(https://www.znaksagite.com/PP/Politika20040719)
malo paznje medija ne skodi
(izvint'e za los sken)
Kakav sken?
ala si ga opravio, svaka ti chast! :lol:
Meni je izgleda uspelo.
Quote from: "Boban"Meni je izgleda uspelo.
Varao si.
U poslednje vreme, kada poklonim moju knjigu (Aven) nekom iz medija
uvek dam i jedan primerak Znaka Sagite br.14. To ucinim zbog onog afirmativnog prikaza mog romana, ali ne i samo zbog toga - mislim da je jako dobro da se ZS nalazi po stolovima raznih redakcija (Politika, Politika Ekspres, RTS). Ima li koga ko ga ne bi prelistao kada ga vidi na necijem stolu, sa onim BoBovim crtezom na naslovnoj strani?
U tom broju je objavljen i novi, IX Konkurs ZS, npr. Mozda neko iz neke kulturne rubrike proceni da bi u buducnosti mogao da objavi rezultate, ili nesto slicno. You'll never know!
Dok sam bio mlad i naivan, delio sam šakom i kapom besplatne primerke novinarima, međutim, detaljnom procenom sam utvrdio da se često dogodi da niko ne da nikakav prikaz.
Konačni slom oko toga sam doživeo sa Tamnim vilajetom 3 koji nisu hteli da prikažu u Vremenu, a paraleno su prikazali istovremeno predat Mijuškovićev Rat bolji od seksa koji sam takodje ja izdao (knjiga do knjige u istoj ediciji) jer je Mijuškovićev drugar Rambo Amadeus izvršio uticaj na urednicu kulturne rubrike o čemu treba da piše.
Nekada je bilo drugačije, npr. Monolit 1 kada se pojavio i Borba i Politika (Vlajčić čije mesto želi Spajder, a i tada, pre 20 godina je bilo onih koji su isto to želeli i biće ih verovatno i za 20 godina...) su samoinicijativno objavili velike članke o tome, Borba čak ogroman tekst.
Sad je doslo vreme da treba imati svoje ljude ili novinare na platnom spisku da bi se dobila bilo kakva reakcija na bilo šta.
Quote from: "Boban"Sad je doslo vreme da treba imati svoje ljude ili novinare na platnom spisku da bi se dobila bilo kakva reakcija na bilo šta.
Vidi, ne baš platni spisak, ali verujem da bih * eventualno * mogao da toplom prijateljskom preporukom doprinesem da se u nekim dnevnicima ili nedljnicima pojavi neki prikaz.
www.laguna.co.yu
ili detaljnije na:
http://www.laguna.co.yu/naslovi.php?id=357
Ne mogu da se otmem utisku da sam ovo delo već video negde, doduše sa drugačijim koricama. Može li neko da podeli svoje utiske o knjizi sa forumskom populacijom? Je l' čitao neko? Može li autor da kaže koju?
Quote from: "Trol"Ne mogu da se otmem utisku da sam ovo delo već video negde, doduše sa drugačijim koricama.
Postoji izdanje autora iz 2003.
Prvi put knjiga "Aven i jazopas u Zemlji Vauka" izdata je 2003.godine kao autorsko izdanje potpisnika.
Za razliku od tog prvenca, ovo Lagunino izdanje ima presavijenu mapu u boji (delo Ilije Melentijevica), pogovor Dr Ljiljane Pesikan, cak i pokoji novi crtez.
Nova naslovna strana delo je Igora Stefanovica.
Da sve bude u velikom stilu, na zadnjoj strani korica su navedene lepe reci o knjizi od strane Zorana Zivkovica, Eda Vinsenta, kao i po par recenica iz Politike, Danasa, Ekspresa, Bazara itd.
Ričarde, ne sumnjam da je knjiga za svaku pohvalu i čestitam povodom objavljivanja iste, ali ne mogu da odolim a da ti ne poverim sledeće: izjava
QuoteEpska fantastika kakva do sada nije viđena iz pera najinteligentijeg Srbina
je toliko imbecilna da meni prosto trnu zubi dok je čitam! :x
Quote from: "libeat"QuoteEpska fantastika kakva do sada nije viđena iz pera najinteligentijeg Srbina
a kako to najinteligentniji srbin (ko god to bio) iz pera moze da vidi nesto, pa i epsku fantastiku? i sta ce on uopste u peru?
ne vem
ned'o ti bog da te nepismeni hvale, Gulijo... :wink:
Poznaje li neko dobrog lektora za KNJIZEVNI ENGLESKI jezik?
ja
(i poznajem, a mogu i sam)
Quote from: "libeat"Ričarde, ne sumnjam da je knjiga za svaku pohvalu i čestitam povodom objavljivanja iste, ali ne mogu da odolim a da ti ne poverim sledeće: izjava QuoteEpska fantastika kakva do sada nije viđena iz pera najinteligentijeg Srbina
je toliko imbecilna da meni prosto trnu zubi dok je čitam! :x
Lik dobio cetvrti rezultat u resavanju nekog Mensinog testa. Kad kazem "nekog", znaci da ima i drugacijih testova.
U svakom slucaju dobro dosao podatak kad je onaj engleski rasista rekao kako su Srbi najgluplji.
Odlicno da se kecaju razni Teofili koji se pale na te fore. E sad, da je Urke najpametniji Srbin :P
O samom Avenu... kasnije 8)
Quote from: "Oroluin"Quote from: "libeat"Ričarde, ne sumnjam da je knjiga za svaku pohvalu i čestitam povodom objavljivanja iste, ali ne mogu da odolim a da ti ne poverim sledeće: izjava QuoteEpska fantastika kakva do sada nije viđena iz pera najinteligentijeg Srbina
je toliko imbecilna da meni prosto trnu zubi dok je čitam! :x
Lik dobio cetvrti rezultat u resavanju nekog Mensinog testa. Kad kazem "nekog", znaci da ima i drugacijih testova.
U svakom slucaju dobro dosao podatak kad je onaj engleski rasista rekao kako su Srbi najgluplji.
Odlicno da se kecaju razni Teofili koji se pale na te fore. E sad, da je Urke najpametniji Srbin :P
O samom Avenu... kasnije 8)
Ja nemam pojma šta ti oćeš da rekneš, brale moj.
Poj-ma.
Iskreno, ceo dan te čitam i okreni/obrni - bemliga ako tvoj post ikakvog smisla ima, s koje god strane da ga se čita.
Pa ti stoga i zato ne mogu ni suvislo odgovorim.
Al' pošto vidim da si me citirao, kao ono, ajde da ti (uz)vratim.
U duhu ghostoprimljivog reciprociteta i tako to...
Pa ovo-ono nemađ ulaznih podataka, nisi "iz tog sveta"...
Ajde u duhu sveopšteg razumevanja da priznam kako i ne moraš da razumeš. A i zašto bi? :!:
Nemam "ulaznih" podataka?
Ulaznih????
pa kakvi su ti to podaci, jadan?
penetrativni?
i gde ti to tačno ulaze?
Kad bolje razmislim, poštedi me odgovora. kao što smo već ustanovili na obostrano zadovoljstvo, ja nisam iz tvog sveta.
Praised be the Lord.
Авен и јазопас у земљи манихејства
Пре пар месеци девојка ми је поклонила књигу "Авен и јазопас у земљи Ваука". Како и сам пишем нешто из тог жанра, схватио сам то као прилику да се упознам са једним делом епске фантастике које код нас има прођу, јер објављено је од стране једне мало веће издавачке фирме. Како ми је то дело деловало као лакша литература (што оно заиста јесте) искористио сам одмор да га прочитам у паузама скијања.
Оно што чини први веома радосни утисак је "енциклопедијска" структура којим свако поглавље почиње са "описом живог света" области у којој се главни јунак налази. И заиста ту има, мало је рећи, генијалних идеја – поменимо дрво Барабу које баца оштре листове и убија све живо, копнене китове, подземне орхидеје. Такође је и велики број реално постојећих врста или њихових хибрида одлично уклопљен. Ако се ова дескрипција може без много двоумљена оценити као одлична, нарација је барем врлодобра, бар у почетку док глави јунак обилази разне пределе своје Гондване. Али како се приближава оно што је главни ток радње – његова мисија у борби против злих Ваука, наилази се на "проблеме" који су ме понукали да ово напишем. Нисте ваљда мислили да бих писао цео текст због похвала!?
Авен је негде описан као српска верзија "Господара прстенова". И заиста, ово дело има једну велику сличност са Толкиновим. Овде имамо јасну поделу на Апсолутно Добро и Апсолутно Зло. Мислим да је такво манихејство могло имати смисла у време када је писан LOTR, у време када су претили Хитлер и Стаљин или су се осећале последице њихових дејстава. Написати сада такво дело је опасни анахронизам. Уосталом, за коју постојећу страну у актуелним светским дешавањима читалац може рећи да представља Апсолутно Зло?! Верујем да нема таквих утописта (читај: будала) који и даље верују да неко под капом небеском може деловати као агент Апсолутног Добра.
Истини за вољу, препознао сам назнаке моралног релативизма (који иначе сматрам једином разумљивом опцијом). Тако један друид каже како ми за Вауке сматрамо ово, они за нас оно, тако да је борба неизбежна и то до истребљења једне од две врста. Нису ни све ваучке творевине (а они су мајстори малициозног укрштања врста) апсолутно зле. Тако насловна улога јазопса припада звери коју су Вауци направили (макар касније одбацили њену подврсту). Али ипак ово се све губи у императивном настојању да се бори баш до истребљења, да се једна другачија врста искорени, да се "гамад потамани". Вратићу се на опасну логичку рупу по којој су Вауци творевина Природе.
Сада бих изнео помало горак укус који остаје од овог текста јер је писац Авена, као и писац ових редова, припадник једног народа који је управо био жртва манихејских подвала моралиста Новог светског поретка. Сетимо се само оних си-ен-енових прича о јадним Албанцима који беже у јуну по снегу високом метар и по. А није ли такав манихејизам подстицао бројна злодела од Гвантанама и Абу Гаиба до холокауста подстакнутог такође манихејским идејама о гамади коју треба истребити. Можемо ићи још даље па говорити о спаљивању вештица, прогонима јеретика, Крсташким ратовима... У данашњој Србији још само разни чедисти говоре о "истребљењу гамади", о "Сабљи као најбољем периоду у историји Србије", о ванредном стању које је требало да траје најмање 5 година, "док се посао не заврши".
Читаоц ових редова који је издржао прву страну вероватно ће рећи – стани мало, претерао си, Авен је ипак књига више за децу. Јесте, само што рече песник, ни деца не верују више у духове. А каквим се вредностима уче таква деца ако им се представља као врхунац истребљење Другога?! Јесте, Вауци су зли, али је написано да су они природна творевина, и то је тај опасни парадокс. Јер Толкинови Орци нису лоши само зато што су Орци (мада је и он био опасно близак таквим решењима). Они су направљени да буду зли. Код Петровића имамо опасан парадокс да Природа која се представља као савршена изроди сама једну такву поган. Онда људи (који иначе живе у потпуном складу са Природом) делују као агенти заштите такве Природе и преузимају на себе (божанске) прерогативе одлучивања ко сме а ко не сме у тој природи опстати. Сад, људи то раде у борби за властити опстанак, али није природно стање да се врсте боре међусобно баш до истребљења. Природа пре делује по принципу еквилибријума. Дакле Вауци, такви какви су описани, просто не смеју бити творевина Природе. Они би као такви могли бити део једног другог наума са циљем да се упропасти равнотежа. Уосталом, било би много занимљивије да су Вауци производ неке зле Корпорације (да су их створили сами људи) – но то би онда већ био "Алијен".
Урош Петровић се без сумње потрудио да креира једну расу која је толико одвратна да за њима не вреди пустити сузу. Вауци су много гори и од Толкинових Орка, иако су они сами интелигентнији – то је просто нужно јер Вауци немају господара чијим намерама служе (парадокс који је горе објашњен). Вауци су огавне крвопије које желе да све топлокрвне створове претворе у резервоар крви за себе. Они нису аристократски елегантни као вампири и немају ону снагу природних инстиката коју имају вукодлаци. Дакле, таква раса је осмишљена али остаје велико питање – Зашто?!?
Да и не говорим о простој чињеници да управо (западни) човек највише штети природи у данашњем свету. Парадокс да Људи Запада бране природу од технологије (науке, магије) оних који желе да је униште је уочљив још код Толкина, макар је тада и могао бити оправдан пред страхотама комунизма. Но сам Толкин је говорио за своје дело да је пре примењиво, него метафорично, дакле читаоци га могу тумачити као борбу против било какве Апсолутне Власти (која апсолутно квари), била та власт и западна. Али сада се више и не морамо крити иза примењивости – зашто ствари не рећи отворено?
Оно што код Петровића недостаје је упаво тај зли наум, Пројекат, који стоји иза свега. Овако, све се своди на борбу против једне сатанизоване расе. Није ли то већ добро познато?
Zahvaljujem se na citanju i analizi mog romana. Slazem se sa tobom da ne postoji apsolutno dobro niti bilo sta drugo sa tim rasklimatanim pridevom.
Ipak, mozda ti je promaklo nekoliko skrivenih aluzija u knjizi, a koje doprinose blagoslovenoj ravnotezi stvari unutar korica i van njih.
Postoji jos prikaza Avena u kojima se navodi da su Vauci olicenje "cistoga zla", ali se to ne uzima za zlo... :) (primer je u prilogu)
U svakom slucaju, tvoje vidjenje romana ce doprineti celovitijem sagledavanju onoga sto sam napisao a utisci citalaca su jedino sto pisanje osmisljava.
veliki pozdrav,
UP
(pozajmljeno sa http://www.art-anima.com/d/prikazi/aven.html)
АВЕН И ЈАЗОПАС У ЗЕМЉИ ВАУКА, Урош Петровић
(Лагуна, Београд, 2004)
ЧАР АВАНТУРЕ
На интернационалној књижевној сцени у центру збивања последњих неколико година налазе се дела епске фантастике "за децу и одрасле". Роман Уроша Петровића Авен и јазопас у Земљи Ваука, најлакше би било дефинисати као прво дело епске фантастике за децу домаћег аутора, међутим оваква одредница неправедно би наметнула жанровски оквир роману сужавајући га стилски, али и тематски, те ограничавајући поље сазнања кроз која се роман креће. Увлачећи нас у Авенову авантуру сазнавања, испитивања и спасавања света на древном праконтиненту Гондвани, писац ће нас упознати и с основним принципима по којима функционише наш реални свет, чије смо био-законитости, живећи у урбаном друштву, у свету технологије и напретка, скоро потпуно погазили и заборавили. У потрази за авантуром, али и сопственим пореклом и идентитетом, дечаку Авену ће припасти значајна улога главног борца против Ваука, злих крвопија које живе уништавајући друге врсте.
Роман је права узбудљива авантура, која започиње без увода, објашњења и било каквог околишања. Аутор већ на првим страницама (које и не личе на роман), успева да интригира читаоца приказом чудесног дрвета и живог света Ничијег станишта. Приказана флора и фауна дате су у виду одредница које као да су преузете из неке природњачке енциклопедије. У књизи се након имена биљке / животиње, налази њен латински назив, а затим и све карактеристике које су додатно обогаћене прецизним и лепим црно-белим илустрацијама (у поентилистичком маниру). Шта је онда ту занимљиво и ко би уопште пожелео да чита такву књигу? Све делује потпуно реално и веродостојно, само што такву биљку / животињу никада нисте видели, нити за њу чули. Машту већ у старту побуђује необично име прве биљке - то је дрво Бараба или ти Baraba Mortarium, а затим и његове још чудније особине. Бараба је једини припадник своје врсте, дрво огромних размера, дрво предатор, убојитих листова који не служе само за самодбрану. Захваљујући ружи ветрова, листови Барабе нападају, секу све пред собом, ширећи Барабин утицај. Поред Барабе на овом простору живе још и јазопас, печурке – корњачурке, висак змија, тартуф, поткорњак храста и кртица алба. Неке од поменутих врста у природи заиста постоје, али Петровићевим поступком граница између стварног и измаштаног света брише се и постаје све мање видљива. Читаоцу ће даље у роману много што шта деловати познато, али мало ко ће са сигурношћу моћи да тврди шта је стварно а шта не.
Главни јунак улази у књигу директно, као неко кога одавно познајемо, уведен причом која није фокусирана на њега већ на његовог најбољег пријатеља, јединог припитомљеног јазопса Горда. Дечак Авен је белокоси Вилус, припадник малобројног племена које придржавајући се обичајних закона живи у изолованој средини, затвореној стрмим стенама, чији једини излаз затвара смртоносна Бараба. Вилуси нису знали какав је свет ван њиховог окружења, али, како се у самом роману каже: "Не може се рећи да им није било лепо унутар њиховог савршеног малог света." Ипак, Долина без хоризоната без правих свитања и залазака сунца, где већина дана пролази у сенци, већ својим именом симболизује живот без перспективе, високих домета и надања. Једино Авен жели да да буде изнад тог просека, да искорачи у непознато, што и чини овладавајући листовима Барабе као добрим оружјем и припитомљавајући Горда.
Вилуска деца су заједничка (не знају ко су им родитељи) и имају белу косу која до позне старости постаје црна. Ова инверзија боја у односу на наш искуствени свет као да говори и о инверзији мудрости, претежући при том на страну млађих. Авенова изузетност видљива је већ по томе што је једино његова коса била бела као снег и што се једино он интересовао за своје родитеље. Само име јунака нуди низ асоцијација, на поздрав, ведрину, невиност, младост али и на славу којом ће се касније овенчати. Као што је приметила Љиљана Пешикан Љуштановић: "Овакав почетак непосредно асоцира на типичне иницијацијске приче, у којима јунак, дораставши, напушта идилични мир родног места и заштићеност првог детињства замењује искушењима и авантурама... Када пронађе лист Барабе на коме је смеђом смолом исписана неразумљива сликовна порука, довршава се његова сепарација из света детињства и отпочиње неизвесно путовање Барабиног Детета, дечака месије који својим делањем треба да спасе угрожени људски свет." [1]
Описујући живи свет сваког станишта кроз које ће у својим авантурама Авен пролазити, Урош Петровић је сачинио целокупну биогеографију праконтинента Гондване на коме се радња одвија.[2] Градећи и спајајући замишљене екосистеме по свим законитостима природе, аутор не само да је начинио фантастичан свет за своје јунаке, већ је створио едукативан текст, помоћу ког на занимљив начин и без оптерећивања сваки читалац може сазнати нешто ново. У роману се појављују измишљене [3], затим ретке или чак изумрле врсте биљака и животиња поред оних које срећемо у свакодневном животу. Тако су у роману поменуте осамдесет и две биљке од којих су (већ поменутим поступком) детаљно објашњене педесет и три. Поред биљака на страницама овог романа нашле су се осамдесет и четири животиње од којих је детаљно објашњено њих седамдесет и седам [4]. Читалац не само да ће упознати неке нове врсте, већ ће схватити и њихову распрострањеност на основу климатских услова, научиће понешто из области геологије, петрологије... и, што је најважније, увидеће потребу за природном равнотежом коју ми као становници савременог света константно нарушавамо. Проласком кроз разне невоље с Авеном, стичу се и практична знања о сналажењу у природи, нпр: боје и особине отровних плодова и печурака, проналажење воде и хране... Странице из приручника за преживљавање у природи овде добијају своју примену и постају конкретна места, епизоде у динамичном току радње које показују Авенову мудрост и сналажљивост, али и едукују читаоце.
Свака прочитана реченица отвара низ питања и тера на даље читање и размишљање. Већ сама имена јунака (а поменутих именом је у роману око четрдесет и седам) представљају мале језичке мозгалице, које и ако немају једно дефинитивно решење, разноликим решењима асоцирају на неке од особина јунака[5]. Од читалаца се ипак захтева одређено знање или бар радозналост која би до нових сазнања довела. Онај ко не зна каква је то биљка амброзија неће схватити чиме су то Вауци планирали да униште копнене китове који се хране поленом. Места у роману која је један од критичара окарактерисао као "недефинисане флеке" [6] или недоречености, у ствари су само делићи слагалице коју треба попунити. То су задаци за читаоце с прикривеним решењима, која се такође налазе међу корицама књиге [7]. Пажљиви читалац ће врло лако наслутити ко су Авенови отац и мајка, Сипов пријатељ Оден или шта је уствари Црно језеро...
Авен ће у подземним пећинама и тунелима упознати Сипа, мало лебдеће биће, светлост подземља. Авен ће Сипу који не разликује игру од стварности, добро и зло отворити нове видике, а Сип ће Авену помоћи да се креће кроз подземље, оствари свој циљ, али и сабере сопствене мисли, снове, осећања и жеље. Попут Баријеве Звончице и Сип је на почетку посесиван и тврдоглав да би касније прерастао у правог пожртвованог пријатеља.
Вауци представљају неку врсту бића на међи. По својим нагонима они су звери које само жуде за крвљу, али одређени припадници њихове врсте одликују се развијеним злим умом којим "...немилосрдно уништавају и животињски и биљни свет, градећи својеврсним генетским инжењерингом наказна, химерична бића, опака и опасна чак и за властиту врсту" [8]. Вауци симболизују чисто зло јер уништавају све пред собом. За њих на свету не постоји ништа изнад сопственог нагона. Због тога су механизми ратовања људских и ваучких скупина потпуно различити. У борби против Ваука људи не користе недозвољена средства и не нарушавају природни склад, осим мудрости они користе морску воду, нафту, дрвена оружја, експлозивну лубеницу... Чак и када се нађе у безизлазној ситуацији и када је принуђен да науди природи нпр. када помоћу шиљака мора да се успне у крошњу баобаба или одсече део корена Барабе Авен изговара следеће реченице: "Извини велико дрво, али немам другог излаза.. " [9] или: "Извини велико дрво, али можда ће ти овај бол донети велико олакшање у будућности!" [10].
Да је ово штиво ипак велики роман, а не експеримент или популарна енциклопедија оплемењена авантуром, показује и сама композиција дела. Нема приповедачког тока који се завршава ћорсокаком, сви путеви се мешају и заплићу, али и успешно разрешавају. Радња је узбудљива и динамична, у моментима када напетост постаје неиздржива, појављује се хумор који све деконструише и митску слику хероја враћа на веселог и радозналог дечака. Јер иако је он тај, пророчанством одабрани и предодређени, Авен је ипак, само и једино дечак, једина магија којом он влада јесу храброст и глад за животом.
Авеново путовање јесте и путовање самоспознаје, па писац, сасвим успешно, ненаметљиво провлачи кроз текст поуке и поруке, нпр: "Негде дубоко у себи веровао је да сваки пут мора бити прави и непогрешив ако је на његовом крају макар и мала искра правог и истинитог циља." [11].
Ово је један од ретких романа у жанру епске фантастике у коме религијски и магијски симболи, иако постоје, не доминирају и нису пресудни за сам ток радње. Дати само у назнакама, често ће бити видљиви само "старијим" читаоцима. [12]
Роман Уроша Петровића Авен и јазопас у Земљи Ваука, показује нам да епска фантастика не би требало тако олако да носи етикете окултног, антирелигијског, заглупљивања и пуког фантазирања, већ да су могућности овог романескног жанра огромне. Овај роман представља иновацију у српској књижевности, јер толика количина маште, духа и измаштаног последњи пут је виђена у Петрограду В. Деспотова када су под светлећим дуњама шетали андраци, јепури, репи, безрепи и по који штрк.
Марина Токин
[1] Љиљана Пешикан Љуштановић у поговору роману Авен и јазопас у Земљи Ваука, Уроша Петровића, Лагуна, Београд, 2005.
[2] Путовање пределима Гондване олакшава и обогаћује мапа која се налази у књизи, а у којој су уцртана сва места обухваћена Авеновом авантуром.
[3] Измишљене врсте носе врло интересантна имена, кованице које крију називе других врста од којих су потекле или пак трансформисана имена реалних биљака и животиња уз додатак особина које сада носе, нпр: јазопас (јазавац + пас), пангар (пантер + тигар), камилеони (камила + камелеон), корњачурка (печурка која личи на корњачин оклоп)... При томе су ова имена увек праћена латинским називом.
[4] Сви наведени бројеви су оквирни, јер је биљке, животиње и створове који ходају овим светом готово немогуће избројати, међутим као цифра ипак имају значај јер показују количину маште и сазнања које се преплићу у овој књизи.
[5] Нпр. видар Алаг може бити и алга и Гален и још по нешто у зависности од маште и различитих виђења читалаца, а тако је и са свим осталим јунацима.
[6] Милутин Ж. Павлов, ''Шест романа за младе, младолике и наравно радознале'' у: Детињство, година XXX, број 1-2, пролеће – лето 2004, стр.72.
[7] У прилог овоме говори и још једно дело Уроша Петровића, његове Загонетне приче
[8] Љиљана Пешикан Љуштановић у поговору роману Авен и јазопас у Земљи Ваука, Уроша Петровића, Лагуна, Београд, 2005.
[9] Урош Петровић, Авен и јазопас у Земљи Ваука, Лагуна, Београд, 2005. стр.204
[10] Нав. дело, стр.271
[11] Нав. дело, стр.159
[12] Иландас – света ветрењача, као симбол крста; друиди и вртаче Волиона као долине сазнања и спознаје; Бараба која спаја и дели светове, под којом живе Томејци као Игдрасил који крије људе који ће након смака изаћи у нови свет...
Pogledaću ovaj tekst detaljnije, za sada mi upade u oči ono da nema toka koji se završava ćorsokakom. Što je naravno tačno. Mada radnja romana nije mnogo komplikovana, pa se ne doalzi u takvu opasnost. U svakom slučaju roman nije predimenzioniran, nema preterano mnogo likova... Sa te strane čitalac ne dolazi u situaciju da kaže - od kud sad ovo!
Pade mi sad nešto drugo napamet. Vauci su krvopije, a mi Srbi imamo naše krvopije - vampire na koje polažemo pravo kao da su naš izum (ne znam samo da li smo ih zaštitili kao brend :wink: ).
Ergo, kako rekoh i ja nešto pišem postavljali su mi jedno pitanje za koje mislim da se inače često postavlja našim piscima: Da li si pomislio da koristiš motive slovenske mitologije?
Koliko znam tvoj drugi radovi se bave ovom domaćom tradicijom. Da li ti je pala napamet neka analogija Vauka i vampira?
Ovo nekako i nije čisto moje pitanje, nego vidim vampiri su veoma popularna tema (recimo na prošlonedeljnom filmskom festivalu), pa ih je prosto teško izbeći :roll:
Pored vilinskih kola i Penvira, koji je pazljivom oku i uhu nalik na bica iz LePENskog VIRA, i Vauk je svojevrstan omaz srpskoj mitologiji - Bauk, Vuk, Jauk... one fits to all :)