(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.everest.rs%2FmasinaK_.jpg&hash=7cfd03bdff92aa06b9411644e5a98abbf3c4dcb9)
Mašina u srcu realnosti
Pitanja o svesti i identitetu su verovatno počela da se postavljaju sa pojavom prve iskre samosvesti kod mislećih bića. Ponuđenih odgovora je mnogo, a interpretacije su toliko različite da svojim formama predstavljaju čak potpuno drugačije oblasti ljudskog interesovanja. Od raznih filozofskih, okultnih, bioloških, religioznih i sličnih doktrina o svesti, refleksiji i identitetu, u moru definicija i intelektualnih poštapalica, teško je izdvojiti samo jednu koja bi predstavljala dobru radnu hipotezu za dalje istraživanje, budući da se fokus i interesovanje u vezi tih fenomena mogu menjati fluidnije od samih mentalnih tokova koji ih nose.
U tom smislu, kako bismo fiksirali modus operandi ovog romana, može se reći da je izvesna mehanicistička ideja svesti i identiteta polazna tačka koja autoru predstavlja uporište i pruža osnovnu premisu za ovaj istraživački roman.
Da iza ove naše, konsenzualne, realnosti leži neka druga, koja je nepoznata, a pritom joj je uzrok i pokretač, nije nova ideja. Međutim, oblast je toliko velika i za mnoge autore inspirativna da nije moguće tek tako naći ni dva slična ponuđena odgovora na ovo pitanje, u književnoj formi. U tom smislu, hvatanje u koštac sa idejom koja je kod mnogih autora makar latentno, ako ne i u sasvim vidljivoj formi prisutna, predstavlja izazov koji podrazumeva angažovanje kreativnosti i tehničkog dela na visokom nivou.
Mašina, koja se u ovom romanu predstavlja kao nevidljivi pokretač dešavanja i katalizator postajanja i nestajanja mnogih realnosti, nije u potpunosti materijalna, niti pak organska, ili samo mentalna pojava. Ona je, na neki način, crna rupa svih realnosti i sve materije koje iz nje i u nju uviru, na taj način ih kriveći, bez nekog ljudima poznatog algoritma ili predvidive frekvencije i intenziteta.
U tom smislu, glavni narativni tok počinje dejstvom mehanicističkog principa (koji nije samo to, kako je već rečeno) na pojedinca, ali šta je pokretač u samom čoveku, to je pitanje koje će se iznova postavljati kako se somnabulne vizije intenzivne psihološke avanture protagoniste budu nizale. Pre svega, na samom početku imamo jak žanrovski momenat koji se sastoji od nerazblažene mešavine detektivske misterije i horora, što je otvaranje koje obećava puno akcije i zabave za čitaoca. Sama postavka i lokacija poput ludnice jesu veoma zgodni žanrovski tropi, koji sami po sebi u recipijentu bude uznemirujuće slike i osećaje. Ako tome dodamo i neobičnog pacijenta, navodno više nego upućenog u prirodu simulirane realnosti generisane od strane Mašine, kao i inspektora koji na svoju ruku dolazi da istraži slučaj, dobijamo uvod koji veoma potentno otvara priču.
Međutim, ako se čitalac nadao nečemu prepoznatljivom, ili je anticipirao moguće narativne linije, desiće mu se nešto sasvim neočekivano. Knjiga počinje na način sličnih u svom žanru, ili makar prividnom žanru koji obećava, da bi se pretvorila u nešto sasvim drugačije, neočekivano i, po svojoj unutrašnjoj logici, sasvim nepredvidivo dešavanje.
Ovakav nagli obrt je itekako opravdan dejstvom famozne Mašine, koja se, može biti, krije iza mnogih lanaca događanja koja nam oblikuju živote više ili manje suptilno. Nevidljivi uticaj postaje jasan tek u zatvorenoj instituciji, ali, da bi se stiglo do odgovora, makar približnog, da bi se iole prišlo Mašini, pitanje svesti, percepcije i identiteta dolazi u prvi plan.
Upravo u toku misli sastavljenom od mora pitanja o postojanju i ja-određenju, protagonista lagano kreće da ljušti slojeve sopstvenog postojanja, na taj način stavljajući na udar i sam identitet, zapravo ono što u uobičajenom smislu smatramo za ,,ja" posede, stvari poput tela, imena, sećanja i navika.
Da li je, u tom smislu, trauma usled zahtevne prirode detektivskog poziva okidač za aktiviranje psihotične epizode usred bure u umu protagoniste, ili je zapravo istina mnogo komplikovanija i, na neki način – gora, ostaje da se vidi do samog kraja avanture na koju će vas autor povesti.
Samo da napomenem čitaocu da je svet u kojem će se naći izgrađen od izvesnih pravilnosti, ali veoma labavo postavljenih. Takve zakonitosti su podložne raznim krivljenjima jer su svi svetovi Mašine međusobno preklopivi i međuzavisni jedni od drugih, na način da zakonitosti jednoga prelaze u drugi po nepisanim pravilima i učestalostima. Naravno, Mašina jeste uzrok ovih promena, a pitanje o tome šta Mašina jeste je možda i ponajbolje postaviti u negativnom ključu i zapitati se šta ona nije. Jer, da bi se došlo do pozitivnog određenja takvog ,,entiteta", iluzije i velovi realnosti se moraju skidati sloj po sloj, a to u praksi znači gubitak svega što nekoga čini osobom sebi prepoznatljivom.
Dejan Sklizović
Krenuo sam da čitam roman, na insistiranje autora. Uskoro stiže osvrt.
MAŠINA Vladimira Zavadovskog je roman koji otvara nekoliko ozbiljnih moralnih pitanja. Pogovori Stevana Šarčevića i Dejana Sklizovića tako besramno pokušavaju da spinuju kako ovaj rukopis ima nekog smisla da se zaista postavlja pitanja ima li nešto što danas u Srbiji ljudi ne bi uradili za novac. Isto važi i za samo izdanje jer prosto izlazak ovog rukopisa pred čitaoce nema baš laskav ishod po pisca.
Naravno, nije ovo ni prvi ni poslednji rukopis koji je neko nekome objavio a da je to išlo na štetu pisca, nije ovo svakako prvi tekst o kom je neko slagao da ima smisla. Međutim, ovde se zaista otvara pitanje etičnosti.
Naime, ovo što je Zavadovski sročio je jedna jedva napabirčena nebuloza, mahom izvedena u dijalozima u kojima ljudi razgovaraju o nečemu što im nije jasno, o nekom svetu koji ne razumeju, niti sami znaju ko su. I to tako na skoro 200 stranica sa veoma velikim proredom.
Da nije toliko stupidan ovaj tekst, bio bi praktično nepodnošljiv za čitanje, ali ovde je bar besmisao ispraćen upadljivim manjkom sadržaja, ovaj tekst se maltene sam od sebe obrađuje i naravno izbacuje iz čitaočevog uma praktično u realnom vremenu. Verujem da je tako i pisan.
Jedina relativna vrlina ovog romana je što Zavadovski na neki način pokazuje poštovanje prema pisanoj reči utoliko što se izražava kitnjasto kao neko dete u pismenom zadatku, tako da barem postoji osećaj da bi u budućnosti iz tog strahopoštovanja prema pisanju možda moglo proizaći i nešto smislenije od ovoga. Za razliku od mnogih pisaca koji se nadmeću u tome da zvuče još prostije nego što se izražavaju u svakodnevici, ovde je jezik nakićen do maksimuma, ređaju se sinonimi, arhaizmi i to je eto nešto što je na nekom - mada ne znam kom - nivou zaslužilo eventualne pohvale.
Na neki način, žao mi je što sam video da je ovaj roman izašao, mislim da to nije fer prema piscu, ali nije mi žao što sam ge pročitao jer me je podsetio koliko srpska amaterska književnost ume da bude grozna.