THE STEPS OF THE SUN nije tako besprekoran masterpis kao MOCKINGBIRD, ali šta jeste?
Međutim, ako bih se sada našao u prilici da biram koja bi Tevisova knjiga trebalo da se prevede na srpski u ovom trenutku 2025. godine, moram priznati da bi dilema glasila - usavršenost i višestruka čitanja MOCKINGBIRDa ili vizionarska transgresivnost THE STEPS OF THE SUN?
THE STEPS OF THE SUN je roman koji bi bilo logično nazvati uelbekovskim, da nije izašao pre nego što je Michel Houellebecq krenuo da piše romane. Samim tim, ono što je eventualno moguće jeste nazvati Houellebecqove romane tevisovskim.
Mislio sam da ovo nije nikakvo otkriće i da već postoji obilje literature koja poredi ovaj Tevisov roman i Houellebecqov roman, ali toga zapravo ili nema ili ja ne umem da nađem.
To me u osnovi ne čudi, Tevis je poznat pisac ali ovo mu je možda najmanje poznat roman. Svakako jedini koji je niti ekranizovan niti pomenut za ekranizaciju. Sasvim je moguće da oni koji ga čitaju naprosto možda ni ne znaju za Houellebecqa i u svojim čitanjima ga sagledavaju kao jednu psihološki pregnantnu raskrsnicu space opere i avanturističkog romana u svetu budućnosti.
I da ovaj roman jeste to - SF roman iz podvrste space opere, i jeste pustolovni roman smešten u svet budućnosti u kom Tevis opisuje predapokaliptični svet čija je propast proistekla iz manjka energetske promućurnosti.
Međutim, u samoj osnovi je jedan par excellence houellebecqovski lik, jedan gotovo banalni bogataš koji želi da se izbori sa svojim problematičnim odnosima sa ženama, zapravo sa majkom, zatim da reši problem impotencije koji krivi i za propast svoje najveće ljubavi i za to što je presušio kao poslovni čovek.
Njegovo putovanje po misaonom procesu koje na njemu doživljava mnogo više liči na Houellebecqove priče o junacima koji iz pariskog stana odlaze da nađu nešto što im treba u Club Med resortima ili egzotičnim destinacijama seks turizma. Nisu samo problemi isti, isti je i stil.
Tevis sve ovo piše, suvo, lakonski, sa digresivnim opisima tehnike ili pojava - ovde su to novumi a kod Houellebecqa roba široke potrošnje, međutim, ovde ima i takvih predmeta.
Dakle, diskurs ovog Tevisovog romana i Houelleecqovog opusa je praktično identičan. Houellebeq je napisao jedan SF, inače tematski veoma sličan i MOCKINGBIRDu u jednom delu, gde tematizuje svet u kom se čovečanstvo masovno odlučuje za suicid. Ovde, imamo praktično sličnu opsesiju. Nema Elohima, ali postoji motiv suicida gde je klijentima obećano da će biti oživljeni nekom tehnikom hiljadama godina kasnije.
Tevis i Houellebecq dele tu ideaciju oko kolektivnog suicida na nivou čovečanstva. Tevisa čovek ne mora čitati da bi se zainteresovao za tu temu, ali i ovde su sličnosti zaista veoma upadljive.
Čak i da Houellebecq nikada nije čitao Tevisa, u šta je teško poverovati, bilo bi nepravedno da se ne napravi jedan stručni rad koji bi razradio i argumentovao ovu vezu i sličnost.
U tom smislu, Tevis danas ima jednu novu ciljnu grupu - i proširuje područje borbe - to su čitaoci pisca koji nije pisao u vreme kada mu je izašao roman.
Naravno da ovaj roman treba da pročitaju ljubitelji SFa i uopšte projekcija budućnosti bilo koje vrste, to ne treba ni da se napominje - ali pre svega treba da ga pročitaju oni koji vole i poznaju opus Michela Houellebecqa.