Bas mi se potrefilo da u isto vreme citam Kingovu MRACNU KULU I (Revolveras) i Miloseviceve NAJLEPSE ESEJE u kojima ima dva posebno lepa: Osvrt na Unamunovo TRAGICNO OSECANJE ZIVOTA i esej ISTINA ILI ILUZIJA
Oba dela se predivno bave i temom smrti, nistavila, vecnosti, beskonacnosti...
Pomislio sam:
KAKO TO DA SVI MI MOZEMO DA POJMIMO SVE OVE STVARI, ALI IH NIKAKO NE MOZEMO ZAISTA ZAMISLITI.
Smrt.
OK. Umires, svest nestaje. Telo pocinje da truli. Nema emocija. Nema senzacija (bol, toplina, hladnoca...). Nema zvukova, ni boja...
Nistavilo.
I tu su prve razlike:
Neki pominju RAJ i PAKAO.
Neki vecno vracanje istog - KARMU.
Neki, kao ja - su agnostici... Dakle, nema nista, ili bar ja ne mogu da to potvrdim.
A sta Vi mislite?!
:roll:
neki stari stoik, ako se ne varam, kazao je otprilike – dok ima mene, nema smrti; kad dođe smrt mene neće biti. dakle, nema razloga za bojazan.
jedina smrt koja me brine je TUĐA smrt, tj smrt bliskih mi ljudi, jer ona donosi bol.
verujem da smrću umiru ego i svi oblici svesti; ako i ostaje neki oblačak nečega, neka larva ili šta već, ne zanima me (sem kao horor pisca).
takođe, ideja sahranjivanja mi je gnusna (ne samo zbog mogućnosti da budem živ sahranjen), i tražiću da budem kremiran.
Pa teoretski (kako danasnja nauka tvrdi) - ne ostaje ama bas nista od svesti.
Ostaje truplo i ono malo sto te se ljudi secaju (sto JESTE neki oblik zivota)
Mrka kapa!
A zato je najlakse biti stoik.
A JOS BOLJE EPIKUREJAC! :!:
Interesantno pitanje. Pa po mom mišljenju stvari su jasne, jer po definiciji smrt je kraj života i posle ove toga više nema. Svest je drugo pitanje. Filozof Kant postavio je neoborivu tezu zvanu dualizam koja tvrdi sa su svest i život različiti entiteti. Da li posle smrti postoji svest? Iskustveno, buduči da je svest samo ovih 16 sati dnevno kojih smo budni, to je nemoguče dokazati. Samo da dodam, pre neko vreme kad sam se iz radoznalosti bavio ovim pitanjem, naišao sam na literaturu koja opisuje ciljeve jedne tehnike, sa kojom je moguče reinkarnirati osobu pomoču sećanjem na istu. Naleteo sam na neke fenomenalne ali šture rezultate kad sam nehotice primetio da određene svesti doista mogu biti ekstrapolirane na taj način. Klizav je to teren za istraživanja, ali mislim da ču jednog dana istražiti što je na toj tehnici uz koju u prisutnosti osobe A, kad intenzivno pomislite na osobu B, osoba A počne govoriti ono što bi osoba B rekla u tom momentu. Inače, na pitanje što biva posle smrti stara kineska poslovica kaže "živi bili pa vidili".
Quote from: "sgt. Mark E. Smith"Pa teoretski (kako danasnja nauka tvrdi) - ne ostaje ama bas nista od svesti.
Ostaje truplo i ono malo sto te se ljudi secaju (sto JESTE neki oblik zivota)
Zanimljivo kako ljudi koji su preziveli klinicku smrt pricaju sasvim razlicite stvari - nema nikakvog slaganja oko toga. Ako pamtite bila je ona prica o TUNELU gde ljudi hodaju ka svetlosti i dolaze k'svesti. To je (naravno) potpuno netacno i u glavnom je naucno objasnjeno (stvar je sasvim jednostavna i tice se kretanja impulsa kroz razne delove mozga ka receptorima...and stuff :roll: ).
E, a bas bi to trebalo da nam donese neka resenja. Dakle, covek je izgubio svest, pao u komu ili klinicki umro. Par sati, dana ili godina je van da bi se odjednom vratio. Covek se tada najcesce (skoro uvek) niceg ne seca. Dakle, nema nicega sto mu se desavalo dok je bio bez svesti. Ili on o tome nema nikakvog secanja.
A zanimljivo je da je prava smrt - smrt mozga. A ne prestanak rada srca. Dakle - trebalo bi da je hiljade ljudi (Ghoule!) sahranjeno dok im je mozak jos radio. Naravno mozak ne moze da radi dugo bez krvi tj. rada srca - ali ipak...
:D
Mark slazem se sa tobom da su price o tunelima i svetlosti glupost, ali ipak verujem da postoji mogucnost astralne projekcije (astralno telo napusta fizicko sto donosi efekat vidjenja sebe iz pticje perspektive). Pre par meseci, imala sam tu neslavnu ulogu da posmatram citav proces padanja u komu, i izlazak iz nje. Ono sto mi je kasnije ta osoba ispricala jeste da je pre pada u komu (trenutak kada se desavao napad, i onesposobljavanje svih funkcija) videla sve sto se desavalo u njegovoj sobi, iako je kao sto napomenuh sposobnost vida bila izgubljena. Do detalja je znao sve natpise i sve sto je vidjeno na putu do bolnice 15min pre pada u komu. Sama koma nije donosila nista. Nista se nije culo, videlo, osetilo, ali je sama osoba bila svesna svojih razmisljanja i bila sposobna da razmislja. Slicno snu samo na vecem stepenu svesnosti. Osoba nakon budjenja nije znala sta je snaslo, ali se secala svega sto je razmisljala.
Licno mislim da smrt ne donosi nista. Jednostavno umremo i tacka. Ipak verujem da se nas zivot nastavlja negde u necemu drugom, ali da mi toga nikako nismo svesni, niti isto osetimo.
Hypatia
ja sam bukvalno jurila svoju smrt kao dete/bila sam jako i nerazumno tvrdoglava i radoznala/ i tako su mi svakih par godina spasavali zivot dok poslednjom nesrecom nisam dozivela klinicku smrt, bilo mi je 12.... secam se da sam na putu za bolnicu gubila svest/padala u komu/ u intervalima.. i to je sve cega se secam.... ali znam da sam posle toga dobila nekakav superioran osecaj da sam neunistiva :lol: salu na stranu, dosta vremena sam provodila razmisljajuci o tome, malo je neverovatno kako sam prezivela ono sto sam prezivela.... bio je i clanak u novinama, ali novinari ko novinari uvek preteruju, ipak ono sto znam ja i oni koji su me spasli znamo da je sve bilo prilicno neverovatno
anyway, od tad moj se zivot promenio u nekom.. [?] smislu.... mislim, konacno sam smirila svoje djavolje bubice koje su ozivljavale sve te moje ludacke ideje, ali [p]ostala sam potpuno fascinirana svime sto ima veze sa smrcu.... kontam da je od tad negde pocela i moja fascinacija hororom-sf-f
Sad ću ja ispasti totalni idiot, ali ja imam neka sječanja koja mogu objasniti samo postojanjem reinkarnaciji. Što ne znači da ja u to slijepo vjerujem. Ali nisam baš sigurna da je smrt - kraj svega. Uostalom, mene puno više plaši starenje i starost.
Quote from: "Black Mamba"ja sam bukvalno jurila svoju smrt kao dete/bila sam jako i nerazumno tvrdoglava i radoznala/ i tako su mi svakih par godina spasavali zivot dok poslednjom nesrecom nisam dozivela klinicku smrt, bilo mi je 12.... secam se da sam na putu za bolnicu gubila svest/padala u komu/ u intervalima.. i to je sve cega se secam.... ali znam da sam posle toga dobila nekakav superioran osecaj da sam neunistiva
Jel' šalješ to na konkurs? :lol:
Quote from: "Bab Jaga"ja imam neka sječanja koja mogu objasniti samo postojanjem reinkarnaciji
A ti? :lol:
Oprosti, ali nisam razumjela pitanje (ako je to pitanje). :oops:
Ne, nije pitanje već podje*avanje koje se nadovezuje na prethodni post. Ali, vidim sada, nije nimalo smešno - ništa nisi propustila... :?
Kastore, Kastore...
Mene strašno zanima šta ste to vas dve doživele/preživele. Kakvu si to situaciju preživela, Mambo, i čega se sećaš, Jaga?
Ako nećete ovako, možete na PM ili mejl i ostaje medju nama. Ako nećete nikako, i to poštujem i razumem.
Sječam se svog prošlog života. Dobro, nije cijelog, ali sa dosta pojedinosti. Bila sam medvedica.
Quote from: "Lurd"Kastore, Kastore...
Mene strašno zanima šta ste to vas dve doživele/preživele. Kakvu si to situaciju preživela, Mambo, i čega se sećaš, Jaga?
Ako nećete ovako, možete na PM ili mejl i ostaje medju nama. Ako nećete nikako, i to poštujem i razumem.
jes jes, pa da me i ti podjebavas posle.... e NECE MOCI!! :lol:
:wink:
vaistinu, moja prica stvarno lici na jednu dobru horor pricu, pre svega, ali ne pricam o tome..
pricam samo sa svojim izrezbarenim uspomenama aka oziljcima na taj dogadjaj kojih, ne samo da se ne stidim, vec ih cak i volim, iz nekog razloga.. kao kad neko voli svoj tattoo.. goddam, samo oni znaju koliko je ovo fuckin' true... ali ovako na netu sam par puta tipkala nesto malo o tome jer je drugacije, if you know what i mean
Ono što ljudi zanemaruju i što stvara utisak postmortem doživljaja jeste činjenica da ljudski mozak od trenutka kada mu se prekine dotok krvi, potpuno umire, tj, prestaje svaka aktivnost, za 10-15 sati; neki kažu možda i koji minut duže.
Dakle, odseku vam glavu ili srce naprosto stane, svest se izgubi, ali mozak je i dalje živ u nekim svojim resursima koji možda imaju kakvu svoju rezervu krvi ili naprosto manju potrebu za istom.
Ne vidim šta je problem oko toga da se u takvom stanju mogu javiti razne neuobičajene stvari u samom mozgu, slike ili ko zna šta, pa se u slučaju povratka iz kliničke smrti ponešto od toga može vratiti kao sećanje na hod drugom stranom.
Beše oktobar 1980, a ja mlad i lud, te popih litar vinjaka na eks za opkladu. Usledile su razne stvari, ali sam na kraju zveknuo u dubok san možda nalik na polukomu. Kada sam se probudio, imao sam stravičan osećaj da prethodnih nekoliko sati nisam postojao. Jednostavno sam osećao opipljivu raliku između običnog buđenja bez sna i ovog budjenja. Nikada kasnije u životu nisam osetio takvu prazninu za sobom, jednostavno odsustvo svega. Tada, shvatio sam da smrt izgleda tako: odsustvo svega.