Пажња! Пажња!
Овде постављам сценарио у облику приповетке који сам написао за United Media конкурс, за прву епизоду игране ТВ серије. Надам се да ће играна ТВ серија, коју сам назвао ''Изгубљено перо црвене кокошке'', постати остварен сан.
Говори се да је један створ, који се зове Црвена Живина, настао као исход низа догађања који су се збили у Мартинцима. У Мартинцима су у једној једнособној колиби живели кокичар Жарко и његова супруга Агнеш. У њихову колибу већ седамдесету годину заредом нико није дошао. Седели су код ватре коју су хтели да пале за паприкаш, а потом се из ње створио огањ-краљ који их је питао:
– Ваша жеља?
Агнеш је само ћутала. Огањ-краљ понови:
– Ваша жеља?
Док је Агнеш само ћутала, њен супруг прозбори:
– Одлазите! Ми од вас нећемо ништа тражити!
– Изаберите жељу или ћете отићи из ваше драге колибе – опомену га огањ-краљ.
Онда се Жарко сети:
– Ја сам кокичар по струци. Једна од врста кокица које правим су кокице с укусом соса од парадајза, а желим да летим.
Зато му огањ-краљ пружи једну малу врећицу парадајза у праху. Онда Жарко каже својој супрузи:
– Огањ-краљ је дошао у нашу драгу колибу зато што је од нас тражио жељу. Да му то нисам рекао, отишли би бисмо из наше колибе.
Његова супруга је и даље ћутала. Онда је отишао до тавана, развалио дрвени кров и од његовог дела направио врата. Када је завршио посао, рекао је:
– Сада ћу да полетим!
Трчао је преко отворених врата тавана и коначно полетио. Али је завршио у блату код дрвета и клупе поред тога. Одједном, Жарко је завршио у свету испод блата. Тај свет је био веома невероватан и све у њему је било створено од блата. Жарко је зграбио мало већу гомилу блата из земљишта које је било само блато. Његов тело је већ било умотано у блато и то му је лепо стајало.
У свету испод блата је упознао један медоносни цвет. Медоносни цвет га упита:
– Учините ми услугу и претворићу овај свет од блата у онај од меда.
– Медоносни цвету, господару мој, шта желите? – упита га Жарко, сав у блату.
– Желим да ми доведете једну пчелу – нареди му медоносни цвет.
– У реду! – на то ће Жарко.
И Жарко изађе из света испод блата само на тренутак. Отишао је код дрводеље, који га је поздравио пред вратима његове радионице. Након дугог разговора, Жарко рече дрводељи:
– Желим да вам испричам једну причу.
– Причу? – упита га дрводеља, који се зове Владан – Коју?
И онда му Жарко исприча следеће:
– Имам мог пријатеља, а зове се Новица, а његов пас је Старина.
– Новица? Старина? Ко су они? – запита се дрводеља Владан.
– Новица је мој пријатељ, а Старина његов пас – понови му кокичар Жарко.
– Шта са њима? – на то ће Владан.
– Мом пријатељу Новици је његов пас Старина умро – рече му Жарко.
– Када? – запита се Владан.
– Нећу да ти кажем – тим речима кокичар је ућутио дрводељу.
Али кокичар зна да мора да доведе једну пчелу медоносном цвету, који хоће да свет од блата претвори у онај од меда. Ту услугу кокичар мора да учини. Е па у дрводељиној радионици се налазила једна паучина у којој су били један паук, једна мува и једна пчела. Она говори кокичару:
– Хоћете ли ме одвести одавде?
– Наравно – рече јој Жарко – Одвешћу вас одавде!
И тако Жарко одведе не само пчелу, него и муву. Она му говори:
– Молим вас да убијете злог паука!
Због тих речи које му је упутила мува, Жарко се обрати злом пауку:
– Више нећеш живети у радионици дрводеље Владана!
– Живећу – на то ће паук.
– Докле? – запита се Жарко.
– Живећу још много година – одговори му паук.
– Зашто? – на то ће Жарко.
– Хоћу да ту радионицу где годинама живи један дрводеља претворим у пусту кућу – заклиње се паук.
– Е па не мораш – обрати му се Жарко.
И онда Жарко убије паука, како радионица дрводеље Владана не би заиста постала пуста кућа. Одвео је пчелу у свет испод блата, али је оставио муву у дрводељиној радионици. Када се вратио у свет испод блата, Жарко рече медоносном цвету:
– Ако сте тражили пчелу, ту је!
А на то ће медоносни цвет:
– Радујем се што сте ми то довели.
Жарко показује медоносном цвету пчелу коју има у руци. Медоносни цвет му се обрати:
– Пошто си ми донео пчелу, претворићу овај свет од блата у онај од меда.
– Претвори и мене у мед! – на то ће кокичар Жарко.
И тако се све што је од блата претворило у мед. Жарко, сав у блату, је постао сав у меду, а гомила блата коју је зграбио из земљишта се претворила у ону од меда. Отишао је из света од меда јер је заказао посету дрводељи и његовој радионици. Када се кокичар Жарко вратио у радионицу, њен власник му се обрати:
– Да ли хоћете да наставите вашу причу?
– Наравно – рече му Жарко.
– Ону причу о Новици и његовом псу Старини? – запита се дрводеља.
– Наравно – на то ће Жарко.
Онда кокичар исприча причу дрводељи:
– Мој пријатељ Новица је некада имао пса који се звао Старина. Тог пса више нема. Нећу да ти кажем када је умро, али је сахрањен у дворишту газдарице Александре у Кузмину.
– Хвала на вашој причи – на то ће Владан.
– Добро – на то ће Жарко – Желите ли још нешто?
– Не – обрати му се Владан.
Кокичар Жарко је напустио радионицу дрводеље Владана, а онда затим и село. Када је напустио село, пролазио је кроз једно велико зелено поље, када се одједном у њему отвори огромна пукотина у земљиној кори пуна ватре. Из ње се створи огањ-чаробњак који је питао Жарка:
– Где си пошао, велики путниче?
– Зовем се Жарко и ја сам кокичар по струци – представи му се путник.
– Жарко? – зачуди се огањ-чаробњак – У ствари, Жарко је лично име које има везе са појмом који се зове ватра.
– Шта? – на то ће кокичар Жарко – Моје име је лично име које има везе са појмом који се зове ватра?
– Да! – обрати му се огањ-чаробњак – А и занат кокичара има везе са тим појмом!
И огањ-чаробњак одведе кокичара Жарка у свет испод огромне пукотине у земљиној кори пуне ватре. Одвео га је у шуму усијаних чемпреса, који су га поздравили овако:
– Добро дошао у овај свет и у нашу шуму!
– Добар вам дан! – обрати им се Жарко.
Након што су прошли кроз шуму усијаних чемпреса, огањ-чаробњак и кокичар Жарко су отишли из света испод огромне пукотине у земљиној кори пуној ватре и, после пуно километара, стигли до обале Дунава. У његовој дубини, говори се, се налази изгубљени град кантица за заливање цвећа, кантица за млеко и дрвених точкова. Огањ-чаробњак и кокичар су на обали Дунава слушали причу коју су им испричале две ајкуле који су били мудраци. Прва од њих започне:
– У дубини Дунава се налази један изгубљени град. Име тог изгубљеног града је Мајур. Град је растао на производњи биљака, млека и возила и зато је био град кантица за заливање цвећа, кантица за млеко и дрвених точкова. Био је препун цвећа, а текле су реке млека и кретала се возила на дрвеним точковима.
– Да ли је још увек тако? – запита се кокичар Жарко.
– Не! – на то ће друга ајкула која је била мудрац – Мајура више нема. Град је нестао одмах након што га је освојио краљ Хенрик VI од Коњуше.
– Ко је тај краљ Хенрик VI од Коњуше? – запита се огањ-чаробњак.
Прва ајкула која је била мудрац му прилази и каже:
– Краљ Хенрик VI од Коњуше је био владар мале краљевине Земунике. Она је расла на једној биљци која се зове зеленика. Она је била заштитни знак тог краља Земунике.
– Да ли можемо пронаћи зеленику у Мајуру? – пита огањ-чаробњак прву ајкулу која је била мудрац.
А она му се обрати:
– Наравно. Сада можете ускочити у Дунав.
– Ускочићемо у Дунав, али зашто? – пита се Жарко.
– Да откријете Мајур, изгубљени град, као и изгубљену краљевину Земунику – на то ће друга ајкула која је била мудрац.
И тако су огањ-чаробњак, кокичар Жарко и две ајкуле које су биле мудраци пошли у изгубљени град Мајур. Када су стигли, открили су да је изгубљени град остао цео, али да је био напуштен. Жарко је први зборио речи:
– Рекли сте ми да је Мајур нестао одмах након што га је освојио краљ Хенрик VI од Коњуше. Да ли је то истина?
Огањ-чаробњак је рекао:
– Град је остао цео, али је био напуштен. Како?
Мудре ајкуле су одвеле огња-чаробњака и Жарка на крај Мајура. Друга ајкула која је била мудрац им збори:
– Стигли смо на сам крај Мајура.
– То је као крај света? – на то ће Жарко.
– Наравно! – узврати му прва ајкула која је била мудрац.
Рече огањ-чаробњак мудрим ајкулама:
– То што је Мајур остао цео, а да је био напуштен, да ли је то у ствари последица неке апокалиптичне катастрофе?
– Мајур је збиља нестао након што га је освојио Хенрик VI од Коњуше, краљ Земунике – узврати му друга ајкула која је била мудрац.
Огањ-чаробњак и кокичар Жарко су одједном пронашли село које је баш личило на Мартинце. Жарко узврати мудрим ајкулама:
– Хоћете ли ми збиља испричати о том селу? Личи ми на Мартинце, моје село!
На то ће прва ајкула која је била мудрац:
– То село се звало Рајино Село. Звало се тако јер је оснивач био један раја.
– Који раја? – запита се Жарко.
– Раја који се звао Перица – рече му прва ајкула која је била мудрац.
Разговор кокичара Жарка и прве ајкуле која је била мудрац је пробудио Перичиног духа, који је спавао. Обрати се мудрој ајкули:
– Открили сте да сам ја био оснивач села које се звало Рајино Село.
– Шта ти хоћеш? – на то ће Жарко.
Перичин дух започне ову причу:
– Некада давно, саградио сам село и назвао га Рајино Село. Рајино Село је напредовало због великог броја људи који су живели у њему. То село је, као и град који се звао Мајур, нестао одмах након што је дошао Хенрик VI од Коњуше, краљ Земунике, и покорио овај крај. После је и сама Земуника пала у заборав.
– Говориш истину – обрати му се кокичар Жарко – И то добру истину!
– Захваљујем ти се на томе што ми говориш – рече му Перичин дух.
Након што су обишли изгубљени град Мајур, Рајино Село и изгубљену краљевину Земунику, огањ-чаробњак и кокичар Жарко су напокон изашли из дубине Дунава и упутили се ка Фрушкој гори. Запутили су се у Крушедол, један од манастира на њој. Говори се да је манастир био саграђен од свих врста дрвећа које постоје на Фрушкој гори. Нажалост, зидови манастира Крушедола су у стварности јако чврсти. А зашто? Кажу да је манастир Крушедол био саграђен од свих врста дрвећа које постоје на Фрушкој гори, али...
Сад се добро зна да се кокичар Жарко најпре умотао у блато које је на крају постало мед. Затим је његово медено тело постало чврсто као исход дејства ватре. Када се његово тело усијало, Жарко је скочио у Дунав и поквасио се. Једноставно, његово тело је сада чврста јестива глина од меда. А како су зидови манастира Крушедола постали чврсти?
Његови градитељи су га саградили од свих врста дрвећа које постоје на Фрушкој гори. Затим су дрвене зидове покрили добро обрађеном кожом од свих фрушкогорских животиња, јер су страховали да ће дрво били прогутано једним залогајем. Одједном, почеле су да падају звезде. И то оне од меда. Док је већина звезда од меда погодила околину око манастира Крушедола у изградњи, неке од њих су пале равно у канте његових градитеља. Тачније, свака је звезда од меда пала у по једну канту. Након што су звезде од меда престале да падају, главни градитељ манастира Крушедола је говорио осталим градитељима:
– Хајдемо да у наше канте ставимо месо од сома, крв фрушкогорских гмизаваца, пужеве без својих кућица и жабе!
– У нашим кантама је мед – на то ће градитељ манастира Крушедола који је био здепаст – Како ћемо то урадити?
– Мед боље стоји једном манастиру него остаци од животиња – на то ће градитељ манастира Крушедола чије су очи биле једноставно усијани комади црног угља.
– Желимо да наш манастир буде од меда! – узвикну градитељ манастира Крушедола с риђим брковима.
Али на градилишту се налазила једна бара коју су направиле звезде од меда. У тој меденој бари је живела једна барска неман од меда. Главни градитељ манастира Крушедола упери кажипрст у њу и почиње да збори:
– Шта је то што плива златном баром коју сам изненада пронашао?
Приђе градитељ манастира Крушедола с вунастом косом боје сиве вуне и рече његовом газди:
– Нема одговора!
– Како мислиш нема одговора? – обрати му се главни градитељ манастира Крушедола.
А становник медене баре се представи:
– Ја сам барска неман од меда.
– Барска неман од меда? – зачуди се градитељ манастира Крушедола који је био здепаст.
– Неман живи у меденој бари коју смо открили, зар не? – обрати се свом газди градитељ манастира Крушедола с вунастом косом боје сиве вуне.
Али га је газда ућутио:
– Ја сам глув!
Стога се чуди градитељ манастира Крушедола чије су очи биле једноставно усијани комади црног угља:
– Мој газда је глув?
– Наравно да јесте! – узвикну сви градитељи манастира Крушедола у глас.
– Хајде да га некако убедимо да признаје да једна неман живи у меденој бари коју смо открили! – предложи свом газди најприврженији градитељ манастира Крушедола.
– Ура! – поново се у глас деру сви градитељи манастира Крушедола.
Након дуго времена је главни градитељ манастира Крушедола морао признати да у бари коју су направиле звезде од меда живи једна барска неман од меда. Она се обрати газди свих градитеља на градилишту:
– Ти ниси хтео говорити ко сам! Дакле, не верујеш у чуда!
Онда се обрати градитељу манастира Крушедола с вунастом косом боје сиве вуне:
– Ниси имао одговора. Да ли је то истина?
– Истина је! – признаје градитељ манастира Крушедола с вунастом косом боје сиве вуне – Рекао сам свом газди да немам одговора!
Поново се обрати главном градитељу манастира Крушедола:
– Рекао си да си глув? Ти си опак човек!
Градитељ манастира Крушедола с вунастом косом боје сиве вуне и његов газда су били кажњени пошто нису веровали у чуда, а свом газди најприврженији градитељ манастира Крушедола и сви људи на градилишту су помешали месо од сома, крв фрушкогорских гмизаваца, пужеве без својих кућица и жабе с медом и то бацили на дрвене зидове прекривене кожом од свих фрушкогорских животиња. Један од градитеља је запалио те зидове како би били чврсти, али су као такви били усијани и стога су градитељи бацили воду на њих. Грађевина од свих дрвећа Фрушке горе, коже од свих животиња Фрушке горе и меда помешаног с месом од сома, крви фрушкогорских гмизаваца, пужева без својих кућица и жаба је постао манастир чврстих зидова који се зове Крушедол, а бара од меда у којој је живела неман од меда је постала вода која је извор свете водице која се вековима справља у том манастиру.
Из тога се мора закључити да кокичар Жарко, сав умотан у чврсту јестиву глину од меда, мора још да има право кокошије перје, парадајз у праху и мед са аромом зеленике. Говори се да је један кокичар из Мартинаца постао створ који се зове Црвена Живина тако што се умотао у чврсту јестиву глину од меда и смесу од правог кокошијег перја обојеног парадајзом у праху и меда са аромом зеленике. Е па следи прича о томе.
Након што су му у манастиру Крушедолу у једну теглу ставили гомилу меда коју је зграбио и грумен зеленике, кокичар Жарко се радовао што је добио мед са аромом зеленике. Отишао је из манастира и путовао дому свом. Пре него што је крочио у Мартинце, снашао се усред једног поља. Сусрео је Патрика, јединог радника на том пољу. Тај пољски радник је имао свој пиштољ и пуцао у ваздух. Жарко га је напао и убио својим српом. Побегао је са Патрикове сахране на пољу без трага и гласа. Пожурио је у Мартинце, а пред вратима његове колибе га је дочекала његова супруга Агнеш. Она му је у својој огорчености поставила ово питање:
– Хтео си да ме напустиш, ти одметниче у ритама!
– Умотао сам своје тело у блато које је на крају постало мед. Затим сам се бацио у ватру и моје је медено тело постало чврсто. Моје тело се усијало и ја сам скочио у Дунав. Тамо сам се поквасио и моје је тело на крају постало оно од чврсте јестиве глине од меда – рече му кокичар Жарко.
– Не желим да верујем у чуда! – на то ће његова супруга Агнеш.
Одмах после њених речи ју је напао њен супруг тако што је својим српом направио посекотину на њеном десном образу. У свом бесу је узвикнула:
– Проклет био! Проклет био!
Кокичар Жарко је отрчао у комшилук, где је задавио једну кокошку и њено перје обојио парадајзом у праху. То је ставио у теглу где су мед и зеленика и изашао на коловоз. Тамо се посуо мешавином правог кокошијег перја обојеног парадајзом у праху и меда са аромом зеленике. Пошто је његово тело било умотано у чврсту јестиву глину од меда, а посуо се мешавином правог кокошијег перја обојеног парадајзом у праху и меда са аромом зеленике, постао је оно што јесте. Створ је потом одлетио ка непознатом правцу. Али где?
Сада када сте прочитали, на којег вам домаћег или страног писца (научне) фантастике подсећа овај сценарио у облику приповетке?
Svojevremeno sam čitao bajke Bantu crnaca. Nešto slično.
Nego, je l ti to nas zajebavaš?
Probaj sledeći put da napišešscenario u obliku scenarija i da ima minimimum 25 strana dijalog liste a didaskalijama i da ne govorim. To je za oko pola sata pod uslovom da samo pričaju...
Нема никакве зафрканције. Лакше ми је да напишем сценарио у облику приповетке, а не да се мучим!
А и изменио сам тај сценарио у облику приповетке:
Говори се да је један створ, који се зове Црвена Живина, настао као исход низа догађања који су се збили у Мартинцима. У Мартинцима су у једној једнособној колиби живели кокичар Жарко и његова супруга Агнеш. У њихову колибу већ седамдесету годину заредом нико није дошао. Седели су код ватре коју су хтели да пале за паприкаш, а потом се из ње створио огањ-краљ који их је питао:
– Ваша жеља?
Агнеш је ћутала. Стога огањ-краљ понови:
– Ваша жеља?
Док је Агнеш ћутала, њен супруг прозбори:
– Одлазите! Ми од вас нећемо ништа тражити!
– Изаберите жељу или ћете отићи из ваше драге колибе – опомену га огањ-краљ.
Онда се Жарко досети:
– Ја сам кокичар по струци. Једна од врста кокица које правим су кокице с укусом соса од парадајза, а желим да летим.
Зато му огањ-краљ пружи једну малу врећицу парадајза у праху. Онда Жарко рече својој супрузи:
– Огањ-краљ је дошао у нашу драгу колибу зато што је од нас тражио нашу жељу. Да му то нисам рекао, отишли би бисмо из наше колибе!
Његова супруга је и даље ћутала. Онда је отишао до тавана, развалио дрвени кров и од његовог дела направио врата. Кад је завршио посао, ускликнуо је:
– Сад ћу да полетим!
Трчао је преко отворених врата тавана и коначно полетио, али је погодио право у блато које се налазило код дрвета и клупе. Одједном, Жарко је завршио у свету испод блата. Тај свет је био веома невероватан и све у њему је било од блата. Жарко је зграбио мало већу гомилу блата из земљишта које је било само блато. Његово тело је већ било умотано у блато и то му је лепо стајало.
У свету испод блата је упознао један медоносни цвет. Медоносни цвет га упита:
– Учините ми услугу и претворићу овај свет од блата у онај од меда.
– Медоносни цвету, господару мој, шта желите? – упита га Жарко, сав у блату.
– Желим да ми доведете једну пчелу – нареди му медоносни цвет.
– У реду! – на то ће Жарко.
И Жарко оде из света испод блата само на тренутак. Отишао је код дрводеље, који га је поздравио на прагу његове радионице. После дугог разговора, Жарко рече дрводељи:
– Желим да вам испричам једну причу.
– Причу? – упита га дрводеља, који се зове Владан – Какву?
И онда му Жарко исприча следеће:
– Имам мог пријатеља, а зове се Новица, а његов пас је Старина.
– Новица? Старина? Ко су они? – пита се дрводеља Владан.
– Новица је мој пријатељ, а Старина његов пас – понови му кокичар Жарко.
– Шта с њима? – на то ће Владан.
– Мом пријатељу Новици је његов пас Старина умро – рече му Жарко.
– Када? – поново се пита Владан.
– Нећу да ти кажем! – тим речима је кокичар ућутио дрводељу.
Зна се да кокичар мора да доведе једну пчелу медоносном цвету да би се свет од блата претворио у онај од меда. Е па у дрводељиној радионици се налазила једна паучина у којој су били један паук, једна мува и једна пчела. Та пчела је говорила кокичару:
– Хоћете ли ме одвести одатле?
– Наравно – рече јој Жарко – Одвешћу вас одатле!
И тако је Жарко одвео не само пчелу, него и муву. Та мува му је говорила:
– Молим вас да убијете злог паука!
И Жарко се обрати злом пауку:
– Нећеш више живети у дому мог пријатеља Владана!
– Живећу... – на то ће паук.
– Докле? – прекида га Жарко.
– Живећу још много година! – одговори му паук.
– Зашто? – на то ће Жарко.
– Да би ту радионицу где годинама живи један дрводеља претворим у пусту кућу! – заклиње се паук.
– Е па не мораш! – обрати му се Жарко.
И онда је Жарко убио паука и одвео пчелу у свет испод блата, а да је оставио муву у дрводељиној радионици. Када се вратио у свет испод блата, Жарко рече медоносном цвету:
– Ако сте тражили пчелу, ту је!
А на то ће медоносни цвет:
– Радујем се што сте ми то довели.
Жарко показује медоносном цвету пчелу коју има у руци. Медоносни цвет му се обрати:
– Пошто си ми донео пчелу, претворићу овај свет од блата у онај од меда.
– Претвори и мене у мед! – на то ће кокичар Жарко.
И тако се све што је од блата претворило у мед. Жарко, сав у блату, је постао сав у меду, а гомила блата коју је зграбио из земљишта се претворила у ону од меда. Отишао је из света од меда јер је заказао посету свом пријатељу дрводељи и његовој радионици. Када се кокичар Жарко вратио у радионицу, њен власник му се обрати:[/size][/font]
– Хоћете ли наставити вашу причу?
– Наравно – рече му Жарко.
– Ону о Новици и његовом псу? – на то ће дрводеља.
– Наравно – на то ће Жарко.
Онда кокичар настави причу свом пријатељу дрводељи:
– Мој пријатељ Новица је некада имао пса који се звао Старина. Тог пса више нема. Нећу да ти кажем кад је умро, али су га сахранили у Кузмину, у дворишту газдарице Александре.
– Хвала – рекао је Владан.
– Добро – на то ће Жарко – Желите ли још нешто?
– Не – обрати му се Владан.
Кокичар је напустио дрводељину радионицу, а потом и село. Пролазио је кроз једно велико зелено поље, кад се одједном у њему отвори једна велика пукотина у земљиној кори пуна ватре. Из ње се створи огањ-чаробњак који као знатижељан упита Жарка:
– Ко си ти, велики путниче?
– Ја сам Жарко и ја сам кокичар – представи му се путник.
– Жарко? – зачуди се огањ-чаробњак – У ствари, Жарко је лично име које има везе са појмом који се зове ватра.
– Шта? – на то ће кокичар Жарко – Моје име је лично име које има везе са појмом који се зове ватра?
– Да! – обрати му се огањ-чаробњак – А и занат кокичара има везе са тим појмом!
И онда огањ-чаробњак одведе кокичара Жарка у свет испод огромне пукотине у земљиној кори која је била пуна ватре. Стигли су у једну шуму, где су усијани чемпреси поздравили кокичара:
– Добро дошао у овај свет и у нашу шуму!
– Добар вам дан! – обрати им се Жарко.
Након што су прошли кроз шуму усијаних чемпреса, огањ-чаробњак и кокичар Жарко су отишли из света испод огромне пукотине у земљиној кори која је била пуна ватре и, после пуно километара, стигли до обале Дунава. У његовој дубини, говори се, се налази изгубљени град кантица за заливање цвећа, кантица за млеко и дрвених точкова. Огањ-чаробњак и кокичар су на обали Дунава слушали причу коју су им испричале две ајкуле који су били мудраци. Прва од њих започне:
– У дубини Дунава се налази један изгубљени град. Име тог изгубљеног града је Мајур. Град је растао на производњи биљака, млека и возила и зато је био град кантица за заливање цвећа, кантица за млеко и дрвених точкова. Био је препун цвећа, а текле су реке млека и кретала се возила на дрвеним точковима.
– Да ли је још увек тако? – пита кокичар Жарко.
– Не! – на то ће друга мудра ајкула – Мајура више нема. Град је нестао одмах након што га је покорио краљ Хенрик VI од Коњуше.
– Ко је био тај краљ Хенрик VI од Коњуше? – пита се као знатижељан огањ-чаробњак.
Прва мудра ајкула му прилази и рече:
– Краљ Хенрик VI од Коњуше је био владар мале краљевине Земунике. Она је расла на једној биљци која се зове зеленика. Она је била заштитни знак тог краља Земунике.
– Можемо ли пронаћи зеленику у Мајуру? – поново се пита као знатижељан огањ-чаробњак.
А прва мудра ајкула му се обрати:
– Наравно! Сад можете скочити у Дунав!
– Скочићемо у Дунав, али зашто? – на то ће Жарко.
– Морате открити Мајур, изгубљени град, као и изгубљену краљевину Земунику – рече му друга мудра ајкула.
И тако су огањ-чаробњак, кокичар Жарко и две ајкуле које су биле мудраци пошли у изгубљени град Мајур. Када су стигли, открили су да је изгубљени град цео, а да је напуштен. Жарко је први зборио речи:[/size][/font]
– Причали сте ми да је Мајур нестао одмах након што га је покорио краљ Хенрик VI од Коњуше. Да ли је то истина?
На то ће огањ-чаробњак:
– Град је цео, али је напуштен. Како?
Мудре ајкуле су одвеле огња-чаробњака и Жарка на крај Мајура. Друга мудра ајкула им збори:
– Стигли смо на сам крај Мајура.
– То је као крај света? – пита се Жарко.
– Наравно! – узврати му прва мудра ајкула.
Обрати се огањ-чаробњак мудрим ајкулама:
– То што је Мајур цео, али је напуштен, да ли је то у ствари последица неке апокалиптичне катастрофе?
– Мајур је збиља нестао након што га је покорио Хенрик VI од Коњуше, краљ Земунике – узврати му друга мудра ајкула.
Одједном су огањ-чаробњак и кокичар Жарко пронашли село које је баш личило на Мартинце. Стога се Жарко обратио мудрим ајкулама:
– Хоћете ли ми збиља испричати о овом селу? Личи ми на Мартинце, моје село!
И прва мудра ајкула започне причу:
– То село се звало Рајино Село. Звало се тако јер је оснивач био један раја.
– Који раја? – запита се Жарко.
– Раја који се звао Перица – рече му прва мудра ајкула.
Али разговор кокичара Жарка и прве ајкуле која је била мудрац пробуди Перичиног духа, који је дремао. Тај дух се обратио мудрој ајкули:
– Открили сте да сам ја био оснивач села које се звало Рајино Село.
– Шта ти хоћеш? – на то ће Жарко.
Онда Перичин дух започне ову причу:
– Некада давно, саградио сам село и назвао га Рајино Село. Рајино Село је напредовало због великог броја људи који су у њему живели. То село је, као и град који се звао Мајур, нестао одмах након што је дошао Хенрик VI од Коњуше, краљ Земунике, и освојио овај крај. После је и сама Земуника пала у заборав.
– Говориш истину – рече му кокичар Жарко – И то добру истину!
– Захваљујем ти се на томе што ми говориш! – рече му Перичин дух.
Након што су обишли изгубљени град Мајур, Рајино Село и изгубљену краљевину Земунику, огањ-чаробњак и кокичар Жарко су напокон изашли из дубине Дунава и упутили се ка Фрушкој гори. Запутили су се у Крушедол, један од манастира на њој. Говори се да је манастир био саграђен од свих врста дрвећа које постоје на Фрушкој гори. Нажалост, зидови манастира Крушедола су у стварности јако чврсти. А зашто? Кажу да је манастир Крушедол био саграђен од свих врста дрвећа које постоје на Фрушкој гори, али...
Зна се да се кокичар Жарко најпре умотао у блато које је на крају постало мед. Затим је његово медено тело постало чврсто као исход дејства ватре, а када се усијало, Жарко је скочио у Дунав. Једноставно, његово тело је сада чврста јестива глина од меда. А како су зидови манастира Крушедола постали чврсти?
Његови градитељи су га саградили од свих врста дрвећа које постоје на Фрушкој гори. Затим су дрвене зидове покрили добро обрађеном кожом од свих фрушкогорских животиња, јер су страховали да ће дрво нестати у пожару. Одједном су почеле да падају звезде. Од меда. Док је већина тих звезда од меда погодила околину око манастира Крушедола у изградњи, неке од њих су пале равно у канте његових градитеља. Тачније, свака је звезда од меда пала у по једну канту. Након што су звезде од меда престале да падају, главни градитељ манастира Крушедола је говорио осталим градитељима на градилишту:
– Хајде да у наше канте ставимо месо од сома, крв фрушкогорских гмизаваца, пужеве без својих кућица и жабе!
– У нашим кантама је мед – на то ће градитељ манастира Крушедола који је био здепаст – Шта онда да радимо?
– Да, мед боље стоји једном манастиру него остаци од животиња – на то ће градитељ манастира Крушедола чије су очи биле једноставно усијани комади црног угља.
– Нека наш манастир буде сав од меда! – узвикну градитељ манастира Крушедола с риђим брковима.
Али на градилишту се налазила једна бара коју су направиле звезде од меда. У тој меденој бари је живела једна барска неман од меда. Одједном главни градитељ манастира Крушедола упери свој кажипрст у њу и обрати се осталим градитељима на градилишту:
– Шта је то што плови златном баром?
Приђе градитељ манастира Крушедола с вунастом косом боје сиве вуне и рече његовом газди:
– Нема одговора!
– Како то мислиш нема одговора? – обрати му се главни градитељ манастира Крушедола.
А становник медене баре се представи:
– Ја сам барска неман од меда.
– Барска неман од меда? – зачуди се градитељ манастира Крушедола који је био здепаст.
– Неман живи у меденој бари, зар не? – обрати се свом газди градитељ манастира Крушедола с вунастом косом боје сиве вуне.
Али га је газда ућутио:
– Ја сам глув!
Стога се чуди градитељ манастира Крушедола чије су очи биле једноставно усијани комади црног угља:
– Мој газда је глув?
– Наравно да јесте! – узвикну сви градитељи манастира Крушедола у глас.
– Хајде да га некако убедимо да признаје да једна неман живи у меденој бари! – предложи свом газди најприврженији градитељ манастира Крушедола.
– Ура! – поново се у глас деру сви градитељи манастира Крушедола.
Након дуго времена је главни градитељ манастира Крушедола морао признати да у бари коју су направиле звезде од меда живи једна барска неман од меда. Та неман се обрати газди свих градитеља на градилишту:
– Ниси хтео говорити ко сам! Дакле, не верујеш у чуда!
Онда се обрати градитељу манастира Крушедола с вунастом косом боје сиве вуне:
– Није било одговора? Да ли је то истина?
– Истина је! – признаје градитељ манастира Крушедола с вунастом косом боје сиве вуне – Рекао сам свом газди да нема одговора!
Неман се поново обрати главном градитељу манастира Крушедола:
– Рекао си да си глув? Ти си опак човек!
Градитељ манастира Крушедола с вунастом косом боје сиве вуне и његов газда су били кажњени пошто нису веровали у чуда, а свом газди најприврженији градитељ манастира Крушедола и сви људи на градилишту су помешали месо од сома, крв фрушкогорских гмизаваца, пужеве без својих кућица и жабе с медом и то бацили на дрвене зидове покривеном кожом од свих фрушкогорских животиња. Један од градитеља је запалио те зидове како би били чврсти, али су као такви били усијани и стога су градитељи бацили воду на њих. Грађевина од свих дрвећа Фрушке горе, коже од свих животиња Фрушке горе и меда помешаног с месом од сома, крви гмизаваца Фрушке горе, пужева без својих кућица и жаба је постао манастир чврстих зидова који се зове Крушедол, а бара од меда у којој је живела неман од меда је постала вода која је извор свете водице која се вековима справља у том манастиру.
Из тога се може закључити да кокичар Жарко, сав умотан у чврсту јестиву глину од меда, мора још да има право кокошије перје, парадајз у праху и мед са аромом зеленике. Говори се да је један кокичар из Мартинаца постао створ који се зове Црвена Живина тако што се умотао у чврсту јестиву глину од меда и смесу од правог кокошијег перја обојеног парадајзом у праху и меда са аромом зеленике. Е па следи прича о томе.
Након што су му у манастиру Крушедолу у једну теглу ставили гомилу меда коју је зграбио и грумен зеленике, кокичар Жарко се обрадовао што су му справили мед са аромом зеленике. Отишао је из манастира сав задовољан и кренуо дому свом. Пре него што је крочио у Мартинце, снашао се усред једног поља. Сусрео је Патрика, јединог радника на том пољу. Тај пољски радник је имао свој пиштољ. Пуцао је њиме у ваздух, али га је Жарко напао и убио својим српом. Кокичар је побегао са Патрикове сахране на пољу без трага и гласа. Журио је у Мартинце, а на прагу његове колибе га је дочекала његова супруга Агнеш. Она му је у својој огорчености поставила ово питање:
– Хтео си да ме напустиш, ти одметниче у ритама!
– Умотао сам своје тело у блато које је на крају постало мед. Затим сам се бацио у ватру и моје је медено тело постало чврсто. Моје тело се усијало и зато сам скочио у Дунав – рече му кокичар Жарко.
– Нећу да верујем у чуда! – на то ће његова супруга Агнеш.
Одмах после њених речи ју је напао њен супруг тако што је својим српом направио посекотину на њеном десном образу. У свом бесу је узвикнула:
– Проклет био! Проклет био!
Кокичар Жарко је отрчао у комшилук, где је задавио једну кокошку и њено перје обојио парадајзом у праху. Ставио је то у теглу где су мед и зеленика и изашао на коловоз. Тамо се посуо мешавином правог кокошијег перја обојеног парадајзом у праху и меда са аромом зеленике. Пошто је његово тело било умотано у чврсту јестиву глину од меда, а посуо се мешавином правог кокошијег перја обојеног парадајзом у праху и меда са аромом зеленике, постао је оно што јесте. Створ је потом одлетео. Али где?
Kad se na konkursu traži scenario, sve što nije u obliku scenarija se briše bez čitanja.
Quote from: angel011 on 02-05-2017, 12:46:29
Kad se na konkursu traži scenario, sve što nije u obliku scenarija se briše bez čitanja.
Онда ћу им рећи да је то специјалан сценарио у облику приповетке.
Quote from: SOAtlas1968 on 01-05-2017, 15:02:09
Сада када сте прочитали, на којег вам домаћег или страног писца (научне) фантастике подсећа овај сценарио у облику приповетке?
A na kog to domaćeg ili stranog pisca naučne fantastike bi trebalo da nas podseti sve ovo, tj. ko ti je služio kao uzor?
Ovo je magični realizam Markesa, kod nas to piše Svetislav Basara.