ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Quote from: Labudan on 21-02-2021, 10:58:01
Pa odlično, onda neka Hrvatska krene napokon s iskopavanjem.

Quote from: Linʞᴉn on 21-02-2021, 11:07:36
...
Meni je u startu problem ovo da odgledam, jer treba skupiti energiju i raspoloženje za nešto ovoliko mučno.

Quote from: džin tonik on 21-02-2021, 11:57:36
nisu zzidovi tek stradali na sajmistu, vec sajmiste bijese jedini logor za unistenje

Quote from: džin tonik on 21-02-2021, 13:14:43
ne moze biti bacanje para film koji tako lijepo otvara raspravu o jasenovcu, jos internacionalno. koliki god to autogol bio za srpsku propagandu, i srbija ce imati koristi od filma, jer se raspravom o filmu blizi nuznoj denacifikaciji i raskrinkavanju mitova koje koristi za agresije ili relativizaciju svojih nedjela.

Quote from: džin tonik on 21-02-2021, 13:56:52
pa nisam vrijeme nasao na putu da se razbacivam

Quote from: džin tonik on 21-02-2021, 13:56:52
bato, zasto ne zelis prihvatiti da te ne smatram doraslim sugovornikom? pa nisam vrijeme nasao na putu da se razbacivam na tvoje budalastine koje ces nabacivati kako naidje "neiscrpna inspiracija". iz mog ugla ti moras krenuti od osnovne skole, tolilki su propusti u tvom umu, ne mogu ih ja ispravljavti.

Quote from: džin tonik on 21-02-2021, 14:32:59
tvoj cale kaze da ilija bijese stariji, ti iz istog zajkljucujes da svakako nije imao 41 godinu, znaci da bio mladji

Quote from: džin tonik on 21-02-2021, 12:55:57
pljacke narodnog naroda?

Quote from: džin tonik on 21-02-2021, 15:18:23
ah da, uz daru mozete citati i cohenovu knjigu, vrlo prikladno, odlican tumac. i ti bi linki smogao snage za film uz knjigu.

Quote from: džin tonik on 21-02-2021, 10:40:50
prica se o jasenovcu, a to je dobro, jer smo tako korak blize ozbiljnoj medjunarodnoj komisiji strucnjaka koja ce morati istraziti logor.

Quote from: Linʞᴉn on 21-02-2021, 15:28:46
Taman hteo da te priupitam da li je to nešto gore od onog pisma iz 1992 upućenog rabinu Abrahamu Kuperu, kad vidim da je to zapravo sve pisao jedan isti lik.

Već sam upućen u celu tu konstrukciju...

https://croativ.net/pismo-philip-j-cohena-rabinu-abrahamu-cooperu-iz-centra-simon-wiesnthal-o-velikosrpskoj-propagandi-i-srpskom-antisemitizmu-17942/

Quote from: džin tonik on 21-02-2021, 15:37:48
(naravno, ako se ne zoves beograd i nisi cijepljen protiv elementarne logike, t.j. zadojen ekspanzijom)

Quote from: Linʞᴉn on 21-02-2021, 16:02:20
Znaš šta postaje problem s lažima? Kad one žive samo u stvarnosti onog ko ih je smislio...

Quote from: Labudan on 21-02-2021, 20:10:11
malo si skreno s pravog traga - zosko jeste Ilija Stanić!

QuoteRežiser Predrag Gaga Antonijević govoreći o svom filmu "Dara iz Jasenovca" istakao je da je film izašao tek sada jer mnogi nisu želeli da se bave tom temom. 

Antonijević je dodao da još puno filmova zaslužuje da bude snimljeno o ovom logoru i sličnim zločinima u kojima je stradao srpski narod.

"Od filma ćemo napraviti i seriju, a planiramo projekat o akciji "Oluja" jer je Jasenovac uslovio to što se kasnije dešavalo", zaključio je Antonijević.

Quote from: džin tonik on 22-02-2021, 09:16:45sta je srpsko pitanje

Quote from: džin tonik on 21-02-2021, 15:37:48
(https://s16.directupload.net/images/210221/ke7siqyv.jpg)

Quote from: džin tonik on 22-02-2021, 10:17:05
sta znaci prijetim?! to vam je priroda stvari, zapisano u bibliji.

Quote from: džin tonik on 22-02-2021, 09:49:09
ustaski rezim je pogrijesio sto prihvatio borbu, kao i austrougarska i mnogi. u biti ih je satanizam inficirao cim pristali na borbu. srpski problem bit ce rijesen kad velike svjetske religije izopce svetosavlje (=satanizam), doslovne izopce.

QuoteVjekoslava "Maksa" Luburića ubio je agent Udbe  :D Ilija Stanić, inače sin jednog ustaše. Luburić je posle rata pobegao u Španiju, gde je uživao zaštitu fašističkog generala Franka, a Ilija Stanić bio je jedina osoba u koju je Luburić imao poverenja.

Jedne večeri, Stanić je Luburića drogirao praškom za spavanje u njegovoj vili u Španiji 20. aprila 1969, da bi mu potom maljem razbio glavu i ubio ga iz povike:

"Majku ti j***m ustašku! Ovako si ti maljem ubijao decu u Jasenovcu!"  :|

Quote from: džin tonik on 22-02-2021, 10:32:18
zivis u epicentru manifestiranog satanizma

QuoteO filmu je imao šta i da kaže hrvatski teolog i istoričar Goran Šarić, koji je istakao da je "Dara iz Jasenovca" pokazala je da Srbi ne razumeju ustaško zlo.

"Flm nije objasnio ko je i zašto pobio stotine hiljade Srba, Jevreja, Roma i Hrvata u desetinama logora i u nebrojnim stratištima po selima NDH. Nije objasnio genezu zla, ističe hrvatski teolog i istoričar Goran Šarić.

"Dara iz Jasenovca' ili kako Srbi ne razumeju ustaško zlo? Trebalo je proći više od sedam decenija da se u Srbiji snimi film o jednom od najmonstruoznijih genocida koje je čovečanstvo zapamtilo (ako ga uopšte pamti), a istorija ljudskog roda je istorija genocida, zločina, greha i pobune ljudi protiv Boga. Nikad neću zaboraviti suze Hrvata, bivšeg jasenovačkog logoraša, koji je tada već kao sedi starac prepričavao događaj kojem je svedočio u logoru", naveo je šarić na svom Fejsbuk profilu te dodao:

"Pedeset godina je jako puno vremena, pa ipak, plakao je kao dete dok je opisivao kako je izvesna ustašica Marija ubijala bebu udaranjem glave o zid. Ljudski um ne može začeti rezmeru tog zla. Jasenovac nije bio neka izolovana kuća strave, nego je čitava NDH natopljena krvlju nevinih žrtava. Četiri godine pakla na Zemlji", naveo je Šarić.

Istoričar je dodao da nije moguće ni u jednoj knjizi, niti na jednom filmu prikazati ono što se tada događalo, ali da je "pohvalno što je neko pokušao to da ekranizuje".

"Problem filma nisu ni patetika ni crno-beli prikaz karaktera. Svaki hrvatski ratni film ili svaki film o Srebrenici ima sto puta više patetike. I može li među ustaškim čuvarima u dečjim logorima iko biti ne beo, nego i tamno-svi? Problem je što film, ako je rađen za međunarodnu publiku, nije objasnio ko je i zašto pobio stotine hiljade Srba, Židova, Roma i Hrvata u desetinama logora i u nebrojnim stratištima po selima NDH. Nije objasnio genezu zla. Nije ga potpisao, imenom i prezimenom", navodi Šarić.

Kaže i da su režiser i scenarista pokazali su potpuno "nerazumevanje istorije, duha onog vremena, duha ustaškog klero-fašizma".

"Ne, ustaše su bile hladni i mirni sadisti, zlobni i pakosni, ljigavi, ali staloženi. Da sam ja snimao film, za uloge ustaša koristio bih današnje negiratelje ustaškog genocida", poručio je Šarić.

https://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2021&mm=02&dd=22&nav_id=1815871

Quote from: džin tonik on 22-02-2021, 18:37:48
nikako ne mogu dokuciti

Quote from: džin tonik on 22-02-2021, 20:55:12
brinu te nebuloze

Quote from: džin tonik on 22-02-2021, 20:35:10
tipujem ove godine, najkasnije jesen, prva puska ustanicka ubosni.

Quote from: džin tonik on 22-02-2021, 21:53:55
linkine, pet puta svratim na topik i pet puta editiras prilog svaki put do neprepoznatljivosti spram cega krenuo. opusteno, nisi na izlozbi, ne mora svaka biti "genijalna". vidi batu, vidi petronija koji ni ne cita. nema veze sto ja uglavnom vodim monolog.

Quote from: Labudan on 21-02-2021, 23:18:50
Ja da se pitam snimio bih nešto o jurenju ustaša, neki spilbergijanski Munich, kako služba juri ustaše, lomi Kruna Draganovića četrdeset dana i slomi ga, traži i puca na Pavelića, smrska Luburiću glavu maljem, ustaše odgovaraju atentatom na Rolovića, bombom u pozorištu, paljenjem šuma, pokušajem atentata na Tita... ali naravno da glavni lik prolazi kroz Munich fazu i pita se da li se i sam pretvara u ono protiv čega se bori...

Quote from: Linʞᴉn on 22-02-2021, 21:58:07
Ma, ne jurim za genijalnošću, već se kratim kad vidim da neko ne kapira. Plus mu detektor za ironiju i podjebanciju u otkazu.  :?:

QuoteGojko Rončević, koji je kao sedmogodišnjak tri meseca bio u Jastrebarskom, ispričao je svojevremeno za Politiku da je sestra Barta pre oslobođenja logora budakom ubila dvoje dece.

- Ustaški metod ubijanja dece od 3 do 10 godina ovako je izgledao. Pitali bi: Deco, ko želi da vidi mamu i tatu? ili Deco, ko hoće čokoladu?. Deca bi se javljala: Ja, ja, ja, ja. Onda bi ih sve poveli do jame i udarcem čekića u glavu ubacivali u nju - ispričao je Rončević.

QuoteGojko Rončević, koji je kao sedmogodišnjak tri meseca bio u Jastrebarskom, ispričao je svojevremeno za Politiku da je sestra Barta pre oslobođenja logora budakom ubila dvoje dece.

- Ustaški metod ubijanja dece od 3 do 10 godina ovako je izgledao. Pitali bi: Deco, ko želi da vidi mamu i tatu? ili Deco, ko hoće čokoladu?. Deca bi se javljala: Ja, ja, ja, ja. Onda bi ih sve poveli do jame i udarcem čekića u glavu ubacivali u nju - ispričao je Rončević.

Quote- Mi moramo razumeti da se nikada neće dobiti razumna reakcija iz Hrvatske, čak ni iz intelektualnih krugova - izjavio je Antonijević.

https://www.alo.rs/vesti/drustvo/mogu-hrvati-da-se-bune-koliko-hoce-predrag-gaga-antonijevic-otkrio-zasto-u-dari-iz-jasenovca-nema-najbrutalnijih-scena-pa-odbrusio-kritikama-ustaskih-naslednika/388002/vest

Quote from: varvarin on 23-02-2021, 18:12:49
E, ta sloboda je najgora.
Moja tašta bi ga umlatila ovako matora, da ga čuje: Ona je kao klinka bežala pred ustašama u Velebit, a meni pričala šta je zatekla kad se kasnije vratila u selo, odnosno - tamo gde je pre  bilo selo...

Quote from: džin tonik on 23-02-2021, 18:19:16

Quote from: varvarin on 23-02-2021, 18:12:49
E, ta sloboda je najgora.
Moja tašta bi ga umlatila ovako matora, da ga čuje: Ona je kao klinka bežala pred ustašama u Velebit, a meni pričala šta je zatekla kad se kasnije vratila u selo, odnosno - tamo gde je pre  bilo selo...

Moja tašta je videla šta je videla, pa da ti u ime otklona ja jebem mater umesto nje.

Quote from: Linʞᴉn on 23-02-2021, 17:55:20

Quote- Mi moramo razumeti da se nikada neće dobiti razumna reakcija iz Hrvatske, čak ni iz intelektualnih krugova - izjavio je Antonijević.

Quote from: varvarin on 23-02-2021, 18:23:59

Quote from: džin tonik on 23-02-2021, 18:19:16

Quote from: varvarin on 23-02-2021, 18:12:49
E, ta sloboda je najgora.
Moja tašta bi ga umlatila ovako matora, da ga čuje: Ona je kao klinka bežala pred ustašama u Velebit, a meni pričala šta je zatekla kad se kasnije vratila u selo, odnosno - tamo gde je pre  bilo selo...

Moja tašta je videla šta je videla, pa da ti u ime otklona ja jebem mater umesto nje.

QuoteSrpski nacionalni pathos pretočen filmsku sliku

Film Predraga Gage Antonijevića ,,Dara iz Jasenovca" je 20. veljače ove godine, u svom kratkom, ali burnom životu, zakoračio u svoju pučko-vulgarnu, iliti ,,narodnu" fazu, napuštajući relativno neuspješan dosadašnji život obilježen pokušajem poboja u uži krug kandidata za nagradu američke filmske akademije, Oscar. Premijerom na državnom RTS-u je ušao u kućanstva, među obitelji zavaljene u naslonjače i krevete, i kao primjeren snuff-horror za miran obiteljski vikend na dva je sata zaokupio pažnju gotovo cijele Srbije ostavljajući mnoge, prema njihovom vlastitom priznanju, u šoku, plaču, izbezumljenosti, nevjerici i bijesu. Rekli bismo, nakon lutanja po Amerikama i ,,rušenja rekorda po njujorškim kinodvoranama" došao je na svoje, gdje mu je uostalom i bilo predviđeno mjesto na kojem će ostvariti svoj puni potencijal, po zamisli dueta Antonijević-Drakulić i njihovih financijera, tj. političkih gremija iz pozadine. Logično je, stoga, da su se istu večer uslijed erupcije gnjeva i osvetničke pravde užarile društvene mreže u Srbiji, ali i u susjedstvu obuhvaćenom metafizičkom novotvorinom ,,Srpskim Svetom". Zahvaljujući blagodatima internetske ere svatko onaj koji o Jasenovcu od malih nogu ,, zna sve i sve mu je jasno" imao je potrebu javno deklarirati svoje viđenje filma, pa su se tako, avaj, javili i ustaškim zločinima šokiran Arkanov sin, kao i nadaleko poznat inventarni objekt iz studija Milomira Marića, Vojislav Šešelj, kojemu je film bio suviše blag prema ustašama.

,,Svjetska televizijska premijera" na nacionalnom RTS-1

Iz same činjenice da je premijera na RTS-u u mainstream srbijanskim medijima predstavljena kao ,,svjetska televizijska premijera" jasno se iščitavaju granice tog ,,svijeta" u kojemu je ,,Dara iz Jasenovca" trebala zaživjeti. One su, logično, omeđene granicama gledateljstva srpske državne televizije. Dakle, taj svijet nije ni Los Angeles, ni Cannes, ni Venecija, nisu to antropomorfni kipići ni zlatni lavovi, već isključivo nacionalni korpus kojemu je propagandni servis Aleksandra Vučića trebao servirati još jedan od plodova njegove samozvane nacionalno-prosvjetiteljske politike. U tom smislu, sva ona pompa oko kandidature za Oscara nije bila ništa drugo doli bučan i nadmen marketing na velika vrata. Čak i loša kritika kakva se tih dana promaljala virtualnim prostorom, pa pristizala i sa uglednih adresa iz svijeta filmske kritike, poslužila je kao itekako korisna reklama koja će pobuditi interes javnosti i mobilizirati potencijalne konzumente tog uratka. Film je svoju funkciju ispunio. Premijeru je u Srbiji pratilo preko 2,5 milijuna gledatelja, s gledanošću od preko 50%. Ulog koji je srpska vlada dala redatelju Antonijeviću isplatio se u samo jednom danu, a plodove tog stabla će Vučić brati tjednima koji dolaze, ako ne i mjesecima, sudeći po količini energije koju je film oslobodio i istresao po internetu.

Ući u klasičnu analizu filma i podvrgnuti ga kritičkom aparatu je u neku ruku suvišno i besmisleno, jer efekt takve raščlambe neće pogoditi metu, s obzirom na činjenicu da ,,Dara" ekranizira temu koja je u srpskom društvu kroz nekoliko generacija egzaltirana na pijedestal dogme, i u ovih 70-ak godina je poprimila pseudo-religijske značajke, promećući se u općenacionalni kult kakav je za Rimskog Carstva, primjerice, bio sadržan u carskom kultu gdje je pokazivanje svoje osobne sljedbeničke volje ujedno značilo i legitimiranje vlastite lojalnosti državi. Kao takav, mit o Jasenovcu treba biti apsolutno istinit, neupitan i neporeciv, pri čemu će svatko tko se u Srbiji javno, čak i sa apolitičnih pozicija, zauzme za odbacivanje narativa o 700 000 ubijenih Srba, biti okarakteriziran izdajnikom i stavljen pred linč. Dakle, tražiti činjeničnu utemeljenost krvavih prizora iz ,,Dare" i tragati za omaškama u filmu bi u očima pravovjerne srpske javnosti bilo jednako smisleno kao propitivati činjeničnu utemeljenost npr. biblijskog prolaska Mojsija kroz razmaknuto Crveno more ili diskutirati o zbiljskoj izvedivosti razgovora s gorućim grmom. Stoga sve kritike koje se obrušavaju na kvalitetu glume, očajnu i vrlo površnu karakterizaciju likova primjereniju Ejzenštajnovom agitpropu, manjkavosti scenarija i razrade fabule, u potpunosti ,,promašuju ceo fudbal" i film percipiraju na način kako ga ciljani krajnji konzument neće nikada doživjeti – kao autorsko umjetničko djelo bez ,,višeg cilja" i lišeno nadahnuća koje proizlazi iz njegove ,,misije". Sve ono filmsko u ,,Dari iz Jasenovca" je tek u službi medija, tj. prenositelja poruke i osnažitelja emocionalne zasićenosti te poruke. Prije svega ona je materijaliziranje postojećeg kulta, čiji su elementi skovani u radionicama komunističkog agitpropa kasnih 1940-ih godina; pretakanje jednog od temeljnih uporišta srpskog nacionalnog pathosa u najmoćniji propagandni alat suvremenog doba – u pokretnu filmsku sliku.

Anti-hrvatska propaganda kao prikriveni meritum projekta

Stvaratelji filma, kao i njihovi politički sponzori iz državnog vrha, odbijaju ,,Daru" okarakterizirati anti-hrvatskim, kao što decidirano odbijaju svaku primisao o generalizaciji. To argumentiraju vrlo smiješnim trik-argumentima u smislu da na samom početku radnje protagonistici Dari pomaže jedna Hrvatica – pa film, naravski, nikako ne može biti antihrvatski. Vrlo jeftino obrazloženje. Međutim, suštinsku antihrvatsku notu odaje jedan tragikomično ubačeni element, koji filmu nikako ne pripada ni povijesno, vremenski ni prostorno, i koji je kao uljez između redaka u potpunosti zalutao u priču. Riječ je o sceni gdje filmski Maks Luburić, upravitelj logora, pred dječacima, tj. interniranom srpskom djecom obučenom u ustaške uniforme, iznosi govor o ,,hrvatskoj državi" koju će oni graditi za budućnost i za koju se valja brinuti kako će ona izgledati 2000. godine, kada budu pokojni oni koji ju danas grade (misli se na 1942. godinu). No, riječ je o blago izmijenjenom Luburićevom govoru o HNO-u iz njegovih kasnih emigrantskih dana, iz 1968., koji je dostupan i na Youtube servisu, a kojega je Gaga u bregovićevskom stilu ,,posudio" i iz 1968. presadio u 1942. na način da se gledatelju šalje suptilna politička poruka kako ta ,,buduća hrvatska država" iz ,,dvijetisućitih" ima svoj temelj u Luburićevoj viziji začetoj u Jasenovcu i u svemu onome što se, prema Gaginoj kvazi-povijesnoj interpretaciji, događalo u logoru a ogriješilo se o načela humanosti, čovjekoljublja i pravednosti, što i sam gledatelj vidi, jer ,,fotos ne ume da laže". U tom pogledu nedvosmislena je autorova namjera da se usađivanjem tog kontekstualno nepripadajućeg fragmenta sama ideja hrvatske države kriminalizira, oblati i demonizira i da se filmom odašilje poruka kako ta Luburićeva ,,hrvatska država" nema moralnih uporišta niti pravo opstanka u civiliziranom krugu Ujedinjenih nacija. Jasenovac je tek taj najradikalniji primjer, Ahilova peta hrvatske povijesti, u kojoj se takvi prodori i obračuni sa sadašnjošću preko leđa prošlosti mogu najlakše ostvariti. Uostalom, i na međunarodnoj pozornici, kao i na hrvatskoj sceni, rijetko će se čuti kako netko tko drži do svoje reputacije dovodi u pitanje sami sadržaj filma i faktografsku utemeljenost fabule, ako fabula u ovom Gaginom kolažu sličica uopće postoji. Uglavnom će to biti distanciranja u rukavicama, da li to baš treba snimati sada, zaslužuje li Jasenovac takvo propagandno silovanje, i čemu takve eksplicitnosti u današnje vrijeme. Dekonstrukcija elemenata fantastičnosti prisutnih u ovom zbrda-zdola nabacanom uratku, jasno, simptom je ustaštva, fašizma, kako god. A što drugo.

Štoviše, anti-hrvatsku (a ne anti-ustašku) paradigmu u pozadini filma demonstrirao je dan poslije premijere sam Gaga Antonijević izjavom kako ima namjeru snimiti još jedan film o stradanju Srba 1990-ih i u Oluji, kojim će se primjereno ,,zatvoriti krug" srpske kalvarije u Hrvatskoj, započet s Jasenovcem. U tom grmu leži zec kada pokušamo prokljuviti zašto je dotični odabrao baš sekvencu govora u kojoj Luburić lamentira o hrvatskoj državi 2000-ih godina. Štoviše, uz film, najavljuje se mini-serija u kojoj će se prikaz stoljetnog stradanja Srba proširiti pa će valjda biti mjesta za cjelovito predočiti svijetu i gradu onaj legendarni topos o ,,57 načina ubijanja Srba u Jasenovcu" na kojemu u posljednje vrijeme parazitira Gideon Greif, dežurni ,,židovski znanstvenik" u službi aktualne post-šešeljevske vlasti. Kakve su izravne poveznice Oluje i Jasenovca, valjda samo Gaga zna. I njegov sponzor Aleksandar Vučić, prema čijoj sugestiji je i snimljen film, ako mu je za vjerovati. ,,Dara" je dakle dio šireg kolaža, prva karika u lancu, kojim se kao svojevrsnim dokumentom o jednom naraštaju treba ispričati priča za one koji tek dolaze, a zapravo propagandistički u filmsko-igranom smislu za sva vremena ovjekovječiti onaj, u srpskom društvu općeprihvaćen, diskurs o stoljetnom nestajanju Srba iz Hrvatske od 1910-ih do 2000-ih – nestalih, kako politička propaganda tvrdi, pod preseljavanjima, izgonima, ubojstvima i genocidom. Gledajući plimu reakcija kakve je film izazvao na društvenim mrežama (Facebook, Twitter, razni forum i dr.), izuzetno ispunjenu pogromaškom atmosferu prema Hrvatima i hrvatskom identitetu, sumnjamo da značaj leži u pukom umjetničkom osvrtu na svršeni povijesni trenutak, već da on ima i puno konkretniju pragmatičnu svrhu za nadolazeća vremena.

Da su posljedice emitiranja filma svakako anti-hrvatske, svjedočili smo već u nedjeljnim podnevnim satima, kada su se grupe huligana pokušale okupiti ispred hrvatskog veleposlanstva u Beogradu. Eskalacija je spriječena intervencijom policije, srećom. Imajući takve scene pred očima, teško se oteti zapisima iz dijaboličnog uma velikog maga propagande, Josepha Goebbelsa, i njegovim riječima: Nema smisla trošiti vrijeme na konvertiranje intelektualaca. Intelektualce nikad nećete razuvjeriti u njihovim uvjerenjima, a oni će svejedno uvijek na kraju popustiti pred jačim, pred ,,čovjekom s ulice". Stoga, argumenti moraju biti sirovi, jasni, siloviti i apelirati na emocije i instinkte, nikada na intelekt. Istina je, na koncu, nevažna i u potpunosti subordinirana taktici i psihologiji". Pokretanje uličarskog gnjeva kroz manipuliranje emocijama kolektiva, uz ignoriranje istine i historiografskih dosega o Jasenovcu i Kozari, upravo je taj krajnji efekt koji stoji u pozadini namjera onih koji su producirali i distribuirali ,,Daru". Goebbelsova načela, očito, vrijede i za neka druga vremena i neke druge obmanjivače javnosti.

Opasno eksperimentiranje društvom kroz puzajuću nacifikaciju

Kad bismo se upustili u raščlanjivanje razloga zbog kojih bi Vučićev režim poticao ovakve akrobacije s opasnim eksperimentiranjem oko povijesnih tereta i trauma, najlakše bi bilo ustvrditi kako svrha ,,Dare" zasigurno leži u potrebi da se zbog predstojećeg rješavanja kosovskog pitanja svi oni eventualni izboji gorčine i frustracija kanaliziraju što dalje od državnog vrha, pa su kao distrakcija zgodno poslužili ,,dudekasti" Hrvati i podsjećanje na ,,nenaplaćene račune" s njima. Umjesto ,,Vučića izdajnika" da se govori o ,,Vučiću srpskoj majci". Međutim, Vučićev model upravljanja društvom i državom nadilazi tu vrstu jednokratne pragme, tehnokratske primjene konkretnih rješenja na konkretne slučajeve, i ništa u njemu nije moguće sagledavati izolirano, bez šire ideološke agende. A naročito ne one probleme koji se tiču masovno-orijentirane kulturne politike. Ono je sveobuhvatnije, puno hermetičnije, u određenoj mjeri i krajnje autokratsko, i zalazi u sferu koju bismo bez puno dileme mogli nazvati puzajućom nacifikacijom srpskog društva.

Obrasci nacifikacije društva u Srbiji idu nesmetanim tokom već cijelo desetljeće, a od vanjskih pritisaka štiti ih jedino paravan nominalnog europejstva kojega državna politika personificirana u Vučiću vješto koristi u trenucima kada Europi šalje poruke: izgubite li mene, dobit ćete još gore i radikalnije. Pa za te potrebe paradira Šešeljem, Bokanom, Srpskim Zavetnicima, Kapetanom Draganom, Dverima, Levijatanima, Srbskom časti i inima. Takav društveni kontekst oblikovan je u međudjelovanju niza čimbenika, ne traje od jučer. Nepostojanjem oporbe u političkom životu Srbije ostvarena je potpuna politička dominacija Vučićevog SNS-a u svim segmentima državne vlasti, a parlament gotovo sveden na farsu. Na djelu je poticanje kulta vođe kao izraz sinergije egomanskog psiho-političkog profila Aleksandra Vučića i kancerogenih efekata u poltronskoj stranačko-kadrovskoj post-komunističkoj ,,izgradnji institucija" u ,,zarobljenoj državi". To je izrazito olakšano u okolnostima postojeće režimske kontrole medija, dugotrajne tabloidizacije medijske scene i poticanjem gotovo endemske idiokracije kako bi se srpsko društvo što bezbolnije isključilo iz europskih kulturno-civilizacijskih tokova i eutanazirala građanska svijest, ukoliko je još ima u osjetnoj mjeri. Sve je popraćeno odmicanjem od EU standarda i potpunim zastojem na putu prema eurointegracijama, na što upozoravaju umjereniji srpski intelektualci poput Milana St. Protića u nedavnom intervjuu za ,,Danas". Duh nacifikacije ne dižu toliko podbačaji u institucionalnoj izgradnji, koliko normalizacija iracionalnoga, naci-mističnoga, ,,nebeskoga" i uzgajanje arhaičnih plemenskih instikata, poglavito sjećanja na grijehe susjeda i razna otvorena ili uvijena zavjetovanja na osvete. U srpskom javnom životu vrlo su zastupljene razne ekstremističke skupine i organizacije, mnoge s filonacističkim predznakom, čije javne manifestacije u smislu ideološke podloge i masovnosti zaista nemaju pandana u zemljama iz okruženja. Popularizacija pseudo-znanstvenih ideoloških sustava, poput ideologije srpske autohtonosti i predstavljanja Srbije kao baštinika prve europske civilizacije, nisu samo cirkusiranje pojedinaca na njihovu osobnu sramotu, već i opasni trendovi koji imaju ogromnu publiku i vrlo lako u kriznim vremenima skreću u biologističke i socijalno-darvinističke stranputice ,,krvi i tla". Nakon podbačaja 1990-ih pan-srpstvo je koncipirano u ,,Srpskom svetu", zamišljenoj ,,duhovnoj zajednici" koja na političko-propagandnoj razini objedinjuje Srbima naseljene prostore u nekoliko država. Ni to ne bi privlačilo pažnju, da nije popularizirano kroz izravni angažman državnog vrha i da izravno ne korespondira sa prastarom retorikom o ugroženim Srbima izvan Srbije. Eto zbog čega nacifikacija. S obzirom na svježa sjećanja i nedavna povijesna iskustva, takva ,,okupljanja" nedvojbeno predstavljaju izazov regionalnoj stabilnosti, osobito u kontekstu militarizacije, propagiranja naoružavanja Srbije i strateškog koketiranja s glavnim konkurentskim sustavima NATO saveza. Imajući u vidu sve to, i niz drugih ovdje neuvrštenih čimbenika, bez puno dileme se ,,Daru iz Jasenovca" može okarakterizirati neodgovornim i riskantnim produktom modernog oblika goebelsovštine, uz svo dužno poštovanje apolitičkim i nepolitičkim akterima koji su sudjelovali u izradi tog filma, a svoj angažman percipirali kao doprinos svjedočenju istine, makar i na pomalo morbidan način. No nije se samo jednom pokazalo da su staze do pakla popločane dobrim namjerama.

Psihopatologija filma i Židovima neshvatljivo obožavanje sadizma

Jasenovac svakako zaslužuje znanstvenu obradu, a tek potom eventualno ekraniziranje u igranoj filmskoj formi. U tom pogledu on može biti i područje dijaloga dviju strana. Međutim stupanj politizacije i instrumentalizacije koja traje desetljećima, i koja se iznova očituje u perpetuiranju manipulacija ispletenih oko tog logora, onemogućava nam konkretne korake. I na koncu, svatko govori svoje, pri čemu nitko nikoga ne sluša. Problem sa spuštanjem jasenovačkog mita na racionalne noge je nadasve u strukturama dugog trajanja. U srpskom društvu one su oblikovale specifičan mentalni okvir koji u određenim aspektima i situacijama pokazuje znakove kolektivne psihopatologije, kako je to onomad na zanimljiv psiho-historiografski način elaborirao dr. Ivo Rendić Miočević u knjizi ,,Zlo velike jetre – povijest i nepovijest Crnogoraca, Hrvata, Muslimana i Srba". Kada se mučenički imaginarij nacionalnog srpstva transgeneracijski gradi na iracionalnostima, viktimizaciji, postavkama kulta, odgajanjem na brutalnostima, morbidnostima i sadističkim prikazima, na demonizaciji drugoga, i vječnom podsjećanju na ,,posvećenje kroz osvećenje", iz tih misaonih obrazaca proizlazi ono što je filmski kritičar iz uglednog američkog časopisa ,,Variety", Jay Weissberg, zapazio i u slučaju ,,Dare": obožavanje sadizma. Poznavatelj Holokausta i židovskog stradanja u logorima zasigurno ima što reći o kulturi sjećanja, i vrijednostima koje ona treba promicati u suvremenom svijetu, ali proniknuti u mentalnu arhitekturu ,,Dare" nije ni pokušavao. Zbog odbojnosti, bizarnosti, ali i perfidnosti kreatora filma za čiju umjetničku notu ima samo riječi osude, prosuđujući ispravno kako se radi o instrumentalizaciji nasilja u ,,nativističke" revanšističke svrhe. ,,Obožavanje sadizma" u formi polaganja zavjeta za buduće generacije prati, nažalost, srpsku mitologiju još od vremena Turaka, kada su priče i prikazi turskih barbarstva činili kostur koji je svetosavsku zajednicu držao na okupu, a skupa s tim i vjeru u oslobođenje od turske hegemonije. Ono je prisutno kroz čitavu modernu povijest, ponekad zadobivalo i zastrašujuće apsurdan oblik i izraz, a za Miloševićeva vladavine biti će osuvremenjeno kroz televizijsku sliku i dobit će dinamičnu vizualnu dimenziju, kako je to elaborirao francuski profesor novinarstva Renaud de la Brosse u izvješću Haagu, naslovljenom ,,Politička propaganda i projekt Svi Srbi u jednoj državi – posljedice instrumentalizacije medija za ultranacionalističke svrhe". Miloševićeva propaganda, naime, bila je prepuna sadizma i morbidnosti, priča poput onih o pobijenoj srpskoj djeci u Vukovaru ili o hranjenju lavova lešinama Srba u sarajevskom zoološkom vrtu. Obilovala je "dokazima" o jezivom nasilju nad srpskim življem, ,,svjedočanstvima" izbjeglih i postradalih, u kojima je spremno sudjelovalo i svećenstvo pristajući na angažman u beskrupuloznim morbidnostima, poput slučaja gdje je stanoviti otac Filaret iz zemunskog manastira govorio o ubojstvu ,,malog Ilije" u Hrvatskoj, držeći na stolu ljudsku lubanju i govoreći da je to jedino što je majci ostalo od njezina sina: ,,Na rođendan, 2. avgusta ove godine. Majka je trčala za njima da barem mrtvo joj dijete daju. Nisu joj dali dijete, odnijeli su ga i poslije su ga spalili. Od toga svega je ostala samo lobanja. Ne bi ni tu lobanju našla da jedna žena druga, koja je - ovako - rimokatolkinja, ali koliko-toliko je imala u sebi nekog ljudskog osjećanja i kazala 'Ja znam gdje su vam spalili dijete, ja ću vam kazati gdje je njezin grob, od djeteta.' I otišla je tamo i od svega toga što je moglo da se nađe, nađena je ova lobanja." Filaretove riječi iz 1991. kao da su jučer izašle iz usta Gage Antonijevića ili kao da se radi o dijelu scenarija filma gdje ipak ,,kakva-takva rimokatolkinja" pomaže maloj Dari.

To nam pokazuje koliko je ,,Dara" zapravo dio puno šireg diskursa s dubokim korijenima, šire predodžbe, gotovo kao ,,narodna predaja" a ne nečije autorsko djelo. Tako i u Gaginom filmu imamo prisutan gotovo svaki topos i motiv kojega pronalazimo u literaturi o Jasenovcu i Kozari koja je publicirana u Srbiji od vremena komunističkog obračuna s ,,klerofašizmom" kroz ,,Magnum Crimen" Viktora Novaka do posljednjih publikacija o Stepincu i Paveliću, iz pera notornog radikala Nikole Žutića, iz 2017. godine. Tu su i famozni srbosjek, usmrćivanja djece plinom, nabijanja na bajunete, ubojstva interniraca iz zabave i u ,,igrama", ustaška cjelovečernja natjecanja u klanju, bestijalnost krvopije Luburića, ,,fra Sotona" Majstorović-Filipović s neizostavnom krunicom u rukama, hladnokrvnost časnih sestara s ,,voštanim pogledom" bez trunke emocija, ,,koji odaje predumišljaj" kako bi rekao blagopokojni Balašević. Sve to je zbijeno u dva sata filma i odigrava se pred očima nove nacionalne junakinje, male Dare. Na koncu, razumljivo je što gospodin Walestein, odgojen i odrastao daleko od naših ,,velikih jetara", narcizama malih razlika, ratnih neprilika, transgeneracijskih mržnji, mitova i poviješću opterećene svakodnevice, nije mogao shvatiti i razumjeti odakle ta bizarna potreba opijanja publike sadizmom – ali svakako frustrirajuće je i izaziva nervozu da to dandanas ne mogu ili ne žele shvatiti mnogi hrvatski ,,javni radnici", kolumnisti, televizijski voditelji, filmski kritičari, novinari i intelektualci, i da pomalo naivno ,,Dari" pristupaju tek kao jednome u nizu filmova.

Tomislav Ražnjević

QuoteGojka Rončevića i danas progone jezive scene iz logora: Tamo su živi zavideli mrtvima


Film "Dara iz Jasenovca" nije mogao da dočara strahote koje su ljudi preživljavali u logorima, kaže Gojko Rončević koji je imao samo osam godina kada su ga odveli u logor Jastrebarsko. U logorima je izgubio roditelje, dva brata i sestru.

Nakon emitovanja filma "Dara iz Jasenovca" kaže da je stvarnost bila zapravo mnogo gora nego što je prikazano na filmskom platnu.

– Film ipak nije mogao da dočara sve strahote koje su se događale u logoru. Bilo je 57 načina ubijanja, to je jedinstven slučaj u svetu, kao i sam logor što je bio. Malih Jasenovaca bilo je na hiljade na prostoru NDH. Imao sam sreću da budem odabran u grupu dečaka koje je trebalo vaspitati u ustaškom duhu i tako sam preživeo. Doživeo sam oslobođenje, kada su došli partizani 26. avgusta 1942. godine. Posle oslobođenja, došao sam u Beograd. Sedamdeset godina je skrivana istina o genocidu nad Jevrejima, Romima i Srbima na teritoriji NDH, a to je radila komunistička partija – priča Rončević.

Rončević je celu porodicu izgubio u ratu, a užase nikada nije zaboravio.

– Tamo su živi zavideli mrtvima, toliki stepen okrutnosti je bio primenjen, klanje, ubijanje. Mog oca su zaklali, a majku ubili, ubili su mi braću od tri i devet godina, sestru od 13 godina. Imao sam još jednog brata, kojeg su jurili da zakolju, ali je srećom samo ranjen i preživeo je. Sve vreme rata sam sanjao klanja. Na brojnim lokacijama su bili počinjeni strašni zločini, ljudi su bacani u jame i bunare. Okrutnosti nikad kraja nije bilo. FIlm je bleda slika pravog stanja, oni su uživali u masakriranju, ubijanju maljem – ispričao je Rončević.


On kaže da, iako nije bilo ubijanja, deca su svakodnevno umirala u Jatrebarskom.

– U logoru gde sam ja bio nisu ubijali decu, ali je svakog dana umiralo 10-12 dece. To nisu bile bolnice, već barake, pod sa malo ili nimalo slame gde su bila ženska deca od jedne do 14 godina. Ako je previše dece u bolnici, onda su ih stavljali u prostor ograđen žicom ispred – bolna su Rončevićeva sećanja.

Rončević je istakao da je veoma važno govoriti o ovim događajima, jer je istina skrivana 70 godina, piše Kurir.

Film "Dara iz Jasenovca" digao je Srbiju na noge i podsetio na stravične događaje iz naše istorije. Delo Predraga Gage Antonijevića zaustavio je zub prošlosti u nastojanju da pojede sećanje na monstruozne zločine.

https://luftika.rs/dete-logor-jasenovac-jastrebarsko/

QuoteZafranović: Ne odustajem od ,,Dece sa Kozare", odgovor za ,,Daru" daće pravnici

Da li i koliko film "Dara iz Jasenovca" ima sličnosti sa scenarijom Arsena Diklića "Deca sa Kozare" na to pitanje će odgovoriti pravnici u Srbiji, Americi i svim zemljama, gde taj film bude prikazan, rekao je reditelj Lordan Zafranović. On je naveo da bez obzira na sve, ne odustaje od snimanja i da mu je želja da "filmom udari na zlo, ali i da pronađe ljudskost u kojoj čovek jedan drugom daje ruku za budućnost". 

Zafranović je u jutarnjem programu "Probudi se" na TV Nova S rekao da mu je facinantno da postoji takva podudarnost između scenarija Arsena Diklića po kom on već godinama sprema film i ostvarenja Predraga Antonijevića.

"Fascinantno je kakvom je brzinom to napravljeno i dovelo nas sve pred gotov čin. Iznenađeni smo i zaprepašćeni da je neko uzeo gotovo iste likove, istu temu, ista mesta i teritorije gde se dešava, isto vreme kada se film dešava. Fasicnirani smo bili da je to sve moguće u tako kratko vreme", naveo je Zafranović, prenosi Nova.rs.

Ukoliko se na sudu dokaže da je Antonijevićev film preuzeo delove iz Diklićevog scenarija, Zafranović očekuje da Diklićeva porodica i on kao saradnik na scenariju dobiju odšetu.

"Mi ne odustajemo, radimo svoj posao. Moguće je da se snimi više filmova o istoj temi, ali je fascinanatan način na koji je to napravljeno u poslednje dve godine. Meni niko ne može uzeti ništa, jer mi želimo da napravimo film koji će biti prepoznat u celom svetu i koji će da ispoštuje talenat velikog Arsena Diklića", istakao je Zafranović.

Govoreći o svojim dugogodišnjim nastojanima da snimi ovaj film, Zafranović je rekao da je uvek bilo problema sa finansiranjem tog projekta. Pripremao ga je još pre poslednjeg rata, ali su onda dešavanja u bivšoj Jugoslaviji sve zaustavila.

Posle je, kako navodi, priču aktuelizovao sa novim talasom izbeglica i načinom na koji rat generalno utiče na decu.

,,Zaustavljen sam tada brutalno na tim natječajima za finansiranje, u kojima je učestvovao i autor "Dare", koji je odbio moje scenarije. To je jedan interesantan lik koji je došao iz Amerike, kao spasilac. Znate kada su pape, carevi i bogati ljudi hteli da rade velike umetničke stvari, uzimali su telentovane ljude. Srpski film je veliki i ima velike talente i nije mi jasno zašto neko od njih nije angažovan, neki veliki talenat iz Srbije, da uradi taj film", istakao je Zafranović.

On je naveo da mu je drago što će u njegovom filmu sa delom sredstava kao kooproducent učestvovati i Srbija i dodao da trenutno traži kooproducenta u Hrvatskoj.

,,Tražimo kooproducente jer mislim da Hrvatskoj potreban ovakav film i da je to način da Hrvatska sa sebe skine tu senu ustaštva. To mora da bude cela istina i jedna vrsta molbe za oproštaj za ta ustaška nedela. Pravo pitanje kako će reagovati Hrvatska i da ne bi trebalo da propusti ovaj voz", zaključio je Zafanović.

https://rs.n1info.com/kultura/lordan-zafranovic-o-filmu-dara-iz-jasenovca/

Quote from: Black swan on 24-02-2021, 14:05:13
šta jedan biskup iz argentine zna o pravoslavlju i islamu??? :)

Quote from: Labudan on 24-02-2021, 16:37:24
Zosko, operi zube.

Quote(...)
"Ne ulazeći u artističke argumente, mislim da je važno i da je velika stvar da je filmskim šapatom progovoreno o nečemu što je bilo prekriveno maglom zaborava", kaže patrijarh Porifirje o filmu "Dara iz Jasenovca".

Kako kaže, film nije povod za zlopamćenje nego da svako zaviri u svoje srce i "zavapi ka Gospodu da se nikad slično ne dogodi".

Misli da je važno po prvi put naša srpska kinematografija govori o toj temi.

Quote(...)
Svi oni koji su gledali film, ne mogu da zaborave časnu sestru sa prodorno plavim očima.
Od njenog pogleda u filmu, doslovno se ledi krv u žilama.

Quote from: Linʞᴉn on 24-02-2021, 22:02:51
Yustalgija - Kako bi izgledala Jugoslavija da nije bilo ratova

https://www.youtube.com/watch?v=V_G5rnIlyhM (https://www.youtube.com/watch?v=V_G5rnIlyhM)

Quote from: Labudan on 25-02-2021, 00:09:22
jedino što me veseli je što bi ti zapravo da rkc postane spc kod hrvata

Quote from: Black swan on 25-02-2021, 00:43:00
Njemacka ima dovoljno protestanata da se ne moze nazvati kc

Quote from: džin tonik on 24-02-2021, 22:40:46

Quote from: Linʞᴉn on 24-02-2021, 22:02:51
Yustalgija - Kako bi izgledala Jugoslavija da nije bilo ratova

https://www.youtube.com/watch?v=V_G5rnIlyhM (https://www.youtube.com/watch?v=V_G5rnIlyhM)

da nije bilo jugoslavija, danas bi bilo ca. 10 milijuna vise jugoslavena (kao zemljopisnog pojma).

Quote from: Linʞᴉn on 25-02-2021, 01:15:51
Da Hrvatska ima strategiju mira sa Srbijom, i održavanja dobrosusedskih odnosa.

Što želi razumna polovina Hrvata, a nerazumna misli da se može da ponaša kao da je planete i sunčevi sistemi dele od Srbije, a ne da su osuđeni da vjeki vjekov budu susedi.

Quote from: džin tonik on 25-02-2021, 09:24:53
sta znaci svanuti? hrvatskoj je odavno svanulo, tocno u trenutku kad se otresla nacista, znaci beograda.
sad sto nacizam ne moze bez agentura, srbobrana raznih, guslanja koje treba proizvoditi dobre i lose indijance, e ne bi li pukla prva puska ustanicka izmedju njih, je, kako reci, kategorija entertejn.

QuotePredsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je "Ovo je divna vest, pre svega za Valjevce i Valjevo. ... Tokom leta, položićemo kamen temeljac za izgradnju divne i fantastične nemačke fabrike..."

Kako je istakao, ovime bi Valjevo rešilo sve svoje probleme i bilo bi novca u lokalnoj samoupravi za lokalne puteve, a kanalizacija se svakako završava.

Quote from: džin tonik on 25-02-2021, 12:07:54
danas pupovac ni ne pomislja da bi zapucao na kakvog radica

Quote from: džin tonik on 25-02-2021, 13:56:06
a sdp partizan sunca se na hvaru i ispija vino, sve u trendu najnaprednijeg svijeta. ne mora ni odrzavati grob velikog uma, nositi cvijece i kositi travu, sve racic odrzava.

Quote from: Labudan on 25-02-2021, 17:13:16
DARA IZ JASENOVCA (2021)
**(*)
3-

http://ljudska_splacina.com/2021/02/dara-iz-jasenovca-2021.html

Quote(...)

Istakla je da je film "Dara iz Jasenovca" značajan jer govori o onome o čemu su, dodaje, Srbi kao nacija ćutali decenijama i bili prinuđeni da "od sebe skrivaju istinu".

Gojković podseća da se o događajima u Jasenovcu nikada nije učilo u školama i najavila sporazum sa Ministarstvom obrazovanja o pisanju udžbenika u kojima, kako kaže, ništa neće biti skriveno.

Quote
Američka Akademija filmskih umetnosti i nauka objavila je listu od čak 366 filmova koji su pogodni kandidati za razmatranje za najbolji film godine, među kojima je i domaće ostvarenje "Dara iz Jasenovca" Predraga Gage Antonijevića.

Najbolji film će osvojiti Oskara 25. aprila prilikom 93. dodele prestižnih nagrada, a sada su se povodom nominacije oglasili i reditelj Predrag Gaga Antonijević i producent Maksa Ćatović.

"Ovo je velika pobeda 'Dare iz Jesenovca' i drago mi je što je ušla  u kvalifikaciju za najjaču kategoriju - 'najbolji film'. U toj kategoriji su uglavnom filmovi američke produkcije, ali dogodi se da tu završi i po neki strani film", rekao je Antonijević i dodao da su negativne kritike medija poslednjih meseci umanjile šansu našem filmu da uđe u finalni izbor.

"Ti tekstovi će sigurno umnogome doprineti da se 'Dara iz Jasenovca' ne nađe u top pet filmova koji će i zvanično biti nominovani za Oskara, ali bez obzira na sve, ovo je veliki uspeh".

Producent Maksa Ćatović se nada da će "Dara iz Jasenovca" imati šansu, baš kao i južnokorejski film koji je prošle godine proglašen za najbolji.

"Prošle godine je u kategoriji zlatnu statuu odneo 'Parazit' i napravio ogromno iznenađenje. Možda se to dogodi i sa našom 'Darom iz Jasenovca".

Quote from: Labudan on 24-02-2021, 17:19:29
Bandić je bio stari Crnogorac.

Quote from: džin tonik on 28-02-2021, 23:41:07
iako vrlo pozdravljam, jos uvijek se smijem kako zateceni kreatori nove jugoslavije, a glavu mi probishe zadnjih godina, nema medija gdje ne iskacu. srecom je bar srbija toliko lucidna da se ozbiljno ne navuce na tu pricu, a ovo pjesnistvo ne moze proizvesti ni desetinku zla kojeg bi proizvela nova juga.

QuotePolitička Hrvatska trebala bi biti višestruko zahvalna Srbiji i stvarnom autoru projekta Aleksandru Vučiću na propagandno-filmskom projektu "Dara iz Jasenovca". Zahvalnost prva. Nakon što je srpskog kandidata za Oscara kao "djelo neprikrivene srpske nacionalističke propagande" temeljito razobličio Jay Weissberg, kritičar Varietyja, označivši ga "kao ciničan pokušaj instrumentalizacije holokausta u srpsko-hrvatskim lokalnim sukobima", uslijedio je čitav niz sličnih kritika u američkim medijima, piše Višnja Starešina.

Tim razotkrivanjem "Dara iz Jasenovca" izgubila je svoj osnovni smisao. Jer razotkrivena propaganda više nije propaganda. Da srpski predsjednik Aleksandar Vučić nije državnim projektom "Dara iz Jasenovca" pucao tako visoko, sve do Oscara, i da nije tako bezobrazno koristio holokaust za srpske propagandne ciljeve, središnja teza velikosrpske propagande, o hrvatskoj genocidnosti koja osporava pravo Hrvatima na državu, ne bi bila razobličena tako jasno i na tako svjetskoj razini. Štoviše, da su političke ambicije "Dare iz Jasenovca" ostale u okvirima regiona, vjerujem da bismo se načitali vrlo pohvalnih recenzija u hrvatskim medijima.

Zahvalnost druga. Film je već od faze nastajanja bio toliko očito u službi srpske državne propagande pa ga barem hrvatski porezni obveznici nisu financirali (kroz koprodukciju), za razliku od nekih drugih filmova slične orijentacije, ali vještije upakiranih.

Zahvalnost treća. "Dara iz Jasenovca" i prateći proces razotkrivanja propagandističke naravi filma podsjetili su na to koliko je u hrvatskoj političkoj javnosti podcijenjen velikosrpski projekt, podsjetili su da on nije završio 1995. u Kninu, ni 1998. u Vukovaru, 1999. na Kosovu, a niti 2006. smrću Slobodana Miloševića u haaškom zatvoru.

I ako ništa više, barem zaslužuju pozornost uoči nekog novog geopolitičkog preslagivanja u ovom dijelu Europe.

U propagandnom smislu "Dara iz Jasenovca" nije ništa novo u velikosrpskoj politici i propagandi. Sve je to već viđeno u "umjetničkim" i novinarskim djelima koja su nastajala u službi pripreme Miloševićevih osvajačkih ratova.

U jeku rata i srpskih etničkih čišćenja u BiH ugledni francuski nakladnik Fayard objavio je zbirku srpskih povijesnih dokumenata "La nettoyage ethnique. Une ideologie serbe" (Etničko čišćenje: srpska ideologija), koju su uredili akademik Mirko Grmek i profesori Marc Gidara i Neven Šimac, a koja kroz izvorne srpske dokumente pokazuje ciljeve, sustavnost i kontinuitet velikosrpske politike kroz povijest. Nekoliko godina kasnije, američki autor Philip Cohen objavio je knjigu Serbia's Secret War: Propaganda and the Deceit of History ("Srpski tajni rat: Propaganda i krivotvorenje povijesti"), koja dokumentira i razotkriva ulogu Srbije u holokaustu i srpsko negiranje te uloge. A u Hrvatskoj i danas većina političkih aktera naivno očekuje da će srpska politika, koja je u stanju do danas nijekati svoje sudjelovanje u holokaustu (unatoč tome što je još u ljeto 1942. Srbija dobila status prve Judenfrei države u Europi), smjerno priznati zločine svoje državne politike počinjene u Hrvatskoj i u logorima u Srbiji.

Sljedeća važna knjiga za razumijevanje biti i karaktera velikosrpske politike je studija koju je za potrebe haaškog tužiteljstva izradio britanski profesor povijesti ratovanja i geopolitike James Gow "The Serbian Project and its Adversaries: A Strategy of War Crimes" ("Srpski projekt i njegovi protivnici: Strategija ratnih zločina"). Kroz povijesno-vojno-političku analizu profesor Gow pokazuje da je etničko čišćenje drugih naroda strukturno ugrađeno u velikosrpski državni projekt i da je taj projekt bio pokretač raspada i svih ratova u bivšoj Jugoslaviji. Koliko mi je poznato, ova knjiga profesora Gowa nije čak niti prevedena i objavljena u Hrvatskoj. U vrijeme kada je Gow napisao svoju studiju u hrvatskom je javno-političkom prostoru promovirana nova regionalna suradnja i teza o podijeljenoj srpsko-hrvatskoj odgovornosti za rat.

Zato još jednom hvala Vučiću na "Dari iz Jasenovca", jer je pokazala koliko je velikosrpski projekt i danas aktualan i aktivan. Ciljevi i metode ostaju isti. Mijenjaju se samo političke i umjetničke forme. A ponešto i saveznici.

QuoteRaspojasani mučitelji, ta grupa ustaša, deluju ovde kao neka od zakona odbegla družina serijskih ubica, koja drži, za svoju perverznu zabavu, privatni logor.

U stvarnosti, sistem logora Jasenovac bio je integralni deo političkog sistema nacističke Nezavisne Države Hrvatske, kao njegov glavni pogon za etničku i ideološku purifikaciju, za istrebljenje antifašista, Srba, Jevreja i Roma, a njegovi upravnici i službenici smatrani su zvanično vitezovima najvišeg reda.

Politički sistem NDH bio je sadistički, tačnije, sadistički i mazohistički, jer jednog bez drugog nema. (Treba se samo prisetiti mazohističkih, jezivo ponižavajućih izjava zahvalnosti i odanosti novostvorenoj državi, koju je, verski konvertujući iz pravoslavlja, davao znameniti reditelj Branko Gavella.)

Učestvovati u izvršenju naloga sadističkog sistema i interiorizovati taj državni zahtev kao najvišu subjektivnu duhovnu volju, ne znači da izvršilac po psihičkoj strukturi mora biti sadista. U tome je užas ljudskog pada i stravična opasnost koju udruženi čovek može predstavljati samom čoveku.

Ideologija ustaštva glorifikuje i ozakonjuje sadizam kao poželjno ponašanje prema određenim manjinama, ali najviše je onih koji, iz karijerističkih pobuda ili straha, oportuno pristaju na ulogu u sadističkom sistemu, uprkos tome što nisu sadisti. Ta bitna razlika, u ovom filmu se potpuno gubi, i mi s njom gubimo suštinski uvid i utisak o sadističkoj komponenti svakog etnofiletizma i etnonacionalizma. Sav zločin je u ovom filmu svaljen na pleća nekolicini sociopata/psihopata.

Stoga je mesto zbivanja u filmu prikazano apartno, kao nusproizvod države, a Jasenovac je naime krucijalni artefakt kulture NDH. Ona je imala svoje Hrvatsko državno kazalište (u kojem je Gavella režirao priredbe za obeležavanje godišnjica uspostave NDH), i, na istom civilizacijskom nivou!, sistem logora Jasenovac.

Oko kamere nas u ovom filmu nikad ne izvodi iz kutka logora, u glavni grad NDH i u glavni njen stožer, u nadbiskupiju na Kaptolu ili redakciju lista ,,Hrvatski narod".

U jednom jedinom trenutku vidimo na jednom zidu fotografije poglavnika Pavelića i nadbiskupa Stepinca, i jedna opatica progovori tad nekoliko reči u njihovu slavu. I to je sve. Zašto se u filmu ne pojavljuju Pavelić i Stepinac, ideolog i duhovnik NDH?

,,Dara iz Jasenovca" usredsređena je u potpunosti na činove monstruoznog ubijanja, otrgnute od njihovog uzroka i komandnog lanca, koji započinje u jednoj čudovišnoj kulturi – u slovu (u početku bješe riječ) – apstrahovane, dakle, i lišene vlastitog konteksta, u kojem se nalazi i odgovornost. I mi tu jasno vidimo kako poetičke greške, na moralnom nivou postaju ogrešenja.

Kakav je to ,,prvi igrani film o Jasenovcu" u kojem se ne čuju zabeležene reči nadbiskupa Stepinca, koje je izgovorio javno: ,,NDH stvorena je Božjom milošću, mudrim i požrtvovanim radom Poglavnika i ustaškog pokreta te voljom naših saveznika... NDH je Božje djelo – najzamašniji događaj u životu hrvatskog naroda... davno sanjani i željkovani ideal... U našim žilama življe je zakolala krv, u našim grudima življe je zakucalo srce! Nitko pametan toga osuditi ne može... ljubav prema vlastitom narodu Božjim prstom upisana je u ljudsko biće i Božja je zapovijed!.. Hrvati i Srbi dva su svijeta... i nikada se neće približiti osim čudom Božjim. Shizma (tj. pravoslavlje) najveće je prokletstvo Evrope, skoro veće nego protestantizam. Tu nema morala, nema načela, nema istine, nema pravde, nema poštenja"?

Kakav je to ,,prvi igrani film o jasenovačkom genocidu" u kojem nema, takođe dokumentovanih, i ovih reči tog danas blaženog nadbiskupa, koje doduše nije izgovorio javno, nego u sobi, najvišim dužnosnicima NDH, kao čin najvišeg milosrđa prema progonjenima: ,,Kada ih morate odvesti u logore, dajte im barem vode, ne vodite ih kao stoku u vagonima, vodite ih kao ljude"? Kako bez tih reči razumeti nacifikaciju jedne univerzalne vere, bez čega je Jasenovac nemoguć, bez čega je nemoguć svaki genocid?

U filmu je fokus sakat. U njemu nema inspiratora genocida, nego samo njegovih izvršilaca, i to nekolicine izvršilaca.

,,Dara iz Jasenovca" je u osnovi kamerna drama. U njoj se iz vida gubi masovnost pogubljenja, nepreglednost žrtava, kao i četvorogodišnje trajanje stratišta.

Ovaj film o tragičnim događajima, ponovimo, totalno je usredsređen na činove grozomornih ubistava. Još je Aristotel jasno uvideo da nizanje prizora užasa suzbija tragičko stvaralaštvo i tragički efekat, jer tragička umetnost govori o uzrocima i posledicama zločina, ne prikazujući sama pogubljenja.

Film ,,Dara iz Jasenovca" nije tragedija, nego istorijski horor na tragičnu temu, dakle, jedan žanrovski film, nedostojan liturgije jasenovačkih nevinih žrtava, među kojima je dvadeset hiljada dece.

Quote from: mac on 01-03-2021, 15:24:52
Mda, nije više "ko nas bre zavadi", nego "što dirate stare rane"..

Quote from: Black swan on 02-03-2021, 00:14:52
https://hr.m.wikipedia.org/wiki/Gup%C4%8Deva_lipa

Citam seljacku bunu
Nidje srba
Samo hrvati madzari i katolici

Quote- Pogrešan je mit koji je koristio August Šenoa u romanu 'Seljačka buna', i njime je napravio veliku štetu utvrđivanju istine o seljačkoj buni. Mit o Gupcu, kojeg je Šenoa prikazao kao vođu seljaka i borac za pravedno društvo protiv stranih eksploatatora, koristili su HSS-ovci 30-ih godina, a onda i partizani - rekao je Čičko.

QuoteSredište zbivanja bio je trokut Krško-Okić-Klanjec dok se kod Stubice odigrala tek jedna od većih bitaka. Ustanici kojima je na čelu bio vojnik Ilija Gregorić za koga u nekim dokumentima piše da je bio pravoslavne vjere, nastojali su se spojiti sa Žumberkom i pridobiti tamošnje uskoke koji su, kao vojnici, tokom mira bili u besparici. 'Vlasti su shvatile značaj uskoka i platile im da pomognu u gušenju bune', naveo je Čičko.

Quote from: mac on 26-02-2021, 16:43:22
Jedina zavera u vezi s ovim filmom je zašto su pokrali ideju Lordana Zafranovića.

QuoteG. Zafranović je već, još prošle godine u junu, tužen zbog ličnih uvreda reditelja i kleveta da je scenario filma "Dara iz Jasenovca" plagijat scenarija "Djeca Кozare" i uskoro će imati priliku na sudu da odgovara za sve što je na jedan ružan i intelektualcu nedostojan način javno izgovorio. Na žalost, neće biti i jedini. Pridružiće mu se i neke novine i pojedinci koji su zlonamerno širili "stručno" mišljenje profesorke Srbljanović. Nemamo nikakve sumnje da će se "Dara iz Jasenovca" na sudu odbraniti od ovih podlih i sve više političkih napada.A i bez suda "Dara"se već sama odbranila nesvakidašnjom emotivnom reakcijom višemilionskog gledališta u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Očigledno to i najviše boli neke beogradske krugove koji bi voleli da ovaj film nikada nije ni snimljen.

QuoteNaser Orić pozitivan na korona virus, smešten u UKC Tuzla i priključen na kiseonik
Ratni komandant bošnjačkih snaga u Srebrenici Naser Orić pozitivan je na korona virus i zbog upale pluća hospitalizovan je u Univerzitetskom kliničkom centru u Tuzli, gde je priključen na kiseonik.
https://www.danas.rs/svet/naser-oric-pozitivan-na-korona-virus-smesten-u-ukc-tuzla-i-prikljucen-na-kiseonik/

Quote"Uvek ću stajati uz filmove koji se bave ubijanjem nevinih ljudi.
Koristim priliku da spomenem i "Daru iz Jasenovca".
Takvi filmovi su nam potrebni.
Da nas potaknu da razmislimo o tome šta treba izabrati i sa kakvim mentalnim narativom iza sebe želimo da napustimo ovaj svet"

https://www.danas.rs/kultura/hadzihafizbegovic-dobicemo-oskara/

QuoteU Jasenovcu su logoraše mrcvarili, ubijali direktno i psihiči i fizički, mnoge žrtve su od ranije poznavale svoje ubice, mnogi su bili i komšije.
Neretko se dešavalo da danas logoraš i ustaša razgovaraju o sasvim uobičajenim stvarima, o setvi i sličnome, a da ga ovaj posle nekoliko dana zakolje ili upuca.
E, zato je Jasenovac pakao kakav ljudski um ne može pojmiti. I takvog ga treba predstaviti svima.

Quote from: dark horse on 03-10-2023, 20:30:22
Čovek objasnio Jasenovac u tri reči:
Jasenovac je pakao kakav ljudski um ne može pojmiti

Quote from: Petronije on 04-10-2023, 18:48:03
Hvala Meho na lepim rečima, mada se ja nikako ne osećam kao neka "elitna klijentela". Ovo je prvenstveno književni forum (makar je bio), a ja sam tehničko lice koje voli da konzumira umetnički sadržaj. Ipak su ovde prodefilovale ozbiljne veličine srpske i regionalne scene, i osećam se malo neprijatno kad tako pišeš o meni. [emoji4]

Svakako ne planiram da ulazim sa zoskom u bilo kakve rasprave, pogotovo kad ovako krene da lupeta i vređa bez nekog posebnog rezona i smisla.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

Quote from: Black swan on 04-10-2023, 21:06:39
Vama lazi najvise stete ne meni
Zapitajte se jeste li spremni da udjete u civilizacijski krug eu ili zelite biti sa sadamom putinom gadafijem i kimom

Quote from: Black swan on 04-10-2023, 21:06:39
Vama lazi najvise stete ne meni

Quote from: Truman on 04-10-2023, 21:20:23
Nažalost, taj odgovor su Srbi već dali...Svaki dan razmišljam o tome, opterećen sam tom činjenicom i jako me nervira.

QuoteBlatnog, hladnog jesenjeg jutra 5. listopada 1991. započela je odlučujuća bitka za Nuštar, a time i za istočni dio Hrvatske.

To pitomo slavonsko selo nadomak Vinkovcima prvi je put granatirano potkraj srpnja, zbog čega su njegovi stanovnici morali u izbjeglištvo. Kada je 15 kilometara udaljeni Vukovar ostao u okruženju, jugovojska je sve češće granatirala Nuštar. Okupacija obližnjih Marinaca, ekonomije Henrikovci i Cerića dovela je slabo naoružane branitelje u težak položaj.

Žestoki napadi agresorske vojske

Žestoki napadi svim raspoloživim sredstvima počeli su dva dana prije odlučujuće bitke. Neprijatelj je osvojio strateški važan položaj Zidine, a onda krenuo u samo selo. Hrabri su branitelji uništili najmoderniji tenk T84 i transporter pa su se napadači nakratko povukli da bi zatim ostatke već razorenih kuća zasuli svom raspoloživom tehnikom, uključujući i aerosolnu bombu.

Branitelji Nuštra sa zebnjom su čekali oklopno-pješački napad iz poznatih uporišta. Cilj agresora bio je dvorac u kojem je bilo zapovjedništvo branitelja, čime bi si otvorili put prema Vinkovcima.

Prošli su centar i došli do crkve Duha Svetoga što je ujedno bio njihov najdublji prodor. U međuvremenu, braniteljima je stigla pomoć u ljudstvu i oružju pa su zaustavili i uništili znatan dio tehnike okupatorske JNA.

(https://i.ibb.co/cN59PXM/nustar-696x391.jpg)

Posebno se istaknuo poznati lovac na tenkove Andrija Andabak

Posebno se istaknuo poznati lovac na tenkove Andrija Andabak. Gubitnici su se naposljetku povukli, ali su za odmazdu zasuli Nuštar stotinama granata. Ni jedna kuća nije pošteđena velikosrpskog bijesa, selo je izgledalo sablasno. Nakon neuspješnog pokušaja proboja postalo je jasno da upravo zahvaljujući srčanim braniteljima iz gotovo cijele Hrvatske velikosrpski planovi neće uspjeti.

Nuštar je nekoliko puta bio polazišna točka za probijanje blokade oko grada heroja Vukovara. No, zbog nadmoći u tehnici vukovarski branitelji ipak su ostali u okruženju. Potpuno iscrpljeni, neki od njih uspjeli su se nakon okupacije grada probiti do Nuštra.

Povratak mještana Nuštra počeo je već u proljeće 1992, a zadnje granate su nekadašnja vrata Hrvatske zasule u vrijeme pobjedničke ,,Oluje".

Quote"a) Datum kad je Republika Hrvatska stekla svojstva suverene države u smislu međunarodnog prava (8. listopada 1991.) nesporna je povijesno-pravna činjenica koja je jasno ustanovljena te međunarodno potvrđena i prihvaćena. Ona mora biti dosljedno poštovana u sudskoj praksi te služiti nacionalnim sudovima u njihovoj interpretaciji Ustava, zakona i drugih izvora prava koje primjenjuju u konkretnim sudskim postupcima u kojima se to pitanje postavlja.

b) Oružani sukob na području Republike Hrvatske imao je nemeđunarodni karakter do 8. listopada 1991. Nakon toga, taj je sukob imao međunarodni karakter".

Quote from: džin tonik on 05-10-2023, 13:25:28
mislim, komi vam zeli dobro

Quote from: džin tonik on 05-10-2023, 13:25:28
uglavnom, da je bilo gradjanskog rata, imali bi kvalitetne presude na svim razinama koje bi oznacile srpskog agresora.

Quote from: džin tonik on 05-10-2023, 14:08:58
u hr smo imali tzv. pomirenje

Quote from: Black swan on 05-10-2023, 14:28:38
jbg jarane gubitak rata možete nazivati kako hoćete
fino su vam govorili ne može 10% na 90%

nije probem što se to dogodilo
problem je što se 30 godina poslije pokušavate vaditi optužujući drugu stranu a ne svoje fantastične generale 4. armije na svijetu i njihove alanfordovske vojne planove


mitologija i samo mitologija
laži i samo laži

Quote from: džin tonik on 05-10-2023, 15:04:11
summa summarum preglupo. da ne znam koliko volite trolovati jos bih pomislio da vas nije samo sramota.

QuoteNeodrživo je u bilo kakvoj ozbiljnoj raspravi ustrajavati na tezi da su Hrvatska i Hrvati loše prošli u dvije jugoslavenske države. Bez obzira na količinu buke koju desnica u vezi toga proizvodi, i samima im je jasno da govore i pišu gluposti

Ovih dana, između 75. godišnjice utemeljenja druge Jugoslavije i stote godišnjice utemeljenja prve Jugoslavije, hrvatska javnost će o tim važnim godišnjicama upadljivo šutjeti. Jednako kao što je šutjela čitavu ovu godinu. Dok je u ostalim nekadašnjim jugoslavenskim republikama historiografska struka ozbiljno analizirala nasljeđe zajedničke države, u Hrvatskoj se čitava tema svela na nekoliko kvalitetnih feljtona u Globusu, nekoliko off umjetničkih projekata i na izložbu otvorenu u Hrvatskom povijesnom muzeju posvećenu 1918., na kojoj se buduća zajednička država najviše osjeća po izostanku problematizacije. U Hrvatskoj je Jugoslavija drugo ime za potisnuto nesvjesno. I to iz razloga što je jugoslavenstvo u osnovi hrvatska ideja, a potom je logički i činjenično neodrživo u bilo kakvoj ozbiljnoj raspravi ustrajavati na tezi da su Hrvatska i Hrvati loše prošli u dvije jugoslavenske države, pa je onda bolje iz te perspektive tu temu i ne otvarati. Bez obzira na količinu buke koju nacionalistička i klerikalna desnica proizvodi po ovom pitanju, i samima im je, barem onom obrazovanijem dijelu, jasno da govore i pišu gluposti. Stoga i ne začuđuje da kritika zajedničkog državnog iskustva ne seže dalje od Bleiburga i poslijeratnih obračuna s kolaboracionistima te činjenice da je 1945. uspostavljen jednopartijski sistem. To je tako, jer se ničega drugog desnica i ne može uhvatiti. Ni podzastupljenosti na najvišim razinama vlasti, ni demografske i gospodarske slike zemlje, ni socijalne situacije i stambene politike, zdravstvene zaštite, arhitekture, urbanizma, sveučilišta. Zapravo bilo čega iz stvarnog i svakodnevnog života, jer suvremena Hrvatska ni na jednom od ovih polja ne može izdržati usporedbu sa socijalističkom Jugoslavijom. Situacija u javnosti je danas takva da se u nacionalističkom dijelu njezino nasljeđe potpuno prešućuje ili svjesno falsificira, u liberalnom ga se priznaje do mjere dosega modernizma u arhitekturi i popularnoj kulturi i koristi za tzv. hrvatske nacionalne interese, dočim ga se u lijevom doživljava ili kao poligon za glorifikaciju partizanske borbe i Titovog kulta ili u manjem dijelu mlađe ljevice kroz reafirmaciju samoupravljanja i ekonomske logike socijalističke Jugoslavije. Svim ovim viđenjima zajednički je izostanak bilo kakve šire perspektive i nesposobnost da se promišlja van konteksta današnje Hrvatske i njezinih dominantnih vrijednosti, pa bilo to i potpuno nesvjesno.

Zajednički jugoslavenski narativ na koncu se raspao zbog nespremnosti partijskih elita da istinski komuniciraju s društvom i s vremenom

To je, pored ostalih, i bio jedan od razloga da tim povodom napišem knjigu 'Jugoslavija u Hrvatskoj (1918. – 2018.) – od euforije do tabua', koja je upravo izišla u izdanju Frakture. No znatno bitniji razlog odnosio se na ono što sam u zaključku postavio kao središnje pitanje na koje će knjiga pokušati odgovoriti, a to je zbog čega je i kako došlo do toga da Jugoslavija u Hrvatskoj od sinonima za euforiju iz 1918. postane 2018. u boljem slučaju sinonim za tabu i autocenzuru ili za psovku u gorem. Kako onda moramo danas iz historiografske perspektive promatrati nasljeđe dviju Jugoslavija? Prije svega na način da stvari s jedne strane promatramo iz konteksta ondašnjeg vremena, a tek potom da ih ocjenjujemo iz šire perspektive i iskustvenih spoznaja koje danas imamo.

Stoga, kada govorimo o iskustvu obiju Jugoslavija, moramo poći od činjenice da je jugoslavenstvo kao ideja znatno starije od istoimenog državnog okvira te da ga je logično nadživjelo. Štoviše, toj izvornoj ideji da se radi o jedinstvenom kulturnom prostoru državotvorstvo je puno više štetilo nego što joj je na bilo koji način pomoglo. Onaj vječni problem koji se pak kod stvaranja državnih projekata na koncu pokazao nepremostivim, odnosio se na različite doživljaje samog jugoslavenstva, pa i oko sadržaja i državnopravnog uređenja.

Ideja jugoslavenstva je na hrvatskom prostoru bila najviše ukorijenjena, križajući se s panslavizmom i široko zamišljenim ilirizmom, a zanimljivo je i da je prva jugoslavenska država, koju je instalirao Napoleon, a riječ je o Ilirskim provincijama (1806. – 1813.), koje su obuhvaćale Sloveniju, Dalmaciju i kontinentalnu Hrvatsku do Save, uspostavljena najvećim dijelom u Hrvatskoj. Jednako kao što je zanimljivo da se na to iskustvo kasniji državotvorci nisu pozivali.

Faktična novost koju je zajednička država donijela na ove prostore odnosi se na činjenicu da su oni prvi put zahvaljujući njoj geografski i društveno integrirani, što ranije ne samo da nije bio slučaj nego je čitav ovaj balkanski prostor predstavljao vječnu pograničnu zonu između carstava i religija, odakle je i došla ona pogubna ideja o predziđu kršćanstva koja se i danas, vidimo, održava na životu.

Samo stvaranje Kraljevine SHS, koja je od Aleksandrove šestosiječanjske diktature iz 1929. preimenovana u Kraljevinu Jugoslaviju, prošlo je u priličnoj euforiji, posebno kada govorimo o hrvatskom slučaju, pri čemu je ta euforija bila racionalno vrlo logična. S jedne strane, oživotvorile su se ideje iliraca o stvaranju zajedničke države, a s druge je njezinim stvaranjem spriječeno potpuno ostvarivanje stavki tajnog Londonskog ugovora u kojem je Antanta Italiji obećala značajan dio istočnojadranske obale kao koncesiju za ulazak u rat na njihovoj strani. Strah od talijanskog imperijalizma je u Dalmaciji bio toliki da ne bi bilo pretjerano reći kako je Josip Smodlaka, iznoseći Hrvatskom saboru zaključak da će ukoliko oni nastave s raspravama i otezanjem ujedinjenja Dalmacija samostalno pristupiti Srbiji, znatno utjecao na brzinu i način ujedinjenja.

Sama nova država je, unatoč brojnim prednostima koje je donijela u odnosu na Austro-Ugarsku, u što spadaju i izbori te sporni Vidovdanski ustav, pa i agrarna reforma, generirala značajnu količinu nepravdi, dospjevši vrlo brzo u krizu legitimiteta. Općenito joj je presudilo nekoliko faktora, među kojima se ističe opći nedostatak legitimiteta i demokracije, što je bilo najbolje uočljivo na primjeru odnosa prema Komunističkoj partiji Jugoslaviji (KPJ), koja je Obznanom stavljena van zakona, i to kao treća parlamentarna stranka, ali i prema Radićevom HRSS-u i kasnije HSS-u. Ta suspenzija demokracije je ujedno generirala i sve oblike političkog nasilja, koje jest bilo najvidljivije kroz atentat na Radića i ostale zastupnike HSS-a u Skupštini, ali je nasilje prema komunistima bilo sustavnije i neprekidno. Takav odnos bio je usko povezan s apsolutnom dominacijom Srbije u političkom životu te državnim i javnim institucijama, što je posljedično utjecalo i na neriješeno nacionalno pitanje, s hrvatskim kao ključnim na tom polju. Pored toga, unatoč pokretanju agrarne reforme i djelomično pokrenutoj modernizaciji, Kraljevina nije uspjela riješiti tešku socijalnu situaciju brojnih građana, što je pridonosilo njihovom otuđenju od države, a sve to je na koncu dovelo do toga da nije postojao ni minimalni konsenzus oko toga kako bi društvo i država u budućnosti trebali izgledati. Imajući sve to u vidu, brzi poraz države i njezine vojske nakon njemačkog napada na zemlju nije bio začuđujući, na isti način na koji je bilo sasvim logično da četnički pokret kao službena vojska izbjegličke vlade, zahvaljujući svojoj ideologiji, zločinima i nakanama, jednostavno nije mogao steći puno povjerenje širokih narodnih masa.

Unatoč činjenici da Kraljevina Jugoslavija ne samo da nije bila uspješna zemlja nego su i njezina otvorena pitanja generirala mnoge probleme u budućnosti, njezin pokušaj rješavanja hrvatskog pitanja, koji je rezultirao formiranjem Banovine Hrvatske, umnogome je utjecao na buduće događaje. S jedne strane, to je bilo legitimiranje ideje federalizma, koja je mogla komunistima poslužiti kao djelomičan putokaz za izgradnju federativne Jugoslavije, ali oni su je promatrali kao dogovor buržoaskih elita, na štetu radnog naroda. No na ovom pitanju došlo je do prvog rascjepa između Franje Tuđmana, tada direktora novoutemeljenog Instituta za historiju radničkog pokreta, i vodstva Partije, konkretno Vladimira Bakarića i Anke Berus. Tuđman je naime još u ožujku 1964. na sastanku proširenog sastava Komisije za historiju CK SKH, koja je trebala formulirati primjedbe na Pregled istorije SKJ, zastupao tezu kako je Banovina Hrvatska uglavnom riješila hrvatsko nacionalno pitanje, a ta njegova fascinacija Banovinom je u negativnom smislu došla do izražaja u posljednjem ratu, kroz djelovanje Hrvatske Republike Herceg-Bosne, koja se u prvim projekcijama i trebala zvati Hrvatska Banovina u BiH i koju je praktički on osmislio. Zanimljivo je također da je pitanje treba li Mostar ući u sastav Banovine Hrvatske 1939. predstavljalo točku prijepora oko koje se dugo pregovaralo. Tužnu sudbinu toga grada u posljednjem ratu umnogome je usmjerila slična fiksacija.

Drugi svjetski rat, koji je donio okupaciju zemlje, s tragičnim posljedicama ustaške kolaboracije, otvorio je zahvaljujući Narodnooslobodilačkoj borbi i nove perspektive društvenog razvoja. Činjenica da su partizani oslobodili zemlju i stvorili zavnohovsku Hrvatsku, utemeljenu na ideji bratstva i povjerenja između hrvatskog i srpskog naroda, a na širem planu i svih jugoslavenskih naroda, rješenju nacionalnog pitanju putem stvaranja federalne Jugoslavije, potom na ideji socijalističke revolucije, a posljedično i uz opću modernizaciju zemlje, u sadržajnom smislu dubinski je promijenila zemlju i društvo. Suvremena Republika Hrvatska, koja je na svaki, pa i ustavni način sljednica zavnohovske Socijalističke Republike Hrvatske, de facto je uslijed nacionalističke politike HDZ-a poništila sva dostignuća ZAVNOH-a, osim teritorijalnih i pravnih. Bilo da je riječ o odnosu Hrvata i Srba, preciznije o konstitutivnosti tih dvaju naroda, bilo da je riječ o socijalizmu kao društvenom uređenju ili o općoj modernosti. Ovo, naravno, ne znači da je socijalistička Jugoslavija bila idealna zemlja, jer to nije bila, ponajprije iz razloga što nije bila demokratska i što je uzgajala karijerni oportunizam kao način funkcioniranja društva, ali stoji da je poništen najbolji dio njezinog nasljeđa, a zadržan najgori.

Jedan od tih najgorih dijelova nasljeđa je svakako nametanje kolektivne odgovornosti nacionalnim manjinama, konkretno talijanskoj i njemačkoj, za grijehe okupatora, što je isti obrazac koji se ponovio i devedesetih godina. U prvim godinama nove države, sve do raskida sa Staljinom i prijelomne 1948., ona je također bila odana pristalica staljinizma, sa svim posljedicama u ekonomiji i društvu kojima je takva politika rezultirala. No zanimljivo je da je trauma 1948. ostala zapravo u hrvatskoj javnosti neispričana, sve do filma Tihe K. Gudac 'Goli', za što postoji čitav niz razloga, od kojih je nemogućnost da se priču o 1948. uklopi u dominantni nacionalistički narativ jedan od ključnih.

Počeci opće liberalizacije, koja je posebno došla do izražaja nakon Rankovićevog pada 1966., iz temelja su promijenili društvo, koje umnogome postaje otvoreno potrošačko, s fenomenom vikendica, šoping-izleta u Trst, dostupnog ljetovanja na obali i sl. Sve to praćeno je općom modernizacijom, promjenom kulturne paradigme vidljive u crnom valu, apstraktnoj spomeničkoj plastici i modernističkoj hotelskoj i stambenoj arhitekturi, čiju vrijednost šira javnost tek danas prepoznaje, o čemu svjedoče i aktualna izložba u njujorškoj MoMA-i i fascinantna dokumentarna serija 'Betonski spavači'. Svi ovi procesi praćeni su i stvaranjem specifične urbane kulture koja je usvojila zajednički jugoslavenski identitet i obraćala se budućnosti, umjesto prošlosti, prvenstveno na polju muzike, teatra, filma, likovnih umjetnosti, ali i književnosti, no njoj su, kao i cijeloj državi uostalom, presudile trajne napetosti između avangarde i nacionalizma. Točnije, presudila im je činjenica da je u Partiji na koncu prevagnuo konzervativni oportunizam i da je ljevica u njoj bila poražena najkasnije sredinom osamdesetih, a po nekim autorima i mnogo prije. Nesporna je u tom smislu činjenica da su ljevičarske ideje '68. temeljito poražene, dok su one iz 1971. završile kao pobjedničke.

Zajednički jugoslavenski narativ se na koncu raspao zbog nespremnosti partijskih elita da istinski komuniciraju s društvom i s vremenom, što je znatno pridonijelo usponu nacionalizma i ustavnoj razgradnji države koju je započela Miloševićeva Srbija. Što se Hrvatske tiče, tadašnji je Račanov SKH imao dovoljno reformatorskog potencijala da raspiše višestranačke izbore, ali je ostao potpuno nijem pred onim što je uslijedilo. To je na društvo djelovalo posebno tragično, s obzirom na to da je kao jedina ozbiljno organizirana institucija koja je baštinila socijalističko nasljeđe, iz čitavog niza razloga, koji su iz straha prešli u konstantni oportunizam, pristala na sve nacionalističke mitove i način funkcioniranja države utemeljen devedesetih, uslijed čega oni žive vječno i izgledaju nikad mlađe.

Što se same Jugoslavije i njezinog nasljeđa tiče, ona danas služi kao posve iracionalan pojam s kojim nacionalistička desnica pokušava probuditi strah od njezine obnove u široj javnosti. K tome, pojam ispražnjen od stvarnog i promišljenog sadržaja, zbog čega se njezino nasljeđe minimalno problematizira uopće. S druge strane, jedinstveni jugoslavenski kulturni prostor nastavio je postojati i danas, jednako kao što je postojao i prije utemeljenja zajedničke države, a unutar njega kao prepoznati funkcioniraju upravo najkvalitetniji autori iz svih ovdašnjih društava. Jugoslavenstvo je pak ostalo lebdjeti između puke nostalgije i svjesne političke provokacije dominantnim narativima.

Quote from: džin tonik on 05-10-2023, 18:55:25
ne, ne, iluzije, to je neko drugo odjeljenje, neki truckizmi. u biti, kad ovako postavim stvari, postaje kristalno jasno da je za vas srbe laz nesto od zivotnog znacaja, nesto kao kisik za ljude. laz je za srbe elementarna zivotna potreba, nesto kao nuzda.

Quote from: džin tonik on 05-10-2023, 19:47:52
evo, procitah malo, pogledah izvor.
covjeka bi ovo na neki nacin uzbudjivalo, ljutilo, mislim, cinjenica da ova ekipa nije u zatvoru, te umjesto da posteno robija jos parazitira na porezniku, ta cinjenica bila bi vrlo porazavajuca, kad ovo ne bi bilo iz kategorije agonija.
vec smo zakljucili sta ostaje od srbije kad uklonimo laz. :cry:

QuoteDa li je pod plaštom jugoslovenstva kovao plan o pokatoličenju Srba?

Jedan od retkih Hrvata toliko poštovanih i u Srbiji i u Hrvatskoj, čije ime se može videti i na mnogim uličnim tablama obe zemlje, jeste Josip Juraj Štrosmajer (1815-1905).

Međutim, sud vremena polako nagriza ideju o zaslugama Štrosmajera za Srbe, njegovom jugoslovenstvu i idejama ujedinjenja koje se sve češće posmatraju i kao hrvatocentrične i katoličke. Kritičari govore da je njegovo zalaganje za jednu državu i crkvu južnoslovenskih naroda zapravo samo "prevara" na koju su naseli srpski intelektualci koji su Štrosmajera glorifikovali u vreme stvaranja i razvoja zajedničke kraljevine SHS - Jugoslavije.

Jedna od optužbi koja mu se stavlja na "teret" jeste da su njegovi ljudi po Bosni sakupljali srpske narodne pesme, koje je porom Matica hrvatska objavila u 12 knjiga i to pod naslovom "Hrvatske narodne pesme". Na taj plagijat ukazao je Jovan Dučić.

Kritičari napominju i da je njegova vizija jugoslovenstva zamišljena pod habzburškom i vatikanskom kapom, sa središtem u Zagrebu.

Činjenica je da je reč o čoveku britkog uma, dobrom govorniku, zaista poznatom i cenjenom, kako među Srbima, tako i među Hrvatima i katolicima, ali i šire - pomagao je, na primer, i Bugarima.

Koliko je bio značajan govori i to što se njegovo ime može naći na sajtu SANU. Navodi se da je ovaj doktor teologije, đakovački biskup i profesor univerziteta u Beču bio počasni član Srpskog učenog Društva (preteče SANU) od 1869. godine, kao i počasni član Srpske kraljevske akademije od 1892.

Značajan je i za Hrvatsku akademiju nauke ("znanosti") i umetnosti (HAZU). Na njihovom sajtu navodi se kao osnivač Akademije, biskup bosanski i sremski s rezidencijom u Đakovu i jedan od najpoznatijih Hrvata u svetu. On je 1851. godine imenovan za apostolskog administratora Kneževine Srbije.

Štrosmajer je poznat i po tome što je bio dovoljno hrabar i da u Vatikanu ospori tvrdnju o nepogrešivosti Pape.

- Sjajni nastupi i briljantni govori hrvatskog prelata na Prvom vatikanskom saboru (1869-1870) pribaviće mu izuzetan ugled u katoličkom svetu, pa i šire, ali ga lična slava i popularnost neće zaustaviti u iskrenom nastojanju da hrvatski narod bude otvoren prema drugima, pre svega prema slovenskim narodima. Kao pripadnik naroda baštinika zapadne i istočne hršćanske civilizacije i kulture, ali i Metodov naslednik na stolici sirmijumskih biskupa, đakovački biskup je istinski preteča modernih ekumenskih traženja puta ka jedinstvu, otvorenom dijalogu i nalaženju elemenata koji teže slozi i saradnji u različitostima, ne opterećujući se stoletnim naslagama nerazumevanja i suprotstavljanja. U svom narodu je video istinskog posrednika između Zapada i Istoka, smatrajući ga pozvanim da ovim drugima prenosi tekovine zapadne civilizacije i kulture - stoji na sajtu HAZU.

Jasno je da je bio, pre svega, nepokolebljivi katolik naklonjen ideji zajedništva južnih Slovena. Da li je pod plaštom jugoslovenstva kovao plan o pokatoličenju Srba, to je složeno pitanje na koje su odgovor pozvani da daju istoričari.

Štrosmajer zadužio je i rimokatolike u Srbiji. Da li se u tome krila želja za unijaćenjem?

Kako su pisale "Večernje novosti" u opširnom i kritičkom tekstu o njegovoj ulozi, on je navodno uspevao da uceni srpske vlasti.

- Kada je postao đakovački biskup i dobio nadležnost nad Beogradskom eparhijom on je svim silama nastojao da Katoličku crkvu učvrsti i afirmiše u Srbiji. Jedan od njegovih prvih zahteva upućenih tadašnjem srpskom knezu Aleksandru Karađorđeviću i srpskoj vladi odnosio se na izgradnju katoličke crkve u Beogradu. Srpske vlasti su prihvatile predlog Štrosmajera, ali se tome usprotivila Porta, koja je još uvek imala sizerenska ovlašćenja nad Srbijom. Carigrad je, naime protestovao jer je izgradnja ove crkve bila predviđena u neposrednoj blizini Defterdarove džamije (koja se nalazila na mestu današnjeg restorana "Proleće" na Obilićevom vencu). I PORED svih navedenih teškoća i turskog protivljenja, prva katolička crkva u Beogradu izgrađena je 1856. godine u današnjoj Ulici Vuka Karadžića. U ovoj bogomolji bogosluženje je, međutim, počelo tek 1859. godine, jer je Štrosmajer ucenjivao srpsku vladu i kneza Aleksandra da ga zvanično priznaju za vikarnog biskupa beogradske katoličke eparhije - navodi se u ovom tekstu.

Koliko je britko branio interese katoliga, govori i činjenica da je u 19. veku govorio i ljudskim pravima.

- Đakovački biskup je pravio neprilike srpskoj vladi i prilikom usvajanja Zakona o pravima rimokatolika. I pored malobrojnosti katoličkih vernika u Srbiji, vlada je donela pomenuti zakon u kome su pripadnicima katoličke verske zajednice zagarantovana sva prava u vezi sa slobodnim izražavanjem religijskih ubeđenja. Međutim, da bi se zaštitila i većinska pravoslavna crkva od katoličkog prozelitizma, u zakonu je istaknuto da se "prelazak iz pravoslavne vere u ma koju drugu veru najstrože zabranjuje". Štrosmajer je protestovao zbog ove zakonske odredbe i u pismu Vladi Srbije upotrebio je izraz koji se danas veoma često koristi - ljudska prava (prava čovječanska). Citat iz ovoga pisma doslovno glasi: "Time se ukida sloboda savjesti i srpskim žiteljima se zabranjuje da imaju svoja uvjerenja, što se protivi čovjekovim pravima." - piše u ovom teksu Novosti.

Pitanje koje danas treba da postavimo je da i je i koliko Štrosmajer važan za srpski narod. Ideja jugoslovenstva i zajedništva sa Hrvatima je propala u krvi, a nametanje katoličanstva osetljivo je pitanje na srpskim prostorima.

Treba li čuvati sećanje na njegove ideje jedinstva i zajedništva, da li su mu namere bile iskrene ili je samo zastupao interese svog naroda? Da li bi brisanje naziva ulica značilo i odricanje od jednog dela naše istorije?

Neka mesta već su promenila ime Štrosmajerove ulice, a među njima je i grad Zrenjanin, koji je umesto Štrosmajera izabrao patrijarha Pavla.

QuoteТреба пре свега знати да је Штросмајер раније био капелан аустријског Двора у Бечу, а затим ректором велике богословије Аугустинеа, нарочито драге хабсбуршкој кући, а већ у 34-ој години постао и бискупом у Ђакову, епархији коју је сам желео. Био је лично везан за Цара, као његов човек од особитог поверења.

Ми смо имали пред собом, дакле, две личности Хрватског Препорода, случајно оба Немца по крви: Људевита Гаја и бискупа Штросмајера. Али и два различна њихова покрета: Илирство, покрет углавном локални и унутрашњи, и ,,Југославизам", покрет шири и експансионистички, струју чисто хрватску и католичку и аустријску.

Била је и велика лична разлика међу двојицом протагониста тих покрета. Гај је био литерат и романтик, а Штросмајер је био првосвештеник своје Цркве, проповедник њене непомирљиве догме, мисионар једне ,,ecclesia militans", значи типични човек једног апостолата. Овакав апостолат увек потискује и искључује све што не стоји у служби његовој. Пренесен на национално тло, он и ту постаје мистичан и искључив. И заиста, после извесног времена, бискуп Штросмајер ни сам није више разликовао докле иде свештеник, а одакле почиње политички борац.

Једино заједничко између шефа Илирства и шефа Југославизма, било је то што су оба били Немци, по крви и издржљивости; а као потурице, били и још фанатичнији за хрватску ствар.

Али бискуп Штросмајер, целог живота познат као лични пријатељ аустријског Цара, а по крви непријатељ Словена, колико и прирођен хрватском тлу и средини, зар је могао, бар по ичијој здравој памети, почињати у Хрватској какву акцију у смислу југословенске идеологије, како се она код нас Срба једино и представљала: значи, по дефиницији, иредентистичка и револуционарна?...

И зар је један Царев пријатељ могао имати намеру да икад од хабсбуршке куће и аустријске монархије, најкатоличкије, и апостолске, и јерусалимске, као што Хабсбурзи носе историјско име у својој титули, одваја од ње Хрватску, најлојалнију провинцију и најпобожнију парохију њезину?... Да је одвоји од владара који је после Папе главни мач католичанства?...

Ако је Штросмајер говорио о Југословенству, то је ствар политике а не осећања, идеје а не идеала, комбинације а не идеологије. Ако је и одржавао односе са српским кнезом Михајлом, то није извесно било иза леђа аустријског Двора. Ако је и Јелачић писао усрдна писма великом песнику Његошу, то није стога да с њим на рушевинама хабсбуршке монархије прави неку нову државу за 3/4 православну... Као Штросмајер, ђаковачки бискуп, и Јелачић, аустријски генерал, био је најпре слуга Двора бечког, па тек онда бан хрватски. Најпре велики командант аустријске војске, па тек онда гувернер Далмације, једне сиромашне провинције, политичар који ће добити и после тих разговора са Његошем, за главног шефа Цареве војске у целој Угарској. И то у једном веома важном моменту.

Његош је својим писмом од 29 децембра 1848 поручио бану Јелачићу да се прогласи (!) баном Троједне Краљевине устанком Срба и Хрвата, и обећао му своју помоћ. Ово је пренеразило хрватског новог бана, који је био више Хабсбурговац него и Јелачићевац. Наседнувши овако, витешки владар Црне Горе, пише грофу Меду Пуцићу на Ђурђевдан 1849 своје разочарање: ,,Ја сам се у почетку нешто надао, а данас видим да је засад југословенство идеална ријеч која само празнијем гласом лијепо звечи..." (Л. Томановић, П. П. Његош као владалац, Цетиње, 1896).

По свему овом видите са колико се безумља и подвале говорило са извесних страна српском народу да је загребачки ,,југославизам" онакав какав су Срби увек замишљали покрет под таквим именом: као народни, а то је ,,братски", и ,,словенски", и ,,револуционарни", у смислу тоталног уједињења политичког и државног од Триглава до Црнога Мора. Да, уједињење је спремао и славни бискуп из Ђакова: али уједињење под светом лозом аустријском, и изједначење у најсветијој Цркви, католичкој.

То ће се видети из овог што следи.

Ни српски државници шездесетих година, на челу са младим кнезом Михаилом за његове кратке владе, нису правили у овом погледу пометњу, као што је правила наша генерација. Они се нису могли варати у оном шта је заправо значила акција иначе високо цењеног бискупа Штросмајера.

Илија Гарашанин, највећи државник наше крви, водио је преписку са свима српским земљама у циљу уједињења Српства, а не југословенства. Није радио на основи аустријској: да Балкан припадне хасбуршкој династији; него на основи Србије: да Балкан припадне балканским народима, као што је уосталом Гарашанин ово јасно оцртао у тачци 6 свог ,,Начертанија". Ко је, дакле, још онда у доба Гарашанина икад веровао да је штокавштина постала тобож јача и од католицизма између Срба и Хрвата...

Па шта је онда заправо био тај Штросмајеров ,,југославизам" ако пре свега није био словенски покрет у целој својој суштини, питаће нас данас какав ожалошћени Србин, после свих превара које су му на основи тог ,,југославизма" урадили наши политички људи, и новинарски најамници разних лоших режима, и најзад, заведени добронамерни идеалисти. Шта је била онда та тобожња Штросмајерова доктрина, која је стављена у темеље нове државе, и више него равноправно са државном доктрином неманићском, која је била чиста и јасна као сунце: национализација свега оног што живи у државној заједници, искључивање свега што јединству те заједнице стоји насупрот! А Штросмајеров ,,југославизам" је био у сржи противност србизму, немањићској идеји о држави, балканском схватању о нацији, православном схватању о догми.

Шта је заправо била практична политика бискупа Штросмајера?

Један католички побожни пропагатор може само у другом реду бити и национални борац; а један похрваћени Немац може тек сасвим споредно бити и словенски идеалист. Ако ико друкче мисли, тај не познаје људску психу.

После Кримског рата, Србија, нешто слободнија од притиска и Аустрије и Русије, показивала је (нарочито после својих ратова 1875-1878 са Турском), могућност да привуче к себи све јужне Словене под турском управом. Ми знамо да је Бугарска у Букурешту већ раније закључивала споразум са Србима да српска војска и њих ослободи, а били готови да зато приме и српског кнеза за свог владара, и српско име за будућу заједничку војску. Босна је стога била у крупном плану Штросмајера и његовог пријатеља Рачког...

Ето ово је све био ,,југославизам" бискупа Штросмајера на делу.

Али има и нешто још драстичније. То је био његов такозвани ТРИЈАЛИЗАМ.

Шта је опет то? запитаће какав наш политичар, увек далеко од наших и српских, и хрватских, и, најзад, међусобних проблема, о којима он за скоро четврт века није никад хтео нешто позитивно знати.

Тријализам је био у свом моменту хрватска доктрина о равноправности Аустрије и Мађарске и Хрватске као основног принципа хабсбуршке монархије!.. То су, према гледишту загребачких политичара, била три листа детелине, израсле из истог патриотизма и исте оданости Круни и католичкој династији, символ њене снаге, афимација јединства. Али већ после Нагодбе 1866 г., постајући двојном монархијом, Аустрија је дошла са Мађарима до погодбе (подељена је монархија на два дела, Мађарску и Аустрију), да у аустријском делу добију превласт Немци, а у мађарском, Мађари. Нагодбом је уништена ,,хрватска државна самосталност".

То је изазвало тежак осећај и нерасположење Хрвата. Незадовољни слабим компензацијама, они су показали то незадовољство на начин који је довео до терора барона Рауха. Од доношења закона Нагодбе 1866, до његове ревизије 1873, вођена је једна борба која је и од Рауха одвела ка Куену Хедерварију! Од Хрватског Државног Права није остало више ни помена, а мађаризирање Хрватске замало што није забацило и организовање Босне за њено уједињење са мајком Хрватском.

Сад долази оно што је за Штросмајера најкарактеристичније, и што треба нарочито имати на уму.

У доба после Нагодбе 1866, дошло је до оснивања двеју великих хрватских странака: ,,Унионистичке странке", чији је шеф био Штросмајер, и ,,странке права", чији је шеф био др Анте Старчевић. познати србофоб, који је негирао да Срби уопште постоје као народ, и који је дао лозинке ,,Србе о врбе" и ,,За Србе сјекиру", девизе које и данас имају своје место у хрватском народу.

Немојте ни помислити да је Штросмајерова странка ишла за распадом монархије хабсбуршке, макар што се звала и независном! Није ишла ни за одвајањем Хрватске од те монархије, макар што се звала и народном! Напротив, програм Штросмајерове странке био је у овом: ,,Сви Славени (јужни) уједињени под Хабсбурзима и под Папом"... А програм правашке Старчевићеве странке, (која је после његове смрти постала странком Јеврејина Франка, и названа франковачком), био је, као што свако зна, овај: ,,Све хрватске земље уједињене под Хабсбурзима"...

И сам бискуп Штросмајер године 1883, изјави да су Срби главни непријатељи Хрвата, и тиме показао да се први одриче свог југославизма. Ови такозвани ,,Некавци" или негатори Аустрије, неће друго него само унију Хрватске са Аустријом!

Шта кажу на ове речи Обломови из наших партијских клубова, који су веровали слепачки да је Штросмајер револуционар, који жели Аустрију у Југославији, а не Југославију у Аустрији ... И који је желио пад династије аустријске, за живот и срећу династије српске, или бугарске... И који је сањао о демократији православног Балкана, и о Светосављу, место Цркве Светог Петра, за коју је он и живео... А постављајући овакав ,,југославизам" и у темеље једне нове и велике државе Југославије, насупрот немањићској идеји која је некад држала на себи најјаче Царство на истоку, наши државотворци, не знајући ни слова истине о том загребачком југославизму, метнули су тако у те темеље динамит, који ће је једног дана и разнети.

Не треба да нико за ову погрешку криви Пашића. Али ни неке његове главне чланове владе из 1914-1918, у емиграцији... Пашић је можда најбоље познао хрватске Југословене на закључивању Крфске Декларације, около 7 јула 1917, на чаробном јонском острву. Уосталом, Пашић је већ и до тог чудног датума имао с тим хрватским члановима Југословенског Одбора неколико инцидената, који су му јасно ставили до знања каквим је путем уз хрватски југославизам пошла била држава, коју је он дотле водио сигурном руком.

Југославенски Одбор је главни кривац за Југославију, за њену утопију, и за све оно што је морало одвести наше народе у данашњи хаос. – Други је кривац био Прибићевић, који је први у хрватском Сабору предложио да се Хрватска, Словенија и Далмација отцепе од Беча и Пеште, и сједине са Србијом и Црном Гором у једну државу (његов говор од 29 октобра 1918), што је овај то често и нарочито истицао (в. ,,Погледи на стање у Југославији", Париз 1932).

Из свега овог што смо довде навели, види се јасно да ни Илиризам Гајев, ни Југославизам Штросмајеров, нису ни по чему били ни осећање народне солидарности са Србима, ни иредентистички покрет са Србијом и Црном Гором за некакву будућу заједничку државу, на рушевинама хабсбуршке монархије. Напротив, то је била политика Беча и Ватикана обучена у један веома заслађен, и тобож романтичан, национални идеализам; политика крупних речи и шарених слика; мед из кошнице две групе људи, адвоката и фратара; значи људи, који за војнички и ратнички дух Србина, представљају нешто најнеразговетније и најнежељније. А Ђаковачки Југословени су се заклињали на верност Хабсбурзима, непријатељима балканских Словена, истовремено кад су протурали своје ,,братство" међу Србима да отрују све најчистије бунаре наше свести и енергије. То су били заправо оно што се тадашњим језиком звало авангардом Беча и Рима према Балкану, кад је баш у њему горио највиши ослободилачки покрет несрећне словенске раје у турском царству.

Зар је могао иједан здрав разум веровати да, напротив, Хрвати, након десет столећа изолирања од свега што је словенско, могу да после тога имадну дивљења за српско витештво, за царствујушчу српску државу из времена кад су они били већ мађарско робље; и за Светог Саву, који је био непријатељ Рима, и водио борбу са рођеним братом против римске агресије на Балкан; и да су били занесени косовским болом и Обилића правдом, који су прожимали српски народ у сваком његовом идеалу и потхвату...

Хрват је тип изолираног острвљанина и типичног малограђанина, са малом историјом, ситном идејом о животу, са страхом од крупних идеала и великих потхвата; увек кавгаџија кафански више него мегданџија на бојишту; који се увек провлачио кроз живот погурено; увек бирајући између понизности према Аустрији да избегне Мађарску, или сервилности према Мађарској пред тероризмом Аустрије: као 1849-1859 године, када је Аустрија наметнула Хрватској за званичан језик немачки по целој земљи, а тако исто и Немце чиновнике не само по Хрватској него и по Далмацији. Мурта сјаши, Алај бег узјаши!...

Право је неваљалство говорити да су Срби и Хрвати два братска народа, истих расних инстиката, и зато способни за исти идеал и за заједничку судбину у истој држави. То је тровати здраву памет српског народа. Морамо рећи да је ово идеја неких наших сметењака, насупрот и самој идеји Штросмајера, који никад није сањао о заједничтој држави; и Старчевића, који никад није говорио о заједничкој раси; и Радића, који је увек искључивао заједнички ,,менталитет"; и најзад Мачека, који је искрено и безазорно одбијао да Срби и Хрвати представљају исти историјски и етнички ,,индивидуалитет". Да говоримо само о главним идеолозима хрватства, који су добро знали осећање својих народних маса.

Quote from: Truman on 05-10-2023, 19:55:38

Quote from: džin tonik on 05-10-2023, 18:55:25
ne, ne, iluzije, to je neko drugo odjeljenje, neki truckizmi. u biti, kad ovako postavim stvari, postaje kristalno jasno da je za vas srbe laz nesto od zivotnog znacaja, nesto kao kisik za ljude. laz je za srbe elementarna zivotna potreba, nesto kao nuzda.

šta su to truckizmi?

Quote from: džin tonik on 05-10-2023, 20:56:12
mlatis praznu slamu.

QuotePriznati hrvatski istoričar Hrvogoj Blajburgović u svom novom naučnom radu dokazuje da su Srbi zapravo nametnuli srpski jezik Hrvatima.

Po Hrvogoju, Hrvati su pre Vuka Karadžića i Ljudevita Gaja pričali u Zagrebu isključivo nemački, mađarski, nešto malo latinski-italijanski, i kajkavski slovenački jezik, dok su u Dalmaciji pričali čakavski i neki nepoznati vlaški jezik.

Nemac Ljudevit Gaj, po Hrvogoju je najodgovorniji za nametanje srpskog jezika Hrvatima.

– Bečki književni dogovor je sahranio hrvatstvo. Hrvati bi danas bili jedan narod na visokoj kulturnoj razini da su ostali pričati njemačkim jezikom. Pa ni madžarski jezik nije toliko loš. Zapravo, svi jezici sem srpskog su veoma dobri – objašnjava Hrvogoj.

– Mi smo danas prisiljeni pričati i pisati srpski, koji tjekom prošlog stoljeća i ovog pokušavamo pohrvatiti, no sasvim bezuspješno. Taj primitivni jezik seljaka se uvukao u svu našu književnost i bojim se da sav naš trud da ga pohrvatimo neće uroditi nikakvim plodom – dodaje Hrvogoj.  xrofl

– Ustaše su bile u zabludi, misleći da ako unište sve Srbe da će se tako osloboditi nametnutoga srpskog jezika. Čak i kada bi uništili sve Srbe, ostaje nam taj jezik da nas podsjeća na našu mračnu povjest i ropstvo pod velikosrpskim hegemonizmom. Stoga, mi prosto treba da se vratimo svojim korjenima i počnemo govoriti njemački. Time bi se mnogo brže odvojili od primitivne nametnute srpske kulture, a naša mladež bi se mnogo lakše snašla kada ode na bauštelu u Njemačku – zaključuje Hrvogoj.