ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Istorija svakako neće pamtiti lik i delo gospodina Franca Geznera, zbog čega se i ne treba preterano čuditi: istorija je jedna zaboravna i prevrtljiva drolja, i čovek mora proliti mnogo (tuđe) krvi ne bi li joj privukao pažnju. Ne, uopšte nas ne treba čuditi to što je i her Gezner pokopan u masovoj grobnici čovečanstva – da ne upotrebimo kakav grđi izraz – suv, oglodan i zaboravljen, baš poput Majspejsa, faraonskih piramida ili luke Efesa (što joj se more onako nezgodno izmaklo!); to nam, uostalom, svima sleduje, na ovaj ili onaj način, i u takvim stvarima ne treba biti zlurad.

Ono što zaista budi pažnju u ovome neobičnom slučaju, uznemirava čak i najindolentijie istraživače, jeste upadljivo odsustvo dotičnog Franca Geznera iz čitave te dojučerašnje tarapane o kojoj toliko vodimo računa, i kojoj se tako rado vraćamo. Ko ume da traži, primetiće da je trag her Geznera poput noktom izgrebane linije na srebrnoj patini fotografije – beo, neproziran, i jasno ocrtan kao uštap na noćnom nebu, što za doslednog istraživača po smetlištu istorije može značiti mnogo toga, ali svakako podrazumeva jednu stvar.

Tešku cenzuru, dabome.

I dok većina populacije poslušno tabana džehenemskim stubama ka ništavilu istorije - ostavljena na miru nakon što odsluži vojni rok i otplati hipoteku - teško je ne upitati se ko je, i sa kakvim razlogom, tako sistematski zatro trag her Franca Geznera, nesvršenog študenta anatomije, pisca, putopisca, novinara, etnografa, fotografa, hemičara - laika, i, kako izvesne škole mišljenja tvrde, nekromanta, ili barem, petoparačkog okultista.
Logični zaključci se nameću sami od sebe – Vatikan, Iluminati, Orijentalni Templari, Zlatna Zora, Soroševi stipendisti, društvo Tule, OZNA, ustaški plaćenici – i pažljivi istraživač tu svakako neće pogrešiti upre li prstom u bilo koga od ponuđenih, no, druga stvar će od početka biti jasna: da mladi istraživač postavlja nebaždarena pitanja, i da mu očajnički manjka finijih manira, jer pravo pitanje za svakog ortodoksnog gula po hronološkom smetlištu nije ko, već zašto.

Biće dovoljno da istalnemo kako, nakon nacionalsocijalističke i sovjetske paljevine, kao i drugih oblika satiranja stvarnosti, postoje izvesne glasine o nekom vatikanskom lagumu kao poslednjem konačištu Geznerovih letopisa, ali da bi smo sa sigurnošću tu tvrdnju usvojili, prvo moramo svoje mošnice izložiti hrapavom ispitivanju kardinalskih prstiju, a to, verujemo, nikome od nas ne bi bilo prijatno – a u krajnju ruku, može biti i opasno, a i nehigijenski.
Pa ipak, blagodareći opiljcima što su drevni grobovi bili ljubazni da nam ih podrignu: poneko pisamce, potpis, arhivski dokument, rodoslov ili izvešće u novinama, prateći, dakle, mrvice u lavirintu, sve do tog osudnog trenutka kada će svaki dalji podatak biti svirepo zaklan – nakon čega sve briselskom crnom markeru nalikuje – možemo sa određenom zadrškom uprtiti neku osnovnu životnu trasu, i probati da damo odgovor na pitanje: ko je, dođavola, bio Franc Gezner, i zašto je on za nas bitan?

Rođen 1843. ili 1844. godine u gradu Breslavu – ondašnjoj Prusiji, a današnjoj Žečpostpoliti Poljskoj – u samom srcu močvarne Šlezije, dakle, kao treće i najmlađe dete od majke Elene i oca Karla Gustava, Franc Gustav Vojčeh Gezner ne pokazuje dovoljno krvoločnog entuzijazma i slepe ambicije primerene za svoje civilizacijsko doba, te samim tim i u ranoj mladosti ostaje neprimećen od strane istoričara, i već od samog početka, takoreći, biva zakovrnut neumesnom misterijom.

Da li verovati nekolicini izvora koji tvrde da je njegova baka bila poljska grofica, poznata ezoteristkinja i kockarka, Agnješka Boleslavovna Viežbicka, a da s očeve strane vuče korene sve do trineastovekovnog majstora tevtonskog reda Hermana fon Salca (što je onomad orobio Jerusalimsku blagajnu, a i još poneku misirsku varoš pride), ili je sve to samo sipino mastilo mistifikacije, teško je reći. Možda je pak istinita ona tvrdnja da ni o kakvom plemenitom poreklu ne može biti reči, i da Gezner svoje korene vuče sve do glađu i borščom umorenih težaka istočne Galicije, a da svoje materijalno blagostanje Gezneri duguju višedecenijskom gurbetovanju s krznima i kožom, mrežom koja se protezala od Trsta do Gdanciha.

No, očigledno bogatstvo porodice Gezner se ne može poreći: od barokne porodične kuće u istorijskom centru Vroclava, sada prekrečene i pretvorene u sedište korporacijskog konglomerata specijalizovanog u prodaji nožnih uložaka za mršavljenje, pa sve do vroclavskih istorijskih arhiva koji svedoče o brojnim donacijama rimokatoličkoj crkvi, silnim krštenicama, menicama i spomenicama koje su Gezneri za sobom sejali, te o šleskim imanjima i letnjikovcima sada prekrivenih predgrađem i autoputem, jasno se može videti da je detinjstvo Franca Geznera proteklo u relativnom blagostanju svojstvenom višem srednjim sloju ondašnje Prusije, ali ne i mnogo šta drugo. O detinjstvu na obalama reke Odre, dakle, malo toga možemo reći.

Prvi konkretni podatak koji nam nešto lično govori o her Gezneru, potiče iz godine 1862., kada je dana trideset i prvog januara, Franc utefterisan kao študent polaznik prestižnog Medicinskog Univerziteta u Beču, na isti dan i sat, inače, kada je Alvan Grejem Klark, kroz osamnaestoinčni teleskop, prvi put u istoriji pogledao užeženo lice zvezdanog patuljka Sirijusa Be.

Kakav paranoik bi se mogao zapitati odakle potiče ta očigledna rupa koja krasi bečke dane Franca Geznera, čemu pripisati taj nedostatak pisama, članaka, objavljenih redova i autobiografskih podataka iz samog pera her Geznera, kada nam je na osnovu posrednih svedočenja bez sumnje jasno da je Franc svoj prestonički, študentski život prigrlio svom silinom mladosti i energičnosti, odnosno, da se u svaku društvenu nišu probao umuvati, kako to ambicioznom mladiću i dolikuje.

Uostalom, svima je poznato da pošast pisanja bloga postoji još od klinastog pisma, samo što se ime i obrazina vremenom menjala, i da su ljudi oduvek težili čvrčkarenju crtica o samima sebi. Gezner - ako je verovati autoritetima za prekrajanje istorije – tako šta nije činio. Nikada. Nigde.
Kroz tuđe utiske i note, pak, posmatrajući objekat pažnje izokola, kao u izlomljenim ogledalima, neke činjenice zamiljive za ovu priču možemo sa sigurnošću utvrditi.

Franc Gezner je pohađao časove anatomije kod profesora Jozefa Škode, prvog univerzitetskog predavača u istoriji koji lekcije študentima nije držao na latinskom, već na nemačkom jeziku, i koji će na ovim prostorima ostati upamćen kao doktor medicine koji je od tuberkuloze lečio vladiku Petra Petrovića Njegoša, što u svetlu narednih događaja može biti interesantno i indikativno, ali za sada ne mora ništa da znači.

Tajnoviti rep Franca Geznera možemo naći kako promiče u meomarima savremenika, što svakako ukazuje na socijalnu mobilnost našeg junaka, i nikako ne ide u prilog manjku materijalnih dokaza iz toga vremena: viđamo Geznera aktivnog u ondašnjim visokim književnim krugovima, a takođe ga možemo naći i u društvu Ludviga Angerera, bečkog apotekara, kod kojeg je pohađao časove fotografije. Angerer, magistar farmakologije, ali i veliki avanturista, preteča ratnih izveštača, koji je tokom Krimskog rata, sa svojom fotografskom skalamerijom pod rukom – onom kožnom njuškom nalik na harmoniku – hodočastio od Sevastopolja do Azovskog mora, u svojim dnevničkim beleškama spominje Franca Geznera kao ,,izuzetno radoznalog i talentovanog mladića, sa prirodnim darom i veštim okom, primerenom fotografskom zanatu... sklonog neobičnim idejama i eksperimentima, premda se to može pripisati mladalačkoj zanesenosti..."

U svojim dnevnicima, pak, mladi Gvido fon List vrlo pohvalno govori o drugovanju sa Francom, i takođe, sa dosta entuzijazma, izveštava o izvesnim fotografskim eksperimentima koji su se u odigrali u kakvoj bečkoj jermenskoj kafedžinici, gde beleži vrlo uopšten opis tehnike razvijanja fotografija uz dodatak rudne soli i petrolejskog ulja, a radi boljeg filtriranja određenih ,,ektoplazmatičnih supstancija". Napomenimo ovde da će tada dvadesetogodišnji fon List, u godinama koje slede, postati poznat kao izvanredan magus i poznavalac okultističkih veština, pa čak i kao otac arijevske svastike i osnivač germanske neopaganske škole koju će nacionalsocijalisti rabiti godinama kasnije. Neka još ostane zapisano za buduće generacije, da je prva neogermanska svastika svoju funkciju dobila u vidu vinskih flaša koje je fon List taktički zakopao: ali to je već eka druga priča.

Iz arhiva Univerziteta Medicine u Beču, možemo videti da Gezner svoju diplomu nikada nije stekao – već da je iz visoke škole izbačen 1866. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima.
Određene grupe istraživača preferiraju ovaj događaj povezati sa trač kolumnama onoga vremena, i sa izvesnim študentskim skandalom u mrtvačnici anatomskog odeljenja, ali o tome nema nikakvih neposrednih dokaza.
Iste godine, sudeći po vojnoj evidenciji, Gezner odlazi stopama svog učitelja Angerera, za tragom husarskih kopita, pravo u Bohemiju, u krkljanac, takoreći, kao fotograf sedmonedeljnog Austro-Pruskog rata. Nažalost, ni jedno svedočanstvo iz ovih dana nije sačuvano, mada je poznato da je Gezner nakon završetka rata prešao u Prag, ali čime se tačno bavio i kuda se koren društvenog i poslovnog života zapatio, to ne možemo reći. Na raspolaganju nam ostaju samo opiljci:

Godine 1869, pod svetlom kakvog skandala koji je povezan s izvesnom gospođom Anom Marijom i njenim spiritualističkim seansama, Franc Gezner žurno napušta Prag, ali mu se trag gubi negde oko aplsih gudura Klagenfurta.

Godine 1870. ga nalazimo u Trstu, kako u luci dočekuje lađu Sveti Kristofer, i tamo potpisuje preuzeće neindetifikovanog tovara pristiglog iz Magreba; o njegovom prebivanju u ovom gradu govori i jedan neplaćeni račun u hotelu Istria. Iste godine ga možemo naći u gradu Rijeci, gde dočekuje ulazak ugarske administracije koja ga malo potom privodi –zbog pijanstva na javnom mestu. Ovo ostaje kao jedno od poslednjih svedočanstava koji govore o vrludavim koracima Franca Geznera po riječkoj kaldrmi plavoj od plinskog plamena.

Naredne godine ostaju jalove za istraživanje, i nikakav podatak o kretanju i životu Geznera ne postoji – pa taman da istraživač poveruje da je ovaj nesvršeni študent anatomije i fotograf-putopisac ostao da strune u riječkom zatvoru, da nije do nedavno dobavljenog dokumenta iz bečkog istorijskog arhiva, odnosno izvesnog platnog spiska Evidencbiroa iz 1872. godine, gde se pominje ime Franca Geznera.

Ovo je, naravno, ključni trenutak nad kojim valja da zastanemo, kao i mnogi tragaoci za istinom pre nas, i da se dobro prebrojimo.

Opskurni, a ponekad i kontradiktorni podaci kojima nadalje raspolažemo, mogu se tumačiti na stotine načina, ali, budemo li samo pratili nevidljivu hronološku brazdu, određeni zaključci se jasno ističu.
Evidencbiro – tajna policija u službi krune Svetog Stefana, osnovana nekih dvadesetak godina ranije – beše jedna silna žbirovska agencija onoga doba, koja je svoje referate lično podnosila caru Franji Josifu, i naći se na tajnom platnom spisku Evidenzbiroa, u godinama koje su prethodile Velikoj istočnoj krizi, može nam mnogo toga reći, pa ćemo u tom pogledu zanemariti neke inokosne teorije.

Dovoljno je da se osvrnemo na prvi javni podatak o Geznerovim kretanjima, da bi smo došli do određenih zaključaka: zime 1874. ga nalazimo kao fotografa pripravnika na samoj granici Ćesarije, u ledom okovanom Pančevu, dok već naredne godine obavlja terenska premeravanja za vojnu kancelariju Temišvarskog Banata i Dunavske administracije.
Predratne godine i Velika istočna kriza, pak, i potonje imperijalno prekrajanje sveta, odneli su u vihor bilo kakav znak Franca Geznera. Dovoljno je reći da je metak opaljen iz kubure Pere Tunguza, pokrenuo uragan u kome je Evidencbiro rasprostro krake poput mreže kapilara po naličiju Evrope, i mada detaljna evidencija postoji i dostupna je određenim arhivarima, ime i delovanje agenta Geznera su potpuno izbrisani, što zjapi kao šupljina u zubalu.

U jesen 1877. godine, Gezner nanovo isplivava, čitav i na broju, u srcu bosanskog vilajeta, skupa sa prvim vojnim garnizonima, i pravo je čudo što je dokumentacija – koja je preturila četiri ozbiljna rata – ostala čitava, premda donekle buđava i pacovima nagrižena, ali dovoljno čitljiva da utvrdimo da se sve do 1979. godine prezime Geznera nalazi na platnom spisku carske kancelarije, nakon čega mu se trag gubi, i zauvek nestaje.

Pravo u neobeleženi grob. Ili bi to trebalo zaključiti, po mišljenju autoriteta u prekrajanju istorije.

(https://s24.postimg.org/aso465eut/gezner.jpg)

Jedina sačuvana fotografije Franca Geznera, slikana negde u periodu od 1862. do 1866. godine, u Beču. Pretpostavlja se da su izvesne eksperimentalne tehnike s radioaktivnim mineralima izvedene, mada dokaza nema, te je razumno pretpostaviti da je željeni efekat postignut dugom ekspozicijom. Fotografija se nalazi u privatnoj kolekciji. Nije poznato ko je, u kom trenutku, i sa kojom namerom naneo vidljiva oštećenja

Otputovao je negde na jug, tvrde određeni izvori: preko Sandžaka, pravo u Skopski Vilajet, i u Rumeliju. Ili se vratio kući, u Breslav. Oženio se i zasnovao porodicu u Sarajevu, dočekavši duboku starost, umrevši neposredno pred početak Velikog rata, ali je na ime nekih kockarskih dugovanja promenio ime u Franjo Gec, čiji grob zaista postoji na rimokatoličkom groblju Sveti Mihovil u koševskoj dolini. Obesio se, tvrde četvrti, u zeničkom kazamatu. Nastradao u železničkoj nesreći, negde na relaciji Pošony – Pešta, u januaru 1880. godine

Ovom istraživaču su sva ponuđena rešenja vazda bila sumnjiva, mada je donedavno falilo materijalnih dokaza koji bi bilo šta mogli dokazati i opovrgnuti.

Evo zašto: uzmemo li u obzir švapsku pedantnost i opsesivnu sklonost ka tefteru, široko dejstvo špijunskih agenata na područiju Balkana u doba monarhijske krilatice ,,Drang nach Osten", te kompulzivnoj sklonost da se ništa, pa makar to bio dokaz o najcrnjem zločinu – ne baca, zašto bi, kog vraga, neko želeo da sistematski ukloni svaki trag skromne biografije jednog okultiste i žbira, kada ih je u devetnaestovekovoj Evropi, i jednih i drugih, bilo koliko i pleve?
No, hajde da skočimo sto godina unazad, i da se setimo čuvene vampirske pošasti u kotlinama reke Drine, na područiju Bajine Bašte, o kojoj austrijski izveštaji svedoče. Hajde, na trenutak, da se zapitamo da li je moguće da je to bio jedini izveštaj te vrste, koji je ikada dospeo u kancelariju vojne inteligencije?

I na kraju, da li je zaista nemoguće da jedna tajna služba poput Evidencbiroa, ne obrati pažnju i na ovakvu vrstu fenomena, pogotovo ako uzmemo u obzir da ni špijuni dvadesetog veka – poput CIA-e – nisu mogli odoleti tom pravcu istraživanja?

I da li je her Geznerova upućenost u određene fotografske tehnike ,,ektoplazmatičnog filtriranja", imala kakve upotrebne vrednosti u službi na samom rubu Carstva?
Mnogi bi nam rekli – kakve grandiozne ideje, pobogu! Čitav rotoroman! Gledate li vi filmove, čitate li novine? Od toga čovek može dobiti čudne ideje... Popijte čaj od kamilice, to smiruje.

Ali, grob ume ponekad da iznenadi, i njegov prašnjavi dah da ispovrati štogod vredno. Da bljesne poput groma, i da baci sasvim drugačiji raspored senki na već zapečenu predtavu sveta oko nas. To može biti fotografije, rečenica, snimak, ili, pak, za nas koji preferiramo vintaž, to može biti škrinja od mahagonija, zaboravljena na tavanu kuće čiji vlasnici već dugo nisu među živima.

Kakvim lagumskim putevima su letopisi – fotografije i putopisi - Franca Geznera, nastalih u periodu od tri godine – od 1877. do 1880. godine – dospeli u selo Starčevo, kraj Pančeva, i to baš u posedstvo izvesne Emilijane Melkor, usedelice koja je preminula 2006. godine, a da je niko nije našao dovoljno dugo da joj mačke i poslednju koščicu izgložu – to ne znamo.

Ali, ono što možemo uraditi, jeste da vam u narednim nedeljama i mesecima, predstavimo novootkrivene materijale, koji s jedne strane govore o neverovatnom životu her Franca Geznera, poslednjeg šlezijskog nekromanta i okultiste, ali s druge strane pričaju priču o Mrtvom Vilajetu s one strane senke...

(https://s29.postimg.org/k6sb280lj/selo_duboka.jpg)

Selo Duboka, Dunavska granica, 28. jun, 1875. godina, fotografija u posedstvu bečkog Istorijskog arhiva. Fotograf: Franc Gezner.

Ovde jos ima zivih? :D

Živih - ne.... Ali poneki neupokojeni još i može da se nađe ;)

Grob Efendija

Nakon što smo potanko naveli sve do sada dostupne podatke koji se tiču života Franca Geznera, vreme je da se pozabavimo već spomenutim materijalima koji su nam od nedavno dostupni, a koji bacaju drugačije svetlo dosadašnja saznanja. Reč je, naravno, o prepisci i setu fotografija nađenih 2006. godine na tavanu porodične kuće u Starčevu, a za čiju autentičnost garantuju neki od najvećih poznavalaca tog doba.

"Pismo austrijskom Đeneralštabu, Sarajevo, junija 1878.
Velmožnom ministru finasijskom, fon Hofmanu, kojem neka Bog podari dug i srećan život, ovo tajno izvešće o geodetskom premeru po Bosanskom Vilajetu, šalje Franc Gezner, bildautor bečki, skupa sa Trošovnikom, koji je đeneral sarajevskog korpusa obavezao da izmiri preko poštanske ekspoziture u Čaršiji.

Ekselencijo, Bosna je napuštena zemlja. Čoveku se pričinjava da hodočasti s mračne strane meseca. Kako smo sarajevsku dolinu napustili, nailazili smo samo na nenaseljena sela, a i gde se živi, nema više podanika od deset. Samo planine, šume, škrape, ptice i zverinje; premda moj vodič, Petar Orlović, Srbin iz Šavnika, uporno tvrdi da nam je sigurnije sa gorskim kurjacima drugovati, nego sa putnicima namernicima deliti put: još od Nevesinjske vojne, veli, Bosnom hara silno nepočinstvo, bezakonje i aramijstvo; razbijene čete bašibozluka s jedne strane, hajdučija s druge, kako se gde okreneš – na puščanu cev naiđeš. Ovde, veli, sve živo kuburu vadi, čim iz pameti nema šta više da izvadi.
Austrijsku vojnu ne spominje – ali tvrdim da bi rašta i na tu temu imao reći, i to ne pohvalno, samo da mu se jezik razveže. To, međutim, nisam do sada stigao ispitati...

(nečitljivo)

... Foča se prostire duž reke Drine, od istoka prema zapadu. Sve do obale, nanizane su kuće, prizemne i na sprat. Zidane su od tvrdog materijala, a imaju i vinograde. Džamija ima sedamnaest, od čega je deset od kamena, ostalo je od drveta zidano. Grad ima dvadeset i pet mahala. Deset je muslimanskih, a ostalo su srpske, bugarske i latinske. Jedna je mahala čivutska...

(nečitljivo)

... prostran drumski han s odžakom u sredini. Ovdašnji gurbeti i karavandžije, međutim, vele da se dalje u pravcu Tjentišta, niz kotlinu Sutjeske, iz sujeverja nerado noću zadržavaju – oni ga prosto zovu  Dubrovački dum, a misli se na starorimsku Via Narentiu, što su je još rimski ćesari u steni istesali, ali šta su u ovoj vučijoj gori radili, baš kao i sveta Kruna sada, meni nije pojamno...

(nečitljivo)

... što se muhamedanaca tiče, njih van varoši nema mnogo. Ali pošto i Srba ima malo, ovima se čini da muhamedanaca ima kao pleve. Mada vlada jaka omraza, zajedničko im je ogorčenje austrijskom upravom, što ih trenutno ujedinjuje. Bilo kako bilo, koje god da su vere, čim nas na putu sretnu,  na naše bisage se ostrve, proždrljivci jedni.
Svi bi nas, nakon fruštuka, uputili na konak Husein-bega, kod Suškog Potoka, kojeg ovdašnji težaci zovu Grob – Efendija...
(nedostaju stranice)
... žive u pravom carigradskom čardaku, s osnovicom od kamena i  prvim spratom od vodoravno postavljenih drvenih  greda. Naličije je okrenuto od varoši, s prostranom terasom nad kojom  se nadvija sena kosog krova od šindre. U bašti iza konaka, čak, rastu stabla smokve, i ima jedan mali, mahovinom prekriveni šedrvan...

(nečitljivo)

Imali smo dovoljno vremena da se pobliže upoznamo sa Husein-begom, našim domaćinom, koji nas je primio široke ruke. To je na prvi pogled, jedan pričljiv, energičan, preduzetan gospodin, u turskoj građanskoj nošnji i s fesom povrh glave, ufitiljenog brka, oniži, ali izraženo rumen u licu i stamene telesne građe, što me je lično iznenadilo kada sam se preračunao koliko beg tačno ima godina – pod uslovom da ne laže.

Evo o čemu je reč: kao što sam već napominjao ranije, našeg domaćina težaci nazivaju i Grob – Efendijom, a zašto je to tako, uskoro smo i saznali. Husein-beg je, veli, veteran Napoleonovih ratova, krvio se sa Rusima još u Besarabiji, dogurao čak i do čina bozuk baše, a kada se nakon rata u rodni Mostar vratio, došao je tačno na sopstvenu dženazu, te mu od toga i ostade ime. E, tu sam se ja kasnije premišljao, i došao do računice da naš domaćin ne može biti mlađi od devedeset i kusur godina, ako ne i čitavih sto! To se, po njemu, nikada ne bi reklo.

Uprkos tome,  naš domaćin je mladoženja, sa suprugom tri puta mlađom, i namerava da je, skupa sa poslugom, povede sledećeg leta put Sarajeva, kada se rovita politička situacija malo smiri – da započnu trgovinu šalitrom. Trebaće za barut, veli Husein-beg, ako će momčad još da ratuje, a i red je da se malo vrate u varoš, kaže, divljina i gora su mu već tri žene satrle. Uvenu jadnice, tako daleko od svih društvenih dešavanja, varoške devojke...
I pored vojničke karijere, uverava nas naš domaćin, cela porodica je lojalni subjekt svete Krune, a on je lično i ljubitelj zapadne kulture, i izrazito ceni lik i delo našeg voljenog cara Franje, jer Njegovo Visočanstvo ume da pokaže zube Rusima...

(nedostaju stranice)

... toliko mi je Petar mozak iskljucao, da smo početkom julija brže-bolje napusitili konak Hasan-bega, i zaputili se na jug. Prvom prilikom – što će verovatno biti u Mostaru – razviću fotografije, i poslati ih u Kancelariju vojnom kurirskom službom, mada moram i ovom prilikom da ponovim svoj protest, napominjući da emulzija s prahom pripijatske stene ne daje isti kvalitet snimka kao i kristal sa Atlasa, te ako bi ste, Ekselencijo, mogli još jednom da urgirate kod naših mađarskih i hrvatskih saveznika da odreše kesu, pri čemu mislim na onog slavjanskog bašibozuka Filipovića i njegovu slavonsku kamarilu, bio bih vam do neba zahvalan...

(ostatak pisma nedostaje)

(https://s29.postimg.org/ninugajsn/sarajevski_vampir.jpg)

Bosanski vilajet, 1877. godina. Fotograf: Franc Gezner.  Fotografija nađena 2006. godine u izvanrednom stanju. Deo privatne kolekcije.

Stvar je danas jednostavna: toliko je informacija dostupno putem interneta, telefona, tvitera, vajbera, dekodera,  rutera, televizora i svakakvih nelicenciranih informera, da je prosto nemoguće ne strmeknuti se u jamu gde vrebaju slatke mačke na video zapisu, visokobudžetna pornografija i jeftine teorije zavese. Ove potonje pogotovo, i svako se pre ili kasnije oklizne i posrne. Ali, na kraju barem postoji mogućnost izbora zatvorenog tipa.

Sudeći prema široko dostupnoj dokumentaciji koju su uvek pedantne Švabe vodile, a blagodareći angažovanim devetnaestovekovnim arhivarima u Beču, danas možemo stvoriti prilično jasnu viziju prvobitnih eksperimenata sa paranormalnim, koji su se odvijali pod okriljem austrougarske tajne policije, Evidencbiroa, a za koje se može reći da su utabale stazu kojom će nacionalsocijalistička Ahnenerbe krenuti pedesetak godina kasnije.

Svaki laik će moći da nabroji makar neke pokuse koji su obeležili ondašnju podzemnu scenu srednje Evrope: od eksperimenata sa cepelinom od železa, finansiranu od samog cara Franje, preko galvanizovanja tela pokojnika u lagumskom sedištu Evidencbiroa u Budimpešti, pa čak i neki lucidniji zahvati, poput eksperimenata sa potasijumom, dostupni su zainteresovanoj javnosti.

No, malo ljudi to zna, ali u toj silnoj dokumentaciji zjapi praznina kao progorela rupa na mušemi. U pitanju je, naravno, misterijom zamagljena operacija ,,Nekropola", ista ona koja je godinama stožer svake glasnije prepirke u izvesnim krugovima bez previše zdravog društvenog i ljubavnog života. Razlog tome je, kao i uvek kroz istoriju, što je originalnu dokumentaciju neko dobro zalio krečom, i zapalio, i sklonio u fine, suve, tri puta zaključane podrume.

Ili, držao godinama na tavanu...





,,Kancelarija Generalštaba, Sarajevo, julija 1879. godine.

Baronu fon Hofmanu, nosiocu viteškog križa Železne Krune, počasnom riteru Marije Terezije, velmožnom ministru trezora sarajevskog i sandžačkog vilajeta, ovo tajno izvešće šalje Franc Gezner, bildautor bečki, lojalni subjekt Njegovog visočanstva, austrijskog cara i nosioca svetostefanske krune, Franje Josifa Prvog.
   
Poštovani barone, dozvolite da prekinem ovo dugo zatišije u našoj korešpondenciji, i da vam podnesem detaljan referat o rezultatima ekspedicije pod šifrom ,,Operacija Nekropola", za čije izvršenje ste me Agencija i Vi zadužili.

Ponizno vas molim da mi oprostite na podužem odsustvu. Sudeći po stanju na drumovima - ili barem onome što još iz puke pristojnosti ovde drumovima nazivamo - pretpostavljam da ste i sami svesni koliko neplaniranih nedaća može čoveka da zadesi na putu, posebno uzevši u obzir novu Seobu naroda koja se u Bosni trenutno odvija, a koju još na korak od pandemoniuma drži hvale vredna revnost ćesarske vojske i administracije.

U slučaju da ste me pokušali naći preko veze u Mostaru – kako smo se već dogovorili – moram vas odmah izvestiti da ja o tome nisam obavešten, pošto se Mostara još ni dokopali nismo, a kada ćemo, ne znamo. Trenutno smo u garnizonu Nevesinja, vodič Petar Orlović i moja malenkost, a kako stvari stoje, nećemo se odavde još neko vreme pomeriti. Pukovnik Prešern nas uverava da ako put nastavimo, niko ne može da garantuje da ćemo i s glavom na ramenima i s gaćama na guzici stići do obala Neretve, kaže nam Kekec to kao da smo Petar i ja u garnizon jutros s neba pali, a ne na sopstvenim tabanima kroz husarske barikade, paljevinu i nevesinjsku ustaničku zonu došli.
Hajdučija, crnogorski plaćenici, srpski fanatici, arapski gusari, otpuštene dahije, bugarski špijuni, franjevački ziloti, transomnabulni derviši, pijani junkeri, krvožedni mudžahedini i zapaljene varoši, sve smo to još po silasku s Maglića videli, a da ne govorimo o desetinama hiljada muhamedanaca u egzodusu na Istok, u zemlje Otomana – i pohvalni trud austrijske momčadije da iste na težačkim poljima po svaku cenu zadržite.
Ovde se odvija džihad, krstaški pohod, štrajkbrejk i krvavonacionalna četrdeset osma ujedno, pa je razumno što je domicilno stanovništvo sklono žustrijim duševnim stanjima, ugrožavajući drumove već milenijum i kusur godina stare.

No, pretpostavljam da ste sa ovdašnjim pečalnim stanjem dobro i predobro upoznati, i da ste već sve svoje intelektualne i strateške kapacitete stavili u službu rešenja ovog problema, te da bi ste najradije želeli da odstupimo od meandarskih pristojnosti, i da se što pre posvetimo rezultatima ,,Operacije Nekropola", što ću odmahi učiniti, i sa zadovoljstvom vas obavestiti da su svi zadati ciljevi u razumnom okviru ispunjeni, i mada je to na vama da procenite, moje je skromno mnjenje da je postignut optimalni uspeh u pogledu podjednako obaveštajnom i faktografskom.

Prelimenarni referat vam šaljem po kratkom postupku, specijalnom poštom Evidencibiroa, premda ću fotografije i opsežnu studiju moći da razvijem tek kada stignemo u Mostar. Ovom prilikom vas molim još za trun strpljenja i kap oproštaja, ali podsetiću Vas na vaše obećanje o sankcionisanju izvesnih insurgencija barona Filipovića i njegove kohorte kobasičara, a po pitanju nesporazuma o budžetu za fotografska istraživanja i nabavku severnoafričkih ruda, čiji spisak prilažem, još jednom, uz Troškovnik.

No, da se vratimo na početak.

Zaključno sa događajima iz Suškog potoka o kojima ste već obavešteni, a nakon kojih smo – priznajem, pobrže - napustili našega domaćina Husein-bega, udarili smo na severistok, kozijim stazama, i nismo stali sve dok ne pregazismo reku koju ovdašnji živalj zove Perućica.



Tek je na drugoj obali, moj vodič, Petar Orlović, vidno odahnuo, i pristao na to da podignemo logor. Ne sporim njegovu logku – spreman bih bio, čak, da se opkladim u svoju godišnju platu i još beneficije pride, da se naš domaćin, Grob-Efendija, nije baš čitav iz Besarabije vratio, ili, što bi to Petar rekao, ,,da je mrtav i 'ladan k'o đon". Ne mogu da poreknem - sakloni bože onoga ko temelj tog čardaka jednoga dana podigne, i sačuvaj ga od onoga što će ispod njega naći, i sasvim u skladu sa zdravim razumom, i ja sam želeo da što pre stavim kakvu tekuću vodu između sebe i Suškog potoka, premda sumnjam da bi nas naš domaćin zaista povredio, kad već do sada nije probao.
No, s nestrpljenjem iščekujem fotografsku obradu materijala, koja bi trebala otkriti pravu prirodu Husein-bega.

Elem, napustivši dolinu Perućice u pravcu istoka i severa i ponovo istoka, danima smo terali magarca uz brdovit, divalj teren, kroz doline izlomljene krečnjačkim stenama, vrludajući između između škrapa i krša, držeći se lugova kad god smo to mogli,  budući da stalnih naselja u blizini nema, tek pokoji katun, i da se sada samo još kurjaci, hajduci i čobani ovde mogu naći.

Proviđenje nas pogledalo – moram se tako izraziti, pa makar i bio neizlečivi pozitivista – te smo samo ove potonje na svom putu sretali, i po tom pitanju smo imali više sreće nego što je to bilo ko, tokom planskog kovanja ekspedicije, i smeo da poželi.

Beležim ovde priču za koju razložno smatram da će se idejno i vrednosno nadovezati na moju Dunavsku studiju, čiju original, radi referenci, možete naći u kontraobaveštajnom odseku vojne arhive. 


Dečak po imenu Vid, bez prezimena,  ima između četrnaest i sedamanest leta – teško je to odoka proceniti, dok on sam to ne ume reći – i ako je verovati njegovoj priči, čoban je iz pivskog kraja, kraj drevnog grada Plužine. Čitavog leta, veli, tera ovce u senci Maglića, oko Perućice, i čak po proplancima ovdašnje crne prašume. Teško mi je bilo u to poverovati – jer ko bi se kroz ovu divljinu, krš i pustoš lomatao, i rizikovao da ga, skupa sa brabonjastim ovčicama, prožderu kurijaci ili nešto još gore; ako je čoban, nije bezglava muva, pa da tako luta.

Razlog zbog kojeg smo se izvesno vreme – nešto duže od sedmice – zadržali u društvu pivskog čobana, bio je čisto žbirovsko – informativnog karaktera; računao sam da će domicilno stanovništvo biti bolje upoznato sa internim vestima ovoga kraja, kao i da nas još mogu opskrbiti detaljnijim informacijama od životnog značaja: gde leži opasnost od hajdučije, gde su jataci a gde medveđe staze, kuda se čovek može skloniti u slučaju dažda, kao i slični detalji svrsishodni ovoj našoj ekspediciji.

Slučaj je, pak, hteo da sam dobio i više nego što sam tražio, jer Vid je već na samom početku druženja ukazao na to da mu je svrha naše dolaska u ove krajeve poznata i više nego što mi mislimo, i da je možda spreman da podeli izvesne informacije o izvesnoj lokaciji - Nekropolisu – premda u vrlo sirovom, arhaičnom obliku, u vidu predanja, pesme i legende. Takve priče često nose zrnce istine, ali su se izobličile od prenošenja s ognjišta na ognjište, no, sve ću ih kasnije navesti.

Mogućnost da se o Nekropolisu upoznam iz predanja domicilnog slavenskog življa mi je zagolicala interesovanje, i u narednim danima sam se potrudio da iscedim što je više moguće bapskih priča i guslarskih epova od mladog Vida. Vodič Petar, budući da je čovek iste rase kao i pastir, beše mi u tom pogledu od izuzetne pomoći.

Vid je nedvosmisleno potvrdio postojanje Nekropole u ovim krajevima, oslovljavajući je ovdašnjim imenom: Trajanov grad, i čak nas uputivši na izvesne običaje i sigurnosne vradžbine u pogledu sigurnog prolaska kroz taj lokalitet, koje nas navodno trebaše sačuvati od nevolje i pošasti.

O tome da li je Vid i sam hodio tim putevima, nisam uspeo dobiti prihvatljiv odgovor.

Između ostalog, Vid je pokazao da poseduje i druga znanja koja su nam se pokazala kao izrazito dragocena za detaljno proučavanje ovdašnjeg življa i terena, a o kojima do sada, osim u vidu mitova i legendi, nije bilo drugih dokaza, i koji, ispostaviće se, u potpunosti menjaju kut pod kojim posmatramo ovaj ubogi zemaljski šar.

Kada je pojam ,,lesnik" prvi put u razgovoru spomenut, nisam mu pridavao na značaju, držeći to za samo još jednu mrlju u bogatom kaleidoskopu ovdašnjeg folklora, i tek mi je nekoliko dana trebalo da nepovezane glasine o šumskim avetima povežem sa drevnim grčkim predanjem o Panu, božanstvu divljine, da se prisetim onog skarednog mazala Božera i njegovih satira što nemilice troše device, i ponovim istorijske lekcije o dionizijskim orgijama na zapečenoj glini herkulanumskih amfora; trebalo je, pak, i mnogo više vremena da prođe pre nego što bih u postojanje tako čega bio spreman da poverujem.

Vid me je, međutim, uveravao da takva stvorenja postoje, i da naseljavaju ove krajeve. I ne samo to: pastir se zarekao da mi može upriličiti sastanak sa jednim živim lesnikom, što, u skladu sa objektivama ,,Operacije Nekropola", nisam mogao da odbijem, a i Bogu hvala što nisam, jer bolju građu nikako ne bih mogao dobiti.

Kao što ćete se u foto studiji uveriti, staroslovenski lesnik, grčki satir, drevni šumski bog koji je inspirisao stvaranje boga Pana, zacelo je živ i zdrav, i sigurno je već hiljadama godina prisutan po balkanskim gudurama, u retkom ali istrajnom kontaktu sa rasom ljudi, o čemu Evropa i čitav civilizovani svet, ništa ne zna. Kakve se sve tajne otvaraju u ovoj zaboravljenoj otomanskoj škrinji!

Teško je fokusirati se na fizičke odlike lesnika, jer one mogu varirati od jedinke do jedinke. Antropomorfnog su oblika, mada mogu varirati u visini od pola metra do čitava dva, a često poseduju i određene karakteristike jarca (oči, noge, rogove) ili, pak, drveta (mahovina, drvena kora namesto kože, dokumentovan je čak i ukorenjen primerak); od čega to zavisi, ne mogu sa sigurnošću tvrditi, ali spreman sam da pretpostavim da je u sprezi sa životnom dobi lesnika, koja, veli mi Vid, može trajati milenijumima.

Ne bih rekao da su lesnici stidljivi, već pre vrlo oprezni, i ne pojavljuju se pred ljudima olako. Zapravo bi se mogli okarakterisati kao pravi samotnjaci: naseljavaju šume, lugove i šipražija, izrazito su teritorijalni, i u slučaju da drugi lesnik pređe nevidljivu među, boriće se do smrti, a za njima će ostati počupano korenje drveća i ispreturane stene.

Na ljude ne nasrću: ali se svi čobani ovoga kraja, uverava me Vid, jako trude da im se dodvore, ostavljajući im sir, mleko i vunu, ako gde god vide znake da se na putu lesnik naselio.

Tome se ponašanju mogu naći različiti povodi: da lesnik zacelo može i biti opasan, ako mu koji smrtnik dođe u nemilost, ili, što takođe ne treba odbaciti kao mogućnost, da lesnik svojim prisustvom tera neupokojene aveti sa svoje postojbine. U ovo crno vreme kada deluje kao da je u Bosni svaki grob zinuo da što pre svoju sadržinu izbaci, šume naseljene lesnicima su bile čudnovato oslobođene namova, nežita, besomara, psoglava i ostatka neupokojene bagre. To se može dodatno nadovezati na moju Dunavsku studiju (strana 115), gde govorim o sprezi seoskog drveta Zavetnika i opadanja nemrtve popucije u banatskom okrugu. Takva ideja udara temelje mojoj teoriji o ukorenjavanju mitskih stvorova,  i nudi dokaz njihove promenjene, drvenaste egzistencije, o čemu ću govoriti kasnije.

Osim što imaju sanitetsko dejstvo nad teritorijom koju drže, lesnici se za retko šta mogu upotrebiti: svakako ne za mobilizaciju i protivšpijunsko delovanje, niti bilo kakav oblik kolaboracije, pogotovo kada se uzme u obzir da komuniciraju serijama cvrkutanja, stenjanja i cikanja. Treba, međutim, uzeti u obzir da ako vojska bude zauzimala ove predele, ovom pitanju posveti posebnu pažnju, jer još ne znamo na šta su sve ova stvorenja sposobna.

Teoretski, spaljivanje šume će navesti lesnika da pobegne i potraži novi dom (ako nije previše ukorenjen), ali nije mi poznato da li bi, i kakav otpor pružilo to stvorenje.

Kao posebno dragocen istraživački materijal, ističem i da je čoban Vid tokom godina provedenih u ovom kraju, ostvario izvesnu vrstu uzajamnog odnosa sa najmanje jednim lesnikom (koliko smo to mogli utvrditi).

Kako nam je Vid i praktično dokazao, lesnici imaju slabu tačku prema muzici, pa čak i loše sviranoj, i ona ih može izmamiti na čistinu, što nam je i omogućilo da uradimo seriju fotografija, koju ću vam brže-bolje poslati, čim stignem u Mostar.

Lesnici takođe ne mogu odoleti vinu i rakji (nije utvrđen njihov stav prema pivu, i ostalim alkoholnim napicima), premda im to ne treba davati uopšte, jer onda postanu nasrtljivi, i hoće da nagnaju i kakvu čobančicu, čobana, kozu ili ovcu, zacelo, u tom pogledu ne prave previše pitanja, na šta i inače referiraju izvesni helenski reljefi. O potencijalnom potomstvu takvog spoja, nismo uspeli dobiti tačnija obaveštenja

Kao posebnu zanimljivost navodim da je rasa lesnika očigledno sposobna za robno-novčanu razmenu, što govori o umu podobnom za apstraktne misaone akrobacije; nakon ,,svirke" koju je Vid priredio, lesnik je ostavio neku vrstu plate, naknade, kameni opiljak nastao od udara groma o stenu, a koji i Petar i Vid, i, reklo bi se, svi ostali Slaveni nazivaju ,,Perunovom strelom". Budući da Vid u bisagama već nosi veliki broj ovih šarenih opiljaka (nije bilo potrebe da ga pitam odakle), dozvolio mi je da zadržim strelu kao uspomenu na ovaj neverovatni susret."

(https://s18.postimg.org/u7429fmyh/lesnik1.jpg)

Fotografisano blizini Maglića, Hercegovina, 1978. godina

Natpis na poleđini fotografije: ,,Perunova strela, ili kako su je stari latini zvali, fulgur, što se doslovno može prevesti kao ,,munja", referirajući, valjda, na prirodu nastanka ovog artefakta. U pitanju je silikatska stena o kakvim je pisao onaj aljkavi Švajcarac Berzelijus. Primetan je u njenom sastavu i dodatk minerala koji ne pokazuje svojstvo kristaliziranja, vrlo nalik opalu. Fulgur je poznat još od antike, često korišćen u hramovima posvećenim Zevsu, širom Arkadije i okoline.
Ovakvi oblici nastaju pod izuzetno visokim pritiskom i temperaturom, kada vrška groma udari u stenu. Primerak potiče negde s okoline Maglića, dobiven od ovdašnjeg lesnika. Primerak je tretiran blic-osvetljenjem sa razmerom berberske soli jedan prema pet i dodatkom ser Hemfri Dejvijeve soli dobijene elektrolizom iz  etiopskih minerala. Kao što se može primetiti, artefakt ne poseduje nikakava izuzetna svojstva; sjaj je samo reflekcija istopljenog stakla, te je ovo u pitanju, običan kamen sa sentimentalnom vrednosti.
F.G.

"Junija, dana sedamnaestog, prateći potok, konačno smo zašli u prašumu: beše to kao da se noć prevremeno spustila nad naše glave.

Do tada smo se, ekselencijo,  batrgali kroz hercegovački krš i ledinu, preko krečnjačkih grebena, od jedne doline do druge, i sunce nas je danima kovalo ognjenim maljem po temenu.  Carstvo mahovine, sene i studi, u koji smo zakoračili ponizno kao da u hram božiji ulazimo, beše dobrodošla promena, ili sam barem tako na početku mislio.

Zamor usled višednevnog pešačenja, svakodnevne žege, loše ishrane, hladnih noći i golomraznih svitanja po kojekakvim zbegovima - potpuno su me iscrpeli - i sve je to skupa uzelo svoj danak. Noć u prašumi sam dočekao obliven hladnim znojem i jezom, s vrtoglavicom i u bolovima, kao da mi se mišići od kostiju odvajaju. Bejah znojav, zubocvokotav, i dobro nakljukan salicinom.

Usnio sam to veče grozničav san, koji pominjem samo zato što smatram da može baciti svetlo na buduće događaje.

U tom snu, ponovo sam bio polaznik bečkog Univerziteta, a to znam po starom, prašnjavom amfiteatru u kojem sam se zadesio, obliven nelagodom koju samo študent pred završni ispit može osećati. Profešor Škoda je bio tu, i komisija zavijena u senke, pored anatomskog stola.

Sećam se tog stola, od hrapavog kamena, sa usečenim žljebovima niz koje je oticala tamna krv u potocima. Sukrvice je, inače bilo svuda, po stolu, po podu, litre su se skorile u kamenim rezervoarima i limenim, olupanim kofama, prsti su mi se lepili od sasušene tekućine, dok je tamnocrvena raselina zjapila pravo pred mojim nosem, lipteća rana između butina porodilje u trudovima.

Osećao sam da moram brzo delati, da je to moj ispit, sudeći po nervoznom mrljanju profešora i ostatka komisije. Ali ja, koji se nikada nisam bavio akušerstvom, nisam znao šta mi je činiti. Bolni jecaji porodilje su me, pride, dodatno ometali.

U trenutku najgoreg očaja, kravim ružem namalane usmine se grčevito nabraše, kao kada čovek pljucka košticu od masline, i pomoli se vršak umazan sukrvicom, za koji pomislih da je dečija glava. Usmine su se, pak, sve više razmicale, dok nisam mogao pogledati bolje – i predamnom se ukaza lice novorođenčeta, tek na pola puta iz materice, ali lice bez ikakvih crta, makar i onih nadutih i svima sličnih, kakve viđamo kod novorođenčadi, već to pre beše kao grubo izvajan komad gline, sa dva crna, neljudska oka poput sasušenih grožđica.

Tada sam se uglavnom budio.

Narednih dana je groznica nastavila da jača – salicin je bio od slabe pomoći – i bilo je čak i predloga, od strane Petra, doduše, da od ekspedicije odustanemo, i da se povučemo nazad ka Foči. Neću sporiti – u trenucima slabosti, izgladneo, razvodnjene utrobe, sigurno bih se u civilizaciju vratio, samo da sam na nogama mogao stajati. No, znao sam, ako se moje stanje uskoro ne popravi, neće biti druge nego da me Petar i Vid na sopstvenim leđima ponesu kući... Ili ono što ostane od mene, zbilja, u tom trenutku bejah osuđen na vrlo sumorno viđenje situacije.

Čobanin Vid je, pak, insistirao da odatle moramo poći što pre, dalje na istok – i da svakim daljim odlaganjem izlažemo sebe sve većoj opasnosti. Nisam mogao dokučiti na kakvu opasnost misli, a na zdrav razum se nisam mogao osloniti, jer on beše ustupio mesto vrućici, a i nekim  vrlo živopisnim zvučnim halucinacijama. Toliko sam zabrazdio u očajanje, da sam se čak i narodnoj medicini poklonio – i svako jutro i predvečerje me je Vid škropi vodom u kojoj su preko noći stajali kameni opiljci – Perunover strele - i bosiljak i vučiji nokti (nisam pitao čobanina odakle mu taj specifični resurs za ovakve mađije).

Da li je tehnika paganskog baptizma pomogla, ili se moje telo konačno izborilo sa slabošću – tek, petog dana uspeo sam stati na noge, i vrlo nesigurno, uz Petrovu pomoć, nastavili smo put uzbrdo, često zbog mene zastajući.

Tog kasnog popodneva izbili smo  na suv, oglodan proplanak, i prvi put videh sunce nakon mnogo dana. Vid se, pak, ponovo uzvrpoljio, i zahtevao je da se na mestu ne zadržavamo. Kako sam se tek koliko-toliko priveo snazi, odbio sam da krenem dalje dok se ne objasni: zašto demorališe naše redove i uzbuđuje ljudstvo – Petar je, naime, vrlo osetljiv na bilo kave pomene mračnih sila, a i moje mentalno stanje beše rovito – a da ne nudi nikakvoga objašnjenja.

Vid mi pokaza stablo na sredini proplanka, bolesno, natrulo i iskrivljeno, kao da će svakoga trena da se spoji sa zemljom. Duboko u zemlji, veli, leži ,,veštica", šta god on pod tim terminom podrazumevao, i glođe korenje drveta. Ovo je njen proplanak, veli,  njen deo šume, njena teritorija, i ja bih, pre svih, trebalo da se što pre odatle uklonim. Zašto ja, nismo uspeli utvrditi, jer čobanin beše tvrdoglav baš kao i ono naše magare što povedosmo.

Da na uludu raspravu ne bi trošili čitav dan – odlučno sam zahtevao da mi se prisustvo natprirodnih sila dokaže, jer ja, i onako oslabljen, nisam zaboravio na direktive operacije ,,Nekropola".

Hoteći kompromisno rešenje, pastir uze onu vodu što smo u njoj kiselili kameni fulgur, i prosu je podno natrulog stabla.

Krik koji je odjeknuo šumom, toliko me je znenadio da me je već namučena utroba jedva poslušala, i spasila od sramote. Kada bih probao taj zvuk opisati – rekao bih da je najsličniji struganju zrikavca, ali velikog, i neverovatno glasnog, ali, u svakom slučaju, nije to bio glas koje bi božije stvorenje moglo olako proizvesti.

Tada se u šupljini u drvetu ukazala prilika – mislio sam da je kakva čudnovata ptica uznemirena našim prisustvom – ali kada na vrh nje ugledah beskrvno lice novorođenčeta iz svojih košmara, strava mi se pope uz leđa, i iznova stavivši moja nesrećna creva na probu.

Čobanin veli da se nakazni stvor u narodu zove Cikavac, i da je đavolji pomoćnik svakakvih veštica i veštaca, možda čak i nadzemni avatar, teško je utvrditi.

Uprkos žurbi da što pre ukleti proplanak napustimo, na moje insistiranje smo raspečatili opremu, i obavili fotografisanje, za koje verujem, ekselencijo, da će vas u potpunosti zadovoljiti.

Potom smo to ukleto mesto napustili. Vid je insistirao  da je veštica tek oslabljena škropljenjem, ali nikako utučena - u šta sam bio spreman sve više da poverujem – i da se valja odatle pomeriti što pre.

Naredno veče, krici koje smo čuli na proplanku – krici koji su me u delirijumu tako često pohađali, da su mi skoro i bliski delovali – odzvanjali su klisurom do praskozorja, i potom zauvek umukli.

Narednog dana smo nastavili put, uzbrdo, kroz šumu crnju od noći.

Bio sam, nakon tog nakaznog iskustva, čudnovato oporavljen."


Fotografija u privatnoj kolekciji Milene Naumović. Autor nepoznat. Tekst ispod slike, preveden sa nemačkog: Cikavaca ne treba mešati sa drekavcem, čije je poreklo donekle zlokobnije. Da bi se Cikavac rodio, žena vešta u mračnim veštinama arkanskim, treba da jaje crne kokoške drži četrdeset dana i noći pod pazuhom, i za to vreme ne sme da se umiva, reže nokte, raspliće kosu, ili da se moli. Nakon tog perioda, rodiće se cikavac. Ovo stvorenje ispunjavaće sve želje gospodara – sisaće med iz košnica i krasti mleko od krava – a spreman je da svoga stvorioca  prati čak i iza groba. U slučaju susreta vojne intervencije i ovoga stvorenja, tretirati ga osveštanom vodom, ili, pak, po mom skromnom mnjenju, ognjem i barutom, jer se može pokazati kao delotvornije rešenje. F.G.

JOŠ, molim! :)

:)

Biti će, biti će, samo da se fotomaterijali obrade

,,Postoje tri načina da se prodre u šumu. Jedan od njih je da se prokopa tunel, kao što to čine štakori u senu. Zagušljiv je to način. Ustezao sam se. Drugi je da se nemilice troše kolena po kamenim džombama koje potoci spiraju na svom putu ka dolini – sve dok se ne dođe do klanca, raseline, vertikalnog zida  ili kakve druge vodopadne prepreke.

Treći je da se prate varljive i nepouzdane staze zverinja.

I tako, zaluđeni drekom zrikavaca, cičanjem ptica, večitim trešenjem, zviždanjem i trupkanjem zverčica na putu da se spare ili pojedu – to nisam znao – probijali smo se naviše, uvek naviše, u stanju kakvom smo mogli. Pljuckali smo paučinu i terali mušice od ušiju, a čudovišno velika oborena stabla bi našu družinu – Petra Orlovića, moju malenkost, Vida bez prezimena, njegovih sedam ovčica i naše jadno magare – primoralo na duga skretanja. U šupljinama tih stabala, čitava ćesarska železnica bi mogla manervisati.

Što smo dublje u šumu gazili, to smo više lesnika sretali, starijih, verujem, i od Novog zaveta. Premda, nikada nisu bili u skupini, to ne priliči njihovoj samotnjačkoj prirodi – već uvek raštrkani po lugovima, razgraničeni za nas nepojamnim međama - ukorenjeni, ali još uvek živih očiju što se sećaju drevne Arkadije i Dušanovog tribalnog stega rata, i ko zna čega još, sada prekrivenog šašom i zaboravom.

Ćutke smo pored njih prolazili, kao što ilegalci pognu glavu pred strogim pogledom graničara, mada mi nije promaklo da kad-kad Vid i Petar krišom ostave i darove, komadiće pogače ili sira, drvene džidža-bidže i stare marame što zavežu oko korenja. Ponekad u prolazu,  uvek ako bi noćili pod njihovim krošnjama.

A kada bi noć došla – a uvek je dolazila, ne dajte se zavarati, barone – dovela bi sva svoja čudovišta, da do praskozorija arlauču na mesec.

Hodeći tako, u predvečerije dvadeset i drugog dana junija, konačno nabasasmo na prvi grob.

Teren je do tada postao izrazito negostoljubiv – kada nije šuma, onda je kamena uzvišica, morena, od smrskanog kamena i  otpada što ga je neki pleistocenski lednik za sobom izbljuvao – i s velikom mukom smo se uspinjali. Kamen beše prevrtljiv, izmicao nam je pod stopalima, i sekao bolne šake. Prevalili smo prevlaku između dva grebena, i potom, kao i previše puta do tada, drhtavim i lomnim korakom smo se počeli spuštati ka šumom zakrčenoj dolini.

A iznad nas: crveni suton razmazan po nebesima, i zapaljeni planinski vrhovi. Sutoni su se, inače, u ovom hercegovačkom paklu pokazali kao izvanredni;  svaki put bi sunce bilo svirepo zaklano, svaki put beše to jedno ogromno umiranje.

Zašli smo među stabla kao u šumsku katedralu; poslednja svetlost se u zelenim mlazevima pela do zvezda. Potom je prasnulo crvenilo, i potom purpur,  ali malaksao, i onda nebesko sivilo. Poslednje boje  su mlitavo pale na šumu, kao dronjci posle predstave.

Pred nama, uklješten između drveća, naheren kao nasukani parobrod, stajao je grob.

Vid, veli, da takvih ima svuda, od Une do Drine, u dolinama i seoskim atarima, i još preko, u Srbiji i Crnoj Gori, i da čovek više ne može popamtiti čiji je koji, i još je dodao da tamo gde smo se zaputili, u Trajanovom Gradu, možemo da vidimo velike stećke, prave kame – kako ih je nazvao - a ne ovu sitnu boraniju za potapanje kupusa.

Na mene je, pak, upravo ovaj kam ostavio najjači utisak, verovatno jer beše prvi beleg na našoj ekspediciji. Dugo sam ga do pred počinak gledao, izlizanog i napuklog, napola proždranog zemljom, korenjem i truleži, i lik ratnika večno zamrznutog u finom krečnjaku, ruke podignute, kao da nezvane goste dočekuje. Prstima sam dodirivao pokrov od kamene vinove loze, sada premrežene pukotinama, i šestokraki cvet – ili zvezdu, izvori se nikako ne slažu - na vrhu. U svakom slučaju simbolično, gospodine barone, dojmila mi se simbolika broja: šest je konačni broj kocke, broj sreće i nesreće, neizvesnosti, to je broj koji ide na sve ili ništa, a šta bi vlasniku ovakvog groba u divljini više odgovaralo?

Dok je tama gutala svet oko nas, misli su mi se ponovo vratile onim obimnim – a opet tako skromnim – študijama, građom što sam je u mesecima koji su prethodili ekspediciji s izuzetnom pažnjom proučavao, i nisam se mogao osloboditi goruće želje da se nekako, uhodnički, i ja prokrijumčarim u minule vekove i pogledam nosioca ovoga kamena onako kako su ga savremenici videli.

Ko su bili ti gorštaci, slavenski tribali, što za čitav milenijum nisu uspeli svesti pamet kojem carstvu pripadaju, divljačni, neobuzdani, nepodobni, što ih je podjednako tukla i Istočna i Zapadna stolica, neprijatelji jednima, neprijatelji drugima, vekovima sečeni čelikom ugarskih krstaša i žeženi konstantinopolskim ognjem, satirani do korena, nekada topuzom, nekada mletačkom diplomatijom, samo da bi, jednom sa zemaljskog šara istrebljeni, na neki volšebni, vampirski način, ponovo nikli, kao da iz krvavih grobova izlaze?

I uvek, bez pogovora, kroz vekove noseći sa sobom svoje stare omraze i zavade, krvave povelje i bratoubilačke teftere, cepanja i dogme, raspeti kao štrik između jedne, druge ili treće vere, rimokatolički otpadnici i ohridski jeretici, šizmatici i jedni drugi, silom prilika skupljeni na ove daleke čuke i kosine, držeći se grčevito za guše vekovima, složni tek kada se neka krstaška invazija sa severa ili juga dogodi, a i tada odveć kasno?

A nije da prilike i ranije nisu imali, da se barem prošlosti prebroje i pameti dozovu, jer, dobri barone, oprostite što ovo kažem, i nikako ne bih dovodio vašu taktičku superiornost u pitanje (dok za onog svinjogojca Filipovića i njegovu muželožničku vrhušku, pak, čovek ipak mora da se zapita), ali, dopustite mi da parafraziram Laja Nikolajeviča: Bosnu nije pregazio samo onaj koga je to mrzelo, i dvostruka penetracija na osi sever-jug, Jadran – Panonija, oduvek je igrala svoju cikličnu igru ponavljanja. Pa nije li, kako se u nevesinjskom logoru pijani junkeri hvališu, dična austrijska armija pokorila čitavu Bosnu za manje od tri meseca, koliko i inače običnom čoveku treba da je s kraja na kraj prepešači? Žrvanj istorije uvek melje u krug, zapamtite to, dragi moj barone, samo smo mi loši študenti.

U sve crnjem sumraku, i krečnjački ratnik na ploči mi sve više delovaše kao da on putnike namernike ne pozdravlja dobrodošlicom, već nam na rastanku odmahuje, odlazeći na put s koga nema povratka, kao da nam šalje poslednji pozdrav, pre nego što jednom za svagda u zemlju i zaborav potone.

Iskoristio sam poslednji trenutak da zabeležim izlizani ćirilični natpis kovačkom rukom ugreban u stenu, a sakriven rastinjem i mahovinom:

A SE LEŽI ZAVIDA OSTROJEVIĆ, NA SVOJ ZEMLI
I DERVO MOJZE BIT OGROMNO KO HUM, AL LISTJE MU PAJDA UZ KORENJE
6510. GODINE, KAD BJEHU PUNE VLKOVA ŠUME

To veče mi je postelja od stene, zemlje i korenja mrvila kičmene pršljenove jače no pre, i san mi nije dolazio na oči.

Sutradan smo ušli u Nekropolu."

Istorija se danas slabo seća – iz već pomenutih razloga -  gospodina Veselina Čajkanovića, univerzitetskog profesora, istoričara religije, etnografa, veterana, i, kako neki neimenovani izvori navode, najobrazovanijeg kafanskog bekrije. Bio je, uz to, i stari Dorćolac, ako je to od ikakve važnosti za ovu priču.

Prevalio je put Veselin, od senke platana podno Bajlonijeve pivare, u krug, u krug,  pa ponovo nazad pred one potklobučene dorćolske fasade iz detinjstva, i nije se na tom putu štedeo: jurišao je, kao anđeo osvete, na turske bajonete, dok mu je stopala sisalo smrznuto okotobarsko blato u blizini Kumanova, i uhvatio se s Bugarima za gušu u onom krkljancu kod Bregalnice, i branio je Beograd, i izgubio je Beograd, i ponovo u krug, preko Solunskog fronta, usput zakačivši – kao čovek što skuplja čičak dok se provlači kroz strnjište – i pokoju legiju časti, ili dvoglavog orla sa ukršetnim mačevima, posrebrene tanjiriće za hrabrost,  i ostale plehane tričarije što se kače na grudi i lepo sijaju na paradi.

I imao je vremena Veselin da iz znoja iscedi  još poneku studiju, da putuje i skuplja narodna predanja, da prevede poneko delo s latinskog,  da postane dekan i predavač na dva fakulteta, da neumorno skuplja krhotine iz prošlosti, iznova slažući taj izgubljeni narodni mozaik, ne bi li, malo po okončanju rata, godine četrdeset i pete prošloga veka, bio pozvan na jedan informativan razgovor koji ga je stajao glave.

Nakon svega, valja nam uraditi jedan posthumni bilans, stvar za svakoga od nas neugodnu, ali tim pre neizbežnu. Za našega junaka, Veselina Čajkanovića, stvari ovako stoje:

Beogradska ulica na Medaku, komada jedan. Strma, ali s pogledom na bledocrvene, načičkane krovove Marinkove Bare; kada sunce opali, svaki šav na prepuklom asflatu deluje kao provalija, i ozare se kuće prizemne i jednospratne, lica odranog do sirove, narandžaste cigle, sa neprirodno blistavim PVC prozorima.  Kola parkirana, na nizbrdici deluju kao da nosem riju po zemlji; na žegi vazduh treperi iznad užarene haube. Plac na ćošku prekriven šašom i kiselim drvetom, rešetkasta ograda, klot ofarbana dosadnom sivom bojom, i na njoj musavi natpis: ,,PLAC 472m2 NA PRODAJU". Usamljene, nakrivljene bandere i šuplje nebo premreženo dalekovodima. U daljini, zuji trafo-stanica.

Anksioznost studenata druge godine etnologije i antropologije, komada nebrojeno. Dok guzicu šmirglaju po četkastom itisonu hodnika na petom spratu Filozofskog fakulteta, čekajući na svojih pet minuta kod profesora ,,Istorije srpske etnologije", među prstima im se gužva izmrljana skripta što još uvek miriše na štampariju, cedi se letnje sunce kroz okna prozora, vrtloži se prašina, bazde plesan i dosada, i samo još odjekuje katatonično mrmljanje duša osuđenih na večno prokletstvo ako nakon junskog ispitnog ne odu na more: ,,Analitičko - komparativni metod, studije iz religije i folklora, opšte pojave u srpskoj religiji, o vrhovnom srpskom bogu, eee, šta te je pitao, je l' si prošla..."

Legat od pisama, dnevničkih zabeleški i komentara, komada (uopšteno) jedan, što ga poneko kulturno društvo i familija iznesu kao mošti sveca u kakvu privremenu potleušicu – dok se Narodni Muzej ne otvori, evo, već koliko za sto dvadeset i osam dana, minus vikend i praznici.

Tvrda korica nekog starog izdanja, (komada pet), malo nagrižena,  razlistanih ušiju, ali na sigurnom, ušuškana u Univerzitetskoj biblioteci.

I... to je to.

Čovek bi se tu mogao zapitati, busajući se u grudi: u kakvoj zemlji to živimo, gde je tu pravda, koj moj, i zašto je niko ne pozove?!

Dosledni istraživač će, pak, znati da je pravda ćorava i naoružana do zuba, i da na nju ne treba računati. A ni Čajkanović nije tako loše prošao.

Dosledni istraživač će nešto drugo zanimati. On će, čak, prkoseći zakonima pravde i  fizike, spustiti svoje uvce na memljivi pod beogradskih kafana i budžaka, u jesen 1946. godine, i oslušnuti šta se priča... Šta se šapuće.

A šaptača ima mnogo – i seča beogradskih profesora nije čak ni glavna tema, a sudbina Veselina Čajkanovića, filološko-etnološke boranije,  najmanje je bitna od svih tih aktuelnih previranja. Tu su Ruski tenkovi što štekeću u pozadini, tu su engleski avioni što zuje iznad neba Jugoslavije, tu je Trst što bazdi na novi rat. Važnija, svetska  pitanja se za kafanskim stolom bistre. Ali, negde, u kutku kraj toaleta, u zamračenim suterenima, štajgarskim birtijama i pored razrušenih ograda oslobođenog Beograda, šapuće se nešto, tanka priča se prenosi, od uha do uha,  s čokanjčeta na čokanjče.

Na pravoslavni Božić 1944. godine, vele neki izvori, profesora Čajkanovića je posetila izvesna osoba s kokardom, inače rado viđen gost širom dalmatinske rivijere, u svom užurbanom điru, ruku pod ruku sa crnokošuljašima svih boja, mada je u beogradski stan profesora Čajkanovića ušla tiho, ponizno, kao begunac, što suštinski, i jeste bila, ili će uskoro biti. Otresao je o dovratak raško blato i inje s s teških cokula – prepešačio je čitavu Bosnu i Srbiju, vele izvori - i tu noć, u ledom okovanom Beogradu, proveo je u stanu Čajkanovića, uz drhtavu svetlost sveće. O čemu su njih dvojica pričali, šta se to veče dešavalo, o tome nije ostalo mnogo tragova, ali tihi, rakijom natopljeni jezici vele da je ta osoba – koja će zbeg naći u Italiji, i konačno se izgubiti 1962. godine u dubini rimskih laguma – ostavila nešto, prašnjavi bukvar, zbog koje će Čajkanović, između svega ostalog, mnogo problema imati. O čemu se u toj knjizi radilo, to niko nije znao, osim da je bila pisana na nemačkom, i da je obilovala fotografijama, a da je, nekoliko meseci pred smrt, profesor Čajkanović naglo počeo menjati svoje životno delo:  ,,Staru srpsku religiju i mitologiju", dodajući neke čudne, čak apokrifne izmene koje u posthumno izdanje nisu bile unete...

Spominje se još i priča da su, u danima nakon oslobođenja Beograda, izvesne osobe bliske vlastima dolazile u posetu Čajkanoviću, pljuvale mu na patos i garile stranice knjiga, sve dok Veselin nije priznao svoju ,,kolaboraciju", i dok nije poslužio, umesto mezeta, dokaze svog izdajništva, i na kraju, na radost svih naših naroda i narodnosti, konačno krepao.

Kako stara balkanska mudrost nalaže, tajne arhive nikada ne treba otvarati javnosti (osim u slučaju političke kampanje), a ako ih već ne držiš uza sebe, onda ih spali, i svedoke potopi u kreču. Pa ipak, neke stvari se prosto opiru da budu zaboravljene.

Neki kažu da ta antikvarna fotografija s šizofrenim natpisima potiče još iz devetnaestog veka, ali da je isplivala osamdesetih godina, kao pramen pepela nakon skrivene paljevine, u arhivima SANU-a, na nekom glupom mestu, među registrima gde su stajali kafanski računi Dobrice Ćosića.

Drugi pričaju da je unuk Aleksandra Rankovića, nakon njegove smrti, tu fotografiju našao u biblioteci, i da ju je prodao prvoj antikvarnici, jer je bio takav čovek.

Treći, pak, da je to samo glupa fotomontaža one bagre iz Kluba književnika, a koji su hteli da se sprdaju sa Danilom Kišom.

Bilo kako bilo, fotografija je nastavila svoj podzemni, lagumski put kroz mnoge sumnjive beogradske krugove, i često se u narednim decenijama pojavljivala u govorkanjima o poslednjim danima Čajkanovića, da zagolica maštu besprizornih internet trolova bez aktivnog seksualnog života.

Mi je prenosimo u celini, zajedno sa kriptičnim natpisom prevedenim sa nemačkog:

Vreme je, poštovani gospodine barone, da vam ovaj referat privedem kraju, zaključno sa opisom neobičnih događaja koji su se u Nekropoli odigrali.

Vi ste, gospodine, po sopstvenom priznanju, čovek oficirski vaspitan, i vaš pogled je uprt u konkretne rezultate, malo pažnje pridajući - kako ste se to onomad jezgrovito izrazili - ,,istoriji slavenskih svinja, balkanskih cigana i njihovih sujevernih mantranja", te ću se potruditi da obuzdam svoju blagoglagoljivost, i da vas poštedim suvišne istorije i lokalne demonologije.

Meseca junija, dana dvadeset i šestog, stupili smo na središnje tlo  Nekropole. Nije čitav lokalitet samo jedna zabranjena dolina - kao što to tvrdi onaj srednjevekovni pustahija  i alamunja, Evlija Čelebija, u svojim putopisima – već je u pitanju više povezanih kraških polja, razapetih između visova, nalik na ravnjanje  između nabora čaršava. Tu, u naručiju gora čiji su vrhovi u ledu i oblaku, čovek postane vrlo intiman s horizontom, što stvara donekle paranoidan utisak. Premda, jedino gore što sam iskusio od manije zatvorenog prostora, jesu napadi čiste strave, što su me obuzimali pri pogledu na visoko, prazno nebo.

Ni teren ne beše odveć gostoljubiv – oku neugodan krš, nisko rastinje i šaš, škrape kao komadići smrskane vaze, mutave vrtače, sve talasasto i boginjavo od stena, stećaka i kamenja, ostavljajući utisak kao da je božija ruka rasula slomljeni krečnjak po čitavom polju, onako kako bi neštedljivi kuvar posolio pečenje.

Klasifikaciju lokaliteta je, s toga, bilo jako teško odrediti, jer čovek više ne zna šta je krš, a šta istorijska zaostavština, ali smo nakon detaljne inspekcije utvrdili da postoje objekti koji su nesumnjivo podignuti ljudskom rukom – temelji zidova, šanaca, čardaka - a sada lešinarskih osmatračnica i zverskih brloga. Sa nadgrobnim stećcima, pak, stvar je daleko bolje stajala – njih smo lakše raspoznavali, i mada znatno variraju i u obliku i u stilu, odnosno, ne možete dva ista nigde naći – određenu klasifikaciju smo ažurno sproveli, i sa sigurnošću mogu udenuti istorijsku čiodu u skromni razmak između jedanaestog i dvanaestog veka, što neke od ovih grobova čini verovatno najstarijim poznatim stećcima (što vas i ne zanima preterano).

To, naravno, hronološki potpuno odudara od Vidovog gledišta o navodnom gradu cara Trajana – kako on insistira u imenovanju Nekropole. Međutim, kao što je baronu sigurno već poznato, čudnovata balkanska alhemija je dotičnog rimskog imperatora - najboljeg od sviju, što bi rekli Rimljani – pretvorila u hrišćanskog demona, usled nekih teoloških nesuglasica, što se opet nakalemilo na slavjansku mitologiju i demonologiju. Od Cera do Krima poznata je priča o raskalašanom demonu Trajanu - pa mu tako i ovde lokalno stanovništvo pripisuje svaku napuštenu i misterioznu gradinu. Car Trajan je po predanju, poštovani gospodine barone, jedan komandant vragova, crni div s kozijim ušima, troglava zver, demonski bludnik, i šta sve ne,  ali se po legendi morao vrati u svoj zamak pre zore, inače bi se on i sve njegovo pretvorilo u kamen, što se na kraju očigledno i desilo, jer su, navodno, seljaci svim petlovima odsekli jezik (već čujem kako zevate).

Ono što je za ovaj lokalitet specifično, jeste što Vid tvrdi da demon Trajan nije trajno skamenjen, već spava ispod grada, i čeka Sudnji dan da se probudi sa svojom hordom vragova, što u drugim krajevima nije čest narativ, ali čobane i hajduke drži podalje odavde.

Prenoćivši u dolini, nikakve opasnosti u vidu zverova ili živih ljudi nismo zapazili, mada vas moram upozoriti da u slučaju vojne ekspedicije, ponesete dovoljno hrane i, pogotovo, vode (što, ispostaviće se kasnije, mi nismo uradili).

Naredni dan smo proveli u užurbanim pripremama za prodor u srce Nekropole, žureći da stignemo korak  zvezdanog mehanizma što nemilice otkucava. U tom pogledu, od izuzetne pomoći nam je bio čobanin Vid, asistirajući prilikom primitivne destilacije trava, što nam je ujedno bio i poslednji zajednički poduhvat. Tog popodneva nas je napustio, nakon gotovo dve sedmice putovanja, otišavši u pravcu jugozapadnih, čobanskih puteva. Nije, naime, želeo sebe i svoje skromno stado izlagati opasnostima Trajanovog grada, pogotovo što je bio vrlo ubedljiv u svojim tvrdnjama o Onoj Dugačkoj (ime joj nije smeo izgovoriti), što čuva nekropolu, kao i blago harambaše Miroslava i njegovih četrdeset hajduka (to vas ne treba čuditi, poštovani gospodare barone, u ovim krajevima takve pripovesti su namenjene za svaku čuku, zidinu i ruševinu po kojoj je neki od lokalnih bandita hodio).

Detalje vezane o procesu pripreme pred ulazak, poslaću vam u post scriptumu. Ono što treba da znate, jeste da se vodenom destilacijom trave po ime vidovčica (Anagallis arvensis), ljupkog crvenog ili plavog cveta, dobija tekućina oporog ukusa i mirisa, koja se potom maže na očne kapke, čelo, uši i na jezik. Pre nego što pomislite da smo u divljini potpuno zastranili, molim vas da se uputite na neke moje ranije reference. Rečeno je da ovakav tretman može čoveka zaštititi od skrivenih opasnosti Nekropole, a budući da smo se mi živi i zdravi vratili, narednoj vojnoj ekspediciji toplo preporučujem da se cvećem namirišu.

Nakon toga smo dalje nastavili sami: Petar i moja malenkost, kao i naše teretno magare.

Junija, u rano jutro dvadeset i osmoga dana, kada se zvezdane konstelacije dižu u čast paganskog božanstva Vida, a neviljivo se izobražava pred smrtnicima, ušli smo u tajni deo Nekropole. Premda, nije bilo ni upola tako dramatično kao što zvuči – samo smo produžili u zatureni krajičak doline, još jedno polje među tim visećim baštama, podjednako džombasto i negostoljubivo kao i ostala. Duž tog polja, međutim, vodi vrludav trag kamenih krhotina, koje se uspinju ka visovima. Sledeći Vidove instrukcije, pratili smo taj prirodni put, onsepokojeni utiskom da zalazimo na mesto drevnije nego ostatak lokaliteta, i time za nas zabranjeno.

Dan je bio sunčan tog dvadeset i osmog junija, samo su oblaci senom šarali po zemlji, na kratko nam odmarajući bolne oči. Usta nam behu toliko suva, da su nam usne krvarile na sam dodir o zubnu gleđ – te smo i Petar i ja delovali kao da smo nekome grkljan pregrizli. Bauljali smo, napola strepeći, a napola iščekujući konačni cilj naše ekspedicije, dok su nam se kamene džombe izvrtale pod nogama.

Premda, i pred toga što smo od sunca, žeđi i mošusnog cveća obnevideli,  i ovlašan pogled na razbacane stećke bio  jedovoljan da nam ni trun sumnje više ne preostane: bili smo pred beleg - kamenjem, nekropolom starijom od svih što smo na putu ovde videli, među kamenim spavačima o kojem šturi putopisi i srednjevekovne hrisovulje jedva ponešto šapuću.

To je, vele neki kotorski hroničari, počivalište poslednjeg ogranka Vojisavljevića, što ih je još dukljanski car Bodin, u žaru dinastičkog sukoba, ognjem i železom u ovu divljninu poterao. Drugi, pak, nekropolu  povezuju sa legendom o poslednjoj patarenskoj dinastiji, čije poslednje tragove susedni župani i kraljevi surovo satrše. Neki, opet, oprezno spominju počivalište četvrtog sina Stefana Nemanje, onog o kojem se već vekovima ćuti, i postoji tek pokoja crtica u vatikanskoj arhivi.

Bilo kako bilo, zagledan u napukle i izlizane konture šestokrakih zvezda, i dalje graciozne linije vinovih loza, prikaze jelena tako životne da samo što ne odlutaju sa stećka, znao sam, Vidova teorija o nekom tamo sedamanestovekovnom ercegovačkom hajduku prosto nije moguća, osim ako ovaj blago pod srednjevekovnu gradinu nije pokopao, ali, ne bih vas ni zamarao tim opsežnim historijskim hipotezama; naprotiv, ono što ću vam ispripovedati, sa istorijom ima jako šture veze, premda će vas sigurno zainteresovati u materijalnom pogledu (na šta ste se, u direktivama operacije, posebno fokusirali).

Tek ovlašnim prevrtanjem okolnog kamenja, otkrili smo zaboravljene novčiće (uglavnom srebrne), iz različitih perioda, a najskoriji je -  prava misterija i istorijski kuriozitet - upravo onaj iz kovačnice bečkog cara Frederika Drugog. To, kao i deo ukrašene grivne od čistoga zlata, šaljem vam vojnom poštom, zajedno sa ovim referatom, da se i sami u bogatsvo lokaliteta uverite.
Elem, kako nismo bili u mogućnosti da čitave stećke podignemo i glavnog plena se dočepamo, raspečatili smo fotografsku opremu, i sve priredili za jednu opsežnu fotostudiju terena i okoline, a u skladu sa uputstvima Agencije.

Tek, u magnovenju, kamen se na naše oči pomerio: kliznuo je u stranu, i ono za šta sam verovao da je kamena mogila, razmotalo se u svoj svojoj veličini i strahoti. Kapak se lenjo razmakao, otkrivši tanku pukotinu zmijske zenice. Kandža je zagrebala po grobu, i reptilska telesina se prevalila preko stećka, kao pseto što naleže na kost. Račvasti jezik je zapalacao, i magarac sa bisagama i ostatkom hrane već beše daleko.

Uprkos mojim slutnjama, bio sam nemalo iznenađen. Ipak, jedan riter bildautorske profesije poput mene – dozvolite mi da sebi polaskam – nije dozvolio da ga strah nadvlada, i krajičkom usana sam uputio Petra da nikakve nagle pokrete ne čini. Na sreću, poslušao me je.

Lelujajući se kao da se banjamo u jezeru, s rukama mahinalno podignutim, uspeli smo da obigramo oko stvora, i da snimimo, nadam se, zadovoljavajuće fotografije.

Premda je palacajući jezik sve vreme pratio naše pokrete, stvor se može izigrati ako ga više ljudi opkoli, jer se potom samo na jednoga fokusira. Gmaz nije pokazivao znake agresije, mada mu ni nismo odveć prilazili. Da li je stvorenje otrovno ili rapsolaže kakvim - možda čak i u skladu sa legendama –  ognjenim arsenalom, nismo utvrdili, mada lokalna predanja tako šta ne spominju. Ipak, s obzirom na njegovu, rekao bih, desetometarsku telesinu, i čeljust koja bi se sigurno mogla razmaknuti dovoljno da  i konja proždere, nasuprot naše jedne puške i iskrzanog noža, sigurno bi se i bez tih svojstava pokazao kao opak neprijatelj.

Ako je verovati legendama, pravi junaci svetloga oružija su idealno rešenje za ove beštije, što je svakako srećna okolnost, budući da poštovani gospodin baron ima čitav oficirski kadar austrijske vojske, da među njima nađe probitačne junake za ovaj sveti, i čak bih rekao, hrišćanski zadatak.

Kasnog popodneva, uprtivši svu opremu i preostale namirnice na grbaču, ne okrećući leđa uspavanoj dolini i guji u njoj sklupčanoj, napustili smo Nekropolu, i nismo stali sve dok se šume nismo dokopali.

Magare, zajedno sa preostalim namirnicama, uteklo je, i više ga nismo videli, tako da smo na dugom spuštanju ka civilizaciji, uglavnom preživeli lapćući vodu s izvora, pod teškom vrućicom i groznicom, hraneći se puževima, kao i nekom travuljinom što ima ukus beloga luka, a lokalci je zovu medveđa trava ili sremuš (u slučaju da, ne dozvolio dobri Bog, nekada završite daleko u bosanskim gudurama).

Dalje vam je, poštovani gospodine barone, sve poznato: sišli smo na drumove, ne znajući da ste vi ovde sa suočeni sa određenim preprekama, pri uvođenju evropskih i civilizacijskih tekovina. Ipak, sva oprema i fotomaterijali su preživeli ovaj nadasve džombast pohod, i biće vam dostupni prvom prilikom.

Privodeći ovaj izveštaj kraju, mogu još samo da velmožnom oberlojtentu fon Hofmanu, riteru Marije Terezije i bedemu Krune u Sarajevskom Vilajetu, pošaljem trideset srebrnjaka i komad zlatne grivne, nađenih u površinskom pregledu Nekropole, kao jamac budućeg bogatog nalaza, i da istovremeno poželim brzu pobedu nad pobunjeničkim elementima na područiju Bosne.

Budite pozdravljeni, i neka vam Bog podari dug život.

PS. Komandant nevesinjskog logora Prešern nas je upravo obavestio da je vojska razbila čete ustanika, i postavila punktove na Dubrovačkom drumu, te da koliko sutra, uz manju oružanu pratnju, možemo produžiti ka Mostaru.

Radujem se uspostavljanju naše buduće korešpondencije, poštovani gospodine barone, pogotovo u pogledu daljih priprema u sklopu operacije ,,Nekropola".

PPS. Pretpostavljam da sada, kada je preuređenje ove varvarske džamalahurije uzelo maha, i kada se već redovne veze uspostavljaju između unutrašnjosti i dubrovačke luke, sigurno se možete zauzeti kod barona Filipovića, a  po pitanju materijala što sam ih tražio? Spisak ćete naći priložen uz Trošovnik.

Verni sluga, Franc Gezner, julija 1878. godine, u Nevesinju.




Smuk, Gmaz, Guja, Čuvarkuća. Ne treba ih mešati sa alama i aždajama, pošto su to potpuno drugačija stvorenja (mada aždaje takođe poseduje reptilske odlike, što može dovesti do zabune). Kako domicilno stanovništvo tvrdi, ove beštije nastaju kada vrsta zmije neotrovnice po imenu smuk (Elaphe longissima), napuni preko stotinu godina, nakon čega joj izrastu noge i krila (snimljenom primerku su u tom slučaju samo tri noge izrasle, a šta to znači, meni nije pojamno). Da li je predanje tačno, ili je u pitanju sasvim druga, slabo poznata vrsta, to nismo uspeli utvrditi.
S obzirom da se u moderno doba niko još nije sretao sa ovakvim zverima, možemo ih samo uporediti sa drugim predanjima i legendama, pa se tu mnoge sličnosti Smuka mogu naći sa srednjeevropskim zmajem,  Smokom iz Krakova, katalonskim Vivernom, ugarskim Šarkanjem, pa, čak, i sijamskom Nagom, zaštitinicom budističkih hramova.

Sva se predanja slažu da Smuk nastanjuje ruševine i stare gradine, i, čak, da često pod sobom čuba skriveno blago. Petar mi je kazao i mnoge priče o starim srpskim kraljevima koji su, u povlačenju pred Osmanlijama, svoja blaga poveravali šumadijskim smukovima. U tom slučaju, kada se zakoniti naslednik kraljevske loze pojavi, rečeno je, Smuk će mu predati svu imovinu što mu pripada.

Takođe, ako je verovati pričama, Smukovi su blagonakloni prema devicama plemenitog porekla, mada ostaje nejasno šta bi sa njom radio.
F.G. 1878. godina

Kancelarija Generalštaba, Sarajevo, julija 1879. godine.

"Baronu fon Hofmanu, vitezu Železne krune,  stožeru hrišćanstva, bedemu Evrope, ministru trezora sarajevskog i sandžačkog, tajno izvešće šalje Franc Gezner, bildautor bečki, ponizni sluga Njegovog Visočanstva, Franje Jozefa Prvog.

Poštovani gospodine barone, ovaj skromni izveštaj pišem po prispeću u grad Mostar, kojeg smo se, koliko juče, dvadeset i drugog julija, u kasnim večernjim satima dokopali. Dokopali, kažem, jer da smo se pešice za kitajski Kanton zaputili, do sada bi valjda već stigli. Ko preživi ustaničke čete alahovih ratnika i srpskih turkoždera, te dušegupku usred mudžahedanskog egzodusa što se na drumove izlio kao sveta reka Nil po misirskim poljima, uvek je tu naša domaća birokratija da ga potpuno dokusuri (zbilja, preporučio bih baronu fon Filipoviču da svoje dečke iz pešadije nauči barem osnovama nemačkog jezika; kao austrougarskim građanima, može im to nekada i zatrebati).

Utisci o novom prizoru su za sada zbrkani: grad u kotlini, s obe strane začepljen kamenim zidovima i utvrđenjima, začvorenih ulica što same sebi grizu rep: neravna kaldrma, memljivi dućani, prašina se na sve lepi. Baštenski zidovi su visoki kao bedemi, i tek kroz odškrinute dveri od izbledelog drveta, promiču edenski prizori zelenila, žubor vode, i ženski glasovi u dubokoj seni.

Gradska žega je rascepljena zelenoplavom pukotinom od studi i svežine – Neretvom - preko koje se paučinasto diže pupčana vrpca od belog teneijskog kamena. Kada udari podne, okolna brda i stene gore kao magnezijum, i čoveka po čitav dan bole obrazi od mrštenja. Kada dune vetar, miriše na so, i more, i vrelinu.


Mahala ima trideset: muhamedanskih, latinskih, pravoslavnih, vlaških, i sve to začinjeno Čifutima, Armenima, Cincarima, Ciganima i ko zna čime još, no, kojoj god se veri klanjali ili rasi pripadali, sve su im mahale kamene. Budući da je to glavni (i reklo bi se jedini) domaći resurs, lokalci, baš poput onih nomada sa dalekog severa što domove prave od leda, i poseduju tisuću izraza za sneg, jednako se prema goloj steni odnose: za svaku imaju poseban naziv, a kuće uglavnom grade tako što  kamen na kamen ređaju, sve dok svojom težinom ne bude stabilan kao da je cementom zaliven. Viđali smo i bogatije domove, čiji krovovi na dve vode behu granitnim pločama pokriveni.

Grad je pre svega komercijalno – zanatlijskog karaktera, te su i četvrti tako izdeljene, da se čovek samo prema tezgama s robom može orijentisati:  mesingani radovi, srebrnina, filigran, đinđuve i ostali kujundžiluk, te tkači, sarači, abadžije, platna, sukna i jagnjeće kože, samurovina,  ćilimi i tepisi, i bosiljak, i zeleni biber i so, i makedonske papričice tako ljute da čovek dva dana štuca samo ako ih pomiriše, te tisovina, samuirovina, maslinovo ulje, sablje kaljene u Damasku, kristali iščupani sa Atlasa, hašiš iz Fesa – a tvrde ljudi još i da je recesija, i da su sve boltadžije akutno pritisnute pečalnim stanjem ovdašnjim.

U gradu je, naime, paradokslana situacija: kako su putevi presečeni usled ratova i peripetija, a mnoštvo muhamedanaca je krenulo u bežaniju, brašno mu dođe skuplje od čistog srebra, koje kujundžije prodaju ispod cene. Tako je da, budući da mnogi odlaze odavde zauvek, u teritorije pod okriljem Porte, u Skopski vilajet i dalje, a na put robu ne smeju poneti, u gradu vlada velika rasprodaja (dozvolio sam sebi da pazarim određene artikle neophodne za dalje operacije, a spisak, zajedno sa priznanicom, prilažem uz Trošovnik)

Među gradžanstvom se dosta priča o hajdučiji, i o novim ustancima, ali je za sada javno mnjenje da ni jedna hajdučka četa – koje god vere bila -  do zime neće potrajati, a kada stegne mraz, vele, zaspaće i mečke u planini, a kamoli cela Bosna. Moje je, mnjenje, pak, da se stvari nikada ne odvijaju uhodanim, željenim koracima, i da treba posebno obratiti pažnju na militarne grupe ostale nakon Nevesinjske bune – i srpske i turske – budući da su ih obe strane, nakon rata, otresle o zemlju ko slinu s prsta, i pitanje je na šta će ti očajnici sve biti spremni.

Duševno stanje lokalaca je rovito, ali, rekao bih, u poređenju sa nekim mestima na kojima smo do sada bili, spokojno kao u kapeli. Biće da je razlog tome što su se svi buntovni elementi po brdima razišli, ili su se odselili u pokrajine pod Portinom upravom. Preostalom gradžanstvu je, uostalom, prezentacija austrougarske vojne administracije – tako nalik na dobri, stari osmanski kolac i javno taljiganje – bila dovoljna da smenu vlasti mirno prihvate. Osuđenike su s vešala skidali tek jutro po našem dolasku.

Što se našeg tajnog zameštaljstva tiče, za sada je teško bilo šta utvrditi – mada je velika kolonija kujundžija dovoljan razlog za sumnju da se ovde kakve smutne, onostrane radnje odigravaju. Lokalci još i spominju priču o nekom putniku što je u Mostar stigao, proveo nekoliko dana, pa potom u Neretvi nestao, iz koje je izronio - ni manje ni više - nego devedeset godina kasnije. Tom pitanju ćemo u budućnosti posvetiti punu pažnju.

Budući da se, poštovani barone, niste oglašavali još od moga izveštaja s ekspedicije pod šifrom ,,Nekropola" – usled brojnih obaveza koje Bosanski Protektorat iziskuje, ne sumnjam – na sopstvenu inicijativu sam preduzeo naredne korake, a kako bih što efikasnije služio Kruni, Vama i Birou. Sve formalnosti su obavljene, te ću u najskorijem mogućem roku u gradu Mostaru udariti kamen temeljac mome tajnome identitetu: izobraziću se u vlasnika jedne male bildautorske firme za portretisanje, što mi može omogućiti dugotrajniji i intimniji kontakt sa domicilnim stanovništvom (detaljan pregled tekućih troškova možete naći u Trošovniku).

Neka vam Bog podari zdravlja i sreće na vašem teškom putu kroz ovu osmansku tarapanu, i, ako nađete vremena, urgirajte u višim vojnim vrhovima, da mi neophodne materijale obezbede, jer mi ovde već moramo smokve od komšija krasti, a da ne govorimo o ozbiljnijim pokušajima fotografske dokumentacije."



Kovači, kujundžije, filigran-majstori: sumnjiva sorta. Nisu baš buntovni element, ali šuruju sa svima, priča se čak, i sa crnim đavolom. Premda,  šta drugo očekivati od sorte koja Prometejeve iskrice koristi za svoje zemne poslove. Vatra je, poštovani barone, poslednji trag Svaroga, Boga Tvorca, i ne treba olako shvatati one koji se ceo život njome koriste. Za najveštije kovače se priča da mogu iskovati srebrni prsten, burmu, koja svaku vodu može učiniti lekovitom.

Beležim ovde vradžbinu što sam je na Kujundžiluku naučio: kada grune oluja, sitni demoni prirode traže sklonište u bilo kojoj stajaćoj vodi; otud i narodno verovanje da se tokom grmljavine moraju poklopiti sve činije s vodom, džezve, korita i bunari. Ako, pak, filigran majstor ispiše ime božije na srebrnom artiklu, te ga napuni vodom i ostavi usred grmljavine, demon neće moći da napusti sklonište, i ostaje u posedstvu kovač-magusa.

Ovakve zamke se mogu naći na pijaci, ali su vrlo retke. Kao posebno interesantno zapažanje, jeste da ime božije nije ništa drugo do drevna vradžbina, kakve se na asirskim zamkama od terakote mogu naći, a ovde je zapisuju u slovima arapske kaligrafije, na Hebrejskom, kao i na srednjevekovnoj ćirilici koju smo još na stećcima zapazili, a koje domicilno stanovništvo zove i Begovo pismo.

E, ovako je to bilo...

Nikada nisam planirao da posetim mađarsku varoš po imenu Mezőkövesd. A i zašto bih? Ni dan danas ne umem ime da joj izgovorim kako treba. Na mapi mogu da je nađem samo uz pomoć Gugla (142 kilometra istočno-severoistočno od Budimpešte, sat i dvadeset i osam minuta, plaća se putarina).

Međutim, tako se ispostavilo da su mađarski vozni kontrolori bili ažurniji od svojih slovačkih kolega, i da nisu hteli da me ostave na miru, pa da u umazanom toaletu poslednjeg vagona džonjam sve do Budimpešte, već su me uz besne poglede i sadržajno siktanje (premda nerazumljivo), istovarili pravo na sred sivog, ćelavog i ćoškastog železničkog perona, u varoši Mezőkövesd. Bio je decembar, neka sitna kiša se cedila s neba, psi lutalice su se razvlačile oko nagaravljenih zidova postaje, a magla se hvatala iznad pragova. Naredni voz nije bio u planu još dobrih pet-šest sati. Bilo je hladno , ali ne previše, taman da ti se laktovi i bubrezi naježe. Nije mi se dalo tražiti izlaz iz grada, da autostopiram, pa sam se zaputio u centar Mezőkövesda, moje nesuđene destinacije, da vidim šta to život ima da mi ponudi.

Šta može da se kaže o Mezőkövesdu: prizemne kuće, ušorane ulice, fasade okrečene u izbledelo žutilo, ali sad već uveliko načeto; u parkiću lelujaju mokre ljuljaške, pokisli su drvoredi kestena duž ulice, tramvajske šine uzidane u staru kaldrmu. Prazni parkovi, prazan je i kafić na trgu, odmah prekoputa gradske kuće, dostojanstvene, zakatančene i, naravno, prazne, dok bandere okićene praznim saksijama žmirkaju u prazno popodne. Strahota jedna.

Iz nekog razloga, sve te panonske varoši – od Nove Pazove pa do Banske Bistrice, ostavljale su jak ukus nekog zimskog čemera i potuljene melanholije, kao da su dobra stara vremena odavno odgalopirala odavde, i da se više nikada neće vratiti. Pored toga, imao sam snažan utisak da među tim oronulim gipsanim vencima odrastaju one lepotice neuhvatljivog kalibra, što samo čekaju priliku da što pre i jednom za svagda, odatle šmugnu.

Premda me je uhvatio jak poriv da i ja što pre emigriram nazad na jug, bilo je jasno da sa konzervom tunjevine, krastavcem u prtljagu i jednim izgužvanim petstoforintnim Ferencom Rakocijem u džepu, ne mogu mnogo toga da uradim, te sam se zaputio onako kako me je baba odavno savetovala da učinim, kad god sam mokar, umoran i promrzao: u gradski muzej.

Škripeći mokrim patikama po razglavljenom parketu, prošao sam celu postavku, i tek se delimično zagrejao, kružeći oko naseljavanja Ugara, cara Ladislava Petog koji izdaje prvu gradsku povelju, portreta gradskih otaca i istaknutih građana, pa sve do bitke sa Turcima, odigrane upravo tu, u okolnom blatu i močvari, i to sa katastrofalnim ishodom (pod uslovom da ste Mađar). Ne kažem da nije bilo zanimljivo, koliko to ulickano naličije istorije može da bude. Ipak, šteta je kada odstrane one najbolje istorijske delove: snošaj i klanicu.

Tako me je valjda i privukla ta fotografija, zaturena u vitrini, odmah pored izlaznog hodnika i toaleta, u pomalo opskurnom mraku. Da nisam imao vremena na pretek, nikada je ne bih ni video.

Odudarala je od jubilarnih kalendara, statističkih godišnjaka, slikovnica in folio, zlatotiska, almanaha, pesmarica i ostalih govana za opseniti prostotu: ova fotografija je bila bizarna. Bila je takva da se čovek prosto morao zapitati – šta se ovde, koj moj, upravo dogodilo? Ali, i ne samo to; fotografija je štrčala u okolnoj ugarštni – bila je naša. Mislim, ne moja, niti njegova, već naša, domaća. Balkanska.

Tu dinaroidnu njušku bih uvek prepoznao, mada mi ni folklorna odeća nije bila strana. Trauma sa školskih priredbi: kruti jelek izvezen kao za devetnaestovekovnog  makroa, košulja do pola butina upasana u pantalone od vojničkog platna, žuljave cipele od kože, vunena tkanica opasana oko struka. Samo nam kuburu nisu nikada dali – a trebalo je, jer je to fundamentalni element srpske devetnaestovekovne mode.
Elem, taj hajduk, šta li je već bio, beše mrko zagledan u nezgodnu budućnost, ovlaš se mašio za kuburu, šeretski nakrivio kapu, a u stvari pozira fotografu. Nije to bilo toliko neobično, često su tako naši đedovi – ako bi do bildautora uopšte stigli -  stajali ispred objektiva. Ista poza. Međutim, pored njega beše peškun, bosanski šestougli stočić od orahovog drveta (ne pitaj odakle znam), i na njemu odsećena ljudska glava, razjapljenih čeljusti i praznih očnih duplji.

Ispod je pisalo: "Mostar, Bosznia és Hercegovina, 1879. Köszönet M. Kalay."


Ovo poslednje nisam baš najbolje razumeo, a dodatnih objašnjenja nije bilo.

Prvo sam zaključio da je u pitanju neki Crnogorac,'oće da se pohvali posiječenom turskom glavom. Radili su oni to, pričala mi je prababa, od Cuca, njen otac je još imao običaj da pobode kolje ispred kuće, pa da s obezglavljenim neprijateljima dočekuje goste.


Ili je možda neka slavnija glava? Možda je ona pričljiva glava, od Miloša Obilića? Mi smo te svete koštice kroz pet vekova premetnuli i sačuvali, zar ne bi i jednu glavu junaka? Ili je ona ćutljiva glava, od vožda Karađorđa, što su je, napunjenu slamom, preko tatara, poslali u Carigrad?


Ili su se samo napili, pomislio sam, i mislili da će ovo biti smešno?


U svakom slučaju, prizor beše besmislen i nadrealan, mada, ne i odbojan. Besmislenost i nadrealnost me podsetiše na domovinu, i bi mi nekako drago, kao kada sretneš zemljaka na dalekom putovanju. 

U muzeju nije bilo nikoga da mi se nađe, i da neka podrobnija objašnjenja.

Posle toga su stvari išle već svojim tokom: voz do Budimpešte, pa izbacivanje iz voza malo pre Budimpešte, pa stopiranje po mraku, šetanje autoputem, doručak pored benzinske stanice, još šetanja, još autostopiranja, granica, stopiranje, Beograd, kuća, dosada.


Dosada, dosada, dosada...

U godinama koje su usledile, često bih se setio te bizarne fotografije, mog drugara u tuđini. Pitao sam i Sveznajućeg Gugla, nije da nisam, i oči su mi se zgrčile u pregledanju svakakvih digitalizovanih arhiva. I na prezentaciju muzeja sam otišao, ali informacija o toj fotografiji nisam našao...


Posle par godina sam imao priliku da prolazim kroz  Mezőkövesd, mada ovaj put bez kontrolorskog šuta u zadnjicu, i iskoristio sam priliku da ovaj put nešto pojedem i popijem i promenim mišljenje o gradu, koji preko leta, beše prilično osunčan i živahan. Kao da je ono panonsko strašilo potpuno nestalo.

Svratio sam i do muzeja, i ponovo obišao izložbu, ali fotografije nije bilo: sada je tu stajao samo prazan hodnik. Dok sam ja našao nekoga od zaposlenih koji su voljni da se sporazumeju na engleskom, dosta je potrajalo, ali mi je na kraju kustoskinja objasnila da nikakve mostarske fotografije nema među eksponatima. Pogotovo ne sa obezglavljenim dušmanima, jelecima i bosanskim stočićima. Ona nikada za to čula nije, a evo, radi već pet godina u muzeju. Mada, ima hrisovulju sa prikazanim hrišćanskim mučenicima nakon turskih osvajanja...

Zahvalio sam se, naravno, pokupio svoje prnje, svratio na ladno pivo u kafić, i zaputio se ka železničkoj stanici,

Poslednji prizor koji mi je iz Mezőkövesda ostao, beše slika iza upljuvanog stakla kupea: obezglavljeno strašilo na železničkom peronu, usred bela dana, kako mi maše rukom u znak pozdrava....

U to neizgovorivo mesto se više nikada nisam vratio.

Kir Dimitrosu, boltadžiji beogradskom, kujundžijska radionica Naum, Dubrovačka ulica bez broja, Zerek, Beograd, Knjaževstvo Srbija,  julija 1879. godine.

"Poštovani kir Naume,

pišem vam ovo izvešće iz velelepnog grada Mostara, kraj zelene reke Neretve, u nadi da vas zatičem u dobrom zdravlju i raspoloženju. Što se mene tiče, ja sam umno i telesno zdrav – trenutačno - a koliko će to stanje potrajati, uglavnom zavisi od toga da li kir Naum i u budućnosti sneva grandiozne - a zacelo cincarski suicidalne i nepromišljene - poslovne špekulacije, baš poput ove hercegovačke ekspedicije, na koju me je, bez trunke srama - poput zanatlijskog malog s Dunavske jalije - velikodušno poslao.

Zaista, poštovani kir Naume, kada sledeći put odlučite da baronu fon Hofmanu sipate med u uši i da rapredate vlaške  legende o pustom zlatu i kojekakvom zakopanom blagu što samo čeka na šape jednog pohotljivog salcburškog barona i jednog crnovunaškog torbara, potrudite se, barem, da moje ime ne spominjete.  Suočen sa hladnoćom, vrućinom, groznicom, žuljevima, kurjacima, demonskim silama, neupokojenim avetima, alovitim gujama i toaletom koja se uglavnom sastojala od lokalne vegetacije, pošlo mi je za rukom da ovaj put glavu na ramenima iznesem, ali ne znam da li sam kadar da takav podvig ponovim. Ovo prvo će vam – pretpostavljam - biti drago da čujete, jer vam garantujem da bih se i s one strane groba vratio, samo da Vas kinjim.

No, pretpostavljam da i Vi sami, kir Naume, protivpravno raspolažete sasvim dovoljnim rasponom poverljivih i polupoverljivih podataka o ishodu  operacije "Nekropola", kao i da ste upoznati sa njenim razočaravajućim detaljima, a o kojima se bruji u određenim krugovima Evidencbiroa. Zaista, čudni su ti štakorski kanali što nepogrešivo vode do vaše dorćolske baštice, i letnjeg minderluka pod smokvom, ali u slučaju da grešim dušu, i da ovaj put niste dobili vesti, uz uobičajeni čibuk i kahvicu, ukratko ću vam preneti detalje ovdašnjeg obstojatelstva.

Počnimo, dakle, od početka: legenda o zakopanom blagu nekih pustahijskih srpskih plemića, a koju ste Vi, kir Naume, ljubezno posejali po gramzivoj oranici barona fon Hofmana, okončala se sa dvadeset i devet - dobro ste pročitali - dvadeset i devet, što srebrnih, što bakarnih novčića, kao i komadom zlatne grivne pride. Čitav plen je inkasiran za cilih devet stotina devedeset i osam carskih forinti i sedamdeset krajcera, što u ovoj eri lihvarstva i sveopšte inflacije, salcburški baroni iščačkaju iz kutnjaka za nešto malo manje od sedmice terevenčenja i ždranja. Nezadovoljstvo fon Hofmana - mog šefa, a vašeg vrlog korešpondenta - u potpunosti je razumljivo. Verovatno se i sam oseća kao Napoleon po povratku iz Rusije – hteo je sve, a dobio je ništa. Naravno, krv su opet propljuvali drugi (u ovom slučaju, moja malenkost).

Neću se ovde žaliti na grozu koja me spopadne svaki put kada mi se misli okrenu ka profesionalnoj, a posledično, i mojoj životnoj egzistenciji, mada me umiruje pomisao da - kako čujem iz pouzdanih izvora - baron fon Hofman u poslednje vreme, u stanju nervnog rastrojstva, besno šparta kancelarijom Đeneralštaba u Sarajevu, i s neskrivenim nezadovoljstvom spominje izvesnog beogradskog Aromuna i njegove špekulantske fantazmagorije. Čuju se pretnje, čak, da će dotični biti ficken haben, odnosno, jeban uzduž i popreko, a zakatančene dveri kancelarije Evidencbiora u Zemunu su, vele, samo početak za poštovanog kir Nauma,  koji je tamo do koliko juče, kako čujem, imao običaj da do kasno u noć parla sa ondašnjim leutantom Hrišnerom. 

No, poštovani kir Naume, nemojte se odveć sikirati. Dozvolite nešto da vam kažem o našem vrlom baronu: on ima narav i fizionomiju bandita, to uopšte ne sporim, ali mu je duša bapska i sitničava, što znači da neće smeti da sprovede kakve teže reperkusije, već samo sitne podlosti. Ne zato što je dobar čovek, već zato što je poslušan carski činovničić (u sopstvenim granicama mogućnosti, dakako). Uostalom, fon Hofman, skupa sa onim brkatim lešinarom fon Filipovičem, odveć je zauzet  banditima i ustanicima što vršljaju duž bosanskih planina, da bi svoj lepljivi, pohotni pogled skretao ka plenu koji je evidentno obećan, a nikada nije isporučen...

U narednim sedmicama i menama, poštovani kir Naume, treba samo tancovati po ritmu koji baron nametne, i još ga dodatno zaokupiti kakvim terenskim nalazima – protektorat Bosne zaista obiluje mogućnostima po tom pitanju  – i ponuditi kakvu poslasticu, razonodu, šaloncukor, koji bi njegovu nezajažljivu prirodu – a i Agenciju, Agenciju pre svega – u dovoljnoj meri zadovoljili. Ako mi dobri narod Bosne u tome bude asistirao svojim letnjim ustaštvom, mislim da ćemo se i Vi i ja, dobri kir Naume, do zime nekako konsolidovati.

Što nam ostavlja dovoljno vremena da se posvetimo glavnoj tematici ove pismete, i određenih vesti koje dolaze – što bi ste vi rekli – na ar-kapidžik, odostraga, i nisu poznate ni Centrali Evidencbiroa, ni našem vrlom baronu, te vas, kir Naume - verujem nepotrebno - podsećam na potpuno tajanstvo i diskreciju koja mora pratiti ovu korešpondenciju.

Da isteram stvar na čistinu: potrebna mi je vaša vrsna ekspertiza za stvari "onostrane" prirode, čiji smisao i nit ja sam ne mogu uhvatiti. Odnosno, kako bi vaši Srbi rekli, u govnima sam do guše.

Sve je, naime, počelo sa mojim vodičem i asistentom, Petrom Orlovićem. Vama je to ime, nesumnjivo, potpuno nepoznato, a zašto bi i bilo, kada potrebe za tako opskurnim detaljima nije bilo, pogotovo što vas sporedni likovi van vašeg platnog spiska slabo zaokupljuju. No, ukratko: Petra sam lično unajmio – preko veze u Sarajevu – da mi bude vodič po Bosanskom protektoratu, i da mi se nađe u slučaju kakve nužde, i on je tu rabotu pošteno obavljao. Budući da su mu teren, jezik i običaji ovdašnji i više nego poznati, bio mi je od velike pomoći, i zajedno prođosmo onu vašu kakodemonsku operaciju "Nekropola", a da je do pred svršen čin nisam primetio da se štogod neobično odvija sa mojim vodičem.

Prvi znak da se iza tog orlovskog nosa s brkom krije još nešto, skriveno, obnarodovalo se u samom srcu Nekropole, kada smo se našli oči u oči sa jednom adskom gujom, zmajevitim gmazom, smukom od preko deset metara što ležaše na kamenom stećku, čuvajući to navodno blago o kojem ste vi tako slatko pričali. Naravno, ne moram vam ni govoriti da su nam - usred tog susreta – gaće bile pune i da smo za bežaniju bili i više nego radi, što bi sigurno i uradili, da stvari nisu krenule neobičnim tokom: paklena zver se izvila pred našim nogama, kao da nam se klanja, i otpuzavši u stranu, otkrila je špilju ispod stećka, pozivajući nas da dođemo i pogledamo.

Niste valjda stvarno pomisli da smo srednjevekovno blago našli razbacano okolo, kao pasulj posle festivala rimske lemurije?

Ovde, pak, moram napomenuti da je moja uloga u fotografskom životopisu bila sekundarna: stvor je nesumnjivo odao počast Petru Orloviću, čobanu iz Šavnika i običnom bosanskom hajduku. Bio sam nemalo iznenađen, a moram primetiti, bio je i moj saputnik.

U tom pogledu, i onaj bedni ulov što smo ga iz zmijske jazbine izneli – onih dvadeset i devet novčića – ne bi bili naši da se, iz nekog meni nepojamnog razloga, zmajevi i guje nisu tako blagonaklono poneli prema mom saputniku.

Međutim, stvari su posle toga preuzele još čudniji tok.

Detalj koji sam u izveštaju našem vrlom baronu fon Hofmanu izostavio – držeći da ga neće odveć interesovati – jeste još jedan nalaz, pored ove skromne količine plemenitih metala, jeste jedna muška glava, mumificirana, uštavljena  i suva poput cimetnog štapića, odsečena u predelu vrata kakvim preciznim, hirurškim zahvatom. Stajala je u toj špilji, povrh novčića, kao da nam se smeje, što uistinu i jeste činila, mada po tom pitanju izbor i nije bio neki – koža je, naime, preko kostiju razvučena kao veđ preko štrika.

Zašto bih, onda, sa sobom poneo i mumificiranu glavu što ju je verovatno zmaj iz stomaka ispovrnuo? Ni meni nije bilo pojamno, ali, budući upoznat sa ovdašnjim štovanjem svetačkih i kraljevskih mošti, ponadao sam se da lubanja može biti i plemenitog porekla, i u tom smislu isplativa (što još treba dokazati).

Naravno, nakon ovog događaja, pažljivije sam motrio mog saputnika, Petra Orlovića, odlučan da ga i u budućnosti zadržim uza se, ne bih li uvrdio odakle potiču te neočekivane i neobjašnjive moći. Mogućnost da Petar možda poznaje nemušti jezik, držala me je kao u groznici narednih dana.

Međutim, i pored mojih istančanih pitanja, nisam uspeo naći zadovoljavajući odgovor, jer se moj vodič, po svemu sudeći, ni po čemu značajnom nije isticao iz mnogih, po svemu sličnih biografija: rođen u Bajinoj Bašti, nakon očeve smrti se sa majkom  preselio u njeno rodno mesto, Šavnik. Bio je čoban, a početkom Nevesinjske bune je prešao Drinu i, mada to eksplicitno nije napomenuto, učestvovao je u ustaničkim operacijama koje su prethodile stvaranju Bosanskog protektorata i ulasku austrougarske vojne. Ima oko trideset leta, nije oženjen, nema dece, i premda postoji jaka crta nacionalizma (kao,  uostalom, kod svih varvara u ovoj balkanskoj bestragiji), mogu reći da se nikada nismo po pitanju vere ili rase sukobljavali. Ćutljive je prirode, ali je u duši veseljak, i verno me je služio na ovom našem ukletom putovanju.

Već vas vidim, poštovani kir Naume, kako se i sami pitate kakve to veze ima sa vama, i zašto radne biografije svojih zaposlenih sam ne protumačim, ali čekajte: priča ima nastavak.

Budući da je povratak u civilizaciju za nas bio bezgranično težak - tovarno magare nam je uteklo, pa smo zamalo i sopstvene đonove pojeli – malo sam pažnje poklanjao našem tankom plenu, novčićima, i fosilizovanoj glavurdi nekog sveca, popa ili vožda, šta god da je u prošlom životu bila. Tek po prispeću u Mostar, pojavili su se prvi znaci da se šta onostrano pred mojim očima odigrava.

Prvo veče smo noćili u prostorijama mostarske komande, a zapravo u gradskom utvrđenju koje je vojna komanda za sebe rekvivirala. Dodeljena nam beše jedna skromna kelija sa madracem, u kojoj smo sve svoje stvari i materijale mogli odložiti. Umoran od dugoga puta i brojnih komplikacija koje se ovde neizbežno na čoveka okomljuju, brzo sam zaspao.

Tek, beše gluvo doba noći, kada me je neki glas probudio, suv, škripav, na ivici čujnosti; zvučao je kao kada bi drevni, prašnjavi spisi kojim čudom progovorili.

Obnevideo od sna, pomislio sam da Petar u snu bunca – premda on inače spava kao zaklan – ali sam se prevario. Moj saputnik se nije ni micao, a glas je nastavio frenetično šaputati u tami. Reči nisam mogao razabrati. Uzbuđen ovom neobičnom pojavom, osvrnuo sam se po sobi, tražeći tog noćnog besednika: ali ni ispred vrata kelije nije bilo nikoga.

Osluškujući izvor, konačno, razgrnuo sam bisage što su ležale odbačene na podu. Treba li napomenuti, poštovani kir Naume, jezu koja mi je ščepala kičmu, kada sam konačno utvrdio da šrktiputavo šaptanje dopire iz mog prtljaga?

Odsečena glava ležala je umotana u platno – kako smo je i ostavili, i dok sam drhtavim rukama razmotavao zamotuljak, nisam imao više ni trunku sumnje: te sasušene usne, skvrčen jezik poput pocrnelog crva, skamenjeni facijalni mišići, sve se grčilo u očajničkom pokušaju da reč sastavi. Budući da su se usne povukle sa zubala, te da stvar ne poseduje ni grla, ni pluća, ni drugih organa neophodnih za govor, pokušaj je, velim, bio i više nego neuspešan. Ali, i to je više nego što od odsečene glave čovek možete očekivati, zar ne?
Neću se prikrivati pred vama – to nepovezano šištanje, mumlanje, kao da davljenik pokušava nešto da mi saopšti, zdravo me je prepalo,  i na svoju sramotu, ispustih glavu, i ona se otkotrlja ispod madraca.

Naravno, kir Naume, sada možete reći kako su neobični događaji od dolaska u Bosanski Protektorat nepovoiljno uticali na mene i moje duševno stanje, i da mi se sada svakakva priviđenja javljaju, kako u snu, tako i na javi, i ja vam takav stav nikako ne bih odbio – pogotovo što sam sutradan ujutru, umiven prvim zracima sunca, i sam bio spreman da tako nešto pomislim. Mošti što smo ih sa sobom poneli, behu ponovo ćutljive, kako to košmarima i mrtvima dolikuje.

Ipak, onespokojen neobjašnjivim događajima, a budući da sam u Mostaru uspostavio tajni identitet pod imenom Florijan Jazbec, te da raspolažem aparatima bildautorske firme za portretisanje, iskoristio sam priliku, i nekako, što milom, što silom, privoleo Petra da se fotografiše, zajedno sa našim plenom, a što sam naknadno tretirao posebnim tehnikama o kojima smo već imali prilike da u Beogradu raspravljamo. Rezultate možete i sami videti, ali, bojim se, bez nekog razumnog objašnjenja.

Vi ste, kir Naume, poznati u određenim krugovima kao vrsni poznavalac onoga što leži pod Beogradom, i da vam kalemegdanske katakombe i njeni stanovnici nisu strani. Uz to, vi ste čovek, da tako kažemo, posebnih sposobnosti, te možda možete izvući kakvo razumno objašnjenje?

U nadi za vaš brz i iscrpan odgovor, vaš prijatelj, Franc Gezner.

PS. Umalo da se zaboravim! U Mostaru trenutno vlada velika pometnja, kako se ovdašnje gradžanstvo seli u teritorije pod upravom Porte, te se na tržnicama mogu naći izvanredne rukotvorine: srebrne zamke za demone i ostale vragove, kao i još nekolicina ritualnih artikala koje se osobi vaših afiniteta jamačno mogu naći zdravo korisni. Cena je sitnica, kir Naume, a prilika jednom u životu, pa me po vašem odgovoru obavestite da li ste zainteresovani za kakvu poslovnu špekulaciju?"



Fotografija tretirana ekstraktom trave vidovčice (Anagallis arvensis) i berberskom soli u razmeri jedan prema deset.
Zanemarite Petrov izraz večne konstipacije: takav je uvek kada se fotografiše. Ono što buni jeste njegova donekle jeretička apoteoza, za koju nemam nikakvog razumnog objašnjenja, a biće da ni on sam nije svestan ovog ,,krilatog" problema. Da li se naš Petar prevrnuo među anđele i hurije, ili je nešto treće u pitanju, meni nije pojamno.

Što se tiče fotografske transformacije uštavljene glave, koja bi po svim božijim i prirodnim zakonima trebala biti mrtva, postoji nekolicina teorija, mada za sada ni jednu nisam uspeo da do konačnog zaključka isteram. Konsultujući se sa ovdašnjim znalcima – kovačima i filigran-majstorima, kao i ponekim mostarskim magusom – spomenuta je mogućnost izvesne htonske sile, nekog primordijalnog demona, o kojem Slaveni pripovedaju kao o Crnom Arapinu. O tom vragu, međutim, nema gotovo nikakvih podataka, pa čak ni predanja, osim jednog: Crni Arapin je doživeo prilično nezgodnu dekapitaciju u nekom boju (kao da to iskustvo može biti ugodno!), pa je nakon toga bivao primoran da glavu nosi pod miškom, dok teroriše raju. Ipak, za sada ni jedan dokaz ne govori ni u prilog, niti protivu te teorije.

Nadam se, kir Naume, da će vama ova fotografija više značiti, i da možete neki smisao u svemu tome naći.

(https://s9.postimg.org/72vnpstov/mostar.jpg)


Njegovoj ekselenciji, baronu fon Hofmanu:

Nejasna je veza između mostova i onostranih sila. Baš kao i raskrsnice, i mostovi spajaju nespojivo, to su šavovi između Ovog i Onog sveta, pa je logično da se demonski nakot može tuda lakše uvući u svet ljudi Mostovi, ipak, mogu i da zarobe demone, ili barem da ih umire, pod uslovom da se u temelj uzida adekvatna žrtva (ljudska, nego šta).

Da li je most nekako uticao na vilinsku populaciju Neretve – o tome nemamo podatke. No, budući da je ovo prvi put da se susrećemo sa ovim stvorenjima, nabrojaću vam ono što znam: vile se dele na rečne, jezerske, gorske, kupale, rusalke, omaju, u zavisnosti od staništa i navika. Uvek su ženskog spola (zašto, nije nam poznato), ali se mogu raspoznati po određenim animalističkim znacima, kozijim ili konjskim kopitama, perajima, periju, ptičijim nogama. Antagonizam prema ljudima nije uvek izražen, ali u njihovoj blizini valja biti oprezan.

Za vile je poznato da naseljavaju divlja mesta, daleko od ljudi, tako da je ova urbana populacija vilin-stvorova krajnje neobičan prizor. Za neretvljansku vilu se veli da prebiva u zelenoplavim dubinama, a da na površinu izlazi da bi udavila kupače. To odgovara i mostarskim legendama, po kojoj se čovek ne sme kupati u periodu od prvog do drugog dana avgustusa. Meni ta tvrdnja, pak, nema smisla, jer od kakve koristi vili može biti davljenik, osim, naravno, iz prehrambenih razloga. Mnjenja sam da vile na neki način potčinjavaju sebi nesrećnike koje uhvate, čineći ih svojim sužnjima  (što bi objasnilo ihtiomorfne oblike u vilinskom društvu).

Zabeležena je mostarska priča o putniku koji je prekršio zabranu kupanja i zbog toga je nestao – samo je odeća ostala na obali –  da bi se ponovo pojavio, decenijama kasnije. Nažalost, niko ne zna gde se taj putnik sada može naći.

Koliko ova stvorenja imaju veze sa baltičkim i skandinavskim predanjima o sirenama, još nije utvrđeno.

Narednih dana ćemo obaviti opsežnija istraživanja, i redovno vas obaveštavati o svim nalazima.

F.G. 1879.

Браво Скор, нисам властан да оцењујем, али ми је задовољство да читам. Неће се Андрић преврнути у гробу, али ће сигурно макар прстом мрднути. Верујем да је то доста за мене читаоца, а нарочито за тебе, одличног приповедача.
Хвала. Милош.

Hvala tebi na čitanju i na odvojenom vremenu, i hvala ti na komentaru...  :)

Go rent a room!  xremyb

Čitam i ja, ali ne komentarišem. Zanimljivo, ali ne i konzistentno. Kao i tvoji crteži. Postoji potencijal, ali ne i kapacitet.

E, pa hvala na čitanju scallope, a i na komentaru, šturom al' korisnom :) A i tebi bitango, fala što mi osvežavaš temu :D

Quote from: Scordisk on 27-02-2017, 16:44:40
A i tebi bitango, fala što mi osvežavaš temu :D

Pa procitacu i ja, psihicki se spreman na taj korak :D

Prvo ti skupi snage da pročitaš radionicu poslednji krug, pa da baciš opsežne komentare na priče, sve po redu i kakvo valja, pa ćemo onda polako, a do tada uvek možeš ovde da mi dodžeš :D

Kir Dimitrosu, boltadžiji beogradskom, kujundžijska radionica Naum, Dubrovačka ulica bez broja, Zerek, Beograd, Knjaževstvo Srbija,  avgustusa 1879. godine.


"Poštovani kir Naume,

svakome od nas ponekad dođe taj trenutak kontemplacije, kada lomimo misli o ulozi našoj na ovome svetu, pa se tako čovek i zapita da li je sve to neki božanski ćeif što ga premešta iz brodoloma u brodolom, ili odgovornost ne može snositi niko drugi do on sam, što je zacelo jedna krajnje jezomorna perspektiva. Na moju dušu, pak, ide i to što sam u svojim sudnjim časovima uvek imao svesrdnu asistenciju jednoga ožderanog salcburškog barona, i jednog sumanutog dorćolskoh vlaha. Vi ste moje stihije, poštovani kir Naume.

Budući da se u sarajevskom Generalštabu horizont interesovanja  ni u slučaju najveće nužde ne podiže iznad visine pupka, moja etnografska i demonografska ispitivanja nisu s razumevanjem primljena, kao što to njihov značaj i obim nalažu. Zacelo - neka ostane među nama - ali ako bih dao iskren komentar na depešu Generalštaba, čudim se da jedan vitez Marije Terezije može onakve grozote u zvanični dopis da turi.

Kako se budućnost našega projekta osipa kao pesak između prstiju, nisam imao druge no da teoriju koju ste vi raspreli, poštovani kir Naume, stavim na probu, i da konačno utvrdim pravu prirodu moga saputnika, Petra Orlovića, u nadi da se buduća istraživanja u tom polju mogu na neki volšebni način inkasirati.

Pošto ovde nisam sedeo skrštenih ruku (kako to neukusno insinuirate u vašim pismima), bio sam u mogućnosti da u gradu načujem izvesna predanja koja su se pokazala zdravo značajnim za ovaj eksperiment, te smo dana dvadeset i devetoga julija, Petar i ja pošli na jedne kraće vikend ferije, u selo Počitelj, pola dana magarećeg hoda od Mostara.

Vama ovo ime neće mnogo šta značiti: stara je to varoš, tvrdi grad na Narenti -kako ga nazivaju čaršijski derviši -  iznikao oko srednjevekovne tvrđave što već stotinama leta brani drum kroz rečnu kotlinu; mesto već dugo ušančeno u večitoj straži prema Dubrovniku, premda je nedavnim uvođenjem austrougarske administracije ražalovana tek na običan karavansaraj koji čuva četa junkera što samo ne krepa od splina i dosade.

Premda, ne može joj se poreći izvesna lepota – plošna senka nara pada na kaldrmu, sokaci vijugaju između kamenih domova, poput puzavice  se granajući sve do vrha brda na kom čuči čardak, kao srednjevekovni lešinar obrastao šašom i korenjem. Ljupka je i ta džamija što belinom vređa oči, i stara medresa sa šest metalnih kupola, kao i taj slatkosentimentalni pogled na vrbe iznad zelenog vira Neretve.

Čitava varoš ostavlja utisak precvale lepotice, kakve usedelice iz dobre familije,  što još uvek čeka na svoga dragana.

Postoji i sasvim ugodan han, zapisujem ovde,  sa čistom posetljinom, izvrsnim loncem i cenama posve razumnim na ove dane skupoće, ali, kao što pretpostavljate, poštovani kir Naume, putopisije i gurmanstvo nisu bili razlog zašto smo se ovde zaputili.

Blagodareći specifičnom položaju, od početka je Počitelju određena uloga da bude štit od osvajačkih hordi koje su, htele-ne htele, morale ovuda proći, ali i ne samo to: ovim kamenjarom duvaju i vreli jugozapadni vetrovi, što leti sa sobom nosi ale, aždaje i alamunje, svu tu adsku neman što se u jatima kreću ka istoku, kao pastrmke na mrest.

A gde ima aždaja, poštovani kir Naume, mora biti i vetrogonja.

Od pamtiveka, priča se, kaštelom je zapovedao dizdar, ali je zduhać držao stražu na vrhu kule – jedan da brani domovinu od ljutog kjafira, a drugi od gradonosnih nemani. Predanje je tako jasno urezano u ovdašnje priče, da se još uvek pamti izvesni Mehmet Barjaktarević, zduhać počiteljske kule, koji je praktikovao neobičnu tehniku tamanjenja aždaja topovskim tanetom – toliko je oštroook bio.

Zaveden ovakvim pričama, ponadao sam se da bi dobri narod ovoga kraja mogao da me bliže uputi u problematiku Petrove prirode, ali, avaj, sudbina je drugačije htela: po dolasku, saznali smo, predanja je bilo koliko i pleve, ali ni traga od zduhaća u Počitelju nema već decenijama, ako ne i čitav vek.

Oprezan po prirodi kakav jesam, ipak nisam mogao sakriti interesovanje za ovu temu, i što sam više pitanja postavljao, to su sumnje u pogledu našega prisustva jačale među lokalnim stanovništvom, te sam, na koncu, izneo u javnost mogućnost da je Petar Orlović rođeni zduhać, vetrogonja, alokrotitelj i gradouništitelj. Rekoh ,,mogućnost" – ovo posebno ističem – ali takvo fino štimovanje očigledno nije namenjeno tvrdom hercegovačkom uhu, jer se okupljeni stanovnici – sve istaknuti građani i begovi – poradovaše kao mala deca povratku jednog zmajovitog u Počitelj, i to u poslednjem trenu, ni dan pre tridesetog dana meseca Temuza, odnosno, julija.

Posle toga, naravno, niko nije mogao obuzdati stihiju gradžanskog zadovoljstva, te se, s mislima uvek okrenutim ka pečalnom stanju budžeta, čak i ponadah da štogod možemo i fakturisati, u slučaju da nas bogovi pogledaju, i sve prođe kako valja (pod uslovom, naravno, da se obuzda Petar, koji se zdušno i širokogrudo prihvatio uloge heroja i spasioca, i koji je pijan od slave, obećavao sve i svašta).

Došao je i taj dan, trideseti juli, odnosno dan Ognjene Marije, kako je hrišćani ovde zovu, a zapravo paganske boginje groma, oluje i paljevine, što svake godine vozdigne svoju alovitu decu iz morskih dubina, i pošalje ih da čine zulum po svetu. Vazduh od svitanja beše težak, vlažan, a neko gusto, žuto svetlo se cedilo po kamenom naličiju grada. U daljini se čula tutnjava i grmljavina.

Istina, nisam bio najsrećniji zbog preranog otkrivanja Petrove prirode pred strancima, s obzirom da sam želeo da u potpunosti smanjim rizik, i da eventualno Petra napujdam na megdan sa kakvom sitnijom alom – aždajicom - nekim prcoljkom pred kojim bi samo teoriju dokazali, ne izlažući se nepotrebnoj opasnosti. Naravno, uz svu tu govoranciju i slavlje, tako nešto nije bilo moguće, i Petar je, opkoljen gradžanstvom, od jutra sedeo u utvrđenoj kući Gavrankapetanovića, samo na hlebu i vodi, u dubokoj kontemplaciji, kao naš spasitelj Isus Hrist na belome čaršavu, ozbiljan, namrgođen, uprepodobljen, kao da nije tek koliko juče – i to od mene – načuo da poseduje zmajovite moći upravljanja vetrom.

A južni horizont se, cenjeni kir Naume, crneo kao slomljeni nokat.

Nesretni ishod ove tužne storije ste verovatno i sami naslutili, ali, ako vam to ikako olakšava dušu, vaše slutnje su bile u potpunosti ispravne: Petar jeste rođeni zduhać, samo, bojim se, ne i najveštiji od svoje fele.

Šta se tačno zbivalo, ne mogu vam objasniti, već samo preneti svoje utiske: koristeći poslednju priliku da fotografski životopišem napredovanje strašne crne alamunje iz pravca juga, u kuću Gavrankapetanovića sam prispeo kada se Petar već u dubokoj nesvesti obreo – što svakako beše dobar znak. Nije, pak, mnogo vremena prošlo, kada su se temelji zatresli kao da ih trube jerihonske mrve, i kada su krupne komadine leda  počele da šibaju prozore. Napolju: kao da je tama sudnjeg dana pala.

Potom je usledio  najstrahovitiji dažd što sam ga u svom životu video, a verujte mi, nagledao sam se svakakvih. Urlikanje, cikanje, tumbanje, beše to kao da neko utrobu zemlje na živo čupa, i moje uši to podneti nisu mogle – te su se isključile uz monotono zujanje. Voštana lica gradžana su mi u tom trenutku tišine delovala kao posmrtne maske, te me i neka manija uhvati, kao da smo svi zatvoreni u masovnu grobnicu iz koje nam nema izlaska.

U tom trenu je Petru, novopečenom zduhaću i vetrogonji, potekla krv na uši, na oči, na nos i na usta. Liptala je kao prosuto mleko, zacrvenela je čaršave; neću ni spominjati grozu koja me je ščepala – pogotovo kada se uzme u obzir koliko je teško naći dobrog pomoćnika u današnje vreme.

Da je boj sa adskim silama skrenuo pogrešnim tokom, bilo je jasno kada je posebno jarostan nalet aždajinog gromopucanja i gradopadanja, otkinuo komad krova, i polupao sve prozore. Srča, komadići maltera i ledene kapi nam zasuše glave, a u svetini se začuše jecaji (što sam zaključio na osnovu opservacije, je li, jer sluha više nisam imao).

Da li je Petrov izazov dodatno ražestio aždaju, ili se ona svakako namerila da Počitelj sa zemljom sravni – to ne znam – no, kada je zver konačno odjedrila u pravcu istoka, poštovani kir Naume, svet beše mokar, umiven, svež kako samo posle oluje može biti – i nepopravljivo razbucan i razrovan.

Dobri narod Počitelja - po mom mišljenju, krajnje nerazumno – beše ogorčen, i nekom sumanutom logikom, krivio je mene i moga nesrećnog pomoćnika za nanetu štetu, pa su čak i za teže reperkusije bili spremni, što bi nas jamačno stajalo glave da junkeri nisu intervenisali, i s par udaraca kundakom, izveli nas iz naselja, uz dobronamerni savet da koliko danas napustimo čaršiju, jer za našu bezbednost ne mogu garantovati.

U nekoj mahnitoj žurbi što me je obuzela, jedva sam fotografsku opremu uspeo da ščepam, da obnevidelog Petra uprtim na magare, i da izližem đonove u evakuaciji niz pokisli drum, u pravcu Čapljina, odakle vam ovu pismetu upravo šaljem. Ta vam informacija može dobro doći sa saznanjem da upravo sastavljam jedan kraći referat koji će se – na neskriveno nezadovoljstvo gospodina barona - pokazati kao još jedna ,,opsenarska razglednica s ferija", bez ikakvih taktičkih i lukrativnih mogućnosti. Zato pretpostavljam da će vas obradovati što je najbliža poštanska  ekspozitura u Dubrovniku, na pljuvodalj odavde, te možete preko Zemlina pomoći svome poslovnom ortaku i prijatelju, da izvesne strateške rupe u zapadnom regionu ovoga projekta sanira.

Što se ostalih vesti tiče, verovatno će vas zanimati da mi se sluh konačno vratio, što beše ravno osećaju da gluvi mehur napuštam, premda ponekad još uvek čujem tandrkanje grada po krovovima, i neki ledeni znoj me noću obuzme.

Petar je oči otvorio, što držim da je zdravo dobro, a čini me se i da na neke jednostavnije komande može reagovati, da ponese i da donese, te se u tom pogledu za njegovo ugruvano gorštačko zdravlje ne brinem.

Ono oko čega se brinem, dakako,  jeste tema pričljivih moštiju što ih u bisagama preko pola Bosne nosamo, a za koje ste vi pokazali tako zdravo interesovanje. Ponavljajući istu grešku, pratio sam vaše dijavolne sovete, i pod okriljem noći položio uštavljenu glavu na astal, uzeo pero i pergament, zadavši sebi zadatak  da to mutavo stenjanje i pakleno grčenje konačno dekodiram.

Nakon višesatnog znojenja, kao da kapi vode u grotlu pećine osluškujem, zaključio sam da dekapituirana glava ponavlja jednu te istu stvar, poput pokvarene gramofonske ploče: ,,Daj vode... Daj vode... Daj vode..."

Moje mnjenje o tome je za sada krajnje rezervisano.

Neka vas ova pismeta zatekne u dobrom zdravlju i raspoloženju, poštovani kir Naume. Nadajući se brzom i akuratnom odgovoru, vaš ortak i prijatelj, bildautor bečki, Franc Gezner, meseca avgustusa 1879, grad Čapljine."



Baronu fon Hofmanu: iz kule Počitelja

Ala, Aždaja, Aždaha. Gradonosac i Alamunja.  Strašna neman, silovatelj Sunca. Zlatiborci je zovu i Snegožder, jer na proleće proždere sav sneg, i pride pokida kamen iz zemlje i drvo iz korena.

Smertoubistvena bestija: u zemlji gde svako uzbere plod, a ništa pod milim bogom ne sadi, naneta šteta može biti katastrofalnih razmera, a ume i poneko dete u prolazu da pojede.

To je stvorenje leda i ognja, i ta dijavolska kombinacija je čini tako mahnitom, poput kapi vode u vrelom tiganju. Kratkog je fitilja, vele, i još kraćeg životnog veka. Svakog leta se rađa iz  modrih dubina Jadrana, mrveći talase kao opnu od jajeta, da bi se poput srdžbe božije obrušila na obalu i luke, i potom – sama, u jatu ili sijamski sparena sa leglom - odjedrila jugozapadnim vetrovima, kroz kotline Krke, Cetine, Neretve, preko Skadra, Zete i Morače, duž Bosne, pa sve do Zlatibora i Šumadije, do Moravske i Vardarske doline, gde se, kažu, na kraju sukobi sa onim aždahama iz Belog i Crnog mora, i takav megdan može da bude zdravo neugodan za lokalno stanovništvo.

Neman poseduje podlost starozavetnog dažda, a slabe tačke su joj dobro skrivene. Njena krljušt je tmasta i mrka, istovetna crnim tornjevima kumulonimbusa u kojima se skriva. Iz reptilske šije seje munju i oganj, repom kida kamenje i vrtloži vetrove, a ako se zaista rasrdi, može i vozdići svu kišu iz oblaka u kosmičke visine, gde se ova u vidu ledničkih santi sunovraća na zemlju. Takvi napadi su strahotni, precizni i bestijalno jarosni, te mogu sahraniti i čitavu armiju, ako se ova zatekne na ledini.

Osim da se stave gaće na glavu i da se mirno ode u podrum, za ale nema drugoga leka. Brzo se zamore, to im je slaba tačka, a i smatra se da je dobro ako posle njih ostane kamen na kamenu. Priča se da aždaju može usmrtiti vetrogonja i zduhać, ili, pak, dobro centrirna penteracija bojevim đuletom – pod uslovom da postoji tako oštrook topdžija, naravno.

Vikend ferije?

Ne ide, a?

Kad odabereš vreme i mesto, onda se toga držiš. A ne, ko Palmer kad ispovrti tri vlaška termina i crvc.

Da, da, sad kada si spomenuo, vikend jeste neprimeren pojam za ovaj kontekst :D

Quote from: Scordisk on 27-02-2017, 20:44:26
Prvo ti skupi snage da pročitaš radionicu poslednji krug, pa da baciš opsežne komentare na priče, sve po redu i kakvo valja, pa ćemo onda polako, a do tada uvek možeš ovde da mi dodžeš :D

Procitao, ali ovde je ekipa, tamo je postapokalipticno :)

PS Ima podosta reci koje nekako ne mogu da zamislim da neki Homo Balkanikus izgovara u 19. veku :)

deš bolje od apokalipse :D A ovo je, inače, jedan napredan dinaroid

Засвирај, па за појас задени, јер ово је поодавно постало сморно за читање.  ;)

Nije toliko smorno koliko ne postoji priča.

Quote from: T2 on 04-03-2017, 22:15:04
Засвирај, па за појас задени, јер ово је поодавно постало сморно за читање.  ;)

Nije sporno: od četvoro ljudi koji su se nakanili da ovo pročitaju, troje je reklo da je žešće smaranje (to mi je i rođena žena rekla, jeote, moš mislit, mada, s druge strane, slava Filaretu!), pa je sud o ovim čvrčkarijama manje-više jasan, nema tu neke zablude.  S druge strane, ako se osvrnem na našu intimnu imejl prepisku od pre par nedelja, tebi ovo beše dosadno od samog početka, pa me čudi tvoja čitalačka istrajnost, kada Sagita nudi milion drugih tema da se njima čovek bavi. Predlažem ti da sendvič tamo potražiš ;)

@scallop

Quote from: scallop on 04-03-2017, 22:21:28
Nije toliko smorno koliko ne postoji priča.

Eh, priča postoji od početka do kraja (barem u mojoj glavi), samo mi je malo dojadilo u poslednje vreme da pišem crtice od šest hiljada karaktera koje brzopotezno protrče putanju od kraja do početka, i još se striktno drže teme, pa čisto dajem sebi oduška, mada kapiram da to ume biti prilično dosadno (ili konfuzno?)  za potencijalnog čitaoca... S druge strane, i neka namera da ovo bude (jedan od milion) pregleda srpskih verovanja i srpske mitologije, verujem,  ume da ubije u pojam.

Quote from: Scordisk on 05-03-2017, 02:29:00

Quote from: T2 on 04-03-2017, 22:15:04
Засвирај, па за појас задени, јер ово је поодавно постало сморно за читање.  ;)

S druge strane, ako se osvrnem na našu intimnu imejl prepisku od pre par nedelja, tebi ovo beše dosadno od samog početka, pa me čudi tvoja čitalačka istrajnost, kada Sagita nudi milion drugih tema da se njima čovek bavi. Predlažem ti da sendvič tamo potražiš ;)

Ако се осврнеш на нашу интернет преписку од пре неколико недеља, када си и започињао ово писаније, онда ћеш да видиш како сам написао да су неки делови интересантни, а неки делови јако смарачки, те да сам похвалио идеју као јако занимљиву.
Ти си се са тиме сложио, лепо се захвалио што сам  читао твоје писаније, а онда сам ти рекао да иста ствар важи и за илустрације, тј. да су неке добре, а неке катастрофалне, и да код тебе нема средине.
И то је било пре пар недеља.
Значи, нисам ти ја пре пар недеља рекао да је све ово тешко смарање, јер си тада тек започињао ово писаније, и у њему је било, мени лично, занимљивих ствари.
У међувремену си писао још, и у том новом писању је све мање интересантних детаља, а све више и више смарања, па сам ти зато и написао да засвираш и да заденеш за појас, јер писац сад смара ли смара, и смарањем је убио и оне интересантне ствари које је имао у почетку и које су ми се свиделе, те које сам у мејлу похвалио.
Што наравно не значи да нећеш опет написати неки интересантан и мени лично занимљив део, са много мање смарања него сада.
Настави да се трудиш.  ;)

Што се сендвича тиче, верујем да си управо ти навикао на паткарске сендвиче, и сигуран сам да ти фале паткарски сендвичи.
Не сикирај се Скоре, издржи још мало, јер за мање од метар дана -  стижу за све паткаре сендвичи, и то дупли...  ;)

Raspričao si se... Kao da si gladan ;)

Само те браним од рођене жене која ти је више пута рекла да се нећеш најест леба  (и сендвича) од смарачког писања... ;)

A jebiga... Možda će ti zvučati malo konfuzno kada čuješ ovo, ali ima i nas koji svoje sendviče ne zarađujemo preko interneta ;) Što bi mladi rekli: pozzz

Ти си зарадио довољно сендвича на улици, на паткарским протестима...
Чуди ме само да ти се толики сендвичи нису огадили?   ;)

Него реци колико још делова овог смарања планираш да објавиш?  ;)

Pa potrajaće, naravno. Moram her Franca Geznera da provedem od početka do kraja priče (čitavog), i moramo pritom da obiđemo sve bitne likove balkanske mitologije, predanja i istorije. Znaš li ti koliko toga ima? Samo vile da prođeš, to ti je pet-šest (ne preterano interesantnih) priča. A šta ćemo sa neupokojenima? Sa psoglavima i besomarima? Još to treba fotografski životopisati. Možda uzme vremena, pa u tom pogledu predlažem momentalnu evakuaciju svima prisutnima ka nekom dalekom horizontu,  s dijamant majonezom, ako budu imali sreće ;)

Кад стари и доказани сендвичар помиње масни (ил шатро посни, свеједно) дијамантов мајонез -  непроцењиво.  ;)
Само мање смарај у тим деловима, макар остао и без сендвича.  ;)

Eh, lako je tebi zajebavati se u četiri ujutru... Ja sam ovde volonter, a tebi piče socijalno i parizer. Nego, šta ti tačno tražiš na mojoj temi?

PS. Premda mene to ne interesuje preterano, to da li je posno ili nije, predlažem da se dogovorite sa šefom

Realno, bolje meka patka, nego tvrd sendvic.

Ko god je upoznao Jelenu, zavarao se pri prvom utisku. Takva je Jelena: sićušna, delikatna, ranjiva, s porculanskim crtama lica i krupnim, sjajno crnim očima, bezizraznim kao u gazele. Pomalo nestvarna, pomalo vilinska.

Tim pre bi  čuđenje bilo veće, kada bi novi poznanici otkrili – milom ili silom –da je Jelena direktor marketinga za Komodor Holding kompaniju u Srbiji i Regionu (veliko slovo), da je impregnirana sa dve-tri magistrature na internacionalnim univerzitetima, kao i višegodišnjim iskustvom u bičevanju marketarskog šljama, nemilosrdno ih goneći da konačno krenu raditi svoj posao, i da odgovore na taj filozofski paradoks, adetno pitanje dvadesetog veka: ,,kako što bolje plastificirati  ušećerno đubre koje ljudima čak i ne treba, i onda im to utrapiti za što veće pare?"

,,E, može kafica, pliz.. Dobro, je l' smo svi tu? Šta kažeš, da počnemo? Naručite samo lanč... Nemoj iz Kurosave, fak, ne mogu više, smučilo mi se... Hoćete suši? Može?  I zatvorite vrata, tamo imaju neke obuke... Tenks, draga..."

Niko ne bi očekivao vile i izgubljene princeze iz bajke na takvom jednom mestu, u tom belom, osunčanom korporativnom paklu gde se živci kidaju rokovima, nokti čupaju analizama tržišta, očne duplje žigošu strateškim pozicioniranjem, koža dere na šiljak brend personalitija i potom ritualno razapinje na kočevima kvanti i kvali istraživanja, oftrejd i ontrejd prodaje. Prosto, vilinskim stovrenjima među takvim zveradima nije bilo, da se tako neodgovorno muvaju oko kazana sumporne kuhinje u kojima se raskuvavaju najdelikatnija čvorišta ljudske duše, i veštački uzgajaju transplanti nade, sreće i straha. Nije išlo jedno uz drugo, ali dobro,  ako se ipak tu  zadese, svakako se mogu naći samo na dnu korporativnog lanca ishrane, bila je pomisao  mnogih neopreznih akaunt menadžera, art direktora, stratedžik planera i ostale kreativne boranije.

Jer, zagrebe li se ispod patine lepog poslovnog ponašanja, tim bildinga, brojnih gradskih hepeninga, skijanja u Francuskoj i cezar salate u pola tri popodne, Jelenin karakter, njen životni, ali i poslovni kodeks, u mnogo čemu su podsećali na devetnaestovekovnu Meternihovu parolu posuđenu od carske Rusije: knuta, Sibira i vodke.

,,Teritori jedan, dakle, šta imamo? Ocenjena kao strejforvard ideja, modern, urbana. Da nastavim?  Nedostaje etečmenta, ne mogu da se rilejtuju sa vižuelsima. Nije dovoljno domaća... Pa da, kad su spot snimali u Engleskoj.... Mislim, u konceptu crnci pimpluju loptu, gde to nađoše za srpsko tržište, al dobro, de, pređi na ki elements..."

Poneki promućurniji menadžer ili kriejtiv, ako bi se prvi radni sastanak održavao uz ručak, naslutio bi da se možda nešto krije iza te njuške ozbiljne devojčice, kada bi video kako svojom savršenom malom vilicom melje neverovatne količine hrane, proždirući skoncentrisano poput mesoždera iz savane, uz sistematsko žvakanje i grčenje mišića ispod bele kože. Kao da bi kost mogli pregristi. Tek onda, zapazio bi možda nesretnik zamrznut iznad svoje miso supe, da te crne vilinske oči manje podsećaju na kakvu slatku i tupavu košutu, a više na dijamantsku burgiju, i da Jelena ni koščice za sobom ne ostavlja.

Razbijanje iluzije o vilinskoj prirodi Jelene je svima brzo dolazilo – čim se tim baci na posao - a umelo je to razbijanje da peče u trajanju od nekoliko minuta, pa do nekoliko godina. Jelena nije imala, kako bi iz pristojnosti rekli, dlakav jezik. To joj nije dobavilo mnogo simpatija i pohvalnih nadimaka, ali zato jeste jednu frekventnu auru strahopoštovanja, poziciju nadmoći čak i sa hijerarhijski sebi ravnima, tako teško dostupnu, a koja je mogla učiniti da se kičma zaposlenima u Komodor Holdingu povremeno smrzne, i svako jutro radnog dana presedne.

No, ima dve stvari koje o Jeleni niko nije znao, a koje se ona nije nikada potrudila da prizna...

,,Teritori dva, dakle, šta kaže brif, najpozitivnije ocenjen. Ki elements: društvo, znači to, ono, povezivanje, šelter filing  u krugu porodice. Najveći impakt ostvaren. Mudbord vidim, bonding među prijateljima s jedne strane, a s druge strane, ono, min ol vrld, životni stragl, posao, obaveze, stres. Aspiracija nema. Šta reče? Dobro, možemo tako da kažemo. Konzumenti imaju aspiraciju ka optimizmu... Jednoga dana... Da nastavim, Jelena?"

Prva stvar  koju Jelena držala za sebe, jeste osećaj neobjašnjive teskobe koji joj je navraćao tokom dugih, letnjih dana. Anksioznost, što bi rekli blogovi posvećeni psihologiji. Postoji način da se ona utrne, ali ne i potpuno nestane, jer kada bi sunce opalilo po asfaltu i vazduh počeo treperiti iznad haube, nikakve pilulice, partiji, vezice i loše sečeni amfetamini nisu mogli da spreče nevidljivu kandžu da joj muti po utrobi, odmah ispod grudnog koša, malo iznad želuca. To je bilo glupo, čak i neuljudno, reći da ne voliš leto, kad da kažeš da ne voliš decu i male životinje. Nije normalčno. Ljudi ne vole zimu i jesen – koji Jeleni nisu uopšte smetali, čak dapače – ali leto je imalo socijalnu privilegiju i nedodirljivi status.

Pogotovo je Novi Beograd bio gnusan u mrtvo letnje podne: Jeleni bi došlo da povrati od muke samo kada pomisli na brisani prostor ispred zgrade Komodor Holdinga, na sjaj prozora što progorevaju rožnjaču, na izbledeli socijalistički asfalt, težak miris lipe i nebo pusto i plavo, bez trunke oblačka i vetra. Da ne spominjemo znoj na vratu i ljigave nadlaktice u prevozu.

Naravno, istu tu teskobu koja je Jelenu mučila, posredno su mogli osetiti i svi podređeni.

,,Tu sada treba biti oprezan... To je ditečment. Stvara se otpor kod konzumenta... Fak, šta se to dešava napolju? Al' se smrčilo, jebote... A meni kola ispred parkirana, ako ljuljne grad, ima da bude kuku lele... Jelena, je l' nije problem samo da trknem... Jelena?!

Letnja oluja, međutim, bila je sasvim druga stvar. Ni o tome nije Jelena pričala: ali bilo je nešto u toj popodnevnoj tutnjavi, zbog čega bi se osetila kao da je znojava šapa dignuta s njenih pleća, i da konačno može duboko da udahne.

,,Je l' si dobro, Jelena? Da pozovemo nekoga? Au, jebote, ona se onesvestila... Faaaak...

Uvek bi veče nakon oluje, Jelena sanjala da jaše nebesko magare. Ružna jedna marva, buljava, žvalava i razroka, ali kada bi ga Jelena ošinula bičem od severnog vetra, poskočio bi preko nebeskog svoda, povukavši sa za sobom čitav grad od crnih tornjeva i granitnih bedema. A Jelena bi kidala korbačem od hiljadu milja sve jače i jače, i magare bi se propelo još više, a krošnje drveća daleko na zemaljskom šaru bi se poklonile njima u čast...

,,Hitnu, daj hitnu, jebote, curi joj krv iz nosa!"

... i sumorni, betonski Beograd bi ostao poput drhtave mrljice na blještavom odrazu reke, i pognute šume, brda i parcele poput zakrpa na zemlji bi pukle pred njenim očima, celom dolinom Morave, i šibajući sve jače i jače, strmoglavo bi se stuštila na jug, goneći oznojano gradonosno marvinče pored ledenih šiljaka Šar planine, iznad pokislog Kumanova i Skoplja, i onda samo jedan mali skok do Tikveškog jezera, hop, pre nego što se poput srdžbe božije ne sjure na trbušaste kule Soluna, vetrovitim bičem kidajući katarke jedrilica, lomeći drveće i kuće, jednim pokretom prsta muteći talase gladne da progutaju čitav grad, svu tu stenu i zemlju i ljude...

,,Jelena, Jelena! Daj, brate, nemoj da je šamaraš, znaš šta će posle da nam uradi..."

...i da bi se potom, mamuzajući svog omršavelog ata i krpice crnih oblaka, Jelena rasprsla  u vodenu prašinu i dugu iznad  Egejskog mora...

,,Uh, je l' si dobro? Evo, obriši se, malo si krvava... Sori... Je l' ti malo bolje? Fak, baš si nas uplašila... Da nastavimo gde smo stali? Ej, Jelena gde si pošla? Napolju sam što govna ne padaju..."





Iz beležnice Milene N:

Zduhać, Stuhać, Vetrogonja, Vjedogonja (u Crnoj Gori, Hercegovini, Sandžaku), Vetrovnjak (od Zlatibora do Šumadije), Oblačar (u Sremu), Gradobranitelj (u Pocerini), Kršnjak (u Sloveniji), Vjetreni Barun (Zagorje), Zmej (u Makedoniji), Legromant (južna Dalmacija), Vrimenjak (Lika) – priča veli da su se nekada širom Balkana rađali i živeli ljudi koji su u snu mogli da upravljaju vetrovima, da rasteruju oblake, pa čak i da čupaju drveće iz korena, odvaljuju kamenje, ruše kuće vazdušnim vrtlogom.

Takvi Zduhaći su bili cenjeni u svojim zajednicama, i selo koje je imalo oblačara, smatralo se vrlo srećnim. Zabeleženo je da su se Zduhaći različitih okruga često sukobljavali, i da su u takvim bitkama mogle da stradaju oranice kilometrima okolo. Period godine kada su Zduhaći u zenitu moći jeste jesen, kada počne da duva ledeni vetar.

Odnos zduhaća sa zmajevima i aždajama je dvostruk: zabeleženo je da smukovi rado pomažu vetrogonje, i da ovi poznaju nemušti jezik, te da ga zmaj nikada neće povrediti. S druge strane, snagom vetra, Zduhać može ukrotiti gradonosne ale i aždaje, i poterati ih u neki drugi kraj, okrug, na planinu ili kakvu drugu pustoš, sve dok se ne izmore.

Neki kažu da čovek postaje zduhać rođenjem, tako što se rodi prevremeno i u košuljici, rodi se naopačke, u petak, ili tokom gradonosne oluje. Drugi vele da su zduhaći deca zmajeva koji su obljubili smrtne žene, zbog čega još nose naziv alovit i zmajovit, premda to nije dokazano. Veruje se da čovek može i ,,veštački" postati zduhać, ako se uhvati u ,,đavolje kolo", ali onda nakon smrti postaje vampir. Zduhać, inače, može biti i ženskog i muškog pola, ali poseban naziv za ženskog zduhaća ne postoji. Neki ih zovu veštice ili stuhe.

Najpoznatiji zduhaći na ovim prostorima su: Marko Kraljević, Đurđ Branković, carica Milica, crnogorski vojvoda Marko Miljanov, Petar Petrović Njegoš, kapetan Husein Gradašćević, major Katanić, Vladislav Petković Dis, Antun Gustav Matoš, Tadija Sondermajer, i, među poslednjima, Isidora Sekulić.

Populacija zduhaća u dvadesetom i dvadeset i prvom veku je opala, tačnije, nije ni jedan primerak zabeležen već decenijama, ali zašto, nije poznato. Da li su protivgradne rakete što su istrebile čitavu populaciju balkanskih aždaja nekako naudile i zduhaćima, ili je nešto drugo u pitanju, ostaje da se dodatno utvrdi.

Zduhaci  :)  <3

"Prosto, vilinskim stovrenjima među takvim zveradima nije bilo..."

Ovakve gafove ne smeš da dozvoliš. Imaš ih još i nemoj da ih čitam.

Inače, mnogo mi se dopalo, posebno snoviđenje pred kraj.

Moj savet: Odjebi zduhaće i napiši mi priču o Jeleni.

Jelena je zduhac, kako nisi ukapirao?

Hvala vam na čitanju i komentarima :)

E, scallope, gafova ima, mislim da mogu da pređem tekst hiljadu puta, pa da ih ne vidim. Doduše, dok sam se za vikend libio da l da ga stavim ili ne, pa se tu zeznuo, ovde mi ipak nije jasno na šta tačno misliš, pa ako možeš malo detljnije da mi objasniš kaj ne valja, da to ubuduće zaobiđem :)

Ma super ti je prica Scordisce, sto se gafova tice oni se spdaju ispraviti.

Hvala, Biki. A gafove ispravljamo kad god se ukaže prilika :)

Ni ja ne čitam prvu ruku, ali imam nekog ko to uradi. Pisac ne sme da bude sam. Upravo sam se izborio sa beta čitačima. Troje nezavisnih i troje "pristrasnih". Više verujem prvima. Nego, ako si kadar da napišeš tu priču o Jeleni, a da zduhać ostane malo u pozadini, možda je zgodna OMAJA, ako još izlazi. Pojma nemam da li je još ima.

E, vidiš, ta ti je dobra. Meni je jedini beta čiatalac utekao, nije mogao da se smara sa ovim, pa se sada uglavnom oslanjam na radionice. A omaja izlazi, čini mi se, mada u elektronskom izdanju, s tim što nisam baš siguran koliko je ovo u njihovom fazonu, moj kolega Mladen više voli narodne priče :)

Kad si preterao. I beta čitaoci imaju dušu. Zar Milanče Marković ne vodi Omaju?

Moraću da nađem neku betu bez duše, pa da je žešće upregnem. A urednik je trenutno Mladen Milosavljević, ako se ne varam...

Dobro.

Nego, ne reče mi đe je gaf? :D

Quote"Prosto, vilinskim stovrenjima među takvim zveradima nije bilo..."

Prosto, vilinskim stvorenjima među takvim zveradima nije bilo [mesto] ? :)

Ili ih nije bilo. Ovako ne stoji.

Valjda je to :lol:

E, vidiš, to je i meni palo na pamet :)

takvom zveradi

Омаја је озбиљан портал и озбиљан часопис да би објављивао смарачке приче.
Мада, могуће да у недостаку боље понуде објаве и ову смарачину...

Ups :D Hvala scallope, malo me je blam kada vidim da mi nekada treba nacrtati, i dva puta podvući takve stvari

Quote from: T2 on 07-03-2017, 00:17:11
Омаја је озбиљан портал и озбиљан часопис да би објављивао смарачке приче.
Мада, могуће да у недостаку боље понуде објаве и ову смарачину...

Hej, dečko, vratio si se? :D Pet dana treba da se smisli odgovor? Pa je l' vas hrane nečim u štabu?

Pobegao sam ovde da se sakrijem, vise volim sa mrtvima, nego sa zivima :)

Dođi. Sada ćemo i neke cigane da ubacimo, samo da ih fotografišemo, pa će biti taman.

'de su cigani tu idu i vlasi, šefaš, nimika!

može i vlasi, ne moraju se izuvati

sede nam vlasi na glavi, iako smo smeđi iako smo plavi...

Kir Dimitrosu, boltadžiji beogradskom, kujundžijska radionica Naum, Dubrovačka ulica bez broja, Zerek, Beograd, Knjaževstvo Srbija,  avgustusa 1879. godine.

Poštovani kir Naume,

da me je boginja Fortuna barem ovlaš pogledala na ovom mom lutanju kroz mrak, ovu bih vam tajnu pismetu pojao u oproštajnom ključu, i to sa suncem opaljene palube ,,Svetog Kristofera", prekookeanske barže što put Napulja i Marseja brodi za slobodnjačku - dva puta opsednutu i nikada pobeđenu – luku Buenosajrsesa, da tamo u miru špletkarim sa kafom i bananama.

Međutim, naučnička radoznalost, kao i sentiment prema ovom našem ugovorenom projektu, zadržaše me ovde; samo to, i nepremostive opstrukciju u dobijanju lažnih putnih isprava, zbog čega se sada vrtim kao pacov u stupici, usred ovog protektoratskog beznađa Bosanskog, bez krajcera u džepu, više gladan nego sit, sve skupa sa jednom personalnom pismetom sarajevskog Generalštaba u ruci, i hrbatom avetinjskih fotografija u bisagama koje je, verujem, bilo bolje spaliti.

Sigurno ste i vi, poštovani kir Naume, na svom dorćolskom minderluku ispod smokve, nešto načuli o svemu tome: kako se komešaju barunske trbušine, i kako se ispod bakenbarda keze očnjaci gladnih general pukovnika; premerava se svaki lakat ispošćene bosanske grude, opipavaju omršavela otomanska rebra, jer vremena je malo, i ova pusta vojnička prekomanda neće doveka trajati, tek koliko da se telegraf podigne i železnica prokopa, a kada se svi ti baruni i general pukovnici, svi ti fon Hofmani i fon Filipoviči i fon Rodiči konačno vrate u Civilizaciju, da iznova korziraju vijenskim bulevarima i loču pivo po praškim salonima, svakako bi bilo poželjno da po povratku budu s težim saldom i likvidnijim sredstvima, no pre nego što su u tu pustahijsku kolonizaciju poslati.

Samo da ih čujete, te manijake, poštovani kir Naume, zaledila bi vam se krv u žilama. Nikada ne biste pomislili da pred sobom imate vojničine i pukovnike Železne Krune, oficirski krem, da se tako izrazim, već pre kakve nabrekle akcionare i teške industrijalce sa Štokemajzenplaca. Gospoda baroni znaju da množe dva sa dva, jasno i logično, a dva manje dva ostavljaju ništa, i to im je jasno, a kapital nosi dividende, a dividende teraju glavnicu na sve veću zaradu, a Židove treba bojkotovati, jasno, jer ne spadaju u interesne krugove, i osim toga, i nisu naši, a stvar treba energično držati na crti uz pomoć puščane cevi i vešala, naravno. Kažem, tim banditima je sve savršeno jasno, od čega se meni krv mrzne u žilama, jer šta jedan običan pregalac za istinom može reći takvim ljudima, šta im može ispričati o misterijumu s one strane senke gde se Sunce još vrti oko plehane zemaljske ploče, i gde se stvorenja legendi i snoviđenja plaze na samom rubu postojanja? Kako probuditi žar naučne radoznalosti kod te poživinčene bande?

O tome antropološkom pitanju imam vremena da razmislim, budući da me zvanični dopis fon Hofmana obavezuje da se dana prvoga septembra, do osamnaest časova, tačno dve sedmice od danas, prijavim u sarajevski Generalštab, a radi potpunog referisanja i pretresa postignutih objektiva ,,Operacije Nekropola", kao i radi razmatranja dalje budućnosti istrage.

Poštovani kir Naume, situacija nikako ne obećava ugodan rasplet.

Jasno je to i vama, nesumnjivo. Može se zaključiti po vašoj pismeti i menici, a za koju sam tri dana morao šipčiti do Dubrovnika, i tri dana nazad, a koja me je na koncu poštanske blagajne pre podsetila na ortačku naknadu  nakon likvidacije firme, no na unosnu poslovnu špekulaciju, kako sam ja to do sada držao. Zaista, kir Naume, zar je beogradsko podzemno tržište srebrenim zamkama, mesinganim predmetima i retkim solima toliko zasićeno, da moja malenkost od neto zarade ne može sebi i svojim zaposlenima ni pošten pogreb prirediti? Sa četiri stotine pedeset srebrnih forinti i petnaest krajcera (začudan momenat, kir Naume, ti krajceri, voleo bih da jednoga dana dobijem uvod u vaše poslovne knjige), Petar i ja možemo jedino u planine da se odmetnemo, u hajdučiju, a i to, bojim se, samo do jeseni.

Uopšte: jasan je meni vaš bankroterski stav, kir Naume, pogotovo što računate da će neko morati da zapliva po govnima, a da to nećete biti vi, i, nažalost,  donekle ste u pravu. Fon Filipovič već dugo suče žvalave brke u ljudožderskoj nameri da mi razbere kožu na šiljak, a hazarderski put našeg projekta mu to svakako daje za pravo. Takođe sumnjam da će baron fon Hofman i za tren protestvovati nad mojom zlehudom sudbinom; za tako što bi morao da se umije, obrije, otrezni i osvesti. Osim toga, i on je gladan.

No, budući da ste lepo premerili moje pečalno stanje, kir Naume, kao i da ste – ne sumnjam - uredno sabrali razdaljinu i administrativne granice između Beograda  i Sarajeva, sigurno ste zaključili da je strateški uzmak sasvim logičan čin, ali moram vas podsetiti da her Gezner i dalje ima usta, i da ume šaren repertoar da poje, ako mu se prsti malo zavrnu u improvizovanim kancelarijama Generalštaba. Razmislite o tome, sledeći put kada budete korzirali ulicama Zemlina (da mi uplatite zaostale prihode u našem ortačkom projektu, nadam se).

Jasno vam je, poštovani kir Naume, da ćemo zaprženu čorbu svi skupa kusati, na ovaj ili onaj način? Zato, predlažem da se hladne glave posvetimo prevazilaženju ovog zajedničkog problema, i da razmotrimo sve mogućnosti da se situacija na našu korist okrene, a pre nego što isteknu dve sedmice za konačno podnošenje referata. Razloga za nadu, tvrdim, još uvek ima, a vi samo obezbedite sredstva. O obstojatelstvima ću vas uredno referirati, jer ne želim da mi krepate od čira na želucu.

,,Nije svaki ovan za kurbana", bila je Petrova prva smislena rečenica nakon smertoubistvenog okršaja sa gradonosnom aždajom, i ja držim da je beskrajno deklamovanje narodnih umotvorina zdravo siguran znak oporavka, mada sam se morao i složiti sa jezgrovitim zaključkom: naši planovi o elitnim oberleutantima zduhaćima, regrutovanim među domicilnim stanovništvom, moraće da sačekaju neka bolja vremena.

S toga sam svoju pažnju okrenuo na drugu stranu, u teritoriju opasnu i neistraženu, ali obećavajuću – ka misteriji uštavljene glave, tim demonskim moštima što po vascelu noć grobljanski škripe ,,daj vode, daj vode....", te joj na koncu i dadoh tu vražiju vodu. Prateći se vašim mudrim savetima, zadužio sam Petra da svako jutro pre svitanja zahvati blagorodne nesečene vode s izvora, te smo narednih dana - skriveni u memljivom podrumu koji nam je trenutno sklonište - škropili mumificirano lice, kapali vode na jezik, trljali očne i usne duplje, izlažući se velikom riziku da eksponat nepovratno uništimo.

Premda, trnci su me prolazili, dok je stvorenje – jer ja ne znam kako drugačije opisati tu neupokojenu sablast – trzalo mišićima lica, koji su nekim čudom dobili nazad na svojoj živosti i elastičnosti. Pažljivom egzaminacijom, utvrđena je čak i povećana aktivnost jezika, a i vlakna na poprečnom preseku esofagusa su se periodično grčila.

Mljackalo je, da budem precizniji. A ako može da mljacka, stvor je, nesumnjivo, bio živ, življi nego što bi to odsečena glava ikada trebala da bude, premda joj je nedostajalo daha da svoje reči formira.

Petar je bespogovorno odbio da dune u tikvu, mada ga ne mogu  kriviti, pošto ni mene ideja nije preterano privlačila. Dugo smo se oko rešenja lomili –dešifrovanje tih mutavih adskih grimasa beše odveć komplikovano – i rešenje konačno prelomismo, baš na kapijama Dubrovnika, gde smo kraj pijačnih tezgi i smrada riblje utrobe, zatekli ciganski bend u punom zamahu.

Ciganski bend, da tako kažem, friško pristigao u Bosanski Protektorat, čergarski prišljamčen sa austrijskom vojnom... Pravo u moj džep, dakle.

S ciganima je, kao što poštovani kir Naum sigurno dobro zna, lako se dogovoriti, ali teško svoje do kraja isterati. Svirka još i kako, ali kada su saznali određene klauzule naših zahteva – sve sa jednom razgovorljivom glavom i operisanjem pod obrazinom potpunog tajanstva – pregovarali smo mučno kao da Sanstefanski mir ratifikujemo. Ipak, računam da smo imali sreće – vođa orkerstra i stara glava ciganske čerge, jeste neki avanturist po imenu Mustafa Tahirović, koji je kalio svoj muzikantski zanat još kod kneza srpskoga Miloša Obrenovića, i beše omiljeni muzik – majstor za sprovode, najave, terevenke, talambasanja, taljiganja, sahrane i kurvarluke  ondašnje srpske politike. Pretpostaviću da je ta cika i halabuka bila tako draga starom knezu, da je bend poveo sa sobom u egzil trideset i devete godine, pravo u carstvujuču Vijenu. Mustafa je dugo pratio starog kneza, i tokom decenija je napravio izuzetnu karijeru, veli.

Zamišljam tu zlehudu sudbinu: sviranje na dudu za pijane ugarske barone, i besomučno tandrljanje  u bečkim kafanama, opijanja na štajgi i svitanja u mutnom Dunavu.

No, zahvaljujući toj bogatoj radnoj biografiji, postojala je neka vavilonska osnova da detalje ugovora utanačimo na mešavini nemačkog, srpskog i ugarskog jezika. Mameći ih srebrom a šibajući zvaničnim pismom sarajevskog Generalštaba (jer moja ovlašćenja nisu opozvana, barem ne još), napola sam namolio a napola rekvirirao Mustafu i njegovu familiju, te sam klarinet od jasena, uz pomoć tkanine, slame i tutkala, nakon višesatne operacije, uspešno prispojio glavi, i jednim dubokim tonom nadomestimo manjak neophodnih respiratornih organa.

U tu svrhu koristimo usluge samoproklamovanog najboljeg trubača severno od Save, Hadira Tahirovića, cenjenog na izvesnim mestima, po tome što može bez prekida tri puta za redom odsvirati ,,Oj Drino, ladna vodo"

Starog Tahirovića i bend sam ubedio da imamo posla sa svetim moštima Jovana Krstitelja (grb moga rođenoga grada Breslava, koji baštini tu heraldičku relikviju, bio mi je od izvesne pomoći), te da je ovo posao svetački i blagosloven, čime smo uspeli da prevaziđemo tradicionalnu cigansku sujeveru.

Takvo ohrabrenje je bez sumnje bilo potrebno, pa mi je zdravo žalosno što Petar i ja nemamo takvih zamazanih izgovora da ne dršćemo u mraku potleušice: prizor će mi svakako ostati urezan u sećanje dokle god sam živ; u podrumu što smrdi na očaj i buđ, pod plavim svetlom petrolejke, glasom jednoličnim i dugim kao da demoni iz paklenih dubina zapevaju, kao cvilenje vetra, glava je konačno progovorila jezikom razumljivim, premda pomalo kriptičnim i ukočenim, nalik na đavolji duvački orkerstar.

,,Čelovek iska blaga...", ponavljala je, u krug u krug, a da čovek ne bude siguran da li je to pitanje ili prosta konstatacija činjeničnog stanja...

,,Blagaaa...", kmečala je glava jedan otegnuti legato, kao smeh ili jecaj. ,,Blaga rudnog skrivenog krvavog, blaga mertvog ćesara..."

Premda, ne mogu poreći da nije naše najtananije želje i misli u potpunosti pogodila. Plinski zeleni u licu, iz noći u noć, nismo odustajali od ponoćne ciganske svirke, i postavljanja pitanja, i tumačenja tih kriptičnih odgovora u maniru srednjevekovnog slavenskog arhonta.

,,Čelovek iska blaga... Čelovek čuje moje skazanje... O sudbe četca teutonskog rabožika što naplitak ga sveže odzada v staroga grozda vapnenca..."

Izveštavaću vas o budućem razvoju događaja, poštovani kir Naume, i s radošću i nestrpljenjem očekujem vašu narednu uplatu na zajednički konto ovoga, nadam se, spasonosnog poduhvata.

Franc Gezner, varoš Čapljine, avgustusa 1879.





Cigani. Sujeverni su, vele ljudi, ali to ne mora biti ništa drugo do zdravorazumski oprez, po mome skromnom mnjenju. Bilo kako bilo, ko se odluči da kolodrma tanca sa samim Đavolom, mora da plati najbolji Ciganski orkerstar u blizini, jer bez njih će teško da otpleše do jutra. Tako nešto i za nas važi. S desna na levo: Omer Arifov, drombuljaš, bubnjar na daraku i tumbeleku, a duva još i u duduk i šupeljku; pored njega supruga mu, Elmaza Arifov, rođena Tahirović, povremena čengija u bendu i udaraljka u daire, te podmladak: ćerka Kasandra i sin Gezim. Starina Mustafa Tahirović na minderluku, taj je cilikao na uvce matorog Obrenovića, a pored mu je sinovac, Čaba Lakatuš zvani Lođa, za koga se priča (sam za sebe kaže), da je dar sviranja violine dobio od božijih hurija (toga sudbonosnoga dana nisu bile u formi, rekao bih); dalje imamo Hadira Tahirovića, najkapacitetnija pluća zapadno od Drine, njegovu suprugu Sadiju Tahirović, ćerku Azru Tahirović, kao i staramajku, vračaru i poslednju ljubavnu oblogu za nesrećne, Esmu Sulejmanov, koju jedva nagovorismo da se fotografski živopiše, a koja drži da sam kakav veštac, te mi neprestano pljucka iza leđa, mrmlja vradžbine i ritualno maže balegu na cipele kada misli da spavam.

 :) Sjajno, procitala sam u cugu. Pretpostavljam da Franz Gezner nije citao Galilejev Dijalog (izdat jos 1632.godine), pa stoga iako je naucnik i dalje misli da se Sunce okrece oko Zemlje  xwink2

http://youtu.be/XGNbj0PUmi8

Hehe, nije loša ova verzija. Hvala na čitanju i komentaru! :)

Poštovani kir Naume,

glava govori istinu.

Lokalci nerado o tome pričaju, vele da treba biti oprezan kada se ide u Kravice. Kakva je opasnost tamo? Nikakva, nikakva, opasnosti nema, samo treba biti oprezan na putu za Kravice... Zašto? Pa zato. To je drevna krajina poskoka, vodeničara i ribolovaca, vele, i svakakvog čudnog sveta... I još ponečega, prećutanog. Čega, nisu nam umeli reći. Ili nisu želeli.

No, tu paranoidnu maniju među domicilnim stanovništvom uzimam kao zdravo povoljan znak da se iza običnog studenca krije nešto neočekivano, nešto dobro skriveno. Možda čak i tajna o blagu, koju nevaljalci drže podalje od pridošlica.

A ako je do pitanja sabranosti, kao preduslova za pohod, cenio sam da je naša družina do te mere sabrana da više na cirkuski karavan nalikuje, te smo brojali šest odraslih muškaraca (računajući  Petra i moju malenkost), dve žene, jednu cigansku babu vračaru, troje dečurlije, jednu dekapituiranu uštavljenu lobanju, jednog marvenog konja šarenka, jedne taljige, tri psa mešanca, jednu mačku, pet kokošaka, tri čadora, fotografsku opremu, nebrojeno duvačkih instrumenata, timpana, zurli, gočeva, doboša, drombulja, kao i više zlatnih zubala nego što sam u životu prebrojao. Cenim, spremni smo za ovo hodočašće, pa makar okolni klanci do jutra brujali od ciganske svirke i vriske.

Pratili smo uputstva: kada se kod Čapljine skrene na severozapad, prateći uzvodno reku Trebižat, nakon pola dana uspona dolazi se do teško pristupačnog studenca skrivenog u divljini, u borovoj šumi i kršu. Trebalo nam je vremena da zapregu dotle prebacimo, ali je na koncu puta, taj teško dostupni cilj ostavio izuzetan utisak na nas: mlečnoplavo jezero, modrozelene dubine, beli vapnenac zabrađen mahovinom i algama. Na desetine blistavih mlazeva huče iz visa, rasipajući vodenu prašinu po sunčevom zraku. Ovde se duga stalno ispred nosa prelama, i rekao bi čovek da je nabasao na davno izgubljeno parče Edena, pogotovo kada shvati koliko se zmija kroz travuljinu i šaš protura.

Prvo veče smo se kraj vode ulogorili. Nameračio sam se bio da dodatna obaveštenja od demonske glave izmuzem, pa smo pod zvezdama priredili končerto, solo izvedbu sa klarinetom.

"V dubineh zdenca studenoga spi rabožnik teutonski... V dubineh zdenca leži, spi, a ne mre...", ponavljala je glava na vrhu duvačke cevi, kao da se kakav paganski totem razbudio, i svojim neljudskim krikom poziva sluge noći da mu se poklone. Cepanice lepljive od smole su pucale i praskale, ali ni te blistave žiške nisu mogle rasterati senke u praznim očnim dupljama. Kroz crnilo, one su videle nešto što mi nismo mogli prozreti.

Te sam večeri dugo proveo zagledan u nebeski svod izbrazdan meteorskim tragom, pokušavajući da dokučim ovu zagonetku. Nisam ništa pametno dokonao.

Sutradan, pak, čudne stvari su počele da se pred nama odmotavaju. Sve je počelo s Petrom. Tog jutra je bio ćudljiv, neraspoložen. Nije hteo ni reč da prozbori, a kada sam ga izgrdio što nije obavio svoje dužnosti – da pre jutra zagrabi nesečene vode s izvora – naljutio se, i ostatak dana ga više nisam video. Samo je otišao – da izbistri misli, rekao je.

Stvar je bila zacelo ozbiljna, jer nam je ta voda neophodna da glavu redovno škropimo, i tako održavamo elastičnost govornog aparata (odveć se brzo osuši, i ponovo skameni), ali, nisam imao vremena da se bavim insurgencijama potčinjenih, i nisam takvom durenju dao mnogo značaja na početku. S toga sam poveo Omera i Hajdara, po godinama najmlađe u družni, da zajedničkim snagama studenac podrobno ispitamo.

Mada mali po površini, studenac je teško pristupačan,kako  zbog svoje vertikalne formacije, tako i zbog klizavih, algom obraslih stena. Jezerca izdubljena od vodopada se kriju poput krečnjačkih gnezda, i mesto je zacelo jedan pravi lavirint. Ipak, da bi se do slapova došlo, čovek mora zagaziti kroz zelenoplavo jezerce hladno poput glečera, a kada se jednom među vrelima, stenom  i vodopadima čovek obre, kretanje je u velikoj meri otežano. Ceo dan smo proveli istražujući vodopad (dok je gologuza dečurlija vrištala i prskala svuda oko nas), ali, nikakvog obećavajućeg traga nismo otkrili.

Petar se vratio te večeri, kada smo digli ognjište, ali i dalje ćutljiv, kao duha da je video. Izgubio se u mislima, što, verujte mi kir Naume, njemu nije čest običaj. Kada smo priredili još jedan sablasni končerto pod zvezdama, Petar se povukao na spavanje pre svih.

Od glave ništa novo nismo saznali, a Petar je sutradan nestao.

Bio sam neodlučan oko toga trebamo li krenuti u potragu, ili je to jalova rabota. Valjalo se posvetiti otkriću skrivenog blaga, jer vremena sve manje preostaje. Premda,  saznanje da Petar sa sobom nije poneo ni kuburu ni olovo, ni čibuk ni zavežljaj, jasno su mi stavili do znanja da njegov nestanak nije povezan sa osmišljenim dezertiranjem, već sa potencijalnom nesrećom. Poskoci i šarke su se svuda oko nas koprcale.

U toj zaludnoj potrazi smo čitav naredni dan izgubili, i stigli smo sve do sela Čapljina, pre nego što smo od Petra digli ruke.

Te večeri, glava je papagajski pojala istu pesmu o spavaču na dnu jezera, i kao da se neki strah uvukao u naše kosti. Ponavljam vam ovo, poštovani kir Naume, samo da bi ste stekli jasniju sliku o mojoj nezgodnoj situaciji: cigani su jako sujeveran narod, i te su večeri moji saputnici tiho šaptali između sebe, na jeziku meni nerazumljivom. Pre počinka, niko ništa nije svirao.

Sutradan su me jeka i žensko naricanje trgli iz sna. Saznao sam potom: Hajdar i Omer su nestali. To je, mogu sada odgovorno da tvrdim, u velikoj meri poljuljalo opstanak ove ekspedicije.

Kao što vam je poznato, cigansku bandu sam napola ucenio, a napola namamio da pođu u ovu naizgled besmislenu potragu: i dok su muškarci bili voljni da se za svoj ćar pridruže, staramajka Selma Sulejmanović, neka zlooka vračara što sebi stalno mrmlja i pljucka u brk, protivila se ovome putu. Ona ne govori ništa osim ciganskog i malo nemačkog, ali, jasno je bilo da me ne miriše, i da me sumnjiči za svakakve besprizornosti. Suočen sa delovanjem demonskih, neobjašnjivih sila, mnjenje mojih podređenih postade rovito, i sklono pobuni, kao da sam im ja nešto skrivio.

Morao sam da hitno da delam: a kako se od poživinčene demonske glave nije mogla više ni zerica novih vesti iscediti, odlučio sam da sprovedem sopstvenu istragu. Tragova nestanka nije bilo, ali budući da su sve Omerove i Hajdarove stvari, sviraljke, duvaljke i krpice ostale u logoru, zaključio sam da oni nisu nameravali da se odmetnu, već ih je nešto sa sobom odvelo.

Samo se jedna stvar u tim nestancima podudarala: i Petar, i Omer i Hajdar bili su zaduženi da pre jutra donesu čiste, nesečene vode s izvora.

Ustao sam narednog dana, pod još mrtvim, praskozornim nebom, bosonog prošao kroz orošenu travu, i s grčom u stomaku, zaronio u frigidnu i crnu vodu jezera. Horizont je već azurno goruckao, kada sam se hučećih vodopada dočepao, promrzao, drhtav, ali odlučan da stvar isteram na čistac.

Tumarajući između ljigavih stena, kroz neprekidnu tutnjavu opadajuće vode, kroz cvrkut i talambasanje jutarnjih ptica, na samom obzoriju sluha, začuo sam ženske glasove. Cik, i smeh, i reči izgovorene oštro kao iz brzopotezne puške. U prvi mah se nisam uzbudio – pa ipak smo čitavu čergarsku familiju sa sobom vodili – ali sam se brzo presabrao; nisu ti mladi glasovi bili uobičajena svađa na četiri jezika. Ne, bio je to šapat mladosti na dalekom izvoru.

Oprezno sam pratio trag glasova, i skriven iza stene, poput onih drevnih lesnika i satira, samo u dugim gaćama, predamnom se otvorio prizor kakav mi dugo nije pomilovao oči u ovoj bosanskoj vukojebini. 

Između zidova od izlizane stene i zelenih algi, mrsila se mokra devojačka kosa, i ružičaste butkice su se tresle, sjajne od jutarnjih zraka. Mokre dojke su poskakivale pod slapovima ledene vode, i kostrešili su se behari rumenih bradavica, i izvijali dugački vratovi i sijali mladi, beli zubi.

Dve čobančice, zanete jutarnjom toaletom, bezbrižno su se kupale ispod slapa izvorske vode, blaženo nesvesne moga prisustva.

Priznajem, kir Naume, čovek je slabašni kukavac, i podlegao sam svojim primordijalnim instinktima: nisam se mogao džentlmenski udaljiti odatle, opčinjen rajskim prizorom. Tek, koliko je to potrajalo, nisam siguran, ali u magnovenju su devojčure postale svesne moga prisustva, a kada se to dogodilo, popriličnu su buku nadigle, uz sladostrasnu ciku, vrisku i čedno pokrivanje mokrim i razbacanim krpicama.

Postiđen svojim negospodskim ponašanjem, mokar, razularen i vidno zatečen u neuljudnoj poziciji, promucao sam traljavo izvinjenje (na nemačkom, čak, čini mi se), i odatle brže-bolje utekao.

Utisak je ostavio topli osećaj u mojoj utrobi, ali nisam toliko pažnje ovome slučaju pridao: ipak je u blizini bilo i sela i katuna, i nije bilo neobično da čobani i ostale lutalice na zdenac siđu. Uostalom, imao sam preča posla: po povratku sa ove jutarnje ekspedicije, na obali jezera me je dočekala dvostruka delegacija obitelji Tahirović i Arifov, sve sa starom majkom Selmom Sulejmanović na čelu, kao i lavinom kuknjave, psovki, kletvi, molbi i pretnji na ciganskom, nemačkom, srpskom, mađarskom, i, čak, na slovačkom. Žene su htele da znaju gde su im muževi, majke da znaju gde su im sinovi, a Mustafa se pitao gde su ta dva tutavca i isprdka utekla, sada kada moramo da kopamo svoje blago.

Kasnije tokom dana sam imao još neprijatnosti: zatekao sam balegu namazanu na cipele, i u džepu opipah komad crvenog konca skvrčenog u desetine čvorova; znao sam, stara majka mi radi o glavi, i bilo mi je bolje da njene nestale rođake što pre pronađem. Vremena da razmišljam o ljubavnim zanosima, prosto nije bilo.

Uplašen da se demonskoj glavi štogod ne desi, svuda sam je nosio sa sobom. Na letnjoj žegi i vrelini, to uopšte nije bilo ugodno. Ipak, nastavili smo potragu, u nadi da konačno otkrijemo koja nam to sila odnosi radnu snagu; međutim, to beše jalovo, kao i prethodnih dana.

"Rabotnik što zre v dnu studenoga zdenca...", beše jedini sotonski potuljen zvuk, koji sam od glave te večeri mogao dobiti. Ne sporim, to mi je samo nelagodu u kosti uteralo.

Sutradan, pak, košmarna situacija se ponovila. Violinista Lođa je negde utekao. Bez violine. Opet naricanje, opet kuknjava, opet pretnje magijskim štrojenjem, ali, mene je nešto drugo skrenulo pažnju: tog je jutra je Lođa bio zadužen da donese nesečene vode s izvora (koje nam je već ozbiljno ponestajalo, a vrućina je u potpunosti skvrčila glavu u mumificirano stanje). To me je nateralo da se razmislim, i na trenutak zaboravim vračaru Selmu koja mi je sve vreme mrmljala i pljuckala iza leđa. Zaista, u tom trenutku je samo dečurlija bila razdragana opštom tarapanom koja je u našim redovima nastala. A ja sam sumnjao...

U praskozorije petog dana, ponovo sam se prvi probudio, i pre doručka zaronio u ledene vode jezera. Do prvih jutarnjih zraka, grčevito sam se držao klizave stene. S druge strane, kroz huk vode i cvrkut ptica, začuo sam: zadihani devojački razgovor.

Na vodenom vrelu me je čekao isti prizor kao i onoga jutra: devojke zanesene pod blistavim mlazom vode, kao da su utekle sa kakvog slavlja ili mobe, da se ohlade u senama studenca. Zapričane, zanesene, vesele, a kada su moje prisustvo primetile – pošto se ovoga puta nisam krio – zacičale su, možda čak i zericu previše dramatično i razmahano, i uz dosta teatralnih zamaha što više pokazuju nego skrivaju, privile su mokru odeću na stidne delove.

Na moja pitanja nisu mogle odgovoriti, već su se na sve upite samo smeškale, pomalo zbunjeno. Zahvalio sam se, okrenuo, i otišao.

Šestog dana u praskozorije: isto. Čobančice zanete među blistavim vodenim kapima, a kada su me primetile, zavapile su kao da me prvi put u životu vide.

Sedmog jutra opet. Osmog, takođe.

Takve stvari nateraju čoveka na razmišljanje, dobri kir Naume. I tako ja sada svakodnevno sedim na edenskim obalama studenca Kravice, u oblaku ciganskih kletvi što se roje oko mene kao muve oko balege, i glavomozgam kako ovaj orah salomiti.

Poštovani kir Naume, kakvo je vaše mnjenje o ovom obstojatelstvu, pošaljite mi na naznačenu adresu varoši Čapljine, kraj Neretve, a ja ću poslati dečuliju da pismete svakodnevno proverava.  Jer, ne moram vas na ovo podsećati, vremena je sve manje.

Franc Gezner, avgustusa meseca, 1879. godine.





Vile Kupale – od svih vilinskih stvorenja, poštovani barone, Kupale su sigurno najopasnije. Dok će jezerska vila da zgrabi neopreznog kupača, a gorska da ga zavede na divlje i tajanstvene šumske staze, Kupale pre podsećaju na one biljke ljudožderke što ih hodočasnici Novoga Sveta opisuju, koje svojom purpurnom bojom i osobenim mirisom odaju utisak kakve strvine, što je muvama vrlo privlačno. Posledice su iste: bezglave muve bivaju proždrane, odvedene, zauvek nestaju u tom crnom ždrelu, a sve zahvaljujući svojoj lakomosti i nerazmišljanju.

Zli jezici tvrde da će čovek koji vilama ukrade haljine, moći njome da se oženi, i da je na neki način potčini, ali moje je mnjenje da su sve to izuzetne gluposti, namerno smišljene da bezglave putnike oteraju u ralje onostranih i grabljivih stvorenja.

Vile se uvek ukazuju na određenim mestima, imaju svoje teritorije i staništa, a koje lokalci znaju kada treba da izbegavaju. Najčešće se ukazuju na proleće i leto, ređe u jesen, a zimi samo mogu da se nađu Omaje i Osenje na dalekim raskrsnicama i ruševinama. Kada su Kupale u pitanju, najaktivnije su ujutru, s prvim zracima sunca, i predveče, u podne kada sve senke nestanu, kao i kada mrak pada na obzorije.

Šta se sa nesrećnim žrtvama događa nakon što upadnu u vilinsku stupicu, još nismo uspeli utvrditi.

Scordisk, budući da nemam nameru više da čitam jer je postalo suviše ujednačeno, imam jedno pitanje:
Da li bi imao nešto protiv da povremeno strpam nešto na tvoj topik. Mene beskrajno mrzi da otvaram posebno mesto, a mogle bi da se uoče razlike, pa i da se nešto nauči. Čisto komparativno.

Nikoga ne odbijamo, ljubimci, deca i pusenje su dozvoljeni :)

Ima jedna priča o Ratajcima, a to je selo u Župi, negde u okolini Aleksandrovca. Ona govori o vremenima kad su bili čuveni i u Istambulu. Ako ste čuli za Kapali čaršiju, a ja tamo nisam bio, niti sam video taj dokaz, govorkalo se da su toj Čaršiji bili toliko ponosni na svoju bezbednost, da je na ulazu bila izvešena tabla na kojoj je bilo ispisano da svako ko u njoj uspe da nešto ukrade, može slobodno da nosi. Budući da ceo svet hrli u Kapali čaršiju, da vidi, pa i da kupi ponešto, stigli tamo i Ratajci i videli natpis. Onako spretni, kako se o njima pričalo, upotrebe sve svoje veštine i na izlazu se pojave srećni i zadovoljni. Tamo ih dočeka samo jedan čuvar i kad su mu ukazali na natpis, izrekao je samo jednu rečenicu:
"Niste pročitali zapis malim slovima?"
Upiljili su se i u mala slova, a tamo je pisalo: Za Ratajce ne važi.


Dobro, sad, to i nije lepa priča za Ratajce, izmislili su je sigurno zavidni i oni koji ih ne vole. Ja nisam iz okoline da bih bio takav i znam jednu sasvim drugačiju priču.


U tom istom Rataju rođen je i čovek čijeg se imena ne sećam, ali to i nije važno jer su ga svi znali kao Totija. Totije je završio sve škole i postao vrstan rukovodilac i šef i iz starog kraja ostala mu je samo navika da svaku rečenicu započne sa: "To ti je..." Ljubav prema zavičaju mu nije uminula, ali svaki put, kad bi došao da obiđe preostalu rodbinu i prijatelje, mučilo ga je što se život sveo na ispijanje piva na stepenicama napuštenog zadružnog doma. Još više ga je mučilo kad sazna ko je sve otišao iz ili sa ovog sveta. Najgore je bilo kad bi mu stare žene nabacivale na nos da su devojke odbegle u "te njegove gradove", a jadni momci samo pijanče ispred zadružnog doma.


Dozlogrdilo Totiju to stanje, pa pomisli da kao inženjer, a danas bi sigurno bio i IP inženjer, mora da je u stanju da sačini valjan plan. Najpre utvrdi da je zadružni dom ničiji, odnosno svačiji pa ničiji, pa očas posla sredi papire i registruje fabriku. Usput je obilazio domove po Rataju, ako su im pobegle devoke, nisu im pobegle šivaće mašine. Gotovo u svakoj električne, ubijali tugu s njima, u drugima i one neuništive Singerice. Obeća svakoj kući da će vratiti devojke ako donesu svoje mašine u zadružni dom. Znali su ljudi da je Totije čovek od reči, pa su ga poslušali.


Onda se zaputio duž Morave, u Kruševac, u Paraćin, Jagodinu i Ćupriju, pa gde god prepoznao devojku iz svog kraja, beznadežno prepuštenu ulici, da ne upotrebim težu reč, obećavao im pošten posao, brak i porodicu, samo da se vrate kući. I devojke su, bar po čuvenju, znale da je Totije pošten čovek i da mu je reč od kamena isklesana, pa su pakovale ono malo što su i od kuće donele.


Ne morate da mi verujete, ali jednom sam bio u Rataju. Ili Ratajima, pojma nemam. Skupili se sa nekog posla, u slobodno popodne, pa potegli u Aleksandrovac. Bilo vreme grožđa i vina, pa je i vodoskok u centru nalivao vino. Neko je pomenuo Rataje, mislim da je i Totije bio za stolom i pozvao nas, pa okrenuli ka Ratajima. Tamo, selo peva, u bivšem zadružnom domu, uređena konfekcija, proizvodi se po licenci za Adidas, pa smo se posle obilaska ogrebali za po rolku. Sećam se da je neko pomenuo da bismo mogli dobiti i po vetrovku, a Totije je rekao da nam je dosta i rolka. Ali to je već druga priča.

Kakav ćemo mi ovde etnografski projekat da obavimo, nema nam ravne :D Sledeći put samo turi neki naslov, ako potencijalni čitalac slučajno zaluta, da zna da je priča u pitanju, a ne tradicionalno sagitaško dranje kože ;)

 xrofl xrofl xrofl xrofl xrofl xrofl


Sooory!


Mislio sam da je dovoljno što je Književna radionica u pitanju i da demonstriramo različite literarne pristupe. A, naslov, naslov se zagubio između preview i modify. Ukucao sam direktno.


Naslov, ah, naslov, neka bude


De Rataines

Predrostrožnosti nikada dosta :D

Quote from: Scordisk on 16-03-2017, 19:56:55
Predrostrožnosti nikada dosta :D

Predostrožnost je izlišna kad se sve može zloupotrebiti.


Meni je cilj bio da uočiš razlike u pristupu.

Moj prvi šef je bio iz Rataja...

Ako nije bio Totije...


Nego, šta bi s tvojom knjigom? Potonula u Melstrom vrtlogu?

Kada ukucam Rataj u gugl, samo mi izbaci neke hokejaše i poljske političare, mada zvuči kao mesto prikladno za najbolje balkanske lopove. Fontanu vina sam prvi put video na grožđenbalu u Topoli, i ostao zauvek fasciniran... E, sad, ja volim anegdote usidrene u nekom geografskom područiju, pa to objedinjeno u priču (takva je cela drfova knjiga, inače odlično štivo), ali nije mi baš zahvalna uloga da poredim pristup, jer nisam siguran da li pišemo na istu temu. Akumuliraj još priča, pa da guknem koju kad vidim kuda vodi

Rataje


Ne mogu ja više o vilama, na primer. Sve što sam želeo potrošio sam u Grbovniku. I da pisac mora tragati za podesnom proporcijom činjenica i fiktivnog.

Ha, tri Rataje! U Češkoj, Poljskoj i kod Vranja. Odličan kraj, tu vrebaju vampiri čujem... Mada, ne znam, men' se čini da pristup i ne zavisi toliko od proporcije karakondžula u priči (nek svako soli koliko misli da treba), već šta je autoru interesantno da čačka. Neko mesto, legendu, istoriju, ili 'oće da čačne karaktere, pa se onda njima bavi. Ili sve da smućka odjednom, a sad, kolko vila tu promakne, to se više i ne broji :D

Bemti, Rataje! Ima ih ko pleve. Sad ne znam na koga su Turci mislili sa natpisom. Ima tamo i Anđelkovića! Nisam poverovao jer su "došli" iz Crne Gore. To je ruralna legenda pola Srbije. Čim ne znaš dva pretka, navališ na dva (tri brata), nepočinstvo u Crnoj Gori i svašta i koješta. Moja priča je pouzdanija: bila dva brata rodom iz Kilkisa, koji se tada zvao Kukuš... Uh, ko zna koliko su mene lagali!!! Nije bilo prijatno ni kad su raskrinkali da mi deda nije bio daskal (učitelj), nego stolar koji se bavio daskama...


https://www.google.rs/webhp?source=search_app#q=rataje,+aleksandrovac&*

Nekako se ta Crna Gora nametne kao svačije polazište, kao neka primordijalna supa. Egejska Makedonija i nije loše mesto za poticati, valjda, ako ti babe i dede prežive sve one progone... Mada, evo, ima na ovom  linku što si ga postavio, dosta o mestu Rataje i njenim porodicama, (samo ne ovim istočnoevropskim lažama), al' čini mi se da su i ovi Anđelkovići šmugnuli iz Crne Gore. Moraće neka revizija da padne:  http://www.poreklo.rs/2013/01/01/poreklo-prezimena-selo-rataje-aleksandrovac/

Neki askurđel mi je skončao sa Rigom od Fere u kuli Nebojši, a za babu i dedu si u pravu. Oboje su skončali do 1916. pa su otac i stric postali siročići sa šest godina. Tako mi je porodična tradicija nasilna smrt.  Sa Kočom Anđelkoviće nemam veze, mada mi se otac tako zvao, Tako od Kruševca do Prokuplja, pa sve do Crne Gore - mrka kapa.


Zbog prijatnog ćaskanja uz fantome prošlosti dugujem ti  xcheers

Hajd šifeli  xcheers

Quote from: Scordisk on 16-03-2017, 22:40:33
Nekako se ta Crna Gora nametne kao svačije polazište, kao neka primordijalna supa. Egejska Makedonija i nije loše mesto za poticati, valjda, ako ti babe i dede prežive sve one progone... Mada, evo, ima na ovom  linku što si ga postavio, dosta o mestu Rataje i njenim porodicama, (samo ne ovim istočnoevropskim lažama), al' čini mi se da su i ovi Anđelkovići šmugnuli iz Crne Gore. Moraće neka revizija da padne:  http://www.poreklo.rs/2013/01/01/poreklo-prezimena-selo-rataje-aleksandrovac/

Prezimena nastala od patornima nisu bas neki pouzdan pokazatelj :)

Ja inace testirao skoro svoju haplogrupu kod ovih :P ...

I šta ti kažu, šta je prađed oteo? :D

Quote from: Scordisk on 17-03-2017, 00:51:14
I šta ti kažu, šta je prađed oteo? :D

Dosao sas neki Slavjani odje, iz mocvara Pripjata, pre jedno `iljadu i po godina :D

Znači, i prađed je imao običaj da se drži lošeg društva

Pu, stigao mi mejl da se slika uklanja zbog nedoličnog sadržaja. Od sada kačim čvrčkarije na nekom ozbiljnijem mestu. Dakle, vile kupale:

(https://mrtvivilajet.files.wordpress.com/2017/03/kupale.jpg?w=739)

QuotePu, stigao mi mejl da se slika uklanja zbog nedoličnog sadržaja.

Ha? Uvrnuto.

Loše sam se izrazio, nije mejl, već obaveštenje da je uklonjena fotka zbog nepriličnog sadržaja. Tjah.

Pa, upravo me taj drugi deo buni. :) Koja fotka?

Ova gore, gde žene otkrivaju gležnjeve. Nije ni meni jasno, mada, dosta toga meni nije jasno :D

Pfffft! (u smislu, nidje veze sa nedolicnim) Lepa je slika :)

Ma, hohštapleri i protestanti, sve redom. Hvala :)

Rođen je u Štajerskoj, u slavnoj zemlji Otokara, gde se alpski obronci sunovraćaju u Panoniju, leta gospodnjeg hiljadu dvesta devedesete, u doba dugog Izobilja.

U kolevku, s desne strane, položen mu je mač od kaljenog čelika, jasena i štavljene kože; s leve strane pozlaćeni latinski krusifiks. Dve raskrsnice, ali put beše jedan i jasno ucrtan, i on je od prve novorođene besvesti uprćen amanetom predaka - in nomine Patris et Filii et Spiritus Sancti, u senci cezarskog orla na crnome krstu - amanetom pod kojim su ponosno posrtali i njegov otac, i braća, i stričevi i dedovi, i sve riterske glave drevne i velmožne kuće Brehta.

Bio je ružno odojče – ako se tako šta sme reći – belo i pegavo kao daždevnjak, kvrgavo, glavato, s deformisanom gornjom usnom, neverovatnog plućnog kapaciteta: priča se da je na veče rođenja kenjkavi plač povijao gospodarske stegove i tapiserije potamnelog zlatoveza, istresajući plemenitu ali bankrotiranu prašinu po rogozini. Najavio je, od samoga početka, da na ovome svetu neće naći mira.

Odraslo je to ružno odojče na dvorovima od stene i puzavice, u zelenoj senci alpinskih glečera, odraslo je u ružnog mladića, zečije usne i bivolskog vrata, i krupnih, rumenih šaka sa zatupastim prstima žuljevitim od jasenovine mača, dobro naučen da veruje u Duha Svetoga, u svetu Crkvu katoličku, oproštenje greha, uskrsnuće tela, večni život, u reč svoga sizerena i neoborivu argumentaciju gologa čelika, Amen.

Kako svakom muškom izdanku kuće Brehta i dolikuje, u osvit četrnaestog stoleća, dok je Halejeva kometa grebala svoj zvezdani trag po nebesima, poslat je na mletački jug, gde mu je na dečačka ramena vojvoda Hajnrih od Istrije položio plašt, sakralne beline kaštigovane krvavocrvenim insignijama Boga, Gospodara i Otadžbine.

U godinama koje će hroničari kasnijih epoha zvati ,,Malo ledeno doba", na samom sumraku godina Izobilja, leta gospodnjeg hiljadu trista i sedamnaeste dakle, dok čitav sever drhti i stenje pred sve dužim prstima mrtvog arktičkog carstva, i drumovi nestaju pod snežnim ledinama, Palman kao pobednik projahuje kroz kapiju carstvujuče Vijene: visok, plećat, u gusto pletenoj milanskoj verižnjači i  oklopa uglancanog kao mletačko ogledalo, na ratnom konju šarenku, Palman deluje gotovo naočito (dokle god mu je lice skriveno kalpakom).

Ugodni trnci mu toga dana vrcaju po stomaku, i svrbe ga dlanovi od iščekivanja, a grad osvetljen hiljadama fenjera što bacaju rumen po licima prolaznika - koji se žurno razmiču pred čeljustima i kopitima njegovog ata – obećavaju mu svašta, kao da se svet premetnuo za jedan dan, i sve skrivene mogućnosti najednom stoje izložene kao u auzlogu, i samo je na Palmanu izbor šta i kako će u svom životu ustrojiti. A mogućnosti su doista neograničene, jer Palman je sada novopečeni naslednik kuće Brehta, gospodar imanja, dvora, pravi plemićki domaćin s porodičnim stegom i pečatom, i pred njim se prostire čitav jedan život, i široki zemaljski šar da se s kraja na kraj pregazi.

Prvog dana Božića, u katedrali Svetog Stefana – Stefansdomu – pao je na oba kolena i duboko pognuo ćoškastu glavu, u svetlu hiljadu lojanica i naočigled stotinu dvorjana i palatina, gledajući u vrh cipela austrijskog nadvojvode Fridriha Prvog Lepog. Klekao je pokorni paž, sluga i štitonoša – a ustao je gospodin vitez, odrastao čovek, ratnik u Hristu i štit vere, tek pomalo mastan od ulja razmazanog po kvrgavom čelu.

Tih dana  u Beču je dobio vitešku titulu, žuljeve od bdenja, gorušicu od lokanja, i, kako to obično biva, doživotan prelom srca.

Govorkalo se kasnije o izvesnoj grofici bademastih očiju, labuđeg vrata i obimnijih društvenih ambicija nego što je to puki riter s njuškom tužnoga mastifa mogao da ispuni. Međutim – govorili su neki otrovniji bečki jezici - grofica se ipak ponela donekle nećudoredno, surovo se poigravši sa mladim gospodinom vitezom.  – Eskužajte, molim lepo - odgovorili bi na to šaptači u tračerskoj groznici – nemojmo zaboraviti nedolično ponašanje gospodara Brehta u javnosti, među gradžanstvom, pa još i dovoditi mladu gospu u tako neugodnu situaciju, ponižavati se pred svima, sa onom gnusnom poezijom i drhtavim jecajima, zaista odurno...

No, uprkos zgražavanju, svima beše slatko da te događaje mesecima kasnije prepričavaju.

Bilo kako bilo, jednog mraznog jutra pre nego što su se senke razbudile, Palman Breht je kao kao prebijeni pas napustio carstvujuču Vijenu, pošavši  onim putem  kojim krenu svi mladići bivoljeg vrata i pamučnog srca: u boj, piće i pustolovinu.

U Veneciji je satima i danima tumarao kroz maglene aleje i sokake, izgubljen i orošen, sve dok se na kraju nije obreo na ramenima lučke drolje, jecajući kao ranjeno goveče. Međutim, beše pijan poput svinje.

Na turniru u Magdeburgu je izgubio desni kažiprst, ali je zato dobio prelom nosa.

U Kolonji je celu noć tumarao od krčme do krčme, prateći krivudavi tok Rajne i okolnih udžerica, a sutradan se bez groša u džepu probudio na stepenicama katedrale, i tu bi verovatno doveka i ostao da ga žandari ispred kontora Hanze nisu poterali.

Na turniru u Ninbergu je osvojio plaketu i dvesta srebrnih talira; na turniru u Pragu je tri dana proveo u nesvesti posle gadnog pada na glavu, a kada se probudio, zažalio je, jer više nije imao ni konja ni jahačke opreme.

U Lubeku je proveo tri sedmice utaboren u krčmi kraj zamrznutog severnog mora, doručkujući samo usoljenu haringu i neku skandinavsku brlju što su je teutonski putnici zvali kum.

U slobodnom gradu Hulmu, sećanje je iščezlo kao rosa na suncu – ali je na izlazu iz grada imao krvave pesnice, razbijeno čelo i u bisagama zlatnu grivnu neobjašnjivog porekla, dok se u Hamburgu na Elbi, pak, probudio bez dukata, s glavom u slivniku....

I dok se skeletalni osmeh prvog jahača Apokalipse  – Gladi – keseri iznad Europe, pred Palmanovim očima kao da čitav svet tone u carstvo mraza i tame, gde će sve zauvek nestati. Doduše, tokom tih prvih dana nerodice i gladi, u gradovima je bilo veselo – pogotovo ako su imali visoke zidine - i stalno se nešto proslavljalo, verovatno isto onako kako su to Rimljani proslavljali iščekujući Vizigote: pevalo se i talambasalo po trgovima, točilo se pivo kao da iz zdenca izbija, lokala se slepačka brlja, ljudi su se krvili i bratimili po deset puta za veče -  besni, ludi i pijani - žene su drljile haljine po krčmama, podavale se strancima, padalo se u derviški trans od greha, pića i pevanja, dok je kroz tu gomorsku buku odzvanjalo frenetično odbrojavanje crkvenih zvona i molitveni jecaj masovnih procesija po bulevarima.

Jer, zaista: tih dana su cene za džak brašna, košaru gnjilih jabuka i krčag prokislog piva dostizale i visinu od deset guldena, i niko  nije imao vremena za gubljenje.

Sive i ledene godine su promicale, a Palman Breht je tumarao, ili kroz delirijume napuštenog slavlja što bazdi na propast, ili pustim drumovima potonulim u blato, kao progonjen, dok ga je crni oblačni pokrov zlosutno pratio, i njegovi verni pratioci: vetar, čemerština, poledica, glib i kiša, pogotovo ta nemilosrdna kiša što mrzne do gole kosti, i čitave mesece, čitave godine, čitav život zacelo, dobuje po metalnom viziru kacige, probija bisage, natapa i gnjili najskrivenije dragocenosti, useve pretvara u trulež, i uvek, uvek podmuklo curi za vrat.

Čitava Europa je tad delovala nekako smlačeno, blatnjavo, nakostrešeno, kao pokisla džukela, čvrstih gradova i zakatančenih bedema, kurjačkih šuma i napuštenih sela kojima su još samo izbečeni kosturi naduvenih stomaka tumarali. A ako bi kraj vatre štogod mesnato i poludokuvano ždrali, najbolje je bilo što pre produžiti put: neke stvari ni vitezovi božiji nisu morali da znaju.

Prve zrake sunca na ozeblom severu, Palman dočekuje u slobodnom gradu Strazburgu, kada ga zatiče zastrašujuća vest:  slavenski prinčevi Severnog mora, udruženi sa  baltičkim barunima, opustošili su brandeburšku grofoviju, ostavivši za sobom samo razvaline, pepeo i jecaj.

Nije oklevao, i ubrzo potom zatičemo Palmana pognutog pred krstaškim altarom, kako u tamjanskom dimu zaklinje svoju vernost, svoj mač, svoju kost i meso crnom teutonskom krstu. Jednog bistrog prolećnog dana, na čelu ljute kolone vitezova, kalpaka sjajnog od jutarnjeg sunca i zastrašujuće visok na belom ratnom konju, Palman Breht - Teutonicus Capitanus - uz zveckanje oružija prelazi reku Vislu, da donese pravdu i retribuciju u zemlje izdajničkih Pijasta. Iz tog loma, krša, klanice i otimačine, nije se vratio, pa, sve do leta gospodnjeg hiljadu trista trideset i prve godine, u poznu jesen, malo nakon onog tragičnog boja na Puovcima.

Već dobrano ugruvan i umlaćen, brade poprskane solju i  proređene kose, s više ožiljaka nego što se može videti, zadnjice uštavljene od sedla i duše od grubosti, bezdoman i umoran, al' i dalje nagrižen crnom žuči slutnje i nemira što se koprca ispod levog rebra, Palman Breht, ratnik, pijanac i najamnik, donosi odluku tako uobičajenu za melanholične vitezove u sumraku mladosti: da sa svojim ratnim drugovima pođe u Svetu Zemlju, da položi mač u odbrani vere i Hristovog groba, i da tako hazarderski okaje svoje grehe.

- Naravno - govorili su im teutonski  vetarani - slavna vremena krstaških pohoda su davno prošla, i lubanje martira i  junaka sad samo glođu pustinjske guje. Prošlo je doba slave i ognja i kraljevstva Jerusalimskog, i danas samo ziloti i maroderi putuju u tu spečenu zemlju da traže đavola, a uglavnom nađu mamelučki kolac. Uzmite se u pamet!

Što se Palmana ticalo, to je zvučalo potpuno razumno – šta god, samo da se iz sopstvene kože izbavi.

Da li je na putu za Svetu Zemlju prošao kroz Beč? Morao je proći. A da li je potražio nju? Možda. Možda se uhodnički prokrijumčario bogatim avenijama, između trgovina i sedišta esnafa, i plah kao zec tragao za parom bademastih očiju u gradskoj vrevi i gužvi, dok mu je srce tutnjalo po guši, i možda je nešto i ugledao, samo na tren, možda su neke davno zaboravljene božićne aveti zatreperile na javi, u magnovenju, pre nego što je, gušeći vrelinu na slepoočnicama,  klisnuo odatle zauvek, da se više nikada ne vrati... Ili nije, ko će ga sad znati.

Na zelenoj mletačkoj pučini, uz škripu konopaca i pljuskanje vesala, zauvek se oprostio sa Europom, ne znajući, naravno, da je svaki oproštaj samo novi pozdrav, i da čovek sve svoje demone uvek nosi u sopstvenom džepu.

Ukotvili su se u slobodnom gradu Kotoru, samo da dopune zalihe, ali je već prve večeri prolećna oluja protutnjala između Peleponeza i Kipra, pa za nekoliko dana druga, pa treća, svaki put donevši naplavine i vesti o smrskanim galijama, saracenskim piratima i ljudožderskim levijatanima. Kako to obično biva sa plahim i neodlučnim kapetanima, jedna sedmica u luci pretvorila se u dve sedmice, pa u tri, a na izmaku četvrte, Alemanjski Zavetnici  – kako je družina nesuđenih krstaša avanturista izvolela sebe da nazove – počeše da se krune po slobodnom gradu Kotoru kao grudva suve jalovine po drumu. Bahman Talbot je nastradao u nekoj kockarskoj razmirici na tržnici robova, i sahranjen je u plitkom grobu; mladi Zigmund fon Trir, daleki potomak teutonskih arhimajstora, podlegao je nekoj južnjačkoj boleštini i legao je u postelju, prekriven čirevima, dok je knez Janjoš Baranji jedno veče na gradskom pijacu imao razmiricu neutvrđene prirode, nakon čega je kovačkom kalfi izbušio džigericu, i odlučio da iz grada što pre utekne: većina Ugara iz družine je krenula za njim. Baldur se naprasno pridružio Crnim monasima u njihovom ruševnom benediktinskom manastiru Svetog Đorđa na morskom grebenu, mali Grim i njegov sestrić su se ponašali kao da čitavu riznicu Svetog Rimskog Carstva imaju na raspolaganju, premda su svi znali da su založili i konje i oklope kod kotorskih zelenaša, a Ulrih Sivi je šapatom, ali sve češće, zagovarao da se iskupljenje u Svetoj Zemlji potraži pokajnički, drumom do Konstantinopola, i to na golim tabanima.

Svi su teutonci još pili pride, i stalno se kavžili, i često gunđali.

Za sve to vreme, međutim,  kapitan Palman Breht čkilji od odsjaja sunca na talasima, i udiše duboki miris soli. Oko njega, meškolje se palme na povetarcu, i daleki galebovi su tek razmazane mrlje na plavetnilu, dok  u gradu, kao da sve ključa: pod belim gradskim bedemima, oko kapija, na pijacama i trgovima, po luci do pola klizavoj od algi, mešaju se gorštačka zavijanja i latinske viole, talambasa se i flauta se, stružu se gusle i dreče udaraljke, igra se kolo i nazdravlja se zahumskim vinom, a svi otuđeni jezici, slavenoserpski i  bugarski, saracenski i tatarski, romejski i vulgarni latinski, mletački akcenat i severnjačko gruntanje – svi govore samo jedno:

Car je stigao. Vreme je.

Sve se komeša, pa i ohladnela krv u Palmanovim žilama, i miriše na proleće i novi život, kao u najranijoj mladosti, čak su i same boje nekim čudom postale oštrije na jugu – nedokuvano i smlačeno sivilo severa zamenio je tamni morski azur i beli vapnenac, ledeno vino i znojavi, prijateljski osmesi. Oseća se težina u vazduhu, krckaju se novčići s nekim novim likom utisnutim u žeženo zlato, i kao da se smertobustveni levijatan promene valja iza horizonta...

Car je stigao. Vreme je.

Plemići, šegrti i kalfe se zaklinju nad golim čelikom, nad latinskim i grčkim krstom, pevaju se pesme o ljutim bojevima i nazdravlja se junacima iz doba legendi, viteške parade defiluju krivudavim alejama Kotora, mlade devojke i sestre kite kalpake božurima, poljupcima i blagoslovima, a ružičaste i bele latice trepere u vazduhu kao letnji pljusak...

Car je stigao. Vreme je.

A Palmana svrbe prsti, i svrdla mu uzbuđenje kroz utrobu, dok Sveta Zemlja nestaje kao pustinjska fatamorgana na dnevnoj jari, jer negde, iza planinskih klanaca i prevoja, u dolini mistične reke rogobatnog slavenskog imena Vardar, u gradu Skoplju, svadbeni timpani se čuju kao trube Jerihonske, pozivajući sve junake pod steg rata, u službu Aleksandru Ponovorođenom koji je svetu objavio da će jednim pokretom ruke izbrisati stare granice, zdrobiti trule sevastokratore, uništiti korumpirane apsolute, raskinuti lance i vozdići roblje u novo  hiljadugodišnje Doba slobode, jer svima je samo jedna stvar na usnama...

Car je stigao. Vreme je...

Dok se nebo trese od hiljadugodišnjeg tribalnog poziva što dopire s obronaka Lovćena, Huma, Goča i Đeravice, deluje kao da čovek ponekad zacelo i nema previše slobodnog izbora u sopstvenom životu: sutradan su Alemanjski Zavetnici poterali konje u galop, dolinom Skadra i Bojane, u stolni grad Skoplje, da se lično poklone kralju nad kraljevima.

Uz prvu letnju žegu i zaglušujući topot kopita od kojeg podrhtava čitava zemlja, uz zvuk pucanja kostiju i čelika, kroz oganj i sukrvicu, uz muve i miris rasporene utrobe, preko smrskanih ostataka nekada slavne romejske armije,  slavenski kopljanici, gorštačka plemena, latinski mačonosci, ibarski maroderi, teutonski oklopnici i brojni drugi avanturisti, jahači slobodnjaci i plaćenici, na čelu s  mladim kraljem stefanosom Dušanom, gaze makedonske doline i gudure, i kao biblijska nepogoda padaju na bedeme truloga Carstva: a Palman Breht, na čelu trista ljutih alemanjskih oklopnika, nošen tim moćnim talasom, bačen je sve do rascopanih kapija Ohrida, razorenih kula Prilepa, zgarišta Kosturije, preko pepelom zavijene Pelagonije, sve do obala reke Galik, gde je kukavni romejski car Andronik Paleolog, umesto čelikom i čašću, špekulacijama i cenkanjem odbranio tvrdi grad Solun...

Šta je na mutnoj obali potoka Palman video u svom novom gospodaru, u tom serpskom velmoži obučenom u slavenovarvarsko gvožđe, krzno i kožuh, golobradom i upola mlađem od sebe? Još jednog avanturistu možda, još jednog velmožnog zanesenjaka, da, ali pred kojim se snishodljivo povijao i sam romejski cezar, i ceo bosforski venac despota i sevastokratora. Bilo je neke gorštačke dostojanstvenosti u tom mladom kralju, i na čelu je nosio žilavost i glad svojih kurijačkih predaka.

Bilo je u svemu tome, naravno, i glasnih obećanja slave i bogatstva, i pozlaćenih titula i zvanja, i nove, suncem opaljene zemlje, pa možda čak i moguć pomen nečeg višeg, važnijeg: porodice, dece, ktitorstva ili šta god je već bilo vreme da se učini, ali samom Palmanu je jedna stvar bila preča od svega...

... osetio ju je onog mraznog jutra, kada je na oklopljenom ratnom atu galopom proždirao senovitu šumadijsku zemlju, na čelu vojske i s teškim carskim barjakom u ruci, pored čelnika Miloša Vojinovića i vojvode Jovana Olivera, dok je pred njima ugarska vojska kralja Roberta nestajala u reci Savi kao magla i priviđenja pred zoru....

... osetio je i onog dana kada je ponovo projahao kroz kapije carstvujuče Vijene, na čelu najsvečanije i najšarenije svadbene povorke koju je gradžanstvo u životu videlo, okićeni kraljevkim insignijama i stegovima, da prose ruku Eržebete, kćerke velikog nadvojvode i svetog rimskog cara, istog onog Fridrika Lepog koji je položio vitešku čast na Palmanova ramena (šteta što je mlada preminula pre nego što je i stigla da na svadbu pođe)...

... i osetio je to onog kristalnomraznog Božića u dvorovima belog grada Sera, kada je punih grudi posmatrao kako se zlatni carski venac spušta na čelo njegovog gospodara, reksa Rašana i imperatora Romeja, osetio se Palman posle mnogo vremena, kao da je nakon čitavog jednog života, našao nešto davno izgubljeno... Možda čak i svoj zatureni ponos, biće.

I držaće ga taj ponos još dugo u groznici, i u onim crnim godinama kada se skeletni osmeh drugog jahača Apokalipse – Čume – keserio nad Europom i Sredozemljem, burgijajući crvotočine po gnjilom ljudskom mesu, daveći čitav soj adamski u gnoju, truleži, deformisanim gukama i krvavoj povraćotini, i u onim danima kada će čitavo carstvo prekriti crni oblak šizme, pa čak i u godinama kada će – poraženi, ali ne i pokoreni – Alemanjci napustiti grad Veriju pred uzurpatorom Kantakuzinom.

Isti taj ponos će držati Palmana i u leto hiljadu trista pedeset i pete, kada će se sa svojim alemanjskim konjanicima prvi put suprotstaviti gospodaru, i uprkos pretnji oslepljivanja, prisustvovati katoličkoj misi biskupa Petra Tome na gradskom trgu Krupišta, pokraj Bregalnice.

Godine su nekako brzo odnešene.


Poslednji put je Palman Breht video svog gospodara cara u jesen hiljadu trista pedeset i pete godine, malo posle zavade oko unijatske crkve, kada je uz prilično hladan pozdrav, poslat na zapad, da sa oklopljenom četom konjanika pritekne u pomoć carevoj sestri Jeleni, koju su Latini, Mlečani i ugarski despoti kinjili iz tvrđava Omiša i Skadrina, još od kada je čuma odnela njenog gospodara muža, horvatskog bana Nikolu Banića.

Palman je stupio u službu gospe Jelene na strmom bedemu Klisa, što steže usko grlo između luke Spalatoa – grada Splita, kako su ga Slaveni zvali – i unutrašnjosti, Zahumlja i Paganije,. Nije mnogo prošlo, kada je jednog svežeg dana u dekemvriju iste godine, uz zlosutno zavijanje jugovine, stigla vest o smrti cara Srba i Romeja, stefanusa Dušana Nemanjića.

Carska gradina u čije temelje su uzidali sopstveno meso i kosti, dizana decenijama, branjena mukom i čelikom, rastvorila se brzo kao zamak od peska kada nadođe plima, i dok se skeletalni osmeh trećeg jahača Apokalipse – Rata – keserio iznad Balkana, dok su od Dinara do Rodopa, od Skadra do Helesponta, besni velmožni šakali kidali krvave otrgotine Carstva, sela gorela a dečiji jecaj bivao ućutkan odlučnim tucanjem malja, u tom sudnjem danu, Palman Breht prepušta Klis Latinima, i jaše u pratnji banove udove Jelene Banović u izgnanstvo, na posede  u gradu Dubrovniku. Dukata više nema i svi Alemanjski Zavetnici, plaćenici i zavetni jahači su se raspršili poput maslačka na vetru, ali je samo Palman ostao uz tu tihu, crnooku despotovicu, da je poput nemog oklopnika prati, štujući zavet jednog mrtvog čoveka.

Istorija je tiha o poslednjim danima izgnanstva Palmana Brehta i njegove visokorođene gospodarice – priča se da je, već ostareo, zamućenog vida i bolnih kostiju, mada i dalje krupan i strašan, u gusto pletenoj verižnjači, imao običaj da u bašti, u senci borovine, gleda plavetnu jadransku pučinu i da sneva snove koji su bili davno završeni, još u Vijeni, Strazburgu, Jerusalimu i Seru, te da je ne govoreći mnogo, čekao poslednjeg, četvrtog jahača Apokalipse, onog koji uvek dolazi na kraju.

Kružila je izvesna priča među slavenskim življem Raguze, doduše, da je jedne tople proletnje večeri, u sam sumrak srpskih kraljevstava, sada već ostarela banovica Jelena posetila svog vernog viteza u baštenskoj senci, i sa istim onim crnim sjajem u očima kao nekada, na njegovu ritersku čast položila poslednju gospodarsku zapovest. Kakva je zapovest bila u pitanju, nikada se nije saznalo, premda neki vele da je poslednje hodočašće Palmana Breha bilo da još jednom, kao barjaktar i nosilac stega Nemanjića, potegne na istok, u pomoć poslednjem izdanku gospodarske loze, i da na taj način stane na put propasti slavenskog horizonta. Za takvu tvrdnju, pak,  nema nikakvih dokaza, a i kada bi postojali, očigledno je da svoju misiju teutonski kapetan nije ispunio kako valja.

Pretpostavlja se da je Palman Breht dušu ispustio u dubokoj starosti, na Jeleninom posedu u Dubrovniku, i da je sahranjen kao što se i rodio – u zodijačkom znaku dve raskrsnice: na grudima krst od kaljenog čelika i jasenovine uglačane znojem, a nad glavom krst od sivog škriljca i izlizanih natpisa  koje su korov, vreme i plima odavno proždrale.







Uvaženom gospodinu baronu fon Hofmanu, vitezu Železne Krune, sanstefanskom štitu, general-zapovedniku Bosanskog i sandžačkog Protektorijata, ovo tajno izvešće šalje Franc Gezner, bildautor bečki:

Pišem vam, gospodine barone, u velikoj hitnji: objektive naše ekspedicije se moraju svršiti pre nego što zaključni referat podnesemo, za šta ste nam Vi dali umereno tesan vremenski rok. Ne hoteći da posao ostavljam napola svršen, molim vas da porazmislite o mogućem odlaganju konačnog ročišta, barem dok operaciju ,,Nebesku vodu" ne dovedemo do svog logičnog zaključka.

Otkrivši leglo vodenih nimfi – o čijim smertoubistvenim svojstvima se možete obavestiti i u mom referatu, ali i študijama helenističke mitologije – nakon izvesnih eksperimenata sa blic-svetlom od poslednjih zaliha etiopskih soli, uglačanog mesinganog ogledala, trave vidarice, truna bosiljka i izvesnih bronzanih vražbina na begovom pismu, uspeli smo da od tih opasnih vilinskih bića preotmemo zatočene rabove. Petar i ciganski orkerstar su dobro, Bogu hvala.

Međutim, među vilinskim zatočnicima, posebno je interesantan slučaj dotičnog teutonskog plaćenika – čiji smo portret na kraju namalali – a koji tvrdi da je bio barjaktar nekog srpskog cara iz četrnaestog stoleća, i zapovednik nekakve alemanjske garde (verovatno plaćeničke bande ondašnjeg doba). Po njegovim rečima, pet stotina godina pod jezerom, u carstvu vila, proletelo je kao tren. Tek koliko juče je vitez na svom maroderskom putu samo zastao da se kraj studenca Kravica osveži, a nakon toga znamo šta sledi...

Teutonac veli da se po zapovedi zaputio da uzme tajno blago srpskih careva: zlato, srebro, grivne, carsku krunu, dukate i ratne stegove u starom manastiru nadomak Dubrovnika, a namenjene dizanju vojne ili  možda ostavljeno u bežaniji – nismo uspeli tačno da utvrdimo. Budući da su nalagodavaoci davno preminuli a da serpskoga carstva više nema, Teutonac je voljan da nas, kao izaslanike nemačkog cara i austrijskog vojvode, odvede do tajnog mesta.

Nadam se, poštovani gospodine barone, da uviđate koliko bi ovo kratko pomeranje planova moglo da se pokaže značajno u budućnosti.

Ponizni sluga, Franc Gezner, naselje Čapljine, prvog dana septembrija 1879.

Da ne ispadne da nisam, jesam.

Zafaljujem :)

Ne pitam zašto pitaš, ali zašto objavljuješ?

Kaj? Nisam baš skapirao pitanje :)

Za šta si se zafaljivao?

Pa osnovni kućni red: dođu forumaši na temu, požele dobro jutro, kažu da jesu umesto što nisu, ja zahvalim na poseti, i tako se luftira tema ceo dan

Izvini što sam zabasao. I napravio promaju.

Quote from: Scordisk on 28-03-2017, 14:07:02
Pa osnovni kućni red: dođu forumaši na temu, požele dobro jutro, kažu da jesu umesto što nisu, ja zahvalim na poseti, i tako se luftira tema ceo dan

to radi na svom forumu, ovde ne smaraj narod.

izvinjavam se jadnom narodu   xyxy

Sledeci lik da bude Marko Miljanov heh  8) xuss

Ne pratiš fabulu radnje. Miljanova smo već prošli u delu sa zduhaćima, imao je epizodnu ulogu ;)

Nesam gi skolovala.... evo ti odlicna ideja... da napises pricu o sukobu Drobnjaka i Krica, ima bogata mitologiju u Drobnjacima ispletena oko toga, oni Sloveni, ovi Vlasi, borili se za Durmitor, Drobnjaci pobedili, a Krice opisuju od toga da su to neki mali, crni, ruzni ljudi, pa sve do toga da su Krici bili u stvari psoglavci. :D

Hm, nisam znao za to, al' evo sada baš čitam o Drobnjacima, prilično je interesantno...

Poštovani kir Naume,

glava ne govori istinu.

Ili, da se tako izrazim, glava sve vreme laže kao cincarsko pseto. Laže, i obmanjuje, i oči nam zamazuje i, sve u svemu, toliko bulazni da više ne smem sa ostatkom orkerstra da je saslušavam, već u klarinet duvam sam, i to pod okriljem mraka.

Jedan dan tvrdi da je Avgustus Mavrikije, slavni kapadokijski general i zaštitnik hrišćana, a da ju je stoput ukleti centurion Foka, kao pretendent na presto, maroderski odvojio od tela, i to još na dvorovima vizantinskoplavog Bosfora; drugi dan tvrdi da je Jovan Krstitelj lično, jurodivi sa reke Jordan, kojeg je pogubio farisejski izrod, car Irod Antipa, u lagumima hebrejske tvrđave Maheron. Ponekad veli da je glava cara Lazara, ponekad da je serpski vitez Jovan Crni od Segedina. Da ima repa, ne bi smo je mogli za nj ščepati.

Zdravo stojim, poštovani kir Naume, da ništa nije istina, i da imamo posla sa kvazidemonom laži i obmane, pre nego sa ozbiljnim infernalnim izaslanikom, kao što smo se do sad nadali.

Naravno, ni po pitanju ćesarskog blaga nije bilo izrečeno ništa više istine nego što je u ovim noćnim lupetanjima: nema ničeg skrivenog u studencu Kravica, ničeg osim legla vodenih nimfi koje predatorski vrebaju nemarne prolaznike, o čemu ste već obavešteni. Alhemijskom metodom blic svetla i mrvljenih kristala, uspeli smo da od adskih bića oslobodimo sve sužnje skrivene pod modroazurnom površinom jezera -  mokrog Petra, pokislog Omera i natopljenog Hadira, nekog zbunjenog bosanskog agu, nekolicinu seljana i čobana, kao i jednog teutonskog viteza - neku fukaru iz mračnog stoleća – a njih sve zajedno nema za šta pas da ujede. U najmanju ruku, špekulacija je spektakularno omanula.

Nakon ovoga razočarenja, talas antiklimaktične teskobe nije prostrujao samo kroz moju utrobu, velim, već se i družina uskomešala: među ljudstvom je raspoloženje takvo, da kada bi bili na kakvoj galiji, držeći me za kapetana ove plovidbe, odavno bi me preko palube prevrnuli. Stari Tahirović je krenuo da galami, i ne prestaje da se pita gde su njegovi novci i zašto je – koje pičke materine – uopšte pošao na ovo kakodemonsko hodočašće? Pokisli muškarci ga pokunjeno podržavaju, pa čak kao i da se Petar premišlja o tome šta uopšte radi u ovom ludilu što smo ga sami kreirali.

Za celokupnu cigansku pobunu i defetizam, lično krivim gataru Esmu Sulejmanov, kojoj nisam bio drag od početka, a do sad je već pažljivo odnegovala nekakav poseban pik na mene, i drži me za kakvog švapskog vešca, đavoljeg slugu, crnog magusa ili šta god već ti sujeverni cigani mogu da smisle, te neprestano protiv mog autoriteta rovari, i balegom mi maže cipele dok spavam.

Da družinu platim i raspustim – nemam novaca niti bih se smeo lišiti taljiga, konja i duvačkog orkerstra, tako da mi je preostalo samo još da blefiram. Niko to još ne zna, poštovani kir Naume, ni Cigani ni Petar, ali iz Sarajeva nikakve pismete nisu stizale, što tumačim kao nepovoljno znamenje, jer administrativna tišina može značiti samo jedno: bajbok, lance i zakonski procesuirano kinjenje moje malenkosti. Datum za referat Generalštabu je preključe istekao, i zdravo držim da je nalog za privođenje već izdat, te da ja u okviru Bosanskog Protektorata nemam više nikakvih ovlašćenja, niti slobodu kretanja.

Suženog manevarskog prostora, nastavili smo dalje, jer ako se sada okrenemo, propali smo. Jedan jedini iskorak je sada moguć, i on ide napred, na istok, preko Neretve i Čapljina, u močvarnu divljinu Hutovog blata. Možda će vama zvučati nategnuto, poštovani kir Naume, ali ta pustara nam je sada jedina nada.

U razgovoru sa Teutoncem - ne odveć ugodnim, budući da on govori samo na nekoj jezomornoj mešavini gornjonemačkog dijalekta, staroslovenskih izraza i vulgarnog srednjevekovnog latinskog – dalo se zaključiti da on zna tačno mesto gde je skriveno to vražije blago serpskih careva, i da je slučaj tako uredio da se odabrano mesto nalazi na samo dan putovanja, u lagumima podno teške hercegovačke zemlje.

Nije nam bilo druge nego da ga pratimo, kir Naume, u nadi da će ova zadnja ruka, ovo hazardersko kockanje, doneti spas mojoj bednoj koži. Karavan smo uprtili na istok, i pod okriljem noći prešli Neretvu, tek da bi smo, probivši se kroz prašumu paprati, tik ispred crnog grotla čiji ledeni dah zaudara na podzemlje, saznali još jednu bitnu stavku, krucijalnu za dalji pohod: jer čak i da to navodno blago koje će iskupiti naše grehe zaista postoji, i da ga u međuvremenu niko nije orobio, na kraju puta nas čeka još jedna hipotetička prepreka, a u koju sam više nego spreman da poverujem. Blago ima svog čuvara, naime, i on nije od ovoga sveta.

Ovo blagovremeno saznanje nas je nateralo da stanemo, i da se prisaberemo, i da u opasnost ne hrlimo; a da ne spominjem to što Cigani neće u špilju, ma ni korbačem da ih poteram, jer se boje da će pećinski vrag da ih izede.

Ne želeći da širim paniku, pre ulaska u grotlo, odlučno sam insistirao na dodatnim pojašnjenjima, hoteći da saznam sa čime navodno treba da se suočimo. Međutim, zbog lingvističke provalije od par vekova, Teutonac mi nije mogao dati neka konkretnija objašnjenja, ali me uverava da se demonska sila i nepogoda, kakav pogani malefikarijum, nastanio na carevom zlatu, i da ga on prvo u boju mora poraziti, pre nego što inkasira serpsku blagajnu.

Premda, neke tragove smo za sada ipak uspeli da prikupimo: ime demona je Balačko, a Petar Orlović je mogao još štošta da mi o njemu ispripoveda, oslanjajući se na narodno predanje. Toliko se, zapravo, oslonio, da mi je do kasno u noć gulio gusle i zavijao nekakav drevni serpski ep o ženidbi stefanusa Dušana, i o svim peripetijama koje prate jednu srednjevekovnu svadbu (čega ću vas iz pijeteta poštedeti), a gde ovaj demon figurira kao poslednje iskušenje mladog  junaka viteza. Antagonista, dotični Balačko, jeste neko trokefalno, antropomorfno čudovište, div s tri glave, s ledenim dahom i ognjenim propuhom, u šta mi je ipak teško da u potpunosti poverujem.

Ipak, Tahirović me uverava, a i deca su čula – iz dubine pećine, do duboko u noć, mogu se čuti teški koraci, kao da se ogromne polutke mesa prevlače preko stene. To, opet, može biti i podzemna voda, zalutala mečka ili ciganska uobrazilja, ali sam krajnje oprezan po tom pitanju, i neodlučan pri ulasku u podzemnu jazbinu.

Pogotovu što se Teutonac spustio dole pre tri dana, i još uvek se ne vraća.

U krajnjem očajanju, sinoć sam opet nakvasio glavu nesuđenog Jovana Krstitelja ili cara Mavrikija, i podario joj klarinetskog daha, čisto da čujem šta to demonsko kmečanje ima da mi kaže.

Dugo je ćutala, brujeći samo jedan ton, i kao da me je praznim dupljama posmatrala. Tek kada mi se već zamantalo u glavi od uzaludnog duvanja, potmule  reči se oformiše, zlokobno zavijajući u tami:

,,Daaaaj meni... Daaaj meni djevu černih očiju, agnjeca božijeg, sočnu, mirisnu djevu od deset letaaa meni daaaj...."

,,Daaaj mi je.... Djeeevu černih očiju, daaaaj meni... Ondak će ti ovaj vseh korak povesti... Čerez grotla i smeeerti, i vsvih groza, povesti zdravog čela sve do ćesarskoga blagaaaa..."

Razumeli smo se, moram priznati, ali mi je to samo dlačice na vratu naježilo. Takvu mogućnost kategorički odbacujem. Put u grotlo ćemo naći drugačije, ako se kojim slučajem Teutonac sam ne vrati (u šta počinjem čisto da sumnjam).

PS. Ovu psimetu vam šaljem putem Omera, iz grada Čapljina, poštovani kir Naume, a ako mi možete kakvim mudrim savetom ili finasijskom potporom pomoći u ovom pečalnom trenutku, i ako možda imate misao kako iz ove ekspedicije da izađem a da to ne bude na kant, adresirajte me na ime Florijana Jazbeca, kraljevska počtanska ispostava, Čapljine. Moji ljudi će pristiglu poštu redovno proveravati.

Samo,  molim vas, požurite.

F.Gezner
Septembrija, leta gospodnjeg 1879, iz hercegovačke pustopoljine i smertoubistvene dileme.




Beleške Franca Geznera:
Urokljive oči – dobro je poznato među balkanskim narodima, da je ciganska magija najmoćnija i najučinkovitija. Svaka čerga ima svoju gataru, čarobnicu, i one ne samo što umeju da sprave razne napitke i meleme (otrove, narkotike, ljubavne napitke), i da naprave hamajlije koje štite od zlih sila, takve osobe umeju i da vaspostave kletvu nad nesrećne srmtnike. Najpoznatije su, u tom pogledu, ,,urokljive oči" ili ,,zle oči".

Ovo je sposobnost koja je nedovoljno ispitana, i o kojoj se jako malo može reći. Ostaje nejasno da li je to nešto što se stiče rođenjem (ako se dete rodi u posteljici), ili se urokljive moći stiču posebnim magijskim tretmanima, ili, kako se to ovde kaže, ,,hvatanja kola sa đavolom".

Na slici je Kasandra Arifov, desetogodišnja Cigančica za koju se veli da poseduje moć urokljivih očiju. Po njenoj tvrdnji, urokljive oči nisu nešto što samo nelagodu i nesreću stvara, već čak suprotno – može se delovati i u suprotnom smeru.

Kada Kasandra gleda svet samo na desno oko – sve joj deluje lepo, primamljivo, skladno. Kada ga gleda levim – sve je iskrivljeno, mračno, beznadno. Pomešana vizura, s oba oka, stvara, reklo bi se, sliku kakvu svi i inače viđamo.

Elem, vrlo neobična tvrdnja za desetogodišnje dete, a kakve to konkretne efekte ima na smrtnike, tek smo donekle utvrdili. Kasandra veli da ju je baba naučila kako da prokune nekoga urokljivim okom, ili,kako da ga blagosilja, i to desnim, veselim okom. Na osnovu eksperimenata, efekti su prilično nejasni: kada sam blagosiljan desnim okom, čitav dan sam osećao blaženost, kao da je teško breme skinuto s mene, premda je moguće da sam se i sam uverio u ono što želim da osetim. Eksperiment s levim, urokljivim okom, nije urodio plodom, jer bih se navodno trebao osetiti teskobno i mučno, ali to je već moje uobičajeno duševno stanje, tako da promene u tom pogledu nisu registrovane.

Beleške Milene N:

Ko se uhvati istorijske činjenice u narodnom predanju, prevariće se, ko ih zanemari, prevariće se. Svojevrsni tamni vilajet istoriografije:  čovek nikada ne zna na šta da se sigurno osloni.

U ,,Ženidbi Dušanovoj", epskoj pesmi pretkosovskog ciklusa, stefanos Dušan odlazi sa svatovima u latinski grad Leđane, da oženi đevojku Roksandu, ali se suočava sa tradicionalnom latinskom prevaranštinom, i junak pesme, velmoža Miloš Vojinović (prerušen u čobana) mora da prođe brojne svatovske peripetije: da  porazi leđanskog junaka u boju, preskoči tri zapaljena mača, strelom pogodi jabuku kroz zlatni prsten, prepozna Roksandu đevojku među njenim rođakama, kao i na kraju da porazi strašnog latinskog sužnja, troglavog vojvodu Balačka.

O Milošu Vojinoviću znamo malo, ali je u istoriji ostao poznat kao deo Dušanove vlastele, gospodar Gacka, tvrđave koja čuva drevnu Via Narentiu, dubrovački drum, i poznato je da se tokom svog života često diplomatski susretao (ali i krvio) sa latinskim izaslanicima – starim varalicama - te se tako i njegov lik u epskim predanjima uvek suprotstavlja dotičnima. Ime Miloša Vojinovića je zapisano na čuvenoj Dušanovoj povelji kojom se Ston i Pelješac predaju Dubrovčanima za globu od pet stotina perpera godišnje, leta 1333. godine, ali je najviše o njemu očuvano u narodnim pesmama.

O Balačku, međutim, manje toga znamo. Da li je u pitanju metafora, prenešeno značenje kojim se opisuju prevrtljivi Latini, ili je troglavi džin zaista postojao? Da li je stvarno bljuvao plamen i led, ili je to narodna uobrazilja? Možda je u pitanju kakav čovek izuzetne snage i deformisan, pa tek kasnije pretvoren u čudovište, ili je zaista u pitanju  infernalni demon, ili čak,  čitava vrsta čiji su se poslednji primerci protegli čak i do mračnih stoleća srednjeg veka? Ako je tako, gde se onda nalaze njihovi ostaci?

Ovoj ideji doprinose slične priče koje ćemo naći u helenskoj mitologiji– o džinu Tifonu, sinu Geje i Tartarusa, razbojniku koji je mučio i ljude i bogove, bljuvao plamen, činio nepočinstva, a imao je između tri i sto glava (od koje su neke bile zmijske); u germanskoj mitologiji Jotuni, u keltskoj Fomorijanci, podzemni demoni i zavojevači. U iranskoj, zooasterskoj mitologiji, Aži Dahāka, troglavi džin, ubica i sadista, jeste  magus koji raspolaže mračnim veštinama, i kontroliše demone.

Ima li u svemu tome istine, i da li je Balkanom ikada hodilo stvorenje ovakvih osobina i moći, nije za sada utvrđeno.

Kir Naume,

Blago je u mojim rukama. Dokopao sam ga se, lično, ja, iščeprkao sam ga s ovih deset prstiju iz najcrnje jame što u ovom vilajetskom mraku postoji, uhodnički ga preneo iz neme mrtvačke špilje na bistru svetlost sunca, i sad stoji pred mojim očima dok ovo pišem, to moje iskupljenje i putokaz ka – nadam se - nekom srećnijem ishodištu.

Konačno.

Škrinja potkovana gvožđem, a u njoj pregršt srebrnih perpera, i povrh toga kruna opšivena trulim komadićima carskog purpura, i još tamnozlatne grivne i ogrlice, misirski smaragdi i etiopski rubini, mrvljeni ahati, plameni opali, mutni ametisti i plemeniti kalcedon, kao i jedan slavjanski barjak duplo teži od svega toga, bogato prošiven zlatovezom i patinom.

Pozamašan je to početni kapital: ozbiljna stvar, koja preti da na izvesno vreme podmiri i žvalave prohteve proždrljivih barona. Za mene, za nas, za našu ekspediciju, pak, ovo je tek početak. Sada, poštovani kir Naume, možemo početi da razmatramo dalje, i nadam se, ambicioznije planove u mrtvome vilajetu.

O obstojatelstvima u utrobi zemlje, detaljnije ću vas obavestiti prilikom našeg susreta, a za sada je dovoljno reći da smo Petar, Omer i ja odlučili - manje ili više doborovoljno - da se spustimo dole, i okušamo sreću. Ja  sam oduvek zazirao od mračnih, skučenih prostorija, može se čak reći i da patim od određene manije zatvorenog prostora, a nakon ove ekspedicije, moje mnjenje o tome se nikako nije unapredilo.

Kada se kroz dvorane od vlage i skamenjene vode prođe, tuneli se skupe poput kapilara. Dok se čovek kroz njih premeće, tarući ramena o sluz i stenu, ima osećaj kao da se ponovo rađa, unatrag, ka podyemnom svetu mrtvih, iz kojeg se nikada neće vratiti. Budući da se u toj gmizajućoj poziciji čovek ne može nikako okrenuti, ta misao beše donekle i istinita.

Kada smo i bili u stanju da se ispravimo, našli bi se do kolena u crnoj, ledenoj vodi, uvek udarajući glavom o trap, klizajući se po izdajničkom kamenu. Mrak je tu gust i neproziran, a fenjeri samo blede odraze po stenama bacaju. I vazduh je tu mrtav, i tanak, i sisa se kao na slamčicu.

Na svakom skretanju, rezali smo u poroznom krečnjaku putokaz, i Omer je duvao u klarinet. Dug, bezbožnički huk bi uskomešao vrebajući pokrov kaverne, a mi bi ga slušali kao na kakvom bečkom koncertu usred podzemlja, dok glava sriče dalje instrukcije. Ruku na srce, njenom pomoći smo više nego jednom izbegli crne ponornice što se klizavo razjape pred nožnim prstima.

Tokom ekspedicije, međutim, sva žuč strave i užasa koju sam iz korena utrobe osećao, nije bila ni prineti grozi koju su u meni izazivali zvuci tog adskog podzemlja: eho vodenih kapi kao posmrtni doboš, potmulo stenjanje tektonskih ploča, šaptavi piskut laguma, povremeni odjek dalekih koraka što pljuskaju podzemnim rezervoarima. I, ponekad, na obzoriju čulnosti, moglo se nazreti udaljeno groktanje, siktanje, mljackanje, kao i pokoja psovka na nemačkom. Ili nam se sve to pričinilo?

U jednoj od tih kamenih galerija, crnoj i neprozirnoj, zatekli smo zapečaćenu škrinju s blagom, ratni barjak povezan u kožu, rđavu hrpu skršenog oklopa, verižnjači i oružija, ostatke smrvljenih i nagaravljenih kostiju, kao i mnogo, mnogo sasušenog izmeta.

Nije bilo nikoga – kao što je glava obećala.

Povratak je bio vraški težak: trebalo je uz ponovno gmizanje sve to preneti - lekarske račune, utege za kilu i pretrpljenu fizičku štetu ću vam uspostaviti prvom povoljnom prilikom - ali, ono što je najbitnije, jeste da smo stvar isterali na čistac, pa makar nas to koštalo zdrave kičme.

Nije bilo slađeg osećaja u životu, poštovani kir Naume, nego se ponovo napiti svežeg popodnevnog vazduha, i ogrejati promrzle kosti na prepodnevnom suncu. Smejali smo se i radovali kao mala deca. Šteta što radost nije mogla duže da potraje.

Za to veče smo odlučili da organizujemo feštu, i da dovršimo ionako oskudne zalihe hrane i vina, jer nas je sutra čekao put ka Sarajevu, i svim bogatim trgovinama uz put. Odrani su zečevi, osmuđen ražanj, zategnute strune, nauljeni instrumenti, i sve beše gotovo idilično, kada su jecaj i plač presekli naše praznično raspoloženje. Zvučalo je kao da se neko iz dna duše kida. Ubrzo se ženskom naricanju pridružiše i muški hor, i ceo proplanak je razdrljio marame i posuo se pepelom.

Mala Kasandra Arifov se tog poslepodneva prestravila. Iznenada je pomodrela i ispustila dušu na tvrdoj zemlji pod ciganskim čadorom. Svojim očima sam je video, nudeći svoje lekarske usluge – neprirodno bledu, s crnim podlivima oko očiju, hladnu i ukočenu kao da je već danima mrtva, premda se do pre samo nekoliko trenutaka ovde sa drugom dečurlijom igrala.

Stara majka, ona šugava baba vračara, mene je našla da optuži za smrt svoje unuke: premda na devojčici nije bilo bilo kakvog traga nasilja. Psovala me je na ciganskom, nazivala đavolom i crnim vragom i švapskim kurvarom, nasrnula na mene noktima, pljunula u lice, i ko zna kakve kletve bacila. Ja sam se, nimalo junački, povukao pod svoj čador, da zapišem ovdašnje obstojatelstvo, i da pričuvam naš plen. Zapalivši sveću ugarkom, uz poslednji sumrak što se probija kroz platno, nazreo sam lice u tami, sjajne kože i s više mesa u obrazima nego što se sećam; svaki moj pokret pratile su sasušene, kajmakom prekrivene oči.

Glava kao da se pred mojim očima podmladila.

Sve vam ovo zapisujem, poštovani kir Naume, kako bi prilikom našeg narednog susreta mogli o tome da prodiskutujemo, i sagledamo stvari sa naučničke distance. Za sada, plan tvrdo stoji: taljige su natovarene, konji su spremni, brz pogreb ćemo obaviti u cik zore, i onda se što pre zaputiti  dolinom Neretve, preko Mostara, za Sarajevo.
Samo da dugu noć nekako preguramo, i to zjapeće grotlo pored kampa kao loš košmar ostavimo, i da se drugih ljudi, ulica i nepoznatih osmeha nekako dočepamo...

I neka nam Bog bude u pomoći.





Pećine, jame, kaverne, pešteri – čitav dinarski pojas prošaran je ovim vodenim crvotočinama, špiljama i procepima.

Veruje se da su neke tako duboke, da se spuštaju sve do samog srca mraka, u Pakao, i da se u njima skrivaju stvorenja koja retko ili nikad na svetlost dana ne izlaze. Bića o kojima gotovo ništa ne znamo, dok se trapavo tumbamo kroz predsoblje. Poznati su i slučajevi da se veštice i vragovi okome na smrtnike, a da utočište nađu u podzemlju, odakle se često mogu čuti neobični zvuci. Takva je Pećina nad Vražijim virovima ili Đavolja pećina, Dugoveštica, Bogovinska pećina.

Mnoge legende govore i o blagu ovog ili onog hajduka, vlastelinčića ili cara, skrivenom u pećini: jer zaista, i pored toga što se pećine drže za staništa demona, podzemnih karakondžula, crnih aveti i drekavaca, one su istovremeno bile i najpouzdanije sklonište od otimačine, kiše, poreza, čume, neprijateljskih hordi i ostalih balkanskih daždova. U pećinama su se često krivali i sami hajduci, i, logično, koristili ih kao riznice. Primer su Lazarova pećina, pećina Hajdučica, kao i pećine na Staroj planini, u okolini Zlota, blizu Pirota...

Na obali groznice, Neretva. Uhvatila jutros, žeže kost i meso. Lupa po lobanji, tup, tup, tup, oktobarska kiša. Sve posivelo, i stene, i reke, i ljudi. A meni – jeza i cvokot.

Ciganska mađija, veli Petar. Ciganska posla. Najmoćnija s ove strane Karpata. Sasuši ti se koštana srž, hop, ko osmuđeno guščije pero, prestravi se zdrav čovek... Olupani lonac na cvetove, bistra voda i spirala ugarka koja se kovitla... salije ti stravu, Gospode! Oganj u šupak, gvožđe u kosti, topljeno gvožđe u kosti. Duneš u sveću i umre mornar. Pojede ga Levijatan.  Nemoj ispod merdevina, hop. U šumu nosi kamen u džepu, da te vilino kolo ne ukrade. Prekrite sva ogledala kada odem, da mi se duša ne izgubi.

Cigani otišli. Zamađijali i otišli. Samo đubre i psi ostali. Ljuti bili na mene. Posvađali se oko sahrane, teške reči pale. Pa ne sahranjuješ Tutankamona, jebem ti mater, ženo, skrati malo! Ode na pogreb ceo dan. A i kiša krenula. Prekovrnuli se. Jebaću vam majku svima. Oktobarska kiša, kiša ceo dan, po blatu bosanskom: kap – kap...

Bend je okončao svirku, ali je on došao. Došao je u olujnoj noći, na obalu Neretve, baš kad i bolest. Cedi se voda sa čelika, kap, kap, kap, sa trepavica i obraza. On. Teutonac. Breht. Unakažen, prekriven plikovima, ali one blede očurde tu, došao s mačem, goli čelik, ha, nema s tim sprdnje. Goli čelik je vredniji od zlata. Danke šun i aufidersen. Đavo ga odneo! A on jaše, jaše,  na ciganskim taljigama. Hvala lepo i doviđenja. A voda po čadoru: kap – kap...

Samo je Petar sada tu, u čadoru na Neretvi. Nema blaga. Nema jadnog Geznera. Samo su tu Petar i On tu.

Petar šuti.

On mi se obraća. Šišti, bez klarineta, usnama kasapi plitki dah. Oteže, skviči, cvili, kao zrikavac u podne, kao samrtnik. Ali me gleda, s kajmakom na očima.. Gleda i smeši se. On će me čuvati, kaže. On će me od cinganšture sačuvati. Samo mi daj ono što sleduje. Kako opet?

Daaaaj mni, kaže On. Daaaaj mni, da te povedem. Daaaaj mni...

Kako opet?

...Daj menah što sledi. V mene natoči života, topla, milog ljubvenog života, da pvseh pođeme tragom rabožika teutonskog, na vstok, na vstok...

Da li sveti Petar ima kantar na decilitre? Ili je to do sada postalo posve nevažno?

... da voskreplijen se vozdigneš, da tragom Teutona i otetoga blaga na vstok hodiš...

Zar je sve ovo bilo za džaba? I je l' stvarno umre mornar kada duneš u sveću?

... na vstok, preko rijeke Zelenke ...

Prekrite sva ogledala kada odem, da mi se duša ne izgubi.

... v Servijaaah...

A kiša: kap - kap.

Završno sa kriptičnom oporukom na poleđini fotografije, zagrebali smo samo dno kovčega; pisama više nema, i Geznerova korespondencija se naglo prekida. Vreme je da škrinju zatvorimo, i pohranimo je nazad na tavansko groblje porodičnog kućerka u Starčevu. Dalje pred nama, sve je osenčeno spekulativnom maglom.

O sudbini Franca Geznera može samo da se nagađa: poslednji zvanični podatak iz oktobra 1789. godine - zahvaljujući uvek akuratnim Švabama – jeste izveštaj o privođenju izvesnog Florijana Jazbeca, uhapšenog na Mustajbegovom mostu, u Hercegovini. Izveštaj ide u sitna crevca, pa tako još možemo saznati da je dotični Jazbec bio sam, prekriven čirevima i krastama, polulud i izgladneo, s očigledno falsifikovanim dokumenatima, a jedino što ga je razlikovalo od sličnih jurodivih lutalica i besposličara,  jeste inventar dotičnog, koji je sadržao brojne neoporezovane i potencijalno opasne supstancije, narkotike, preparirane ljudske ostatke, kao i pozamašan puščani arsenal, nekoliko bojnih sečiva... Kao i jedan korbač.

O vitezu Teutoncu i nestalom srpskom blagu na ciganskim taljigama, ni habzburška, ni srpska, ni osmanlijska arhiva nisu ostavile nikakvog traga. Doduše, niko se nikad nije setio da Crnogorce konačno nešto pita.

Šta se tu, kog vraga, zaista desilo, i kako se to završilo? Šta nije u redu sa odsečenom glavom? Kamo se denulo blago? Da li je her Gezner zaista bio na pragu otkrića koje ne samo da bi uzdrmalo ranu devetnaestovekovnu filozofiju, nauku i zapadnu misao, već bi i uticalo na čitavo čovečanstvo, da, možda, u svetlu novih saznanja, blagovremeno šukne dijalektički materijalizam na groblje promašenih ideja? Ili je, kako to mnogi rado ističu, u pitanju jedna besramna prevara nekakvog breslavskog lucprda i cincarskog fakina, sve skupa sa vrljavom fotomontažom, nemaštovitim zapletima, plošnim karakterima, dosadnim sitničarenjima, kao i surovo pokradenom folklornom faunom, a sve u cilju ekstrtakcije finansija i zamajavanja vojne administracije?

Na kraju, gotovo je nemoguće prikovati istinu za ovu ili onu stranu. A nije ni potrebno; istina se danas poprilično istanjila. Ušla je u hiperinflaciju i svakodnevno se štanca za svakoga po tisuću primeraka, u papirnatoj i elektronskoj formi, a kome istine tokom dana ponestane, može je u krupnim devizama preuzeti preko klikbejt naslova. Svako danas raspolaže sa pozamašnom butkicom istine u zadnjem džepu, jer nam je to jedino preostalo, da uvek i svagda budemo u pravu. U tako nezgodnim vremenima, ne treba se praviti previše pametan - neko će možda pomisliti da se trsite - već valja postupiti onako kako svi čine, i svoju istinu samoga za sebe izmisliti.

Ako dokaza ponestane, naći ćemo ih na jutjubu.

Priča kaže da je pre nekih četiri - četiri i po milijardi godina, prst Božiji zamešao užareni solarni oblak od metala, prašine i leda, i da se u tom radioaktivnom vrtlogu, u spirali kosmičke nebule od gasa,krša i štroke, nekolicina silikatnometalnih opiljaka ohladila taman kako treba,  tek toliko da se prhka kamena korica nahvata na površini.

,,A zemlja beše bez obličija i pusta, i bješe tama nad bezdanom" – tvrde određeni izvori, i čak saznajemo da je tu, odmah ispod lebdećeg prsta Svarogovog, bilo i nekakve beskrajne vodurine (čije nam poreklo ni dan danas nije baš sasvim jasno). Bezdan i ništavilo, i trebaće još čitava božanska sedmica da protekne, pre nego što prvi Adami i Eve promole svoje njuškice iz zelenih edenskih prašuma. Čak ni najteži slučajevi skepticizma neće tvrditi suprotno: morala je prvo da se razdvoji svetlost od tame, i nebeski svod od vode, more od kopna, da se poseje trava, bilje, i drveće, i ptice i ribe i životinje i insekti, pre cele te ljudsko-bipedalne tarapane koja sledi.

Šest božijih dana ume da se otegne, i zar je neumesno pretpostaviti da se u međuvremenu nešto – nešto nama potpuno strano – nekim uhodničkim stazama umuvalo u ovaj naš svet, baš u trenutku između izumiranja džinovskih kukaca i dolaska prvih ptica?

Da li smo mi danas nešto propustili, ili smo to samo zaboravili?

Jedinstvo u mitološkim hronikama bode istraživačke oči: titanski demoni iz praskozorija vremena terorišu podjednako i suncem opaljeni Peleponez, i promrzle irske obale na dalekom severu; aždaje, guje, smukovi, zmajevi, kecalkoatli, nage i šarkanji se gnjezde podjednako i po sijamskim hramovima, maležanskim pagodama, kao i po kitajskim palatama, balkanskim gradinama, galicijskim tvrđavama, peruanskim kaskadama i kojekakvim kumulonimbusima; crni konjanici iz Pakla donose grozu i strah stanovništvu još od pamtiveka, ponekad pod obrazinom škotskih Dulahana, a ponekad kao panonski Todorci, jelinski Kentauri, radžastanski Džindžari ili, pak, Jahači bez glave iz Uspavane Doline.

Kataklizmične poplave su davile čitava kraljevstva i civilizacije, ostavljajući za sobom samo pustoš i blato, kao i ponekog Noja, Gilgameša ili neimenovanog Atlantiđanina koji kao da iz vodenog groba izlaze.

Teorija ovde postaje nategnuta – mada to ne treba da nas brine, jer je i sam kriterijum redefinisan u poslednje vreme – ali izvesne škole mišljenja upravo u tim htonskim silama koje se kroz čovečansku mitologiju premeću, vide onu Biblijsku Zmiju na Drvetu Jabuke, simbol progresa, ali - šapću neki - i naše ciklične i neprestane propasti. Govore o tome i drevni alhemičarski spisi – pre nego što su farmaceutske kompanije maznule zmiju – ali i reference arijevskih veda: to je pakt sa đavolom, pad iz Raja, ali i legenda o simbiozi čoveka i onostranih sila. Suživot vrsta kaljen nekih tri i po miliona godina: naši preci, kosmati australopitekusi, naši Adami i Eve i ostala zaboravljena rodbina iz crne Afrike, putem žrtve, darova i obreda, stupila je u odnos sa tim božanstvima zemlje, korena, stene i groma, pa, verovatno, i sa pokojim demonom vatre, i taj odnos se, navodno, pokazao kao krajnje lukrativan za obe strane: ritual, žrtva i vera su hranili bogove i sitna božanstva iz doba Perma, dok su naši preci stvorili društvo na temelju primitivnog kulta, i kroz večitu poemu ljudske propasti i ponovog rađanja, u kanibalističkim hronikama što se vuku kao prebijeno pseto kroz milenijume, danas obezbedili potomstvu najvišu civilizacijsku tekovinu: dovoljno metalnih kanti u orbiti, putem kojih možemo deliti džabe video zapise sa pornografijom i slatkim životinjama.

Odsustvo božanskih sila i proviđenja za naših dana, tu očigledno sekularnu stvarnost, pak, naši teoretičari objašnjavaju na krajnje nepouzdan način: setite se tragičnog kradljivca vatre, Prometeja, kažu oni, setite se Prometeja kome orao čitavu večnost ždere džigericu! Setite se Azazela, Palog Anđela, koji je prvi naučio ljude da koriste alate i vatru! Mi smo davno prevarili svoje bogove i božanstva! Ono što je možda bio ugodan dom za kakvog raskalašanog duha: altar i toplota, život, krv i hrana, u jednom se trenutku – negde između Lepenskog Vira, malteškog Hipogeuma i Ura i Vavilona – premetnulo u Njihov zatvor i usud. Mi smo ih zarobili u gvožđe, u krst, u zvono, u hrisovulju i ezan i budistički molitveni točak, u piramidu i stakleni sarkofag sa plastičnom Devicom Marijom ukrašenom đinđuvama. Rastočili smo bogove svojom verom, uzidali ih u temelje Skadra, ponudili fanta sokom. Nema razloga za brigu, vele oni, pojeli smo im džigericu. Neće se bogovi vratiti. Nema više ni Jahvea, ni Peruna, ni Odina.

Ostala boranija što je pretekla – kojekakvi duhovi prirode, lesnici i satiri, nimfe, vile, aveti, omaje i rusalke, zmajevi i ale, urokljivci i cikavci i karakondžule - blagovremeno su rasterani. Neće ni da zucnu. Možete ih potražiti u slivu Amazona, ili daleko na Prokletijama.

Možda je poslednji bio Karlos Kastanjeda, koji je ostavio svedočanstvo o meksičkim vračevima i njihovim neljudskim ,,pomagačima", premda je vreme takvih zamlata davno prošlo. Nema više panonskih taltoša, balkanskih drvida, ili sibirskih šamana. Duhovi danas nemaju s kim  da razgovaraju; zato su se povukli, sakrili, otišli u ilegalu. U daleke šume, i kotline, u legendu i podzemlje.

Ako prihvatimo tu sumnjivu tezu da je Franc Gezner bio žrtva nezgodnih okolnosti i sopstvene preterane ambicije, možemo reći da je imao jedinstvenu priliku da svojim fotografskim okom zabeleži poslednje tragove sveta u nestajanju, na Balkanu, na divljem poluostrvu gde su se duhovi prirode još uvek mitili toplim mlekom, a težaci za uncu vina kupovali dobre vetrove, i to daleko duže nego što je ostatak civilizovanog sveta običavao da radi. Neki će to spočitati jedinstvenom rasporedu Save, Drine i Dunava, drugi će govoriti o slaboj naseljenosti i neprohodnom kraškom reljefu, treći o misterioznim podzemnim vodama, ali, jedno je sigurno: nagli nestanak  (ili bolje skrivanje) tih mitoloških i vilinskih stvorenja, čudnovato se preklapa sa pojavom telegrafa, železničkih pragova, neonskih reklama i rafalnih komšijskih puškaranja.

Vratiće se, kažu, zajedno sa rakovima, vukovima i medvedima.

Geznerova je – možda - zasluga što je makar delić tog materijala preživeo i do današnjih dana, pa ma koliko opskuran bio. Ali, ako smo se već zaputili tom stazom, vredi zagunđati da se onda suočavamo sa više pitanja nego odgovora, i to jeste tačno: teutonci, zduhaći, cigani i carska blaga su se nakratko premetnuli kao knedle u supi istorije, dok je poreklo demonske glave u potpunosti ostalo pod velom tajne. Možemo samo nagađati da drevni bogovi nisu toliko mrtvi koliko bi voleli da mislimo, ili je možda Pakao bio posebno ažuran u bljuvanju gadosti na prelomu vekova?

No, jedna stvar je danas - u godini dve hiljade sedamnaestoj posle Hrista - sasvim jasna: šta god her Franc Gezner podrazumevao u potrazi za Mrtvim vilajetom, jasno je da ga je tražio na potpuno pogrešnom mestu. On se intuitivno okrenuo ka divljini, prašumi Perućice, hercegovačkim visoravnima, bogumilskim nekropolama, zabačenim pećinama i studencima, našavši tom prilikom bogatu mitološku faunu, ali jasno je da to nije ono za čime je izopačeni nekromant zaista žudeo, ne, jer njega je interes uvek vukao na drugu stranu, u samo srce tame, u tajne predele Mrtvog vilajeta,  gde se kriju svi lagumski putevi sudbine i istorije, a koji ipak ostadoše netaknuti, obavijeni crnim pokrovom.

Greška her Geznera je u tome što je Mrtvi vilajet tražio među tim jelinsko – slavenskim prikazama što trepere na rubu stvarnosti i legende, a stvar zacelo suprotno stoji. Uvek i samo, Mrtvi vilajet se nalazio među ljudima, u samim ljudima adamskog kolena...

Ali to je neka mnogo morbidnija priča.

A sto sve ovo ne turis u jedan pdf, da iscitam k`o covek :D

PDF je za štrebere :D

Godina je dve hiljade i sedamnaesta, stiglo je proleće. U košavi se oseća prvi miris leta, gradski parkovi sline blato, a garež se suši na oknima autobusa. Listovi trešnje su prešli u zagasito crveno, ali kesten uveliko cveta, i krošnje su mu načičkane belim klipovima.

Dremljivo čovečanstvo briše krmelje iz očiju, proteže se, češka zadnjicu i greje se na prvim zracima prolećnog sunca. Mljacka i odmahuje glavom... Osluškuje. Negde duboko iz reptilskog mozga, primordijalni glas šapatom govori da je vreme da se napuste zimska skloništa, i da se raskinu varljiva plemenska savezništva; govori da je vreme da se dočeka Ona, boginja rata, seksa, ljubavi i nasilja. Vreme je da se čovečanstvo ponovo pokloni Njoj, velikoj Ištar, ponovorođenoj, vaskrsloj.

Uz tepih bombardovanje i rusku salatu, uz hristos voskrese i vojne parade, uz dobre namere i uranijumske bombe, uz taktike spaljene zemlje i nove sise od aerostatičnih balona, u podnožiju Ištarinog hrama, u jecaju agonije i sladostrašća, ne rađa se samo Boginja, već vaskrsava čitavo čovečanstvo; štrca sperma iz nabreklih džilita i kipi moždina iz prepuklih kičmi, i genocid žrtvenih jaganjaca boji jaja u crveno; tvornice natovljene živine rade punom parom, i kombajni žanju nepregledna polja, dok u pozadini, neprestano štekće rafal: došlo je vreme za prolećno spremanje.

Do tada, mi – kao i svake godine tokom ovih dugih, dugih milenijuma – kidamo vrelu svinjsku kožuru i halapljivo trpamo u usta, masnim prstima čupamo meso s rebara, oblokavamo se, seksamo, i, samo ponekad, nemo odmahnemo glavom  – uh, dobro je, zaobišlo nas je ove godine...

(pojačaj malo vesti, da čujemo šta kaže...)

I dok osmokraki solarni disk vavilonske boginje dostiže solarni zenit, a čovečanstvo, kao mnogo puta do sada, grundira oranice novom prolećnom krvlju, valja se malo odmaći od prvosvešteničkog napeva i crkvenih zvona, od fešte i veselja, i zamisliti se na trenutak.  Gde su sada svi oni otpadnici od svetla božijeg, oni što se kriju od proviđenja u mračnim džepovima zemaljskog šara, izuzeti od ovog humanog stroja koji guzelja ko zna gde? Škart, otpaci, deca podzemlja i mraka? Oni Drugi, što izlaze samo u sumrak solarne godine, kada i Sol Invictus tek čađavo žmirka, a Ištar, Persefona i cela severna hemisfera tonu u Podzemlje? Gde su sada te neupokojene sablasti?

Logičan zaključak bi glasio: otišli su u šou biznis, i sada su upakovani u celofanski omotač od seksa i nasilja, što je ujedno i žig Boginje. Vampirima to lepo stoji, a tako i dolikuje; ipak su oni Ištarina neželjena deca.
Stari Vavilonci su to dobro znali. U tišini najduže noći, kada su bogovi daleko, životopisali su halapljivu Lilit u kravom piru, kao upozorenje za buduća pokolenja. Znali su to dobro i stari Heleni sa svojom Lamijom, i njenim jatom proždrljivih noćnih ptica - Striga, isto kao što su znali i varjaški kovači, koji u ledenim runama zauvek ostaviše svedočenje o neupokojenim draugarima. Na sanskritu, kraj obala svete reke Sarasvati, šapatom se pripovedalo o ljudožderskim leševima koji hodaju, vetalama, isto onako kako su pored balkanskih ognjišta, za dugih zimskih večeri tokom nekrštenog perioda, decu plašili umpirima, nežitima, psoglavima i namovima.

Posle ćemo još vekovima gunđati kako su nam slavu drpili Rumuni, blaženo nesvesni činjenice da se sunce nacionalne sreće konačno i nama jednom osmehnulo, kada smo sasvim slučajno izbegli svu tu sprdačinu koja sledi kada se sa neupokojenim holivudskim čedom spetljaš.

A moglo je biti drugačije. Poznata je civilizacijska tekovina – bilo koje civilizacije, pa i Zapada – da stvari smatra neotkrivenim, sve dok ih sama ne otkrije, i, po mogućstvu, zauzme, i posle to objavi na vestima i u svim tabloidima. Tek je onda klasifikovano. Tako je bilo i sa Novim Svetom, i sa Mesecom, i Marsom, tako je bilo i sa nesrećnim umpirima i tako će biti sa čitavim carstvom mraka koje se vekovima leluja baš tu, negde iza našeg potiljka, u mrtvom uglu oka...






Narodi u slivu Tigra i Eufrata su dobro znali da se svet svake godine nanovo rađa, čelom razbijajući tvrdu, sukrvicom umazanu opnu. Tada sve u prirodi  krene da raste, buja, da kipi, i da se beskrupulozno proždire, pa tako i bogovi i ljudi. U Vavilonu nisu propuštali da taj trenutak obeleže, tako što bi ptičija jaja bojili u mrku boju kore od crnog luka: a posle se kaže da nisu imali smisla za humor.

U Akadiji i Asiriji su je zvali Ištar; Za Aramejce je ona bila boginja Astarta, za drevne Helene Persefona. Ali to su samo najraniji primeri. Sisate, guzate i jedre raspuštenice su bila glavna ljudska preokupacija još pre dvadeset i osam hiljada godina, a verovatno i više: od Brna do Anatolije, iz zemlje samo ispadaju loptaste i pohotljive Venere. Primer koji najviše budi pažnju, jeste Hipogeum u Ħal-Saflieni, na Malti, star preko šest hiljada godina; u dubokim hramskim lagumima izbušenim poput saća, istraživači su našli altar, preko sedam hiljada kostura sa oznakama teškog nasilja, kao i uspavanu devojku od gline (https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/7/7b/245.jpg), kako ležerno i debeljušno džonja nad žrtvenim altarom. Neke stvari, reklo bi se, nikada se ne menjaju.

Kako god se zvala i kroz koju god se legendu premetnula, boginja se svake godine mora spustiti u Podzemlje, u svet mrtvih (uglavnom iz nekih ljubavno-sentimentalnih razloga), i kada ona ode, na svet se spuste mrak, led i hladnoća. Njenim povratkom iz Hada, razbija se ledena pokorica, i život se nastavlja, ili ponovo rađa, kako vam drago.


Neki smatraju da je upravo Boginja objedinila dva suprotstavljena principa: princip stvaranja i razaranja, rođenja i smrti, građenja i rušenja, i da je tim činom obezbeđen motor sa unutrašnjim sagorevanjem koji već četiri miliona godina napaja čitavo čovečanstvu u opštem batrganju i ujedanju na putu do zvezda.


Kasnije religijske interpretacije su namakle smokvine listove, uvele tabu teme, no-no reči. Nasilje je opravdano višim ciljevima, a seksanje je zabarušeno. Kao da su se ponadali da će, jednom ako je zaborave, božansko proviđenje, taj neuhvatljivi stroj uništavanja i stvaranja, konačno da stane (nisu bili u pravu).

Neki u svemu tome vide samo prirodni princip koji važi za sva živa bića, a uslovljen je meterološko – biološkom dinamikom; drugi smatraju da je moć apstraktnog razmišljanja dobrano sludela ,,primitivnog" čoveka. Neko u Ištar vidi samo osmokraki simbol  kontrole čovečanstva od strane tajnih haldejskih organizacija, još od Mesopotamije – i možda su u pravu.

Što se ovog istraživača tiče, pak, stvar je poprilično jasna: Ištar je čuvar dve kapije. Obe kapije su nam životna preokupacija: kroz prvu kapiju svi doguzeljamo na ovaj ledeni svet, prekriveni sukrvicom, samo da bi kasnije, čitav život zacelo, jurili da se kroz nju vratimo, ceo život noktima grebemo, samo da bi se u njoj konačno, na samo tren ili dva, zauvek rastočili (poneko se zbuni, doduše, pa onda potraži sporedni ulaz). Ištar je čuvar Pičke, i to nikako nije uvreda. Ali i ne samo to. Božanski karusel baca mnoge senke po zemlji, i postoji ona druga strana, mračnija, na čijem kraju Ištar čuva poslednju kapiju, onu kroz koju se nikome ne prolazi, i svi se mučki batrgamo da nas kroz nju ne umetnu.

Evo šta Ištar, u vavilonskom mitu, kaže Ereškigalu,  čuvaru Podzemlja:


[/i]

Quote from: Scordisk on 21-04-2017, 16:42:24
PDF je za štrebere :D

Да...дакле, што не туриш то све у ПДФ и да исчитамо то ко човеци? :P

PDf je nekako konačan, kada ga turiš u pdf, gotov si, nema šta više tu da se radi, a ja ga turim na radionicu, čisto da ponekad dobijem i neki komentar, tu i tamo :D

[/b]


Da bi pročitali knjigu umpira, moramo da se vratimo tamo gde nam civilizacijska dresura nalaže: na sam začetak zapadnonaučne spoznaje problema, odnosno, u zimu 1880. godine.

Stegao je januar, mraz je nad severnom hemisferom. Sunce nakratko progviri, ali tek kao mrlja na nebu, poput sladoleda od vanile razmazanog po hromu. Ištar je potonula u Podzemlje, beli smetovi su pojeli  polja; proviruju samo razbacane truni ravničarskog žbunja, šaša i mrtvih useva. Huk Dunava se sveo na obično krckanje leda, inje se rascvetalo po oknima crkvi, a čovečanstvo je uz božićne vatre i drevne vradžbine sahranilo bogove leta, baš kao što su Rimljani nekada ispraćali Sol Invictus, Nepobedivo Sunce.

U ovom poslednjem času, ledena pokorica se hvata po zamandaljenim oknima čovečanstva: Evropa i Azija miruju, kao štenci u korpi, tek poneko povremeno zacvili, zakuka, lizne junačke rane. Osmanlije se bolno meškolje, Englezi se propinju da što bolje vide severnu obalu Afrike; Habzburg se naslanja na Dinarski masiv, Romanov džonja obgrlivši crnomorske kneževine, dok Balkan, kao i obično, bubri poput gnojave rane– ali sva će ta pitanja morati da sačekaju do leta, kada boginja ponovo vaskrsne, i prolećna infekcija se proširi.

U ovom poslednjem času, senke postaju duže, i rastu im prsti. Utrnuli zraci sunca se ogledaju na ledenicama: mrtvo carstvo zime se spustilo na svet, i dovelo je sva svoja čudovišta sa sobom.

O tome se još uvek ponešto sluti, ali ništa pouzdano ne zna.

Godina je hiljadu osamsto i osamdeseta, i ulicama Budimpešte provejavaju čađ, dim i mršava vejavica. Kaldrma prekrivena štrokavim snegom, lica prolaznika i potamnele fasade, mokri fijakeri i mermerni junaci, mostovi od železa i bljuzgavi bulevari – sve je u mreži svetla i tame, kasnog popodnevnog mraka i plavog plinskog sijanja. U daljini, odjekuje tandrkanje tramvaja i kloparanje konjske zaprege.

Udaljena graja tek prigušeno dopire do kancelarije Armina Farkaša, neznatno vibrirajući po prozorima. Armin sedi za radnim stolom svoje činovničke kancelarije u Kiralyhegy utczi, nosatog profila osenčenog žutim svetlom  uljane lampe. Tek povremeno lizne palac pre nego što prevrne hartiju; nabio je cviker i kratkovido čkilji u polumraku.

Sto je prekriven papirima, starim novinskim isečcima, prepisima, rukopisima, pečatiranim priznanicama, kao i ponekim izvodom iz arhive tajne policije, Evidencbiroa.

Jer, zaista, Armin Farkaš, ćata u filijali Vojnog Ministarstva, sredovečan i proćelav, uvučene vilice i vodnjikavih očiju koju navodi katarka od nosurde, dakle, čovek potpuno dosadan, siv i neupadljiv, zapravo  je doušnik, žbir, bezimeno lice koje iz budimskih salona i peštanskih bircuza, iz kuće i iz crkve, iz univerziteta i sa štajge u pet ujutru, krade reči i šaputanja, glasine i poveravanja, kletve i ispovesti, i nekim lagumskim, pacovskim kanalima ih nosi u crno policijsko podzemlje Habzburga, koje je – sudeći po retkim svedočanstvima – smešteno u samom centru Zemlje, usred Pakla.

No, to što je Armin Farkaš na platnom spisku policijske mreže Evidencbiroa u Budimpešti, u direktnoj službi Habzburške krune, ne treba da zavara: to ga uopšte ne sprečava da tajno šuruje sa mađarskim liberalima u parlamentu, i posredno, sa samim prvim ministrom Kalmanom Tišom, ugarskim batinašom iz Nađivarada, niti  sprečava Armina da mrvice informacija usput prodaje Turcima, Englezima i Prusima, pa čak i Ukrajinskoj narodnoj partiji, Čehoslovacima, Socijaldemokratama i Srpskohrvatskoj stranci; Farkaš je čovek svoga vremena, i trguje s kime god, širom dvojne Monarhije, samo da je spreman da nečim uzvrati, da nešto smulja ili zaduži, da kakvom informativnom kontrabandom plati ceh, zaista je svejedno, Farkaš je otvoren za dogovor. Osim s Rusima, naravno, nikada s Rusima ne posluje, iz ideoloških pobuda.

Pored toga, Armin Farkaš je težak antisemita, uprkos - ili baš zato - što mu pokojna baka s majčine strane, Elza Bastion, potiče iz ortodoksne Aškenazi porodice staroga Budima. Ta psihološka cepanja ne prolaze bez posledica: Armin takođe piše lošu poeziju - stih mu je patetičan i katastrofalan, a omiljene su mu rodoljubive teme posvećene ,,vitoj lepotici Panoniji"  – ali on sebe, uprkos otrovnim kritikama, potajno vidi naslednikom slavnog mađarskog sina, Šandora Petefija. Zato običava da se petkom uveče nalije lošeg tokajca, hrkne šlajmaru po najnovijoj zbirci poezije, i kad-kad fizički obračuna sa kolegama liričarima, u poetskom klubu smeštenom u bircu pored parka, odmah na dnu Fotha utcze, osim, naravno, ako se smisleno ne udruže, jer valja izbatinjati uspešnije kolege...

I, što je za ovu priču možda najbitnije, Armin Farkaš je – posredno i na mala vrata, doduše – uveo vampira kakvog poznajemo u zapadni šoubiznis. Vikipedija će mu kasnije odneti slavu, baciti je u krilo daleko poznatijeg imenjaka – i daleko većeg žbira i vucibatine - Ármina Vámbérya, za koga se navodno pričalo da je decenijama kasnije inspirisao Brama Stokera da napiše ,,Drakulu", i vampira za vjeki vjekova prikuca za Rumuniju, odnosno Transilvaniju, te da demonskim crtama uneredi jednog od poslednjih i prvih hrišćanskih velmoža koji su krvavocrvenim tragom iscrtali međe svoga carstva (lako je to mogao biti i Đurđ Branković, a šta bi smo onda radili).

No, istina je da će upravo Farkaš -  decenijama kasnije, doduše - u poludobrovoljnom izgnanstvu u Škotskoj, uz burbon i gulaš od divljači u džentlmenskom klubu, gospodinu Stokeru ispripovedati priču koja ga je proganjala godinama.

A sve počinje sada, dok nebo tamni iza okna, a Armin Fargaš prevrće stranice vojnog arhiva i žurno hvata beleške, samo par časova pre nego što će ih, povezane konopcem od magareće dlake, poslati na jug, u Bosanski Protektorat, na adresu sarajevskog Generalštaba, po hitnom nalogu barona fon Hofmana.

Kao stari doušnik Evidencbiroa, svašta je Armin Fargaš u svom životu video – pogotovo iz nezvaničnih arhiva, gde su se obavljala istraživanja za Ono – i nisu ga više mogli iznenaditi ni železni cepelini, ni eksperimentalni logori likantropije u Bukovini, ni galvanizovanje leševa u peštanskim lagumima, pa čak ni lov na dunavsko čudovište – ali je ovaj izveštaj, što ga je visoko rukovodstvo bosanskog kontigenta s velikom hitnjom tražilo, bio drukčiji. Nikakav budalasti eksperiment, već još gore, potraga za fantazmama i sablastima:

,,Vampirska pošastu u selu Kisiljevu" – bledi se olovom utisnuti naslov na stogodišnjem novinarskom papiru. ,,Die Wiener Zeitung, 12. februar, 1726. godine", stoji u zaglavlju. ,,Da li vampiri haraju dunavskom Krajinom?" - druga buđava hartija. ,,De masticatione mortuorum in tumulis" '- knjižurina s debelom koricom od hrastovine, od sveštenika Rafta, izdanje iz 1756. godine...

Previše, čak  i za zamlate iz oklevetanog odseka Evidencbiroa, sve te nedorečene izučavaoce natprirodnog. Nije vampir nepoznata stvar. Upoznala se Evropa s njim još pre sto godina, baš kada i taj nesrećni Cajtung, pisao je o tome i veliki Gete, u svojoj ,,Korintskoj nevesti", ali i ono ubogo piskaralo Ozenfelder, sa svojim sprčkanim erotskim poemama. Dakle – buđava vest. Stara tema. Vampir. Pa ipak...

Plamičak uljane lampe povremeno zatreperi, zakrcka, iskašlje crni dim – kao da se nevidljiva paučina uplela u oganj – i senke poskoče između zavesa i drvenih registara. Napolju se smrklo, prozor će da prepukne od zime i mraka.

Fargaš žvrlja šifrovane beleške – do osam časova mora  sve poslati kurirskom vojnom službom, kao da se o prvorazrednoj državnoj tajni radi – a vremena je malo, i treba utefterisati najosnovije. Razgrće papirčine sa stola. Uzima debelo povezanu studiju sa pečatom tajne arhive železne krune,  i okreće prvi list.




Fargaš kratko beleži naslov i inicijale. Ne zvuče mu poznato. Liže prst, okreće stranu.

Mrak se zgusnuo oko stola od debele hrastovine. Utihnulo je tandrkanje tramvaja. Fargaš razgrće tanki list za zaštitu fotografije.









Fargaš okreće narednu stranu.




POLIZEIBEHÖRDE:  Ime?


FROMBALD: Erih A. Frombald, kameralprovizor druge klase, vama na usluzi, gospodine.


POLIZEIBEHÖRDE:  Frombald?

FROMBALD: Da, gospodine.

POLIZEIBEHÖRDE:  Iz kog distrikta ste rekli?

FROMBALD: Nisam ništa rekao. Iz temišvarsko-banatskog, gospodine.

POLIZEIBEHÖRDE:  Okrug...

FROMBALD: Vojne Krajine, gospodine. Obod Militargranice...

POLIZEIBEHÖRDE:  Sedište?

FROMBALD: Proletos sam prekomandovan u Temišvar, u komoru. Zdravstvene poteškoće, znate...

POLIZEIBEHÖRDE:  A pre toga, Frombald?

FROMBALD: A pre toga? Pre toga, Augsburg, gospodine, u Švabiji. Tamo sam počeo službu, kod pisara prve klase, her Grapke. Pekao zanat. Posle sporazuma u Požarevcu, služio sam pri vojnoj administraciji, u oslobođenim zemljama. Logistički štab feldmaršala Eugena Savojskog u beogradskoj županiji, gospodine. Potom Ostrova, pa Požarevac, Balvanište kraj Pančeva...

POLIZEIBEHÖRDE:  I?

FROMBALD: I... Gradište... Gradaštanski okrug...

POLIZEIBEHÖRDE:  Gradište, Frombald. Od kada tamo služite?

FROMBALD: Služio, gospodine... Proletos sam prekomandovan u Temišvar. U Gradištu sam služio kao kameralprovizor druge klase još od... Od avgusta, leta gospodnjeg hiljadu sedamsto dvadeset i treće, rekao bih...

POLIZEIBEHÖRDE:  Rekli bi ste...

FROMBALD: Da, gospodine.

POLIZEIBEHÖRDE:  Slabo se prisećate Gradišta, Frombald, posle gotovo pet godina službe?

FROMBALD: Tako nekako, gospodine. Malo je to mesto, ne znam da li vam je poznato, na južnoj obali Dunava... Neugledna varoš, ni po čemu upadljiva. Pravoslavna crkva i ušorane ulice, okružene crnim čempresima i močvarnim rastinjem... Nije lako pleviti tu otomansku jalovinu, ne bi li se zapatio koren administrativne i zakonske kulture... A da ne spominjem hajdučiju i aramejstvo... Ne mogu se pohvaliti da sam se u Gradištu oplemenio kakvim bogatijim sadržajima i asocijacijama...

POLIZEIBEHÖRDE:   Čempresi, močvara i hajduci, Frombald?

FROMBALD: Možda i poneka čaplja...

POLIZEIBEHÖRDE:  Boga mu, da vi niste kakav liričar, Frombald?

FROMBALD: Uveravam vas, gospodine, ja sam samo nemaštovit.

POLIZEIBEHÖRDE:  Ništa više, Frombald? Nikakve druge ,,asocijacije" na Gradište nemate?

FROMBALD: Ne... Ne bih rekao, gospodine...

POLIZEIBEHÖRDE:  Ne sećate se neobičnih događaja iz 1725. godine, Frombald?

FROMBALD: Nisam siguran o čemu je tačno reč?

POLIZEIBEHÖRDE:  O decembriju 1725. godine...

FROMBALD: Mislim da mi zvuči poznato...

POLIZEIBEHÖRDE:  Slučaj Petar Blagojević. Pisale su o tome sve bečke novine... Dešavanja o kojima ste vi lično referisali vrhovnoj komandi.

FROMBALD: Ah, pa naravno... kako da ne... gospodine. Petar Blagojević. Tako je... Što ne rekoste ranije...

POLIZEIBEHÖRDE:  Prisećate se sada, Frombald?

FROMBALD: U opštim crtama, da...

POLIZEIBEHÖRDE:  Koje su to opšte crte, Frombald?

FROMBALD: One što su zapisane u izveštaju beogradskoj komandi, kao što ste lepo primetili gospodine... Slučaj, po mom skromnom mnjenju, preko svake mere preuveličan... Lično krivim naše novindžije i njihove strvinarske navike...

POLIZEIBEHÖRDE:  Primedba prineta k znanju. Opišite nam potanko šta se, po vašem skromnom mnjenju, dogodilo tog decembrija, 1725. godine...

FROMBALD: Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, gospodine... Nisam imao ni vremena ni sredstava da stvar isteram na čistac, no, izgleda da je kakva neimenovana epidemija - kolera možda - probudila atavističke, paganske nagone u domicilnom stanovništvu, što je dovelo do neugodne scene raskopavanja pokojnika... To su Slaveni i Vlasi, gospodine, rase sklone...

POLIZEIBEHÖRDE:  Od početka, Frombald. Ne vrdajte u opšta mesta. Opišite nam kako je sve počelo.

FROMBALD: U... Negde u decembriju... Gospodine... Počelo je sa upokojavanjem izvesnog Petra Blagojevića iz sela Kisiljeva, nakon čega je usledio niz smrtnih slučajeva, što je dovelo do plahovitog duševnog stanja sugrađana. Pozvali su nas, odnosno, mene kao kameralprovizora i  protođakona Ilića, gradaštanskog popa, da prisustvujemo raskopavanju groba dotične persone, osumnjičene za protivzakonito delovanje s one strane groba... Nismo ih mogli sprečiti da leš oskrnave kocem, odnosno, seljane nismo mogli sprečiti, a da se i sami ne izložimo opasnosti...

POLIZEIBEHÖRDE:  Opišite leš, Frombald.

FROMBALD: Bez znakova raspadanja, gospodine. Neobičan medicinski fenomen... Samo je nos bio načet crvotočinom.

POLIZEIBEHÖRDE:  I?

FROMBALD: I beše neobično rumen...

POLIZEIBEHÖRDE:  To je sve?

FROMBALD: Možda bih mogao da dodam - mada to može biti i optička varka, fantazma usled preuzbuđenosti – i oči pokojnika behu neobično žive i pokretljive... Kao da su nas pratile, gospodine, a posle... Posle je...

POLIZEIBEHÖRDE:  Da?

FROMBALD: Posle je došlo i do grčevitih spazmi, kada ga seljani natakoše na kolac... Uz muklo zavijanje neutvrđenog porekla... I... I... Povraćanje krvi, gospodine...

POLIZEIBEHÖRDE:  Pokojnik je povraćao krv, Frombald?

FROMBALD: Da... Da, gospodine, tako nekako...

POLIZEIBEHÖRDE:  Kada ste rekli da su neobične okolnosti počele?


FROMBALD: U... U decembriju, gospodine.

POLIZEIBEHÖRDE:  U decembriju, Frombald?

FROMBALD: Da, gospodine...

POLIZEIBEHÖRDE:  Što se praviš lud, Frombald?

FROMBALD: Gospodine?

POLIZEIBEHÖRDE:  Koga bre ti zajebavaš? Šta si pisao u oktobriju? Lično baronu fon Urlihu?

FROMBALD: Gospodine... Ja... Ne...

POLIZEIBEHÖRDE:  Zahtev za hitnu intervenciju beogradske pešadijske divizije u gradaštanskom okrugu, potpisuje Erih A. Frombald, kameralprovizor druge klase, u oktobriju rečene godine?

FROMBALD: Ah, gospodine... Izvesni nemiri među stanovništvom... I hajdučija...

POLIZEIBEHÖRDE:  Nemirna vremena, biće. Dakako. Pogotovo u novembriju:  molba da što pre pošalje husarski puk i uspostavi sanitarni kordona u gradištanskom okrugu! O ćemu je reč, Frombald?!

FROMBALD: Znate, kada počne zima, krađe postanu...

POLIZEIBEHÖRDE:  Krajem novembrija, međutim, preko veze iz Varaždina, šaljete tajnu poštansku pismetu Svetoj Stolici, adresiranu na papu Benedikta lično, pozivajući se na pomoć u borbi protiv demonskog malefikarijuma i paklenih sila... Pismeta je presretnuta, ako želite da je ponovo pogledate, Frombald...

FROMBALD: Ja... Ja... Nije bilo do mene, gospodine! Nije do mene! Baron Ulrih je rekao da je tako najbolje za sve! Samo... Ja... Ja... Kako sam mogao... moj posao, moje zvanje... Samo sam pokušavao da učinim ispravnu stvar. Postupao sam po naređenjima! Eto!

POLIZEIBEHÖRDE:  Lagali ste u zvaničnom izveštaju, Frombald. Poričete li to?

FROMBALD: Ali samo jer nisam mogao baronu Ulrihu po komandnoj dužnosti da se usprotivim! Samo zato! Fon Ulrih je rekao da nema potrebe da ceo izveštaj opterećujemo slučajem za koje ne postoje dokazi...

POLIZEIBEHÖRDE:  Dakle, nadređeni vam je kriv?

FROMBALD: A šta sam mogao da učinim? Ako mene pitate, baron je samo želeo svoju nesposobnost da sakrije i prikrpi, jer dok je on podigao svoj visokorođeni tur s beogradske tvrđave, i odgovorio na moje pozive, bilo je odveć kasno! A ja, ja sam dva meseca upozoravao i pisao, i stavio glavu u torbu, i izgubio i živce i zdravlje, i da li je neko rekao: bravo, Frombald, učinili ste pravu stvar! Ne! Nego: hajde, der, Frombald, da crnicom zaborava  i falsifikata čitav slučaj prekrijemo i zatabanamo, i potom se napravimo kako se ništa nije dogodilo! A vas posle, Frombald, možda i uhapse usred noći, izvuku iz rođene postelje i bace na neodređeno u lagum, samo zato što...

POLIZEIBEHÖRDE:  Pustimo to za trenutak, Frombald. Recite nam šta se stvarno dogodilo te 1725. godine...

FROMBALD: Pakao, gospodine... Pakao se dogodio...

POLIZEIBEHÖRDE:  Budite malo konkretniji, Frombald...

FROMBALD: Koliko konkretniji da budem?! Pa ni sam ne mogu sebi objasniti šta se zaista dogodilo!

POLIZEIBEHÖRDE:   Ne prihvata se. Od početka Frombald. Kada ste prvi put zapazili nešto neobično u selu Kisiljevu?

FROMBALD: Mislim... U stvari, siguran sam. Sada sam siguran, mada to onda nisam mogao znati... Sve je počelo s leptiricom...

POLIZEIBEHÖRDE:  Leptiricom?

FROMBALD: Sa noćnom leptiricom, da. Pojavila se jedno jutro u štali... Velika kao osrednji pas, sva dlakava i nakostrešena, rasipajući prah sa krila kao prašnjavi talog s vrha biblioteke... S parom antena dugačkih poput ruke, koji su slepački pipali grede na štali... Ja to, doduše, nisam video. Ana mi je rekla...

POLIZEIBEHÖRDE:  Ana?

FROMBALD: Gospođa Frombald. Bog neka joj dušu prosti. Staložena žena - ne, izvinite - žena valkira, s voljom od čelika. Hrabrija od bilo kog muškarca, da tako kažem. Ali nije volela noćne leptire. Pogotovo ne te glomaznije primerke. I to još u oktobriju, kada prokletinja i nema, nikada ih nema u jesen...

POLIZEIBEHÖRDE:  Saberite se, Frombald. O čemu vi pričate? Kakve to veze ima sa Petrom Blagojevićem i događajima iz Kisiljeva?

FROMBALD: To sam se i ja u početku pitao. Znao sam da me Ana ne bi lagala, ali u štali ničeg nije bilo. Ničeg. Samo krš i lom, potpala i polovne stvari, to je služilo kao obična ostava, a ne prava štala, pa se nije baš moglo u njoj manervisati, i zaista, svakakve živuljke bi mogle da se nastane u toj tarapani od čavlića i drveta. Tada, međutim, ništa nisam slutio... Na žalost. Ali, kako sam mogao znati da je kriva ciganska kontrabanda u mom dvorištu? Nikako, gospodine!

POLIZEIBEHÖRDE:  Kakva ciganska kontrabanda, Frombald, o čemu trabunjate?

FROMBALD: Banda, gospodine moj, cela ciganska banda! Deset muškaraca, dva konja, taljige, s osam gvožđem okovanih kovčega punih zemlje! Jutro pre toga ih je leutant Hišner zatekao na drumu prema Gradištu. Nisu imali nikakvu dokumentaciju, ništa, ni pasoše ni putne dozvole. Jedva su nemački naklapali. Mađarski – ič. No, ti kovčezi puni zemlje su budili pažnju, i posve logično i u skladu sa dužnostima, her Hišner je posumnjao na kakav šverc, kontrabandu, pa je kargo zadržao u Gradištu, dok se ne obavi detaljna inspekcija... A kako je hodnik do spremišta kazamata bio previše mali i uzak, tako smo ostavili zaplenjenu robu u mom dvorištu, pod prismotrom, naravno...

POLIZEIBEHÖRDE:  Šta ste pronašli u sanducima, Frombald? Oružije? Robu? Tragove zločina?

FROMBALD: Ništa, gospodine. Baš ništa sumnjivo. Samo sveže prekopanu crnicu. Ponekog rovca, glistu...

POLIZEIBEHÖRDE:  Frombald, stanite. Ispovest nije zadovoljavajućeg kvaliteta. Trabunjate kao ludak. Ako su vaši živci zaista u tako mizernom stanju, primenićemo određene medicinske zahvate koji  mogu poboljšati učinkovitost...

FROMBALD: Gospodine... Ja vam samo govorim kako je bilo! Da steknete pravi uvid u paklene dubine, u igre magle i senke u koje sam se ja, kao ponizni sluga Carstva i njegovog visočanstva Karla Šestog, nosioca železne krune, protiv svoje volje umešao! S kakvim hadskim fantazmama sam morao da se izborim, potpomognut samo posprdnim kreveljenjem iz beogradske županije!

POLIZEIBEHÖRDE:  Dobro, der, Frombald, smirite se. Hoćete duvana pod kutnjak? Ne? Dobro... Udahnite duboko. Manite sada leptirice i Cigane. Recite nam više o smrtnim slučajevima. U izveštaju piše – osam žrtvi za devet dana. Šta se tačno dogodilo?

FROMBALD: Oh, da, bilo je osam žrtvi. Osam registrovanih. Proverenih. Utefterisanih... Ali vremenski okvir je malo sužen: trajalo je to mrcvarenje mesecima. A i tu evidencija nije bila baš najjasnija... To važi samo za žrtve koje je ščepala onostrana sila, demon, malefikarijum – kako god vam drago - a da ne spominjemo kolateralnu štetu u materijalu i ljudstvu, za koju je baron fon Urlih predložio da se iz finalnog raporta– onog što su ga se novinarčine dočepale – izbaci.

POLIZEIBEHÖRDE:  Onostrana sila? Malefikarijum? O čemu vi pričate Frombald?

FROMBALD: I meni je bilo teško da pojmim, gospodine, sve dok se nisam osetio lično ugroženim. Kada krenu da grebu po vašem kučnom pragu, gospodine, bića s one strane groba postanu daleko uverljivija...

POLIZEIBEHÖRDE:  Kakva bića, Frombald?

FROMBALD: Morate da me pustite da završim... Ovako... Par dana nakon što smo pustili Cigane iz bajboka – u zakonu ništa ne stoji o švercu zemlje – sve je bilo mirno. Gradište je smrdelo na dim i paljevinu, a okolo behu  blato, kiša i magla -  uobičajena dunavska jesen. Zaboravio bih i Cigane i leptiricu, kao što i jesam, kada su pritužbe počele da stižu iz Kisiljeva. To je selo na Dunavu, milju i frtalj uzvodno od Gradišta. Malo mesto, usred močvare, ali sa poljoprivrednim dobrom na rečnoj adi i sa skelom, i seljani su svakodnevno iznosili robu na varošku pijacu. Jak tranzit. Sa tim namernicima su stigle vesti...

POLIZEIBEHÖRDE:  Vesti?

FROMBALD: Priče. Šaputanja. Umirali su ljudi. Mislilo se da je reč o nekakvoj epidemiji. Čuma, možda. Crna smrt. Sećate se, gospodine, šta je štampa pisala o Marseju, samo par godina pre toga? Kada je dvadesetih kuga odnela pola grada? Logično, poželeo sam da ispitam i tu mogućnost. Poslao zahtev za pojačanja, fon Urlihu, na koja nikada nije odgovorio... Te smo leutant Hišner, doktor Bastion, pop Rade Ilić i ja posetili Kisiljevo, i obavili egzeminaciju poslednje žrtve, još pre ukopa. Taj je bio četvrti po redu, skeledžija, zaboravio sam mu ime. Ništa sumnjivo na njemu nismo našli. Nikakvi tragovi bolesti. Sve dok, naravno, doktor Bastion nije predložio da pokojnika... iznutra pregledamo. To je dovelo do izvesnog negodovanja domicilnog stanovništva, selo se usprotivilo, i po cenu sopstvene sigurnosti nismo mogli da nastavimo sa postupkom... Ali je doktor Bastion ipak krišom utvrdio jednu stvar..  U žilama pokojnika nije bilo ni kapi krvi. Beše isceđen kao sudoperina krpa...

POLIZEIBEHÖRDE:  I do kakvog je zaključka došla ta navrat-nanos formirana komisija?

FROMBALD: Nije ga bilo. Nikakav medicinski fenomen nije to mogao objasniti. Nije bilo tragova nasilja. Čovek je bolovao od groznice par dana – i prestravio se. Sahranjen je na groblju, uz opelo, i kako dolikuje - pop Ilić je to obavio - ali to nije moglo zaustaviti govorkanja, glasine. Pričalo se o nekakvom vragu u močvari. O zlu koje se uvuklo u atare Kisiljeva...

POLIZEIBEHÖRDE:  Konkretizujte, Frombald. Konkretizujte.

FROMBALD: Priče, gospodine, svakakve priče su stigle, čak i do mene... O noćnim hodačima koji opsedaju raskrsnicu kod starog groblja, tamo gde se put deli za Popovac, Topolovnik i Kisiljevo... Pa da ribari viđaju bele prikaze, avetinje i utopljenike, kako se batrgaju obalom, duž Dunavskog nasipa, oko ostrovskog rita, pa čak i do grebena neke srednjevekovne utvrde, Rama... Da stvar bude gora, i druge nepodopštine su usledile. Čudnovate nesreće, pomor marve, plesan i buđ na zimskim zalihama, ukišeljeno mleko isceđeno iz vimena, kokošija jaja puna gnoja...

POLIZEIBEHÖRDE:  Šta ste još preduzeli, Frombald? Niste valjda očekivali da vam beogradska komanda svaki problem reši, pre nego što odlutate u fantazme?
   
FROMBALD: Bio sam prinuđen da zavedem striktni čas, i da uvedem noćne patrole. Stanje je bilo rovito.

POLIZEIBEHÖRDE:  Kako je to pomoglo?

FROMBALD: Ne mnogo. Ljudstvo se uzbunilo. U Kisiljevu smo bili na ivici pobune: jedva smo zadržali seljane na posedima. Imali smo i par dezertera, a svi su ponavljali isto: da se neko neimenovano zlo nadvilo nad selo, pa i čitavu močvaru. Neprestano su stizali zahtevi da se otkopa grob Petra Blagojevića, koga su sumnjičili za čitavu smutnju. Pop Ilić je u početku odbio da u tome sudeluje – pozivao se na neki srednjevekovni zakonik koji to strogo zabranjuje – premda ni ja nisam odobravao tako nešto. Ali nismo imali mnogo izbora... Na kraju smo samo sudelovali kao svedoci...
POLIZEIBEHÖRDE:  I?

FROMBALD: Sve je istina kako stoji u izveštaju... Osim jedne, ključne činjenice... Buraženje te grobljanske spodobe nije se pokazalo odveć učinkovito... Već naredno veče su prijavljene sumnjive kretnje na raskrsnici kod starog groblja. Narednog jutra, pop Ilić – koji beše posebno uzdrman prizorom - ispričao se hitnim obavezama, i otišao je da poseti rodbinu u Sremskim Karlovcima... Više ga nikada nisam video, a samo tri dana kasnije, mrak je prisvojio još jednu žrtvu...

POLIZEIBEHÖRDE:  Sigurni ste da smrtni slučaj povezan sa prethodnim događajima, Frombald? Ljudi inače umiru...

FROMBALD: Da, da... Siguran sam. Žrtva je... odnosno, bila je, moja žena... Ana Frombald.

POLIZEIBEHÖRDE:  Naše saučešće. No, da li bi ste nam detaljnije predstavili slučaj?


FROMBALD: Ana... Gospođa Frombald je sve češće viđala noćnu leptiricu, onu što pati od elefantazije, do duboko u novembrij. U početku samo ujutru ili predveče, na tremu, u štali, napola skrivenu u živici ili dovratku podruma... Ali onda su počele i noćne posete. Ana se žalila na teške, mučne snove kojih se ujutru ne bi sećala, ničega zacelo, osim teškog, zglavkastog tela koje prekriva prozorsko okno i sakriva mesec. U početku sam to pripisao živčanoj rastrojenosti kojoj su žene sklone, ali, videvši šta sam već video, bio sam skloniji da poverujem Aninoj priči... Ali... Zadocnio sam. Debelo sam zadocnio. Trebalo je ranije Anu da sklonim odatle, u banju, ili kod sestre u Brod, bilo šta, a ovako.... Ana Frombald se, nakon jednodnevne groznice, prestravila petnaestog decembrija, u ranim jutarnjim časovima, pre nego što su sveće utrnule. Tada je doktor Bastion konačno obavio obdukciju...

POLIZEIBEHÖRDE:  Kakav je bio zaključak? Vodili ste zapisnik?

FROMBALD: Moja... Gospođa... sve što je pisalo u izveštaju, gospodine... poslao sam fon Urlihu... Nije nikada odgovorio...

POLIZEIBEHÖRDE:  Šta je u izveštaju stajalo?

FROMBALD: Reakcija na sečenje je bila burna... Svojim očima sam video kada je... Ana... Vrištala je... I koprcala se... Da nisam trog jutra lično posvedočio kako jadnica ispušta dušu... Ali ne... Nije bilo krvi, dapače – ni trunčice krvi nije u pokojnici preostalo. Nije bilo kao sa pokojnikom iz Kisiljeva... Tamo su šikljale fontane krvi, a ovde, sve suvo, i, Bože oprosti, sve je smrdelo na užegla jaja i trulo meso... Nakon toga je to stvorenje – jer to više nije bilo Ana –klonula, kao lutka kojoj su presečene vrpce.. Doktor Bastion je stigao da obavi kratku egzaminaciju, i utvrdio je da truplu nedostaje utroba – kao da je hirurški uklonjena, ili rastopljena ili... Pojedena... Nije bilo ni pluća ni džigerice... Sve sem digestivnog trakta i srca, zacelo... To je jedino iznutra preostalo... A potom je leš... Leš je... Sahranili smo, gospodine, samo krvavu sluz i prah...

POLIZEIBEHÖRDE:  Naše saučešće. Šta ste potom preuzeli?

FROMBALD: Napisao pismo papi Benediktu. Priča se da je on sveti čovek, od naroda. Trebala mi je pomoć... Ili egzorcizam.. Pročitali ste i sami... Gospodine. Nakon sahrane, doktor Bastion i cela njegov porodica su skelom prešli na sever, a i mnogi drugi su pošli za njima. Nije višo bilo nikoga da ih zadrži: ostali su još samo leutant Hišner i odred lokalne milicije, par vašljivaca i ostalih zbrda-zdola regrutovanih Vlaha, ionako preopterećenih noćnim patrolama..  A meni je bila neophodna pomoć. Bilo čija... Tada se, treći dan nakon pogreba, u Gradištu pojavio on... pop Božidar Krmpota, iz Mitulića....

POLIZEIBEHÖRDE:  Pop? Kakav sada pop?

FROMBALD: Tako se predstavio. Pop Božidar Krmpota, žrec grkoiustočne crkve, Srbin iz Like... Odnosno, nije on bio pravi pop, već raspop, lišen dužnosti, razumete, samo što ja to onda nisam mogao znati... Bio je stranac, niko ga ranije u Gradištu nije video, ali eto, pojavio se, u mantiji i kaljav od zimskih drumova, ispred zakatančene crkve, u rano jutro. Ranoranioci koji su ga zatekli, rekli su da je stajao kao kip, ili – Bože me oprosti – kakva avet u magli. Mogao je i celu noć tamo da provede, kada niko normalan ne bi promolio nos preko praga, čim sunce zamre. Leutant Hišnermi ga je doveo meni, mada nije na prvi pogled nije bilo razloga. Imao je putne isprave, sve je bilo regularno. Međutim, pop Krmpota je proputovao kroz oslobođene zemlje, i tvrdio je da mi može pomoći. Hišner i nije imao izbora, pravo da vam kažem, povelik je taj pop bio...

POLIZEIBEHÖRDE:  Šta vam je taj Božidar Krmpota rekao?

FROMBALD: Prvo sam ga procenio za kakvog fakina, lucprda, jurodivog ludaka... Tako je i delovao, velik kao medved, zamršene brade, razrokih, bledih očiju... Katastrofalno je kasapio nemački jezik. A ipak... Rekao je štošta neočekivano...

POLIZEIBEHÖRDE:  Ne okolištajte, Frombald.

FROMBALD: Rekao je da zna za našu nevolju sa umpirima – tako ih je nazvao, gospodine, prvi ih je imenovao, i uklonio veo misterije sa močvarnih aveti – i rekao je još da zna kako da nas tih demona oslobodi. Da je to njegova popovska dužnost! Naravno, tada nisam znao da je izdata poternica za Božidarom Krmpotom, niti da mu to nije pravo ime, je l', kao ni zbog čega je gonjen...

POLIZEIBEHÖRDE:  Vi ste to ozbiljno shvatili?

POLIZEIBEHÖRDE: Vi ste to ozbiljno shvatili?

FROMBALD: O, da... Svim srcem sam prihvatio. Imenovanje je pola puta ka pobedi. Plašimo se samo nepoznatoga, gospodine. Kada je terminolški odredio našu pretnju – nazvavši ih umpiri – naježile su mi se sve dlačice na vratu. Video sam rupu u rešetki. Ali ne samo to, gospodine...

POLIZEIBEHÖRDE: Da?

FROMBALD: Crni pop je znao još nešto, nešto što niko drugi nije spomenuo, osim jedne osobe... Rekao mi je tada, tog jutra, da moramo brzo delati, pre Najduže noći, pre Božića, i uloviti njega, Dužda... Maticu, razumete. Uzrok problema... Ili, kako ju je Krmpota u jedan mah nazvao...

POLIZEIBEHÖRDE: Da?

FROMBALD: Leptiricu. Moramo da uništimo leptiricu, tako je rekao... I još jedna stvar... Njegova cena, znate... Nije bio previše skup...

(nastavak u odeljku B)

...

Farkaš okreće stranicu

...Fargaš okreće stranicu...


[Napomena istraživača: pismo je deo privatne prepiske koja se čuva u biblioteci pravoslavnog manastira Grgeteg na Fruškoj Gori, Srem. Zapis prenosimo u originalu, pisan na srpskom, kao i prevod na nemački jezik]


Preljubimi i dražajši moj!


Evo me, fala Bogu, natrag u otečestvu, gde prejahal sam u Gradište, krasnu varoš na obali Dunava. Četvreti je dan mog prišestvija, i govorim bez ikakvog licemerija i samoljubja – došao sam bio u sušti čas i zdravo blagovremenstvo, jer crno se zločastije pospustilo na ove predele. No, o ovdašnjem obstojatelstvu još mnogo spominjaću, tek samo za preduslovije može se reći – nadežda mi je sladka da pri koncu sam moga putovanja.

Ali, da ti prvo ispripovedam o priključenijama koje me ovamo dovedoše, a kasaju se ovoga našeg svetog posla i namerenija, ali i blagopolučija celog čelovečeskoga roda, i jeste vsegdašnji nišan mojega po svetu hodanja, koje neki iz njihove visoke milosti jeresi naizvati udostojavaju.

Hodeći mnoga ljeta ovim našim šarom, džadama kroz Epir i Tesaliju, kroz zemlje Primorske i staru Serbiju,  išao sam samo s jednim namerenijem: da pratim sled zlopolučnih koraka Noćnika, nepostižim putima s one strane groba, sve dok smertoubistvenom umpirskom jestestvu na rep ne stanem i čelovečeski rod ovoga zla ne izbavim! Sireč, othodio sam jesenas od zločastih planinskih verhova Očnjaka, Jezera i Bogićevice, što ga žitelji pod hudim imenom Prokletija naizvaju, tragom zverobraza i njegovih crnih žreca, čerez Kosova Polja i Prizrena, duž Ibra i dalje, kroz peštere, kotline i tminu, kao da noćna krila pratim, rasuždujući da On, kopilan vražiji i nežit, mog je namerenija sovestan, i da kani od mene uteći – ali gde, nisam mogao spoznati. Ma, nastavila se naša hajka, tako, sve dok u varoši Karanovcu, gde se sudaraju ćesarija hristijanska i osmanska, i gde se husarske vojne i tatarski pukovi sabiraju čerez Austrijsko – Turskog predela, njegov trag u potpunosti nisam zametnuo!

Nevaljalo malodušije pade na serce moje, i tu ni sam ne znam kako, se ustavim; Kao kakav siromaški pas, izgubljen se nađem, napravim korak jedan, ftori, pa se vratim nazad, k bašči, i mehani, i pazaru, među žitelje i rukodelce, i vsegda njušeći Njegova zla traga; Njega i njegovih adskih raba i poslužnika. No, ne bude ni vešti ni abera ni kakvih noćnih, demonskih prikazanija i zločestija – koje se kao najsigurniji sled do sada pokazan bio; nađem se ja tu nimalo kadar svrh česa kako valja rasuždavati i misliti, i kojim putem krenuti? Vozvratiti se na Kosovo, i odabrati vtori krat, u staru Serbiju i na bereg Belog mora prezimiti? Ili krenuti v Ćesariju, i uzdati se u nadeždu da ću se tamo sa zlopočulnim nežitom ftori put sresti?

Budi blagomu nebesnomu promislu, te se odlučih za vtori put, u predele Moravske pod upravom nemecke železne krune, a u tom namereniju mi je od velike polze bio moj blagodetelj iguman Dositej, jer on mi isposlovaše pasaport kaštigovan ćesarskim insignijama, te bezbedno pređem u otešestvo, i udarim duž Morave.

Tu ti pređem u Paraćin, utvrdu na reci Crnici, gde izbrojim mnoge domove, i  stenoviti kaštel, i pazar i silne husarske pukove, jer varoš stoji za sedište resavskog dištrigta – sreza – od kad su ga Avsrtijanci zauzeli bili. Tamo ti ja prenoćim u hanu, i tako mi Hrista spasitelja, kakve sreće i ščastije, kad isto veče polučih vešti o priključenijama u gradaštanskom distriktu, na bregu Dunava. Zaklinjaše se hanski jabani, da se kakva prejestestvena i smertoubistvena sila zlopolučno ostrvila na žitelje krajine, izazivajući kob i pomor. Brojna kazanija su stizala sve do beligradske opštine, vele, do Karanovca i Tamišvara, no, ako sam nešto poznao na ovome mom putešestviju, to je da se vojna nemecka i ugarska, premda brojna, u zemlji nasledija poslednjih srpskih despota, koju oni nazvaše oslobođene zemlje, oseća kao da je štacionirana po kazni – te se tako i ponaša, i u predel ima dosta aramjestva i  hajdučije, pa nije umno očekivati da će kakvu blagopolučnu pomoć dati i pružiti. Ne hoteći čekati ni časka, ja skelom pređem Crnicu, i udarim kolskim putem na Gradište, gde se moje vežestvo i sposopstvije u istrebleniju kojekakvih demona, vargi, zverobraza, nežita i namova samo na polzu žitelja mogu pokazati.

Po prijatiju u Gradište, u mom sercu žeravice sumnje i malodušija bilo nije – jer da bolje znao nisam, pomislio bih da je kakva hunska horda pregazila predel, oteravši vsegda u grob ili u zbeg. Za pečalno stanje kakvo se vsegda može videti nakon avstrijsko-turske vojne, ovo ipak bi previše. Tek u avliji cerkve pravoslavne, zatekoh obersetera nemeckog, blagočestog Erika Frumbalda, i vsegda po tuce momaka s kojima bi ovaj hodio po krajini, a čije mi skazanije o prejestestvenim priključenijama koje od jesenas predel opsedaju, možda nekom zvučale kao beslovesje, ali su mom uhu i sovesti bile zdravo vrazumitelne – jer ja sve to videh i iskusih lane u Pčinjskoj dolini, a leta pre u Moravskom kraju, kada vampirić Arnautin Pavle čitava sela kao kugom odnese. Poznadoh tada, na sledu sam koraka crnog Noćnika i njegovih hudih đavoljih žreca, na koncu mojega putovanja!

Tu ja iskažem oberseteru Frumbaldu od kud idem, i za čim, i da bih želio, ako bi se moglo, kakav sojuz utanačiti, da se vsegda umpirskom zlu doakamo! No, moramo biti hitri – kazao sam– jer pre novog goda što ga po gregorijanskom kalendaru slave, moramo po ispravnom namereniju i planu da delamo, jer u noćima do Bogojavljenja, onog našeg, julijanskog, tokom nekrštenih dana, crni petli noću bude mrtve, i umpiri stiču veliku moć, ta ja to vrlo dobro znam.

Opremimo ti se mi tu zlatnim oružijem, glogovcem i trnom, katehizisom  i vodom nesečenom i posveštenom, ađazmom, sve kako valja i potrebuje u ovom našem svetom poslu činiti i raditi, te kad se tako opremimo, sočinimo načertanije, da utefterimo sve one ugursuze što se prestraviše pod crnim krilom Noćnika. Obeležimo na zemljopisu svaki grunt, les i mesto noćnoga zlopočinija, i onda krenemo redom otvarati grobove i vampiriće trebeti i iskorenjavati. U tom poslu, od velike polze mi se nađoše soldati iz Gradišta, jer posal je bio vesma mučan, ponajmanje što se čelovek mora špacirati po močvarnome kraju i kičmu lomiti ašovom po mraznoj zemlji, već čto se prizor u utrobi groba vsegda nelasan i otvratiteljan pokazao: da ga kakva svirepa lavica ili medvedica s noktima svojim na parčeta rastrgne, čelovek bi pre izabrao, no trnom glogovcem vampirčiće u naručije Božije ispraćao.

Pak, mužestvo je naše  zdravo potrebito, sovetovao sam, jer vampirčić, tek prestravljeni nežit u grobu nemušto deluje – ali kada nekršteni dani nastupe, taj ugursuz za svakako je nepočinstvo sposoban, i treba ga vsegda izbušiti. Ma, to je tek pola mužestva, jer pričina i uzrok zločinija je zakopan i sakriven i ne može se lasno vozreti – a to je Noćnik, demon vavilonski, veliki umpir, Nam, koga po pravdi Boga mora bez oklevanja utamaniti.


Jer, ljubimi moj, za ovih mnogih ljeta kako pratim sled nežita što veliko zlo čeloveku nanose, moje znanje, vežestvo i rasudije glede ove jestestvene stvari izobrazilo se, te ja bolje poznam svet nama no žita, bolje sobražavam puteve umpira no mirskih i cerkvenih ljudi, i premda moje pripoznatstvo koje treba na blagost i polzu čeloveka da služe, često među žiteljima sablazan izazivaju. Ma, ja ti o tome mogu kazivati, ti već i sam znaš šta naši cerkveni oci o tome nakazuju, i mene mnogi osuđuju što se ja svoje popovske dužnosti odrekoh; no, ja volim da me ljudi za svoju prostotu osuždavaju, nego da me moja sovest obličava i osuždava, pak ti i bez straha od tvoje pritvornosti i nerasuždenija mogu kazati: nebeska promisal i pretskazanije Božije javilo se mni na ovom putešestviju, i taj aber toliko je znamenit i tako se kasa interesa celoga čelovečeskoga roda, da bi zaista smertni greh bio da ja to ne spomenem.

Sireč, sobrazio sam jednu stvar: da vsvegda ovoga vremena, živeh u predrasuđeniju da se Noćnici stare Serbije, iz svoga stoletnog sna i  vekovnih grobova nečajno i iznenada vozdižu bez pričine i rasuždenija, i da svoje zlopolučije po čelovečeskom rodu nasumično čine; no, ja tada spoznadoh da demoni iz praskozorja povesti moraju imati čvrsto namerenije i nakanu, a to je da čerez  Dunava, u Srem i Banat i slobodne zemlje hristijanske pređu.

Ali, umpir i nežit čerez reke i pokretnih volna ne može uprav hoditi. Ne može, sireč, no ako se voda ne smrzne, a les i zemlja s groba umpirova kao senoviti korabalj posluže. To znam, jer svojim očima sam video.

Ne znajući kakvo nepočinstvo i aramijstvo s onu stranu Dunava neupokojenici smeraju, znam pak jednu stvar: da ih u tom pokušaju moram vospetiti, i zločestom jestestvu Noćnika tačku udariti, ali, druge strane, nadati se da razumni bogoljubitelji, istinoljubitelji i opštega dobra i polze želatelji, blage duše i poštena srca ljudi, muževi cerkovni i mirski, moraju se razbuđivati i sverh ovih vešti s većim pronicateljstvom rasuždivati; a ovo što mi na bregu Dunava činimo, tek je početak borbe i sraženija čelovečeskoga protivu hudih sila Pakla.

Serdečno pretpočitavam da ako nebeska promisal povede moju ruku u  namereniju istrebljenja umpirske nemani, da ćemo u buduštim danima se razgovarati lepo i ljudski, ali do tada, pišem ti ovo poslanije o mojim putešestvijama i priključenijama, o događajima počtim i budućim, tebi na sud i rasuždenije, te zaključavam ovo pismo, prebivajući i pročaja

Božidar Krmpota

U selu Kisiljevu,

decembrija 20, 1726.





Glogovac – senovito drvo. Dok bor i leska mogu, a i ne moraju biti senoviti, u zavisnosti od toga da li rastu na grobu ili kakvom drugom mestu koje bi ukazalo na njihovu senovitu prirodu, glog je uvek senovit, odnosno, nastanjuje ga demon (ili drvo jeste demon) koji se, ako smrtnik postupa na pravi način, može odobrovoljiti, postati moćan saveznik u borbi protiv drugih demona, boleština, jalovosti i padavice. Da bi se glog odobrovoljio, mogu mu se prineti pogačica, vino i voda.  Da bi se glogove moći sačuvale, grane se nikada ne smeju seći  gvožđem – niti bilo kojim drugim metalom - od kojih inače vile, demoni i duhovi zaziru. Upotrebite kamen, ruke ili zube.

Glog je, beleži Veselin Čajkanović, sveto drvo sprske mitologije, i baš kao Igdradisl, na njegovim krošnjama stoji ceo svet, dok je za stablo vezan crni pas koji glođe glog. Tek ponekad se pojavi sveti Petar, prekrsti se, pa se glog vrati na staru meru. Ako Petar jednog dana okasni, čitav svet će propasti.

Senovito drveće, a pogotovo glog, moćan su apotropeon protiv nežita i namova. Ako se koristi na pravi način, glog može apsorbovati bit vampira, i na taj način ga ukoreniti, učiniti bezopasnim, izolovati ga. Za ovo je dovoljan i jedan glogov trn.

Danas se od glogovih bobica uglavnom pravi čaj koji je navodno dobar za srce, a koji u Kući čaja košta i vrtoglavih tri stotine dinara, jebo ih tri stotine dinara da ih jebo. Pored toga, ostala je i stara narodna: "lako je tuđim kurcem gloginje mlatiti", što je tako jednostavno, zdravorazumno i lepo rečeno, i uliva nadu da za Srbe još nije sve izgubljeno

....

FROMBALD: Svakako je bio lud, u to nema sumnje. Krmpoti je falila neka daska u glavi. Ili dve. Samo da mu u  oči pogledate, kao u starozavetnog proroka! Jurodivac iz pustinje! Da je rođen par vekova ranije, negde u Misiru, valjda, prizivao bi taj jata skakavaca i sumporne daždeve... Ili jurišao na Saladinove horde, oslobađao Hristov grob. Krstaš, kažem vam, retkog formata.  Takve danas ne možete da vidite, osim možda u nekim ruskim manastirima, i petparačkim romanima. A tek kada počne da drži propoved... Često je to radio, tih dana. Uhvatio bi svakoga ko bi bio voljan da ga sluša. A i one koji nisu... Brundao je onda o nekrštenim danima i neupokojeim umpirima, o slugama Đavola i gospodarima Noći, o Sudnjem danu i poslednem boju Neba i Pakla... Potpuna fantazmagorija, ako mene pitate. Pola stvari ga nisam ni razumeo, bio je to jedan katastrofalan postupak sa nemačkim jezikom. Latinski – tek tu i tamo. Uglavnom to slavonsko njunjanje i hromkanje! A kada vas pogleda, kao da će svakog trenutka da podivani sa plamenim žbunom.  Ali... Znao je o tim vampirima više nego bilo ko drugi... I... I imao je plan.

POLIZEIBEHÖRDE: Plan?

FROMBALD: Koristili smo se vojnom mapom. Prvo smo utefterisali sva mesta gde su noćne prikaze primećene.. A potom nas je raspop naterao da raskopamo celu okolinu Kisiljeva...Svako označeno mesto smo posetili. Ogroman jedan posao... Na svu sreću, sneg tada još nije napadaopa smo mogli prepoznati znake: ulegla zemlja, neobjašnjive rupe, crvotočine u pesku... Mrtvaje i žabokrečine koje mraz nikako nije prekrio... Kao da je nešto ledenu pokoricu lomilo. A u crnoj zemlji, spavali su oni...Kada bih vam rekao koliko neupokojenika smo našli... Kao sivi, krastavi kropmir da vadite. Mora da je sve što se prestravilo u ovome veku, najednom iz groba podiglo... Mrtvi – a živi. Vampirčići, tako ih je Krmpota zvao... Kada je baš zavejalo, uzeli smo konja vranca – neku seosku ragu, zacelo – pustili da luta, pa gde stane – tu bi kopali. Kada ih nađemo, bušili bi ih naoštrenom granom glogovog drveta. Uvek bi... Vrištali su, i krv bljuvali. Plakali krvave suze... Kao sunđeri, kao krvave krpe da cedimo... I.. I tako sve do Nove godine, a onda...

POLIZEIBEHÖRDE: Onda, Frombald?

FROMBALD: A onda... Krmpota je verovao da će u danima zimske kratkodnevnice taj Neupokojeni, uzročnik čitave zbrke,  steći izvesnu snagu, moć, i da će probati da pređe Dunav. Nije umeo da mi odgovori o čemu se radi. Nekakav staroslovenski demon, rekao bih... Ali, stvorenje je imalo meki trbuh. Postojala je slabost. Tako je Krmpota tvrdio – da vampiri ne mogu preći pokretnu vodu. Zato su oni Cigani nosili les – grobljansku zemlju  - u kojoj počiva magijska moć. Samo uz zemlju sa groba, stvor je mogao preći preko.... I dokopati se severne obale, Banata, čitave ravne Panonije, gde bi mu celo Carstvo bilo na raspolaganju... Morali smo da ga sprečimo.

POLIZEIBEHÖRDE: Šta ste preduzeli?

FROMBALD: Postavili smo stražu. Gde se voda mrzne, kuda bi neprijatelj pokušao proboj, sve smo uzeli u obzir... Led na Dunavu je bio krhak, nestalan, izmicao je pod nogama... Prelaz izuzetno opasan... Ali neprijatelji su mogli samo preko ade da pređu, nikako drugačije. Samo preko Ostrove. Inače bi se utopili. Svako veče smo na cičoj zimi držali mrtvu stražu... Kao da sam čitav život proveo lutajući po smetovima, čkiljeći fenjerom u mraku. Tada sam izgubio komad uha i nožni palac, navukao mraz u kosti koji,  evo, vidite, i dan danas vučem... Trajalo je to, kao da večnost krckamo. A onda, u mrtvo doba, četrnaestog januara malo posle ponoći, došlo je do okršaja. Raspop Krmpota i još četvorica momaka su držali zapadnu stranu ade. Nismo ni znali šta se događa, dok nije počela pucnjava... Kao da Osmanlijske horde napreduju! Kada smo leutant Hišner i ja stigli na lice mesta, bilo je već kasno. Jedan momak – Vid Stefanović, neka mu Bog dušu prosti - umro je na licu mesta, u okršaju sa Ciganima, a drugom – neki bunardžija po imenu Bucur – njemu  je bila isečena džigerica... Preminuo je tri dana kasnije. U svakom slučaju, uhapsili su trojicu Cigana. Bili su ljudi... Živi ljudi. Ostali su poginuli, ili se razbežali... Soldati su mi se zaklinjali da su ovi na leđima preneli gvožđem okovan kovčeg... Verovatno isti onaj koji je stajao u mom dvorištu. Ipak, prešli su na adu, na Ostrovu... Nastavili smo hajku. Krmpota je vodio, pretražili smo celo ostrvo, ali Ciganima nije bilo ni traga. Niti sanduku i les niti... taj vampir, ili šta god to bilo... Većali smo na koncu. Velika je bila šansa da su se utopili, Dunav je bio... Bio je zaleđen, ali varljiv. Krhak. Gutao je neoprezne. Niko pod teretom nije mogao preći na drugu stranu. Krmpota je zahtevao da nastavimo potragu. Na kraju smo se složili. Jedva smo prešli na sever, u Banat – već je počelo da sviće kada smo se dočepali druge obale. Kao po ogledalu da hodate, gospodine... Satima smo lutali u zavejanoj šikari i oko podneva odlučili da se vratimo nazad. Nije bilo tragova, ničega... Samo je ludi raspop odlučio da nastavi poteru. Ostavili smo ga u smetu, i vratili se u Gradište.

POLIZEIBEHÖRDE: Šta se potom dogodilo?

FROMBALD: Po povratku, utvrdili smo se u seoskoj crkvi. Gradište je bilo polu napušteno – polu zabarakadirano. Pokušali smo kako znamo da lečimo ranjenike... I uglavnom smo gubili ranjenike. Dan, dva potom, pojavila se vojna intervencija. Fon Urlih je valjda konačno dunuo u trumpetu, i na čelu husarskog puka napustio beligradski srez, da vidi šta se dešava. Imao je šta i da zatekne – napuštena sela, desetkovane jedinice... Razrovano staro groblje, kao blago da smo tražili! U intimi gradske kuće smo zajednički sastavili izveštaj za dvor u Beču, o Petru Blagojeviću kao glavnom krivcu. Seljačko sujeverje, tako je to trebalo da zvuči. Ludi Srbi i vampirska posla. Samo zbog moje intervencije, na moje insistiranje, zbog Ane, zbog svega što se dogodilo, uneli smo u raport barem naznaku istine... Nisam želeo da sve ode u bestraga... Na kraju sam dobio povišicu i savet da sve što pre zaboravim.

POLIZEIBEHÖRDE: A potom, Frombald?

FROMBALD: Stvari su se smirile, naizgled. Nije više bilo neobjašnjivih smrti, samo one stare, dobre, poznate, od starosti i bede... A i noćne prikaze su nestale. Niko više nije viđao pokojnike noću. Stanovništvo se vratilo – one koje su husari mogli da poteraju nazad. I sve kao da smo zaboravili, samo, gospodine, ja to nisam mogao, vraćajući se stalno na Anin grob... Nisam mogao da zaboravim, i to me je osetljivo živčano stanje koštalo zdravlja, budućnosti, svega, gospodine, da sam na kraju insistirao na premeštaju...

POLIZEIBEHÖRDE: Imate li ikakva saznanja o daljim kretanjima popa... raspopa... Božidara Krmpote?

FROMBALD: Posle one večeri, nikada ga više nisam video. Otišao je na sever, dalje u Banat, jureći zimske aveti. Tek sam naredne godine, nakon premeštanja u Temišvar, našao neko staro izdanje Cajtunga iz dvadesetih, i prepoznao njegovo ime u nekom skandalu koji je uključivao skrnavljenje manastirskih grobnica, negde u Sremu... Nisam ni znao da ga je policija tražila. Zaista nisam znao da ga čeka robija. Možda je već i uhapšen. Ne bi me čudilo. Premda, to bi ste vi trebali bolje da znate od mene. A ako ste ga već skembali, onda mu recite...

POLIZEIBEHÖRDE: Da?

FROMBALD: Recite mu da je pogrešio. Da je grdno pogrešio. Umpir nikada nije prešao na sever – u potpuno je pogrešnom pravcu Krmpota krenuo. Trebalo je da se vrati. To stvorenje – šta god ono bilo – ostalo je negde na adi, na Ostrovi. Samo se toga nismo setili. Ukopan je negde, čeka bolji trenutak. Znate, gospodine, ako je sve što sam čuo o tom stvoru istina, kakvog značaja za njega vreme ima? Nikakvog. A zemljoradnici na adi vele da se ponekad, za vreme uštapa, na Ostrovu ne sme ići, jer se čudne pokore tamo dešavaju... Pogotovo u mlinovima, gospodine, mlinare nikako nismo mogli zaposliti. Obratio sam pažnju na to... I... I znate šta sam video tog proleća, malo pre nego što sam dobio premeštaj?

POLIZEIBEHÖRDE: Šta, Frombald?

FROMBALD: Leptiricu, gospodine. U krošnji sasušene bukve, na sredini ostrva, u kasno predveče sam zatekao ogromnu leptiricu, veću od kakvog lovačkog psa, dlakavu i nakostrešenu, krila prekrivenih prahom, kako dugačkim, dugačkim antenama opipava mrtvu krošnju oko sebe...

(Primedva priređivača: Frombaldove sumnje su potvrđene nakon tajne pretrage. Ostrova se nalazi pod upravom kneževine Srbije, i pošto smo dobili dozvolu za ekskavaciju, pod izgovorom arheološkog istraživanja, otkrili smo dokaze o ovoj tvrdnji. Za dalje informacije, pogledati odeljak B i priložene materijale: eksponate 1/73, 5/73, 6/73, 8/73; materijale prikupio i uredio F.G.)




Beleške Milene N: austrougarska vojna mapa iz osamnaestog veka, deo ,,Dunavske studije". Privatna kolekcija.

Mapa prikazuje selo Kisiljevo na Dunavu, u sastavu KuK Monarhije nakon Požarevačkog mira (danas u Srbiji, na granici sa Rumunijom), kao i najbližu okolinu. Istočno od Kisiljeva je označeno groblje i drum koji se razdvaja za Topolovnik i Veliko Gradište. Rečna ada Ostrova je upisana kao poljoprivredno dobro sa mlinovima, tek napola kultivisano. Kanal između ade i kopna je sedamdesetih godina dvadesetog veka pregrađen, i tako je napravljeno Srebrno jezero, danas poznato letovalište.

Na mapi su crvenim mastilom ukrižena mesta: raskrsnice, mrtvaje, baruštine, napuštene gradine. Oznaka na sredini rečne ade je kasnije dodata u Geznerovoj ,,Dunavskoj studiji", i navodno obeležava počivalište demona.

Istorija pamti brojne slučajeve izbijanja vampirskih napasti, i premda je nauka odlučila da ih otpiše kao kobnu mešavinu sujeverja, kolere, tuberkuloze, tifusa i sifilisa, ostaje nam ipak da se osvrnemo ka nekim slabo razmatranim činjenicama.

Prvo, sve poznate vampirske epidemije su se isključivo dešavale u poznu jesen i zimu, pogotovo tokom zimske kratkodnevnice, inače u mnogim kulturama sadašnjim i prošlim, označen kao period kada se linija između ljudi i natprirodnih sila posebno tanji.

Drugo, vampirske epidemije su uvek počinjale naglo i razvijale se izuzetno brzo i brutalno, sa srazmerno velikim brojem ljudskih žrtava; kada bi se ugasile, učinile bi to podjednako iznenadno, što ostavlja prostora da se polemiše o jednom predatorskom metabolizmu koji je do tančnina usavršen, i koji sa određenom namerom i organizacijom deluje.

Treće, i možda najbitnije za razumevanje vampirskog posla, jeste problem tekuće vode: naime, sve vampirske epidemije su se javljale u slivu velikih, teško prohodnih reka i drugih vodeno - prirodnih granica, koje za ovu sortu, može se pretpostaviti, predstavljaju teško premostivu prepreku. Primera je mnogo, a mi ćemo se zadržati samo na nekoliko:

Na arheološkom nalazištu Perperikonu, u sadašnjoj Bugarskoj, otkriven je grob sa kosturom muškarca prikovanog za les gvozdenim kolcem proteranim kroz grudi. Nalazište se nalazi na vrhu brda, u blizini naselja za koje se sumnja da je tračkog porekla, staro preko pet hiljada godina, i, treba dodati, lokacija se nalazi priklještena dvema rekama: Perperekom i Ardom, kao i brojnim manjim potocima i planinskim rečicama.

U Istri, u blizini grada Pazina, poznat je slučaj Jure Granda, povampirenog seljaka koji je morio svoje sugrađane u selu Tinjan, u zimskom periodu godine 1672. Ta oblast centralne Istre je poznata kao kraški predeo ispresecan brojnim kavernama i podzemnim vodama, a najveća prirodna prepreka je ponorna reka Pazinčica. Epidemija je posustala nakon izvesnog vremena, a pretpostavljalo se da je dekapituacija pokojnika tome doprinela. No, već 1692. godine se vampirska epidemija ponavlja, i to u obližnjoj varoši Peroj, na obali Jadranskog mora.

U Istočnoj Prusiji (današnja Kaliningradskaja Oblast u Rusiji), 1721. godine se, na ušću reke Šešupe i reke Nemane, čitava sela pomorena, za šta se sumnjičila neka onostrana sila.

U Novoj Engleskoj, istočni Konektikat, krajem osamnaestog veka došlo je do ,,vampirske histerije" (https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/9/96/Believe_in_Vampires.png), kada su brojni ljudi umirali u zimskom periodu, i to na teritoriji omeđenoj Maunt Houp Zalivom i rekom Kvinebaug.

I, naravno, dobro nam poznati primeri Save Savanovića (na obali Drine), Pavla Arnautina (sliv Morave) i navodnog Petra Blagojevića, na najvećoj rečnoj prepreci Balkana, Dunavu.

Da li su ove epidemije bile uzrok vampirskog pokušaja prebacivanja na drugu obalu – kao i zašto bi uopšte neupokojeni demon migrirao bilo gde i kakvi ga motivi na to nagone – ostaje u velikoj meri nedorečeno.

Citam  xlove5

E, zahvavaljujem :)

...negde iz kazamatskih dubina, dok praškasti sneg prekriva Sarajevo, u zimu 1881. godine, odjekuje glas...

Marš u pizdu materinu! Marš napolje! Raus!

Nisam raspoložen za tebe, aveti! Ne sada! Ne večeras!

Nije mi ni jasno šta tražiš ovde... Nema ništa više da se se isisa iz jadnog Geznera. Ništa! Ostala je samo žila, kost i tegoba. Ništa da se glocne, ništa nad čime se može osveta izvršiti. Samo ljuštura. Bez kajanja, bez krivice... Bez isprike i sažaljenja. To sam utuvio u glavu i onom salcburškom muželožniku, krvavom baronu fon Hofmanu, te ako me je on konačno ostavio na miru, on i njegove disciplinske mere goveđom žilom, utuviću to i tebi u glavu, ponoćna utvaro. Nema izvinjenja. Nema kajanja.

A i čemu? Kome ćeš ti pa nedostajati? Cigančica s urokljivim okom, pazi molim te? Roditelji su ti rondali na sahrani, to ne sporim, premda imaju još buljuk takvih. I imaće ih još, hvala Bogu. Agnjec si božiji, možda? Ionako vas ima previše.. Dosadni ste kao vaške, vi ptičice nevine. A kasapinova sekira – samo radi.

Shvati: tako stvari stoje, tako se rotacija odvija. I nema milosti ni za koga. Svi smo tu, na trpezi ili ispod nje.  Čoveka poderu iz materice kao psa krvavog, i znaš šta i kako dalje ide: hajde, brže, kmet, dođi ovde, skoči tamo, donesi to, plati tamo, svinjo lenja, lopove prefrigani, trči amo, trči tamo, razbojniče bedni i fukaro zamazana, ako budeš krvario – to ćeš sam polizati, operi ono, operi ovo, skuvaj fruštuk, očisti cipele, pomoli se u crkvi, skokni do pijace i daj bakrenjak za blagodelatalje doborotvornog reda, ne razumeš ti to, lezi, vrag te jebo, lezi, mater ti jebem, nider, auf, nider, auf, ajnc-cvaj, ajnc-cvaj, ajnc-cvaj, napred marš, šturm-šturm, a na kraju: živ mrtvog tuče, i doživotna lutnja bez luče...  Barbarija krvava! Ali, šta  - sami smo krivi – nemoj reći da nismo. Znali smo kako stvari stoje, od samoga početka. Kao psi smo poderani iz krvave materice, pa nemoj sada ti meni tu da prebacuješ za jedno sitno, beznačajno čedomosrtvo! Kada je glava u torbi, duše, čovek ne bira, bolje da si to ranije naučila!

Bekeljiš se, a? Tako?  Misliš da si prva avetinja koja me noću pohodi? Baš ti, od svih? Gluposti. Gledao sam ja u šuplje oči s one strane groba pre nego što je tvoj ćaća i spiskao ciganski nakot što ga familijom izvoliš nazvati. Znam ja tvoj soj – senke na zidu i paučina na vetru. Proučavao sam vas, znaš, već godinama, decenijama. Gledao. Analizirao. Vi aveti ste samo majski sneg. Otopite se sa prvim zracima sunca.

Ali, nešto drugo je u pitanju, zar ne? Nisi ti ovde tek tako došla? Sama od sebe? Ne. Nisi. Božić je – zima. Novi god. Duga noć; vreme da nemrtve kandže zagrebu iz krvavih grobova. Da izgmižu napolje, da šmrkću, hrkljaju i sluze – gde je novo sunce koje im je obećano? Kamo su se denula obećano blaženstvo i nebesa? Horovi anđela? Ili opet ovaj isti, dosadni  šar, poškropljen krvlju za vjeki vjekova? Što se bar u gluvom ništavilu konačno ne rastoče? A? Zašto? Kako, moliću lepo, pa i mi smo guzicu za ovu zemlju derali? Šta s nama? Ko li je nas prevario?

O, naravno, oseti se to zimi, pogotovo ovde, pogotovo na Balkanu. I fon Hofmana je to zainteresovalo. Ali, da se tako izrazim, nije to ništa slučajno. To drhturenje i naprasna snishodljivost. Pa, čujte, Gezner, vi ste se tom tematikom ranije bavili, šta je bilo – bilo je, birokratska greška, he he, svakome se može desiti. Nego, čujte, nešto zlo glođe naše soldate u mraku. Nešto opako se primiče iz noćnih smetova, iz inja i mraza i zime. Spušta se s bosanskih gudura i vukojebina. Tu je, na rubu svetla. Ne bi ste li se složili, Gezner? Priča se među ljudstvom.... Šapuću husari i grenadiri i infanterija, svi ti bajni momci što neumorno bdiju nad granicama Carstva. Nemoguće da je hajdučija, usred ljute južnjačke zime! Reč je o nečem drugom... Nešto što dolazi noću... Niste li vi već pisali o tome? Neka studija o dunavskom rečnom toku? Nekakav referat? Nego, hajde vi lepo, opet, plajvaz u ruke i na posao! Ne smemo ni časa časiti! Budućnost Carstva je u pitanju. Ipak ste vi patriot, zar ne, Gezner?

Budalaštine, naravno...  Sve je to krvavo, kriminalno i moralno bolesno. Ali, šta drugo od njih očekivati? Svi ti filcani baroni i pukovnici porculanskih zubala, što veselo tancaju do samoga kraja vremena, svo to toplo mesto razigrano po crkvama i katedrama, propovedaonicama i sudovima, po bulevarima, krčmama i kasarnama, svo to meso izgubljeno je u dresuri đavoljeg stroja, i sada dršće otvoreno, nežno i mekano pred hladnoćom svih nepostavljenih pitanja, poživinčeno u strahu i užasu pred tminom...

Svi bi radije samo okrenuli glavu, zaboravili, zaspali i zataškali u skladu sa boljim običajima... Ali, ko se usudi da u ponor pogleda... Ko gvirne u hadsku ponornicu, u dveri Tartara, u paklene dubine mrtvog vilajeta, taj će naći odgovor, ušukan kao jaje u gnezdu od gnjiloga mesa i kostiju...

Odgovor na sva pitanja... Odgovor na jedino pitanje koje se računa. O kamenu mudrosti, o savršenom, božanskom telu... O večnom životu, duše. Priču o dahu besmrtnosti.

Tamo je moj put, duše. S one strane smrti, a ostalo me ne in–te-re–su-je. Utuvi.

A šta sa vama, drekavcima i namovima i umpirima, pitaš, sa svom gladnom dečicom noći? Hoćeš da ti Gezner kaže? Neće ti se svideti. Svi ste vi samo škart što ostaje zaboravljen na kolovozu istorije. Odbačeni. Ostavljeni. Vas je pregazio pakleni točak Crnoboga, gospodara Smrti, Kerbera mrtvog vilajeta, i vi ste samo opiljci u prašini, viđeni za kolac, svetu vodu i ništa više, osim, naravno, što ima još nešto, jedna sitnica što čak i šuplji fon Hofman može osetiti, ali nikada rečima iskazati...

Dobar ste trag, duše... Do vilajeta. Do konačnog odgovora... Kompas za one pregaoce za jedinom istinom koja je bitna.

Jer nema kajanja, duše. Niti sažaljenja.

A sada se gubi.





Beleške Milene N.

Nav, nekrštenik, nečistivac, nevidinčić (kod Srba i Hrvata), mavja ili navja (kod Slovenaca), navki ili mavki (kod Rusa i Ukrajinaca), svirci (kod Bugara i u okolini Vranja), latawiec (kod Poljaka) –bića iz slovenske i hrišćanske demonologije, najčešće u obliku ptice sa dečijom glavom. Pretpostavlja se da su u pitanju duhovi dece koja su umrla prerano, nasilnom smrću. Očevici tvrde da se navi oglašavaju izuzetno zlokobnim krikom u noći, da opsedaju trudnice i malu decu, da ih privlači svetlost doma, pa noću obaraju stvari po kući  i kradu mleko stoci – što je obična predrasuda. Srodni su drekavcima, ali daleko bezopasniji – o čemu će biti reči kasnije.

Koren reči nav potiče iz staroslovenskog imena za svet mrtvih, i shodno tome, navi su duše koje su, verovatno usled posebno okrutnih okolnosti svog odlaska, kao astralni odjek ostali zaglavljeni između svetova. Budući više žrtve nego krvnici, navi su pre bespomoćni nego opasni, ali poznato je da često opsedaju upravo svoje zlopočinitelje. Svojom neprirodnom pojavom izazivaju gađenje i strah, što vodi ka okretanju glave i bespogovornoj bežaniji, što je, na kraju krajeva, sasvim normalno ponašanje u skladu sa boljim običajima,  kad god se kao ljudi susretnemo sa tuđom ili sopstvenom svinjarijom čija okrutnost do neba bazdi.

Dejl sanja.

Sanja da leti kroz noć.

Nije to onaj varljivi košmar kada se zemlja podmuklo izmakne pod nogama, utroba pritisne grkljan, a Dejl u snu divljački ritne suprugu nogom. Ne, ne, ovo je nešto sasvim drugo. On lebdi u naduvanom balonu tame, okružen srebrnim žiškama.

Kosti su mu lagane slamčice, meso samo razapeti papirus; on je zmaj koji se otrgao od konopca, jedriličar u vazdušnom vrtlogu. Hoće li skrenuti levo, treba samo prstom da mrdne. Hoće desno, samo glavom nagne.

Dejl je poput krpe pepela; stubovi toplog vazduha ga nose visoko, visoko, daleko u noć, katapultiraju u nebesa, a kada se Dejl po svojoj volji otkači od vrelog gejzira, beskonačno propada u zavijenoj spirali.

Ispod njega je zamagljena površina nebeskog svoda, oblaci poput zgrušanog mleka, i pokoja zvezda modrog i skerletnog odsjaja. A iznad njega....

Crne ledine gore plamenim ognjem.

Nebo se izmiče, i Dejl je pljusnut u javu, gde magarećim refleksom rita usnulu suprugu van kreveta.




,,Frst tajm in Belgrejd?"

Nije prvi put, odmahuje rukom, bio je ovde ranije. Gleda kroz prozor. Pogled taksiste ga lovi u retrovizoru.

Bio je pre par godina ovde poslovno, da, posle je dolazio i turistički. Upoznao je fine ljude. Dobra hrana, vrlo gostoprimljivo. Jeste.

,,Jes, jes, vi Srbs ar frendli pipl. Gud housts!"

Ispred Dejlovog oznojanog nosa, zamrznut kadar – u prvom planu modroružičasti vrat taksiste, urezane horizontalne linije u potiljačnom mesu, upljuvani prozori i zrnca prašine na suncu; mali drveni krst, brojanica i zelena jelkica se udruženo ljuljaju obešeni o retrovizor, lepljiva sintetika pod butinama, miris hemijske borovine i ugašen taksimetar.

U drugom planu, iza stakla, scena mutavo visi u vazduhu iznad modroplave reke: načičkane kolone vozila, usijane haube, treperavi vazduh iznad limarije. Sijaju se naftne mrlje i oseća se miris benzina. Vreme je stalo, samo se znojava, akvarijumski naduta lica povremeno praćaknu u utrobi gradskog autobusa.

Pozadina  - tek ovlašnim pokretima razmazana, zeleni horizont kao da šuma raste iz reke, grad načičkan na brdu i fasade što se na zalazećem suncu sijaju poput upaljenog fosfora. Zlatna kupola crkvice na vrhu, kao trešnja na torti.

,,If ju vont...", taksista daje gas, ventili zatandrču i motor zareži, kola se propnu poput konja pa se opet umire, nosa zarivenog u Ikarbus, ,,.. tu hev sam fan, go on a splav, mit sam grls, aj ken giv ju a namber, maj frend Siniša, ju nou, ju kol him and hi telz ju...."

Ne, ne, hvala, neće se ovaj put zadržavati. Došao je samo za vikend.

Pogled u retrovizoru ga lovi poput osice.

,,Dets vaj aj tel ju..."

Uz trubljenje, trandrkanje i režanje motora, saobraćajni čep puca poput gnojave bubuljice. Taksista daje gas, čuje se škripa kočnica, trube, psovanje.

,,So, vi agrid, jes? Aj tejk ju tu hotel Moskva for handrd fifti dolar from di erport. Ok, brader? No problem?"

Znojava kap se konačno oprašta od vrha Dejlovog nosa, dok saobraćaj tone u senku između zgrada. Beograd zjapi kao pećina čađavih zidova.

No problem, bradr. No problem et ol.




Dejl lebdi visoko nad crnom, izbrazdanom livadom. U večnoj tami, od horizonta do horizonta, samo skerletni plamenovi sukljaju naviše; čitava zemlja gori.

Pokretom ruke usmerava let u dugu spiralu, poput orla što krstari iznad spržene pustinje. Traži izlaz. Na sumporastom nebu se ne vide zvezde, Dejl grabi brže, oseća da i u stratosferi postaje sve toplije. Peku ga dlanovi, plamenovi postaju sve veći, halapljivi, crveni i narandžasti i ognjeni, kiseonik prebrzo sagoreva i vazduh je sve tanji, Dejl vesla rukama ali one su sada poput raskuvanih špageta, bez trunke snage, i on stoji u mestu, dok grabi poput kera, grabi, grabi, grabi. Osećaj propadanja svrdla kroz pleksus, kao da mu se ponornica naselila u ždrelu. Dejl se u panici hvata za ništavilo dok ga ognjeni plamenovi vuku nadole...

Dejl vrišti, ali u vakuumu se ništa ne čuje.

,,Jebote, Dejl, da li si ti normalan, probudićeš decu!"

Pali se noćna lampica, čuje se škripanje kreveta, šuškanje spavaćice. Dejl leži razapet između čaršava. Grlo ga steže, ledeni znoj ga obliva, ali u grudima – muk i tišina.

,,Stef! Pomozi mi! Stalo je!"

,,Čekaj, polako", gunđa Stefani. Lice joj je u polumraku podbulo, s crnim podočnjacima, strano i preteće. Kada mu okrene leđa – kao da to nije ona, kao da nije Stefani, već neko grbavo stvorenje raščupane kose koje pretura po noćnoj komodi.

,,Je l' može prozak?"

,,Stef, slušaj! Moje srce! Stalo je! Slušaj!"
Stefani se okreće. Bunovne oči čkilje skeptično. Grudva zamršene kose se konačno spušta na Dejlove grudi, koje se osećaju šuplje, prazno, kao rezonantna kutija; na trenutak se Dejl zabrine da će Stefani čuti prazni odjek kada prisloni uho.

,,Dejl, dušo, pričali smo već o tome. Vidiš da si dobro. Samo nemoj da paničiš. Zakazaću ti sutra kod doktorke Džouns, pa možeš sa njom da porazgovaraš, nešto će već da ti prepiše. Hajde sad, tri je ujutru, zvekni jedan pa da idemo na spavanje? Ok?"

Stefani sugestivno trese apotekarsku kutijicu, kao umorni prodavac na telešopu.

,,Dejl, dušo?"

A u grudima – muk i tišina.




Prolećni suton boji socijalističke fasade, pršte kapi vode na terazijskoj česmi , na hiljade ljudi se tiska ulicom, šareni haos sudaranja, znoja, bretela i drhturavog mesa. U pozadini zuje trole, arlauče saobraćaj, zavijaju sirene, trepere reklame.

Zgađen od tog bljutavog prolećnog haosa, Dejl skreće pogled na uštirkane konobare u bašti hotela ,,Moskva", kako se poput bezglavih leptirica vrte i sudaraju oko bledih sfera lampiona. Suviše haotično, suviše besmisleno.

Pogled na šoljicu espresa donekle spašava stvar  - obruč skorele kafe zaokružen porcelanskim tanjirićem, u zagradi od kašičice i žutog šećera, uokviren pravim i kosim linijama stolnjaka i stola – simetrija unosi iluziju sistema i sigurnosti, i donosi kakav-takav mir Dejlovom duševnom stanju proštepanom crvotočinama.

Izvesna zadovoljstva - uvek negde između biološke uslovljenosti  i nasušne potrebe – prosto se nameću samom svojom prirodom: jelo, piće i seks, dok pogdekad zadovoljstvo nalazimo tamo gde smo naučeni da ga tražimo. Prijatno je, uostalom, napredovati na poslu, dobiti čvarak na rame, biti koristan član društva i inkasirati godišnji neto dohodak u domaćinstvo, otplatiti ratu za kredit znajući da ćeš isto to moći da uradiš i sledećeg meseca, pa čak ima i nekog luckastog zadovoljstva u činjenici da te komšiluk drži za pouzdanog, prijaznog, punokrvnog i mesoždernog komšiju, ponosnog oca i muža, pravog Amerikanca, so zemlje, na koga ljudi, žene i mala deca uvek mogu da računaju.

Sve to laska i godi, mada ne treba smetnuti s uma da je to uglavnom isprazno i bledo i do kraja lažno, simulacija zadovoljstva, izmamljeni kez u odnosu na one retke (o, u zadnje vreme sve ređe) trenutke kada se nepatvoreni užitak penje duboko u Dejlova creva, sve do pleksusa i grudi i ramena, ispunjavajući ga osećajem ravnoteže, svrhe i blagostanja – zena, što bi se reklo.

Mnogi bi pomislili da je u pitanju letenje, s obzirom na Dejlovu profesiju, ali ne bi bili u pravu: letenje je bilo tek puka sekvenca procesa, deo funkcije, jer ono što je Dejla uvek i preko svake mere mirilo sa svetom i stavljalo u balans sa Univerzumom, jeste nepogrešivi ritam savršeno naštelovanog stroja.

Mogao je to biti pogled na kliktavu unutrašnjost satnog mehanizma, harmoniju opruga, inkabloka i zupčanika, ili možda čak četiri udarca sekirom, koja bi se kao na kakvom nevidljivom lastišu uvek spustila na istu tačku, dubeći čist presek na kori drveta. U dlaku utanačeni paradni korak, kompulzivna preciznost obrta motora, retki trenuci saobraćajne harmonije kada Dejl u svom Čeroki Patriotu prođe raskrsnicama kroz zeleni talas kao vreli nož kroz puter, bez da jednom i ovlaš dodirne kočnicu. Majstorski odigrana partija šaha – gde je svaki korak kao ujed otrovnog očnjaka, a kapitulacija efikasna i neopoziva – ili čak stameno pritegnuti šraf u sveže išmirglanoj drvenariji. Dejl je uvek tragao za pouzdanim, preciznim i svrsishodnim mehanizmima.

Međutim,  sve je to samo kratko mentalno podmirivanje, samotnjačka onanija, predpubertetska fantazija, u odnosu na onu pravu, neizmaštanu i mirišljavu slast koju Dejlu pruža osećaj svrhe u višem ustrojstvu, gde svaki obrt ima i pun smisao i minimalnu stopu entropije, gde se svaki detalj do tančina organizuje i svoj potencijal potpuno ostvaruje, kako bi udruženi delovi mašine još jednom prevalili krug nevidljive kazaljke – to je Dejl voleo kod letenja.

Uđeš, izađeš. Jedan udarac u čvor života. Gotovo. Minimalan utrošak spržene energije, potpuna efikasnost. Savršen stroj.

A onda je nešto u mehanizmu prezupčilo.

Nešto se pokvarilo.




Navigacija ga je poslala sa autoputa na magistralu, i Dejl je poterao rent-a-car, truckajući se po uskoj afaltnoj traci.

Vozeći se kroz dosadne ravničarske krajeve, kroz obrštena polja, šaš i grmlje, dok se topole i silosi premeću u daljini, Dejl se  upitao ne bi li trebao da oseti sada nešto, neku vrstu duhovne i iskonske povezanosti, kao da se vraća natrag kroz vreme? Neko introspektivno čudo, otvaranje neba, duboku samospoznaju? Bilo šta?

Dejl ništa ne oseća. Pejzaž je ravan i bezličan kao i bilo koji drugi, mogao bi tako voziti i po tamnoj površini meseca. Tek mu se odsutne misli upliću između volana, dok se pita koliko je daleko kanalizacioni odvod u kojem se svojevremeno sakrio, onda, u ono vreme dok je stroj još otkucavao pravilan ritam? Doduše, nije to ni bitno više, zna samo da je možda milju daleko od autoputa, u  nekom drugom vremenu...

Dejl odsutno spušta ruku na levu stranu grudi, i osluškuje unutrašnjost: prazno je, kao metalna konstrukcija iz koje je izvađen motor. Tišina odjekuje.

Problem je što iako druge možeš varati do mile volje, sebe na kraju ne možeš tako lako zavrnuti. Istina, ona štrokava, intimna i najčemernija, izaći će na videlo pre ili kasnije.

Dejl se plaši da zna. Dejl se plaši da zna koji je to delić tačno prezupčio. O, da...

Dodaje gas, dok blato i voda šikljaju ispod guma, a za njim ostaje žuta, ulubljena tabla pored puta, s nazivom ispisanim crnim ćiriličnim i latiničnim slovima: BUĐANOVCI



Nije bilo teško naći mesto, čak naprotiv, Dejl nikoga nije morao ni da pita za instrukcije. Sam se provezao kroz naselje, smučajući kroz raskrsnice kao one ptice koje čestice magneta u kljunu vuku na jug. Kada je stigao, miljama već daleko od grada – znao je da je na pravom mestu. Parkirao je kola, i neko vreme oklevao, buljeći kroz musavu šoferšajbnu.

Na prvi pogled, mesto koje se ni po čemu ne izdvaja od ostalih: obična ledina pored puta, omeđena žbunjem i nagnutom drvenom ogradom. Ravna, martovski mokra i blatnjava, sa žilavom travom, sečenim stabiljkama useva od prošle godine, i kržljavim žbunjem i šašom.

Plamen se razgorevao sredinom poljane, tek nekakav slabašan garež i dim, koji se paučinasto širio po još mokroj livadi. Što se slučajnog prolaznika tiče, mogla je to biti i obično zgarište od paljevine đubreta, ali Dejl zna: plamen gori još od sinoć, kao što gori svake godine na ovaj datum.

Bilo je nečeg simboličnog u toj vatri – nečeg drevnog i paganskog, ritualnog i upozoravajućeg. Ali, bilo je i odavanje počasti, poštovanja prema strašnom Stroju i junaku koji ga je jednim udarcem satro.

Najbitnije za Dejla, međutim, jeste bila naznaka mehanizma na delu.  Sistem znači ponavljanje znači predvidljivost – mesto je sigurno.

Dejl izlazi iz kola,probija se kroz rastinje od čega mu se pantalone skroz pokvase i nakupe čičaka. Jutarnji vazduh je hladan, rezak, s mirisom paljevine i mokre trave. Čuje se pucketanje i cvrčanje nagorelog šiblja, brundanje udaljenih kola, kreštanje vrana.

Vratio se.

Doktorka Džouns je rekla da bi jedno introspektivno putovanje u svrhu suočavanja sa traumom moglo da bude blagodetno za Dejlov... Problem. Stefani je smatrala da je to budalaština, i da samo potrebna lakša terapija psihotropima da stvar reši (il' zataška), njemu je uostalom dobro, konju bi rep iščupao, a Džounsova će samo prepisati litijuim i prozak i bensedin i ćutati o tome, zbog Dejlove karijere i znaš kakvi su nadređeni, čim čuju da si se žalio na nesanicu, i tako dalje,  premda je do sada Stefani već dobila potpis na brakozravodnu parnicu, i to nije više bila njena briga....

A Dejl? Dejl nije bio siguran ni u šta. Nije verovao u introspektivna putovanja i traume. A ni lekovi nisu pomagali. Nešto se pokvarilo, stroj je stao, grudi su zvečale od tišine, i to se počelo ovde, upravo ovde, na ovom mestu, na ovoj livadi.

Zastao je, osvrnuo se, obuhvatio pogledom ravnicu... i odgovor se sam od sebe nametnuo. Dejl ništa nije morao da razmišlja – kao kada ptić nagonski probije ljusku jajeta, tako je i on klonuo na zemlju, udario čelom o kamen, i kandže zario u hladno blato i travu. Stegao je, povukao, i odvalio busen.

Crnica se ukaza poput rane. Nekoliko glista se ritalo i koprcalo. Dejl zgrabi još zemlje. Razgrnuo je kao da nešto traži. Mekana, vlažna i utešna zemlja. Zgrabio je do lakata, do ramena, do struka. Čeprkao je noktima, kidao grumenje, koren mu se usecao u jagodice i zglobove, ali je nastavio, sistematski, uredno, kao mašina, a onda brže i brže, sve dok se u zanosu nije naglavačke strmoglavio u vlažnu rupu koju je iskopao. Upro je nogama, nastavio da čeprka prstima, zgrabio je crnu zemlju čeljustima, i žvakao je i gutao, zatrpavao se po glavi i upirao ramenima, sve dok nije osetio kako ga utešni pokrov prekriva, i kako kao  crv otežava od blata, i tone u tminu, u san i sigurnost, duboko dole...

Neće tu zauvek da ostane, o, ne. Dejl će samo malo da se odmori, da pet minuta sklopi oči na sigurnom mestu, da konačno odspava kao čovek... Barem dok se prezupč ne vrati u ležište, i stroj ponovo pokrene.

Do mraka se humka jedva videla, premda je zemlja delovala sveže izrovano. Crni oblaci su zaklonili mesec, i doneli ledene kapi kiše.


Grmljavina se valjala sa zapada, vetar je povio krošnje, i i samo je još plamičak nastavio da tinja livadom, bacajući skerletne varnice u noć, kao sećanje na dan kada je pao Nevidljivi...

Baronu fon Hofmanu, dopis

Istražujući pitanje vampirizma tokom sedamdesetih godina, neopterećen niti modernim predrasudama prosvetiteljstva, niti kakvim srednjevekovnim sujeverjem, trudio sam se, uz pomoć istorijske građe i terenskog istraživanja, da odgovorim na tri osnovna pitanja: koje je poreklo vampira, da li ih možemo klasifikovati i kakvu agendu zastupaju.

Avaj, usled nepovoljnih okolnosti koje su me na svakom koraku pratile, ovi odgovori se naziru, ali ostaju nedorečeni i neprovereni, nekotlokrpljeni, takoreći, te bi tek kakvi budući pregaoci za istinom morali da daju potpuniji uvid u ovu tematiku.

Za sada, nadam se da će Vam ovo biti od koristi, u ovom delikatnom trenutku.

Za razliku od faune koju sam sretao tokom operacije ,,Nekropola", proletos u Bosanskom protektoratu, za koje se može reći da su demoni prirode – zaboravljena stvorenja iz praskozorja vremena, za neupokojene i vampire, odnosno, ,,undead creatures" kako bi to rekli uljudni Britanci, stvar je korenito drugačija – oni su uvek i samo vezani za ovo naše jadno čovečanstvo rasejano po meridijanima, posthumno nasukani u ovu dolinu suza koju delimo, odnosno, može se reći, sve su današnje aveti nekada bili ljudi, poput mene ili vas. Neki od njih čak vrlo  stari ljudi, ako je verovati Bernardu i njegovoj crnoj knjizi Malefikaruma.

Međutim, ako odstranimo uobičajena sujeverja i budalaštine o crnoj mački koja preskače pokojnika, o rođenju u košuljici i crnom petlu, ostaju nam samo malobrojna svedočanstva: reklo bi se da vampirizam rađa poput nerazgovetnih mesečevih mena, poput kakve paklene epidemije, i zatim isto tako naglo nestaje, ali o samom korenu problema, uzroku zla, gotovo se ništa ne zna.

Možda je to nešto što čovek od rođenja nosi u krvi, nasleđeno, kao što od roditelja ponesemo krive zube i lošu probavu, ili ima istine u narodnim pričama, pa demoni i nečiste sile u mladosti kaštiguju buduće nežite, premda takvo stanovište zahteva krajnje smelu projekciju u nerealno. Ili se možda istina skriva u onoj zabranjenoj edenskoj jabuci, u njenom semenu dobra i zla, kojima su se nesrećni Adam i Eva zagrcnuli, tako da ni do dana današnjeg nismo uspeli  zalogaj da ispljunemo, vekovima grcajući sa svešću da mi i  samo mi, sami u sebi, možemo probuditi i anđele i demone podjednako.

Ako bi se složili s takvim stanovištem da nežitima postaju oni pojedinci u kojima je seme zla i opačine proklijalo, i pustilo duboko korenje, došli bi, pak, u nezgodnu situaciju: adamovo koleno se nije pokazalo odveć pitomo tokom istorije,pre bi se reklo da naginjemo ka krvi, ideološki opravdanom kriminalnu i moralnom licimerju,  te bi se svaki zdravorazumni istraživač zapitao kako to da do sada nismo preplavljeni hodajućim mrtvacima, i zašto vampirski čopori ne pohode ruševine Troje, Kartagine, polja Borodina ili Kane, ili možda pak ne lutaju ulicama Konstantinopolja, Rima, Nuremberga ili Sevastopolja?

Prilika je bilo i više nego dovoljno, čitav život  bauljamo po neobeleženim grobovima,  pak, tek se pokoji nemrtvi skrije iza obrazine legende – kao da ih nema. Ili je to samo varka? Možda sve te gladne, osvetoljubive duše leže ispod zemlje, čekaju trenutak Sudnjega dana da nam prožderu srce i džigericu? Ili je potreban poseban uslov, neki tajni postupak koji od običnog kriminalnog tipa pravi stvorenje noći? Ako je tako, da li postoji neka organizovana sila iza svega toga? To su pitanja o kojima se za sada može samo spekulisati, i to radije ne bih činio preko pisma.

Kada govorimo o klasifikaciji, možemo se osloniti na slavenosrpsku terminologiju, jer ona vrlo temeljno pokriva čitav spektar vampirskih stvorova koji se kroz istorijske arhive provlače, što verovatno treba zablagodariti specifičnom obliku balkanskog poluostrva – usled brojnih reka i voda, teritorija od Korinta do Triglava je tokom vekova akumulirala raznoliku nemrtvu populaciju, u svim svojim pojavnim oblicima. Ipak, treba biti oprezan, pa se i osloniti na sopstveno iskustvo u razvrstavanju pripovednog žita i kukolja.

Neupokojeni stvorovi vampirskih odlika se mogu podeliti na:

- psoglave odnosno vukodlake, podoblik vampirizma, čudnovato deformisane krimogene tipove, u izvesnoj spregi sa pojavom zvezde Sirijus. Nema materijalnih dokaza o njihovom postojanju.

- besomare, odnosno besove, oblik vampirizma. Nema materijalnih dokaza o njihovom postojanju.

- drekavce. Konsultovati ,,Dunavsku studiju".

- noćnice. Nema materijalnih dokaza o njihovom postojanju.

- umpire, najviši oblik drevnog vampira. U narodu,, umpir po imenu Trajan se često spominje, mada nije do sada viđen. Na nekom nivou povezani sa pojavama noćnih leptirica. Konsultovati ,,Dunavsku studiju", primer 1/73

- i vampirčiće, odnosno muronje, reanimirane pokojnike koji su na neki način povezani sa pojavom starog vampira. Konsultovati ,,Dunavsku studiju"

No, da bi tačno utvrdili sa čime se infanterija Kalinovika, Višegrada i Novog Pazara susretala u noći, morali bi da obavimo terensko istraživanje i detaljan pregled žrtava.

F.G. 1881. godine, Sarajevo.












Još su jonski moreplovci - poznati avanturisti i raspikuće stare Helade - na svojim glinenim tablicama ostavili škrta svedočanstva i putopise; u davna vremena kada se  krstarilo od jednog suncem opaljenog ostrva do drugog, kada se dobar vetar od bogova kupovao za uncu vina i jednu pečenu kokoš, a naoštrenom  bronzom i toplom krvlju se imena upisivala u legende, mnogo pre Mračnog doba koje će progutati stare imperije Sredozemlja i Mesopotamije, govorkalo se sa zebnjom i radoznalošću o njima, o kinokefalima, o ratnicima psećih glava iz dalekih, blistavih pustinja.

Stara predanja ih smeštaju u planine nadomak Indije – što je za drevne Grke bilo koja daleka zemlja na istoku – dok Herodot beleži priče o bestijalnom čoporu psoglava što kolje, štroji i kanibalizuje sve što im se nađe na putu, negde daleko, u kamenim, bezvodnim bespućima između planine Atlasa i Sahare (današnji Maroko i Alžir).

Tamo daleko, znali su Jonci, u onim predelima gde se na letnjem horizontu užeže modroscrvena zvezda Sirijus, ,,čiji plameni dah prlja vazduh groznicom, zarazom i smrću", kako je to precizno opevano u Ilijadi, iz crne zemlje su izvirali psoglavi maroderi, krvavih i zapenušanih gubica. Možda su je zato znali kao Pseću Zvezdu –plameni trag troglavog Kerbera, čuvara Ada, sveta mrtvih.

Premda takve priče uzbuđuju dok se šapuću pored vatre u noći, uz rezanje zrikavaca i miris ovčijeg loja i borove smole, istina je, pak, da ratoborna i svadljiva helenska plemena, ogrezla u paganštinu, rat i pirateriju, nisu mogla u potpunosti da pojme jestastvenu prirodu pseće zvezde Sirijusa, niti njegovih psoglavih bastarda, kinokefala.

Za stare Grke, sve je ostalo na pričama i legendama.

Međutim, njihovi savremenici, u vlažnom, mošusnom i plodnom međunožiju Nila, gde život buja, džiglja i neprestano se lakta i proždire, gde sve pupi i cveta i gnjili, u citadeli Inebd-Hedga, crni volšebnici su gledali u letnje nebo, u krvave oči Sirijusa, kojeg su znali kao boginju Sopdet, mladu, golih ramena i u crvenoj haljini, kao Onu koja izlazi na dalekom Istoku zajedno sa Suncem, i kojoj se sve piramide klanjaju, a sveta reka Nil u njenu čast izliva po poljima.

A za njom, znalo se, išla su tri lešožderska, vučija božanstva...

Imena im i dalje pamtimo: Daumatef – onaj koji proždire rasporene utrobe i nutrinu palim ratnicima. Vepvavet –kurjak s one strane senke, ,,onaj koji otvara put". Anubis – čuvar grobnica, kantar ljudskih duša.

Više od šest hiljada godina kasnije, retko ko danas može prozreti tu igru koju su tancovali misirski volšebnici bronzanog doba, ruku pod ruku sa božanskim faraonima, oholom aristokratijom Memfisa, gladnom i uvek zahtevnom vojskom, višetonskim žitnim maržama i razvijenim monopolom robova, i tek se polovično mogu rastumačiti tragovi što su ih za sobom ostavili, kao smeće posle žurke: sve te piramide, grobnice, freske, spise, božanstva i zavijene hijeroglife.

Priča se, pak, i to ne baš sasvim tačno, da su upravo senkovesci i čarobnjaci Inebd-Hedga bili prvi esnaf nekromanta koji je svoja obećanja večnog života ponudio kraljevskim moćnicima, što je za posledicu u narednim vekovima dovelo da procvata ovog mračnog, opasnog zanata, ali i do nekih zastrašujućih tvorevina.

Da li su ti crni žreci, osvetljeni mutnim svetlom bakarne šipke u limunovom soku, unutar mermernih, zabravljenih hramova, prčkajući po predvoriju sveta mrtvih, uspeli da svojeručno dovedu prve vampire i psoglave na ovaj svet? Verovatno ne, jer se dokazi o vampirizmu mogu naći i u ranijim periodima, još u milenijumima kamenih civilizacija, ali je svakako neosporno da su stari sveštenici Mrtvog Vilajeta umeli da poderu veo između svetova, i crne monstruoznosti s One strane svojoj volji potčine.

Međutim, Mračno doba - tri stoleća rata i propadanja,  koje je progutalo poslednje bronzane civilizacije - odnelo je zauvek i spise Inebd-Hedga, kao i čitavu tu nekromantsku bratiju, ostavljajući za sobom samo komadiće mračnog tkanja, u pokojem zaboravljenom kutku ovoga sveta.

Arapski putopisci su svedočili o pustinjskim duhovima, psoglavim lešožderima koji obitavaju u podzemnim grobnicama i napuštenim mestima, a koje su nazivali gulu, odnosno gulovi, termin koji su Britanci vekovima kasnije usvojili.

Ispovest centuriona Licinija, koji je pratio Oktavijana Avgusta u pohodu protiv Marka Aurelija, i koji je bio svedok aneksije poslednjeg Ptolomejskog Carstva, a čiji prepis danas čuva izvesna tajna klika, u hermetički zatvorenoj arhivi i pod mitraljeskom stražom, govori vrlo detaljno o psoglavim, kinokefalnim ratnicima što izranjaju iz vrelog peska, satiru rimske legionare i proždiru im krv, u blizini zaboravljene kraljevske grobnice i izvesnih pustinjskih kaskada (veruje se da je reč o Dolini Kraljeva). Pride, Licinije na osnovu svog bolnog ali bliskog iskustva sa kinokefalima, insistira da je reč o kakvim hodajućim mrtvacima (ili bar tako kažu oni retki srećnici koji su imali prilike da gvirnu u prepisku).

Krstaške hronike, mamelučki spisi, persijski putopisci – svi su u ovom ili onom obliku spomenuli kakve avetinjske, psoglave prikaze što izranjaju iz špilja i vrtača, kao crvi se kobeljaju iz zemlje i kesere se zubatim njuškama u vreme dok pseća zvezda Sirijus kuži nebom...

I, dok Marko Polo nije stigao da se pobliže upozna sa psoglavom populacijom Adamanskih ostrva (treba imati u vidu poteškoće koje nemrtvi imaju kada se suoče sa otvorenom vodom), da bi shvatili poreklo psoglava, najbolje je da se okrenemo onom najpoznatijem: Svetom Hristoforu, svecu sa psećom glavom.

Budući da je Sveti Hristifor svetac i Istočne i Zapadne crkve, o njemu postoje dve priče, za koje se može reći da, makar i ne bile u potpunosti tačne, u sebi ukrštaju predanja više milenijuma stara.

Prema pravoslavnoj priči, Hristofor – tada poznat pod imenom Reprovos - bio je psoglavo stvorenje, krupno i krvožedno, koje je vojska cara Dioklecijana u drugom veku nove ere zarobila u pustinji, tokom pohoda na pustinjska plemena u Kirenaici, današnjoj Libiji. Ostaje, doduše, nejasno da li je Reprobius bio samo ratni zatvorenik, ili je takođe regrutovan u treću marmaritsku legiju. Kao nakazno čudo, sproveli su ga u Rim, gde je Reprovos spoznao hrišćanstvo, krstio se, uzeo ime Hristofor i potom umro kao mučenik u dalekoj Antiohiji – čime je zaslužio ljudski lik. Danas se slavi kao jedan od svetaca – ratnika.

Prema rimokatoličkoj, zapadnoj priči – Reprobius je običan čovek rođen u Kanaanu, bibliskoj zemlji grimiza, negde u pustari između Mrtvog mora i Jordana, i odrastao je u zastrašujućeg ratnika, bandita i nasilnika, ružnog i opasnog. Služio je brojne careve i kraljeve, tragajući za najhrabrijim vođom, sve dok nije stao u službu i samoga Satane lično.  Međutim, kako se i sam Đavo plašio krsta, tako je Reprobius odlučio da promeni šefa i stane u Hristovu službu, te je primio veru od pustinjaka, i potom ispaštao svoje grehe, prenoseći ljude preko brze i opasne reke. Jednog dana je preneo dete, čija mu se težina učini veća nego što bi to bilo moguće, ,,teža i od samoga sveta", a kada je prešao reku, ispostavilo se da je dete Isus Hrist lično, nakon čega je Hristoforus (Nosilac Hrista) dobio oreol oko grešne, pomalo nakazne glave.

Oni teoretičari skloni idealizmu, kažu da legende govore o moći pokajanja, gde se čak i nemrtvi psoglavi demoni i izgubljene duše, unakažene svojom zlobom, mogu na kraju preobratiti u svetlost Božiju, i ostaviti svoju nasilničku prošlost za sobom. Cinici, pak, tvrde da je legenda o Svetom Hristoforu samo znak da su nekromantske veštine iz citadele Inebd–Hedga manje izgubljene nego što bi smo to voleli da mislimo, i da i dan danas nisu daleko od ovog našeg sveta...

Trećima, onima što ne razmišljaju u ideološkim terminima, neizmerno je zabavno što se Sveti Kristofor slavi 22. maja, odnosno, 25. jula, u periodu kada Sirijus, gledano iz južne Evrope, žari grimiznim sjajem na istočnom horizontu.






Lenjingrad, leto 1943. godine

Jedno od poslednjih svedočanstava o pojavi psoglava u modernom dobu, potiče iz perioda Drugog svetskog rata. Fotograf Dimitrij Varšavski, svedok opsade Lenjingrada, beleži potresne scene gladi, smrti, razaranja, kanibalizma, dok su Nacisti i Finci tokom devet stotina dana i noći držali Veneciju Severa odsečenu od sveta. Borbe su se godinama vodile po predgragđima, čitavi kvartovi su razoreni, a između ostalog, Dimitrij beleži i neobične događaje koji se odigravaju u leto '43 godine, u periodu Belih Noći, kada Sunce ne zalazi iza horizonta, a Sirijus blista na istoku. Dimitrij beleži da su priče o neobičnim, deformisanim prikazama počele kružiti u komšiluku Pargolovo--- inače teško pogođenom granatiranjem i bombardovanjem – a da je zenit tih fantomskih susreta bio tokom cmiljave noćne obdanice. U početku se sumnjalo na očajnike izmorene glađu i primorane na kanibalizam, sve dok Dimitrij nije fotoaparatom zabeležio prisustvo psoglavog demona, za kojeg tvrdi da je malo potom utekao u kanalizacioni otvor, odnevši jedan leš sa sobom.

Nakon prekida blokade i oslobađanja Lenjingrada, nikakvi tragovi o ,,psoglavim" stvorenjima nisu nađeni, i samo je preostala ova fotografija koja je više puta osporavana među vodećim sovjetskim naučnicima, a koja je kasnije dospela u tajni Sovjetski vojni arhiv, i tek nakon demontiranja države, prodata na licitaciji, tako da je sada u privatnoj kolekciji. Dimitrij je poživeo još do 1967. godine, ali je većina originalnih intervjua i razgovora sa njim izgubljena (ili uklonjena?)

Petnaest je minuta do ponoći: savršena atmosfera.

Pokrov od žutog dima visi nad dnevnom sobom, zvecka se čašama o sto, vazduh zaudara na pelin, rakiju i izlapelo pivo. Negde u mračnom ćošku cvrči opušak džointa, smenjuju se iseckani počeci pesama. Neko glasno opsuje, neko se nasmeje.

Jelena pije mlaki pelin, zagledana u krišku limuna rastropljenog poput hleba u vodi. Potajno se pita zašto je uopšte tu dolazila, kao i kada će biti optimalan trenutak da se uljudno pozdravi i što pre izgubi.

Đubretarski kamion brunda ispod prozora, škripe metalni kontejneri. Nakon što se odveze niz ulicu, kao da se urlanje vodopada povuklo, i za sobom ostavilo smrskane naplavine razgovora:

... ispečeš na crnom luku, samo moraš da paziš kako je meso sečeno, ne valja ako je previše tanko, jer izgubi svu...

... klinac je mnogo neozbiljan, ja nikada od njega ne kupujem, ako ne moram. Zovem lepo ove moje sa Voždovca, ili Bakija sa Autokomande, jebi ga, znaš šta dobiješ...

... Srbija kao društvo napreduje ogromnim koracima napred, pogotovo kada govorimo o BDP-u, spoljnoj politici i balansu sila. Samo što je lakše o tome suditi iz daljine, naravno, neke Nemačke ili Kanade, naprimer, pošto strahote srpske tranzicije mogu da dekoncentrišu čoveka....

... Šerif – Olimpijakos - dvojka, Milvol – Oldam - kec, Šefil Junajted – Lester - kec...

... dobro, jebote, imaš dva posla, dve plate, a kukaš tu kao strina neka. Pa je l' primaš platu za ono što radiš u Šapcu? Primaš, naravno, i šta sad ti tu sereš...

... To ti je kao neki Neskvik...

... Što se tiče Kurda, Irak ti je tu u fazonu ma jeb'te se više, idete gde hoćete, tries godina rata, ko će još i sa vama da se pegla. Misim, narod je u tom fazonu, a vlast već malo drugačije gleda na referendum...

... Meni je fascinantno kako ga ona ranije nije šutnula, posebno kada uzmeš u obzir šta je taj sve jebavao...

... moj ti je pradeda prešao iz Like posle Prvog svetskog...

... najsmešnije je bilo kada mu je ispeglala stvari, da sve odjednom stane u kofer, kako se ne bi ponovo vraćao!

... i onda preliješ sirćetom, možeš i limuna da dodaš, a ja volim i beli luk u prahu da pospem...

- Kakva je to žena što se stalno nešto mršti?

Ovo poslednje je upućeno Jeleni, primetila je Jelena. Na crnoj sofi čija se sintetika lepi za butine, ulegloj od naređanih gostiju, postojale su samo dve mogućnosti: okrenuta, oznojana leđa, i rumeni momak kojeg je to veče upoznala, koji se uz topli, močvarni stisak ruke teatralno predstavio punim imenom  i prezimenom – kao Neven Maslać – i čiji se kondenzovani cviker sve vreme pohotljivo blistao. Uzdahnula je, prenuta iz pelinske omamljenosti.

- Kakav je to muškarac debeo, ćelav i sa rupom u uhu?

Nevenu se osmeh zamrzao samo na trenutak. Jedva primetno – drugome bi promaklo, ali Jelena je bila predatorski izvežbana u zapažanju sitnih tikova. Neven je bio neka vrsta pokeraša, premda je mahinalno posegao ka pirsingovanom tunelu u resici uha.

- Kako kakav? Pa najbolji!

- Najbolji za šta? Za dobrotvorni prilog?

- Za odlazak u bioskop! Za držanje za ruku!

- Dakle, za humanitarnu akciju...

- Nikoga ne odbijamo – reče Neven, samozadovoljno se kezeći – i na sve pristajemo.

Zapalio je cigaretu i začkiljio kroz dim kao da je glavni lik u lošem vesternu. - Nego, šta si ti u horoskopu?

- Zaista ćeš to da me pitaš? – reče Jelena, nadvikujući se sa muzikom. Sa te vražije žurke useljenja, predosećala je, neće se tako lako iščupati.

- Zašto da ne? Bolje nego da te pitam šta ćeš biti kada porasteš. Nego, ja cenim da si ti neki jarac u horoskopu? Ne? – Neven se nagnu ka Jeleni: iz usta mu je zaudaralo na vodku i pljuge. Kolena su im se dodirnula, noge i bokovi gotovo slepili na ulegnutoj sofi, i to, sumnjala je Jelena, ne slučajno. Ustala je, odnosno, probala je da se iskoprca iz žablje pozicije, grabeći rukama kroz dimčugu i vazduh.

- Čuj, Nevene, nemam ja baš sluha za astrologiju, i malo me smara ta priča... – rekla je, ne previše odmereno, zgrabivši praznu čašu sa sobom. – Idem da se dopunim...

- Ili možda škorpija...

Preskočivši sto nakrcan pićem, prepunjenim pepeljarama i zgužvanim plastičnim čašama, Jelena se zaputi ka kuhinji, jedinoj strateškoj odstupnici u celom stanu. Neven Maslać se stvorio pored, poput nametljivog odjeka. Bio je pola šake niži od nje, primetila je, pa joj se sve vreme dojmilo kao da je izuzetno druželjubivo, proćelavo i čekinjasto jaje prati u stopu.

- Pa ne, pazi, ljudi zanemaruju važnost zodijaka u svakodnevnom životu i komunikaciji. Kako mi možemo lepo da ćaskamo, ako si ti, naprimer, vodeni znak, a ja vatreni strelac...

- U pravu si – složila se Jelena. – Ja sam rak u horoskopu, potpuno vodeni znak, mislim da bi naše ćaskanje ostavilo samo dim i pepeo za sobom...

Ušetali su u kuhinju, zamašćenu, zadimljenu i dupke punu. Jelena se progurala kroz gužvu, prišla je zamrzivaču, odpečatila vrata uz zveckanje leda po podu, i zaorala po unutrašnjosti.

- Rak, pazi boga ti? Sirijusova zvezda? Pa tebi je sada uskoro rođendan, u julu? Ili je već bio? Nema veze, nema veze, dame se ne pitaju za godine, čestitam u svakom slučaju...

Jelena obilato nasu leda u čašu. Kiselo se osmehnula. – Bio je već. Hvala u svakom slučaju.

- Nego, da te pitam nešto... – reče Neven, konspirativno je gledajući ispod oka. – Nisam sreo mnogo rakova u životu, ali me zanima, pošto sam imao prilike da o tome pričam sa njima, je l' si i ti viđala čoveka-pacova leti, tu negde, oko rođendana?

- Čoveka - šta?!

- Čoveka-pacova. Možda ti se pričinilo prisustvo, pogotovo po nekim napuštenim građevinama, zaraslim dvorištima, u podrumima... Čekaj, odakle si ti? Gde si odrasla?

- Na Dorćolu... – reče Jelena oprezno.

- Eto, taman! – uskliknu Neven Maslać, kao Arhimed u kadi. – Je l' si blejala na Kalemegdanu? Sigurno jesi, možda si tamo nekada primetila...

Jelena se namršti na Nevena koji se samodopadljivo naslonio na frižider, pućkajući dim i lickajući vodku u plastičnoj čaši.

Osetila je kako joj se dlačice na vratu ježe, vraćajući se mislima u jedno od onih lepljivih letnjih raspusta iz primordijalnog vremena: Jelena čuči pribijena uz hladni, mahovinasti zid, šćućurena poput životinjice u mraku, dok prducka od dečije nervoze, a u daljini čuje glas:

... Šest, pet...

... i zatim korak koji se šuplje odbija od hodnika duboko, duboko dole, i Jelena se okreće ka tami iza sebe, ka uskim hodnicima nalik na prazna creva, gde mrak briše boje i sve pretvara u tamu i pepeljasto sivilo...

... Četiri, tri...

... i crna figura se pomalja iz dubine, a krastave šake crnih noktiju se prevlače preko okrunjenih cigli i prljavštine, a Jelena kao na oprugama, kao pacov u bekstvu grabi zemlju i izvlači se iz laguma...

... Dva, jedan, ko se krije iza mene, žmuri posle mene, pu, Jelena, ti žmuriš!

Jelena se trgnu. Neven ju je gledao zabrinuto. – Je l' sam nešto loše rekao? Hoćeš još pića da ti sipam?

U kuhinji, prepliću se glasovi:

... nama je tamo bilo baš ekstra prošle godine, pa ćemo sigurno ponovo da idemo...

... i mislim, šta sad da radim, da ćutim i da smrdim, ili i ja da krenem...

... Dandi Junajted – Seltik - dvojka, Roma – Bari - tri plus, Venlo – Sparta Roterdam iz iksa u kec...

... Pričalo se posle po kraju da su Vojvodu baš muški zveknuli....

...Samo ga razmutiš sa mlekom....

- Da izađemo na terasu, da se malo izluftiraš? – upita Neven, pažljivo dodirnuvši Jelenu po mišici, kao da vodi slepicu preko ulice.

- Ne – odmahnu Jelena, otresajući Nevenove znojave šapice. Otvorila je frižider i nasula pelina. – Samo sam htela da se dolijem. Ima li neko upaljač ovde? – upita grupicu posred kuhinje, u nadi za izbavljenje...




Pričalo se posle po kraju da su Vojvodu baš muški zveknuli. Ništa ono metak u mraku i ti fazoni, nego, brate mili, ful artiljerija u četvrtak popodne, rafal preko pola Dositejeve, ručna bomba, ne znam samo da li su i bazuku doneli. I, jebiga, pogolema kolateralna šteta: kola pokidana na limene trakice, čet'ri skenjana civila, razvaljen hidrant i armatura kafića, a od Vojvode, priča se, ostali samo dugmići. Nisu mogli da mu nađu vugla, nego su ga identifikovali preko tetovaže na levoj butki, jedno dvaes metara dole niz ulicu– znaš da je onomad namalao onog anđela što se vozdiže iznad Hrama Svetog Save. 

Njegov ortak, ono, bodigard, neki Gavra iz interventne jedinice, prošao je tek zericu bolje – u Urgentnom su ga mrcvarili dobrih tri sata, pre nego što je konačno geknuo.

Počinioce nikada nisu otkrili. Gistro.

Mada jeste sve to grandiozno izvedeno, niko se  u kraju nije iznenadio. Ja ponajmanje, znaš ono naše, karma, Njegoš, topuz i nečovještvo, ko od buzdovana živi i ti fazoni. Uostalom, ja sam Vojvodu znao od malih nogu. Tada još nije bio Vojvoda, tada je bio Neša. Nele.

I tad je bio zlotvor.

Živeli smo u istoj zgradi kada smo bili klinci. Družile nam se keve, ful priča, dolazio je on kod mene i ja kod njega. Sećam se da je rastavljao igračke čekićem, topio plastične vojnike pod lupom, bio je, brate mili, skroz naskroz nezgodan, jednom je čak stavio komšijskoj mački petardu u dupe... Njermu je to bilo smešno. Nešica, mali vragolan, govorila je njegova keva, a ćale, eee, drug Popović je bio druga priča, taj ga je lešio ko vola, samo, slaba vajda i od toga, ja da ti kažem. Svejedno, Nešica je i dalje vazdušnom puškom skidao golubove, i davio šteniće, rušio je sneška i stavljao kamenice u grudvu, a u šestom razredu je već uveliko mlatio osmake. Ja sam totalno cvikao od njega, znaš kakav je bio. Potpuno namunjen lik. Mali, ali zajeban. Posle je i skidao patike prolaznicima, bio obavezna mirođija u svim šibanjima. Džaba čelične discipline i milicijskog prevaspitavanja kaišem, druže Popoviću, džaba sve! Delikvencija, pa to ti je.

Posle, kada smo krenuli u gimnaziju, slabije sam viđao Nešicu. Tu i tamo, po kraju, al on je već blejao sa starijom ekipom, sa Ćićmijem i Ciletom, a oni su radili trafike, lešili studentariju u Akademiji, navatavali prolaznike, sve po spisku.

A onda je Nešica nestao.

Njegova keva mi reče da je otišao na bauštelu u Nemačku – što je bio go kurac od priče, svi su u kraju znali pravu istinu. Govorilo se da su kreteni dobili dojavu o nekoj babi što je prodala trafiku za šest soma maraka, pa su krenuli da je oleše. Na kraju nisu našli pare ali su izmaltretirali babu, bilo je tu i neko dete, sve u svemu, katastrofa, i na kraju su pali samo tako. Sa dvaes maraka i tužbom za kidnjapovanje i otimačinu. Ćićmi se izvukao, njegovi su bili buržuji, jebote, deda mu bio član Predsedništva, a sa Ciletom se ne zna šta je bilo, valjda je propevao, tako da je samo Neša ostao da guli robiju. Džaba i što ti je ćale pandur.

Ja reko, nema od njega ništa, piši propalo.

O, kako sam se samo zajebao.

U to vreme još pojma nismo imali, ono, znalo se da je neka frka, da se paori rokaju negde oko Plitvica, kurac-palac, al meni je, pravo da ti kažem, glavna preokupacija bila da u'vatim Minju za sisu, i da vidim je l' ima šta da se dune, šmrkne, puco mi kurac za sve,  tek je posle to postalo nekako neizbežno. Jebiga, nije se znalo da je stvar ozbiljna. Niti da je El Hefe tih dana otvorio kazamate i tamnice, i da je svašta pokuljalo napolje, da se više nikada ne vrati u mrak. Nešica među prvima, i to, gle čuda, izronio je baš usred Erduta.

Prič'o mi posle Beba - njega su dva puta mobilisali – da je viđao Nešu kako fura maskirne lone, automatik i avijatičarske cvike, ko Rambo, jebote, sve sa nekom ekipom da ti se smrzne pička kad ih vidiš.

Poslednji put ga je video devedeset i pete, u nekoj selendri kod Vukovara, kaže Beba, tamo ih stacionirali, a ustaše samo što nisu banule da im se najebu keve. I to ne ona splitska studentarija što svaki put završi ko statisti za Bler vič prodžekt, već oni zajebani, psi rata impregnirani američkim bombarderima, što je bolje da te ne uhvate živog, jer ti posle kidaju jaja i poje akumulatorskom kiselinom.

I sad, sede oni, svi se sasrali, ne smeju da se povlače, ne smeju da se mrdnu, jebote, tek, neko vidi konvoj dolazi, i ono, stižu Tigrovi! I svi srećni, to, jebaćemo im kevu, kad, ovi izlaze – Neša im je bio neki poručnik il' koji već kurac –upadaju u kuće, vade belu tehniku, mašine, novac, ormane, sve, brate, pakuju na kamione i odlaze. A srpsko selo. Još mi priča Beba posle, da ga je Neša tapšao po ramenu, i bio u fazonu "najebite im se keve ustaške" i ono, "srpski sokolovi", tri prsta na veš mašini, ceo fazon.

Sve u svemu, Nešica je pravo sa robije otišao u rat, i više ga nikada nismo videli. S ratišta se vratio Vojvoda, al' to je bila sasvim druga priča.

Sada je bio heroj, počasni građanin, pravi Obilić, bog te jebo! Ja sam ti nešto posle kontao da ti je to sa četničkim vojvodama kao sa seksualno prenosivim bolestima: ako se intimno trljaš o četničkog vojvodu, i sam ćeš postati jedan... Ko Nikolić. Nego, da ne dužim...Sretnem ti ja tih godina Vojvodu tu po kraju, ljubi ga brat, ljubi ga brat, šta ima, kako je, kaže, šljaka nešto privatno, zvecka kajlom i vrti butkicu, ono, gleda me Klara Šuman. Viri mu štoljpi ispod treše, i ima tikove na cufa kao da mu curi nos, a ako popizdi, onda je drž- ne daj, bum, tras, šta je miševi, ko je bre krvario za ovu zemlju, ajde pičke – sve u svemu, budi bog s nama.

A šta je to privatno šljakao, videli smo devedeset i šeste, sedme, kada smo ono derali guzicu protiv El Hefea. Viđao sam ga ja po gradu, mada je furao fantomku. Nije bilo greške – tu glavurdu bih svuda prepozno. Pričao mi i nesrećni Beba da su ga presreli jedno veče – Vojvoda se lepo i uljudno pozdravio, sve vreme frfljajući ispod fantomke, i pitao za staru majku i sve po redu, pre nego što su ga otkinuli u haustoru. Šta ga bolo kurac.

Posle je počelo bombardovanje, i jebiga, Vojvoda ti se spičio brže-bolje na jug. Pitali smo ga šta je radio tamo, kaže, šljako nešto privatno. Vozio hladnjače, zajebavali ga ludi Steva, mislio sam sada će da ga naguzi, a Vojvoda se samo smeškao. Voleo je on da drži veteransku bukvicu, pa čak i o tome kako je nakon one naše slavne pobede nad zapadnom alijansom, kada su se taktički povukli i vojska i građanstvo,  sa nekim ortacima opelješio sve službene zgrade u Peći, ono, digli pasoše i dokumenta, i pravac na more, u Budvu. A tamo: zulum pravili, ono, vrh zajebancija na primoriju, prodavali pasoše za trista – četristo maraka. Skembali su ih, jebiga,  u Spuž malo, u kazamat da se ohlade, pa ih na jesen pustili kući.  jer jebiga, naoružana paravojna jedinica, nije to za zajebanciju, pa makar i u Crnoj Gori.

Posle petog oktobra se kao nešto pritajio, mislio sam da je opet zaglavio robiju, ali snašao se, video sam, radio je u obezbeđenju, bio bodigard  političarima, ali ovim novim, žutaćima. Uglavnom kod Koštunjavog, lepo su se slagali, brate, uostalom, stara je to ekipa. Pa, ono, ipak je čovek imao patriotski pedigre, a i bio je takav da kada se bije, drugi put udara u leš, mog'o je na svaki platni spisak.  Ja tada šljakao kao konobar, viđao sam ga ponekad na splavovima, kako se mršti iza foteljaša. Malo privatna šljakica, a malo penzija kapa – u svakom slučaju, nije bilo loše.

Elem, Vojvoda ti je bio kao staro vino – godine su bile sve bolje prema njemu, i dok su parlamentarne garniture i koalicije menjale kao usrane gaćice , Vojvoda se konačno izvukao iz treše, navukao je polo majcu, i upustio u investicione vode, međunarodne projekte i strane fondove za razvoj. Pravi domaći privatnik, među bandom navrat nanos skrpljenih privatnika, uvek spremnih da brzo orobe, ulog amortizuju, račun na ženu prenesu i lažno bankrotiraju.

Ni ekonomska kriza ga nije mogla utamaniti, jer imao je on zanat u rukama. Prvo je bio u izbornom štabu u Batajnici,, eee, a prošle godine je postao vođa Zvezdinih navijača. E, to mi, vidiš, bilo čudno posle, jer je on oduvek bio Grobar, i pitao sam ga jednom kako to, kaže, jebiga, šta ćeš, snalazi se insan kako stigne i može. Za radnog čoveka uvek ima posla... Privatnog, naravno.

Sve dok te ne skenjaju poluautomatikom i ručnom usred bela dana.

Nego, kapiraš, brate, nema sada suza, 'naš kakav je ovaj bio, ambiciozan u svojoj branši, a kada te tako utepaju, znači da si realno napredovao na najviši mogući stupanj. Čudo je samo meni da je on do dve iljade i sedamnaeste opstao, treba ceniti neverovatno dug rok trajanja... kad se uzme nacionalni prosek u obzir.

Bili smo posle na sahrani, popili za dušu, otkinuli se. Ceo kraj je došao, soma ljudi, šta da ti pričam kada se poavio i ministar policije na opelu. Mogao si da snimiš emisiju "Četr'es osam sati sahrana" sa onakvom glumačkom postavom.

Zato sam se valjda i prepao kada sam ga zimus sreo u kafiću.

Kako koga? Pa Vojvodu! E, bre, govno mi se smrzlo, ono, dan, leto, sunce, pičke, ja dolazim na smenu i jedem rumenka sladišu,  ništa ne očekujem, a on sedi za šankom, tu, u "Frendsima", cirka produženi s mlekom i kokišku, priča na telefonu, kao nekad. Zarumeneo se, jebote.

A šta da ga pitam, keve ti? Đe si, Vojvodo, zar ti nisi mrtav, ono, kao, bili smo ti svi iz kraja na sahrani, al' sad vidim da smo se malo zajebali. To da pitam Vojvodu? Ma idi bre. Pitao sam ga šta ima.

I? Ma ništa, kaže, šljaka nešto privatno...

Bosanski protektorat, januar 1881. godine

- Evo, moliću lepo, izvolite pa vidite! Već dve sedmice tako. Svako veče dođe posle ponoći, i drži stražu ispred kasarne. Ništa ne govori, ni na šta ne reaguje. Probali smo da ga privedemo - neće da se pomeri. Probali da ga streljamo – sutra se opet vrati.

- Je l' ste probali da ga zapalite? – prošapta Gezner, mada ni sam nije znao zašto šapuće. Bilo je to valjda do špijunskog, voajerskog osećaja koji izaziva čučanje u mračnoj sobi, i posmatranje nekoga kroz prozor.

Civilni komesar frknu. I on je šaptao.  – Samo izvolite. Niko od ljudstva neće da mu priđe, osim ako ih vešalima ne poteram. A životinje ni tada ne prilaze, pa se ja nešto mislim da su one u boljoj živčanoj ravnoteži nego ljudi....

- Nesumnjivo – primeti Gezner, i okrenu se ka prozoru.

Još uvek je stajao tamo – ni petnaest metara od kasarne, usred zavejane prijepoljske ledine, u četiri časa nakon ponoći, ofucani infanter u plavoj uniformi bosanskog diviziona, zaleđen u stavu mirno nalik na zaboravljeno strašilo.

- Je l' se on to... Je l' se on to smeši? – upita Gezner, magleći dahom okno prozora.


Nakon što je sledovanje okamenjenog hleba zamenjeno ovsenom kašom, čajem i povremenom milosti iz vojnog magacina, kokošijim jajetom, jabukom ili kruškicom, Gezner je posumnjao je da ga možda neće kao pašče pridaviti na vešalima, i to usred pravoslavnog Božića.

Kada su ga nakon par dana kidnapovali iz tamnog otomanskog laguma, na brzinu umili vrelom vodom i sanirali od parazita, pa potom smestili u skučenu sobicu ugrejanu kaljavom peći, Franc Gezner znao je za sigurno: nešto još gore mu se sprema.

To  isto veče mu je upriličio posetu baron fon Hofman lično, ministar finansijski pri vojnoj misiji u Bosanskom protektoratu.

- Hm, dakle, Gezner, kako vaš kašalj? – puvao se baron kao rumena sova sa zaliscima, i to u punoj uniformi. Peruška mu se klatila u ritmu glave.

- Krvavi ispljuvak, kažete? Sipljivost? Napunite lulu, Gezner, to će vam pročistiti pluća! Ja se svakog dana posle ručka inhaliram. Dimljeni Virdžinija listovi sa habzburškom akcizom! Moliću lepo, tako postupaju prave patriote! Razumete, Gezner?

Gezner se uglavnom slagao, trepereći kao kašljucava senka u ćošku kabineta.

- Nego, gospodine moj, dosta smo se odmarali? Sad, nakon okrepljenja, spremni smo za još jednu ekspediciju? Ovaj put sa kompetentnim saradnicima? Šta kažete? Da vas šaljem carskom konzulatu u Prijepolju? Momci tamo imaju posla sa svakakvim nepodopštinama. To je ipak vaš fah, Gezner. Kako vam se to čini, hmmm?

Činilo se kao da i nema mnogo izbora.

Sarajevo je napustio pre svitanja, u pratnji trojice hardverkera bosanskog diviziona, ostavljajući za sobom zavejane ulice što smrde na dim, paljevinu i mraz.


- Glavni garnizon je u Pljevljima, kod komesara Grge, njemu svi referiramo. Preko trideset karaula i vojnih stražara je podignuto, da bi se kontrolisao sandžački koridor. Predviđeno je da vojna granica podnosi izveštaj najbližem garnizonu, tako da mi u Prijepolju rotiramo stražu svake dve sedmice sa jedanaest drugih karaula, međutim, od kako su putevi zavejani...

- Niste bili u vezi sa pograničnim stražarama? – upita Gezner. Raspakovao je fotografsku opremu, kaiševe, drvo i staru kožu  rasprostro po stolu, i izvadio vrećice sa zapaljivim praškom.

Civilni komesar odmahnu glavom, pomalo nervozno, kao dete uhvaćeno u nestašluku.

- Čitav koridor je zavejan. Telegrafa nema, o železnici i da ne pričamo. Postoji hitna kurirska služba, mada su jednu zamalo pojeli vukovi. Puteva negde jedva da ima. Osim toga, nije bilo potrebe za uzbunu, zalihe su predviđene da traju i do četiri sedmice...

- Da lii je vaš avetinjski pešadinac naudio nekome do sada? – upita Gezner, mahnuvši glavom ka prozoru.

- Ne, ne bih rekao. Ljudstvo je na broju. Doduše, meštani se žale da je pešadinac pojeo lokalnog imama, i da krade decu iz kolevki i da pred zoru vršlja naseljem, ali to već osmanlijske vlasti treba da reše. Mi u garnizonu nismo imali problema... Osim što uznemirava posadu. Sve su to ljudi sa sela, i njima ovakve stvari na stacionaru u provinciji nisu...

- Iz koje li je karaule došao? Znate li? – Gezner prekinu komesara. Otvorio je zavežljaj, i izvadio kamen zbrčkan i deformisan kao da je istopljen, okamenjenu magmu prošaranu sjajnim nitima silikata.

Perunovu strelu.

- Zašto ga sami ne upitate? – civilni komesar je grickao zanoktice, nervozno posmatrajući opremu po stolu. – Zato su vas valjda i poslali iz Sarajeva? Da rešite ovo... Ovu neprijatnost...

- Prvo ćemo obaviti kratku foto sesiju – odvrati Gezner, osmehnuvši se na plavom plinskom svetlu, od čega se komesaru dlačice na vratu nakostrešile.





Nažvrljano na poleđini fotografije:

Subjekat: Cosmin Batka
14. pešačka brigada 7. divizija, XIII slavonski korpus
Stanje: pretežno mrtav
Status: pretežno hodajući

Očevici tvrde da je subjekat u noći između 13. i 26. januara pohodio varoš Prijepolje i obližnju kasarnu. Pod tretmanom blic-svetla sa anadolijskim kristalom, sumporom i mrvljenom stenom fulgura, subjekat je iščezao.

Narednog jutra je pronađen u ataru, sedam kilometara dalje. Sudeći po obdukciji, subjekat je preminuo u ranim jutarnjim časovima. (valjalo bi ispitati uticaj Perunove strele na nežite)

Zanimljivije je, no, stvorenje koje se na fotografiji ukazalo, a o kome ne znamo mnogo, i koje se golim okom nije moglo videti. Izvesni izvori spominju Moru, demona koji pritiska ljude u snu, ali o tome nemamo još dokaza. Jahanje smrtnika je, uostalom, duboko ukorenjeno u balkanski folklor i demonologiju, i ne treba donositi ishitrene zaključke.

(ispitati u narodnom predanju veštice - stvorenje deluje poznato?)

Subjekat hardverker Cosmin je bio stacioniran u karauli nadomak Golije, na putu za Novi Pazar. Stražara je odsečena od garnizona još od mećave 9. decembra. Nikakve vesti od tada nisu stizale.

Pola sata nakon ponoći: savršena atmosfera.

Neki zlotvor se dokopao računara, i trans muzika domaće proizvodnje tutnja po mrežicama zvučnika. Neko grca i povraća s terase; ekipa u trenerkama se formirala ispred klonje, cupkaju i ćaskaju i na svakih pet minuta ulaze po dvojica.

... Rekla sam mu, mislim, Dušane, ti si lep dečko, ali toliko si se napucao u toj teretani da si počeo u sobu da ulaziš na kant...

... Ja sam uvek navijao za Dart Vejdera i Imperiju Sita. To je jedan pošten oblik prosvećenog apsolutizma, sistem u kojem se zna red i poštuje zakon. Pride takav poredak omogućava stabilnost, donosi radna mesta i pruža ti mogućnost da se na osnovu sopstvenog rada uspneš društvenom lestvicom. S druge strane, Pobunjenici samo donose haos i anarhiju, a nemaju bolji politički program od toga da neke švercere i ratne zločince, Han Soloa i Vukija, dovede na ključne pozicije, ko pokojni Sloba Milošević, jebote, samo čekam da Evoks otvori pekaru u Beogradu... Hej, gde ti ode drugarica?

... Genetika je čudo, a internet je kurac ...

... Od kada su braća Vačovski postali debele babe, ne možeš od njih puno toga očekivati...

... I ništa, brate mili, dođe mali Ćaki onako pod gasom,i kaže, b'ate, je l' ima neki' problema, šta se pravite ludi, mis'im, neke pudlice s Dorčola, heroji Drinčićeve, pičketine, bam bam...

... Dobar je on lik, ali kada se napije, u najboljem slučaju će te biti sramota, a u najgorem ćeš upasti u kafansku tuču...

Neven Maslać se osvrće po kuhinji. Nestala je. Oznojana lica se tiskaju i rumene, prska pljuvačka na žutom svetlu, zidovi su masni i uflekani, plafon se ne vidi od dima, ali Jelene nema nigde.  Hvata ga panika.

Kroz otvorena vrata terase, pulsira žar cigarete. Vide se linije pravog, elegantnog nosa, i svilenkaste, crne kose. Kontura iza dovratka ubrzava Nevenov puls.

Neven Maslać se misli: sada ili nikada. Prolazi kroz kuhinju, oprezno zaobilazi bljuvotinu na podu terase, naslanja se na ogradu pored Jelene, i kao da ga strašno interesuje šta se napolju dešava - pa je i njegovo prisustvo na balkonu takođe obična koincidencija - naginje se preko ograde.

Oboje ćute. Kroz prozor se čuje galama, i staklena flaša izleće, rasprsnuvši se po usnuloj ulici glasno poput granate.

Nemoj zasrati, Nevene, misli se Neven Maslać. Nakašljava se. Zatim, kao da se nečega setio, vadi duvan, polako mota cigaretu, vešto kao Talični Tom. Kada je lizne i zadene za ugao usana, odmerenim pokretom vadi upaljač, zaklanja ga od nepostojećeg vetra, i kresne plamen.

Ispušta dim kroz nozdrve, vrlo polako.

- Hoćeš da ti ispričam strašnu priču?

E, jebi ga, Nevene.



Sve je počelo sa jednim jako neprijatnim snom, kakav Neven Maslać dugo nije sanjao.

Ležao je u svom krevetu i nije mogao zaspati, kada je neko pokucao na vrata od stana. Pogledao je na telefon – bilo je skoro četiri izjutra, malo pre svitanja. Neobjašnjivi strah ga je preplavio – ruke su mu drhtale kao da su od želatina. Nije tu bilo samo racionalna briga od noćnih posetilaca (pogotovo što Neven nije obilovao prijateljima, već samo poznanicima), nego i burgijajući osećaj da se nešto preteće nalazi sa druge strane vrata.

Prošunjao se hodnikom. Kada je pogledao kroz špijunku, video je samo izobličeno stepenište.

Neko je upalio svetlo, pomislio je, i probudio se.

Sledeće večeri san se ponovio. Neko je zakucao na vrata, i Nevena je panika preplavila. Prošao je, bezvoljno doduše, ceo hodnik na klimavim nogama, i zakopao se ispred tankih vrata.

Prisustvo je zračilo  kroz tanku dasku. Nešto je vrebalo u hodiku.

Kucanje se ponovilo – samo ovaj put više nalik na grebanje kandžom. Pogledao je kroz špijunku. Osvetljeno i prazno stepenište, izobličeno ribljim okom.

A onda je nešto prekrilo špijunku, i začuo se glas, piskav, škripav i molećiv:

- Pusti me unutra, Nevenee...

Neven se trgnuo iz sna kao davljenik što se čupa iz bujice. Bilo je skoro podne. Mirni komšiluk koji je u to vreme uglavnom brujao od udaljenih kola, cvrkuta ptica, dovikivanja komšija i cmizdrenja dečurlije, sada se pretvorio u graditeljski pandemonijum. Drndali su buldožeri, dovikivali se radnici, rušilo se drveće i krckale grane. Neko je psovao u daljini.

Zalupivši prozore i navukavši roletne, Maslać utonu u mrak.

Neki ljudi svoje snove uzimaju zdravo za gotovo, kao reprodukciju minulog dana i svakidašnjih trauma, pa se na kraju probude kao da se odmaraju od noćnih obaveza. Ali ne i Neven Maslać: on je svoje snove vrlo ozbiljno i doslovno shvatao. Postojale su, verovao je čvrsto čitavog života,  nematerijalne sile, bića o kojima jako malo znamo –  ili nam neko ne dopušta da više saznamo – nevidljiva ali prisutna, duhovi i demoni nižih frekvencija koje samo retki pojedinci sa oštrim astralnim čulom mogu da osete. Ne bi ga čudilo da komšiluk u zgradi ništa ne primećuje.

Sledstveno tome, snovi i vizije su bile način da bića na ovaj svet provale: san je bio znak,  i proklet bio Neven ako dozvoli da ga okultne sile zaskoče s leđa.

Ostatak dana je proveo radno, za računarom. Pisao je horoskope ("očekuje vas vrlo bitan susret, pripazite na pritisak, uskladite očekivanja realnim mogućnostima"), poslao ih dnevnim novinama – a zacelo žutari što bazdi na spermu, krv i izmet – te pospremio kuću, pisao natalnu kartu jednoj posebno interesantnoj Vagi s kojom bi možda i mogao jednog dana mogao da ostvari telesni kontakt (zato je i bilo za džabe), i na kraju je napravio sebi sendvič.

Predveče su se radnici pokupili i otišli. Tišina se vratila. Neven je otvorio prozore: ostavili su za sobom preorani i ogoljeni park, fluorescentne trake i usnulu mašineriju. Drveća više nije bilo, pa je čitav kvart delovao postiđeno, sivo i asfaltirano.

To veče nije pošao na spavanje. Sedeo je i čekao. Radi pripreme, otvorio je unuče vinjaka.

Tek negde posle ponoći, začuo je kucanje na ulaznim vratima. Iako je bio iznenađen manje nego što bi trebalo, Neven Maslać se trgnuo, udarivši kolenom o sto, prevrnuvši vinjak. Osetio je kako mu srce bubnja po grlu – ali sada je bio siguran da ne sanja. Tiho psujući, otcupkao je do vrata.

Pogledavši kroz špijunku, video je lice nepoznatog muškarca u žuto obasjanom hodniku. Osetio se na trenutak ogoljeno, kao da su vrata prozirnija od stakla, i da ga posetilac jasno vidi.

Otvorio je vrata, praveći se kao da je sasvim normalno da  mu neznanci dolaze na prag u gluvo doba noći.

- Izvolite? – upitao je Neven.

Lice noćnog posetioca je bilo sasvim nepoznato – muškarac u kasnim dvadesetim, ranim tridesetim, bledunjav i sa tamnim podočnjacima, čekinjaste brade od dan-dva nebrijanja. Obučen u perijanu jaknu, farmerke i cokule, iako je napolju bilo toplo junsko vreme. Nešto u njegovom pogledu, međutim, onespokojavalo je i uznemiravalo. Bio je staklast i nefokusiran, lelujao je po Nevenu kao da ga gleda a ne vidi. Neki džanki, pomislio je Neven, ostavivši prostora da se o prirodi došljaka još može spekulisati.

- Mogu li da uđem unutra da telefoniram? – izusti pridošlica. – Hitno je.

- Šta se desilo? U ovo doba? –  Neven Maslać je čvrsto stiskao bravu, spreman da zalupi vrata.

- Hitno je.

- Mogu vam dati mobilni. Ne možete da uđete.

Momak ga je gledao praznim pogledom, siv u sivom hodniku, a onda se okrenuo i zaputio niz stepenište. Maslać ga je mogao čuti kako se udaljava tri sprata ispod, i potom čangrljanje metalne kapije podruma. Zgrada je utihnula. Svetlo u hodniku se ugasilo.

Neven je zatvorio vrata stana, četiri puta okrenuo ključ u bravi, i pogledao kroz prozor: pridošlica nije bila na ulici.

Otvorio je još jedno unuče vinjaka.

***

- Gre'ota! – reče Bubonja. Matori je sedeo na klupici ispred zgrade, povremeno podižući glavu iznad linije ramena, poput izuzetno goluždravog goluba.

- Gre'ota? Kakva gre'ota? – upita Neven možda i grublje nego što je starina zaslužila. Ipak, u svoju odbranu je mogao reći da je loše volje, i da je dekoncentrisan, i da je samo u prolazu, do vraga.

- Gre'ota zbog hrasta – odgovori Bubonja. Glava mu je golublje poskakivala na ružičastom, tanušnom vratu. – Lepo sam im rekao, nemojte, deco, gre'ota je seći Zavet, zidajte oko njega, šta vam smeta drvo, al' oni jok, ni da čuju...

- Šta ti... - promrmlja Neven Maslać, krmeljav i čkiljav na popodnevnom suncu, a onda se setio. U parku pored zgrade rastao je hrast lužnjak, visok skoro do trećeg sprata, čvornovat i mator. U tamnoj kori, negde u visini struka, bio je urezan krst. Drvo Zavet. Drvo za prosidbu, zakletvu i bunu.

Umesto njega, sada je u nekadašnjem parku stajala metalna taraba i narandžaste trake. Na uramljenoj tabli gradilišta je pisalo "Projekat građevinske firme East Star".

- Gre'ota! – graknu Bubonja.

***
Kome se tako zadesilo da živi u doba Vodolije, godini Čoveka . mislio je Maslać - taj nema mnogo izbora: ili će da tvituje, drka i lajkuje, ili će zaista da prihvati u kom i kakvom svetu živi. Reći da u ovoj epohi nisu aktivne razorne magijske i okultne sile, znači zatvarati oči pred očiglednim.

Postavivši sto u hodnik kraj ulaznih vrata, Neven Maslać je sedeo kao da će svakog trenutka zaigrati poker sa nevidljivim protivnikom.

Spustio je prvu kartu na sto.

XVIII Mesec. Lucidno snevanje, astralna svest, senka, strah i obmana. Možda i snoviđenje? Noć, mrak i kojekakvi atavizmi. Na karti su dva vuka ili šakala – ljubimci boga Anubisa, koji razdvaja svet živih od sveta mrtvih. Psoglava čudovišta i likantropija. Po mitologiji domaće radinosti, to bi uključilo i vampirizam.

Virt kartu povezuje sa sasvežđima Velikog i Malog Psa. Zvezde Prokion, Adara, Mirzam, Vezen... i Sirijus. Pseća zvezda. Zvezda ludila i crne žuči.

Usnulim hodnikom odjekuje kucanje na vratima. Nisu to Nevenova vrata – ali jesu na istom spratu. Kroz šuplje, neizolovane zidove, čuje  se zvuk koraka, papuče kako stružu po linoleumu i kreštav glas nagluve komšinice – Ko je?

Neven spušta drugu kartu:

XX Eon. Vibracija, buđenje mrtvih, oživljavanje energije, kulta usnulih bogova. Po Otkrovenju – Gavrilo duva u trumpetu, grobovi koji bljuju svoje stanare. Veliki Sud, konačno rešenje, golema kazna i kajanje. Kuku lele. Po Krouliju, glasnik novog doba, vladavina bogova Horusa i Nuit.

- Oprostite, mogu li da uđem na kratko, samo da telefoniram? – čuje se prigušeni muški glas iz hodnika. Neven osluškuje. Odgovor komšinice nije razaznatljiv kroz kroz zatvorena vrata. Iz špila izvlači sledeću kartu.

VII Kočija. Čelična volja. Načelo Apolona ili Abadona. Tenk i ratni nosač, haubica i buldožer. Možda građevinske mašine? U praktičnom značenju, karta označava i kopanje, rudarstvo, zidanje Hrama. U mističnim paralelama, može se povezati sa mitskim Novim Jerusalimom i Gradom Piramida. Pojava avatara i spuštanje boga. Potpuna dominacija. U svom obrnutom značenju, predstavlja parazitizam, neumerenost...

- Samo na pet minuta, gospođo? Zaista je hitno...

Neven Maslać čuje čangrljanje lanca i otključavanje brave. Vrata se otvaraju. – O, pa to si ti, sine? – pita komšinica. Glas joj sada odjekuje hodnikom. - Što ne reče odmah? Ne vidim ja ništa bez naočara... Uđi, sine, uđi, ne moraš da se izuvaš...

Vrata se zatvaraju, i brava se zaključava. Neven spušta kartu na sto:

XVII Zvezda. Namera, težnja i nada. Jedna velika sa osam krakova – zvezda Sirijus -  i sedam manjih, sazvežđe Velikog Medveda. Simbol vladavine  pseće zvezde Sirijus, crne žuči. Eon Vodolije. Afirmacija Čoveka, vladavina Čoveka, doba tegobe i anksioznosti, veliki nered, potop i dažd. Boginja, dvopolno, savršeno biće u središtu, što uz pomoć Sirijusa vuče crne i mutne dubine na svetlost sunca: kod Egipćana Sopdet, po Krouliju Nuit. Izlivanje voda i velikih reka: Nila, Tigra, Eufrata, Dnjepra, pa možda čak i Dunava, Morave, Drine, Kolubare, što da ne? Velike  poplave. I rađanje i uništavanje.

Vodolija. Duh modernog vremena, pokrovitelj događaja.

U hodniku - tišina.

***

- Greo'ta – reče Bubonja, odigavši glavu kao da merka mrvice hleba. – Baš greo'ta, nije imala ni devet banki!

Sedeli su na klupici ispred zgrade. Neven je pio pivo i žmirkao pod popodnevnim suncem. Pored njih, radnici u musavim kombinezonima su poskidali šlemove, izvadili salame i kutijice s ručkom, pa su polzainteresovano gledali kako bolničari pokušavaju da manervišu stolom prekrivenim belim čaršavom, i da ga ubace u ambulantna kola. Čak je i izgradnja stala.

- Baš greo'ta. Priča mi Jelica sa prvog da je juče tri puta išla do Mire, al' da ova nije bila kući...

Bubonja se konspirativno nagnu ka Nevenu, istegavši pileći vrat. Snizio je ton, što je bio siguran znak da će ispričati neki trač. – Jelica se, naravno, zabrinula, jer se Mira čudno ponašala u poslednje vreme... Tvrdila je kako se njen sestrić vratio da živi kod nje, iako ga niko od stanara nije video.. A i taj sestrić je, koliko čujem, poginuo pre kusur godina...

- Jelica je pomislila da je neka baraba, znaš i sam da Mira nije pri sebi u poslednje vreme... Pa je pozvala onog studenta iz prizemlja da obijaju vrata. Našli su je posred dnevne sobe. Otkazalo srce, pokoj joj duši....

Crveno – plava rotaciona svetla su se u tišini udaljila iz ulice, propraćena pogledima čitavog komšiluka. Radovi su se uskoro nastavili, i počelo je redovno dumbanje i udaranje dok su se kopali temelji novog stambenog objekta.

- Gre'ota!

***

Kucanje na vratima. Tiho, oprezno, kao da pridošlica nije sigurna da li hoće ili neće da probudi svog nesuđenog domaćina. Neven otvara krmeljive oči, i obara stvari sa stočića, tražeći telefon.

Tri sata izjutra. Skoro pola četiri.

- Nevene? Nevene, izvini, mogu li da uđem samo na kratko, da telefoniram? – muški glas se čuje na ulazu od stana. Odjekuje praznim hodnikom. – Izvini, molim te, hitno je?

Kucanje po vratima i grebanje.

Kao da prsti pokušavaju da se provuku ispod dovratka.

Neven grabi jastuk, i okreće se na drugu stranu. Brine se da li je dobro zaključao vrata, ali sigurno neće sada da proverava. Pravi se da spava. Oči mu svetlucaju u mraku.

- Nevene, pusti me unutra, samo na kratko...

***

Kod selidbi je najteže bilo premestiti knjige, ali je Neven Maslać, redovni podstanar i astrolog po sopstvenom izboru – na to već navikao. Izneo je rančeve ispred zgrade, i prišao klupici.

- E, pa, da se pozdravimo, onda... - reče Neven pruživši ruku Bubonji. – I poslušajte šta sam vam rekao, ne puštajte nepoznate ljude u kuću...

- E? – Bubonjina grimasa je jasno pokazala da ga starina ništa nije slušala. Pneumatska bušilica kao da je zadirala u utrobu zemlje. Odsutno je prihvatio pruženu ruku. – Gde sad ideš? Vidiš kako će lepo da nam sazidaju komšiluk...

- Vidim, vidim – reče Neven. Prva armirana konstrukcija je već počela da se uzdiže iza metalne ograde. Radnici su svakodnevno drndali.

- Želim im sreću s time – reče Neven, uprtivši dva ranca i podigavši  dva kofera. Bacio je poslednji pogled ka bivšem komšiluku i uramljenoj tabli na ogradi.

"East Star" građevinska kompanija. I simbol plave osmokrake zvezde na crvenoj pozadini.

- Ist star – promrmlja Neven, odmahujući glavom. – Ist star, is tar, ištar....

- E? – doviknu Bubonja, čkiljeći ka Nevenu. – Šta si rekao, ništa te ne čujem?!









Beleške Nevena Maslaća:

Karta Mesec je putokaz koji treba slediti: u snove, vizije i priviđenja koja vode pravo ka Anubisovoj kapiji.

Uslovno rečeno, moglo bi se reći da je granica koja razdvaja svet živih od sveta mrtvih postala neočekivano porozna i propustljiva; ovaj aspekt je dodatno pojačan kartom Sud, koja biblijski podseća na buđenje mrtvih.

U praktičnom smislu i sa skorim događajima na umu, može se reći da je nešto – kakva kosmička anomalija, ili delovanje ljudskog i magijskog faktora, poremetilo fluktaciju biomase i bioenergije, i dovelo do prelivanja iz stanja "smrti" u stanje "života", premda je ovde reč o terminologiji uslovljenoj našom bednom ljudskom percepcijom, pa nadalje izobličenom svakakvim kulturološkim, ideološkim i  ostalim indoktrinarnim sistemima.

Da ovde nije reč o slučajnosti, govore karta Sud (promena i delovanje), Kočija (namera, volja, zidanje) i Zvezda (nada, stremljenje, putokaz) koji nedvosmisleno ukazuju na delovanje osmišljenog, organizovanog i krajnje odlučnog faktora. Da nije kakav magijski konvent ili okultistička organizacija u pitanju?

Da bi ovo objasnili, moramo da se vratimo unazad kroz istoriju.

U osnovi svih ljudskih delovanja i odluka, nalazi se težnja da se prevaziđe smrt i otvore vrata beskonačnosti.
Prvobitne religijske zajednice čoveka i bogova bile su praktičnog karaktera: božanstvo je dobijalo vatru, seme, krv i žrtvu, a čovek je zauzvrat dobijao izvesne moći, znanja, kao i neprirodno produžen životni vek. Takve ljude danas smatramo mitološkim precima i začetnicima drevnih loza, polubogovima, herojima, magusima, prorocima i mesijama. Tragove toga možemo naći i u Bibliji, gde devedesetogodišnjem Avramu Jahve kaže: "I učiniću zavet između sebe i tebe, i vrlo ću te umnožiti. A Avram pade ničice. I gospod mu još govori i reče: Od mene evo zavjet moj s tobom da ćeš biti otac mnogim narodima". Ili: "Opet joj reče anđeo Gospodnji:množiću veoma seme tvoje, da se neće moći pobrojati od množine" (Post, 17:3-4, Post 16: 10).

Ovakav "ličan" odnos određenih obdarenih pojedinaca i starih bogova je prevaziđen pre mnogo vekova, premda ne uvek i u isto vreme (recidivi takvih kultova se mogu još naći u Evropi devetog veka Nove Ere, kod skandinavskih i slovenskih pagana).

Međutim, kako nam istorija veli (što ne treba uzimati zdravo za gotovo) u kasnom neolitu, nakon poslednjeg Ledenog Doba i Potopa koji je zbrisao čitave civilizacije, nova društva koja džigljaju oko i u blizini Sredozemlja pokazuju začuđujuće sličnosti: gradnja monumentalnih hramova usaglašenih sa solarnim putanjama, obožavanje boginje plodnosti, detaljno razrađeni zvezdani kalendari i, najbitnije od svega, moćan i dominantan kult mrtvih. kompleksne grobnice i rituali – kako u katakombama u utrobi Malte, tako i u Britaniji, na Kritu, u Egiptu, Mesopotamiji, Lepenskom Viru i Anatoliji... Kao da je čovečanstvo preuzelo stvari u svoje ruke (ili barem njena elitna manjina), i naučilo da crpi sile iz viših izvora nego što su to sujetna, pohotljiva i svadljiva paganska božanstva? Ali odakle to potiče? S mitskog Atlantisa? I kakve to veze ima sa boginjama plodnosti i pažljivim pripremama umrlih tela? Mumifikacijama, malteškim sahranama?

Da li su možda izvesni ljudi – kraljevske i svešteničke krvi, nesumnjivo – uspeli da se učine ravni bogovima? Da izgrade Vavilonsku kulu? Ili su ih osvetoljubivi bogovi kaznili?

Tumačenja se razlikuju: neki krugovi tvrde da su petovekovni slom, rat i haos koji su prethodili Bronzanom dobu zapravo posledice rušenja tog "Ljudskog, solarnog kulta" čije je potpuno uništenje, zatiranje i cementiranje dovršeno racionalnom, "paganskom" Rimskom Imperijom, i kasnijim uspostavljanjem hrišćanstva i, posledično, prosvetiteljstva. Drugi krugovi vele, međutim, da je kult Smrti i Bogočoveka i dalje živ i zdrav u dvadeset i prvom veku, nakon svih silnih Reformacija, Misija i Revolucija, i da - premda u brojim, hibridnim i šizmatičkim oblicima - i dalje oblikuje našu stvarnost, i crpi snagu kako iz solarnih i zvezdanih energija, tako i iz pažljivog usmeravanja ljudskog soja ka nekom zamagljenom, skrivenom cilju; svi smo već hiljadama godina deo nedivljivog točka civilizacije koji nezaustavljivo melje. Najsigurniji znak da se upravo takav jedan okultistički proces odvija, jeste škart koji za sobom ostavlja:  neumrle, povampirene i podrekavčene duše.

Ali, zašto baš sada, i ovde?

Odgovor možda treba tražiti u prvoj i poslednjoj karti – Mesecu i Zvezdi... U delovanju Sirijusa, u eonu Vodolije...

Beograd, 2017

hm, ovo je možda prikladije staviti na temu črčkarija, budući da apsolutno nikakve veze nema sa narativom (mada nije kao da bi se to moglo logično zaključiti, je l'), ali crtanje Velike Arkane se ispostavilo kao zabavnije iskustvo nego što sam očekivao, pa nije zgoreg da se nađu na jednom mestu.

Karta đavo, broj petnaest

Dorijan Nuaj kaže:

"... Đavo je prikazan kao androgina himera čije je telo sačinjeno od delova koji pripadaju raznim životinjama, što podseća na sfingu - s tom razlikom što đavo nema ljudsku nego životinjsku glavu. Kod Krolija ta karta ukazuje na spiralnu silu, kreativnu energiju, ali je svojstvo ove karte takođe sirova moć. Vidimo uzvišenog jarca, moćni falus itd. To je moć koja materijalizuje, koja manipuliše astralnim svetlom. Elifas Levi je u ovoj arkani prepoznao Bafometa (više o simbolizmu androgina i Bafometa vidi u tekstu: Androgin i ženska moć). Bafometova desna ruka je podignuta i ukazuje na nebo, dok je leva uperena ka zemlji. To je simbolizam formule E pluribus unum (Iz mnoštva jedno), odnosno solve et coagula (širenje i skupljanje). Pluribus, solve, jeste načelo ekstrovertnosti, načelo rasta, budući da širi i rasteže magijski lanac. Načelo Bafometove leve ruke je unum, coagula, sažimanje, ujednačavanje, unifikacija, sabijanje, skupljanje, koncentrisanje, fokusiranje. Levom rukom figura postiže svoje utemeljenje, uzemljenje, centriranost, dok desnom stalno održava kružnu ili spiralnu inicijativu. U negativnom značenju ova karta ukazuje na ograničenje, sputavanje, vezivanje, zablude, razdor, zarobljavanje, zlu sudbinu, negaciju, laž, opsesije, magijsku zloupotrebu okultnih sila. To je Saturn koji jede svoju decu, ali sa druge strane, kao Velika Majka neprekidno ih rađa. Osim Bafometa i Saturna, u ovoj karti prepoznajemo i Tifona, Pana, Seta, hrišćanskog Satanu / Lucifera itd."

Ja bih još dodao par interesantnih stvari vezanih za ovu kartu.

Đavo sedi na postolju za koje su okovani  muškarac i žena. Oni poprimaju njegove osobine (rogovi),  pa ipak, i muškarac i žena nisu zaista zarobljeni, oni mogu lako da skinu okove, bukagije su labave i iluzorne. Karta se može tumačiti i kao zavisnost, podložnost fizičkim zadovoljstvima, samoljublje, ona može predstaviti našeg ličnog demona što se pomalja iz mraka, a za kojeg smo se dobrovoljno vezali... Ili, takođe, prihvatanje onog što sada vidimo kao neminovnost: osam sati plus prekovremeno, pauza za ručak u dva popodne i nema socijalno, koliko zarađuješ, kada ćeš da se udaš, kada ćeš da se ženiš, nemoj da se brukaš, za koga navijaš, da li si za prajd ili nisi, je l si žuti ili naprednjak, da li si druga srbija ili slavska srbija, odnosno, svaka iluzorna veriga koju smo dobrovoljno nabacili na grbaču...


Đavo takođe predstavlja lučonošu, astralno buđenje, donosioca svetla i onoga koji otkriva skrivena znanja: nešto kao posvećenje ezoteričara  u magijske veštine. Međutim, postolje na kojem đavo sedi je samo polovina kocke; to je ona spoznajna strana, prosvetljenje, ali čak i ako nam se to nešto otkrije, to je tek prvi korak.... ka nečemu, šta god to bilo. Pitanje je, naravno, dal i su i takva pitanja i interesovanja samo još jedne bukagije

Treće i najzanimljivije: mada je opšti stav da su Templari navrat-nanos osuđeni zbog finansijskih špekulacija, te niko više ni ne uzima Filipove optužbe za ozbiljno, postoje izvesni spisi koji govore o obožavanju Bafometa u njihovim tajnim ritualima... Pitanje je da li su ti severnjački vitezovi doneli neke demone iz bestragija Svete Zemlje ili ne... O čemu je uvek zabavno maštati.



Izvor: http://bafomitras.blogspot.rs/

Okolina Golije, Sandžački protektorat, 1881. godina.

Izbili su na čuku pre svitanja: pred njima se prostirala zavejana livada, rubova zacrnjenih šumom. Usred plavog snega, kao lađa u noći, plutala je prizemna karaula, ćoškasta i kamena, pravougaona i s kosim krovom.

Dimnjak beše ugašen i sa belom kapicom na vrhu.

Ćutali su dok su prtili put. Gezneru se brk zaledio u mraznom praskozoriju, ali se ispod vune i kormorana od sukna znojio kao da je leto. Karaule je nestalo s vidika – svet je sada bio samo snežna poplava, mučan korak i puška što se na leđima saputnika, pred nosom, klati poput neodlučne kazaljke; odbrojavala je korake.

Prvi zraci sunca zasijali kada su se konačno dočepali kamenog praga.

Vrata su bila otškrinuta. Unutrašnjost fortifikacije mračna.

- Ima li koga?! – viknu Gezner na nemačkom.

Dolina beše tiha na prvom jutarnjem suncu. Prve kapi vode su se obrušavale s ledenica na krovu.

Vuk Šaranović zvani Šaran – Geznerov saputnik – skide pušku s ramena, i vrhom cevi gurnu vrata. Snežni prah se rasuo po drvenom, prašnjavom podu.Osetili su vazduh hladan, suv i ustajao, kao u crnoj pećini.

- Ima li koga?! – upita Gezner, sada na srpskom.

***
- A đe si ti vid'o da se ide u hajdučiju poslije Mitrovdana? – upita Šaran nakon izvesnog vremena. Bio je to, shvatio je Gezner, odgovor na odavno postavljeno  pitanje. - Po ovom snijegu i mrazu?! A ako si ustanik, a nijesi budala...

Glavna prostorija beše mračna, tek izrešetana tačkama jutarnjeg svetla što se probijalo kroz uske puškarnice i proreze na zatarabljenom prozoru. Stvari u sobi su se nazirale kao konture i crni oblici.

- Mnogo je nezadovoljnih ostalo nakon konvencije u Berlinu... – reče Gezner. Bauljao je u tami, opipavajući sobu kao pauk: između trpezarijskog stola, stolica i kaljave peći, sve do naslaganih cepanica u ćošku. Uz par izabranih psovki, špartao je prstima. Našao  je sunđer, sapun i vedro s prljavim sudovima u ćošku.

Ledena skrama se uhvatila na površini vode. Mesto je bilo odavno napušteno.

- Ilija Stanković, primera radi... – reče Gezner, otresajući kapi s prstiju. - Ilija Stanković se zakleo da će da nastavi četovanje, i nije bio usamljen u tome. Nije mu ni bilo teško: izvesne kneževine na Balkanu ne dozvoljavaju da ih takve sitnice poput mirovnih sporazuma i međudržavnih  ugovora ometaju. Priča se da je proletos Ilija Stanković opljačkao turski karavan kod Pazara, odneo puške, barut, biber, stoku i žito; on i dvadeset hajduka. Odmah su zaždili na jug, u knjaževinu Crnu Goru.

- Dvaes ljudi, cvrc ... - reče Šaran.Stajao je kraj vrata sa spremljenom puškom, kao da čeka invaziju. Svetlo ga je seklo na trake od tame i boje: izranjale su kovrdže ovčijeg runa, visoka šubara, sjaj puščane cevi, i ponovo se premetali u mrak.

- Kako čujem u konzulatu, kruna ceni Ilijinu glavu na dve stotine forinti...

- Je... – reče Šaran.– Al će Ilijinu glavu naplatiti sveti Jeronim na nebu. Ilija se prestravio lane. Od sipljivosti, Bog da mu dušu prosti...

- Žao mi je što to čujem – reče Gezner, glasom bez žalosti. - Ali ima i drugih... Četovođe su žive. Golub Babić, Pop Stevo, Vaso Pelagić, pop Karan i njegov brat, pop Karan... Mrkonjić i Bogdan Zimonjić...

- I đe su sad oni? – upita Šaran. –Razbježali se posle Sedla, ili su internirani u Austriji. Ja znam, bio sam sa njima. Sedamdeset sedme sam preš'o s Golubom u Liku. Al prošlo je ljeta od tada i drukčije je vrijeme, jer sada svi sjede u bosanskoj vladi, i Golub, i Despotović, i popovi Karan i kažu: neka je vlast od Boga, dobra je  čija god da je! Ko se od ustanika s tim nije složio, otišao je da ćera diplomatiju na Cetinju, kod knjaza Nikole... Samo je ludi pop Vaso zapeo u Beograd, da agituje i robija, jebo ga Engels... Al' džabe sad njega šupiraju i Švabe, i Turci i Obrenovići i ne znaju s njim šta će, on ti je ka osica...

- Što ne znači da bivši ustanici ne bi tajno organizovali napade na sandžački koridor. Tu je granica razvučena, teško odbranjiva. Teren je naopak. Sve južno od Lima je sigurna teritorija: tamo su Vasojevići. Ne kažem, doduše, da su samo Srbi u pitanju, ima i muhamedanaca sasvim dovoljno...

-A ko i za čiju fajdu da udara na karaulu? Na ćesara Franju i cijeli sandžački divizion?– Šaranova šubara je demonstrativno odmahivala. –Turci su ovdje srećni što još mogu barjak u varoš da istaknu. Neće oni ponovo ratovati. A nije ni Srbima ćeif da se tuku za pun nokšir govana. Znaju da samo to mogu dobiti od deputacije ruskog cara, a vala, i od knjaževine Srbije. Svi su vidjeli kako stvari stoje posle Sanstefana. Šta ćeš, sjediš i šutiš. Još ti se i knjaz Milan dibidus slizao sa Švabom, pa od kada zida carsku željeznicu, za svaku hajdučiju šalje na vješala.... A, ne, boga mu. Cijeli Sandžak je čist k'o mačije prkno.

Čkiljeći u mraku, Gezner priđe stolu. Skalamerija je bila grubo izdeljana, nelakirana, na brzinu sklepana i pričvšćena gvozdenim klinovima. Po stolu su bile rasute stvari: duvankesa sa prstohvatom duvana, lule, prosut pepeo; barokna sličica svetog Roka, dirljivo šarena, sa zelenim bregovima i plavom rekom iza svetog, dobroćudnog debeljka. Zlatna petokrunka. Žaklec pun aleve paprike i soli. Bočica sidola za glancanje dugmića. Torba sa britvom, sapunom, zavojem i medaljonom u obliku srca.

- Ali ipak se ne možemo sporiti oko toga da je karaula u hitnji napuštena – reče Gezner. – Ništa nisu sa sobom poneli. Neko... ili nešto, oteralo je graničare...

- Možda su se razbježali kad su čuli vukove...– Šaran slegnu ramenima. – Ođe se preko zime nakote kurjaci, ne moš' živjeti od njih...

- Sumnjam. Za dezerterstvo se ide na vešala. To je gadnije od najgoreg vuka.

– Pa, krsta mi, ovdje se nisu tukli, ko god ih je otjer'o.

- Nisu – reče Gezner. – I to me zanima zašto...

***

U spavaonici su zatekli uniforme, podgaće, čizme i cokule. U ostavi je bilo brašna, sočiva, pasulja. U maloj oružarnici, četiri puške i dovoljno baruta da se raznese cela karaula. Sve napušteno, ostavljeno s potpunim nemarom. Kao da će svakog trenutka graničari da se vrate.

Napolju je vazduh bio kristalno hladan i proziran. Gezner i Šaran su stali kraj istočnog zida fortifikacije, gde je bila naslagana potpala, prekrivena ciradom od grubog platna i ledenom pokoricom.

- Saću ti reć', kad sam prvi put opalio na čovjeka iz puške, bilo je to na Kozari u ljeto sedamdeset i pete...Opalio i ubio čovjeka iz prve. Ne zna se ko je bio više iznenađen – ja ili Turčin. Gledao sam ga, evo, kao što sada gledam tebe, kako mu krv ide na usta, i kako je upija suha zemlja... Prvo kap po kap, a onda, rječica...

Cimajući ciradu i otresajući sneg, Gezner napola otkri naslagana drva. U ledenom jutarnjem vazduhu se osećao miris smole i vlage i šume. Osmotrio je komade izrezanog debla – srebrnasta, glatka kora. Mahovina i inje. Verovatno bukva donešena sa šumarka na obodu livade. Gezner strgnu i drugi deo cirade.

-  Al tako ti je to. Čovjek se ko se ko pašče rodi i ko pašče mre, u krvi i blatu, ni dobar ni zao, nego onako. Sve pomalo... A onda su ti u zoru nisani udarili na Kozaru da nam vrate milo za drago, pa nije bilo vrijemena za umovanje... Izdjelili smo se, i zaždili  niz šumu, sve nizbrdo, sva smo koljena polupali....

- Vrlo zaumno – reče Gezner. – Je l' ste to u Bosni, umesto da se borite,  pohađali studije filosofije?

Gezner otkri još potpale. Sveže isečeno drvo. Vlažnog, teškog mirisa. Sveže isečeno. Dok je razgrtao grane, suvo lišće je šuštalo i rasipalo se po snegu. Pauci i nevidljive životinjice su se panično sklanjale.

- To mora da mi je ostalo još od popa Pelagića, on je uvijek tako fantazirao...– reče Šaran. – Taj je znao da pametuje o narodnoj vlasti dok ti uši ne presahnu, mada, ja ti nešto mislim da on i nije bio baš pravi pop...

- Pogledaj– reče Gezner, delimično izvukavši komad debla iz krša. Na tamnoj, hrapavoj površini se nazirao urezan krst.

Šaran se prenu usred rečenice. – Bože prosti– reče, prekrstivši se. – Nisu trebali da ga sijeku – prekrstio se se još dvaput. - Pričao mi je moj đed Jovo, znaš...  Maler je isjeći zavet...

- Deluje kao zdravo poveliki maler, ako su zbog toga napustili karaulu. Hajde da pogledamo šumu – reče Gezner, i krenu kroz sneg, ka tamnim i golim stablima.

***

Sedeli su u polumraku karaule. Vetar je zviždao kroz proreze za puške. Napolju se već smrklo.

- Šestorica carskih vojnika, infantera i hardverkera, nestali kao rukom odnešeni, usred zime – reče Gezner, džarajući vatru. Peć je bljuvala varnice, mirisalo je na spaljenu smolu, kao tamjan u crkvi. - Ostavili su za sobom lične stvari, oružje, opremu. Nema znakova borbe, niti nasilja. Samo su ustali i otišli. Znamo, doduše, da su posekli zavetni hrast u lugu. Za ogrev, biće...

Gezner se namršti. Pogledao je Šarana – ovaj je sedeo poguren, što bliže peći, ali sa puškom u krilu. Lice mu je delovao kao grubo istesano od tame – oštre jagodice, povijen nos, pomalo uvučena brada. Tamne duplje umesto očiju.

Vetar je tulio kao da moli da ga puste unutra.

- Veruješ li ti, Šarane, u priču o zavetnom drveću?

- Moš' me isto tako pitat da li vjerujem u vile i vodenjake... – reče Šaran. – Ne vjerujem. Ne vjerujem, ali štujem. I uvijek se krstim pred duboku vodu. Nikad čovjek ne zna. Što reče moj đed Jovo, ko đavola ne traži, neće ga ni naći... Ali ako me za ovaj ođe  Zavet pitaš, ja ti to na njihovom mjestu ne bih sjekao pa ni da je posljednji dub na svijetu...

- Zašto?

- Pa nijesi Turčin da siječeš krst, boga mu? Ne smiješ pred krstom lagati, ili ubiti, i bilo kakav greh činiti... Uostalom... - Šaran naglo utiša,  kao da ih još neko može čuti – sijećam se šta su mi babe pričale... Ostane ti to, valjda, kad si malac, pa cijeli život pamtiš. Pričale su, znaš, da su te dubove i smokve, i orahe i bagreme posadili još naši stari, još prije Carstva, kada su se štovali stari bogovi. Čak i kada je sveti Sava doveo popove, nisu smijeli da sijeku zavetno drveće. Samo su ih kaštigovali, da ljudi štuju... al' da ne diraju... Ja sam ti te stare popove uvijek zamišljao kao mog đeda Jovu, samo u crkvenjačkoj haljini, jer je i on branio da se isječe orah ispred kuće. Sanjao jednom da na njega slijeću vještice. Bolje vještice na orahu no na kući, sjećam se da je govorio... Čudan ti je bio taj moj đed Jovo, znaš...

- Veruješ li u to? U veštice na orahu? – upita Gezner.

- Rekoh već – ne vjerujem! – odreza Šaran. – Ne verujem, ali...

Prekinuo ga je tresak iz hodnika karaule: neko je zalupio ulaznim vratima. Čulo se kako vetar pohlepno gura prste u zgradu. Vatra u peći se povila, senke su se izdužile.

Šaran se uspravi, potegavši pušku iz krila. Gezner izvadi pištolj.

Iz hodnika se začuše koraci. Vukli su se po podu, polako, otegnuto, kao dva džaka krompira što stružu po daskama. Gezner i Šaran opkoliše dovratak puščanim cevima.

Kad su se koraci konačno dovukli do svetlosti sobe, Gezner je shvatio da cilja u mrak i prazninu: glava pridošlice je bila čitavu stopu niže. Ukočena i suvonjava poput otpale grančice, starica zavijena u runo je ušetala u sobu. Polako, gihtavo.

Duboko usađene, okrugle oči su kratkovido treptale na svetlu. – Dijeco? Je l' ste to vi, dijeco? – rekla je, istegavši goluždravi vrat iz marame.

- Pomoz Bog, baba! – prvi se snašao Šaran. Pomalo postiđeno je odložio pušku, i mahnuo ka peći. – Kojim dobrom, stara? Odakle si?

- Pomoz Bog...– promrmlja Gezner, puštajući babu da se dogega do stolica kraj peći.

-  Dijeca još nisu tu? - upita baba. Oči joj behu krmeljave i prekrivene senilnom mrenom.   

- Nijesmo vidjeli tvoju dijecu.... Al' imamo vatre i ljeba, ako oćeš...

Sedajući, baba premesti zavežljaj s ramena u krilo. Nešto teško se nalazilo unutra.

- Saće oni doć... - reče baba, za sebe i nikome posebno. – Donijela im je baba ručak...

***

Baba je zurila mutnim očima u vatru. S obe ruke na pušci kremenjači, Šaran se postrance odmaknu u mrak, podsećajući na krabu što se povlači u kameni zaklon. Mahnuo je Gezneru glavom.

- Slušaj, ovo nijesu čista posla – prošaptao je iza babinih leđa. – Kako je stara dolipsala ođe u po noći? I nama je trebao cijeli dan da dođemo...

- Pa pitaj je – reče Gezner.

- I šta će mi reći? Vidiš da ne zna ni  ime da izgovori. Nego, ta dijeca mene brinu...

- Je li, stara.. – upita Gezner, glasno i polako. – odakle si ti? Iz kog sela dolaziš?

Glas mu je čudnovato odjeknuo sobom. Baba se nije trgla, niti dala znak da ga je čula. Tek nakon par trenutaka, polako se okrenula. – Eh, sine? Pa odavde je baba, odavde...

- Gde odavde? – upita Šaran. – Ja sam ti iz Ivanjica, a gazda Franjo je od Prusa, od Njemačke. Odakle si ti, stara?

- Tu – ponovi baba. Pogled joj je bludeo po mraku. – Odavde je baba, tu su joj dijeca...

- Koja dijeca? Ođe nema nikoga!

- Sada će doći dijeca – ponovila je baba, i okrenula se nazad ka vatri. Kao da se njena krhka parna mašina izduvala, i ugasila.

- Vidiš? Kažem ti...– reče Šaran, oprezno pogledavajući staricu. – Nisu tu čista posla...

- Mislio sam da ti nisi sujeveran – reče Gezner. – Da ne veruješ u babaroge.

- Ništa ja ne tvrdim, osim da stara ne može biti odavde! – reče Šaran, šapatom. Mrštio se, loveći Geznerov pogled. –  Ođe ni pre ni poslje Švaba niko živ nije  dolazio osim čobana, u ljeto...

- Misliš da stara laže?

- Mislim da treba lijepo da se okrenemo i odemo odavde. Da nas ne iznenade dušmani.

- Gde da idemo? U mrak? Da se posmrzavamo? Da nas pojedu vuci?

- Ili to, ili da...

- Stigla dijeca – reče baba iznenada. Nije se pomerila, samo je bludela pogledom po vatri. To ih je obojicu ućutkalo.

Zavežljaj u njenom krilu, primeti Gezner, malo se zgužvao, i mogao se nazreti odsjaj sirovog mesa.

- Stigla dijeca! – reče baba razdragano.

Napolju, ispred karaule, usred mraka i leda, začu se dug, otegnut i kenjkav plač novorođenčeta. Jednog, pa još jednog, i još jednog. Čitav hor nedonoščadi što zavija u mraku.

Šaran poče da se krsti mahnito.

- Hajde, dijeco, donijela je baba ručak!





Beleške Milene N.

Drekavac - teško je utvrditi ko je ili šta je drekavac u mitologiji Južnih Slovena. Sigurno je da se pojavljuje u raznim varijantama, kao dlakavo stvorenje što živi u rupama, rije zemlju dugačkim kandžama i plaši se svetla, dok ga drugde vide kao dugovratog duha šume što leti bez zvuka i ispušta strašne jauke. Treći vele da je upitanju običan evropski čagalj, šakal, vuk ili ris, pa čak i ptica bukavac, dok ga četvrti povezuju sa vampirima, nekrštenicima, namovima i ostalim nemrtvim sojem. Možda ima istine u tome da svako od nas ima određeno vreme na raspolaganju, i čak i ako je živto nasilno prekinut, on ima da bude odigran do kraja, pa makar na granici, između, ni život, ni smrt. Ili kosmičke sile s one strane mraka mogu da opsednu žrtve, one najmlađe i najnevinije, i da telo i duh preminulog koriste za sopstvene zlopolučne namere?  Zavisi u kom selu se pita. Jedno je sigurno - oglašavanje drekavca najavljuje skoru smrt, vrlo nalik irskom banšiju.

??? Gde se to kaže "dijeca"? "Dijete" da, ali u množini su uvek "djeca" jer je u pitanju kratak slog. Sem, naravno, ako ovo nije neka nova reč izmišljena za potrebe ove priče a ja nisam toga svestan  :oops:

Eeee, vidis, svaka cast. Djeca je bilo u prvoj verziji, ali mi je bilo nesto sumnjivo, pa sam menjao. Ionako kuburim sa ijekavicom, dobr da neko ovde tefterise greske. fala, m(ij)eho!  :lol:

Pritom ja sam ipak ekavac, treba ovo da daš nekom ijekavcu (ili ijekavki) na proofreading, za svaki slučaj.

Quote from: Meho Krljic on 03-10-2017, 08:40:53
??? Gde se to kaže "dijeca"? "Dijete" da, ali u množini su uvek "djeca" jer je u pitanju kratak slog...

konacno! dvadeset godina pokusavam dokuciti pravio!

Aj' kad je Meho započeo (u pravu je, naravno), i ja sam ulovila par :lol:

sIJećam --> sJećam

zavet --> (ije) zavJet

prestRaviti se (u smislu umreti) --> prestaviti se, bez r: https://sh.wiktionary.org/wiki/prestaviti_se


Dobra priča, inače.

ee, hvala vam na proofreadingu, meho i graždanko, i alal vam vera. nema druge, moraću ubuduće nekog bosančerosa da angažujem da mi tekst izjekavi kako treba  :idea:

Takođe, po mom skromnom mišljenju, a da ne ispadne da se samo love greške; sjajno si se izborio sa nezgodnim jatom u ostatku teksta. ;)

Quote from: zosko on 03-10-2017, 17:08:52

Quote from: Meho Krljic on 03-10-2017, 08:40:53
??? Gde se to kaže "dijeca"? "Dijete" da, ali u množini su uvek "djeca" jer je u pitanju kratak slog...

konacno! dvadeset godina pokusavam dokuciti pravio!

Da, pa, to je zato što si u školu išao u Nemačkoj. U Jugoslaviji su nas to uredno učili, čak i ovde na ekavskim teritorijama. Mada, naravno, iako mi sad kao znamo pravilo, i dalje grešimo, redovno, u odnosu na ljude rođene na ijekavskim teritorijama koji to pogađaju intuitivno. Moja koleginica, recimo, stalno ime organizacije "Osmijeh", izBosne, piše "Osmjeh" u našim izveštajima.


Skordisče:

Pitanje je koliko je uopšte pametno da se piše na narečju koje ne znamo dobro. Razumem, naravno, zašto si ga odabrao i da ono ide uz lik Šarana, ali sa jedne strane rizici grešaka su, kao što vidimo, pogolemi, a sa druge, nisam siguran koliko je ono presudno bitno za OVU priču. Mislim, ne kažem da ne doprinosi ali onda nedoslednosti baš štrče. Kontrasta radi, jutros sam čitao Ivančićevu priču Bilježnica Robija K.: Sestra Mjuriel (http://pescanik.net/biljeznica-robija-k-sestra-mjuriel/) u kojoj je narečje praktično srž priče jer je ono zaslužno za karakterizaciju likova isto koliko i ono što oni govore. Treba proveriti da li je to slučaj i u tvojoj priči i adekvatno odlučiti da li se isplati upuštati se u ovakvo pisanje.

meho, manje - više si pogodio dilemu koju sam imao pre pisanja, odnosno, da li da izignorišem ijekavicu ili ne, pa sam se na kraju odlučio za teži put, u nadi da ću postići autentičan ton, valjda jer mi je vazda upadalo u oči to kada se ne ispoštuje narečje u književnosti (na pamet mi pada poslednji srbin, tipa). doduše, dosta je teže nego što sam očekivao, i bojim se da jat dobio ovu bitku  :oops: ipak, dobro je na radionici uz vašu pomoć odmah uvatiti falinke i nedoslednosti  xcheers

što je u naslovu "djeca", ako ijekavicu hoćeš samo u dijalozima?
ili hoćeš celu priču ijekavicom? bosanski oblik?

ne, ijekavicu sam hteo samo u  dijalozima, a naslov je u ijekavici jer je to poenta priče, baba dođe i kaže "bu" na ijekavici, pa, rekoh, neka to bude i u naslovu :D

Da i ovo Lilitino je ispravno pitanje - i ja sam prvo mislio da će cela priča biti na ijekavici ali sam posle shvatio da su to samo Šaranove replike.

Ponovo, sasvim je jasno da njegovo pričanje treba da nam približi ne samo njega kao individuu već čitavu klasu osoba koje on predstavlja i da se zato poseže za narečjem, ali onda mora da se koriste nejtiv spikeri za proveru, mislim.

da, da, definitivno ću morati da angažujem nejtiva da mi proveri ubuduće, ali dobro je da ste mi na to skrenuli pažnju. nešto sam se konsultovao sa ćopićem, ali sledeći put ću probati sa živim osobama da prođem tekst.

inače, sada me podseti na beležnicu robija k. - mnogo dobro štivo, a za sestru Mjurijel sam plakao od smeha :D

Pa to su posebna deca, i baba ta bića zove "djeca". Meni se sviđa.

Quote from: Scordisk on 03-10-2017, 19:41:02
ne, ijekavicu sam hteo samo u  dijalozima, a naslov je u ijekavici jer je to poenta priče, baba dođe i kaže "bu" na ijekavici, pa, rekoh, neka to bude i u naslovu :D

u oba dijaloga ili samo kad šaran priča?

završih prvu stranu, mnogo ljepše (biased sam  xrofl ) zvuči priča kad je full ijekavica (umgangssprache u dijalozima, a proper gramatika u ostatku), al možda nije loše da je samo u dijalozima. no, onda i naslov treba da bude - deca. a možda i ostaviti ovako.

hm, možda si u pravu za naslov, sada se i ja kolebam. no, sada je takav kakav je, sakat, a i možda je dobro što je tako, jer je skrenuo pažnju na ostale probleme :D definitivno ne bih sve pisao u ijekavici, jer bi to proširilo asortiman grešaka, a pošto su sve do sada priče bile na ekavici, malo bi i šizofreno bilo, pa rekoh, ovako je bar neki pokušaj doslednosti :D

Quote from: Scordisk on 03-10-2017, 18:49:53
ee, hvala vam na proofreadingu, meho i graždanko, i alal vam vera. nema druge, moraću ubuduće nekog bosančerosa da angažujem da mi tekst izjekavi kako treba  :idea:

Pravi Bosanac ne zna ijekavicu. Pravi Bosanac piše kako mu se ćefne. Sve ostalo su pozeri.

hm, vidim potencijal u tome što kažeš... ;D

Jedan sat posle ponoći: savršena atmosfera.

Konflikt je eskalirao i gosti žurke su sada u fazi pomirenja: toči se šljivovica i pušta se narodnjački triler. Čuje se lomljava. Na terasu dopiru komadići iscepkanog razgovora.

... ja nisam mogla da verujem, te fotografije što su njegovi ortavi ostavljali na fejsu, kao, njega žena vuče ka oltaru... Pa, ne, njegova ekipa su takvi klošari, oni uopšte i nisu, ne za ženu, nego bre nisu ni za devojku, nije ni čudo...

...Pipni, pipni, da vidiš kako je tvrdo...

... je l' si čuo da je umrla Dafina? Pojeli je lavovi u berlinskom zoo vrtu. A,vala, i zaslužila je....

... To ima omega pet kiseline, to ti je dobro za...

- Tarot karte? – reče Jelena, nabravši nos. Zapalila je cigaretu i  nalaktila se na ogradu terase kao da će svakog trenutka da preskoči trećespratni ambis i odatle da utekne. – Dakle, nije dovoljno što radiš natalne karte, nego još i ređaš tarot?

- Eh – reče Neven.

Dva puta sedmično, Neven je nastupao kao gostujući vidovnjak na kanalu T1. Noćni program, ništa previše vulgarno.

U pitanju je bila uobičajena gaža: obukao bi čarobnjačke haljine i doneo kristalnu kuglu (akvarijum s buvljaka napunjen dimom), komplet tarot karti, lakirani ves skiptar (faraonsko žezlo od plastike što mu je tetka donela sa letovanja u Hurgadi), turban i figuru lava od crnog abonosa, sve to rasporedio po stolu ispred neonzelenog platna, i potom bi dva sata bez prekida čistio negativnu energiju, iscrtavao sigile i skidao vradžbine preko ekrana. Ponekad bi uskočio i vikendom, kada otkažu devojke što skidaju gaćice za pogođeno slovo u skrivenoj reči.

Ljudi su uglavnom smatrali da Neven to radi iz sprdnje, ili zato što je prevarant. Oni, naravno, pojma nisu imali koliko je svaki minut na liniji krvavo iskamčen, niti šta znači opstati na balkanskom vidovnjačkom tržištu: bugarske proročice, bosanski derviši i mladenovački magusi-zajebanti - sam krem profesije - nemilosrdno je gazio, gnječio i krckao prste svake, pa čak i najmanje ambicije, dok je ujedno valjalo držati na oku i sve one kvazi-vidovnjačiće i babe gatare što bi i rođenoj tetki posolili rep za frtalj udarnog termina. Ne, postati i opstati kao vidovnjak uopšte nije bilo jednostavno, a ni finansijski aspekat nije bio baš sjajan – rad na procenat, bez  prijave, socijalnog i zdravstvenog, bez mogućnosti napredovanja i perspektive.
Jedini razlog koji je čitavu muku činio vrednom truda, bila je jedinstvena  prilika da se vežba čista, praktična magija: dok bi sedeo povrh drečavo zelenog oltara, zaslepljen sjajem reflektora i direktno priključen na sočivo kamere, Neven Maslać je mogao upotrebiti sve svoje znanje i veštine da bi još jednom - kao što su to volšebnici i praktikanti crnih veština nekada činili - ponovio milionima godina star magijski ritual  opsenjivanja, čačkanja i preturanja po ljudskoj duši. U službi više sile, da, ali plaćenom stažu se u zube ne gleda.

Bilo je to ono što je svaki adept okultizma, još od kamenog doba pa do današnjih marketinških magova, morao da nauči - ljude treba uzbuditi, zastrašiti i zavesti, preturiti im po utrobi mozga sve dok se ne napipaju tajne emotivne poluge. Hvataj ih dok im je voda u ušima: namalaj oker pigment po zidinama hrama da izgleda kao sirovo, odrano meso, ili ukrasi crkvu šarenim vitražom, da sunce obasja svece; nateraj ih da osete blaženstvo ili im uteraj strah u kosti, zapreti sumpornim jezerom il' budućom crvljom reinkarnacijom, ošamuti horskim pevanjem i obrednim travama, i neonskim svetlima i sezonskim sniženjima, namami ih slikom izobilja  i dugonogih devica na palubi jahte. Jednom kada budeš razumeo ljude i njihove skrivene živčane reakcije, kada budeš mogao da ih po potrebi naljutiš, uplašiš ili utešiš, kad stekneš moć nad klokotavim hormonalnim sistemima, imaćeš nad njima potpunu kontrolu. Jednom upecani na magijsku udicu, ljudi su bespomoćni, i onda se može preći na sisanje njihove životne energije. U dinarskoj protivrednosti, ili čak i u nekim stabilnijim valutama.

- Koga imamo na vezi? – upita Neven Maslać, ređajući Veliku Arkanu.

- Ovde Maša, iz okoline Beograda... – zakrčao je glas u studiju. – Nevene, morate mi pomoći...

- Zato smo ovde, Mašo. Recite mi datum vašeg rođenja i u čemu je problem...

- Sedmi mart, hiljadu devetsto sedamdeset i prve godine. Riba u horoskopu...

Neven je nažvrljao nasumične brojeve u kožom presvučenu sveščicu, s ozbiljnim izrazom na licu, kao da uspostavlja dijagnozu. Nije utefterisao ništa bitno – koncentrisao se na ton i boju glasa. Često je pokušavao da vizuelizuje gledaoce u programu – Maša je imala bistar, čvrst glas. Dobrostojeću vokaciju, ako izuzmemo smetnje na vezi. Crnka, bez sumnje. Od koliko? Četrdeset i šest – sedam godina. Uspravnog držanja, dobro obučena. Što bi se reklo, žena koja zna šta hoće.

- Znate, Nevene, ja uopšte ne spavam. Kao da sam opsednuta... Svake srede, nacrtam se ispred televizora, i upalim vaš program. Očima vas gutam...

Neven zastade usred škrabanja. Polako je podigao pogled – negde iza sjaja reflektorskog horizonta, osećao se glupi kez i prigušeni kikot.

- Možda sam samo usamljena, od kada je mi je muž preminuo i ostavio ovoliko imanje da se o njemu staram. A možda je stvar  u tome što su me uvek privlačili dežmekasti, proćelavi muškarci s dlakavim dlanovima...

- Dobro, Mašo iz Beograda, sve mi je jasno – reče Neven. Zatvorio je knjižicu. – Evo kako ćemo. Vi ste očigledno pod uticajem nekakvog negativnog energetskog vrtloga. Zato ću obaviti ritual pročišćavanja, i iscrtati sigilu koju ću vam poslati poštom, da je držite kraj uzglavlja. Adresu recite redakciji...

- Hvala vam, Nevene, divni ste...

Dok je kantao nad železom vlasti iz Hurgade, Neven pomisli kako se u svemu ipak krila začkoljica za mladoga magijskog adepta – kako razumeti druge ljude, ako pre toga nisi samoga sebe spoznao? Zato je svaki posvećenik pri savladavanju prvog magijskog stupnja morao da uroni duboko u podsvest i  da dobro oslušne misterije sopstvenog moždanog trakta i tajnih, duboko ukopanih motiva koji nas mamuzaju stazom što vodi od kolevke do groba. Bio je to naporan, dug i gotovo beskrajan proces, a prosta činjenica da se žvake, bombone, čokoladice i ostale nepotrebne sitnice uvek nalaze pored kase u supermarketima, govorila je Nevenu da je neko već odavno sve iščačkao što se o ljudskoj prirodi može saznati.

Ipak, nije odustajao na svom putu ka arkanskim visinama, stoički vitlajući žezlom uživo u programu.

***

- Imamo li barem sat vremena? – upitao je Neven, razmotavajući turban.

- Ni tries' pet minuta – coknuo je Štakor. – Ako i toliko. Upoznaj Mašu.

Nevenu je trebalo vremena da se prilagodi promeni nakon svetla reflektora, pogotovo u mračnoj jazbini koju je Štakor nazivao radnim prostorom. Ovaj put, montažer nije bio sam; i nije bila crnka, već brineta, ali svakako vrlo uspravnog držanja.

- Izvini zbog onoga – rekla je Maša, ustajući. Uspravljena, bila je za glavu viša od Nevena. Stisak čvrst, samo je zlatni prsten malo žuljao. Vrlo dobrostojeća, primetio je. Ili možda samo utegnuta u skupe krpice. Bela košulja i zeleni sako, crna suknja, vrlo poslovno. Nije delovala kao uobičajena baba gatara.

– Mile me je nagovorio da te pozovem. Rekao je da se nećeš ljutiti. I... Ja ne mislim da si dežmekast. Ti si krupan, velika je razlika...

- Nema veze, navikao sam – reče Neven. - Uostalom, ko je Mile? Ja vidim ovde samo Štakora...

- I ja se zbunim kada me oslove krsnim imenom – složio se Štakor. – Mašo, spremi se, počinjemo za petnaest minuta. Nevene, hoćeš li da ostaneš još malo,moram nešto da ti kažem? Uostalom, Maša može da ti pokaže kako se zarađuju prave pare...

- Nemoj sada, Mile, i ti da lupetaš. Neven je sasvim profesionalno vodio emisiju. Svakome se dogode loši dani i mrtvi termini – Maša namignu Nevenu. Bilo je u tom gestu skoro pa iskrene naklonosti, i Neven se, mimo volje, morao osmehnuti.

***

Priča se da su nekada mistici staroga sveta stupali u kontakt sa natprirodnim silama, demonima što obitavaju u ravni izdvojenoj od ovih naših svakodnevnih čulnih opažaja. Iz tog pakta sa đavolom, magusi, šamani i veštičiji konventi su crpeli znanja i moći o kakvima se i dalje pripoveda, barem u nekoj opskurnijoj literaturi. Bio je to drugi stupanj magije.

Možda je upravo Štakor bio Nevenov natprirodni pomagač, neki demončić nižeg ranga, paganski idol na škakljivo sklepanom oltaru, vrag sklon i uslugama i štetočinstvu. Zaista, obasjan plavim sjajem tri monitora, s krupnim, vodnjikavim očima i okvirom od crnih podočnjaka, svilenkastom miš-sivom kosicom, uvučenom mandibulom i isturenim kečevima, svakako je posećao na nekog beznačajnijeg stanovnika Hada.

Jedno je, pak, bilo sigurno: svoj nadimak je Štakor i te kako zaslužio.

- Dakle? – upita Neven. Nasamo sa Štakorom, dao je oduška sopstvenoj ozlojeđenosti. Šalu nije zaboravio. – Šta si imao da mi kažeš? Nešto se bitno desilo u Malom Iđošu? Otelila ti se koza? Našao si životnu saputnicu?

- Mašo, pomeri se malo desno, da mi ne kvariš kadar – reče Štakor na mikrofon. Često je to radio, ignorisao nepoželjna pitanja. Držao do svoje teatralnosti. Jedna od onih osoba koje imaju nešto važno da vam kažu, a onda satima odugovlače. Doduše, od čoveka koji je radio samo noćne smene na kanalu T1, i četiri puta sedmično vozio sto pedeset kilometara od svog doma u Malom Iđošu pa sve do Beograda i nazad, ništa se drugo i nije moglo očekivati.

Na monitoru je Maša ispred zelenog platna pokušavala da centrira stolicu. Na stolu nije bilo rekvizita – delovalo je pomalo amaterski. Kada je sela ispred reflektora, elegantnim pokretom je zabacila kestenjastu kosu. Otkrila je dug, lep vrat, izražene ključne kosti, zlatni lančić što se gubio u zamamnim speološkim dubinama suptilnog dekoletea – Nevenu se stegnulo grlo.

- Ali ono za dlakave dlanove ti neću oprostiti... – zašištao je, kao da ih Maša može čuti iz studija. – Kako si se toga setio, dušo jedna pacovska! Šta si li joj još pričao o meni, Iđošu Mali...

- Nisam ništa – reče Štakor. – Rekao sam joj da improvizuje. Ionako si se žalio da loše lažiram pozive, i bezrazložno se brinuo da će gledaoci da nas provale...

- Koji gledaoci kada ni tri poziva nismo sastavili...

- Bilo ih je pet, zapravo. Dva uključenja, ovu trojicu sam ostavio da se lade. Jedan je odmah prekinuo. Ova dvojica... Pa, nabili su dobrih dvaes' tri minuta na vezi. Samo sam dva poziva lažirao, jedan sam bio ja kao Filip iz Slovenije, sećaš se, problemi u porodici, a drugi je Borivoje iz okoline Užica, onaj što ima problem sa impotencijom i jarac je u horoskopu... E, pa, Borivoje – to je zapravo bila Maša...

- Kako Maša? – upita Neven. – Ono je bio neki matori alkos...

- Kažem ti, lažnjak. Maša je zvala odavde, iz studija.

- Ajd, ne zajebavaj – reče Neven, odlučan da se ne nasanka još jednom na glupu Štakorsku pošalicu. Bio je to neki izopačeni bački humor, ravničarsko mračnjaštvo, ili je možda on prosto bio takav: podli, mali demon iz mračne špilje. Međutim, crv sumnje je nastavio da rovari. Na ekranu - Maša, u zelenom sakou i beloj košulji, ispred reflektora, uspravnih ramena, iz nervoze i dosade, igra se sa rukavom. Nokti su joj providno nalakirani, šminka odmerena (krajnje neobično, od kada su vlasnici T1 kanala otpustili šminkerku), deluje istovremeno i kao zrela žena i kao studentkinja, i to jedna od onih što sede u zadnjoj klupi i sve ih kolege odmeravaju. Kada se nasmeje, pojave joj se jamice na obrazima. Lepa, shvatio je Neven.

- Ajd, ne zajebavaj - ponovio je.

- Mislim da je Maša ranije bila glumica – reče Štakor. – Odlična je ona, videćeš. Ali, nisam te zbog toga zvao.

- Hteo si da se družimo?

- Mašo, spremi se, za pet minuta počinjemo – reče Štakor u mikrofon. Okrenuo se, stavio druge slušalice, i pustio poslednji deo muzičkog programa. Klasika – krajišnici i ličke borbene. Neven je strpljivo tapkao stopalom po podu, kao da kroji na singerici. Štakorov manir ga je često dovodio do ludila. Prvi stupnjevi magije su tu bili nemoćni.

- Hteo sam nasamo da ti kažem... – reče Štakor konačno. – Proverio sam onu tvoju firmu što si me molio da pogledam. Ist star...

- I? – reče Neven. – Šta si otkrio?

- Da li si siguran da hoćeš to da čuješ? – upita Štakor. Dramatično je izbuljio rovitoblede, suzne oči. Bilo je teško pretpostaviti da li se sprda ili je smrtno ozbiljan.

***

- Ist Star je azerbejdžanska spoljno-trgovinska kompanija sa sedištem u Bakuu, osnovana 1993. godine – reče Štakor. – Jedna standardna, dosadna priča: inženjerski i izvođački projekti na internacionalnom tržištu, kompanija specijalizovana za restauraciju objekata, izgradnju puteva, vodovodne infrastrukture, brana, hidroelekrtrana, jebem li ga šta još, uostalom, pogledaj sam na internetu. Kako god, uspešno se šire po tenderima Evrope, Afrike i Azije, uvek, naravno, obilato podržani državnim resursima Azerbejdžana i Ruske Federacije, kao i bog te pita koga još... Malteških Vitezova, ako je verovati Vikiliksu. Po zvaničnim izveštajima, kompanija Ist Star je postigla prihod od sedamdeset milijardi američkih dolara... Ozbiljna šljaka, ako razumeš šta hoću da kažem.

- Dobro... A kakve veze imaju Azerbejdžanci sa parkom ispred moje zgrade?

- Dobro pitanje – reče Štakor namestivši slušalice sa mikrofonom na glavu. – Mašo, spremi se, počinjemo.

Štakor je prekinuo izlaganje, posvetivši se frenetičnom kliktanju miša. Na ekranu je krenula uvodna špica – džingl impregniran klavijaturama i autotjun vokalom, svetlucavim zvezdicama i zlatnim slovima. Neka mlada dama je vrcala zečijim repićem. ,,Gola reč" – glasilo je ime emisije. Neven se zagrcnu.

Maša definitivno nije delovala kao jedna od tih voditeljki – one su mahom bile smorene studentkinje i samohrane majke u mrežastim čarapama. U Mašinom držanju je bilo nečeg prefinjenog, suviše elegantnog i plemenitog da bi se spuštala u kal erotskih emisija u jedan ujutru.

- Dragi gledaoci – čulo se u programu -  dobrodošli u još jednu emisiju ,,Gola reč", sa vama je seksi Marijana...

Što se Nevena ticalo, da Maša nije sedela ispred loše namontirane fotografije nekakvog dekadentnog ljubavnog budoara, erotske tamnice sa baldahinima i očerupanim perijem pauna, lako ju je mogao zamisliti kako vodi jutarnji program ili vremensku prognozu, pa zapravo, sudeći po pravilnoj dikciji i visprenom pogledu, možda je mogla biti i jedna od onih izumrlih bića kao što su voditeljke političkih emisija.

U svakom slučaju, zaključio je Neven, večeras će ostati malo duže nego što je planirao.

- Što se tiče Azerbejdžanaca – nastavio je Štakor, nakrivivši slušalice kao kada se digne šubara na glavi – meni bi bilo zaista čudno da ih nema u tvom dvorištu, jer bi to bilo bukvalno jedino mesto gde nisu probali da gurnu svoje korporativne prstiće. Ist Star zidaju po celom Balkanu, Rusiji, Ukrajini,Iranu, neke aerodrome u Siriji, nešto malo po Burmi, jugu Tajlanda, Bangladešu, Kašmiru, Kambodži... Zanimljiv izbor lokacija?

- Deluje kao da su krenuli sigurnim koracima u budućnost – promrmlja Neven, i dalje zagledan u figuru na monitoru.

- Ništa čudno. Istočna ekonomska braća, po naličiju ista kao i ova Zapadna, plus embargo. Međutim, Ist Star takođe ima i neobičan izbor lokacija. Tu stvar postaje malo čudnija. Pazi ovo: prvi inostrani projekat u Nepalu, hiljadu devetsto devedeset i šeste godine, baš pre građanskog rata; građevinski radovi u Bangladešu, u Daki, dve hiljade osme godine, baš pre pobune; Obala Slonovače, dve hiljadite godine, pre rata; u Čečeniji, već decenijama, pod pokroviteljstvom ruskih kreditnih banaka zidaju administrativne zgrade i puteve... Restauracija manastira u regiji Nagorno Karabah, što bi trebalo da ti upali crvenu lampicu, s obzirom da govorimo o azerbejdžanskoj firmi...

- Hm, da, u pravu si – reče Neven, koji mahom nije umeo da pokaže dotične zemlje na karti. Za Nagorno Karabah je prvi put čuo. – Vidim da si u pravu. Nego, šta sve to znači?

- Nemam pojma – reče Štakor iskreno. – Pojma nemam, osim da je firma Ist Star pod pokroviteljstvom neke veće sile i u svojstvu mračnije agende nego što je to obični sovjetsko-šiitski naftni kalifat, što opet, nije mala stvar...

Program se već zahuktao: Maša je naizgled smireno sedela i čekala da gledaoci pogode tajnu reč, deset praznih mesta za skrivena slova su se sijala u dnu ekrana, a telefonske linije su počele da se pregrevaju. Neven je izbrojao čak sedam poziva, od kojih su neki čekali na vezi još od početka emisije.

Maša ništa posebno nije radila. Samo joj se jedno dugme na košulji oslobodilo.

- Ist Star posluje u Srbiji još od dve hiljade i treće godine, naravno, ako podrazumevaš Kosovo, pošto su tamo bili prvo angažovani... Sledeće godine su prešli severnije, kod naših, i od tada imaju predstavništva otvorena u Nišu, Beogradu i Novom Sadu. Podgoricu i Ljubljanu da ne pominjem. Uglavnom dobijaju tendere za restauraciju istorijskih spomenika, a koje obilato finansiraju Vlada, Rusi, Azeri...

- Je li, da te pitam – prekinu ga Neven. - Je l' uvek toliko zovu kada nastupa?

- Ko? Maša? Uvek... – potvrdio je Štakor.

- I, ono... – upita Neven  - je l' koristiš lažnjaka?

- Nikad. Nego, šta se dalje dešava...

Za Nevena je to zvučalo gotovo nadrealno: tokom njegovih dvosatnih sesija, uvek je bilo rupa koje je trebalo popuniti lažnim pozivima. Štakor se tada uglavnom uključivao u program iz studija, i predstavljao se kao Filip iz Slovenije, Mirko iz okoline Beograda, Osman iz Minhena, Toše iz okoline Vidina... T1 je bio satelitski program, i mogli su da biraju lokacije.

- Ali ovde ima samo deset slova... Očerupaće je gledaoci za dvae's minuta, šta će posle da radi, kada sve pokaže?

- Gluposti. Tajna reč i ne postoji. Samo lupamo slova, nikada ih i ne pogode do kraja. Nije to ni bitno... Slušaj...

Maša se smejala u programu, ćaskajući sa gledaocem. Beli, krupni zubi su se fosforno sijali na svetlosti reflektora. Kestenjasta griva je delovala razbarušeno, jedno raskopčano dugme košulje otkrilo je krajičak crnog ornamenta brushaltera, ali za domaći program to se moglo smatrati čak i pristojnim. Na vezi je čekalo već sedamnaest poziva. Neven je mogao da ih zamisli: sedamnaestoro ljudi koji gledaju Mašin smešak, pohotno se napinju uz Vivaldijeva četiri godišnja doba u stilu izvođenju komodora, i čekaju da se uključe u program, sve po ceni od tri dinara po sekundi.

- A posle se ljutimo na Azerbejdžance što obrću veliku lovu – uzdahnu Neven Maslać, vidovnjak po sopstvenom izboru.

***

Seksualna magija – treći magijski stupanj. Ljudi su krhka stvorenja, drhtavo meso razapeto između strasti i želje, potpuno beslovesno i nemoćno pred instinktima reptilskog mozga. U pitanju je dopaminska poluga koja može pomeriti čitav svet – i onaj koji se nalazi na kraćoj strani, zaista jeste gospodar svih ljudi. Ni Troja nije gorela za džabe. Gledajući Mašu kako se oslobađa svog zelenog sakoa, Nevenu Maslaću proleću pred očima slike debeljuškastih, sisatih i zaobljenih boginja plodnosti iz Švabije i pećina Francuske, iz Lepenskog Vira i sa Malte, slike Vavilonske Kurve i hititskih Prvosveštenica, Venere i Afrodite i Penelope, Ištar i Sopdet, svake proklete manekenke što reklamira gazirani sok; drevna je to magija, i Neven nikada nije bio načisto sa njom. Valjda jer nije imao previše prakse.

U ženama se krila neka praiskonska moć, menstrualna misterija, samo su one mogle da istisnu meso iz nepostojanja u stanje života. Žene su oduvek bile bliže tajanstvenim božanskim izvorima i mističnim moćima, pa opet, nekako su se našle u vlasti muškaraca. Nevenu je to bilo neshvatljivo.

Ili nije bilo tako? Četrdeset i tri poziva su strpljivo čekala da budu puštena u program, nabijajući minute i sate uz zamamno šuškanje novca. Drevni vampirski ritual: jer novac, to je sunčeva energija, to su minerali i vitamini koje unesemo, meso i proteini koje prožderemo, novac, to je vreme koje potrošimo stičući ga, rafinirana životna energija koju ljudska bića tokom dana skupljaju ne bi li predveče izlučili pokoju crvenu. To je četvrti magijski stupanj – usmeravanje životnih tokova. Ali u šta? Teško je bilo reći. No, Maša je u dvosatnom programu skupljala tu životnu energiju kao pčela što siše polen, čak ne radeći ništa posebno: sedi ispred kamere, neobavezno ćaska, potpuno obučena, kao da je možda u nekoj toploj letnjoj bašti kafića, i tek bi se tu i tamo komadić gole kože nazreo kroz nabore košulje, ali sve je bilo vrlo uredno i fino, gotovo salonski, dok je širom satelitskog meridijana sva pažnja gledalaca bila fokusirana u jednu jedinu tačku. Sočivo kamere bi moglo da progori od toga.

Neven je bio zadivljen – bila je to moćna magijska formula. Sažimanje i opuštanje u najboljem izvođenju. Fascinantno.

- Izvini, šta si rekao? – upitao je Štakora. Ovome su se oči pacovski sijale u mraku. Nije bio zadovoljan.

- Ako te ne zanima firma za koju si me molio da ti je proverim, nema veze, možemo i sledeći put kada se budeš mrcvario u programu...

- Ne, ne, slušam te. Gradili su po Kosovu. Pa šta? Danas se od tih inter – naci – kompanija na Kosovu nije ovajdila samo ona koju je to mrzelo... Rekao si da imaš nešto zajebano o njima.

- Ne zajebano... Samo... Imam osećaj da ima tu nečega. Vidi...

Štakor se s lakoćom prešaltovao na četvrti monitor. Otvorio je pretraživač na internetu. Ubrzo se ukazala fotografija stamenog muškarca u poslovnom odelu. Frizura crna i ćoškasta, šake krupne i takođe ćoškaste, pogled klint istvudovski, čkiljeća kaubojština, kako to obično biva kod privatnika ili biznismena domaće provinijencije.

- Ovo je Predrag Stojičić, generalni direktor Ist Stara za Srbiju. Na toj poziciji je još od dve hiljade pete. Inače je Predrag bivši DB-ovski kadar. Bivši, mislim, uslovno rečeno... Evo, baš smo ga pre neki dan imali u vestima, kada je predsednik držao konferenciju za novinare u vezi rekonstrukcije spomenika Neznanom Junaku. Izvršitelj radova: Ist Star kompani...

- Ohoho – reče Neven. – Proričem im svetlu budućnost u Srbiji. Ali, šta sa tim žbirom?

- Pa ništa – reče Štakor – osim što je Predrag Stojičić mrtav već više od deset godina.

***

- Kažem ti, nije to ništa čudno. Samo je... neobično. Takve stvari se rade u iznimnim slučajevima. Pričao sam ti za Fidela Kastra...

- Pričao si mi, da – reče Neven, nervozno odmahnuvši rukom. Od Štakora su se i mogle očekivati takve stvari – njemu je samo malo trebalo da sklizne u raznorazna šizofrena cepanja. Nije bilo lako poverovati mu.

- Čuj – reče Štakor, kao fol pomirljivo – kada sam ovde počeo da radim, firma se još zvala Rado-Televizija Srbije. RTS 1. Posle smo se ratosiljali radija, pa je ostala Televizija Srbije jedan. Kada je sve privatizovano, i posle prelaska na satelit, kupio nas je Tuta Bugarin, pa je Srbija morala da leti... Iz naziva, mislim. Sada smo samo Televizija 1. I ja, za sve to vreme, nisam imao prilog za vesti koji je svežiji od poslednjih deset godina...

- Ja u to i dalje ne verujem. A druge televizije? Neko bi sigurno primetio da se stalno vrte isti arhivski snimci  u vestima...

- Ne arhivski snimci, već montaža arhivskih snimaka. Samo nam iz vrha doture šta treba da se javi, i mi montiramo. Zašto bi se, uostalom, političari svaki dan mlatili po zemlji i svetu snimajući se, kada se već iste face vrte trideset godina? Neke veće konferencije, ajde, ali da se ne cimaju daleko, a može i primanje stranih deputacija, da se arhiva osveži, ali nećeš valjda svaki dan otvarati fabrike? Pustiš im neki snimak iz devedeset i osme, ili dve hiljade druge, ili dve hiljade sedme... Logično. Tako svi rade. E, sad, kada neko umre pre nego što mu istekne rok trajanja, mi onda malo naštelujemo vesti. Pa biće dovoljno da ti kažem kako je prethodni predsednik Srbije riknuo na trećini mandata, kad mu vreme nije...

- Pa su mu stavljali elektrode u guzicu prilikom primanja stranih diplomata, znam, znam, pričao si. Samo, meni to sasvim sumanuto zvuči...

- Zašto? Predsednikov elektrificirani leš je bio i živahniji i ljupkiji od samog predsednika dok je još bio živ. Svi su primetili promenu na bolje. Isto kao sa Vojtilom... A za sve ostalo, naravno, tu su arhivski snimci. Niko nije posumnjao. I čak, evo ga, pojavi se predsednik ponekad ponešto da saopšti, kada zatreba. Malo ljudi to zna...

- I, kažeš, ovog tvog Predraga su takođe tako elektrifikovali? I to rade već deset godina?

- Ne lupaj. Ne radi se to tako. Mnogo cimanja, mnogo organizacije. Kažem ti, samo pustiš arhivu da se vrti, i lepiš koju god vest da ti odgovara. Tako je i sa generalnim direktorom Ist Stara. Moj ortak iz ministarstva za javno informisanje radi te montaže, i ako ti kažem da trenutno samo tri javne ličnosti u Srbiji operišu po medijima nakon smrti, to će ti značiti nešto.

- Šta znači?

Štakor se barem udostojio da slegne ramenima. Namestio je slušalice.  – Mašo, privodi kraju. Ostalo je još deset minuta.

Maša nije dala znak da je čula Štakora – mada je i ona sigurno imala vezu sa rediteljem i montažerom, putem bubice u uhu. Nastavila je da se koketno osmehuje, dok je gledalac nešto zamuckivao. Sako je spao i još koje dugme na beloj košulji je posustalo, ali uobičajene golotinje nije bilo. Uglavnom su voditeljke već na pola emisije bile u gaćama, viseće dojke su im mlatile po kadru, sijale su se strije pod reflektorima, neravnine od ožiljaka na testastom salu i mladeži kao crvotočine u bledom mesu, trudeći se da animiraju gledaoce tako što su se saginjale i skakale... Ali ovde toga nije bilo. Maša je sedela, čedno kao šalteruša na blagajni. Sve je bilo u nagoveštaju, a mašta i želja su činili ostalo. Preko sto devedeset poziva je čekalo da bude uključeno u program.

- Ali, dobro, ako prihvatimo ideju da je taj Predrag mrtav i da živi samo još u tim vašim buđavim vestima – reče Neven, s prizvukom kapitulacije u glasu - šta je razlog da ga posle smrti zadrže? Niko ovde ni ne zna za njega. Čemu onda on služi?

- Nemam pojma. Verovatno je bitan zbog nečega. Ili će tek biti...

Peti magijski stupanj, pomisili Neven. Korak s one strane Mrtvog Vilajeta. Kamen Mudrosti. Tajna nad tajnama. San svakog alhemičara, kralja i kmeta. Večiti život. Samo, ovaj put ovaploćen kroz vesti u pet do devet, i u ponekom prilogu za TV. Besmrtnost kao avet što baulja kroz medijsku večnost. Možda bi se tako mogli vrteti na Jutjubu do kraja vremena?

Maša je pokupila svoje stvari, reflektori su se ugasili, krajišnička muzika je zazveketala sa slušalica.

Neven coknu, smotavši cigaretu, prvu te večeri. Nešto mu je palo na pamet.

- Čekaj malo... Šta si ono rekao da Ist Star restaurira?
"Ova karta ukazuje na stanje predrođenja, takođe i na prvobitni haos. Osim toga, ona je misao, ali i mnoštvo misli u stanju konfuzije ili neodređenosti. Slična značenja su zbunjenost, ludilo, jurodivost. Takođe Luda može biti duh ali i životni dah. U društvenom smislu označava anarhiju i nedostatak reda, nastup ludila, glupost, bezumlje itd, a u ponašanju ukazuje na nedoslednost. U metafizičkom smislu označava pojam apsoluta, a u skladu sa tim i mudrost. Sa druge strane, Luda može označavati i stanje mentalne i mistične tišine, utihnuće uma, predrođenje, budući da prethodi onom prvom - I Magu. Pošto je Mag vibracija, Luda je tišina iz koje vibracija proizilazi. Niz velikih arkana započinje tišinom (0 Luda) i završava tišinom (XXI Univerzum), a karte koje ih slede (I Mag) ili prethode (XX Sud / Eon) predstavljaju prvu i poslednju vibraciju. To znači da je Luda izraz prvobitne tišine dok je Univerzum tišina postfestum ili konačna tišina. U drugim i starijim tarot špilovima lik lude prati pas (kod Krolija je to tigar) koji predstavlja psa razuma. To je intelekt, verni pratilac čoveka koji ujeda i pokušava da zaustavi prikazani lik sa njegovog puta u ponor, pada u provaliju ili u vodu gde vreba krokodil. Takođe, čovek i pas (ili tigar) ukazuje na stari mit o detetu i zveri.
Elifas Levi smatra da ova karta simbolizuje divinaciju, odnosno veštinu proricanja. U mračnom aspektu, ova karta se može dovesti u vezu sa lavkraftovskim entitetima Njarlatotepom ili ludim bogom-demonom Azatotom. Luda je najbliža mračnoj praznini i notabilitetima bezdana. Mračni Luda je starešina svih zlih duhova. Za Keneta Granta staza Lude je staza Deteta - Hoor-paar-Krata - odnosno Bebe u Jajetu čija je elementarna atribucija akaša predstavljena crnim jajetom čiji je izraz krokodil Sebek. Po Grantu to je veza sa bogom Setom.
Prostorna kocka:
U prostornoj kocki Pola Fostera Kejsa ova karta označava liniju koja povezuje gornju ravan (ukoliko zamislimo da se nalazimo u središtu zamišljene kocke) i donju ravan, odnosno kartu I Mag (percepcija) i II Sveštenica (intuiciju). Po uzoru na Kejsovu kocku sačinio sam sopstvenu malo izmenivši raspored nekih arkana, budući da njegovo rešenje ne mogu uskladiti sa mojim promišljanjem te teme. Ovo će postati očigledno dalje u tekstu. Međutim, ova karta i u mom rešenju zauzima istu poziciju, odnosno predstavlja misao koja povezuje percepciju i intuiciju, ono gore sa onim dole"

- Prešpartali smo okolinu karaule i ništa nismo našli. Bio je i mrak, doduše. Vratili smo se nazad, a babe više nije bilo. Sačekali smo jutro. Nikakvih tragova u okolini. Pošli smo nazad za Pazar, i ja sam sutradan otposlao vojnog kurira u Sarajevo.

Ispitivanja su se tih prvih februarskih večeri odvijala u jednoj od bezbroj ledenih kancelarija sveže sazidanog carskog konzulata u Sarajevu. Možda je svaki put bila ista soba, a možda i sasvim druga: teško je bilo proceniti. Čudo jedno kako činovničke prostorije tako brzo poprime memljivi talog što posivi zidove, stolove i stolice, drvene registre i ljude. U tim dugim noćima, baron fon Hofman je mahom kolačio oči, frfljao, šištao, psovao... Ukratko, odbijao da poveruje.

Međutim, ovaj put je u pitanju bila poseta; neformalna vizita. Došli su u Geznerov skučeni sobičak bez prozora, njegov nevoljni smeštaj u mardelju carskog konzulata, a baron fon Hofman beše skrušen kao da je na nedeljnoj liturgiji. I gologlav pride: konačno je skinuo šešir sa peruškom. Povremeno je Gezneru dodeljivao značajne poglede ispod žita, mimikrijom dajući do znanja da će verovatno svakog trenutka da snese jaje. To je značilo samo jedno –važan gost je u pitanju.

- To bi bilo to, her Gezner? Nikakav bitan detalj niste propustili da spomenete? – upitala je pridošlica. Na prvi pogled, ništa nije davalo razloga da se toj niskoj, zdepastoj figuri prida mnogo značaja: sitne, gotovo dečačke crte lica izgubljene na testastim, osipom pečatiranim obrazima, kratke noge i povelik tur, ramena poput neuglednih brežuljaka. Pridošlica je ostavljala dojam kruške. Doduše, bogato odevene kruške: debeli ogrtač od hermelina, baršunasti tamnozeleni somot, satenski purpurni nabori i jahaće čime od kože crne i sjajne poput mastila, pojali su o podebelom kontu, basnoslovnim panonskim imanjima i povremenim vizitama evropskim dvorovima.

- Ne, visosti – reče Gezner, i sam vrlo skrušen, ukrućen i grbav kao istopljena sveća. – Ništa nisam propustio.

- Dobro. Vrlo dobro –plemeniti baron Jožef Albert Graf und Freiherr fon Botmer zu Schwegerhoff se promeškoljio na stolici, sjajnog lica i praznog smeška. Bilo je nečeg zlokobnog u uglovima usana: težina svih tih imena je počivala u tom osmehu.

- Kažem vam, visosti, sve su to živčani poremećaji... – reče Hofman ulagivački. – Hoće to kod ljudi sa slabijim stomakom...

- Možete nas ostaviti nasamo, dragi moj fon Hofmane – rekao je fon Botmer klimajući glavom, kao da je Hofman lično došao na tu ideju. Hofman poskoči, prenut neočekivanim razvojem događaja. Oklevao je samo trenutak, pre nego što se ugrizao za jezik.

- Biću na prvom spratu, kada završite, visosti... - kroz vrata što su se zatvarala, probao je da Gezneru dobaci još jednu od svojih izbečenih nemuštih poruka. Delovao je prestravljeno. I na njegovoj prokletoj perušci je bilo previše putera. Verovatno ju je zato i skinuo: mogao je olako sad da nastrada, shvatio je Gezner. Mogli su obojica.

Kada je zatvorio vrata, utonuli su u tišinu. Jožef fon Botmer uzdahnu, kao da daje do znanja da sada mogu da da se opuste. Da na miru porazgovaraju.  Gezner je pažljivo pratio taj pokret – napeo se kao struna.

- Zašto vi, her Gezner, ne bi ste seli i malo odmorili noge, da mi ispričate šta se zaista dogodilo te večeri?

Sitne okice fon Botmera su tvrde. Viđao je Gezner to i ranije, kod mačaka u lovu, kada zenice veličine glave čiode fiksiraju plen. Jedan pogrešan korak i sve što će za Geznerom ostati jesu dva-tri pera da lelujaju u vazduhu.

- Nemojte me ovaj put lagati...

- Visosti, reći ću vam kako sam rekao i baronu... Premda mi on nije poverovao. Izašli smo te večeri  iz karaule sa oružijem, i na obližnjem drvetu smo zatekli dve... dve prilike.. – reče Gezner. – Bila su to deca, barone. Mala, zločesta deca u krošnji oraha... Aveti, duhovi... Ovde ih zovu drekavci...

Pogled barona fon Botmera je bilo teško protumačiti. Slušao je, i klimao glavom, a poluosmeh nije nestao.

- I potom?

- Fotografisao sam ih, visosti. Potom su nestali.

- Nestali? Kako nestali?

Gezner je oklevao na ivici provalije. Fon Hofman je odbijao da shvati – kakve su bile šanse da će taj čovečuljak dečijeg lica, neki mali ugarski velmoža tek pristigao na grbači habzburške administracije, moći da prihvati o čemu Gezner priča? No, kada jednom kreneš, teško možeš da se vratiš.

- Fulgur, visosti. Ovde ga zovu Perunova strela. Vrsta istopljeng silikata, opiljak od udara munje. Smrvljen u razmeri jedan prema deset sa fosfornom prašinom, nakon što se zapali, utiče na nemrtve aveti... Sažeže ih, i zauvek utisne u srebrnu patinu fotografije. To je neko moje saznanje, i moj izum o kome baron fon Hofman neće ni da čuje...

Jožef fon Botmer je klimao glavom. Čekao je da šala poentira.

- Nemrtve, aveti, Gezner?

- Po kabalskom učenju, to su klifoti. Ima nešto u esenciji čoveka, neki duševni element koji može da strune i da se osuši... Nasilje, pohlepa, čedomorstvo, pa čak i petljanje sa okultnim...  Pokojnici su u vlasti izvesnih entiteta kojima poreklo još nisam mogao utvrditi. Ali, sva dokumentacija je u posedstvu barona Hofmana... Postoje dokazi, visosti, o neuobičajenoj aktivnosti onostranih sila na Balklanu, u poslednjih sto pedeset, do dve stotine godina, možda čak i ranije... Ako samo obratite pažnju na izveštaje koje sam ja s velikim trudom sastavljao, visosti, primetićete poremećaje u pravilnim periodima, tokom zimskih i prolećnih dana, u određenim godinama...

- Video sam fotografije. Dragi baron fon Hofman nije bio baš rad da ih pokaže – fon Botmer izvuče ispod ogrtača torbicu od izvrnute kože, ukrašenu zlatovezom, iz nje burmuticu, posu crnu tvar na šaku i obilato šmrknu. Kao da će nešto važno svakog trena da kaže. Gezner je osetio kako mu se ram kreveta urezuje u tur.

– Hajde iskreno, her Gezner. Zašto vas je baron zaista angažovao?

- Da... Da nađem zakopano blago nekih patarenskih pričeva iz Bosne. Potpuna glupost. Jedva smo živu glavu izvukli. A posle... Zadržao me je zbog mojih ispitivanja. Emulzija, fotografija, dagerotipija, otisci prirodne energije, nekroluminiscencija. Moje metode su kanda revolucionarne, ali u neku ruku neshvaćene...

- Samo to je u pitanju? Potraga za blagom nekih slavenskih varvara? Životopisanje babaroga? – fon Botmer je začkiljio, oči su mu bile prorezi. Vratio je burmuticu pod ogrtač. Nagnuo se napred, gotovo prisno. Gezner je mogao osetiti topli dah na obrazu, kao da će mu svakog trenutka baron pregristi žilu kucavicu.

- Niko osim dobrog barona fon Hofmana vam se nije obratio u vezi vaših otkrića? Niko vas primetio? Niko... angažovao?

- Ne, visosti, nikako. Na Univerzitetu nisu imali previše sluha za moje ideje, a i baron fon Hofman je umeo da ogluvi kada mu se ne dopadne ono što mu saopštim... Niko mi se još nije obratio...

- Šta ste vi, her Gezner?

- Ja...

- Šta ste? Komunista?

- Nisam...

- Čitate Marksa?

- Nikada nisam, čak ni na studijama...

- Da niste možda liberal? Anarhišt? Ili ste jedan od onih pruskih kulturkampf baraba?

- Ja...

- Velikomađar? Ili pruski unitartista? S kime sarađujete? Da niste u kontaktu sa kakvim Judeomasonima, možda? Ili Rozenkrojcerima?

- Ne, visosti ja nikada nisam... talenat za jezike i izvanredna sposobnost u dagerotipiji, to da, ali ja...

- Ne. Nije valjda. Vi ste, her Gezner, racionalista. Prosvetiteljska zamlata. Zar ne? Priznajte.

- Ne, ne, niakakoo! Nikako! Moje istraživanje to potire! Čist empirizam! A ja sam, visosti, samo...

- Da?

- Ja sam skromni bildautor... – skrušeno reče Gezner. Pokušao je da izrazom lica otkrije bezazlenost i nevinost. Ipak, imao je utisak kao da samo bolni grč može iz sebe da istisne. 

- Skromni bildautor. Nije valjda... – reče fon Botmer. Zavalio se u stolici, kao da je nešto odlučio. Posmatrao je Geznera, ali više nije bilo intenzivnog čkiljenja i intimnog dahtanja. Samo hladna poslovnost.


- Šta bi ste vi rekli, her Gezner, kada bih vam saopštio da smo mi u ratu? Taj rat nije bilo šta nalik onome što ste do sada videli, on se vodi iza kulisa, skriven od pogleda, ali zato nesmanjenim intezitetom traje već vekovima, tutnja civilizacijama, bez obzira da li one privremeno pripadale Habsburzima, Romanovima, Bizmarku ili Napolenou? Da se sile svetla bore sa silama tame, red protiv haosa, dobro protiv zla? I šta bi ste rekli kada bih vam saopštio da je konačni Obračun svakim danom sve bliži?

- Šta bih rekao?

- Rekli bi ste, her Gezner, da biti neutralan u takvom trenutku, jeste izravni zločin protiv čovečnosti! To bi ste rekli, her Gezner. Da nema ništa drugo osim nas i njih. Da ne postoji treća mogućnost. Šta treba da uradim da bih pomogao, to bi ste pitali, dobri moj her Gezner.

- Šta ja treba da... uradim? – upita Gezner. Boja mu se izgubila u licu. Kao da je i sam tek iz groba izašao.

- Čovek vaših sposobnosti ne sme biti protraćen! Fulgur kao agens egzorcizma! Genijalno! Varvarski, ali i izvanredan primer primitivne inteligencije! Zato baš vi treba da se svrstate u naše redove i da usmerite svoje grube sposobnosti u smislen pravac, pobogu! Da doprinesete pobedi svetla nad tamom! Da nam pomognete da srušimo Veliku Piramidu i raskinemo okove...

- Ve.. Veliku Piramidu?

- Biće vam objašnjeno, her Gezner. Sve u svoje vreme. Ono što za sada morate da znate, jeste da smo mi u svakodnevnom okršaju, na ulicama i dvorovima, u crkvama i domovima, univerzitetima i birtijama, ali najpre u glavama ljudi! Razumete, Gezner? U glavama ljudi mi vodimo rat. Pustite sada bauke i aždaje! To su trice prošlosti, prašina pred kotačima civilizacije. Za dvadesetak - trideset godina ih više neće ni biti! Naš pravi neprijatelj je na drugoj strani. On je moćan, sve sile mraka mu stoje na raspolaganju, i on je drevan, drevniji od Vavilona, drevan kao atlantske dubine... Ali tim pre je odgovornost veća, jer sudbina celog sveta je na našim plećima!

- Ali... Ko smo to mi?

- Mi – reče fon Botmer teatralno. - Čuvari poretka. Sluge Velikog Oka. Istinski Vitezovi Hrama.

Iz dubine rukava, fon Botmer izvuče belu maramicu. Pružio ju je Gezneru: u uglu je crvenim koncem bila izvezena komplikovana heraldička orhideja od viteških šlemova, krila, lavova i pruga. Slogan iznad grba je glasio: ANTE FERIT QUAM FLAMMA.

- Prva iskra raspaliće oganj – prošapta fon Botmer. – Oganj, her Gezner. Za oganj se spremamo... Daću večeras da vam se izrade novi putni papiri. Morate što pre krenuti za grad Zemlin. Tamo vas čeka vaša služba.

- Zemlin?

- Sve nam govori da su neprijateljske aktivnosti usmerene u ovom pravcu, u čvorištu granica. Balkan je vaš fah, zar ne, Gezner? – reče fon Botmer. Polako je ustao, poravnavši somotni kaputić, i navukavši hermelčinski ogrtač. Svilenkasta dlaka je još nosila miris zime. Vizita je bila završena. 

– Biće opasno i biće teško, ali moje i vaše je da probijemo put. Prva iskra raspaliće oganj, her Gezner. Vaše i moje je da utabamo istorijsku stazu za taj požar. Obrazovan ste čovek, načitan, znate i sami: i vidjeh dolazak onog što će pasti sve narode s palicom gvozdenom...

- Je l' to Gete? Nikada ga nisam baš najbolje razumeo...

- Ne. Novi Zavet. Slušajte, Gezner. Pričaćemo još pre nego što krenete za Zemlin. Moram vas uputiti u detalje vaše službe. Ne morate sve ni da znate, zašto pobogu, da se opterećujete. Samo koliko je potrebno. Uostalom, na dan Otkrovenja, svima će biti sve jasno. Za sada, međutim, treba se naoružati strpljenjem i nesanicom, jer On dolazi...

- To pitam... Ko je on?

Botmer je već bio na vratima. Uputio je poslednji, pacovski kez.

- Mesija...– prošapta baron. – Mesija kojeg čekamo...

Zalupio je vrata za sobom. U sobi ostade samo mrak.

Gezner odahnu. Bar ga nisu pitali šta su on i Šaran one noći uradili sa babom.




Krajem XIX veka u Srbiji su kružile brojne fantastične priče i natprirodna viđenja. Ovaj slučaj dolazi iz zapadnih delova kneževine, odnosno iz užičkog okruga, a zabeležio ih je  Jovo Gaćina, slikar skromnih talenata i, ispostaviće se, neslavne karijere.

U zimu 1881. godine, širom užičkog okruga su se širile glasine o tajanstvenoj figuri konjanika koja se sporadično pokazivala noću, po raskrsnicama i napuštenim drumovima. Svedočanstva se uglavnom podudaraju: vitez na konju, u čeliku i srednjevekovnoj nošnji, koji je sa sobom nosio nosio odsečenu ljudsku glavu. Viđanja su bila učestala, i glasine su uzburkale narod. O tome Gaćina beleži brojne pretpostavke koje su kolale užičkim okrugom: o povratku Marka Kraljevića (što je možda poslužilo kao inspiracija za jednu drugu priču, mnogo godina kasnije), o volšebnim Todorcima, jahačima noći, pa čak i do pretpostavke da se Petar Karađorđević tajno vratio u Srbiju, da digne bunu i napravi državni prevrat; stvar je toliko uzela maha da su čak i panduri morali da odreaguju, premda se pretpostavlja da jer to bilo više politički inspirisano.

O tome da li je tajanstveni vitez na kraju nađen, nema nikakvih podataka, premda je ostalo svedočanstvo Jove Gaćine da je mardelj bio pun svakakvih mangupa, noćobdija, pijanaca, cigana i ostalih ,,sumnjivih" elemenata, ali da niko među njima nije bio vitez na konju, sa vizirom teutonske izrade. Gaćina, koji se i sam boji među svedoke noćnog jahača negde iznad Užičke Požege, životopisao je priviđenje. Po njegovom svedočenju, vitez je bio nem, ali je glava u bisagama mumlala na nekom arhaičnom jeziku, ,,kao vladika", što navodi na sumnju da je u pitanju crkvenoslovenski dijalekat. Crtež se nalazi u biblioteci Bajine Bašte.

Asteci su verovali da Vaseljena stoji na grbačama bogova, da se čitav poredak, bit i materijalno ustrojstvo naslanjaju na dobru volju pernatih aždaja da će one svakoga dana, meseca i godine iznova da obnove i zaštite tu stvarnost u kojoj čovek još i može nekako preživeti. Zato su, da bi sačuvali svoj svet takvim kakav jeste, morali svoje bogove da drže srećnim, i dobro uhranjenim.   

I pazili su ih oni itetkako, hranili ih toplim ljudskim mesom i vrelom krvlju što se puši u hladnoći između svetova, snažili su ih ritualom i stravom, užasom i pohotom, obožavanjem i ekstazom, fokusirali su stotine hiljada dopaminskih reakcija u jednu pregorelu tačku, slavili su ih i gradili im kamene avatare, ne bi li makar malo odobrovoljili te podzemne gotovane, čuvare mira i poretka.

Tek nešto kasnije je đavo došao po svoje, i naravno, sve pobio i porobio, spalio i orobio, na sve se živo posrao, i tu zauvek ostao, a da bogovi ni prstom nisu mrdnuli.

Kao da nisu ni bili tu.

Izlupano ikarbusovo čedo broj četiri stotine i pet je ispovraćalo Nevena Maslaća na autobuskoj stanici ,,Avala". Iskoprcao se iz sparne utrobe autobusa, prokuvan, nestalan i bledunjav poput onih viršli što se u mesarama prodaju za dvadeset dinara po kilogramu. Dim, paljevina i miris nagorelog mesa ošinuše ga na pedeset stepeni celzijusa, kao da su mu se pred njuškom otvorile dveri Pakla. Nešto ga je vuklo za nogavicu.

,,Jagnjetina ispod sača, hajdučki doručak, maxi gurmanska" - treperio je natpis na popodnevnoj žegi. Neven se polako okrenuo, poput vetrokaza u sparno popodne. Dugo nije ovde dolazio – još od neke vražije školske ekskurzije. S druge strane zakrčenog druma, kao fatamorgana u pustinji, pružala se senovita šuma, edenski tamna i prohladna, i staze od žute cigle što se gube iza okuke.

Pantalone kao da su htele da ga napuste.

- Čiko, čiko, imaš deset dinara? Će ti pevam...

***

Možda su se astečki bogovi umorili jednog dana, naždrali se mesa, nabokali krvi, ogrezli u obožavanju, pa potom sve prespavali duboko u piramidalnim kavernama. Ili su dotrajali? Možda i bogovi imaju životni vek. Ni Odina, ni Ozirisa, ni Peruna, ni Mitre danas više nema. Sahranjeni su u steni, kamenu i glifu, pohranjeni u žili drvenog korena, duboko pod zemljom i zaboravom.

Uostalom, ne bi bio prvi put da bogovi iznevere očekivanja. To se pripisivalo njihovom nebeskom statusu: moglo im se kako hoće.

Ili možda ta pusta božanstva nisu imala nikakve šanse protiv jednog drugog Boga, moćnog i novog, boga metala, olova i inkvizicije, što se tek nalapao na žili kucavici čitave Evrope?

Izvorište Sakinca je stajalo na putu uz planinu, nije se moglo zaobići, ali kada se Neven konačno doteturao uzbrdo, imao je mistični dojam da je otkrio tajnu šumsku dvoranu, vilinsku palatu skrivenu od ljudi, njihovih smicalica, buke i notifikacija. Retke krpice sunca su se difuzno sijale na kamenu i mahovini;  mirisalo je na studenu vodu. Znojav i slepljenih usana, Neven je stao pred česmu kao pred oltar u crkvi.

Na kamenoj klupi je sedela starina, nepomična, možda čak i ukorenjena: lice je bilo izbrazdano kora orahovog drveta.

- Valja li voda? Može da se pije? – upita Neven, čisto da bi se uverio da je pred njim živo ljudsko biće, a ne kakva drvena skulptura.

- Nea'm pojma – reče stvor. – Ne pijem vodu još od devedes' treće. 

Čvornovata, petoprsta grana se ovlaš podigla, da pokaže plastičnu flašu punu tekućine boje benzina. Koka kola, sa čepom od Fante. Neven Maslać obrisa znojno čelo.

Dok mu je studenac trnuo zube, Nevenu pade na pamet kako uopšte ne treba padati na uopštavanja, relativizaciju i ostale antropološke svinjarije. Uopšte: svako objašnjenje je glasilo da su stanovnici Srednje i Južne Amerike, kao i svi ostali mnogobošci bez baruta, prosto bili takvi - neuračunljivi, sujeverni, a možda čak i megalomani, kanibali i psihopate. Trebalo je održavati populaciju, u pitanju je rigorozni kastinski sistem, ratnička su to društva – sve u svemu, nikakvih valjanih i ljudskih razloga za čitavo žrtveno zameštaljstvo nije postojalo. Sve su vajni istoričari i etnolozi pretpostavili, osim jedne jedine mogućnosti: da su Asteci bili u pravu. Da svoje bogove zaista moraš hraniti ljudskim životnim potencijalom – kako u smrti, tako i u životu - da bi mogli da održe na okupu svet, društvo i ustrojstvo kakvo poznajemo. Uostalom, kakvu su ishranu imali moderni, bezlični bogovi Progresa? I oni lapću krvavo, napalmom oprljeno meso, udišu isparenja strvine i gareži i osiromašenog uranijuma, sede na piramidama javnog duga i pokajanja. Formula je utisnuta kroz istoriju, jedno veliko krvavo kaštigovanje kroz vekove, beskrajno  hranjenje bogova zaklanim vratovima, počupanom utrobom i alhemičarskim zlatom. A radi čega? Zbog obične majmunske izopačenosti? Zar nije moguće da osim bednog čoveka, što u tami kolje bližnjeg svog ne bi li mu ispreturao po džepovima, postoji i neki zlokobniji, mračniji i opasniji smisao nego što smemo da zamislimo? Vrtlog koji nas sve usisava, ustrojstvo previše veliko i strašno da bi ga mi pojmili?

- Vidi je, mačkica... – promrmlja drveni stvor. Ovlaš je mahnuo nosem.

Neven, još uvek ošamućen od vrelog leta i ledene vode, od Asteka i od penjanja, podiže pogled – u šumi je pogrbljena prilika s maramom na glavi, u širokoj suknji i vrećastoj majci, čučala među papratima i brala cveće. Neka baba, zaključi Neven.

- Mačkica mala, svako popodne je gledam kako bere kantarion...

***

Neven Maslać je zaobišao metalne građevinske tarabe na kojima je pisalo ,,East Star Company", provukao se ispod žute trake ,,zabranjen pristup nezaposlenima" i krenuo uspon napuklim stepeništem. Korak po znojavi korak, peo se ka kupoli od tamnog, hercegovačkog granita, slavenskoj verziji Kirove grobnice, ka stenovitom poretku koji su na glavama nosile Meštrovićeve karijatide. Čak i tako oronula, kamena naprslog još od nemačkog granatiranja, piramida je orala nebo, sažimala suncem spaljenu ledinu i šumu borova, uvrtala prostor oko sebe. Aura propalog carstva se i dalje osećala oko ruševine Neznanom junaku.

Neven zastade poput hadžije na mističnom usponu. Probao je da sagleda spomenik u celom svom obimu: stepenastu piramidu, pravougaonu kapelu, masonski zašiljen vrh, simboliku granitnih, orlovskih lica koji na svom temenu nose čitav svet i poredak.

Kroz istoriju, ključna stvar je bila u piramidama. Od Vavilonske kule pa nadalje – nešto je gonilo ljude da zidaju lestvice ka nebu, da vrhom zaoru brazdu po zvezdanim putanjama, da se nekako približe Bogu, da i sami postanu Bog.

Piramide su, bez sumnje, kamen temeljac za svaku hramsku kosmogoniju, one su zlatna žiža za kosmičke sile, sunčeve i zvezdane zrake, nišan kroz koji se proturala čitava ljudska pažnja, kultura i volja. Piramide su uvek u tajanstvenoj vezi zvezdanog rasporeda i zemaljskog šara, u harmoniji sa kosmičkim putanjama, u slavu ili protiv volje bogova, a danas su, u suštini, prisutnije nego ikada, samo je čovek morao da zna gde da ih traži. Čitav Beograd, Srbija, čitav Balkan je premrežen piramidama, na sve strane su iskakale, kamuflirane, mogle su nekome oko da isteraju. Naravno, ostala je dilema ko ih danas gradi: pitanje na koje se Neven nadao da će uskoro dobiti odgovor.

Uglačani granit je bljuvao vrelinu. Na vrhu spomenika, kod ulaza u mauzolej, stajale su dve prilike: jedna u maskirno-zelenoj uniformi, dok je druga bila starija žena s nogom naduvenom, deformisanom i ružičastom poput bebeće kože. Kroz ustreptali vazduh su dopirali opiljci razgovora.

- A šta su uradili mom ocu, streljali ga četrdeset i pete negde pored Save, nikada mu grob nije nađen. Telo mu je otplovilo negde, u Crno more i ko zna koje okeane... A ja i znam zašto, sada ću ti reći, ubili su mog oca jer je branio Beograd devetsto četrnaeste od Švaba, na Adi Ciganliji, a Tito je tada bio na neprijateljskoj strani, bežao je u buretu preko Save. Nikada mu to nije oprostio... Zapamtio je on oficira Kunovčića, jednog jedinog u Srbiji...

- Da, da... – čuo se potmuli glas vojnika.

Neven je morao da presabere misli. Zaobišao je podnožije spomenika, tragajući za senkom. Sivi gušteri su se panično razbežali.

Na stranu Asteci i ostali Mezoamerikanci, sama Avala je imala svoj okultni značaj. Brdo koje se samo malkice proteglo, taman da postane planina i ni ič više, kupasta i sa zaravnjenim vrhom... Poput piramide koja dominira beogradskom okolinom i ušćem, kontrolna tačka i kula stražara. Rudnik sa svežom, izvorskom vodom, srednjevekovno uporište Žrnov – strateška kota, ali i još nešto. Izvorište mistične energije? Paganski hram?

O kralju Aleksandru Karađorđeviću, Meštroviću i masonima se mahom dosta toga znalo – da su se tridesetih godina prošlog veka  poigravali urbanim prostorom kao da im je to pesak u vrtiću, te da su grad omeđili mističnom simbolikom, sve skupa sa ceremonijama koje su uključivale srebrne čekiće i ostale masonerijske alate, mada svrha tih aktivnosti ostaje zamagljena velom glasina i paranoje... Masonska posla, kažu ljudi, hteli su da nam uvale uskišeljeno govno, opet Jevreji nešto mute, ustaška zavera i belosvetska prevara – a u stvari dekadencija jednog promašenog veka, jedan je od glavnih kafanskih zaključaka.

Premda, pomisli Neven, kada bi se samo na trenutak prihvatila mogućnost da su jugoslovenski kralj, loža i Asteci znali nešto što mi ne znamo, postavilo bi se pitanje – s kojom tajnom svrhom? Šta su hteli da postignu? Kom su se bogu – ili đavolu – klanjali?  Koga su to napojili krvlju miliona iz Prvog svetskog rata, prineli mu na žrtvenik čitav onaj odjek petogodišnjeg klanja, iskoristili životni potencijal, omeđili hramovima u nadi da će sačuvati taj krhki novi svet koji su stvarali?

- A šta su oni nama sve radili? – nastavio je da tuli ženski glas u daljini. – O tome se ne priča. O zaklanoj deci, o koncentracionim logorima, o etničkim čišćenjima, o silovanjima i paljevini, o kolonama izbeglica, o tome međunarodna zajednica ništa ne priča? Posle smo samo mi krivi za zločin koji praktično i nije zločin, kakav crni genocid, pa to je sve namešteno da bi Srbi ispali krivi....

Kako god, pomisli Neven, i ovaj put je božanska intervencija zakazala. Vrli novi svet je  implodirao, raspao se, potrgan istorijom i politikom, bogovi su - kao i obično - umukli, a hramovi , hramovi su kao i svakog milenijuma, ostali napušteni i napukli, zarasli u korov i zaborav, da tonu sa poslednjim sećanjem na jučerašnju slavu. Svet je pun olupina sa velikim očekivanjima. Međutim...

- Oprostite – rekao je, prišavši ulazu. – Vidim da se ovde nešto gradi. Znate li možda o čemu je reč?

Čuvari mauzoleja zastadoše usred rečenice: vojnik koji je delovao malaksalo od vrućine i dosade, dok je baba, krupna, naduvena, krastavih obraza prekrivenih osipom, zauzela odbrambeni stav. Deformisana noga je delovala kao spečena na crnom kamenu.

- Gradi se? Pa ovde se uvek nešto gradi! – rekla je baba, gotovo ratoborno. – I treba da se gradi. A ne kao ovi prošli...

- Da, da, - odgovori Neven. – Samo me zanima, ako znate, šta će ovde da zidaju? Vidim, nema skele, ni radnika, samo table upozorenja...

- Restauriraju spomenik. Bilo je i na televiziji – reče vojnik. Mumlao je kao da ga milion tona sunčevih zraka pritiska za pod. Zvučao je vrlo umorno.

- Ali ovde nema nikoga da ga restaurira...

- To je zato što ga i ne popravljaju spolja – reče baba. – Radovi se obavljaju iznutra... Tako je i kralj Aleksandar, bog da mu dušu prosti, naredio da mora da se radi....

- Mislite, sređuju temelje? – upita Neven. Osvrnuo se ka prohladnoj unutrašnjosti mauzoleja. – Obnavljaju konstrukciju?

- Traže – reče baba. – Traže ono što su davno izgubili....

Neven začkilji na suncu: pomislio je kako se gospođa obilato znoji, više čak i od njega, tako debelog i van forme, ali je shvatio da su krupne graške što joj se slivaju niz obraze bile guste, i mesnate. Lice joj se topilo poput sveće. Potočić topljenog loja prekri bele, mrenom ubledele oči. Vojnik se nagnuo kao da će pasti na nos, rastopljen do kolena, voštana figura u pregrejanom muzeju. Neven ustuknu, užasnut, shvativši da nema gde da beži.

- Kopaju duboko dole... – baba se povilajala poput spaljene grančice. Proređeni, žuti zubi su previrali po licu koje je ključalo.  – Idu sve dublje i dublje, ka izvoru nebeske vode....

Neven se leđima pribio uz metalnu ogradu ulaza. Srce mu je udaralo po guši, daveći ga.

Crte lica su se tek nazirale na masi od krvi, mesa i sala koja se rastakala poput sapunjare na tiganju.

- Traže grobove – začuo se hropac. – Grobove davno izgubljene u ko zna kojim okeanima...

Neven razjapi čeljust da vrisne poput devojčice – ali kao da je vazduh na slamku sisao.

Kada je otvorio oči, spomenik Neznanom Junaku je bio potpuno prazan.Ni ptice se nisu čule.

Drhtavim i znojavim prstima, Neven pokuša da smota cigaretu. Zamotuljak je bio grbav i vlažan, baš kao i njegovo raspoloženje. Trebalo mu je vremena da potrefi plamen.

Napuštajući kompleks spomenika, Maslać se poslednji put osvrnuo ka suncem opaljenoj grobnici. Piramida je delovala kao ofucana, siva rupa na praznom nebu, okružena izbledelim građevinskim ogradama.

Nije bilo nikoga.

Nikakvih skela. Niti radnika. Niti prikaza. Ni daška vetra.

Neven Maslać frčnu opušak ka podu, u fontani varnica, i krenu da ga ugnječi đonom.

Na kamenoj kocki utisnutoj u spaljenu travu, stajala je metalna ploča i na njoj ugraviran znak: tri trougla jedan u drugom, i pet spirala koje se šire iz centra, formirajući krug, poput ruže vetrova...

Okrenuo se, i teškim korakom krenuo niz aleju okruženu borovima. Nadole.

- A ja kažem zetu, dobro što živite u Nemačkoj, to je u redu, ali zašto svoju decu ne učite srpski? I znaš šta mi je baraba rekla? – čuo se poznati glas u dalekom, sparnom popodnevu.

***

Negde na pola puta kroz šumu, niz strmoglavi put ka podnožiju planine, Neven se osetio kao da će mu se kolena razdrobiti u sitnu šljaku; bio je on suviše debeo i nenaviknut na fizičke izazove bilo kakve vrste. Znoj mu se cedio sa košulje, proćelava glava beše istačkana svetlucavim kapima rose.

Još gore, sve vreme se osećao kao da ga neko prati. Svrbela su ga leđa od nervoze, od posmatranja iz prikrajka. No, kada god bi se osvrnuo, šuma je bila prazna – iskrivljen glog, platani, bukve. Šuškanje lišća i zujanje insekata.

Prduckajući od nervoze, Neven požuri niz put.

U senci drveća, među šibljem, ponovo je zatekao babu kako bere kantarion. Pognuta, radila je kao mašina, čupkala žuto cveće i slagala u već pun platneni ceger. Ispod marame se oslobodio pramen kose – nije bio sed, već boje kestena, sa riđkastim odsjajem.

Gegajući se nizbrdo, Neven je uhvatio pogled ispod marame – tamne oči su bile odnekud poznate.

- Nevene? – upitala je, i uspravila se do svoje pune visine, pola glave viša od Nevena. – Nisam mislila da ću ovde da te sretnem – nasmejala se.

- To bih i ja isto mogao da kažem. Nisam mislio da ću uopšte da te sretnem – reče Neven, otirući znoj sa čela. Nije to bila nikakva baba. Maša sa kanala T1. Zakoračila je kroz žbunje na pešačku stazu, i čvrsto mu stegla ruku. Neven se osetio kao da će srce da mu presvisne od napora. Previše neobičnih susreta za jedan dan.

- Ja izašla da naberem kantarion...

- Čuo sam da to redovno radiš – klimnu glavom Neven. – Imaš tajne obožavaoce kod česme, izgleda...

- Takav mi je posao, ne mogu sada da se žalim. Mora da si to video u kristalnoj kugli? – uprkos mogućnosti da je bila otrovno sarkastična, Mašin smešak je otkrio krupne bele zube i usekao je jamice u obrazima. U očima joj nije bilo zlonamernosti, mada, ko će ga znati? Smeškala se kao da njih dvoje dele neku staru tajnu, ali Neven nije smetnuo s uma da je ona profesionalni tumač ljudskih duša i glumica pride, sviknuta da menja maske po potrebi. Neven Maslać s glumcima nikada nije bio načisto.

- Uglavnom za to koristim utrobu malih životinja, ali ovaj put sam informaciju dobio iz prve ruke...

- Imaš jake veze po komšiluku – reče Maša. – A šta ti radiš ovde, Nevene? Izašao si da prošetaš?

- Istražujem misterije piramida – bupnuo je Neven nerazmišljajući. – A i šetam, malo, zbog forme.... – prisetio se.

– Da znaš da sam se uvek pitala šta vidovnjaci rade u slobodno vreme... – klimnu glavom Maša. Zatakla je pramen kose nazad pod maramu. Čak i u džakastoj majici i sa znojavim flekama ispod pazuha, nenašminkana, bilo je u njenom držanju nečeg prefinjenog. Pre dvadeset godina – sigurno je skrckala i više nego jedno sujetno muško srce. Kako nikada nije dobro stajao sa lepotom, Neven je pokušao da se skoncentriše na znakove starenja – testasto, pegavo meso što se klati na mišicama, oklembešen vrat, mrlje na koži. Nije mnogo pomoglo.

- Ovo mu više dođe kao istraživački piknik – reče Neven, nevešto pokušavajući da se nadoveže na razgovor. – Razgledam istorijske spomenike...

- Zar? – Maša se polu šaljivo - polu konspirativno namrštila. – I šta su ti otkrili istorijski spomenici?

Možda ga je vrućina omela, a možda su paklene fantazmagorije odigrale svoju ulogu, ali Neven se osetio ošamućeno, kao kada se čovek nalapće dima pored vatre, ili kada se osvesti u lucidnom snu, i shvati da je sve moguće, jer ništa nije toliko bitno. Momenat ga je držao taman koliko treba.

- Hoćeš da odemo na piće, pa ću sve da ti ispričam?

Maša se premišljala tek tren ili dva – dovoljno da Neven shvati šta ju je pitao, i da mu se utroba od toga potpuno razredi. Ni košmarne prikaze ga nisu toliko namučile.

- Naravno – rekla je, i nabacila ceger na rame. – Znam dobro mesto dole, pristupčno čak i za nas sa satelitskog kanala...

XVI Kula: buđenje, rušenje, rat, oslobađanje velike energije, kazna, Božji gnev, pad, dekadencija, sunovrat, udar groma, meteora, raketni udar, bombardovanje, nuklearna eksplozija, disperzija, izgon, rušenje Kule Vavilonske, uništenje Sodome i Gomore itd. Karta Kula ukazuje na rušenje starog poretka, istorijskog, društvenog, religijsko-magijskog, državni udar, pad carstva, naposletku urušavanje ličnog, psihičkog ustaljenog poretka pod naletom božanske prosvetljujuće sile, rušenje sistema laži i (samo)obmana pred silinom istine itd. U seksualnom smislu reč je o ejakulaciji, a u obrnutom smislu može značiti impotenciju ili prevremenu ejakulaciju i sl. U magijskom smislu ova arkana ukazuje na moć reči i vibracije, moć magijske formule, vibratorne formule, priziva i zaziva. To su reči moći, bajalice, moćna imena bogova itd. Kula je rat, sveti rat, džihad, iznenadno prosvetljenje, iskustvo susreta sa višim silama. To su bolovi napretka jer napredak je bolan pošto podrazumeva traumu rušenja

Kucka[ impresije i kompresije? Ja jutros ustao sat ranije, jer sam sinoć zaspao sa satom na kome nisam pomerio vreme.

samo kompresije :D ne se brineš, ja na to gledam kao da sam dobio jedan sat više

Imam glupu naviku da su mi uvek pri ruci dva sata i dva para naočara. Dobra strana je da sam pročitao tvoj tekst. Loša, da sam još jednom dobio kusu celinu. Ako vežbaš, vežbaj i poentiranje.

a, vala, i ne pogrešio vreme sa dva sata. inače,   hvala na čitanju i komentaru. sada je ideja već metastazirala, poentu sam morao da najurim na neko vreme :D

Znam da ne volite da vam se soli pamet. Ne bih ja da nije bilo tog prokletog sata.

ja so trpam u svu hranu, nemam ništa protiv. a ono kačim na radionicu radi komentara sagitaša, inače bih je držao na hardu :)

So na 'ranu!

ama, pomešao si, to je ljuta trava :D