ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Imamo temu o naslovnicama, gde smo zaključili da možemo da pričamo o crtačima, ali neka ova tema bude direktna oda njihovom radu. Nisam hteo da napišem reč "najbolji" u naslovu, zato što znam da će ionako da se pretvori u "omiljeni", s obzirom da, čak i kada želimo da budemo "objektivni" što je više moguće, nemamo dovoljno znanja i dovoljan izbor radova ispred nas da bismo mogli iole da se približimo nekim standardima koje ta reč priziva. Moglo bi da stoji i "kultni kadrovi" ali i to je više obavezujuće od ovog trenutnog izbora.


Drugo, stavio sam i "kadrovi" i "table", zato što mi je na kraju krajeva svejedno, iako mi je lično lakše samo da kačim čitave table nego da ih prethodno i odsecam, a verujem da je i drugima. Ali, kako ko želi.


Shvatio sam da je meni omiljena generacija crtača u američkom stripu ona sa početka 80-ih, gde spadaju Bill Sienkiewicz, Mike Mignola, Arthur Adams... Ok, Sjenkjevič je počeo '79, ali uklapa se u tu grupu. Nisu bili ograničeni realizmom, iako Adams, na primer, ume da bude gotovo nepodnošljivo detaljan. Sa njihovim radovima sam se upoznao tek početkom 90-ih, u direktnom kontaktu sa originalnim američkim izdanjima, pošto se ne sećam da sam ih viđao kod nas u prethodnoj deceniji. Za početak, Minjolin crtež (samo olovka) na grafičkom romanu Doctor Strange and Doctor Doom: Triumph and Torment, kraj 80-ih:


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F1o7jas.jpg&hash=672823630fe6989fad415ad450f00d3dc449f5a1)


Nisam želeo da već na početku prikažem Minjolinu vizuelizaciju Pakla ili Đavola iz ovog romana, za koju su ga koji god bogovi ili sudbina spremali još od rođenja, pa, zato, eto "samo" čudnih Strejndžovih bogova, Višantija. Naravno, prvi kadar je samo kulminacija onoga što se dešavalo na prethodnoj tabli, gde nismo znali šta će da se pojavi u mističnoj svetlosti iza Starog Džengisa. Višantiji se veoma retko direktno pojavljuju, pa je čitalac iznenađen kao i sami likovi. (Osim što sam ja sad upropastio iznenađenje onima koji nisu čitali!  :oops: )  Agamotto je ranije bio prikazan kao insekt, i više nisam siguran gde je promena nastala.


Volim odabrane crtače iz bilo kog perioda - ranijeg ili kasnijeg, nije bitno - jedino ne bih mogao da se odlučim za one koji su počeli relativno skoro. Ne zato što mislim da danas nema talentovanih, već zato što mi je potrebna određena distanca da bih poštovao nečiji rad. Dakle, da moje interesovanje za njih traje barem nekoliko godina. Iako trenutno volim, recimo, i Toma Šiolija i Sanu Takedu, pričekaću da ih upoznam više pre nego što počnem da razmišljam da li mi spadaju u omiljene.

Kao mali bonus:


Američki izdavač TwoMorrows ima mnoštvo časopisa i serija knjiga koji se bave stripom. Tehnikom, istorijom, pojedinačnim autorima. Jedna od tih serija se zove Modern Masters (http://twomorrows.com/index.php?main_page=index&cPath=95_70), čija svaka knjiga je jedan dugački intervju sa pojedinačnim crtačem, uz mnoštvo primera. George Perez, Bruce Timm, Arthur Adams, John Byrne, Walter Simonson, John Romita Junior, Guy Davis, Jeff Smith, itd. Nisam vam ovo ja rekao, ali...može se čitati preko sajta ReadComicOnline, samo nađite preko pretrage "Modern Masters".

Pošto ne osećam da poznajem dovoljno dobro karijeru Howard-a Chaykin-a, na način kako poznajem one, recimo, Kirbija i Sajmonsona, nisam otvorio posebnu temu o njemu, ali ću povremeno kačiti primere njegovog rada na drugim temama, poput ove ovde. Zanimljivo da sam ta tri imena spomenuo u istoj rečenici, pošto su oni po meni možda i najzapostavljeniji američki crtači i autori na našim prostorima (da, čak i Kirbi).


Kada bismo ovde izvršili retrospektivu i analizu koliko je Frenk Miler bio zastupljen u našim medijima i literaturi vezanoj za strip - da ne pričam o samom izdavaštvu! - a koliko Čejkin, verovatno bi odnos bio 99:1 za Milera. Što je budalaština kada se uzme u obzir da su oni jednaki po mnogo čemu. Ne baš pravi savremenici - Čejkin je malo stariji i počeo je 5-6 godina ranije - ali baš zato je verovatno on izvršio veći uticaj na Milera nego obrnuto. Nisam siguran ko je započeo one medijske kolaže koje viđamo u Dark Knight Returns - Čejkin, Miler još ranije, ili neko treći - ali prva moja asocijacija kada vidim takav pristup u stripu je American Flagg!, serijal od 50 svezaka koji je Čejkin objavljivao sredinom 80-ih za nezavisnog izdavača, First Comics. Sledeća tabla je iz prve sveske (1983):


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F34qwvnp.jpg&hash=d8d1e450f9edbb6387ab58163d0451be7fc88977)



Slično važi i za odnos Čejkina i Vorena Elisa, kome je sigurno preteča na mnoge načine. Naravno, volimo mi Elisa - povremeno ga i obožavamo! - ali ne zaboravljamo da je rođen kao gunđavi deka, i da je kasnije, vremenom podetinjavao. Elis piše bolje dijaloge, ali to je sve. Čejkin ubada silovitije, i vrlo je zreo i vrlo precizan u svojim idejama. No, Elisa ćemo videti na ovoj temi u zavisnosti od njegovih saradnika, pa ću eventualno poređenje ostaviti za neku drugu temu.

Pošto sam već dva dana prelistavao Čejkinove crteže, naleteo sam i na ovo sledeće, i bila bi šteta da se predje preko toga bez pomena!  :!:    Cody Starbuck, prva epizoda, objavljeno u Star*Reach #1, 1974, za Marvel Comics. Crno-beli časopis, bez cenzure. Nisam stavio čitavu tablu zato što je kopija loša i deluje razmazano, ali, ionako je ovaj kadar najvredniji pažnje. Clonedroids. Čejkin je možda bio najveći zastupnik one ideje iz House of Cards da je "sve vezano za seks... osim samog seksa", i priznajem da se uglavnom fokusirao na prvi deo rečenice!  [emoji38]


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2ztk6so.jpg&hash=5280380ec8cab5efba497c6a0c01e869af59965d)

Nemam mnogo sacuvanih starih stripova koje volim (nemam ih gotovo uopste), ali imam zato mog omiljenog Majk Zeka sa kojim davim okolo... Zek je fantasticno radio akcione scene, gotovo filmski... Recimo, ovde...

(https://i.imgur.com/AFDKw80.jpg)

Sredisnja tri panela su ocigledno slowmotion - jedan neprekinut filmski kadar. A zatim, na sledecoj tabli, imamo opet jedan neprekinut filmski kadar u nekoliko panela, samo sto sada to nije slowmotion, vec surova akcija... I to sa jump-cutom na krupni plan naseg junaka koji zavrsava borbu.

(https://i.imgur.com/rOdAsuA.jpg)

Fenomenalne su ove table, zaista. Plus, taj tekst (Doug Moench, ako se ne varam)... Ovo me je potpuno oblikovalo u najnežnijim dečačkim godinama  :lol: :lol: :lol:

Ljudi...Kirby is here!

Tu rečenicu je DC koristio na naslovnicama određenih izdanja kad je čovek počeo da crta za njih. Zašto je Kirbi značajan? Pa, da ne bih ostao za računarom do subote uveče pišući (i prepisujući!) teze, koncentrišimo se na neke stvari koje su bitne za ovaj topik.

Recimo, uveo je specifičnu strukturu u epizode, koja ide ovako: počinje se sa velikim kadrom, preko cele prve strane, a kada okrenete list, naletite na još veći kadar, preko obe susedne strane. Taj služi da vam oduva svaki tračak neutralnosti i ostavi vas širom otvorenih usta u zamrznutom strahopoštovanju. Mali Grent Morison je tako naleteo na jednu epizodu Novih bogova, i vidite šta smo dobili kasnije! Jedina stvar koja mu je prošla kroz um u tom trenutku je bila:"Dakle, TO je Otkrovenje!" Volt Sajmonson, Džon Birn, Tom Šioli - svi oni ili enormno duguju Kirbiju, ili su pokušavali da ga dostignu tokom karijere.


"And now, prepare for wonderment beyond measure on the incredible pages that follow..."

...su reči Stena Lija na prvoj stranici jednog od pomenutih slučajeva kada je Kirbi primenjivao opisani model. Danas je lako biti ciničan, i nostalgično se nasmejati na Stenova "preterivanja", makar i priznali njihovu bezazlenu šarmantnost, ali, ove reči su bile onoliko istinite u praksi koliko je to uopšte moguće kada svaki put isti čovek pokuša da ih realizuje, i obraćajući se istoj publici. I, kada je čitalac konačno nestrpljivim prstima okrenuo tu prvu stranicu koja je sadržala obećanje kosmičke začudnosti, dobio je ovo:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2d7zsiw.jpg&hash=8626c306b88b73eea587b506998cdbbb44c06966)


Dobio je Tora i rigelskog robota duboko u srcu Crne galaksije, "tamo gde se ni bogovi ne usuđuju da kroče", poput patuljaka u moćnom bioverzumu, na površini žive planete Ego. (The Mighty Thor, vol.1,#133) Mnogi dečji umovi su bili preobraćeni ovim crtežom i ovom nerazumljivom terminologijom, koja je nudila večitu misteriju i tajno znanje - a ni stariji nisu bili nedodirnuti.

E, to bih voleo da vidim crno-belo, oslobođeno tehnike bojenja iz 1960-i-neke. Postoji crno-belo izdanje Kirbijevog Tora (od IDW-a, naravno), ali nisam gledao šta sadrži.

Ridiculus se bavi analizom visokog nivoa kojoj ja verovatno neću nikada prići. U kontrastu, mislim da nije ni potrebno da posebno obrazlažem zašto se ova slika Old Man Logana iz osmog broja poslednjeg Astonishing X-Men serijala meni dopada  :lol: :lol:  Paolo Siqueira na olovkama, Walden Wong i Roberto Poggi na tušu i Edgar Delgado na koloru. Jaka latinoamerička ekipa za jaku sliku  :| :| :| :|


(https://i.imgur.com/xFXNsTa.jpg)

Heh...ma ne, samo se skupilo par stvari koje sam želeo da kažem o Kirbiju, pa je bila pogodna situacija. Znamo mi da si itekako sposoban da pričaš na isti način.  :)

A, pošto smo već pričali o velikim (i prevelikim) kadrovima, sednimo u vremeplov, i otidimo 30 i kusur godina u budućnost (u odnosu na Kirbijevu tablu iz moje prethodne poruke).

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2yw60ko.jpg&hash=5b39f58be0f527e83bbfb15604ef8cb208f1ce19)

Planetary, naravno, 4. sveska. Vidimo unutrašnjost drugozemaljskog - da, to bi bio pravi izraz - broda, sa njegovim zidovima, njegovim stubovima, njegovim statuama i obojenim staklima, nalik na leteću katedralu neke nepoznate nebeske vere. Svi znaju da nisam lud za realističnim crtežom u žanrovima fantastike, ali Cassaday uspeva da se "iskupi" u mojim očima ovakvim osećajem za dizajn stranih tehnologija i arhitektura. Kao i za dizajn stranice, ali to je druga priča.

Inače, podrazumeva se da neću stavljati table koje bi bile preveliki spojleri, čak i za 50 godina stara izdanja. Trudiću se da stavljam table sa početka priče, ili bar sa početka pojedine epizode.

Da nastavimo na temu Vorena Elisa (i krupnih  kadrova, povremeno).


Prva polovina sledeće table uvek uspe da mi izmami osmeh:


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F9qxnpl.jpg&hash=660b02b53f976cc8c7b1d00071488420426aeb6f)


Ko god da je smislio ideju za ovaj uređaj koji ima oblik ogromne slušalice sa nekog starog telefonskog aparata - Elis ili Stuart Immonen - genijalna je! Iz Nextwave-a #1.


Voren Elis je cenio Kirbija, ali nikad nije preterano cenio uticaj njegovog nasleđa - video ga je više kao smetnju. Ali retko je koga cenio od starije generacije crtača kao Volta Sajmonsona. Na stranu to što volim da gnjavim njime gde stignem, mislim da je ovo pravo mesto da se pokažu neki od njegovih najjačih aduta. Stilizacija je stvar ličnog ukusa, i neko može da voli određeni stil, neko drugi  da ga mrzi. Različiti crtači imaju različite prednosti, i neki su dobri u akcionim scenama i koreografiji borbe; drugi su dobri u prikazivanju trodimenzionalnog prostora na dvodimenzionalnoj tabli; treći su majstori anatomije; četvrti briljiraju u prikazivanju mašina i tehnologije; neki su rođeni sa viškom vizuelne imaginacije i sposobnošću da prikazuju jedinstvene stvari i bića; neki su najbolji u prikazivanju emocija i telesne gestikulacije...Itd. Mogućnosti su brojne. Sajmonson je najbolji - po meni, ali i većini drugih fanova - u promišljanju kompozicije stranice i jasnoće vizuelnog pripovedanja. Tu sam retko sretao ikoga u istoriji stripa - i verovatno nikog u domenu američkog - ko je toliko raznovrstan i može da pristupa materijalu na toliko različitih načina.


Elem, Elis je nešto pisao o specifičnosti stripa u odnosu na film, i koristio je jednu stranu iz Manhunter-a Sajmonsona i Arčija Gudvina kao primer filmske akcije sabijene na jednu tablu. (I to akcije kakvu viđamo u filmovima o Bornu.) I dok mnogi moderni crtači koriste uglavnom filmski pristup u svom radu, Sajmonson je mogao da ga koristi kako i kad želi, ali nikad mu nije robovao. Naći ću taj primer iz Manhunter-a, pa ću ga postovati ovde, a evo dva primera iz Tora koji ilustruju ovo drugo.


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2957l8w.jpg&hash=72c4d0a79c9fa5da1489527f891db4f8ab5a1f6f)


Ovo gore sam već stavio na temi o Sajmonsonu, ali ovde je samo donja polovina table, koja je bitna za ono o čemu pričam: čitalac ima utisak da je niz kadrova beskonačan, iako zna da u praksi nije.


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2lmqexv.jpg&hash=05358f54e50ad3e6a4dc628ba830d01b06990bf4)


Ova scena je dosta kasnije, na polovini rana, možda. Ali ovde moram da napravim kratku digresiju, političke prirode! Znate li da je nekim ljudima ova gornja scena bila "mučna" i nisu mogli da je čitaju/gledaju, jer Lorelaj siluje Tora!  :lol:  Živimo u ludačkom svetu...  :cry:


No, ništa od ovog nije filmski - ili bar ne sasvim - jer koristi neke tehnike i oruđa koja nisu prigodna filmskoj produkciji.


Još jedna stvar zbog koje Sajmonsonov rad ne može uvek lako da se zamisli kao film (a da se mnogo toga ne izgubi) je njegova opsesija onomatopejama, koje su uvek integralni deo slike, a ne spoljni dodatak ili, još gore, stvar koje bi strip trebalo da se stidi. On sam je obučen da ispisuje tekst i efekte, ali najčešće radi u kombinaciji sa John-om Workman-om, jednim od najvećih u branši ikada.


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F209lkhv.jpg&hash=5b59db00ccb522b7ed122dd6c3130b68ae212cdf)


Bio sam u nedoumici da li da stavim ovde jednu drugu tablu, mnogo kasnije u hronologiji stripa, sa istim ovim likom, ali to bi bio spojler. Iako je u pitanju jedan od najboljih klifhengera u istoriji stripa. Verujem da su mnogi ovde čitali Tora, ali ipak, sigurno ne svi. (A gde nam je drug neomeđeni nestao? Odmor?)


A evo filmske sekvence sa početka Oriona:


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F23kdceg.jpg&hash=8ae46fcadf479844e59c2f72bbf352080bdc50f0)


Ovo je izašlo sredinom 2000-e, ali je crtano godinu dana ranije, i samo je jedna u nizu od 5 stranica koje su strukturirane na isti način, sa 6 horizontalnih kadrova po tabli. Jedino što "remeti" savršenu filmičnost je povremena onomatopeja (u tih 5 stranica, ne na ovoj konkretnoj) - u stvari, "remeti" samo u smislu da ih drugi crtači ne koriste, a to je bilo vreme kada su ljudi poput Bryana Hitcha počeli sa widescreen stripovima, koji su imali ovakav oblik, sa kadrovima po uzoru na format slike na filmskom platnu.


E, dođosmo i do krupnih kadrova. Ali ja sam se raspisao, pa ću ostaviti to za sutra.

Evo table iz Manhunter-a za koju je Elis rekao da je čitava Džejson Born-sekvenca sabijena na jednu stranicu:


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F160uf7m.jpg&hash=dea09e7f52a8011fcca293add3ce4b4d3c3c69f5)




A sada, krupni kadrovi, tj. splash pages.


Sajmonson je u tome bio škrtiji čak i od Kirbija. Jedini slučaj kad ih je često upotrebljavao je bila prva stranica stripa. Tako da je svaka druga primena naglašavala važnost situacije.


Iako je ovaj deo priče trebalo da bude iznenađenje za čitaoca, danas se toliko često spominje i pojavljuje u istorijama američkog mejnstrim stripa da ga nije moguće ignorisati. Thor #380. Već neko vreme je Sal Busema crtao Tora po Sajmonsonovom nacrtu priče - poslednju trećinu run-a, recimo. Vratiću se na njega kasnije. Elem, za tu epizodu Tora je Sajmonson preuzeo crtačke dužnosti - toliko je bilo važno. Borba Tora sa Jormungand. To ime bi se moglo prevesti na srpski kao "ogromno čudovište". Toliko ogromno, zapravo, da se tvrdi da može da se obmota oko zemljine kugle. Kako predstaviti borbu sa nečim tako ogromnim? Jednog dana je ideja došla sama: "All splash pages!" Kasnije je Sajmonson saznao da je Džon Birn uradio to godinu dana ranije.


Prebacimo se kratko na Birna, jer koga zanima istorija stripa, uživaće u ovim ogovaranjima informacijama.  xnerd  Ta priča je trebalo da izađe kao Incredible Hulk #320, ali je urednik naslova, Denny O'Neil odbio rekavši Birnu da je to došlo od Džima Šutera, glavnog urednika Marvela u tom dobu, a to je bilo 1986. Šuter tvrdi da ne zna ništa o tome, i da je to O'Neil uradio jer je priča bila previše eksperimentalna, i verovatno nije želeo da se sam ubeđuje sa Birnom. Posledice su bile takve da je Birnu "pukao film" od Šuterovog mešanja (a ionako nije imao dobro mišljenje o njemu), i vrlo brzo je napustio Marvel posle toga. Ta priča je naknadno objavljena u Marvel Fanfare #29, krajem iste godine. Zanimljiv eksperiment, i svaka čast Birnu na želji da istraži formu, ali nije bilo nikakve potrebe da bude razvučena na toliko stranica, makar i Halk u njoj bio uglavnom na drogama.


S druge strane, kod Sajmonsona forma uvek služi sadržaju. Borba sa Jormungand sadrži dosta dijaloga i fragmente pseudo-Edske poezije, i neki od njih dosta otkrivaju, pa ih, s obzirom da je to skoro kraj tog perioda Tora, neću ovde staviti. Staviću nešto jako slično: isti protivnici, drugi naslov, i to sam njegov početak. Uvodna dupla tabla za Sajmonsonov Ragnarok:


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2wbrifm.jpg&hash=0538bbac7b50df42f3b7f88883e4d5ae94494adb)


Gde se moglo otići posle čitave epizode u obliku spleš tabli? Samo na duple spleš table! I, zatvarajući pun krug u ovom mom opisu, to je ono što je Voren Elis verovatno imao na umu kada je, sa Stjuartom Imonenom, radio Nextwave: Agents of H.A.T.E. Pretposlednja epizoda sadrži nekoliko takvih duplih spleš tabli, iako rađenih kao totalna zajebancija.


Joj, koliko teksta u ovom stripu!!!  :?  Ne, htedoh reći, na ovoj temi! Ali ljudi ovde očekuju table i slike (i političko pljuvanje, ako već mora da se čita!  :twisted: )!


Ali, pre nego pređem na druge crtače, rećiću koju o Salu Busemi, pošto je ovo jedina prilika da napišem išta. Sal Busema je bio standardni Marvelov zanatlija, koji je uvek bio pri ruci kad niko drugi nije imao vremena ili želje. Njegov stil je nešto najbliže Marvelovom kućnom stilu - nešto što će čitaoci prepoznati jednim pogledom i povezati sa Marvelovim proizvodima. Čitao sam dosta od njegovog rada na Halku, i još bih izdvojio i Rom-a kao nešto što je crtao dugo vremena - iako je verovatno radio na svakom bitnijem naslovu tu i tamo, a možda i na onim opskurnijim. Crtao je The Eternals sredinom 80-ih, bar većim delom, i moram reći da njegov prost dizajn napredne tehnologije nije ostavio dobar utisak na mene. Ali, jednu stvar je umeo da radi dobro, verovatno jer je njegov stil bio pogodan za taj žanr. Umeo je da prikaže bajkovito kako treba. I zato je njegov rad na Toru, u poslednjoj trećini Sajmonsonovog rana (kao i Balderu Hrabrom, koji je bonus priča) po meni vrhunac njegovog rada. Nije pandan Sajmonsonu, naravno, ali odradio je posao pošteno i nema prevelikih razlika u vizuelnom stilu i atmosferi između ova dva crtačka perioda na narativno jedinstvenom Toru. Ovde je par mojih omiljenih tabli od njega:


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Feb9b1x.jpg&hash=2d622984446e305ce29bb4e89ca71a6c7008dc4b)  (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2hds7d1.jpg&hash=958071de2b076fab805ea864a3e4aca68151950b)

Da, meni je Sal Buscema uvek bio primer korektnog crtača bez mnogo imaginacije, zauvek u senci slavnijeg starijeg brata, ali nekoga koga možeš da pozoveš usred noći da ti nešto odradi i da ne brineš jer znaš tačno kako će to da izgleda.

Druže Ridiculuse, uživanje je čitati ove vaše mini-eseje.

Ne da mi se da se ponovo mučim s kačenjem tabli, no jedan prijatelj i ja smo svojevremeno iz zezanja pokrenuli sličnu temu zbog "svađe" povodom pitanja čija je crtačka škola bolja - američka ili francuska?


Pobednik je odlučen na strani broj 14.  :lol:


http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=18356.0


Table kreću od druge strane.

Quote from: neomedjeni on 11-09-2018, 13:55:33
Ne da mi se da se ponovo mučim s kačenjem tabli

Pa što bi ih kačili??? Samo prekopiraj linkove. Ovako:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi43.tinypic.com%2F2hmdoc4.jpg&hash=362bab7985d3b9a30748ea777fc45f666076773a)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.zaslike.com%2Ffiles%2Fxfi0zonenr6tt1jyg5uv.jpg&hash=8cc8b44e872bc483402e287323db8a34b5e5567c) (http://www.zaslike.com/)

Na pamet mi nije palo.

Tu smo da se pomažemo, druže neomeđeni!!!!!!!!!!

Uživanje je i dobiti pohvalu od poznavaoca kakav je Meho.  xjap

Dobrodošli natrag, druže neomeđeni!  xcheers

Što se tiče odnosa franko-belgijske i američke škole, ako ih koliko-toliko uniformišem prema najzastupljenijim karakteristikama, svaka ima svoje prednosti i mane. Na primer, to što Francuzi troše više vremena i pažnje po tabli ima za posledicu da su im priče mnogo, mnogo kraće. Šta je bitnije? Ko to zna? Ne postoji apsolutni kriterijum u tim stvarima. Da li je bitno za priču videti svaku ciglu ili svaku neravninu na zidu onog (nekog, imaginarnog) srednjovekovnog zamka? Ili je bitnije opisivati putovanje likova u Severnu Afriku i avanture, intrige, i borbe tamo dok prvi crtač još uvek crta cigle? Nema konačnog odgovora.


Osim toga, Francuzi (i braća i susedi im - pomenimo ih da se ne naljute) imaju mnogo stilizovanih i komičnih grafičkih romana i stripova, a Amerikanci imaju neke crtače koji vole da detaljišu do besvesti. Geof Darrow, recimo. Ili moj favorit, Arthur Adams. Njegovi likovi su stilizovani, iako ne preterano, ali okolinu voli da crta toliko da, ako bismo mu dali besmrtnost, verovatno bi crtao isti kadar dok vreme ne pojede sam kamen i erozija ne promeni pejzaž. Evo prve table za prvu epizodu Jonni Future, koja je izlazila u Tom Strong's Terrific Tales, zanimljivom projektu Alana Mura:


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2cxhxjp.jpg&hash=c4d53619f88a98e06aacc225cbee02b7e442b12f)


Kasnije priča odlazi u fantastičnije predele, ali ova kuća! I ovo drveće!  xrotaeye  I svaki kamen cigla na stepeništu!  xsqsick 


Artur Adams je čisti pripadnik franko-belgijske škole, čak i po vremenu koje mu je potrebno da završi projekat. Odnosno, svi znaju koliko je spor!  :lol:


Meni je ta raznovrsnost principa i pristupa zapravo vrlo draga.

Eh, kao i mnoge druge dihotomije i ta između "američke" i "francuske" škole stripa teško da ima ikakvu težinu izvan zabavljanja na internetu postavljanjem raznih tabli i bučnim navijanjem.

Mislim, šta je američka škola i kako se u nju uklapaju i Harold Foster i Carl Barks i Dave Sim i Stuart Immonen, svi fantastični crtača koji su operisali/ operišu  u potpuno različitim kontekstima i imaju potpuno različite stilove? Šta je francuska škola i kako se u nju uklapaju Franquin (pritom, jelte, Belgijanac), Jiraud, Tabary i Loisel?

Naravno, danas američke stripove u ogromnom procentu crtaju ljudi iz Južne Amerike, jugoistočne Azije, pa i iz Evrope, a francuske u sasvim primetnoj količini crtaju Kinezi, Srbi, Hrvati...

Quote from: Meho Krljic on 11-09-2018, 14:44:47
Šta je francuska škola i kako se u nju uklapaju Franquin (pritom, jelte, Belgijanac), Jiraud, Tabary i Loisel

Dve reči: Ligne claire


Ko je Jiraud?  :lol:

Dobro, Giraud, povukla me aliteracija u greh  :lol: :lol: :lol:

I kakav bre Ligne Claire kod Frankena, nemojmo:

(https://i.pinimg.com/originals/30/00/8f/30008fe601895d0bd432bb102cee4c93.jpg)

Quote from: ridiculus on 11-09-2018, 14:37:35
Dobrodošli natrag, druže neomeđeni!  xcheers

Bolje vas (s)našli, druže Ridiculuse!


Verovatno ne bi bilo zgoreg da napomenem nekoliko stvari pre nego što staru raspravu preselimo na ovu temu. Najpre, u pozadini svega je bila želja za dobrim zezanjem i pronalaženjem zanimljivih strip tabli za prezentovanje na temi. Još dublji motivi su se ticali želje da malo provociramo trećeg drugara, koji je u tom trenutku bio moderator na Darkwoodu, zbog koga smo se Silni i ja pretvarali da upadamo u vatru svakih par postova. Mislim da smo to na žalost kasnije pobrisali da ne bi neki slučajni prolaznik stvarno pomislio da jedan od nas dvojice neće dočekati Novu godinu.  :lol:


Ali većina tabli je ostala na uvid, što je verovatno i navažnije od svega toga. A ja rado čitam i amere i franke.


Dobro, ove prve više iz sažaljenja i kako bih s vremena na vreme proverio da li je američki strip konačno dosegao dno dna ka kojem nezaustavljivo teži.  :evil:

Kako, bre, ko je Jiraud!? Ne znate ko je Gean Jiraud, čuveni impersonator!


Naravno, slažem se sa Mehom, ali sam siguran da će drug neomeđeni da kaže nešto u stilu kako je glavna razlika do standarda/industrije/zanatske prakse u dotičnim sredinama, a ne do pojedinačnih crtača. Ima i toga, ali mislim da su se stilovi danas dovoljno izmešali da nema nikakvih grubih, apsolutističkih podela.


Onaj novi Herkul, koga je crtao Looky (https://www.lambiek.net/artists/l/looky.htm), izgleda neverovatno dobro, ali tu mu se svaki pozitivni kvalitet završava. (Mislim na naučnofantastičnu verziju 12 Herkulovih dela.)

Jašta, ali crtež mu se po kaldrmi vuče.







(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.zaslike.com%2Ffiles%2Fhv5nsrdo18qr7gea2zp.jpg&hash=7ac7c8e9f0ac673f6825ba419a14d3a8a015bca9) (http://www.zaslike.com/)






(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.zaslike.com%2Ffiles%2F5r0fkypq51im51nxf4.jpg&hash=54a8e7f03318f5b99bc2bbd67fc58dcff01805ca) (http://www.zaslike.com/)






(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.zaslike.com%2Ffiles%2F4vh5qffaccvvq19t05r.jpg&hash=a23927ae8ec5b0e346f46bd0a4661f4f67e93f97) (http://www.zaslike.com/)






(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.zaslike.com%2Ffiles%2Fzpvczr8yw4noz5ldcupz.jpg&hash=0290b51a561a0da97e105f276b5f1bdb15561817) (http://www.zaslike.com/)

Quote from: Meho Krljic on 11-09-2018, 14:56:17
Dobro, Giraud, povukla me aliteracija u greh  :lol: :lol: :lol:

I kakav bre Ligne Claire kod Frankena, nemojmo:

(https://i.pinimg.com/originals/30/00/8f/30008fe601895d0bd432bb102cee4c93.jpg)

Pa dobro, imao je Franken svoja zastranjivanja, kao što su te Crne Misli, ali bar 90% toga (Gaša, Spiru, Marsupilami i sl.) je čista linija.

Zastranjivao i Žiro ponekad, posebito u Mebijus fazi.  :D

Zastranjivo, zastranjivo.


A ovo Giraud/ Jiraud, saćete čoveka koji nikada nije učio francuski da razapinjete zbog greške u izboru slova? Ne osuđujte mene, osuđujte glupu francusku fonetiku!!!!!!!!!!!!!

I, naravno da je razlika u standardima, ali te razlike postoje i unutar jedne nacionalne produkcije - ljudi koje sam pomenuo kao primere američkih crtača svi potiču iz sasvim različitih delova medija i industrije i crtež im odražava te razlike.

ja sam juce zapoceo sa svojim godisnjim iscitavanjem copre michaela fiffea. nema mnogo stripova u kojima je skoro svaka tabla vredna kacenja na zid, ali copra je 1 od njih.

(https://i.imgur.com/mRzHB5a.jpg)

(https://i.imgur.com/Ydy2Mze.jpg)

(https://i.imgur.com/L64UyJg.jpg)

(https://i.imgur.com/0mvvZRk.jpg)

(https://i.imgur.com/IN9udIC.jpg)


(https://i.imgur.com/F6uHuOm.jpg)

Da, Fiffe je barbarogenije. (Uzgred, Michel, ne Michael) Njegovi superherojski stripovi su... something else  :lol:

Quote from: Meho Krljic on 11-09-2018, 15:08:46
saćete čoveka koji nikada nije učio francuski da razapinjete zbog greške

Ne ne to nikako!

Razapinjemo valjda samo hrišćane, a ti kao musliman možda da se samorazneseš? :idea:

Ispravite me ako grešim, ali zar obe religije ne dele ljubav ka kamenovanju?  :lol:

Quote from: Meho Krljic on 11-09-2018, 15:15:46
Da, Fiffe je barbarogenije. (Uzgred, Michel, ne Michael) Njegovi superherojski stripovi su... something else  :lol:

uh, jednog dana cu ipak zapamtiti kako se covek zove. svaki put kad ne pomislim na njega par nedelja, moj um ga automatski preimenuje u michaela  :lol:

Kapiram da ga svi Ameri koje zna ionako zovu Majkl, tako da je u redu.

jean michel "jiraud" fiffe  :lol:

Mislim da sam i sam pravio tu grešku par puta, isto kao što Milara zvao Majk, umesto Mark. Odbrana bi bila da uglavnom koristim prezimena, i ako nisam baš stalno u kontaktu sa ličnim imenima, zaboravim se. Ali, priznajem krivicu.  No, ne želim da me razapinju ili kamenuju, ali mogu da me siluju lepe žene do smrti ako je BAŠ neophodno, budući da je to danas nezamislivo gnusna kazna.

Quote from: neomedjeni on 11-09-2018, 15:05:59
Jašta, ali crtež mu se po kaldrmi vuče.

Sad gledam temu sa Darkwoodovog foruma i ovo je odmah na početku.  :lol:  Spomenuo sam Looky-ja po sećanju, pošto je dobar primer onoga šta smo hteli da kažemo (dobar crtež, loš roman). Izgleda i da je jedan od najpoznatijih primera.

Great minds think alike i tako dalje.  :lol:

Copra je meni vrlo privlačan strip i daje mi tačno ono što volim, barem u smislu grafičkog pripovedanja. Ali nisam je čitao dovoljno, pa ne pričam o njoj. Zajedno sa Sajmonsonovim Ragnarokom, spada u grupu naslova koje bih želeo da čitam na papiru, a ne da se mučim sa piratskim skenovima, i koje sam zato čitao samo onoliko koliko moram da bih znao da li mi se čine vrednim dalje potrage. Što u njihovom slučaju znači, vrlo malo!  :)


U vezi ove rasprave sa drugog foruma: Džordž Perez je legendarni crtač koga smo često pominjali, a jedna od osobenosti njegovog crteža je velika detaljnost.

The New Teen Titans, vol.1, #1, sa samog početka epizode:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F351g5dl.jpg&hash=c4349b9ddfbfcaaf7ca4cc0ae2675856aee16a8c)

Majk Minjola o crtanju Koriand'r (Starfire) u Kosmičkoj odiseji (o kojoj sam pisao više puta):

Quote
She was a pain in the ass to draw. Almost any character created by George Perez would be, I think. Every part of her costume had a different pattern on it and with that hair - girls are not my strong suit anyway and she was the one that really gave me fits.

(Iz intervjua sa Minjolom i Starlinom u časopisu Back Issue! no.9)

Prelistavao sam i epizode Crisis on Infinite Earths, koje nisam čitao još od srednje škole - kraj 80-ih, doneo drugar iz Amerike - i nisam siguran da li uopšte i želim da ih čitam ponovo. Mislim, Perez je sjajan, ali sve je toliko konfuzno... Bilo mi je konfuzno i prvi put, ali tad nije postojalo ništa slično, i osećaj globalne opasnosti na ovoj skali je bio nov u svetu superherojskog stripa - bar za mene. Možda odaberem koji primer, čisto zbog crteža ili kompozicije ili načina pripovedanja.

Ajd baš jednom i ja nešto da pojasnim.
Konfuzno je što ceo brod od kog se očekuje da bude glomazan,
treba da ima prvi, zadnji plan, definisati šta je blizu, šta daleko...ovde je on 'ravan' ne vidiš mu dubinu, i to štipa za oko i naziva se konfuznim.....

Kada sam rekao "konfuzno" mislio sam na Crisis of Infinite Earths, i to konkretno na čitavu radnju, gde je postalo teško pratiti ko, šta i zbog čega... Mada ni Perezov hiper-detaljan crtež sigurno tu ne olakšava stvari, već pre dodatno otežava pripovedanje. Za prikazani brod mi ne smeta posebno - smetalo bi mi da je u pitanju video-igra, pa ne mogu da odredim rastojanje, a moram, jer pokušavam da sletim. Ovako, na nivou impresije, nije mi posebno bitno. Možda bi mi bilo bitno da je kadar popunjeniji, a ne ovakav sa mnogo praznog prostora. E, onda bi se oko stvarno mučilo da razluči šta je šta.

Kad smo već kod toga, i da se nadovežem na raspravu druga neomedjenog sa kolegama na drugom forumu, moji razlozi zašto ne priznajem preterani realizam u crtežu kao neki zlatni standard - ili je možda bolje reći naturalizam u ovom slučaju? - je sledeći. Uzmimo za primer Džona Busemu, za koga će se mnogi složiti da je jedan od najboljih tehničara (draftsman) u američkom stripu. Nikad nije posebno voleo da crta superheroje, ali složićemo se da je neke od svojih vrhunaca postigao na Konanu, i nacrtao neke od najboljih epizoda. Elem, kad god je crtao "realan" svet - što zapravo dobar deo Konana jeste: gradovi, poznate životinje, ljudi, poznata oružja, brodovi, i sl. - Busema je briljirao. To nije sasvim naša realnost, ali ima prethodnike u istoriji, i modeli su mnogobrojni i raznovrsni. Kada god je pokušao da crta išta što zadire u fantaziju, bio je...manje dobar. Tu i tamo je mogao da mu pomogne tušer čiji kvaliteti nadomešćuju njegove slabosti (Alfredo Alkala), ali nikad potpuno. Možda "slabost" nije ovde dobra reč, jer ispada da ja zameram Busemi nešto što je do njega, iako ne mislim tako. Ne, nije problem u njegovoj veštini, jer nije to nešto što bi on mogao da sedne i ispravi za par meseci ili godina - radi se o nemoći stila da prikaže nešto. Robert Hauard je napisao neke priče o Konanu po uzoru na Lavkrafta, a Lavkraftov pristup hororu je potpuno impresionistički. Realizam ne može da mu priđe. Jer kad Busema crta neshvatljivu monstruoznost iz druge dimenzije, od koje ljudski um može da poludi, dobijamo samo preraslu žabu. I što je detaljnije crta, gore za ukupni utisak.

Ko je crtao najboljeg Mefista u Marvelu? Busema ga je vizuelno osmislio - pretpostavljam, pošto ga je prvi crtao u Srebrnom letaču. Ali Majk Minjola ga je crtao najbolje. Senka i plamen i zlokobno prisustvo... Kako bi izgledao Mefisto kod Aleksa Rosa?  :cry: A kako kod Sjenkjeviča?  :!:

Naravno, nije impresionizam po prirodi superiorniji, ali je bolje "naoružan" da se nosi sa određenim temama ili žanrovima. Isto kao i realizam. Problem nastaje kada se jednom pristupu da prednost nezavisno od uslova.

Uvažavam Vaš stav, druže Ridiculus, mada se ne slažem u potpunosti (o Bjusemi, ne sporim generalne zaključke). Bjusemin realistični stil ga je svakako sputavao kada je trebalo da crta nadrealne i nepojmljive ale i aveti, ali mislim se da dobar deo krivice može svaliti i na Bjuseminu nevoljnost da se potrudi u momentima kada na tablu treba da prenese nešto što ne voli. Gledajući njegov rad na Srebrnom letaču, stekao sam utisak da mu prija da crta samog letača, ali da ga užasno smaraju gradski prizori i da ih s mukom otaljava. Gužva na ulici i neboderi svakako su ono što spominjete kao "realan svet", ali ih Bjusema nije crtao ništa uverljivije od onostranih stvorova iz Konana.


I jebiga, čudovišta iz Bazena crnih bića spadaju među moje omiljenije stripovske nakaze, a Bjusemino su delo.  :lol:

Tu se verovatno dosta toga može pripisati generalnom pitanju rokova. Evropski crtač, ako radi dva albuma godišnje, treba da nacrta 96 strana za 52 nedelje. Američki crtač treba za četiri nedelje da nacrta dvadeset. To je jedan od najvećih razloga što se francuski i američki strip razlikuju u crtežu.

Edit: plus, naravno, iz sličnih razloga, u Americi je normalno da olovku radi jedna osoba, tuš druga, a kolor treća, što u francuskom stripu uglavnom nije pravilo pa i to doprinosi.

Što je jedna od polaznih tačaka moje teze o superiornosti franačkog pristupa.  :lol:


Ali nalazio je vremena i za te sitnice često dok je crtao Konana. Na to je skrenuo pažnju Roj Tomas u jednom od svojih predgovora za Konanove Hronike, kada je izdvojio poduži pasus kako bi ukazao čitaocu koliko se na jednom mestu Bjusema potrudio da dočara uličnu vrevu na početku epizode, iako od njega to nije uopšte posebno zahtevano. Da bi odmah nakon toga poentirao zaključkom da je Marfi bio dobar crtač, ali da, ako je zaista samo najbolji trebalo da dobije u nasledstvo Princa Valijanta, onda to trebalo da bude Bjusema i niko drugi.

Quote from: neomedjeni on 12-09-2018, 13:21:58
I jebiga, čudovišta iz Bazena crnih bića spadaju među moje omiljenije stripovske nakaze, a Bjusemino su delo.  :lol:

Poštujem, ali sad sam bacio pogled na epizodu, budući da je nisam čitao godinama, i meni se više sviđa kako je crtao Sanču!   :lol: :lol:


Stvorenja izgledaju dosta slično ljudima, i moguće da ih je Hauard i sam opisao tako, ne sećam se više, pa možda tu i nema materijala za raspravu. Problem u pristupu Konanu je taj što je sadržaj uglavnom "realističan" u ovom mom smislu, dakle, borbe hladnim oružjem između ljudi, lepe žene, dekadentna aristokratija, istorijske i egzotične lokacije, itd. Natprirodno je samo vrlo, vrlo mali deo kompletne slike (a tako i treba da bude da bi se očuvala začudnost). I onda je normalno da bi mi bilo draže da vidim Esada Ribića da crta Konana nego Bila Sjenkjeviča, koji bi bolje pogodio onih 5 ili manje %, ali bi sve ostalo bilo...čudnije.  :lol:

Da, opisana su kod Hauarda kao divovska, ljudima slična, ali zbog te svoje sličnosti posebno užasavajuća kada se uoče razlike - tako nekako. Što je Tomas meščim uspeo da pogodi.


A prizor Sanče kako se izležava na palubi mi se zauvek urezao u sećanje kao izrazito nepošten napad na libido jednog tinejdžera.  :cry:

Naravno, bio bi red da se nešto od Konana probere i za ovu temu!

I nikako nemoj shvatiti ovu raspravu kao moj napad na Busemu. Uživao sam u većini njegovih radova na Konanu, a problem je samo oko nekoliko finijih detalja.  :lol:  Što se tiče njegovog rada na Letaču, ostalo mi je zarezano u sećanju da Busema nije voleo superherojski strip (a u Konanu je uživao), i verovatno se nije trudio na isti način. Ne sećam se više odakle to znam, ali to je moguće samo ako podatak čujem od pouzdanih izvora više puta. Ako naletim, prijaviću.


A Crisis je zanimljiv baš za ovu raspravu iz razloga što ne postoji nijedan francuski naslov koji ima toliko likova. Ni blizu. Nema tog pojedinačnog autora, iz bilo koje zemlje, koji može da se meri sa čitavim DC-jevim katalogom u tom trenutku (sredina 80-ih). E, sad, koliko je Crisis uopšte čitljiv drugo je pitanje...

Ako pričamo o Krizi na beskonačnim zemljama ili kako se već zove priča, danas nije čitljiva uopšte. Prijatelj se zajebo i kupio domaće ČK izdanje, pa mi dao da pročitam. Meni je to pošlo za rukom, za razliku od njega, ali krajnjim naporom volje. Naravno da mi je jasno da je taj strip nekad bio nešto zaista posebno, ali vrlo vrlo vrlo loše je ostario.

Da, Crisis on Infinite Earths je veoma važan kamen-međaš u istoriji superherojskog stripa, ali nikada nije bio uredna priča. Njegov značaj je pre svega u grandioznom in-continuity sređivanju tog istog, jelte, kontinuiteta sa gomilom novih koncepata koje je ovo podrazumevalo, ali svakako nije nešto, i pored moje ljubavi prema Perezu i Wolfmanu, što bih isticao kao primer priče koja se lako prati.

Meni je žao (jezička figura, naravno da nije  :lol: ) što je koncept događaja, koji ima veliki potencijal, u superherojskom stripu uludo protraćen (dobro, ako posmatramo iz komercijalnog ugla pretpostavljam da je zaključak značajno drugačiji). Pročitao sam desetak priča tog tipa i jedina koja me se dojmila i za koju bih izdvojio keš za nabavku u papirnom obliku bio je Final Crisis. Čak i Civil War, koji je predstavljan kao čudo neviđeno, je ako ćemo da budemo iskreni smeće sa kukavičkim krajem zbog koga je Milara trebalo, u zavisnosti od njegovih verskih uverenja, ili besiti ili razneti eksplozivom.

Quote from: neomedjeni on 12-09-2018, 14:58:48
Čak i Civil War, koji je predstavljan kao čudo neviđeno

The what now??? Nemojte mešati Marvelov marketing sa kritikama i reakcijama stvarnih ljudi. U vreme kada je Civil War išao većina reakcija po internetu je bila negativna (ponavljam se al nije loše setiti se da je Millar ovo bukvalno pisao iz bolesničke postelje povraćajući na svakih nekoliko minuta pa je njegov i inače nesuptilni stil bio još nesuptilniji) a za desetak godina koliko je prošlo generalni stav prema ovom događaju je postao još negativniji. Kritika (tj. blogeri) je u ono vreme vrlo rado isticala da Marvel zapravo u isto vreme objavljuje jedan actually odličan događaj - Annihilation - koga toplo preporučujem, kao i sve što je iz njega izašlo.


Ne znam da li ste čitali Identity Crisis, druže Neomeđeni, ali to bi moglo da vam se dopadne.

Annihilation je okej, ali njegov problem, bar što se mene tiče, je što je zbirka delova neujednačenog kvaliteta. Neki su meso, neki pirinač, pa su u celini tek prosečni.


Kriza identiteta dobro počinje, ali što je dalje priča odmicala sve više sam se mrštio na istu, a dok sam čitao rasplet svaki čas sam proveravao da negde u blizini nema skrivene kamere. Jer nemam pojma kako je iko uspeo da ubedi DC uredništvo da je ONO dobra ideja.


Prilično kul mi je bio New Frontier, da ne ispadne da samo gledam kako da udarim kontru, ali on zapravo i nije događaj.

Da, Identity Crisis svakako ima završnicu na koju su se mnogi namrštili, pošteno.

A Annihilation jest eneujednačen jer ga je pravilo previše ljudi. Annihilation Conquest koji je njegov direktna nastavak i kasniji nastavci toga su uredniji jer su Abnett i Lanning najveći deo toga samo držali pod kontrolom.

Imaću na umu, stvarno. Annihilation mi nije za papir, ali definitivno me je solidno zabavio.


Još nešto što bi moglo da valja?

Pa... ja bih načelno izbegavao događaje jer su oni generalno slabiji deo ponude. Ali jednom kad budete imali dovoljno kilometraže iza sebe, svakako pročitajte Secret Wars od pre par godina.

Meni ni jedan veliki "događaj" nikad nije pasovao, ni kod DC-ja ni kod Marvela. Suviše su se ljudi upinjali da spoje nespojivo. Čuo sam (relativno) dobre reči o DC One Million, doduše, ali nisam lično proverio.

Ni Infinity Gauntlet, Marvelov odgovor na Krize, mi se nikad nije dopadao. Pokušali su na silu da ga načine epskim, ali skoro svi likovi u njemu su nepotrebni. Isto bi se moglo učiniti da uzmu samo Tanosa, Nebulu, Vorloka, Srebrnog Letača, Strejndža, entitete kao što su Smrt, Večnost, i Mefisto, i, eventualno, Starfoksa, Gamoru, i Draksa. Čak ni svi od ovih nisu neophodni. Sve se dešava na istom mestu, i lako je zamisliti kako se pola priče odvija u jednoj sobi. Zato više volim neke ranije Starlinove radove, koji su to što jesu, bez nasilja nad ostatkom Marvelovog svemira. Odoh da nađem neke table koje je on lično i crtao...

Captain Marvel #28 (1973), Džim Starlin kreditovan za "plot, pencils, colors, script (chapter II)", a otprilike je tek sa ovom epizodom počeo da piše naslov. Evo čuvene table iz poglavlja II:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F102w4sp.jpg&hash=94a7fad3d1a69eb2596d9c94e9ff77ec2eb61134)

Ovo se često prikazuje kao primer Starlinovog rada, Kapetana Marvela, ili, uopšteno, superherojskih stripova 70-ih ili bronzanog doba. Ali neko je primetio da, zapravo, više liči na crtež Stiva Ditka nego bilo šta drugo.


A par godina kasnije, rad na Warlock-u:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F28in7rm.jpg&hash=22c81f099dbe7b75e06645f10a2e8ddf46a31b80)  (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F32zrpxg.jpg&hash=3a626046fe92730f70928d30a538bf148027d1a9)

Prva tabla nema stilske veze sa ostatskom stripa ali je bitna zato što je primer ubacivanja proze u strip. Druga tabla podseća na...Watchmen? Ne samo zbog strukture, već zbog koloriteta. Naravno, ovo je štampano modernim tehnikama, i siguran sam da nije tako izgledalo pre 40 godina, ali Starlin je već u startu "kodirao" svoje likove različitim bojama, i ovakav rezultat je očekivan. U ovom primeru, kolorista je Steve Leialoha, iako je ponekad Starlin sam bojio svoj rad.

U njegovom radu ima toliko "murkokovskih" elemenata da bismo mogli da pokrenemo temu samo o tome.

Quote from: neomedjeni on 12-09-2018, 15:35:34
Još nešto što bi moglo da valja?

Meni se jako dopao Secret Wars od pre par godina, koji su radili Hikman i Ribic, ALI, ovo treba da se cita posle citanja Hikmanovih Avendzersa i Novih Avendzersa, da bi imalo pravi impakt i da bi se zaista uzivalo u tome. Uz to, Dark Nights Metal je meni fenomenalan ivent u kojem Snajder postaje novi Grant Morison, sa ludackim konceptima i pricom koja ima dobar pocetak, sredinu i kraj.
Ima i nekih dobrih iventova ukoliko volis Iks-Mene, ali samo ako ih pratis...
U principu, uvek je problem sa iventom koliko si upoznat sa univerzumom, sta i koliko pratis, i da li su ti poznate ove ili one stvari... Ukoliko uzmes ivent serijal i krenes da citas, a da ti je malo toga iz proslosti likova ili dogadjaja jasno, to je kao da pokusavas da naucis neki novi jezik za tri dana.

Recimo, Secret Invasion od pre jedno desetak godina je po meni imao FANTASTICAN bildap pre samog pocetka iventa u Bendisovim Novim Avendzersima, ali onda kad je poceo postao je jedna podugacka akciona sekvenca sa svim mogucim likovima iz Marvel univerzuma.

Sve što Milan kaže, može da se potpiše.

A ja bih za večeras okačio nekoliko kadrova iz aktuelnog serijala koga piše i crta Tsutomu Nihei. Niheija ljudi koji makar izdaleka prate mangu poznaju kao osobenog autora koji je nakon Japana postao poznat i na zapadu po svojim radovima poput Biomega, Blame! ili Noise. Naravno, Knights of Sidonia mu je onda obezbedio skoro mejnstrim slavu, pogotovo posle uspele i popularne anime adaptacije. Nihei je u svojim ranijim radovima bio poznat po izuzetno velikom korišćenju tuša da proizvede mračnu i opresivnu atmosferu koja je bila prirodno vezana za sajberpank estetiku što ju je baštinio, kao i po naglašeno kompleksnoj i upečatljivoj arhitekturi (čovek je pre bavljenja mangom i bio zaposlen u građevinskoj industriji).

Aktuelni serijal, Apsoimz je u kontrastu sa starijim radovima mnogo svetliji i čak, ako smem da kažem i vedriji po tonu, mada se ponovo bavi kompleksnim i teškim temama. Jedna stvar koja se svakako nije promenila je to oko za građevinske strukture i naglašeno estetizovana arhitektura tituralnog okruženja u kome se radnja odvija. Evo par za mene izvanrednih kadrova iz prvog broja (od 17 do sada izašlih u Americi za Kodansha Comics) u kojima je arhitektura u glavnoj ulozi i svojim razmerama čini ljudske protagoniste praktično beznačajnim:

Edit: kliknuti za uvećanje jer se u ovoj verziji koju brauzer po difoltu prikazuje rasteri prikazuju nekako preružno pa su i slike neatraktivne.


(https://i.imgur.com/UDe7XEs.jpg)

(https://i.imgur.com/mesp1ia.jpg)

(https://i.imgur.com/bovBNX8.jpg)

(https://i.imgur.com/yvV9I4v.jpg)

(https://i.imgur.com/qdXTdiK.jpg)

Naravno, nisam primetio grešku u kucanju  :oops:   Serijal se zove Aposimz.

Heh, a ja hteo da postavim table iz Schuitenovih Opskurnih gradova, koje takođe blistaju u prikazu arhitekture. Nažalost, nemam ih u digitalnom obliku, a ne mogu da nađem ove koje mi trebaju.  :cry:

Još uvek se u javnosti provlače neke zablude u vezi japanskog stripa, čak i među fanovima medija. Misli se da su tamo kadrovi škrti detaljima, a to uopšte nije pravilo. Generalno se uprošćavaju samo likovi. Mnogi crtači koriste fotografske pozadine, iako meni nije zanimljivo ako je sve preslikavanje, ako nema bar malo imaginacije. Nihei blista u domenu arhitekture, ali drugi su dobri u nekim drugim stvarima, recimo dizajn kostima, ukrasa, enterijera, itd. Pa videti samo šta radi ova Sana Takeda na Monstress! (Staviću sam ako treba, ali drugi put.)

Ovaj put ću staviti dve table od Toma Šiolija.

Kod njega se verovatno ne divite klasičnoj lepoti crteža, ali uspeh istog (kao i priče u celini, jer to se ne može lako razdvojiti ovde) se može meriti brojem "what the fuck!" momenata po tabli.

American Barbarian:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F53wcyh.jpg&hash=855975d48f94948cc3a650e476382683cedf883e)

Poslednji rad mu je bio Transformers vs. G.I.Joe, serijal koji je objavio IDW. I onda je Šioli zamislio film po njemu, i nacrtao adaptaciju tog zamišljenog filma po sopstvenom serijalu, adaptaciju koja je verovatno bolja od svakog pravog filma sa rečju Transformers u nazivu. Ko je tu lud?  xjap

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fb55dv4.jpg&hash=35cd918b39bff7f89fd974449fa6195082c4ae54)

Videćemo jednu tablu* iz Monstress, kao što sam obećao. Ali, pre toga, pošto nas Monstress odmah na početku upoznaje sa vešticama (kako god ih tamo zvali), evo drugih veštica, verovatno najodurnijih što sam video u stripu poslednjih godina:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2Fwv7qdi.jpg&hash=af66bb0fd5c89096b3146bbb3ec847b941e707eb)

Dave Kendall je slikao epizode koje su izlazile u 2000AD, i koje je Rebellion sakupio i objavio krajem prošle godine kao The Dark Judges: The Fall of Deadworld (Book I), i to, kao što naziv kaže, priča o (vrlo, vrlo) zloj četvorci sudija: Fear, Mortis, Fire, Death. Pisao ih je Kek-W, koji u predgovoru grafičkom romanu opisuje kako je Kendall počeo da ih crta posle jedne noćne more. Prigodno, jer ovo jeste materijal iz noćnih mora. Čitav serijal.


A evo kako izgledaju mnogo privlačnije sestre iz Monstress, koji ima slojeve elegantne tame - nemojmo da nas zavara poređenje sa Dark Judges, prema kojima se može činiti da ništa nije mračno. Za vizuelnu dimenziju je zadužena Sana Takeda, koja, kao što vidimo, sa lakoćom spaja minucioznost sa maštom, i grabi pobedu zabezeknutim Francuzima i Amerikancima ispred nosa i pobedonosno se vraća u Tokio sa medaljom oko vrata!!!  xqueen1

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F1z4ehsj.jpg&hash=2751305778eba82a973d2526ff9a4a0d0d21e6f2)  (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2uotitu.jpg&hash=77a01a7d57417deb15219575750e02851992895f)

Šalim se , naravno, ali priznaćete valjda da je odlična? Po običaju, namerno sam izbegao table koje mnogo otkrivaju, i ovo je sa samog početka.


*"jedna" se, tokom kačenja slika, pretvorila u "dve"

Da, odličan strip za koga je drug Meho svojevremeno imao pregršt lepih reči. Za razliku od Unholy Grail, gde sam se osećao u najmanju ruku prevareno, nisam zažalio što sam se ponukan njegovim pohvalama posvetio čitanju Monstres jer sam dobio čak i više nego što je nagovešteno.


Vrlo me je obradovala vest da će uskoro izaći prevod na srpski i s nestrpljenjem čekam da stanem u red za kupovinu.

Prevareno? Nani??? Pa Džontra je taj strip RAZBIO.

Šteta što Bun nije. Mislim da ste kada ste čitali Nesveti gral bili u jednom od svojih bolećivijih raspoloženja, druže Meho.


Čolak je vrlo dobar do odličan u većem delu stripa, ali bi morao da poradi na crtanju akcionih scena, jer su iste u Gralu zaista slabo ispale. To ne pišem kao hejter već neko ko ceni njegov talenat i ko se divio njegovom crtežu još u Faktoru 4.

Poštujem, ali mislim da ste preoštri prema Banu. Ovo je horor varijacija na legendu o Arturu i Svetom gralu, koja dosta elegantno prolazi kroz decenije života više ljudi i meni je to bilo na mestu, plus crtež i kolor su izvrsni (akcione scene ionako tu služe samo kao garnirung). No, naravno, nema smisla da vas ubeđujem da nešto treba da vam se dopadne više nego što jeste.

Quote from: neomedjeni on 14-09-2018, 13:49:51
Vrlo me je obradovala vest da će uskoro izaći prevod na srpski i s nestrpljenjem čekam da stanem u red za kupovinu.

Prevod, kažete? Lepo. Uvek više volim da čitam na originalnom jeziku, ako ga znam, ali, s druge strane, domaćem izdavaštvu verovatno treba podrška. Ko izdaje?

Dibidus, mala izdavačka kuća koja radi i knjige i stripove. Specijalizovali su se za Image izdanja, dosad su objavili prvi trejd stripske verzije Američkih bogova i dva trejda Wicked&Divine.

Aha, treba li očekivati Savage Dragon na srpskom u budućnosti?  :lol: xjestera


American Gods boluju od tipičnog adaptitisa, što će reći ne koriste medij kao što bi trebalo, već samo za reklamiranje ili podražavanje originala. Oni delovi koje su radili Simonson i Colleen Doran ("Dolazak u Ameriku") su mi vizuelno zanimljiviji od glavne priče, ali nisu ni oni u svojim uskim okvirima mogli da se posebno razmašu. Ali Gejmanovo ime verovatno prodaje knjige, njihova prepričavanja, a onda i senke tih prepričavanja.

Bacimo se na stripovske adaptacije koje su ispale više od toga.


Kako meni nije cilj da prikazujem samo table sa "najboljim" ili najdetaljnijim crtežom, već i one sa bilo kojom karakteristikom koja privlači pažnju, od kompozicije do humora, sledeći primer je idealni kandidat:


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2Fs6oufm.jpg&hash=f56379b67a81647cde10d2ddc21627f523e580f0)


Još jedna odlična upotreba onomatopeja, koje takođe bivaju uhvaćene čarolijom okamenjivanja.  :lol:


Svako ko je u detinjstvu završio Nintendovu školu od sredine 80-ih naovamo zna šta je ovo čak i bez čitanja teksta, ali potrebno je formalno upoznavanje. Crtač je Charlie Nozawa, a naslov stripa je Super Mario Adventures. Izlazio je (u Americi) epizodno u časopisu Nintendo Power tokom 1992, i par puta je sakupljen kao grafički roman. I pravi je primer kako treba raditi adaptaciju video-igre, posebno ovog tipa, u kojoj dešavanja nisu vođena nekim čvrstim scenarijom. Priča je nova (pisao je Kentaro Takekuma, Majstor Humorista), ali poznati dizajn je tu i poznato okruženje je tu. I više od toga: neke stvari koje su se ovde pojavile prvi put su kasnije postale standard u igrama i drugim medijima. Luiđijev strah od duhova, ili Groot-ovo izgovaranje sopstvenog imena kao jedini oblik verbalne komunikacije od njega. Rekao sam Groot-ovo?  :x  Mislio sam na Yoshi-ja!!!  ;)


Elem, ovaj naslov je maštovit, duhovit, i uzbudljiv, kako i treba da bude. Izlazio je uporedo sa možda još boljom "adaptacijom", Legendom o Zeldi Šotara Išinomorija, ali za nju nemam primere pri ruci.

Jedan od omiljenih stripova mog detinjstva:


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2w6fdjb.jpg&hash=d9ff6fe7c6dc02d6121fc25a39a7494f825b871f)       (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fx5qzvr.jpg&hash=3879ce1829b7af4bb5eba20fe13b885200c71f26)


Epizoda "Demon in a Silvered Glass" je objavljena u domaćem Hororu, ali tek mnogo, mnogo godina kasnije sam saznao da je originalno izašla u časopisu Bizarre Adventures (nema veze sa Đođom!), koji je bio naslednik Marvel Preview. Crtao je John Bolton, reči je oblikovao Doug Moench, a ispisao - lepo su ispale na tablama, što ne pomenuti! - Tom Orzechowski. U ono vreme je ovo bilo suviše "odraslo" za moj dečji um, i ostalo mi je u sećanju kao najmračnija priča o Kulu koju sam ikada čitao, i po atmosferi koju gradi i po crno-belom crtežu punom zlokobnih senki.

Quote from: milan on 12-09-2018, 21:38:14

Quote from: neomedjeni on 12-09-2018, 15:35:34Još nešto što bi moglo da valja?

Meni se jako dopao Secret Wars od pre par godina, koji su radili Hikman i Ribic, ALI, ovo treba da se cita posle citanja Hikmanovih Avendzersa i Novih Avendzersa, da bi imalo pravi impakt i da bi se zaista uzivalo u tome. Uz to, Dark Nights Metal je meni fenomenalan ivent u kojem Snajder postaje novi Grant Morison, sa ludackim konceptima i pricom koja ima dobar pocetak, sredinu i kraj. Ima i nekih dobrih iventova ukoliko volis Iks-Mene, ali samo ako ih pratis...U principu, uvek je problem sa iventom koliko si upoznat sa univerzumom, sta i koliko pratis, i da li su ti poznate ove ili one stvari... Ukoliko uzmes ivent serijal i krenes da citas, a da ti je malo toga iz proslosti likova ili dogadjaja jasno, to je kao da pokusavas da naucis neki novi jezik za tri dana.

Ljudi upravo Hikmana porede sa Morisonom, budući da su svi njegovi radovi za Marvel konceptualno povezani, i rađeni pod uticajem Kriza beskrajnih Zemalja. Ali nikad nisam našao vremena da čitam sve to...  :cry:

Demon u srebrnom staklu je u međuvremenu još dvaput objavljen kod nas. U Marketprintovom Konanu Simerijancu, na žalost u nastavcima, i u Makondovom Divljem maču Atlantide 2, na žalost u smanjenom formatu.  :cry:

Objavio ga je i Dark Horse u antologiji Savage Sword of Kull.

Čitam ovih dana i neke ranije epizode Kula koje je crtala Marie Severin, ponekad uz bratovu pomoć.

Svakako mi ovo ne spada u omiljene stvari, ali pričali smo o Marku Silvestriju na drugoj temi, pa evo male demonstracije!


Tokom 2014, Greg Burgas je na Comic Book Resources imao dnevnu kolumnu "Godina umetnika". Svakog dana se bavio analizom crteža u nekom stripu, i 5 dana u septembru je posvetio Silvestriju i raznim fazama njegovog rada. Evo linkova za pojedinačne analize: 1 (https://www.cbr.com/year-of-the-artist-day-262-marc-silvestri-part-1-house-of-mystery-292-and-king-conan-13/), 2 (https://www.cbr.com/year-of-the-artist-day-263-marc-silvestri-part-2-web-of-spider-man-22/), 3 (https://www.cbr.com/year-of-the-artist-day-264-marc-silvestri-part-3-uncanny-x-men-218-and-255-and-cyberforce-1/), 4 (https://www.cbr.com/year-of-the-artist-day-265-marc-silvestri-part-4-x-men-154/), i 5 (https://www.cbr.com/year-of-the-artist-day-266-marc-silvestri-part-5-incredible-hulk-1/).

Ranija faza: King Conan #13, Web of Spider-Man #22, i Uncanny X-Men #224:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fn62ng7.jpg&hash=696662b63652617b9f23e7bc9482a952ef52c871)  (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Fnx6tlk.jpg&hash=bde9d5bc80cc50fb55032c9b7d94fcc2f03e2047)  (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fnlwuma.jpg&hash=945e52e0ce2d1cafd366b47440b44e9fdff0f1a9)


Podsetimo se da je Silvestri dosta crtao Konana rano u svojoj karijeri - kralja Konana, konkretno.

Burgas se bavio Novim Iks-ljudima #154 - što je poslednja Silvestrijeva epizoda iz Morisonovog perioda, a ja sam uzeo primer iz #151, što je njegova prva epizoda. To je bilo 2004, ali pre toga je primer iz 1993, iz vremena kada je Silvestri sa prijateljima i kolegama osnovao kompaniju Image - strip Cyberforce #1 (kasniji, duži serijal, ne stariji, mini-). A posle Novih Iks-ljudi je primer iz 2011, Incredible Hulk #1, koji je pisao Jason Aaron. Kao što Burgas kaže, iako je razlika između Cyberforce-a i Hulka gotovo 20 godina, Silvestrijev stil se nije mnogo izmenio. Izmenila se tehnologija. I, na svakom od ovih primera je drugi tušer, što takođe utiče na ukupni izgled. No, kad sve to uzmemo u obzir, mislim da je Silvestrijev "moderni" stil prekomplikovan i ima suviše nepotrebnih poteza i crtica. Ali, nemojmo zaboraviti ni da se on tokom poslednjih godina uglavnom bavio menadžmentom, a crtanjem samo povremeno.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2i09apt.jpg&hash=d569192f98959d6e2887a65e2d1dfc92ba97099d)  (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2metkpd.jpg&hash=88756b53c9c0a1854cab1d6687097e329e72871a)  (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2n09cp2.jpg&hash=88fc167e663e28cca1eda8d0f75cee3ad8cc04a7)

Šta ne valja u ovoj gore prikazanoj tabli iz Cyberforce-a (treća otpozadi)? Način na koji "kamera" prati akciju je toliko neintuitivan da zaključujem da Silvestrija nije bilo briga za suptilnije detalje sekvencijalnog pripovedanja. Posmatramo likove iz profila i u 3. i u 4. kadru, ali se strana promenila   :?  Ako sam nešto naučio čitajući japanske stripove, to je da levo ne postaje u sledećem kadru desno bez ikakvog razloga. Pogotovo ne kada crtač želi da naglasi silinu udarca ili inerciju. Evo kako je to radio Frenk Miler, 12 godina ranije, kada to još nije bio sastavni deo vizuelne gramatike u američkom stripu:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Ffuygxj.jpg&hash=4a2f3f77f58ab21c3c36fc1afafe959d8302abd5)
(Daredevil #171)

Na kraju sam iskoristio Silvestrija da bih došao do Milera.  :lol:

U Americi je sredinom 60-ih kompanija Warren pokrenula par crno-belih časopisa, koji su se prigodno zvali Creepy i Eerie. Taj format i nedostatak drugih boja su omogućavali da se izbegne nemilosrdni Comics Code, i zato su ti časopisi dali američkom stripu tog vremena neke od najmračnijih priča.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2Fw6pg0x.jpg&hash=81beacd66ede65e5abb8a05e6fcb0cecef03217c)


Ovaj kadar sam prepoznao dok sam listao Eerie #6 (Dark Horse je izdao celokupni katalog tog časopisa u trejdovima zvanim Eerie Archives), bez potrebe da gledam u spisak autora. Kao što bi svako ko je čitao ranog - najranijeg - Doktora Strejndža. Stiv Ditko, nepogrešivo. Kratku priču koja se zove "Deep Ruby" je kompetentno napisao Arči Gudvin, ali ono što je izdvaja iz okolnih je Ditkov crtež. Niko drugi nije crtao u stripu takve apstraktne fantazmagorije, koje plene neobičnošću čak i danas. Ovo je bilo ubrzo posle njegove saradnje sa Stenom Lijem na Spajdermenu i Čudnim pričama (Strange Tales), gde se kalio na sličnom materijalu sa Dormamuom i Mračnom dimenzijom (i Morom i Carstvom snova, još ranije).

Velike stvari radite sa ovim topikom, druže R.
Ja nemam vremena ovih dana za neka pisanja, ali imam vremena da kažem da je aktuelni Weapon X serijal kroz razna lutanja sa raznim crtačima, u ovom trenutku (to jest u tekućoj priči) imao sreće da ga crta Yıldıray Çınar. Ovaj sjajni Turčin ima već dosta kilometraže u DC-ju (radio je Teen Titans, Legion of Super Heroes, Fury of Firestorm i svašta drugo) a u Marvelu je crtao samo Taylorov Superior Iron Man. No, na Weapon X je pokazao koliko je dobar u smislu da savršeno prikazuje komediju koju Pak i Van Lente pišu, a akcione scene su mu ludački dinamične i istovremeno obiluju humorom. 

Ove tri table su iz broja 22, idu redom i prikazuju borbu koja nastupa kada Weapon X dolaze da oslobode Monet iz kandži nekog sumnjivog kulta, kada se pokaže da je ista (jedan od najmoćnijih mutanata) zapravo pod umnom kontrolom Mentalloa. Otud Sabretooth koji je u stvari najviše insistirao da je spasu (jer su nedavno imali... emotivnu vezu) prođe ovako kako vidimo na prvoj tabli. Na drugoj je Mystique kako se bori protiv čitave sobe privatnog obezbeđenja menjajući (ob)lik tako da zbunjuje protivnike - sjajno zamišljeno od strane scenarista i perfektno nacrtano od strane Çınara. Treća tabla prikazuje ulazak u borbu ostatka tima. Mislim, da ne znam ništa o ovom stripu, samo pomisao da Omega Red, Domino i Lady Deathstrike upadaju u sobu kroz zatvoren prozor, na motorima, bi me prilično uzbudila:

(https://i.imgur.com/8wOsZMD.jpg)

(https://i.imgur.com/PDO8NOq.jpg)

(https://i.imgur.com/xQIGuhj.jpg)

Sledeće tri table su iz narednog (za sada najnovijeg) broja i na njima se u borbu umešao Deadpool. Pak i Van Lente ga pišu odlično, koristeći činjenicu da je posle završne Dugganove priče na Deadpool serijalu (i onoga što je Bunn radio sa Deadpool Assassin kao i aktuelnog Deadpoola koga piše Skottie Young) legitimno ponovo koristiti Deadpoola kao skoro strejt negativca. Ovde je situacija prosta, iako je Deadpool manje-više ortak za velikim delom aktuelnih članova Weapon X - u Domino solo serijalu je praktično njen najbolji drug - ovde se, za pare, stavio na Mentallovu stranu. Naravno, očekujem da u sledećem broju Deadpool postane član Weapon X, pogotovo jer mu je Sabretooth ovde ponudio novac da pređe u njihov tabor, a ove tri table su urnebesno dinamične i prilično duhovite. Autori koriste činjenicu da su ovo uglavnom likovi koji su devedestih isplivali sa "X-treme" ugđajem Marvelovih stripova, kada se klalo, ubijalo i kasapilo, da humor usmere na prilično crnu stranu. Mislim, na prvoj tabli vidimo probadanje katanom, na drugoj vidimo Monet kojoj fali pola kose jer ju je Deadpool malo pre toga polio napalmom i zapalio a na trećoj sam Deadpool dobija frakturu kičme:

(https://i.imgur.com/yqJ8ggN.jpg)

(https://i.imgur.com/OOBgcj4.jpg)

(https://i.imgur.com/C6WaKSA.jpg)

A meni se jako dopada šta Jason Howard radi na Cemetery Beach. Vizuelna dimenzija stripa je u potpunosti njegov rad - olovka, tuš, boje... sve osim izgleda teksta. Postoji samo jedan veliki kadar (preko obe strane), i taj je potpuno zaslužio svoju veličinu.  :lol:


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F29bzx51.jpg&hash=178cf7e6d4ddbd71312c516f0971b6289d6f64e6)


Ovde se prvi put čitaocu prikazuje spoljašnost kolonije na nekoj (nepoznatoj) planeti. A sledeća tabla ide ranije, i siguran sam da bi mnogi crtači (pogotovo u superherojskom miljeu) kadar u kome otkrivamo lice ženskog saputnika crtali najmanje na pola table, ako ne i više.


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2zxo0i1.jpg&hash=1bc87df5b182448dc47fba0f48a4067c5d40441e)


Stilizacija ljudskih figura i lica je stvar ukusa, ali čitav strip je nacrtan vrlo ekonomično, i vrlo jasno - što je bitno jer ima dosta akcije.

Nisam još krenuo to da čitam, znajući Ellisa, prvi broj je samo prolog i pustiću da izađe nekoliko epizoda pre nego što se upustim.

Nego, ako je išta za očekivati, onda je za očekivati da ja na ovaj topik kačim table koje je crtao Ross Andru, radeći Spajdermena sa Gerryjem Conwayjem. Meni je ovo omiljeni period Spajdermena, delom naravno, jer su to epizode koje su kod nas izlazile u Eks Almanahu a ja ih čitao u osetljivom životnom dobu, delom jer su - pa, izvanredne. I Conway i Wein su posle Stana Leeja pisali odličnog Spajdermena i mada se danas često pominju Stern i David kao autori jakih perioda u životu ovog superheroja - ne bez dobrog razloga - za vreme Conwayja i Weina se dogodilo mnogo stvari koje su danas apsolutno ključne za identitet ovog lika i stripa - od smrti Gwen Stacy i Normana Osborna preko uspostavljanja Mary Jane kao THE žene za Spajdermena, pa do celog zamešateljstva sa kloniranjem.

Donje table i jesu iz prve, originalne klon-sage (ne zaboravimo da je još  prošle godine Slott imao čitav događaj vezan za kloniranje) i meni je to u samom vrhu američkog superherojskog stripa. Conway je pisao izvrsnim palp tonom koji je zaoštrio stil koji je (ceo Marvel) nasledio od Leeja, a Andru je crtao... Pa, već sam rekao, iako je Romita Senior za mnoge onaj crtač koji je (posle utemeljujućeg Ditkovog rada) definisao Spajdermena za mejnstrim publiku, Andru koji je posle Romite bio redovan crtač na Amazingu je taj koji je malo smanjio Romitin "Doktor Kilder sa superherojima" sapunski pristup (koji ja neizmerno volim, da ne bude zabune), zadržao izvrsnu čistotu, plemenitu lepotu akcije, a dodao elemente totemskog koji će tri decenije kasnije biti eksploatisani od strane JMS-a. Šakal je, naravno, Andruov dizajn i ono kako je crtan poslednjih godina me nije impresioniralo (pogotovo prošlogodišnji bejt end svič sa Benom Rajlijem), ali ono kako ga je Andru crtao - to je naprosto perverzno. No, pre toga, par tabli iz broja 139. Ovo je meni DEFINICIJA Spajdermena (i zato toliko i volim da igram igre u kojima sam Spajdermen) - moćna, vitka figura koja elegantno primiče nebom Menhetna, zabavljena svojim mislima a opet posvećena čuvanju svog grada. Mnogi su i pre i posle Andrua crtali Spajdermena kao mršavijeg, izduženijeg, i izuvijanog, naglašavajući čudne poze koje su posledica njegove promenjene fiziologije (Ditko, McFarlane, pa i Bagley, naravno), ali Andru je toliko uživao u atletskoj lepoti ovog lika da kod njega toga praktično nije bilo. On je samo malo izdužio figuru u odnosu na Romitin rad i dobili smo... savršenstvo:


(https://i.imgur.com/Yzehxn6.jpg)

(https://i.imgur.com/5Tpvibp.jpg)

Pomenuti totemski elementi u narednom broju: Grizli i Šakal. Ovo nije prvo pojavljivanje Šakala u Amazingu, ali... kakav karakter ova slika emanira! Andru je, kao što vidimo, običavao da epizode započne spleš stranicom i moram da kažem da mi to danas nedostaje:

(https://i.imgur.com/tvkDAca.jpg)

Dalje, broj 145 i ponovo za mene savršena simbioza Conwayjevog teksta i Andruovog crteža. Kada pomislim na Spajdermena, vidim ovu tablu, a tekst, u srpskom prevodu, i danas znam napamet:

(https://i.imgur.com/pY0LKmD.jpg)

Na prethodnoj tabli se, na dnu, vidi i kako Mac Gargan izlazi iz zatvora i u ovom i sledećem broju, on je glavni negativac. Andruov crtež borbi Spajdermena i Scorpiona je meni i dalje udžbenički primer kako se crta superherojska akcija. Iz ovoga je izraslo sve što danas smatramo dobrim u akcionom stripu - videti mnoge akcione scene koje je napisao Warren Ellis između ostalog, ali i Millera - samo što je Andru svemu davao jedan savršeni tehnički premaz odozgo Videti, recimo, iz broja 146, tablu na kojoj nemamo "kinematski" dekompresovanu akciju gde potezi teku jedan iz drugog, već naprotiv, kinematske rezove, praktično polaroide najvažnijih trenutaka borbe, a ono između njih nije dovoljno bitno da bi se crtalo. Andru "filmski" ugođaj postiže naginjanjem ugla gledanja, i izlascima iz okvira panela, ali sa toliko odmerenosti i ukusa da bih ja neke od današnjih crtača koji ne umeju da nacrtaju normalan panel sa paralelnim ivicama terao da ovo proučavaju svakog dana i vide da sva njihova krivljenja "kamere" i čudni rakursi posle određene tačke prelaze u manirizam i zamaraju. Andru je postigao savršen balans:

(https://i.imgur.com/ygRZVju.jpg)

Konačno, tri strane koje idu za redom iz broja 147, u kome je glavni protivnik Tarantula. Već sam kačio naslovnu stranu ovog broja na drugi topik a ovo unutra je... opet čisto savršenstvo. Na prvoj tabli imamo izvrsno i ekonomično nacrtanu scenu privremenog gubljenja razuma: Peter Parker je susreo Gwen Stacy iako je ona odavno mrtva i za njega je to, pred svega ostalog što mu se u životu događa, previše, pa ima psihotičnu epizodu usred grada. U njoj ga zatiču policajci koji pokušavaju da samo izvrše svoju dužnost u gradu kojim su počeli da caruju maskirani ludci, a onda na scenu ulazi Tarantula, podlo, s leđa, pokazujući kakav je karakter. Iako deluje da je, fizički spreman i beskrupulozan kakav jeste, on ozbiljna opasnost za Spajdermena, treći panel, spleš stranica nacrtana u "slow motionu" je jedan od najlepših primera dominantnosti pozitivca u superherojskom stripu ikada:

(https://i.imgur.com/RjaoVEn.jpg)

(https://i.imgur.com/a4PRiV0.jpg)

(https://i.imgur.com/WfjrUq1.jpg)

Sećam se te epizode sa Tarantulom, iz Eksa.


Odličan prikaz. Krupni kadar na kome vidimo Spajdermena dok skače, ali s pogledom odozgo (4. tabla), je praktično ikoničan.

Da, za mene je to praktično kako ja uvek vidim Spajdermena.  :lol: Plus, ovo su digitalna reizdanja ovih epizoda pa je kolor osvežen, te izgledaju lepo ovako na ekranu. Mi smo to u Eksu imali samo crno-belo ali opet, dobro je to izgledalo. Andru je veliki.

Kako se nebo baš namrštilo na nas, pomislih da je pravi trenutak da okačimo ovde još par Galovih osunčanih pustinjskih tabli.


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.zaslike.com%2Ffiles%2Fyccrj8lbgv2h06tqsbe.jpg&hash=2110136139a163dd4c4b7467053231a615fe8471)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.zaslike.com%2Ffiles%2F4y6lgh2w24rxczuhhcze.jpg&hash=38fc02fe25e8fa82cbf11daa81504c0e85a5507d)


A mogu i one s noćnim prizorima, Gal je sve crtao carski.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.zaslike.com%2Ffiles%2Frwyoaf1a0evft9usg0hv.jpg&hash=4f0b173f798a944bae5b88e991c1a7c8540c9b23)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.zaslike.com%2Ffiles%2Fat1fubgzwvoxpwrspsji.jpg&hash=f15a6ace61cf5a3692733debcfeda25857e156e7)

A ovo, iako nije tabla u okviru neke epizode, već dodatak na kraju American Flagg Special #1 i reklama za poseban mini-serijal/grafički roman, Time² (Time square), zaslužuje mesto ovde:


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2pt15e8.jpg&hash=77de464ec4a42bd8d1cdf5532d2af49e481a31d7)


Time² je džez-fantazija, priča magičnog realizma iz glave i olovke Hauarda Čejkina, objavljena krajem 80-ih, i njegovo najličnije delo, verovatno i najteže za razumevanje. Ali Čejkin je bio pionir u domenu kompozicije, posebno tokom 80-ih, i svakako ću povremeno prikazivati još njegovog rada.

Hmm, to nisam nikada čitao. Propust koji valja ispraviti.

Nego, moram još jednom da kažem koliko sam impresioniran DC-jem koji evo već 55 brojeva (plus dva godišnjaka) pušta Toma Kinga da piše Betmena onako kako on hoće i to je jedan, pa, s obzirom na to da se radi o velikoj korporaciji i o jednom od njenih najprepoznatljivijih IP-jeva, to je jedan veoma smeo eksperiment. King radi duboke zarone (kako rekoše u prevodu Goust in d šela) u likove, pogotovo u samog Betmena/ Brusa Vejna i većina priča nije o nekakvim čudnim novim pretnjama Gotamu i/ ili planeti već o tome šta je u stvari u srži motivacije Brusa Vejna da bude Betmen, je li Betmen njegovo spasenje ili njegova kletva. Bilo je tu i par priča koje jesu imale konvencionalniji zaplet (već pominjani The War of Jokes and Riddles) i to je takođe bilo briljantno, ali mislim da će se ova era Betmena pamtiti pre svega po tome koliko je King prilježno pristupio vivisekciji Betmenove ličnosti, uranjanjem u njegovu psihologiju i potragom za humanošću unutar kostima i maske koja, takva kakva je, ume da bude i grešna i ranjiva. Snyder se ovim nije bavio a Morrison pre njega jeste imao gestove u ovom smeru ali i njega je mnogo više zanimalo istraživanje mitologije koja je narasla oko Betmena nego arheološka potraga za čovekom zatrpanim ispod te mitologije.

Brojevi 51-53 su jedan od vrhunaca Kingovog rada do sada, klasični tretman priče koja se 90% događa za jednim stolom u sobi u kojoj porota odlučuje o tome je li Mr. Freeze kriv za zločin za koji ga je Betmen priveo policiji. Tvist je u tome što je jedan od porotnika Bruce Wayne koji se iz sve snbage trudi da dovede u pitanje Freezeovu krivicu. Mislim da je sa ovom pričom King napravio jedan od najelegantnijih portreta Brucea Waynea kao ljudskog bića koje istinski krvari kao i svi mi i koje, vrlo efektno, na kraju dana traži istu privilegiju i za Betmena. Neću da smaram, pročitajte sam, King je ovde najbolje ovladao tempom i sadržinom dijaloga, a crtač na ovim epizodama je uvek izvanredni Lee Weeks.

Weeks je rođen da radi noar intonirane stripove a priča koja se događa isključivo 1) noću i 2) u zatvorenim prostorijama duboko u utrobama zgrada, gde ljudi osciluju između ekstremnih, EKSTREMNIH emocija i potrebe da budu najracionalniji što je uopšte moguće jer odlučuju o nečijoj sudbini, takva priča je rođena da je on nacrta. King je, kako rekoh, ovladao tekstom više nego ikada do sada u Betmenu i postigao praktično zen ravnotežu koju je imao na Marvelovom Visionu pa Weeks ima mnogo prostora da priča kroz slike i čak i kada teksta ima srazmerno mnogo, King se trudi da on ne zaklanja crtež kako bi Weeks svojim fantastičnim osvetljenjem i izrazima lica likova ispričao barem isto toliko, a i više od teksta.

Prva tabla je iz prve epizode, i na njoj bez ikakvih reči dobijamo izvrstan uvid u raspoloženje Brucea Waynea dok provodi noć u hotelu u kome, kao član porote mora da bude tokom suđenja. Kontekst bi trebalo da je poznat ako ste pročitali broj 50, ali čak i ako niste, slike govore same za sebe:

(https://i.imgur.com/tq5osY7.jpg)

Onda tri table zaslepljujuće akcije. Betmen je priveo Mr. Freezea posle teške borbe ali mi borbu vidimo samo u flešbekovima, kroz priče trećih, jelte, lica i crtež reflektuje njihove stavove o tome kako je to moralo izgledati. Na prve dve table vidimo Betmena koji se suprotstavlja očigledno agresivnom Freezeu koji mu, čak, reklo bi se, nanosi bol a Betmen se, ipak, poput heroja, ne da:

(https://i.imgur.com/obZw3mH.jpg)

(https://i.imgur.com/geWBj5Z.jpg)

Na trećoj vidimo drugu perspektivu, Betmena poput nezaustavljivog predatora, sile prirode, praktično neumoljivog sadiste koji će priznanje iz osumnjičenog izvući pesnicama. Važno je reći da smo već u flešbeku videli da se to zaista i dogodilo, pa je na ovoj tabli bitno samo kako to izgleda iz perspektive nekog ko poznaje traumu i PTSD:

(https://i.imgur.com/q8HoySV.jpg)

Konačno izvrsna tabla na kojoj Wayne daje svoj pančlajn. Betmen nije bog. Bog vam dušu blagosilja milošću. Betmen udara ljude pesnicom u lice. King je ovim izazvao potpuno besmislenu raspravu na društvenim mrežama oko toga da li je Betmen ateista ili ne, iako je mnogo očigledniji komentar na to kako Betmenova ikonička persona tera ljude (i u našem svetu) da ga smatraju po definiciji nepogrešivim i kako je to na kraju dana opasno za jednu figuru (makar moralnog) autoriteta ali i za društvo koje žudi da ima takve figure. Ukratko, možete Kinga isterati iz Marvela, ali Marvel ne možete tako lako isterati iz Kinga, a Weeks je tu da ovom tekstu da najbolju moguću pozornicu da na njoj zaigra:

(https://i.imgur.com/EZqz8d9.jpg)

Lepo ovo izgleda.

Ali, nemam nameru da čitam Betmena, za sada. Čak ni Kingovog. Ono što imam nameru da čitam je Mister Miracle. Prvo mora da se završi.

Mister Miraclea ima mnogo manje, on se valjda završava dvanaestom epizodom (ili sam ja to sanjao?). A Betmen ima 55 epizoda ali se jako brzo čita, King uobičajeno svoje stripove ne opterećuje sa mnogo teksta a uglavnom su crtači jako dobri i to veoma glatko ide.

Da, 12. epizoda Mister Miracle-a bi trebalo da izađe uskoro.

Biće vremena i za Betmena. Ali ne još, jer nisam posebno vezan za lika. Volim Gotam i njegovu galeriju ludih likova, i Betmen mi je bolji (kao priča) što je bliži svojim detektivsko-gotskim korenima. Suprotno tome, što je bliži galaktičkim pretnjama, kosmičkim avanturama, i Ligi pravde, sve mi je neuverljiviji.

Junak koji mu je sličan po mnogo čemu je svakako The Shadow.

Senka.

A, dok je izlazio Milerov Povratak Mračnog viteza, Čejkin je pisao i crtao The Shadow.

Takođe mini-serijal u 4 sveske. Takođe za DC. Takođe redefinisanje lika. Takođe palp i noar senzibilitet. Takođe mnogo eksplicitno prikazanog nasilja. Izlazili su u isto vreme (1986.), s tim da Senka ima početnu prednost od nekih 20 dana. Bilo bi lepo napraviti neko dublje poređenje, ali ja nisam trenutno sposoban za tako nešto. Čitav ovaj mini-serijal je naknadno objavljen kao trejd, i skoro ga je izdao i Dynamite - koji sada drži licencu - pod nazivom Blood and Judgment.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Fdlje3t.jpg&hash=2ad77baaa1c9a52eefdcb6e3d011a06ec5a6a03a)     (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fmbjuc4.jpg&hash=9778a78c76ae62172357b99d5815a2b651070dde)

Dve odvojene table iz prve epizode, sa primerima nasilja. Ovde neću da pišem o ukupnim umetničkim dometima serijala, ali ću ukazati da ovo nije lako štivo. Jedno čitanje nije dovoljno. Čejkinova Senka nije za plašljive - ne mislim na eksplicitnost (iako i tu važi slično), već na kompleksnost. Poređenje sa Morisonom ne bi odvelo nigde, jer ovo je drugačija vrsta kompleksnosti. (Koja zapravo nastaje iz načina pripovedanja, ali svejedno.) Postmodernističke upadice, asocijacije, i aluzije možete razumeti ili ne, ali od toga vam ne zavisi razumevanje osnovnog "teksta". Ovde ste ubačeni u sred žive, realne scene, i ne biste razumeli šta se događa uopšte, osim ako ne otvorite širom oči, načuljite uši, i učite se strpljenju.

Elem, obratite pažnju na balone i zvučne efekte u prva dva kadra na drugoj tabli. To je lepo vizuelno rešenje za reči koje sagovornik nije čuo. Čejkin je inače obično radio sa čovekom zvanim Ken Bruzenak, koji je, zajedno sa Džonom Vorkmanom i Tomom Orzekovskim, bio jedan od najboljih ispisivača, onih koji su umeli primetno da utiču na krajnji izgled čitavog stripa.

The Dark Knight returned.

But The Shadow knows.

Ako ovo ne može da ublaži stav druga neomedjenog povodom Džona Romite Džuniora, ništa ne može   :lol: :lol: :

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2w32tdw.jpg&hash=8ff65f1af3d95fcd56863594d02a02f60cfd238c)

i, kada se okrene list, sledi

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F219tpx3.jpg&hash=a4822fcade2e34a06add91a1cf3d831514a0ff73)

Iz Thor-a, volume 2, #4, 1998. Pisao Den Džurgens, tuširao Klaus Dženson. (Hm... koliko "DŽ"-ova u imenima!)

Nisam veliki fan načina na koji je JRJ crtao ljude u ovom periodu, ali ovde je pokazao maštu (pa makar i preuzeo neka grafička rešenja odnekud).

Da pišemo onda da ništa ne može.  :lol:

Quote from: neomedjeni on 27-09-2018, 16:21:20
Da pišemo onda da ništa ne može.  :lol:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F30ag7jq.jpg&hash=48b94832aed4698e8f51d0bbc0873bf46d127ecf)




Dobro, kad smo to apsolvirali, evo malo humora koji probija četvrti zid (u čemu su Japanci uvek bili majstori):

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fzjv1hl.jpg&hash=73a84a30fa90d18d275bd0774b88c735d6f009ba)    (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fb65x13.jpg&hash=cf278c7c851e79e8c8e86e15df91cb0d60beb9ba)


Ovo je, zapravo, iz The Unbelievable Gwenpool #17, Marvelovog serijala koji je crtao par japanskih crtačica poznat kao Gurihiru. Ili možda samo jedna od njih dve. A pošto je tekst...takav kakav je  :lol: , vredi pomenuti da ga je pisao Christopher Hastings.

Za kraj ovog dana malo Savage Dragon-a. To je naslov koji je Erik Larsen započeo 1993. i traje do dana današnjeg. Zapravo, postojao je i mini-serijal pre ovog tekućeg. Ton se donekle promenio, iako je nivo (ne)ukusa ostao sličan.  :lol:   Ali Larsen radi ono što voli, i - što je posebno bitno - što ume, i nećemo se zamarati sitničarenjem.


Nekoć je serijal bio pun krvi, prosutih utroba ili mozgova, i nasilja. Iz broja 1, 1993:


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2u786r8.jpg&hash=fd37c07ba2f24b9d7be771b5776777cb89c372b7)     (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F16bj95j.jpg&hash=fc6a2063b0ce2716ee7fb326c62ec808bb157ee0)




Danas su tu golotinja i neke druge prosute stvari. Iz broja 230, 2017:


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2lw9kjt.jpg&hash=27b3023ccc84782fff463ffdb5e6f5e09ba832cb)     (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F5loqjd.jpg&hash=a24a6e1e63634d4b31c9d45154a0e002672b83e4)


Još uvek smatram Larsena jednim od najtalentovanijih crtača svoje generacije, ne po preciznosti crteža i reprezentacije ljudske figure, ali svakako po imaginaciji i sposobnosti da postavi i realizuje scenu, što mi je jednako bitna stavka u vrednovanju nečijeg rada. Treba li naglašavati da je sve ovo prikazano on takođe pisao i tuširao?

Quote from: ridiculus on 27-09-2018, 18:59:30

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F30ag7jq.jpg&hash=48b94832aed4698e8f51d0bbc0873bf46d127ecf)

Dobro, šalio sam se malo, naravno da i u opusu Romite mlađeg ima stvari vrednih zagledanja. Ali generalno, njegov stil mom oku nimalo ne godi i ne mili mi se da čitam stripove na kojima je služio kao crtač. Nadam se da zbog toga neću biti izopšten iz partije.  :lol:


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi55.photobucket.com%2Falbums%2Fg127%2Fpjerooo%2FDW%2520razno%2Fmoeb2_zps5c33d93d.jpg&hash=5593824e32031f3039f484298fbb328c3a8e9b25)

Opušteno uživajte u zaobilaženju Romite Mlađeg, druže neomedjeni! Ne sećam se da su ga u Partiji ikad smatrali za Kanon. Ne spada ni u moj lični kanon, iako volim neke njegove radove. Međutim, njegov stil se prilično menjao tokom vremena, i Amazing Spider-Man iz ranih 80-ih nije isto što i Eternals 20 i nešto godina kasnije.


Iako zapravo nemam nikakav "kanon", evo liste crtača čije radove overavam bez razmišljanja, složenih najviše prema hronologiji, a ne nekom subjektivnom vrednovanju. Samo američki strip - za Evropljane bih morao da razmislim pošteno (Druillet, Moebius, i Schuiten sigurno).


- Jack Kirby
- Steve Ditko
- Walter Simonson
- Howard Chaykin
- Frank Miller
- Bill Sienkiewicz
- Arthur Adams
- Mike Mignola
- Stan Sakai
- Erik Larsen
- Guy Davis
- Frank Quitely


A blizu su i:


- Carl Barks/Don Rosa
- Jim Steranko
- Marie Severin
- Michael Kaluta
- Bernie Wrightson
- George Perez
- Colleen Doran
- Rafael Albuquerque
- Stuart Immonen
- Tom Scioli
- Sana Takeda


koje poznajem u manjoj meri, ili su (za mene) relativno novi.


Ovo je sve što mogu da se setim u ovom trenutku, ali ne isključujem da sam nekog zaboravio, ako nisam bio u kontaktu sa radom dovoljno dugo ili dovoljno skoro.

Quote from: ridiculus on 28-09-2018, 10:45:51
za Evropljane bih morao da razmislim pošteno

Quote from: ridiculus on 28-09-2018, 10:45:51Don Rosa

A-HA!!!!!!!!!!!!!!  :lol: :lol: :lol: :lol: :lol:

Edit: Šalim se, rođen u Kentakiju, mada sam ga ja uvek intimno smatrao za Italijana.

Pa, dobro, i Quitely je Škot, ali ja ga znam preko stripova radjenih za američko tržište, pa sam se po tome merio.

Fakat. Plus, toliko Britanaca, Filipinaca, Južnoamerikanaca (Frusin, Risso...) pa i Jugovića danas crta za američke izdavače da se i ja vodim kriterijumom da je "američki" crtač ako tamo dosta objavljuje. Evo, Gera je, recimo danas legitimno američki crtač.  :lol:

Eto, sad kad si pomenuo Filipince, setio sam se Aleksa Ninja, koji je trebalo da bude na onoj drugoj mojoj listi.  :cry:

Naravno, i Whilce Portacio!

Šalim se, ali s druge strane Leinil Francis Yu je svakako u jednom periodu mog života bio na takvoj listi.

Liste su nezahvalna rabota, ali već smo zaključili na nekoj temi da su osnov civilizacije!

Portacia se ne sećam... Mislim, znam da je jedan od osnivača Image-a, ali ne sećam ga se kao crtača.

Alfredo Alcala bi mogao da se tu nađe, ali ja ga više poznajem kao tušera. Iako je i tako dao Konanu snažan pečat.

Da, i ja Alcalu doživljavam prevashodno kao tušera (koji je blistao na Konanu i, naravno, Hulku) mada je on dosta radio i olovke.

Portacio je meni bio toliko intenzivno odan Imageovom kućnom stilu sa početka Imageovog izdavanja da sam ga ja praktično doživljavao kao parodiju. Wetworks mi je bio impresivan ali istovremeno i bizarno odbojan, kao Rob Liefeld na steroidima. Ili... na još više steroida. Videti na primer:

http://inbeonmag.com/wp-content/uploads/2017/02/a495edfcac82eb347ba17b001675fe59.jpg

A lepo kažu da je zaborav blaženstvo!  :cry:


Samo da se ogradim za Frenka Milera. Chris i Matt sa War Rocket Ajax su voleli da se šale i pominju kako je John Byrne oko 1995. otplovio u zalazak sunca i više se za njega nije čulo. Za Milera su rekli nešto slično, ali manje slikovito i postavili trenutak nešto ranije. Ja bih mu ipak dao fore do 2000, ili, kao što neki misle, do čuvenog 11. septembra. Nije da ne obraćam pažnju i dan danas kad objavi nešto, ali mi je daleko od prioriteta.


Mada takve vremenske granice važe i za neke druge crtače, poput Ditka.

Moje sveto trojstvo devedesetih americkog stripa, (ne racunajuci Dzim Lija koji je bog otac), recimo, jesu Dzo Madureira (jedan od prvih crtaca kod kojih se osecao jaki utica mangi), Kris Bachalo (uzasno nekarakteristican crtacki stil za superheroje, ali tako jebeno kul) i upravo Dzon Romita Mladji. Romitin Paniser u prvih nekoliko brojeva Punisher War Zone-a mi je toliko nenadjebiv da nemam reci.

Imao sam veliku srecu da sam tih nakaznih godina u Srbiji bio pretplacen na gomilu Marvelovih stripova, koji su mi, uprkos sankcijama, stizali postom - i to mesecne sveske, i dalje ih cuvam u kesicama - tako da sam iz prve ruke prisustvovao toj velikoj crtackoj promeni koja je pocela negde u prvoj polovini devedesetih. I pre toga je bilo ekscesa, ali nisu bili toliko deo mejnstrima kao tada.

Cini mi se da je redovni DC u tom crtackom pogledu malo kaskao za Marvelom. Na DC stripove nisam bio pretplacen, ali su iz nekog bizarnog razloga stizali redovno u jednu mali, skrivenu, knjizaru dole u Sremskoj, u onom trznom centru, pa sam ih tamo nabavljao.

Tom Šioli ili Meri Severin?

Neka bude Šioli ovaj put, iako je već jednom bio ovde. Severin je preminula pre mesec dana i želeo bih da joj posvetim više pažnje - više nego što mi umor i multitasking trenutno dozvoljavaju.

Šioli je karakterističan po nekoliko stvari:
1. Stilom podseća na Kirbija, koji mu je idol.
2. Priče su apsurdne, ali u tome jeste draž.
3. S pravom smatra da su ljudi danas navikli na obilje nepovezanih informacija, usled izloženosti internetu i video-igrama, i tako organizuje svoje table, koje često pršte od informacija;
4. Sve faze kreacije (obično) radi sam, računajući i crtanje u nekoliko slojeva. Jedan sloj crteža su raznobojne krede.

Evo, na primeru Super Powers možete videti koliko to lepo izgleda. Ovaj donji kadar na prvoj tabli mi je prelep! A to je priča u nastavcima koja je izlazila pre nekoliko godina kao dodatak za Cave Carson Has a Cybernetic Eye (izdavač: DC, što se vidi iz priloženog):

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fes7pz4.jpg&hash=b0a678512e957aa987029edd702e33de8b2375d8)   (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fj9y5fl.jpg&hash=e46b34a0015c543850381028d28b2c7899ad195a)

Marie Severin je među najzapostavljenijim Marvelovim crtačima ikada. Naravno, posle njene skorašnje smrti, čućete istu misao na mnogim mestima, ali nekad je bilo drugačije. Koliko puta se pominjala na ovom forumu ili drugim domaćim o stripu (stripovi.com, Darkwood)? Uštedeću vam trud: može se ukupno predstaviti prstima obe šake, ako odbacite ove moje postove o njoj.


Njena karijera nije bila posebno produktivna, u smislu koji nas ovde zanima, pošto je uglavnom radila kao kolorista ili tušer, još od starih dana kompanije EC. Međutim, krajem 60-ih i početkom 70-ih godina 20. veka je nacrtala neke izuzetno inspirišuće radove za Marvel, i to je ono što sledi. Otprilike jedna decenija kvalitetnog rada.


Prvo, Strange Tales (#154, 156):


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F4to60g.jpg&hash=28038d02eed37f9270473dc06f130761b8b55e8c)  (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F9ibgw8.jpg&hash=39868e4397c0ff412c40c74df9e40111015a2d8c)


Ovde se lepo vidi glavni adut, takoreći. Jedan prezenter na YouTube-u je rekao kako vidi uticaj zlatnog doba američkog stripa u njenom crtežu, u načinu kako crta figure i poze. Ako se misli na superherojski strip, moje znanje o tom periodu je vrlo skromno, pa ne bih mogao da komentarišem. Međutim, i pre nego što sam čuo to poređenje, imao sam jasan osećaj da me Merin crtež ovde (i u Kulu) podseća na Fosterovog Princa Valijanta. Osim toga, ove Čudne priče su iz vremena kada je Gospodar prstenova doživljavao neviđenu popularnost, i možda nije čudno što ona Umarin zamak crta kao Sauronov Barad-dur. (Nisam svestan kakve su bile ilustracije za roman u to vreme, ali ovo na slici je praktično i verzija iz Džeksonovog filma, malo jednostavnija.)


Drugo, Not Brand Echh (#7):


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F294gtc9.jpg&hash=42c507298ede4e4b23a339841421cdfd774a50ac)


Ovo je nešto sasvim drugačije. Marvelov satirični časopis (https://en.wikipedia.org/wiki/Not_Brand_Echh) iz kasnih 60-ih, koji nije štedeo ni njihove likove, ni one iz Protivničke kompanije. Svaka sveska je sadržala nekoliko kratkih priča, i Meri je radila na svakom izdanju, računajući naslovne strane. Ovo je iz epizode o Supermenu iliti Stupormenu, koju je ona crtala. U stranicama tog serijala vidim preteču radova Akire Torijame, 15 godina kasnije. (Ima ovde zaista smešnih scena; recimo, Lijeva i Kirbijeva priča o Srebrnom Letaču i Doktoru Dumu, u kojoj Dum šapatom kaže svom slugi, posle neuspele akcije dotičnog, "Report to the torture chamber".)


Treće, Kull The Conqueror:


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fqx6ptu.jpg&hash=9d6ac6af7d988a2e3511c328c85bceaf80caffdd)  (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2881hti.jpg&hash=58a600bb158120e6b7b23f7d51e28818bf4a6758)


Dve susedne table, i, dok Meri blista na njima, Roj Tomas je mogao biti suptilniji, pogotovo na dnu druge table. To su oni čuveni (pre)opisi iz ranijih doba stripa, o kojima se danas često priča. Međutim, vidite kako na dnu prve table nema toga? Zato što je scena zahtevala tišinu, čak i od naratora. Problem je bio što su ljudi kao Tomas, Klermont, ili Gerber* voleli "zvuk" sopstvenog glasa, i zato su se raspisivali  naširoko i nadugačko. Dobra stvar je barem što je Tomas (i ovi drugi pomenuti, jašta) umeo da piše i da pogodi ton i rečnik za takav materijal, pa su meni zato ovi radovi još uvek čitljivi. Ovo gore je iz Kula Osvajača #2, epizoda koja prikazuje temu koja se često sreće u stripovima (i drugde): kraljevstvom (ili svetom) ne vladaju oni za koje mislimo na vladaju. Hauardova i Tomasova varijacija je bila u činjenici da su pravi vladari neljudski i neprijateljski nastrojeni, ali malobrojni, pa im održavanje statusa quo odgovara.


Na Kulu je tušer bio njen stariji brat Džon. Sve ostalo primere ovde je tuširala sama, kao i bojila. O njenom bojenju bi se mogla otvoriti posebna tema, ali nisam kompetentan za tu oblast. Valja reći i da je ona prva crtala Srebrnog letača posle Kirbija, u Tales to Astonish.




*ali bilo je scenarista koji su umeli da se uzdrže i puste crtača da iskaže što se iskazati može; Arči Gudvin je dobar primer

Starstruck.

Taj naslov gotovo da ima očigledan smisao. To je ono što čitalac oseća dok pokušava da protumači strip. :lol:  Strip od koga je zaista teško, ako ne i nemoguće, pronaći hermetičniji u istoriji američkog ogranka tog medija. Ali je zato bilo gotovo isto toliko teško pronaći neki koji izgleda lepše.

Ne umem na ovom ograničenom prostoru, i sa malo slobodnog vremena da objasnim šta Starstruck jeste. Naučnofantastični žanr, svakako. Mnogo ženskih likova, takođe. Pisala ga je Elaine Lee, ali nikad napisala, pošto se i ne završava. Izlazio je malo u Heavy Metalu, malo kao Marvelov grafički roman, malo u Marvelovoj biblioteci Epic, malo kao izdanje Dark Horse-a, malo kao izdanje IDW-a - stalno se menjajući, stalno se dopunjavajući. Nisam siguran ni da je u pitanju konsistentan narativ, pošto sam pročitao samo par Epic-ovih svezaka (1985-86).

Crtač, i razlog zbog kojeg sam sve to ispričao, je Michael William Kaluta. U svetu crtača stripova (ili bilo kom svetu, zaista), jedini ljudi koje ću makar i u šali ili hiperboli da nazovem "bogovima" su ljudi koji ili nisu među živima ili su vrlo stari. E pa, Kaluta je jedan od njih.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F250s3v7.jpg&hash=f4195a693f2b19daf590a67cf207c75466039b68)   (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fvv19d.jpg&hash=89ec6317cae8364de836f95b0c2b9da3d2181475)


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F29fs1as.jpg&hash=038ea22136ed8e7d3752d8257682db303ee77aea)  (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F142rhx1.jpg&hash=9d2443b86ce0a26cd153e87e0044f24436d48b40)


Ovaj kolaž "života posmatranog kroz medije" liči na Čejkinove radove, i napravljen je u vreme kada su ovi bili najaktuelniji (posebno American Flagg!). Kaluta je inače poznat kao neko ko ume izuzetno dobro da kopira stilove, i možemo videti i sličnost sa Mebijusom na mnogim tablama ovog stripa. No svejedno, mislim da su mu radovi uvek dovoljno prepoznatljivi.


Izdanje za Epic ima i rečnik pojmova na krajevima svezaka, koji stvara dodatne slojeve fiktivne sociologije i ekonomije više nego što pomaže dešifrovanju priče. Ako ta uopšte postoji.  xnerd

Quote from: ridiculus on 08-10-2018, 20:42:42


Ovaj kolaž "života posmatranog kroz medije" liči na Čejkinove radove,

Uprvo sam to pomislio gledajući table. Nisam ovo čitao a Kalutin rad poznajem površno iz ponečeg što je radio za Marvel i DC. Na primer, iz serijala Carson of Venus koji je izlazio kao dopunski strip u magazinu Korak Son of Tarzan. Koraka je crtao Frank Thorne a pisao Joe Kubert, ali bogami i Carsona je radio ozbiljan tim jer je pored Kalute na grafičkim dužnostima, ovaj naučnofantastični palp urađen na osnovu Barouzovog Pirates of Venus, pisao Len Wein u naponu snage. Evo par tabli da se vidi da je Kaluta bio ozbiljan zanatlija (na putu da postane bog  :lol:  ):

(https://i.imgur.com/ihTHNDc.jpg)

(https://i.imgur.com/2NwJyXV.jpg)

(https://i.imgur.com/R83AfnG.jpg)

(https://i.imgur.com/NElRNxD.jpg)

Da, nisam čitao, ali dobro izgleda. Zainteresovao sam se za Kalutu još tokom 90-ih, kada sam, sa malim zakašnjenjem, video nekoliko njegovih naslovnica za Dragonlance. Sećam se kako sam se razočarao kada sam video da crtež u samom stripu nije bio ni izbliza toliko maštovit i egzotičan. Ako nađem te naslovnice, postaviću ih na odgovarajuću temu. A i radio je puno naslovnih strana za Kralja Konana. Mislim da ima mnogo više radova u domenu ilustracije nego stripa.

Da, mada, pregledajući njegovu wikipedija stranicu, ima tu i dosta strip tabli koje je uradio (recimo The Shadow iz 1972. pa onda House of Mystery i svašta još).

Evo da dam i malo originalnog doprinosa, a iz stripa koji nije star 45 godina i zapravo je aktuelan i trenutno izlazi  :lol:  Naime, Javier Rodriguez je španski ilustrator koji za Marvel radi većinom kolorisanje, ali ponekada i crta i tušira. Na novopokrenutom serijalu Exiles, koga piše Saladin Ahmed, Rodriguez je glavni crtač - a to u prevodu znači da je nacrtao prvih pet od osam do sada izašlih epizoda - i radio je olovku i tuš i ponegde kolor. I imamo zanimljiv fenomen da Rodriguez ne osvaja toliko ekspresivnošću ili anatomijom likova koliko agresivno dinamičnim kompozicijama čitavih stranica. Ovo je u skladu sa Ahmedovim scenarijom koji Exiles gura, skoro do pucanja, u smeru skoro čiste farse, to jest piše ga skoro kao What if... magazin, sa likovima koji ne samo da su iz paralelnih univerzuma nego su to vrlo ekscentrične verzije likova. Za sada Exiles ima šarma, mada ostaje da se vidi da li šala ostaje smešna i na duži period, ali Rodriguezov crtež maestralno prati Ahmedova tonalna skretanja od svečano namrštenih scena sa Unseenom koji sedi zarobljen na Mesecu i meditira, pa do psihodeličnih toboganskih vožnji paralelnih univerzuma poput onog iz koga dolazi Wolvie, predškolskoj deci namenjena verzija Wolverinea.

Ja inače nisam ljubitelj agresivno natrpanih stranica i gomila panela u panelima, ali Rodriguez ovo radi jako dobro, uspevajući da vodi oko čitaoca logičnim putem i dajući svemu jednu dinamičnu i komedijašku energiju koja ovaj strip izdvaja iz Marvelove aktuelne ponude. Stilski ovo je skoro kao da Mike Allred sarađuje sa... recimo Acom. Videti za kulminaciju ovog pristupa četvrtu tablu koja je iz četvrtog broja i predstavlja završni sukob između pirata koje predvodi Ben Grimm, koji je ovde Crnobradi gusar i trgovaca robljem, a u šta su se umešali i Exilesi. Ovakve table mene generalno teraju u očaj, ali kod Rodrigueza ovo uspeva da profunkcioniše iako on vrlo drsko krši temporalna pravila:

(https://i.imgur.com/dNAHuLC.jpg)

(https://i.imgur.com/B0e2hCK.jpg)

(https://i.imgur.com/swo2goD.jpg)

(https://i.imgur.com/uVOuhGm.jpg)

Zapravo, jako mi se sviđa hiperaktivnost ove poslednje, duple spleš table, iako i ja mislim da su ovi manji, umetnuti kadrovi nepotrebno zbunjujući. Setio sam se nekoliko primera dobre upotrebe slične tehnike.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F1z5nn0j.jpg&hash=5808534b133e7642f0a0f264cf431bda089579a3)  (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fr26on7.jpg&hash=9ef9b5c11c23092d35ce614d4f715abc547104ee)

Prvi primer je iz legendarnog Byrne-ovog perioda na Fantastičnoj četvorci. Kosmičko suđenje Ridu Ričardsu, #262. Mislim da se ovde prvi put pominje da Galaktusa svaki oblik života vidi drugačije. Druga, dupla tabla je iz Uncanny X-Men #203, nekoliko godina kasnije, iz olovke Johna Romite Juniora. Siguran sam da ćemo sada dobiti komentare kako, eto, JRJ ne ume ništa dobro da nacrta ako nije besramna kopija, ali... to je život.  ;)  xdrinka

Ovaj kriterijum (mnoštva umetnutih malih kadrova) zadovoljava i ona Sajmonsonova tabla iz Star Slammers (ne iz originalnog romana, već iz nastavka objavljenog 90-ih), i već sam je okačio (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=16345.msg706026#msg706026) na njegovom topiku, pa je neću ponoviti ovde, ali setio sam se da je nešto ostalo neizrečeno. Walt Simonson ima svoju grupu na Fejsbuku, a zahtev pri mom učlanjenju je bio da kažem koju scenu najviše volim iz njegovog opusa. Naravno, mogao sam da pomenem bilo koju od nekoliko desetina situacija ili primera, ali odlučio sam se za ono za šta sam mislio da drugi neće pomenuti (ili su barem šanse veoma male da hoće). I to je sledeća tabla, iz Tora #351:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Fsx11yh.jpg&hash=5ce53885b6c0d5d39b46ea14940dc0b57696d2e1)

Ovako se dobija rat!  :lol:  Već sam rekao da je poslednja, glavna bitka u filmu Osvetnici, "inspirisana" velikom borbom u Toru, u kojoj horde demona napadaju Njujork, koristeći portal koji održava sprava prikačena za Empire State Building (ili neki sličan oblakoder, ne sećam se sa sigurnošću). Jedna od najupadljivijih razlika je način na koji je bitka dobijena. U filmu, Iron Man koristi atomsku bombu, a u stripu Balder koristi poljubac da pokrene lanac događaja koji će dovesti do odlučujuće prednosti u prilično ravnopravnom sukobu*. Ali to je potpuno u skladu sa mitskom atmosferom i temom! (Činjenica da je glavni okršaj bio negde drugde ništa ne menja.)I atomska bomba je sigurno jadna pomoć protiv personifikacije kosmičke entropije. Na tabli vidimo debeljuškastog, hedonističkog Baldera, i Karnilu, koja je verovatno bila (i ostala) modna kraljica Marvelovog univerzuma, pošto je u svakom pojavljivanju (kod Sajmonsona) nosila drugačiju odeću i kapu/kacigu/ukras/kako-god-zvali-ono-što-nosi-na-glavi.


I, potpuno nepovezano  sa svim ovim iznad, ali, pošto sam već postavio ovu strip-tablu na server, evo je i ovde. To je još jedan primer iz Planetary, takođe u obliku spleš stranice, sa likovima koji izgledaju kao super-junaci iz nekog alternativnog zlatnog doba američkog stripa:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fwbzyna.jpg&hash=eb6c42a0f9c537629e3744c95690f8701a1a3750)



*ali, setimo se da u stripu Tor u sukobu ne učestvuju samo Osvetnici protiv mnogo hiljada zlih neljudskih bića, već su tu i Fantastična četvorka, američki specijalci, i kompletna vojska Asgarda i Valhale. I Beta-Ray Bill, naravno.

Valjano!!!

Od mene večeras Jim Aparo. Na Betmenu, naravno. Već sam negde pisao da je za mene ono kako je Aparo crtao Betmena praktično definicija kako Betmen treba da izgleda. Aparo je bio jedan od crtača koji su u sedamdesetima Betmena dovukli u realističniju ravan a magazin Brave and the Bold je u ovome učestvovao time što je Betmena stavljao u naturalističkije priče koje su maskiranog superheroja uvodile u direktne kontakte sa zajednicom gde se suočavao sa nekim od stvarnih pitanja koja su postojala u društvu onog vremena.

Primer dolazi u epizodi The Commune of Defiance iz Brave and the Bold 102 od leta 1972. godine. Pokojni Bob Haney koji je ovo pisao se zaista pozabavio jednim aktuelnim problemom koji je u ono vreme menjao lice Njujorka (čiji je Gotam, jelte, tamni alter-ego) - džentrifikacijom. U ovoj epizodi Betmen na početku šacuje lepe žene po gradu i uživa u proleću da bi ga sitan ulični prestup podestio da postoji deo grada u koji nije stupio već godinama. I da je, neiznenađujuće, u pitanju zapušten, depriviran kvart koji gradske vlasti smatraju, jelte, leglom zmija, pacova i narkomana i planiraju da ga poruše i tamo naprave moderne stambene objekte za platežnu klijentelu.

Naravno stanovništvo ovog kraja čini uglavnom radnička klasa, a gomila klinaca koji su različitih rasa i konfesija (Haney nam, recimo, prikazuje crne muslimane pored kavkazoida koji pričaju relativno neudobnim džajvom) prkosno pruža otpor ne samo vlastima već i kriminalu koji drži njihovu četvrt u strahu i beznađu.
(https://i.imgur.com/lKxpFbd.jpg)

(https://i.imgur.com/KXkzy3p.jpg)

Naravno, u dvadesetak tabli ovog stripa nije baš previše lako strpati svu kompleksnost fenomena koji je temeljito izmenio urbane mape velikih gradova na istočnoj obali, pogotovo Njujorka, ali Haney ima uz sebe majstora u liku Jima Aparoa i kada Betmen, ovde prikazan kao isprva klasičan pripadnik privilegovane bele rase/ više klase, shvati kako stvari stvarno stoje i svrsta se uz klince koji su, ruku na srce, delinkventi, a protiv policije, to je veličanstven momenat. Pogotovo što i Betmen krene da koristi džajv. "What's the beef?" Naši na Stejten Ajlendu bi rekli "Niga, pliz":

(https://i.imgur.com/sCsr6de.jpg)

Elem, svašta se tu dešava i u jednom bljesku lucidnosti, Betmen shvata da je on ipak mator i nedovoljno kul da bi se produbljeno konektovao sa klincima koji bi samo da odbrane svoju zajednicu i daju joj šansu da opstane, pa dovede Teen Titans da pomognu ekipi iz kraja. Grad onda reši da krene u rušenje četvrti jer i Vesić na kraju krajeva kaže da su tako isto svi bili i protiv građenja grada i pre sto godina, i izveze bagere, samo da bi smeli klinci uz Teen Titanse polegali ispred mašina, a Betmen tu koristi verovatno najmanje suptilnu reverznu psihologiju da poseje seme sumnje u srca radnika:

(https://i.imgur.com/NggBrqV.jpg)

Aparo briljira menjajući rakurse i dajući nam efekat kamere-iz-ruke, prikazujući grad kao nesigurno, nestabilno tlo koje se trese, dajući priči jedan opipljiv miris urbanog adrenalina, a ta priča dalje pokazuje kako dobri ljudi uspevaju da loše izopšte iz zajednice i time uspevaju da izbore šansu da zajednica živi i razvija se. Poslednja scena u kojoj Betmen sedi na buldožeru i utemeljuje ovu gradsku četvrt kao istorijski značajnu, ozvaničujući prepoznavanje od strane grada da se "inoviranju" i "progresu" ne sme žrtvovati baš SVE, pogotovo ako u to sve spadaju životi ljudi je dirljiva i, naravno, naivna. Ali ovo je nastalo pre više od 45 godina, pa tad se za Beograd na vodi još nije ni znalo  :lol:

(https://i.imgur.com/HS7YERF.jpg)

The Brave and the Bold je za mene nepresušan izvor zabave. Danas smo u broju 106 iz 1973. godine u kome se Betmen udružuje sa Green Arrowom.

Postavka je sledeća: izvesna mlada pripadnica džet-seta je buduća bogata naslednica deset miliona dolara. Međutim, kako nju mrzi da čeka da napuni određeni broj godina da dobije deset miliona, ona je, čim je postala punoletna osnovala korporaciju u kojoj je kapital - ona sama i tražila pet akcionara da ulože po milion keša u nju sa znanjem da će kroz par godina zaraditi dva. Našlo se pet entuzijasta i sve bi bilo kako treba - ona živi na visokoj nozi i kocka se u ilegalnim kockarnicama, oni strpljivo čekaju dupliranje kapitala - da odjednom šerholderi ne počnu da ginu. Jedan za drugim.

Bob Haney ovo piše praktično kao farsu, jer prvo jedan akcionar gine u saobraćajnoj nesreći koju mu je očigledno smestio njegov šofer, a Komesar Gordon ubeđuje Betmena da je paranoičan iako je Betmen upravo nabrojao tri jasna indikatora da je vozač priču izmislio. Iste noći gine i drugi akcionar u podmetnutom požaru i kada Betmen ponovo dođe sa tezom da neko ubija akcionare, Komesar mu skoro uvređeno objašnjava da je u pitanju koncidencija. "Možda je pušio u krevetu." kaže on, nakon što je drugi čovek povezan sa neobičnom investicijom nasilno stradao iste noći. Imam saosećanje za Betmena kad vidim sa kim mora da radi. Pogotovo kad mu izmišljaju lažne Šekspirove citate.

(https://i.imgur.com/jKBHBFd.jpg)


Srećom, treći akcionar je Oliver Kvin, aka Green Arrow ali i on ubeđuje Betmena da su to sve koincidencije. DCjev univerzum je očigledno mesto gde se na nasilnu smrt gleda kao na nešto što se ljudima događa praktično sve vreme. Kvin, međutim uspe da preživi atentat pa se presvuče u kostim i on i Betmen kreću da istražuju slučaj. Evo kako to istraživanje izgleda:

(https://i.imgur.com/9TJoC2D.jpg)

Dakle, prvo Betmen odmah razbije svetlarnik i uleti u tuču iako su došli samo da razgovaraju, a posle... pa posle pokušava sopstvenim telom da zaustavi poletanje aviona:

(https://i.imgur.com/4Czmvgs.jpg)


Na kraju stripa su Betmen i Green Arrow u Švajcarskoj i na skijama jure Two-Facea koji pokušava Kvina da ubije snajperom. Betmen tu, par sekundi pre nego što Two Face sam od sebe sleti u ambis i liši heroje zadovoljstva da ga uhapse i pesnicama mu pročitaju njegova prava, dakle, Betmen tu, izbegavajući karabinski hitac sa boka  izgovara besmrtnu rečenicu:"Got to put a little zig in my zag".


(https://i.imgur.com/rkHAk7i.jpg)


Džim Aparo i Bob Hejni, braćo i sestre!!!!!!!!

Quote from: Meho Krljic on 16-10-2018, 22:52:32
Postavka je sledeća: izvesna mlada pripadnica džet-seta je buduća bogata naslednica deset miliona dolara.

Heh, ovo danas ne bi prošlo bez milijarde - u najgorem slučaju!

Quote
DCjev univerzum je očigledno mesto gde se na nasilnu smrt gleda kao na nešto što se ljudima događa praktično sve vreme.

Ali - kad smo već kod toga - mislim da je Marvel bio ispred po tom pitanju, barem kada se radi o glavnim likovima. Ne poznajem rane DC radove, a i one iz srebrnog doba vrlo slabo, i moje čitanje njihovih stripova je zaista počelo sa periodom koji ovde prikazuješ, pa možda grešim povodom toga, ali prva bitna smrt koje mogu da se setim je vezana za Crisis on Infinite Earths. To jest, ako ne računamo Manhuntera, još 1974. Ali to su bili Gudvin i Sajmonson, to se ne računa! Moraćemo eventualno da izuzmemo i Kirbija, on je takođe Marvelit! Svi pomenuti su samo slučajno prolazili kroz kancelarije Detective Comics-a! A i poginuli likovi nisu bili dovoljno poznati. Ali pod Marvelom, ako izuzmemo Ulisa Bladstona i slične egzotične i slabo poznate junake, dobili smo smrti Kapetana Marvela, Džin Grej, i Elektre, mnogo pre pomenutog "Smaka." Još se sećam koliko nas je pogodilo ovo poslednje, kad smo bili klinci, i drugar mi je rekao, vidno uzbuđen, "ubili su Elektru :(   ".  Sagu o Feniksu sam čitao sa 10-15 godina zakašnjenja, ali mislim da je bila prva od pomenutih. Posle je Starlin prešao u DC (kao i Miler), gde je ubijanje nastavljeno. :lol:

Da, da, ali ovde sam mislio na obične ljude, ne na superheroje. Mislim, ne jedan nego dva čoveka povezana investiranjem u istu korporaciju ginu u toku iste noći, treći se jedva izvuče da ne pogine i svi su u fazonu "Nema razloga za uzbuđenje, dešava se, majku mu."

Znam, samo sam iskoristio priliku da se nadovežem!  :lol: Ali napravio bih razliku i između "običnih" ljudi koji imaju ulogu u priči, i slučajnih prolaznika. Ove druge je mnogo lakše ubiti, u granicama kako je Comics Code to dozvoljavao. Još ako se piše farsa ili je pisac nezadovoljan i želi da iskali to nezadovoljstvo - ništa lakše. Bitne likove je teže ubiti jer je onaj ko ih piše dosta uložio u njih, i, ako već to radi, onda će uraditi kako dolikuje. Gwen Stacy je čuven primer. Prvi slučaj koga trenutno mogu da se setim je Al Harper, naučnik koji se pojavio u jednoj od prvih epizoda Srebrnog letača (prvi serijal, Sten Li i Džon Busema), prvi i poslednji put. Sudeći po pismima čitalaca, to je bio priličan šok, još uvećan činjenicom da je Harper bio crnac.

Htedoh sinoć da pokažem još nešto, al' nestade struja, pa moja poruka ode tamo odakle se poruke ne vraćaju.

Kad se pomene "farsa"* prvo ime koje mi padne na pamet (a da je crtač, normalno) je Kevin Maguire. Nesrećno sam ga izostavio sa onih mojih lista najinteresantnijih crtača, ali pravdam se time da nisam čitao ništa od njegovih stripova osim Justice League (International). Ispravićemo i to, pošto se ovih dana posebno interesujem za njegov rad. Koliko sam shvatio "momke" iz 11 O'clock comics, on ne voli davanje intervjua i učestvovanje u emisijama/podkastima? Ta povučenost bi bila pravo osveženje u odnosu na mnoge njegove kolege koji vape za medijskom pažnjom.

Kevin Maguire je i počeo karijeru (po mom skromnom znanju) praktično sa Ligom pravde, 1987. Njegov najveći talenat i prednost u odnosu na gotovu svu konkurenciju je sposobnost da prikaže reakcije i emotivna stanja pomoću govora lica i tela. Dakle, primeri iz "farsične" Justice League (koja od broja 7 dobija odrednicu "International"), pošto je to jedino od njega što znam (a ni to ne u potpunosti  :cry: :oops: ).

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2hsaps2.jpg&hash=61944e72146154b2257e37ccc7b661dbb66a4b99)                  (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2Faviel5.jpg&hash=46fb34ad53364ae79a47a99ce9a2531a2756f2c0)

Prvu epizodu, čiji primer vidite levo, je tuširao čuveni Terry Austin, koji gotovo uvek čini strip boljim. Na drugom i kasnijim brojevima je to radio Al Gordon, i zato vidite razliku u rezultatu. Ali, obratimo pažnju na treći kadar na desnoj strani (prvi u drugom redu), i na način kako su raspoređeni balončići. Kakvo maštovito pozicioniranje! I sada me je to podsetilo na neke primere u suprotnom smeru - kako ne treba postavljati balone ili "kameru". Gospodin N. Steven Harris, koga sam već pominjao kao crtača Azteka, je bio malčice nepažljiv:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Fxpo948.jpg&hash=86e801e371d6a5469a0281a3bbe322ec98a091fc)

Poslednji kadar na tabli (Aztek #2, sam početak). Poslednja rečenica dolazi sa leve strane, što ne vuče čitaoca ka okretanju stranice već ka ranije pročitanom. Što će reći, potpuno neintuitivno. Naravno, reči mogu da dolaze sa bilo koje strane, ali ko je zaista pažljiv u kompoziciji i dizajnu stranice, taj ih uvek postavlja u smeru čitanja - što ne mora uvek da bude sledeća stranica, već zavisi od položaja kadra na tabli.

Evo kako Sajmonson to radi, pošto niko od američkih crtača ne razmišlja više od njega o tim stvarima:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F34xhv6p.jpg&hash=964de7f0320aa7c4e958e47a9d09f00802d8f02c)

Poslednji kadar na stranici. Mala stvar, ali umetnost (ili zanatska veština) se sastoji od mnoštva takvih malih stvari.

No, hoćemo još Maguire-a ovde!!! xdrinka xdrinka



*videti drugu Mehovu poruku iznad

Prvo, da odgovorim sam sebi u vezi gospodina Maguire-a:

Quote from: ridiculus on 19-10-2018, 09:25:53
Koliko sam shvatio "momke" iz 11 O'clock comics, on ne voli davanje intervjua i učestvovanje u emisijama/podkastima?

Quote
Modern Masters: Have you always kept a low profile, Kevin?
Kevin Maguire: I guess so. What do you mean by that?

MM: I was looking for material about you, and I didn't find many interviews.
KM: Yeah. I don't go out and seek attention. I guess that means keeping a low profile.

(iz knjige Modern Masters volume 10: Kevin Maguire, 2006.)

Danas* imamo temu. Nemi stripovi! Ne, "nemo" nije prava reč. Nije ni "tiho". Nazvao bih ih stripovima bez reči. Neki od njih nemaju nikakav simbolički predstavljen zvuk. Drugi su puni buke. Biće malko varanja, ali samo toliko. Malko. U stvari, "stripovi bez izgovorenih reči" bi bilo bliže istini. (Postoje i gluvi stripovi, narafski. U njima se autor ne obazire na ono što muze šapuću. I o njima neću pisati.)

Mebijusov Arzach i Tanakin Gon su nemi stripovi, ali imam malo skenova francuskih i japanskih izdanja uopšteno, a nimalo od ova dva konkretno, tako da ćemo se usredsrediti na američki strip, dame i gospodo. I za mene su 80-te vrhunac eksperimentisanja u američkom stripu. I bez igranja dizajnom od strane Čejkina, Sajmonsona, i Milera, gde bismo drugde mogli naći izdanja poput Elektre: Assassin, Kalutinog Starstruck-a, ili kasnijeg Arkham Asylum-a u svetu glavnotokovskog izdavaštva? Odnosno, kada?

G.I.Joe: A Real American Hero je bio naslov koji je nastao duboko u tom vremenu i takvom okruženju. Izdavao ga je Marvel, ali danas prava drži IDW, pa neka vas ne čudi ako vidite njihovo ime na izdanjima. Taj konkretni serijal je preimenovan u G.I. Joe Classics. Pisao ga je Larry Hama, a, ako igde budete čuli ili pročitali išta o tom naslovu, verovatnoća je prevelika da će biti pomenuta epizoda #21. Silent Interlude. Za nju je Hama preuzeo i funkciju crtača, barem na nivou skica. Crtež je dovršio i istuširao Steve Leialoha. Elem, to je prva epizoda američkog mejnstrim stripa u kojoj nema izgovorenih reči. Znate na šta mislim - oblačići, balončići, i ostali zaklanjači kadrova. Nema čak ni zvučnih efekata, i u tome mi dosta liči na neke radove Bryana Hitcha, koji su mi uvek delovali kao da im nešto nedostaje - poput zvučnih filmova bez muzike i zvuka, ali sa govorom. Evo, uverite se sami (u sličnost kompozicije, a pretpostaviću da ste čitali The Authority ili The Ultimates):

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2j2j9mu.jpg&hash=78933f0c0f48d3033f0f13d390323f8610b577c4)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F10gz4t3.jpg&hash=d37b061f3fd750ddd5b39f0954b076093f9f50f9)(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fdomgk8.jpg&hash=49dd6feea317d5cc7cbdb094d11d39ac6b47a8d9)

Ovo liči na jednu Sterankovu scenu iz serijala Nick Fury, Agent of S.H.I.E.L.D. U obe priče se radi o upadu u neprijateljsku tvrđavu i spašavanju zarobljenika od strane visoko obučenog "ratnika", ali kod Steranka je zabrana zvuka bila omeđena na nekoliko stranica, u najboljem slučaju. A vidite i da u Silent Interlude-u postoje reči, makar u vidu autentičnog teksta. (Namerno sam izabrao deo koji nude kao primer i na ComiXologiji, zato što su table reprezentativne i idu jedna za drugom.)




*ako ne stignem danas, nastaviću sutra

Da, to je posebna veštona. Marvel je svojevremeno imao "'Nuff said" inicijativu gde su svi* magazini jedan broj izdali bez teksta:


http://marvel.wikia.com/wiki/%27Nuff_Said (http://marvel.wikia.com/wiki/%27Nuff_Said)



* Well, neki.

Znam. Sledeći primer je iz te grupe   :) . Frank Quitely i Grant Morrison, New X-Men #121:


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fiegy83.jpg&hash=a4915ab0751867d4e7d8dfebd99a814427ec3f09)     (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F21e57qv.jpg&hash=ca471021cf90d41027e7192db5a50c063ae7b1cd)


Ovo je jedna od najadekvatnijih i najprirodnijih upotreba nedostatka zvuka. Odsustvo naratora se uvek može objasniti ličnim stilom ili modom vremena, odsustvo dijaloga nedostatkom nužnog razloga za iste, ali odsustvo svakog zvuka? To je generalno problem u mediju koji želi da prati neki tok događaja, ali ovde jednostavno leži jer 1) sve se događa u svetu snova; 2) Quitely ovde ne koristi onomatopeje*! (Kao ni Hitch i neke drugi crtači koji su se kalili u tom periodu razmeđe vekova.) Iako, ovaj početak (na tabli levo) se tu pomalo nespretno uklapa, odnosno, vidi se da je čitava ideja gimik, nametnut spolja, a ne organski izrasla iz potreba priče. Što i jeste bio slučaj. No, Morrison i Quitely su svakako jedan od najznačajnijih kreativnih parova u novijoj istoriji superherojskog stripa, i siguran sam da je ovo urađeno bolje od verovatno svih drugih rezultata dotične uredničke odluke.


Ono o čemu ne znam ništa, osim da postoji, to je nema epizoda Betmena, negde oko 1990-e, koju su radili Birn i Aparo. Birn, po običaju, među prvima.  xjap  Čitao si, verujem?


Sajmonson je uradio nemu epizodu Manhuntera, krajem prošlog veka, ali nemam je pri ruci - čak ni pri produženoj, piratskoj, sharing-happy ruci! Objavljena posle smrti Arčija Gudvina, u njegovu počast. Pošto je planirana nova epizoda Manhuntera izgubila svog pisca, ostalo je samo da crtač uradi svoj deo posla. I to je bila logika iza objavljivanja te priče.


Ima tu još dosta stripova, andergraund ili sa visokoumetničkim pretenzijama, koji spadaju u ovu grupu. Radovi Shaun Tana, recimo, ali nisam preterano upućen u njih.




*kao i u većini radova. Mislim da sam ih tu video par puta, al' više nisam siguran da to nisam sanjao

Quote from: ridiculus on 21-10-2018, 01:22:05


Ono o čemu ne znam ništa, osim da postoji, to je nema epizoda Betmena, negde oko 1990-e, koju su radili Birn i Aparo. Birn, po običaju, među prvima.  xjap  Čitao si, verujem?

Iz 1989. godine, Batman 433, prvi deo trodelne priče The Many Deaths of the Batman.

Ali, zanimljivo je i da je Byrne kasnije iste godine sam uradio božićni Betmen specijal, Silent Night (ne treba ga pomešati sa starijim "The Silent Night of the Batman" iz 1970. godine) koji je bez teksta jer... pa, evo, neka Byrne sam kaže:

Quote

Bit of backstory on this one – I had long wanted to do something with Hans von Hammer, but no real opportunity presented itself. Then I was asked to contribute something to this Xmas issue, and for some reason the ol' Enemy Ace sprang immediately to the front of my brain. But there was one problem, given the nature of the story I wanted to do: no one at DC could tell me if von Hammer could speak English!
Hence, a silent night!

 

Evo prve tri strane da se okusi majstorstvo:


(https://i.imgur.com/mdHG3Uh.jpg)

(https://i.imgur.com/4qqbWjY.jpg)

(https://i.imgur.com/lSLdCB7.jpg)

Lepo! Nisam znao da je Mark Waid bio urednik na naslovu.  :)

Ovo sledeće se nadovezuje na neme epizode stripa, iako je vrlo bučno, zapravo. Ali, prvo mala digresija.

Opšte je poznato i prihvaćeno u fandomu da Kurt Busiek ne ume da piše Tora. Zapravo, Busiek je napisao neke od meni omiljenih superherojskih stripova (mnogi od njih su u serijalu Astro City), ali neki likovi mu jednostavno ne leže. Neki kao primer jedine scene u kojoj pogađa suštinu lika navode sledeće:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2Fa9r81k.jpg&hash=a5ba7cb81fa4bca5c155e2cc66a9bc43c936d2b3)

Ovo je crtao čuveni George Perez, 1999. (tuširao Al Vey). Osvetnici #22, Ultron Unlimited, priča daleko bolja od Age of Ultron. Ali, ne deluje mi kao nešto što bi Tor uradio, barem kako ga ja zamišljam u takvoj situaciji, iako čini scenu dodatno zabavnom. Ono što bi Tor, ako ne izrekao, ono izrazio svojim ponašanjem, je sledeće:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fqovddf.jpg&hash=1321022cc98886b21e6c4c2acaeb1d6e5731cf9b)

Ovde neću puno da govorim o Novim bogovima i Orionu, pošto čuvam to za posebnu temu. Ali Sajmonsonov Orion #5 je poznat iz nekoliko razloga. Prvo, borba Oriona i Darkseida je nešto što je dugo najavljivano, prvo od strane Boga (tj. "Izvora" u mitologiji Novih bogova), a zatim od strane Kralja, Džeka Kirbija lično, ali nikad je nismo videli* do ove epizode... koja isporučuje 30 godina nagoveštavanja i golicanja mašte. Zaista isporučuje, u jednoj od najspektakularnijih borbi u superherojskom žanru ikada. (Novi bogovi su mitologija u superherojskom ruhu, ali formalno još uvek superherojski strip, iako čudan, jer tim jezikom je Kirbi najbolje govorio.) Sad, neko će pomisliti da su žanru potrebni duhoviti razgovori i moralne dileme, ali ne bih se stvarno složio, iako ne bih ni protivurečio. Žanru su potrebne mnoge stvari, ali bez akcije, bez spektakla, nema superheroja. Ostala bi samo drama, u kojoj su superheroji više ili manje nepotrebni, i koja može savršeno dobro da funkcioniše i bez njih. Dakle, ne mislim da su borbe samo za decu, i da bi superherojski strip trebalo da ih prevaziđe. Ono što bi trebalo poboljšati je način izvođenja, koreografiju, kontekst.

Sledeće, posle ove Orionove rečenice, pa sve do poslednje table, nema dijaloga. Nema ni naratora. Postoji samo borba, pokret, snaga. Ali to ne znači da The Letterer Extraordinaire, John Workman, nije imao pune ruke posle, jer onomatopeje su SVUDA. Neko je ovo, ne u šali, nazvao "najbučnijim nemim stripom ikada".

Treće... vidite dve trake, kod gornje i donje ivice table? One se provlače kroz čitavu epizodu. To je publika. Čitav božanski svet se skupio na Apokolipsi da posmatra legendarni obračun, stari bogovi i novi i neki gosti. Gornja traka predstavlja Novu genezu, donja Apokolipsu. Momci sa kamerom koje vidimo na ovom primeru su Newsboy Legion i Jimmy Olsen (prepoznaćete ga po pegama na licu). Onaj bradonja u pozadini dole sa naočarima - to je Sajmonson. Svaka traka je nova i drugačija i puna iznenađenja i dešavanja, i zato ću ostaviti eventualnim čitaocima da sami otkriju ostalo.

Ovo je izašlo sredinom 2000, dakle pre pomenute Marvelove inicijative Nuff Said, u koju spada i prethodni primer, iz Novih Iks-ljudi.

Naravno, Novi bogovi su mnoge stvari, ne samo borba i spektakl, i nivo i bogatstvo simbolike i značenja odabranih epizoda prevazilaze sve slično što većina stripova, superherojskih ili ne, ima da ponudi, ali pokazivanje tih elemenata ostavljamo za neki drugi put, jer nisu deo (jučerašnje) teme.


*mislim, bilo je pokušaja, ali se pravim da nije, inače bih bio tužniji čovek  :roll:

Evo malo legendarnog Herba Trimpea za večeras. Čovek najpoznatiji po crtanju Hulka sedamdesetih godina prošlog veka je imao i kratak stint na Ant-Manu a u okviru magazina Marvel Feature. Zapravo, on je tu nacrtao samo prvih nekoliko brojeva, jer već od sedmog je otišao na Hulka, ali je do tada već pokazao zašto je u pitanju idealan crtač za akcijom nabijene, moćne stripove. Evo nekoliko primera iz reprinta od ove godine (original je izlazio 1971.):


(https://i.imgur.com/PbVC0DA.jpg)

(https://i.imgur.com/wWrg523.jpg)

(https://i.imgur.com/y1MzS7l.jpg)

(https://i.imgur.com/SB3Nj2q.jpg)

(https://i.imgur.com/wVzdF9c.jpg)

Ponekada ne tražimo ništa sofisticirano ili pametno, već samo krv, akciju, sise i dekapitacije, sve urađeno u pseudorealističnoj, pseudoslikarskoj tehnici.

I Joe Jusko je, sa Vampirelom, baš to isporučio. Njegova saradnja od pre dve decenije sa Jamesom Robinsonom je bukvalno onako kako ja mislimd a su stripovi izgledali kada sam ja bio klinac (ali ne kako su i zaista bili). I mada ništa od ovoga nije suptilno ili inteligentno, sve je nekako baš efektno, dođavola. I prenaglašena erotika i prenaglašeno nasilje i fantazmagorično okruženje... Kao da su Ričard Korben i Džon Busema otišli zajedno na žurku i onda se toliko napili da su zaboravili ko je ko pa na kraju zajedno crtali strip tripujući da su sigurno Segreljes...

(https://i.imgur.com/D9inMPL.jpg)

(https://i.imgur.com/Rgf7MHq.jpg)

(https://i.imgur.com/cq7iiVE.jpg)

(https://i.imgur.com/CWMfm7E.jpg)

(https://i.imgur.com/plJKsrT.jpg)

(https://i.imgur.com/vPTpc1o.jpg)

(https://i.imgur.com/zGtaRe1.jpg)

Kada se priča o "lošim devojkama" stripa, Vampirella mi uvek prva padne na pamet, naravno. (Ne, Lady Death, izvini!) Ali nemam ništa od tih stripova, a čitao sam davno i sporadično, pa nikako da izaberem nešto za ovu temu. Ovim si popunio jedan bitan propust...

Dok razmišljam šta da stavim od (pogodite kog) Adamsa ovde, evo malo Semnija (plus koloriste Metju Vilsona):


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F14smzjr.jpg&hash=dfb20be2a41fdf7ab308ab6f3df0411b4b029cac)   (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2n1uhr4.jpg&hash=667e8ddbbcb47e23c8b7d6e8805cd64463c080fe)


Dve strane istog, prvog lista.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi43.tinypic.com%2F2hnbe49.jpg&hash=5660c609743f4cea24dc6806bd104be5bc44ac1f)




(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi41.tinypic.com%2Fszv3t4.jpg&hash=b17b34224dfd5d93d27408e0a163565ef52d71fc)


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi43.tinypic.com%2F5x5rug.jpg&hash=cacc94f2daff7c23cc57eccc56af8ed4689644d3)


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi41.tinypic.com%2F2dsof8k.jpg&hash=f94163be42da458da8e6295c7e25edd4a5db7141)

Simon Bisley...na francuskom?  :? Pretposlednji kadar mi liči na nešto što bi Sinkevič nacrtao, ali generalno više volim njegov rad od Bizlijevog. I obojica se lagodnije kreću kroz svet ilustracije nego stripa.

Nisam rekao u prethodnoj poruci, ali nadam se da ljudi prepoznaju da se radi o Toru. Thor: The Mighty Avenger je pun naslov serijala koji je bio zamišljen u 12 epizoda, ako se dobro sećam, ali je negde na dve trećine nasilno prekinut.  :(  Nisu mogli ni toliko da se strpe u Marvelu.


A sada, dame i gospodo, Gil Kane! I ultimativna, "originalna", i zapravo jedina priča o borbi heroja i zmaja:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Fekrmhc.jpg&hash=56bd8dccd9c9130223cb6063d3152fa3757a27da)

Stranice nisu savršeno uklopljene, ali nisam našao drugi sken, osim crno-belog. Iako bi crno-bela verzija Kejnovog crteža danas sigurno delovala impresivnije od one opterećene uskom paletom boja sa početka 70-ih, slaba je rezolucija. Inače, ovo je iz Supernatural Thrillers #3, 1973, po priči Roberta Hauarda "The Valley of the Worm", tekst napisali Roj Tomas i Džeri Konvej, i tuširao Erni Čen.

Kao što znamo, Ričard Korben je zaslužan (između ostalog) za Bladstara, jedan od najstarijih američkih grafičkih romana, koji je adaptacija iste priče Roberta Hauarda (i izlazio je i u našoj Stripoteci, u nastavcima). Ali, priča se da je Gil Kejn bio zaslužan za dovođenje Korbena na taj materijal, i da su neke osnovne ideje njegove.

Dobro je ovo, naravno. Kejn je baš veliki bio.

Kod Kejna prvo upada u oči muskulatura. Nije preterana ili čak neprirodna kao kod mnogih kasnijih crtača, već daje predstavu savršeno gipkih tela, koja se kreću poput gimnastičarskih. Ljudi pamte Džona Busemu kao crtača Konana, ali Kejnova reprezentacija samog varvarina je sigurno bliža viziji koju je Hauard imao.

Artur Adams je postao poznat sredinom 80-ih, radeći za Marvel*. Njegov doprinos je bio mini-serijal Longshot, ali, otprilike u isto vreme je radio na par naslova koji spadaju u ciklus priča o Iks-ljudima zvani Asgardian Wars. Sa Klermontom, naravno. U pitanju su New Mutants specijal i X-Men godišnjak #9. Moj prvi susret sa Adamsom je bilo ovo:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F8wzaxc.jpg&hash=553cd46428121475c59ecc5548197c43b3860acb)  (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fdoky37.jpg&hash=d667548ea3806f5be929616f0bca8ce694ac56c1)

...gde ima dosta Terija Ostina. Jebi ga, ko će razumeti ove Marvelove opise u podeli posla? Kada piše "breakdowns" i "embellisher", to znači da je tradicionalni tušer bio malo vredniji nego obično, pa je završio i posao olovkom gde je bilo potrebno, i to se plaćalo više. Ali ovde za Adamsa stoji "illustrator", pa ne mogu biti siguran da se misli baš na to. Kako god... zamerio sam Silvestriju nešto što je zapravo bila i karakteristika Adamsa u tim ranim danima: neverovatno mnogo linija (da ne kažem detalja). Međutim, Silvestri je gravitirao ka tom stilu kako je bio stariji, a Adams se menjao u suprotnom smeru - iako je i danas poznat po pozadinama sa besomučnim nivoima detaljnosti, likove crta drugačije, jednostavnije i svedenije na bitne crte, kako smo već videli na drugim mestima na ovom forumu. Drugo, Adams je mnogo veći majstor u domenu vizuelnog pripovedanja, pa je svako poređenje besmisleno.

Elem, meni su već oni skeletni ratnici oko naslova bili pobudili pažnju, jer nisu izgledali kao nešto iz tipične Marvelove superherojske ponude, ali su ličili na nešto iz tadašnjeg (Sajmonsonovog) Tora, sa kojim se ova priča prepliće. A na drugoj tabli vidimo i ono što se smatra najvećom Klermontovom manom: potrebu da se sve preobjasni. Ali pominje (i prikazuje) se Hlidskjalf, što niko osim Sajmonsona nije uradio do tada!** Sve u svemu, Adams mi je bio ostavio utisak velikog talenta za mitsko i fantastično, i to je bilo dovoljno da mi zadrži pažnju.

A nećemo zaboraviti ni kako je predstavio Karmu, posle traumatičnog susreta sa Kraljem senki:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2lwktas.jpg&hash=a3d7d2351bff397abb328c9b9d5bb0cb94028187)


A sledeće što je bilo zaista bitno u njegovoj karijeri je danas jako teško naći. Gumby Fun Specials - postojala su dva broja, letnji (iz 1987.) i zimski (1988.), a izdao ih je Comico. Prvi je rađen u prostom stilu crtanog filma i tu Adams nije mogao da se razmahne, ali zato je drugi - koji je pisao Steve Purcell - bio zaista dobar, i tu vidimo dosta od Adamsa koga znamo i danas. Što će reći, nekog sposobnog da nabije isto likova i (prepoznatljivih) detalja i asocijacija u kadar kao i Perez, a da sve ipak bude kristalno jasno.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Fzjtbwl.jpg&hash=8fd760f74c8cb67ede252d9392d0092fd87c2c50)



*a za koga bi drugog? Niste valjda pomislili da su tada ljudi postajali poznati crtajući za DC?  ;)
**iako su potpuno pogrešno prikazali Enchantress - "oni", Klermont i Adams, su jednako krivi ovde, ali to je priča za drugu priliku

Palo mi je na pamet šta bi Koapel uradio da je morao da nacrta kadar sa Lokijem koji sedi na vrhu planine i gleda u kuglu.

Adams se mučio sa crtanjem kamenja, ali Koapel bi "nacrtao" k'o od šale prazno nebo sa možda par oblaka da zauzima ako ne polovinu, ono bar trećinu kadra!  :lol: :twisted:

Pa, dobro, Koapel shvata da broj crtica na tabli nije nužno merilo kvaliteta crteža. Mislim, ja volim da vidim superdetaljan crtež, ali volim i crtače koji sa par linija naprave sliku kojoj se nema šta oduzeti ali ne treba ništa ni da se dodaje. Ponovo ću pomenuti Mikea Allreda na X-Statix: minimalna senčenja, minimalni ali efektni pozadinski detalji, facijalne ekspresije i telesne poze koje govore sve, skoro be potrebe da čitate tekst:

(https://i.imgur.com/Y7PVS26.jpg)

(https://i.imgur.com/MhRbHAF.jpg)

Mislim da mi govorimo o različitim stvarima. Ja sam zamerio preveliku težnju ka detaljima nekim crtačima i ne bih čitao ništa sem francuskih stripova da mi je to glavno. Koapelov crtež u Toru (na čiji prikaz sam se faktički nadovezao ovom šalom) nudi premalo supstance za skalu koju je odabrao. To bi, onako odokativno i grubo neki mogli da povežu sa mangama, ali japanski strip ne koristi isti "jezik". Drugim rečima, Koapel je koristio suviše prevelikih kadrova koji nemaju dovoljno "supstance" da to zasluže. Ovo što Allred radi na prikazanim tablama nema nikakve veze s tim. Da li neko crta ili ne crta pozadine nema veze s tim - mnogi meni omiljeni crtači ih često izbegavaju.

Ima jedan kadar u Koapelovom Toru - čitava spleš-strana, zapravo - kada vidimo udar munje, i time se završava čitava epizoda. A videti sličnu scenu gore, gde sam pokazao dve table iz Semnijevog Tora. Takve scena ne zaslužuje čitavu stranicu, osim ako ne želimo da kažemo da je baš svaka upotreba moći izuzetno i neverovatno važna, ali onda bi čitalac već poludeo od tolike važnosti čitajući superherojske stripove.


Mada, na kraju krajeva, to je ono što i Strazinski radi na nivou priče, pa ko sam ja da kvarim to umetničko jedinstvo?

Quote from: ridiculus on 10-11-2018, 23:06:42
Mislim da mi govorimo o različitim stvarima. Ja sam zamerio preveliku težnju ka detaljima nekim crtačima

Sasvim smo se razumeli, ja sam se samo na to nadovezao.

I apropo te priče o detaljima vs. suštine, hajdemo malo Leinila Yua iz vremena dok se još cimao oko tuširanja. Strip je Ultimate Wolverine vs. Hulk, ozloglašen po tome što je nastajao godinama zbog obaveza Damona Lindeloffa na TV seriji Lost, a sve slike su iz prve epizode u kojoj je Yu, pa, recimo, crtao za SVE pare. I ovde se jako dobro vidi kako Filipinac ima savršen osećaj kada treba da ekonomiše i ostavi samo bitne detalje u kvadratu a kada da se uleti u raskoš i eksces. Scene razgovora sa po devet i sedam panela po strani na kojima su bitni izrazi lica, sa nula/ vrlo malo pozadine i krupnim planovima, to su scene kroz koje se čitalac vodi brzo i pažnja mu je usredsređena na tenziju između likova.

(https://i.imgur.com/YKrh7fs.jpg)

(https://i.imgur.com/jxRL4Qt.jpg)


A onda imaju scene poput ovih, establishing shotovi koji pokazuju mesta i njihove priče, prepune detalja, širokih planova i prizora koji imaju dubinu:

(https://i.imgur.com/kMMTMhd.jpg)

(https://i.imgur.com/8kvkiG8.jpg)

I, naravno, spektakularan spleš akcije, praktično pornografski (da ne kažem korbenovski) u svojoj detaljnosti i "statičnoj dinamici":

(https://i.imgur.com/OuLOCRx.jpg)

Možda izgleda da sam preterano negativan prema Coipelu, ali to je samo stvar konteksta. Naravno da je on odličan ilustrator, koji najviše blista na spleš stranicama kada ima pravog razloga za njih. I nisam pisao nikakav detaljan prikaz njegovog rada, samo nekoliko usputnih komentara o stvarima koje sam odmah primetio, čitajući Tora, a potom i razmislio o njima. Te epizode koje su on i Strazinski radili su na velikom glasu, ne samo u Srbiji. I, drugo, Coipel je neka vrsta zvezde, jer, kako neslavno reče Alex Alonso prošle godine:

QuoteWe can hype our artists all we want, but I don't know if we know how many artists, besides maybe [Steve] McNiven and [Olivier] Coipel, absolutely move the needle on anything to be drawn.

Na tablama iz specijala Novih mutanata koje sam prikazao gore vidimo 5 kadrova. 5 kadrova na tri table. Ali, iskorišćeno bukvalno, to bi bila statistička varka. Adams zapravo koristi veći broj kadrova od prosečnog za celu epizodu.

A evo ko je zaista vrhunska svetska klasa. (Posvećeno kolegi neomedjenom, pošto sam iščitao nekoliko poslednjih godina teme "Strip album koji upravo citam" i zadivljen sam njegovom upornošću da pronikne u svet superheroja!  :lol: xcheers )

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F6nqji0.jpg&hash=8b880fb40ee6cf9a3c4d800ccbc132d01cae59a3)    (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2woiqsn.jpg&hash=016a321fee584ad3958b66808741f8716e08d553)



Ovo nije pomenuto kada smo pričali o modernoj herojskoj fantaziji zato što nije jasno smešteno u taj žanr.

A Yu, naravno, deluje odlično, i mnogi ga hvale, i moraću da upoznam njegov rad bolje.

Evo mene ponovo sa Niheijem, ovog puta iz kultne mange Blame! Nihei je kralj spleš strana, ali nije to sve što ume da uradi:


(https://i.imgur.com/VNai1vy.jpg)

(https://i.imgur.com/Ak1eP9S.jpg)


(https://i.imgur.com/Rs6cUBW.jpg)

(https://i.imgur.com/2YmPwjV.jpg)

(https://i.imgur.com/5ULzIw3.jpg)

Da, Nihei ume da bude baš impresivan sa interijerima, kao retko ko, i u tome je njegova draž. Nasuprot njemu, Kengo Hanazawa ima drugačiji pristup, koji podjednako poštujem. Evo vam najdosadniji, najobičniji, realni svet, prenesen do najsitnijih detalja - ali nezanimljiv, bez fetišiziranja zato što je mehanički stvoren, bukvalno precrtan sa fotografija - a onda ću da ubacim nešto čemu tu nije mesto. Vrlo efektno, i uglavnom uspe da zapanji čitaoca, a ponekad mu donese i ružne snove. Podsetiću se I Am a Hero pa ću staviti neke primere.


Ali ja sam u stvari došao da postavim par tabli iz Mammona, pošto se pojavio na piratskim sajtovima. Neću ništa reći, osim da je autor Michael Hague, i da je to luksuzno izdanje izašlo za Dark Horse... i da me boje dovode do ludila, u pozitivnom smislu. Ah, Steve Oliff i digitalno bojenje... :x  (Što nema veze sa ovim, da ne bude zabune, i u tome je problem. Ovo je sve rađeno rukom i malo olovkom, malo vodenim bojama.) Hague je ilustrator i slikar, ne crtač stripova, i zato vrednosti treba tražiti prvenstveno u vizuelnom aspektu.


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fqxjec4.jpg&hash=dae7eea0d678589b5aa07787b52f08a0f3e4a51b)  (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fa8dtw.jpg&hash=adbf2018cfdd9be25a4fae7f8510d75d88e9cc83)


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2h3a5w7.jpg&hash=9ed4e4089a8b27147fa4d11e7e2fef81934dfeb4)  (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F6rh4le.jpg&hash=c6a23c38823687aa89d519f92b76a6f2603ac6a4)

Odličnih tabli ima u Mammonu (evo, dodajem još ovu jer je ovde treći kvadrat praktično umetnička slika koju bih odmah stavio na zid), ali ima i ono zbog čega često škrgućemo zubima kad slikari rade stripove: statičnost, ukrućenost, odsustvo fluidnog stripovskog vremena itd. Mislim, ovaj strip je tako pripovedan da to ne smeta mnogo, pošto nema puno, jelte, dinamičnih scena u kojima bi se ovo primetilo, i velikim delom su crteži zaista ilustracije uz tekst a ne primarni pripovedački alat, tako da je okej. Na kasnijim stranicama kad krenu fantazmagorični prizori, Hague stvarno demonstrira majstorstvo, al to ne bih da spojlujem.

(https://i.imgur.com/nMaVxLl.jpg)

Samo da zahvalim drugu Ridiculusu na posveti.


Poslednjih mesec dana malo ređe se pojavljujem na forumu jer više nisam sam u kancelariji pa moram veći deo svoje energije da usmerim na blefiranje kako za vreme radnog vremena zaista radim.  :cry:

Quote from: neomedjeni on 13-11-2018, 08:24:51Samo da zahvalim drugu Ridiculusu na posveti.

Nema na čemu, druže neomeđeni. Nema na čemu.

Doduše, propalo mi je malo iznenađenje, jer sam hteo da pričam o delu u celini (tj. kad pročitam kraj prvog ciklusa), ili da se nadovežem na priču koju započne neko drugi. Za one koji ne znaju, krajem prošle godine, IDW je započeo objavljivanje serijala koji se zove Sword of Ages, a radi ga Gabriel Rodriguez. Da, taj Gabriel Rodriguez. I, da, samo on. Ok, Lovern Kindzierski dodaje divne boje, ali znate na šta sam mislio.

Quote from: neomedjeni on 13-11-2018, 08:24:51
Poslednjih mesec dana malo ređe se pojavljujem na forumu jer više nisam sam u kancelariji pa moram veći deo svoje energije da usmerim na blefiranje kako za vreme radnog vremena zaista radim.  :cry:

Posebna vrsta pakla.. Suosećamo.


A kad smo već kod pakla, da večeras odemo malo u horor. I u Japan.

Junji Ito je jedan od uspelijih japanskih mangaka koji su dočekali da se veliki broj njihovih strip-radova adaptira u druge medije. Ito je možda najveći pečat na žanr ostavio serijalom Uzumaki (Spirala) koji je - neki bi rekli tipično japanski - horor smestio u svakodnevno okruženje koristeći onostrano i jezovito da iz drugog plana podcrta neke od društvenih, jelte, protivrečnosti i tenzija. Klasičan strip, a evo nekoliko moćnih tabli iz istog:

(https://i.imgur.com/ybBHzXA.jpg)

(https://i.imgur.com/2sJbcVy.jpg)

(https://i.imgur.com/dozQw69.jpg)

(https://i.imgur.com/i9taWJ0.jpg)

(https://i.imgur.com/bH3a0df.jpg)

(https://i.imgur.com/EV46gn9.jpg)

Ostanimo za večeras u Japanu, ali dosta je bilo horora za sada. Umesto horora, hajdemo na jednu istorijsku mangu. Mislim, istorijsku fikciju, naravno.

Takehiko Inoue je najpoznatiji, naročito na zapadu, po svojoj košarkaškoj mangi Slam Dunk, ali iako je ovo verovatno njegov najpopularniji serijal, čovek zapravo najduže od svih (od 1998. godine pa do danas) radi samurajsku mangu Vagabond. Vagabond je priča o životu legendarnog mačevaoca Musašija, a onako kako je on fikcionalizovan u romanu iz tridesetih godina prošlog veka, Musashi, iz pera Eijija Yoshikawe. Yoshikawa je, naravno, Musašijev život prilično romantizovao kroz svojih sedam knjiga, a Inoue je onda sve to još više "žanrovizovao" u svojoj mangi. No, Vagabond je svakako jedan od najuspešnijih manga serijala u poslednje dve decenije sa sopstvenim glasom i estetikom, bez straha da će nestati u senci serijala poput Lone Wolf & Cub, Berserk ili Blade of the Immortal. Jedan od razloga je i Inoueov moćni crtež koji Sengoku period Japana predstavlja taman onoliko romantizovano i žanrovski da to prija, a da opet očuva dašak istorijske autentičnosti. Pritom, ovo je očigledno strip za odraslije čitaoce sa manje stilizacija nego što je prosek za mange, disciplinovanijim tonom i mnogo istinski atraktivnih kompozicija. Inoue generalno posvećuje više pažnje svakoj stranici nego što biste očekivali od mange koja izlazi nedeljnim tempom, a ovo je možda i jedan od razloga što je poslednjih godina strip usporio sa izlaženjem. Ipak, svaka epizoda Vagabonda je praznik za oči, pa ćemo sada izabrati neke table koje ovo na lep način ilustruju:

(https://i.imgur.com/OtToO33.jpg)

(https://i.imgur.com/EOqmHSO.jpg)

(https://i.imgur.com/bGB6TwS.jpg)

(https://i.imgur.com/jI9dvrZ.jpg)

(https://i.imgur.com/Nc08NN9.jpg)

(https://i.imgur.com/tGJu26Q.jpg)

Uzumaki je pun grotesknih kadrova i stranica i svakako je vredan proučavanja.


Problem sa stavljanjem stranica iz japanskih stripova ovde - barem onih modernih, i barem moj problem - je to što imaju manje kadrova po stranici/tabli, koje time nužno "hvataju" kraći vremenski period, u nekim slučajevima ne više od delića sekunde. Što znači da neko ko nije upućen u strip neće makar ni površno shvatiti o čemu se radi na izolovanoj stranici. Taj problem sam imao dok sam probirao šta da stavim iz I Am a Hero, koji je prilično moderan strip, i vizuelno i tematski. I konstantno sam imao osećaj da u rezultatu nešto nedostaje i da bi bilo bolje kada bih stavio nekoliko susednih stranica u nizu. Možda ću to i da učinim... videću još. Ionako trenutno imam par desetina ideja šta da stavim ovde, a mogućnosti za samo jednu poruku dnevno, a i to je maksimum.


I upravo je u gornjem pasusu ključ za sledeća tri primera koja ću postaviti. Priče koje su cele stale u 8 stranica, ili se sastoje od poglavlja koja su te dužine. Što znači da pripovedač mora da kompresuje priču, što, opet, povlači za sobom veći broj kadrova od prosečnog.


Hronološki, prvo imamo legendarnu priču koju je nacrtao Berni Krigstin, objavljenu u časopisu Impact #1, 1955, čiji izdavač je bio čuveni EC, koji je tražio puteve za razvoj stripa posle pojave ozloglašenog Comics Code-a.


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F96hyxx.jpg&hash=734e00bb199f20f44c98eb71dedc0f27b2eccc83)

Ovde vidimo možda prvi primer, u američkom stripu, razbijanja scene na vremenski bliske trenutke, koje nas podseća na gledanje filma. Veliki uticaj na Frenka Milera.


Sledeće, Manhunter od Arčija Gudvina i Sajmonsona. I, pošto sam o Sajmonsonu već dosta pričao, fokusirajmo se ovde na Gudvinovu uzdržanost. Iako pod kapom DC-ja, Manhunter je zapravo rađen na Marvelov način, i dobio je sve moguće nagrade tih godina (1973-4). Ovo treba svakom ko poistovećuje stripove iz bronzanog doba sa mnogo nepotrebnog teksta staviti na plafon iznad kreveta da gleda svako veče kad legne i da bude prva stvar koju ugleda kad se probudi. :twisted:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F332zbeb.jpg&hash=7c89f44138b88a5d13b8cbf3ed3dabbfd82347d8)

Još veći uticaj na Frenka Milera, koji se provlači kroz svaki kadar njegovog Derdevila. A pomenimo ovde kao taj uticaj i priču Temple of the Spider, koju su Gudvin i Sajmonson radili nešto kasnije, i koja je o samurajima u srednjevekovnom Japanu. Treći primer te legendarne saradnje bi bio Alien: The Illustrated Story.

Kao što je neko već rekao, Arči Gudvin bi bio jak kandidat za stripovski Rushmore. Savršen urednik i odličan pripovedač, umeo je i da crta. (Ili ne, u zavisnosti kakve standarde prihvatate. Ali, htedoh da kažem, umeo je da razmišlja vizuelno, za razliku od mnogih pisaca stripova, kojima je jedini referentni model bio i ostao film.) Videh jedan njegov kratki strip u andergraund časopisu Witzend iz 60-ih.

Treće, neko o kome do sada nismo pričali, i na koga sam pomalo zaboravio. Moja krivica, ali ni on se nije trudio poslednjih deset-petnaest godina i praktično je potpuno napustio strip. Pričam o Barry-ju Windsor-Smith-u. I ovde stavljam primer iz najpoznatije priče o Vulverinu ikad, koju smo čitali mnogo puta, ali niko je nije napisao i nacrtao tako ubedljivo kao Windsor-Smith u obliku kratkih poglavlja u Marvel Comics Presents, 1991. Priče danas poznate kao Weapon X.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F34qw66a.jpg&hash=6722373a2c443e4a1d6475d601280dde2172423f)

Jednom je Džejson Vud (11 O'clock Comics) rekao za njega da je anti-Birn, i taj opis je vrlo dobar. Tamo gde je Birn čist i jednostavan, Vindzor Smit je kompleksan i haotičan. Ali to se sasvim lepo slaže sa tonom ove priče, poslednje koju je ikad uradio za Marvel.

Ah, sad vidim da nisam napisao naziv Krigstinove priče (koju nije on pisao, ali ova tema je uglavnom o crtačima). Master Race. To je i podnaslov poslednjeg Milerovog Mračnog viteza. Priča ima vrlo zanimljiv i neočekivan obrt na kraju, koju ovaj moj primer donekle spojluje, ali ne verujem da će se neko buniti u vezi nečeg što je starije od 60 godina i proteže se na 8 stranica.

A povodom Džona Birna i Berija Vindzor-Smita... imali su oni i sličnosti. Bilo je vrlo teško, često i nemoguće, raditi s bilo kim od njih dvojice. Tako se priča. A, drugo, otišli su iz Marvela iz sličnih razloga. Nisu bili zadovoljni kako su njihove ideje tretirane ili su mislili da im nije dato dovoljno priznanja. I oba slučaja uključuju Halka. Birn je otišao u DC da revolucioniše Supermena, a Vindzor-Smit u više izdavačkih kuća, ali se nigde nije dugo zadržao. Njegova ideja za priču, koja je nastala u kontekstu Halka, je na kraju bila odbijena od Karen Berger uz opravdanje da je preterana, i da Vertigo negde mora da povuče liniju.  :lol:  Oduvek smo znali da je ta biblioteka bila namenjena prevashodno adolescentima.   ;)

Quote from: ridiculus on 17-11-2018, 19:12:45
Problem sa stavljanjem stranica iz japanskih stripova ovde - barem onih modernih, i barem moj problem - je to što imaju manje kadrova po stranici/tabli, koje time nužno "hvataju" kraći vremenski period, u nekim slučajevima ne više od delića sekunde. Što znači da neko ko nije upućen u strip neće makar ni površno shvatiti o čemu se radi na izolovanoj stranici.

Tako je. Ja dosta vremena provedem tražeći šta bi zaista iz mangi koje mi se dopadaju u gfrafičkom smislu, zapravo imalo smisla izdvojiti za ovaj topik i često se ispostavlja da ne vredi izdvojiti jednu tablu jer izolovano nema smisla. Otud i, kada nešto izaberem, to neretko budu spleš stranice koje su makar napravljene da stoje same za sebe.

Za danas, recimo, imamo na meniju mangu Triage X koji crta i piše Shōji Satō. Satō je verovatno najpoznatiji po svom radu na mangi Highschool of the Dead koju je pisao njegov brat, pokojni Daisuke Satō, a za razliku od tog zombi-akcijaša koji je bio smešten u Ameriku, Triage X se događa u Japanu i, mada je i ovo akciona manga, ona ima naglašenije ekploatacijske elemente. Konkretno, u ovom stripu pratimo avanture medicinskog osoblja jedne privatne bolnice, a koje je, to osoblje, takođe i angažovano kao tajni black ops tim koji eliminiše ozbiljne društvene pretnje. U prevodu, ovo je strip sa MNOGO fetišističkih kadrova medicinskih sestara u nepraktično kratkim i tesnim uniformama, pomešanih sa mnogo kadrova ljudi u kožnim, taktičkim kostimima kako pucaju na druge ljude i raznose ih na komade eksplozivom.

Triage X je shonen manga tako da je crtež lepršav i prilagođen mlađoj publici, a akcija iako eksplozivna i povremeno sasvim "ozbiljna", ne odlazi u ekstreme kakve viđamo u mangama za starije. Dakle, ovde uglavnom nema amputacija, vodoskoka krvi i prosutih utroba, već mahom simpatični pucački balet i atraktivni borbeni potezi, a kad sve to izmešate sa ženskim i muškim likovima koji su, naravno izuzetno mladi za naše shvatanje, a neretko izuzetno erotizovani, dolazimo do za Japan standardne a za zapadnjaka neretko zbunjujuće smeše signala. No, jedna stvar koja je van sumnje je to da Satō, iako u scenarijima vrlo kalkulantski ide na podilaženje publici, u crtežu nema čega da se stidi i, zapravo, drži mnogim kolegama čas iz crtanja dinamične, uzbudljive akcije. Ne da je izmislio neku novu tehniku ili da ima neke mnogo originalne ideje, Satō je samo konzistentno dobar u onome što radi, dajući sve vreme kvalitetan, jasan crtež koji je i pored, za shonen mange tipične, natrpanosti tabli, lak za praćenje. Evo primera:

(https://i.imgur.com/Y5xWa3c.jpg)

(https://i.imgur.com/18krXPA.jpg)

(https://i.imgur.com/s1iHcsQ.jpg)

(https://i.imgur.com/uC8K61q.jpg)

(https://i.imgur.com/ujhtPCN.jpg)

(https://i.imgur.com/n78p7NV.jpg)

Meho, Vince B. je prilično nahvalio Daniela Warrena Johnsona pre neki dan, i to povodom novog serijala za Image-ov Skybound, a taj se zove Monster Falcon. Svideće se svakom ko misli da bi stripovi trebalo da budu apsurdni, ali mene suviše podseća na japanske stripove iz druge polovine 80-ih, barem konceptualno. Kosmičko zlo, ogromna čudovišta, karakteristični borilački potezi, metal muzika kao izvor sile dobra - kao da čitam nešto proisteklo iz Saint Seiye i Street Fightera. Ne slušam metal, ali ti slušaš, pa ti možda legne bolje nego meni. Tehnički je odlično, naravno, i ljubav prema mediju i materiji je očigledna. Vidim i da si pisao o Extremity, iako mi ovo na prvi pogled deluje kao da shvata sebe manje ozbiljno.

Crtači koji su me najviše impresionirali u poslednjih godinu dana su Tom Scioli i Gabriel Rodriguez. Okej, Scioli više po idejama nego stilu, ali godi mi da sve radi sam, kao i kako izgleda rezultat posle njegovog bojenja kredom. Ali, dok bi njega preporučio samo strip entuzijastima, zahvaljujući tonu i stilu njegovih radova, Rodrigueza bih mogao da preporučim široj publici. Ovaj Sword of Ages izgleda tako dobro... jedini problem je što ga Rodriguez i piše, a tu nije preterano iskusan i prilično je tradicionalan (u smislu dijaloga i naracije - dakle, tekstualnog dela - a ne zapleta). No, worldbuilding je odličan - među najboljima koje sam video u stripu u poslednje vreme. Nisam pročitao sve od Lokota i ključa, i to ću ispraviti čim pre, i podsetiću se onog što jesam čitao.

Hahah, potpuno si me zbunio time što si napisao "Monster Falcon", olupah glavu da shvatim kako ja to nisam video, a strip se zapravo zove Murder Falcon i jesam ga video i deluje donekle slično, makar tematski ovome što pominješ iz Japana mada taj žanr je sada i evoluirao sa stvarima poput One Punch man  :lol:

Ali Johnson meni vrlo lepo crta a i kolor je Mikea Spicera respektabilan. Npr:

(https://i.imgur.com/nhx8lb5.jpg)

Biće na ovom topiku još slika iz ovog stripa, ako se ja pitam  :lol:

Ups... neverovatno, da uopšte ne primetim šta sam napisao, a još mi je Murder Falcon bio otvoren u jednoj Hromovoj kartici dok sam pisao u drugoj!  :x  Ali, da, i meni se grafički njegov rad veoma dopada.


Da se iskupim, evo malo specifičnog, ekstravagantnog stila Sam-a Kieth-a. Prošle godine je AfterShock objavio serijal Eleanor & The Egret u 5 svezaka, koji je Kieth crtao, a pisao je John Layman.


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Fmn2uef.jpg&hash=6418a4626b38cc4d19407bc761dc191fbe473876)   (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Ffedlqw.jpg&hash=109250d04fb344e6b4d53daee9fcec590d96e86f)


Priča govori o kradljivici vrednih umetničkih dela i njenoj magičnoj ptici koja se hrani umetnošću.

Sam Keith zaista ume da se sa godinama reinventuje. Eleanor & The Egret nisam stigao da pročitam, a jako lepo izgleda, zaista.


Nego, evo malo Damiena Worma. Već smo ovde pominjali serijal October Faction koga on radi sa Steveom Nilesom i ova dva iskusna horor pregaoca su sada uspeli da svoj autorski rad dovedu do toga da Netflix po ovom stripu najavljuje seriju. Aktuelni October Faction - Supernatural Dreams je i dalje izuzetno nacrtan i evo samo par sjajnih Wormovih tabli iz prva dva broja:

(https://i.imgur.com/gXoLHUN.jpg)

(https://i.imgur.com/reY93g9.jpg)

(https://i.imgur.com/6voebY3.jpg)

(https://i.imgur.com/W7lrbMg.jpg)

I, moram još ovo za večeras. Upravo se završio šestodelni mini Plastic Man koga je napisala Gail Simone a nacrtala Adriana Melo i nadam se da ovih dana nešto napišem o njemu, ali dok se to ne desi (a možda se i ne desi), moram da kažem da je Brazilka napravila sjajan posao pokazujući kako se mnogo dobro zabavljala crtajući različite Plasove transformacije. Plastic Mana je već Tom Taylor pomalo rehabilitovao odličnim epizodama u Injustice 2 a ovaj mini je veoma zabavan i pokazuje da ima mesta za ovakve superheroje u današnjem surovom svetu. Al gledajte vi ovaj crtež žene koja je najpoznatija po Star Wars stripovima. Melova je izuzetno ugođena na Plasovu frekvenciju pa su scene dinamične akcije i njegovih eratičnih transformacija nabijene energijom:

(https://i.imgur.com/PpvC4z1.jpg)

(https://i.imgur.com/gbfCPLo.jpg)

(https://i.imgur.com/KaxnRyk.jpg)

(https://i.imgur.com/GrJBDDX.jpg)

Imao sam želju da predstavim izuzetno komplikovani grafički svet Geofa Darrow-a, ali, dok sam probirao primere koji su mi pristupačni, nekako u isto vreme sam naleteo na nešto drugo. (Naravno, tajna je u tome da sam preslušavao neke stare epizode 11 O'clock comics u kojima se to predstavlja.) Crtač je Carlos Magno, Brazilac, ali strip je američki, i zove se Kong of Skull Island:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Ft8811h.jpg&hash=137359b99e8689c484682000fe7289108cc137b2)

i jedna dupla spleš tabla:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F33kugpw.jpg&hash=3e03ff3f2e1b5b3bf3be134dc8f0fe31c131e12f)

Ako ovo nije detaljno, ne znam šta je. Kako reče Vince B, "a blizzard of lines".

Nisam gledao film, priznajem  :oops: :oops: ! Ali ovi (i drugi) primeri me teraju da ispravim taj propust. Ovaj strip je (zvanični) prolog, objavljen skoro godinu dana pre filmske premijere, od strane Boom-a. A Magno je radio još neke stvari za Boom, kao što je Lantern City. Postavio je neke table na Twitteru, ranije ove godine*, i javio se Bill Willingham (koga verovatno znate kao pisca za Fables, a ja ga znam i kao tvorca Elementals, i pisca The Greatest Adventure - velikog mash-up-a svih likova Edgara Rajsa Barouza) sa komentarom: "Ovo je sjajno (mada vidim komadić dela kvadratnog inča u kome si mogao dodati više detalja)."

https://twitter.com/CarlosMagno1312/status/1018948732576989189 (https://twitter.com/CarlosMagno1312/status/1018948732576989189)


*ali Lantern City je stariji od prikazanog Konga

Da, detaljno je ovo. Ali Darrow je još perverzniji u tom pogledu. Hard Boiled je bio... perverzija...

Imao sam u planu Shaolin Cowboy, ne  Hard Boiled... za prvi put, ali eto, druge stvari su se isprečile. A pošto ja - kao i većina vas, pretpostavljam - volim različitost, sada ćemo o nečem drugačijem.


Elem, na 11 O'clock Comics su pričali o gomili prvih brojeva serijala koji su skoro pokrenuti. Od raznih izdavača. I ime jednog crtača se pominje na dva mesta. Meni je njegov rad čudan, zato što je jedan od retkih primera crteža koji mi se stilski ne dopada (uglavnom), a u smislu strukture tabli mi je fenomenalan. Znam gomilu suprotnih primera - fenomenalan stil, ali relativno uštogljena dinamika i nemaštovita kompozicija - ali ovako nešto se zaista retko desi.

Pominjem sve ovo zato što je drugi naslov na kome je radio jedna od najinteresantnijh stvari koje su (po meni) u skorije vreme došle od DC-ja, barem na osnovu onoga što je Vince B. ispričao o njemu. Ali, prvo, čovekovo ime. Zove se Travel Foreman. Nije mi poznat (ili ga nisam zapamtio), iako uopšte nije mlad, ali vidim da je radio na Immortal Iron Fist pre desetak godina, a to je jedna od retkih stvari od Marvela iz ovog veka koja me zanima. I to je sasvim u skladu sa prvim naslovom o kojem su pričali na 11 OC - Daughters of the Dragon. Misty Knight i Colleen Wing su glavni likovi ovde, a one su poznate iz predanja o Power Man-u i Iron Fist-u. U stvari, ovde mi se Foremanov stil više dopada (u odnosu na sledeći naslov), ali boje igraju vrlo bitnu ulogu u ukupnoj estetici, posebno u delu koji predstavlja filtriran pogled na svet (drugi primer).

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Fafdfkn.jpg&hash=df7007a56a9aeb5e389f9bd826a061fcc29107de)   (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2u4ocp1.jpg&hash=3ec8cc21adc968cfefd66fb226f09091ad6daff0)

Inače, ovaj naslov je originalno u digitalnom obliku i već je najavljena zbirka.


Drugi naslov, i razlog zbog koga sam počeo ovu priču, je Electric Warriors, od DC-ja, a to je nešto što mi po osnovnom konceptu, kao i mnogim detaljima u priči, deluje zanimljivije od nove Zelene svetiljke (Morison i Šarp).

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2m26w77.jpg&hash=d9e7a398402bfa5401bbe7602e5f02794d950209)  (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fspw65w.jpg&hash=c473a652279cd7d0ad01a76ff52947be94c6b47b)

Sam koncept nije ništa novo. Gladijatorske igre na kosmičkom nivou, u dalekoj budućnosti, gde Zemlja ima svog predstavnika - ili čak dvoje, kao časni izuzetak - nisu baš sveža ideja, i tronovska estetika ne pomaže u otkrivanju nekog novog ugla. Ali, ovo je smešteno u svet Kamandija, i sve je jako lepo uklopljeno u njegov kontinuitet, pa čak i u kontinuitet glavnog DC-jevog univerzuma. (Koliko je to moguće, jel'te.) Ponovo boje igraju veliku ulogu u utisku, ali ja nikako nisam fan ovakvog digitalnog bojenja. Da li je do Foremanovog stila ili do tih boja, ili do njihove kombinacije, nisam baš lud za konkretnom reprezentacijom likova i okruženja u ovom stripu. Sve ostalo mi se sviđa, tako da ću verovatno pratiti kako napreduje.

Foremana sam pomenuo pre neki dan jer je crtao nele od onih X-Men stripova o kojima sam pisao. Radi on već dugo, da, i mei je sjajan.


Edit: A prvi put sam o njemu pisao, da, mislim, baš u vezi Immortal Iron Fist jer je to radio posle Aje.

Hm, ne mogu to da nađem. Jedino pominjanje Foremana koje mogu da nađem na ovom podforumu je bilo pre nekoliko godina, u vezi Animal Mana. Možda misliš na UPPS?


Video sam odabrane delove iz Šiolijevih Go-Bota, koje IDW efektno reklamira. Tu je i jedna tabla sa 20 kadrova! 20 kadrova! Ne sećam se da sam ikad video nešto slično osim kod Aleksa Ninja, u nekom broju nekog Warrenovog magazina (Creepy ili Eerie). Čovek je anti-Hič - "filmsko pripovedanje" ga uopšte ne zanima. (Uglavnom.) Odavno je shvatio da je strip idealan za sve forme vizuelnih informacija: mape, grafikoni, šematski prikazi, skice, itd. Sve se to može neprimetno i glatko uneti u narativ, bez remećenja ritma, tona, ili stila.


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2Fadoy6c.jpg&hash=612a1761e70091acb2cd3d4c667833a1e35d6090)

Quote from: ridiculus on 25-11-2018, 11:54:30
Hm, ne mogu to da nađem. Jedino pominjanje Foremana koje mogu da nađem na ovom podforumu je bilo pre nekoliko godina, u vezi Animal Mana. Možda misliš na UPPS?

Naravno :lol:

Evo za pred spavanje tri table iz aktuelnog Old Man Logan serijala a koje je nacrtao Dalibor Talajić. U ovim epizodama Logan se sukobljava sa Bullseyejem i Talajić izvanredno uokviruje visceralnu akciju između psihopate i umornog, ostarelog junaka. Plus očigledni i izvrsni omaži Milleru. Talajić je izrastao u majstora.


(https://i.imgur.com/JvbBKVT.jpg)

(https://i.imgur.com/mUtqITV.jpg)

(https://i.imgur.com/zV8tok5.jpg)

Hm, u skoroj budućnosti nam sleduje sukob Old Man Bullseye-a sa Young Wolverinom, sudeći po principu permutacije na kojem Marvel bazira svoje likove u novije vreme.

Jedna stvar o kojoj nismo pričali, a vredna je naše pažnje, je kako su određeni crtači menjali svoj stil tokom godina. A pod tim ne mislim na prve korake i potragu za sopstvenim izrazom, već na temeljitu promenu utvrđenog "vizuelnog identiteta" ili svesno podražavanje drugih modela. Nisam kod kuće, pa ću ostaviti vizuelne primere za budućnost, ali spomenimo neka imena reprezentativna za ovaj slučaj.

John Cassaday je čovek koji je crtao Planetary, i jedan od dva razloga zašto je meni taj serijal dosta bolji od The Authority (iz prve faze). I, dok se smatra da su Astonishing X-Men na sličnom kvalitativnom nivou, mnoga njegova kasnija dela se smatraju daleko inferiornijim. (Nisam ih lično video.)

John Romita Junior je znatno menjao svoj stil tokom godina, i teško je prepoznati da je crtač koji je radio All Star Batman pre par godina isti onaj koji je radio Dazzler početkom 80-ih. (Iako taj utisak može da nastupi i usled različitih tušera sa potpuno različitim pristupom.)

Howard Porter. Eh... Već sam pričao koliko ne volim njegov rad na JLA 90-ih, ali stil današnjeg Howarda Portera nema nikakve veze sa tim. Sličan slučaj je Mike Deodato, iako meni moderni Deodato nije ni blizu dobar kao moderni Porter.

Pričali smo o Stuartu Immonenu i njegovoj veštini na Nextwave-u, ali to nije njegov reprezentativan rad, kada govorimo o stilu.

Mogao bih ovako do sutra...

Quote from: ridiculus on 28-11-2018, 19:09:49


John Romita Junior je znatno menjao svoj stil tokom godina, i teško je prepoznati da je crtač koji je radio All Star Batman pre par godina isti onaj koji je radio Dazzler početkom 80-ih. (I

Praktično je nemoguće to prepoznati, ne najmanje jer je All Star Batman radio Jim Lee  :lol: :lol: :lol: :lol:

Ali ovaj lapsus svakako ne umanjuje značaj poente da je Romita mlađi zaista dramatično promenio svoj stil.

Jedan drugi crtač za koga to takođe važi a poznat je i voljen (a i osporavan, ne najmanje od strane druga Ridiculusa) je svakako Mike Deodato Junior.

Evo njegovog Thora iz vremena kada je radio sa Warrenom Ellisom:

(https://i.imgur.com/DQuRyDD.jpg)

A evo nečeg skorašnjeg, Old Man Logan sa Edom Brissonom:

(https://i.imgur.com/14P0Hnm.jpg)


Praktično nikada ne bih pomislio da je isti crtač u pitanju iako određena masivnost likova traje kroz njegovu karijeru.

Quote from: Meho Krljic on 28-11-2018, 20:03:16

Quote from: ridiculus on 28-11-2018, 19:09:49


John Romita Junior je znatno menjao svoj stil tokom godina, i teško je prepoznati da je crtač koji je radio All Star Batman pre par godina isti onaj koji je radio Dazzler početkom 80-ih. (I

Praktično je nemoguće to prepoznati, ne najmanje jer je All Star Batman radio Jim Lee  :lol: :lol: :lol: :lol:

Ali ovaj lapsus svakako ne umanjuje značaj poente da je Romita mlađi zaista dramatično promenio svoj stil.

Ne, nije lapsus. Mada mi se oni ponekad dese  :cry: :cry: . "All Star Batman (od) pre par godina" je onaj koji je pisao Scott Snyder, a crtao JRJ uz pomoć Danny-ja Miki-ja, a ti misliš na All Star Batman and Robin koji je pisao Frank Miller, crtao Jim Lee, ali koji je izašao deset godina ranije. Video sam strip, bio mi je na ekranu (ako već ne "u rukama"), i znam da postoji, i da ga je crtao Romita Mlađi.

A, da, da, da, tačno, to mi je POTPUNO izvetrilo iz glave, sorry.

(Dobro je da nisam napisao "Očekivana greška jer je Romita crtao All-Star Superman", jer sam se setio da je to bio Quietly  :lol: )

Toliko tabli za pokazati, a toliko malo vremena...  :( (Dakako, to je zato što mi je draže da "trošim" vreme na čitanje, nego na pisanje o pročitanom. Inače ne bih imao o čemu da pišem.  :lol: Treba naći ravnotežu.)


Sam Kieth je uvek interesantan. Uvek. Barem vizuelno. Njegov strip, Arkham Dreams (Batman/The Maxx), izdat od strane IDW, nije izuzetak. Evo dokaza:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fxdtooy.jpg&hash=86fe9596e4257b7e9fc24d7d5f8db26d106b4f0d)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2mcbxwx.jpg&hash=a172e98b1ced55df070820a2833fb6645acfa148)

Ovo je iz najnovije, 3. sveske, od planiranih 5. Kieth je i scenarista.

Samo blagi nagoveštaj stvari koje nas čekaju:


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2n24j7t.jpg&hash=4648d90720e7344f001ed775625c51d2c4aeaa46)


Ova (dupla) tabla je sa početka prve epizode Vertigovog Deathbed-a, i ima puni efekat tek sa kadrovima koji joj prethode, kao kontrast. Rajli Rosmo crta i DC-jev maksi-serijal Martian Manhunter, i, ako bih morao da izaberem samo jedan njihov naslov bazirano isključivo na crtežu, to bi bio taj. Da, znam da su Mitch Gerads, Liam Sharp, ili Clay Mann odlični crtači, ali Rossmo ih ostavlja u prašini za sobom, ne toliko po tehničkoj veštini (koju ovi svi imaju), koliko po vizuelnoj maštovitosti. Upozoravam sve čitaoce da je Rossmo vrlo stilizovan crtač i da to uzmu u obzir ako stvaraju nekakva očekivanja. (I, ne kažem da Martian Manhunter nije dobar i mimo vizuelne dimenzije, ali to ostaje da se vidi, budući da Orlando pravi (bar prividno) velike talase po utvrđenoj istoriji i karakterizaciji tog lika.)

Ovako izgleda prva tabla novog Martian Manhunter-a:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F35ddd80.jpg&hash=3be3f3876576e2eea9daea26583058ed54e378b4)

Neuobičajeno za početnu stranu stripa, zar ne? I, dok mnogi nisu zadovoljni smerom u kome se radnja razvija - konkretno, promenom J'onn J'onzz-ovog karaktera za 180 stepeni - Rosmova vizuelna kompozicija je besprekorna. Kolorista je Ivan Plascencia, kao i na Deathbed-u.


Evo još jedne duple spleš table iz tog naslova (Deathbed):

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F124dkl2.jpg&hash=8d8988c118f7d3ff996e889c60b3ade35d18e9cc)

U, baš je dobro. Sa zanimanjem ću ga čitati.

Sa moje strane, mali prilog iz ovonedeljnog, drugog broja miniserijala Batman - Damned koga crta slika Lee Bermejo. Slikarske tehnike u stripu često nisu dobrodošle i umrtvljuju dinamiku medijuma ali neke Bermejove kompozicije su zbilja odlične pa evo dve table:

(https://i.imgur.com/i5JMH6Z.jpg)

(https://i.imgur.com/lBdw7Lw.jpg)

O, retki zalutali čitaoče, znaj da je između časopisa Conan the Barbarian, koji je izdavala Kompanija-koju-još-nećemo imenovati, i Conan, koji je izdavao Dark Horse 30 godina kasnije, postojao časopis koji je bio najveće blago i sveti gral za sve ljubitelje žanra. I bio je crno-beli. Zvao se Savage Sword of Conan. I njega je takođe izdavala prvospomenuta Kompanija, ali u poslednjih 10 godina je Dark Horse reprintovao te priče o Konanu (a bilo je originalno i drugih grafičkih priča, o srodnim likovima), pa ću iskoristiti tu rupu u zakonu na koji me veže sopstveno obećanje, i pričati o tome.

Zapravo, čitav projekat je započet sa Savage Tales, koji je imao 12 brojeva, ali je sadržavao i likove nepovezane sa Hauardovom mitologijom ili bibliografijom. Recimo, Ka-zar je imao istaknuto mesto. Konana smo dobili samo u prvih 5 brojeva. I, u Savage Tales #4 - ili u odgovarajućim reprintima od strane Dark Horse-a! -  smo mogli čitati ovo:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F28gs7c2.jpg&hash=33711bae63054af8ec5e6b6f3275c91396d1148e)


Čitava priča, "Night of the Dark God", nije reprezentativna što se tiče Kejnovog stila, jer su ga Neal Adams i Vince Colletta istuširali skoro do neprepoznatljivosti. Ipak, vidi se da su ljudske figure njegove. Ali, ova gornja tabla, za koju neki poznavaoci (stilova) misle da je tuširao Pablo Marcos, prikazuje Kejna u prilično čistom izdanju. I, da ne bude zabune, mislim da je Gil Kejn jedan od najvećih crtača Konana ikada. Njegova nesreća je da je uglavnom bio upotrebljen na sporednim pričama. Jedino kraljevska kombinacija Johna Busceme i Alfreda Alcale (kojoj ćemo posvetiti posebnu pažnju) dostiže veće domete, ali meni se uvek više dopadalo kako Kejn crta samog varvarina. Kod Buseme mi je suviše masivan, dok je Kejnov gibak kao mačka, ali čvrst kao čelik.

Sličnu tablu sam video i na drugom mestu. Opisuje neke od istih događaja iz Konanove prošlosti, u vidu sećanja, i montaže slika u jednom kadru. Radili su je John Buscema i Ernie Chan, za Konana Varvarina #33, Death and 7 Wizards. Ali Kejnova tabla mi je impresivnija. Sukob Konana sa Takom mi izgleda kao definitivni prikaz tog sukoba u jednoj slici.

 xrofl xrofl xrofl


Kad ti ističe zabrana pominjanja imena što se ne pominje?

Daću im ponovo šansu posle Nove godine!  ;)  Do tada će biti samo Kompanija...


Ali to ne znači da neću da govorim o Savage Sword of Conan, koji je na mene i moj razvoj u svetu stripa uticao koliko i Zlatne godine Mikija Mausa, ili Kirbijeva saga o Novim bogovima, ili Sajmonsonov Tor, ili otkriće mangi.

Da malo hajpujem odlični Džontrin rad na prvom broju nedavno relansiranog Uncanny X-Men. Dakle, Mirko Čolak završava svoj deo priče ovim izvrsnim splešom:

(https://i.imgur.com/r6Zr2dq.jpg)

I, pored Džontre, X-Men su poslednjih nedelja i meseci imali čast da ih crtaju neki odlični crtači. Mahmud Asrar je radio X-Men Red, al njega ću predstaviti drugom prilikom, sada bih da opet kažem kako je Španac Pepe Larraz jako dobar za superherojštinu i da je njegov rad na upravo završenom Exterminationu bio egzemplar kako se pravi kinematski, štonokažu, widescreen strip. Sama priča je... hajde da kažem, uslužna i za moj ukus dovoljno zabavna, Ed Brisson nije čovek ne znam kakve vizije ali je solidan zanatlija i pošto je sa ovim miniserijalom dobio mogućnost da razreši sudbinu originalnih 5 X-Men, on je to odradio kroz solidno staromodnu (u najboljem smislu te reči) akcionu misteriju, sa sve razrešenjem na kraju zbog koga LGBT+ deo tvitera ključa već par dana. Opširnije o tome kada budem (nadam se ovih dana) ispisao koju o X-Men stripovima koje dugujem, ali za sada samo da se vidi kako Larraz ume da crta ovakve stvari bolje nego skoro iko. Meksikanac Marte Gracia je radio odličan kolor i ovo je strip koji izgleda onako kako jedna uzbudljiva (i malo potresna) X-Men pustolovina treba da izgleda. Latinska veza je ovde bila bez greške:

(https://i.imgur.com/sSz1utE.jpg)

(https://i.imgur.com/EHe8wVZ.jpg)

(https://i.imgur.com/wgTBBrd.jpg)

(https://i.imgur.com/6zaXh4r.jpg)

(https://i.imgur.com/1fGGZBD.jpg)

(https://i.imgur.com/6tvdWbP.jpg)


(https://i.imgur.com/eYqg2lM.jpg)

A sada, čovek koji je jedan od najvećih umetnika u svetu stripa, čovek koji je umeo da crta toliko suptilno da je štamparska presa onog vremena (70-e, 80-e) jedva mogla da realizuje njegovu viziju: Alex Nino. Ovo drugo "n" se piše sa tildom, ali nepraktično mi je da se ovde trudim oko toga. Dakle, Aleks Ninjo. Verovatno najveći iz filipinske škole stripa, uprkos drugim velikim imenima, kao što su Nestor Redondo, Alfredo Alcala, Tony DeZuniga, i drugi.


Ninjo i Roj Tomas, slobodna adaptacija jedne priče Roberta Hauarda (koju su pretvorili u Konana), People of the Dark, Savage Sword of Conan:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F16k45kw.jpg&hash=a50a3deb131cd0ea9100d2b0294e8e89cf12d8ab)

Kakve transparentne ljudske figure! I lice napravljeno od lišća je dodatak njegove specifične simbolike.


Ninjo i Jim Stenstrum, kratka naučno-fantastična parodija u časopisu Eerie, What Price, Oblivion?

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fs65bmt.jpg&hash=fce072ecc55fb8161f6c9084184f3d51a3219436)

Ovde vidimo da je Ninjo mogao da sabije dvadeset i kusur kadrova na stranicu kada je hteo. Ali, takođe je mogao da napravi priču na desetak stranica, koje sve zajedno čine jedan kadar. (Objavljeno u 1984*, nisam mogao da nađem primer.) Iako znam da je Steranko učinio nešto slično pre njega, ovde ne pričam o tome ko je bio prvi, već o zastrašujućem opsegu strukture njegovih radova.


(Inače, Twyla Smyla je divno ime koje zaslužuje da bude nadimak na forumu.  8) )



*to je časopis, ne godina

CBR-ova lista omiljenih crtača me je ponovo dovela do John-a Romite Juniora, i kontroverze oko njega. Hoću reći, mnogi ga osporavaju, pogotovo kod nas, iako je na toj listi - koja nije apsolutno merilo popularnosti, ali je rezultat najmnogoljudnijeg glasanja tog tipa za koje znam - zauzeo vrlo visoko 13. mesto (823 poena, a 10 je maksimum po glasaču). Elem, Brian Cronin kaže za njega sledeće:

QuoteRomita Jr's best attribute has always been his storytelling, which is why in his early years at Marvel, he typically did layouts instead of full pencils. This gave him more time to draw multiple titles at the same time. His storytelling is superb, like this bit from the famous Spider-Man/Juggernaut battle in Amazing Spider-Man #230...

...i daje sledeći primer:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F24dri9s.jpg&hash=b0703af5905bdbb3946525b18838d99a597db90c)

Ovaj poslednji kadar nije neki primer crtačke veštine, ali donosi potrebnu skalu i kulminaciju uzbuđenja. Manji crtači (danas) bi od toga napravili čitavu tablu (a, bogami, i od prethodna dva kadra). Hitch bi napravio duplu tablu, najmanje.  :lol: :lol:

Bitno je i ovo što Cronin kaže o skiciranju nasuprot punoj ilustraciji olovkom. Ovo je tuširao Jim Mooney, a sećam se i Romitinog rada na Dazzler, koji je tuširao ni manje ni više nego Alfredo Alcala:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2iox80.jpg&hash=754b1390aa5c5cbb487b2fe7630a0c78d876350c)

Tako da će rani Romitini radovi, pre nego što je počeo da radi pun crtež, više ličiti, u smislu stilizacije, na stilove ljudi koji su tuširali.

Kad smo kod Spider-Man-a i "Nothing Can Stop the Juggernaut!", vredi pomenuti i scenaristu Rogera Sterna i razlog zašto ga mnogi ljudi cene koliko ga cene. OK, jedan od razloga. Malo ljudi ume da napiše priču o superherojima u kojoj slabiji lik pobeđuje jačeg, a da ova ne deluje naivno i isforsirano. E pa, Stern je to ovde uspeo, i to vrlo elegantno.

Pa, da, Romita mlađi je definitivno mnogo bolji u lejautu nego u sad tu nekim anatomijama i izrazima lica. Ovaj Dazzler kadar je meni, recimo, uvek bio genijalan i  tu se vidi da je Romita na tušu imao čoveka koji je odradio više od pola posla.

Alcala je umeo da crta žene!  :!: :!:


Sledi mali poklon za Novu godinu... koju ionako ne slavim u značajnoj meri deceniju unazad - al' nema veze, iskoristimo priliku!!!  xcheers

Nekoliko tabli koje su bile značajne u mom životu, na neki način.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2hwiluu.jpg&hash=ac90010e4139762676daa1e3624b246012020677)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F15x4tw1.jpg&hash=7d20c5816d6da7b610f68fbc4ced16bce9051154)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F103gbrm.jpg&hash=5ff98aee9c36e06253613595c934c89a3f13e74e)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fnqy1yf.jpg&hash=60ab294413d8a2ce4698c49c7b651daf672312ed)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F29byiw.jpg&hash=60d7cba2aebb97c0b20ac22aa67cccbdb3c988a4)

Sa Barksom je bilo najteže prikazati pravu stvar, jer njegove priče su kratke, i njihov ritam je drugačiji od drugih ponuđenih. Maltene sam mogao da stavim bilo koju stranicu stripa sa jednakim učinkom. Koji se zove Božić na Medveđoj planini, pa je i posebno idealan za ovo doba godine.  xdrinka

Jedina prava mana ove Kirbijeve table (Forever People #4) je što je tušer Vince Colletta, a ne Royer ili Sinnott, koji važe za najbolje kada pričamo o Kirbiju. Ali, na stranu sve što neko može da kaže o Kirbijevom crtačkom stilu ili tehničkoj veštini, ili suvišnoj ili nespretnoj upotrebi teksta, u istoriji stripa su retki bili trenuci kada je nešto ovoliko moćno zaživelo na papiru (ili ekranu) - po snazi simbolike, koje prevazilazi vreme, prostor, i kulturu, da bi pokazala nešto što prepoznajemo kao "istinu". Kraljevstvo prokletih je zapravo "Happyland", običan zabavni park, mesto napravljeno da nam ugodi i učini nas srećnim. I slepim za probleme bližnjih, koji su nam pred nosom, ali ih ne vidimo, jer nas nije briga. Odrasli ljudi čak ne mogu da prepoznaju ni zlo koje je Darkseid (dok nije kasno), jer se kriju iza svojih predstava o realnosti. Samo deca mogu da ga naslute. Treba li reći da me je ova priča dirnula daleko više od svih beskrajnih i konačnih Smakova zajedno? Zapravo, "dirnula" nije prava reč. Ošinula poput munje. A to je samo jedna od nekoliko veličanstvenih iz tog ciklusa koji nam je Bog stripa podario.  xkoenig

To je zahtevalo posebno objašnjenje, pošto verovatno nije sasvim jasno iz prikazanog. A mislim da čitalac naviknut na novije stvari može da razume u čemu je draž ovih tabli ispod, tako da mogu da govore same za sebe.

Vrlo lepo  :lol:


Od mene samo ovo. Mariko Tamaki i Juan Cabal u prvoj epizodi aktuelnog X-23:


(https://i.imgur.com/eWOeQ8k.jpg)

Moramo ovde da stvorimo malo zdraviju atmosferu  :lol: :lol: :


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F1gjec0.jpg&hash=06ba216c5ffbcd41b89162e32ae3913a94b1a3c3)


Christopher Mitten na olovci i tušu i Dave Stewart na koloru (odličan kao i obično).

"Zdravo" za odnosi na "mračno", ali u granicama ukusa i privlačnosti, naravno.

A gornja tabla je iz Rise of the Black Flame, mini-serijala iz 2016. koji je potekao iz B.P.R.D.

Sledeća tabla je iz Demona, 1987, koji je crtao i pisao Matt Wagner, sa tušem Art Nichols-a. Kakva kombinacija! Svaki lik je bojno polje svetla i senki, vizuelno.


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F1zldctd.jpg&hash=05e2c64d410c2e1d2971919f18f0c6582bbedaee)


Ovde imamo ditkoizam u vidu dosta teksta u gornjem delu stranice, ali u drugom delu Wagner pokazuje zavidnu dinamiku.


Ovaj serijal je imao 4 epizode, i mislim da je bio u "prestižnom" formatu, što će reći, na boljem papiru i nešto drugačijih dimenzija.

Potrebno nam je više Wagnera, i na ovom forumu, i u srpskom izdavaštvu jednako.

A evo nečeg u sličnom tonu:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2For4cvq.jpg&hash=920e5e14971b6134361912a9db8ff6dc639bc6f1)

Čitava stranica, jednim delom organizovana kao mreža kadrova, i istovremeno, mreža prozorskih okna, sa završetkom u omažu Solu Bejsu, je genijalna. I to bez traženja simetrije u okviru čitave epizode i upoređivanja sa poslednjom stranicom. Ovo je, naravno, iz "The Anatomy Lesson", epizode Stvorenja iz močvare koja je učinila Mura poznatim, iako nije bila prva na kojoj je radio.

Obično izbegavam superpoznate stvari - dovoljno se može saznati o njima na drugim mestima - ali ponekad, samo ponekad, me uhvati raspoloženje kada volim da pričam i o tome. Posebno ako se neke stvari ne prezentuju kako bi trebalo. Recimo, siguran sam da većina ljudi ovo vidi kao stil Stephen-a Bissette-a (jer, Bože moj, njegovo ime se obično pominje pod "crtač"), ali, ovo je zapravo više nalik na vizuelni stil Johna Totlebena*, o čemu smo već pričali (na temi o naslovnicama). A vidimo i da se oba imena pominju samo kao "artists", bez podele na olovkara i tušera.




*u smislu reprezentacije likova i stvari, ali je u smislu kompozicije čist Bissette

Ja samo da se zapljunem sa jednim kadrom iz novog Conana the Barbariana. Prva epizoda u Konanovom povratku u Marvel je prilično ohrabrujuća. Jason Aaron piše, očekivano, vrlo uverljiv pastiš priča iz Thomasove ere, sa pogođenim tonom, pa čak i dinamikom, a Mahmud Asrar je... pa, jedan od meni najdražih crtača u američkom sripu u ovom momentu. I mnogo mi je milo da je sa X-Men Red i Konanom dobio šansu da pokaže svetu svoj veliki talenat:

(https://i.imgur.com/82kPUER.jpg)

Uskoro izlazi i prvi broj Savage Sword of Conan koga piše Gerry Duggan a crta Ron Garney što je još jedan dream team za mene...

I Vince B. je juče baš pohvalio Asrara, nazivajući ovo radom njegove karijere, tako da sam video pregršt tabli iz te epizode*. To za mene nosi određenu težinu zato što je Vince bio skeptik povodom Asrara, koji je radio prevashodno na superherojima, a ovo je za njega novo, i - još bitnije - zato što je Vince rastao na istim stvarima kao i ja, u vezi Konana. Što će reći, prvo Hauard, a onda Savage Sword of Conan. Ostalo je prolazno. Nije jedan od onih slučajeva kada me je stil momentalno kupio, ali to se retko dešava kod mene. Svakako ću čitati kad mi dospe pod ruku.

A Savage Sword of Conan...pa, tu sam, još uvek, potpuno skeptičan, iskreno. Ona naslovna strana (ili to beše samo poster?) kad Konan leži na nekim daskama koje plutaju u vodi u sred okeana i gosti se na mesu ajkule... To mi je toliko preterano da sam pomislio na sledeći korak: Konan u drugoj dimenziji jede meso nekog lavkraftovskog užasa. Jako kul, ali neko ga je negde usput pobrkao sa Volverinom, i to u nekom polu-humorističkom izdanju. Naslovne strane su radili Alex Ross, Greg Land, Whilce Portacio...ako nađu još nekog kog ne volim ili mislim da nije dobar za ovo neka ga slobodno ubace ovde, radi temeljnosti.  ;)   :lol: 


Edit: ah, sorry, ispravka, podsetio sam se - Portacio i Land su radili alternativne naslovne strane za Conan the Barbarian, ne Savage Sword


*Batalio sam pirate - osim u specijalnim slučajevima kada ne mogu nigde drugde da nađem primere - a ovo mi je trenutno suviše skupo da kupim digitalno

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2h64lu1.jpg&hash=d9137beb1c6d84ad26088dde524ba015f577a209)

Sword of the Atom je bio mini-serijal (4 epizode) koji je Gil Kejn crtao, Jan Strnad pisao, a DC objavljivao 1983. Osim toga, Kejn je crtao i nekoliko specijalnih brojeva u godinama koje su sledile.

I, naravno, Prsten Nibelunga. Rajnske devojke i nakazni patuljak, Alberih:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F9s9vf4.jpg&hash=9fb5487bedb56a12a92e64174b07740db2f4b367)

Evo po obećanju nekoliko tabli iz prvih par godina magazina Adventures into the Unknown čije sam naslovne strane kačio na odgovarajućem topiku. I ovde neću pisati ko je crtao koju epizodu odnosno tablu jer se to ne zna za sve, ali hoću da ukažem da je "kućni" stil ACG-a očigledno zahtevao upečatljiv prvi panel. Kasnije, dve ili tri decenije niz vremensku liniju ovo je interpretirano tako što je prva strana stripa bila spleš, ali pošto je ovo bio magazin od pedesetak stranica sa po nekoliko različitih priča (plus proza, plus reklame) i tipična priča je imala manje od deset strana da ispriča šta ima (najčešće bez ikakvog kontinuiteta sa stripovima koji su bili pre toga, dakle, nije se moglo računati na utemeljene karaktere i svetove), onda je "upečatljivi" kadar mogao da zauzima samo pola prve strane. Ali su se BAŠ trudili i slika sa ogromnim vukom je bukvalno iz prve priče u prvom broju i ostavlja snažan utisak.

Pošto je nastajao u ranim godinama posle drugog svetskog rata u magazinu se još jasno video uticaj klasičnog gotskog horora sa ukletim kućama, duhovima, hodajućim kosturima, šišmišima, crnim mačkama i vukovima (Drakula i Frankenštajn su često gostovali na ovim stranama u prvim godinama), ali, naravno, osećao se tu jako i Edgara Alan Po sa mešavinom avanturističkog i horor pristupa gde se horor dešava na egzotičnim geografskim širinama, dalekim morima ili ledenim pustošima, a onda i moderniji avanturistički ton po uzoru na Ridera Haggarda (džungle, čovekoliki majmuni, urođenici, vudu), no, nama je ovde takođe zanimljivo da znamo da je bilo i naučne fantastike. Tako smo imali stvari koje su se oslanjale na Wellsa i manje poznate palp autore naučne fantastike - oktopodu nalik biće na jednoj od donjih slika je zapravo osvajač sa Marsa, a bilo je tu i dosta priča o naučnicima koji sede, eksperimentišu i nešto krene po zlu. U par navrata je za predložak uzimana i Carrollova Alisa (što se vidi na donjim tablama) a na jednom mestu imamo i Hitlera koga, nakon što su satrli njegove jedinice, ubija odred sablasnih vizigota u priči prigodno nazvanoj "Ghostly Goths".

(https://i.imgur.com/MJEeNrL.jpg)


(https://i.imgur.com/Ktg4wkC.jpg)


(https://i.imgur.com/LW1Kvo3.jpg)


(https://i.imgur.com/CDjioWV.jpg)


(https://i.imgur.com/7xuWYlB.jpg)


(https://i.imgur.com/dOT3MYF.jpg)


(https://i.imgur.com/wJd9Mz3.jpg)


(https://i.imgur.com/7ej3hgN.jpg)


(https://i.imgur.com/ghV2E1V.jpg)


(https://i.imgur.com/QvKcT1w.jpg)


(https://i.imgur.com/VuuNyT6.jpg)


(https://i.imgur.com/xe316fN.jpg)

Postoji jedan veliki problem sa ovim starijim horor stripovima, gledano iz današnje - ili bilo koje relativno "moderne" - perspektive. Ritam. Horor stripovi koji se zasnivaju na vizuelnom iznenađenju i efektu "ovo nismo očekivali" moraju da organizuju svoj raspoloživ prostor suptilno. Susretao sam se sa istim nedostatkom korišćenja specifične moći ovog medija u nekim starijim brojevima Vampirele ili Eerie-ja, kada me ništa ne iznenadi posle okretanja poslednje strane, jer ne mogu da izbegnem da vidim poslednji kadar, pre nego što dođe pravo vreme da ga vidim. Pričam o realizaciji, ne o samim idejama i obrtima, koji me možda i ne bi posebno iznenadili, ako uopšte, posle ovoliko proteklih decenija i pročitanih stripova i pročitanog horora u stripu. U tome leži velika razlika u odnosu na prozna dela, čiji čitalac ne može da vidi kraj pre nego što dođe odgovarajući trenutak. (Ne računamo one koji se namerače da vide kraj pre vremena.)

Evo u čast Mehmeta, i njegovog pozivanja na Lee-a Weeks-a, jedne duple table iz kratkog serijala Lois and Clark od pre nekoliko godina. Poznato je da ja ne volim lik Supermena, ali kažu da je on više simbol nego pravi lik. U tom slučaju, ne volim simbol koji Supermen predstavlja - što ne znači da ga mrzim - ali razumem njegov značaj u svetu. I takav stav ne podrazumeva da ne mogu da čitam ili gledam priče sa njim, zato što one zavise od okruženja i od drugih likova. I ovaj uvod u Rebirth, koji je pisao Dan Jurgens, je jedna od boljih takvih priča koje sam čitao. I Supermen nikad nije izgledao bolje. Nikad. Nema rasprave ovde.  ;)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2Fblno7.jpg&hash=7d271f609732dc012c2e5f284740f7ed6f61d71a)

Tuširao Scott Hanna.

 :lol:
Istina je da je Supermen sa bradom stvarno dobro izgledao.

Filip Andronik je sarajevski crtač koji je poslednjih meseci bio u vestima iz pogrešnih razloga, tj. pretili su mu smrću zbog toga što su neki smatrali da je uvredio pokojnog Aliju Izetbegovića a što je, avaj, situacija koja postaje sve češća širom regiona. Srećom, ovde smo da pokažemo da je Andronik pre svega izvrstan crtač, a kao dokazni materijal poslužiće sedamnaesti album Delcourtovog serijala L'Homme de l'année, tj. "Čovek godine" koji je neka vrsta tematskog koncepta u kome svaki sledeći broj različiti autori uzimaju neku poznatu istorijsku eru i onda špekulišu u njoj, mešajući istorijske činjenice sa fikcijom. Le Robot de Métropolis je izašao 2017. godine i bavi se filmom Metropolis, ali ide dosta dalje kroz vreme, sve do Drugog svetskog rata a napisao ga je iskusni Jean-Pierre Pécau koji je uradio više L'Homme de l'année albuma. Andronik je ovo nacrtao sa dugogodišnjim saradnikom Senadom Mavrićem,a njih dvojica već ozbiljno sarađuju sa Delcourtom, što, kada se vidi kvalitet ovih tabli, i nije neko iznenađenje. Nedavno su dobili i nagradu na Bulles d'air festivalu u francuskoj za takođe Delcourtov strip Kriegsmachine.

Naravno, najveći deo stripa je "običan" period piece, sa izvrsnim prikazom zgrada, automobila, odeće itd. ali ima tu mnogo langovskog ekspresioznizma kojeg su Mavrić i Andronik savršeno uhvatili na tabli (uzgred, table su iz piratske skanlacije na engleski, naravno. Koliko znam, ovaj strip nije prevođen zvanično.):


(https://i.imgur.com/CnoZHVw.jpg)

(https://i.imgur.com/2DZI8Ci.jpg)

(https://i.imgur.com/WeAb3LE.jpg)

(https://i.imgur.com/WJ9atVn.jpg)

Pominjao sam već magazin Creepy, horor ediciju antologijskog, jelte tipa, sa stripovima koje su šezdesetih radili mnogi autori koje takođe znamo i iz superherojskog sveta (Archie Goodwin, Neal Adams, Steve Ditko, John Severin, Angelo Torres, Bruce Jones, Alfredo Alcala, Rudy Nebres, te, naravno, Frank Frazetta) i koji je bio samo deo napora Warren Publishinga (pominjanog već od strane uvaženog druga Ridiculusa) da izbori mesto na tržištu koje je progresivno postajalo sve zatrpanije superherojskim stripovima što su šezdesetih doživljavali renesansu. Warren je sa svojim magazinima - Eerie, Creepy, Vampirella itd. - svakako ostavio solidnog traga u američkoj strip-istoriji, uspevajući da umakne CCA regulativi time što ih je objavljivao kao crno-bele publikacije za novinske kioske a ne "prave" strip-magazine, i time dajući američkom čitateljstvu horor ugođaj koji je na sceni ne(do)stajao nakon uvođenja CCA. Elem, kako sam već pominjao, Warren magazini su bili glavni element novog horor talasa u američkom stripu iz šezdesetih godina, nakon gašenja starih izdavačkih poduhvata poput Adventures into the Unknown, Tales from the Crypt, The Vault of Horror itd.

Archie Goodwin je bio jedan od glavnih autora u prvoj fazi ovog magazina (svi donji kadrovi su iz prvih par godina izlaženja, dakle, od 1964. godine pa nadalje) i vrlo je brzo postao i glavni urednik pa je, pored toga što je pisao veliki broj stripova, bio zaslužan i za dovođenje gomile talentovanih scenarista i crtača u ovu novinu. Za razliku od starijih horor stripova, ovi su baratali primereno jezovitijom estetikom, oslanjajući se na ekspresionizam koji je, nagađam, ponovo dolazio u modu u liberalnim šezdesetim, a i dobro se slagao sa crno-belom tehnikom. Uostalom, videćete sa donjih kadrova da sa ovim crtežima više nije bilo zezanja. Neki su legitimno strašni a neki legitimno artistički. Sve iz kolekcija koje poslednjih 11 godina vredno i redom objavljuje Dark Horse. Izašlo je već 27 komada

Angelo Torres

(https://i.imgur.com/ER2yVMW.jpg)

Gray Morrow

(https://i.imgur.com/pXeSlWC.jpg)

Opet Torres

(https://i.imgur.com/3bO0ypj.jpg)

Creed Randall

(https://i.imgur.com/scKeBy7.jpg)


Joe Orlando

(https://i.imgur.com/iA3VOKs.jpg)

Al McWilliams

(https://i.imgur.com/xt3qHjE.jpg)

Alex Toth

(https://i.imgur.com/vBORytD.jpg)

James Warren i njegova kompanija zaslužuju posebnu temu. Ali ja trenutno nemam vremena za to, i uvek mi je drago da i neko drugi stavlja primere iz njihove zaostavštine. Mislim da sam i sam postavio negde iznad neke table koje je Aleks Ninjo radio za njih. I Arči Gudvin je, po meni, jedan od tri najbolja urednika u istoriji američkog stripa - da ne idem uže od toga.  :lol:

Htedoh i da komentarišem koliko su dobri Andronik i Mavrić koje si okačio neposredno pre prethodne poruke, pa sad koristim priliku i za to. Skoro je Vince B. pričao o Outlaw Nation, serijalu koji su za Vertigo radili Delano i Sudžuka i Parlov, pre 15-20 godina, i ono što sam video sjajno izgleda, zaista. U ono vreme sam ga propustio, ali gledaću da to ispravim.

Prava tabla za ovu temu, i dobar odraz mog raspoloženja ovih dana, je sledeće:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Ft4y808.jpg&hash=c235c818075ae64e2e97b2b8aba14f7fc1dd1602)

Bez komentara.   ;)

Ahhh, Doom patrol, i taj strip skoro da bi mogao da dobije sopstveni topik  :| :| :| :|

Da nas je više ovde, započeo bih igru pogađanja naslova na osnovu pokazane table ili kadra. Ovako, nema smisla kad smo samo dvojica aktivnijih. Jeste da bih često gubio, ali nekad je draž i u samom igranju!  xjestera

Ako slučajno nije bilo jasno šta danas idem da gledam:


(https://i.imgur.com/JDLxSFO.jpg)

(https://i.imgur.com/H6fg3wP.jpg)

(https://i.imgur.com/tbm6NTh.jpg)

Yo!  :|

Evo zato nečeg što sigurno nećemo skoro gledati na ekranu ili platnu, a izgleda raspamećujuće:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2cd93y9.jpg&hash=97c8ef25059250b18690a32ccf32401c5e9c2091)

John K. Snyder The Third, malo crtano, malo slikano, ali sa kompozicijom koja kao da je rađena po uputstvima Matta Wagnera (scenariste za ovaj mini-serijal), jer Snyder obično ne dizajnira stranice na ovaj način. Doctor Mid-Nite, praktično palp verzija Betmena, štampana u "prestiž" formatu tamo negde na razmeđi vekova, za DC. Kompletirano u 3 sveske. Snyder ovde stilski veoma podseća na Sinkeviča, i sigurno koristi iste ekspresionističke uzore.

A kad smo već kod tog majstora stripa i ilustracije, evo jedne od meni omiljenih tabli od njega, iz skoro čitanih Novih mutanata (#22):

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2dv0fhj.jpg&hash=b1fd38635e8181819fffa012021e858a3c102ef6)

...koja me podseća zašto više volim kada radi na ovakvim nadrealnim, fantazmagoričnim scenama, nego onim realističnim.

Nisam siguran da je novopokrenuti Savage Sword of Conan baš nabo ton koji bi se meni dopadao u svom prvom broju - volim Gerryja Duggana i kunem se u njegovog Deadpoola ali Conan u ovoj prvoj epizodi previše vuče na Deadpoola... - ali zato Ron garney još jednom potvrđuje da je u crtačkoj formi života. Na Daredevilu je bio fenomenalan a ovde je takođe izvanredan, sa kolorima Richarda Isanove koji takođe veoma prijaju:

(https://i.imgur.com/ZISiNgS.jpg)

Blagi spojleri, ako čitate tekst sa tabli! The Magic Order:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F29ygl1u.jpg&hash=0fb270d988977743555a67458c9e6d3247bd0544)

Koapel je ovde impresivan, kao i Dejv Stjuart (što se gotovo podrazumeva). Milar, mnogo manje (što se takođe apsolutno podrazumeva!) :twisted:  Ako mogu nešto da zamerim Koapelu, to je ono što sam već rekao za Tora (iako je tamo bilo upadljivije): neki kadrovi (uglavnom spleševi) mi deluju preveliki za sadržaj ili za značenje i važnost unutar celine. Time se veštački dobija na prostoru i naglašavaju manje bitne stvari. Ali, dobro, ostale stvari - i, posebno, reprezentacija magije - su zaista odrađeni majstorski.

Rekao sam da smatram da su Volter Sajmonson i Arči Gudvin bili jedan od najboljih kreativnih parova bronzanog doba, i njihova saradnja je počela sa Manhunterom, o kome nismo dovoljno pričali. Ali, ovaj put sam hteo da kažem (i pokažem) nešto iz njihove kasnije saradnje.

Prvo, priča koju su radili vrlo brzo nakon Manhuntera, i koju je Sajmonson smatrao jednim od svojih omiljenih radova, je The Temple of the Spider, kratka priča objavljena u kratkotrajnom časopisu Thrilling Adventure Stories, nekoj vrsti odgovora na Marvelov Savage Tales. Izdavač je bio Seaboard Periodicals, i ta kompanija je vrlo brzo propala, tako da ne znam ko drži prava na taj sadržaj. Za priču o kojoj govorimo nikad nisam video oznaku kopirajta, pa verovatno niko, iako Sajmonson poseduje originalne table - kojih nema mnogo, 11 ukupno.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2uzusg4.jpg&hash=3cc30719b8c6186d0510e2066bdb023052929c18)

Natprirodna misterija smeštena u srednjovekovni Japan, crno-bela u originalu. U stvari, oduzelo bi mi puno vremena da stavim sve table ovde, ali čitava priča se može pročitati na ovom blogu (http://diversionsofthegroovykind.blogspot.com/2008/11/black-and-white-wednesday-archie.html).

Drugo, Alien: The Illustrated Story. Prvi grafički roman (u vreme kada taj izraz nije postojao) koji se našao na listi bestselera Njujork Tajmsa. U ono vreme ignorisan od strane strip-kritike i fanova, ali ne i od svih ostalih, izgleda.  :lol:  Frenk Miler, Voren Elis, Kajl Bejker i drugi su je nazvali najboljom adaptacijom nekog filma u stripu, ali istina je da to zapravo nije adaptacija filma Alien Ridlija Skota, već su je Arči i Volt radili pre nego što je film pušten u javnost (koji oni nisu videli pre drugih). Moglo bi se reći da je u pitanju njihova adaptacija scenarija za film, s tim što su nekoliko puta bili na setu (ako se dobro sećam), i videli su neka dizajnerska rešenja, što se jasno vidi u samom stripu. Ali, neke stvari su morali sami da izmisle. Heavy Metal je bio izdavač, a na delu učestvuje i John Workman - jedini čovek, uz Kena Bruzenaka, zahvaljujući kome sam počeo da obraćam pažnju na obično zanemarenu ulogu ispisivača (letterer) - koji je nakon toga postao vrlo čest saradnik Sajmonsona.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F1zzkl0o.jpg&hash=0d7eb316491f4e0619d2801562789f04f2154dde)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2vl42fr.jpg&hash=4afa81089c9e55a79fdc8d034741b4b28be40298)

Dođavola, treba nam tema i za Arčija Gudvina. Čovek je bio jedan od najboljih urednika i scenarista bronzanog doba.

Quote from: ridiculus on 27-02-2019, 12:48:31


Dođavola, treba nam tema i za Arčija Gudvina. Čovek je bio jedan od najboljih urednika i scenarista bronzanog doba.

Istinitije reči nikada nisu bile ispisane na nekom internet forumu.

U počast Mehovoj analizi Derdevila, evo scene koju je crtao Nic Klein za Deadpoola-a #9, trenutno poslednji broj tog serijala. Skottie Young je pričao u intervjuu koji sam (negde?) spomenuo koliko je oduševljen rezultatom, jer njegov opis u samom scenariju je bio mnogo šturiji i svedeniji. Zaista moćan prikaz Derdevilovih sposobnosti. Inače, Nic Klein retko radi za Veliku dvojku, jer njegov senzibilitet ga vodi u nezavisne vode, ali on i Skoti se poznaju odavno, i pristao je na njegov zahtev da crta Dedpula.


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Fvevonl.jpg&hash=7971e3b99994ea97482c39b1a88d9c3a43b97d3d)

Ne radi on ni tako retko za njih, konkretno za Marvel poslednjih petnaestak godina radi praktično redovno, mada uglavnom naslovne strane radije nego interior art. Velika je stvar videti ga "unutra"  :| :| :| A i Young dobro piše Deadpoola. Ja sam se plašio da će mi posle Duggana (i Koblisha) biti teško kad dođe nov kreativni tim na DP-a, ali Young i Klein su me umirili već sa prvim brojem.

Ako imam zamerke na gornji Klajnov kadar koji se prostire na obe stranice, taj je konceptualne prirode a ne tehničke. Ja bih napravio daleko veću konfuziju (kada bih umeo da crtam išta značajnije od Čiča Gliše, jel'te  :cry:  ). Ispada kao da čitav grad ipak spava noću, i nema drugih zvukova osim otkucaja ljudskih (ili, eventualno, drugih) srca. Razgovori, kapanje vode, zvuci saobraćaja, brujanje električnih uređaja, zvuci seksa... i sve to narator ionako sugeriše.

Heh, u poslednje vreme često nalećem na mišljenja (u obliku figurativnih ljudskih dupeta koja se pojavljuju po internetu) da, na primer, Del Mundo ne ume da crta, ili da je crtež Rajlija Rosma smeće, itd. Istina, uglavnom komentari po slobodnim piratskim sajtovima - prvim uporištem one paradoksalne grupe lenjih, a nestrpljivih - a ne neka detaljna obrazloženja na tematskim blogovima. Govori mi samo da čovečanstvo ništa nije "uznapredovalo" od kamenog doba naovamo, kada govorimo o totalitetu. Ali, srećom, milijardu puta ništa je i dalje ništa...

Evo zato jedne duple Rosmove table iz prvog broja Martian Manhunter-a, objavljenog u decembru prošle godine:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F282npjp.jpg&hash=a08536e8cd8e966644e4fda23d2d94f949d42c44)

Za večeras, dve stvari.

Prvo, jedna Koapelova tabla iz ovde već pominjanog serijala The Magic Order, #5, koja pokazuje sve što je u crtežu dobro i loše:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2hmeqrq.jpg&hash=0392f28af294b4f0a9963977a26397beedc8b053)

Stvorenja su fenomenalno dočarana. Ostrvo doktora Moroa, zapravo, ali nećemo sad o tome šta to traži u ovom stripu. Recimo samo da se prikazani lik na stolu našao u svetu te knjige, što dočarava prikazani tekst u pozadini kadra. Donji kadrovi, s druge strane, su potpuno nepotrebni, i verovatno dočaravaju nesuptilnu prirodu Marka Milara, koji ne veruje u moć ljudske mašte, osim svoje sopstvene.  :twisted:

I, pošto sam na drugom forumu pominjao Steranka kao blistavi primer umetničkog senzibiliteta srebrnog doba (60-ih), evo jednog malog dokaza, jednog od mnogih:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2yosjfk.jpg&hash=4b91167c7dcba31a34d03a571dabe3dba9a896c3)

Nick Fury, Agent of S.H.I.E.L.D. (#2), koji je on i crtao (samo olovkom) i pisao, na samom početku relativno kratkog životnog puta tog serijala. Verovatno velika inspiracija za Haminu nemu epizodu G.I.Joe-a, 15-ak godina kasnije. I dokaz koji je Steranko bio kralj.  xjap

Kada smo već predstavljali rad Olivijea Koapela, evo i njegovog najranijeg rada za američko tržište, i meni još uvek omiljenog. Imao je više kadrova po tabli, u proseku, i stil je bio prljaviji, i povremeno me čak podseća na Niheija kako crta likove.


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fbfmahf.jpg&hash=4143150a7bc5ab26cca5d2bac7b6f88567aeec8c)  (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F33uflad.jpg&hash=3dba654133121840ab885cb2110aa4ac69935de6)

Legija superheroja je, u suštini, arhetipski timski superherojski strip, sa svim mogućim tropama žanra stavljenim na gomilu, a opet - nekako - čudan strip. Ima čudnu istoriju, čudan kontinuitet, i fanovi su obično čudaci grupacija za sebe. Što će reći, meni se sviđa, barem konceptualno. Ali to možda ima veze i sa ljudima koji su radili na naslovu - ili naslovima, pošto ih je povremeno izlazilo nekoliko u isto vreme. Ako pričamo o Legiji, trebalo bi da pričamo o Keithu Giffenu, ali to ćemo drugom prilikom. Ove Koapelove table su iz priče poznate kao Legion of the Damned, koja je izlazila na promeni vekova, u dva različita naslova (drugi je bio Legionnaires). Nije dugačka priča, ali je prilično mračna, što je u lepom kontrastu sa tinejdžerskom postavom Legije, i Koapel crta prljava, oznojena, umorna ljudska bića iscepane odeće gde god može.

Odličan je Koapel i to već jako dugo. Sećam se kako sam ga zapazio jer je blistao još na House of M, pre... oh... 14 godina  :shock: :shock: :shock: :shock:

Za danas, tri fantastična crtača (u smislu veštine) na tri fantastična naslova (u smislu žanra), koji su relativno nepoznati, iako sam ja pričao o dva. U sva tri slučaja su crtači tuširali svoj rad.

Hronološki gledano, prvo ide Gil Kane za The Ring of the Nibelung:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F1zlvvw9.jpg&hash=6477f1c59bb5c0a69c97e41558c4d18a88c1b0b2)   (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F29z60qh.jpg&hash=de36cba71a94ac8f63a66e890d0d677f85b0bf5b)

O ovome ću detaljno pisati u budućnosti, kao i o poređenju sa istom pričom, tj. adaptacijom Vagnerove opere, koju je uradio P. Craig Russell. Njegov stil je mnogo lepršaviji i suptilniji od Kane-ovog, ali pitanje je koliko to zapravo odgovara temi. Kane-ov crtež je grublji, primalniji, siroviji, suroviji, erotičniji... Mada nisam siguran koliko su srećna njegova rešenja u dizajnu tabli sa dijagonalnim kadrovima... Moraću da sačekam još malo da se ovo slegne.


Otprilike u isto vreme, što je bilo oko 1990-e, Jose Luis Garcia-Lopez crta Twilight, veliki omaž spejs operi 50-ih i 60-ih koji je Howard Chaykin napisao (takođe) za DC:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2mycj86.jpg&hash=2a772f25312a874933a61510346d9cb9913ef0e7)   (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2Fspy9z8.jpg&hash=b9103e670d89192a7efee8bae6cd06e1a4c56e53)

Ako ste pomislili, na osnovu prve table, da Garcia-Lopez ne crta pozadine, druga tabla je tu da vas razuveri. Prvu sam postavio da bismo videli kako crta likove. Zapravo, ovde ima dosta Chaykinovog stila u dizajnu tabli, sve sa mnoštvom informacija i uplivima medija, pa je moguće da je on postavio osnove, čak i vizuelno (i budući da veruje u "potpun scenario"). Međutim, Garcia-Lopez je ovde postigao jedan od svojih vrhunaca, u inače zavidnoj karijeri. Pomenućemo i Kena Bruzenaka, jednog od dvojice najvećih slovoslagača (?) u američkom stripu. (Drugi je John Workman, što bi do sada trebalo da znamo.) Videti zvučni efekat na prvoj tabli kod sečenja glave, i možda ćete shvatiti zašto.


Treći primer je iz već pominjanog Oriona, ali njega nikad ne može biti previše... Simonson x Simonson, epizoda #5, Day of Wrath, borba oca i sina "u svetlosti plamenih jama", predskazana još od početka. Za razliku od prethodnih tabli, ovde sam stavio dve susedne, zbog dinamike. I, da, pomenuti John Workman...

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F27zai3m.jpg&hash=92a1d72d04b6f68bad172bb04904df0fc8e358eb)  (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2d1qm10.jpg&hash=07be52018a97acfe4b600f7daa7fe9dbfec87ad4)

Na prvoj tabli, u gornjoj taci vidimo Jimmy-ja Olsena i Newsboy Legion kako intervjuišu bogove koji gledaju borbu.

Hm, sva tri naslova je zapravo objavio DC...

Sve je sjajno ali je Garcia-Lopez najintrigantniji od svega ovde.

Pa, nema boljeg ilustratora u svetu američkog stripa od Garcia-Lopeza, pogotovo kada se potrudio. I ovo delo je prilično nepoznato u širim okvirima, pa je valjda dodatno intrigantno otkriti ga. Ali, od Simonsona nema boljeg dizajnera (tabli i kadrova), pa sad, ko šta voli...


Pokušavao sam da se setim čime da istaknem Kane-a, ali, u ovakvom društvu to je teško.  :cry:

A, da se nadovežem na prethodno rečeno, postoji jedna priča na kojoj su Sajmonson i Garsija-Lopez radili zajedno - prvi na scenariju, drugi na vizuelizaciji. Negde u sećanju mi je ostao podatak da su možda radili i na (DC-jevom) Herkulu, sredinom 70-ih - tipa, da je Sajmonson tuširao olovku Garsija-Lopeza - ali moguće da se to sećanje i moja ne-toliko-potajna želja igraju sa mojim umom, i da su se samo zamenili kao crtači na naslovu.

The Wall of Souls, priča o Novim bogovima, objavljena u Showcase 94, #1, i, po mom znanju, prvi put (ako ne i jedini?) da je Garsija-Lopez crtao likove ovog Kirbijevog panteona unutar stripa (a ne na naslovnicama). Samo 10 strana, ali vrednijih od 1000 strana koje su mnogi drugi crtali (i pisali) na tu temu.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2945fn9.jpg&hash=a5737f06cec0e26f60274daace50ec089fe3fa6e)

Pročitao sam i Office Space, priču o Supermanu koju je Garsija-Lopez nacrtao za DC Nation #0, prošle godine, i, iako je to solidan rad (Bendis ga je pisao), ne osećam oduševljenje kao kod mnogih njegovih ranijih poduhvata. Ostarilo se - mislim na njega, ne na sebe, ili vas  :lol: - a možda ima veze i sa digitalnim kolorisanjem...

John Paul Leon je učenik Walta Simonsona. Ne u smislu sledbenika stila ili pristupa - mada ovaj svakako ima uticaja - već bukvalno: Simonson mu je predavao (neki predmet?) u njujorškoj Školi vizuelnih umetnosti. Ako se dobro sećam, Leon je bio generacija 90-ih, a i logično je, s obzirom da je tada postao poznat javnosti. Nije crtač sa mnogo radova u svetu stripa, ako izuzmemo naslovnice. Radio je (tj. crtao) kratku priču za Oriona, radio je na Challengers of the Unknown (koje nisam video) za DC, na The Winter Men (koje jesam) za Wildstorm. I radio je na Earth X pre tačno 20 godina, velikom Marvelovom projektu alternativne istorije i budućnosti. Pošto sam ja u to doba nekako napustio Marvel i njihove stripove, propustio sam i taj serijal. Ali, pre nekog vremena sam u knjizi Kirby 100 video sledeću duplu tablu:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fx4m02.jpg&hash=47571238acfe491830b5c13ac10be46cc04c4020)

i bio ošinut strahopoštovanjem. Earth X me još uvek strpljivo čeka, ali mi je trenutno jedan od prioriteta. E, sad, pre nego što počnu slučajni prolaznici da utrčavaju na ovu temu da bi dobacili "grešiš, druže, strip je krš", dodaću bar tri prednosti koje isti ima u odnosu na Kingdom Come, pošto se poređenja između ova dva naslova prirodno nameću, budući da je Earth X zasnovan na idejama i skicama Alexa Rossa.

1. John Paul Leon. Pređimo u kratkim crtama očigledno. Meni Rossov specifični slikarski pristup ima negativan efekat na priču: superheroji ne izgledaju kao deo normalnog okruženja, i mogu da ih prihvatim samo kao nešto što su ljudi iz tog sveta uobrazili da postoji pred njima. Možda je to pozitivan efekat, zapravo, možda priča tim obratom postaje bolja? Pitanje za razmišljanje, svakako. Drugo, detaljnost Rosovog crteža ima regresivan pripovedački efekat, u smislu da ne želim da okrenem stranu (što bi trebalo da bude svrha po difoltu), već želim da uživam u zamrznutoj sceni. Kao kada bih zaustavljao film svako malo da uživam u scenografiji i kostimima. Da li je taj film onda "dobar film"?

2. Ima humora, video sam, ne možete me prevariti. Ovo bi bila dosadno obrazloženje dosadnih stavova da su radili Waid i Ross, a ovako, kada je duhovite-i-one-ostale reči pisao Jim Krueger, deluje svežije i životnije. Od kolektivne halucinacije nije teško biti svežiji, dobacuje cinik.

3. Ovo je suludo uticajno. Kao da je Marvel sve što je usledilo bazirao na ovom. Otom potom.

4. I dokaz da ne znam da brojim, ali Marvelov haosijum je daleko koherentniji od DC-jevog super-multi-haosijuma, jer su likovi nastajali organski povezani od početka - za razliku od ovih drugih gde su svi nastali odvojeno, pa se onda dokazivalo da je to zapravo nebitno, i da su svi onakvi kakvim ih mi vidimo!!!

Dakle, najavljujem prikaz Earth X za godinu X, ili bar leto 2019!!!

Ja nisam bio ni svestan da je u bilo kom smislu kontroverzno diviti se John Paulu Leonu, meni su i Winter Men i Earth X bili sjajno nacrtani stripovi tako da, samo napred!

Nisam čuo da je iko ikad nešto rekao protiv Earth X zbog Leona, mada znamo da je sve moguće. Ali, neko bi lako mogao da shvati ovo kao nekakav zajednički 'događaj', iako formalno nije to. Ja ga nisam dovoljno čitao da bih bio dovoljno pametan po tom pitanju. Videćemo.

Magazin Vulture je prošle godine imao članak povodom 100 najznačajnijih stranica američkog stripa, ali neću ga linkovati i praviti im promet jer se na kraju pretvorio u budalaštinu.  xfrog 


Jedna od stvari oko koje se u principu svi slažu je Sterankov rad na Niku Fjuriju krajem 60-ih. Steranka ćemo ostaviti za sledeći put, a ja sam samo hteo da ubacim sledeću tablu među najuticajnije, jer, ako ništa drugo, moja radna teorija je da je mladi Deodato Junior video tu stranicu, i ova ga je toliko oduševila da je počeo da vidi stvarnost fragmentarno.  ;)  Radi se o tabli iz Star Slammers, naučnofantastičnom grafičkom romanu koji je Volter Sajmonson nacrtao i napisao, objavljenom 1983.


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2Faym3jt.jpg&hash=45e5ac551fdae9bc6fdf02a2551675bf48708850)


... i predstavlja Silvermind, telepatsku vezu članova određene rase. Naravno, radi potpunog utiska, mora se uzeti u obzir ono što prethodi i sledi, ali ovu tablu bih izdvojio. I video sam kopiranu ovu strukturu, ili makar deo tog dizajna, mnogo puta, čak i bez Deodata - kod Birna i Romite Džuniora, na primer, a mislim da sam to i prikazao ovde na temi.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F9r25mw.jpg&hash=f10ce1269e0fea9fb9c2e34a0da516ed607bb4fc)(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F20zvde0.jpg&hash=89ca34a9fec2948c99deaf36a471c716b805b661)


Steranko!


Ovo je jedna epizoda koja je izmenila američki mejnstrim strip. Psihodelični vizuelni efekti i scena koja se proteže na 4 stranice. Pošto ovo nije moguće videti kao celinu u normalnim, fizičkim okolnostima, potrebne su dve kopije epizode koje stoje jedna do druge.


Imao je Steranko i drugih genijalnih scena i doprinosa, ali njegovo zlatno vreme su kasne 60-e. (Ovo gore je iz Strange tales #167, iz dela o Nick-u Fury-ju. Šta? Samuel Jackson? Ma, kakav Jackson, kažem NICK FURY!) Ne pada mi na pamet niko drugi ko je bio toliko uticajan u američkom stripu sa toliko malo radova. Figure, poze, i koreografija su svakako kirbijevski na ovim tablama gore, ali to je bilo takvo vreme. A Steranko je imao izlete i u drugačiju vrstu ilustracije. No, ostavićemo to za drugi put.

Kad smo već kod "kirbijevskog", Tom Scioli:

(https://i.imgur.com/v5avoXU.jpg)

 :| :| :|
xcheers xcheers xcheers

Šioli spada u onu grupu crtača koju jako volim, a to je posledica, između ostalog, njihove potpune sigurnosti da rade sa skalom šta god žele - jedan kadar preko dve strane (ili čak više), ili 20 i više kadrova po strani, kako god situacija ili priča ili ambicija zahtevaju. Mnogi savremeni crtači u mejnstrim stripovima su zakucani u mod 1-4 kadra po strani i navodno su "epski", ali, kako reče mudar čovek, kada je sve "epsko", ništa nije epsko. Šioli ima čak i jednu prednost u odnosu na divove kao što su Kirbi ili Sajmonson, koji najčešće izgledaju najbolje bez boje - njegov kolor je magičan i crtež bi puno izgubio u crno-belom obliku. Slično kao Ričard Korben.

A još jedan sličan umetnik je Mišel Fife, čija Copra će biti objavljena od strane Image-a početkom maja, što sam zaboravio da pomenem do sada, ali eto, ispravljam.

Šiolijeve table zaslužuju da se nađu svugde, ali ja ne volim da preterujem i stavljam sve odjednom, i nisam to radio ni sa drugim favoritima. Neke table iz Transformers vs. G.I.Joe su potpuno raspamećujuće.

Njegov (Sciolijev) povratak stripu prošle godine sa Go-Botsima je šokantan jer, prvo, ko ga je očekivao, drugo, ko ga je očekivao na Go-Botsima i treće, ovde toliko malo liči na Kirbija da sam ja raspamećen.  :lol:

Ja nisam ni znao da je on napustio strip, osim na godinu dana pre nego što sam uopšte znao za njega, pa sam tek naknadno čitao o tome. To je bilo pre Transformers vs G.I.Joe - dakle, pre 2014. Ovih zadnjih godina je prilično aktivan, i kad god otvorim frižider iskoči neki intervju sa njim. Prvo mi je majstor pao na pamet, ali na kraju sam pravilno shvatio da frižider univerzum dobro funkcioniše kad je Šioli tražen.

A za sličnost sa Kirbijem... pa, čuj, ako je njegov strip koji najmanje liči na Kirbija onaj koji se zove Kirby, zašto onda Go-boti iznenađuju?

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2Fvgrf3m.jpg&hash=038f037f69b3302d6637d69dd07204f9536fac81)

Ovo gore nije iz stripa zvanog Kirby, već iz Transformers vs G.I.Joe #9 (od 12... i kusur). Kao i uvek, njegov osećaj za kontrast boja je zavidan i retko ko od kolorista koji rade u svetu stripa zaslužuje da mu nosi krede.

Prvi broj DCeased je izašao. Za sada nisam sravnjen sa zemljom, pogotovo me kombinovanje različitih crtačkih stilova malo remeti, ali Trevor Hairsine i Stefano Gaudiano su prilično odlični u svom delu stripa i ovaj kadar je dovoljno napaljiv:


(https://i.imgur.com/TvmKbiQ.jpg)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F35bi9tt.jpg&hash=5454817f786627e171bfa097d5c6c2e73f5eb0de)


Ova epizoda Uncanny X-Men, #205 (iz 1986.), je zanimljiva iz više razloga, ne samo istorijskih.

- fokusirana je na Vulverina;
- Beri Vindzor-Smit je crtao olovkom i tušem, ali je radio i kolor. Neverovatno! Izgleda otmeno čak i kad ubaci sve moguće boje u isti kadar, za razliku od turbo-folk senzibiliteta mnogih savremenih kolorista. Eto šta gradijenti (ili njihovo odsustvo) mogu da učine od slike!
- malo crtača ume dobro da koristi vertikalno postavljene kadrove - iskreno, malo crtača ih uopšte koristi - a Vindzor-Smit svakako spada u tu grupu;
- ovo je jedan od retkih stripova - ako ne i jedini - na kome je učestvovao Kris Klermont, a koji ima čitavu tablu bez ijedne reči! Razlog je taj što je priča zapravo Vindzor-Smitova, a Klermont je kreditovan kao pisac scenarija;

Haj'mo malo koju reč o Guy-u Davis-u, crtaču koji zaslužuje posebnu temu... koji će dobiti posebnu temu, ako ja znam išta o budućnosti.  ;)


Uvodna tabla za Sandman Mystery Theatre (1993.):

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F1247f5j.jpg&hash=2e992083f7c635d599f7d44bab0f4bfe80f78074)

Jedini problem koji vidim u ovoj sceni iz sveta snova je postavljanje tekstualnih pravougaonika (koji idu uporedo sa crtežom, a ne naizmenično, kako je meni uglavnom idealno u stripu). Matt Wagner je pisao strip, a John Constanza upisivao tekst, ali ne znam čija uloga je ključna u postavljanju balona i kutija sa tekstom u takvim kolaboracijama. Sitničarenje sa moje strane? Dobrodošli u moj život, generalno, i na temu "Omiljeni kadrovi" specifično! Inače, Davis voli ovakvu strukturu, 3*4 kadrova, i koristiće je i na drugim mestima.


Dilan Dog The Marquis, Hell's Courtesan #1 (od 2), Dejvisov autorski serijal sa prelaza milenijuma:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F142agr4.jpg&hash=503ec5e2fe0639b0102511224f7ab722f8e78834)

Inače, ovaj strip je crno-beli, kao što vidite.

Primer uzdržavanja kojemu Dejvis ume da se podvrgne (i da podvrgne priču), i dokaz da crtači umeju da učine pipke uzbudljivim i jezovitim horor-elementom kada žele. (Za razliku od mnogih drugih, koji ih crtaju u svakom kadru dok ne dosade i Bogu i narodu. Nije to uvek sa ozbiljnim tonom, ali nekad i jeste. Gospodine Openja, gledam i u Vas!) Ne iznenađuje da se Minjola toliko oduševio Dejvisovim talentom u predstavljanju čudovišta (kao što pokazuje u predgovoru za kolekciju Markiza, Inferno, od Dark Horse-a).

Davis je bog. Njegov crtež na B.P.R.D. je... pa antologijski.

Da, bog, svakako, ali Sandman Mystery Theatre je posebno zanimljiv jer tu uglavnom crta samo ljude (i, povremeno - samo povremeno - njihove snove). Jedan od najboljih Vertigovih serijala, čini mi se pomalo zaboravljen. Tačno je da Davis ne crta privlačne ljude, ne na način kakav je publika navikla da gleda i da se poistovećuje kroz superherojske stripove. Ali, opet, Davis naglašava pre svega pripovedanje i atmosferu, izvrsno dočaravajući neko drugo doba.

Šteta što se malo povukao iz stripa.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F1t7arq.jpg&hash=d523b074f3326110788e3ce32de8e9cb286af15c)

Sjajne poze likova i sjajna kompozicija stranice. Ovo je iz 1984, barem prema datumu na naslovnici. Možda je crtano '83. Nexus, epizoda 6, dok je još izlazio za Capital. (Posle je prešao u First Comics.) Crtač je Steve Rude, a pisao je Mike Baron. Moram i da kažem, jer je interesantno - epizoda se zove The Ultimate Bizarre Object.

Nexus je jedno od velikih i kultnih dela američkog stripa koja ovde niko ne čita - poput American Flagg ili Sandman Mystery Theatre* ili Oriona - pošto su svi zauzeti čitanjem Betmena Godine 10781: 365. povratak, ili eventualno X-ljudi Maslinasto-zelenkastih.


*ili, pošto je ovo ipak objavio Vertigo, koji je imao svoj kult kod nas (a i drugde), nekako su ljudi naletali na to, slučajno ili ne. Možda je trebalo da stavim Markiza?

Pominjali smo (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=16349.msg723487#msg723487) Gabriela Rodrigueza povodom jedne od specijalnih naslovnih ilustracija za Silver Surfer: Black. Verujem da mnogi koji duže vremena posećuju ovaj forum znaju ko je on. Najviše - ako ne i isključivo - zahvaljujući stripu Locke & Key. Ali ja moram da naglasim da je on vrlo raznovrstan i u smislu pripovedačkog pristupa i u smislu same ilustracije. Locke & Key izgleda drugačije od Little Nemo: Return to Slumberland, i oba su drugačija od Sword of Ages. Međutim, jedna odlika se ističe. Njegova preciznost formi, njegova čistota linije. Primećujem da je on zapravo arhitekta po struci, pa eto razloga.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2ylafb7.jpg&hash=b7d4d4da3fa08b6a004610d008d326283c37f1a3)

Dupla spleš strana iz Sword of Ages #1. Taj serijal je specifičan po tome što ga Rodriguez i piše, i to je prvi njegov takav rad. Impresivno za čoveka kome engleski nije prvi jezik. No, htedoh da pokažem koliko je Rodriguez odmeren u komponovanju svojih tabli i koliko je precizan u svom crtežu. Ovo je jedina takva tabla u svesci. Osim toga, nalazimo tri kadra koja zauzimaju po čitavu stranicu, s tim da u sva tri slučaja postoji i jedan manji kadar umetnut pri vrhu. Ovo je franko-belgijska škola stripa, u kojoj je svaki kadar doprinos izgradnji i oživljavanju sveta. Uporedimo to sa onom skoro pokazanom Paquette-ovom duplom spleš stran (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3974.msg723343#msg723343)om*, koju - da uzmemo samo jedan primer, kojih je mejnstrim strip pun danas - smatram banalnom, jer nema potrebe da bude takva**. Ili, preciznije, tolika. Po svom sadržaju i po svom efektu ne zaslužuje više od pola jedne strane - i to da se smatramo izdašnim u poklanjanju prostora. U stripu, za razliku od TV-a, prostor je vreme. Možda ne uvek, ali vrlo često. Otud i moje pozivanje na Kirbija na tom mestu - Kirbi je znao da za duplu spleš stranu treba ponuditi nešto specijalno, neke prizore koji će nam zapanjiti čula i raspaliti maštu, prizore koji pozivaju na gledanje bez brzanja.


*Superman: Leviathan Rising specijal
**mislim, nema kreativne potrebe. Finansijske ima svakako. Ja bih rado uzeo SVE vaše novce a dao vam samo jedan kadar koji se može uvećati do veličine bloka 30 na Novom Beogradu, ali još nisam smislio šta treba da se nađe u njemu da me ne biste doživotno ganjali!  xdrinka

Razočaran nemogućnošću da postavim primere iz nekih radova Šotara Išinomorija, kao što su Japan Inc. ili Hotel, i da pokažem Bendisu i ekipi KAKO se rade scene koje su u suštini samo razgovori (poznate i kao "glave koje pričaju"), samo ću preći na prvu duplu spleš tablu iz The Weatherman:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2i0f3p0.jpg&hash=b0c6d0570906fb8700310ca0bb8113de63995c96)

Crtao Nathan Fox, boje udahnuo Dave Stewart. Ovo je u kontekstu priče veliko iznenađenje, i veliko otkriće za čitaoca u vezi shvatanja istorije sveta u datom trenutku. Potpuno zaslužuje svoje mesto.

Posle mazohističkog gledanja u kadrove Event-a Leviathan (crtao Alex Maleev) - šta sve moram da trpim u ime nauke i razotkrivanja Istine! - počeo sam da padam u depresiju zbog količine nemaštovitosti uložene u svaki element koji mi je mogao pasti na pamet: izgled okruženja, perspektiva, tranzicija između kadrova, "gluma" likova... Jel' nedostatak nečega može biti merna veličina? Svejedno, 'stilska figura' je bezbedno utočište. Elem, da bih povratio gipkost tela i duha (i veru u ljudsku rasu) morao sam da bacim pogled na nešto privlačno ili barem interesantno. Recimo, između ostalog:


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fvdikww.jpg&hash=c1aee7f2a6794f00dd300a294b877162083d3f4d)


Gil Kane, Action Comics, 1982. ili 83, vreme kada je tuširao svoje crteže, što je obično davalo najbolje rezultate u njegovoj karijeri. Ovo čak dobro izgleda i u boji. Gil Kane je imao relativno duži period crtanja Supermena, odnosno, Action Comics u to doba, i to svakako vredi imati. Pre svega zbog crteža - jer priče su zaostavština tog doba i žanra, ali crtež ih uzdiže na titanski nivo.

Ha, baš sam gledao neke Kaneove radove na Spajdermenu kad, evo ga i ovde. Ispravno!

Mesec dana bez omiljenih kadrova? Skoro nečuveno! Pa nismo valjda počeli da vodimo pravedne živote isposnika?

Jedan od zasluženih favorita ovog foruma, Bil Sinkevič:

(https://i.imgur.com/95bvF8i.jpg)

Iz Novih mutanata #23. "Hey, Cockrum" je ispisano na zidu ruševina izgubljene ktuloidne civilizacije, negde u bermudskom trouglu. Moguće da je Dave Cockrum, jedan od kapitalnih crtača na X-Men, zamislio vizuelni izgled tog okruženja? Ko će se sada tog setiti?   :idea: Hm, možda Meho. Svejedno, zanimljivo je videti Sinkeviča kako interpretira ove fantastične motive.

Njegova dela često sadrže ovakve asocijacije i "prozivke", koje ponekad idu i dalje od napisanih reči - koju epizodu Novih mutanata pre ove vidimo Luiz Sajmonson* na određenoj žurci.

Danas malo pokazujemo rad Ernie-ja Colon-a. Čovek je preminuo pre neki dan, i retko* ko ga je pominjao ovde, a bio je odličan crtač, koji je umeo da obavlja i druge poslove u kreaciji/proizvodnji stripa - i time kompletan strip-autor, po potrebi.

(https://i.imgur.com/74qUgUL.jpg)

Colon je meni bio najpoznatiji kao crtač maksi-serijala Amethyst, Princess of Gemworld, koji je DC objavljivao 1983-4, a koji sam ja čitao u detinjstvu. (Izvinjavam se što ovo ne izgleda baš prijatno za oko, zahvaljujući lošem kvalitetu papira i štampe  :cry: , no kvaliteti Colon-ovog crteža se naziru.)

Ali nešto pre toga (1980), uradio je priču za Marvelov (i Gudvinov) Epic Illustrated #2, The True Game, čiji je bio kompletan autor, računajući i upisivanje teksta. Kratka priča, na samo 6 strana, koja govori o specifičnoj etici plaćenog umorstva.

(https://i.imgur.com/UXjtzeN.jpg)

Kasnije je za Marvel objavio mnogo dužu priču, takođe kao kompletni autor (računajući i lep kolor), zvanu Ax i objavljenu kao Marvelov grafički roman #44:

(https://i.imgur.com/wFwZPaQ.jpg)


*"retko" u ovom slučaju verovatno znači "niko"

Da, ja sam video vest o smrti ali toliko malo sam imao prilike da vidim njegovog rada da se nisam osećao pozvanim da pominjem  :oops:

Pa dobro, nisam ni ja stručnjak za Colonovu karijeru - pišem samo zato što niko drugi nije. Ax nisam pročitao - samo sam prelistavao početak (da izbegnem "spojlere") i bio zadivljen vizuelnom lepotom - a Amethyst sam čitao jako davno. Ovaj True Game, iz Epic Illustrated #2, preporučujem, ako neko može da nađe. Inače, Marvelovi grafički romani su bili na kvalitetnijem papiru i u većem formatu i zato ovaj gornji sken iz Ax izgleda ovako dobro.

Colon je radio i za Harvey Comics, a neke od tih stvari su nekreditovane. Možda je problem sa preporukama njegovih radova to što ih ima malo u nekom dužem kontinuitetu? Arak, Son of Thunder, sa Roy-em Thomas-om mi pada na pamet, ali ničeg više ne mogu da se setim trenutno.

Quote from: ridiculus on 08-09-2018, 18:08:02
Slično važi i za odnos Čejkina i Vorena Elisa, kome je sigurno preteča na mnoge načine. Naravno, volimo mi Elisa - povremeno ga i obožavamo! - ali ne zaboravljamo da je rođen kao gunđavi deka, i da je kasnije, vremenom podetinjavao. Elis piše bolje dijaloge, ali to je sve.

Jel' moguće da sam ovo napisao! O tempora, o mores! O, silly me! Upravo su dijalozi jedna od najjačih Čejkinovih strana. Trebalo mi je malo vremena da to shvatim (a i morao sam da se podsetim American Flagg!!), ali na dobrom sam putu, pa praštajte! On je maltene svojeručno uveo naturalistički dijalog u američki strip. Ne Bendis^TM, koji pokušava da reprodukuje neadekvatnu verbalnu komunikaciju ali izostavlja ideje koje se pokušavaju preneti, pa ostaje samo sa podražavanjem našeg pažljivo kultivisanog egotizma, tj. poslovičnim "titranjem muda" masovnoj (koliko to u slučaju američkog stripa uopšte postoji) publici, iliti, u prevodu na jezik veritas, gomilom ničega. O tempora, o mores! (ovaj put, zaista).

Nego, to za Čejkina sam video slučajno, kada sam se podsetio kako je započeta ova tema, koja će uskoro napuniti godinu dana. Odlomkom iz Triumph and Torment, grafičkom romanu koji su crtali Minjola i Mark Badger (da ne zaboravimo to ime). Badger je tuširao i kolorisao, i njegov doprinos se ne može dovoljno naglasiti. Rezultat ne izgleda kao tipično Minjolino delo. Druga stvar je - imam originalni roman, pa znam - ovo izgleda bolje u tom (većem) formatu franko-belgijskih albuma, nego u kasnijoj TPB verziji. Na svojih 80 stranica ima samo nekoliko spleševa, a jedan od njih je:

(https://i.imgur.com/BkwdYkB.jpg)

Nikad Đavo nije crtan bolje, barem u Marvelovim stripovima. Ne čak ni kod velikog Džona B, koji ga je prvi vizuelizovao (u onim starim epizodama Srebrnog ludaka s daskom letača).

Ono kad ispišeš pojvalu dijalogzima a onda okačiš sliku na kojoj ima samo monolog  :lol:

Džabe, to su različiti stripovi. Ne bi smetalo ni da kačim table bez teksta, kao na primer ovu:

(https://i.imgur.com/f3yFLYO.jpg)

Aleks Ninjo, Bolt, časopis Rook (Warren), 1979. Stavio sam ovo na forum Darkwooda pre neki dan, a ne volim da se ponavljam (po forumima), ali ovaj tvoj komentar me je podsetio, pošto je jedan od retkih primera koje imam spremne a koji su čist crtež, pre upisivanja teksta (koji ovde postoji, da ne bude zabune). A, osim toga, Ninjo razvaljuje!

A ovo jedne table sa dobrim monologom  ;) :

(https://i.imgur.com/UKJpuRF.jpg)

Tom Scioli, Transformers vs. G.I.Joe #2, često pominjani serijal ovde (bar sa moje strane), ali slabo prikazivan - posebno kao jedan od najboljih američkih stripova ovog veka - pa da ispravim. Bojio Šioli lično.

David Aja i Travel Foreman imaju žicu za kadriranje. Aja naravno prednjači, još mi je u glavi scena iz lifta iz Immortal Iron Fista, jednostavna, mirna, a puna života.

Aja jeste genije kadriranja. Meni je donja slika, prvi kadar iz njegovog i Fractionovog Hawkeyeja već godinama desktop imidž na tabletu.


(https://i.imgur.com/sXIjxJf.jpg)

Dobar je Aja, ali ja nisam preterano upućen u njegov rad. Ova dva pomenuta stripa je sve što znam, zapravo, a Immortal Iron Fist nisam ozbiljno čitao. Ajin crtež me stilistički podseća na Chrisa Samneeja - pogotovo kada obojica finiširaju svoje radove - s kojim sam ipak daleko bolje upoznat.

Obojica su se pojavila u toj generaciji koju je Jim Lee imao na umu kada je postavio sledeće pitanje (https://twitter.com/JimLee/status/347535068958453761). (Who are your 3 favorite new artists who have emerged in the past 5 years? [u odnosu na 2013. godinu])[/u]

Ovde se ne pominju ljudi - očekivano, rekao bi cinik  :twisted: - koji su najspecifičniji i, po meni, najbolji (iliti najčudniji, izraženo jezikom mejnstrima) od novijih crtača, kao što su Tom Scioli, Michel Fiffe, Paolo Rivera, i Mike del Mundo. Moglo bi da se kaže da del Mundo još nije došao na svoje, ali ne poznajem taj deo njegove karijere, pre Elektre i Weirdworld-a. Scioli je napravio pomak sa Godland (sa Casey-em), koji je započet 2005, ali, opet, to se relativno uklapa u neke slobodnije okvire sadržane u postavljenom pitanju. Nisam siguran ni kada je Cliff Chiang postao poznat kao crtač, ali i njega bih svakako svrstao u "novije".

Ali, zato se pominje Riley Rossmo, za koga nisam znao do pre godinu dana. Lee kaže:

QuoteYea, Rossmo is eerie and cool

Neki od Lee-jevih favorita bi bili Mikel Janin, Aaron Kuder, Sean Murphy, Sara Pichelli, i - naravno - Chris Samnee.

Da, rad na Hawkeyeu je Ajaina čista poezija. Tu se nekako oslobodio nečeg što ga je mučilo u Iron Fistu pa se razulario lijepim i ugodnim crtežom. Vidim da će Immortal Iron Fist izdati Čarobna knjiga što je tamam. Mada, rasturio je i na prvoj epizodi Seedsa...
Možda čar leži u tome što je prije svega ilustrator.

Quote from: Meho Krljic on 22-08-2019, 19:39:06
Aja jeste genije kadriranja. Meni je donja slika, prvi kadar iz njegovog i Fractionovog Hawkeyeja već godinama desktop imidž na tabletu.

A pre toga si imao ovu, pretpostavljam?  :)

(https://i.imgur.com/4XLujkV.jpg)

Hawkeye počinje gore prikazanim kadrom, istina, ali (i kad smo već kod Daredevil-a) jedan od retkih početaka koji su me impresionirali u novije vreme je ovaj:

(https://i.imgur.com/c4ZtKFc.jpg)

Olovka Paola Rivere. Nije zaista prva stranica stripa, već druga, ali prva je neka vrsta kratkog opisa Derdevila i njegovih sposobnosti, pa je ovo zaista prva stranica konkretne priče. I ovde je naglasak na perspektivi koju nam (Paolo) Rivera daje, ne na prefinjenim linijama mastila koje je njegov otac tu postavio ili toplom, prijatnom koloru ili adekvatnim opisima Marka Waida. (Osim toga, retkost je videti Paola na crtežu samog stripa.) Poza u kojoj srećemo Derdevila nije baš uobičajena za upoznavanje sa likovima, zar ne? I time se čitaocu nagoveštava da će ovo možda biti posebno iskustvo. Ostavićemo za drugi put vizuelni prikaz Derdevilovih sposobnosti, koji prevazilazi sve što je rađeno pre ili posle, a za koji je odgovoran prvenstveno gospodin Rivera.

Dobro je ovo. Jedino na Daredevilu mi nije nikad legao Maleev. Nekako mi je sve bilo ispozirano.

Ni meni se Maleev ne uklapa, barem na osnovu onog što sam pročitao. Dobar je on crtač, i njegovi talenti bi mogli biti bolje iskorišćeni, ali ne na tom mestu i u to vreme. Ne sa petostrukim pobednikom u rušenju kredibiliteta Ajznerove nagrade Bendisom, koji je isisao svu "neozbiljnost", svu zabavnost koncepta, ali je nije nadomestio nikakvim dubokim promišljanjima ili temama (kao npr. Frenk Miler), i ostala nam je samo kvazi-ozbiljnost. I upravo tu je stil Maleeva poguban, jer potencira takav pristup. Suprotan slučaj bi bio Michael Avon Oeming, čiji crtež je zabavnog karaktera sam po sebi, i Bendis to ne može da poništi. No, treba uzeti u obzir i da je još Bendisov crtež u Jinx-u bio veoma nalik na ono što je Maleev kasnije radio u Daredevilu, po tonu i naglasku na senkama, po inherentnom noar-ah-kako-sam-samo-ozbiljan senzibilitetu.

Ali, evo još malo čoveka koji pokazuje više maštovitosti i ludosti na jednoj stranici nego što je petostruki pobednik u rušenju kredibiliteta Ajznerove nagrade, Bendis, pokazao u čitavoj karijeri. Volite ga! Mislim, Šiolija, ne Bendisa (kome toga ne nedostaje)! Na način kako volite umetnost, a ne muškarce! (Za slučaj da nekome svašta padne na pamet...)

(https://i.imgur.com/ppLxsZ6.jpg)

Final Frontier, stranica 2, 2012. So... people of Earth, how are you?

Moj je problem sa Maleevom taj što imam utisak da se ništa ne događa pa se osjećam kao da čitam ilustrovani magazin. Sve je to oku ugodno, stilizovano, a opet nekako umrtvljeno.
Elem, da spomene i Mitcha Breitweisera koji zna postavit tablu tako da mu se atmosfera preliva iz kadra u kadar.

Quote from: Jerome Drake on 26-08-2019, 09:36:49
Moj je problem sa Maleevom taj što imam utisak da se ništa ne događa pa se osjećam kao da čitam ilustrovani magazin. Sve je to oku ugodno, stilizovano, a opet nekako umrtvljeno.

Možda ima veze s tim što je sve predstavljeno kao da je TV serija. Dakle, nudi nam se samo ono što bi izgledalo realno na malom ekranu. Srećom, nije se otišlo još korak dalje, i kadrovi nisu svi iste veličine i u 4:3 formatu (16:9 je još bilo neuobičajeno za TV u to vreme). Nesrećom, još uvek je suviše blizu, a srce te nesreće se nalazi u činjenici da strip sam po sebi ne može dobro da prenese ono što je najvažnije za filmsku i TV produkciju: glumački performans.

Ali evo ga neko ko koristi potencijal medija mnogo bolje:

(https://i.imgur.com/6qAXaDM.jpg)

COPRA, iz #1 (originalne serije).

Slušao skoro intervju sa Fifeom - više njih, zapravo, ali ovde mislim na onaj na 11 O'Clock Comics - gde kaže da je na početku samo ubacio čitaoca u dešavanja, ne objašnjavajući ništa, ugledajući se na Čejkina, jer Čejkinov pristup "ne trpi budale". (A meni onda pade na pamet da pristup gore-nepomenutog-ali-podrazumevanog autora ih zaliva i kultiviše.  :twisted: )

Poslednja tabla je iz COPRE #1, rekli smo, ali nismo rekli da je Michel Fiffe lično ispisivao tekst, što on inače radi u svojim stripovima. Pre toga smo imali odlomak iz Final Frontier Toma Scioli-ja, i on takođe lično ispisuje svoje radove. Između ta dva, moram reći da mi je Šiolijev tekst čitljiviji. To nije zamerka estetske prirode, već samo praktične.

Već smo pominjali neke ispisivače ovde. John Workman, najpoznatiji po saradnji sa Walterom Simonsonom, umetnički direktor časopisa Heavy Metal krajem 70-ih i početkom 80-ih. Ken Bruzenak, najpoznatiji po saradnji sa Howardom Chaykinom, i možda najzapostavljeniji od svih. Vredan je priče i Todd Klein, koji je, od 27 Ajznerovih nagrada (https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_Eisner_Award_winners#Best_Letterer/Lettering) za tu kategoriju (lettering) tokom godina dobio čitavih 18, verovali ili ne! Neke Ajznere je odneo kući i Stan Sakai, koga isto vredi pomenuti. Svaka nagrada koja završi kod Stana Sakaija je dobro utrošena nagrada.

Ali teško mi je da shvatim vrednost sistema koji dodeljuje Kleinu 18 nagrada od 1993, a Bruzenaku ni jednu! O, nije to ništa protiv Kleina - Klein je dobar. Odličan, čak. Poslednje od njega što sam čitao je rad na Black Hammer-u. Njegov tekst daje dobru dozu "ličnosti" likovima kao što su Colonel Weird i njegov robot, Talky-Walky.

(https://i.imgur.com/sZAQs3H.jpg)

Radio je on i na Sandman-u, koga sam poslednji put čitao kad je svet još bio mlad, pa se ne sećam najbolje, ali dalo bi se za očekivati da radi lepe stvari sa oblikom slova ili balona i tamo. Takođe, Tom Strong (koji mi se čini nešto podcenjen kod nas, valjda zato što nema smrtno ozbiljan ton?), i još mnogo, mnogo toga, ali nikad nisam imao utisak da su mu zvučni efekti posebno jaka strana, s obzirom da ih ne upotrebljava često. Workman i Bruzenak, s druge strane, se gotovo sramotno* rasipaju s njima.

(https://i.imgur.com/uysl02U.jpg)

(Ken Bruzenak, Twilight)

Još jedno (meni) poznato ime je Tom Orzechowski, koji je godinama radio za Marvel i na planini naslova iz X-univerzuma. A ovde bi i japanski strip mogao lagodno da uđe u igru, jer se oni ne stide zvučnih efekata, već se nadmeću ko će da bude maštovitiji u smišljanju onomatopeja i koriste kaligrafiju i tipografiju do krajnjih mogućnosti u reprezentaciji tih slova. (Iako je sam tekst u balonima obično štampan, a ne pisan rukom. To je zbog kompleksnosti nekih simbola, koji bi bili nečitljivi, posebno s obzirom na manji format stripa. Ali zamislite koliko je onda štampa bila bolja nego u Americi, kada su karakteri koji se sastoje od nekoliko desetina poteza bili razumljivi!)


*ali zapravo s ponosom

Dopada mi se ovaj kadar iz Blck Hammera. Što nije mogao riješiti izrazima lica, fino je uklopio govorom tijela.

Listam malo "Marvel Art of Conan the Barbarian (https://www.barnesandnoble.com/w/the-marvel-art-of-conan-the-barbarian-various-artists/1129969053)" i gledam kako su neke table veličanstvene. Naravno, radi se o zaista klasičnim stripovima a knjiga sadrži i dosta zanimljive trivije.

Barry Windsor Smith je bio prvi Konanov crtač u Marvelu i mada je meni John Buscema default crtač za Konana, Bari Smitova vitkija Konanova figura je i dalje lepa a kadrovi su povremeno veličanstveni.


(https://i.imgur.com/Vr2Gv8q.jpg)


Pa onda krosover sa Elrikom od Melnibonea. Smit na olovkama, tuš radili on i Sal Buscema:

(https://i.imgur.com/QxKJFyl.jpg)


Zatim Gil Kane i Ralph Reese na tušerskim dužnostima. Buscema je kasnije i sam imao mnoge ovakve kadrove:

(https://i.imgur.com/DXVjnkQ.jpg)


Pa opet Bari Smit sa Danom Adkinsom na tušu. Ova slika je veličanstvena:

(https://i.imgur.com/wfbjKlO.jpg)


I onda John Buscema, sa Nealom Adamsom na tušu:

(https://i.imgur.com/uzg8Lkz.jpg)


Klasični John Buscema i Ernie Chan tandem:

(https://i.imgur.com/uoRmgQ9.jpg)

(https://i.imgur.com/120qIjL.jpg)

(https://i.imgur.com/Z2ToQvT.jpg)

(https://i.imgur.com/HFEwOUf.jpg)

(https://i.imgur.com/J2W1Uep.jpg)


Val Mayerik i neimenovani Filipinci (The Tribe):


(https://i.imgur.com/ibxrK9D.jpg)



Howard Chaykin sa Chanom na tušu. Aleksandar Veliki. Predivno:

(https://i.imgur.com/mKyBIFV.jpg)


Marc Silverstri i Dave Simons:

(https://i.imgur.com/jr4WlEh.jpg)


Silvestri i Geof Isherwood:

(https://i.imgur.com/hXZgRMs.jpg)


Don Kraar, Judith Hunt i Mike Manley:

(https://i.imgur.com/ccVMDE3.jpg)


Don Kraar i Mike Docherty:

(https://i.imgur.com/j79VQWQ.jpg)


Završavamo sa tandemom Val Semeiks i Alfredo Alkala da još jednom podsetimo na presudan uticaj Filipinaca na to kako pamtimo Konana:

(https://i.imgur.com/MucmwFU.jpg)



Naravno, ima u knjizi i gomila naslovnica (neke i neiskorišćene) pa ću napraviti mali izbor za onaj drugi topik.

Ah, ovaj kadar Elrika! Boje su osvežene, ali njihov odabir je ostao isti kao u starim, originalnim izdanjima. Liči mi na nešto što bi Barry Smith uradio lično, ali nemam taj podatak pri ruci.

Ali, generalno, gospodin koji je kasnije dodao Windsor u svoje ime se tek kalio na Konanu, a na početku karijere je bio Barry Kirby Smith. :lol: Naravno, Crveni nokti mu ostaju najveće dostignuće u tom domenu, budući najkasnije u karijeri - izuzimajući neke kasnije izlete, poput ilustracija i stripa Conan vs. Rune, ali Crveni nokti su imali scenario Roy-a Thomas-a  Roberta Hauarda, ljudi! To je jedna od osnovnih premisa za pravilnu priču o Konanu, kao što nas uči Učiteljica života.

A Čejkin se ne vidi. Jasno, sa Filipincima je obično bilo tako. Izgleda gotovo kao da su Busemini kadrovi i Čejkinovi od istog crtača.

Ovi kadrovi su među najboljima koje je Silvestri ikad nacrtao, tolko ću ti priznati. Ali dobar deo toga ide na dušu tušera, pogotov kod (vrlo impresivnog) broda. Da je Silvestri kasnije u karijeri crtao sam isti kadar, ovaj bi bio pun "cross-hatchinga" i mnogo grublji za oči.

Da, Chaykinov crtež neprepoznatljiv ovde, Chan ga je bukvalno pretvorio u Buscemu.

Što se tiče kolora na Elriku, da, sam Smit je kolorisao ovo i mada je svakako malo boja osvežena za ovo izdanje, strip jeste imao izrazito psihodelični kolorit jer je Moorcock sam učestvovao u njegovom stvaranju a u to vreme je i on bio na vrhuncu svoje psihodelične faze sa Hawkindom itd. tako da je Smitov kolor svakakoovako naglašeno drogiran u originalu.

I, da Silvestri je kasnije promenio stil prilično, pao pod uticaj Jima Leeja i Roba Liefelda.  :lol:

Htedoh da pričam o nečem drugom, ali onda sam se setio ovoga... i menjamo temu (barem u mojoj glavi  :lol: ). 25. avgusta je bio Kalutin rođendan. 28. je Kirbijev dan. Danas je dan Gene-a Colan-a. (A imamo i rođendan sutra, 2.9. Tesno je u ovo doba godine sa velikim crtačima stripa! Neka, neka!)

Nathaniel Dusk, mini-serijal za DC, 1983. (prvi od dva):

(https://i.imgur.com/BIVCLTf.jpg)

Ovde se mora pomenuti i Tom Ziuko, koji je naneo vodene boje uglavnom preko same olovke - što će reći, skoro da nije bilo nanošenja tuša.

A, veoma lepo, i da, akvarel lepo leži preko ove olovke.

Colan je bio majstor atmosfere, i vredelo bi da se podsetim nekih njegovih dela kao što je Tomb of Dracula. Vince Bonavoglia je skoro izjavio kako Wolfmanov scenario - ili, preciznije, stil pisanja - nije baš najlepše odoleo zubu vremena, ali, naravno, to bi se čitalo zbog Colana. I verujem da izgleda bolje crno-belo nego u boji, jer se boja nikad nije najbolje slagala sa Colanovim "slikanjem olovkom", pošto površine i oblici nisu čisti i jasni, već postoji mnoštvo "međustanja". Nathaniel Dusk je jedan od izuzetaka, naravno.

Evo još malo Colana. I odlučio sam se za crno-belu verziju stripa, s obzirom na ono što sam rekao u prethodnoj poruci. Essential Tomb of Dracula. Epizoda 4, Through a Mirror Darkly, koju je pisao Archie Goodwin (Wolfman je došao tek nešto kasnije). Tušer je bio Tom Palmer, i on zaslužuje solidan deo zasluge za izgled stripa.

(https://i.imgur.com/qs07BPY.png)

Mora se priznati, zna pogoditi horor atmosferu.

Da, i Minjola je jednom rekao da je Gene Colan bio najbolji od crtača "glavnog toka" u crtanju čudovišta. A kako je Minjola opsednut crtanjem čudovišta, to ima težinu. Minjola je to izjavio u predgovoru za jedan rad Guy-a Davis-a, koga je takođe pohvalio u tom domenu. A jutros sam pročitao izjavu John-a Rozum-a u kojoj kaže da je napisao jednu epizodu Xombi-ja za Guy-a Davis-a!! Ubio sam se tražeći je, ili bar podatke o tome, i na kraju sam saznao da nikad nije ni objavljena, iako je završena, i bilo je zamišljeno da izađe kao specijalno izdanje. A John Rozum je to izjavio kao komentar na jednu karikaturu Dan-a Pirara, čijoj se drugoj karikaturi smejem čitavo jutro, pa - posle praćenja ovog mog toka svesti i dokaza o povezanosti svih stvari - došli smo do onog što želim da pokažem:

(https://i.imgur.com/ebW9lZ2.jpg)

Za sve moje poznanike koji "otkidaju" na dekonstrukciju!  :lol: 

Naravno, granica između karikature i stripa je vrlo tanka i nejasna, pa se osećam dopuštenim da i ove prve stavljam ovde.  :)

(https://i.imgur.com/ZBKxk6U.jpg)

P. Craig Russell na vrhuncu pripovedačkih i crtačkih sposobnosti! Ne, nije iz Sandmanovog Ramadana, ali to ste znali, zato što ste prepoznali Benedicta Cumberbatcha, zar ne?  ;) (Obraćam se novim generacijama, ne zamerite vi ostali!)

Ovo je iz priče What Is It That Disturbs You, Stephen? koju je Russell započeo 1973, menjao, objavio u drugom obliku, a zatim, kada je dobio šansu, ponovo nacrtao i objavio 1997. Jedno od najvećih dostignuća njegove karijere, ako ne i najveće.

Dosta smo pričali o Spajder-men-u - toliko da se ne bih iznenadio da dobijemo komentar da traćimo naše sumnjive talente i nesumnjivo vreme, ali i dragocenu kvadraturu kiberprostora, pričom o superherojima! - ali ne sećam se da li smo pričali o najvažnijoj njegovoj priči IKAD, što će reći, onoj koja ga definiše i kojoj se ljudi uvek vraćaju za inspiraciju:

(https://i.imgur.com/pfBe7Fi.jpg)

Pročitao sam jedan tekst koji se bavi "smrću" misaonih balona u američkom superherojskom stripu i dolaskom narativnih kutija u prvom licu, i tamo se ova tabla uzima kao primer monologa u stripu - monologa koji dodaje značenje koje ne biste videli samo iz slika. Tamo se kaže, u kontekstu kasnijeg razvoja ovih trendova:

QuoteThe emotional action informed the physical, each reinforcing the other.

To provide that emotional weight, Spidey soliloquises, and it works.  However, soliloquising has three limitations that prevent its widespread use in modern comics.  First, it's difficult to maintain for more than a page or two.  Second, it's theatrical, and modern comics seem to find that tone embarrassing.  Third, the action has to stop for the soliloquy to happen.

Na ovaj tekst, koji je za sajt Too Busy Thinking About My Comics napisao Brad Reed, ćemo se vraćati ovih dana (ili, po potrebi, nedelja, meseci, godina...) pošto bih imao šta da komentarišem ili dodam na rečeno. No, vratimo se na samu priču. Epizoda se zove The Final Chapter i objavljena je u The Amazing Spider-Man #33 (1966), a zasluge za smišljanje zapleta se pripisuju Ditku. U pitanju je zaista završno poglavlje priče koju mnogi svrstavaju u panteon superherojskih priča. Na primer, Chris Sims i Matt Wilson (veliki ljubitelj Spider-Man-a), u svojoj seriji rangiranja "priča", Every Story Ever, stavljaju je na... prvo mesto. Od ostalih Spajdijevih priča, slede:
- The Amazing Spider-Man Annual #1, The Sinister Six (pričali o njoj u najnovijoj epizodi podkasta)
- ASM #229-230, Nothing Can Stop The Juggernaut
- Peter Parker, The Spectacular Spider-Man #310 by Chip Zdarsky (vrlo sveža epizoda stripa!*)

To je u prvih sto, a onda je tu još - trenutno na mestu 150 - Kraven's Last Hunt. I to je, po njima, 5 najboljih Paukovih priča, od nominovanih. Na žalost, više ih ima u predelu od 900-og pa skoro do hiljaditog mesta, gde se lista trenutno završava, što nije baš ohrabrujuće, ali se može objasniti Sterdženovim statističkim zakonima popularne kulture.


*koju nisam čitao

(https://i.imgur.com/ek93XRW.jpg)

Prosle nedelje je izasao jubilarni 300ti broj Spona. Volim Kapula, volim Spona, volim MekFerlena. Evo jedne lepe horor table.

Vince B. baš priča o tome u najnovijoj epizodi EOC, a on prati Spawn-a od početka. Ali, uskoro ćemo imati još jedan jubilej: i TMNT (novi, od IDW-a) se bliži broju 100, koji je najavljen za novembar!

Nemam običaj da postavljam pojedinačne kadrove (ili čak delove istih), osim kada u njima vidimo nešto od značaja za stvari o kojima pričamo. Sistematizujem i zapisujem neke svoje misli o American Flagg, pa, dok je sećanje još sveže, koristiću nešto od toga ovde. Čejkin ne postavlja uvek diskretne, odvojene kadrove u pravilnom nizu. Imamo superpoziciju, umetanje, preplitanje, "ispadanje" sadržaja iz formalnih okvira, montažu, sijaset signala, reklama i informacija koji vas napadaju sa svih strana ali čine deo dizajna stranice, i šta sve ne, tako da je teško predstavljati pojedinačne kadrove - ali, opet, moguće je. Ovo sledeće stavljam više zbog Kena Bruzenaka - da se ne bismo laćali leteringa samo kad "naletimo na nečitak font"!  :shock:

(https://i.imgur.com/mKCamZQ.jpg)

Ovde je naslov upotrebljen kao deo Raulovog obraćanja čitaocu, ali sama njegova slova su urađena u stilu neonskih reklama, bez prekida unutar svake reči. (Ovo je originalni kolor od strane Lynn Varley, a u kasnijim izdanjima je odabir boja bio drugačiji.) A onda možemo i da poslušamo Raulov poslednji savet, jer nemam ništa pametnije da kažem:

(https://i.imgur.com/956y1W3.jpg)

Prvo, malo istorije.

U nadovezivanju na prethodnu poruku, evo još jedne stvari koja bi gotovo sigurno bila izostavljena iz moje sažete priče o American Flagg, zato što ima da se priča o toliko mnogo drugih stvari! Ali u pitanju je zanimljiv detalj, pa da se ne bi izgubio:

(https://i.imgur.com/nvK4tzp.jpg)

Bob Violence je vid-šou (iliti TV program) koji se emituje subotom uveče, i koji prenosi suptilne poruke van granice opažanja ljudske svesti - poruke i komande koje izazivaju nasilne reakcije kod lokalnih moto-bandi. Protagonista priče, Ruben Fleg može da opazi te poruke iz razloga koji su objašnjeni, kao i mačak Raul, a na pitanje zašto nije ranije reagovao, Raul bukvalno kaže: "Ko bi verovao pričajućem mačku? Osim toga, Bob Violence je Pleksov program, a sa Pleksom se ne zajebava."

Ovakva vrsta uticaja medija na ljudsku psihu i ponašanje je opisana u Kronenbergovom Videodromu, koji je premijerno prikazan u februaru 1983. (ako je verovati IMDB-u). Prvi broj American Flagg-a je objavljen u junu te iste godine, ali ne verujem da je Čejkin imao vremena da bude pod uticajem tog filma i izmeni svoje koncepte toliko kasno. American Flagg se sastoji od svezaka koje imaju po 28 stranica, što je bilo 6 stranica više od tadašnjih standarda, a Čejkin je sve i crtao i pisao (bar do 13. epizode). Ne, bilo je gotovo neophodno da pripremi solidan deo materijala unapred da bi mogao da podnese mesečni tempo objavljivanja, a čak i tako je pregoreo posle prvih 12 epizoda, i zdravlje mu je bilo narušeno. Prve skice koje sam video su iz jula 1982, a među njima su i likovi koji se ne pojavljuju u prvom broju, poput Medeje Blitz. Dakle, zaključujem da je imao ovu ideju potpuno nezavisno od Kronenberga.

Naravno, postoje i druga dela koja se bave uticajem mas-medija u budućnosti. Najgledaniji Pleksov program je Firefight, a to je prenos prave oružane borbe paramilitarnih grupa, poput televizovanog rata. "Hleba i cirkusa", kaže šef policije, a mi znamo (za razliku od Rubena) šta je time hteo da kaže. Jedna sličnost bi mogla da se nađe u The Running Man - mislim na roman, koji je objavljen 1982, a ne na film iz 1987, što je suviše kasno za ovo naše poređenje ideja i inspiracija.

Elem, hoću da kažem koliko je American Flagg pun dobrih ideja, naučnofantastičnih ili ne. A i dozvoljeno je psovanje - to ste valjda primetili?

Ali, da me je neko ranije upitao koji stariji stripovi ne koriste misaone balone, verovatno bih se ispalio i pomenuo Flagg, između ostalih. Sećanje se samo poigralo sa mnom, jer na ponovno čitanje sam video delove kada ih Čejkin upotrebljava, uglavnom (ali ne isključivo) u trenucima kada je Ruben Fleg sam sa sobom. Ne, strip koji ne koristi uvid u misli (čak ni kroz naraciju iz prvog lica) je Ronin Frenka Milera. Ne mogu da se setim da je Ričard Korben ikad koristio misaone balone, ali možda me sećanje i tu vara, pa me slobodno ispravite. No, svejedno, Korben je tada bio čisti andergraund, i nije baš bio merilo glavnotokovskih trendova. Isto važi za Alana Mura u Britaniji pre Swamp Thing-a.

Ok, verovatno ni Konan nije koristio misaone balone. Kao ni neki drugi stripovi o palp junacima, možda? Postojala je neka vrsta distance u tom žanru. Ali zato su ti stripovi bili puni - prepuni! - narativnih opisa iz trećeg lica. Ronin nema ni to. Potpuno je hermetičan u smislu prezentacije.

Drugo, nešto vrlo sveže. (Ovo je bilo u planu da bude postavljeno sinoć, ali nisam stigao. Jebiga... dok sam ja oklevao, lik iz priče je umro.  :lol: xdrinka )

Svaka stranica Marvel Comics #1000 je priča za sebe, i posveta određenoj godini u izdavačkoj istoriji te kuće. Svaku stranicu je radio drugi "produkcijski" tim. Al Ewing nekako sve to pokušava da spoji u neki zaokružujući narativ, ali, iako je on odradio častan posao, ova knjižica u globalu je većim delom efemernog karaktera (O, ne! Bože, šta to pričam!! Marvel je kul! Marvel je izvor ideja! Marvel je život!  xfoht ) No, dobili smo neke zanimljive stranice, i meni je jedna od najboljih ova:

(https://i.imgur.com/sZqlubx.jpg)

Jedna od velikih razlika (američkog mejnstrim) stripa danas i onog iz prošlog veka je kolorisanje. Čak bih bio spreman da izjavim da veliki deo - barem pola, ako ne i više - opšteg vizuelnog utiska ili senzibiliteta nekog grafičkog rada danas nose boje, ne linije (ili čak senke). Bojama se često radi "osvetljenje", bojama se prenose "specijalni efekti". Hardmanov crtež je posebno interesantan jer se nalazi na razmeđi - fleksibilan je što se tiče kolora, ali takođe voli da koristi crne površine. S druge strane, Hardmanova naracija - iliti, tranzicija među kadrovima! - je sam vrh modernog ili bilo kog stripa, i uvek vredno pažnje ove teme.

Eh, desilo se ono što su proročanstva praktičnog uma nagoveštavala: linkovi ka sajtu TinyPic više ne funkcionišu. Što znači da je dobar deo slika koje sam ovde postovao, a i na drugim temama, izgubljen.  :(  Tom Sutton nije preživeo! Ali Garcia-Lopez jeste... (ups, nema primera iz Twilight-a - prethodna strana ove teme!)  :cry:  I moja analiza Silvestrijeve pripovedačke nesposobnosti je postala retroaktivno nedokumentovana! "Oddokumentovana?" Ili je možda Zatanna u pravu, pa se to kaže anavotnemukod? Kako god, veliki mae geri udarac kulturi u glavu...  :x

Silver Surfer: Black je ekstravagantan strip. Glavni razlog je crtež Tradd-a Moore-a, o kojem se mogu čuti vrlo oprečna mišljenja, ali to ekstravagantnost sa sobom tradicionalno povlači. Evo jedne duple table iz broja 3:

(https://i.imgur.com/11wOf3I.jpg)

Zapravo, iako crtež jeste neuobičajen za superherojski strip, pogotovo u prikazu humanoidne forme, pravi psihodelični ton je ovde postignut kolorisanjem Dave-a Stewart-a, koji je bio i ostao najveće ime glavnotokovskog baratanja magičnom listom boja. Moore-ovi geometrijski i protoplazmatični oblici su prigodno apstraktni, ali nemaju Ditkovu maštovitost sami po sebi. S druge strane,  blista kada prikazuje čudna, deformisana, gotovo tečna tela i njihov groteskni balet.

Originalni crteži za prva dva broja stripa su bili kupljeni unapred, pre same publikacije, što govori u prilog popularnosti Moore-ovog rada u određenim (bogatijim) krugovima.

Lijepa i zgodna psihodelija.  :D

Iako ne pratim sve što izbacuje "Velika dvojka" američkog izdavaštva, većine izdanja sam svestan, budući da pratim nekoliko emisija koje se, uzete zajedno, pre ili kasnije dotaknu svega što su ovi izbacili. Tako da mogu da kažem da je, on svih tekućih serijala, trenutno meni vizuelno najzanimljiviji:

(https://i.imgur.com/QuVomMt.jpg)

The Green Lantern (primer iz #3), i to uglavnom zahvaljujući gospodinu Liamu Sharpu, koji provodi najzabavnije vreme svog života na ovom stripu.

Ovde je dobro dokumentovana - iako se vizuelni dokaz izgubio!  :cry: - moja ljubav prema radu Riley-a Rossma, i Martian Manhunter bi bio bliski drugi:

(https://i.imgur.com/dM016dz.jpg)

Kolor by Ivan Plascencia.

Šta je zajedničko za ova dva primera?  :lol: :idea: Da li mi je život na Zemlji - makar i u obliku fantazije - postao toliko nezanimljiv za gledanje?

Za treće mesto se dvoumim. Rad Del Munda mi je fascinantan po sebi, ali on i Aaron nisu baš najbolja kombinacija. (U prevodu, Aaron je suviše zaljubljen u svoje sopstveno prisustvo, barem u Thoru. Imamo tu čitave scene bukvalnog psihološkog mučenja likova nepotrebnim govorom.)

Gary Frank je dobar, ali trenutno je tek na svom trećem kadru.   :)

A Michel Fiffe je genije. To nema veze sa ovim prethodnim, ali morao sam da skrenem pažnju. Ne mislim na njegov crtački genije - to je već bilo prilično jasno, rekao bih - nego na analitički. U jednom skorašnjem intervjuu je izjavio kako voli da proučava - makar samo za sopstveno zadovoljstvo - zašto neko voli jedan crtački stil, a drugi ne, pa je napravio tabelu, čija jedna osa ide od realističnog ka karikaturnom (cartoony), a druga od "čistog" ka "haotičnom" (messy), i razmišljao gde bi koga postavio od crtača. Na primer, Sinkevič bi se našao u "realističnom, ali haotičnom" delu

Pošto su, izgleda, vanzemaljski oblici života trenutna tema, da nastavimo niz sa Dan-om Pirarom, jednim od najvećih živih karikaturista:

(https://i.imgur.com/GxRFDm4.jpg)

Ovo je najnovija karikatura sa njegovog sajta Bizarro.com (https://www.bizarro.com/) i savršen opis ljudske prirode pride.

Ovde je bilo reči o Batmanu kojeg piše Tom King - i to vrlo često ne u pozitivnom svetlu - ali evo uvodne (spleš) strane za epizodu #78:

(https://i.imgur.com/30YoIP9.jpg)

Crtač: Clay Mann. (Ili, možda bi u digitalnom dobu trebalo da zovemo tu profesiju umetnički direktor? Ionako veći deo tehničkog posla obavljaju procesori. No, nije još sve loše dok ne počnemo da je zovemo "ljudskim viškom".)

Clay Mann is godd. Ne, ne, pravopisna greška - "zato što ne koristite vaš i naš proizvod, Grammarly!"^TM - htedoh da kažem, Clay Mann... is good. Ali, ne i dobar koliko većina ljudi misli. Catwoman u većini kadrova gleda kroz sagovornike i okolinu i čitaoce - toliko joj je pogled životan! I nemojte da je neko rekao "to je izraz njene oholosti ili uobraženosti", jer dobar lopov mora da ima percepciju i da zapaža stvari, a ne samo da manekeneše pred milion fanova koji bulje s pljuvačkom u ustima i niskim standardima u glavi (ne i između nogu; tamošnji su standardi... dobri, u ovom slučaju). I ovde ionako svi likovi gledaju jedni kroz druge, pa nema takvih opravdanja. Ali u ovom kadru se to ne vidi, i "Cat" je u njemu vrrrrrlo seksssi, i zato ga stavljam na ovo sveto mesto.  :lol: S druge strane, Batman u belom okruženju...  :x :x

(https://i.imgur.com/9DXZEiD.jpg)

Ovo je iz Ragnaroka #1 (Walter Simonson, John Workman, i Laura Martin), IDW, 2014. (Već imam ovu tablu aploudovanu na imgur, pa mogu da je stavim i ovde. A na njoj se nalazi nešto što me navelo da krenem da istražujem posebnu temu.)

Ovde se vidi da Simonson nije mnogo izmenio stil - postao je malko slobodniji i apstraktniji sa godinama, ali pripovedanje mu ide od ruke jednako dobro. Kao što je pravilno primećeno, svaka tabla Ragnaroka je maltene lekcija iz pravljenja stripa. Naravno, kolorisanje je savremeno i digitalno i ukupni dojam je drugačiji u odnosu na ranije radove - osim možda ako ih niste upoznali preko omnibusa Thora na kome je (novi) kolor radio Steve Oliff, no, Oliff i Martin imaju drugačije pristupe problematici, pa ni to nije sasvim ispravno poređenje.

Tema koju sam pomenuo je mogla biti "dizajn toka informacija na strip-tabli" i znam da bi internet pregoreo od silne radosti da sluša o tako nečem  :lol: :lol: , ali ovaj put sam bio manje formalističan i tema je tematske prirode, ne tehničke.

Mračni vilenjaci (aka dark elves) u stripu.

Ova žena na pokazanoj tabli iz Ragnaroka je Brynja. Ona je black elf, što su severnjački narodi zvari svartalfal, ali u edama nema mnogo infomacija o njima. Mnogi proučavaoci misle da se radi samo o alternativnom nazivu za patuljke (crni jer žive pod zemljom, udaljeni od sunca). No, upravo to daje Simonsonu (ili drugim piscima i crtačima) odrešene ruke da ih slobodnije zamišlja. To "slobodnije" u praksi obično znači "u skladu s D&D predstavama". Simonson je stariji od generacije koja je veći deo slobodnog vremena u detinjstvu trošila na te igre, ali je pisao scenario za neke stripove Warcrafta - koje nisam čitao, tako da ne znam da li tu ima nekih sličnosti ili veza s ovim o čemu pričam. Svejedno, jer čak i ako on nije prethodno bio upoznat sa D&D klasama i rasama (i njihovim standardnim vizuelnim predstavama) morao je da se upozna sa svetom Warcrafta da bi uopšte bio u stanju da napiše priču. A poznavati Warcraft znači donekle poznavati i Warhammer. A to je moglo donekle da utiče na izgled Brynje i njenih sunarodnika.

Naravno, Simonson je prikazao dark elves još u Thoru sredinom 80-ih, a evo kako je taj narod nacrtao Arthur Adams (prateći primer Simonsona) u specijalnom izdanju Novih mutanata (1985):

(https://i.imgur.com/2SNmcSe.jpg)

Ta tema o kojoj sam započeo priču u prethodnoj poruci - to neće ići na ovom topiku. Pišem za sebe, da bih jednom mogao da objavim negde, a možda ću povremeno prikazivati ovde neke delove. O Malekithu, o Gloriani Tenebrae. Nema toga baš mnogo kao u video-igrama (koje ionako samo uzimaju jedna od druge, ili sve zajedno od D&D-ovog ekosistema).

Ali zato imamo nešto drugo. Rad Romite Džuniora na Daredevilu je bio specifičan. Kao što smo više puta rekli, on je rođeni pripovedač, a ilustratorska strana mu nije jača strana. Poznato je da ne ume da crta decu - barem ne decu koja ne izgledaju (što neko reče) kao homunkuli. Ali u Daredevilu njegova deca izgledaju kao punopravna ljudska deca, i razlog verovatno treba tražiti u tušeru. Skice Romite Džuniora ne izgledaju isto kada ih tušira Klaus Janson i kada to radi Al Williamson. Kombinacija Romita Jr. sa ovim drugim me podseća na Paula Smitha po načinu crtanja likova. Inače, Williamson je verovatno najpoznatiji kao crtač Marvelove adaptacije Imperije (koja) uzvraća udarac, iako je imao dugu i plodnu karijeru.

(https://i.imgur.com/Q1tl8Ez.png)

Početak epizode #254, Typhoid. Vidimo kako Romita i Williamson crtaju žensku figuru ( :!: ), a i vidimo dijaloge koje je pisala Ann Nocenti. Ona je dugo bila na naslovu - oko 50 epizoda ili više, a Romita je bio samo jedan u nizu saradnika, iako verovatno najdugovečniji. Williamson je bio tu i pre i posle njega, sa drugim crtačima, kao što je Lee Weeks. A i kasnije su njih dvojica sarađivali na Man Without Fear, mini-serijalu sa Frankom Millerom.

Frank Miller je prethodno bio prikazao ludilo kroz lik Bullseye-a, ali ovde je Nocenti otišla korak dalje. Typhoid Mary je bila tu pre Harley Quinn, i vrlo je diskutabilno ko je bolji lik. To jest, ako su uopšte i u pitanju različiti likovi, izuzimajući par fizičkih razlika kozmetičke prirode.

(https://i.imgur.com/hEg4Xs7.png)

Kolor je radila Christie Scheele, i danas je iz originalnog materijala najteže pravilno suditi o njenom doprinosu, zbog skromnih štamparskih mogućnosti tog vremena u toj industriji.

Ali kosu joj je crtao za SVE pare  :| :|

Da, to je sigurno Williamson. Romita se ne bi patio sa time na nivou skice.

Ma, da, on bi ubacio tri lokne i dosta je  :lol: 

Prvo, malo Langridge-a, zato što mogu!

(https://i.imgur.com/W8w8VZN.jpg)

Onda malo Pirara, zato što je obično u pravu:

(https://i.imgur.com/9HoV7gR.jpg)

A onda još jednom Nocenti + Romita Jr. + Williamson (+Scheele), zato što moram.

(https://i.imgur.com/3zZ7S1s.png)

Samo da ukažem da je ove nedelje izašao one-shot New Mutants: War Children koga su radili...


...oh pa znate već: Chris Claremont i Bill Sienkiewicz. Klasična NM priča koja tretira Iljaninu demonsku prirodu, pokazuje ZAŠTO je Iljana superheroj, a i kako Doug Ramsey uči Warlocka da on takođe bude superheroj. Da se razumemo, ako nikada niste čitali New Mutants, ovo će vam biti potpuno neprozirno, ali pošto znam da je drug Ridicukus kolega-poštovalac ovog izvrsnog stripa iz klasične ere, onda da stavim samo dve table da se vidi to majstorstvo na delu:

(https://i.imgur.com/MMcs6Lh.jpg)


(https://i.imgur.com/rnIoYRb.jpg)

Opa! Brzi ste, Mehmete, iako sam pre par sati već video neke priložene kadrove iz ovog stripa na Fejsbuk strani EOC-a. No, u pitanju su drugi kadrovi, a ovo izgleda fantastično.

Još je Sienkiewicz u fazonu da je bio sav nervozan, da li će on i Chris umeti da se sete kako su to radili i zašto je to bilo zabavno. Sunce malo kako je skroman i fin. Da ga ne obožavam već godinama sad bih ga zavoleo.

Inače, ove dve table što je Meho postavio se savršeno uklapaju, jer je jedna bogata crvenim tonovima, a druga zelenim, a to je jedan od najjačih parova. Da li je to postavljeno slučajno? Da li u to treba da verujem?   :idea:

Ajmo, bar na trenutak, da skrenemo pogled ka koloristima. Evo novijeg primera rada čoveka koji ima najlepše ime u čitavoj industriji stripa, Loverna Kindzierskog:

(https://i.imgur.com/SyTdL7r.jpg)

Primećujete da je crvena boja ovde jača od plave, inače bi njihov kontrast bio naporan za oči, dušu, i mozak. (Ovo je iz Sword of Ages Gabriela Rodrigueza, #2.)

Ako spadate u grupu koju ne interesuje mnogo američki strip, verovatno ste se do sada smorili (ali... zašto? :shock: - a, da, mnogo Deodata!*) ali moj jedini razlog zašto ne postavljam ništa što nije američkog porekla je samo praktične prirode. Za evropski strip, izbor je uži - a pod time mislim na izbor piratskog materijala ali i javno pristupačnih skenova - i daleko mi je veći posao da postavim kadar ili tablu odatle. To se čak odnosi i na japanski strip, čiji skenovi često jesu pristupačni ali su do zla boga ružni. Slabog kvaliteta, hoću da kažem.

Ali sukobićemo se ovog vikenda sa tim nemanima! Neće nas zaustaviti da postavim nekoliko stvari.

Prvo, nešto novo, direktno iz zemlje čiji se fantazijski arhetip sastoji od vina i sira... i vatrenih žena (to je za strejt muškarce i nestrejt žene)... i lepih albuma sa naslikanim pričama (to je za stripofile):

(https://i.imgur.com/pEp1aNm.jpg)

Infinity 8 je serijal Lewisa Trondheima i različitih crtača, i sastoji se iz više priča. Četiri, ako se ne varam, pošto ih nisam sve čitao. Lion Forge ih je objavljivao u Americi parcijalno (primeri su iz njihovog izdanja). Olivier Vatine je crtao (i kolorisao) drugu, a kredituju ga i za priču, zajedno sa Trondheimom. Infinity 8 je ogromni "međugalaktički" svemirski brod na kome imamo buljuk različitih rasa i kultura (ne, nije nalik na Ameriku  :lol: ) i svaka priča prati drugu avanturu sa različitim protagonistom. Tj. protagonistkinjom. Crtački stilovi variraju, ali svi imaju manji ili veći udeo karikature, i verovatno ima veze i sa tim što je Olivier Vatine postavio "dizajnerski pravac" za čitav serijal. Siguran sam da su pod tim mislili na vizuelni dizajn - stvorenja, ali i okruženja i tehnologije, jer postoji određena konzistentnost koja se provlači kroz različite priče. To čini Vatinea najznačajnijim čovekom čitavog serijala uz Trondheima. I sve ovo me podseća na Mezieresa, što će reći, vrlo šarmantno i maštovito.

(https://i.imgur.com/guk7DWc.jpg)


*ja se više zezam na račun netrpeljivosti prema Deodatu nego što to stvarno mislim, ali činjenica je da nisam voleo njegov rani period, a jedno vreme mi se na Tapatalku, uz naslov teme, non-stop pojavljivala jedna njegova tabla koju je Meho bio okačio i to jedna iz "tog" perioda - kao da je Tapatalk svestan ovoga i ruga mi se. Neizdrživo!  xdrinka Još samo da mi operativni sistem telefona sam od sebe postavi neku njegovu ranu ilustraciju za pozadinu, pa da počnem da se osećam kao da živim u Kafkinom romanu.  :lol:

Iz nekog razloga, dok sam postavljao prethodni primer, slušao sam jedan stariji album Yann-a Tiersen-a, Les Retrouvailles. Nije nešto što se nužno slaže sa naučno-fantastičnom temom, ali je francusko, i nosi taj miris francuskih polja i morskih obala i malih ulica u rano jutro, sa po kojom otvorenom pekarom.

A sada slušam Peer Gynt od Edvarda Griega (i Henrika Ibsena, donekle), i možda možete da pogodite temu sledećeg primera? (Uveravam vas da je izbor muzike potpuno slučajan i nevezan za moju želju da dovedem duh u specifično stanje!)

Ok...ovo je Vei, švedski strip sa temom nordijske mitologije, uz neke izmene:

(https://i.imgur.com/AjG7Pj1.jpg)

Napisala ga je Sara Bergmark Elfgren, a Karl Johnsson je odradio vizuelni deo. Prvi grafički roman je izdat 2017, a drugi se očekuje ove godine (ako nije već izašao u matičnoj državi?)

Ali sada vidim jedan trend ovde, u novijem delu topika, i to u nasumično odabranim stripovima (osim što je kvalitet bio glavno merilo).

Skoro svi ovi stripovi imaju mladu ženu za glavnog junaka. I Vei (koji je napisala žena), i čitav Infinity 8 (sve priče, koje nisu napisale žene), i Sword of Ages (iako se to ne vidi iz priloženog), i novi Novi mutanti (ako izdvojimo Magik)... Ok, Daredevil ne, iako je Tifusna Meri glavni lik isto koliko i Met Murdok, barem u jednom delu priče. A to je stari strip, za razliku od ostalih navedenih. A Ragnarok... he, he, he, neki mogu da misle da je Simonson old skool i da nema šta da kaže, ali to je u stvari najnaprednije u tom kontekstu - u smislu u kome ja shvatam "naprednost" u umetnosti: traganje za novim, za neučinjenim, za neprikazanim, a ne kao povlađivanje opštim kulturnim ili društvenim trendovima koji sami sebe nazivaju tako. Obrt bi bio još bolji i efektniji kada Ragnarok ne bi imao marketing koji priča o čemu se tu generalno radi, ali onda bi ga verovatno čitalo samo nekoliko stotina ljudi (koji nisu moji klonovi, zamislite). Tako da je to što je, ali potrebno je pročitati prva dva broja da bi se shvatilo o čemu pričam. No, sve to na stranu, sve su ovo odlični, ili bar solidni stripovi, i takve generalizacije ne mogu to da potisnu.

A, da proširimo grupu junakinja-ratnica, i Frank Miller radi na Cursed, priči o Nimue iz arturijanske mitologije...

Quote from: ridiculus on 16-09-2019, 20:47:44
A Michel Fiffe je genije. To nema veze sa ovim prethodnim, ali morao sam da skrenem pažnju. Ne mislim na njegov crtački genije - to je već bilo prilično jasno, rekao bih - nego na analitički. U jednom skorašnjem intervjuu je izjavio kako voli da proučava - makar samo za sopstveno zadovoljstvo - zašto neko voli jedan crtački stil, a drugi ne, pa je napravio tabelu, čija jedna osa ide od realističnog ka karikaturnom (cartoony), a druga od "čistog" ka "haotičnom" (messy), i razmišljao gde bi koga postavio od crtača. Na primer, Sinkevič bi se našao u "realističnom, ali haotičnom" delu

A ja uspeo da nađem taj dijagram!  :!:

(https://i.imgur.com/nxV9mGs.jpg)

Tu su zastupljeni crtači koji su uticali na Fiffea u nekoj meri. Ha, Garcia-Lopez je najbliži čistom (idealističkom?) realizmu!!!  :|

Možda bi se moglo diskutovati koliko dela Philippe-a Druillet-a spadaju pod "strip", a koliko pod ilustrovani narativ (i koja je razlika između ta dva!), ali, grafički gledano, malo šta u istoriji i jednog i drugog može da im priđe po monumentalnosti.

(https://i.imgur.com/JLbeUQu.jpg)

Iz 6 putovanja Lone-a Sloane-a, objavio Titan Books na engleskom (odatle je primer), srpski (ili hrvatski) izdavač je... je...je... hm, ne mogu da se setim  ;) . Ovo je originalno objavljeno početkom 70-ih, kad čak ni računari nisu postojali van specijalnih prostorija, a kamoli bili korišćeni za crtanje bilo čega komplikovanijeg od Čiča Glišinih nogu.  :shock:

(https://i.imgur.com/vuTqCNz.jpg)

Prepoznali ste, naravno. Maestralni Jordi Bernet na Torpedu (u Americi objavio IDW). Iako je, u smislu strukture, ovo najtradicionalniji format stripa - ako ne računamo novinske trake, naravno - mreža od 6 kadrova, 3*2, Bernet pokazuje svoje umeće u građenju scene. Ili možda baš zbog toga.

Primećeno je da je u američkom stripu nasilje toliko fetišizirano da je predstavljeno kao akcija. U evropskom stripu su takvi slučajevi daleko ređi. Tu je nasilje tradicionalno realnije, brutalnije, direktno vas ščepa za gušu i drugom rukom mučki udari u stomak (ili niže). I, naravno, evropski strip je oduvek bio slobodniji po pitanju erotike.

Bernet je u kasnijem dobu radio i za Amerikance i možda ćemo prikazati nešto od toga (Jonah Hex, Spirit, American Vampire).

Nastavljamo u tradiciji crno-belog. Evo umetnika koji je dosta uticao na moje omiljene američke crtače, Simonsona i Sienkiewicza. Drugim rečima, italijanski maestro, Sergio Toppi!

(https://i.imgur.com/a81RZhd.jpg)

Sharaz-De, Tales of the Arabian Nights, #1. Archaia je to bila objavila prvo u sveskama, po američkom običaju, pa tek naknadno kao zbirku. Na ovom primeru vidimo kakav je majstor kompozicije bio Toppi, sa ovim konjem koji galopira kroz prostor i vreme.

Naravno, posle Toppija je usledilo nekoliko dana tišine, kako nepisana pravila nalažu. Gledanje/čitanje takvih radova je poput slušanja barokne muzike - ima vrednost samo ako ste okruženi tišinom.

A i, iskreno, nisam imao vremena da postavljam primere.  [emoji38]

Evo nečega što prirodno gravitira ka ovom topiku - lista koju su sastavili na SyFy Wire pre nekoliko godina*, o 25 "najvećih" crtača stripova u poslednjih 25 godina (https://www.syfy.com/syfywire/25-of-the-greatest-comic-artists-from-the-last-25-years). Ponoviću imena ovde, jer sam večeras izuzetno radno raspoložen:

Mike Allred
Greg Capullo
John Cassidy (već sam ovde osetio da im je kredibilitet otišao u lepu materinu, što zbog njegovog uključenja, što zbog greške u pisanju imena - Cassaday)
Becky Cloonan
Darwyn Cooke
Geoff Darrow (vrhunski ilustrator i strip-autor, ali njegov "značaj" je meni diskutabilan, bar u ovom kontekstu)
Steve Dillon
Francesco Francavilla
Tony Harris
Jae Lee
Jim Lee
Alex Maleev ( :cry: )
Mike Mignola
Frank Miller
Michael Avon Oeming
Sara Pichelli (ko?)
Paul Pope
Frank Quietly (čoveče  :x ... Q-u-i-t-e-l-y!)
Eduardo Risso
John Romita Junior (hm... značajan je on, ali ako odbacimo rad iz 80-ih, pitanje je da li bi se našao na listi najznačajnijih - ali svakako jeste jedan od najproduktivnijih)
Tim Sale
Fiona Staples
Jill Thompson (ko?)
Chris Ware
Scottie Young

Nisam stavljao brojeve, jer se u uvodu naglašava da mesta nisu rangirana. Sve ovo je toliko nasumično i slučajno, ali me uopšte ne čudi da u današnje vreme dolazi od relativno respektabilnog medija.

Mignola i Chris Ware - uvek i svugde. Quitely i Risso - neosporno. Za neke bi se cenkali!  :| (S tim da nisam baš upućen u rad nekolicine specifičnih crtača i autora, poput Mike-a Allreda) A neki ne zaslužuju da se nađu među prvih 250.


*prvo sam bio napisao "meseci", ali posle sam otkrio da je tekst editovan, a prva verzija je iz 2017. (dakle, uzimaju se u obzir dela od 1992.)

Dakle, kad sam u prethodnoj poruci postavio pitanje ko su Sara Pichelli i Jill Thompson, nisam hteo da kažem da zaista to ne znam, nego je to bio kratki način da upitam šta će one na ovakvoj listi. Pogotovo Sara. Jeste, talentovane su, i imale su dobrih, čak i odličnih radova, ali ovde ciljaju previsoko. Kakve su šanse da je Jill Thompson, poznata po radu na Sandmanu, u krugu najvećih, a P. Craig Russell ne, pogotovo ako se jedinstvenost računa kao bitna odlika pri proceni? Da li Russell ima bitnih radova počevši od 1992? Naravno. Adaptacije bajki Oskara Vajlda. Ponešto od Sandmana (posebno Ramadan). Nisam siguran za njegove adaptacije opera, ali Prsten Nibelunga svakako. Čuveni grafički roman o Doktoru Strejndžu - koji jeste samo obrada priče koju je već radio 70-ih, ali crtana drugačijim stilom, koji je Russell kasnije razvio i po kome je i poznat.

Ali, 1989. smo dobili čudnu kombinaciju njega na tušu i Minjole kao pripovedača. Čudnu, jer ne postoje dve stilizacije koje su više udaljene jedna od druge. Minjola teži kockastim površinama i senkama, a Russell je sav u kružnim, tečnim oblicima i naginje jarkim bojama. Ipak se Russell donekle prilagodio u priči o Betmenu poznatoj kao Gotham by Gaslight:

(https://i.imgur.com/LLULQqN.jpg)

Ovakav pretposlednji kadar se ne viđa često. Takav prikaz gubitka percepcije ili svesti se obično rezerviše za poslednji kadar. U narednim porukama videćemo neke primere.

Kao što sam rekao u prethodnoj poruci, sada ćemo pokazati nekoliko primera potpuno crnih kadrova. Takođe sam rekao da se ti kadrovi obično rezervišu za poslednje na stranici, jer predstavljaju kulminaciju scene, a kao što su nas učili, promena scene je najefektnija kada se uradi pri okretanju stranice. Naravno, ništa ne treba uzimati kao uklesano u kamenu(-temeljcu kosmosa), i sve zavisi od konteksta, ali to je neka najopštija logika.

Crnilo kadra predstavlja različite stvari, takođe u zavisnosti od konteksta. Recimo, u Elektri: Assassin #1 (1986), Sienkiewicz (sa Frankom Millerom) nam daje figurativnu tamu (gubitak svesti). Miller piše u prvom licu, a crni kadar je ovde subjektivne prirode, i to se savršeno uklapa. Gotovo presavršeno, i možda je čak tekstualni deo "višak" u ovom slučaju.

(https://i.imgur.com/ifzagGk.jpg)

Nasuprot tome, Simonson se u adaptaciji filma Alien (1979) drži na distanci od unutrašnjeg života likova, prikazujući stvari objektivnije, ali u sledećem primeru dati kadar je iz ugla posmatranja prikazanog lika, i to je intuitivno potpuno razumljivo:

(https://i.imgur.com/mkkTISS.jpg)

To je nastariji primer kojeg sam trenutno svestan. Da li bi još ranije primene trebalo tražiti kod Ditka - budući da se on poigravao percepcijom ali i formom stripa - ili njegovog učenika Starlina? Možda, i svakako su oni mogli to formalno da upotrebe, ali nekako mi taj suviše očigledan prelaz na subjektivnu percepciju - tj. gubitak iste - ne liči na Ditkov pristup. Moguće je da grešim, svakako.

Frank Miller je još početkom 80-ih imao ideju da nacrta epizodu Daredevila iz njegove perspektive, sa potpuno crnim kadrovima, ali nikada je nije realizovao. No, takav pristup bi opet imao balone ili naraciju, pa kadrovi ne bi bili potpuno prazni. (Ali ionako nije ni ovaj gore iz Elektre.)

Mitch Gerads i Tom King u Mister Miracle-u odstupaju od gore navedene upotrebe. Oni često koriste crne kadrove (u mreži od 9) preko kojih su ispisane reči "Darkseid Is". Ako mene pitate, greška. Ili možda ne baš "greška", ali svakako vrlo nesuptilno. Jedna od stvari koje se ističu u inače kvalitetnom štivu. Mogao je King da napiše i "This Totally Black Panel Represents Our Dark Side!", da je hteo da bude još samo malo očigledniji. Potpuno crni kadrovi bi obavljali isti posao i istovremeno bili manje nalik na udarac figurativnim buzdovanom u centar inteligencije čitaoca. Ali, izgleda da strip-scenaristi još uvek generalno ne veruju u pronicljivost svoje publike, pa moraju da docrtavaju neke stvari.


Slična stvar bi bili potpuno beli kadrovi, ali to je priča za neki drugi put. (Ovo bi bile dobre teme za doktorske disertacije, pa eto vam inspiracije...)

(https://i.imgur.com/UQ4IjHy.jpg)

Možda je vreme da Piraro dobije posebnu temu? Ok, ok, čujem šum dolazećih talasa neutaživog interesovanja, samo da nađem vremena...

Ajmo jedan hronološki pregled, za sada samo za 80-e (ali, nadam se proširenju na kompletnu meta-istoriju paninteligentnih rasa!  xrotaeye ) Par ovih tabli sam već stavljao, ali mislim da su se izgubile sa mučkom smrću sličice.com (hoću da kažem, tinypic-a.)

1980:

(https://i.imgur.com/Gw8pfyH.jpg)

The Uncanny X-Men, "Too Late, the Heroes" (#134). Ovde sam imao nedoumicu. John Byrne ili George Perez? Trajala je otprilike 0.5 sekundi. Ovu bitku Perez ne može da dobije. Konkretno, opcija mi je bila da stavim nešto iz The New Teen Titans, koji su tada bili aktuelni (i najpopularniji DC-jev serijal). Ali, Novi Titani su bili kopija X-ljudi, i Byrne je ovde na jednom od svojih crtačkih i narativnih vrhunaca, a Perez će kasnije imati i uzbudljivijih radova od Novih Titana. Byrne-a tušira Terry Austin, i to je jedna od najboljih kombinacija.

1981:

(https://i.imgur.com/yX3EL8r.jpg)

Daredevil, Last Hand (#181), Frank Miller i Klaus Janson (za koga piše "finished art and colors"). Čuvena, čuvena scena.

1982:

(https://i.imgur.com/nwC4PJX.jpg)

Night Force #4. Takođe sam razmišljao: Gil Kane ili Gene Colan. Obojica su bili vrlo uticajni, vrlo specifični, ali međusobno različiti kao nebo i zemlja. Ovde je bilo sasvim svejedno koga ću da odaberem, pošto će obojica imati još šansi da se pojave u ovom "nadmetanju". Colan je bio majstor okultnog, natprirodnog, i jezovitog, i verovatno mu niko u američkom mejnstrim stripu nije bio ravan po tome. Ali Colan nije tuširao ovaj strip, već Bob Smith (a tuširanje posle Colan-a nikad nije bio zahvalan posao, s obzirom na njegovu tehniku nedefinisanih površina).

1983:

(https://i.imgur.com/H962y7B.jpg)

American Flagg #3 (Hard Times, deo III). Začeci dizajna tabli koji će izmeniti američki strip, da ne pričamo o tematici  :!: . Ovde je još relativno u sirovom obliku, pošto Chaykin u nešto kasnijem periodu neće menjati scenu na pola stranice.

1984:

(https://i.imgur.com/CsdSyl2.jpg)

The New Mutants, The Shadow Within (#22). Možda je trebalo da stavim neku tablu iz priče o Demonskom medvedu (#18-20), jer se tu Sinkevič proslavio, ali sveske koje joj slede posedujem, a i hteo sam da ne ponovim atmosferu koju sam već dotaknuo sa Night Force. Žao mi je što ne mogu da obuhvatim i sledeću tablu (poslednju u svesci) koja ima jedan od boljih klifhengera u američkom stripu. (Niste čitali Klermontove i Sinkevičeve Nove mutante? Šta onda čekate? Da ja postavim sve table?  :? ) Zaslužuje pomen i Glynis Wein, tada supruga Lena Weina, koja je kolorisala ovu tablu i strip, pošto je rezultat lep... uzmite u obzir kada je to bilo. I Chris Claremont drugi put na ovih 5 tabli!

Nastavak malo kasnije, da ne preteram sa brojem slika po poruci.

Samo da bude jasno, biram table koje su mi dovoljno interesantne ili uzbudljive na neki način (ne nužno naj-, jer obično nemam apsolutnog favorita), bilo to zbog dramatike/komedije, kompozicije, impresivnog prizora/pejzaža ili nekog četvrtog razloga.

1985:

(https://i.imgur.com/MujgG3h.jpg)

Thor, The Grand Alliance! (or Life with Loki), #359. Mislim da je ova tabla jedna od onih izgubljenih, i ona je deo mog prvog susreta sa Walterom Simonsonom. Mislim na čitavu tu priču, narativni "luk", o kojem sam malo pričao ovde (http://www.darkwoodprodavnica.rs/forum/index.php?topic=597.msg628979#msg628979).

1986:

(https://i.imgur.com/sNymd5I.jpg)

The Uncanny X-Men, Wounded Wolf, #205. Claremont treći put! Pa to je LUDILO! - čujem našeg škotskog Spartanca kako urla u mom pravcu.  Ili to beše Persijanac koji je izrekao te reči? Svejedno, šta da se radi kada je Klermont uglavnom radio sa odličnim crtačima, od kojih su mnogi međusobno potpuno drugačiji po vizuelnom stilu i pristupu narativu. Ovo je takođe bilo postavljeno ovde - moguće je da ova konkretna tabla nije, ali neka iz ove epizode jeste. Barry Windsor-Smith crtao i smislio priču sa Klermontom. I kolorisao. Nemojmo zaboraviti taj deo, jer objaviti ovu epizodu sa nekim drugim kolorom bi bio estetski zločin. Ovde se nazire veliki uticaj kiberpanka, aktuelnog u to vreme. Posle čitanje ovih opisa, trebaće mi trenutak da povežem misli. One svoje.

1987:

(https://i.imgur.com/AJBatkS.jpg)

Swamp Thing (vol. 2)  #62. Rick Veitch je preuzeo i spisateljske dužnosti za ovu epizodu, između Moore-ovih, ali je Alcala bio tušer. Prethodna tabla je mreža 3x3 kadrova, a naredna je 5x5. Plus dobijamo čitav univerzum pride. Impresivno.  xjap  Nije lako biti bog nauke i znanja!

1988:

(https://i.imgur.com/E4a5qNB.jpg)

Ovo zahteva objašnjenje.  :lol: Prvo, ovo je najbolja Liga pravde IKADA, zato što je svesna svoje besmislenosti (tj. autori su svesni). Justice League International, Bialya, My Bialya (#16). Ovde vredi pomenuti više imena. Razmišljao sam gde da ubacim nešto od Keitha Giffena na ovu listu, pošto: a) volim njegov rad; b) izuzetno je plodan i uticajan; c) sledbenik je Kirbija (a Kirbijevi sledbenici se pomažu). Imao sam i drugih opcija, ali ovim sam zahvatio i neke druge stvari, prvenstveno Kevina Maguire-a, koji je crtao olovkom, ali prema skicama koje je postavio Giffen. To je Giffenov standarni način rada - obično smisli zaplet i nacrta vrlo grubu skicu kako to treba da izgleda (odnosno, kako će priča vizuelno da se odvija). Maguire je izvršio ogromni uticaj na sve kasnije generacije govorom tela i grimasama kojima je karakterisao likove i  danas gde god da pogledate vidite nešto od tih vizuelnih tropa. Tušer je Al Gordon, a tekst je pisao DeMatteis, i mnoge njegove šale i replike su stvarno smešne - čak i meni, koji se retko smejem. Naravno, Giffen je sigurno imao uticaja na humor, pošto je on odgovoran za Ambush Bug i Loba, dva stripa koja se takođe zasnivaju na humoru i parodiranju. Kasnije smo od drugih dobili Deadpoola i tu je humor delimično pobegao, a delimično ostao da istrpi seksualno zlostavljanje od strane lika koja voli da siluje šale. Iz nekog meni nejasnog razloga je taj strip postao poznatiji od ovih Giffenovih! Ali ja ću mu se osvetiti tako što ga nikad neću staviti na ovu listu! Nikad! xfrog 


(Skenovi su direktno od originalnih svezaka. Vidite kako se providi strana?  :lol: )

1989:

(https://i.imgur.com/q1Qq2P2.jpg)

Internete, sad se spremi... i udahni duboko! John Romita Junior!  :| Doduše, tuširao Al Williamson, a pisala Ann Nocenti. Jedna od najboljih epizoda Daredevila u istoriji bilo kog medija, nadrealna, stravična, osećajna, pametna... A Beer with the Devil, #266. JRJR se kredituje i za priču, zajedno sa Nocenti.

Hoćemo na 90-e? Hoćemo. Ali ne danas.

90-e godine se smatraju lošim za američki strip, ako ne i najgorim u njegovoj istoriji. To ne znači da nije bilo dobrih stripova - naprotiv, bilo ih je dosta, ali mnoge od njih nije bilo lako naći osim ako niste znali gde da tražite. Početak te decenije je bilo komercijalno najuspešnije doba američkog stripa, sa milionskim tiražima, ali ono što je manje poznato je da su čak i kompanije koje nisu bile poznate imale takve tiraže - na primer, Valiant. A glavni razlog zašto su ljudi uopšte čuli za Valiant danas nije taj, već to što je kompanija prodata sa svojom intelektualnom svojinom i ponovo pokrenuta u skorije vreme. Nisam morao da se posebno trudim da izbegnem Image-ove stripove iz tog vremena na ovoj listi, jer me nikad nisu privlačili - iako sam pomalo bolećiv na Savage Dragon - ali imao sam u vidu dosta materijala koji nema veze sa Imageom.

1990:

Pomenuo sam Gila Kane-a i evo jednog njegovog kapitalnog rada, obrade Vagnerove opere Prsten Nibelunga. Uspeo sam da je ubacim ovde - iako su prva dva dela (od 4) izašla krajem 1989, ostala su dva dela u ovoj godini. Kane je jednom prilikom izrazio žaljenje povodom verzije ove priče: njegov san je bio da obradi originalnu nordijsku legendu, Volsunga sagu. Za razliku od P. Craiga Russella, koji je bio fan opere, Kane je bio fan mitologije i fantazije. No, evo nam Siegfrieda, u ulozi primitivne kontrole kvaliteta:

(https://i.imgur.com/tkkwSty.jpg)

Ovo je DC objavio kao premium izdanje, što znači u luksuznijem obliku od standardnog. Kolor radio Jim Woodring, koji je i sam čuven strip-autor u određenim krugovima.

1991:

(https://i.imgur.com/XakkQvC.jpg)

Ovde zaista nije bilo šanse ni za šta drugo... Twilight, Garcia-Lopez i Chaykin. I Steve Oliff na koloru, ali to je jedini deo stripa koji nije dobro ostario. (I Ken Bruzenak kao ispisivač, naravno.) Generalno, većina stvari koje ću ovde pokazati ima problem sa kolorisanjem, zato što je u to vreme počela da se pojavljuje dostupna digitalna tehnologija ka kojoj su mnogi pohrlili, ali ona je davala rezultate koji su danas gledljivi gotovo kao i poligonalna tehnologija iz video-igara tog doba. Ili možda malčice bolji. No, već rekoh da je ovo vrhunac karijere Garcia-Lopeza, i nema tog drugog stripa iz ove godine kojem ću dati prednost. Spejs-opera, sa svim likovima iz tog žanra koje je DC posedovao. Pametno napisano i fantastično nacrtano, uz dovoljnu dozu Chaykinovog dizajnerskog zahvata nad narativom, jedan od najnepravednije zapostavljenih američkih stripova svih vremena.

1992:

(https://i.imgur.com/E1XmpOP.jpg)

Robocop versus The Terminator, deo prvi (od 4). Frank Miller pisao, Simonson crtao. I ispisivač John Workman je tu!  :!:  (Ali i ovde je kolor najslabiji deo.) Jedini projekat na kome su oni zajedno radili*. Daredevil na kome je trebalo da rade njih dvojica zajedno (u istim ulogama) se danas pominje šapatom punim mitskog strahopoštovanja, ali i iskonske tuge zbog onog što nikad nije bilo, a moglo je. Izdao Dark Horse.

1993:

(https://i.imgur.com/SJvRWcL.jpg)

Ove godine je nastao Vertigo, i prvi impuls mi je bio Sandman, a kada se pomene Sandman - barem taj prvi serijal - sledeći impuls mi je uvek Ramadan (#50). Dakle, P. Craig Russell. I, dok pratimo Haruna al-Rašida na putu ka dubinama tajnih zdanja, možemo da se divimo i sposobnostima Todda Kleina, ispisivača. Lovern Kindzierski na koloru.

1994:

(https://i.imgur.com/cfOxuLB.jpg)

Druga vrsta Sandmana: Sandman Mystery Theatre, "The Vamp, deo I" (#13)! Iz vremena kada su priče o serijskim ubicama bile popularne u svim medijima. Ali ovde je šmek bio i u dobu u kome se priča odvijala, o Njujorku 30-ih i 40-ih godina XX veka, i o određenom kvalitetu tadašnjeg života i vremena koji je Guy Davis uspeo da oživi u crtežu. On nije crtao sve epizode, ali jeste većinu, i SMT nosi njegov pečat. Primećeno je kako Frank Quitely crta ljude ružno, i da upravo to čini njegov crtež zanimljivim (između ostalog), ali Guy Davis je bio tu pre njega. Njegovi ljudi su sasvim obični i zato deluju realno.

Nastavićemo, naravno, iako ne obećavam kada.



*Ah, setio sam se da ovo nije istina, ali u pitanju je samo kratka priča koju je Simonson pisao, a Miller crtao, kao dodatak Orionu.

1995:

(https://i.imgur.com/z04eeaf.jpg)

Ako se neko upitao gde je, dođavola, Minjola, odgovor leži ovde. Ok, par centimetara iznad i malo ulevo. Minjolin crtački stil, grafički dizajn, i narativne sposobnosti su išli uzlaznom putanjom, i nije bilo smisla da stavljam neke table iz 80-ih ili ranih 90-ih - ne dok imam gomilu drugih stvari za pokazati. Čak i njegova prva priča o Hellboy-u, Seed of Destruction (1994.) - koju je skriptovao John Byrne - je bila samo zagrevanje za ono što sledi. The Corpse, iz 1995. (kada je objavljivan u jednom časopisu u kraćim delovima) nas vodi u Irsku, među "mali narod". Koliko god se Minjolin crtež činio prostim, on ima specifičan pristup dizajnu i kompoziciji kadrova i tabli koji je vrlo, vrlo kompleksan. Matt Hollingsworth na koloru, ovaj put, i za njega nikako ne važi ovo što sam rekao za kolorisanje 90-ih!

1996:

(https://i.imgur.com/W6pa8mh.jpg)

"A Matter of Some Gravity", Don Rosa. Da sam neka faca, napisao bih ovo vertikalno, i okrenuto tako da se normalno čita ako okrenete glavu za 90 stepeni u smeru kazaljke na satu! I to bi bio sasvim dobar meta-opis ove kratke priče, koja je ove godine prvi put objavljena, iako u nekom danskom časopisu (u Americi tek sledeće godine).

1997:

(https://i.imgur.com/CxEF8oR.jpg)

Kao i Minjolin Hellboy, i ovo je nazaobilazno u američkom stripu, pogotovo što se ovde uspostavlja jasna veza sa japanskom tradicijom (ne samo stripa). Kao i u slučaju Hellboy-a, imao sam ogroman izbor priča, odnosno godina, odakle da izdvojim primer (i imam još uvek  ;) ). Ali nema te ozbiljnije istorije američkog stripa koja će da priča o Usagiju Yojimbu Stana Sakaija, a da ne spomene priču Grasscutter (Travosek). A ta priča, nešto duža nego što je bilo uobičajeno za Usagija, počinje ovde. Primetite da ovde nemamo problema sa kolorom!  :lol:

1998:

(https://i.imgur.com/qmMcNS4.jpg)

Nastavljamo u crno-belom modu! I pošto nećemo gledati Torpeda ovde, evo nečeg što nije potpuno neslično: Devil's Toll, kratka priča objavljena u Grendel: Black, White, and Red #1, koju je crtao John Paul Leon, a pisao Matt Wagner (a ko bi drugi?) Kod Leonovog rada uvek imam predstavu kako on nasumično mlati četkicom preko papira, a onda, kada se udalji od njega (i mi zajedno sa njim), i kad zajedno bacimo pogled na rezultat, ugledamo sasvim jasno značenje. Nije mi uvek jasno šta je umetnost, ali nekako znam da ovo jeste.

1999:

(https://i.imgur.com/vxxbxyY.jpg)

I ovde sam imao prvobitnu dilemu. Promethea ili Planetary. Neki smatraju da je Promethea najbolje delo Alana Moorea, drugi ga kude kao najgore. U svakom slučaju, verovatno je najkontroverznije, pošto je tu najviše u dekonstruktivnom modu. No, iako smatram da je James H. Williams Treći bolji crtač od John-a Cassaday-a, Planetary je na mene ukupno ostavio bolji utisak. Vizuelno govoreći, Cassaday blista u nekim spleševima gde ne crta ljude (budući da mu je to slabija strana) već fantastična okruženja - bili to pejzaži, arhitektura, ili tehnologija. A Laura Depuy (kasnije Martin) je bila jedna od najboljih kolorista tog ranog digitalnog doba, i kolor na Planetary-ju izgleda danas daleko bolje nego u većini drugih stripova iz tog i nešto ranijeg doba. Naravno, i Ellis je ovde bolji nego na The Authority, sa više ozbiljnih ideja i grandioznijim pogledom na ukupnu sliku.

Drugom prilikom ćemo nastaviti u 21. vek, ili se vratiti u neko ranije doba, najverovatnije 1970-e.  A sada, pošto je pred nama Noć veštica, u sledećih nekoliko dana sledi nekoliko odgovarajućih primera.

Vidim da DC trenutno daje popust na mnoge digitalne stripove, ali apsurdno je da - s obzirom da je Halloween zvanični razlog - imamo na listi tih stripova V for Vendetta, a nemamo Vertigo Visions: Phantom Stranger, malo poznati strip, ali onaj koji bi se savršeno uklopio u temu. Crtao ga je Guy Davis, u ranim danima svoje stripovske karijere (1993), a čitava (produžena) epizoda, nazvana Gerontion, je jedna, zaokružena priča. Robbie Busch kolorisao.

Evo table sa samog početka, o dolasku nove medicinske sestre u određeni starački dom:

(https://i.imgur.com/C8HwUvZ.jpg)

Nisam mnogo pričao o Bernie-ju Wrightson-u (čiji rođendan je bio pre neki dan). Što je možda čudno, zato što je on pripadnik jedne od meni omiljenih generacija crtača stripova (i ilustratora pride), generacije za koju je Čejkin mislio da će stvoriti novi EC - što se, kao što znamo i nažalost, nije desilo. Jedan od razloga zašto je on tako mislio je bila činjenica da ta generacija nije bila zainteresovana za superherojski strip, osim Bucklera, i Engleharta (koji je slabo crtao)*. Ni sam Chaykin, ni Simonson, ni Kaluta, ni Wrightson, ni (sada Windsor) Smith, ni Alan Weiss, ni Frank Brunner. Ne znam da li se Jeff Jones, koji je kasnije osnovao čuvenu umetničku komunu The Studio sa Kalutom, Wrightsonom, i Windsor-Smithom, uopšte i bavio stripom. (Ali, ilustracije su mu fantastične! Inače, Alan Weiss je bio prvi u stripu koji je, po nekim svedočanstvima, poznavao anatomiju do savršenstva, verovatno bolje i od Neala Adamsa, i Sienkiewicz ga pominje kao nekog ko je negativno uticao na njega svojim insistiranjem da se strip zasniva na naturalističkom prikazu.) Drugi razlog je što su neki od tih ljudi bili neobično talentovani. Simonson se priseća Wrightsona kao jednog od dvojice ljudi koji su mogli da crtaju oblike samo zamišljene u glavi, bez vizuelnih referenci. (Drugi je Kirby, a ja sam u međuvremenu saznao za barem još jednog koji to može ili je mogao, a potencijalno i dvojicu.)

No, uprkos ovom rečenom, Wrightson je poznat u našim krajevima, rekao bih, a ja nikako ne volim da ponavljam ono što svi već znaju**. Jedna od najboljih stvari koju je Darkwood ikad izdao je Jezovnik Bernija Rajtsona, objavljen početkom ove decenije, gde su sakupljene sve priče koje je nacrtao za Creepy i Eerie. Ali ja ću sad preskočiti čuvenu priču Cool Air, adaptaciju H.P.Lovecrafta, u korist nečega što je više naučna fantastika (i takođe je u Jezovniku).

(https://i.imgur.com/EHkwTdh.jpg)

A Martian Saga je kratka priča objavljena početkom 1977. u časopisu Creepy, #87. Wrightson, kao i Windsor-Smith, je bio majstor koji je mogao čitavu priču da ispriča u uskim, vertikalno postavljenim kadrovima. A kao i prethodno pokazani Guy Davis, bio je ilustratorski tip pripovedača, i svaki kadar mu je bio ispunjen. Prednost je što ovde (i u Warrenovim časopisima uopšte) nije bilo boje da upropasti utisak.  :)


*Byrne-a ne pominje u tom kontekstu. Da li ga računa kao mlađeg, ili zato što je stranac, pa se kasnije priključio ekipi koja se međusobno već dobro poznavala, ne znam, ali ja bih ga uvrstio u tu generaciju.

**nemojte me strogo držati za reč u ovome!!!

(https://i.imgur.com/XLwer6P.jpg)

Pošto je Halloween već prošao, završićemo sa ovim kratkim izletom u horor nečim vrlo svežim. Gabriel Hardman, kratka priča The Belfry, koja je ušla u širu distribuciju zahvaljujući Image-u.

Mene, koji sam na neki način odrastao na Devilman-u, ovo stvorenje neobično podseća na jednu antagonistkinju iz Nagaijevog stripa, ali i ta je gotovo sigurno zasnovana na nekim ranijim prikazama harpija, pa smo kvit  ;) .

IDW je juče objavio novu, zaokruženu epizodu Locke & Key (zvanu Dog Days) i to me je podsetilo na jedno drugo skorašnje izdanje od istog izdavača o kojem nisam ništa rekao. A mogao sam. Ljudi obično povezuju Kierona Gillena sa video- i društvenim igrama - u smislu ne samo povremenih asocijacija ili čestog pozivanja na elemente i prakse te kulture, već i kao nekog ko ume da napravi od toga temu za strip - ali jedno takvo delo koje vredi istaći a da nema veze sa Gillenom je Clue: Candlestick od Dash-a Shaw-a.


(https://i.imgur.com/tsgyWP2.jpg)  (https://i.imgur.com/rb6PGpu.jpg)


Strip se bazira na društvenoj igri Cluedo (https://en.wikipedia.org/wiki/Cluedo), gde je cilj rešiti ubistvo, i Dash Shaw - inače poznat kao animator - je sve odradio sam, čak i kolorisanje i upis teksta. Izašlo ove godine u 3 sveske.

(https://i.imgur.com/xpBnBXd.jpg)

Before Watchmen: Dr. Manhattan, #1. Adam Hughes, sa Laurom Martin na koloru. Ona se već bila dokazala kao majstor ambijenta, a Hughes je jedan od najboljih ilustratora, sa specijalnim fokusom na žensku formu. Nije posebno naklonjen akciji, ali, kada se desi ovakav projekat, koji svoj fokus ne pronalazi u akciji već u mirnim situacijama razgovora i promišljanja, tu on ume da zablista. (Nevezano za uspešnost ovog mini-serijala - niko ne može da smesti krivicu na Hughes-ova pleća.)

(https://i.imgur.com/jnvMVyp.jpg)

Heh, Bryan Hitch na tviteru izjavio kako ne podnosi "linije pokreta" i zvučne efekte u stripu. Citat:

QuoteI actually hate speed lines and sound effects. Sfx can work when its something you can't otherwise draw. A gun being cocked, footsteps behind you but on the whole I can't believe anybody reads 'SHAKABAKAKOOM' and gets more impact than a great drawing of a building blowing up.

Šteta samo što je slab dizajner, i umereno nemaštovit, ako već tehnički dobar, ilustrator, pa su mu velike scene rušenja zgrada među najdosadnijim u vizuelnoj istoriji rušenja!

Što ne znači da crtač mora da voli te tehnike ili da ih nužno koristi. Evo, ni Hughes u gornjem primeru - kao i generalno - ih ne koristi, pa mu to leži, ali Hughes je odličan dizajner (tabli). Ni Guy Davis ne voli da koristi ništa što remeti vizuelnu reprezentaciju scene, pa mu to ne uzimam za zlo. Problem sa Hitchovim novijim radom - osim već rečenog, jel'te - je što mi deluje kao stripovski ekvivalent nemog filma... bez konvencija i pravila nemog filma. Poput zvučnog filma koji je utihnut*. U suštini, hendikepirani film^TM.


*ne računajući dijaloge, naravno

Dakle, 5 crtača koji su najviše doprineli scenarijima Granta, sina Morijevog su:

- Frank Quitely, naravno;
- Chris Burnham, iako sam čitao samo Nameless (Batman Inc. nisam);
- Fraser Irving, najbolje od sedam mini-serijala o Sedam patuljaka vojnika, vizuelno, tako mi Sunca-u-dronjcima!
- Doug Mahnke, pričali smo; i
- James H. Williams III, počasno mesto, jer znam samo za Seven Soldiers, tj. dve sveske koje uokviruju čitavu priču. Dovoljno impresivno da zasluži mesto ovde, iako je značajniji po saradnji sa Alanom Moore-om.

Iako Nameless dosta liči na Event Horizon (zapravo, skoro sve od Granta liči na nešto, i to ne slučajno!), Burnham je jako maštovit, i po pitanju dizajna, i po pitanju ilustracija:

(https://i.imgur.com/h5eIFM7.jpg)


Kolor zaslugom Nathana Fairbairna.

Ah, zaboravio sam da uzmem u obzir rad Liama Sharpa na The Green Lantern... Valjda mi je suviše sveže da bih uzeo u razmatranje kad pričamo o istoriji? Sharp će svakako zauzeti jedno od najviših mesta u kreativnoj hijerarhiji Morisonovih crtačkih saradnika.

Ali, ovo (= Klarion, the Witch Boy):

(https://i.imgur.com/Fr0muE8.jpg)

meni izgleda najzanimljivije i najuzbudljivije od svih pojedinačnih priča o Sedam vojnika (Seven Soldiers of Victory) - Frankenštajn bi bio blizu, a Mister Miracle daleko, nažalost, i pored moje ljubavi prema materijalu. U Klarionu imamo donekle izobličenu predstavu o svetu, u skladu sa Morisonovom perspektivom, jelte. I prilično jezovito. Macabre bi bila prava reč, ali nije naša, pa je koristim oprezno.  :idea:

Crtač je bio Fraser Irving. I tušer je bio Fraser Irving. A kolorista je bio Fraser Irving, takođe. Opa, vidi ti to!  xjap

Malo sam zapostavio ovu temu, jerbo sam bio zauzet, ali nadoknadićemo to preko ovih praznika!

Jedan od najboljih umetnika američkog stripa ikada je Steve Rude. Nažalost, njegov ukupan opus nije posebno veliki s obzirom na uloženo vreme, i, ako odbacimo naslovnice - od kojih mnoge zaslužuju mesto na temi namenjenoj tome - uglavnom se svodi na Nexus i razne mini-, mikro-, i no-serijale (poznate u narodu kao one-shotovi). Ali, ovaj pu ne pokazujem ništa od Rude-a The Dude-a, ali pokazujem nešto od Nexusa. Taj legendarni strip, nastao početkom 80-ih i razvijan praktično decenijama, je imao nekoliko gostujućih crtača vrlo cenjenih imena. Jedan od njih je bio Rick Veitch.

(https://i.imgur.com/ZgVVW1G.jpg)

Ovde vidimo nekoliko ludačkih ideja, kao i vanserijski letering. Ko je odgovorni? Ken Bruzenak, naravno. Onaj Čejkinov legendarni saradnik. Iz Nexusa #29 (1986).

Drugi primer je Kirbi na vrhuncu kreativne snage:

(https://i.imgur.com/vF2IQ15.jpg)

Iz New Gods #5 (1971). Ono što je posebno zanimljivo je pominjanje prometejske galaksije od strane Metrona. A u Final Crisis, na samom početku, Metron donosi ljudima vatru. Kao da je Morison čitao ovo, pa su mu kasnije halucinogenici prespojili sećanja u neku suludu kombinaciju, i po tome je upamtio Metrona. "Prometejski" se ovde odnosi samo na činjenicu da su ova bića, sa sličnim ambicijama kao i sam Metron, "kažnjena"* i okovana za stene. Sam Metron ne pomaže ljudima, nikad nije. On je iznad dobra i zla i zainteresovan je za posmatranje, a ne za menjanje. Osim kada dobije napad griže savesti, ali i to se odnosilo na Novu genezu, ne na Zemlju.


*pod navodima zato što je moguće i uistinu vrlo verovatno da to nije ničije svesno delo, već prirodna posledica njihovih akcija

A dobar je Liam, mada nešto nisam načisto sa Green i ostalim Lanternima.

Kada govorimo o Zelenim svetiljkama, ovo sledeće je najbolja priča iz njihove istorije  :lol: :

(https://i.imgur.com/KACFbc4.jpg)

U prevodu: Guardians of the Universe su napali Darkseida, ovaj ih je išamarao i poslao kućama. Simonson nije smislio tu priču - ovo je samo uvod u priču o "najboljem Green Lantern-u svih vremena" (kako kaže Chris Sims, i slažem se), Rakeru Qarrigatu - već Scott Beatty, i napisana je i objavljena u nekom specijalu malo pre ove epizode iz koje je gornja tabla, ali ta originalna priča (koju sam pročitao, iako se ne sećam svega), u kojoj se dešava sve kako je ovde prepričano - nema prevare - prikazuje Čuvare u mnogo lepšem vojničkom svetlu, jer su neki detalji ovde izostavljeni. Ali ovakva verzija mi se mnogo više sviđa, pa ulazi u moj kanon! Moj stav je ionako da DC nema kontinuitet, pa neću da robujem onom što je već slomljeno... mnogo puta.

A moja teorija je da Geoff Johns mrzi ovu stranicu, toliko da je rešio da uništi Darkseida pravnim metodama...

Ok, pre nego što me proglase mrziteljem klasičnih superheroja  xdrinka , da skrenem pažnju na nešto. Juče je bio rođendan gore pomenutog Steve-a Rude-a, i postavićemo danas neke primere njegovog rada!

A evo još nečeg što ima veze sa Četvrtim svetom, ali to je slučajno ispalo tako, dok sam tražio neku tablu kojom bih predstavio Toma Mandrake-a.

Mandrake je često radio sa velikim scenaristom Johnom Ostranderom, i zajedno su proizveli neka vrlo solidna i čak sjajna dela, radeći na naslovima kao što su Grimjack, Firestorm, Spectre, ili ovo što sledi, a to je prilično potcenjeni Martian Manhunter, sa preloma vekova.

(https://i.imgur.com/gTwQ0Na.jpg)

Ljudi često pričaju o jasnoći pripovedanja kao o prvoj svetoj zapovesti dobrog vizuelnog pripovedanja, ali to treba shvatiti vrlo relativno. Ne treba smetnuti sa uma da ponekad nejasnoća daje najveću magiju priči. Sve zavisi od konteksta, tj. tipa priče i konkretne potrebe.

Mislim da je Tom Mandrake jedan od retkih ljudi koji mogu da se nazovu naslednicima Gene-a Colan-a, a možda i jedini, s tom razlikom da sam tušira svoje radove. Ovo je jedna od prvih tabli ovog stripa na koju sam naleteo dok sam tražio nešto što nema tradicionalnu strukturu. Scena se odvija u dvorani ogledala u "teseraktu" (tački prostorno-vremenskog diskontinuiteta, o vi nepažljivi fanovi Marvelovih filmova!) Negativac je Kanto, a Kanto je meni lično jedan od najboljih negativaca-koji-to-možda-nisu-ali-kad-bolje-razmislim-verovatno-jesu i sigurno jedan od 10 najboljih negativaca iz DC univerzuma. Ali - po ko zna koji put - retko ko ume da ga piše dobro, i pohvalno je što Ostrander radi neke lepe stvari sa njim u ovim epizodama. Međutim, kiksnuli su on i Mandrake u jednom detalju - podelio sam krivicu na jednake delove, iako me zaista ne zanima ko je "kriv", već samo rezultat. Taj detalj ima veze sa karakterizacijom, i predstavlja Kantov zlokobni osmeh (i grimasu). "Aha! Vidite samo koliko sam zao!" Nažalost, to nema veze sa "pravim" Kantom, galantnim ubicom nad ubicama, koga karakteriše iskren smeh i renesansna etikecija. A sve ovo pričam zato što sam više puta napomenuo neke mane Olivijea Koapela, a ovo je jedna od najvećih. Kada želi da prikaže da je neki lik nesimpatičan ili smišlja nešto makar i malčice opasno, nevaljalo ili samo neprijatno, on mu razvuče usta u osmeh iskonskog zla i malo nedostaje da mu izađu i rogovi na glavi. To sam video u Magic Order, i to sam video u Toru koji je radio sa Fraction-om. Moguće da ima toga i u Toru sa Straczynskim, ali ne mogu da se setim. No, dok je kod Koapela to praktično profesionalna deformacija, ovde je samo pogrešna karakterizacija, pa lakše praštam  ;) . Ostavljam svakome da shvati sam za sebe da li to spada u mane "priče" ili "crteža".

Ali, iskreno, odličan je Mandrake, iako mu neke stvari (žanrovi, situacije, teme) leže bolje od drugih. Ova tabla je iz jedne od poslednjih epizoda Martian Manhunter-a koje je on crtao (#31), a iduću epizodu (#32) je čak i pisao, a onda se povukao sa naslova (ili bio povučen, svejedno).

A evo malo i Keitha Giffena, velikog kameleona američkog mejnstrim stripa i daleko važniju figuru u svetu stripa nego što se javno misli. Iz Legije superheroja: 5 godina kasnije, što je serijal započet 1989. Pripovedački veoma liči na Čejkina, jer je priča prezentovana kao kolaž svega i svačega, računajući i medijsku prezentaciju nekih događaja. I koristi se mreža od 3*3 kadrova po tabli, što čitavu stvar čini još težom za praćenje. Pakao! Ali interesantan pakao, uveravam vas! Pogotovo ako mislite da Superboj nije ni bitan za Legiju, a kamoli ključan.

(https://i.imgur.com/zsXNiLN.jpg)

Ovo čak može da podseti na Twilight - koji ionako niko ne zna, pa zaboravite sve ovo - s obzirom na temu, ali je zapravo godinu-dve starije.

Evo još malo Mandrake-a (i Ostrandera) i Martian Manhuntera:

(https://i.imgur.com/pwbuVxA.jpg)

Iz epizode #28.

Pre neki mesec je drug Ridiculus, na moju tvrdnju da se Morrisonov rad na JLA smatra nekim od najboljih u istoriji ovog serijala, dosta sarkastično (mada dobronamerno) primetio da je teško epitet "najbolji" prikačiti ičemu što je crtao Howard Porter. To je fer, Porter svakako nije ni u prvih 50 crtača na bilo kojoj mojoj fiktivnoj listi crtača stripova. Ali, pošto sam se malo vratio kolekcijama ovog serijala u pripremama za pisanje o The Green Lantern, moram da priznam da me Porterova organizacija stranice povremeno prijatno iznenađuje, baš kao i neke scene sa Betmenom koje su prikladno mračne i kul. Naravno, John Dell koji je ovde radio tuš svakako nosi veliki deo zasluga za to kako ovaj strip izgleda. Nedavno sam Della neumereno hvalio za njegov rad preko Bagleyjevih olovki na Spider-man LIfe Story a vraćanje ovom JLA serijalu je podsećanje da je čovek i pre četvrt veka bio klasa za sebe. Evo par tabli/ kadrova da vidimo kako je to umelo i dobro da izgleda back then:




Prvo ova tabla na kojoj Metamorpho spasava JLA članove koji padaju iz orbite, kreirajući od svog tela kojim ih je obmotao prvo teflon, da ne izgore pri padanju na zemlju a onda i fluid kojim apsorbuje udar o tlo:



(https://i.imgur.com/00IESnH.jpg)


Onda ova stranica gde prvi put dobijamo ozbiljniji pogled na Martian Manhuntera. Porter nije sjajan crtač kad su lica u pitanju, ne najmanje zato što ga mrzi da se bavi anatomijom i neretko sve sklapa od dosta oštrih poteza pa dobijamo uglaste fizionomije. No, kod Martian Manhuntera ovo je zapravo prednost i J'onn ovde izgleda zaista primereno tuđinski a opet otmeno i - arhetipski, kao kakva statua:

(https://i.imgur.com/VGMbJg7.jpg)


Tu je onda i ovaj sasvim dostojanstveno brejfoglovski Betmen:

(https://i.imgur.com/vwWQMjY.jpg)


Pa i ovaj milerovski Supermen. ne treba Portera, dakle, SASVIM otpisivati  :lol: :lol:


(https://i.imgur.com/xmYrv5Y.jpg)

O, da, nikakvo otpisivanje. Nema crtača koga ja potpuno otpisujem za sva vremena, a ni scenariste (osim... čekajte... jedan... drugi... da, dvojica). Poznato je da volim Planetary, a to ne bi bilo moguće da imam dovoljnu dozu zamerki na račun Cassadaya, čiji druge radove uglavnom ne volim. Većina crtača je imala bar neki dobar period ili ulogu u kojoj su zablistali. Hitch postaje sve gori, a Porter bolji (u kasnijim radovima). Čuo sam da je povredio ruku - da li nerve ili šta, ne sećam se više - i znam sa sigurnošću da sada crta samo digitalnim putem. Ali čak se i u okvirima JLA vidi njegov napredak. U svakom slučaju, iako me sam koncept "Lige pravde" ne zanima, nisam toliko zatucan da ne mogu da uživam u njihovim avanturama ili dobro ispričanim pričama. JLA jeste jedan od boljih Morisonovih radova i jedan od najznačajnijih, možda čak i najuticajniji na superherojski strip od svega što je radio. Ali kad pogledam table, čak i dan-danas, ne privlači me. Nije to nešto posebno loše i ima mnogo gorih stvari - recimo, Justice League iz New52, koji je crtao Jim Lee (u ko zna kakvom stanju svesti ili forme!), a tuširao njegov standardni partner Scott Williams, izgleda ružno do zla boga, iako su mi u nekim radovima sasvim prijali (Lee + Williams). Ali, ako pričamo o kategoriji najboljeg, onda moramo da uzmemo najviše standarde.

A i, da bih bio potpuno pošten porema Porteru, ima tu nekoliko slojeva koje je teško razgraničiti bez udubljivanja i dužeg posmatranja. Kolor sigurno ne pomaže mnogo. Tu je i tuš, a imam i utisak da je kompozicija uglavnom pod uticajem Morisona. Nisam čitao o tome, ali sve je tako hiperaktivno i iščašeno, da ne mogu da mislim drugačije. Ili uzmeš JLA #18 (ili neku od kasnijih epizoda), koji je pisao Waid a crtao Porter, pa vidiš razliku u pristupu organizaciji tabli. Dizajn stvari takođe ima veze sa Morisonom, koji je sigurno osmislio mnoge sprave i tehnologiju, rekao bih, pošto se slična ikonografija provlači kroz sve njegove stripove. Primetio sam čak da ima mašina koje veoma liče na "sipe" iz Matriksa (tu u prvoj priči, odakle su i tvoji primeri), ali sam posle pronašao da se slične pojavljuju u Nexusu, 15 godina ranije, tako da, žalim, ništa od poena za originalnost!

E, sad, kada ne bi samo toliko koristio dugačke vertikalne kadrove (Morrison? Porter? svejedno.) - to retko ko ume dobro da upotrebi, jer nije intuitivno (naše vidno polje je drugačije) - bio bi ovo mnogo pregledniji strip.

Da, mrzim dugačke vertikalne kadrove i slažem se, da ih je manje, ovo bi bio mnogo čitljiviji strip. Srećom imam ga (i trenutno čitam) u papiru pa mi ta inače iritantna organizacija stranice ne ide toliko na nerve.

I prilično sam siguran da je za mnoge kompozicije stranice odgovoran sam Morrison, on jeste poznat po tome što je, bar u nekim stripovima, vrlo detaljan u opisu i postavkama brejkdauna, pa je to gotovo sigurno slučaj i ovde.

U poslednje vreme mi se sve češće javlja misao da je Ernie Colon danas najzapostavljeniji američki crtač i strip-autor 80-ih (uz izuzetak možda Ricka Leonardija). U ono vreme sam ga bio propustio,  uz izuzetak Amethyst, ali tada mi imena autora (ili zanatlija!) nisu mnogo značila. Naleteo sam na njegov "grafički roman", The Medusa Chain, objavljen za DC 1984:

(https://i.imgur.com/pacIRCf.jpg)

(https://i.imgur.com/KDe3E6I.jpg)

Moj omiljeni strip iz detinjstva.


Objavljen u hrvatskoj svojevremeno 80-tih, ubrzo nakon originalnog objavljivanja:


https://www.stripovi.com/enciklopedija/strip/n-a-ssmx-1-lanac-meduza/12493/0/
(https://www.stripovi.com/naslovnice/AlanFord/SSMX_1.jpg)

O, lepo!  :lol:  Ali, crno-belo, zar ne? Šteta, jer Colonov rad je imao lep kolor, kad je štampa to dozvoljavala - što je bio slučaj u okviru "grafičkih romana" koji su bili na kvalitetnijem papiru od novinskog (osim ovog i Ax za Marvel).

Crno-belo, naravno.

Prvi strip u koloru u tim hrvatskim izdanjima Marvela/DC-ja bio je, čini mi se, Milerov "Povratak mračnog viteza". Ili neki drugi Betmen koga sam zaboravio, u toj istoj ediciji. Ali, to je bilo znatno kasnije, negde već devedesetih.

Iz približno istog perioda:

(https://i.imgur.com/XvTVCrh.jpg)

Vizuelizator je Keith Giffen, tušeri/koloristi Greg Theakston i Bill Wray, scenarista Robert L. Fleming, a ispisivač Gaspar Saladino, legenda - da jednom pomenemo i njega. Po priči Roberta Bloha, Hell on Earth. Ovo je bilo pre Nadzirača. Grafički roman iz 1985. (Ali... nemoguće!!!  :? S Nadziračima je nastao grafički roman!!!  ;) )

(Skoro) čitavo delo je crtano u mreži od 4x4 kadrova, s tim da je na ovoj tabli donji red otpao iz očiglednih razloga. Očigledan je i uticaj Sienkiewicza, koji je pre ovog u svom novom stilu radio samo Nove mutante - Elektra: Assassin je došla godinu dana posle ovog.

Nešto staro, nešto zaboravljeno (sa moje strane), i nešto novo (to jest, za ovu temu). I malo konkretnije priče na neku od ovih tema.

Garcia-Lopez je stvarno trebalo da drži kurs crtanja većini crtača koji su radili za DC kroz istoriju. Doduše, možemo reći da je na neki, indirektan način on to i radio, preko svog čuvenog vodiča za crtanje likova. Bila je jednom neka rasprava na CBR-ovom forumu povodom toga koji crtač je dao definitivne verzije kojih DC-jevih likova, i neki su se složili da je Garcia-Lopez lak odgovor u većini slučajeva. "Kada zatvorim oči, zamišljam njegove likove", da parafraziram jednog učesnika. U svakom slučaju, njegova verzija Wonder Woman je za mene definitivna, a verovatno i Supermana. Ali sve je to manje bitno, kada čovek može da crta likove ovako:

(https://i.imgur.com/ILB5blo.jpg)

Ovo je iz Cinder and Ashe, mini-serijala koji je DC objavio krajem 80-ih, o paru privatnih detektiva, koji bi Meho voleo da pročita (ako već nije) budući da je scenarista bio Gerry Conway. Garcia-Lopez je tako voleo ovaj serijal - za razliku od većine stvari koju je crtao - ali DC nije bio zainteresovan za nastavak. Treba naglasiti i da je kompozicija u ovom stripu vrlo konvencionalna, dok na primer raniji mini-serijal o Deadmenu sadrži montaže i neobičnije konstrukcije tabli, u skladu sa psihološkom temom. Garcia-Lopez je bio vrlo prilagodljiv po tom pitanju. Na žalost, Cinder and Ashe sam čitao samo piratskim putem, i jedan mi je od prioriteta za nabavku, budući da je pre pola decenije izašla zbirka, koju danas nije lako nabaviti odavde (pojavljuje se povremeno na Amazonu, ali ne šalju je na ovu lokaciju).

Drugo, jedan od mnogih primera iz Oriona koje imam u rezervi, a nisam prikazao:

(https://i.imgur.com/WGqdUma.jpg)

Tri odlična lika u ovoj sceni, ako ne računate kao četvrtog i Scrappera, najbučnijeg člana grupe dečaka-avanturista poznatih kao Newsboy Legion. Orion, Lightray, i Kanto. Lightrayovi izrazi lica dok očekuje i zatim odobrava Orionovu reakciju su genijalni. Neko je jednom rekao da bi Thomas Hardy trebalo da igra Oriona danas, i to je intrigantna misao. Na žalost, uprkos medijskoj pompi i priči o "Kirbi ovo, Kirbi ono", mislim da je ono što ćemo u praksi dobiti (ako se dotle uopšte stigne, jelte) ne Novi bogovi Jacka Kirbyja, već Novi bogovi Geoffa Johnsa, što je, u najboljem slučaju, shit on a cosmic scale. Iz razloga kontinuiteta i povezanosti sa ostatkom sveta i filmova, ako ništa drugo.

Treće, strip o kome nismo pričali, iako autora često pominjem. Znate, kada su jednom skoro pitali Howarda Chaykina koja tri stripa bi preporučio kao uvod u njegov oeuvre, rekao je: American Flagg (mada je početak danas pomalo zastareo, kako i on tvrdi), Blackhawk, i Twilight (koji je crtao tata-mata za sve američke crtače - videti gore početak poruke!) E, danas sledi primer iz Blackhawka. To je stari DC-jev IP, i Čejkin je radio mini-serijal krajem 80-ih na tu temu. Iz prvog broja:

(https://i.imgur.com/whlCmng.jpg)

Njegov stari saradnik Ken Bruzenak je tu, što se da prepoznati po gustini zvučnih efekata u donjem delu table. Da se nadovežem na ovo, sećate se one budalaste teze Bryana Hitcha koju sam jednom pomenuo? O tome kako zvučni efekti predstavljaju lenj način da se čitaoci impresioniraju. Možda mislite da nije lepo od mene što tako karakterišem njegovo "mišljenje", ali ta teza zaista nije ništa više od budalaste. I nadovezuje se na filozofiju Warrena Ellisa, koga ja inače mnogo volim, ali sa tim imam najveći problem da se složim.

Elem, jedan sjajan blog o stripu je bio Too Busy Thinking About My Comics (http://toobusythinkingboutcomics.blogspot.com/), koje je časno i sa mnogo strasti i zdravog uvida vodio Colin Smith. Jedna serija njegovih članaka je bila posvećena najbitnijim superherojskim stripovima, i postoji deo u kome priča o Ultimates, ali se pre toga osvrće na The Authority i Warrena Ellisa kao najuticajnijeg scenaristu 90-ih u američkom stripu.

QuoteSleek, incidentful and accessible, The Authority, and those Ellis titles like it, even promised to be welcoming to non-comics readers. If this was widescreen, then widescreen was direct, clear, eventful and recognisably intertwined with infinitely more popular mediums such as film and TV. Not every panel, or even every page, needed to hysterically snare the reader's attention anew. Not every thought, emotion or action had to be spelled out and pedantically placed into the context of continuity. Not every conflict had to played out according to long-established conventions. As with Moore and Miller before him, Ellis was clearly one for respecting the reader and trusting in their ability to read on without mollycoddling. In return, the ride was to be made, yes, "big and mad and beautiful".

Problem sa ovim pristupom - i pogotovo sa Hičovim najbukvalnijim prihvatanjem prikazivanja događaja - je što veliki deo efekta u filmovima dolazi od zvuka. Neko je rekao (Spilberg? - ne sećam se više) da je čak 70 ili više posto u zvuku i muzici nego direktno u slici. A neizbežno je da takav pristup postane neizlečivo zastareo sa razvojem CGI tehnologije i njenom pristupačnošću, budući da sve što možeš da nacrtaš možeš da vidiš i na platnu ili ekranu. Iako je Hič u vreme Authority-ja svakako bio dinamičniji i uzbudljiviji crtač nego kasnije (Ultimates, recimo), nikad ga ne bih zvao lepim - samo bukvalnim. A jedini lud ovde je ispao zapravo Elis! Žalim, strai prijatelju!  :cry:

Hoću da kažem, japanski strip nije odbacio ni zvučne efekte, ni linije pokreta, ni misaone balone (iako je ih donekle transformisao u izgledu), i još uvek je daleko uticajniji i popularniji i aktuelniji u svojoj matičnoj zemlji nego što je američki ikad bio u svojoj nakon "zlatnog doba".

Zaključak: sound effects rule, kada ih radi neko ko to ume.

Shiiiin....  ;)

Pa, naravno, Hitch je radio na usavršavanju tog kinematskog, "widescreen" izraza i tu zaista nije bilo mesta za "stripovske" poštapalice. E, sad, kod Hitcha je to uglavnom funkcionisalo, ali dalekobilo da je to "pravi" način da se crtaju superherojski ili bilo koji drugi stripovi. Evo, recimo, Richard Pace, treća epizoda Ahoy Comicsovog Second Coming:

(https://i.imgur.com/1DK1Bg6.jpg)


Perfekcija stripovske naracije.

Sve to je, na žalost, imalo efekat da kroz strip prođe gomila scenarista (ali i drugih) kojima je to samo usputna stanica za rad negde drugde, prvenstveno na televiziji, ili u Holivudu. Što, na kraju krajeva, ne mora biti loše za strip kao medij, jer ono što nas ne ubije, učiniće nas jačim!  :|  Ali, eno, Chris Sims i Matt Wilson pričaju o Straczynskom u jednoj od novijih epizoda svoje emisije kao o jednom od najgorih scenarista u stripu ikada. I mnogi koje sam čitao misle slično. Ne neki nasumični i besni fanovi na društvenim mrežama ili forumima, već ljudi koji znaju o stripu dosta i imaju solidno izgrađen ukus. Kritičari, čak. Stariji, mlađi - nebitno je. Lično ne bih baš išao toliko daleko - a možda i zato što nisam čitao dovoljno njegovih radova, pogotovo onih manje značajnih? - ali ovi koje jesam su me potpuno ostavili ravnodušnim, ako ne i razočaranim.

S druge strane, to čini veći deo produkcije Velike dvojke u poslednjih 20 godina potpuno efermernom i tranzicionom, uprkos prividnoj usavršenosti forme, i pravo bogatstvo američkog stripa danas treba tražiti u nezavisnoj, autorskoj produkciji. A i fanovi tih kompanija su sve manje okrenuti stripu, što pokazuje i sadržaj foruma, i čak sajtova sa vestima vezanim "za strip", koje zapravo često nemaju veze s njim, već su više o filmu i TV-u i igrama.

Ona tabla iz Blackhawk-a postavljena gore nema mnogo narativnog smisla bez sledeće dve table, ali ja ću postaviti samo onu koja je neposredno prati:

(https://i.imgur.com/7IdOUkm.jpg)

I onda, na trećoj tabli, sledi sukob ove dve životinje, koji rezultuje... velikom simbolikom.  ;)

Moćno.

Uzvratimo jednom tablom iz - Torpeda. Ali, ovo nije primer kako je Jordi Bernet sjajno crtao. Iako danas Torpeda, naravno, vezujemo za karakteristični Bernetov crtež i pripovcedanje, ne treba zabporaviti da je ovaj serijal sa Abulijem zapravo kreirao jedan Amerikanac. I to ne bilo koji, već Alex Toth. Toth je inače poreklom Slovak iz Mađarske, dakle, praktično naš čovek i baš je on početkom osamdesetih sa Abulijem  uradio prve dve epizode Torpeda. Donja tabla je iz prve epizode, 1981. godina i egzemplar "kinematskog" (noar) senzibiliteta u evropskom stripu koji je za razliku od Amerikanaca koji su već tada imali dekompresiju u svojim "kinematskim" pristupima (Korben, recimo), naprotiv, ide na izuzetnu ekonomičnost i sažetost. Čak i tako, Toth može da priušti jedan kadar koji je potpuno crn na ovoj stranici, sugerišući dugačak, filmski rez:

(https://i.imgur.com/guIXnEb.jpg)

Alex Toth je jedan od nekoliko crtača kojima bih morao da posvetim više pažnje. Dobro je da si ga stavio ovde u ovom trenutku (i redosledu), jer on je izvršio veliki, veliki uticaj na Chaykina, koji je došao u smislu kompozicije i osećaja za izgled kadrova i tabli. (Neko bi mogao da pomisli da je Steranko takođe jedan od uticaja, ali Čejkin tvrdi da nije.)

Kad si pomenuo "za razliku od Amerikanaca koji su već tada imali dekompresiju u svojim "kinematskim" pristupima", neke stvari su mi pale na pamet, ali ne mogu sad da stignem išta da postavim, pa ću ostaviti za sutra. Na nešto od toga sam već ukazivao, ali ti primeri su se izgubili, pa nije ni bitno. A nije naodmet ni ponoviti istorijski značajne stvari.

Toth je veliki deo svog stripovskog rada obavio izvan superherojskih stripova pa spada u one američke crtače koji su postali veliki uprkos radu unutar žanrova koji su opadali u popularnosti. Naravno, jeste započeo na superherojima ali je više upamćen po vesternima, recimo (Johnny Thunder, na primer, DC-jev vestern heroj sa dvostrukim identitetom koji nema veze sa drugim DC-jevim likom istog imena nastalim osam godina ranije. Radio je i Roya Rogersa i Zorroa.) ali i misterijama i hororima. Takođe, puno je radio za Hanna-Barbera crtane filmove što s jedne strane deluje kao traćenje njegovog dragocenog talenta a sa druge Hanna-Barbera bi istorijski bili još gori da nisu imali njega...

Toth je genije dizajna PLUS majstor pripovedanja. Ima (i na vikipediji je citiran) njegov intervju sa početka ovog veka gde kaže da stripovi rađeni slikarskom tehnikom ne bi bili ni loša ideja kada bi njhovi crtači imali pojma o pripovedanju.

Evo samo par primera njegovog rada koji ilustruju ne samo kvalitet nego i raspon koji je imao. Iz pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih.

Prvo Zorro iz 1959. godine (rađen za Diznija, kod nas izlazio u Mikiju, naravno ne piše ko je radio kolor). Ovo je priča od 25 strana u kojoj se desi ogromna količina radnje (dijaloga, akcije itd.) i fantastično demonstrira Tothovu ekonomičnost. Uredni kadrovi iste veličine, čista naracija, prelepi likovi, odeća itd.:

(https://i.imgur.com/4UQjwwt.jpg)

(https://i.imgur.com/HCINrEM.jpg)



A onda njegovi radovi za Creepy i Eerie:

Creepy, 1966. godina sa Arčijem Gudvinom:

(https://i.imgur.com/N88F4xX.jpg)

Isti magazin, isto Gudvin, nekoliko meseci ranije u 1965. godini:

(https://i.imgur.com/oLlkJxu.jpg)

(https://i.imgur.com/lcSkqCh.jpg)

Pa onda i dalje Creepy ali 1975. godina sa Gerryjem Boudreauom:

(https://i.imgur.com/ITnGdCG.jpg)

(https://i.imgur.com/RSmcPZt.jpg)

Ista godina, Eerie magazin, scenarista Bill DuBay:

(https://i.imgur.com/9TWCith.jpg)

(https://i.imgur.com/DXaDui4.jpg)

I na kraju, 1976. godina, Creepy, Toth sam piše i crta:

(https://i.imgur.com/0oRhhcz.jpg)

(https://i.imgur.com/bgciutR.jpg)

Sve table su iz izvrsne kolekcije iz 2015. godine, Creepy Presents Alex Toth, koju je izbacio Dark Horse (https://www.darkhorse.com/Books/25-034/Creepy-Presents-Alex-Toth-HC).

O, da, sjajno. Znam za Zoroa, i znam za neke kolaboracije sa Goodwinom, među kojima ima i ratnih priča. Na primer, kratka priča Burma Sky iz 1973. Čini mi se da Toth nije uvek imao najbolje saradnike (grešim li?), ali sa Goodwinom ne može čovek omanuti.

Kad smo već kod Goodwina, pomenuću ga ovde još na dva mesta. Što se tiče filmskog iliti kinematskog pristupa u stripu, evo tri primera kojih uvek mogu da se setim bez problema, a pre su 80-ih.

Prvo, u jednoj od najuticajnijoj grafičkoj kratkoj priči svih vremena, koja se zove Master Race, legendarni crtač Bernie Krigstein primenjuje sekvencu koja simulira pokret. Objavljeno za EC, posle Koda - tačnije, 1955. - u časopisu Impact. Nisam prikazao poslednji red jer se priča tu završava, pa izbegavam eventualne spojlere. Ono što je posebno zanimljivo je da nema teksta u prikazanom odlomku table.

(https://i.imgur.com/FVu1K21.jpg)

Ova scena je silno uticala na mnoge, a između ostalih i na Franka Millera. Još jedna stvar koja je uticala na Franka Millera, i to po više osnova - gde spada i fascinacija ninđama i istočnjačkim borilačkim veštinama - je Manhunter, strip koji je izlazio kao dodatak Batmanu u Detective Comics, i kojeg je pisao ko drugi nego Archie Goodwin! A crtao ko drugi nego Walter Simonson! Manhunter je velika stvar, sigurno jedan od najboljih američkih stripova 70-ih, i uz Kirbijeva dela jasan dokaz zašto je DC u tom periodu ranih 70-ih ostvario zapaženije rezultate od Marvela. Eto, rekao sam! Iako sam ja u mladosti bio Marvelovac - to valjda znate? Svejedno, ovaj primer je iz zbirke koja je izašla 1984, gde su sakupljene sve epizode, kojih ionako nema mnogo. To je čini jednom od prvih takvih izdavačkih poduhvata ponovnog objavljivanja starih epizoda u vidu kolekcije. Elem, kolor je bio novi za to izdanje, zbog kvalitetnijeg papira i njegove odlike da drugačije upija tuš, i za njega je bio zaslužan Klaus Janson. Ovde nije u pitanju pokret (unutar kadra), već više kretanje kamere ili oka posmatrača. Pažnja, blagi 50-ogodišnji spojleri!  :lol: (Nije mi bilo moguće da u ovom primeru sečem kadrove ili brišem tekst...)

(https://i.imgur.com/SUhXfQa.jpg)

A treći primer... ah, jedan od meni omiljenih, čak i dan-danas. Zapravo, isti kreativni tim koji je radio Manhuntera je krajem 70-ih napravio stripovanu "adaptaciju" filma Alien, i to prilično slobodnu (a opet vrlo vernu, po mnogo čemu). O tom stripu sam otvorio zasebnu temu, koja je još prilično prazna, ali popunićemo je lepim stvarima, niš' se ne brinite! Prebitan je to strip, iako ga nove generacije iznova "otkrivaju". Možda zato što dugo vremena nije bio pristupačan? To jest, od prvobitnog objavljivanja do negde 2012, mislim. Ljudi kao da misle da činjenica da je u pitanju adaptacija mu nekako smanjuje vrednost. Da li neko uskraćuje počasti i hvale na račun stripova o Parkeru Darwyna Cookea? Da li neko viče "ali to su adaptacije!" dok mu lice ne pozeleni, ili se uprkos tome smatra jednim od najvećih stripovskih poduhvata ove (ili prošle, u zavisnosti od računice) decenije? NE ČUJEM VAS!!!

Ali Alien je dovoljno inspirisao Gabriela Hardmana, čija se čitava karijera može pratiti do ovog stripa. No, to je neka šira priča, i zanemarimo ovo kukanje sa moje strane, i bacimo se na materiju.

(https://i.imgur.com/l8IZUdX.jpg)

Ovo sam mogao da stavim bez problema ili straha od spojlera, pošto se radi o početku stripa, a i gledali ste film, zar ne? Niste?!  :shock: Šta onda uopšte radite u ovom veku?

Nekoliko stvari od interesa imamo ovde. Prvo, štampanje do krajnjih granica stranice nije bila praksa u američkom stripu tog doba, ali Alien je objavljen za Heavy Metal, u luksuznijem formatu. Otud "krvarenje" nekih slika van okvira kadrova ili margina.

Drugo, vidimo kako dobri stari Arči Gudvin ume da opisuje samo najneophodnije i uopšte se ne nameće.

Treće, scena buđenja. E, ovde je glavna caka, fora nad svim forama! Očigledna dekompresija, zar ne? Ali Alien je strip žestoko i sumanuto ograničen prostorom, na samo 64 stranice (bez obzira na nešto veći format). Dekompresija je stvar koja se vezuje za dugačke serijale i potrebu da se prostor ispuni sa što manje sadržaja da bismo rastegli priču na godine obezbeđenog posla za sve umešane. Ili bar tako ide kritika ove pojave. No, ovde je sadržaj već unapred okvirno dat, i ništa se ne dobija dekompresijom, a gubi se dragoceni prostor. Zašto onda? Zato što je ovo u službi kompresije, sabijanja sadržaja. Ova scena nam kaže da je proces buđenja jako spor, i možemo ga, normalno, očekivati da će se ponoviti sedam puta. Jesam li rekao "sedam"? Heh, sada sam shvatio da je originalni broj putnika na Nostromu bio magičan (ako ne računamo mačku)...  :) Ste čitali uvodnu epizodu Sedam vojnika u kojoj se formira tim od samo šest vojnika, i (zato?) svi ginu? Ovo ima veću kosmičku simboliku nego što smo svi slutili! Khm, dakle, ovo što sam rekao o buđenju i sceni otvaranja oka nije moja ideja (John Kane napisao, ja samo ponavljam), ali rećićemo ovde da Alien kasnije ponovo negira zdrav razum - i to vrlo uspešno - kad uvodi duplu spleš tablu, što će reći, daje dve stranice (od 64!) na jedan jedini kadar. Ali kakav je to samo kadar!

Elem, do sledećeg viđenja! Osluškujte krike u vakuumu kosmosa! Živeo Toth!

Vaistinu živeo.

I obožavam kad ste ovako inspirisani, druže Ridiculuse, pravo vas je zadovoljstvo čitati.  :| :| :| :|

Samo da se kratko nadovežem na svoju prethodnu poruku: pretpostavljam da je glavni razlog zašto se adaptacija filma ne smatra najrespektabilnijim poduhvatom (za razliku od adaptacije prozne fikcije) ta što su mediji - tj. strip i film - dovoljno slični da se intuitivno smatra daleko lakšim za "prenos"  elemenata. Doduše, nećemo nikad sa sigurnošću znati, zato što su dobre adaptacije iz filma u strip ređe od prstiju na jednoj ruci. Ne, ne TOJ ruci, i ne ni na Korumovoj, već na normalnoj šaci homo sapiensa.

Drugo, ovo mi je dalo ideju za novu temu, koju možemo obraditi ovde, ili na posebnom topiku... ili nigde, kako nas već sreća i sudbina odvedu.  :lol:

Razlika između filma i stripa iliti "Elementi koje nije moguće filmovati". Dovoljno se priča o sličnostima ta dva medija, i mnogi smatraju film krunskim ostvarenjem u životu i razvoju neke priče. I, naravno, u bukvalnom smislu sve se može prebaciti sa papira na film, budući da se film pravi na osnovama knjige snimanja, koja je slična nekom rudimentarnom stripu. To važi čak i za balone sa tekstom, ali takvi elementi nikad nisu bili dugog veka u filmskoj tradiciji i deluju vrlo rogobatno na platnu ili ekranu. Takve stvari ćemo zanemariti. Ali se iz toga može izvući zaključak da je jedna prednost stripa u odnosu na film upravo u tekstu. Sve što se radi sa tekstom ili oko teksta u vizuelnom smislu uglavnom nije moguće ponoviti na filmu u istom obliku ili sa istim efektom.

Na piratskom sajtu Read Comics Online se skoro pojavio Time² od Čejkina i Čejkina i to je svakako delo koje nije lako filmovati uopšte, a kamoli u nekom izvornom obliku, osim ako ste možda Jodorowsky ili Lynch iz najboljih dana, a ovih dana to nisu čak ni Jodorowsky i Lynch. Elem, sastoji se od dve sveske, The Epiphany i The Satisfaction of Black Mariah. Čejkin u poslednje vreme priča i o trećem delu, koji je prema prvim najavama već trebalo da se pojavi, ali, eto, još nije. U te dve sveske ima MNOGO teksta. Teksta kao naracije, teksta kao dijaloga, teksta kao reklama i simbola unutar fiktivnog sveta, teksta kao zvučnih efekata. Ako se Bendis nije učio na Čejkinu kada je pisao Powers (njegovo najbolje delo, zaista), onda svakako izgleda kao da je tako. Ali ja nikako ne mogu da preporučim ovo delo (koje se čita Time Squared) olako, osim ako niste uporni i vaistinu radoznali duhom, i skloni eksperimentima. Inače će vam od mozga ostati kaša - toliko je ovo psihodeličan i frakturisan rad, i sigurno najličnije Čejkinovo delo, fantazija uobličena kao Njujork 50-ih u kome ništa nije kao što izgleda.

A sada nešto sasvim drugačije - pošto i ja tek gustiram Time Squared, koji do sada nikad nije bio sakupljen ili bar ponovo izdat (prema mom znanju) - i otićićemo ovaj put još dalje u prošlost, do jednog drugog stripa koji takođe nikad nije bio sakupljen. Ali bio je objavljivan kod nas! Bloodstone, iz crno-belog časopisa Rampaging Hulk, 1977, prva epizoda:

(https://i.imgur.com/hUhmJtG.jpg)

John Buscema i Rudy Nebres, što je kombinacija iz snova, u smislu pripovedanja i smislu detaljnosti i teksturisanosti crteža. Ali nisu radili strip do kraja, već samo početne epizode.

Ovaj poslednji primer pokazuje da je John Buscema znao stvari u vezi crtanja stripova koje Jim Lee nije. Da li je to bilo slučajno ili ne, da li je to bila samo intuicija ili ne, ne znam, jer sam slabo čitao intervjue sa "Velikim Johnom" ili analize njegovog rada, i ne bih mogao da odgovorim sa sigurnošću na to pitanje. U svakom slučaju, John Buscema je bio jedan od velikih pripovedača američkog stripa.

A sa Imageovim osnivačima sam uvek imao problem, na više nivoa. Erik Larsen je bio izuzetak, i to sam već pomenuo. Evo primera zbog koga sam rekao ono iz gornjeg pasusa:

(https://i.imgur.com/XK1Rm2D.jpg)

Ovu tablu sam već bio postavio na temu o Novim bogovima, ali se izgubila padom Tinypic-a. Jim Lee i njegov tušer-saradnik Scott Williams su nacrtali kratku priču za Oriona koja se zove The Garden. Ovde ću primetiti da ovo izgleda daleko lepše od većeg dela kasnijeg njihovog rada za DC, a jedan od glavnih razloga je svakako prisustvo DC-jeve boginje kolorisanja, Tatjane Wood. Lee i Williams pokazuju talenat za kostime i teksture, posebno u slučaju bukvalne boginje koja boravi u tom vrtu, i to je lepo. Međutim, obratimo pažnju na 5. kadar, u kome (spojler, možda?) Darkseid okreće glavu na zvuk glasa. Reči "Peace, lord." su usmerene na levo i to skreće pogled čitaoca na tu stranu, što je vrlo pogrešno, naravno, jer nas vraća na prethodni kadar i scenu u kojoj se pojavljuje samo Darkseid. Reči bi trebalo da dolaze sa desne strane i da vuku pogled na "napred" i na pojavu dotične boginje. Naravno, krivicu za ovo ne snosi John Workman, niti Simonson - koji je verovatno dao Workmanu naznake gde šta da upiše, ali UVEK piše scenario na Marvelov način, ostavljajući crtačima detalje na volju - pošto je sam pokret glave takav da nikakvo drugo rešenje nije bilo moguće. Što, ukratko i prosto rečeno, znači da Lee-ja zabole tuki za takve stvari, što ga čini zapravo vrlo staromodnim crtačem u kontekstu opšte dominacije japanskog stripa, koji - verujte mi! - izuzetno pazi na lakoću kretanja oka preko table i intuitivnost i intenzitet pokreta. Možda mu je olakšavajuća okolnost to što on (Lee) nije bio zadužen za raspoređivanje teksta i balona, ali, svejedno, opet imamo problem neusklađenosti učesnika produkcije i zanemarivanje šire slike. A Lee u tom trenutku nije bio nov, neoblikovan talenat, jer je ovo crtano u najgorem slučaju krajem 90-ih.

Naravno, da se taj peti kadar našao u gornjem desnom uglu, bilo bi sasvim legitimno da glas dolazi sa leve (ali donje) strane, jer je to smer u kome se nastavlja čitanje.

No, ovo je odlična priča, nemojte da vas ovo obeshrabri! Samo majušni detalj, u okviru priče, ali veliki u smislu procene tehnike pripovedača. I mi smo ovde malo strožijih kriterijuma, zar ne? I dosta toga mi govori generalno. Nije to samo jedan kadar ili nekoliko u karijeri. Te zvezde stripa 90-ih su imale solidnu količinu takvih malih, nespretnih detalja, i već sam pisao o Silvestriju povodom sličnog problema. Možda njihovi radovi nisu bili baš prepuni takvih odluka, ali to je verovatno samo zbog obožavanja krupnih kadrova, što je imalo za posledicu da su ovakve table (sa 6 kadrova) kod njih bile retkost. I time su imali manje šanse da se zapletu u nespretnu dinamiku u okvirima jedne table.

Posledica ovog je da imam problem da prihvatim osnivače Image-a čak i kao odlične crtače. Zato što pre svega nisu bili dobri pripovedači. Uglavnom samo konfuzni. Doduše, posedovali su povremeno neke ilustratorske i specifične kvalitete, samo što meni to nije bilo dovoljno.

Pošto meni ništa u životu ne pričinjava zadovoljstvo kao čitanje Carla Barksa po ko zna koji put a i dadoh onolike pare na Fantagrafiksove kolekcije pre par nedelja, ne bi me iznenadilo da sad, dok čitam te kolekcije iznova, svako malo dođem sa ponekom tablom i fenbojujem na Barksa. Ova konkretna je iz jedanaeste kolekcije, A Christmas for Shacktown, izašle 2013. godine a konkretno baš iz stripa po kome je kolekcija nazvana koji je izašao 1952. godine. Sad, Barks je do tog momenta već imao deset godina rada na Paji Patku i pet godina crtanja Baje Patka pa je ovo već izuzetno izgrađen stil i izražajnost, gluma i dinamizam likova su fantastični, ali na ovoj tabli hoću nešto drugo da istaknem, a to je korišćenje same geometrije kadrova da se podvuče poenta.

Naime, A Christmas for Shacktown je jedna od klasičnih Barksovih priča u kojima se dotiče pitanje socijalne pravde i redistribucije dobara u društvu. Pajini sestrići su potreseni kad prođu kroz siromašno predgrađe u kome žive njihovi vršnjaci u zakrpljenoj odeći i probušenim cipelema i počnu da razmišljaju o tome da, iako sami ne žive u nekom izobilju, možda imaju nekakvu moć da učine da božić za siromašnu decu bude lepši.

Naravno, kontrast ovome je prvo Paja koji lomi mozak kako da sa pet dolara koji su mu ostali do naredne plate kupi sestrićima adekvatne poklone. Kada sestrići Pati saopšte da bi želeli da nešto učine za siromašne vršnjake ona pokrene široku akciju prikupljanja donacija da se deci kupe pokloni i božićno posluženje, ali na kraju ipak nedostaje još pedeset dolara i Paja je zadužen da od strica Baje kako zna i ume izvuče makar 25. Naravno, ovo je skoro nemoguća misija jer je Baja ne samo najbogatiji patak na svetu već i najveća tvrdica, pa strip ima mnogo humorističkih scena u kojima se, sa simpatijama doduše, ali ne i sa povlađivanjem, prikazuje apsurdnost socijalnih razlika u tadašnjoj Americi. Baja biva i u određenom smislu kažnjen za svoj tvrdičluk do kraja epizode u poučnom primeru kako oni koji imaju malo mogu da iskoriste svoju dovitljivost da nesebično pomognu onima koji imaju mnogo (mada on sam, po običaju ne nauči baš mnogo iz ovog primera), ali donja scena je iz ranijeg dela stripa i prikazuje Paju kako pokušava da bude odlučan u traženju 50 dolara od čoveka koji bukvalno ne može da spakuje sve pare koje ima u džinovski ttrezor ali okoliši oko činjenice da pola tih para treba da ode na voz-igračku jer shvata da surovi stric to neće odobravati, smatrajući da novac treba da ide na nešto što novac može da donese.

Pajin i Bajin razgovor je odmereno satiričan, ali ne prenaglašeno, zato što crtež zapravo radi najveći deo posla. Baja već u čevrtom kadru otvoreno kaže da sebi ne može da priušti poklone za božić, direktno se poredeći sa decom iz najsiromašnijeg predgrađa Patkovgrada, dok koristi minijaturni buldožer da pokupi razbacane pare sa poda ne bi li ih uterao u trezor. Razgovor se nastavlja dok on bezuspešno pokušava da novac priuručnim alatima obuzda a ovaj bukvalno kulja kao bujica iz prostorije u kojoj treba da stoji. Barks je toliko dobar crtač da scena nema senzibilitet novinske političke karikature iako direktno preuzima njen vizuelni jezik i zapravo uspeva da postigne diznijevsku dobronamernu komediju (namenjenu deci) a da poruka ostane netaknuta u podtekstu, tj. u vizuelnom delu scene. Ono zbog čega sam odabrao ovu tablu je, na kraju najviše sama geometrija kadrova, naime Barks je veoma odgovoran za formiranje mog ukusa što se tiče crteža u stripovima, svojim besprekornim pripovedanjem, izražajnim a dostojanstvenim likovima i, veoma bitno, pravilnim, ujednačenim kadrovima. Ja i dan-danas imam instant reakciju užasavanja kada vidim, recimo, Chrisa Bachaloa, koga inače volim, ali njegovi iskrivljeni, nepravilni, fluidni kadrovi i iskakanje radnje iz njih me u prvom trenutku uvek štrecnu. Suprotno, iako je Jamie Mckelvie, recimo, mnogo manje dinamičan crtač, to što koristi pravilne kadorve jednake veličine mi na keca umiruje mozak.

Barks je za to "kriv" jer je njegov stil uvek bio baziran na pravilnim kadrovima (približno) jednake veličine, tipično sa šest kadrova po tabli u prvih par godina a zatim sa osam, uvek jednake visine i sa eventualno varirajućom širinom ali tako da ih u 90% slučajeva bude po dva u redu.

Ali na donjoj tabli, iako je očuvano pravilo slične veličine i osam kadrova, sa po dva u redu, ono što Barks radi je da počne da menja geometriju kadrova kako rasprava između dvojice rođaka krene da se zaoštrava. Korišćenje kosih linija i izlomljenih ivica je fantastičan način da se sugeriše prtisak koji ogromna količina novca vrši na zidove i vrata prostorije u koju Baja pokušava da taj novac nagura - i time sugeriše kasniji preokret u stripu gde struktura zgrade popušta pod težinom Bajinog bogatstva - i dopuni psihološki apsurd koji je u temelju scene što pripoveda o do parodije zaoštrenoj socijalnoj nejednakosti u Americi početkom šeste decenije XX veka. Maestralno. Prva tabla je iz originalnog magazina Four Color broj 367 iz Januara 1952. godine, druga je iz Fantagrafiksove kolekcije. Kao što se vidi, ovo je rekolorisano za, jelte, bolji papir i kvalitet štampe koji je bio na raspolaganju 2013. godine i scena je svetlija i kontrastnija u reprintu, ali Barksovo savršeno senčenje već obavlja najveći deo posla. Kao neko ko je dobar deo Barksa pročitao u očajno štampanom Mikijevom zabavniku gde je kolor neretko bio potpuno polomljen, i u Mikiju gde je zbog štednje veliki broj tabli bio štampan crno-belo, fascinantno mi je da gledam ove razlike...



(https://i.imgur.com/wYBbose.jpg)


(https://i.imgur.com/RSrdaZS.jpg)

Quote from: Meho Krljic on 02-02-2020, 10:15:15...ne bi me iznenadilo da sad, dok čitam te kolekcije iznova, svako malo dođem sa ponekom tablom i fenbojujem na Barksa.

Nema "fenbojizma" u ovom slučaju! Ljubav prema Barksovom radu je kategorički imperativ!  ;)

Inače - čisto da se kaže za onih nekoliko galaktičkih autostopera što slučajno prolaze ovuda i nikada nisu čitali stripove o kojima pričamo - Barks je uneo ogromno poznavanje geografije, lokalne flore i faune, kao i drugih podataka u svoje stripove, i svako može da nauči nešto iz njih. Pod "svako" mislim na svakog, zaista, osim ako niste baš vi doktorirali na geografiji, eto!

Istina! Ja sam, kasnije, kada sam počeo da proučavam Barksov život i priključenije, bio dodatno impresioniran time što sam shvatio da je Barks odrastao na farmi okružen kaubojima i da nije mrdnuo iz Amerike a da su mu stripovi imali apsolutno nesrazmerno visok nivo znanja vezanog za egzotična mesta na globusu, njihove istorije i mitove. Kad kažem "nesrazmerno" ne mislim samo na druge tadašnje Diznijeve stripove ili na avanturističke stripove tog doba generalno, Barksove pustolovne priče se daju uporediti sa Kortom Maltezeom po tome kako su uspevale da spoje didaktičko i avanturističko.


U to ime, evo jednog primera iz iste kolekcije odozgo. U pitanju je The Golden Helmet, priča iz, takođe, 1952. godine a koju su Fantagrafiks izdali i u zbirci koja se zvala isto The Golden Helmet 2015. godine, sa istim kolorisanjem kao u  A Christmas for Shacktown ali u promenjenom formatu, sa tablama podeljenim na pola.


Elem, ovo je priča (naizgled) tipično pustolovnog tipa, dakle u njoj nema Baje Patka i socijalne satire, osim što, naravno, Barks briljantno uspeva da pustolovni narativ preplete sa jakom satirom koja, doduše, prevazilazi puko karikiranje nekakvih američkih prilika i naravi i zapravo dostiže razinu jedne klasične, maltene antičke komedije koja govori o neprolaznim ljudskim slabostima, gordosti, pohlepi, prevrtljivosti...

Ovde nije samo zaplet fascinantan već i to kako je Barks bešavno povezao psihološku motivaciju glavnog junaka - Paje Patka koji je u ovoj priči čuvar u muzeju što se dosađuje gledajući drevne eksponate i sanjari o životu kao iz mitova, gde se smelo jedrilo divljim morima u potrazi za slavom - sa stvarnim istorijskim činjenicama i uverljivim istorijskim spekulacijama.

Ukratko, ovo je tradicionalna avanturistička priča u kojoj nekoliko odvojenih grupa traži jedan mitski predmet a uobičajen ljudski moral i nekakva solidarnost odlaze u majčinu kada se avanturisti suoče sa perspektivom vječne slave i ogromnog bogatstva, ALI, ovo je i sasvim netradicionalna avanturistička priča jer je u njoj na kocki - sloboda čitave Amerike. Naime, ispostavja se da je izvesna vikinška ekspedicija pronašla Ameriku još pre Erika Crvenog i da je ovaj fiktivni viking, Olaf Plavi (Olaf the Blue), da bi dokazao da je otkrio novu zemlju, zakopao zlatni šlem na severoistoku Njufaundlenda. Ovo bi već bila uzbudljiva premisa za pustolovinu ali pojavljuje se pohlepni čovek po imenu Azure Blue koji tvrdi da je potomak Olafa Plavog - i čiji advokat insistira da je teret dokaza na svima ostalima da dokažu da on to nije - i koji se poziva na opskurni* ali uverljivi ugovor između nacija sklopljen još u prvom milenijumu da novootkrivene zemlje pripadaju onom ko ih je otkrio osim ako ih nije eksplicitno otkrio u ime svoga kralja. Kako Olaf Plavi nikada nije napravio javnu deklaraciju o otkriću novog kontinenta, Azure Blue samo treba da pronađe zakopani zlatni šlem i Amerika će, po pravu nasleđa pripadati njemu.


Ovo je simpatičan komični zaplet, ali Azure Blue je gotovo demonski karakter, čovek koji ni malo ne krije da će, kada bude vlasnik čitave države, eksploatisati njene građane koji će za njega raditi ("Čak i Nedeljom!") kao robovi. Ono što Azurea izdvaja od pukog stripovskog negativca koji je zao po sebi je to što sve vreme ima uz sebe advokata koji mu pruža legislativnu potporu za činove sasvim čistog zla.


Tu, dakako i leži taj prvi nivo satire i Barks sa puno uživanja satiriše potpuno amoralnog advokata koji je zapravo slika "stvarnog" društvenog zla, individua lišena bilo kakve etičke orijentacije koja se zaklanja ne samo iza otuđenog birokratskog sistema prava formalizovanog kroz običnom čoveku nepoznate i nerazumljive propise, već i iza nameštene fasade visokog obrazovanja. Jedan od ponavljajućih gegova u stripu je kako advokat izgovara izmišljene latinske fraze a onda tvrdi da one znače nešto što njegovom klijentu po propisima ide u korist. Advokat je i jedini lik u ovom stripu - inače ne bez scena fizičkog nasilja i pokušaja ubistva - koji biva direktno onesposobljen primenom fizičkog nasilja "pred kamerom", toliki je Barksov prezir prema njemu.


No, drugi nivo satire dolazi kada šlem bude otkriven i strip prelazi u gorku psihološku analizu u kojoj se pokazuje da niko nije nekvarljiv i da i najčistije duše imaju u sebi - često sasvim nebulozne - strasti koje će ih odvesti na krivi put kada im se pruži dovoljna moć. To finale zaista ima u sebi elemente grčke tragedije, mada Barks nije toliko okrutan prema svojim likovima da im neće dati mogućnost za iskupljenje. Fascinantna epizoda.

Ali pošto pričamo o tablama, ovo je i jedna od vrhunski impresivnih Barksovih pustolovina velikim delom i time što se avantura ne događa na tradicionalno "egzotičnim" lokacijama Afrike, Južne Amerike, Australije, Mediterana ili makar još uvek dovoljno divljeg severnoameričkog Zapada, gde Barks inače smešta svoje avanture. Mesto događaja ovde je Labrador, sam vrh Njufaundlenda, iznad 59, paralele, i njegovo divlje more, zastrašujući vetrovi i oštre hridine negostoljubive obale koju su odvažni vikinzi, a kojima se Paja na početku stripa, u toplom, bezbednom muzeju tako divi, pronašli i prepoznali kao novi svet. Donja scena se upravo odvija u trenutku kada Paja i sestrići dolaze do ove obale i sami shvataju kontrastne emocije koje obala u njima proizvodi: od olakšanja što konačno, nakon dana provedenih na divljem moru, bez sekstanta i kompasa (gore na tabli se vidi kako Paja bukvalno rukama pokušava da obezbedi nekakvu navigaciju pomoću zvezda) pronalaze tlo, ali i shvatanja koliko je to tlo neprijateljski nastrojeno i divlje, iako je prošlo hiljadu godina otkada su ga prvi istraživači otkrili. Barks je, poput još jedino možda Hala Fostera, u meni uspevao da probudi osećaj strahopoštovanja za prizore netaknute prirode koju nikakva civilizacija koju je čovek u međuvremenu izgradio nije uspela da zaista dotakne i pokori


Prva verzija table je iz reprinta iz 1995. godine iz Walt Disney's Donald Duck Adventures 33, i na njoj je kolor, reklo bi se, identičan onom iz originala iz 1952. godine. Druga je iz Fantagrafiksove kolekcije iz 2013, A Christmas for Shacktown. Iako je na ovoj drugoj kontrast bolji a boje jasnije (mada je, naravno, nešto i do toga da je ova prva piratski sken), sam kolor, dakle, izbor boja i njihov rad sa crtežom je meni bolji u originalu. Poslednja slika, ta od koje zastaje dah, je neuporedivo lepša sa originalnim, toplim, tamnim tonovima.


(https://i.imgur.com/pf5izQn.jpg)

(https://i.imgur.com/COCPn9K.jpg)



* Don Rosa će kasnije u svojim retkonovanjima imati svojevresni nastavak ove priče

Strip vs. film, deo I

Daću par obećanih primera za stripovske tehnike koje se ne mogu reprodukovati na filmu - barem ne u tom obliku, i stoga ne toliko uspešno kao u stripu. Ali, pre toga, evo jednog primera koji se može reprodukovati na ekranu - doduše, prevashodno u obliku animacije, zbog igre sa oblicima i ekspresivnošću likova.

Kyle Baker je veliki humorista američkog stripa koji je najlagodnije osećao u nezavisnim vodama, ali je povremeno radio i za velike kompanije. Skrenuta mi je pažnja na Plastic Man-a, naslova na kojem je Baker bio i crtač i pisac (i sve ostalo, osim urednika) negde od 2004-2006, tokom dvadesetak ili nešto manje epizoda.

(https://i.imgur.com/7PNDG0r.jpg)

Baker koristi sva moguća sredstva i raspoložive tehnike, ponekad čak i u okvirima iste table, tako da je kod njega moguće naleteti na različite tipove stilizacije likova sa digitalnim ili potpuno apstraktnim pozadinama. U tom smislu on je Sinkevičeva škola u nekom najekstremnijem vidu, s tim da ne stavlja naglasak na tuš i senčenje kao ovaj. Ali nema zaista ništa u ovom primeru, ili mnogim drugim iz Plastičnog, koji bi bili karakteristični samo za medij stripa. No, nismo do sada govorili o tom naslovu i naglasak nam je ovom prilikom na duhovitosti i parodiranju superherojskih tropa i stereotipova.

Ali evo dva primera koji se mogu uraditi samo u stripu. Morrison i Simonson! Obojica uživaju prvenstveno u tom mediju, i ne bave se filmom, televizijom, igrama, pa čak ni literaturom (uprkos uticajima)... i to se VIDI!

(https://i.imgur.com/TYG5Az8.jpg)

Iz Seven Soldiers: Zatanna #1, crtao Ryan Sook (sa Mickom Grayom na tušu), i ovde se radi o rečenici "Audience Become Rabbits", ali izrečenoj unazad, što ne znam kako bi se moglo uraditi u mediju poput filma, uhvaćenog u tkanje vremena - a da nije prikazivanje teksta, što je vrlo nepopularno, i ovih dana neintuitivno u tom mediju.

Primer dva:

(https://i.imgur.com/gYbUKWJ.jpg)

Kada sam rekao da bi skoro svaka tabla iz Oriona mogla da bude primer za udžbenik*, nisam se šalio - možda samo malkice preterivao. Malkice. Ovo je iz #12, The Ordering of Apokolips, i, za razliku od prethodnog primera, koji je sa početka Zatanne, ovde bismo imali spojlere. I zato sam obrisao tekst, ali je poenta vidljiva. Lightray priča okupljenoj gomili i na kraju vidimo da su njegove reči takođe reči i određene Meteorre. To saznanje je trenutačno i, samim tim, vrlo efektno. U filmu bismo verovatno dobili montažu i odvojene prizore njihovih lica, ili bar usana, i dolaska do saznanja da njegove reči odražavaju njene. Ali to je već mnogo komplikovaniji tok informacija i zbog toga je rezultat manje moćan.

A to nas onda dovodi do Chris-a Ware-a, čije bi se neke tehnike mogle podražavati u animaciji, a neke, bogami, i ne. Ali ostavićemo njega za neka od narednih javljanja.


*zapravo, Klaus Janson je mislio slično, pa je njegova knjiga DC Comics Guide to Pencilling Comics, objavljena početkom veka, puna primera iz tog serijala

Pozabavimo se danas ponovo Carlom Barksom i time kako je ON video prožimanje između stripa ili filma. Već sam pisao o tome da je Barks, radeći u okviru veoma konzervativno ustrojenog magazinskog stripa, sa primarno mlađom publikom imao jednu praktično zadatu formu koje se držao gotovo religiozno, prenoseći takt od četiri kaiša po tabli, sa dva kadra slične veličine u svakom kaišu iz strane u stranu. Nekada je od toga odstupao zbog dramskih efekata, a nekada je upravo striktno pridržavanje forme davalo narativu dramatičnu napetost.

Razmotrimo prvo ovaj prvi slučaj, i to u dva primera. Prvi je poznatiji, drugi manje poznat ali oba su dobra.

U oba slučaja Barks odstupa od zadate forme od osam kadrova po stranici tako što spaja četiri u jedan i svodi broj na pet, time što jedan veliki kadar zauzima pola table. Ovo su, upravo zbog toga što su inače Barksove table pravilne na jedan umirujuće predvidiv način, momenti jake drame, moćne punktuacije, krešenda u narativu koji često uspešno osciluje između komedije i gotskog trilera. Ovaj prvi primer je upravo to, radi se o epizodi Ghost of the Grotto, objavljivanoj i kod nas nekoliko puta a originalno izašloj 1947. godine u Donald Duck Four Color. Ovo je jedna od relativno ranih priča u kojim je Barks uspostavljao "svoj" glas kod pataka, evoluirajući postavku od tenzija niže srednje klase koje su bile osnov za veliki broj kraćih, često satiričnih priča, prema nečem bližem avanturističkoj prozi. U ovoj priči Paja nije suburbani luzer sa sestrićima mangupima već vredni preduzetnik koji radi težak posao sa očiglednim ulaganjem sopstvenog kapitala, a sestrići mu u tome pomažu. Ova ideja porodičnog biznisa će se ponavljati i u kasnijim pričama, a Barks je u ovoj ukršta sa avanturističkim zapletom koji je odlična osnova za horor atmosferu što se kasnije kreira. Da ne spojlujem sasvim zaplet i rasplet, reći ću tek da se ovo događa na Karibima, gde Paja i sestrići malim brodom skupljaju i prodaju morsku travu i da nailaze na olupinu broda iz vremena konkvistadora. Ima tu čitav tipično gotski zaplet, ali za potrebe naše priče sada, važno je samo da se zna da se u olupinu ne može ući zbog džinovske hobotnice koja je tu napravila gnezdo. Dovitljivi sestrići reše da probaju da je oteraju ubacivanjem komada mesa u brod, a koji je jako zaljućen i... rezultati se vide na donjoj tabli. Nekoliko strana ranije Barks je već imao kadar koji je zauzimao ceo kaiš da pokaže španski brod kao monumentalan, a ovde zauzima pola table u jednom od najikoničkijih prizora iz svoje ranije faze:


(https://i.imgur.com/Dd8zLma.jpg)


Drugi primer je nešto noviji, The Great Steamboat Race je iz 1955. godine i predstavlja Barksov omaž ali i parodiju na romantizovanje južnjačkog gospodstva i otmenosti, kroz po svemu praktično farsičnu trku dva parobroda između Baje Patka i njegovog velikog (prasećeg) rivala a u kojoj oba i inače prebogata čoveka mogu da dobiju samo vlasništvo nad starom i zapuštenom vilom sa imanjem na američkom jugu. Transformisanje u "južnjačkog gospodina" je za obojicu surovih kapitalista neka vrsta ideala socijalne promocije, osvajanje statusa koji novac hipotetički ne može da kupi i pančlajn priče je veoma satiričan na onaj tipično barksovski suptilan način. No, kadar koji gledamo ispod je iz ranijeg dela priče i pokazuje sa jedne strane komičnu ingenioznost Bajinih rođaka koji potopljeni parobrod podižu sa dna reke korišćenjem gumenih tubusa nanaduvavanje, a sa druge Barksovu ljubav prema crtanju brodova. Fabulozno:


(https://i.imgur.com/uXIYRwc.jpg)


A sada ono suprotno. Priča Donald Duck's Worst Nightmare je iz 1949. godine i u pitanju je humoristički kratež od deset strana koji zapravo svoju komiku nalazi tek u drugom planu, servirajući u prvom planu ne samo košmarni horor (bukvalno) već i umešnu psihološku studiju ranjivog maskuliniteta. U ovoj priči Paja Patak nije avanturista ili preduzimljivi mali privrednik, ali nije ni niže-srednjeklasni luzer sa problemom kontrole besa. Umesto toga Paja Patak je simbol urbanog, savremenog muškarca koji nominalno živi u modernom vremenu ali čija se psiha tom vremenu još nije prilagodila. Barks je i inače ove motive istraživao u svojim drugim pričama, već sam pominjao Pajine sanjarije o vikinzima u priči o zlatnom šlemu, ali ovde je forma kraća, satira mnogo izraženija a strava i užas opipljiviji.

Naime, Paja ovde ima košmare koji su ekstremno realistični iako se u njima događaju stvari koje izlaze izvan domena njegovog svakodnevnog iskustva - progone ga Marsovci pa se spasava skokom u ambis, pirati ga teraju da hoda niz dasku i skoči među ajkule, u šetnji nailazi na otvoren kavez sa lavovima itd. Pošto ovi košmari čine da Paja strepi od padanja u san, sestrići ga nateraju da konsultuje psihologa čija je prepisana terapija ta da Patak mora da radi nešto što mrzi a što će mu onda zaokupiti um i odvratiti ga od noćnih mora.

Ova aktivnost je - kukičanje.

Naravno, komedija kod Barksa najčešće ima više slojeva, pogotovo što se kod njega ona retko svodi na puko podsmevanje likovima, pa kontrast između muškarca koji kukiča uz pomisao da niko od njegovih prijatelja ne sme za ovo da sazna postaje samo osnova za dalji zaplet u kome, nakon što kukičanje ne uspe da odagna košmare, lekar kaže da bi lek možda bio da se Paja u budnom stanju suoči sa nečim užasnijim od svojih košmara. Sestrići pokušavaju da ga preplaše oblačeći se u kostim medveda, ali, ispostavlja se da je za Paju patka najveći zamisliv užas da ga njegova devojka Pata i njene drugarice iz kluba vide kako se bavi tim najnemuževnijim od svih hobija - kukičanjem. Poslednjih nekoliko strana su urnebesna potera u kojoj Paja beži od Pate i njenih drugarica, bukvalno na javi prolazeći stvari koje je sanjao - poput plivanja sa ajkulama među koje je ovde od svoje volje skočio a finale se dešava u kavezu sa lavovima koji je, opet, Paja odabrao radije nego da se suoči sa emaskulirajućim pogledom pripadnica ženskog roda.

Sve je to sjajno nacrtano ali za naš primer biram tablu ranije iz stripa na kojoj se vidi kako Barks, držeći se pravila od osam kadrova po tabli i ničim ne signalizirajući kada se dešava prelaz između snova i jave izvanredno kanališe tu užasnu tenziju koju Paja proživljava svestan da mora da spava, nesvestan KADA je prešao u san, i ulazeći u scene koje su užasne zbog toga što su crtane identično kao scene na javi, sa istim nivoom realizma i bez makar drugačijeg okvira oko kadra koji bi čitaocu sugerisao, podsvesno, da je ovo san i da je Paja bezbedan. Majstorstvo saspensa prvog reda:

(https://i.imgur.com/IRJYVEo.jpg)

Michael Moorcock je, s obzirom da pričamo o jednim od najprolifičnijih pisaca fantastike te neke srednje generacije, hranio maštu mnogih crtača i ilustratora. Njegovi fantastični svetovi, tragični (anti)heroji i fantazmagorična bića su bili veoma podesni za grafičku eksploataciju, no, kako je Moorcock u vreme ekspanzije "modernog" avanturističkog i akcionog stripa bio živ (a i sad je), za razliku od Howarda ili Tolkiena, tako je i mogao da ima mnogo više kontrole nad tim kako se njegove književne vizije pretaču u vizuelnu formu. I dok je pravo malo čudo (i pomao nepravda) to da do danas nismo dobili iole značajniju ekranizaciju Moorcockovih radova, a dobili su ga MNOGI manje važni i manje popularni opusi, strip-publika svakako ne može da se žali. Prvi Moorcockovi likovi su se u stripu pojavili još ranih šezdesetih u radovima francuskog autora Phillipea Druiletta, a na engleskom jeziku stvari su krenule sa Marvelom, 1972. godine kada je Roy Thomas pozvao Britanca da urade krosover između Konana i Elrika. Moorcock je bio izuzetno zainteresovan za strip pa su sedamdesetih godina adaptacije njegovih literarnih radova izlazile za različite izdavače, crtane od strane različitih crtača a sve uz njegovo puno učešće i saradnju na adaptacijama scenarija. Naravno, Moorcock je bio dovoljno veliki da može da bira saradnike ali ne i sujetan pa da sputava njihove kreativne vizije.

Titan Comics je u poslednjih pola decenije sakupio veliki deo ovih radova i objavio ih u kvalitetnim kolekcijama i moram reći da mi je jako drago da ove lepe vizije i nadahnuti crteži nisu izgubljeni. Kraj sedamdesetih i početak osamdesetih su simultano bili era još veće komercijalizacije američkog stripa (saradnja sa Holivudom je postajala sve intenzivnija) ali i cvetanja artizma u srcu sve te komercijale. Ovi stripovi su uspevali da gaze negde tačno na sredini.


Za početak, Elrik od Melnibonea, 1983. godina, koga je pisao sam Roy Thomas a zajednički crtali Michael T. Gilbert (olovke i kolor) i P. Craig Russell (lejaut, tuš i kolor). Letering je radio legendari Tom Orzechowski i to se odmah i vidi:


(https://i.imgur.com/dkBzgWJ.jpg)

(https://i.imgur.com/7EZ83zj.jpg)

(https://i.imgur.com/ykXwOiR.jpg)

(https://i.imgur.com/oIR6KuK.jpg)

(https://i.imgur.com/2hjD55F.jpg)


Korum je počeo da izlazi 1986. godine - godinu dana pre nego što ću ja pročitati prva tri romana o ovom tragičnom junaku, ležeći u bolnici sa frakturom septuma i srebrnom medaljom na republičkom takmičenju iz karatea, molimlepo - i adaptacij scenarija je radio Mike Baron, ali je crtač bio tada još uvek mladi i perspektivni Mike Mignola. Izdavač je bio First Comics, danas pomalo zaboravljena kuća koja je u portfoliju imala neke autentične bisere poput Grimjacka Jona Sablea i Dreadstara. Mignolu su kasnije na serijalu zamenili razni drugi crtači ali njegov rad na Knight of the Swords je veoma, veoma dobra najava legendarnog formata koji će ovaj majstor popuniti u narednoj deceniji svojim autorskim radom:


(https://i.imgur.com/VheOmq0.jpg)

(https://i.imgur.com/YBgflRx.jpg)

(https://i.imgur.com/HJ9Qyy7.jpg)

(https://i.imgur.com/qbGiFlR.jpg)


Hokmuna je radio James Cawthorn. Cawthorn je legendarni britanski crtač koji je i bio najbliži Moorcockov saradnik kad su u pitanju strip-adaptacije njegovih dela. Cawthorn je zajedno sa Moorcockom i započeo rad na strip-verziji Elrika od Melnibonea ali ovo nikada nije dovršeno i izašlo. Ipak, dvojica umetnika su sarađivala, kako na stripu (The Sonic Assassins, vezan za psihodelični bend hawkwind sa kojim je Moorcock radio), tako i na filmu (The Land that Time Forgot), a Cawthornova adaptacija priča o runskoj palici je počela sa izlaženjem 1979. godine. Kao što se da videti, Cawthorn je izrazito tradicionalan u izrazu sa jasnim uticajima američkih majstora starije generacije poput Caniffa, Fostera i Hogartha (ovaj poslednji je i napisao predgovor za kolekciju iz 1985. godine) i ovo Moorcockovoj epskoj ali istovremeno palpi prozi daje novu dimenziju veličanstvenog:

(https://i.imgur.com/BQ4uSKs.jpg)

(https://i.imgur.com/Ql1XlIz.jpg)

(https://i.imgur.com/eqJYaOx.jpg)

(https://i.imgur.com/fX0BKAl.jpg)


Konačno, Erekoz koji je najmlađi od svih pomenutih likova ali kod koga je koncept o "večnom šampionu" od starta utkan u karakter. Njegov serijal je, zbog toga verovatno i urađen pre ostalih, još 1979. godie u punom autorskom radu nikog drugog do Howarda Chaykina. Chaykin je, ne zaboravimo, praktično u isto vreme radio ultrakomercijalni Star Wars a pogled na ove table, koje je sam napisao, nacrtao i kolorisao pokazuje sa koliko je strasti veliki majstor pristupio ovom poslu:

(https://i.imgur.com/QpGWvwZ.jpg)

(https://i.imgur.com/OYrlFan.jpg)

(https://i.imgur.com/lUvfemc.jpg)

(https://i.imgur.com/Jw0laqc.jpg)

Prvo da kažem da mi se sviđa ideja da se rad Carla Barksa više približi čitaocima komentarom i analizom, ali nisam stigao da reagujem odmah, a posle sam izgubio iz vida. Pa, eto.

Što se tiče odnosa princa Coruma Jhaelena Irsei-a i Mignole, tek sam pre koju godinu saznao za postojanje stripa, i do danas ga nisam pročitao u celosti - samo prelistao taj prvi deo koji je crtao Minjola, manje-više, pošto poznajem originalni rad. Ali znam da Minjola ne govori o tome sa radošću ili ponosom, što uostalom važi i za veći deo njegovih radova pre Hellboy-a. Jedino o čemu ima pozitivno mišljenje je Gotham by Gaslight, eventualno adaptacija filma Bram Stoker's Dracula, i prevashodno Fafhrd and the Gray Mouser, mini-serijal koji je radio početkom 90-ih sa još jednim velikim fanom Fritza Leibera, Howardom Chaykinom. Neću sad ulaziti u Minjoline razloge zašto se gotovo stidi rane faze svoje karijere, i mislim da svi već znaju moj stav da mišljenje autora čak nije ni posebno bitno po tom pitanju (barem ne više od mišljenja bilo kog drugog informisanog posmatrača) - samo primećujem. Minjola nije bazirao reprezentaciju likova ni na jednom stripu već generalno na ilustrativnom stilu Howarda Pyle-a (https://www.illustrationhistory.org/artists/howard-pyle).

A što se tiče Chaykina i grafičkog romana The Swords of Heaven, the Flowers of Hell koji je Chaykin bukvalno naslikao na prelazu 70-ih u 80-e (ne sećam se za koga: Heavy Metal ili Byron Preiss?), to je deo njegove faze kada se bavio sličnim adaptacijama, a tu spadaju i Empire (sa Delany-jem), kao i jedan od najboljih romana svekolike naučne fantastike, The Stars, My Destination Alfreda Bestera.

Ali Michael Moorcock's Multiverse, rađen za kratkotrajnu ediciju Helix u okrilju DC-ja, krajem 90-ih, sadrži priču koju je crtao Simonson, i to je najbolje od svega što sam ikad video od Murkoka (tj. tamo gde je Murkok direktno učestvovao), ali to nije adaptacije bilo čega, već potpuno nova priča (i uglavnom ne o Elriku). Odnosno, kad kažem najbolje, mislim na najluđe, vizuelno najrazuzdanije (ne toliko u smislu worldbuildinga kao u smislu narativa), najmaštovitije. Mislim, Craig Russell je meni uglavnom odličan, ali Russell je scenski crtač - to jest, njegov narativ se uglavnom odvija poput pozorišne predstave. Doduše, pričam uopšteno, a nisam njegov Dreaming City skoro čitao - trebalo bi da se podsetim, možda?

Možda  :lol:

I, da, Heavy Metal je bio izdavač The Swords of Heaven, The Flowers of Hell. Moorcock je uradio sinopsis i prepustio Chaykinu scenario i grafički dizajn, a ovaj je to uradio veličanstveno. To je bilo na to istom talasu u kome je urađen Alien par meseci ranije a kog si pominjao na drugom topiku.

Mignolu cenim zbog tog ultrakritičkog pogleda na svoj rad, ali Korum je meni sjajan, kao i većina onog što je radio pre Hellboyja. Spremam se već neko vreme da ovde prikažem njegovog Drakulu, možda u paru sa Wrightsonovim Frankenštajnom...

Kad smo već kod toga, i Čejkin je vrlo, vrlo, vrlo kritičan prema svemu što je uradio pre American Flagg! A tu spada i ova serija književnih adaptacija.

A što se Minjole tiče, bio bih srećniji, ili bar zadovoljniji, čovek kada bi neko objavio strip Fafhrd and the Gray Mouser, jer ja u principu pišem detaljno samo o stvarima koje imam na papiru, a to sam imao prilike da čitam samo piratskim kanalima, i predstavlja tačno ono što bi The Witcher trebalo da bude - low-fantasy, ironični pristup herojskim delima, realističniji pogled na ljudski život - ali daleko pre njega. U nedostatku toga, zadovoljiću se i sa tvojim prikazom Dracule, jer ja sigurno ovim tempom neću stići da pišem i o tome.

Pre nekoliko dana umro je Alberto Uderzo i red je da mu zvanično odamo počast jer radi se o crtaču koji je ne samo kreirao veliki deo identiteta onog što nazivamo klasičnim franko-belgijskim stripom, već je i nacrtao neke od mojih najomiljenijih stripova ikada.

Naravno, Uderza ne treba PREVIŠE predstavljati jer ga je već dosta dobro predstavio Asteriks, njegov magnum opus sa scenaristom  Renéom Goscinnyjem koji je ovaj tandem radio osamnaest godina (do Goscinnyjeve smrti 1977. godine), prodao milione albuma i ostavio neizbrisiv pečat na globalnoj (ne samo strip) kulturi. Asteriks je prevođen i objavljivan širom sveta, uključujući u Indoneziji, Iranu, Južnoafričkoj Republici, Južnoj Koreji, po motivima stripa snimljeno je čak četrnaest filmova, video igara, kaže wikipedija, ima svih 40 a Asteriks i njegovi Gali imaju i svoj zabavni park u okolini Pariza. Nakon što jer Goscinny umro, Uderzo je još više od dvadeset godina radio Asteriksa kao kompletan autor a zatim u 2009. godini prodao prava i strip i dalje izlazi sa za sada najnovijim, tridesetdevetim albumom koji je izašao pre manje od šest meseci.

No, čak i da nije bilo Asteriksa, Uderzo bi svakako zaslužio posvetu i mesta u našim srcima jer se radi o jednom od najboljih crtača klasičnog franko-belgijskog stila, u očiglednoj tradiciji Herge-ovskog pristupa ali ne sa ropskom vernošću Ligne Claire tehnici. Uderzovi stripovi, iako definitivno nose tentenovsku jasnoću kadriranja i čistotu konture imaju strastvenost i buku koje Herge nikada ne bi pustio u svoje stripove. Od svih crtača koji su sarađivali sa Goscinnyjem (Morris, Tabary...) Uderzo je imao možda najbolji odnos između izražajnosti i jasnoće, kreirajući iz table u tablu prizore kristalne oštrine sa besprekornim linijama i disciplinom u kadriranju, perspektivi, anatomij, facijalnim ekspresijama, detaljima u okruženju, a da su one znale da budu nabijene i neverovatnom kinematskom energijom. Ovo se, primera radi, jako dobro vidi u stripu Tangi i Laverdir (Les Aventures de Tanguy et Laverdure) koga je Uderzo radio zajedno sa Jeanom-Michelom Charlierom, a koga opet većina nas poznaje kao scenaristu i, uz Moebiusa, kreatora popularnog vestern-stripa Poručnik Bluberi. Charlier je bio glavni urednik magazina Pilote a koji je osnovao 1955. godine sa Victorom Hubinonom, Uderzom i Goscinnyjem. Ova četvorica umetnika su kroz ovaj magazin nastojali da forsiraju svoje radove po uzoru na magazin Tintin i upravo je u njemu Asteriks i ugledao svetlo dana. No, Tangi i Laverdir su bili "realistično" crtan strip i srazmerno više usmeren ka akciji, ali je Uderzo i ovde vrlo lepo kombinovao akciju sa komedijom, baš kao što je bila i Asteriksova pobednička formula.

No, Uderza bismo danas predstavili kroz nekoliko tabli njegovog prvog stripa rađenog sa Goscinnyjem, a u pitanju je, recimo, "vestern" po imenu Upmah Pah. Francuski originalni naziv je glasio Oumpah-pah le Peau-Rouge, odnosno Umpah Pah, Crvenokožac a kod nas je ovaj strip pvi put izlazio u Stripoteci Panorami (posebnom izdanju tadašnje strip-revije Panorama od kojeg je kasnije i nastala Stripoteka (http://striposlavija.blogspot.com/2019/05/pedeset-godina-stripoteke.html)). Najnovija izdanja u Srbiji su izašla za Forum Marketprint, a ja sam ga prvi put čitao polovinom osamdesetih kada je Biser Strip objavio svih pet epizoda u jednom integralnom (doduše, meko koričenom i crno-belom) izdanju i bio potpuno šokiran koliko je to bio kvalitetan strip. U poređenju sa, recimo, ranim epizodama Taličnog Toma koje nisu mogle po kvalitetu da se porede sa onim što je Morris posle radio sa Goscinnyjem, na Umpah Pahu su Uderzo i Goscinny delovali kao potpuno formirani autori sa izuzetnim osećajem za komediju ali i jasnom svešću kako da u svrhu komedije koriste etničke stereotipe po kojima će Asteriks postati nadaleko poznat.

Upmah Pah je u osnovi bio neuspešan serijal jer u prvo vreme Uderzo i Goscinny nisu mogli nikom da ga prodaju - priča se da su pokušavali da ga prodaju i američkim izdavačima nakon što su Francuzi i Belgijanci odbili da ga objave - a na kraju je izašao u Tintinu, ali tek 1958. godine, kada su dvojica autora već bili urednici u Pileoteu i uveliko radili na prvim epizodama Asteriksa. Asteriks je počeo sa izlaženjem 1959. godine a Umpah Pah je imao svojih pet epizoda a zatim je okončan da bi par mogao da se usredsredi na Asteriksa koji je - dodaću, s punim pravom - već bio veliki hit.

No, Umpah Pah je, da ponovim, ništa slabiji strip od Asteriksa, naprotiv. U njemu Goscinny i Uderzo već vrlo spretno barataju karakterima i uspevaju da oni ne budu samo sarkastične entičke karikature. Naprotiv, prijateljstvo između francuskog pomorskog oficira Hubeta (poznatog i kao "Dupli skalp" zbog perike koju nosi) i nativnog Amerikanca, mladog i neustrašivog ratnika plemena Šavašavah, Umpah Paha je nabijeno toplinom i autentičnim ljudskim razumevanjem bez obzira na kulturne barijere (i fakat da je Hubert deo okupacione sile) a sa druge strane ono nemilosrdno parodira stereotipe o "plemenitom divljaku" i priče o "neobičnim" prijateljstvima između belog čoveka i urođenika poput onih koje je pisao Karl Maj.

Umpah Pah, takođe, ima sličan parodijski odnos prema istorijskim događajima kao i Asteriks, osim što je smešten u osamnaesti vek i doba kolonizacije Amerike i, mada, naravno, koristi dobar deo stereotipova koje poznajemo iz vestern žanra, i ne predstavlja nekakvu eksplicitnu opsudu genocida kakvu bi danas sličan strip verovatno nosio, on ipak svojoj tematici prilazi sa jednim izrazito humanim nastupom i mada, naravno, američke staosedeoce parodira i koristi kao predmet humora, on ni ne propušta prilike da ih prikaže kao narode sa razvijenom kulturom, sa drugačijim, pre nego inferiornim, standardom civilizacije i jednom neupitno plemenitom crtom koja nije puki žal belog čoveka za divljinom.

Uderzo je u kasnijim epizodama ovog stripa - rađenim verovato na brzinu da bi bilo više vremena za uspešnije serijale koje je radio - svoj stil približio hergeovskom izrazu, praveći par koraka ka tentenovskoj jednostavnosti i blago infantilizovanim fizionomijama, pa je Umpah Pah ovde, možda neizbežno, jer su rađeni paralelno, još više ličio na Asteriksa. No, ono što je meni uvek potvrđivalo koliko je Uderzo veliki je baš to da ne umem da kažem da li je stil sa početka serijala Umpah Pah ili onaj iz poslednjih epizoda "bolji". Jednostavno, oba su izuzetno ekspresivni, a jasni, duhoviti i puni energije, ukrašeni brojnim detaljima a opet laki za čitanje, nikada opterećeni ičim što bi usporavalo oko koje klizi preko table. Uderzo je bio majstor i Umpah Pah je bio tek prva najava koliko veliki majstor je u pitanju. Slava mu.


Donje table su iz britanskih izdanja sa kraja sedamdesetih godina prošlog veka, a gde se između ostalog da videti kako prosto upisivanje teksta u oblačiće iz prve epizode ustupa pred konceptom leteringa iz kasnijih:

(https://i.imgur.com/yCldBn1.jpg)

(https://i.imgur.com/40hFU7R.jpg)

(https://i.imgur.com/JnD9m4i.jpg)

(https://i.imgur.com/XatliaO.jpg)


(https://i.imgur.com/dPpojwK.jpg)


(https://i.imgur.com/JUVFvce.jpg)

(https://i.imgur.com/1TrWN78.jpg)

(https://i.imgur.com/pSJMHAz.jpg)

Mislim da je Steranko prvi ukazao na sličnosti stripa sa muzikom, na važnost koju ima njegov ritam pripovedanja u konačnom efektu na čitaoca. Ili da kažem "oblik" umesto ritma? Strip je, za razliku od muzike, uobličen prostorom: prazna stranica je tu, mora se popuniti nečim, a čak i nepopunjavanje tog zastrašujućeg belog prostora ima svoje narativno značenje - uz dodatno metaforičko, eventualno. (Ako prostor već ima ulogu u tradicionalnom komponovanju muzike, u našem notnom sistemu beleženja, ta uloga je drugačija u aktu slušanja muzike. Ali to ionako nije tema ove poruke.)

Stravinski je poznat po naglim promenama, i bučnim, zaglušujućim deonicama u svojim kompozicijama, ali te deonice nemaju apsolutno značenje. One imaju efekat kakav imaju samo zbog kontrasta sa onim što je bilo pre (ili sledi posle) - slično je sa stripom. Predstaviću tri table iz američkog stripa sa horor tematikom, ali uzmite u obzir ovo što sam upravo rekao - i što posebno važi za horor - ove stranice su strašnije u kontekstu svega što im je prethodilo (posebno ova prva).

Bernie Wrightson, za Eerie #62, poslednja tabla kratke priče Cool Air, adaptacije Lovecrafta:

(https://i.imgur.com/hZsDeAb.jpg)

Već sam rekao na drugom mestu da je Wrightsonu najviše odgovaralo crno-belo grafičko okruženje. Ako ovo ne dokazuje takav stav, ne znam šta bi moglo. Ako je strip muzika, ova tabla je zaglušujuća završna fraza kratke i kontemplativne kompozicije, koja ostavlja čitaoca zgromljenim.

Dalje,

(https://i.imgur.com/lZg8nKx.jpg)

Gene Colan, za Batman-a #373. Colan je najviše radio u glavnom toku od svih prikazanih, ali nije bio mali talenat, čak ni u društvu giganata kakvi su bili Wrightson i...

...Richard Corben, za priču The Crooked Man, u okvirima... prepoznaćete čega (ako nećete, na pogrešnom ste delu foruma)!

(https://i.imgur.com/jo9Af6l.jpg)

Corbena uglavnom dobro služi boja, zato što je Corben uglavnom (ako već ne i isključivo) sam kolorisao svoje radove. Ipak, mislim da je ovde u pitanju Dave Stewart - iako ne mogu da nađem podatak na samom stripu. Svašta... A i Colana je bilo teško i tuširati, kamoli bojiti, zato što nije imao jasne oblike, i posvuda su bile nijanse sive. Šta naglasiti, a šta zanemariti? Neki generalni stav je da je Tom Palmer uradio dobar posao na tome, kao npr. u Tomb of Dracula. Ovo gore je tuširao Alcala.

Da, Colan je pakao za tuširanje. Naravno, Alcala je bio jedan od najvećih tušera svoje generacije pa se ipak snalazio.

Wrightson je, nema sumnje, jedan od najvećih, eh, umetnika crno-belog izraza u to modernom delu istorije američkog stripa.

Aaa... kako je ovo ljupko:

(https://i.imgur.com/vvUBErt.jpg)

Piše na tabli ko je ovo radio, i jasno emulira dražesni stil Winsor-a McCay-a iz Malog Nema u Zemlji snova. Prvi put sam video ovo sinoć, pošto nije izašlo u okvirima serijala o Prometheji, već u specijalnom debljem izdanju od 64 strane, zvanom America's Best Comics Giant. Ah, Promethea... Ne čujem da se priča mnogo o tom stripu na ovim prostorima, što je čudno. A možda i nije. Promethea je tako murovska, a opet, drugačija od svega što je prethodilo. Neko bi mogao da kaže da je tu Moore apsolutno i nepovratno prsao.  :lol:  Ali, tu je i fenomenalan crtež J.H.Williamsa III (uz tuš Mick-a Gray-a) koji čini ovaj strip jednim od vizuelno najznačajnijih u istoriji modernog američkog stripa. Zato očekujte u budućnosti ovde više tabli iz njega, šta god mislili o priči u celini. Pada mi na pamet da je mogao da je crta i P. Craig Russell - rezultat je ispao toliko očigledno u njegovoj komfornoj zoni - i Russell u jednom skorašnjem intervjuu otkriva (bar meni; nisam znao ranije) da je on bio prvobitni Moore-ov izbor za crtača.

(https://i.imgur.com/ssKF5GT.jpg)

G-E-N-I-J-A-L-N-O!!! Pa ovakve stvari ne prave više! A ni manje, da budemo iskreni. Pesmica o kvarkovima!

Starstruck, zbirka prvobitnih priča, (objavljena kao Marvelov grafički roman #13), ali ovo je iz neke vrste međuscene između priča. Crtao Kaluta, ali zaslugu za ovaj tekst nosi Elaine Lee.

 Prekjuče, drugog Aprila 2020. godine je od posledica infekcije virusom COVID-19 umro Juan Giménez, jedan od najpoznatijih i globalno najpopularnijih argentinskih strip-crtača i ilustratora.

Giménez je rođen 1943. godine i nakon završavanja škole za industrijski dizajn, studirao na Akademiji lepih umetnosti u Barseloni. Ovo transkontinentalno prisustvo omogućilo mu je da se svojom strašću – stripom – bavi i u Argentini i u Španiji gradeći svoje ime i u evropskom i u južnoameričkom stripu paralelno. U Argentini je između četrdesetih i šezdesetih godina prošlog veka strip-medijum doživljavao veliki razvoj i ovo se smatra zlatnim dobom argentinskog stripa koji je nabujao od političke satire i dečijih stripova u savremene forme koje su uključivale superheroje (kao što je bio Misterix, recimo) ali i stripove za odrasl(ij)u publiku nastale pod evropskim uticajem, poput i ovde veoma popularnog Morta Cindera. Ono što je karakterisalo argentinski strip iz četrdesetih, pedesetih i šezdesetih bio je veliki uticaj italijanskih autora. ,,Venecijanska grupa" u kojoj je bio i Hugo Pratt je izvršila presudan uticaj na razvoj argentinske scene – Alberto Breccia, autor Morta Cinderai Francisco Solano López, autor Eternauta su smatrani počasnim članovima ove ekipe italijanskih imigranata – pa je i mladi Giménez svoje prve stripove rađene za publikacije argentinskih izdavača Record i Colomba radio pod velikim uticajem Pratta i Lópeza.

No, kako je istovremeno imao i mnogo kontakta sa Evropom, Giménez će publikovati i za španske i italijanske izdavače poput Zona 84, Comix International kao i Lanciostory i Skorpio. Većina radova iz ovog vremena bilaj je za Giméneza način da izgradi svoju tehniku crtanja i pripovedanja, radeći ratne i, ono što je naročito voleo, naučnofantastične stripove pa će Argentinac uskoro postati poznat kao momak koji jako dobro crta svemirske brodove, futurističku tehnologiju, daleke planete...

Ja sam prvi put na njegov rad (in)direktno naišao gledajući originalni Heavy Metal iz 1981. godine gde je Giménez bio odgovoran za dizajn segmenta Harry Canyon a koji mi je ostavio i najveći utisak i najviše mi se zadržao u sećanju svojim za Heavy Metal/ Métal Hurlant tipičnim spojem futurističkog i retro-palp senzibiliteta, nasiljem i seksom kakvih nije bilo u ,,normalnim" stripovima i crtanim filmovima koje sam tada trošio. Harry Canyon je bio inspirisan Moebiusovim radovima, a što će se pokazati i kao neka vrsta predskazanja za dalji Giménezov rad.

Giménez je osamdesetih godina nastavio da radi za razne evropske izdavače, notabilno za Métal Hurlant i iz ovog perioda datiraju i neki od njegovih najpoznatijih radova poput Time Paradox i Le Quatrième Pouvoir (tj. Četvrta sila, a koju u izdanju vrednog Komika iz 2017. godine imamo da kupimo i u našim knjižarama... ili barem, u ovom trenutku, na Kupindu).

Našoj publici će Giménez, kao i velikom delu anglosaksonskog sveta ostati najpoznatiji kao saradnik Alejandra Jodorowskog na serijalu Kasta Metabarona (odnosno Metabarons) a koji je započeo sa izlaženjem 1992. godine za francuski Humanoids da bi se završio osmim tomom 2003. (spinofove i prikvele su radili drugi crtači, između ostalog naš Janjetov). Prvo pojavljivanje Metabarona bilo je u serijalu Inkal još 1981. godine a koga je crtao Moebius i ovde imamo tu sponu između dva crtača i vizionara koji su bili izuzetno različiti po stilu i pristupu a opet su bili ko-kreatori dva ključna serijala povezana čudnim kosmičkim nitima i imaginacijom Alejandra Jodorowskog.

Kod nas je Kastu Metabarona izdavao beogradski Beli Put, sa uredničkim vođstvom životno zaslužnog Bobana Kneževića i kako sam – do dan danas neobjašnjivo – od strane izdavača bio zamoljen da napišem pogovor za srpsko izdanje, predlažem da oni koje interesuje više podataka (ili makar više spekulacija) vezanih za ovaj opus isprate ovaj link i pročitaju šta sam sve to pisao u Pogovoru pre dobrih trinaestak godina (https://cvecezla.wordpress.com/2009/06/20/kasta-metabarona-srpsko-izdanje/).

A mi bismo velikom Giménezu poštu morali da odamo onako kako je jedino i prigodno, diveći se njegovom crtežu. Giménez je, kako sam već napomenuo, ekstremno različit autor od Moebiusa koga je u određenom smislu nasledio. Tamo gde je Moebius na Inkalu bio lepršav, brz i psihodeličan, Giménez je bio masivan, slikarski spor, kinematski raskošan. Na neki način, iako je Moebius spadao u originalnu Bande dessinée ekipu i radio za Métal Hurlant mnogo pre Giméneza, ovaj drugi je bio crtač koji će Métal Hurlant/ Heavy Metal senzibilitet pronositi kroz devedesete do u dvadesetprvi vek.

Narednih sedam tabli je iz američkog izdanja The Fourth Power iz 2017. godine. Giménez je ovde bio kompletan autor, radeći i crtež i kolor i scenario i dijaloge i ovo je primer kako njegov crtež, iako masivan i voluminozan, sa konturama rađenim olovkom koja ne ostavlja uvek jasnu ivicu lika, nije bio nužno i statičan:

(https://i.imgur.com/WeaFinQ.jpg)

(https://i.imgur.com/YDogvlF.jpg)

(https://i.imgur.com/EuvUZsv.jpg)

(https://i.imgur.com/gUZgosq.jpg)

(https://i.imgur.com/AQNDdPm.jpg)

(https://i.imgur.com/RKKIlZU.jpg)

(https://i.imgur.com/ZSy3GBG.jpg)


A narednih osam tabli je iz Kaste Metabarona, američkog izdanja iz 2011. godine i ovde se vidi dalji rafinman Giméneza kao ilustratora i imaginatora ali i kao pripovedača koji je, radeći sa Jodorowskim, čovekom sa velikim iskustvom u vizuelnim medijima učinio svoj stil još ,,naučnofantastičnijim" i vizuelno impresivnijim. Gledajući neke od ovih tabli pitam se koliko je Giménez uticao na mangu generalno i Niheija Tsutomua i njegove najpoznatije stripove.

Kako god, Giménez je bio jedno od najvećih imena u evropskom stripu ikada i sa svojom dugom i plodnom karijerom uticao na autore na svim kontinentima, bez ikakve sumnje. Imamo tu sreću da zahvaljujući vrednim (i požrtvovanim) izdavačima, njegove radove možemo da čitamo i na našem jeziku u dobroj opremi i kvalitetu štampe. Njima hvala a Giménezu večna slava.

(https://i.imgur.com/84YUzgl.jpg)

(https://i.imgur.com/RBesqCh.jpg)

(https://i.imgur.com/Q07bKuk.jpg)

(https://i.imgur.com/w5v6pcf.jpg)

(https://i.imgur.com/u6xBtwT.jpg)

(https://i.imgur.com/e7XJzxg.jpg)

(https://i.imgur.com/0hneBXn.jpg)

(https://i.imgur.com/Coc5jdy.jpg)

Sjajno! Ali evo nečega od Gimeneza što je malkice... drugačije. Jedna čitava tabla i deo druge iz Ciudad-a (u prevodu: Grad), stripa koji je izašao (u Španiji) u dva albuma 1991, a za koji je scenario pisao Ricardo Barreiro. Originalno crno-belo, pa prikazuje nešto drugačijeg Gimeneza od onog iz kod nas poznatih Metabarona.

(https://i.imgur.com/ssL7TpE.jpg)  (https://i.imgur.com/LPu37dw.jpg)

Da li je Gimenez uticao na Nihei-ja? Vrlo verovatno. Teško je bilo izbeći njegov uticaj ako ste radili u istom mediju i žanru. Ali, isto tako me je Ciudad naveo da pomislim da li je i koliko Otomo uticao na Gimeneza?

Da, ovo je vrlo otomovski. Nisam čitao Ciudad mada znam za strip. Gimenez bez farbe, sa jakim tušem je nešto što bi čovek očekivao u sedamdesetima a ne u devedesetima, ali eto!

Juče je bio rođendan Arthura Adamsa, pa da prikažemo nekoliko primera iz razloga koji nisu loša vest.

Arthur Adams je američki crtač koji je nemerljivo uticao na stil američkog glavnotokovskog stripa tokom 90-ih. I verovatno jedan od 10 mojih omiljenih crtača stripova ikada. I crtač kojeg sam iskoristio kao povod za otvaranje teme o "najboljim naslovnicama". I crtač koji se nikako ne može  nazvati produktivnim, što možda navodi mnoge da ga više poistovećuju sa ilustracijom nego sa stripom. Njegova opsesivnost detaljima svakako pomaže u tome. Ali Adams je bio i izvrstan pripovedač kada je želeo da se zaista bavi stripom. Neću ovde zalaziti u njegovu bibliografiju, jer mi to nije bio cilj a ionako su podaci lako pristupačni, i njegova stranica na wikipediji je nenormalno dugačka - na primer, nekoliko puta duža od Garcia-Lopezove, što je apsurd, budući da je ovaj imao znatno dužu karijeru od Adamsa, koji je u strip ušao tek sredinom 80-ih i čak i danas ima, relativno govoreći, veoma mali broj pravih strana stripa za sobom. Ali, eto, govori o prilježnosti njegovih fanova. U koje i sam spadam, naravno, ali, ljudi, nemojmo biti nerealni!

(https://i.imgur.com/t1LxDZ6.jpg)

Ovaj kadar je gornji deo jedne table iz specijala o Novim mutantima iz 1985, koji je Adams ispričao olovkom, ali se Terry Austin navodi kao "embelisher". Kolor Christie Scheele. Ove metode senčenja su silno uticale na neke od osnivača Image-a, ali, opet, senčenje spada u tušerov deo posla. (Takođe, olovku Jim-a Lee-ja već dugo vremena tušira Scott Williams, pa je pitanje ko je uticao na koga malčice komplikovanije, jer je uključeno više ljudi od Adamsa i Leeja.) Možda bi Longshot (prvi Adamsov duži rad) bio bolji kao primer uticaja na Image, jer tu je tušer bio Whilce Portacio, ali meni je ova priča iz Novih mutanata (i, kasnije, X-ljudi) draža i svakako mislim da je u pitanju i bolji strip.

Oba sledeća primera su sa početka ovog veka, i Adams u njima sam tušira.

(https://i.imgur.com/qK6ujIt.jpg)

Orion #10, kratka priča Light. Boje Tatjane Wood. Slova (i "zvuk") Johna Workmana. I "veliki, zli vuk", fantastično nacrtan, naravno.


(https://i.imgur.com/4wkKCNc.jpg)

Ma, pogledajte samo taj broj linija u kadru!!! Ovu tablu sam već jednom bio postavio, i nije mi bila prvobitna namera da je stavljam ponovo, ali na kraju sam svakako shvatio da je Jonni Future nezaobilazan strip za prikaz Adamsove veštine, čak više nego Monkeyman & O'Brien. I tako sam se odlučio za njega, a prethodno postavljeni link ka ovoj tabli je ionako prekinut, i ovo je prva tabla prve epizode tog stripa, pa... eto. Jonni Future je izlazio u vidu kratkih epizoda u Tom Strong's Terrific Tales od America's Best Comics. Nažalost, posle ovoga, sve što je Adams radio su pojedine epizode nekog dužeg serijala i gomila naslovnica (i naručenih ilustracija). I Ultimate X, koji: 1) uglavnom nije Adams i tuširao, i 2) pisao ga je Loeb, i ta činjenica me ne ispunjava interesovanjem, kamoli radošću.

Adams karakteristično spaja vrlo detaljne i upečatljive pozadine sa donekle stilizovanim likovima, nalik na trend koji može da se sretne u mnogim modernim mangama (sa većim ili manjim stepenom te "stilizacije").

Da, ova poslednja tabla je čist rad iz ljubavi. Niko nije terao Adamsa da kuću crta ovako ali da ju je nacrtao sa pet linija ne bi to bio Adams.

Quote from: Meho Krljic on 11-11-2018, 08:58:30
I apropo te priče o detaljima vs. suštine, hajdemo malo Leinila Yua iz vremena dok se još cimao oko tuširanja. Strip je Ultimate Wolverine vs. Hulk, ozloglašen po tome što je nastajao godinama zbog obaveza Damona Lindeloffa na TV seriji Lost, a sve slike su iz prve epizode u kojoj je Yu, pa, recimo, crtao za SVE pare. I ovde se jako dobro vidi kako Filipinac ima savršen osećaj kada treba da ekonomiše i ostavi samo bitne detalje u kvadratu a kada da se uleti u raskoš i eksces. Scene razgovora sa po devet i sedam panela po strani na kojima su bitni izrazi lica, sa nula/ vrlo malo pozadine i krupnim planovima, to su scene kroz koje se čitalac vodi brzo i pažnja mu je usredsređena na tenziju između likova.

To je iz ove (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=16387.msg714293#msg714293) poruke. (Nisam hteo čitavu da je kopiram, da ne bih zagušivao stranicu slikama... iako  ove vredi videti  :)  ). Malo sam prelistao dela Leinila Yua, i - vau!  xjap :|  Najbolje od svega što mi je Meho ikad pokazao a nisam znao od ranije. Mislim, sami stripovi su u globalu (verovatno) bezvezni - radi se o Novim Osvetnicima koje je pisao Bendis - ali gledam Yuovu veštinu i razmišljam kako ovaj zna znanje. O strukturi, o kompoziciji, o dinamici, o pripovedanju, o neophodnoj raznovrsnosti i kontrastu. Kada bih morao da se odlučim između njega i Openje (budući da su obojica Filipinci i savremenici) ne bi bilo razmišljanja! S druge strane, Openjin uobičajeni stil je potpuno drugačiji, i bolji je za neke druge stvari, barem u teoriji. Ali te stvari nisu superheroji...  :roll:

Iako je ovaj topik zamišljen kao "posuda" za pokazivanje ukusnih sastojaka, ponekad ćemo se osvrnuti i na stvari koje ne valjaju, ali su poučne u toj nevaljanosti, i omogućavaju da se bolje shvati zašto su neke stvari dobre.

Pričali smo o vertikalnim kadrovima i kako ih je teško smisleno upotrebiti, iako ih mnogi crtači (i scenaristi među onima koji vole da daju takve smernice*) razuzdano koriste. Pod "vertikalnim kadrom" mislim na onaj čija je visina primetno veća od širine. Neki se protežu čitavom visinom stranice, ali nije pravilo. Listajući neke stare epizode Thora, naleteo sam na ovo:

(https://i.imgur.com/xyoMw7G.jpg)

Mike Deodato Junior u svojim ranim danima (Thor #491, 1995.) Nije mi cilj da ga omalovažavam ovde, zato što mi generalno njegov rad na ovo čitanje svideo više nego što sam pamtio iz starih dana i više nego što sam mislio da hoće. No, ipak ima još stvari koje mi se ne sviđaju dovoljno, i ovo je bila jedna od njih. U stvari, "sviđanje" nije prava reč. Ova gornja tabla je gramatički pogrešna, u smislu jezika stripa, sviđalo se to nekom ili ne. A evo zašto.

Za razliku od proze, strip je medij koji se zasniva na gotovo sinhronom i trenutnom uplivu informacija. Možete prelistati roman i ne saznati apsolutno ništa o kraju ili bilo kojoj sceni... osim ako ne učinite potrebni napor da pročitate neki odlomak. Prelistajte strip, čak i vrlo brzo i površno, i saznaćete mnogo šta o priči i zapletu, i pokvarićete sebi mnoga iznenađenja jer ćete ih znati unapred. Ako se pomerimo na manji nivo, nivo stranice, problem još uvek egzistira. U trenutku okretanja stranice imate čitave dve table pred sobom i mogućnost da zapravo vidite u budućnost priče u odnosu na trenutak čitanja. I zato se stripovi prave tako da se ta mogućnost minimizira. Barem američki stripovi, i bar oni žanrovski, koji se zasnivaju na akciji ili emociji, jer u protivnom gubite momenat, uzbuđenje, i tu emociju.

Na ovoj tabli iznad Amora the Enchantress (ova žena sa nogama do neba) pokazuje svoju punu figuru u kadru desno, i to je poslednji kadar na ovoj stranici u toku priče, ali nije i poslednji kadar na koje bi većina čitalaca prešla u toku čitanja, jer oko posle prvog kadra (gore levo) prelazi direktno na taj kadar. Navika koja vodi čitaoca da "čita" strip će voditi oko sa leva na desno, jer ne postoje nikakve druge smernice. (Ne ide u korist ni to što taj prvi kadar nije sasvim jasno odvojen od ostalog, u smislu da u trenu (što je sasvim dovoljno) može da se javi nedoumica da li gledamo okvire kadra ili vrata lifta.)

Nažalost, u 90-im je ovo bio standard, to zanemarivanje "jezičkih" pravila u korist senzacije. Zamislite da su pisci izgubili interesovanje za svoj jezik, zamislite šta bismo dobili od književnosti! Bez ciničnih upadica, molim!

U mangi postoji jedna arhetipska struktura, kada se određeni lik nađe u središtu stranice, između svih kadrova, i preklapajući se sa njima. Ali tada je lik očigledno "van vremena" ili zapravo u svakom vremenu, tj. kadru na toj stranici. Ovde je Čarobnica očigledno unutar poslednjeg kadra koji pokazuje specifičnu akciju (skidanje kaputa) i stavlja joj reči u usta. Potpuno drugačiji slučaj.

Pričaćemo još o ovome.


*gledam pogotovo u onoga koji kaže da zna kada ga gledam (a mislim da neki od vas znaju na kog mislim). Nejasnost je namerna.  :)

Gledajući šta je ostalo od slika na ovoj temi, vidim da je sve što sam ja stavio u prvih 200-ili-tako-nešto poruka nestalo, pa neće smetati ako ponovim, budući da su u pitanju neke od najvažnijih tabli stripa svih vremena.

Na kanalu Cartoonist Kayfabe skoro su pričali o prvom broju American Flagg, i tu su se zadržali na određenoj tabli, koju ćete često sresti kada se priča o onim najznačajnijim u istoriji američkog stripa. Magazine Vulture je imao neki članak o tome (najznačajnijim tablama...), ali taj nije baš bio merodavan, s obzirom da su na kraju spali na primere iz Flashpointa! No, htedoh da ukažem da, bez obzira na relativnu nemerodavnost, čak i tamo su stavili pomenutu tablu među 100 najznačajnijih. A ta tabla je ova:

(https://i.imgur.com/WMdTWAc.jpg)

Ova mreža 10x10 je izašla u javnost u junu 1983, i nije prva slična konstrukcija koju znam, iako je ova upotrebljena na specifičan način (koji se tiče prezentovanja informacija). Međutim, sam koncept takve mreže, kao i polja koja sadrže ljudska (ili slična) lica, nastao je ranije.

(https://i.imgur.com/x5ZZWLn.jpg)

Ovo je stranica iz Star Slammers, naučno-fantastičnog grafičkog romana Waltera Simonsona koji je objavio Marvel u februaru 1983. Nije to jedina podudarnost. Simonson i Chaykin (i Frank Miller) su radili u zajedničkom studiju u to vreme i razmenjivali ideje. Ali, za razliku od Chaykinove mreže, ova je nastala kao kulminacija priče, sa nekoliko stranica koje omogućavaju njen nastanak i nekoliko koje je prirodno nastavljaju. Takozvani Silvermind, telepatska veza umova - dakle, nešto što ima koren u potrebama priče, a ne u samom dizajnu kao takvom. Star Slammers su imali oko 60 stranica, što znači da je Simonson radio na tom projektu neko (znatno) vreme.

Zapravo, prema njegovom svedočanstvu (u knjizi Modern Masters #8), ta ideja je postojala još u prvoj verziji Star Slammers-a, a to je bio njegov diplomski rad za Školu dizajna na Rhode Island-u, predat još 1971. ili možda '72. Ova struktura još nije bila ovoliko kompleksna tada, ali može se prepoznati. (Staviću je naknadno.)

Slušao sam pre neki dan intervju sa Simonsonom za Drink and Draw Social Club, gde kaže da je Byrne uzeo tu zamisao od njega za Fantastičnu četvorku i scenu u kojoj se pojavljuje Galaktus. (Byrne je to priznao, mada je i sasvim očigledno.) Kasnije je John Romita Junior nacrtao sličnu strukturu za X-Men. Lee Weeks kaže (u svojoj knjizi Modern Masters) da ga je ta tabla iz Star Slammers oduvala i pokazala mu nove, neuobičajene načine da se prezentuje priča. Mislim da sam se jednom našalio na račun Deodata, i kako je on "zabagovao" kad je video ovu tablu i od tada vidi stvari samo na taj način, kao fragmente celine.  :twisted: (Ok, možda nije to bio konkretni izvor ili uticaj, ali na kraju uvek dolazimo do te table iz Star Slammers.) Da ne pominjemo sve slučajeve gde se vidi uticaj prikazane table iz American Flagg...

Mislim da bi novinari učinili veliku uslugu mediju kada bi se informisali pre nego što počnu da sastavljaju razne (proizvoljne) liste. I, iz drugog ugla, ovo su neki od dokaza zašto scenarista ne može sam po sebi da ima važnost veću od crtača za medij stripa - osim kad je ista osoba u pitanju (Alan Moore je najbliži izuzetku od svega što mi pada na pamet). Ovakve stvari guraju strip napred, proširuju rečnik ili pravila gramatike, a takve stvari ne može da pruži neko ko je isključivo scenarista - istorijski je lako dokazivo - a pogotovo ne neko ko je navikao samo na podražavanje filmskih obrazaca, što je u naše vreme česta scenaristička boljka. Popularnost ili marketing nemaju ništa sa tim.

Malo da se razveselimo:

(https://i.imgur.com/RntwHJU.jpg)

Dan Piraro, naravno, (možda i) najveći američki karikaturista u ovom trenutku.

Nedelja jutro je pravi momenat za divljenje nekim klasičnim tablama i pinapovima iz bogate istorije stripova o Konanu. Mislim, šta, kao, pametnije imamo da radimo?

Marvel naredne nedelje u prodaju stavlja knjigu The Marvel Art of Savage Sword of Conan a neki među, jelte, nama su već imali priliku da kroz nju prođu zahvaljujući pirateriji. U pitanju je svakako obavezno štivo za svakog ljubitelja klasičnog '70s Konana onako kako ga je Marvel preuzeo od Howarda i njegovih naslednika i izgradio mu novi život i popularnost u novom medijumu, utirući put za eksploataciju IP-a koja traje do danas i prilično značajno prevazilazi današnju popularnost Konanovih palp vršnjaka iz tridesetih godina prošlog veka.

Marvel je Konana prvo  publikovao u magazinu Conan the Barbarian koji je počeo 1970. godine ali je postao toliko popularan da je onda 1974. Marvel pokrenuo i drugi magazin, Savage Sword of Conan. Ovo drugo je bilo posebno izdanje: strip nije pratio Konanov život hronološki, magazin je bio većeg formata, sa više stranica i u crno beloj-štampi, sa objavljivanjem priča koje nisu uvek imale Konana kao glavnog junaka. Notabilno, pošto je u pitanju formalno bio ,,magazin" a ne standardna strip-edicija, Marvel (odnosno njihov imprint Curtis koji je ovo inicijalno publikovao) nije morao da se drži Comics Code Authority smernica u pogledu prikazivanja nasilja, golotinje itd. pa je Svage Sword of Conan bio za nijansu ,,odraslija" edicija. U praksi, naravno, ovo znači da smo imali više prikaza amputacija, vodoskoka krvi i sisatih, skromno obučenih žena koje od proždiranja sa strane neljudskih monstruma ili impliciranog seksualnog napada sa strane ljudskih monstruma (ili već nekakve kombinacije ta dva) štiti samo planina mišića odevena u kožnu pregaču, nego što je prikazivao matični magazin. Ali, to je i dodatno značilo da su za ove stripove radili neki od najboljih Marvelovih crtača onog vremena jer su osećali da imaju više slobode da se kreativno izraze. Savage Sword of Conan je i bio odličan medijum da se predstavi filipinska armija crtača i tušera koja je za popularnost Konana (pa i drugih Marvelovih/ američkih uopšte stripova sedamdesetih godina) učinila jako mnogo, kreirajući neumorno i kvalitetno pamtljive i evokativne prizore koji su ostali urezani u sećanje svakom ljubitelju Konana tokom narednih decenija. Ja sam, naravno, ovo gutao kao mlad momak, čitajući delove SSOC u raznim publikacijama koje su ovde izbacivane (mali Marvel, veliki Marvel, Stripoteka itd.) i nije neko čudo da sam zadojen ovakvom estetikom do koske. Conan generalno a Savage Sword of Conan partikularno su bili stripovi velike imaginacije zasnovane na Howardovoj kreativnosti a zatim majstorski proširene u zamamne slike i prizore ispunjene avanturom, stravom, akcijom i erotikom – jednom rečju svim što očekujete od palpa. I to i danas rezonira sa mojim, eh, duhom.

The Marvel Art of Savage Sword of Conan možete nabaviti za pedesetak evra na papiru ili desetak u digitalnoj verziji kod svih uobičajenih distributera, a da mi malo pogledamo neke slike iz ove knjige:

Donji crtež je iz šestog broja SSOC, epizode o ,,Spavaču ispod peska" koju je kod nas preneo mali Marvel i, da se ne lažemo, stripovi maltene da nikada nisu postali bolji od ovoga. Ova količina, jelte, pustolovine, strave, akcije i erotike na samo jednoj tabli je dovoljna da prebriše decenije mog intelektualnog sazrevanja i resetuje me na (pred)pubertetske setinge. Takođe, odabrao sam je kao prvu ilustraciju jer ilustruje (!!!) tu moju drugu poentu o Filipincima kao stubu Konanovog identiteta iz njegove najvažnije faze. Konkretno, ovo je crtao i tuširao pokojni Sonny Trinidad, poznati i uspešni autor koji je i u filipinskom i u američkom stripu ostavio velikog traga:


(https://i.imgur.com/PSWhpqx.jpg)

Drugi na redu je – ponovo jedan Filipinac. Alex Niño je radio za Marvel, DC, Warrenove publikacije, pa i za Heavy Metal a ovaj njegov rad iz takođe šestog broja prikazuje ga kao opsesivno posvećenog umetnika sa okom za detalj ali i pažnjom poklonjenom kompoziciji i opštoj ,,čitljivosti" slike, nečemu što mnogim danas popularnim ,,karakternim" crtačima ume da zafali:

(https://i.imgur.com/TGzeeAj.jpg)
Svakako je jedna od ključnih vizuelnih referenci vezanih za Konana sedamdesetih godina to kakve je naslovne strane crtao Peruanac Boris Vallejo. Ovaj je ilustrator, sa još par kolega tog vremena (Frazetta, pre svih, naravno) praktično kreirao estetiku te decenije, prevashodno u domenu oslikanih naslovnica za palp i horor magazine koji su se ,,zrelošću" izdvajali od pukih strip-publikacija. Dole je skica za ono što će kasnije prestavljati naslovnu stranu jedanaestog broja SSOC i jedna vrlo ikonična vallejovska scena:

(https://i.imgur.com/8Eor3yq.jpg)

Da ne zaboravimo našeg čoveka u Marvelu, donji pin-ap poster u broju petnaest uradio je Mike Zeck. Naslovnica tog broja je Vallejova i ima sve klasične elemente, monstruma, lepu ženu i zaštitnički nastrojenog varvarina sa mačem, ali Zeckov pin-ap je klasičniji i vidno duguje radovima Harolda Fostera na Princu Valijantu. Prelepo:

(https://i.imgur.com/ERSvOHE.jpg)
I Richard Corben je tu i tamo uskakao za povremeni gig, ovo dole je njegov pin-ap u šesnaestom broju sa tipično korbenovskim insistiranjem na deformisanim anatomijama, neobičnim perspektivama i bezobličnim masama u ulozi pretnje. Pointilistilčki efekti urađeni tušem su vrhunski na ovoj slici:

(https://i.imgur.com/tsDykTJ.jpg)
Nije neka tajna da je za mene John Buscema onaj THE crtač Konana, prevashodno jer sam prvo čitao epizode koje je on crtao. Onako kako je Konan izgledao u Busceminom crtežu, tako ja Konana vidim u mislima kada mast... htedoh reći kada promišljam njegovu estetiku i njen uticaj na savremenu percepciju maskuliniteta i njen odnos ka socijalnom. No, ova knjiga me je podsetila da nije to tek bilo koji Buscema, nego Buscema koga je tuširao Tony DeZuniga. Samo jedan od Filipinaca koji su radili tuš preko Busceminih olovaka, ali, rekao bih, glavni, pokojni DeZuniga će u američkom stripu ostati upamćen i kao jedan od kreatora DC-jevog vestern-antiheroja Jonaha Hexa, no u mom srcu će uvek njegova simbioza sa Buscemom biti njegov najveći doprinos umetnosti (ili makar pop-umetnosti) dvadesetog veka. Mislim, ova scena kojom se otvara priča u broju 27 je prosto ikonička, sa sve tipično Busceminom kompozicijom (pominjao sam već da kod njega u ovakvim scenama skoro obavezno imamo neprijatelja koji stoji blizu ,,kamere" i okrenut je ka čitaocu) i DeZuniginim perfektnim, oštrim, ekonomičnim tušem. Savršenstvo.

(https://i.imgur.com/n3Fh6aM.jpg)
Franka Brunnera sam već pominjao pišući o nekim Marvelovim naslovnim stranicama iz sedamdesetih (https://cvecezla.wordpress.com/2018/08/18/strip-drage-naslovne-strane-frank-brunner-jim-starlin-bill-sienkiewicz/) a ovaj crtač i ilustrator je notabilno sarađivao sa Michaelom Moorcockom na adaptacijama priča o Elriku za Heavy Metal, no za ovu priliku, pominjemo njegovu adaptaciju (sa Royem Thomasom koji je radio većinu scenarija za Konana u sedamdesetima) Howardove priče o Konanu, ,,Skerletna citadela". Ovo je slika kojom se strip otvara u tridesetom broju SSOC a  ako me sećanje ne vara mi smo je čitali u Stripoteci i to je meni bio jedan od prvih susreta sa ,,zrelijim" Konanom koji je već postao kralj a što je, klincu naviknutom na superheroje koji nikada ne stare i stalno žive u istom status kvou, bilo šokantno. A crtež, oh, pa pogledajte:

(https://i.imgur.com/kum4dRl.jpg)
Za još malo Buscema/ DeZuniga magije zamoliću vas da pogledate ovu tablu iz broja 38. DeZuniga drži lekciju iz ekonomičnosti ovde, sa Buscemom koji prikazuje tri načina da se scena kadrira tako da ne mora da se crta ,,realistična" pozadina, na prvoj ne dajući nikakvu pozadinu jer je akcija ionako prejaka, na drugoj crtajući samo konturu jer se oko fokusira na akciju a na trećoj puštajući tušera da uradi raster. Fantastično:

(https://i.imgur.com/dJtgvz6.jpg)
Da DeZuniga nije bio ,,samo" kvalitetan tušer pokazuje i ovaj pin-ap poster iz broja 38 koji je Filipinac uradio sam. Mislim, preslatko:

(https://i.imgur.com/7d5uYAN.jpg)
Pa onda tuča iz broja 45, ponovo DeZuniga i Buscema, perfektno pripovedanje na tabli i neprevaziđena eksplozivnost akcije. Danas crtači još više dekompresuju ovakve stvari kako bi ostavili jači ,,filmski" utisak, ali ovo zaista nije nadmašeno u novijoj istoriji:

(https://i.imgur.com/Q9MVfk5.jpg)
Drugi notbilni Filipinci ubrajaju, naravno, Ernieja Chana, kultnog tušera i crtača koji je radio za Marvel i DC. Chan je bio deo DeZuniginog ,,plemena" koje je ovaj dovukao da radi za Marvel i brzo postao favorit čitalaca koji su voleli masivnost i voluimen što su ih Chanovi tuševi dodavali Busceminim olovkama. Dole je pin-ap iz broja 52, samo jedan od nekoliko urađenih u tom broju na radovanje čitalaca:

(https://i.imgur.com/mrfaDYc.jpg)
Donji pin-ap iz broja 55 napravio je Rudy Nebres, tako je, još jedan Filipinac. Nebresova ljubav ka ,,preosvetljenim" crtežima, sa manje senčenja i blještavim belim površinama izdvajala ga je od radova Chana, DeZunige i drugih kolega. Da budem skroz iskren, nije to skroz po mom ukusu, ali kvalitet je nesporan:

(https://i.imgur.com/koj9Voi.jpg)
Nemam ovde dovoljno mesta da prikažem i radove koje su napravili drugi notabilni crtači i tušeri – Gil Kane, Jim Starlin, Pablo Marcos, Sal Buscema, Gene Colan, Claus Janson – ali ne bi bio red da se ipak ne pomene i još jedan legendarni filipinski Buscemin tušer – Alfredo Alcala. Njegovi su radovi, možda slično Chanu, bili ,,teži", i ja ih nisam mnogo voleo, Buscemin crtež je pod ovim tušem bio manje elegantan, Konanovi izrazi lica primitivniji, imam utisak da je Alcala previđao da Buscema namerno neke stvari ne crta jer su višak i popunjavao tušem namerne praznine u crtežu. No, ova scena iz kultne Slonove kule, iz broja 24 mi ipak uvek razgali srce.

(https://i.imgur.com/xz5U75O.jpg)

Za kraj, evo još jednog DeZunige, na pin-ap posteru iz broja 56, slika koja i pored sve svoje mračne ikonografije deluje optimistično i ohrabrujuće. A to nam je danas i najpotrebnije:

(https://i.imgur.com/UAwMtfo.jpg)

Juče smo saznali da je početkom mesca – drugog Decembra – sa punih osamdeset godina umro Richard Corben, jedan od najpoznatijih američkih strip-crtača, ilustratora pa i animatora. Što, kada se uzme u obzir koliko u Americi ima crtača, ilustratora i animatora njegove generacije nije mala stvar. Corben je bio nagrađivan autor – mada jedan solidan deo njegovih nagrada potiče iz perioda pre nego što su uvedene nagrade koje danas poznajemo, a što ide uz tako dugačku karijeru kao što je ovaj čovek imao – i jedno od poslednjih velikih priznanja koje je dobio bio je Gran Pri na festivalu Festival international de la bande dessinée d'Angoulême 2018. godine. Ovaj francuski gestival se održava od 1974. godine a Corben je sa ovom nagradom dobio priznanje za životno delo da bi sledeće godine predsedavao žirijem a izložba njegovih radova bila postavljena u muzeju Musée d'Angoulême.



Hoću reći, američki, i to VEOMA američki autor koji je toliko cenjen u Evropi? Corben je bio nešto posebno.



Za mene je Richard Corben bio jedno od prvih imena koje sam uopšte zapamtio u domenu strip-industrije. Kao klinac, jelte, kada sam sa čitanja Diznijevih stripova krenuo da širim interesovanja na prvo franko-belgijsku produkciju a onda i na američke radove, posle Franquina i Uderza, počeo sam da prepoznajem radove Johna Busceme u Marvelu. A onda je odjednom nekako sa svih strana krenuo da se pojavljuje Richard Corben i bilo ga je nemoguće ignorisati. Corbena je neko jako voleo u tadašnjem Marketprintu pa su Stripoteka i Spunk objavljivali razne njegove radove iz Warrenovih magazina i Heavy Metala. Kako sam u to vreme čitao mnogo i američkih i evropskh stripova – jer je ponuda u našoj štampi bila zdrava i raznolika, i sam sam primetio da Corbenov specifični stil odmah i lako prepoznajem i njegovo ime mi se urezal u pamćenje.



Corben je, bar kako sam ja to tada shvatao, bio tačno negde između onog što sam ja video kao ,,američki" pristup, dakle, vrlo dinamičan, vrlo ,,akcioni" crtež kakav je postojao kod superheroja, ali sa stilizacijama koje su dugovale dosta evropskim predlošcima.



Ovo nije nekakvo preveliko čudo. Corben jeste bio pod solidnim uticajem evropske scene, štaviše polovinom sedamdesetih, nakon nekoliko godina rada za Warrenove publikacije, Corben je poslao neke svoje radove u Francusku, nadajući se da će ga objaviti u novopokrenutom magazinu Métal hurlant. Bilo je u pitanju proširenje jedne od ranih kratkih priča o Denu a nakon što je Métal hurlant ovo objavio, Corben je krenuo da radi za američku verziju ovog magazina, Heavy Metal gde je Den izlazio u prvih dvanaest brojeva. Istovremeno, neki od evropskih autora koje smo mi tada ovde čitali, objavljivali su za Warrenove magazine u Americi. Recimo, Španac Fernando Fernandez – čiji je stil mnogo ,,lepši" od Corbenovog ali su meni bili očigledno slični zbog voluminoznosti i masivnosti tela i naglašene erotike – je radio Vampirellu, kao i Corben, objavljivao u Eerie magazinu kao i Corben, pa je nešto kasnije dospeo i u Heavy Metal (upravo sa stripom Zora y los Hibernautas koji je kod nas kao Kapetan Zora izlazio u Spunku).



Tada nisam znao za Corbenovu prethodnu karijeru animatora. Naravno, on je uglavnom radio špice i dizajn naslova za animacije – da bi onda posle posla, u slobodno vreme, radio svoje andergraund stripove – ali je uspeo i da kreira sopstveni kratki animirani film, Neverwhere, a koji je bio i prva priča o Denu, junaku koji  će biti toliko jako važan u Corbenovoj karijeri, lansirajući njegov rad za Heavy Metal, da mu se Corben više puta vraćao. Kada sam Dena čitao u Stripoteci početkom osamdesetih godina, primećivao sam da je ovo dinamičniji, na neki način opipljiviji strip od inače dinamičnih i akcijomnabijenih superheroja. Nije stvar bila samo u visceralnosti – Den je, izlazeći za Heavy Metal koji nije potpadao pod stroga pravila CCA cenzure mogao da priušti golotinju, ekstremno nasilje, krvi i amputacije – već i u jednoj intenzivnosti prizora. Likovi su kod Corbena delovali tako snažno kao da će pući, udarci su se OSEĆALI, a Corbenovo ignorisanje ,,pravila" ljudske anatomije i ljubav ka širokim, ekstrenim pokretima protagonista su Denu davali zastrašujuću eksplozivnost.



Zanimljivo je da Corben nikada nije crtao ,,lepo". Ovo deluje kao nevažan detalj, obzirom da se autor proslavio prvo radeći za horor-publikacije gde se cenila groteska i strava, ali Corben je radio mnogo stripova sa naglašenim erotskim elementima. Ne pornografiju, pa čak ne ni prosto-seksi strip – kod Corbena je ljudska seksualost naprosto bila deo normalnog programa, sa čestim izmaštanim svetovima u kojima se odeća ne nosi ili se ne nosi onako kako je mi nosimo, sa muškarcima snažnih mišića i velikih penisa, ženama sa jakim, moćnim oblinama. Opet, svi Corbenovi likovi su delovali pomalo deformisano i šta god da je radio, ovaj autor se nije odmicao predaleko od groteske, sa puno ljubavi se upuštajući u naučnu fantastiku ili mač-i-magija fantaziju ali uvek čuvejući intenzivno prepoznatljiv sopstveni groteskni potpis. Tako je u vreme kada su Frank Frazetta i Boris Vallejo praktično definisali izgled čitave generacije fantazijskih autora, Corben radio isto što i oni ali na sopstveni način, dajući raskošnim fantastičkim ilustracijama začin nelagodnog, pomerenog, skurilnog.



Corben će tokom godina raditi za mnoge izdavače i projekte, ulazeći i potpuno u mejnstrim ponekad, sa radovima za DC (Hellblazer)  Marvel (Cage ili The Punisher: The End) ili ulascima u Konana ili Hellboyja, ali je već od osamdesetih godina bio dovoljno veliki da može da radi šta hoće, kada hoće, pa je svoj stari andergraund magazin Fantagor Press od osamdesetih godina apgrejdovao u ,,pravog" izdavača i koristio kao platformu za svoje autorske radove. Ova firma je otišla pod led kada je krenuo veliki pomor stripova 1994. godine ali Corben je tada već bio lik koji sam diktira uslove i može da bira gde i šta mu se radi.



Domaći izdavači su Corbena objavljivali mahom od osamdesetih godina pa na dalje, radovima iz Heavy Metala (Den), Fantagor Pressa (Svet mutanata) ali i ponekim stripovima iz njegove Warren faze. Verujem da je Corben uticao na mnoge domaće crtače a, mada ovo ne mogu da potvrdim, reći ću da mi je Kordejev crtež uvek – a posebno u novijim njegovim radovima – delovao kao da je veliki Igor u Corbenu pronašao srodnu dušu.



Corben nije bio samo crtač, naprotiv, svoje autorske stripove je sam pisao, crtao, kolorisao i leterovao, ali poštu ćemo mu odati izborom tabli i ilustracija na kojima se najpre vidi njegov crtački duh. Za toliku karijeru teško je napraviti reprezentativan presek na malom prostoru, pa ovo treba shvatiti samo kao najmanji moguć tizer i poziv zainteresovanima da se upuste u dalja istraživanja.



Dark Horse je 2012. Godine objavio kolekciju Creepy Presents Richard Corben sa odabirom njegovih radova za ovaj poznati Warrenov horor magazin. Naredne table pokazuju zašto je ovaj momak – dolazeći iz sveta andergraund stripa – bio pravi autor za Creepy:



(https://i.imgur.com/m55safs.jpg)



(https://i.imgur.com/tLitaM8.jpg)





No, kada je Creepy omogućio Corbenu da svoje crteže koloriše, dobili smo sasvim novu dimenziju užasa:



(https://i.imgur.com/yHzzAkF.jpg)



(https://i.imgur.com/jRm7UTj.jpg)



(https://i.imgur.com/83NkbrU.jpg)



Ali i fantastike:



(https://i.imgur.com/FiOAhot.jpg)



(https://i.imgur.com/ohwUOLD.jpg)



(https://i.imgur.com/5LbJ77Y.jpg)



Pa i adaptacija klasika kao što je Poe:



(https://i.imgur.com/ldWxBrx.jpg)



Rane table Dena iz Heavy Metala su neverovatno energične i moćne sa svojim palp senzibilitetom i jednim snažnim, opojnim osećajem začudnosti koji je u mom srcu zauvek Corbena legitimisao kao autora pravovernog naučnofanastičnog palpa, ali je i fer reći da o leteringu u ono vreme pojma nije imao:



(https://i.imgur.com/Gg69gyp.jpg)



(https://i.imgur.com/dMxRq0u.jpg)



(https://i.imgur.com/m5cbCyR.jpg)



No, kasnii Den, iz druge polovine osamdesetih je mnogo uredniji i sigurnije dzajniran a da nije izgubio moć i začudnost:



(https://i.imgur.com/Dd5VNuG.jpg)



(https://i.imgur.com/2Dn4MQs.jpg)



(https://i.imgur.com/52bioVi.jpg)



(https://i.imgur.com/Wv1eqAs.jpg)

Evo i nekoliko tabli iz kolekcije The Best of Richard Corben Special gde su sakupljeni neki njegovi radovi za Creepy i Eerie:



(https://i.imgur.com/se43MtW.jpg)



(https://i.imgur.com/ZthHtg6.jpg)



(https://i.imgur.com/ncOufif.jpg)



(https://i.imgur.com/p6L3VRG.jpg)



(https://i.imgur.com/Tf8Mvbj.jpg)



Evo sada nečega i z Corbenovog solo-publikovanja, prvo dve table iz Son of Mutant World iz 1990. godine:



(https://i.imgur.com/3f1QfKy.jpg)



(https://i.imgur.com/cVbcdeV.jpg)



A onda i nekoliko različitih ilustracija rađenih za različite naručioce a koje je Fantagor Press sakupio u dve kolekcije iz 1992. i 1994. godine pod nazivom Richard Corben's Art Book 1 i 2.



(https://i.imgur.com/qHUxJQR.jpg)



(https://i.imgur.com/G0xbMhN.jpg)



(https://i.imgur.com/wFnlA4R.jpg)



(https://i.imgur.com/2j5GK1E.jpg)



(https://i.imgur.com/WRRP6Qh.jpg)



(https://i.imgur.com/ER2dCxm.jpg)



Evo onda i malo njegovog rada za Marvel, serijal Cage sa Brianom Azzarellom iz 2005. godine:



(https://i.imgur.com/6i44Wzl.jpg)



(https://i.imgur.com/puigl17.jpg)



(https://i.imgur.com/LR22Vpa.jpg)





I konačno Hellboy in Mexico iz 2010. godine:



(https://i.imgur.com/DgNHIfp.jpg)



(https://i.imgur.com/O29Caam.jpg)



(https://i.imgur.com/LFjuFzF.jpg)



(https://i.imgur.com/lz2pHlT.jpg)

I The Crooked Man, epizodu Hellboya, je Corben učinio još jezivijom

Da, ta je i poznatija pa sam namerno odabrao da prikažem ovu da je malo promovišem  :lol:

E, hvala na ovom prikazu. Kao što znaš, meni strip nije u vrhu interesovanja, ali osamdesetih Korben je bio nešto drugačije i meni oduvek jedan od omiljenih autora.

Da, a i sarađivao je s, recimo Janom Strnadom (jedna tabla gore je iz njihove saradnje), bio je bliži naučnoj fantastici od mnogih drugih Amerikanaca koje smo tada znali.

Meho pokazao toliko toga, ali ni reči o meni dva omiljena Korbenova rada, iz dva različita vremenska perioda: Bloodstar i Rat God.

Ali to je i pokazatelj koliko toga vrednoga Corben ima za sobom.

Takođe, trebalo bi reći koju o njegovoj metodi modelovanja likova, jer on je svoje likove često pravio od gline pa ih tek onda crtao. Možda zato njegov crtež ima takvu voluminoznost, takvu fizikalnost.

A svaka dublja priča o Corbenu mora da se dotakne njegovih tehnika kolorisanja, daleko naprednijih od svega drugog u američkom stripu tih godina (70-ih i 80-ih). Mislim da je tu sličnost sa evropskim stripom najvidljivija, ne toliko po samoj tematici, koja vodi poreklo od radova iz EC-ja.

Nisam pomenuo ni film Heavy Metal.Mnogo toga može i ima da se piše o Corbenu, pa se nadajmo da će neko jednom možda i biografiju da mu napiše.

O Corbenu nema previše napisanog, bar ne da ja znam, inače bih već dodao tonu podataka na ovaj tvoj tekst. A nemam trenutno vremena da skupljam informacije sa zilion strana. TwoMorrows, koji izdaju desetine knjiga i časopisa o američkom stripu pre 2000, nemaju skoro ništa o njemu. Jedino u Comic Book Artist #4 sam našao nešto, a to je izdato 1999. Tema je bila "Carstvo horora", tj. Warren Publishing, i najveći deo članaka je o Jamesu Warrenu i Bernie-ju Wrightsonu.

Kad sam već pomenuo Bernie-ja: Chaykin je za njega rekao, u komentaru na Corbenovu smrt, da bi pošao sličnim karijernim putem da ga nisu vrlo brzo prihvatili u mejnstrimu, tj. DC-ju.

Da, nema mnogo napisano. Ja sam pripremajući ovo što sam napisao prošao kroz te kolekcije koje imam i tu zapravo nema mnogo informacija o njemu, a vrlo malo informacija uopšte posle 1990. godine. Između ostalog je zato tekst takav kakav je, zbrda-zdola jer mi je bilo jasno da će biti bolje da pišem o svojim impresijama nego o faktima kojih zapravo nema mnogo izvan onoga što je dostupno na vikipediji. Doduše, ko može do njih da dođe, preporučujem dve pomenute kolekcije Fantagor Pressa, Richard Corben's Art Book 1 i 2 jer u njima sam Corben o svakom od radova napisao po nešto pa tu ima dosta, onako, interesantnih tidbida.

nedavno je taschen izdao monografiju masterpieces of fantasy art gdje definirao 12 najvecih, sve uz biografije; corben se navodi u dodatku medju 99 ostalih.
masterpieces of fantasy art
(https://www.taschen.com/pages/de/catalogue/art/all/01182/facts.masterpieces_of_fantasy_art.htm)sadrzaj (https://www.taschen.com/media/downloads_table_of_contents/toc_xl_history_of_fantasy_art_01182_2008141002_id_1316243.pdf)

30x40 cm, knjiga inace tezi 7 kg.

(https://s10.directupload.net/images/201212/yq78w3fs.jpg)

Evo primera table koju sam pominjao na drugom topiku: Kejnovi dijagonalni kadrovi!

(https://i.imgur.com/PFVDQ1K.jpg)

Ovo je sa početka 90-ih, iz uvek preporučljivog serijala Legends of the Dark Knight, gde su razni crtači i scenaristi radili svoje verzije Betmana. Priča Flyer, u tri sveske, je bila plod saradnje Čejkina i Kejna, sa Oliffom na koloru.

Kejn je bio majstor koreografije i strukture, ali težnja ka ovakvim kadrovima nema mnogo opravdanja. Osim u smislu novuma radi novuma. Što kaže Čejkin, ovo je anti-narrative, anti-structure, i anti-design. Znamo da je Morison "dokazao" da je gore dole, i da je glupo pametno, i da se treba prepustiti sekvencijalnoj simultanosti intraeksternog postbivstvovanja... tandara-broć... itd, ali došlo je vreme da se uozbiljimo i počnemo da prepoznajemo obrasce kao nešto više od nasumičnih izraza slobode govora i volje.

Ali zato je Kejn umeo da crta žene sa požudom u očima!

(https://i.imgur.com/xgvE5G5.jpg)

Čejkinov pokušaj da unese malo erotike u Betmena, no, ovi nisu baš tradicionalno a ni komercijalno u prijateljskim odnosima.

Ma ova Kejnova tabla je još pomozi bože u odnosu na to čega sve danas ima. Ja sam generalno alergičan na visoke a uske kadrove, to mi potpuno uništava pripovedanje. Ovo mi u poređenju sa tim čak i nije strašno.

Dobro, čak i loš Kane je tata mata među crtačima.

Na temi gde sam pominjao Kejnove "dijagonalne kadrove", pominjao sam i jednu tablu koju John Buscema nije dobro promislio kada je crtao. (Ovo nije nikakva kritika Busceme po sebi, jer nije reprezentativno za njegov rad u celini, ali dešava se, zbog rokova, nepažnje, dosađivanja na poslu, čega god. Po sebi je dobar primer ovoga čemu sam posvetio topik.)

(https://i.imgur.com/P4YzmPW.jpg)

Iz Konana je, ali ne znam tačnu epizodu. Efekat čitave priče ili akcije/scene kojoj je posvećena stranica je ublažen zato što je Veliki Džon hteo da pokaže kako zgodne žene ume da crta!

A sada...

Richard Corben, deo II!

(https://i.imgur.com/hfQSl9b.jpg)

Bloodstar, originalno crno-beli. Jedina veća mana ovog ranog primera grafičkog romana (makar i u palp obliku) je zavisnost od teksta, i to suviše mnogo teksta. Ali, kada je Corben pravio predah, i vizuelno naglašavao važnost trenutka, rezultat je bio i ostao vrlo moćan.

(https://i.imgur.com/cSDY6za.jpg)

Rat God, prva sveska, izdao Dark Horse pre nekoliko godina. Corben pisao, crtao, i kolorisao. Ali kakav je to samo kolor! Gradacija i kontrast daju atmosferu pa čak i život čitavoj tabli.

Vredi nešto izvući iz riznice istorije i pokazati ovde, sada dok većina nas ima višak slobodnog vremena.

Kada sam tražio priču Burma Sky, od Arčija Gudvina i Aleksa Tota, našao sam da je bila objavljena u časopisu Our Fighting Forces u ranim 70-im, sa DC-jem kao izdavačem. E, sad, ovo što želim da pokažem nema veze sa Totom ali je objavljeno u istom tom broju časopisa kao i Burma Sky. Radi se o epizodi stripa Losers, koji je crtao John Severin, a pisao Bob Kanigher. Pogodićete iz naslova da je Our Fighting Forces bio strip-časopis sa ratnom tematikom, a neću vas pustiti da pogađate ko je bio urednik, već ću samo reći: Archie Goodwin.

Na stranu loš tisak i loš kolor, po naraciji i kompoziciji ovo je vrlo moderno:

(https://i.imgur.com/mObX8gA.jpg)     (https://i.imgur.com/C0YPsD4.jpg)

Ovde više nemamo klasičnu tablu 3x2 ili čak 2x2 (kao kod Kirbija), što je skoro do tada bio standard, i vidimo tendenciju ka većem dinamizmu i raznovrsnosti, jer je pre toga Steranko već bio revolucionisao strip. Koliko su meni rekli, Joe Kubert je nešto pre tog vremena počeo da ubacuje insete (male kadrove uglavnom, ali ne i nužno, kružnog oblika) u veće kadrove i Severin sledi tu školu. Ali zaista, uz minimalne dorade, ovo bi moglo da prođe i kao moderni strip.

Kad sam već kog njega, jedna anegdota o Johnu Severinu neće škoditi. Louise Simonson, koja je kasnih 70-ih bila urednik u Warrenu, sarađivala je sa njim na jednoj priči. Bilo je poznato koliki je Severin fanatik po pitanju istorijske verodostojnosti. Ako se dobro sećam, crtao je neku priču sa kraja Prvog svetskog rata, predao crtež, a onda je shvatio da je pogrešno nacrtao dugmad na uniformama, jer su se iste promenile nešto pre tog vremena u kome se odvija priča. Zvao je Weezie (=Louise) i sav uspaničen tražio da ponovo nacrta table. Naravno, Weezie je bila i ostala praktična osoba i njena reakcija je bila otprilike u stilu: What The Fuck, Johne?! Pa lakše je valjda izmeniti priču (tj. tekst) i pomeriti je u vremenu par dana ili nedelja ili čak meseci nego sve crtati iznova?

Tako su i uradili, naravno.  :lol:

Nije tabla ili kadar, ali kako je ovo otprilike topik o crtežu generalno, neka citat stoji ovde:

QuoteProbably the biggest problem I have with aspiring comic artists who show me their work is that they have learned rendering techniques, so everything is over-rendered, but the didn't learn the drawing underneath to make it work. It's gotten much worse with computer techniques.

Please please PLEASE take a look at your sequential work and figure acting before applying all your sparkly digital inking and coloring techniques, if you are hoping to draw for the bigger publishers. Storytelling is KEY.

Thank you!

Gail Simone na tviteru, pre pola godine ili tako nešto.

U pravu žena, osim što, naravno, primeri poput Szymona Kudranskog - da ne pominjem istorijski primer Grega Landa - pokazuju da će veliki izdavači vrlo spremno uposliti baš takve crtače jer ponekad šminka bude važnija od pripovedanja.

Marvel se tu opametio, bar na neko vreme. Negde početkom prošle decenije - mislim da je bila 2012. ali nemoj me držati za reč - doveli su Chaykina i Klausa Jansona da drže seminare novim crtačima, uglavnom o pripovedanju i strukturi, i to je postala godišnja tradicija neko vreme. Dao bih desnu ruku (...hm, ne) Bruklinski most za zapis tih predavanja. Ne mogu sad da se setim ko je sve prošao kroz to, ali za jedno ime sam siguran: Mahmud Asrar.

Mislim da je Quesada bio shvatio koliko bi sve otišlo dođavola da se prepusti slučajnosti i ukusima publike, pa je on to inicirao.

Da, kod Asrara se vidi taj razrađeni pripovedački talenat. On je bio jako dobar još na Imageu ali ju u Marvelu baš sazreo.

No, Marvel svakako ima povremene padove, kako sam nedavno pominjao, Greg Land je krenuo na bolje a onda se ponovo sunovratio. A i slučaj Mikea Del Munda je zanimljiv...

Meni je Del Mundo jedan od najboljih crtača naslovnih ilustracija iz prethodne decenije, ako ne i najbolji (barem u Americi*), a i kolorista je par excellence. Ali, da, njegove duže radove je teže voleti.


*valjda je jasno da mislim na tržište, a ne gde on živi?

Quote from: Meho Krljic on 19-01-2021, 06:57:06(https://i.imgur.com/bkZi8Xl.jpg)

Ili, da vidimo šta je trulo u zemlji DCvel-ovskoj po pitanju kolora. Ovo su samo neka ovlašna razmišljanja, može se tema produbiti mnogo dalje i dublje, ali za početak učinimo i toliko.

I pođemo od najvišeg, najapstraktnijeg nivoa, koji nema mnogo veza sa pojedinačnim izborima, i da li su upotrebljene boje drečave ili mutne i tome slično.

Strip je tradicionalno bio crno-beli medijum (kome se boja naknadno dodaje), a danas kao da svaki pojedinačni strip hoće da istovremeno bude i crno-beli i u boji. Zna se na koju vrstu stripa mislim. Američki "glavnotokovski". U ovom gornjem primeru imamo crno-belu osnovu - tuš Bryana Hitcha ili Kevina Nowlana ili ko god je bio u ovom konkretnom primeru* - na belom papiru/ekranu - u kojoj nema ničeg belog, u konačnom rezultatu. Dakle, kontrast = 0, a kontrast je osnova dobrog dizajna. Balončići ponekad vade stvari, ali siguran sam da ih Hitch ne voli mnogo, jer kvare tako "sjajnu" koreografiju. Linija, iscrtana tušem, definiše oblike. Ali onda na to imamo dodatu boju koja takođe hoće da definiše iste te oblike. I imamo totalnu kakofoniju. Meni ova gornja stranica (u konačnom efektu, kao vizuelna "celina") nije ni za WC papir, iskreno i bez preterivanja.

I sve to mi je totalno suludo zato što kolor i štampa danas imaju mogućnosti kao nikada ranije, i mnogi dobri koloristi to dokazuje. Ali u mnogim izdanjima Marvela i DC-ja dobijamo - ok, ja ne, zaobilazim uglavnom  xdrinka  - ovakve bućkuriše.


*mrzi me da tražim jer nije ni bitno

(https://i.imgur.com/Qkfsfep.jpg)

Wallace Wood je početkom 70-ih radio nedeljni strip za američke vojnike u inostranstvu, Cannon, koji je pre neku godinu objavljen i u zbirnom izdanju. Nije mi bitan sam taj strip koliko prilika da pokažem da niko u istoriji tog medija nije crtao seksipilnije ženske oblike. Niko. Nikad.

Neki su bili blizu ili čak ravni, doduše. Manara i Jordi Bernet mi odmah padaju na pamet. Možda Frank Cho. Ni Chaykin nije daleko.

(https://i.imgur.com/o3i5WBG.png)

:lol: xjap

Juče smo malo raspravljali o Šigeruu Mizukiju i njegovoj relativnoj opskurnosti na Zapadu (= Severnoj Americi, kako je i Meho primetio), ali setio sam se onog što sam napisao, odnosno preneo sa najvećeg japanskog foruma, pre desetak godina. Lista je ovde (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=8335.msg214304#msg214304). Krenite lepo redom, od najviših pozicija ka nižim, i prvo ime koje vam bude nepoznato je taj "najnepoznatiji manga-autor na Zapadu". Skoro da sam siguran da, ako iole pratite japanski strip, odgovor je Morohoshi. Stvarno ne znam gde ste mogli čuti za njega, ako izuzmemo koje pominjanje sa moje strane, tu i tamo.

Naravno, ta  titula najnepoznatijeg nije bitna, ali mi ovo omogućava da uradim ono što inače ne radim: da postavim kadrove iz japanskog stripa. Imam više njegovih knjiga ili kolekcija (kratkih priča) - nešto je horor, nešto čisti humor, a nešto "epic fantasy" - ali, pošto nije praktično da postavljam slike odatle, moraću da se oslonim na ono malo što postoji na internetu. Na primer:

(https://i.imgur.com/dNLlKKS.jpg)

(https://i.imgur.com/9AdzSeDl.jpg)

(https://i.imgur.com/lbTyPgm.png)

(https://i.imgur.com/3Dud8XS.png)

Što se tiče predstavljanja okultnog i arhaičnog, Morohoshi je u Japanu neprevaziđen. Tvrdi se - video sam na više mesta, iako ne znam izvor - da je Tezuka izjavio kako može da crta kao Katsuhiro Otomo, ili kao Yukinobu Hoshino, ali ne ume da crta poput Morohoshija. Neke od najboljih ideja ili slika koje možemo videti u Miyazakijevim filmovima, preuzete su baš od njega, posebno veći deo Princeze Mononoke. Zapravo, Miyazaki je prvobitno hteo da Morohoshi crta (strip) Nausiku.

Prevodilac Zack Davisson je na tviteru izjavio sledeće:

(https://i.imgur.com/e8quomp.jpg)

Ankoku shinwa se prevodi kao Mračni mit, ili možda Mit o tmini, a u sledećem tvitu Davisson dodaje: "Actually, pretty much any Daijiro Morohoshi comic."

Istinite reči.

Daaa, prelepo.

Dobar tekst o njemu - najbolji na engleskom - ovde (http://www.ceiling-gallery.com/blog/2015/4/4/morohoshidaijiro). Odatle su neke od gornjih slika.

Njegovo najduže delo, Saiyu yoenden, obrada legende o putovanju Gokua na Zapad (u Indiju), ima oko 4000 stranica, a ja, nažalost  :cry: , imam samo dva toma (kanzenban - "savršeno" izdanje) - dakle, nekih 800 strana. Taj strip je započet 80-ih, i završen je odavno, ali čujem da je pre koju godinu dobio i  nastavak.  :!:

A, kao što kažu u tekstu, bibliografija mu je ogromna. Uz sve ono što sam ranije pomenuo, crtao je i SF (Bio-grad, Mašina za gledanje snova), mračne komedije, evropske bajke poput ovoga:

(https://i.imgur.com/ex4PB1j.jpg)

Poslednji put smo pominjali Morohoshija, pa sam poželeo da pokažem nešto iz Saiyu yoenden, njegovog najdužeg dela, crtanog tokom 80-ih i 90-ih. Srećom, da se ne bismo mučili da amaterskim snimcima i lošim uglovima, našao sam na disku skenove originalnog izdanja, koje sam verovatno bio skinuo pitaj-boga-kada za ovakve potrebe. Pa, evo:

(https://i.imgur.com/nFHVwMEl.jpg)  (https://i.imgur.com/JawAIUxl.jpg)

(Prati se sa desna na levo, naravno.)

Ovo je iz prologa, gde je Son Goku još uvek vrlo mlad. "Prolog" u ovom stripu je duži (po broju strana) od većina fantazijskih epova iz drugih zemalja :lol: . Uzeti u obzir i da je Morohoshi prilično staromodan - zapravo, "svojevrstan" je bolja reč, jer niko nije bio sasvim sličan ni u jednom vremenu - i da nema dekompresije kao kod modernijih crtača. Neke stranice imaju i po 10 ili više kadrova, kao što vidite. Druge imaju dosta teksta, u zavisnosti od potrebe. Ovo nije poput novijih japanskih stripova, gde se u 100 stranica iznese vrlo malo konkretnog sadržaja. Ovde sve puca od informacija.

Da, ovo je superzgusnuto u odnosu na post-Dragon Ball Z mange kojima treba 5-6 epizoda da preođu kroz jednu tuču.

I prelepo, naravno.

Čudno, ali istinito. Evo šta hoću da kažem: našao sam skenove za Saiyu yoenden, delo za koje 99.9999% zapadnjačkih fanova stripa nije znalo ni da postoji, ali ne mogu da nađem one za Gli Aristocratici Ferdinanda Tacconija, stripa koji sam voleo još u detinjstvu?

Ok, pošto mi je taj prolaz zaprečen, idemo na drugu stranu.

Arthur Adams, dame i gospodo, slabo pominjan na ovim balkanskim prostorima, ali vaistinu jedan od najznačajnijih crtača novijeg američkog stripa:

(https://i.imgur.com/AGiSu9Ih.jpg)

Druga stranica druge epizode Jonni Future, objavljene u Tom Strong's Terrific Tales, za America's Best Comics.

Adams je dao svojim ženskim likovima stilizaciju nalik na onu iz animea 80-ih i stripova Masamunea Shirowa, i jedan je od prvih koji su to preneli u američki strip. (Guy Davis takođe, ali on je kasnije napustio taj stil.) I to je kombinovao sa izuzetno detaljnim i (još bitnije) maštovitim pozadinama.

Evo šta o Adamsu kažu na jednom mestu:

QuoteWhen Arthur Adams burst on the scene, his impact was immediate and powerful. His ornate, heavily detailed drawings delighted a generation of fans in the 80's, but as a whole his work was often busy, cluttered, and visually noisy. It wasn't until he began to strip away the unnecessary detail and artifice in his work that he truly hit his stride as a storyteller and artist. His figures now have greater impact and weight, the layouts are more concise and direct, and the staging is remarkably clear and easy to read. Continuing to improve, Adams is one of the few modern artists to resurrect the pure fun and enjoyment of reading comics.

Ovaj boldovani deo potpisujem, s tim što reč "moderno" treba shvatiti relativno. Danas ima više takvih, naravno, koji pokušavaju da postignu sličan senzibilitet, iako retko ko ima njegovu veštinu. Citat je uzet sa ovog mesta:

The Top 100 Artists of American Comic Books (http://www.acomics.com/best.htm)

a ta njihova lista je pravljena pre dvadesetak godina - rekao bih po primerima i imenima koji su dati. Vrlo obuhvatno i detaljno, i (uglavnom) dobro argumentovano, bez uzimanja u obzir novinskih stripova i stranih crtača (tj. onih koji prevashodno crtaju za druga tržišta). Wrightson im je skandalozno nisko, ali mislim da 41. mesto nije loše za nekog novijeg kao što je Adams, a posebno kada se uzme u obzir kad je pisano.

U stvari, ne bi bilo loše prodiskutovati celu listu, ako nekoga zanima.

Quote from: ridiculus on 01-05-2021, 16:15:57
U stvari, ne bi bilo loše prodiskutovati celu listu, ako nekoga zanima.

Evo, ja ću, pošto sam se malo podsetio šta se tamo kaže.

Prvo, ovakve liste su nezahvalne jer propuštaju elemente veštine pravljenja stripa koje nemaju strogo veze sa crtežom, po definiciji kako je data. A nemaju veze ni sa scenarijom, tako da jedan od najvažnijih elemenata ostaje nepokriven. Znate, pričali smo već o tome.

Drugo, skandalozni propusti na strogo crtačkom planu. Nema Garcia-Lopeza i Corbena. Za to jednostavno nema opravdanja, pogotovo ne kada je izbor tako širok. Možda i Alex Nino, ali tu uvek mogu da se provuku na osnovu kriterijuma. Da li je Nino objavljivao na Filipinima više nego u Americi? Ne znam.

Najnoviji pomenut crtač je verovatno Alex Ross, i tu ne mogu da se bunim, iako nisam fan njegovog stripovskog rada (za razliku od postera, ilustracija, konceptualnog dizajna). Jim Lee je isto noviji, i ajde, njega ću da "progutam" jer ume lepo da crta, i toliko crtača je želelo ili pokušavalo da ga imitira - sve dok nisu shvatili da to nije put kojim treba ići  :lol: !

McFarlane-a nema, ali tu je Arthur Adams, koji već sadrži taj stil specifičnih šrafura!

Za ostalo, manje ili više poštujem, što se tiče izbora. Ima nekoliko starijih imena za koje nikad nisam čuo, ali to je možda do mene a ne do liste.

A što se tiče samog rangiranja, oko toga se možemo sporiti vekovima. Da li Wally Wood zaslužuje da se nađe iznad Alexa Totha? Obojica su najveći talenti svoje generacije. Da li Al Williamson zaslužuje da se nađe iznad Joe-a Kubert-a? Jeste bolji ilustrator, ili bar crta lepše, ali Kubert ima pokret, ima inovativnost, ima uticaj. Ali ono što mi najviše smeta je što nisu bili dosledni u sopstvenom kriterijumu. Koji glasi:

Quote10 years of intense application may outweigh 30 years of competent but unspectacular work

a onda "šutnu" na donja mesta te ljude koji su imali relativno kraće periode intenzivne kreativnosti. Npr. Wrightson, Chaykin, pa čak i Byrne... O Wrightsonu (na 61. mestu):

QuoteBernie Wrightson's is a somewhat sad story. Fans of his work during the 70's and early 80's will be shocked at his low standing on this list.

Jeste, šokiran sam, jer em što je prirodno da se gledaju najveća dostignuća, a ne neka zamišljena aritmetička sredina, em je tako nešto implicirano u postavljenim kriterijumima koje sam gore citirao. Heh, ni Alex Toth nije nacrtao ništa dobro u poslednjih 15 godina!  :roll:

Ali ovakve stvari

(https://i.imgur.com/YPtgNlEl.jpg)   (https://i.imgur.com/mdslBGhl.jpg)

su spektakularne - iako je ovo drugo ilustracija - i ovaj sitni format koji sam (namerno  :twisted: ) postavio im ne čini pravdu.

Nisam pomenuo prošli put - izostavljeni su i andergraund crtači, poput Roberta Crumba.

Ja se sad plašim da pogledam tu listu. Šta ako nema Johna Busceme??? ŠTA ONDA?

Stavljamo 100 najboljih tabli Velikog Džona u ime odmazde?  :lol:

Svejedno, standardna kuknjava na stranu, ovo je jedna od najboljih lista koje sam video. Pravili su je profesionalci, i može mnogo da se nauči iz nje. Ovo sam samo naveo neke propuste koje si mi veoma očigledni sa obzirom na interesovanja i svežinu pamćenja. Corbena su mogli da smatraju "andergraundom" - mada je radio i za Warren, a njih ne bih nikada nazvao tako. Jedino je Garcia-Lopez maestralno oštećen. Valjda zato što ćuti i ne buni se.  :(

Iz ove naše pozicije, lista bi se mogla nazvati Top 100 Comic Artists of the 20th Century, ali bez Garcia-Lopeza!

Spojleri svugde! Pošto danas pokazujem završetke nekih priča.

(https://i.imgur.com/his1yTeh.jpg)

Avaj, Charltonovi stripovi nisu idealni za reprodukciju, i to je što je, dok neko* ne bude remasterovao ove priče. Crtač i pisac priče Through a Glass Darkly, čiju jednu stranu vidite iznad, je Tom Sutton, a ova je objavljena u Ghostly Tales #113, 1974.

Ako je neko bio idealan za vizuelizaciju Lovecraftovog opusa i kosmičkih užasa, to je bio Tom "Dementia" Sutton.


Idemo na čuveni kros-over Marvela i DC-ja iz 1982, The Uncanny X-Men and the New Teen Titans. Zato što je Simosnon pre neki dan postavio jednu stranu na društvene mreže (bez boje) a i zato što je većina strana iz tog stripa totali osam. Zvuči mistično? Ok, evo ponovo: totally awesome.

(https://i.imgur.com/l5ywsxVh.jpg) (https://i.imgur.com/Do4fwSph.jpg)

Vidimo i štampanu stranu (sa bojom), i koliko je uža od originala. Tuširao Terry Austin. Znam da će me Byrne-ovi fanovi mrzeti posle ovoga, ali svejedno, reći ću: Simonson crta bolju Feniks od Byrne-a! Byrne je bolji u nekim stvarima, ali pokret i moć ne spadaju u njih. Feniks je nestabilna i neuhvatljiva, a Walt to "hvata" bolje od Johna.


Treći primer se nadovezuje na ovo gore... na neki način. Rekao sam na drugom mestu da je Art Adams bio najprigodniji saradnik Marka Millara i braniću to radeonskim prskalicama i lilihip-buzdovanima ako treba! A Art Adams je kao svoj uzor uvek spominjao ovaj strip gore - da je to način kako treba crtati timove superheroja. Obično se George Perez vezuje za takav pristup, ali Adams je isto toliko minuciozan u šrafurama i detaljima, i mnogo duhovitiji. Bacimo pogled na ono što je napravio od The Authority... Ellisovog čeda, i Hitchovog, deteta suvog cinizma pomešanog sa kvazirealizmom. Iz broja 27:

(https://i.imgur.com/VHl27lIh.jpg)

Ovaj kadar možete da shvatiti kao zamenu za 90% modernog superherojskog stripa. Sve što vidite tamo možete da vidite i u njemu :twisted: . Senzibilitet, estetiku, veštinu. Čisto da vam olakšam život. Zahvalnice primam samo u novčanoj protivvrednosti.  ;)

Arthur Adams je jedan od arhitekti modernog superherojskog izraza (u najboljem smislu, za razliku od Hitcha), i STRAŠNO je koliko ga ljudi kod nas ne poznaju. I to uprkos tome što je njegova najveća ljubav negde drugde, u nekim drugim žanrovima.


*ali već jeste! Postoji kolekcija priča koje je crtao Sutton za Charlton, a objavio ju je, naravno, ko drugi nego Craig Yoe. Ali nisam mogao da reprodukujem primere iz nje.

E da, znam da sam nešto hteo pa zaboravio...

Najomiljeniji vizuelni pripovedač u Srbiji  :lol: , John Romita Junior, imaginacijom i olovkom! (Uz pomoć čarobnog tuša Ala Williamsona.)

(https://i.imgur.com/AIiAPRqh.png)     (https://i.imgur.com/oWs15XTh.png)

Ovo je jasno, ali ono što nije jasno je da su u pitanju sveske 255 i 256.

A znate šta je još slepo? Privrženost nekim kasnijim mediokritetnim pričama sa ovim junakom.  :roll:  Samo bez transcendencije, nažalost.

Oćemo li ubedljivu koreografiju akcionih scena? Evo, odgovoriću ja umesto Sagite: hoćemo.

(https://i.imgur.com/sCSmlY1h.jpg)  (https://i.imgur.com/bRgIHZuh.jpg)

John Paul Leon, naravno. Slava mu! Iz Human Target #6, i kratke priče od 6 strana na njenom kraju. 2010.

JPL je bio neopisivo dobar, veliki gubitak što je otišao daleko pre vremena.

Htedoh malo da osvežim temu, i prva misao mi je bila Kurtzman i njegove meta-igrarije sa formom... ali onda se druga tema jasno oblikovala. Nešto što se dugo kuvalo u pozadini moje svesti, takoreći godinama, na blagoj vatri promišljanja i strpljenja. Jedan od najvećih novinskih stripova svih vremena... i, da iskoristimo dnevnu dozu cinizma: zato me ne čudi da danas nije poznat!  ;)

Kada neko boravi u (ne nužno fizičkom) prisustvu poznavalaca koji stalno potežu i pominju određene trendove i određena imena, vremenom se navikne na njih i oni postanu gradivni blokovi njegovog pogleda na datu temu. Znate, postojalo je vreme kada je (američki) strip bio pod snažnim uticajem ilustracije. U (relativno) novije vreme su Neal Adams i Bill Sienkiewicz preneli nešto od tog uticaja u sam medij. Ali uticaj nije bio direktan i išao je otprilike linijom: komercijalni ilustratori 40-ih, 50-ih, i 60-ih (časopisi, posteri, i sl.) > marketing, često u vidu tabli stripa koje reklamiraju neki proizvod > novinski strip > periodične sveščice (gde Adams i Sienkiewicz vrše uticaj)

Nećemo se baviti ovim prvim i drugim, ali evo nekih imena. Al Parker, Čejkinov omiljeni ilustrator, umetnički kameleon, majstor svih stilova (što nas dovodi do pitanja "šta je stil uopšte?"). Bernie Fuchs. Bob Peak, kralj filmskih postera. Mead Schaeffer. Albert Dorne. Robert Fawcett. Norman "Fucking" Rockwell (da citiramo - nek nam je Bog u pomoći! - Lanu del Rey). I mnogi, mnogi drugi.

Ali, što se tiče novinskog stripa, uticaji savremene modne i komercijalne ilustracije idu od Alexa Raymonda i Ripa Kirbija, a vrhunac dostižu kod Stana Drakea (The Heart od Juliet Jones) i Leonarda Starra (On Stage; kasnije: Mary Perkins, on Stage). Ako je Drake bio grafički najuticajniji - bez Drakea nema Adamsa, a bez Adamsa nema... mnogih stvari - Starr-ov novinski strip je bio najbolji. I ovde sad više ne govorimo o tablama, nego o kaiševima iliti trakama. Evo jedne, iz 1957, godine kada je On Stage započet:

(https://i.imgur.com/B2PeYUe.jpg)

Starr je objavljivao svoj strip dnevno, a nedeljom je išla čitava tabla u boji, i priča se samo nadovezivala - za razliku od Ripa Kirbija, koji je imao samo crno-bele dnevne kaiševe. Ovi su kod Starra imali najčešće po 3 kadra, ali izuzeci su bili upečatljivi, poput gornjeg primera. Evo jedne standardne strukture, i to tačno na mestu gde se jedna priča završava, a druga počinje (iz 1959.):

(https://i.imgur.com/F0zm78H.jpg)

Starr je postao najveći majstor takvog ritma, gde se priča razvija u tri koraka, dovoljno da čitalac ima utisak da se nešto dogodilo, ali ne previše, i da se izazove želja da se isti strip čita i sledećeg dana.

Elem, čitav taj pravac je poznat kao fotorealizam, jer je uveo fotografske reference kao standardni i poželjni metod rada.

O čemu je On Stage? O životu junakinje, Mary Perkins, koja postaje glumica. Život na daskama i tako to... Brodvej, Holivud. I sve one mračne stvari koje se dešavaju u pozadini industrije zabave. Jednim delom romantična (melo)drama, drugim avanturistički strip. Ali uspeva da ostane svež i nedostignut praktično 20 godina, kada sam format već polako biva gurnut u drugi plan. Starr ga završava '79-e i prelazi na nešto drugo.

(https://i.imgur.com/DuTwtxu.jpg)

Ova gornja nedeljna tabla nema datuma u potpisu, što nije bilo normalno, ali nastala je povodom novinskog štrajka u Njujorku krajem 1962. i početkom 1963. Verovatno tokom štrajka - dok novine nisu objavljivale uobičajenu dozu stripova nedeljom - s idejom da bude objavljena čim se ovaj završi, tako da je datum bio nepoznanica.

Iako se štampa malo providi i kvari lep sklad table, dve stvari su ovde posebno bitne (osim samog pisanja):
- poslednji kadar odražava prvi;
- promena crtačkog stila za različite istorijske epohe.

Danas svako malo neko to uradi, i predstavi se kao kul, ali trebalo je to uraditi 1962/3. da bi taj neko stvarno imao prava na taj epitet.

David Apatoff nabraja, u predgovoru za 8. knjigu On Stage, 8 razloga zašto je to jedan od najboljih novinskih stripova svih vremena. 8. razlog je sledeći:

Starr se isticao kompleksnim izrazima lica

Pogledajmo sledeću tablu - i to u boji, što nećete naći u kolekcijama!

(https://i.imgur.com/bBet4k9h.jpg)

Mary Perkins se pojavljuje u 4 kadra, a samo u jednom joj ne vidimo lice. Ostala tri prikazuju:
1. ushićenu radoznalost
2. drago joj je laskanje
9. zabrinutost

Naravno, postoje bolji primeri i čak su rađene dublje analize ove teme, ali čak i ova tabla može da prikaže da je Starr uspeo u 3 kadra da prikaže veći emotivni raspon - i to sa toliko malo linija - od nekih modernih cenjenih crtača. Koji su cenjeni iz nekog drugog razloga, očigledno, ali kada se neko upusti u dramu, onda ovakva sposobnost nije samo adut, već je maltene neophodnost.

A Oolu LaBelle, aka Brižit Bardo, nećemo da pominjemo ovaj put!  :!:

Nažalost, ovaj strip ne postoji ali... da postoji kakav bi to STRIP bio:

(https://i.imgur.com/BceCoeY.jpg)

(https://i.imgur.com/HuM5kRU.jpg)