ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Prošli put kada sam postirao ovde jedan svoj rad, bio sam ignorisan.
Ja sam to shvatio da je rad loš.
Sada, nekoliko godina kasnije, mislim da sam dovoljno napredovao.

USPAVANO ZLO

Mrak se sa planine gotovo neprimetno spuštao, šireći svoj ogromni crni plašt iznad malog planinskog gradića. I nije bio sam, odmah za njim, kao po dogovoru, pridruži mu se hladan severni vetar, nagoveštavajući dolazak oštre i neugodne zime. Ništa čudno ako se uzme u obzir da je jesen duboko odmakla i da je samo pitanje dana kada će se planina zabeleti od snega i gradić u njenom podnožju.
Na nebu se ubrzo pojavi pun Mesec, ogroman i sjajan, vrlo nisko nad horizontom, pa je izgledalo kao da će se svakog trenutka spustiti na krovove kuća. Bio je to doista neobičan, pomalo mističan i romantičan prizor.
To kao da se nije svidelo nekome, te posla nekoliko većih, olovno crnih oblaka da zaklone Mesec i vrate tamu na nebo.
Veliki crni džip se lagano zaustavi u blizini stare, pomalo jezive kuće na samom kraju naselja, ugasi motor, a onda i svetla, pa se istog trenutka, zahvaljujući svojoj crnoj boji, stopi sa tamom.
–  To je ta kuća, šta misliš da probam? – obrati se tihim glasom vozač mladiću do sebe.
–  Ne znam, Majk, ne znam... Ništa mi se ovo ne dopada, znaš i sam da mnogi zaobilaze ovu kuću, verovatno sa razlogom. Ja ti ne bih preporučio da to radiš, jer sa tim stvarima se ne treba igrati – odgovori mu ovaj takođe tihim glasom, blago obojenim strahom.
–  Ma daj Vil, nemoj da me zasmejavaš, a ni da me zabrinjavaš. Pa nisi se valjda uplašio? – upita vozač svog saputnika sa blagim podsmehom u glasu.
–   Nisam, Majk, nisam, jer još nisi ništa uradio, a nadam se i da nećeš, jer smatram da ne treba buditi uspavano zlo, ako me baš pitaš – zakjuči mladić i ljutito prekrsti ruke.
–   Ma kakvo zlo, to je najobičnije sujeverje. Uostalom proveriću i pokazaću ti da sam u pravu, i zato se smiri Vil, to su sve gluposti – završi Majk MekAlister sigurnim glasom paleći cigaretu laganim pokretom.
Za trenutak svetlost upaljača rastera tamu u džipu i osvetli dva drugara u njemu, praveći neobičan kolaž od iskrivljenih likova.
–   Kažem ti Vil, to je najobičnije sujeverje, no ništa nas ne košta da se malo zabavimo, zar ne!? Pa ne veruješ valjda da danas postoje veštice i da će se stvarno nekoj od njih po nekom verovanju iz davnina, iskriviti usta ako uperim pušku u njen prozor, repetiram je i zakočim? Smešno, zar ne!? – zaključi Majk MekAlister snažno povlačeći dim iz cigarete.
Bio je to simpatičan momak blizu tridesete, malo duže crne kose, skladnog, prijatnog lica, lepo građen, visok i markantan. Obučen ne previše elegantno, ali ipak kvalitetno i sa ukusom. Na sebi je imao jaknu od vrhunske kože postavljenu krznom, crne farmerke koje su padale preko luksuznih kaubojskih čizama ručne izrade. Delovao je dosta upečatljivo, za razliku od njegovog druga Vilija Kolinsa, bledunjavog i žgoljavog mladića, obučenog u tamni đubretarac sa kapuljačom.
Majk MekAlister je imao šarma, manire, umeo je sa muškarcima, ali i sa ženama, no imao je jednu  manu, koja je kasnije prerasla u vrlo opasan porok.
Voleo je laku zaradu i kao logični epilog toga, kocku. Normalno da je za sobom vukao dugove, nekad veće nekad manje, no u zadnje vreme dug kod lokalnog sitnog mafijaša nije bio baš sitan - dvadeset hiljada dolara koje je morao uskoro vratiti, tako da i ova poseta usamljenoj kući na periferiji malog planinskog gradića nije bila slučajna, niti iz puke zabave.
–   Sad ćeš videti Vil da je ovo samo glupo sujeverje – zaključi naizgled samouvereno, baci cigaretu kroz prozor i hitro dohvati lovački karabin sa zadnjeg sedišta.
  –    Majk, nemoj molim te, ja to ne bih radio!!! – zamoli ga suvonjavi mladić uplašenim glasom. –    Ne brini Vili, pa ti i nećeš ništa raditi, ja ću – odgovori cereći se svom, u sedištu bukvalno skupljenom, uplašenom drugu.
Lagano, bez žurbe izađe iz džipa i pre nego što podiže pušku osmotri usamljenu kuću na periferiji.
Nije izgledala nimalo prijatno, ni privlačno. Dosta stara i ruinirana, odavno neofarbana sa gomilom trulih dasaka. Iako na dva sprata, delovala je nekako mala i neugledna. Prizor nije ni najmanje ulepšavao stari stoletni hrast, koji se sa ogromnim ogolelim granama bukvalno nadneo nad  nju, kao da će je svakog trenutka zgrabiti u svoj moćni zagrljaj.
Na nebu se istog trenutka pojavi Mesec probijajući se teškom mukom između nagomilanih crnih oblaka, dodajući celokupnom prizoru dodatnu dozu neke nestvarne, jezive lepote. MekAlister uhvati sebe kako se koleba, da li da sedne u džip i odjuri kući ili da završi započeto.
Ipak, posle nekoliko za njega predugih trenutaka odluči se i hitro podiže pušku, nasloni je na ram od ogledala kola i uperi u jedini osvetljeni prozor na spratu kuće. Kroz durbin na pušci jasno je video navučenu tanku zavesu, ali i nekoliko silueta koje su držale upaljene sveće, radeći nešto.
Bez razmišljanja hitro repetira pušku ubacujući metak u cev. Čulo se dobro poznato škljocanje zatvarača, čak i previše jasno u tihoj zimskoj noći. Posle nekoliko trenutaka razmišljanja lagano pomeri ručicu kočnice udesno i time zakoči pušku.
Istog trenutka na spratu kuće gde je nišanio, svetlost se ugasi i poče jako da duva ledeni vetar, provlačeći se kroz ogolele grane drveća, praveći jezivu iluziju sablasnog šapata. MekAlister je stajao nekoliko trenutaka kao skamenjen, zatečen neprijatnim i za njega neočekivanim raspletom.
Napokon se pribra i munjevito otvori vrata, uskoči u džip, baci pušku na zadnje sedište, startova motor i žestoko pritisnu papučicu gasa.
–   Šta sam ti rekao Mek! – bukvalno zavapi mladić pored njega unezveren od straha – nije trebalo da...
Njegove poslednje reči se ne čuše, jer ih nadjača urlanje moćnog motora i jezivo pištanje guma koje se gotovo upališe od silnog trenja, ostavljajući dugi crni trag iza sebe.
Sunce se provlačilo između sivih zimskih oblaka, pokušavajući da koliko-toliko zagreje maleni gradić u podnožju planine, ali uzalud, slabašni zraci su nestajali u oštrom i neprijatnom jutarnjem mrazu.
Majk MekAlister polako priđe aparatu za kafu, uze šolju i stade pored već zamagljenog prozora. Sa vidnim uživanjem srknu topli napitak, zatim rukom obrisa staklo na prozoru.
–   Napolju je izgleda baš žestoko – zaključi poluglasno srčući kafu – kao da će sneg uskoro da... Prodoran zvuk zvona sa vrata ga prekide u razmišljanju i trgnu, da gotovo prosu kafu iz šolje. Za trenutak zastade, zatim priđe i hitro otvori vrata. Radoznali izraz na licu mu brzo smeni zbunjeni. Napolju ispred vrata je stajala nepoznata žena srednjih godina, duže crne kose, u kvalitetnom zimskom kaputu sa krznenim okovratnikom i šalom oko vrata koji je pokrivao pola lica. MekAlister je i dalje sa šoljom u ruci stajao na vratima i zbunjeno gledao u ženu ipred sebe.
    –    Gospodine MekAlister, smrznućete se u toj košulji. Mogu li da uđem? – upita žena, prigušenim, pomalo ironičnim glasom.
–  Da svakako, izvolite – odgovori mladić pomerajući se sa vrata. Izgledao je pomalo smešno držeći šolju sa kafom u ruci, sa vrlo zbunjenim izrazom na licu.
Stajao je na sred sobe i dalje ćutke gledajući u nepoznatu ženu.
–  Mogu li da sednem? – upita ona raskopčavajući kaput.
–    Svakako izvolite – ponovi sada već pribraniji MekAlister. – Oprostite, odakle se mi to znamo? – upita ljubaznim glasom u kome su se nazirali oprez i blaga neverica.
–   Od sinoć gospodine, od sinoć, zahvaljujući vašoj nepredviđenoj, krajnje neprimerenoj i neumesnoj poseti – odgovori žena i skide šal sa lica.
MekAlister se zagrcnu, preblede i od blagog šoka ispusti šolju sa kafom, koja se uz tresak razbi o pod u paramparčad.
Žena, koja je sedela ispred njega na stolici ruku prekrštenih na grudima, ironično se isceri, koliko su joj to dozvoljavala, kao u nekom grču iskrivljena usta.
–   Šta je bilo gospodine MekAlister, izgleda da Vam se ne dopada izraz na mom licu?! Ne razumem zašto, pa to je Vaših ruku delo – zaključi žena glasom u kome se mešala ironija sa besom.
–   Ja, ovaj... nisam mislio ništa loše – poče mucajući da se pravda zgranuti mladić – nisam verovao da tako nešto zaista postoji, jer...
–  Nemojte se pravdati mladiću – prekide ga ona nervozno – da niste verovali u to ne biste ni došli do moje kuće i napravili ovu glupost. No pustimo sada to, hoćete li molim Vas da ispravite grešku i otkočite tu prokletu pušku?!!
–    Svakako, svakako gospođo, evo odmah, puška je u drugoj sobi – zabrza zbunjeni i uplašeni MekAlister – sačekajte, odmah ću ja.
Hitro, gotovo trkom mladić uđe u sobu i još hitrije se vrati, nakon što je otkočio pušku.
–  Jeli u redu gospođo? – upita gotovo snishodljivo, trljajući ruke.
–   U redu je mladiću, sedite molim Vas pored mene i dobro me slušajte – odgovori mu ona tonom koji nije trpeo pogovora.
–  Slušam gospođo, izvolite – odgovori mladić gotovo ponizno, sedajući za sto nasuprot ženi.
Majk MekAlister nije bio kukavica, niti tip koga je lako bilo uplašiti, a nije bio ni glup da ne shvati ko mu je došao u posetu. Ovi poslednji događaji su ga totalno izbacili iz ravnoteže, a instinkt mu je govorio da treba da bude vrlo oprezan i spreman na nepredviđene i opasne rasplete.
–   Gospodine MekAlister – poče žena, blago se naginjući prema njemu, nemojte nikada, ali nikada više da uradite ono što ste sinoć uradili, radi moje, ali mnogo više radi Vaše bezbednosti, je li jasno, gospodine? – završi ona pitanjem gledajući ga strogo pravo u oči.
Mladić oseti kao da tone u tamni bezdan, nošen nevidljivom i moćnom rukom straha. Teškom mukom odvoji pogled od neobičnih, staklastih i neverovatno prodornih očiju sagovornice preko puta stola. Iako je sedeo, oseti da mu se noge gotovo oduzeše, dok mu čelo orosiše kapljice hladnog znoja.
–  Bez brige gospođo, neće se ponoviti, verujte nikada više – odgovori joj mladić sa naporom sastavljajući reči i gledajući negde pored nje.
–   U redu, mislim da smo to rešili. Nego, verovatno ti treba novac da vratiš neke dugove – upita ga ona ovog puta bez persiranja i sada već prijatnijim i toplijim glasom.
–  Kako znate? Da, treba mi malo veća svota da bih...
–  Koliko? – prekide ga ona.
–  Pa znate, možda je malo veća suma...

–  Koliko? – prekide ga ona ponovo, već pomalo nestrpljivo. MekAlister se za trenutak zamisli. Naravno, morao je, jer su se u njemu borili stah i pohlepa.
–  Trideset hiljada dolara – progovori najzad tiho i oprezno.
–  U redu, nema problema, a sada ućuti i pusti me da ti prebacim novac – reče ona stavljajući laktove na sto, zatim zatvori oči i nasloni glavu na ukrštene prste.
Izgledalo je kao da je zaspala. MekAlister ju je zgranuto, ćutke gledao poluotvorenih usta.
–  Novac ti je na računu – progovori ona posle nekoliko dugih trenutaka, tiho kao da se budi iz nekog sna.
–   Kako na računu dođavola, je li to možda neka šala?! – gotovo viknu mladić i kasno se ujede za jezik .
–   Gospodine MekAlister, kao prvo, oprezno sa psovkama. Mogu Vam se lako obiti o glavu. Kao drugo, uzmite telefon i proverite stanje na Vašem računu, i kao treće, a vrlo je važno, novac ne držite u banci i ne poklanjajte ga nikome.
Mladić ćutke klimnu glavom i hitro dohvati bežični telefon sa obližnjeg stočića i nestrpljivo ukuca nekoliko brojeva. Posle nekoliko trenutaka spusti telefon na sto sa odsutnim izrazom na licu.
–  Pedeset hiljada dolara... – prošaputa tihim glasom u kome se i dalje nazirala neverica.
–  Šta je mladiću, da nije malo? – upita ga ona sa ironičnim osmehom na licu.
–   Ne, nikako gospođo, nikako, vrlo sam vam zahvalan. Nego, kako da Vam javim ako mi slučajno opet zatreba neka veća svota novca? – upita mladić tiho i prilično oprezno.
–   Šta? Kako da dođeš do još više novca? Pa jednostavno, samo me zovneš i ja ti prebacim na račun. Prosto zar ne! – odgovori mu ona sa pomalo čudnim osmehom na licu.
–  Kako mislite da vas zovnem? – upita mladić spreman na neočekivani i neobični odgovor.
–  Lepo mladiću, uzmeš telefon i zovneš me, broj ti ne treba. Kada budeš rešio da  se čujemo podigneš slušalicu i ja ću ti se odmah javiti. I ne zaboravi, ni slučajno se ne igraj sa puškom!
–   Shvatio sam, samo mi nije jasno zašto ne smem da poklanjam novac, kakve to ima veze sa...–    Ima, sve ima veze, ali ti ne moraš i ne smeš sve da znaš. I ovako sam ti previše rekla.
    Nego mladiću, mogu li dobiti jedno piće, baš bi mi prijalo?
–   Svakako, gospođo, oprostite ja sam malo nekulturan, zapričasmo se. Evo odmah ću – ljubaznim glasom odgovori mladić i hitro priđe mini baru. – Mislim da će nam prijati po jedan viski, da li biste možda i led?  Ja bih...
Mladić ne završi, jer prilazeći stolu vide da za njim niko ne sedi, i zamalo od straha ne ispusti flašu i čaše. Nekako se pribra, lagano spusti flašu i čaše na sto i munjevito zgrabi telefon.
–  Možda je ovo sve iluzija i prevara – zaključi poluglasno, dok je kucao brojeve. Međutim, glas iz slušalice rasprši sve njegove sumnje, i navuče mu blaženi osmeh na lice.
–   Na vašem računu se nalazi pedeset hiljada dolara – ponovi tiho kao u transu poruku iz telefona.
Lagano nasu čašu do pola sa viskijem i energično je ispi u jednom gutljaju. Nadlanicom, lagano bez žurbe obrisa usta, zatim zagladi kosu i gotovo svečano izjavi.
–  Draga gospodo, od sada igramo samo na velike uloge.
Martin Benet je važio za vrlo opasnog i surovog čoveka. Kriminalom se bavio od rane mladosti, polako se penjući lestvicom moći ka vrhu. Dugi niz godina je u velikom gradu na istočnoj obali napredovao korak po korak i polako se približio samom vrhu tamošnje mafije, ali se na taj vrh nije nikada popeo. Imao je gotovo sve predispozicije da postane jedan od bosova, ali i par ozbiljnih mana. Bio je preke naravi, surov i dosta puta zbog toga trdoglav i netaktičan, tako da je mnoge poslove doveo u pitanje. To se nije svidelo ostalim vođama i posle ozbiljnih upozorenja, on se vraća u svoj rodni grad, držeći se stare poslovice: ,,Bolje prvi u selu, nego zadnji u gradu".
Nešto nižeg rasta, ali zato vrlo širokih leđa i jakih ruku, mogao je čoveku slomiti vrat u jednom potezu. Zbog obrijane glave, širokog spljoštenog nosa, prilično mlohavog, rošavog lica, ali i zbog svog karaktera dobio je nadimak – Buldog. Nadimak mu je savršeno pristajao, ali ruku na srce, skoro niko nije smeo da mu ga pomene.
Tog jutra je po dugogodišnjem običaju uživao u starom viskiju i debelom tompusu sedeći za masivnim, skupim, prelepim stolom od kedrovine, ručne izrade. Zavaljen u  ergonomski oblikovanoj, kožnoj stolici sa obrtnim postoljem, lagano se ljuškao levo-desno, držeći prekrštene noge na stolu. Ne baš lep prizor, ali gotovo normalan kada se zna kojem sloju ljudi je pripadao Martin Benet, zvani Buldog.
Sa vidnim uživanjem srknu iz kristalne čaše stari odležali viski i odmah zatim povuče dim iz debele cigare. Bio je to ritual koji je svakoga jutra upražnjavao dugi niz godina i niko od njegovih ljudi nije ni slučajno smeo da uđe u njegov kabinet i prekine mu to uživanje od pola sata, osim u ekstremnim slučajevima.
Iz uživanja i blage letargije ga trgnu i gotovo uplaši piskavi zvuk mobilnog telefona, koji mu je stajao na stolu, na dohvat ruke. Besno zgrabi telefon i pogleda na displej da vidi ko ga zove, spreman da ga žestoko opsuje. Međutim, njegov bes smeni poprilična zbunjenost, jer se na displeju telefona nije video nikakav broj.
–   Halo, mister Benet, da li ste to Vi? – začu se iz slušalice prijatan, ljubazan, ali i prilično autoritativan glas.
–  Da, ja sam! A ko je dođavola to? – odgovori mafijaš lagano spustajući noge sa stola.
–  Polako mister Benet, molim Vas, bez nepotrebnih psovki, hteo sam da vas pit...
–   Šta da me pitaš idiote! – prekide ga besno gangster u potpunosti potvđujući svoj nadimak, –  reci ko si ili prekidamo razgovor!!!
–   Polako mister Benet, smirite se. Ja znam da ste Vi dosta preke naravi, ali morate me saslušati. Tiče se velike, baš velike svote novca.
Za trenutak nastade muk i sa jedne i druge strane, koji ne potraja dugo.
–   Koliko to novca, čijeg novca i na kraju krajeva, ko si ti? – upita mafijaš glasom u kome se jasno nazirao bes, ali i oprez.
–   Mister Benet, svota je okruglo milion dolara. Trenutno je novac ničiji, ali može lako biti Vaš, a ja sam recimo samo prijatelj i hoću da...
–   Kakav prijatelj! Dođavola, pa nisam ja debil! – prekide ga ponovo nestrpljivi i besni mafijaš.
–   Gde to ima da se uzme milion dolara, da nisu ničiji? Reci mi, molim te, moj nepoznati novi prijatelju, – zaključi ironično sa podsmehom mafijaš, vadeći lagano iz futrole pod pazuhom dugocevni revolver.
Odgovor koji usledi gotovo ga šokira, dok mu tompus ispade iz usta i pade u krila, preteći da ga dobro opeče.
–    Mister Benet, pazite da se ne upalite i spustite taj revolver. Ne mislite valjda da me upucate preko telefona! – zaključi podrugljivo glas sa druge strane.
–   Nego mister Benet, da skratimo ovaj pomalo komičan razgovor. Da bi ste se uverili, ako dosad već niste, u istinitost mojih reči, obratite se gospodinu koga dobro znate i kome ste pozajmljivali novac više puta. On će vas odvesti do miliona, samo ga malo pritegnite.
  –    Kome  da  se  obratim,  ko  je  to?  –  upita  mafijaš  sada  već  smirenijim  glasom,  vidno zainteresovan. –  Mister Benet, znači li vam nešto ime Majk MekAlister?
*** Svetlost mnogobrojnih sveća je pravila pre stravičan nego romantičan prizor. Senke su igrale po zidovima neku svoju varljivu i mističnu igru, igru koju ljudsko oko verovatno nikad do sad nije videlo.
Nešto neprirodno i tajanstveno je lebdelo u vazduhu i jasno ukazivalo da sve to nije ni slučajno delo ljudskih ruku, već nečeg zlokobnog, nepoznatog i vrlo opasnog. To je više nego dobro osetio pacov, koji je oprezno išao po ispucaloj lajsni uza zid. Za trenutak je zastao, podigao u vis njuškicu i oprezno onjušio vazduh. Bilo je očigledno da je osetio opasnost, zbog čega u trenutku hitro pobeže u obližnju rupu.
Da utisak bude što jači i nestvarniji u polumračnoj prostoriji, potrudile su se su dve neobične prilike. Na sred sobe, ispred drvenog stola u obliku trougla, zavaljen u staru masivnu fotelju, sedeo je čovek neuobičajenog izgleda. Nedefinisanih godina, izrazito crne, sjajne i zalizane duže kose i crne negovane brade. Skladnih crta lica sklopljenih u lepu celinu, ali sa očima tamno zelenim, neverovatno prodornim i gotovo sjajnim. Obučen u kvalitetno crno somotsko odelo i crnu svilenu košulju, sa skupim crnim lakovanim cipelama na nogama.
Svu tu neobičnu i ekstravagantnu eleganciju je dopunjavao na levoj ruci masivni zlatni prsten u obliku pentagrama, dok je u desnoj ruci držao štap koji je umesto klasične drške imao malu mrtvačku glavu od zlata.
Drugi akter čudne i mistične pozornice je bila žena, obučena u dugu, takođe crnu haljinu od satena. Na njoj ništa nije bilo čudno i neobično, osim što je stajala u vazduhu, odnosno lebdela.
Nekom slučajnom posmatraču bi se verovatno krv sledila u žilama od ovih prizora u polumračnoj sobi. Neznanac, koji je i dalje ćutke sedeo u fotelji, lagano mahnu štapom na dole i žena se kao po komandi spusti ispred stola.
–  Ne volim da te pogledom tražim po plafonu – najzad progovori on glasom koji kao da nije bio sa ovoga sveta. Dubok, tih, ali i neprijatno prodoran, delovao je kao da ledi sve oko sebe. – Dakle, jesi li preduzela sve što sam ti rekao? Pazi, znaš da ne volim greške i da ih ne praštam.
–   Svakako gospodaru. Obavestila sam lokalnog mafijaša, koji će pokupiti MekAlistera i sa nekoliko svojih momaka doći, koliko još večeras – zaključi žena poniznim glasom.
–   Odlično. Bićeš za to nagrađena. Tela su tvoja, a mene znaš da to ne interesuje, već samo njihove duše – zaključi neznanac svojim zagrobnim glasom, dok mu oči čudno bljesnuše.
–  Samo gospodaru, nemojte se ljutiti na mene ako možda ne dođu. Ipak strah je jači i od...
–  Doći će sigurno, ne brini – prekide je on samouvereno, – u pitanju je milion dolara. A što se tiče straha, znaš li šta je kod ljudi jedino jače od njega? Pohlepa, draga moja, pohlepa.
–    Uostalom, ko bolje od mene poznaje ljudske poroke, – zaključi neznanac i glasno se nasmeja smehom koji je bio sve drugo, samo ne ljudski.
Istog trenutka jato gavranova koje je čučalo na granama velikog ogolelog hrasta pored kuće, prhnu uplašeno ka crnom olovnom nebu na kome se nije videla ni jedna jedina zvezda.
Velika crna limuzina ugasi svetla, a posle nekoliko metara i motor, te se parkira pedesetak metara od usamljene i naizgled napuštene kuće.
–  Znači, tu smo? – upita čovek na zadnjem sedištu saputnika do sebe.
  Majk MekAlister ćutke klimnu glavom. Izgledao je prilično uplašeno. To jasno primeti i njegov sagovornik i pakosno se isceri. –  Šta je prikane, izgleda da si se opasno isprepadao od te navodne veštice? Ne brini, tu smo mi da te zaštitimo. Je l' tako momci? – obrati se svojim ljudima, trojici mračnih tipova do zuba naoružanim.
–  Svakako šefe – odgovoriše sva trojica u glas.
–   Samo, pazi! Ako je neka nameštaljka, ja ću te lično ubiti kao psa i to bez milosti! Jel' ti jasno, MekAlister? – upita ga repetirajući veliki pištolj.
–   Jasno – odgovori mladić tihim uplašenim glasom. Sada se već pokajao što se upustio u ovu opasnu avanturu, osećajući da se neće dobro završiti, bez obzira na obećanja njegovog zaista opasnog zaštitnika.
–   Momci idemo polako, da završimo ovaj poslić. Znači, kako smo se dogovorili, moramo biti brzi i bez milosti.
–  Nego, kuća je skoro u mrklom mraku. Harvi, jesi li poneo IC naočare? – upita svog čoveka ispred sebe, koji je tog trenutka repetirao automat.
–  Jesam šefe, evo oko vrata su mi – pokaza rukom.
–  Okej, krećemo! Ti ćeš Harvi prvi sa naočarima, zatim idemo ja i MekAlister, a ti Rajane i Vili iza nas. Idemo da lagano uzmemo to milionče, a posle u ludi provod – zaključi veselo i samouvereno Buldog izlazeći iz kola i ne sluteći koliko se vara.
Dok su prilazili kući koja je u zagrljaju tame izgledala jezivo, MekAlisteru kao da proradi šesto čulo, pa oseti da neka pritajena zla sila zrači iz nje.
–  Nešto mi se ne dopada ovde – poče šapatom – možda bismo mogli neko drugo veče da...
–   Umukni idiote da prvo tebe ne ubijem – odgovori mu Buldog, takođe šapatom, nimalo bezazlenim.
Bili su već ispred vrata, pa Buldog klimanjem glave pokaza svom čoveku da ih otvori. Ovaj to i uradi i vrata, koja nisu bila zaključana, otvoriše se uz jezivu škripu. Lagano, sa uperenim oružjem, ušunjaše se u veliku dnevnu sobu koja ih dočeka svojim sablasnim ambijentom. Na stolu u sredini sobe, gorele su samo tri sveće, donekle osvetljavajući aktovku, otvorenu i punu novca.
–  To – tiho prošaputa Buldog, pomeri svog čoveka u stranu i lagano priđe stolu.
–  Šefe, vidim kroz naočare na vrhu stepeništa nekoliko pari crvenih očiju – šapatom u kome se jasno nazirao strah saopšti mu pajtaš pored njega, lagano podižući cev automata ka vrhu stepeništa. I druga dvojica kao po komandi uperiše moćne pumparice u tom pravcu.
–  Kakve crvene oči Harvi, nemoj da te plaše jeftini trikovi. Da uzmemo mi naše milionče i da idemo – kao u transu odgovori Buldog i dohvati aktovku.
–   Ha–ha–ha!!! – odjeknu istog trenutka jezivi smeh iznad njihovih glava – znala sam da nećete odoleti. E, sad ste stvarno gotovi!
Prizor koji nezvani gosti videše sledi im krv u žilama i gotovo ih skameni. Skoro zalepljena za plafon, duge razbarušene kose, sa crvenkasto sjajnim očima, na njih se cerekala spodoba koja je ličila na ženu.
Posle prvog šoka i zbunjenosti, odgovor mafijaša je bio žestok i prilično sinhronizovan. Prvi je reagovao Harvi sa vrlo preciznim i smrtonosnim automatom Hekler, pucajući kratkim rafalima, pokušavajući da pogodi vešticu koja je letela po kući. Njemu se odmah pridružiše ostali, tako da je za trenutak izgledalo kao da se vodi pravi mali rat. MekAlister se skloni u ćoše blizu vrata, rukama štiteći uši od silne buke.
Detonacije su stvarno bile žestoke. Resko štektanje automata su pokrivali pucnji iz moćnih sačmarica, dok su sve to nadjačavali gromoglasni hici pištolja velikog kalibra. Posle prave kanonade, koja je razarala ljudsku psihu, nastupi blažena tišina. Čulo se samo tiho kotrljanje čaura po podu i sablasno škripanje starinskog velikog lustera, koji se klatio sa izrešetanog plafona. –   Prokletstvo, šefe šta ovo bi i gde nestade ono čudo?!! – upita Harvi, menjajući šaržer na automatu.
–    Ne znam, Harvi, zaista ne znam, ovo mi se ništa ne sviđa. Možda smo trebali da poslušamo ovu budalu i dodjemo neki drugi put – zaključi Buldog glasom ispunjenim strahom, a zatim napuni i repetira pištolj.
–  Šta je, više nisi tako opasan i hrabar dragi gospodine Buldog! Baš ti leži nadimak Buldog, jer si jak, surov i nimalo pametan, ha–ha–ha... – odjeknu sa vrha stepenica satanski smeh.
–   Gde si dodjavola, pojavi se!!! – odgovori joj ovaj besno, podižući dugocevni pištolj u pravcu stepeništa.
–  Kad već tražiš, šaljem ti vernog slugu onoga koga si malopre pomenuo. Veruj mi sada ćeš videti, ti i tvoji kompanjoni pravo i iskonsko lice straha. Šaljem ti Elzebara. Zbogom i srećan put u Pakao!!! Ha–ha–haa... – odjeknu sa vrha stepeništa, zatim nasta ponovo mukla tišina kao logični uvod u ono što će se dogoditi.
Prvo se začu škripanje starih trulih stepenica, a zatim tiho i potmulo režanje koje je postajalo sve jače i strašnije, užasno i nedvosmisleno asocirajući da nije sa ovoga sveta. Sva četvorica već blago ukočena od straha pogledaše ka vrhu stepeništa, dižući gotovo nesvesno i mehanički oružje u tom pravcu.
Pri slaboj svetlosti sveća videše senke na zidu koje su se lomile i igrale prastaru igru užasa i smrti, igru koja bi i najhrabrijeg čoveka silno uplašila. Niz stepenice je silazila spodoba preko dva metra visine, razvijenog atletskog tela, prekrivenog tamno zelenom kožom u obliku krljušti. Lica strašnog, nešto između čoveka i zveri, sa velikim rogovima na glavi. U rukama, koje su umesto noktiju imale kandže, držala je tri poveća lanca sa tri ogromna jeziva psa razjapljenih, zabalavljenih čeljusti i crvenih, gotovo svetlećih očiju.
–  Majko Božija, šta je ovo? – prošaputa unezveren i od straha gotovo oduzeti Martin Benet, zvani Buldog, krajnjim naporom povlačeći oroz na velikom pištolju.
Sve se odigralo u nekoliko sekundi, mada se MekAlisteru, zgrčenom u uglu sobe, činilo kao prava večnost. Više nego jasno je sve video kao u nekom usporenom filmu, scenu po scenu, svaku užasniju od prethodne. Video je kako Buldog povlači oroz, kako plamen izlazi iz cevi, pa čak i kako zatvarač ide napred-nazad dok čaure izleću jedna za drugom. Istog trenutka i spodoba pusti lance iz ruke. Kandže zagrebaše po njima praveći zvuk užasno piskavog struganja, ali i krupne varnice, koje kao da upališe strašnu vatru surovog nasilja.
Prvi na udaru je bio Buldog na koga demonski pas skoči i kao od šale obori, da bi mu sa ogromnim čeljustima u trenutku otkinuo ruku koja je držala pištolj. Sobom odjeknu užasni, prodorni krik, koji se brzo pretvori u krkljanje jer istog časa, grozni pas mu sa krvavim čeljustima bukvalno zdrobi glavu. No, ne zaustavi se na tome, nego nastavi da komada nesrećnog mafijaša, dok je krv prskala na sve strane.
Harvi, koji je bio sledeći na udaru, ispusti prodoran krik, sastavljen od besa i očajanja, povuče okidač na hekleru iz čije cevi suknu žestoki plamen, praćen kišom metaka. U skoku je pogodio drugog psa, koji pade na pod i istoga trenutka nestade kao da je ispario. Nastavio je i dalje da puca, gađajući u demonsko stvorenje u očajničkoj nadi da će ako ubije njega i psi stati. Međutim, zadnjim trenucima svesti je shvatio da je sve to uzalud, meci su se odbijali od krljušti kao od nekog oklopa.
Spodoba se munjevito stvori ispred njega, potmulo režeći i sa ogromnim kandžama ga bukvalno proburazi dižući ga u vis kao igračku, dok mu je ruka u grču i dalje držala automat pucajući nasumice po sobi. Užasan krik ponovo odjeknu, nadjačavajući žestoku zaglušujuću pucnjavu. A bila je skoro nepodnošljiva, jer su Rajan Henderson i Vili Preston pucali užasnuti jezivim raspletom kao sumanuti iz moćnih sačmarica.
No to im nimalo nije pomoglo, jer se krupna i smrtonosna sačma odbijala od strašnog bića kao da nije od olova nego od plastike.
Gotovo u isto vreme dva razočaravajuća krika se stopiše u jedan, jer su obe puške ostale bez municije. Ponovo nastupi potmula tišina, koja po pravilu u ovakvim situacijama nije donosila ništa dobro. Nju prekide tiho potmulo škripanje starih dasaka na podu koje su se prilično uvijale pod težinom jezive spodobe.
Laganim korakom bez žurbe priđe do dvojice od straha skamenjenih gangstera koji su nemoćno i pomireni sa sudbinom čekali rasplet krvavih zbivanja. A on je ubrzo usledio i to za njih u strašnoj formi.
Spodoba im bez imalo napora iz ruku iščupa puške, zatim ih savi i polomi kao da su dečje igračke. Munjevito zgrabi za vrat oba od straha oduzeta gangstera i podiže ih u vis kao da su krpene lutke. Držala ih je tako nekoliko sekundi i onda poče da im steže vratove strašnim čeličnim stiskom. Prostorijom se prolomiše dva grozna krika, koja se stopiše u jedan koji se završi još groznijim krkljanjem. Krv je šikljala bukvalno na sve strane, dok su dva nesrećnika u agoniji, mlatarala nemoćno nogama u vazduhu.
MekAlister se jedva pribra od stravičnih, užasavajućih prizora, skupi snagu, pokri rukama lice i skoči kroz prozor. Iako dobro ugruvan, zahvaljujući ogromnoj količini adrenalina u krvi, hitro skoči i poče da trči kao lud. Na trenutak se osvrnu ka kući.
Ugledao je prizor koji mu još vise pojača adrenalin u krvi i natera ga na još brže trčanje.
Pri slaboj svetlosti sveća ipak se jasno videlo strašno stvorenje koje je visoko u vazduhu držalo dve otkinute glave u svojim ogromnim i moćnim rukama.
–  Zar je moguće da sam se spasao?! – pomisli u sebi i ponovo se okrenu ka ukletoj kući, ne gledajući kuda trči.
Jaka sirena ga prepade, a svetlost moćnih farova zaslepi, dok ga strahovita sila baci u kanal pored puta. U zadnjim trenucima svesti, dok je život lagano napuštao njegovo telo, video je da se veliki kamion zaustavlja i da iz njega izlazi vozač. Sada, sa već krajnjim naporom, vide par kaubojskih čizama, kožnu jaknu i brkatog muškarca sa šeširom na glavi kako mu zabrinuto prilazi.
Već sasvim zamagljenog vida i pre no što će mu se oči zauvek sklopiti primeti kako se brkati vozač preobražava u vešticu iz kuće, koja se nadnese iznad njega i tiho mu reče sablasnim glasom: "Lepo ti je drug savetovao pre nekoliko noći, nemoj da budiš uspavano zlo..."

Sviđa mi se, samo nastavi :)