, nemam ja ništa protiv da počeprkam po neku kost iz zubala, pod uslovom da je sve to spremljeno kako valja. A za Tolkina je druga stvar: tamo su stvari pošteno podeljene, na crno i belo, kelte i gote, elfove i orkove, pa prosto nisam imao problem sa razumevanjem poente kada je tako nedvosmisleno nacrtana, već sam se radije pitao kada će bombadil i ostala bratija prestati da pevaju, pa da se vratimo na nazgule u krčmi :D
Nego, ko što reče Meho, mene interesuje da čujem neku malo opširniju analizu ove varvarinove priče (kad se čovek već ponudio): jel valja ili ne valja, šta je dobro, šta loše, gde se može šta dodati a šta oduzeti, koje su stvari na koje valja obratiti pažnju, koliko je ovo inovativno i tako dalje, da ne dužim, neću ništa da pazarim pošto sam kokuz, ja bih za džabe ako može xjap
Ipak, da ne bude zabune: mada mi je donekle glupo da sada ulazim u neku dublju analizu "Marice", pošto sam obično forumsko piskaralo, i pride ne poznajem gospodina varvarina, pa će još i ispasti da mu nešto solim pamet, a to može da bude neprijatno, ali bih da objasnim šta rekoh u prošlom postu.
Naime, ne mislim da je "dohororisanje" bajki nešto što ispada iz mode, dapače, volim i cenim dekonstrukciju poznatih narativa (nešto u stilu stripa watchmen), samo smatram da je za takav poduhvat ipak potrebno nešto naknadno dodati. Gledam baš ovaj kanal 24 kitchen, i tamo ameri mnogo vole da spremaju tradicionalnu, domaću klopu, ali sa onim što oni zovu "twist". Jesu to makaroni sa sirom, ali su ih škropili nekim začinima, ili su promenili sir, ili je nešto treće dodato, da se to unapredi i promeni i stekne drugačiji oblik.
Mislim da je isti slučaj i ako se priča bavi bajkom, a meni, čisto na idejnom nivou (pisaqnje mi se, dapače, svidelo), nije bilo baš najjasnije šta je promenjeno, i kako to utiče na kraj. U smislu da u originalu imamo vjšeticu koja se sprema da pohasa Ivicu i Maricu, Marica se nekako oslobodi, gurne vešticu u vatru (ili je na bilo koji drugi način eliminiše), i onda se zajedno vrate kući.
U ovoj priči već na početku saznajemo da to nije cela istina, i da se nešto drugo desilo od opštepoznate fabule, samo, ja sam nekako propustio da vidim šta: Marica se oslobodi, ubije vešticu (plus minus peripetije koje se tu događaju) i onda se sa Ivicom vrati kući (samo sa dodatkom peripetija, opet). Razlika je što Ivica na kraju pogine, ali ne vidim kako to utiče na kraj.
E sad, s izuzetkom Ivice koji je skončao na kraju, priča se manje-više pridržavala oriđinale bajke, pa mi nije jasno gde je twist, a pravo da kažem, nije mi jasno ni zašto bi sada Marica jela decu posle toga, kao što je spomenuo scallop... Pre bih od Marice očekivao, da nakon tog tako stresnog iskustva, ne bude veštica umesto veštice, ili još bolje, ako već jeste, onda ostaje pitanje: zašto? Da su možda Ivica i Marica bili primorani da pojedu vešticu (jer nije bilo hrane okolo), pa su shgvatili čari ljudskog mesa, to bi mi bilo u redu, ili još bolje, da je Marica morala da pojede Ivicu, pa je shvatila da je dečija butkica posebno sočna, i sada se ne može osloboditi želje...
Ovako, ako je zaista poenta priče da je Marica sada zla veštica, ostaje mi to prilično nedorečeno (osim ako je njena osveta nad roditeljima nije prevukla na tamnu stranu, ali i to mi je nekako nategnuto)
Tako, nadam se da se nisam nekulturno ubacio između razgovora, i da niko ne zamera. Eh, da, i da ne zaboravim:
Quote from: varvarin on 14-12-2016, 13:31:13
nađoh na Internetu knjigu, u mom slobodnom prevodu: Cene i plate u Vizantiji... :mrgreen:
Daj nam linkaaa! :D
Ne usuđujem se da zajebavam Varvarina. Priča je okej, ali nije baš da sam pao na dupe. Nego, povuklo me je njegovo pitanje, pa evo... Mada znam šta će Scallop reći...
Ako ne napišem minijaturu za petnaest minuta, nikad je neću ni napisati. Druga je stvar doterivanje i glancanje, to zna da potraje i mesecima... Gotovo isto koliko i da napišem roman...
Uzgred, postoji i moja priča na temu bajki, odnosno crvenkapice. Doduše višestruko je objavljivana, a verzija iz "Dolaska tame" gotovo više i ne liči na ovo što sam tu okačio, ali svejedno.
Ako nekog zanima tu je:
http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=9819.0 (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=9819.0)
Prvo za Skordiska:
Prices and Wages in the Byzantine World (https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=2&cad=rja&uact=8&ved=0ahUKEwi7rpTX3PPQAhWJAsAKHfduAF8QFggjMAE&url=https%3A%2F%2Fbooks.google.com%2Fbooks%2Fabout%2FPrices_and_Wages_in_the_Byzantine_World.html%3Fid%3DPFYMkAEACAAJ&usg=AFQjCNHHPJ6168xLjp66S6OG5-4aZhL4jg&sig2=MKMoEZ9eKKL_aV8HEZ54yw)
http://www.iisg.nl/hpw/byzantium.pdf (http://www.iisg.nl/hpw/byzantium.pdf)
I vodi računa da zlatnik nije uvek isti, bile su bar dve nočane reforme!! :evil:
A sad, o kraju nesretne priče: Postavio sam sebi pitanje - da se Marica vratila kući, posle svih dešavanja u šumi - da li bi nastavila srećno da živi s ocem i maćehom koji su praktično odbacili nju i brata ... ili bi poželela da im jebe mater svima ??!! Toliko.
Volim ja dobru raspravu. Samo mislim da ti je Tolkin bio pod nogom, kao što je sad Varvarin, i njega bi ritnuo. Lakše je ostrviti se na dostupne. Nisi ti novitet. Prsten je nosilac zla kod Tolkina, zašto to kod Varvarina nije nož? Uzgred rečeno, napisao sam u RAŠANIMA bolju analizu alhemije nego Kueljo, koji je, ugred, prepričao Borhesa, koji je prepričao priču iz Hiljadu i jedne noći. I, sad, gde je Varvarin našao platežni sistem u Romejskom carstvu? Isto tamo gde i ja u svojoj pripremi. Kad prestanete da se ritate možda nešto i naučite.
Video sam šta je napisao Stipan. Možete da birate. Ili kao on, ili kao ja.
E, hvala, varvarine! Ma puzsti te novčane reforme, svojevremeo sam i sa talirima krv propljuvao, kao da su ih iz godine u godinu menjali...
Što se tiče kraja priče, pretpostavio sam da je tako šta u pitanju. No, bezveze je sada naknadno se praviti pametan s moje strane, tako da živio, i hvala za linkove! xcheers
Quote from: varvarin on 13-12-2016, 20:24:57
Definitivno, za odrasle. Da li bi ovo dali detetu? :)
Iz vremena kad sam hteo da malo postmodernišem...
znači, priča je napisana/rekonstruirana za odrasle. e pa tu ja kao odrasla imam problem. jbg, nije mi hororistično da vještica jede djecu. to su priče za malu djecu, i meni je to smiješno i neuvjerljivo. vještice u svijetu odraslih rade neke druge svinjarije, ali teško da su u pitanju kanibalistički porivi. te fore mogu jedino djeca progutati. imala bih još primjedbi, ali moguće da nisam u pravu, pa da ne duljim više...
Quote from: scallop on 14-12-2016, 14:58:59
Samo mislim da ti je Tolkin bio pod nogom, kao što je sad Varvarin, i njega bi ritnuo
Ako i Tolkin dođe na temu posvećenu pisanju fantastike i okači svoje zlodelo i kaže: ritajte, đeco, nemam ništa protiv, onda da, definitvno bih i njega ritnuo (ali kulturno i bez zlih primisli, jer sam ja lepo vaspitano čeljade) :D
Koje svinjarije rade veštice u svetu odraslih?
Quote from: varvarin on 14-12-2016, 14:56:33
Prvo za Skordiska:
Prices and Wages in the Byzantine World (https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=2&cad=rja&uact=8&ved=0ahUKEwi7rpTX3PPQAhWJAsAKHfduAF8QFggjMAE&url=https%3A%2F%2Fbooks.google.com%2Fbooks%2Fabout%2FPrices_and_Wages_in_the_Byzantine_World.html%3Fid%3DPFYMkAEACAAJ&usg=AFQjCNHHPJ6168xLjp66S6OG5-4aZhL4jg&sig2=MKMoEZ9eKKL_aV8HEZ54yw)
http://www.iisg.nl/hpw/byzantium.pdf (http://www.iisg.nl/hpw/byzantium.pdf)
I vodi računa da zlatnik nije uvek isti, bile su bar dve nočane reforme!! :evil:
A sad, o kraju nesretne priče: Postavio sam sebi pitanje - da se Marica vratila kući, posle svih dešavanja u šumi - da li bi nastavila srećno da živi s ocem i maćehom koji su praktično odbacili nju i brata ... ili bi poželela da im jebe mater svima ??!! Toliko.
Marica bi morala postati odrasla osoba da bi im, da prostite na izrazu, jebala mater svima. iz ove pozicije, hajde što je spretnošću vrhunskog kriminalca sjebala vješticu, nego u svojoj nejačkoj dobi kreće i u osvetnički pohod na "roditelje". mislim... :)
Quote from: scallop on 14-12-2016, 15:05:04
Koje svinjarije rade veštice u svetu odraslih?
scallope, vi ste začarani a toga niste ni svjesni...:)
Quote from: saturnica on 14-12-2016, 15:07:38
Quote from: scallop on 14-12-2016, 15:05:04
Koje svinjarije rade veštice u svetu odraslih?
scallope, vi ste začarani a toga niste ni svjesni... :)
Naravno da jesam. I znam tačno kad su me smandrljali. Šifra je: "Ne možeš ti to...!"
Baš sam sinoć pogledao film Ivica i Marica - poslednja verzija kada kao odrasli postaju nemilosrdni lovci na veštice, mada su to već kao mali imali u sebi.
Jao, jao! Na teme sam pao!
Ja sam se setio jedne fantastične priče koja govori da se zla kob nasleđuje. Možeš uništiti zlo, ali zauzimaš mesto koje je zlo zauzimalo. U Piratima sa Karima, takođe, možeš ubiti nosioca zla, ali postaješ on. Tema je prilično rabljena, ali izgleda da samo Varvarinova verzija nije dobra. Čisto sam zapanjen.
moguće je da je priča sasvim solidna ali da je moje viđenje iskrivljeno. nisam ja stručnjak. samo sam pomislila da varvarin želi čuti i neka druga mišljenja koja uopće ne mora uvažiti. nadam se da se neće ljutiti i zamjeriti.
Možda će biti glupo pitanje, ali meni nije :) ( pošto muku mučim s tehničko tehnološkim stvarima)-kako se pripremate za pisanje ,,tvrđih'' sf priča, onih gde je neophodno poznavanje određenih nauka i tehnologija, bar u nekoj meri?Da li konsultujete neku stručnu literaturu?Neka nova istraživanja ili radove iz određene oblasti?U kojoj meri plasirate same naučno tehničke stvari, i kako podvučete granicu između ,,dovoljno je i potrebno'' i ,,previše je tehnike, narušava ritam priče'' ?
Npr. ako neko želi da napiše priču koja će u značajnoj meri zavisiti od kvantne fizike, pretpostavljam da priča neće biti uverljiva ako se bude zasnivala na onome što se u medijima pročita o istoj i problemima prostor-vremena i sl?Neophodno je neko više znanje, zar ne?
Odlično pitanje Lako ćemo mi sa vizantinskim novčićima, nego, kako da lansiraš lika na drugu planetu? :D
Nije ga problem lansirati, nego lansirati ga da zvuči uverljivo.
Možda bih odgovorio Saturnici da pojedinačno mišljenje nije presudno, ali da je važno imati ga.
Ipak, Anomandere, tvoje pitanje je zanimljivije.
Ako je išta važno, onda je to priča koju želimo da ispripovedamo. Još jednom ću da naglasim: SF motiv nije cilj nego sredstvo. Ako treba, ponavljaću to do besmisla. Moguće je da je Boban u istoj meri u pravu kao i ja. On insistira na odnosu koji želimo da opišemo, ja da ako to treba da bude fantastično mora da ima i odgovarajuće ruho. Zašto bi ti običnu ljudsku priču zaodevao u fantastiku, ako ne postoji fantastična okolnost koja će priču učiniti prihvatljivijom? Voliš da pišeš o svom rodnom kraju. Ima li misterije? Postoji li neispunjeno obećanje? Legenda? Ako ima, a sigurno ima, onda ćeš naći ispisano o tome, vagnuti šta ti odgovra, a šta ne. Recimo, ja strašno volim Glamočko gluvo kolo i njegovo keltsko poreklo. Da želim da pričam o neborivom nasleđu, pisao bih o tome. Ali, nije zakon ono šta ja ovde napišem, zakon je da se fantastični motiv koristi samo ako doprinosi priči.
Ni jedno ni drugo, već zašto bi ga lansirao. Lako ćemo ga lansirati, ako znamo zašto.
Bravo! Najzad razgovaramo!!
Za Anomandera:
Brate po peru, temi ili čem god hoćeš... Ako želiš da napišeš verodostojnu priču, koristićeš šta god ti dođe pod ruku: Enciklopedije, naučne radove, popularne časopise , ili History - kanal na TV... Sve što može da doda malo boje na priču, na odnose između protagonista, dobro došlo je. Koristio sam i pseudonaučne časopise, i Vojnu enciklopediju. Kako mi više zatreba.
Ako možeš da iznenadiš čitaoca - samo napred!! Mogu aktuelne ideje u fizici.
Izbegavam da dam sopstveno tumačenje pojava u fizici, jednostavno nisam dorastao.
Za Saturnicu:
Gospođice ili gospođo, oprostite... Imao sam vrlo jednostavnu ideju pišući MARICU (koja je prekratka da bi se zvala priča).
Elem, u bajkama i mačori nose čizme, i konji imaju krila, zato ne sudite prestrogo o likovima... :)
A ja sam se zapitao - ako deci uskratimo ljubav i pride ih odbacimo - šta da očekujemo od njih???
Pri tom uopšte ne branim svoju priču, možda je sranje, iako se na jednom konkursu ZNAKA SAGITE solidno plasirala...
Toliko.
Hvala na odgovorima :) .
Razumem šta hoćeš da kažeš Scalope, ako znamo zašto nešto radimo, naćemo način i kako to
da uradimo.
Varvarine-pošto oduvek volim planine, i ranije sam čačkao i tražio razne tekstove o geografiji, geologiji, planinarenju, raznom životinjskom svetu na planinama i sl što mi je možda pomoglo oko nekih priča, barem malo, plus neka moja iskustva.
Za fiziku se slažem, pogotovo ovu ,,moderniju'' jednostavno se ne usuđujem puno da se upuštam u nju u nekoj priči, jer mi je znanje tu pretanko, ali možda nekad i pokušam.
Nisam siguran da se sasvim razumemo. Danas je vreme da pisac ne mora da dokazuje SF alat koji koristi, ali mora da ga bar površno poznaje. Recimo da je tvom protagonisti neophodan 3D replikator da bi spasio život nekom ko mu je izuzetno značajan. Neće uzeti šrafciger i motorcangle da ga napravi, ali će saznati gde može da ga se domogne i eto drame. Pročitaćeš nešto o tome i saznati da pored uređaja moraju da postoje i odgovarajuće sirovine. Kao kod kolor printera. Ako nema farbi nema ni slike. Abrakadabra tu ne pomaže. Abrakadabra je najbrži način da se zezne priča.
Anomandere,
predložiom bih ti da probaš nešto, ako ti se u startu ne dopada - ništa, a ako misliš da tu ima nešto, onda... Razmisli.
I ne treba nikakva povratna informacija na forumu.
Da li si čitao ŠUPLJI ČOVEK, od Dena Simonsa?
Odmah da kažem, roman i nije neki, u ocenama od 1 do 5 ja ga cenim sa 3 na 4. Ali:
Simons tu uzima jednu u tom trenutku vrlo aktuelnu teoriju iz fizike (teorija fraktala), i spaja je sa životima svojih junaka, već nekako.
Iako sam se mrštio na opšti utisak - skidam mu kapu za povezivanje jedne teorije iz najsavremenije fizike, i života junaka njegovog romana.
Knjiga je dobra upravo da je pročitaš i razmisliš - ovo jeste nauka, Simons je iskoristio, i šta je dobio? Da li se meni proizvod sviđa ili ne sviđa, i zašto??
Bilo da ti se dopadne ili ne dopadne - već samo razmišljanjem, napravićeš veliki korak u pravom smeru: Povezivanje naukei i priče.
Od mene dosta, raspričao sam se, a nemam nameru da nekom solim pamet. :)
Mudro zbori scallop.
A ovo, varvartine, što si rekao za Šupljeg čoveka, čudna je kojncidencija, jer sam baš pre neki dan završio isti roman, i to je bio i neki moj utisak (mada, ja nisam prepoznao teoriju fraktala, odnosno, nije mi pala na pamet). Doduše, meni taj roman nije čak ni za dvojku, niti trojku
Quote from: scallop on 14-12-2016, 14:58:59
Video sam šta je napisao Stipan. Možete da birate. Ili kao on, ili kao ja.
A ?
Aha!
Quote from: varvarin on 14-12-2016, 17:32:22
Za Saturnicu:
Gospođice ili gospođo, oprostite... Imao sam vrlo jednostavnu ideju pišući MARICU (koja je prekratka da bi se zvala priča).
Elem, u bajkama i mačori nose čizme, i konji imaju krila, zato ne sudite prestrogo o likovima... :)
A ja sam se zapitao - ako deci uskratimo ljubav i pride ih odbacimo - šta da očekujemo od njih???
Pri tom uopšte ne branim svoju priču, možda je sranje, iako se na jednom konkursu ZNAKA SAGITE solidno plasirala...
Toliko.
varvarine, nema potrebe za persiranjem i podizanjem ograda u našoj komunikaciji. u virtualnoim svijetu nisam ni gospođa ni gospođica, već saturnica. ponavljam još jednom, nemam ja problema s mačkom u čizmama od sedam milja ni krilatim pegazima, te stvari savršeno funkcioniraju u svijetu dječije mašte, ali imam problem kod prekrajanje takvih priča. jer stvari postaju nelogične i nefunkcionalne. da bi dijete postalo patološki ubojica, meni nije dovoljno reći da je ono istraumatizirano i da iz osvete kolje na sve strane. meni je neuvjerljivo. mene kao odraslu osobu moraš uvjeriti da je to moguće. može vještica i jesti djecu, ali me uvjeri da ili ima poremećaj u hranjenju ili da joj dječija đigerica treba u magijskim ritaulima. shvaćaš? ako je u pitanju ono što je scallop naveo da se poništavanjem jednog zla, to isto zlo premješta u ruke zločinca, onda bi stvar svakako trebala biti bolje prikazana jer ovako nije. to je moj utisak. slažem se i da bi priča bila uvjerljivija da je dulja, i da se pri tom vodilo računa i o atmosferi i malo dubljoj psihologiji likova. ovako je sve ostalo prilično plošno i nedorađeno.
Eto, sad i ova o atmosferi! xrotaeye
Quote from: scallop on 14-12-2016, 23:43:11
Eto, sad i ova o atmosferi! xrotaeye
scallope, ne miješajte se... :)
vi niti pišete niti čitate niti gledate horore. ako u hororima izostaje atmosfera, ma možete sve fino zafrljačiti u smeće...
E, sad tačno znam šta mi smeta u hororu - atmosfera. I, kako da se ne mešam na svom topiku? Jel' to postala neka moda?
Ne verujem da smo završili sa pametnijim i iskusnijim od mene i mog višedecnijskog kolege i prijatelja Varvarina, ali znam da njemu više neće pasti na pamet da se izlaže čerečenju.
Sinoć sam imao višesatno drndanje oko značenja odrednice - virtual. Preživeo sam čvrsto se držeći jedinstvenog prevoda na moj maternji jezik - privid. Možda je izgledalo kao banalno prevodilačko natezanje, ali u pitanju je bilo direktno nasrtanje na fantastiku u celini. Ako je virtual reality oksimoron, onda je to i fantastika, zar ne? Ustvari, u doba kad odrednice postaju sve nedovoljnije u odnosu na intenzitet koji želimo da im pripišemo, fiktivno nam sve više postaje virtualno, a razmere eksploatacije neverovatne. Iako su u američkim knjižarama razdvojene police fiktivne i dokumentarne literature, tvrdim da je literatura generalno fiktivna. U literaturi uvek postoji mesto gde se pisac odvaja od izričite realnosti, pa realnost literature ne postoji. Nemam nameru da dokazujem primerima i boli me uvo za cititranje autora koji drugačije kazuju. Dokaz je i da je ovo moje viđenje sinoćne rasprave već zagazilo u virtualno. Moja percepcija je privid.
Dobro, neko će reći da često napominjem da pisac, pre svega, piše sebe, da upoznajem autora jer pred nama bukvalno "skida gaće". Da, ali piše o virtualnom/noj sebi, a mi vidimo virtualno njega/nju. Osetili biste se poraženim kad bih vam rekao šta o kome vidim posle samo nekoliko tekstova. Introvertniji bi prestali da pišu. Međutim, ovde mi je cilj da pokažem da pisac neminovno u svom rukopisu odstupa od stvarnosti, da nam prikazuje izmeštenu, prividnu stvarnosti, fiktivnu, virtualnu. Realna, dokumentarna literatura je čak nemoguća, jer se uvek pojave trenuci o kojima ne znamo dovoljno ili nam i nije najprijatnije da ih iznesemo na videlo.
Uvek postoje tendencije da se odredi kad fiktivno postaje virtualno. Nema to veze sa Gibsonom, privid je bio u fokusu i Velsu i Asimovu. Nema santimetra koji bi odredio prelomnu tačku, jer prelomne tačke nema. Velsov fantastični svet je bio srazmeren svetu u kojem je živeo i svetu koji je mogao da izmašta. Gibsonov svet se da opisati istom rečenicom. Fantastična priča se oblikuje rubno, na ivici sveta kakav nam se priviđa da jeste u priči kakvu bismo želeli da ispišemo.
Na ovoj našoj radionici pojavilo se više stotina priča, manje ili više fantastičnih i nijedna ne viri iz pomenutog okvira. Dajte mi jednu za koju mislite da nije i ja ću vam dokazati suprotno. Jedino ograničenje je što smo različito upoznati sa materijom koju obrađujemo i zato toliko insistiram na pripremi za priču. Dostignuti dovoljnu uverljivost je pola posla.
Quote from: scallop on 17-12-2016, 19:36:36
Ne verujem da smo završili sa pametnijim i iskusnijim od mene i mog višedecnijskog kolege i prijatelja Varvarina, ali znam da njemu više neće pasti na pamet da se izlaže čerečenju.
Pa ko ga tero da kači priču? Sagita je ovo, jesi li zaboravio?
Quote from: scallop on 17-12-2016, 19:36:36direktno nasrtanje na fantastiku u celini.
Samo da napomenem da je ovo golema neistina. Hvala.
Dobro de, nije Varvarin toliko osetljiva dušica... :)
Mogu ja još poneku priču da izložim čerečenju, braćo i zemljaci, ali da malo razgovaramo. Konkretno.
Skalop, ja i još dvoje - troje... Mršavo za razgovor.
Možda grešimo nudeći određene teme. E, onda bi bilo fino da neko napiše o čemu bi voleo da se ovde priča.
A možda vam je razgovor sa dva matorca (kao ona dvojica iz Mapeta) prosto nezanimljiv. OK, ako je tako frke nema.
Quote from: scallop on 17-12-2016, 19:36:36
Dobro, neko će reći da često napominjem da pisac, pre svega, piše sebe, da upoznajem autora jer pred nama bukvalno "skida gaće". Da, ali piše o virtualnom/noj sebi, a mi vidimo virtualno njega/nju. Osetili biste se poraženim kad bih vam rekao šta o kome vidim posle samo nekoliko tekstova. Introvertniji bi prestali da pišu.
Malo udaljavanje od teme (šta ono beše tema?), ali zar pročitano ne zavisi i od čitaoca?
Svi smo mi introvertni. :)
Tema je: Iskustva pisanja naučne fantastike.
Da, sve vreme napominjem da su pisanje i čitanje u istoj ravni. Jedina razlika što je pisac uvek jedan, a broj čitalaca je različit. Veliko pitanje je koliko čitalac utiče na pisca. I obrnuto. Mislim da nije mnogo zgodno kad čitaoci utiču na pisca. To iziskuje kompromis koji mi se ne dopada. Recimo, vidljivo je da na neke radioničare utiče kakav će dojam ostaviti na par tuceta čitalaca radioničkih ispisa. Tanka je fajda od toga. Vi izgrađujete pisca koji će se suočiti sa tiražem koji postigne, a to je druga priča.
Kao pisac početnik znao sam da se probijam kroz otpor redakcije Siriusa, oni su bili targetirana redakcija, jer nije bilo drugih. Glavni urednik Borivoje Jurković, na čudan način je preferirao pomalo seksi naučnu fantastiku. To je moralo da prođe i kod recenzenta, a moja sudbina se pozicionirala na odeljku "Nije za Sirius...". Izbor je bila priča o nekom svemirskom tucanju, tipa priče gde se realizuje seks između svemirskog pilota materijalnog sveta i cure sazdane od antimaterije. Ili nastaviti u već pomenutom odeljku. Odabrao sam pobunu i sa drugarom Monjom napisao priču "Mozaik od sto kockica", kojom smo se popišali na uredničku politiku, urednika, recenzenta, objavljene domaće seksi priče... Mislim da nismo zaboravili ni sve ostale koji su se tada u SFRJ bavili pisanjem naučne fantastike. Izgleda da su neki u redakciji Siriusa pukli od smeha, pa se priča našla u broju 100, kome smo je i namenili. Do kraja postojanja Siriusa niko mi više nije odbio nijednu priču.
To ne znači da agitujem na pobunu, nego da pisac mora da ima svoj stav u pisanju, da ga doteruje i usavršava, a oni koji vuku ka kompromisu traju onoliko koliko i trenutak u kojem stvaraju. Duge staze su malo ozbiljniji zadatak. Naravno, u ovom trenutku nije nimalo lako potencijalnim piscima. Izdavači su prilično zabarikadirani onima koji su kod njih već izdavali. Marketinške studije, targetiranje čitalačke publike i slične ujdurme stvaraju pritisak sa kojim je teško suočiti se. Preostaje jedina dobra strana, a to je radionica ZS koja nije laka za podneti, ali ono šta vas ne ubije, ojača vas.
Ima li još pitanja, jer Varvarin mi je nesrećen što vas je tako malo? Trebalo bi da uzme u obzir da ovaj topik ima već skoro dve hiljade čitanja, pa ako neko ne pita, ne znači da ne čita.
Quote from: scallop on 17-12-2016, 19:36:36
Ne verujem da smo završili sa pametnijim i iskusnijim od mene i mog višedecnijskog kolege i prijatelja Varvarina, ali znam da njemu više neće pasti na pamet da se izlaže čerečenju.
ako ovo ide na moju dušu, a sve mi se čini da ide, onda znajte da nikada više ni jednu priču neću komentirati. (osim ako budem na to primorana)ja samo znam da varvirina nitko ni u jednom trenutku nije čerečio nego se njemu dogodilo mnogo gora stvar, a to je da je ostao izignoriran od strane čitača. nema gore stvari za pisca od toga da te netko zaobiđe riječima i počasti šutnjom. a ovdje se, ako zanemarite moj nadasve skroman i iskren komentar, u biti nije dogodilo ništa.
tako. a sad ću utonuti u šutnju.
Ma, nema tu nikakvog čerečenja, svi smo bili veoma fini, ljubazniji nego prema radioničarskim (ne)delima inače, a baš i da nismo - to je samo jedna kratka priča, zar ne?
Ja u prošlom krugu preživeh ono Danijela Stil - ruganje, pa ne mislim da se manem Radionice.
Neće valjda ni Varvarin odustati od budućeg kačenja priča?
Jel' sad treba da se svađam? Kol'ki ulog takav i pazar. Pošto ste zreli pisci i ne treba vam, ne majte se. Ja ću i dalje da očekujem raspravu o pisanju, a ne o napisanom. Ko shvati shvatio je, ko ne shvati neshvatio je.
Vala, scallope, kako je krenulo, zapravo ćeš morati i da čitaš priče na radionici :idea:
Jok, ukinuću i ovaj topik. Pošto vam ne odgovara ni džabe, počeću da naplaćujem. Vi možete da pokupite ono što sam do sada, poslednjih pet godina napisao.
E, samo kad se i ovde planira naplaćivanje... Vrli novi svet kuca i na naša vrata....
stipane, to što ti objavljuješ knjigu svaka 4 meseca ne menja stanje da si beznadežno nepismen i da nijedna tvoja rečenica ne zavređuje da se pamti.
E vidiš, po tome smo neverovatno slični. Valjda jedino u čemu se može povući paralela među nama.
Svima sam se popeo navr' pričom o
SITNICE KOJE RUŽE PRIČU
Samo jedan pasus iz knjige, a tri puta sam se presek'o.
Najpre jedan ređi pleonazam. "...bili su sada već daleko iza njega. Da li je moglo ...bili su sada daleko iza njega, ili ...bili su već iza njega? Mada, moglo je i bez jednog i bez drugog.
...kada nedaleko ispred sebe ugleda neke obrise. Da li nam je ikada neko/neka/neki objasnio bilo šta?
Roj besmislica, predvođen strahom, tog trena mu se razlete po moždanoj kori kao insekti u plamtećem osinjem gnezdu i on se prvi put te večeri pokaja što ga je budalasti ponos još jednom doveo u nezavidan položaj, ali hrabro nastavi dalje.
Jebote, naramak rečenica, četiri reda u knjizi! Da li bi bilo bolje da glasi:
Roj besmislica, predvođen strahom, razlete mu se po moždanoj kori kao insekti u plamtećem osinjem gnezdu. Pokaja se što ga je budalasti ponos još jednom doveo u nezavidan položaj, ali hrabro nastavi dalje.
Bio sam večeras na nekoj tribini koja je najavljena kao "Srpski pisci u epskoj fantastici", ali nekolicina najavljenih nije se pojavila, a neki drugi jesu, pa se to izrodilo u "srpski pisci u epskoj i naučnoj fantastici." Mislim da će nevidljivi da okači ceo snimak... ja nisam baš odslušao sve, morao sam povremeno da izlazim i povraćam, ali sem aj' da kažem Nebojše Petkovića, većina ostalih je pričala prilično nesuvislo, a neki kao SF autor (pisac Belila") je toliko lupetao, da nije uspeo da sastavi niti jednu suvislu rečenicu. Toliko amaterskih, deplasiranih zaključaka, toliko umišljaja i neshvatanja niti istorijskih niti savremenih odnosa... u nekom trenutku, pred kraj, primakao sam se s namerom da postavim pitanje, ali sam shvatio da već ionako imam previše neprijatelja u životu i zašto bi ih stvarao tek tako na gomile, odjednom, okupljeni i samozadovoljni, umišljeni da otkrivaju stvari i da razumeju odnose... gomila nadobudnika koji smatraju... ... neprepričljivo je, čekamo Nevidljivi snimak.
https://sfpisb.wordpress.com/2018/01/27/10-fef-u-domu-omladine-prvi-dan/
Unapred se izvinjavam ako je neko već pominjao ovu knjigu, pojavila se prevedena ove godine:
https://www.vulkani.rs/edfbee62-35bd-4418-8e72-35c9c737234d/O-PISANJU.aspx (https://www.vulkani.rs/edfbee62-35bd-4418-8e72-35c9c737234d/O-PISANJU.aspx)
King je to objavio oko 2000. godine, ponešto smo imali prilike da pročitamo... Tek, jutros naleteh na prikaz knjige u POLITICI. Par Kingovih misli:
"Divno je imati istančan stil, ali najvažnija je, ipak, sama priča."
"UNAPRED SMIŠLJEN ZAPLET JE BESMISLICA." :lol:
Moraću da nabavim ovo!
E, kad napiše Stiven King mora da je u pravu. xrotaeye
... Mdaaa... A kad ne zna kako da rasplete zaplet bukvalno mu je uvek đavo kriv...
Mislim da bi se dosta pisaca menjalo sa njim, pa makar i ne umeo da rasplete zaplet... :)
Neka se menjaju sa Kingom. Ja sam zadovoljan sa svojim pisanjem.
Quote from: Ugly MF on 21-08-2018, 13:50:15
... Mdaaa... A kad ne zna kako da rasplete zaplet bukvalno mu je uvek đavo kriv...
Čuj, teme su mu takve da đavo lično mora da je umešan i kriv... :mrgreen:
Ne treba brkati njegov uspeh i popularnost sa umećem pisanja.
Činjenica je da on ume u jednoj rečenici da predstavi jezu kako drugi ne uspevaju ni u celom svom opusu, ali sem u prvih nekoliko knjiga, to sada garnira sa toliko nepotrebnih i dramaturški neopravdanih podataka da postaje običan smarač za pare... desetine stranica ispraznog opisivanja života nebitnih likova... nije on to izmislio, ali mnoge njegove knjige bi se mogle skratiti da ništa ne izgube.
OK, sreo sam ljude koji vole da čitaju te izmaštane životne priče, ali treba imati mere. Pa zamislite npr. da je u kratkom romanu Langolijeri za svakog od putnika ispričao ceo njegov život, bila bi to knjiga od 1000 strana i nimalo bolja.
Slažem se.
Između romana TO (bio sam mlad, ali čitao sam ga noću, držao me) i romana POD KUPOLOM (počeo ga dok sam ležao bolestan, nikad završio) - tu negde usput prestao sam da budem fan Stivena Kinga. Uglavnom zbog sve češćeg mlaćenja prazne slame koje i Boban pominje.
Ali i dalje mislim da unapred smišljen zaplet nije neophodan. :lol:
Ovo što sad pišem... Plovim, pa gde stignem. I više puta radio sam baš tako. Imam osnovnu ideju, zaplet zidam usput. To znači da povremeno moram da se vratim nazad i preuredim neke stvari, ali može i tako. Čak je zabavnije.
Jedino pokušavam da budem pošten prema sebi i mogućem čitaocu. Pitam se s vremena na vreme da li bih ja, kao čitalac, izdržao od početka do kraja.
Normalno bi bilo da se smisli neki okvir priče, da se prvovrti u glavi koji likovi učestvuju i šta se s njima događa. To prerazmišljavanje o učesnicima, namerama i posledicama može da izrodi neka rešenja i da unapredi delo... mislim da King ne gubi vreme na razmišljanje, on jednostavno piše svoj tok misli, prenosi na papir razradu likova koju bi trebalo da skicira u glavi... sasvim je moguće da on i ne zna o čemu će pisati, svako jutro sedne i kuca do iznemoglosti, nabraja sve što mu padne na pamet i čeka da se nešto preklopi, uklopi i pokrene u nekom smeru. Onda to prati i usput dopisuje sve što mu padne na pamet, tako da na kraju imamo skribopapazjaniju.
Pretpostavljam da je velika razlika između Kinga i Varvarina (ili između Kuntza i Bobana ili između Rowlingove i Scallopa), što oni rade sa ugovorima, rokovima, i za pare i njihov proces pisanja mora da uzme u obzir očekivanja izdavača, vreme koje imaju na raspolaganju, sugestije urednika itd. itd. itd. dok vi, u teoriji, radite nesputani (ili mnogo manje sputani) rokovima, obavezom koju imate u ugovoru, avansom koji ste primili, marketinškim radom koji se upliće u kreativni rad itd. Otud mislim da je proces pisanja jednog Varvarina i jednog Kinga po definiciji veoma različit (bez obzira na Kingove avanse od jednog dolara i kucanje na mašini) i da ne treba ni da mislimo da ono što radi jedan, sigurno treba ili mora da radi i drugi.
King je plaćen po ukucanoj reči i kada ima obavezu da isporuči roman, više mu se isplati da umesto 200000 reči ima milion... pet puta više.
To je koren svih zala. Ali rade to svi, i pisci ljubića i krimića. Pa kad se setim Lusbadera, pet strana opisuje život čoveka koji je prva slučajna žrtva nasilnika u Americi, potpuno irelevantan za bilo šta drugo. Neko bi opisao ubicu koji je stigao u Ameriku i bolje mi dramaturški izgleda da i ne znamo kako se zove prvi koga je zveknuo. Pa zamislite u Terminatoru, da pre nego što preda odeću androidu, vidimo desetminutni pasaž o životu tog čoveka.
Proces pisanja Kinga i Varvarina toliko se razlikuju da ih ja ne bih ni poredio, iz poštovanja prema Kingu - bar onom koga sam voleo u mladosti. :)
Što se pomenute nesputanosti tiče, i odnosa prema izdavaču - većina nas koji pišemo fantastiku u Srbiji toliko je nesputana da su neki i podivljali, ali ne bih o tome. :lol:
Ipak, polemisao bih na temu - da li je neophodan unapred smišljen zaplet, koga se onda čvrsto držimo.
Ako imate takav zaplet na početku, zavidim vam.
U većini priča koje sam pisao, pošao bih od nečeg što mi je bilo vrlo zanimljivo u tom momentu: od pretpostavlenog sveta, ili od pretpostavljenog odnosa između likova, ili od neke emocije koja se nametne kao pozadinska muzika, pa vas proganja danima... Tek kraj nisam imao, kraj bi se uobličavao usput. Bilo je i kontra priča: Imao sam dobru ideju za kraj, ali tek je trebalo da osmislim početak. Možda je ovo lakše.
U ovome što sad pokušavam da završim (a da ne dajem spojlere) - imao sam osnovnu ideju, osnovne likove, osnovni zaplet - bez završnice i bez konkretnih epizoda. U pitanju je sukob među, hmm, besmrtnicima, a za sukob imaju valjan razlog, bar mislim tako. U međuvremenu (pošto se to piše godinama), i ja i zaplet smo sazrevali, zaplet se komplikovao, jedan epizodni lik oteo se i postao jedan od glavnih likova, zbog jednog tek nagoveštenog ženskog lika shvatio sam da treba da dopišem još nekoliko desetina strana...
Trenutno ispisujem veliko finale, i još nemam celu sliku pred očima.
Da li sam koliko - toliko uspeo da objasnim kako to radim?
Quote from: Boban on 29-08-2018, 13:34:22
King je plaćen po ukucanoj reči i kada ima obavezu da isporuči roman, više mu se isplati da umesto 200000 reči ima milion... pet puta više.
To je koren svih zala. Ali rade to svi, i pisci ljubića i krimića. Pa kad se setim Lusbadera, pet strana opisuje život čoveka koji je prva slučajna žrtva nasilnika u Americi, potpuno irelevantan za bilo šta drugo. Neko bi opisao ubicu koji je stigao u Ameriku i bolje mi dramaturški izgleda da i ne znamo kako se zove prvi koga je zveknuo. Pa zamislite u Terminatoru, da pre nego što preda odeću androidu, vidimo desetminutni pasaž o životu tog čoveka.
Balzak je imao isti problem. Njegov savet piscima: Ako treba da popunite strane a ne znate kako - uvedite mucavca!
Sve si objasnio. Tvoja priča tvoja muka, a pravilnik baci u đubre. Pravila su za početnike, a celi četnici nemaju pravila.
Nema veze, voli te ceo četnik! :lol:
Quote from: Boban on 29-08-2018, 13:34:22
King je plaćen po ukucanoj reči i kada ima obavezu da isporuči roman, više mu se isplati da umesto 200000 reči ima milion... pet puta više.
Niko nije plaćen po reči. To o čemu ti pričaš je bilo nekada u časopisima. Zapravo, časopisi i danas plaćaju po reči, ali ovde su po sredi romani. Pitao sam i pisce i urednike u izdavačkim kućama (Orbit, Tor, Pyr, Baen) i niko niti plaća niti biva plaćen po reči kada je po sredi knjiga ma kog oblika ili formata.
Zašto bi onda pisci trtljali gomilu besmislica da nisu plaćeni po reči?
Možda nisu danas plaćeni, možda nisu svi, ali početkom devedesetih jesu bili plaćeni po reči i to je napravilo haos debelih knjižurdača.
što si ti natrljo onog Poslednjeg Srbina? Moš potapat kupus s njim
Ili je na delu međunarodna zavera izdavača i pisaca naučne i drugih fantastika, ili si ti nešto sanjao/umislio/pogrešno shvatio. Najverovatnije da si praksu plaćanja priča za magazine poistovetio s plaćanjem za romane, pa ti je to tako ostalo u pamćenju.
Inače, jedan pisac cigli mi je rekao da bi njegov izdavač čak voleo da su mu romani kraći, jer je prodajna cena manje-više fiksna, a deblji romani su skuplji za skladištenje i transport, pa izdavači imaju veće troškove na njima a za iste pare.
Dakle, odgovor na tvoje pitanje je skribomanija, bojim se. Malo sam romana pročitao u poslednjih desetak godina da su obimniji od 500 stranica a da ne bi bili daleko bolji da su skraćeni za 20-30 odsto.
Ko hoće da pročita na ruskom, može i onlajn... :)
https://www.e-reading.club/bookreader.php/88098/Andzhelkovich_-_Iskra.html (https://www.e-reading.club/bookreader.php/88098/Andzhelkovich_-_Iskra.html)
Ako si našao. Ko želi da pročita na slovenačkom, može u starom Superpipu pod istim naslovom. Na srpskom je Varnica i ima je u Kentaurovoj zbirci "Najbolje svetske priče 1986" (valjda). Malo sigurnije je sa "Spiridonom", ali s njim ništa nije sasvim sigurno.
http://www.isfdb.org/cgi-bin/pl.cgi?643225 (http://www.isfdb.org/cgi-bin/pl.cgi?643225)
Dangerous Visions, Again Dangerous Visions + Radmilo the Dangerous
Znači, pogodio sam. Iako se može reći da je često objavljivana, biće ponovo dostupna posle 32. godine tek u zbirci SPIRIDONOVA POTERA ZA NEUHVATLJIVIM. Ako bude zbirke na ovogodišnjem Sajmu knjige. Ili na nekom sledećem. Kuriozitet je da je tu priču odbila lično Ellen Datlow u OMNI-ju, kao religioznu priču. Sad svi znate da sam tretiran kao pisac religiozne fantastike!!!!
ne, nego da te žene ne razumeju...
Dodaj na svoj spisak šta sve ne znam i kome sam se sve zamerio. xfrog
Ček', ček'! Koje to žene mene ne razumeju? Sa mog spiska ili sa tvog spiska?
U skladu sa ovom temom, a ne sa budalaštinama koje se plasiraju, red je da navedem pravi uzrok što je Ellen Datlow odbila moju priču. Radi se o klasičnom lošem izboru imena lika koji nosi priču. Prilično naivno upotrebio sam ime Angel ne vodeći računa o pratećim asocijacijama. I u ruskom prevodu je bilo vidljivo da sam pogrešio. Angel je anđeo i više nije bilo pomoći. Pisac nema šansu da objasni svoje razloge već da izvuče pouku. Kad birate imena za svoje likove vodite računa da čitaoce ne uvedete u pogrešna tumačenja.
pišem pišem i što narišem brišem
Ako si se javio. U raspadu ovog foruma sve je prihvatljivo.
spalio sam ratni dnevnik zapoceti sf roman i nekoliko prica...te citavu teku ideja sto sam skupljao godinama
ne treba se silovati niti ista raditi ako ne ide
kompleksas nisam a kako smo u firmi dobili kolegicu spisateljicu i priznatog pisca...vidio sam kakve su to lujke i cudaci...neka hvala dalje od mene
to njihovo udruzenje pisaca je kao sekta... a tek stelovanje i nabacivanje nagrada...a da ne spominjem kopiranje ideja pisanja pod tudjim imenom ili prodavanja prica... necasna posla
Kad pogledam unazad, neoliberalizam i moja averzija prema njemu datira bar trideset godina. Nekako je ispalo da u svim pričama koje se ne bave državama postoji TriK, odnosno tri kompanije koje su zamenile politiku. Moguće je da je bilo previše diskretno, ali ja sam diskretan pisac. Jedan film danas mi je ponudio i drugu sliku. Kad su u pitanju filmske glumice i tamo favorizujem TriK. Kate Backingsale je najlepša, Kate Vinslet najubedljivija, a Kate Blanchett i jedno i drugo. Za tri lepe Kate! xcheers
U nedostatku ičega šta miriše na fantastiku, imao sam pristojnu raspravu na Skajpu. Prija, i sam pisac sa više objavljenih knjiga konačno je smogla snage za zamerke. Podignem priču, dam joj gas, a onda čitaoca ostavim da sam traži kraj. Ja se složim. "Zato mi se najviše dopao GRBOVNIK". Ja se složim, jer kad završim sa epilogom onda sam stavio krstaču. Onda me vrati na jedan moj esej o ljudskim zapisima. Volela bi da je ceo na isti način detaljan kao deo o kamenom kalupu za naprstak strelca. Ja se složim. Taj arheološki promašaj i vađenje na votivnost me drnda preko dvadeset godina.
Najverovatnije da je i ovo teško čitati, ali ja nikada nisam tvrdio da sam lak pisac. Budući da je UNAZAD u velikoj meri autobiografski, u njemu sam deklarativno izneo da za mene literatura nije biografija glavnog lika, od rođenja do smrti, te da prava priča nema ni početak, a ni kraj. Pre početka se događalo nešto što utiče na kasniju priču, posle kraja nastaju posledice, a ja, kao pisac, zapisujem bitno za mene. Ne volim da pomislim da je čitalac jedva dočekao kraj, a volim kad me ispsuje što nisam pisao još.
Još samo o naprstku. Knjigu arheološkog zavoda o neolitskim nalazima od kosti, roga i kamena u Srbiji, našao sam bačenu u hodniku Gradske biblioteke kad je LK tamo imao termin. Slika tog kamena veličine palca, sa sedam rupica, odmah se povezala sa krojačkim lutkama mog oca i čekala priliku da bude zapisana jednom, kad se za nju nađe pravo mesto. Neko to zove digresijom, ali obožavam kad mi se nametne, direktno iz nesvesnog. Postoji neki viši smisao u takvim trenucima i ja ga rado prihvatam.