Print Page - All That Jazz

Title: All That Jazz
Post by: Dreamlord on 13-11-2005, 23:23:49

Vidim topici o jazzu su maltene nepostojeci a cudi me da niko od ekipa sa foruma ne pokrece nesto po tom pitanju. Tesko mi je da zivim sa time da je jazz mrtav kod nas ali izgleda da je tako... :roll:

Dakle..

Da li volite jazz? Ko su vam omiljeni izvodjaci, albumi, stvari? Gde i kada slusate jazz? Ko je zadnji jazz koncert na kome ste bili?

Ajmo ljudi nek se prica malo o muzici koja ostavlja sve druge zanrove u prasini...

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 13-11-2005, 23:44:37

...dusha mi je zaspala od umora,pa ne mogu da duzim!trenutno gustiram sledece albume koji se daju podvesti pod jazz:
-ELLA FITZGERALD-THE JEROME KERN SONGBOOK
-ERIC TRUFFAZ-BENDING THE CORNERS
-URSULA RUCKER-SILVER OR LEAD
...a sada cu da pokusham da a.s.a.p. zaspim uz sjajnu antiku-MILES DAVIS-BIRDLAND 1951!!!
laka mi noc!!!!!

Title: All That Jazz
Post by: Dreamlord on 14-11-2005, 01:23:34

Ella mi je draga ali mi je vocal jazz uvek na drugom mestu u odnosu na instrumental. Vise sam Nina Simone fan ali i Ella je klasa...

Bravo za Birdland 1951. Miles je tek poceo da siri svoja krila i da gradi svoj stil koji po meni kulminira u monumentalnom jazz izdanju i po meni najboljem albumu bez zanrovskih limita Kind of Blue. Odlican album napravljen od bootlega iz 1951 kada je Miles palio i zario sa Rollinsom, Blakeyem, Mingusom i ostalima. Meni je na ovom albumu Miles totalno atipican svom stilu. Covek je uvek bio olicenje cool-a koji je i zracio i pokazivao u svojim studijskim radovima. Ali na Birdlandu je agresivniji i u drugom svetlu. Dobar izbor...

Ursula po meni se igra sa idejom jazz-a ali je to pre svega po meni downbeat. Previse vague da bi se svrstalo u jazz ali moze. Nisam slusao ovaj album, Super Sista sam slusao i bio mi je OK...

Sorry no offence ali Truffaz get's no respect from me... :(

Title: All That Jazz
Post by: blasphemer on 14-11-2005, 12:48:34

Slusamo jazz od kad smo malo porasli (nekoliko godina unazad) samo poslednjih mesec dana slabije jer nikako da stignem da preslusam 100tinjak novih albuma raznorazne pop, rock, ambijent, hard core, metal produkcije. Jebiga, sta cu kad sam alav.

Ono sam vrteo u poslednje vreme je Hubbardov Outpost, Colemanov (Ornette) Something Else!!!!, Mingusov Mingus Dynasty,... Kind of Blue uvek! i na repeat! Isto tako i Empyrian Isles, a i Maiden Voyage!
Poslednji koncert na kome sam bio je Arve Henriksen. Ne znam dal' mozemo da ga zovemo jazzom, 'al tu je negde. A i na koncertu je bilo dosta jazzera. :)
Ici cu mozda na Arto Lindsaya mada latino-bosa nova bas i ne volim posebno, ali mozda zbog Lounge Lizards i saradnje sa Zornom, pa tako...
Na Patricia-u Barber 2. decembra svakako jer mi je omiljena zena u jazzu! :D
Stay jazzin'!

Title: All That Jazz
Post by: Dreamlord on 14-11-2005, 13:08:19

Hehehe...

Freddy The Cheek Hubbard... Genijalan album. Colemanov Something Else sam bas juce slusao, album je cale. Iz zlatnog perioda kada su velikani przili i pravi jazz impro je poceo da se razvija. U vreme kada je glamour big bendova i dixielanda postao zaboravljena stvar. Something Else je bas kao sto mu ime kaze, nesto..

Mingus Dynasty mi je second favorite posle Mingus Ah Um, ali takodje odlican album. Iako suprotnost Ornette Colemanu jer je Charlie bio veliki ljubitelj big banda a pogotovu Duke Elingtona. Sve dobar izbor. Dakle malo nas je ali nas ima...

Zadnji koncert na kome sam bio je Winton Marsalis u Berlinu, a zadnji dobar koncert kod nas kome sam prisustvovao je u Pat Metheny u SC-u. A na Patrici Barber se vidimo...

Title: All That Jazz
Post by: PTY on 14-11-2005, 13:44:33

Pretprošli vikend odem na koncert Sadao Vatanabe; ljudi moji, nemate pojma koja je to razlika imeđu snimljenog džeza i uživo!

Ne znam; Parkerov Now is the Time sam čula u najmanje desetak različitih uživo situacija i svaki put mi zvuči ko sasvim nova stvar.
A skoro sam otkrila jedan pab u kom bend svira isključivo diksilednd; da ti pamet stane.
Totalno sam ovisna, ovih dana. Kako stojite sa diksilendom?

Title: All That Jazz
Post by: Dreamlord on 14-11-2005, 14:22:40

Oho ima nas jos.

Izvin a gde je bio Vatanabe??? Sad se jedem jer nisam bio. Doduse ja sam iz Nisha tako da niej cudo da se nista nije culo o tome... cccc

To je uvek i poenta jazza. Studio je studio ali je live performance vrhunac, Genijalni jazz albumi su upravo Live! izvodjenja a ujedno predstavljaju i pravu pozornicu na kojoj se velikani dokazuju. Koliko se legenda izrodila sa bina zadimljenih klubova i odatle otislo u anale. Secam se 2001. u Bostonu kada sam sa burazerom bio u Riles-u gde je svirao Joshua Redman. Kada se zavrsio nastup pridjemo ja i burazer da nam potpise CD i cujemo kako mu prilazi gazda i kaze "You are the best $20 I spent all year" uz osmeh. Posle sam saznao da tona njih svira za $20 vece, cuveni Parkerov honorar koji ga je oterao u propast. U pocast njemu. Srce mi je bilo ogromno...

Gde se nalazi taj Dixie pub. Pazi Dixieland je Grand Show jazz-a i na njega se gleda malo nize u ozbiljnim jazz krugovima. Ali je to pre svega muzika za ples i tome je i bila namenjena a ujedno stilski i najnefleksibilniji deo jazza. Ali opet ima vremena i kada mi lezi dixie...

Title: All That Jazz
Post by: PTY on 14-11-2005, 14:43:07

Quote from: "Dreamlord"Oho ima nas jos.

Izvin a gde je bio Vatanabe??? Sad se jedem jer nisam bio. Doduse ja sam iz Nisha tako da niej cudo da se nista nije culo o tome... cccc
..

Hihihi...

Sa'ću te balko ubijem u pojam; Carnival City, Big Top Arena, Joburg, 21/10/2005.

To mi bio poklon za rođendan od strane nekog ko je raspamećen kako džezom tako i mnome... nego, bez zezancije, mislim da je bilo nekih 5000 ljudi, od toga možda desetak belaca.

Jipijej!

A diksi imam u jednom pabu koji je nekada bio fenomenalan džez klub a sad je kobajagi restoran sa džez večerima tri put nedeljno. :cry: Bah!

I zadržali su ime bez griže savesti, crkli dabogda; A Kind of Blue. :(

Title: All That Jazz
Post by: Dreamlord on 14-11-2005, 14:55:13

Pojela si mi zivce. Ja sam mislio da je bio kod nas a da sam to propustio... Vraticu ti kad tad. Dupli blizanac je osvetoljubivo cudoviste :evil:

Sramota sto su zadrzali ime... Ali bolje to nego sta se meni desilo pre neki dan. Vidim plakate za Nishville Jazz Festival koji pocinje 23.

A IZVODJACI!!! Boban Markovic i ekipa. Kao i gomila bullshit takozvanog ETNO "JAZZ"-a koji je najvece zlo sa ovih prostora. Ma popizdeo sam, odlepio skroz. Pa jebem ti takav festival...

Title: All That Jazz
Post by: PTY on 15-11-2005, 07:58:49

E pa, to sa etno džezom je poprilično rasprostranjeno. U neku ruku mi je to gotivno; recimo, varijanta afro-džeza je asimilovala tradicionalne pesme i to ume da zvuči neverovatno dobro.
(plus, to je džez primaklo ljudima; da ne veruješ ko je sve došao da čuju Vatanabea – pored mene je sedela familija od tri generacije, uglavnom ženske.. :lol: )

ali kapiram šta te smeta.

A po pitanju diksija; pre par godina, igrom slučaja, John Maddocks mi ostavi svoj CD ali ja to odmah zaturim, onako neotslušano. Do tada mi diksi i nije bio bog zna šta, baš kao ni kabare-džez. Tek u aprilu ove godine, kad sam se selila, nabasam na taj album i raspametim se. (ali još uvek nisam totalni fan, slušam samo odabrane stvari, po preporuci, mada vidim da mi leži.)

Title: All That Jazz
Post by: divča on 19-11-2005, 16:58:12

Moj broj 1 :
Thomas Chapin Trio : Sky Piece (Knitting Factory, 1998)

Prvi put sam cuo za ovog, nazalost prerano preminulog genija, na radijskom predstavljanju posthumnog tribjut koncerta. Medju ucesnicima su bili i Mario Pavone, Michael Sarin, i sam Zorn ( svirao i na njegovom 'Menagerie Dreams'), koji ga priznaje, sa pravom, kao ubedljivo najtalentovanijeg saksofonistu svoje generacije. Sky Piece je, nazalost, njegov poslednji album, ploca retke lepote i snage.
Na ovom albumu svira alt i sopran, kao i razne vrste flauta, jednako superiorno.
Muziku je tesko opisati recima, ovaj album je dozivljaj; tipicno njujorski cvrsta, ali fleksibilna ritmika, nepogresiva u dinamici, Chapinovo sviranje je u rasponu od ekspresivnog fri ugodjaja, do etericnog i lirskog, cuju se odjeci Koltrejna i Erika Dolfija, na albumu je i Monkov standard 'Ask Me Now'.
Mog'o bi do sutra ovako, a da nista ne kazem; ovo je jedan od albuma koji mogu UVEK da slusam, i kako lepo rece jedan prikazivac:
: 'Quite possibly the most underrated recording in the history of modern jazz. If you don't have a copy you are letting precious time slip away...'

Title: Hm...
Post by: Tex Murphy on 19-11-2005, 23:14:51

Nisam neki fan džeza, tek povremeno odslušam ponešto. Imam još nekonzumiran MP3 Čarlija Parkera. Nedavno bio i u Sarajevu na koncertu Džona Skofilda.

Title: All That Jazz
Post by: blasphemer on 28-11-2005, 19:39:59

Pocinjem da panicim! :?

Zna li neko sta se desava sa koncertom Patricia-e Barber?

Zasto nigde nema karata? Da nije otkazan?
(Bio sam u nekoj guzvi pa nista nisam pratio, nista nisam cuo.)

Neka informacija? Please?
:(

Title: All That Jazz
Post by: Lurd on 06-01-2006, 13:43:44

Znao sam i pre da postoji samo jedna osoba koja će me možda privoleti džezu. A sada mi se to i potvrdilo. Posle jednog eMuleovanog albuma, usledilo je još desetak, a sa playliste mi se ne skida ovaj neverovatni lik.

Sun Ra.

Okej, možda će i neki od vas reći da je to prevarant i da to nije pravi džez, ali jebi ga...

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 06-01-2006, 23:52:12

...a moze li na Badnje veche malo old school pristupa i DIANA KRALL-recimo album THE GIRL IN THE OTHER ROOM ili josh bolje ALL FOR YOU,njen tribute THE NAT KING COLE triju????

...a dama ima i sjajnog muza!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! :) :) :) :) :)

Title: All That Jazz
Post by: deka on 07-01-2006, 03:00:59

Chick Corea :!: . Za mene je, kao savršen kompozitor, uspeo da pronađe idealan balans između čvrstih okvira klasičnog koncepta i samozadovoljnog pristupa jazz improvizacije. Niti guši slobodu niti joj dopušta da postane sama sebi cilj. Takođe uspešno apsorbuje raznorazne etno uticaje a da to legne potpuno prirodno. O sviračkom stilu/tehnici ne treba trošiti reči. Izdvajam jednu stvar, prvu Chickovu koju sam zaista čuo -
Nite Sprite sa "The Leprechaun" albuma (1975) sa Steve Gadd-om na bubnju. Po meni potpuni trijumf funk-fusiona, zvuči furiozno, virtuozno, duhovito, vrcavo...

Tuck Andress, majstor fingerstyle-a na džitri, možda najpoznatiji po duetima sa suprugom na "Tuck & Patti". Zatim, album "Reckless Precission" sa nekolikim obradama Đeksonovih hitova (Man In The Mirror, pogotovo). Šta da kažem, zbog tog lika sam jedno vreme tripovao da ću postati jazz gitarista, ali i to se izjalovi :(

Title: All That Jazz
Post by: Alex on 07-01-2006, 05:31:35

Posle godina slušanja i praćenja popularne muzike u današnjem smislu reči (pop, rock, dance i ostala MTV-ština), svih mogućih pravaca, žanrova i pod-žanrova/vrsta iste, ulaženja u detalje/dubine/rukavce, formiranja kolekcije nosača zvuka itd, sve više se okrećem džezu.

Ali dok me za pop muziku neki smatraju poznavaocem, čak, za
jazz sam teška amaterčina, početnik i laik (ne baš totalni).

Za sada se najbolje osećam u vodama komercijalnog vocal jazza. Pored novog - božićnog albuma Diane Krall (koja je za mene boginja već duže vreme) zadnjih meseci sam slušao Michael Bublea i Jamiea Culluma, koji su više ili manje džez obojeni.

Od "ozbiljnijih" albuma naleteo sam na Free Ride Dizzy Gilespiea (muzika Lalo Šifrin) i Pat Methenyjev iz 2002 i uskoro ih režem na CD audio.

Title: All That Jazz
Post by: Nyarlathotep on 07-01-2006, 06:44:05

Dzez slusam dugo... slusam raznolik dzez.
Sledi neki, uzi izbor iz glave:

Sun Ra
Sonny Rollins
Miles Davis
John Coltrane
John McLaughlin (Mahavisnu, Shakti)
Trilok Gurtu
Weather Report
Chick Corea
Joe Pass
Zawinul Syndicate
John Scofield
Allan Holdsworth
Scot Henderson (Tribal Tech)
Herbie Hancock
John Zorn
Masada
Gutbucket
Naked City :?
Medeski Martin & Wood :!:
Dave Fiuczynski
Jaga Jazzist
Cinematic Orchestra
Tortoise
Eric Truffaz

... bla, bla, u beskraj.
Volim dosta toga od nekih standarda, preko fusiona, world jazza, funka, do jazz rocka, free jazza, nu jazza, electro tripova... A kao i sviram dzez, prog rok, fank, death metal, dab, space i post rock, ambient... kao godinama. Gitaru sviram.
Volim dzez.
Dzez je skroz slobodna muzika i svuda je mozes provuci. Od minimalne ambijentale do najekstremnijih haoticnih divljanja. I mnogo toga se nalazi u sredini.

Title: All That Jazz
Post by: Nyarlathotep on 09-01-2006, 10:09:26

Quote from: "deka"Izdvajam jednu stvar, prvu Chickovu koju sam zaista čuo -
Nite Sprite sa "The Leprechaun" albuma (1975) sa Steve Gadd-om na bubnju. Po meni potpuni trijumf funk-fusiona, zvuči furiozno, virtuozno, duhovito, vrcavo...

Ovo je opasan album - jedan od Corea-inih najboljih. Ipak, ne mislim da je to najbolji fusion/funk album, niti mislim da tako nesto moze da postoji. Slusao sam barem jedno 15 boljih... ako se to moze reci. Corea je fenomenalan u nekim projektima (my favourite Retun to Forever), dok negde iz njega izbija toliko spanske ciganstine....

To je taj zonfa koji mene u dzezu moze da smori. Svaki Srbin koji se dovati dzeza udara na 7/8 i harmonijske skale, isto ko sto skoro svaki Spanac puca na flamenko tripove. Tako je, valjda, to....

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 09-01-2006, 11:20:22

...neshto manje vintage za pre-SNY groove-dva albuma NICOLE CONTEA....easy listening-da,ali uber-stylish-FREEDOM JAZZ DANCE 2004 i JET SOUNDS REVISITED!

...moze??????????????????????????????????

Title: All That Jazz
Post by: Nyarlathotep on 09-01-2006, 12:28:16

Quote from: "Lurd"Znao sam i pre da postoji samo jedna osoba koja će me možda privoleti džezu. A sada mi se to i potvrdilo. Posle jednog eMuleovanog albuma, usledilo je još desetak, a sa playliste mi se ne skida ovaj neverovatni lik.

Sun Ra.

Okej, možda će i neki od vas reći da je to prevarant i da to nije pravi džez, ali jebi ga...

Sun Ra je bog otac slobodoumnog komponovanja i dzez improvizacije. Covek je iza sebe ostavio cudo albuma - koncerata. Takva sirina, kosmarna sinematicnost... ludilo.

Mojne da ga skidas dalje, imam ja 6 CDova sa Sun Ra mp3evima. Sto je, valjda, skoro sve sto je izdao.

Kontea, nazalost, nisam slusao.
Kakav je?

Title: All That Jazz
Post by: deka on 09-01-2006, 18:26:17

Quote from: "Nyarlathotep"Ipak, ne mislim da je to najbolji fusion/funk album, niti mislim da tako nesto moze da postoji. Slusao sam barem jedno 15 boljih... ako se to moze reci.

Naravno da ima boljih. Što se tiče fusiona i džeza uopšte, ja sam ostao negde na toj fazi površnog interesovanja - prvo što me je mrzelo da toliko učim & vežbam, drugo i sama muzička osećajnost mi se promenila, tj. preusmerila više ka pop polivačini sa ženskim vokalom, ali u okvirima nekog "razblaženog" fusion koncepta, uključujući uticaje funka, latina, orijenta (da, čak i notornog 7/8).

Quote from: "Nyarlathotep"To je taj zonfa koji mene u dzezu moze da smori. Svaki Srbin koji se dovati dzeza udara na 7/8 i harmonijske skale, isto ko sto skoro svaki Spanac puca na flamenko tripove. Tako je, valjda, to....

U pravu si za špansku ciganiju, mene isto nervira kad se etno uticaji raubuju na banalan način, bez bilo kakvog autorskog filtera, bez pokušaja promene nekih parametara (makar tempa, boje). Npr. specijalno me nerviraju tipovi tipa Vlada Maričić i slični prodavači "tradicije".

Kog gitaristu posebno ceniš (možda od onih sa tvoje liste) i da li si i sam nešto objavio ili bar spakovao/ okačio negde?
Šta inače misliš o fingerstyle-u, pre svega o mom teenage heroju Tuck Andress-u?

Title: All That Jazz
Post by: blasphemer on 13-02-2006, 15:51:16

11.02.2006. SC
Guitar art festival
Homage Django Reinhardt

Svirali svoju i Djangovu muziku Rosenberg trio i Raphael Fays trio.
Sada samo kratko, za neki dan mozda opsirnije:
Bilo je odlicno. Prvo su svirali Holandjani Rosenberg trio, presek kroz Djangovu karijeru, njihove stvari su dobre, cak odlicne. Raphael Fays trio su mi bili za nijansu interesantniji, basista mnoogo bolji, Fays svira do jaja, program im je malo raznovrsniji (... i latino fazoni, flamenco...) ... Ipak, boja gitare Stochelo Rosenberg-a je lepsa i prijatnija....
Za kraj su nastupili zajedno- cetiri gitare i bas (samo jedan je bio na sceni pa su se basisti smenjivali, jos jedna prilika da se primeti razlika), naizmenicni soloi, super svirka. Jedan bis na kraju i to je to.

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 21-09-2006, 08:45:45

...za pocetak potencijalno divnog dana, jedna sjajna CEWBEGAPPIC vest za ljubitelje voklanog nu jazza- u okviru ponocnog programa predstojeceg Beogradskog jazz festivala(Kolarac;Dom Sindikata;Dom Omladine,24-28.10) nastupi i reina herself xqueen1 -BEADY BELLE!
...vidimo se na poklonjenju!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 05-10-2006, 21:14:41

...nazalost, popodne sam saznao da je nastup BEADY BELLE udruge otkazan, kao i citav niz nastupa u ovom regionu, jer " pevacica banda ima malo dete" :shock: :shock: :shock: :shock: :shock: :shock: :shock: :shock: :shock: :shock: :shock: :shock: :shock: :shock: - mislim, dete nije bilo malo prilikom bookiranja i pre objavljivanja programa??? Ili je malo Nordijce already alergic to Ruritania??? :idea: :idea: :idea: :idea: :idea: :idea: :idea: :idea:

....bilo kako bilo, jos jedna propustena prilika za vece srece i divote...mada, naredna prilika vec u decembru, mada iz potpuno drugog faha,- NINA NASTASIA, 15.12., DOM OMLADINE

Title: Ajde da se upisem prvim postom :)
Post by: zmanic on 06-10-2006, 13:03:25

Posle ovog albuma sam stvarno zavoleo Jazz, i ovo je jedina MC kaseta oko koje sam se potrudio da je nekako digitalizujem i prebacim na CD dok ne nadjem i kupim originalni. Topla preporuka svima!

http://www.timelessjazz.com/shop/product_info.php?products_id=210&language=en

Title: All That Jazz
Post by: Dreamlord on 06-10-2006, 16:13:04

Benny Golson. Odlican album. Meni se jako dopao. Volim Golsona ali po meni zvezda ovog albuma je ipak Kenny Barron. Przi ga lik svetski.

Ne treba zanemariti da je legenda Rudy Van Gelder bio iza pulta i da mnogo toga ide i njemu na zaslugu. Steta je sto sada sa remasterizovanim izdanjim Blue Note-a ima par albuma koje je jako loshe odradio. Mozda ga je ipak stigla starost...

Title: All That Jazz
Post by: blasphemer on 07-10-2006, 01:54:40

Quote....bilo kako bilo, jos jedna propustena prilika za vece srece i divote...mada, naredna prilika vec u decembru, mada iz potpuno drugog faha,- NINA NASTASIA, 15.12., DOM OMLADINE

Slusao sam je prosle godine, na dis-patch festivalu, mislim. Koliko se secam, prilicno neuravnotezen nastup (vokalno, stilski i uopste muzicki), malko dosadan.... :(

Title: All That Jazz
Post by: Cornelius on 16-10-2006, 00:20:19

Probajte i ovo:

David Linx - vokal (Belgija)
Rabih Abou-Khalil - ud (Liban)
Lorraine Desmarais - klavir (Kanada)
Takis Barberis - el. gitara (Grčka)
Richard Galliano - harmonika (Francuska)
Aziza Mustafa Zadeh - klavir, vokal (Azerbejdžan)
Enrico Rava - truba (Italija)
Lisa Ekdahl - vokal (Švedska)
Terumasa Hino - truba (Japan)
Trilok Gurtu - udaraljke (Indija)

Izvanredan džez.

Title: All That Jazz
Post by: blasphemer on 16-10-2006, 20:21:47

QuoteRichard Galliano - harmonika (Francuska)

Pa, onako... nije lose, aliiii...

QuoteEnrico Rava - truba (Italija)

Rava je super. Prosle godine u Barutani mi je bas legao. :)

E, sad, da te pitam, gde nadje ove ostale? Ajd' daj neku informaciju o svakom pojedinacno, da i mi neuki dodjemo do dobre muzike...

Title: All That Jazz
Post by: Cornelius on 16-10-2006, 21:25:49

Blasphemer, evo ti nekoliko informacija o navedenim muzičarima:

David Linx - vokal (Belgija)
Izuzetan senzualan glas i zanimljiv način interpretacije. Radio je sa pijanistom Diederikom Wisselsom i sa pokojnim Klodom Nugarom.

Rabih Abou-Khalil - ud (Liban)
Spojio je tradicionalnu libansku muziku i džez. Virtuoz, izvanredan improvizator, neverovatan poznavalac muzike, radio je sa Charlie Marianom i Steveom Swallowom.

Lorraine Desmarais - klavir (Kanada)
Pijanista, kompozitor, šef orkestra i muzikolog, ima neverovatan dijapazon u svim pogledima. Odličan improvizator.

Takis Barberis - el. gitara (Grčka)
Izuzetan gitarista u stilu Pata Methenyija. Različiti uticaji, rado svira fjužn. Otkrio sam ga letos u Grčkoj na koncertu. Odličan.

Aziza Mustafa Zadeh - klavir, vokal (Azerbejdžan)
Virtuozna pijanistkinja lepog, malo operskog glasa, koja u interpretaciji često upotrebljava klasičnu muziku, ali i nasledje svoje zemlje. Prava diva i jako lepa žena.

Lisa Ekdahl - vokal (Švedska)
Bivša pop pevačica. Lep glas, minimalističko izvodjenje. Peva standarde, ali i nove kompozicije. čudo od žene - mala, mršava i vrlo živa.

Terumasa Hino - truba (Japan)
Postbop trubač, fleksibilnog zvuka i zanimljivog ritma. Radio sa Johnom Scofieldom, Joe Hendersonom, itd. Uspeo da se sa japanske scene probije na svetsku. Prava retkost.

Trilok Gurtu - udaraljke (Indija)
Neverovatan muzičar. Virtuoz table, a potom doživljava susret sa afričkom muzikom. Radi na istraživanju zvuka i ritma. Čudo.

Title: All That Jazz
Post by: blasphemer on 16-10-2006, 22:26:41

@ Cornelius

Hvala. Obraticu paznju na neke od ovih autora; neki su bas izazvali interesovanje. :)

Title: All That Jazz
Post by: Cornelius on 16-10-2006, 23:55:12

Probaj i slušni ih malo. Ima odličnog džeza u svim zemljama.

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 20-02-2007, 01:45:34

...u subotu 24.2.2006. u zemunskom MADLENIANUMU face to face divota- ERIK TRUFFAZ ponovo medju Srbadijom u epizodi BENDING NEW CORNERS...ENCORE

Title: All That Jazz
Post by: blasphemer on 23-02-2007, 13:23:37

Verovatno ce biti dobro (posto dolazi sa nekim kvartetom (nisam se bas interesovao ko mu tu svira)), ali kako nisam fan- 1200 dingera je mnogo!

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 26-02-2007, 20:13:58

...u sjajnom drushtvu sam bio u gotovo punom Madlenianumu, poslushao shta ERIK TRUFFAZ ima da duva ovog puta ...bio je to odlichan nastup, tehnichki gledan precizno, ali i srchano ostvaren, repertoar je predstavljao fin, slikovit pregled raznih faza njegovog rada( od davisovski titravih komada preko priblizavanja komercijanijem, ali nikako easy listening sterilnom, bljutavom zvuku iz Bending New Corners perioda do urnebesno smeshne kabaretski postavljene numere o birokratskom maltretmanu nebitnih Evropljana i drugih na granicama Tvrdjave Evrope( the expression, courtesy of, ADF!)), osmishlena i samosvesna posveta brojnim prethodnicima i idolima... dosta netipichno za zvezdu njegovog kalibra i umetnika njegovih mogucnosti, Truffaz je odoleo 'all eyes on me' izazovu i pruzio priliku svojim pratiocima da pokazu svoje umece( bubnjar je izmamio smeh odobravanja) a basista i mini- frenetichnu reakciju prisutnih)...bilo je tu dosta repeticija i presviravanja, ali kanda to chini i deo biti i chari jazza danas i inache...Erik Truffaz je sharmantan, ponovo me je veselio svojim machkolikim hodom... ukupno 108 minuta vrhunske izvedbe( u to upadaju i 3 izdashna bisa)...

...lichno sam pre za vokalni jazz, ali svakako je ovo bio nastup A klase proverenog majstora!!!

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 01-03-2007, 11:27:12

...for whom it may concern-TRUFFAZ je u okviru bisu podario i svoje vidjenje soft-core klasika JE T'AIME...MOI NON PLUS Serga Gainsbourga, a bit corny ali sa osmehom i nadahnuto!!!

***iz opusa S.G. ja ipak, iz mnogo razloga vishe-manje nategnutih, preferiram INITIAL B.B., mada to niko na ovom zamrlom topicu nije ni pitao

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 10-05-2007, 12:27:24

...mozda ovojoj vesti i nije ovde mesto ili, pak, jeste ako elastichno pristupimo (re)definisanju jazza danas, ali nisam mogao da odolim, ja idem sigurno, a vi kako hocete....

Bebel Gilberto
(Forro in The Dark – gosti)
Mesto: Sava centar
Datum: 09. 06.

Bebel Žilberto, brazilska pevačica, svoje početke beleži još sa 7 godina kao gost na solo albumu svoje majke, džez pevačice. Kasnije se ističe i kao tekstopisac svojih pesama. Prvi album, Bebel Gilberto (mini-LP), snimila je 1986. Kroz njenu karijeru vidi se da nije pratila put muzike svoje majke već odlaskom u Njujork razvija sopstveni jednistveni muzički stil. Njen glas predstavlja magičnu kombinaciju suptilnosti i moćne emocije. Sarađivala je sa mnogim svetski poznatim imenima kao što su David Byrne, Caetano Veloso, Džordž Majkl i Thievery Corporation. Njen soulful miks brazilske i internacionalne muzike osvojio je svet albumom Tanto Tempo iz 2000. koji je postao najprodavaniji brazislki album u Americi i doneo joj 3 nagrade Gremmy. Na poslednjem albumu Momento iz 2007. Bebel je napisala i komponovala skoro sve svoje pesme a posebno se ističu "Caçada", "Tranquilo" i bosa nova-džez verzija "Night And Day" klasike Kola Portera.

Title: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 10-05-2007, 12:55:29

Tja, sarađivala je i sa pokojnim Subom, ali izgleda da on nije dovoljno svetski poznato ime...

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 10-05-2007, 13:34:30

...upravo tako, ni ona sama nikada ne smetne s uma da u ama bash svakom intervju tog dragog nam pokojnika navede kao najznachajnijeg saradnika u karijeri, ali ona vest o njenom SC nastupu jeste prvenstveno sastavljena prema uobichajenim, vecinskim posetiocima nastupa bilo koga u Centru Sava...a njih bi taj zvuchni sklop, Suba, za tren oka asocirao na nekakav neu-neu-neu 'brand' iz domena higejine za kupatilo, recimo...

Title: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 10-05-2007, 14:56:49

Quote from: "ginger toxiqo 2 gafotas"...upravo tako, ni ona sama nikada ne smetne s uma da u ama bash svakom intervju tog dragog nam pokojnika navede kao najznachajnijeg saradnika u karijeri, ali ona vest o njenom SC nastupu jeste prvenstveno sastavljena prema uobichajenim, vecinskim posetiocima nastupa bilo koga u Centru Sava...a njih bi taj zvuchni sklop, Suba, za tren oka asocirao na nekakav neu-neu-neu 'brand' iz domena higejine za kupatilo, recimo...

Hahaha, da. U pravu si, naravno. I, takođe, naravno da će da ga pominje kad god se za to ukaže prilika jer je čovek i umro spasavajući matrice njenog albuma iz zapaljenog studija. Ako je ikakva uteha, taj album je odličan...

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 10-05-2007, 15:17:38

...u najmanju ruku odlichan!!!

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 14-05-2007, 19:00:30

...glede Bebel Gilberto, poslednja dva dana slušam njen najnoviji uradak MOMENTO...malo preproducirano, ali, uopšte uzev, i dalje neodoljivo i teško ponovljivo...mada, mora se priznati- sa Subom je ipak to bilo to, ono pravo, bravo, bravo...

Title: All That Jazz
Post by: Alex on 14-05-2007, 23:35:31

Nisam imao pojma da je B. Gilberto gostovala kod nas.

Ja imam njen album iz 2004.-e i dosta sam ga slušao te sezone.

Baciću malo pogled na review-e za novi.

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 15-05-2007, 00:08:29

...nisi pažljivo pročitao- B.G. nije gostovala u Srbijici, ali će to učiniti uskoro, baš uskoro-9. juna ove godine- Centar Sava- i čitava ova priča o njoj je u svrhu zagrevanja pred taj srećni dan...

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 21-05-2007, 10:45:20

...bitna obavest-BEBEL GILBERTO 9.juna nastupa u Beogradu, ali je nastup prebačen u Dom sindikata, cene ulaznica-1500/1800 dinara, u prodaji od danas...

Title: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 21-05-2007, 11:05:45

Moglo bi se lako desiti da odem. Sem ako ne budem u inozemstvu :x :x :x

Title: All That Jazz
Post by: Queen on 21-05-2007, 12:09:39

slusam ponekad u kolima
http://www.jazz.fm/

leti ne propustam jazz festival
mada nije moja favorite muzika

Title: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 21-05-2007, 12:31:16

A i nije više leti nego na jesen. :lol:

Title: All That Jazz
Post by: Queen on 21-05-2007, 12:38:01

zavisi kako gde :wink:

Title: All That Jazz
Post by: SRX on 21-05-2007, 12:47:58

Možda u nekom paralelnom svetu... :idea:

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 07-06-2007, 12:00:33

...BEBEL GILBERTO- još samo 2 dana!!!

...predgrupa-FORRO IN THE DARK, zagrljaj valcera i salse u brazilskom krajoliku!!!

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 11-06-2007, 09:12:47

...a bilo je ... divno-divno-divno-divnije-najdivnije...

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 22-06-2007, 14:22:35

Povratak kul džezu

Jedna od najboljih prilika da se ovog leta sklonite od tropskih vrućina, i to usred grada, biće svakako novo izdanje ,,Summertime festivala". To se ne odnosi samo na muzički ugođaj koji će ove godine obezbediti vrhunski muzičari, nego i na klimatizovanu salu Centra ,,Sava". ,,Ovi vremenski uslovi su nas i podstakli da podsetimo na naš nekadašnji slogan 'Hot summer, cool jazz'", rekao je na jučerašnjoj konferenciji za novinare muzički urednik Centra ,,Sava" Aleksandar Simić.
Festival ove godine traje tri dana (koncerti se održavaju 3, 4. i 6. jula), a spisak izvođača (Keni Garet, ,,Balanescu Quartet", Čik Korija i Geri Barton) govori da je u prvom planu džez. ,,Mnogo je rok koncerata u Beogradu ove sezone", kaže Aleksandar Simić za ,,Blic". ,,Zato želimo da publici ponudimo nekoliko vrhunskih džez koncerata, a festival traje samo tri dana jer smo se koncentrisali na kvalitet."
,,Summertime festival" će 3. jula (21) otvoriti američki džez saksofonista i flautista Keni Garet. Ovaj muzičar spada među poslednje značajne pratioce Majlsa Dejvisa, s kojim je svirao sve do poslednjih godina života velikog trubača. Do Dejvisa je Garet došao kao već afirmisan član ,,Djuk Elington orkestra", s kojim je nastupao 1978. godine. Svirao je i sa ,,Mel Luis orkestrom" i ,,Deni Ričmong kvartetom", a prvi album kao vođa grupe objavio je 1984, snimivši od tada jedanaest albuma. Poznate su i njegove verzije kompozicija Džona Koltrejna, Kola Portera i Džordža Geršvina. Garetova muzika je u poslednje vreme pod snažnim uticajem azijske muzike, pa će biti zanimljivo videti kako će je uklopiti s klasičnim džezom. Nešto o tome moći će da nauče i mladi beogradski muzičari, jer će gospodin Garet tokom boravka u Beogradu održati i master klas u Muzičkoj školi ,,Stanković".
Kada je o eksperimentisanju reč, to je već prirodno okruženje britanskog ,,Balanescu Quarteta", koji nastupa 4. jula (21). Ova neobična grupa, s kojom je beogradska publika već imala prilike da se sretne, svojom muzikom spaja rokenrol, klasičnu muziku i elemente rumunskog folklora. Predvođeni Aleksandrom Balaneskuom, violinistom rumunskog porekla, oni su na ranijim albumima obrađivali teme nemačke elektronske grupe ,,Kraftwerk", a u njihovoj muzici mogu se čuti i spoken word pasaži. Iako često upoređivani s Filipom Glasom i Majklom Najmanom (s kojim je Balanesku izvorno nastupao), njihova muzika se kreće uvek novim i neočekivanim pravcima i nije je lako svrstati u bilo koji pravac. Za mlađi deo beogradske publike otvoren novim pravcima na muzičkoj sceni, ,,Balanescu Quartet" sigurno predstavlja najzanimljivije ime ovogodišnjeg ,,Summertime festivala".
Iako je teško govoriti o klasičnim hedlajnerima, najveće ime festivala ipak je legendarni američki džez pijanista i kompozitor Čik Korija. Zajedno s njim će nastupiti vibrafonista Geri Barton, a njih dvojica su kod nas već nastupali 1997. godine. Iako već decenijama slovi za jednog od nekoliko najvećih živih džez muzičara, muzička radoznalost Čika Korije nikada nije bledela. Zajedno s Herbijem Henkokom i Kitom Džeretom spada u usamljene naslednike Bila Evansa i Mekoja Tarnera. On je i još jedan od muzičara s kojima je radio Majls Dejvis (tokom šezdesetih godina). Sa saradnikom na predstojećem beogradskom koncertu, vibrafonistom Bartonom Gerijem počeo je da sarađuje tokom sedamdesetih, a zajedno su snimili više albuma od kojih je najznačajniji ,,Crystal Silence" (1972). Njihova ovogodišnja turneja posvećena je 35. godišnjici izlaska pomenutog albuma. Aleksandar Simić nam je rekao da je gospodinu Koriji njihov koncert iz devedesetih ostao urezan u sećanju, što potvrđuje podatak da su lično kontaktirali sa organizatorima da bi im preneli iskreno radovanje zbog novog gostovanja u Beogradu. ,,To su zaista veliki muzičari", kaže Simić za ,,Blic". ,,Ovakav gest, koji je prilično neobičan za svetske muzičare, naročito s takvim ugledom kao što je Čik Korija, to samo potvrđuje."

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 22-06-2007, 14:24:19

...naravno, rech je o Geriju Bartonu, a mene najvishe raduje i sigurno idem da ponovo oslushnem shta junaci mi iz BALANESCU QUARTETa imaju da odgude

Title: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 22-06-2007, 14:39:56

Quote from: "ginger toxiqo 2 gafotas"...naravno, rech je o Geriju Bartonu, a mene najvishe raduje i sigurno idem da ponovo oslushnem shta junaci mi iz BALANESCU QUARTETa imaju da odgude

Da, i mene izove ekipe ipak jedino BQ privlači dovolno da potegnem put Sava Centra. Svaka čast Čiku i Geriju al ja se nekako osećam kao da sam ih prerastao...

Title: All That Jazz
Post by: Cornelius on 22-06-2007, 14:45:10

Quote from: "Meho Krljic"Svaka čast Čiku i Geriju al ja se nekako osećam kao da sam ih prerastao...

Meho, gordost je veliki greh.

Title: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 22-06-2007, 14:59:56

:lol: :lol:

Znam, u pravu si, ali zaista se osećam kao da ČK ovijeh dana svira muziku koju sam slušao kad sam imao 20 godina i tražio u njoj dubinu koju, jebiga, na kraju nisam našao. I on i MekLaflin, recimo, su mi sa godinama regresirali u duhovnom smislu, mislim tehnički su sve bolji ali mi je njihova muzika (ono malo što povremeno čujem, jer nije baš da ih aktivno pratim) sve praznija. Kao da im je vrhunac karijere bio sviranje sa Majlsom i posle toga sve bio višedecenijski pad...

Title: All That Jazz
Post by: Cornelius on 22-06-2007, 15:33:31

Istina je da Čik Korija nije napredovao u zadnjih nekoliko godina. Ipak, ostao je veličanstven muzičar i dobar pronalazač talenata. Sećam se kada sam ga slušao na jednom koncertu sa nepoznatim saksofonistom Džošuom Redmanom. Meklaflin je otišao u razne eksperimente. U zadnjih desetak godina sam ga slušao 5/6 puta i svakog puta je bio različit - samo sa organistom, u klasičnom triju, sa violinistom, u električnom bendu, u akustičnom bendu... Sa Zakirom Hussainom je bio fascinantan.

Oni su ušli u potpunu zrelost i, naravno, veliki eksperimenti su završeni. Oni mogu da profinjuju svoj svet, ali ne i da unose revolucije. Samo je Majls mogao to da radi skoro do smrti. Ali, samo je jedan Majls, bolan Meho.

Ako hoćeš eksperimente, istraživanja i inovacije, trebao bi da tražiš mladje muzičare, koji još uvek imaju i želju i potrebu da menjaju i sebe i svet.

Title: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 22-06-2007, 15:35:58

QuoteAko hoćeš eksperimente, istraživanja i inovacije, trebao bi da tražiš mladje muzičare, koji još uvek imaju i želju i potrebu da menjaju i sebe i svet.

Naravno, pa to i radim, video si verovatno šta sam sve pisao na temi o Ring Ring festivalu.

Usvajam skoro sve tvoje opservacije i dajem im official Meho's seal of approval. :shock:

Title: All That Jazz
Post by: Cornelius on 22-06-2007, 20:52:58

Fala, Efendi-Meho. Ja se uvek radujem kada pohvala dodje odozgo. xjap

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 08-07-2007, 15:35:27

...kad već neće niko drugi, verziraniji i rečitiji, evo ja ću da kucnem koji redak o nastupu THE BALANESCU QUARTETa u Centru Sava u sredu 4.7. u okviru ishitreno organizovanog Summertime Festivala...

...još jedan (treći kojem sam ja prisustvovao) izuzetan nastup u serbskoj prestonici...pred tek nešto više od 1000 ljudi, u rashlađenoj, pristojno ozvučenoj sali CS, bez primetnog kašnjenja, koncert je otpočeo sa kompozicijom "East" sa "LUMINITZA" albuma iz 1994., nakon čega je nastavljeno prelistavanje ovog izvanrednog izdanja, a onda se prešlo na šetnju kroz poslednji so far "MARIA T"...izvrsno izvođenje, kompetentno i strastveno u isto vreme,malo broken English pojašnjenja onogo što će uslediti, dosta diskretnog šarma i inteligentne odmerenosti... Balanescu je pažnju skrenuo i na off izdanja iz poslednjih godina, praveći fino istakni balans između silnih, eklatantnih uticaja pod kojima ovaj kvartet stvara-rumunski folk, inteligentniji pop, fusion-jazz, remiksovano shvaćena klasika, umereno apstraktni minimalizam...nakon 130 minuta srčane svirke( ne računajući well-deserved break od 10 minuta) kroz obrade Kraftwerk klasika (Autobahn, Models, Robots, Pocket Calculator), dostojanstveni nastup vrhunskih majstora pred nekim finim svetom je okončan (meni je lično teško palo što je izostalo podsećanja na obrade Pet Shop Boysa ili muziku upriličenu za film Angels and Insects)...ODLIČNO!!!

Title: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 08-07-2007, 22:58:06

Da, ja sam svesno propustio ovaj nastup jer naprosto fizički nije moglo da se stigne. Zvuči sjajno... Hvala na izveštaju.

Title: All That Jazz
Post by: Goran Skrobonja on 09-07-2007, 00:05:47

Ok, pošto je gorepotpisani tek sada ugledao ovaj topic, bio bi rad da nadoknadi propušteno.
Džez slušam otprilike od prvog-drugog gimnazije, kad je pored Čika Korije popularan bio, kako ono beše, Bili Kobam? Međutim, tek kad sam otkrio Kolmena Hokinsa i Edija Dejvisa, primio sam se skroz. Omiljeni albumi? The Night Hawk (vidi istoimenu novelu u Od šapata do vriska), In the Kitchen i Majlsov In a Silent Way.
Tradiciju nastavlja (daleko aktivnije) moj mlađi nakot, Teodora, koja je ove godine završila prvu srednje muzičke na džez odseku u Stankoviću. Prijemni ispit joj je izgledao ovako: odsvirala je pred budućim profesorom Nešom Petrovićem neku stvar od Kendi Dulfer, a kad ju je ovaj upitao zašto nije uvežbala neki džez standard, morao sam da intervenišem i upitam ga zauzvrat koliko poznaje devojčica iz sedmog osnovne koje slušaju džez standarde. Ostalo... ostalo je istorija domaćeg džeza. :!: Naravno, Teodorin najveći uzor, pored Parkera koga mora da voli po difoltu, jeste Brusov Klarens Klemons, premda The Big Man svira tenor, a ne alt saks kao ona.
Jesam li ponosan na svoju ćeru? You bet! I vi biste bili da ste je čuli kako svira na džem sešnu sa starijim kolegama-profesionalcima.
Džez se uselio u moju porodicu da nikad odatle ne ode.

Title: All That Jazz
Post by: ... on 09-07-2007, 00:08:18

Alone in San Francisco ?

Title: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 09-07-2007, 11:27:47

Quoteodsvirala je pred budućim profesorom Nešom Petrovićem neku stvar od Kendi Dulfer, a kad ju je ovaj upitao zašto nije uvežbala neki džez standard,

Neša Petrović in jazz snob eats shit shocker!!!

Mislim, haha, stvarno, valjda je prirodno da devojčici koja svira saksofon Kendi bude neka vrsta uzora???

Title: All That Jazz
Post by: Goran Skrobonja on 09-07-2007, 11:34:21

Quote from: "Meho Krljic"Mislim, haha, stvarno, valjda je prirodno da devojčici koja svira saksofon Kendi bude neka vrsta uzora???

Pa, pravo da velim, prvi uzor joj je bila Lisa Simpson...

Title: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 09-07-2007, 11:36:15

Heh, to je još bolje. :D :D :D :D

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 16-07-2007, 16:37:24

...iznenađujući jazz uzleti na odličnoj zbirci histeričnog kabaretskog popa by St. Vincent (album "Marry me")- dve poslastice "Human Racing" i "Why Me Worry?"...

Title: All That Jazz
Post by: Kastor on 18-11-2007, 17:10:06

Večeras u 20h. Maceo Parker, Dom sindikata, 4 karte upola cene.

Na PM.

Title: All That Jazz
Post by: Kastor on 18-11-2007, 18:58:06

Otišlo.

Title: All That Jazz
Post by: Cornelius on 18-11-2007, 19:40:57

Kakav je bio Parkerov koncert?

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 19-11-2007, 11:53:54

...155 minuta punokrvne, visokoktanske funky fieste... jazzz drmoguz at its best... sad zurim u skolu, detaljniji izvestaj tokom dana!

Title: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 30-01-2008, 09:33:14

...ta tradicionaliste, dobar vest, gotovo pa gospel jer...

Dolaze Čik Korija, Al di Meola, Leni Vajt...
Džez-rok legende 6. jula u ,,Areni"

Džez-rok legende Čik Korija, Al di Meola, Stenli Klark i Leni Vajt ponovo okupljeni u bendu ,,Return to Forever" dolaze u Beograd. Oni će 6. jula održati koncert u ,,Beogradskoj areni", gde će pokazati zašto ih smatraju za majstore izvodeći pesme nastale sedamdesetih godina.

- Oni su trenutno najveća džez rok atrakcija za koju se otimaju brojni festivali, tako da smo ponosni što su potvrdili svoj dolazak u Beograd. Biće to prava poslastica za sve ljubitelje ove vrste muzike jer je ugovorom naznačeno da će koncert trajati između 90 i 180 minuta - rekao je Đorđe Milutinović, direktor ,,Beogradske arene" za ,,Blic".

Grupu ,,Return to Forever" oformio je početkom sedamdesetih godina Čik Korija, a kroz bend je prošla nekolicina vrsnih muzičara. U početku je zvuk bio baziran na latino ritmovima, koji se vremenom razvijao, a svaki od muzičara je u grupu donosio nešto novo. Grupa ,,Return to Forever" ostvarila je izuzetno veliki uticaj na formiranje zvuka koji danas poznajemo kao fjužn. Grupa je objavila sedam studijskih albuma, a tri ploče ,,Where Have I Known You Before", ,,No Mistery" i ,,Romantic Warrior" snimili su u postavi u kojoj na leto dolaze u Beograd. Album ,,Romantic Worrior" je ujedno njihov najprodavaniji album, a za ,,No Mistery" su dobili ,,Gremi" nagradu.

- Planiramo da izaberemo pesme sa albuma objavljenih sedamdesetih godina i odsviramo kao da ih nikada do sada nismo svirali - rekao je Čik Korija najavljujući predstojeću turneju. Poslednji album grupa ,,Return to Forever" (u izmenjenom sastavu) snimila je 1977. godine, ali on nije postigao veliki uspeh, na njemu je pored Čika Korije i nekolicine muzičara učestvovala i Korijina supruga. Grupa je nakon raspada koncertno kratko bila aktivna 1983. godine, kada su i snimili jednu pesmu.

Tako će ovoga leta gitarista Al di Meola, klavijaturista Čik Korija, basista Stenli Klark i bubnjar Leni Vajt svirati zajedno nakon punih 25 godina. Oni će na predstojećoj letnjoj turneji u Severnoj Americi i Evropi održati oko pedeset koncerata. Pored toga, svaki od članova ima uspešne solo karijere i nove projekte, koje promovišu na zasebnim turnejama.

Title: All That Jazz
Post by: blasphemer on 30-01-2008, 19:23:47

Booriing!
Zasto neko ne dovede neke novije, modernije, jazz bendove/izvodjace... :(
I jbl ih Arena!

Title: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 31-01-2008, 11:40:33

Pa, dovodi Bojan Đorđević The Thing, 15. februara u SKC-u. To je prilično moderno. :lol:

Title: All That Jazz
Post by: blasphemer on 31-01-2008, 12:18:38

to sam nesto nacuo, ali prihvatio sa zadrskom.
prosli put, kad je trebalo da dodju, bese neki problem sa maglom, aerodromima... ja se mnogo radovao, pa se posle i mnogo smorio.
sad, dok ih ne vidim na bini...
:)

Title: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 31-01-2008, 16:08:25

Pazi, sad dolaze kolima tako da magla ne bi smela da bude problem. Samo se ti naoštri za dolazak, slobodno.

Title: All That Jazz
Post by: blasphemer on 15-02-2008, 13:52:08

Gosn Krljicu, mozete li podeliti sa nama info kad pocinje koncert veceras, jerbo na karti ich ne pise?
Hvala.

Title: All That Jazz
Post by: blasphemer on 16-02-2008, 17:40:31

Kako je sinoc bilo dobro!!! :D

Title: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 17-02-2008, 10:43:29

Bilo je urenebesno razbijački. Biće moj prikaz na Popboksu za par dana.

Title: All That Jazz
Post by: 011art on 29-02-2008, 11:19:01

Jazz je najblizi sustini muzike ;) sve je tu - najbolja muzika u galaksiji!
favorit John Coltrane
+
Joe Zawinul
John Mclaughlin
Weather Report
John Scofield
...
lista je prevelika!

pozdrav

Title: All That Jazz
Post by: Cornelius on 29-02-2008, 14:59:37

Quote from: "011art"Jazz je najblizi sustini muzike ;) sve je tu - najbolja muzika u galaksiji!
favorit John Coltrane
+
Joe Zawinul
John Mclaughlin
Weather Report
John Scofield
...
lista je prevelika!

pozdrav

Najtačniji post u 2008. godini! xyxy

Title: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 29-02-2008, 18:09:11

Bah... Između Trejna i ovih simpatičnih belaca dolazi barem još nekoliko desetina imena poput:

Albert Ayler
Sun Ra
Miles Davis
Sonny Rollins
Rahsaan Roland Kirk
Leroy Jenkins
Pharoah Sanders
Sunny Murray
Alice Coltrane
Sam Rivers
Archie Shepp
Donald Ayler
Marion Brown
Cecil Taylor
McCoy Tyner
Rashied Ali
Art Tatum
Charlie Parker
Bud Powell
.
.
.
.
.
Mogu ovako celu noć, but you get my point.

Title: All That Jazz
Post by: Cornelius on 01-03-2008, 00:08:13

Wayne Shorter, Eric Dolphy, Rufus Reid, Phineas Newborn, Thelonius Monk, Jimmy Smith, Stan Getz, Scott LaFaro, Elvin Jones, Rabih Abou Khalil, Yosuke Yamashita, Joshua Redman, Jacky Terrasson, Christian McBride, Vasil Hadžimanov, Billy Cobham, Aziza Mustafa Zadeh, Keith Jarrett, Michel Petrucciani, Bojan Zulfikarpašić, Henri Texier, Michel Portal, Jean-François Jenny-Clarc, Bruno Chevillon, Richard Galliano, Martial Solal, Duško Gojković, Joachim Kühn, Jovan Maljoković, Zakir Hussain, Paolo Frezu, Flavio Boltro, Stefano Di Battista, Orsted Pedersen.........

a, di su vokali?!

Title: All That Jazz
Post by: SRX on 01-03-2008, 02:42:45

A gde je onda u toj (pre)dugačkoj listi Otomo Yoshihide?
(kad već Cornelius pomenu Eric Dolphy-ja, bilo bi fer setiti se i njegove fenomenalne obrade "Out to Lunch".

Title: All That Jazz
Post by: Cornelius on 01-03-2008, 15:22:24

Quote from: "SRX"A gde je onda u toj (pre)dugačkoj listi Otomo Yoshihide?

Eto vidis da lista nije perdugacka, nego prekratka. Ne samo sto fali Otomo Yoshihide, nego fali bar jos stotinak genija i jos dvostruko toliko izvanrednih muzicara. Na primer, kad kazes Yoshihide, odma se setis i Ornette Colemana.

Title: All That Jazz
Post by: SRX on 01-03-2008, 15:33:11

Quote from: "Cornelius"
Eto vidis da lista nije perdugacka, nego prekratka.

Heh. :wink:
Onda da dodam još jedno fenomenalno ime:
Jean Luc-Ponty

Title: All That Jazz
Post by: Cornelius on 01-03-2008, 15:56:02

Jeste. JLP spada medju najvece dzez majstore. Virtuoz i kompozitor, ali samo u pocetku. Kasnije, on je odbrao lakocu i pare, pa to vise nije vredelo mnogo.

Title: All That Jazz
Post by: SRX on 01-03-2008, 16:41:14

Mogao bih se složiti sa tobom, ali su mi i njegova kasnija izdanja, a pogotovu onaj fenomenalni koncert koji imam na dvd-u, podjednako dragi. :wink:
Ipak, ništa ne može zameniti Auroru, part II.

Title: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 04-03-2008, 11:54:28

Kad smo već kod Francuza... Pierre Bastien. Nije baš tradicionalni džez. Nije čak ni avangardni, ali, dođavola, kakav LIK!!!

Takođe Louis Sclavis

Druga imena:

Yusef Lateef
Dewey Redman (daleko bolji od sina Džošue)
Carla Bley

Title: All That Jazz
Post by: Cornelius on 04-03-2008, 17:15:09

Quote from: "Meho Krljic"Kad smo već kod Francuza... Pierre Bastien. Nije baš tradicionalni džez. Nije čak ni avangardni, ali, dođavola, kakav LIK!!!

Takođe Louis Sclavis

Nisam slusao Bastiena, ali sam cuo za njega. Neka novotarija. Budemo slusali. Sclavis je veliki majstor. On cesto radi sa Texieom i Aldom Romanom. Imaju sve zivo, od lepih melodioznih balada, do freeja, i sto je najvaznije, sve im je dobro. Slusao sam ih par puta. Zvuce pakleno.

Francuski dzez je vrlo zanimljiv, jer je on od klasicnog dzeza preuzeo samo pristup. Sve ostalo se razlikuje. Dosta puta francuski dzezisti i ne sviraju standarde, nego svoju muziku. Cesto je to world music, mesavina svih nasledja (zanrovski i geografski), krajnje netipicna.

Title: All That Jazz
Post by: SRX on 04-03-2008, 21:46:46

Quote from: "Cornelius"
Francuski dzez je vrlo zanimljiv, jer je on od klasicnog dzeza preuzeo samo pristup. Sve ostalo se razlikuje. Dosta puta francuski dzezisti i ne sviraju standarde, nego svoju muziku. Cesto je to world music, mesavina svih nasledja (zanrovski i geografski), krajnje netipicna.

A tipičan primer je naš dragi Django Rajnhart. :)

A Yusef Lateef je car, on mi je uzor po sviranju flaute (pošto i sam sviram dotični instrument).

Title: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 05-03-2008, 11:55:01

Pa, Pierre Bastien je najpoznatiji po tome što umesto ritam sekcije koristi 'mecanium', to jest sopstvenim rukama sklopljenu skalameriju robota sastavljenu od raznoraznih motora, radilica, osovina, zučanika, kuraca i palaca. Imaš ovde moj intervju sa njim urađen pred njegovo gostovanje u beogradu 2006.:

http://www.danas.co.yu/20060512/kultura1.html

Meni se njegova muzika jako dopada jer je u pitanju vrlo prijemčiv, tipično francuski pristup jazz i laundž muzici, a da to opet ne zvuči slatkasto i zašećereno, pošto mu mehanička podloga daje određeni odmak i hladnoću. Imam negde i prikaz njegovog nastupa na Ring Ringu...

Evo ovde: http://cvecezla.mojblog.co.yu/p-recenzija-neobjektivno-o-festivalu-ring-ring-2006-dan-po-dan/40190.html

A imaš i na njegovom sajtu da skineš nešto malo muzike i da čuješ:

http://www.pierrebastien.com/

Sclavis je zaista jako svestran i sve se nadam da ću jednom imati prilike da ga vidim u Beogradu...

Title: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 05-03-2008, 11:55:35

Srx, ti sviraš i flautu?? Ima li neki instrument koji ne znaš da sviraš???

Title: All That Jazz
Post by: Shozo Hirono on 13-03-2008, 19:08:43

Bas lep topik.....ovo je moja lista najboljih,ili barem meni omiljenih jazz albuma:

1.Charles Mingus - The Black Saint & Sinner Lady [1963]
2.Miles Davis - A Kind of Blue [1959]
3.Art Blakey & the Jazz Messangers - Moanin'[1958]
4.Horace Silver - Song For My Father [1963]
5.Thelonious Monk- Brilliant Corners [1956]
6.John Coltrane - Blue Trane [1957]
7.Miles Davis - Bag's Groove [1957]
8.Charles Mingus - Pithecanthropus Erectus [1956]
9.Paquito D'Rivera - A Night in Englewood [1993]
10.Herbie Hancock - Head Hunters [1973]
11.Joshua Redman - Freedom in the groove [1996]
12.Miles Davis - Sketches of Spain [1959]

Title: All That Jazz
Post by: SRX on 22-03-2008, 02:43:38

Quote from: "Meho Krljic"Srx, ti sviraš i flautu?? Ima li neki instrument koji ne znaš da sviraš???

To mi je nekada bio glavni instrument, ali sam se posle orijentisao više na gitaru, a kasnije i na kontrabas. :wink: A znam ja na skoro svakom instrumentu po nešto da odsviram.

A da ne ispadne da idem u oftopik - koristeći se tvojom preporukom, preslušao sam izdanje Pop od Pierre Bastien-a i sviđa mi se.

Title: All That Jazz
Post by: SRX on 22-03-2008, 02:46:26

Quote from: "Shozo Hirono"Bas lep topik.....ovo je moja lista najboljih,ili barem meni omiljenih jazz albuma:

1.Charles Mingus - The Black Saint & Sinner Lady [1963]
2.Miles Davis - A Kind of Blue [1959]
3.Art Blakey & the Jazz Messangers - Moanin'[1958]
4.Horace Silver - Song For My Father [1963]
5.Thelonious Monk- Brilliant Corners [1956]
6.John Coltrane - Blue Trane [1957]
7.Miles Davis - Bag's Groove [1957]
8.Charles Mingus - Pithecanthropus Erectus [1956]
9.Paquito D'Rivera - A Night in Englewood [1993]
10.Herbie Hancock - Head Hunters [1973]
11.Joshua Redman - Freedom in the groove [1996]
12.Miles Davis - Sketches of Spain [1959]

uuuuuu, sve sami klasici!
Doduše, ja bih popeo Song for my Father maaalo višlje. :)

Title: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 22-03-2008, 09:42:36

Ma, ja bih na tu listu stavio Interstellar Space, jer su tim albumom Coltrane i Ali stvarno razbucali granice i lansirali jazz u svemir.

Title: All That Jazz
Post by: Shozo Hirono on 22-03-2008, 11:17:42

Bilo koji od gore navedenih albuma,zasluzuje na nekim listama i prvo mesto,isto vazi i za Song for my Father,s obzirom na neosporni kvalitet i status iz danasnje perspektive.
U vezi Coltranea sam bio izuzetno pristrasan,pre svega zbog Moment's Notice,ali i zbog matematicke prezinosti svih improvizacija(znaci studirajuci Coltraneove i Morganove,dosao sam do zakljucka da ovde nista,ALI NISTA,nije prepusteno slucaju !!!).......ne bih pogresio ni da sam stavio A Love Supreme,My Favourite Things,Giant Steps,pa ni Interstellar Space...... :)

Title: All That Jazz
Post by: Shozo Hirono on 22-03-2008, 11:20:44

Isto vazi i za Sonny Rollinsa,cije albume nisam istakao u prvi plan,ali njegove ucesce na par navedenih je OGROMNO,pre svega na Monkovim i na Bag's Groove !!! :!:

Title: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 22-03-2008, 16:06:03

Samo kad se mi razumemo. :lol:

Title: Re: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 06-07-2009, 12:35:05

Dijana Kral 21. novembra u Beogradu

Dijana Kral, jedna od najvećih imena moderne džez muzike i supruga čuvenog rokera Elvisa Kostela, nastupiće 21. novembra u ,,Sava centru". Ova poznata kantautorka, nagrađena brojnim ,,Gremi" nagradama, dolazi u Beograd u sklopu svetske turneje na kojoj promoviše svoj novi album ,,Quiet Night".

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.blic.rs%2F_customfiles%2FImage%2Fslike%2F2009%2F07_jul%2F06%2Fzabava%2Fkoncert-x.jpg&hash=f408ed3fffa25d4eb9f2d1e445edcb3941209e1f)

Dijana je rođena u Kanadi 1964. godine, a već sa četiri godine naučila je da svira klavir, da bi kao petnaestogodišnjakinja redovno nastupala u lokalnom pijano baru. Zaljubljena u džez muziku, kao tinejdžerka odlazi u Boston da se školuje na čuvenom ,,Berkliju", ali se vraća u Kanadu već nakon godinu i po gde nastavlja da nastupa i ubrzo skreće pažnju poznatih džez muzičara. Preseljenje u Njujork 1990. godine pokazalo se kao presudno za Dijanu koja odmah počinje da snima prvi album i 1993. objavljuje izdanje ,,Stepping Out", a dve godine kasnije i album ,,Only Trust Your Heart". Oba su rađena u saradnji sa priznatim džez umetnicima. Njen treći studijski album ,,All For You" (1996), posvećen čuvenom Net King Kolu, osvojio je širu publiku koja nije striktno pratila samo džez, a ovaj album proveo je 70 nedelja neprekidno na ,,Bilbordovoj" listi. Ovo je, kako se ispostavilo, bio početak njenog uspeha pošto je sa narednim albumom ,,Love Scenes" 1997. godine Dijana postala jedna od najprodavanijih džez umetnica, osvojila je i brojne nagrade, a naredne godine je proglašena za džez izvođača godine.
Popularna umetnica se 2003. udala za legendarnog rok muzičara Elvisa Kostela i to na imanju Eltona Džona, a tri godine kasnije ovaj par je dobio blizance. Dijana Kral je ove godine objavila album ,,Quiet Nights".

Title: Re: All That Jazz
Post by: Goran Skrobonja on 06-07-2009, 23:43:55

Ko ima vremena, neka potraži na Ju-tjubu "Swinging Serbs" i obrati pažnju na vodeću alt-saksofonistkinju, čedo tatino.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Cornelius on 07-07-2009, 00:27:14

Ej, dobri su klinci!!! Pored altistkinje, istakao bih trubača, onog sa bradicom. Baja razbija! Čuće se o njemu.

Pt. 5/ Swinging Serbs Big Band/ Basically Blues (http://www.youtube.com/watch?v=S7NNC4qy0zE#lq-lq2-hq)
Pt. 2/ Swinging Serbs Big Band/ The Healer (http://www.youtube.com/watch?v=RcXuKsEXHw0#lq-lq2-hq)
Pt. 3/ Swinging Serbs Big Band/ Funk (http://www.youtube.com/watch?v=FUygORog1OQ#lq-lq2-hq)
Pt. 1/ Swinging Serbs Big Band/ Trumpet Section (http://www.youtube.com/watch?v=0dkqvSQyris#lq-lq2-hq)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Shozo Hirono on 07-07-2009, 01:07:26

Quote
Ej, dobri su klinci!!! Pored altistkinje, istakao bih trubača, onog sa bradicom. Baja razbija! Čuće se o njemu.

Taj Leskovčanin nije klinja.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Cornelius on 07-07-2009, 03:26:01

Quote from: Shozo Hirono on 07-07-2009, 01:07:26
Taj Leskovčanin nije klinja.

Čuj, nisu ni ostali.

Title: Re: All That Jazz
Post by: johnnioza on 07-07-2009, 13:47:42

Pre nekog vremena sam naleteo na dojavu da ova postava možda dolazi u BG krajem avgusta:

FRAME:
Ken Vandermark - reeds
Fred Lonberg-Holm - cello
Nate Mc Bride - electric bass
Tim Daisy - drums

Meho, da nemaš neki info ko bi ovo mogao da organizuje i kako idu pregovori? Najpre bi mi ličilo da je Ring Ring ekipa umešala prste, ne znam ko bi drugi.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 07-07-2009, 15:00:19

I meni tako zvuči, ali ako je tako, meni nisu ništa rekli. Dojaviću ako saznam.

Title: Re: All That Jazz
Post by: johnnioza on 26-10-2009, 20:48:05

ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog uzbudljivih tekstova sagitaškog selebritija meha krljića, posetite novi muzički sajt na srpskom internet nebu:

http://jazzin.rs/ (http://jazzin.rs/)

kao što samo ime kaže, sajt će biti posvećen džezu, a fokus će biti mahom na savremenoj sceni ili veteranima koji su gradili karijeru izvan mejnstrima. ažuriranje će biti uglavnom redovno - svakog drugog dana će ići po jedna recenzija, a u međuvremenu će tu biti još koječega što i inače krasi muzičke sajtove - izveštaji s koncerata, teme, intervjui, kolumne, vesti.

iz početnog kontingenta izdvajam tekst o rashiedu aliju i intervju sa selektorom bg džez festivala vojom pantićem, a tu je i nekoliko zanimljivih recenzija. svratite, komentarišite!

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 27-10-2009, 11:07:27

E... da. Htedoh ja da ovo objavim, ali Džoni me pretekao. Dakle: http://jazzin.rs (http://jazzin.rs)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Shozo Hirono on 27-10-2009, 11:29:19

Hm, ništa o Valjevo Jazzfestu. :roll:

O well, lepo je imati ovako nešto.

Bukmarkovano! :|

Title: Re: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 08-01-2010, 21:15:19

... Soil_and_Pimp_Sessions-6-2009-JUST

Code Select

http://hotfile.com/dl/23418731/17839be/Soil_and_Pimp_Sessions-6-2009-JUST.rar.html

Title: Re: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 04-02-2010, 08:32:24

..ovo potpada pod jazz u nešto širem smislu, ali je neverovatno opako dobro... nova slastica iz Ubiquity radionice

Bei Bei And Shawn Lee-Into The Wind 2010-C4

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fnsa10.casimages.com%2Fimg%2F2010%2F02%2F03%2F100203065820132692.jpg&hash=2675e5825053977af25b2d866d5c24a4d339e226)

Code Select


http://rapidshare.com/files/345436681/Bei_Bei_And_Shawn_Lee-Into_The_Wind-2010-C4-NewSceneFiles.net.rar

Title: Re: All That Jazz
Post by: Cornelius on 04-02-2010, 09:53:53

Quote from: ginger toxiqo 2 gafotas on 04-02-2010, 08:32:24
..ovo potpada pod jazz u nešto širem smislu

Više je u pitanju world-music.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Milosh on 04-02-2010, 10:06:55

Zapravo, mešavina tradicionalne kineske muzike i džeza, baš mi je prijalo kao muzika za rasanjivanje; hvala na linku, ginger.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Melkor on 04-02-2010, 14:48:17

I gospodja (ubila bi me da ovo vidi :lol:) i ja se zahvaljujemo.

Title: Re: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 04-02-2010, 15:43:30

...nema na čemu, I aim to please... again and again...

Title: Re: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 06-02-2010, 09:22:12

'Tis Autumn The Search For Jackie Paris (2006)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi46.tinypic.com%2F21l3hx0.jpg&hash=e4736aca128aaf62748e3a26a41ebb90b95d58c6)

In 1991, Raymond De Felitta was listening to a Jazz station and heard a singer by the name of Jackie Paris. Entranced by his style and technique, De Felitta began researching Paris. He learned Paris had opened for Lenny Bruce, that his voice was admired by among others, Ella Fitzgerald, Nat Cole and Sarah Vaughn. However, his research abruptly ended when he read in The Biographical Dictionary of American Music, that Paris had died in 1977. De Felitta thought that was the end of the story but one night in March of 2004, he was reading the New Yorker Magazine and saw an advertisement listing Paris' comeback at the Jazz Standard. Stunned, he wondered where had Paris been all these years, what had come of his life and why had a singer of this talent fallen into such obscurity.

'Tis Autumn - The Search For Jackie Paris is not just a documentary about a great but unheralded jazz singer. It's a film that explores the very nature of what it is to live the life of an artist--any artist. Filmmaker Raymond De Felitta examines the life of cult favorite jazz singer Jackie Paris, but at the same time he might as well be exploring the life of any artist in any discipline, too many of whom share the same fate that Paris did; the explosive debut followed by the years of ups and downs, the constant hope that success, though out of reach, is around the corner, the private tragedies that grow out of artistic frustration, and the final, self-inflicted wounds which all too often cause the once promising to descend into bitterness and chaos, a prelude to vanishing completely.

Working with rare found footage and new interviews with jazz legends such as Billy Taylor, George Wein, Mark Murphy and Ruth Price, as well as the final concert footage and last interviews Jackie Paris ever gave –- De Felitta constructs an emotional mystery story which asks the question, who or what is to blame when a great talent goes from sensation to footnote during their life span?

Title: Re: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 24-04-2010, 13:23:29

Christian_Prommer-Drumlesson_Zwei-2010-FRAY

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fnsa14.casimages.com%2Fimg%2F2010%2F04%2F24%2F100424074914619578.jpg&hash=32566af01119cc1e15e4f55455abc066eb2cde26)

Some ideas are just so good, they deserve a second chapter. Like Christian Prommer s Drummlesson Vol. 1 album, released in 2008 in Sonar Kollwktiv, which featured instrumental jazz versions of legendary techno and electronic tracks including Derrick May s Strings of Life , Kraftwerk s Trans Europe Express and Josh Wink s Higher State of Consciousness.
Critics and audiences were united in their positive reactions to the album. Makes you feel cool just listening to it, gushed Mixmag s four star reviews. Now the Munich based drummer, DJ and producer returns with a second volume of inspired electro-organic cover versions. The musical mix remains ambitiously broad, from Carl Craig to Laurent Garnier, from Underground Resistance to Jean-Michel Jarre. Since the first album, the Drumlession collective has grown from a studio concept to a fully working live band.
Classic Detroit techno is a key inspiration for Drumlession Zwei. Christian and his band have also applied their open-minded jazz attitude to the cream of European house, techno and electro. Jazz meets house, electronic meets organic, Drumlesson Zwei is a testament to music s limitless potential for inspiration and reinvention.

Code Select

http://hotfile.com/dl/39356967/9eb8148/CP_Drumlesson_Zwei.rar.html

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 24-04-2010, 13:26:00

Ja sam naturalno sumnjičav kad god neko uzme da svira Derika Meja ili Andergraund Rizistns na pravim instrumentima, ali ajde da čujemo, hvala!!!

Title: Re: All That Jazz
Post by: Shozo Hirono on 24-04-2010, 13:59:40

uuuu, mi lajk it! tenks. ;)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Cryptomnesia on 15-05-2010, 14:55:03

Dave Weckl, Vinnie Colaiuta, Steve Gadd (http://www.youtube.com/watch?v=Ln6b_nBM-V8#lq-lq2-hq-vhq)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Cryptomnesia on 15-05-2010, 14:55:47

Avishai Cohen Trio - 11 Wives [2007] (http://www.youtube.com/watch?v=EW2N3P4okXY#lq-lq2-hq-vhq-hd)

Esbjorn Svensson Trio - Elevation of Love [2004] (http://www.youtube.com/watch?v=dUFP3UCAQGg#lq-lq2-hq-vhq-hd)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 15-05-2010, 16:03:22

Hmmm, ako ćemo tako da se razgovaramo, onda

Cecil Taylor - The Historic All-Star Reunion Concert 1985 (http://www.youtube.com/watch?v=1zpU7Q32L58#lq-lq2-hq)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Agota on 15-05-2010, 22:36:51

RADOJKA SVERKO - Jazz - The Man I love (http://www.youtube.com/watch?v=Rj-4Q89GYTQ&feature=related#lq-hq)

Hrvatska diva ciji glas ubija.
Stariji ljudi verovatno pamte,, Samrtno prolece'' Lajosa Zilahija po cijoj knjizi je snimljen film.Mesecima su se posle ovog filma desavala samoubistva.Meni film nije bio preterano uzbudljiv ali glas ove zene se ne zaboravlja.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Cornelius on 16-05-2010, 00:31:10

BISERA VELETANLIĆ - JAZZ LIVE (http://www.youtube.com/watch?v=C5mNQbW1ofk#lq-lq2-hq-vhq)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Cornelius on 16-05-2010, 01:14:35

Za laku noć. Idem da spavam.

petra magoni, ferruccio spinetti palasharp - 2008 Nature boy (http://www.youtube.com/watch?v=Z3eR0n3xaGM#lq-hq)

Title: Re: All That Jazz
Post by: acaciA on 16-05-2010, 15:32:14

A evo i nešto za dobar dan...

Brad Mehldau - Day is Done (http://www.youtube.com/watch?v=-yx9Ft9HAJk#lq-lq2-hq)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 16-05-2010, 15:40:48

A, evo i nečeg što smo sinoć gledali

Rempis Percussion Quartet 1 (http://www.youtube.com/watch?v=hBd1oOVqHQw#lq-lq2-hq)

Title: Re: All That Jazz
Post by: acaciA on 16-05-2010, 19:26:58

... i slušali, valjda... xwink2

evo, još nešto što je baš po mom istančanom muzičkom ukusu.

Nils Petter Molvaer "Khmer" - Song Of Sand II [1998] (http://www.youtube.com/watch?v=T-KWq0eNqxM&feature=related#lq-lq2-hq-vhq-hd)

Nils Petter Molvaer "Khmer" - Ligotage [1998] (http://www.youtube.com/watch?v=34QUJ1v-5DE&feature=related#lq-lq2-hq-vhq-hd)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Cornelius on 16-05-2010, 22:25:49

Quote from: acaciA on 16-05-2010, 15:32:14
A evo i nešto za dobar dan...

Brad Mehldau

Mehldau je genije! Sećam se kada sam ga čuo prvi put, pre nekih deset godina, na koncertu u Parizu, bio sam raspamećen. Emocije, lepota, sklad, virtuoznost... Sve. Genije.

Na istom festivalu sam prvi put u životu čuo i Azizu Mustafu Zadeh. Izvanredna i kao pijanista, odlična kao pevačica, ama i ovako, jelte, mi se svidja.

Aziza Mustafa Zadeh concert 10 - Take Five (http://www.youtube.com/watch?v=OHasx7psUCw#lq-hq)

Title: Re: All That Jazz
Post by: acaciA on 17-05-2010, 04:18:27

Ovaj čika nije pijanista, i nimalo mi se, jelte, ne sviđa, ali zato jeste fenomenalan pevač, udista i kompozitor. :)

Dhafer Youssef - Nouba, live at The Spitz, London (http://www.youtube.com/watch?v=C8TNNQI_sMk&feature=related#lq-hq)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Cornelius on 17-05-2010, 11:52:40

Dhafer Youssef je odlican. Slusao sam ga pre mesec dana na koncertu. Virtuoz koji ce se uskoro pridruziti Rabih Abou Khalilu po senzibilitetu i lepoti. Inace, on sada saradjuje sa Tigranom Hamassyanom, izvanrednim mladim jermenskim pijanistom o kome ce se tek cuti.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Cryptomnesia on 17-05-2010, 17:15:11

Yellow Fellow - Ahmad Jamal (http://www.youtube.com/watch?v=EE1GbvD9UtU#lq-hq)

Title: Re: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 22-06-2010, 13:41:52

Herbie Hancock-The Imagine Project (2010)01. Imagine 07:20
(Feat. P!nk, Seal, India.Arie, Jeff Beck, Konono #1 and Omou Sangare)
02. Don't Give Up (Feat. P!nk And John Legend) 07:29
03. Tempo De Amor (Feat. CΘu) 04:44
04. Space Captain (Feat. Susan Tedeschi And Derek Trucks) 06:56
05. The Times, They Are A'changin' 08:07
(Feat. The Chieftains, Toumani Diabete And Lisa Hannigan)
06. La Tierra (Feat. Juanes) 04:52
07. Tamantant Tilay / Exodus 04:48
(Feat. Tinariwen, K'naan And Los Lobos)
08. Tomorrow Never Knows (Feat. Dave Matthews) 05:24
09. A Change Is Gonna Come (Feat. James Morrison) 08:48
10. The Song Goes On 07:49
(Feat. K.S. Chithra, Chaka Khan, Anoushka Shankar And Wayne Shorter)

Code Select

http://hotfile.com/dl/49923198/68421a3/Herbie_Hancock-The_Imagine_Project-2010-C4.rar.html

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 22-06-2010, 14:46:50

Hmmm, prosli mu je album bio zbilja solidan, tako da i od ovoga ocekujemo isporuku...

Title: Re: All That Jazz
Post by: Truman on 22-07-2010, 23:38:34

Volim povremeno da pustim džez mada se ne razumem mnogo u izvođače...Evo malo klasike:
Nina Simone/ Feeling Good (http://www.youtube.com/watch?v=h8tuTSi6Sck&videos=3XUVR1DEwds#normal)
Love or leave me - Nina Simone (http://www.youtube.com/watch?v=GEQpipS_qfc&feature=related#normal)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Alexdelarge on 22-07-2010, 23:45:28

Billie Holiday - Body and Soul (http://www.youtube.com/watch?v=16FJ6uSIce0#normal)

8-)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Alexdelarge on 31-07-2010, 00:10:27

Louis Armstrong - Hello, Dolly! (http://www.youtube.com/watch?v=Tp4PbwqNdwo#normal)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Agota on 31-07-2010, 00:26:30

Ovaj Dhafer Youssef kida ovo slusati live je da ti nije dobro.
skidam :)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 05-08-2010, 16:03:52

Raspisao sam se o novom Henkoku, đavo da me nosi

Meho se raspisao o Herbiju (http://jazzin.rs/post/Herbie-Hancock-e28093-The-Imagine-Project-(Herbie-Hancock-Records).aspx)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Shozo Hirono on 05-08-2010, 16:20:25

fina elaboracija. xjap

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 05-08-2010, 16:22:30

Pošto sam ja metalac, mene sva ta nežnost generalno razgnevljuje. Sreća se izvuko pred kraj albuma.

Title: Re: All That Jazz
Post by: johnnioza on 14-08-2010, 17:34:16

Izveštaji s Nišvilla, prvo i drugo veče:

http://www.jazzin.rs/post/Nisville-Jazz-Festival-%281%29-e28093-Solomonovo-kraljevstvo.aspx (http://www.jazzin.rs/post/Nisville-Jazz-Festival-%281%29-e28093-Solomonovo-kraljevstvo.aspx)
http://www.jazzin.rs/post/Nisville-Jazz-Festival-%282%29-Od-slivovice-do-belog-odela.aspx (http://www.jazzin.rs/post/Nisville-Jazz-Festival-%282%29-Od-slivovice-do-belog-odela.aspx)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Shozo Hirono on 14-08-2010, 21:09:28

mogao si to i ovde. ;)

http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=6229.0 (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=6229.0)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Agota on 14-08-2010, 23:39:40

Strava Solomon Burke :)

Eddie Vedder & Rahat Fateh Ali Khan- Long Road (http://www.youtube.com/watch?v=QjHGFsRLon8#)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Holden Caulfield on 15-08-2010, 17:48:49

Evo bas slusam tribute Kurt Weillu,ovo je perfekcija nad perfekcijama.Posle toga id McCoy Tyner i Incredible Jazz Guitar Wes Montgomerya(moj broj jedan gitarista u svim zanrovima muzike).Inace za sve sladokusce toplo preporucujem film LUSH LIFE sa Jeffom Goldblumom i Forest Whitakerom inspirisano muzikom Bilija Strejhorna.Inace zadnjih mesec dana sam apsolutno possesed,jer sam ponovo otkrio Davisov The Birth of Cool!

Title: Re: All That Jazz
Post by: Alexdelarge on 21-08-2010, 12:41:32

Stan Getz-Autumn Leaves (http://www.youtube.com/watch?v=pnxeKl-Kbqw#)

Title: Re: All That Jazz
Post by: RedSonja on 24-08-2010, 08:28:52

Ruskinja, na par svetskih jezika
Sophie Milman - Ochi Chernye (http://www.youtube.com/watch?v=itbJkf74z24#)
Sophie Milman - Agua De Beber (http://www.youtube.com/watch?v=3xjcoBat2E8&feature=related#)
Sophie Milman - My Heart Belongs To Daddy (http://www.youtube.com/watch?v=sNLu--cwL7c&feature=related#)

Dobro je i za one stvari?

Title: Re: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 01-09-2010, 00:24:55

Miles Davis – Bitches Brew (Legacy Edition) 2CD 2010-C4

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg.scenereleases.info%2Fthumb-DB1E_4C7D5E2E.jpg&hash=2fe0eac065a5364d230ad77e6ed3d8b411ddf905)

Code Select

http://hotfile.com/dl/66087125/bcb7180/MDBBle2k10.rar.html

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 01-09-2010, 10:48:14

Najbolji jazz rock album ikada. Plus ova edicija ima brdo bonusa (treba ujuriti i DVD koji ide uz nju). Opako.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Shozo Hirono on 01-09-2010, 13:23:02

verovatno najbolji, svakako najuticajniji jazz-rock album. ako ubacimo fuziju i ambijental, onda dobija opasnu konkurenciju.

i ovako mu uz rame stoje jack johnson i get up with it.

ako moj omiljeni in a silent way svrstamo u ambijental.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Shozo Hirono on 01-09-2010, 13:38:55

Quote from: Meho Krljic on 01-09-2010, 10:48:14
Najbolji jazz rock album ikada. Plus ova edicija ima brdo bonusa (treba ujuriti i DVD koji ide uz nju). Opako.

evo ga i sjajan dok. na tu temu.

Miles Davis Electric - A Different Kind Of Blue Part 1-7 (English Subtitles) (http://www.youtube.com/watch?v=zXB2NJzBzMk#)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 01-09-2010, 14:14:45

Meni u duelu između In a sajlnt vej i Bičiz Bru vazda pobeđuje BB jer je... luđi. DžDž tribjut i Get ap vid it su svakako vrlo blizu BB savršenstva a meni je jedno vreme Dark Magus bio najdraži. Mislim, razlike su u nijansama... Da ne zaboravimo Pangeu i Agartu... Velike je stvari Majls uradio u tih nekoliko godina na polju spajanja džeza i roka, toliko velike da mi je potpuno onemogućio da slušam 90% ostale fjužn/ džez rok muzike... Osakatio me.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Shozo Hirono on 01-09-2010, 15:24:53

Quote from: Meho Krljic on 01-09-2010, 10:48:14
Najbolji jazz rock album ikada. Plus ova edicija ima brdo bonusa (treba ujuriti i DVD koji ide uz nju). Opako.

evo ga i sjajan dok. na tu temu.

Miles Davis Electric - A Different Kind Of Blue Part 1-7 (English Subtitles) (http://www.youtube.com/watch?v=zXB2NJzBzMk#)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Shozo Hirono on 01-09-2010, 15:34:33

Quote from: Meho Krljic on 01-09-2010, 14:14:45
Meni u duelu između In a sajlnt vej i Bičiz Bru vazda pobeđuje BB jer je... luđi. DžDž tribjut i Get ap vid it su svakako vrlo blizu BB savršenstva a meni je jedno vreme Dark Magus bio najdraži. Mislim, razlike su u nijansama... Da ne zaboravimo Pangeu i Agartu... Velike je stvari Majls uradio u tih nekoliko godina na polju spajanja džeza i roka, toliko velike da mi je potpuno onemogućio da slušam 90% ostale fjužn/ džez rok muzike... Osakatio me.

srećom i u tih 10% ima sjajnih albuma i autora. ;)

jeste BB luđi, konceptualno je drugačiji, atonalan, ali zato kada krene silent way ne znaš koga da slušaš pre, jer odasvud stižu magični tonovi i harmonije.

Title: Re: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 06-09-2010, 23:50:30

... ovo mu i nije prirodni habitat, ali izdavač je Verve, pa da ne otvaram zaseban topic...

Jerry Lee Lewis – Mean Old Man 2010-VAG

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg.scenereleases.info%2Fimage-52A4_4C853CBF.jpg&hash=c9a0aeecfaf050acba218071815750f5a964deac)

01. Mean Old Man (With Ronnie Wood)
02. Rockin' My Life Away (With Kid Rock & Slash)
03. Dead Flowers (With Mick Jagger)
04. Middle Age Crazy (With Tim McGraw & Jon Brion)
05. You Can Have Her (With Eric Clapton & James Burton)
06. You Are My Sunshine (With Sheryl Crow & Jon Brion)
07. Hold You In My Heart (With Shelby Lynne)
08. Swinging Doors (With Merle Haggard & James Burton)
09. Roll Over Beethoven (With Ringo Starr, John Mayer & Jon Brion)
10. Sweet Virginia (With Keith Richards)
11. Railroad To Heaven (With Solomon Burke)
12. Bad Moon Rising (With John Fogerty)
13. Please Release Me (With Gillian Welch)
14. Whiskey River (With Willie Nelson)
15. I Really Don't Want To Know (With Gillian Welch)
16. Sunday Morning Coming Down
17. Will The Circle Be Unbroken (With Mavis Staples, Robbie Robertson & Nils Lofgren)
18. Miss The Mississippi & You

Code Select

http://hotfile.com/dl/67501118/d2d7a19/JLLMOM.rar

Title: Re: All That Jazz
Post by: Plottz on 07-09-2010, 00:12:15

Izvinte što se mešam,nego imam Majlsov opasan dupli live iz BGD koji se zove"Another bitches brew"
Ekipa:
K.Jarret
Gary Bartz
Dave liebman
M.Henderson...
....
...
Mnogo dobra svirka pre koje je Majls "išao kod zubara da vadi zub".
Ako netkog zanima može,razmena uz xcheers

Title: Re: All That Jazz
Post by: Plottz on 07-09-2010, 00:23:54

Miles Davis - Doo Bop Song (Original Video) (http://www.youtube.com/watch?v=_B1j6tLEjiA#)

Title: Re: All That Jazz
Post by: johnnioza on 14-09-2010, 15:27:39

Beogradski Jazz Festival objavio program (http://www.jazzin.rs/post/Beogradski-Jazz-Festival-objavio-program!.aspx)

Title: Re: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 14-09-2010, 20:02:34

...nije džez, ali malo dobrog old skool gospela ne može da zasmeta nigde i nikada, pa ni na ovom komšijskom ćošetu...

Mavis Staples-You Are Not Alone 2010-VAG

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fnsa20.casimages.com%2Fimg%2F2010%2F09%2F14%2F100914055944745994.jpg&hash=ed88bc6bf8e6ed59ddab5474171dd921609e7717)

Code Select

http://hotfile.com/dl/69309707/5ea2c10/Mavis_Staples-You_Are_Not_Alone-2010-VAG.rar.html

Title: Re: All That Jazz
Post by: Cornelius on 13-10-2010, 00:10:49

Sinoć smo slušali koncert tunisko udiste Dhafera Youssefa. Koncert je zasnovan na njegovom poslednjem albumu Abu Nawas Rhapsodie (Abu Nawas je bio arapski pesnik koji je slavio žene, ljubav i vino). Tvrdjeg zvuka nego Rabih Abou Khalil (libanski udista) i manje vezan za klasičan džez, Youssef uzima sve principe džeza, ali ih propušta kroz sopstveno folklorno nasledje, ne zaboravljajući ni džez tradiciju. Pristup je često duhovit, ali sa neprekidnim potsećanjima na sufi muziku koja je Dhaferova najvažnija inspiracija. Virtouz i izuzetan improvizator, Youssef, takodje ima izuzetno lep glas i čudan način pevanja (nalik sufi pevačima).

Scenu, pola-pola, sa njim je delio Tigran Hamasyan (23) jermenski pijanista, virtouz neverovatne tehnike, odličan melodista izvanrednog osećaja za ritam. Čak i kada svira elegije, u njegovom izrazu postoji strahovita tenzija. Njegov rečnik nije samo nadahnut Džaretom i Evansom, nego je nadahnut i jermenskim folklorom. Medjutim, ovoga puta je bio pročiščhen za potrebe Dhaferovih arapskih nota. Divota je pratiti ga kako odrasta i formira se u sve boljeg muzičara. Zabeležite njegovo ime.

Mark Guliana, američki bubnjar virtuoz, nekadasnji pratilac Avishaja Cohena, savršeno vlada promenama ritmova i snalazi se odlično u svim Dhaferovim muzičkim svetovima. Kanadski basista Chris Jennings, melodioznog i preciznog zvuka, upotpunjava četvorku.

Lep koncert, za dušu !

Za one koji ne znaju kako zvuči Dhafer Youssef :

Dhafer Youssef "Saaba" live Paris 2009 (http://www.youtube.com/watch?v=W3FyC1auzFY#)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Plottz on 13-10-2010, 00:12:39

klap,klap ,klap.. cijenim dobar ukus.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Alex on 13-10-2010, 00:25:00

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg214.imageshack.us%2Fimg214%2F9273%2Fmattbianco8648078.jpg&hash=adb33a5924f9eef09e2132b0ab648327b5a82552)

Matt Bianco dolazi u Sava centar

POSTAVA - Britanski latino-džez-pop sastav Matt Bianco sviraće u Sava centru 14. oktobra. Predvođen poljskom pevačicom Basijom Džedželevskom ovaj sastav se probio na evropsku scenu još 1984. godine numerama ,,Get Out of Your Lazy Bed" i ,,Half a Minute" sa prvog albuma ,,Whose Side Are You On?". Pred beogradsku publiku Matt Bianco dolazi u postavi koja funkcioniše poslednjih dvadesetak godina, a koju čine pevač Mark Rajli i klavijaturista Mark Fišer uz prateće muzičare.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Plottz on 13-10-2010, 10:33:08

Trebalo bi Vejn Šorter da svira na Џez festivalu,vredno za pogledati.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Plottz on 13-10-2010, 11:25:10

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi55.tinypic.com%2F2ibkkdw.jpg&hash=4cd42ae101039d3f328e47ac992d725233071765)

VA - The Only Doo-Wop Collection You'll Ever Need (2CD) (2005)
2CDs | Genre: Soul, R&B, Doo-Wop Vocal | Release: 2005 | Label: Shout! Factory | MP3 320 kbps | 206 MB
This CD lives up to its name, offering 37 of doo-wop's greatest hits and most memorable artists. Everyone from The Dell Vikings to The Platters and The Crests to The Mystics are included. This 2-CD set strikes the perfect balance for fans of oldies and doo-wop!

After listening to The Only Doo-Wop Collection You'll Ever Need, you'll definitely want more. This is a good starting point for the curious, since all the basics are here in the original hit versions: "The Great Pretender," "Earth Angel," "I Only Have Eyes for You," "Goodnight Sweetheart, Goodnight," and, thrown in for good measure, a few tracks that even vocal group scholars wouldn't mind hearing again by the Marvelows, the Duprees, the Jive Five, and the Earls.

Tracklist:

Disc 1

01. The Teenagers feat. Frankie Lymon - Why Do Fools Fall In Love (2:17)
02. Dion & The Belmonts - I Wonder Why (2:17)
03. The Dell Vikings - Come Go With Me (2:39)
04. The Five Satins - In The Still Of The Night (3:03)
05. The Skyliners with Lenny Martin & The Orchestra - Since I Don't Have You (2:40)
06. The Moonglows - Sincerely (3:11)
07. The Platters - The Great Pretender (2:39)
08. The Videos - Trickle Trickle (2:01)
09. The Crests - 16 Candles (2:52)
10. The Penguins - Earth Angel (You Will Be Mine) (2:54)
11. The Turbans - When You Dance (2:56)
12. Spaniels - Goodnight Sweetheart Goodnight (2:42)
13. The Cadillacs with Jesse Powell Orchestra - Speedoo (2:20)
14. The Silhouettes - Get A Job (2:46)
15. The Sheppards - Island Of Love (2:21)
16. Jerry Butler & The Impressions - For Your Precious Love (2:44)
17. The Elegants - Little Star (2:42)
18. The Fiestas - So Fine (2:19)

Disc 2

01. Dion & The Belmonts - A Teenager In Love (2:33)
02. The Capris - There's A Moon Out Tonight (2:12)
03. The Earls - Remember Then (2:07)
04. Shep & The Limelites - Daddy's Home (2:53)
05. The Flamingos - I Only Have Eyes For You (3:19)
06. The El Dorados - At My Front Door (2:36)
07. The Jive Five with Joe Rene & Orchestra - My True Story (2:31)
08. The Mystics - Hushabye (2:29)
09. The Diamonds - Little Darlin' (2:22)
10. The Edsels - Rama Lama Ding Dong (2:26)
11. The Duprees - You Belong To Me (2:47)
12. Vito & The Salutations - Unchained Melody (2:00)
13. The Marvelows - I Do (2:26)
14. The Crests - Step By Step (2:28)
15. The Marcels - Blue Moon (2:15)
16. Randy & The Rainbows - Denise (1:57)
17. Johnnie & Joe with Rex Garvin & His Orchestra - Over The Mountain Cross The Sea (2:15)
18. Gene Chandler - Duke Of Earl (2:25)
19. Little Caesar & The Romans - Those Oldies But Goodies (Remind Me Of You) (3:27)

Download
http://hotfile.com/dl/75662437/e35a45e/Disc1.rar.html (http://hotfile.com/dl/75662437/e35a45e/Disc1.rar.html)
http://hotfile.com/dl/75662436/c6e1fcc/Disc2.rar.html (http://hotfile.com/dl/75662436/c6e1fcc/Disc2.rar.html)

Mirror
http://www.fileserve.com/file/SFkTgx3/Disc1.rar (http://www.fileserve.com/file/SFkTgx3/Disc1.rar)
http://www.fileserve.com/file/FRHY5Y3/Disc2.rar (http://www.fileserve.com/file/FRHY5Y3/Disc2.rar)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 19-10-2010, 11:07:49

Bogami, džez album godine je upravo stigao:

William Parker - I Plan To Stay A Believer: The Inside Songs of Curtis Mayfield [AUM Fidelity]

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi54.tinypic.com%2Finhiye.jpg&hash=4f5e845638bcad6a8c8b13c680d9da96cc27dcea)

QuoteI Plan To Stay A Believer is the definitive document of William Parker's The Inside Songs of Curtis Mayfield project, comprised of exuberant concert recordings spanning the past decade (2001-2008). The project features interpolations of the mighty songbook of soul music legend Curtis Mayfield by an equally mighty 8-piece band, occasionally accompanied by highly inspired choirs.

Bassist/composer William Parker is among the most active and highly regarded musicians performing today. This is the first project in his 35-year career devoted to the music of another composer. Curtis Mayfield was a prophet, a preacher, a revolutionary, a humanist, and a griot. Words that all apply to William Parker himself. Included here are two pieces from the group's very first 2001 performance in Paris with a chorus of 90 children, and another pair from New York in 2008 which feature a full gospel choir.

As Parker writes in the liner notes, "Every song written or improvised has an inside song which lives in the shadows, in-between the sounds and silences and behind the words, pulsating, waiting to be reborn as a new song." I Plan To Stay A Believer brings Curtis Mayfield's positive messages of hope and fortitude in the face of potentially overwhelming odds back into the present moment where these energies remain in great need.

The group features all long-standing compatriots of Parker's: the peerless rhythm section of Parker and drummer Hamid Drake, along with elder masters Dave Burrell on piano and poet/activist Amiri Baraka. The horn section features saxophonists Sabir Mateen & Darryl Foster and trumpeter Lewis Barnes. Deeply soulful singer Leena Conquest is also featured in Parker's Raining on the Moon group / Corn Meal Dance album. –SJ | Aum Fidelity

Original Release Date: September 14, 2010

A evo šta veli Parker himself:

QuoteThis is the first project, in my 30-year career, that I have devoted to the music of someone else. It grew out of "Sitting by the Window," a homage to Curtis Mayfield that I wrote for my band In Order To Survive. The current project develops this inspiration while trying to call upon the spirit in which Curtis Mayfield wrote his songs. We are trying to let that spirit find its voice today through musicians who not only know Mayfield's songs, but more importantly, know themselves. They are familiar with the language of a music that includes Curtis Mayfield as well as Sun Ra.

I grew up listening to Smokey Robinson, The Temptations, Martha and The Vandellas, Gladys Knight and The Pips, and Curtis Mayfield and The Impressions. In my mind, their music was not separate from Marian Anderson, Count Basie, Coleman Hawkins, Ben Webster, Don Byas, Sarah Vaughn, Ornette Coleman, Don Cherry, Cecil Taylor, Bill Dixon, and Louis Armstrong. All this music is part of an African American tradition that comes out of the blues. The roots of the jazz known as avant-garde are also in the blues, the field holler, and the church. Avoiding artificial separations is the key to understanding the true nature of the music. All these artists ultimately speak using this reservoir of sounds and colors that we can use to paint our own music.

The music that passed through the life and work of Curtis Mayfield cannot be duplicated. The question becomes, how can it then continue? I also ask myself this question in connection to Duke Ellington or Thelonious Monk. It always seemed to me that when Ellington died, the music physically died with him. We were left orphaned, with just the recorded part of his work and all these notes on paper, but that is not the reality. Once you realize this truth, you can find a different way to proceed to re-create the songs. Paradoxically, you can only find a way to play the music by initially affirming that it cannot be done. Let us imagine the Creator: part of his voice was expressed through Duke Ellington, a part through Albert Ayler, another part through Curtis Mayfield. The method doesn't consist in following or imitating anyone's style; the method consists of plunging into the Tone World, which is the source of all music. You can't counterfeit a music. One can only collect strands and begin to weave a new tapestry out of them.

Curtis Mayfield was a prophet, a preacher, a revolutionary, a humanist, and a griot. He took the music to its most essential level in the America of his day. If you had ears to hear, you knew that Curtis was a man with a positive message – a message that was going to help you to survive. He was in the foreground, always in the breach, both soft and powerful at the same time. For these reasons, his music still resounds in my heart.

Evo kako to približno izgleda:

William Parker's Inside Songs of Curtis Mayfield -- "It's All Right!" Vision Festival 2008 (http://www.youtube.com/watch?v=0dJrNTq-V2E#ws)

Za koji dan moj prikaz na jazzinu.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 02-11-2010, 15:53:38

Odličan Džonijev tekst o Beogradskom Džez Festivalu. (http://jazzin.rs/post/Beogradski-Jazz-Festival-2010-Post-Festum.aspx)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Cornelius on 02-11-2010, 15:59:29

Sutra uvece idem da cujem solo koncert Chick Korea. :!:

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 02-11-2010, 16:48:44

Hajde sa srećom!!!

Title: Re: All That Jazz
Post by: Cornelius on 02-11-2010, 18:13:30

Fala, jarane. Sa srecom i sa pivom, kako dolikuje.

Title: Re: All That Jazz
Post by: johnnioza on 05-11-2010, 14:50:46

Odličan Mehov tekst o Williamu Parkeru. (http://www.jazzin.rs/post/William-Parker-I-Plan-To-Stay-A-Believer-The-Inside-Songs-of-Curtis-Mayfield-%28AUM-Fidelity%29.aspx)

Od ostalih novosti, Novosadski Jazz festival objavio program (http://www.jazzin.rs/post/Novosadski-Jazz-Festival-2010-Program.aspx) - obradovala me je najava o dolasku Chrisa Pottera.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Plottz on 05-11-2010, 18:20:38

Potrudio se,stvarno dobar text.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 05-11-2010, 19:18:32

Ma kakav trud, da sam se trudio bilo bi mnogo bolje. Ovo je bilo u provali nadahnuća jer je album istinski fenomenalan.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Plottz on 05-11-2010, 22:14:12

Aj` sad nemo` d` si preskroman ;),ošjeti se nada`nuće i entuzijazam jazz-lovera :)
Album je do jajca doista

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 05-11-2010, 23:08:38

Ako će ga neko preslušati i kupiti zbog ovoga što sam ja pisao, moja je misija i više nego ispunjena.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 13-04-2011, 21:56:01

Novi Matthew Shipp je prilično odličan

http://jazzin.rs/post/Matthew-Shipp-e28093-Art-of-the-Improviser-(Thirsty-Ear).aspx (http://jazzin.rs/post/Matthew-Shipp-e28093-Art-of-the-Improviser-(Thirsty-Ear).aspx)

Title: Re: All That Jazz
Post by: acaciA on 11-06-2011, 18:25:35

Manu Katché - Keep on trippin' (clip officiel) (http://www.youtube.com/watch?v=VyvQDOtfeJI#ws)

Title: Re: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 12-06-2011, 17:04:25

Jazzanova -Kaleidoskop- DVBS-06-11-2011-OMA

Code Select

http://www.fileserve.com/file/2SzkQxT/Jazzanova–Kaleidoskop-DVBS-06-11-2011-OMA.rar

http://www.wupload.com/file/16998468/Jazzanova–Kaleidoskop-DVBS-06-11-2011-OMA.rar

http://www.filesonic.com/file/1202082964/Jazzanova–Kaleidoskop-DVBS-06-11-2011-OMA.rar

http://www.easy-share.com/1916023916/Jazzanova–Kaleidoskop-DVBS-06-11-2011-OMA.rar

ili-ili-ili

Title: Re: All That Jazz
Post by: Alexdelarge on 03-07-2011, 23:29:39

NE SAMO O POSLU: MIHAILO BLAM
Rođen pod srećnom zvezdom

Najviše bih voleo da imam batlera, pristojnu jahtu i mali avion, ali, pošto nemam, prešao sam na alternativu broj dva, dobre cigarete i dobar viski, kaže naš poznati džezer

Čovek koji radi na četrdeset kanala: tako je Mihaila – Mišu Blama svojevremeno opisao njegov prijatelj, čuveni kompozitor Zvonimir Skerl, i ta definicija je ne samo najtačnija, već je i dalje aktuelna. Zaista, teško je samo pobrojati mesta gde je bio, nagrade koje je dobio, velikane svetskog džeza sa kojima je svirao, festivale gde je nastupao...

– Ja sam, izgleda, rođen pod srećnom zvezdom. Možda sam malo i megaloman u svemu, skupljam razne stvari iz celog sveta, maske, figure, bavim se filatelijom, numizmatikom, gajim biljke, mačke, imam i akvarijum... ali ja sam u biti muzičar, dete klasike – kaže Miša Blam, muzičar, koji je ujedno i kompozitor, profesor, džez-publicista, menadžer i slobodni umetnik.

Krajem šezdesetih svirao je u Beogradskoj filharmoniji i položio audiciju za Berlinski radio orkestar pod upravom Herberta fon Karajana. Svirao je u šest simfonijskih orkestara i u Velikom narodnom orkestru RTB, pre nego što je ,,otišao" u džezere.

Srpski džez i na engleskom

– Sve mi je poznato i sve me interesuje. Imam pet uspešnih razvoda iza sebe i veliki sam hedonista. Nikada nisam sebi dozvolio da upadnem u depresiju jer sam smatrao da je depresija životna demagogija. Život je cikličan, grafikoni idu i gore i dole, kao muzičar sam to najbolje iskusio. Nekad se ima dosta para, a nekada skupljamo one žute dinare za cigare i novine. Ali umesto da kukam, ja smišljam, pravim planove, nudim projekte.

Najviše bih voleo da imam batlera, pristojnu jahtu i mali avion, ali pošto to nikad neću imati, onda kažem ,,idemo na alternativu broj dva", da kupim dobre cigarete, dobar viski, da uživam u životu, a ako i to ne može, prelazim na varijantu tri... Uvek imam pet planova u životu kako da se ,,pokrijem" i sebi priuštim makar iluziju pristojnog života. Tako je to svuda u svetu, možda su samo kod nas poslednjih dvadeset godina stvari bile malo ekstremnije – kaže.

Radeći na knjizi ,,Džez u Srbiji od 1927. do 1944." skupio je gomilu podataka o rađanju džeza kod nas i veoma je ponosan što je ugradio jednu ciglu u srpski kulturni mozaik. Taj predratni i ratni period bilo je i najteže istražiti zbog skromnih podataka. Njegov deda Markus svirao je u društvu ,,Lira" a otac Rafael bio je kompozitor horske muzike i osnivač prvog džez orkestra ,,Miki džez".

– U ,,Politikinoj" arhivi pronašao sam članak o njemu koji glasi ovako: ,,Već godinama jedan mojsijevac diriguje horom crkve Sveti Aleksandar Nevski. Njegovo ime je Rafael Blam i on se čak i krsti tokom bogosluženja..." Zar to nije lepo? To je jedna divna tradicija koja me dodatno vezuje za zemlju u kojoj sam rođen – objašnjava naš sagovornik.

Njegova knjiga je pobudila dosta interesovanja pa je zahvaljujući tome prikupljeno još vrednog dokumentarnog materijala, fotografija, plakata, raznih drugih zanimljivosti na temu kako se razvijao džez u Srbiji. Izvesno je i drugo izdanje knjige, a možda će ići i na engleskom jeziku, kako bi i stranci mogli da saznaju da se ovde nisu dešavale samo ružne stvari.

Prepad na džezere

– U Srbiji se može dosta toga postići, potrebno je samo mnogo dobre volje i nešto finog mazohizma – kaže Miša iz svog iskustva.

Sledeći period džeza, onaj od 1945. do 1970. godine, mnogo je lakši za istraživanje, i za ispisivanje druge knjige postoji mnoštvo pisanih tragova koji, između ostalog, ruše dogmu da su – kako kaže – zli komunisti uništavali džez. Već 1948. godine u zemlji je bilo sedam ,,big bendova", a 1953. godine osnovano je Džez udruženje, da bi nešto posle toga ovde gostovao i Luis Armstrong, a njegov film ,,Zlatna truba" bio je hit u to vreme.

– Džez je danas postao univerzalna umetnička muzika. Devedesetih godina je bio vrlo popularan u Srbiji jer tamo gde se svirao nisu zalazili reketaši, kriminalci, pa je bio i neka vrsta duhovnog utočišta. U svojoj trećoj knjizi istorije džeza moraću da objavim i da su me devedesetih godina reketirali kada sam u Studentskom kulturnom centru otvorio džez klub, slali su mi čak i policiju, bilo je to teško vreme, pa sam zapao i u dugove, a teško mi je palo i kada su na mom festivalu ,,Samer tajm džez" hapsili mladiće koji su došli u ,,Sava centar" da bi ih slali na ratište – seća se Miša Blam.

On je živeo na svih pet kontinenata, u Njujorku, Dominikanskoj Republici, Izraelu, Japanu, u Africi, u Južnoj Americi... Ne postoji, kako ističe, nijedno lepo more gde se nije okupao, nijedan grad u kojem nije popio dobro vino, tekilu ili viski. Ima poznanstva u preko 140 zemalja sveta, što govori mnogo i o njemu, ali i uopšte, o kontrabasistima.

– Kad putujem, nosim samo aktentašnu sa pidžamom i aparatom za brijanje, jer svuda će me sačekati smoking i kontrabas – priča naš sagovornik, koji to smatra jednim od svojih najvećih uspeha u životu: oslobodio ga je straha da će mu njegovu veliku divnu devojčicu, kako naziva svoj kontrabas, polomiti prilikom transporta.

Dobitnik je i brojnih nagrada za svoj neumoran rad, nedavno je dobio nagradu za životno delo na Nišvilu, niškom festivalu džeza, najmlađi je dobitnik ,,Zlatnog mikrofona" Radio Beograda.

Učestvovao je na skoro svim značajnijim festivalima u svetu, jedini je kontrabasista iz regiona koji je snimio tri solo ploče džez muzike, snimao je sa domaćim i stranim muzičarima (među kojima su i sekstet Gut–Marković, Duško Gojković, Klark Teri, Erni Vilkins, Edi Haris, Kliford Džordan, Arnet Kob), komponovao je i za nekoliko pozorišnih predstava: ,,Sablja dimiskija", ,,Hamlet u Mrduši Donjoj", ,,Vesele žene vindzorske" ...

– Ja sam veoma srećan čovek, svirao sam sa velikanima džeza, i to će me činiti srećnim do kraja života. Ali neću više da se hvalim, kad budem hteo, platiću da se napiše knjiga ,,Čika Miša srpskoj deci" – kaže šeretski. ...

O muzici i nacionalnom identitetu

Miša Blam planira da objavi i mali istorijat o tome kako je kroz muziku urušavan nacionalni identitet. Naime, kako tvrdi, još sedamdesetih godina iz Saudijske Arabije je uplaćeno ,,Sarajevo-disku" 300.000 dolara da plasira na naše tržište potpuno novu muziku do tada, pa je ubrzo tržište bilo zatrpano nekim čudnim pesmama, koje su za lepe pare interpretirali neki i danas aktuelni pevači.

– Jasno je da su naše pesme uvek trpele uticaje sa strane, ali ovde se radilo o nečem sasvim drugom, nametanju nečega što je našem identitetu potpuno tuđe. Vremenom je nestao i festival u Ilidži, potisnut je i stari bosanski sevdah, a onda i šumadijska pesma. Danas nove generacije pojma nemaju šta je srpska muzika. Zato bi trebalo iskoristiti istraživanja etnologa Miodraga Vasiljevića i njegove ćerke Zore, da se kod mladih ponovo razvije osećaj za ovo podneblje.

Mnogo bi mogla da pomogne i Fonoteka Radio Beograda sa ogromnom zbirkom audio zapisa bisera naše izvorne muzike, koje su pevali Dragoljub Lazarević, Pavle Stefanović, Anđelija Milić, Radmila Dimić... kako bi se potisnuo ovaj bućkuriš neuspelog roka sa popom, fankijem i ko zna sa čim sve. Takav zaokret ne traži pare iz budžeta, već samo dobru volju i nešto što sada nije mnogo popularno, traži patriotizam. Ja nisam Srbin, ali sam patriota, volim zemlju u kojoj živim i znam da sve jake, pametne i uređene zemlje žive na patriotizmu svojih ljudi – kaže naš sagovornik.

Porodična tradicija

– Moj deda Markus je bio akcionar Radio Beograda sa sedam posto akcija, i kad bi se restitucija danas ozbiljno shvatala ja bih sada imao sedam odsto u RTS-u! Pet članova naše porodice je vezano za Radio Beograd, kao i za muzičku školu ,,Kornelije Stanković": osim mene, oca i dede, i moja sestra Nada (bila je član Radio drame) i jedan od moje dvojice sinova, Markus, koji je pevao u tinejdžerskom horu. Moji sinovi Markus i David su ipak otišli u druge vode, a ne umetničke, menjaju se vremena, ali zato je unuka Minja upisala klavir. Tu sam ih sačekao! Porodična tradicija je tako nastavljena, pa sam joj poklonio svoj klavir, trebalo bi uskoro da ga prenesem, a deda će morati sebi da kupi drugi. Eto, vidite, kako je kultura skupa – priča poznati džezer.

Omladina je uvek u pravu

Po svedočenju Miše Blama, naš poznati kompozitor i svojevremeno oficir Udbe Bojan Adamič je zbog svojih umetničkih afiniteta dao nalog da se odmah posle rata počnu osnivati ,,big bendovi", pa je do 1948. godine u tadašnjoj državi bilo osam takvih orkestara, uglavnom u Ljubljani i Beogradu. I Tito je dao nedvosmislenu podršku džezerima kada je rekao da ,,mi možemo zabraniti Gričku vješticu ili džez, ali moramo omladini dati da upozna sve kulture svijeta".

– Probleme su pravili pojedinci, a ne sistem, tako je neka budala donela uredbu da se u Radio Beogradu zabrani emitovanje svake muzike koja ima trubu preko Ce-4, ne bi li izbacili Armstronga iz programa. Posle petnaest dana uredba je skinuta jer se ispostavilo da je njome pola klasike došlo pod udar i da bi čak i muzika Vagnera i Baha bila zabranjena – kaže Blam.

http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Rodjen-pod-srecnom-zvezdom.lt.html (http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Rodjen-pod-srecnom-zvezdom.lt.html)

Title: Re: All That Jazz
Post by: johnnioza on 27-09-2011, 14:34:49

Program predstojećeg BG Jazz Festivala:

http://www.jazzin.rs/post/Beogradski-Jazz-Festival-2011-Program.aspx (http://www.jazzin.rs/post/Beogradski-Jazz-Festival-2011-Program.aspx)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 30-09-2011, 11:45:53

John Zorn: kapija u XXII vek (http://blog.blic.rs/701/John-Zorn-kapija-u-XXII-vek)
Goran Milovanović na Blicovom blogu. Nisam pročitao tekst pa ne smem da jamčim za kvalitet ali opet, o Zornu uvek vredi progovoriti koju.

Title: Re: All That Jazz
Post by: johnnioza on 01-10-2011, 23:53:22

e, pa ovo je super! mislim, to što se na mejnstrim blogu piše o zornu, pa neki ljudi komentarišu, a drugi prvi put čuli za čoveka pa im se sviđa muzika... produžetak utopističke kampanje "zorn u srbiji" :twisted:

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 02-10-2011, 01:12:26

Gene_Krupa_and_Buddy_Rich-The_Drum_Battle_At_JATP-2011-JUST

nije baš novi album u pravom smislu te reči (iako je sveže izdanje), pa reko' ajde ovde da pristavim

Code Select


http://filejungle.com/f/VAvF83/Gene_Krupa_and_Buddy_Rich-The_Drum_Battle_At_JATP-2011-JUST.rar
http://wupload.com/file/203673484/Gene_Krupa_and_Buddy_Rich-The_Drum_Battle_At_JATP-2011-JUST.rar
http://depositfiles.com/files/ck4lhs1fd/Gene_Krupa_and_Buddy_Rich-The_Drum_Battle_At_JATP-2011-JUST.rar

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 02-10-2011, 08:01:22

Taj Krupa/ Ritch album je meni vazda bio drag. Imam disk i rado ga slušam, potpuno bubnjarsko preterivanje.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Father Jape on 02-10-2011, 09:48:56

Taj Krupa/Rich dram betl je kao da je neko snimio Rona Džeremija i Džona Holmsa kako se udaraju penisima. xjap

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 09-12-2011, 11:12:04

Meho je čitao autobiografiju Majlsa Dejvisa i od toga su mu dlake na prsima porasle nekoliko santimetara!!!

http://jazzin.rs/post/Miles-Davis-i-Quincy-Troupe-e28093-Majls-Autobiografija-(Utopija).aspx (http://jazzin.rs/post/Miles-Davis-i-Quincy-Troupe-e28093-Majls-Autobiografija-(Utopija).aspx)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Agota on 09-12-2011, 12:06:41

Nisam razumela jer su to intervjui ili je forma feljtona ?
Koliko prostora u knjizi zauzima Žilijet Greko ?
Nedavno je izasla i autobiografija Kita Ričardsa s tim sto ja mislim da je to naruceno, tesko da je sve to Kit ispisao ,al mozda gresim.
Volela bih da procitam i autobiografiju Ozi Ozborna ,pa makar je pisao Tomi Li jer mi je bio neverovatno zabavno kad je prepricavao Ozijev slucaj sranja u liftu i razna druga cudesa,kojih se ovaj ni neseca.
E da takodje volela bih i autobiografiju Pattie Boyd
Uh, preterah trolujem :oops:

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 09-12-2011, 12:15:03

Pa, forma je, kako je i sugerisano u prikazu to da Majls priča Troupu a ovaj zapisuje i posle malo uređuje, tako da je sve jedan dugačak Majlsov monolog. Žilijet Greko zauzima zanemarljivo malo mesta.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Cornelius on 12-12-2011, 23:31:04

Pre 17 godina:

AL JARREAU michel petrucciani mas que nada (http://www.youtube.com/watch?v=J-txBFrOxQc#)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Truman on 14-12-2011, 22:14:34

Je l čuo neko za Rigmor gustafsson? Otkrovenje za mene, dobio dva diska...samo nema je nešto na jutjubu pa ne mogu da vam pokažem...

Title: Re: All That Jazz
Post by: Cornelius on 15-12-2011, 11:10:55

Bila je ona u Francuskoj, a i radila je sa francuskim pijanistom Jacky Terrassonom, pa je, na tom ili nekom drugom albumu, pevala na francuskom, te smo tako čuli za nju. Kompozicije su se vrtele na radiju neko vreme. Ima prijatan glas.

Rigmor Gustafsson Quintet - Stormy Weather (live) (http://www.youtube.com/watch?v=a1M9Kwo0cYU#)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Truman on 15-12-2011, 23:40:11

Ovo što sam ja slušao je sve na engleskom. Posebno me je oduševila pesma My world ( ili In my world ).

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 01-02-2012, 15:35:58

Dogon A.D, debi album Džulijusa Hemphila star je već 42 godine, ali mnogo dobro zvuči i danas. (http://jazzin.rs/post/Julius-Hemphill-e28093-Dogon-AD-(International-Phonograph-Inc).aspx)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Truman on 05-02-2012, 23:49:08

Quote from: ginger toxiqo 2 gafotas on 01-09-2010, 00:24:55
Miles Davis – Bitches Brew (Legacy Edition) 2CD 2010-C4

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg.scenereleases.info%2Fthumb-DB1E_4C7D5E2E.jpg&hash=2fe0eac065a5364d230ad77e6ed3d8b411ddf905)

Code Select Expand
http://hotfile.com/dl/66087125/bcb7180/MDBBle2k10.rar.html

Taj link više ne radi, imate ovde: http://thepiratebay.se/torrent/6990448/Miles_Davis_-_Bitches_Brew_%281969%29_%5B320kbps%5D (http://thepiratebay.se/torrent/6990448/Miles_Davis_-_Bitches_Brew_%281969%29_%5B320kbps%5D)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 09-03-2012, 15:37:01

E, bogami sam sa velikim zadovoljstvom slušao (i još uvek slušam) novog Charlesa Gaylea. Sedamdesetdve godine, ali u njegovom slučaju to je samo doprinelo rafinmanu i čistoti muzike. Evo jazzin prikaza:

http://jazzin.rs/post/Charles-Gayle-Trio-e28093-Streets-(Northern-Spy).aspx (http://jazzin.rs/post/Charles-Gayle-Trio-e28093-Streets-(Northern-Spy).aspx)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi43.tinypic.com%2F1e9b9h.jpg&hash=a317798feaaead765e7f9bcab7cbca5e3afc30fd)

Title: Re: All That Jazz
Post by: johnnioza on 13-03-2012, 22:57:51

Malo smo apgrejdovali Jazzin, pa se i link za Mehovu recenziju promenio:

http://www.jazzin.rs/charles-gayle-trio-streets-northern-spy/ (http://www.jazzin.rs/charles-gayle-trio-streets-northern-spy/)

Kažu komentatori da je njegov stil pisanja prevaziđen, uverite se lično! :-|

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 14-03-2012, 10:31:25

Da je moj stil pisanja jedina prevaziđena stvar u vezi sa mnom ja bih pevo. :cry:

Title: Re: All That Jazz
Post by: Father Jape on 14-03-2012, 10:36:23

Quotekritika albuma i koncerata u ovom listu podseća me na one "starozavetne" proroke džeza kao što je bio Ig Panasije iz davnih tridesetih godina.Ali,odavno je mrtav sentimentalni, polumistični, impresionistički i literarni pristup u džez kritici koji neguju novinari jazzina. Ovde se džez tretira kao metafora a ne kao muzika, jer nisu kompetentni da govore o muzici unutar njenih kategorija.

Kranje vreme da Mehmet nauči nešto o toj... muzici.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 14-03-2012, 10:39:12

Jedno je sigurno: ja zaista ne umem da govorim o muzici unutar njenih kategorija. I istina je da su moji prikazi impresionistički. A bogami i jesu prilično starozavetni. U pravu je čovek sve. Ali Džoni je kriv što me neguje kao takvog umesto da me lupi preko labrnje i vrati mi tekst na hirurške obrade.

Title: Re: All That Jazz
Post by: johnnioza on 14-03-2012, 22:12:59

Komentari sve zanimljiviji:

"Kritičar mora da poznaje tehničke aspekte muzike kako bi mu bilo jasno šta muzičar pokušava da uradi na albumu, šta pokušava da kaze, tj. koja ideja stoji iza njegove muzike. A Smiljanić je sjajan recenzent, baš zbog toga, što vrlo uspešno jezik muzike prevodi na govorni jezik, oslanjajući se na ideje koje stoje iza same muzike i uverljivost interpretacije tih ideja. Tek ako tako posmatra muziku, kritičar moze pisati o njoj, i biti spona između muzičara i slušaoca, poput nekog prevodioca"

Title: Re: All That Jazz
Post by: Father Jape on 14-03-2012, 23:02:31

To bih i ja napisao da sam rečitiji! I da želim javno da se dodvoravam Mehmetu, govoreći suštu istinu!

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 14-03-2012, 23:38:33

Evo, suzu otirem.

Doduše, slaežm se da nije loše da kritičar poznaje tehničke aspekte muzike ali mislim da je prilično dosadno ako je težište prikaza na njima. Bio je onaj baja što je imao sajt anus.com na kome je recenzirao blek i ded metal isključivo sa tehničkog aspekta i to je fascinantno kad pročitaš jedan ili tri prikaza ali ne pedeset. :cry:

Ali shvatam ja kako nekome smeta moj lirski pristup sa mistifikacijama i paljenjem na ideje.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Mme Chauchat on 14-03-2012, 23:59:25

Nemam ja pojma šta ovim ljudima smeta. Taman sam htela reći kako je ovo treći tvoj prikaz o trećem mediju koji čitam za dva dana i svi dobri! a onda mi pade u oči da ovde čak ni masturbaciju nisi pominjao. Pa mislim, šta bi se još htelo od tebe?!

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 15-03-2012, 00:26:20

Pa ne pominjem ja masturbaciju baš u svakom tekstu koji pišem. Mislim, ponekad nije efektno pa je preskočim. Mislim u tekstu.

A ja imam pojma, smeta ljudima što pišem o džezu kao da je 1964. godina a ne 2012., kao da sve to što ja čujem u fri džezu nije već odsvirano petsto puta i kao da je i dalje u pitanju revolucija iako je o danas tek jedan od stilova. Patetično to ume da zazvuči, razumem ja to.

Title: A Great Day in Harlem
Post by: Dzimi Gitara on 16-04-2012, 16:11:22

A Great Day in Harlem

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi44.tinypic.com%2F34441le.jpg&hash=51e5c90b0f98314440ab14145a05b921dc51d970)

A Great Day in Harlem or Harlem 1958 is a 1958 black and white (http://en.wikipedia.org/wiki/Black_and_white) group portrait of 57 notable jazz (http://en.wikipedia.org/wiki/Jazz) musicians (http://en.wikipedia.org/wiki/Musician) photographed (http://en.wikipedia.org/wiki/Photograph) on a street in Harlem (http://en.wikipedia.org/wiki/Harlem,_Manhattan), New York City (http://en.wikipedia.org/wiki/New_York_City). The photo has remained an important object in the study of the history of jazz.

Art Kane (http://en.wikipedia.org/wiki/Art_Kane), a freelance photographer working for Esquire (http://en.wikipedia.org/wiki/Esquire_(magazine)) magazine, took the picture around 10 a.m. on August 12 in the summer of 1958. The musicians had gathered on 126th Street, between Fifth (http://en.wikipedia.org/wiki/Fifth_Avenue) and Madison Avenues (http://en.wikipedia.org/wiki/Madison_Avenue) in Harlem. Esquire published the photo in its January 1959 issue. Kane calls it "the greatest picture of that era of musicians ever taken."

Jean Bach (http://en.wikipedia.org/w/index.php?title=Jean_Bach&action=edit&redlink=1), a radio producer of New York, recounted the story behind it in her 1994 documentary film (http://en.wikipedia.org/wiki/Documentary_film), A Great Day in Harlem (http://en.wikipedia.org/wiki/A_Great_Day_in_Harlem_(film)). The film was nominated in 1995 for an Academy Award for Documentary Feature (http://en.wikipedia.org/wiki/Academy_Award_for_Documentary_Feature).

A evo i sajta na kom se lepo može istraživati ko je ko na fotki: http://www.harlem.org/ (http://www.harlem.org/)

E sad, ja nigde ne mogu da pronađem nikakav link ili torrent za ovaj dokumentarac iz 1994. Čudi me, jer je čak nominovan za oskara.

http://http://www.imdb.com/title/tt0109934/ (http://http://www.imdb.com/title/tt0109934/)

Ako neko ima ideju, gde bi se ovo moglo iščačkati, neka javi.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 20-06-2012, 21:15:38

Meho se suznih očiju zagledao u prošlost:

http://www.jazzin.rs/jah-wobble-evan-parker-passage-to-hades-30-hertz/ (http://www.jazzin.rs/jah-wobble-evan-parker-passage-to-hades-30-hertz/)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 10-09-2012, 17:01:20

Ah, da, Warner je izdao kolekciju probranih pesama iz poslednjih deset godina karijere Rahsaana Rolanda Kirka, u vreme kada je snimao za Atlantik. Ploča je ne samo MNOGO dobra nego i neka vrsta obavezne lektire za svakoga koga interesuje džez.

Opširnije impresije na Jazzinu (http://www.jazzin.rs/rahsaan-roland-kirk-spirits-up-above-the-anthology-the-atlantic-years-1965-1976-warner-jazz/)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi50.tinypic.com%2F35jig6x.jpg&hash=bee9e23ee35791607a5fc89c3fba8ee8b861d2da)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 12-10-2012, 16:57:45

Ne znam ima li ikoga koga zanima još mojih bulažnjenja o Majlsu Dejvisu, ali, evo, Jazzin obeležava četrdesetogodišnjicu albuma On the Corner pa sam ja napisao kao neki jadni osvrt. :oops:

Miles Davis: On the Corner (Columbia) (http://www.jazzin.rs/miles-davis-on-the-corner-columbia/)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi45.tinypic.com%2Ffabdqd.jpg&hash=1ae0a15a3b9c6a57453643b1d4ec03d046397437)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Lord Kufer on 12-10-2012, 17:06:38

Dobar tekstet.

Majls je dobar primer kako Eros zauvek ostaje izvan poimanja Psihe :!:

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 12-10-2012, 17:13:27

Baš!! Majls je izvan i iznad skoro svakog poimanja u skoro svakom smislu. :-| :-| A kad smo već kod erosa, da napomenem da sam ja u originalu napisao "seksepilni" a redakcija izmenila u "seksipilni", tek da se zna.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Lord Kufer on 12-10-2012, 17:25:45

xrofl

Title: Re: All That Jazz
Post by: Shozo Hirono on 12-10-2012, 17:30:36

:-| xjap

Title: Re: All That Jazz
Post by: Josephine on 12-10-2012, 17:31:46

neobično kratak tekst za mehu! 8-)

veoma zanimljiv.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 12-10-2012, 17:44:11

Zapravo, limit za prikaze albuma je 2000 znakova a ovo je više nego duplo duže. Ali Majls, ponela me emocija a i Nikola se raznežio.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 19-10-2012, 12:35:22

Oooh, umro David S. Ware (http://www.jazzin.rs/preminuo-david-s-ware/). Mislim, naravno, nismo iznenađeni, očekivalo se ali... ipak je otišao jedan velikan. Koji je pritom u poslednjih par godina, posle transplantacije bubrega i uz ogromne zdravstvene tegobe snimio neke od svojih najstrastvenijih albuma. Možda je znao da svaki od njih može da mu bude poslednji.... RIP.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 24-10-2012, 11:34:18

U susret njihovom bez sumnje istorijskom nastupu na ovogodišnjem Beogradskom jazz festivalu, Jazzin je intervjuisao njujorške bibap teroriste Mostly Other People Do The Killing

Mostly Other People Do The Killing: Moppa Elliott & Peter Evans (http://www.jazzin.rs/mostly-other-people-do-the-killing-moppa-elliott-peter-evans/)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 25-10-2012, 16:03:55

Das Kapital nastupaju u Subotu u Beogradu a posle u Kragujevcu pa ih je tim povodom Džoni intervjuisao!!!!!!! (http://www.jazzin.rs/das-kapital-hasse-poulsen/)

Title: Re: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 27-10-2012, 15:53:52

Silom neponezgodnih prilika neću moći na večerašnji nastup velike Ursule Rucker (prethodnica joj je skupina Das Kapital) u (beogradskom) Domu omladine sa početkom u 23 časa, stoga poklanjam 3 ulaznice za ovu prigodu. Zainteresovani neka se čim pre jave na PM.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Truman on 31-10-2012, 20:36:26

verovatno vam je već poznat ovaj sajt, ja ga sad otkrih: http://www.jazzradio.com/ (http://www.jazzradio.com/)

zašto mi zablokira nasred svake druge pesme kad otvorim kanal?

Title: Re: All That Jazz
Post by: Ygg on 12-12-2012, 23:04:45

Slučajno sam u nedjelju na radiju Beograd 202 (dok sam čekao da Ghoul da izjavu u Pogledu iz svemirskog broda) naletio na kraj emisije Džezva, posvećene džez muzici. A onda sam na FB našao grupu posvećenu Džezvi i tamo okačene svih devet do sad emitovanih emisija. Ako koga zanima, nek baci pogled i posluša!

Fejsbuk grupa posvećena emisiji Džezva! (http://www.facebook.com/groups/105824349577263/)

Ili, za one koji ne koriste FB, evo direktnih linkova za emisije: prva (https://soundcloud.com/mikelito62/dzezva-2012-10-07), druga (https://soundcloud.com/mikelito2/dzezva-2012-10-14), treća (https://soundcloud.com/mikelito62/dzezva-2012-10-21), četvrta (https://soundcloud.com/mikelito2/dzezva-2012-10-28), peta (https://soundcloud.com/mikelito3/dzezva-2012-11-04), šesta (https://soundcloud.com/mikelito3/dzezva-2012-11-11), sedma (https://soundcloud.com/mikelito622/dzezva-2012-11-18), osma (https://soundcloud.com/mikelito622/dzezva-2012-11-25), deveta (https://soundcloud.com/mikelito623/dzezva-2012-12-09).

Title: Re: All That Jazz
Post by: Truman on 12-12-2012, 23:29:59

Skida mi se jazz, predložite albume za skidanje...

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 12-12-2012, 23:39:55

http://www.jazzin.rs/fred-lonberg-holms-fast-citizens-gather-delmark/ (http://www.jazzin.rs/fred-lonberg-holms-fast-citizens-gather-delmark/)

http://www.jazzin.rs/ravi-coltrane-spirit-friction-blue-note/ (http://www.jazzin.rs/ravi-coltrane-spirit-friction-blue-note/)

http://www.jazzin.rs/neneh-cherry-the-thing-the-cherry-thing-smalltown-supersound/ (http://www.jazzin.rs/neneh-cherry-the-thing-the-cherry-thing-smalltown-supersound/)

http://www.jazzin.rs/charles-gayle-trio-streets-northern-spy/ (http://www.jazzin.rs/charles-gayle-trio-streets-northern-spy/)

http://www.purevolume.com/MajamistyTriO/albums/Mistyland (http://www.purevolume.com/MajamistyTriO/albums/Mistyland)

I tako to.. Bar nešto od toga će ti se dopasti.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Truman on 13-12-2012, 01:15:30

hvala!

Title: Re: All That Jazz
Post by: Truman on 14-12-2012, 21:50:07

Slusao sinoc Carlsa Mingusa - odlicno. Sad slusam Neneh Cherry ( Raw like Sushi ) - deluje kao tinejdzerska glupost...cak i ne lici na jazz...Ne znam da l su joj i kasniji albumi ovakvi?

Title: Re: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 14-12-2012, 22:18:56

...Raw Like Sushi je odličan album, ali ne vidim kakve veze to izdanje ima sa jazzom, malo više koncentracije nikad ne šteti - Meho Krljić je linkom uputio ka njenom najnovijem studijskom izdanju (The Cherry Thing), gde odaje počast svom ocu, u neku ruku legendi instrumentalnog jazza... raniji radovi Neneh Cherry se sa jazzom mogu dovestu u vezu tek uz dosta relativizacijqa pojma i uz pomoć pomenute porodične (pred)istorije...

...ako ti je, pak, do vokalnog i/ili damskog jazza srednjeg usmerenje, predlažem ti izdanje francuske pevačice Viktor Lazlo pod nazivom My Name is Billie Holiday, a odličan album (uz producentsku pomoć VEEEEEEEEEEEEEEEEEEEELIKOG T Bonea Burnetta) ima Diana Krall (album je nazvan Glad Rag Doll), ali tu je reč o jazzu u širem, ali i dalje preciznom poimanju tog pojma (mahom je reč o ragtime-u)...

Title: Re: All That Jazz
Post by: Truman on 14-12-2012, 22:30:03

Ma ne optuzujem ja Mehu, nego nisam mogao da nadjem taj album od Neneh pa rek'o ajde da vidim druge stvari koje je radila misleci da je ona jazz pevacica. xrofl Album Man koji sad slusam od nje mi se znatno vise svidja. Prepoznajem i neke cuvene pesme.
Hvala na preporuci, to ce malo da saceka jer skida Elu Ficdzerald - Twelve nights in Hollywood. Red je da se prvo potkujem klasicima :)

Title: Re: All That Jazz
Post by: ginger toxiqo 2 gafotas on 14-12-2012, 23:15:21

...gvirni u svoj inbox (tamo te čeka link za The Cherry Thing album)...

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 15-12-2012, 00:15:11

Kad već divanimo o Neni Čeri, nema baš previše veze sa Džezom - sem što su se nazvali po kompoziciji Rolanda Kirka - ali Rip, Rig and Panic su bend koji svako treba da čuje, da shvati kakvi su Nenini muzički koreni :lol: Mislim, imaju samo tri albuma, lako se to odradi. A ostaje za ceo život.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Alex on 17-12-2012, 02:34:09

Quote from: Truman on 14-12-2012, 21:50:07
Slusao sinoc Carlsa Mingusa - odlicno. Sad slusam Neneh Cherry ( Raw like Sushi ) - deluje kao tinejdzerska glupost...cak i ne lici na jazz...Ne znam da l su joj i kasniji albumi ovakvi?

Truman show. :-D xrofl

Title: Re: All That Jazz
Post by: дејан on 17-12-2012, 11:02:15

http://www.jazzin.rs/preslusajte-novi-album-roberta-glaspera/ (http://www.jazzin.rs/preslusajte-novi-album-roberta-glaspera/)

Title: Re: All That Jazz
Post by: ridiculus on 30-12-2012, 16:24:41

Quote from: johnnioza on 14-03-2012, 22:12:59
Komentari sve zanimljiviji:

"Kritičar mora da poznaje tehničke aspekte muzike kako bi mu bilo jasno šta muzičar pokušava da uradi na albumu, šta pokušava da kaze, tj. koja ideja stoji iza njegove muzike. A Smiljanić je sjajan recenzent, baš zbog toga, što vrlo uspešno jezik muzike prevodi na govorni jezik, oslanjajući se na ideje koje stoje iza same muzike i uverljivost interpretacije tih ideja. Tek ako tako posmatra muziku, kritičar moze pisati o njoj, i biti spona između muzičara i slušaoca, poput nekog prevodioca"

Kasno Marko na Kosovo stiže...

No, ipak stiže da izrazi svoje 10¹⁰⁰⁰% neslaganje sa citiranim komentarom. Meho poznaje tehničke aspekte muzike, to nije sporno. Meho piše izrazito nadahnute recenzije - ni to nije sporno. Ali ovo drugo je više uprkos onom prvom, a ne zbog toga. Predlažem da odete na bilo koje mesto gde se okupljaju profesionalni kompozitori savremene (akademske) muzike, pa će vam se smučiti i tehnički aspekti muzike i sam život. Ja sam "prisustvovao" nekim raspravama... A čak i sami učesnici istih su se par puta složili da objektivna merila ne postoje i da je put od tehnički savršenog do "umetnosti" potpuno nejasan.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Gaff on 24-03-2013, 11:51:23

1968 Thelonious Monk NDR WDR (http://www.youtube.com/watch?v=WhOElFzzi7Q#)

Title: Re: All That Jazz
Post by: PTY on 24-03-2013, 12:08:36

aaaaaaaaaaaaarghhhhhhh!! monk, Monk, MONK!!! :-D

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 06-04-2013, 16:44:04

Poslednjih par dana dosta intenzivno trošim Ingrid Laubrock u raznim inkarnacijama. Prija! Pored toga, tužno je, pretužno da video na JuĆubu u kome dve žene pored jednog muškarca (Tom Rainey) sviraju džez mora da komentare drži isključenim :cry: :cry:

Paradoxical Frog @ SeixalJazz Clube 2011 (http://www.youtube.com/watch?v=eUaobfus73w#ws)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 09-04-2013, 13:49:48

Ako se nekom sluša džez i, hm, srodna muzika po mom izboru dok radi nešto drugo na računaru, Jazzin je postovao moj prvi miks u nečemu što će bez sumnje biti dugačka serija :lol:

http://www.jazzin.rs/dj-uros-smiljanic-vol-1/ (http://www.jazzin.rs/dj-uros-smiljanic-vol-1/)

Dostupno za striming do šesnaestog ovog meseca. Kasnije ću ja da okačim mp3jku na svoj blog, al o tom po tom.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Gaff on 12-04-2013, 11:48:12

Sachal Studios' Take Five Official Video (http://www.youtube.com/watch?v=GLF46JKkCNg#ws)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Agota on 12-04-2013, 21:15:08

Quote from: Meho Krljic on 09-04-2013, 13:49:48
Ako se nekom sluša džez i, hm, srodna muzika po mom izboru dok radi nešto drugo na računaru, Jazzin je postovao moj prvi miks u nečemu što će bez sumnje biti dugačka serija :lol:

http://www.jazzin.rs/dj-uros-smiljanic-vol-1/ (http://www.jazzin.rs/dj-uros-smiljanic-vol-1/)

Dostupno za striming do šesnaestog ovog meseca. Kasnije ću ja da okačim mp3jku na svoj blog, al o tom po tom.

xjap

Title: Re: All That Jazz
Post by: Shozo Hirono on 13-04-2013, 12:42:33

Quote from: Meho Krljic on 09-04-2013, 13:49:48
Ako se nekom sluša džez i, hm, srodna muzika po mom izboru dok radi nešto drugo na računaru, Jazzin je postovao moj prvi miks u nečemu što će bez sumnje biti dugačka serija :lol:

http://www.jazzin.rs/dj-uros-smiljanic-vol-1/ (http://www.jazzin.rs/dj-uros-smiljanic-vol-1/)

Dostupno za striming do šesnaestog ovog meseca. Kasnije ću ja da okačim mp3jku na svoj blog, al o tom po tom.

tematski. dinamično, punktirano, sa naglašavanjima, ekstatično... rispekt za domaće snage FinO. ;)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 13-04-2013, 13:37:25

Nažalost ja skoro da ništa nemam od domaće novije produkcije (imam doduše vas, stavljam vas u naredni miks!!! :-| :-| ) pa je bio samo Fiš in Ojl... Sramotno.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Shozo Hirono on 04-05-2013, 10:37:41

hoće li biti ovo za download uskoro. :wink:

http://www.jazzin.rs/dj-uros-smiljanic-vol-1/ (http://www.jazzin.rs/dj-uros-smiljanic-vol-1/)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 04-05-2013, 10:38:45

Možda već u naredna tri dana. Oglasiću.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 04-05-2013, 17:50:22

Srećnim spletom okolnosti, oslobodio mi se tajm slot danas, pa sam sve završio. Dakle, odlaskom na sledeći link:

http://cvecezla.wordpress.com/2013/05/04/dj-meho-jazzin-mix-vol-1/ (http://cvecezla.wordpress.com/2013/05/04/dj-meho-jazzin-mix-vol-1/)

doći ćete i do linkova za skidanje ovog miksa sa dva različita hosta, ali i do spiska kompozicija i moje mini-meditacije o svakoj. Ne mora da se čita, ali zgodno je da se sluša.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Foi43.tinypic.com%2F20hudzl.jpg&hash=abeb7b4734cbb8263a583239e92ca54fbbb51807)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Shozo Hirono on 05-05-2013, 10:46:27

hvala. :)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Gaff on 19-05-2013, 11:12:19

Duke Ellington - Symphony In Black (http://www.youtube.com/watch?v=QTT9Su1d-VE#)

QuoteSymphony in Black: A Rhapsody of Negro Life is one of the earliest cinematic explorations of African-American culture for a mass audience. It features Duke Ellington and his orchestra performing his first extended composition. And perhaps most notably, it stars 19 year old Billie Holiday in her first filmed performance.

via Open Culture (http://www.openculture.com/2013/05/duke_ellingtons_isymphony_in_blacki_starring_a_19-year-old_billie_holiday.html)

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 09-06-2013, 01:29:32

ovo je moglo i na SERBIA TODAY

Ministarstvo kulture gasi Nišvil, mediokriteti ne znaju šta je džez (http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/386922/Ministarstvo-kulture-gasi-Nisvil-mediokriteti-ne-znaju-sta-je-dzez)

QuoteNeznalice i mediokriteti iz Ministarstva kulture ne vole i ne razumeju džez muziku, pa u neznanju pokušavaju da unište Nišvil džez festival, na koji rado dolaze i svetske džez zvezde i publika - kazao je za ,,Blic" Mihajlo -Miša Blam, legendarni muzičar i džez publicista.

Kao razloge za prestanak sufinansiranja Festivala, Ministarstvo kulture navelo je ,,nejasnu progamsku koncepciju i nedostatak kvalitetne umetničke selekcije".

- Ti nevidljivi ljudi iz državne administracije koji svojim odlukama kaljaju ugled ove zemlje u svetu moraju da znaju da se džez u Srbiji duže svira nego što pamte njihove babe i dede. Nišvil je među najboljim džez festivalima u Evropi i umesto da se ljudi iz Ministarstva kulture potrude da traje i bude još bolji, oni se pouzdaju u svoje mediokritetske aršine odlučivanja. S kim su se savetovali pre nego što su odlučili da ukidaju džez festival? Sa sopstvenim prostačkim muzičkim ukusom - poručuje Blam.

On naglašava da su ovakve odluke državne administracije izuzetno opasne za finkcionisanje društva u celini jer ako bez reakcije javnosti prođe ukidanje jednog od retkih umetničkih brendova Srbije u svetu, onda će se ,,mediokriteti ohrabriti na mnogo radikalnije odluke".

- Ako nas ostave u mraku bez ideja i umetnosti, onda će prostota i estrada da prekriju sve - kaže Blam.

Direktor niškog džez festivala Ivan Blagojević ističe da ono što neko iz Ministarstva karakteriše kao ,,nejasnu koncepciju" predstavlja poseban kvalitet festivala jer osim osvedočenih ljubitelja džeza Nišvil iz godine u godinu ima sve veći broj mladih posetilaca.

- Dovoljno je pogledati programe najznačajnijih svetskih džez festivala i uveriti se da je Nišvil apsoultno na toj programskoj liniji. Ove godine nam dolazi Ron Karter, apsolutni svetski rekorder pro broju izdatih džez albuma.

Festival Nišvil je inače poslednje tri godine imao status manifestacije kulture od nacionalnog značaja. Kroz njegove različite programe prošla su neka od najvećih imena svetske i domaće džez scene, koje je na sceni svake godine gledalo prosečno 100.000 ljudi.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 09-06-2013, 08:55:41

Pa, da, nek crknu ti provincijalci iz Niš, šta će njima kultura...

Title: Re: All That Jazz
Post by: sodomizer on 09-06-2013, 09:27:40

Quote from: Meho Krljic on 14-03-2012, 23:38:33
Evo, suzu otirem.

Doduše, slaežm se da nije loše da kritičar poznaje tehničke aspekte muzike ali mislim da je prilično dosadno ako je težište prikaza na njima. Bio je onaj baja što je imao sajt anus.com na kome je recenzirao blek i ded metal isključivo sa tehničkog aspekta i to je fascinantno kad pročitaš jedan ili tri prikaza ali ne pedeset. :cry:

Dj Prozak je živ i zdrav, sada na: http://www.deathmetal.org/ (http://www.deathmetal.org/)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 03-07-2013, 14:26:10

Evo, ko ima neizdrživu nuždu da sluša kombinovanje fri džeza, hardbopa, svinga, hip-hopa, filmske muzike, no wavea i kojekakvih drugih nepodopština, na Jazzinu će ovo biti dostupno za slušanje tokom sledećih nedelju dana

http://www.jazzin.rs/dj-uros-smiljanic-vol-2/ (http://www.jazzin.rs/dj-uros-smiljanic-vol-2/)

A kasnije ću ja da ga i okačim na svoj blog....

Title: Re: All That Jazz
Post by: Agota on 03-07-2013, 16:25:54

O! Fino. :)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Agota on 10-07-2013, 13:50:07

Quote from: Meho Krljic on 03-07-2013, 14:26:10
Evo, ko ima neizdrživu nuždu da sluša kombinovanje fri džeza, hardbopa, svinga, hip-hopa, filmske muzike, no wavea i kojekakvih drugih nepodopština, na Jazzinu će ovo biti dostupno za slušanje tokom sledećih nedelju dana

http://www.jazzin.rs/dj-uros-smiljanic-vol-2/ (http://www.jazzin.rs/dj-uros-smiljanic-vol-2/)

A kasnije ću ja da ga i okačim na svoj blog....

e,pa vise nije dostupno. kači...

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 10-07-2013, 14:02:11

Večeras, nadam se.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Agota on 10-07-2013, 14:08:03

cool. xcheers

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 10-07-2013, 23:22:25

Dakle, evo mog drugog miksa urađenog za Jazzin, dostupnog sada za daunloud i slušanje gde god hoćete. Dodao sam i malo informacija o muzici itd.

DJ Meho: Jazzin Mix Vol. 2 (http://cvecezla.wordpress.com/2013/07/10/dj-meho-jazzin-mix-vol-2/)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Foi43.tinypic.com%2F2l948wg.jpg&hash=7435b30a9a2cbc05538d9ce2a5d972dcbe69eed9)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Truman on 11-11-2016, 21:17:12

https://www.youtube.com/watch?v=MLIYB4wn46s

Koliko je ljudi čulo za Arta Tatuma, pročitah da je najbolji jazz pianist svih vremena? Ja tek danas slučajno naleteh na njega.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 11-11-2016, 21:42:51

Pa to da se generalno priča da je najbolji je sigurno donekle posledica toga da je bio slep skoro celog života a svirao kao anđeo, no, da, svakako jedan od najboljih pijanista u istoriji džeza. Uz Monka, dakako.

Title: Re: All That Jazz
Post by: lilit on 12-11-2016, 09:37:52

https://www.youtube.com/watch?v=HsdKDyfNpEs&feature=share

Title: Re: All That Jazz
Post by: Truman on 18-03-2017, 21:21:28

https://www.youtube.com/watch?v=2KfxBIjQndc

Ау, ал је ово добро. Је л чуо неко за овог човека, Jean Christian Michel му је име?

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 18-03-2017, 21:49:04

Svakog četvrtka u Strogom centru Sugarwool session, gde mladunci sa džez odseka opako prangijaju. Obično počne oko 21:30, završi se do 01.

Title: Re: All That Jazz
Post by: lilit on 04-07-2017, 01:27:25

miles mosley tonight u našem malom gradu
http://youtu.be/c73NCDr5ACo (http://youtu.be/c73NCDr5ACo)

Title: Re: All That Jazz
Post by: lilit on 19-07-2017, 18:00:21

jazz fest u vijenici bio i prošao, herbie hancock ubio i razbio.
lionel loueke mi je novi idol, a james genus standardno odličan. uživalo se.

http://www.youtube.com/watch?v=AVt7E4dL1Fs (http://www.youtube.com/watch?v=AVt7E4dL1Fs)

Title: Re: All That Jazz
Post by: lilit on 13-10-2017, 20:15:36

till brönner, nemačka jazz ikona, posetio vijenicu i napunio wiener konzerthaus.

https://www.youtube.com/watch?v=GZasgJjfzrA (https://www.youtube.com/watch?v=GZasgJjfzrA)

ovo je daleko od džeza koji ljubim, definitivno je too soft, al bilo solidno opuštajuće.
band za ovu turneju mu je odličan, a saksofonista mangus lindgren odličniji od drugih. :lol:

ovo je već bolje:
https://www.youtube.com/watch?v=MkxppG29Gjc (https://www.youtube.com/watch?v=MkxppG29Gjc)

Title: Re: All That Jazz
Post by: lilit on 10-01-2018, 16:16:29

life and other transient storms (silva, anker, sandell, zetterberg, falt) mi se mnogo sviđa, al pošto jutjuba nema, a mrzi me da uploadujem negde, evo nešto drugo od (pola) ekipe. odlično za ofis mod.

https://www.youtube.com/watch?v=Xrq41WdTJnc (https://www.youtube.com/watch?v=Xrq41WdTJnc)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 16-04-2018, 14:38:43

Iz nekog razloga danas preslušavam Koltrejnova bluz izvođenja. I ova upada u uši iako se radi o pomalo zapostavljenoj pesmi:

https://youtu.be/TlOIsG_ExsE (https://youtu.be/TlOIsG_ExsE)

Title: Re: All That Jazz
Post by: lilit on 17-04-2018, 09:05:14

dobar ritam za sunčano jutro, da.
ALI!
I am old fashioned :lol: tako da bolje od ove nema:

https://www.youtube.com/watch?v=XpZHUVjQydI (https://www.youtube.com/watch?v=XpZHUVjQydI)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 17-04-2018, 09:28:19

Ma, dobro, imam ja MNOGO Koltrejnovih favorita koje vredi pomenuti pre ove pesme, nego me je u tom trenutku opčinila filigranskim radom Mekoja Tajnera na klaviru i drugim elementima...

Title: Re: All That Jazz
Post by: lilit on 17-04-2018, 09:33:32

ma, jasno. :lol:

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 20-04-2018, 23:43:11

Maks Kočetov u Strogom centru, dođite

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2zhkrja.jpg&hash=5f88c7ea227fc64bb0bb6407a742551f58edae90)

Title: Re: All That Jazz
Post by: lilit on 01-05-2018, 12:02:32

meho,

http://www.konfrontationen.at/ko18/

šta da ne propustim?

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 01-05-2018, 13:10:25

Pa, ne znam koliko je mom ukusu za verovati, naravno, ali ja bih išao na ove stvari:

PHIL MINTON / SZILARD MEZEI / DIEB13 / JEROME NOETINGER (Mintona nikad ne treba propustiti, jedan od najvećih glasova u avangardnoj muzici prošlog (i ovog) veka, Szilarda sam gledao sto puta jer je naš, ali sigurno u ovom društvu pruža nešto novo, Noetinger i Dieb su svaki na svoj način svetski šampioni konkretne muzike, pa ovo može da bude vrlo zanimljivo)

KURZMANN QUARTET (Nisam slušao ovu postavu ali Kurzmana i Jernbergovu jesam u odvojenim situacijama na Ring Ringu. Ne smem da tvrdim da će ovo nužno biti dobro jer i jedno i drugo umeju da zapadnu u najteže klišee evropske improvizacije, ali s druge strane, talentovani su oboje, veoma, i ako ih krene, može da bude odlično)

SKEIN (Ovo bi moralo da bude dobro jer su i Gratkowsi i Kazuhisa i Buck apsolutne legende, uostalom, evo prošlogodišnjeg nastupa iz Beča (https://tinyurl.com/ya5pqzon), doduše u malo drugačijoj postavi, ali to je to.)

PETER EVANS / KAJA DRAXLER / SOFIA JERNBERG / TOM BLANCARTE (Evans i Blancarte su odlični, gledao sam ih obojicu više puta, to su belci koji umeju i da džeziraju i da improvizuju, tu je i Jernbergova, a Drakslerovu ne znam, ali i ona je, hm, naša, jer je rođena u Sloveniji, tako da... može da bude dobro)

UP UMEA (Pošto je ovo opet Minton, moj instinkt je da ne treba propustiti, mada ostale nisam gledao i ne spadaju u, da kažem, meni najpoznatiju švedsku džez ekipu, verovatno jer su stariji. Evo otprilike kako to izgleda (https://tinyurl.com/ydh7abho), ume da bude, reklo bi se, dosta dobro.)

FRISQUE CONCORDANCE (Butcher je gorostas britanske improvizacije, Sanders takođe, De Joode isto to za Holandiju, tako da je ova verzija ovog benda verovatno odlična)

JOE MC PHEE / EVAN PARKER / PETER EVANS / PAT THOMAS / TRISTAN HONSINGER/ JOE WILLIAMSON / ORPHY ROBINSON / PAUL LOVENS (Od ovog može da se napravi startna petorka za bilo koji improv festival bilo gde u svetu. Ako ništa drugo ne bih mogao da gledam, ovo bih gledao jer Parkera nikada nisam video uživo a on je jedan od najvećih ikad u ovoj muzici)

Title: Re: All That Jazz
Post by: lilit on 01-05-2018, 15:54:30

hvala!

Title: Re: All That Jazz
Post by: lilit on 29-05-2018, 09:07:42

meho!
izašo finalni program, pikiram sigurno četvrtak, tribute to Cecil Taylor. ostalo ne znam dal ću da stignem, al četvrtak da ne propustim, right?
http://konfrontationen.at/ko18/#fri

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 29-05-2018, 09:29:40

Da, Rempis i Daisy bi trebalo da budu izvrsni a i ovaj tribjut Sesilu ima jaku (mada bjelačku) ekipu tako da je to svakako za pogledati ali i za zauzdati očekivanja.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 10-06-2018, 06:38:56

Vel ajl bi demd:

Long-lost John Coltrane album set for release (https://www.telegraph.co.uk/music/news/long-lost-john-coltrane-album-set-release/)

Title: Re: All That Jazz
Post by: lilit on 10-06-2018, 21:55:54

živeo meho, preorder i amazon prajm :lol:

Title: Re: All That Jazz
Post by: lilit on 20-07-2018, 15:34:33

Quote from: Meho Krljic on 29-05-2018, 09:29:40
Da, Rempis i Daisy bi trebalo da budu izvrsni a i ovaj tribjut Sesilu ima jaku (mada bjelačku) ekipu tako da je to svakako za pogledati ali i za zauzdati očekivanja.

mehooo! :)

rempis i daisy su bili izvrsi, a tribjut cecilu - art.
eye can dance is not my cup of tea.
odoh sad do kleylehofa. :lol:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F6j38l4.jpg&hash=a5cbb9b3af1136c48e6ae769430787015d129efc)

Title: Re: All That Jazz
Post by: lilit on 20-07-2018, 23:03:13

majko mila, ovo je muzika!

direktno s lica mesta, upravo odoše s bine:
Blue Reality Quartet
Michael Marcus - reeds [link][foto]
Joe McPhee - trumpet [link]
Jay Rosen - drums [link][foto]
Tollef Østvang - drums

art, art, energija, art.

danas i phil minton, nemam reči da opišem, jedan i jedini.

saće žene http://www.konfrontationen.at/ko18/ (http://www.konfrontationen.at/ko18/) a posle skein. ova subota je precious! :lol:

Title: Re: All That Jazz
Post by: lilit on 21-07-2018, 00:34:59

čeka se...

Skein
Liz Allbee - trumpet
Frank Gratkowski - woodwinds
Achim Kaufmann - piano
Kazuhisa Uchihashi - guitar, daxophone
Richard Barrett - electronics
Wilbert de Joode - double bass
Tony Buck - drums

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2n18j7p.jpg&hash=1ad47e5b27080e1e76b8e5e29094510201982a73)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 21-07-2018, 07:11:37

Pa ti, ženo baš uživaš ovih dana :lol: Da mi je tvoja mladost i energija...

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 18-08-2019, 16:45:03

Gil Evans je sa ovim albumom prilično jako utemeljio argument da je jazz američka klasična muzika. Wayne Shorter na tenor saksofonu je neopisivo inspirisan (Evlvina Jonesa na bubnjevima da ne pominjem):

https://www.youtube.com/watch?v=JGoFjl_8Pbw&list=PLvxWibFr0wiKp5H8QlOTgI8aW8PQ_FE4x (https://www.youtube.com/watch?v=JGoFjl_8Pbw&list=PLvxWibFr0wiKp5H8QlOTgI8aW8PQ_FE4x)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 18-08-2019, 20:07:38

A i ovaj album je težak kult. I to ne samo zbog omota. Jimmy Smith je jedan od retkih velikih orguljaša jazza iz perioda šezdesetih godina. Zapravo, njegova virtuoznost i liderski kvaliteti su popularizovali ovaj instrument u jazzu i posebno bluesu koga ima jako mnogo na ovom albumu. Grafy Tate svira bubnjeve i razbija na ovoj ploči a aranžmane je napisao (i dirigovao) Lalo Šifrin lično:

https://youtu.be/kmibQl-FUnk (https://youtu.be/kmibQl-FUnk)

Title: Re: All That Jazz
Post by: lilit on 18-08-2019, 20:16:20

odličan, fala meho.

ja bila na nishvillu, baš ga volim premda je postao više vašar, manje džez; al računam da je do minimalnih sredstava koja imaju na raspolaganju.
videh i gula, dobro je i zdravo! :)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 18-08-2019, 22:02:05

Fino. A vidim i da delite oduševljenje Tarantinom :lol:

Title: Re: All That Jazz
Post by: lilit on 19-08-2019, 21:48:33

Quote from: Meho Krljic on 18-08-2019, 22:02:05
A vidim i da delite oduševljenje Tarantinom :lol:

sad pročitah, svaka mu je zlatna. odavno nije napisao ovako dobru kritiku.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 28-09-2019, 18:16:10

Mnogo je jak ovaj album Dekstera Gordona (Our Man in Paris):

https://www.youtube.com/watch?v=TYGKqTib0A8&list=PLyVALLXezqcdxpToZpOggdDHMo14uw17z (https://www.youtube.com/watch?v=TYGKqTib0A8&list=PLyVALLXezqcdxpToZpOggdDHMo14uw17z)

Mislim, sad sam čuo One Night in Tunisia a ona je STOUN KOLD klasika, ali ceo album je odličan.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 28-09-2019, 19:10:16

I naravno, sad sam se vratio i ovom neumrlom klasiku iz iste godine. Mnogo jaka bila 1963 (mada je album zapravo izašao 1964. godine).

https://youtu.be/ckmcdcQ2mEg (https://youtu.be/ckmcdcQ2mEg)

Takođe, iako se album zove Getz/ Gilberto, ne treba izgubiti iz vida da je većinu muzike napisao Tom Jobim (tj. Antonio Carlos Jobim) koji i svira klavir. To uključuje i vječnu Devojku iz Ipaneme na kojoj je Astrud Gilberto osvojila srca cele planete.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 26-10-2019, 18:08:39

Kome sviće sa Štokhauzenom, smrkava mu se sa - Grantom Greenom. Mislim, moglo je i gore da bude, svakako :lol: Ikonički, jelte, gitarista šezdesetih (i pedesetih, a i sedamdesetih kada je, prerano, umro) i koji je u toj deceniji spajao jazz i soul, latinicu pa i rokenrol na način koji je bio prilično vizionarski. Mislim, njegove ploče iz sedamdesetih se smatraju pretečom acid jazza, ma koliko to dubiozna distinkcija u nečijem životu bila :lol: ali ovo iz šezdesetih, pa to je kidanje, vrlo lepo sažeto na ovom živom albumu iz 1970. godine. Kad slušate Greenovu gitaru shvatite da čovek praktično uopšte ne svira akorde. Na pločama gde je bio pozadinac, svakako, Green je svirao ritam gitaru, ali kako je njegov glavni uzor bio Čarli Parker, tako je i on svoj gitarski jezik bazirao na svitanju pojedinačnih nota i razvijenih tema u skoro neprekidnim solažama. I to ovde vrlo lepo zvuči. Ovaj živi album je prepun gruva i pravo je uživanje trošiti ga.

https://youtu.be/aP5-MLLLlGY (https://youtu.be/aP5-MLLLlGY)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 22-11-2019, 17:51:13

Peter Brötzmann danas izbacio novi album gde svira solo tenor saksofon i to uglavnom neke veoma stare džez teme (tipa Dizi Gilespi, Bili Holidej, Bing Krozbi, Geršvin, Soni Rolins - mada na toj pesmi Brötzmann zvuči više kao Ajler) plus malo improvizacije. Naravno, pošto je ovo Brötzmann , većina toga je improvizacija i nije nerealno da nećete prepoznati ni jednu pesmu. Ali, nekarakteristično za Brötzmanna, ovo nije album glasne, bučne tenor vriske, nego prilično nežna i, eh, intimna ploča. Naravno, Brötzmann je i kad svira glasno i kad svira tiho u principu jednostavan i već šezdeset godina odbija da se upetlja u nekakvu tehničku svirku pa je i ovo vrlo neposredno, čak i pomalo naivno što je za čoveka od 78 godina prelepo:

https://peterbroetzmann.bandcamp.com/album/i-surrender-dear (https://peterbroetzmann.bandcamp.com/album/i-surrender-dear)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 22-11-2019, 22:18:29

E, a kome je Brotzmann bio samo aperitiv, može da se lepo, s oproštenjem, zadovolji i sa duplim albumom Juniusa Paula. Paul je kontrabasista iz Čikaga, toliko dobar da je trenutno član legendarnih Art Ensemble of Chicago i danas je izašao njegov prvi (dupli) album u svojstvu lidera - Ism. U pitanju je kolekcija raznih snimaka sa raznih sešnova, sa raznim postavama mada se dosta ljudi ponavlja i ovo je sjajan, tipično čikaški napredan džez sa jakim temeljem u tradiciji ali i jakim avangardnim naklonom. Za moje kriterijume Paul i njegovi saradnici imaju potrebne groove kvalitete, a eksperimentalnosti i freakout energije im ne manjka. Ploča za mnogaja preslušavanja:

https://intlanthem.bandcamp.com/album/ism (https://intlanthem.bandcamp.com/album/ism)

Title: Re: All That Jazz
Post by: džin tonik on 22-11-2019, 22:30:34

ova je vjecna. :lol:

https://www.youtube.com/watch?v=06_uCl_Bovs

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 13-02-2020, 20:31:31

Bobbie Previte, Jamie Saft i Nels Cline:

https://bobbyprevite.bandcamp.com/album/music-from-the-early-21st-century (https://bobbyprevite.bandcamp.com/album/music-from-the-early-21st-century)

Izlazi tek iduće nedelje ali zvuči predobro. Mogo bi se priorderovati.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 05-06-2020, 16:50:24

Da dojavim da je saksofonistkinja Ryoko Ono nastavila svoju seriju albuma improvizacija u duo kombinacijama na vrlo šampionski način, uparujući se sa Tatsuyom Yoshidom za osamnaesti album u seriji. Jošida, naravno, kida bubnjeve, veteran je to, ali ovde svira i klavir i kalimbu pa čak i električni sitar a Rjoko je izvanredna saksofonistkinja, pogotovo što u improvizaciji koristi razne elektronske efekte koji veoma proširuju horizont, jelte, događaja. Kao osoba koja je u životu preslušala hiljade free improv albuma, moram da kažem da me jako raduje kada u 2020. godini čujem nešto ovako dobro, maštovito i vitalno. Plus, napominjem da još nekih 17 sati Bandcamp ne naplaćuje svoje marže pa sve pare idu umetnicima. Ja kupio odmah:

https://onoryoko.bandcamp.com/album/yoshida-tatsuya-and-ono-ryoko-duo-newduo-series-018 (https://onoryoko.bandcamp.com/album/yoshida-tatsuya-and-ono-ryoko-duo-newduo-series-018)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 05-07-2020, 13:48:40

Album Stana Getza i saradnika, iz 1967. godine, Sweet Rain se smatra jednim od najboljih Getzovih radova i sada, u ovu Nedelju kada je vreme pogodno slušanju džeza, a ja kuvam čorbu od brokolija i zelja, moram da priznam da sam iznova impresioniran kako Getz, Tate, Carter i Corea sviraju sasvim avangardnu muziku a koja i zvuči sasvim klasično i ima tu neku "dušu". Trik je svakako u tome da Carter i Tate, kao ritam sekcija, pokazuju taj pedigrirani free jazz pristup iako se vrlo precizno drže metrike i takta, dok Getz na saksofonu pokazuje zašto su ga smatrali vladarom atmosfere i šmeka. Naravno, u to vreme se i ozbiljno bavio narkoticima pa se na albumu i čuju povremena izletanja iz šina a što dodaje na životnosti. Chick Corea se ovde izuzetno iskazao upravo time da, iako ima dosta prostora za soliranje, zapravo vrlo pažljivo prati lidera i daje izrazito toplu podlogu za njegove solaže. Pritom, i kompozicije su Coreine, ali i su Gillespijeve i Jobimove pa je ovo zaista jedan od najfinijih Verveovih albuma iz ove godine, besprekorno mešajući latinicu, hardbop i cool jazz, sve potpuno prirodno i bez forsiranja:

https://youtu.be/3qGDF5gnjTU (https://youtu.be/3qGDF5gnjTU)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 05-07-2020, 16:17:51

A da ne bude da je sav valjan džez snimljen pre pola veka, evo nečeg vrlo svežeg. Album je izašao u prošlu Sredu a snimci su sa turneje rađene prošle jeseni i u pitanju je EP Tour Beats Vol. 1 dua Anteloper a što su trubačica Jaimie Branch i perkusionista Jason Nazary. Naravno, ovo nije "čist" džez, ne očekujte ovde hardbop ritmove i skale, ali je veoma u tradiciji čikaškog eksperimentalnog pristupa džezu sa izvrsnom kombinacijom elektronskih ritmova, sintisajzera, semplova i jako isprocesovane trube. Generalno, Anteloper prave muziku koju bi pravio moj mozak da ume da pravi muziku. Ovo je pritom savršeno snimljeno i moja jedina zamerka je da četiri pesme prolete začas i da ne mogu da dočekam Vol. 2. Dakle, za ljubitelje Jona Hassela, Billa Laswella, Toshinorija Kondoa i, naravno Milesa Davisa od kog je sve ovo i krenulo, da se ne lažemo:

https://intlanthem.bandcamp.com/album/tour-beats-vol-1 (https://intlanthem.bandcamp.com/album/tour-beats-vol-1)

Title: Re: All That Jazz
Post by: lilit on 07-07-2020, 22:43:47

Quote from: Meho Krljic on 05-07-2020, 13:48:40
Album Stana Getza i saradnika, iz 1967. godine, Sweet Rain se smatra jednim od najboljih Getzovih radova i sada, u ovu Nedelju kada je vreme pogodno slušanju džeza, a ja kuvam čorbu od brokolija i zelja, moram da priznam da sam iznova impresioniran kako Getz, Tate, Carter i Corea sviraju sasvim avangardnu muziku a koja i zvuči sasvim klasično i ima tu neku "dušu". Trik je svakako u tome da Carter i Tate, kao ritam sekcija, pokazuju taj pedigrirani free jazz pristup iako se vrlo precizno drže metrike i takta, dok Getz na saksofonu pokazuje zašto su ga smatrali vladarom atmosfere i šmeka. Naravno, u to vreme se i ozbiljno bavio narkoticima pa se na albumu i čuju povremena izletanja iz šina a što dodaje na životnosti. Chick Corea se ovde izuzetno iskazao upravo time da, iako ima dosta prostora za soliranje, zapravo vrlo pažljivo prati lidera i daje izrazito toplu podlogu za njegove solaže. Pritom, i kompozicije su Coreine, ali i su Gillespijeve i Jobimove pa je ovo zaista jedan od najfinijih Verveovih albuma iz ove godine, besprekorno mešajući latinicu, hardbop i cool jazz, sve potpuno prirodno i bez forsiranja:

https://youtu.be/3qGDF5gnjTU (https://youtu.be/3qGDF5gnjTU)

o d l i č a n.

btw, konfrontationen 2020 u nickelsdorfu, naravno, odložen. ne možeš fasovati koronu, pa to ti je: https://www.konfrontationen.at/

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 26-07-2020, 22:11:56

Ja sam malo trošio klasike jazz funka ovog tjedna, notabilno ovaj koncert Headhuntersa. Kakva je to moć! Bennie Maupin na saksofonu i klarinetu dominira ali Blackbyrd McKnight na gitari je toliko razularen u uvodnih desetak minuta da se čovek prepadne. Hendriksovo nasleđe je baš zaživelo u tom čoveku:

https://youtu.be/Qu8yA7ncA0Y (https://youtu.be/Qu8yA7ncA0Y)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 13-12-2020, 18:13:47

Da ste me pre jedno dvadeset godina pitali, rekao bih vam da mi At the Golden Circle Stockholm nije omiljeni album Ornettea Colemana.

I, mislim, nije ni danas, ali je album koji sam danas sa zadovoljstvom slušao. Ovaj (dupli) živi snimak nastupa u Švedskoj označio je početak Colemanove saradnje sa izdavačem Blue Note a nakon što je izgradio reputaciju revoluconara jazz muzike sarađujući sa Atlanticom. Coleman je predstavljao novu generaciju scrnih jazz muzičara, školovanu i zainteresovanu za analiziranje i evoluiranje jazz forme ali i jazz suštine kao nečeg što izlazi iz srca crne kulture i ulazi u sve oblasti života, od intime do politike. Na Atlanticu je početkom decenije Coleman snimio uticajni album Free Jazz koji će dati ime čitavom ,,New Thing" talasu i postati politički poklič koliko i estetska forma a At the Golden Circle Stockholmje došao nakon nekoliko godina, svodeći Colemanovu postavu na samo tri muzičara, kao u manifestu da ,,free jazz" ne mora da bude bučna, stihijska muzika velike mase.

Možda mi At the Golden Circle Stockholm pre dvadeset godina nije bio posebno drag upravo jer je izbegavao snažni ekspresionizam Free Jazza a još nije uplovio u Colemanovu Harmolodics fazu u kojoj je lider svoje muzičare hrabrio da sviraju zaista ,,svoju" muziku paralelno sa svima drugima i gde će se harmonija, ,,pokret" i melodija (HARmony, MOtion, MeLODY) stapati lako i prirodno jer u bendu nema lidera i pratilaca a standardna podela na temu, pratnju i soliranje više ne važi. Dan-danas više volim kasnije Colemanove albume, njegovu električnu fank fazu ili suludo imprvovizovanje iz osamdesetih, ili starije stvari u kojima je gurao bebop preko granica izdržljivosti.

Ali, utoliko mi je At the Golden Circle Stockholm danas više prijao, jer ga nisam izlizao premnogim slušanjima tokom decenija. Ova muzika, napravljena od strane tri Amerikanca u Švedskoj u vreme kada je postajalo jasno da bela publika u Švedskoj i Francuskoj ima više razumevanja i interesovanja za avangardni džez američkih autora nego bela publika u Americi, je, koliko god snimak albuma bio preglasan i dinamički neprijatno ravan, vrlo šarmantna.

Slušajući At the Golden Circle Stockholm danas shvatam da mi je taj nedinamični snimak možda smetao više od svega – verovatno masterovan tako da se sva tri instrumenta čuju ravnopravno jako, ovaj album je meni uvek delovao neobično beživotno bez osetnih dinamičkih varijacija. Ali kada se pažljivo sluša – ovo je veoma lepa ploča. Coleman ovde ne beži ni od melodija ni od harmonija, uzimaući iz hardbopa sve što mu treba i puštajući svoje muzičare da rade šta hoće, dok god su tu negde sa njim. Njegove improvizacije na saksofonu su besprekorno razigrane, duhovite, optimistične i, za razliku od njujorških savremenika i saboraca (Aylera i Coltranea), Coleman se ne upušta u orkanske solaže visokog volumena. Njegova svirka je laka, životna i kao da može da traje beskrajno. Pretpostavljam da je razlika u tome kako su Coltrane i Ayler kroz muziku pokušavali da dotaknu ono božansko dok je za Colemana sama muzika bila to božansko.

A opet, Charles Moffett na bubnjevima i David Izenzon na kontrabasu skoro da bi ovo mogli da sviraju i sami sa jednim upadljivo eksperimentalnim ali nenametljivim pristupom sviranju hardbopa, gde se sva pravila krše da bi se Colemanove teme bolje poduprle, osvetlile iz više uglova, inspirisale u još smelije improvizacija. Verni ,,oslobođenom" pristupu muzici, ni Moffett ni Izenzon ne prave značajne razlike između soliranja i pratnje, puštajući muziku da prirodno nalazi svoja krešenda i smirivanja.

A da ne pominjemo kako je to kad Ornette svira violinu i trubu. Dugačka, glasna, po instrumentariju svedena ali opet tako raskošna ploča.

https://youtu.be/AkwrpJxJQ5s (https://youtu.be/AkwrpJxJQ5s)

https://www.youtube.com/watch?v=PZcqDt-b3zg&list=OLAK5uy_ncKBJISaMNV9tQaKQxjLD6b0ozw3AvZ8Y (https://www.youtube.com/watch?v=PZcqDt-b3zg&list=OLAK5uy_ncKBJISaMNV9tQaKQxjLD6b0ozw3AvZ8Y)

https://www.youtube.com/watch?v=bKUWZQdpC54&list=PL0q2VleZJVEm3zm1MiKkBhnrkJ0EX_pc2 (https://www.youtube.com/watch?v=bKUWZQdpC54&list=PL0q2VleZJVEm3zm1MiKkBhnrkJ0EX_pc2)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 20-12-2020, 16:12:25

International Anthem sam već pominjao kao izuzetno dobrog izdavača modernog džeza, vezanog za čikašku scenu ali ne i ograničenog na nju. Jedno od njihovih upečatljivih izdanja ove godine bio je i u Februaru izašli album mančesterskog (danas londonskog) muzičara po imenu Angus Fairbairn, a pod njegovim umetničkim imenom Alabaster DePlume. Fairbairn je zanimljiv lik koji piše za pozorište a u istome i glumi, a iako je prvenstveno saksofonist, na albumima ima vrlo interesantan, moderan instrumentarij i pristup.

Album To Cy & Lee: Instrumentals Vol. 1 urađen je sa veliki brojem saradnika sa londonske scene a ovih dana me na njega podsetio kasnije, u Julu, izdat EP Visit Croatia na kome DePlume, pored naslovne pesme a koja dolazi sa albuma, ima i dve nove stvari urađene u okviru istih seisja ali koje možda još bolje destiluju ideje samog albuma.

Ovo je, naime muzika koja na potentan način spaja japanski i keltski folk sa tradicionalnije džez izrazom. Album je raznovrstan i dosta eksperimentalno smeo, ali EP Visit Croatia kao da sve ove eksperimente i istraživanja sažima u tri pesme koje naprosto sjajno funkcionišu, spajajući intimnu, neposrednu izražajnost kakva je primerena nečemu što ima korene u narodnoj muzici sa jednim bezvremenim, skoro mitološkim senzibilitetom – takođe primerenim tradicionalnoj muzici. I album i EP su veoma vredni slušanja pa ih ove Nedelje sa zadovoljstvom preporučujem:

https://intlanthem.bandcamp.com/album/visit-croatia (https://intlanthem.bandcamp.com/album/visit-croatia)

https://intlanthem.bandcamp.com/album/to-cy-lee-instrumentals-vol-1 (https://intlanthem.bandcamp.com/album/to-cy-lee-instrumentals-vol-1)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 27-12-2020, 18:32:31

Za ovu nedelju, pošto je ipak praznik na obzorju, dva albuma. Oba iz ove godine, oba na svoj način istu obeležavaju i podsećaju da koliko god godina može da bude loša, muzika koja u njoj nastane može da bude, pa, božanstvena.

Roots Magic je rimski kvartet solidnog pedigrea i kilometraže ali čak i tako, kada sam video da njihov novi album, Take Root Among The Stars, hvale na sve strane, u meni se rodila klica skepticizma. ,,Neke tamo omatorele Italijančine se maskiraju u metaforični blekfejs? Pričaju o korenima? Sme li se to?" Naravno, to je samo moja rasistička reakcija kada vidim da se neko približi svetom srcu jazz muzike i crne kulture a nije, jelte, crn, no, priznajem, kada sam čuo prvu pesmu na albumu, Frankiphone Blues, Phila Cohranea malo sam i osetio olakšanje. ,,A, dobro, pa oni... samo sviraju bluz." Dobar, čak odličan, sa gostujućim vibrafonistom, ali zaista pomalo previše ,,beo" za moj ukus. Onako, naučen, uredan, bez avanture, bez, hajde da kažem, zrna agonije potrebnog da se jazz odlepi od notnog papira i uzleti među zvezde. No, kako sam naslov albuma pominje zvezde – citirajući fantastičnu SF spisateljicu Octaviju Butler – tako sam nastavio da slušam i izgradio sasvim novo poštovanje za Roots Magic. Ne kažem da ostale pesme nisu ,,naučene" ali raspon koji ovaj bend pokriva, od bluza koji ima još nekoliko dobrih momenata na ploči, preko modala, pa do sasvim slobodne svirke je impresivan. Već druga kompozicija, oslonjena na vrlo spiritualan rad Kalaparushe Mauricea McIntyrea iz šezdesetih, sa svojim modalnim harmonijama, poliritmijom i propisnim freakoutom pokazala je da kada se nešto dobro nauči, to može da pređe granicu interpretacije i uđe u svetu teoriju kreacije. Roots Magic su uglavnom na toj teritoriji tokom ostatka albuma, pružajući vrlo pažljivo napisane i aranžirane kompozicije ali koje uspevaju da se otgrnu pukom omažiranju predložaka (Charles Tyler, Skip James, Sun Ra, Ornette Coleman...). Recimo, balada A Girl Named Rainbow, Andrewa Cyrilla (snimljena 1981. godine sa već visoko cenjenim Davidom Wareom na saksofonu) je ovde majstorski preobraćena u impresionističk pesjaž pun zamišljenog klarineta i promenljivog tempa. Album ima nekoliko svojski odsviranih, žestokih free momenata, ali bend je vrlo kreativan kako ih spaja sa vrlo ,,komponovanim" delovima – recimo u Mean Black Cat Blues Charlieja Pattona koja uzima osnovnu temu ove klasične kompozicije još iz dvadesetih godina prošlog veka a onda prolazi kroz moderni blues aranžman, upada u žestok gruv, poigrava se sa free jazzom pa se vraća u bluz. Album na kraju zatvara Karen on Monday Johna Cartera (ne sa Marsa) i Bobbyja Bradforda koja već meditativni jazz originala pretvara u višedimenzionu kontemplaciju punu mikrotonalnih talasa citre i meandrirajućeg klarineta. Italijani, ispostavilo se, na kraju veoma znaju znanje.

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/take-root-among-the-stars (https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/take-root-among-the-stars)

Drugi album je, pa, nešto što nisam očekivao da ću ikada videti. Novi album Sun Ra Arkestra, naime, više od dve decenije nakon njihovog poslednjeg ulaska u studio i 27 godina nakon odlaska lidera – po kome se orkestar zove – sa ove planete. Bio sam, naravno, svestan da Marshall Allen, ključni saksofonista u životu – i nakon života – Sun Ra i dalje održava orkestar u nekoj formi, da se povremeno nastupa koliko to prilike dopuštaju ali da će Arkestra uraditi novi album i da će taj album biti, pa, ne samo relevantan već i izvanredno dobar, u 2020. godini? Tome se nisam nadao ni u najluđim snovima.

Nazvan jednostavno Swirling, novi album je monumentalan opus duži od devedeset minuta i, koliko god to neobično zvučalo, album na kome se odsustvo samog Sun Ra ne toliko ne primećuje koliko je njegovo prisustvo u svakoj noti, svakom gruvu, svakoj disonanci i kosmičkoj referenci toliko snažno da je lako poverovati kako je ono što je pričao o tome da nikada neće umreti već se samo preseliti na drugu planetu – sušta istina. I, mislim, kao da sada sa te druge planete nadgleda šta mu saradnici rade i diktira upustva ako nisu sasvim sigurni.

Swirling je istovremeno i jedan reprezentativan katalog interesovanja i pristupa ovog orkestra kroz brojne decenije i žanrovske mutacije ali i ploča koja vrlo brzo pobegne od i primisli enciklopedijskog, leksikonskog ređanja ,,gruva", ,,frikauta", ,,egzotike" itd. Ovo je autentična muzika, koju stvaraju ljudi što su decenije proveli uz jednog od ključnih vizionara ne samo jazza već crne kulture uopšte – čoveka koji je, uostalom, praktično izmislio nezavisno izdavaštvo pa je kupovina ovog daunlouda na Bandcampu za mene bila savršeno zatvaranje kruga – i koji ne sviraju ,,njegovu muziku" već svoju muziku koju je on u njima pronašao.

Valja se zaista podsetiti da je kod Sonnyja ,,free" element muzike bio mnogo dublja ideja od pukog bekstva od pentatonike i zapadnjačkog shvatanja harmonije. Kad su Clapton i durgari šezdesetih pevali ,,I feel free", to je bila sloboda mladih ljudi srednje klase koji otkrivaju droge, seks, podzemnu kulturu što ih oslobađa od posleratnog diktata discipline – učenja, rada u fabrici ili ofisu, braka, dece, crkve... – ali za Sun Ra kao i druge crne jazz kolege, ,,free" je značilo bukvalno kreiranje sopstvene muzičke teorije, sopstvene kulture, sopstvene socijalne strukture i biznisa, na kraju i sopstvene duhovnosti u otrzanju nasilno nametnutim religioznim načelima. Otud je ono što su mnogi beli slušaoci kod Sun Ra voleli – psihodelija i pevanje o svemirskim brodovima – za njih bila spona sa zezanjem urbanih klinaca koji cepaju eside i kupuju ploče indijske klasične muzike da prošire horizonte, ali za njega i ljude oko njega, ovo je bila doslovno nova religija da zameni staru u kojoj su sebe prepoznavali kao (večne) robove, način da se napusti ograničavajuća, uostalom tuđa, paradigma greha, poniznosti, služenja, i, smišljanjem nove, ode na bolje mesto.

Na tom boljem mestu ima i Betmena – ovaj album sadrži i novu verziju Betmen teme koju je svojevremeno Sun Ra snimio na kultnom surf-rock albumu ,,The Sensational Guitars of Dan and Dale (https://sunramusic.bandcamp.com/album/batman-and-robin)"* – ali i svega što pamtimo iz opusa Sun Ra: himničnih napeva, big-bend tema koje se odlepljuju u smeru free jazz freakouta, soul pevanja violinistkinje Tare Middleton koja prefektno zamenjuje davno preminulu June Tyson, romantike, ali i psihodelije, bluza, nežnih napeva o kosmosu. ,,The Sky is a sea of darkness when there is no sun to light the way", podseća orkestar pevajući umiljati gospel pre nego što pijanista Farid Barron udari u honkytonk linije a duvači krenu da sviraju svaki za sebe.

* Da bude jasno, na albumu gitare ne sviraju nikakvi Dan i Dale, sve je to bila bizarna marketinška obmana...

Svojevremeno sam, pišući o nastupu nemačkih Heliocentric Counterblast (https://cvecezla.wordpress.com/2013/05/23/ring-ring-2013-heliocentric-counterblast-radio-beograd-studio-6-22-maj-2013/) argumentovao da ,,obrađivanje" Sun Ra ima smisla bukvalno kao i kada biste pokušali da ,,obrađujete" zvuk vodopada ili vetra i pri ovom stavu i dalje stojim. No, Arkestra nisu tribjut bend niti, nedobog, ofucani muzičari koji se kače na malo stare slave. Swirling svojom autentičnošću i intenzitetom ukazuje da se radi o zaista nečem suštinski drugom: ovi ljudi su nastavljači rada pokojnog Sonnyja u meri u kojoj su za njegovog života bili njegova najuža zajednica – i porodica – ljudi koje je učio, hranio, ponekada bogami i kažnjavao, ali na kraju, oslobađao. Swirling je, eto, oda slobodi ljudi koji su je osvojili uz mnogo prolivene krvi i znoja. Zato valjda zvuči ovako dobro.

https://sunrastrut.bandcamp.com/album/swirling (https://sunrastrut.bandcamp.com/album/swirling)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 03-01-2021, 14:59:29

Za ovu nedelju, vraćamo se šezdesetdve godine u prošlost. Nova godina je, to je dopušteno! A ima i još jedan, manje srećan razlog.

Elem, poznato je da ne marim mnogo za belce u jazzu, pogotovo u toj nekoj ,,klasičnijoj" eri. Moji roditelji i njihova generacija su, istina je, pokušali da me zainteresuju za Bennyja Goodmana a televizija za Binga Crosbyja, međutim, moje je srce uvek bilo napravljeno od najcrnjeg teflona i zaključivalo da belci samo ,,sviraju žanr" a da su njihovi crni savremenici ti koji ga stvaraju. Klinački, napaljeno, što bi rekao Kristijan i tako evo, skoro pedeset godina.

Dave Brubeck je tu nekakav izuzetak. Ne sad da mi je ovaj slavni pijanista ikada bio glavni sastojak jazz menija, ali kalifornijski inovator je bio baš to – inovator, u dovoljnoj meri da se zainteresujem za njegove radove i zaključim kako je u pitanju opus koji poštuje korene žanra u kome se operiše, ali ne do mere slepe imitacije. Brubeckova muzika je, svakako, imala i jaku romantičnu dimenziju ali je bila podaleko od populizma, eh, nekih drugih belih jazz autora.

Meni možda najdraži Brubeckov album je Time Out, snimljen rano u periodu onog što se smatra ,,klasičnom" The Dave Brubeck Quartet postavom. Naime, u 1958. godini je konačno kao kreč bela četvorka dobila jednog crnog muzičara, kada je Normana Batesa* na kontrabasu zamenio Eugene Wright. Sad, danas možda ne deluje nešto zemljotresno kad se kaže da ste zamenili basistu u bendu, možda da se Motorhead okupi ali bez Lemmyja ili tako nešto, ali Wright je doneo ne samo crni senzibilitet u postavu već i jedan strahopoštovanja vredan pedigre istorije nastupanja sa Countom Basiejem, Errollom Garnerom, Charliejem Parkerom i Billie Holiday između ostalog. Originalno kornetista, i velikim delom samouk kao kontrabasista, Wright je do 1958. godine već imao iza sebe ozbiljnu karijeru sviranja svega, od swinga, preko latinice pa do bebopa, a njegov opus sa Brubeckom, razvučen preko jedne decenije nastupa i snimanja broji se cifrom većom od trideset albuma.

*Saće neko da se nađe da se našali kako je Bates izbačen iz benda da bi se izbegla konfuzija sa istoimenim psihotičnim ubicom iz romana Roberta Blocha, Psiho, ali žurim da presretnem taj humor u nastajanju jer je roman izašao godinu dana kasnije pa je, ako ništa drugo, Bloch mogao da bude taj koji će Batesov odlazak iz Brubeckovog kvarteta obeležiti dajući svom nesretnom protagonisti isto ime, želeći mu da se nikada ne vrati

Brubecka citiraju kad kaže da je Wright bio važan dodatak bendu jer je uspevao da muziku drži čvrsto prizemljenom bez obzira na to kakve su vratolomije izvodila ostala tri člana. S obzirom da je Brubeck već tada bio vrlo karakterističan po istraživanju ritmike i metrike nestandardne za jazz i spajanju klasične akademske teorije sa jazz osećajem, Wrightova stabilnost i gotovo natprirodan senzibilitet za gruv koji je u velikoj meri oplemenjivao lepu (odveć lepu, rekao bi Niče) svirku njegovih kolega, bili su presudni za to da je muzika kvarteta zvučala istovremeno iskreno i iz srca dolazeće, ali i prijateljski eksperimentalno, sa ambicijom da gura granice žanra dalje u nekoliko smerova.

Ovoliko govorim o Wrightu jer me je njegovo toplo, autoritativno a nenametljivo sviranje kada sam jutros slušao album dirnulo možda i više od Brubeckovih pijanističkih arabeski i divnog legato sviranja saksofoniste Paula Desmonda, pogotovo u kontekstu saznanja da je Wright, poslednji, najduže živeći član klasičnog kvarteta umro 30. Decembra, dakle, prošle Srede, dok smo se svi mi, kao spremali da dočekamo Novu godinu, u devedesetsedmoj godini, ponevši sa sobom u grob jedan fascinantni legat i biografiju velikana koja mu je donela i nadimak ,,Senator" među kolegama.

Time Out je uglavnom Brubeckov šou u smislu komponovanja, kako i dolikuje, ali je zanimljivo da je najveći hit na albumu, kompoziciju Take Five uradio Paul Desmond. Ne da je to registrovano u širim narodnim masama, pa je i danas relativno uobičajeno da se ova pesma pripisuje Brubecku. Kako god, sam Desmond je rekao da niko nije očekivao da Take Five postane hit, naprotiv, pesma, je, veli on, pisana pre svega da bi bubnjar Joe Morello, ,,ljudski metronom" kako ga je neko na JuTjubu oduševljeno krstio, mogao da solira. I dok je bubanj u ovoj pesmi intrigantan kao i bilo šta što Morello svira na albumu, dok su Brubeck i Wright fantastični u držanju gruva dok Morello oko njega plete paučinu od koža i metala, svakako je Desmondovo sviranje teme i skoro neobavezno soliranje ono što je od pesme inicijalno načinilo hit. Kasnije, naravno, će ljudi sedeti i analizirati Morellovo sviranje, ne samo metriku već i sam zvuk, pa i semplovati izvanredni bubnjarski uvod, i Take Five je jedna od ranih hit-pesma u jazzu u kojoj je bubnjar dobio ovako prominentnu poziciju i gde se poigravanje sa sinkopama i dinamikom tako esencijalno ČUJE kao deo cele konstrukcije.

Mislim, ne zaboravimo da je Time Out prvi jazz album u istoriji koji je prodao više od milion primeraka.

Kad smo već kod dinamike, čitao sam šta su ljudi pričali o Morellu (recimo ovde (https://www.notsomoderndrummer.com/not-so-modern-drummer/columns/david-barsalou/growing-up-in-the-shadow-of-joe-morello-part-two)) i još jednom se podsetio da su mnoge klasične jazz ploče koje volim snimljene bizarno malim brojem mikrofona – i naravno, uživo, bez nasnimavanja – a imaju zvuk kakav je danas misaona imenica za 99% produkcije. Tim Griffin na gornjem linku doslovce kaže da je gledao kvartet na bini ozvučen jednim mikrofonom a da je i dalje sve delovalo izbalansirano kao da slušate simfonijski orkestar. Jer, da bude jasno, ovo je bilo vreme kada su muzičari zaista brinuli o zvuku i kada je dinamika bila deo kompozicije na koji ste morali paziti dok svirate a ne dok miksujete, pa su ljudi umeli da sviraju tiho kad treba i glasno kad treba a tonci su, uprkos srazmerno primitivnoj opremi, to umeli da ozvuče, obračajući pažnju na prirodnu akustiku instrumenata i prostora.

Naravno, Tme Out je producirao Teo Macero, a snimao Fred Plaut pa i to treba imati na umu. Plaut je bio iskusni Columbijin inženjer zvuka sa karijerom koja će zabeležiti rad i sa Milesom i sa Mingusom ali i na mjuziklima West Side Story ili my Fair Lady, dok je Macero, razume se, najpoznatiji po svojoj saradnji sa Milesom Davisom na nekim od najvažnijih jazz albuma narednih par decenija.

Kad već spominjemo Milesa, Time Out je snimljen skoro tačno deceniju nakon što je veliki trubač sa raznim kolegama praktično izmislio cool jazz serijom sešnova koji će isprva biti objavljivani kao singlovi a zatim sakupljeni na kompilaciji Birth of the Cool. Cool jazz se, naravno, jako čuje na Time Out sa svojim relaksiranim atmosferama, nežnim sviranjem četkicama od strane Morella (slušajte Kathy's Waltz, valcer posvećen Brubeckovoj ćerki) i generalno romantičnim senzibilitetom, ali Brubeckova istraživačka strana je više nego prisutna u metrikama koje do tada nisu bile ,,normalne" za jazz. Ne samo to, već je i Brubeckovo pisanje tako da muzičari prelaze iz jedne u drugu metriku na ,,neprirodne" načine, a da to deluje i tonalno i zvučno kao najprirodnija stvar na svetu, obeležilo ovaj album. Ne da je ovo nekakav protptip džonzornovskog pristupa jazzu, Pick up Sticks, recimo, koja album zatvara je kul bop pesma u ritmu od šest četvrtina koju bend svira rutinom najljućih tezgaroša, ali zato, recimo, Three to Get Ready sa svojim skakanjem između bopa i valcera deluje kao da slušate dve ploče odjednom.

Najdramatičniji primer za sve ovo je svakako kompozicija koja album otvara i jedan od najpoznatijih Brubeckovih komada, Blue Rondo à la Turk. Kako to već život ponekad uredi, ovu sam zaraznu temu prvi put čuo sa nekih petnaest godina, u verziji igre Jack the Nipper za Amstrad. Originalni skor igre sa Commodore 64 pisao je tada izuzetno cenjeni SID kompozitor Ben Daglish i ovo je bio još jedan od njegovih notabilnih radova (https://www.youtube.com/watch?v=1lnNcqMF4Ks), ali iz raznih razloga, a najpre verujemo onih finansijske prirode, Amstrad port igre, baziran na Spectrum verziji je umesto Daglishevog saundtraka imao bizarno agresivan jednokanalni lup glavne teme iz Brubeckove Blue Rondo à la Turk. Zamislite da ovo slušate dva ili tri sata u kontinuitetu (https://youtu.be/sdcyGsiSkGw) i shvatićete kako sam provodio jesen 1986. godine.

No, bila su to nevinija vremena a moje uši spremnije na izazove pa sam se sa zadovoljstvom ujedinio sa Brubeckovim originalom godinama kasnije, uz usputnu stanicu na kompoziciji Rondo sa albuma The Thoughts of Emerlist Davjack grupe Nice gde je Keith Emerson – fasciniran Brubeckom – citirao deo teme, ali prebacujući je u četvoročetvrtinski ritam koji je, valjda, bilo lakše svirati.

Ne znam, zapravo, da li je Blue Rondo à la Turk prvi primer ,,balkanske" muzike u jazzu, ali ja svakako jedan od najzabavnijih sa svojim devetosminskim glavnim ritmom (inspirisanim turskim aksak ritmovima tako da imamo tri celine od po dva udarca i jednu od tri a što je za ,,zapadnjačku" metriku, naviklu na tri celine po tri udarca sasvim nekarakteristično) i prelascima u četvoročetvrtinski sving kada se najmanje nadate. Iako mora biti da je i 1959. godine, kada su kompjuteri još bili veličine dnevne sobe a jačine nečeg što danas imate u šporetu, ovo zvučalo kao da slušate muziku koju pravi i izvodi kompjuter, tema Blue Rondo à la Turk, sa svojim pointilističkim notama i decidno ne-bluz harmonijom ima neverovatnu vučnu snagu, kadru da vam prosvrdla kroz uho u mozak i ostane u njemu ne satima ili danima već decenijama. Postoji priča da je Brubeck je uzeo Mocartov Rondo Alla Turca kao osnovu ali se to zapravo ne da čuti u ovom ili bilo kom snimku kompozicije koju sam propustio kroz uši i skloniji sam da mislim da je u pitanju samo aluzija na nivou naslova a da je prava inspiracija došla od Brubeckovog odlaska u Tursku i slušanja ondašnje muzika na izvorištu.

Štaviše, postoje argumenti da je sama tema Brubeckova interpretacija turske narodne pesme koju je čuo u Istanbulu a da se ,,blue" deo naslova odnosi na bop delove kompozicije koji se smenjuju sa balkanskim nabadanjem, i u kojima Paul Desmond solira u cool jazz stilu preko bluz harmonije. Naravno, povatak u temu i divlja Brubeckova svirka sa glasnim, bučnim blok-akordima ispod kojih Morello udara jače nego bilo gde na albumu su klimaks kakav samo poželeti možete za otvaranje albuma. Blue Rondo à la Turk je na kraju bila i B-strana singla Take Five i kao takva upisala se u istoriju džeza po više osnova a čitav album Time Out ostaće zapamćen kao izrazito uspeo spoj eksperimentisanja, smelog oplemenjivanja forme i jedne možda nenamerne ali svakako više nego zarađene komercijalne prijemčivosti.

Srećna okolnost da ovo ovom albumu nisam pisao ranije je – pored, naravno, tužne prilike da se podsetimo Wrightove veličine par dana nakon njegovog odlaska – je i to da je početkom prošlog meseca izašao i Time OutTakes, kolekcija neobjavljenih snimaka sa sešnova tokom snimanja ovog albuma gde se dadu čuti i neke alternativne verzije kompozicija sa albuma ali i drugi materijal. Ispod su linkovi za vaše slušateljsko uživanje:

https://youtu.be/_1d-Axi4mhY (https://youtu.be/_1d-Axi4mhY)

https://youtu.be/MSrkU3lEbJQ (https://youtu.be/MSrkU3lEbJQ)

https://thedavebrubeckquartet.bandcamp.com/album/time-outtakes (https://thedavebrubeckquartet.bandcamp.com/album/time-outtakes)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 10-01-2021, 13:43:42

Za današnju porciju Jazza Nedeljom imamo na meniju... čekajte trenutak... rok? Kako je sad to moguće?

Moguće je iz više perspektiva, prva i najvažnija je ona koja kaže da su žanrovske međe samo korisne stvari za odvajanje ploča u prodavnicama (a ko danas uopšte tako kupuje muziku?) ali da ih ne treba preozbiljno shvatati kada krenemo da zaista slušamo muziku. Druga je da ima muzičara koji su se ostvarili na više polja, svirajući i džez i rok i svašta drugo i da je uobičajeno da mnoge njihove radove koji nisu ,,čist" džez ili su samo jednim svojim malim delom džez, kako je to danas slučaj, i dalje tretiramo kao džez u pogledu diskusije o njihovom opusu i promovisanja njihovog rada koji ionako sluša proporcionalno jako mali broj ljudi i nećemo nikome učiniti uslugu ako sad krenemo da žanrovski sektašimo i usitnjavamo sve do molekula. No, sasvim ću razumeti ako se s gnušanjem okrenete od današnje ponude i povlačenjem ručice se edžektujete – pravo u kanalizaciju, naravno.

Marc Ribot je svoje džezerske generalske epolete, valjda, zaradio poodavno i ne bi trebalo da imamo ikakvih sumnji u to je li ovaj njujorški gitarista ostavio iza sebe značajan trag kroz tolike godine rada rame uz rame sa Johnom Zornom i drugim njujorškim voijnicima avangarde i jazza. Što se mene tiče, jedno magično veče u Beogradu pre skoro deset godina (http://www.jazzin.rs/bjf-7-igor-lumpert-innertextures-marc-ribot-trio-elliott-sharps-electric-willie/) će mi uvek ostati u sećanju, a čak i ljudi koji Ribota poznaju samo kao gitaristu na ključnim albumima Toma Waitsa iz ključne faze Toma Waitsa prepoznaće veliku količinu jazz pristupa u Ribotovom sviranju.

Ceramic Dog je, pak, bend koga je Ribot osnovao sa nekim prijateljima negde potkraj prve decenije ovog veka sa eksplicitnim programskim ciljem da se svira rok muzika. Njujorška, Downtown scena je ionako uvek bila mišmeš uticaja i filozofija, sa odbijanjem da se svira žanrovski ,,čisto" pa su jazz, egzotika, punk rock, no wave, kubanska muzika i drugi uticaji uvek lako i bez zazora spajani u meri u kojoj je to muzičarima odgovaralo. Utoliko, ni Ceramic Dog, iako ,,rok" bend nije nikada zvučao kao rok bendovi koje progresivnije kamiondžije odvrću u kabini dok gutaju kilometre asfalta. Uvek je to bila istovremeno ekstremno disciplinovana analiza elemenata rok muzike, njeno razlaganje na sastavne delove i ponovo sklapanje tako da se akcentuju neke nove, neočekivane stvari, a onda u izvođenju slobodna i razbarušena, baš kako i treba da bude.

Četvrti album Ceramic Dog, What I Did On My Long 'Vacation' objavljen u Oktobru 2020. godine je izvrstan primer za to kako ovaj bend zapravo funkcioniše, istovremeno i skoro neobavezan kućni džem ali i vrhunska kolekcija fantastično oblikovanih kompozicija nekih od najboljih muzičara koji su se ikada dohvatili svojih respektivnih instrumenata. A u pitanju su, zapravo, samo restlovi sa sešna čiji će najbolji deo biti objavljen kao zaseban album negde na proleće!

Kako i iz imena albuma može da se nagodi, ovo je ploča koja se donekle tematski bavi aktuelnom pandemijom, izolacijom, odsustvom mogućnosti za muzičare da rade ono što im je profesija i pasija i mada je uvek malo opasno kada umetnici kreiraju dela što treba da sažmu fenomen koji je još u toku i ne vidi mu se kraj, moram da priznam da su me Ribot i kolege pridobili svojom gotovo perfektnom mešavinom neobaveznog, prirodnog, optimizma – pre svega opipljive radosti što sviraju zajedno sa drugim ljudima – i jedne dostojanstvene elegičnosti u kojoj se čuje da je materijal nastajao usred tunela kome se kraj ne nazire, ali bez ucenjivačke kuknjave.

Koliko jazza ima na ovom albumu? Pa, Ribot i kolege – fantastični bubnjar Ches Smith i basista i klavijaturista Shahzad Ismaily – kao i većina jazz muzičara kad sviraju rok, redovno presviravaju, kiteći ritam stalnim digresijama i ornamentima, shvatajući harmoniju kao pre svega sugestiju a nikako diktat i odlučujući se za ogroman broj nota tamo gde bi neko drugi svirao samo tri ključne. No, Ceramic Dog su dobri u onome što rade upravo zato što znaju za jadac i ne dopuštaju muzici da zaista pobegne od rok forme, držeći se četvoročetvrtinskog ritma i rifova onda kada je to zaista neophodno, pa dobijamo pesme poput pankerske Hippies Are Not Nice Anymore koja je mogla biti snimljena i 1981. godine ili razoružavajuće jednostavnu Beer koja, pevajući o Ribotovoj ljubavi o pivu nekako uspeva da se transformiše u psihodelični frikaut od skoro sedam minuta a da ne izgubi jednostavnu, kompulzivnu vučnu silu osnovnog rifa.

No, za ,,konkretniji" jazz se valja poslušati prva pesma, We Crashed In Norway u kojoj gostuje izvrsni njujorški saksofonosta Darius Jones. Ovo je u osnovi jazz-funk komad ali sa za Ribota – i generalno, Downtown scenu – karakterističnim harmonskim istraživanjima koja idu daleko izvan uobičajene matrice. Ako ćemo istoricistički, ovde se čuje i malo Materiala i malo Pere Ubu iz faze The Modern Dance, pa, ako hoćete i malo Residentsa. Ribot, na kraju krajeva zna šta voli a samo mu poluvekovna karijera omogućava da sve to sažima u muziku koja je ovako nepretenciozna a ovako potentna.

Uopšte, lider je ovde u strašnoj formi, sa moćnim rif-radom, ali i zabavnim diverzijama (na bendžu u Dog Death opus 27) pa i podsećanjem (recimo u soliranju u Beer) da ima malo ljudi koji atonalnu svirku umeju da naprave da zvuči tako seksi kako to Ribot ume. Kada finalna The Dead Have Come To Stay With Me napravi skoro nezamislivu sponu između folk-punk balade i free imrov freakouta, znamo da smo slušali vrhunski album iako je materijal sve vreme zvučao nenametljivo, skoro kao da ga je grupa prijatelja snimila iz zabave.

A što nije ni daleko od istine. Kako je Shahzad Ismaily imao probleme sa plućima pa nije izlazio napolje mesecima, snimanje se dešavalo u njegovoj kući sa mikrofonima i ostalom opremom nameštenim u različite prostorije. Smith i Ribot su došli odvojeno, izuli se, oprali ruke i sedeli u odvojenim sobama, sa maskama sve vreme. Ribot kaže da je ovo bilo prvi put da trojica muzičara ne mogu da se vide (zapravo se uopšte nisu videli ni međusobno ni sa domaćinom) ali da su se, zahvaljujući Ismailyjevom rasporedu mikrofona i slušalicama čuli bolje nego ikada. I materijal je, kako ćete čuti, ispao izvanredno. Nadahnut a nepretenciozan, bogat a sa opipljivim osećajem – kada sa slušanjem završite – da želite još. Kakva sreća, onda, da to ,,još" zaista stiže u narednih par meseci. Slušaćemo!

https://marcribot.bandcamp.com/album/what-i-did-on-my-long-vacation (https://marcribot.bandcamp.com/album/what-i-did-on-my-long-vacation)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 17-01-2021, 16:20:58

Imam sto godina i čovek bi očekivao da sam pametniji nego pre, recimo sto godina, ali đavola. I dan-danas, kada vidim jazz trio bez duvača prva mi je pomisao da tu nešto nije u redu. ,,Ovde nešto fali", kažem sebi, nesvesno, refleksno, ,,ovo je samo pratnja, nedostaje lider."

Naravno, ovo su gluposti i drago mi je da sam sebi po ko zna koji put dokazao da sam glup slušajući najbolji jazz album do sada izašao u 2021. godini. Simon Nabatov - Takashi Seo - Darren Moore: Live in Matsuyama je eksplozija slobodne improvizacije i fontana ideja i energije i mada je istina da su ova tri muzičara svirala kao trio samo zato što predviđeni saksofonista Akira Sakita nije uspeo da stigne na prva tri nastupa na kratkoj japanskoj turneji Decembra 2019. godine, istina je i da se njegovo odsustvo ne oseća ni na jednom planu.

Naravno, Simon Nabatov nije neko ime koje treba da mi se dokazuje i čim sam video da ima novi album izašao prošle nedelje, krenuo sam da klikćem od znatiželje. Rođen u Moskvi 1959. godine, Simon je bio sin pijaniste i dirigenta Leona Nabatova koji je posle ratovanja protiv fašista, u Crvenoj armiji, tokom Drugog svetskog rata, bio raspoređen u da služi u Berlinu jer je dobro govorio Nemački. Tamo se, tvrde, sretao sa Amerikancima sa kojima je mogao da podeli svoju fascinaciju džezom. Ipak, džez je u Rusiji tada bio prilično proskribovana ideja pa je ono što je otac propustio na kraju uradio sin, Simon. Svirajući klavir od treće godine a komponujući od šeste, Simon je praktično bio predodređen da živi muziku, ali je gledanje nastupa Dukea Ellingtona u Moskvi 1971. godine bila presudna tačka u kojoj se odlučio za jazz. Porodica je emigrirala iz SSSR-a 1979. godine i mada su roditelji planirali da se nastane u Izraelu, Simon je imao druge naume pa je čekajući vizu za SAD u Rimu svirao džez u klubu Mississippi Jazz i pripremao se za životni poziv. Familija će se na kraju naseliti u Kvinsu a Simon će pohađati ugledni konzervatorijum Julliard na kome su studirali i recimo Chick Corea, Teo Macero, Yo Yo Ma i Miles Davis (doduše ovaj potonji je zapalio posle jednog semestra, zadovoljan što je ono malo teorije koju su ga tamo učili potvrdilo njegove ideje o tome kuda jazz dalje da povede), i od ranih osamdesetih kombinovati različite vidove avangarde i džeza za plodnu višedecenijsku karijeru u kojoj je svirao sa kremom free improv scene iz čitavog sveta.

Nabatov od 1989. Godine živi u Kelnu koji je, ako pričamo o Nemačkoj, pravi melting pot ulične i akademske avangarde pa je poslednje tri decenije njegova muzika samo postajala još gladnija istraživanja i izazova, nikada se ne odvajajući sasvim od svoje džez osnove.

Ni ostala dvojica na ovom albumu nisu početnici. Moore je rođeni Škot, odnegovan u Australiji, danas živi i predaje u Singapuru a brojne svoje kolaboracije napravio je sa japanskim muzičarima od kojih su neki, poput Toshija Nakamure naši stari znanci (sarađivao je i sa Junjijem Hirosheom, Sugom Dairom...). Kontrabasista Takashi Seo je najmlađi od sve trojice ali ako je bilo ikakve treme što svira sa dvojicom uglednih veterana, to se na ovom snimku ne čuje. Ovaj muzičar rodom iz Saporoa vrlo je aktivan na japanskoj jazz i improv sceni sa brojnim saradnjama ne samo sa muzičarima već i sa butoh plesačima, nastupajući i na world music festivalima.

Ovaj nastup je treći i poslednji koji su trojica muzičara odradila bez saksofoniste Sakate, i urađen u Monk klubu u Macujami, demonstrira zaista najfiniju slobodnu improvizaciju koja svoje veze sa džezom nikako nije presekla ali se ne oseća nimalo obaveznom da prolazi kroz zadate vežbe kojima bi se dokazala vernost nekakvom idiomu. Štaviše, jaka strana ovog albuma je upravo to da se čuje inspirisanost i energija koje muzičari jedni drugima prenose, bežeći sasvim od ,,mehaničke" improvizacije kakvu ponekad čujemo gde se svaki od muzičara bavi onim što voli i zna, i ne obraća previše pažnje na ostale.

Live in Matsuyama je zaista sušta suprotnost ovome sa ubedljivim zvukom benda, kao da se radi o muzičarima koji vežbaju zajedno a ne da im je ovo treće veče na kome se vide. Prva i najduža kompozicija, One Down počinje vrlo energično sa Nabatovim koji se strmoglavljuje niz skalu i dvojicom ritmičara koji pucaju rafalno, vrlo brzo stižući od nula do sto u jednom vatrometnom prikazu energije i žestine. Za improv nastupe nije retkost da se kreće bučno, ne bi li se volumenom malo maskiralo traženje između muzičara, no početak One Down je sve samo ne ulazak ,,na snagu". Trojica muzičara se veoma intenzivno slušaju i paze da energija i brzina koje demonstriraju ne ,,pojedu" kolektivnu improvizaciju pa su prvih nekoliko minuta, iako veoma uzbudljivi, istovremeno i cerebralni, sa lakim prelaskom u apstraktniji mod rada, gde Takashi uzima u ruke gudalo a Nabatov svira tiho, podržavajući kontrabasistino istraživanje registara koji nisu sasvim uobičajeni za ovaj instrument. Moore je, takođe, izrazito pažljiv, osetljiv udarač, sa potencijalno najglasnijim instrumentom na bini, ali sa mnogo pažnje da svojim sviranjem ne zakloni ostalu dvojicu, pa su udarci bas-bubnja veoma retki i zapravo, proći će gotovo šest minuta pre nego što Moore uopšte uzme palice u ruke, svirajući uglavnom četkicama i gudalom do tog trenutka, bez obzira na povremeno uzvitlani tempo.

Kada bubanj krene ,,odistinski", to je par minuta fantastičnog solo-gruva kojim Moore pokazuje da mu ostala dvojica zapravo nisu ni neophodni, a i najava solo-deonica za druga dva muzičara kasnije u kompoziciji koje će često zaći na teren proširenih tehnika, napuštajući u potpunosti tonalnost i baveći se čistim, apstraktnim zvukom. One Down je, sa svojih skoro dvadeset minuta, tako jedno putovanje kroz razne aspekte (jazz) avangarde, pružajući mahom apstraktniji rad, uglavnom užurban i energičan, ali sa sasvim džezerskim naklonom ka melodičnosti onda kada ona prirodno izađe iz improvizovanja.

Druga kompozicija, skoro jedanaestominutna Deliverance je najbliža ,,pravom" džezu utoliko da trio ovde ne baš svinguje ali svira energični poliritmični juriš nalik na free jazz prvoborce iz šezdesetih, sa Mooreom i Takashijem koji Nabatovu daju urnebesnu, glasnu ali ne zaglušujućiu pratnju da se prošeta kroz bluz skale, impresionističke maštarije ali i ceciltayolorovski klavirski perkusionizam. ,,Mirnija" druga polovina kompozicije u kojoj Moore opet svira metlicama zapravo uopšte ne zvuči kao da je tiša i dinamički svedenija (iako jeste) zahvaljujući vrlo energičnoj, brzoj svirci i Nabatovljevom autoritativnom vođenju benda ka finalu koje zvuči kao da je uvežbavano nedeljama.

Završni komad, Turbid Medium je tipični finalni crodwdpleaser za publiku koja posećuje free improv koncerte, relativno kratka, žestinom nabijena improvizacija koju Nabatov gradi oko jednostavne, čak primitivne teme svirane levom rukom, koja kao da se sa klavirom sreće prvi put, isprva udarajući po prigušenim dirkama kao da se pita je li u redu da se ovo ovako svira, desnom rukom odvlačeći pažnju ubacujući fragmente bluza i honkytonka, samo da bi onda levica krenula da temu svira sve sigurnije, zvonkije a desnica krenula da prosipa urnebesne atonalne rojeve nota. Takashi i Moore prihvataju igru i poslednja dva minuta su ponovo ceciltaylorovski uzvitlani atonalni džem gde se gudala i metlice ostavljaju po strani i svira se rafalno.

Vredi i reći da je ovo izvanredno snimljen i miksovan rad. Free improv, po svojoj partizanskoj prirodi, neretko ima tendenciju da se snima u nimalo idealnim uslovima, pogotovo kada se radi o koncertima, pa produkti umeju da budu bez dinamike i sa ,,ravnim" miksom. Ovo je, pak, snimao trio veoma posvećenih inženjera zvuka (Toshihiro Toyoshima, Mitsuru Itani i Naofumi Sato) a Itani je i miksovao i njegov pedigre rada sa, recimo, kultnom pijanistkinjom Satoko Fujii se ovde dobro čuje u miksu koji je živ, dinamičan, prozračan a opet snažan tako da se svaka nota i svako doticanje koža i metala čuje kako treba. Mastering iskusnog kelnskog građanina Stefana Deistlera (sarađivao sa... svima... ozbiljno, maltene nema imena evropske improv scene za koje ste čuli sa kojim Deistler nije radio) je urađen pažljivo, sa ljubavlju i razumevanjem koje, da budem iskren, free improv – sa njegovim fokusom na proces a ne na proizvod – zapravo retko dobija. Fantastična ploča i veoma ohrabrujući start za 2021. godinu.

https://simonnabatov.bandcamp.com/album/live-in-matsuyama (https://simonnabatov.bandcamp.com/album/live-in-matsuyama)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 24-01-2021, 16:21:52

Iako me prati, uostalom sasvim zaslužena, reputacija da u jazzu imam prilično omeđen i jasno definisan ukus te da će moje nedeljne preporuke za slušanje, statistički gledano, biti ili iz domena agresivnog hardbopa, ili masnog, modalnog funk-jazza ili atonalne, sirove improvizacije, nije loše s vremena na vreme poremetiti statistiku i razbiti kalup pa makar i bez dobrog razloga.

A razlog danas je, pa, zanimljiv. Ovih dana se na Bandcampu pojavila kompilacija Young Girl Sunday Jazz nizozemske pevačice Greetje Kauffeld, izašla za berlinsku etiketu Sonorama Records još pre više od pola decenije ali tek sada dostupnu i u daunloudabilnoj verziji. U vreme izlaska ploče više od polovine kompozicija na ovom albumu su bile prethodno neobjavljene a kako se radi o snimcima starim (i više od) pola stoleća, pričamo o prilično značajnoj istorijskoj građi. Mislim, za ljude koji se istinski interesuju za evropski džez i partikularno njegovu nizozemsku inačicu. Stanite, gde bežite!!!!

Istina je da je u nizozemskoj džez porodio mnogo interesantne muzike, partikularno sa revolucionarnim improvizovanim stvarima koje je radila ekipa okupljena oko Mishe Mengelberga i Hana Benninka počev od šezdesetih godina, formirajući uz nemačku i britansku scenu ključni trougao evropske slobodne improvizacije. Ali naravno, Greetje Kauffeld nema nikakve veze sa ovom ekipom, žena je nastupala na Pesmi Evrovizije 1961. godine (https://youtu.be/eBnIF9gQxkg), predstavljajući Nizozemsku i zauzimajući za ono vreme sasvim neimpresivno deseto mesto. Muzika koju je ova žena radila u domenu jazz glazbe je nešto najdalje od surove, anarhične, cerebralne improvizacije što može da se zamisli.

Kauffeldova je u neku ruku amblem belog, najizbeljenijeg mogućeg jazza presađenog u Evropu i puštenog da se tamo samostalno razvija udaljen od svih vrsta rasnih i klasnih, istorijskih i geografskih nepravdi što su preko okeana pogađale crnu zajednicu i odjekivale u njenoj muzici. Njeni snimci iz kasnijeg perioda u karijeri su svakako nosili sa sobom određenu otmenu težinu prepoznavanja da bluz nije samo reč od četiri slova pod 18 vodoravno svakog trećeg vikenda u enigmatskom dodatku Politike, već jedna deljena – i odgovorna – svest o tome da se živi teško čak i kad se živi (ili da se ipak živi čak i kad je teško), pa je, recimo, ovaj snimak sa polovine sedamdesetih (https://www.youtube.com/watch?v=Ci1m6sd1QiQ) gde masa belih Holanđana odaje poštu Coleu Porteru prilično dostojanstven, ako već ne revolucionarno nadahnut primerak sazrevanja nizozemskog jazza (kurioziteta radi, ovde alt saksofon svira Piet Noordijk koji se šezdesetih tesao sa Menglebergom i Benninkom da bi posle svirao u nemačko-nizozemskom Metropole Orkest bendu sa kojim je ovo i snimljeno).

Ali šezdesetih, ono što je radila Greetje Kauffeld bilo je mnogo naivnije, simpatično (ili zastrašujuće) nevinije i popičnije (izbegavam da upotrebim reč ,,površnije") čitanje jazz predložaka. Mi smo kod nas imali Đuzu Stojiljkovića koji je 1961. godine pevao džez-šlager ,,Ljubav i moda", a najstarije kompozicije sa kompilacije Young Girl Sunday Jazz su starije svega godinu dana i odaju gotovo identičan senzibilitet.

Naravno, simpatično je misliti kako je Jugoslavija u ono vreme išla u korak sa Evropom i makar čitala jazz na istom nivou naivnosti kao i napredniji Hojlanđani, ali naravno da je ovo tek pusta maštartija. Imali smo mi svoje avangardiste i revolucionare, ali nužno je primetiti razliku između (meni inače veoma dragog) Đuze ili Bisere Veletanlić i onog što je radila Greetje Kauffeld. Najkraće rečeno – jugoslovensko pop-čitanje džeza je bilo duboko prožeto šlagerskom estetikom i primislima o festivalima lakih nota, a iz ponuđenog dokaznog materijala se da zaključiti da je Greetje Kauffeld na svakom snimku iz šezdesetih imala aranžere i muzičare koji su jeli, spavali i disali propisan džez i davali svoj stoprocentni maksimum onoliko koliko je svedena pop-forma uopšte dopuštala.

Istorijski, ovde treba i primetiti da je šezdesetih Greetje Kauffeld i smatrana prevashodno za šlager/ festivalsku pevačicu. Naravno, kad sa 22 godine nastupite na Eurosongu, to vam svakako obeleži karijeru, no činjenica da Wikipedija dan-danas tvrdi da je Greetje počela da se bavi džezom tek nakon udaje za producenta Joopa de Rooa, 1970. godine, sledeći njegovu sugestiju da će možda uspešnija biti u ovom žanru svedoči o tome koliko bi njena diskografija iz šezdesetih, ali i kompletno shvatanje njenog opusa, bili drugačiji da većina snimaka sa ove kompilacije nije čekala pedeset godina da bude objavljena.

U stvarnosti, Kauffeldova je prvu jazz ploču snimila i izdala još 1960. godine i te tri pesme (sve tri su na ovoj kompilaciji) će sve do 1974. godine kada će de Roo početi da producira njene ploče, biti jedino što je objavljeno od njenog jazz opusa. No, kao što se sa Young Girl Sunday Jazz da čuti, žena je cele šezdesete provela snimajući kvalitetan, perfektno zaslađen ali pošteno odsviran i produciran džez koji se danas perfektno sluša i samo su, pretpostavićemo, izdržljiva reputacija šlager-pevačice i dugački ugovori koje je potpisala držali Gretje u sferi izvan jazza.

Pesme na Young Girl Sunday Jazz su sve na engleskom i sve su ,,pravi" džez, bez festivalskih i šlagerskih zagađenja, odsvirane od strane izvanrednih muzičara i aranžirane od strane izuzetnih aranžera. Na prvom nivou, naravno, ne može se pobeći od činjenice koliko je ovo ,,beo" džez. Ovakvo evropsko čitanje muzike prepoznaje džez samo kao lep plesni ritam i nisku prijatnih melodija za omladinu koja je romantična ali odgovorna, drži se podalje od preteće stihije rokenrola i više zapravo sanjari o igrankama na koje bi volela da ide nego što na njih zaista ide. Ovo su ljubavne pesme u kojima se mašta o pravoj ljubavi pa čak i kad se govori o ,,ljubavi na prodaju" to nema u sebi ni primisli o ,,transakcionom seksu" već je u pitanju pesma mlade devojke koja nikako da se zaista zaljubi pa se pita gde može da kupi pravu ljubav da jednom i to proba. Ljupko!

Ovo je toliko nevino da sasvim izlazi iz domena bljutavog popa i prelazi u jednu čistiju formu kakva je valjda zaista bila poslednji put moguća u šezdesetim godinama prošlog veka. Gretje peva o Suboti uveče kao o najusamljenijem danu u nedelji jer je nekad sa dečkom išla na subotnje igranke a sada nema sa kim ali čak i ovaj prisenak bluza se kvalitetno ublažava pominjanjem druženja sa prijateljima i jednim očigledno srednjeklasnim, ugodno buržoaskim proživljavanjem ,,tuge" i ,,samoće". Da se razumemo, i ,,pravi" jazz, onaj iz Amerike je svoju tugu pakovao u gorkoslatki bluz i izvlačio životnu energiju iz potencijalno depresivnih situacija, ali čuje se velika razlika između, šta ja znam, Billie Holiday ili Elle Fitzgerald i Gretje.

Ali što je i potpuno fer. Gretje nigde ne glumi, nigde se na ovoj ploči ne upinje da zazvuči kao da proživljava nešto što naprosto nije deo njenog životnog iskustva – nema ovde heroina i silovanja, bračnih lomova i aktivizma za ljudska prava – i ovo je jazz sveden na svoju pop-glazuru, raspet između igranki, sanjarija o lepotama bračnog života, nežnim maštarijama dobre devojke o lepim stvarima... Čak i potencijalno fetišistički-erotična Shiny Stockings je toliko nedužna da čoveku malo ispadne monokl kad je čuje.

Ali uz sve to, ovo je, pa, zapanjujuće vrhunski odsviran i aranžiran materijal. Što podseća da je muzika ipak iznad svega nemimetička umetnost i da u njoj nema značenja po sebi, pa je tako slušanje pesama koje izvode nemački i nizozemski džezeri na ovoj ploči prosto lekcija iz profesionalizma. Ovo nije džez koji traži nove forme i izražajne ravni – kako su u istoj deceniji radili američki New Thing prevratnici – muzika na Young Girl Sunday Jazz po senzibilitetu zvuči bar dve decenije starije od Colemana, Sheppa, Milesa i bratije, ali zvuči i naprosto – vrhunski. Sama Gretje je perfektna legato pevačica koja, ponoviću, ne glumata niti izigrava nekakvu dramu ali njen šlagerski pedigre ovde blista sa beznapornim šetnjama kroz nežne melodije i jednim savršenstvom artikulacije i ravnoteže između pratnje i solistkinje.

Pratnja je, neću lagati, u nekim pesmama zapanjujuće dobra, od gotovo nepotrebno kompleksnog aranžmana u My Kinda World kog izvodi oprkestar Berta Paigea, preko bop-savršenstva prve verzije Almost Like Being In Love gde su bubanj, klavir i kontrabas pointilistički perfektni a lider, Tony Vos drži predavanje iz sviranja kul alt saksofona*, pa do Handful of Soul u kojoj okrestar Berta Paigea ponovo dominira aranžmanom gde kompleksan ritam nosi savršene rifove na orguljama i suptilnu pratnju gitara i flauta. U ovoj poslednjoj pesmi Gretje ne zvuči kao soul-pevačica iz nekakvog američkog urbanog grotla, već baš kao simpatična bela devojka iz Roterdama koja u soul izrazu vidi samo ono najčistije, najpozitivnije, najnedužnije, ignorišući sve njegove mračne pozadine i ovim nikako ne želim da kažem da sama pevačica nije bila svesna kompleksnosti crne muzike koju je izvodila tako lagano i beznaporno, već samo da se tada jazz tako shvatao od strane velikog dela evropske publike. A opet, superbrza verzija pesme Fever Cooleyja i Davenporta, hitčine koja je proslavila belu pevačicu Peggy Lee pokazuje sa koliko su inventivnosti i strasti ovi nizozemski muzičari prepakivali američke predloške u nešto novo, sveže i, iako veoma ,,pop", nesumnjivo i veoma kvalitetno i dobro.

*druga verzija ima i kul gitaru u pratnji!

Pop ne mora da bude ružna reč mada za mene, da se ne lažemo, najčešće jeste. Muzika na ovom albumu svakako podseća na vreme u kome se moglo biti mnogo manje ciničan nego što je danas zamislivo i kreirati muziku koja je po svim parametrima trebalo da bude najsterilniji produkt na svetu a koja je opet imala i inventivnost i maštu i majstorstvo – kada na ovom albumu saksofonist ima samo osam taktova da solira, on će u tih osam taktova pokazati taj delić svoje duše koji će nedostajati velikom delu pop muzike pravljenom posle šezdesetih. Vredi ga makar zbog toga čuti.

https://sonoramarecords.bandcamp.com/album/young-girl-sunday-jazz (https://sonoramarecords.bandcamp.com/album/young-girl-sunday-jazz)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 31-01-2021, 14:39:30

Sa imenom kao što je Tardo Hammer pred vama su generalno dve potencijalne karijere. Jedna je da budete profesionalni rvač i osmislite neki upečatljiv kostim koji će simboliku čekića komunicirati na vizuelno pamtljiv način. Druga je da budete nabadač koji radi za neku od njujorških mafijaških porodica. Richard Alan Hammer je odabrao treći put i danas ima karijeru uglednog džez pijaniste i predavača na školi Lucy Moses u sklopu njujorškog Kaufman Music Centra. I to se, dakle može. Ove nedelje slušamo album Swinging on a Star koji je 2017. godine snimio Tardo Hammer Trio, a ovih se dana pojavio na Bandcampu u proširenoj verziji.

Tek sam sa zakašnjenjem primetio da sam za ovonedeljni džez pik ponovo odabrao album džez trija u kome nema duvača i klavir je ,,glavni" instrument. Moguće je da podsvesno radim na razmontiravanju svojih glupih predrasuda, a moguće je i da mi je samo ovaj album izuzetno prijao svojim toplim zvukom i majstorskim ali ne i razmetljivim izvedbama nekih lepih, starih kompozicija.

Tardo Hammer, rođen 1958. godine, je klavir počeo da svira već sa pet godina, verovatno se umetnivši na majku koja nikada nije svirala profesionalno ali jeste bila pijanistkinja. Isprobavši klarinet i gitaru, jer bile su šezdesete i rokenrol je uveliko harao američkim radio-talasima, Hammer će se vratiti klaviru sa trinaest godina i, slušajući ploče Charlieja Parkera i Milesa Davisa početi da razvija svoj ukus i stil. Krajem sedamdesetih je postao deo njujorške ,,loft" scene, svirao džemove sa kim god jemogao, učio druge da sviraju klavir i pojavljivao se u klubovima kad god je bilo prilike. Navodi se da su mu najveći pijanistički uzori bili Tommy Flanagan, Barry Harris, Cedar Walton i Hank Jones, a tokom osamdesetih počeo je da svira i nastupa ,,profesionalnije" uz muzičare od reputacije kao što su bili Lionel Hampton ili Johnny Griffin, da bi devedesetih svirao po Evropi i Japanu i snimao albume sa sopstvenim triom.

Swinging on a Star je album snimljen sa dva veterana njujorške scene, Leejem Hudsonom na kontrabasu i Steveom Williamsom (koji je inače iz DC-ja) na bubnjevima i zapravo predstavlja povratak formatu trija posle dugog vremena tokom kog je Hammer svirao sa različitim orkestrima koje su predvodili Annie Ross, Grant Stewart, Charlie Davis i drugi. Ono što se svakako čuje na albumu je da Hammer nije nametljiv muzičar, i pored svoje ogromne ekspertize i slušati hardbop u kome lider ravnopravno deli ,,prednji red" sa pratnjom – ne samo dajući im prostor da odsviraju obavezne solaže, a kojih na ovom albumu skoro da i nema – je, neću lagati, veliko zadovoljstvo. Snimljen u Nju Džersiju, u studiju Trading 8s, ovaj album je baš onako intimna, nežna, a vitalna, energična ploča kakva idealno legne na kišni kasnojanuarski dan kakav je ova Nedelja.

Hammer je odrastao na klasičnom bop i post-bop zvuku gde su uobičajene harmonije uveliko bile razbucane novim razmišljanjima pa i Swinging on a Star, iako zapravo vrlo utemeljen u tradiciji, čak i onoj koja prethodi bebopu, ima jedan bezvremeni zvuk sa uzimanjem vrlo tradicionalnih formi i pronalaženjem u njima novih ideja. Album otvara Gone Gila Evansa koja je već i sama bila njegovo prepakivanje Gershwinovog originala Gone Gone Gone, a za potrebe izvođenja Porgy and Bess u verziji orkestra koji je predvodio Miles Davis (https://www.youtube.com/watch?v=SosCIFyrRH4). Hammer i njegov trio ubrzavaju tempo Evansovog originala i pružaju jednu vrlo sažetu, vrlo jezgrovitu verziju kompozicije, majstorski svodeći kompleksniji big-band komad na nešto što vrlo prirodno leži triju. Rekao sam da Hammer nije nametljiv lider i Gone svakako pruža ritam sekciji mnogo prostora da se iskaže, pogotovo Williamsu, sa svojim ritmički naglašenim hedovima, ali kad krene soliranje, jasno se čuje da je Hammer solista svetskog formata. I da je, bez obzira što je pijanista sa karijerom od skoro pola veka, negde u njemu i dalje živ i radostan dečak koji se na džez primio slušajući Parkera i Milesa. Hammerovo Fraziranje ovde zaista više podseća na saksofon nego na uobičajen pijanistički solo i time mi je možda ovaj album tako jako privukao pažnju.

Izbor kompozicija za ovaj sešn je vrlo zanimljiv, pa tako dobijamo ne jednu već dve sambe. Prva je Numero Uno Charlesa Davisa – još jednog legendarnog saksofoniste iz hardbop ere koji je svirao sa Sheppom i Sun Ra – izrazito prijatan komad latin fraziranja koje zatim prelazi u klasičan bop i Hammerom koji ponovo zvuči kao da svira saksofon i klavir u isto vreme, svaki instrument po jednom rukom, a druga je vatrena Samba Do Brilho brazilskog pijaniste po imenu Guilherme Vergueiro i ovde Williams pokazuje svoje latinične veštine, kreirajući neizdrživo zarazni plesni ritam dok Hammer sipa varnice sa svoje klavijature a Hudson ih drži prizemljene svojim prijatnim, veselim gruvom.

Hudson je i zvezda naslovne kompozicije, druge najstarije na ovom albumu, a koju je napisao beli pijanista Jimmy Van Heusen za Binga Crosbyja a za potrebe filma Going My Way (https://www.youtube.com/watch?v=9CDs067081E). Ova kompozicija bila je ogroman hit te 1944. godine sa osvajanjem Oskara za najbolju originalnu pesmu na filmu a Hammerov trio je izvodi inovativno i sveže, stavljajući temu i njenu razradu u dužnost Hudsonovom kontrabasu, dok Williams plete sitnu mrežu četkicama a sam pijanista tek popunjava iz pozadine, odgovarajući diskretno na Hudsonov narativ dok ne dođe vreme za nežni, prijatni solo. Swinging on a Star u ovoj verziji svakako ima nostalgičnu crtu ali je Tardo Hammer Trio i modernizuje u dovoljnoj meri da se čuje da je dvadesetprvi vek i da pravila nema.

Najstarija je I Found a Million Dollar Baby Harryja Warrena, napisana još početkom tridesetih a koju Trio iz zaslađene balade (najpoznatije po izvođenju neizbežnog Binga Crosbyja (https://www.youtube.com/watch?v=Q5fe5vC1Qpo)) pretvara u tečan, relaksiran bebop gde Hammerovo sinkopirano, prijatno soliranje otvara prostor i za Hudsonov raspoloženi, veseli solo a zatim i kratke Williamsove upade.

Album ima i prave balade. How Are Things In Glocca Morra je standard iz četrdesetih, nostalgična balada o irskom seocetu napisana za mjuzikl Finian's Rainbow i ovde trio ponovo pokazuje svoje najtoplije lice sa ritam sekcijom koja svira dosta, ali tiho, diskretno, svedeno, a lider izvlači najnežnije, sanjive akorde iz svoje klavijature. Ballad for Very Tired and Very Sad Lotus-Eaters napisao je Billy Strayhorn, jedan od najvernijih saradnika Dukea Ellingtona i ovo je kompozicija koja, bez obzira što ju je napisao pijanista, takođe demonstrira Hammerov ,,dosluh" sa saksofonistima. Naravno, Johnny Hodges u svojoj verziji iz 1957. godine (https://youtu.be/S6ugV2tVeso) ima mnogo tradicionalniji senzibilitet ,,balade" uz koju se pleše i, možda, pije, dok Tardo Hammer Trio ovo svira sa jednim ,,'round midnight" prizvukom, dajući pesmi koju kašičicu bluza više, i, mada je ovde tempo nešto brži, zapravo još intimniji ton.

Miles Davis na ovakvom albumu ne sme da zafali pa njegova Little Willie Leaps a koju je snimio na svojoj prvoj studijskoj sesiji, zajedno sa Charliejem Parkerom, ponovo demonstrira kako Hammer lako od pesme stare više od sedamdeset godina pravi moderni bop komad, svirajući ni kao Parker ni kao Davis ali sa nepogrešivim uticajem njihovih karijera na njegovo sviranje.

Da ne ispadne da su Hammera inspirisali samo duvači, tu je i Monk's Dream, a koji započinje izvrsnim Williamsovim uvodom. Bubnjar je na čitavom albumu u fantastičnoij formi, pokazujući kako je poluvekovna karijera od njega napravila neverovatno raznovrsnog muzičara sa prirodnim osećajem za gruv ali i sa zatim izuzetno izgrađenim razumevanjem gde i kada da se gura u prvi red i do koje mere da kreira ,,svoje" komade kompozicije, nikada ne komplikujući ,,radi dojma", već samo da bi obogatio zvuk trija. Monk's Dream ima ekstenzivne delove Williamsovog solo-sviranja a koji nisu klasične solaže već prevashodno razrađeni gruv koga on isporučuje bez gubljenja koraka.

Bandcamp verziju zatvara Born to Be Blue koje nema na CD verziji i ovo je još jedno izvrsno, diskretno a opet dinamično i energično izvođenje standarda iz četrdesetih. Ovu kompoziciju tokom silnih decenija nije snimio samo onaj ko nije hteo ali ovo izvođenje verovatno se najpre oslanja na snimak iz 1954. gde pevačicu Helen Merrill prate Cliford Brown i Gil Evans (https://www.youtube.com/watch?v=5W5umKbEcsQ). Hammerov trio ovo odrađuje improvizatorski, sa relaksiranom ritam sekcijom, vrlo dinamičnom pratnjom i liderom koji se poigrava sa bluz i honkytonk harmonijama dok ,,ozbiljna" balada ne dobije jedan vrlo ,,džemsešn" format pa gde se završi-završi.

Swinging on a Star je album koji, čak i da vam se ne sviđaju sve te stare kompozicije – ili sva ta savremena izvođenja – ima prelep zvuk, sa muzičarima koji zaista imaju ravnopravna mesta u zvučnoj slici ali i izvrstan osećaj za dinamiku da ta mesta i zasluže. Ovo nije album ,,negativnog prostora" gde su tišine važnije od nota, ali jeste album gde je svaka nota dobro odmerena pre nego što se pusti prema mikrofonu, dajući u sumi nimalo agresivnu ali opet vrlo proživljenu i energičnu svirku koja mi je vrlo prijala. Nadajmo se da će Tardo Hammer naći vremena da nas uskoro poraduje i nekim novim snimkom sa triom – odlično mu ide.

https://tardohammer.bandcamp.com/album/swinging-on-a-star (https://tardohammer.bandcamp.com/album/swinging-on-a-star)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Father Jape on 02-02-2021, 22:00:23

Rick Beato veli da mu je ovo omiljeni YT klip :lol:

https://www.youtube.com/watch?v=_Amwq43-lrM&

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 02-02-2021, 22:09:28

Da, fino podsećanje da nije Brenford jedini u porodici koji ume i voli da improvizuje.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 07-02-2021, 16:27:23

Za današnji džez osvrt pripremili smo dva albuma. Zašto? Otkud znam, oba su mi se baš dopala i mrzelo me da tu kao nešto taktiziram i razvlačim ih na dve nedelje. Mislim, uleteće tu već nešto novo, evo, Satoko Fujii ima novi album improvizacija izašao pre neki dan, i, uostalom, prvi put čujem da se neko buni da dobija dvaput po ceni jednog.

E, sad, što su oba albuma poreklom iz Nemačke, za to već nemam opravdanje. Zaklonit ću se iza smokvinog lista kvaliteta muzike i neka ostane na tome.

Istini za volju, ovaj prvi, Memories of a Swan Song, saksofonistkinje i kompozitorke Henriette Müller ima i neki malecni element programskog uvršćivanja u ove moje preglede, a najviše na ime prisećanja da, bez obzira što gazimo treću deceniju dvadesetprvog stoleća, neke besmislene rodne podele i dalje tvrdogalvo opstaju.

Ne da ja mislim da je to nekakva zavera koju moramo skršiti svojim woke moćima, pre će biti u pitanju istorijska istina o diskriminatornom odnosu prema ženama u društvu, uključujući kreativne sfere, pa je tako i dan-danas skoro pravilo da žene u džezu imaju samo i isključivo vokalne dužnosti.

Naravno, tu one imaju kompenzaciju da su lice i glas sa kojim se identifikuje cela predstava, zovu ih ponekad i divama itakoto, ali, naravno, stoji da pored pevačkih, ženama u džezu još možda sleduju pijanističke dužnosti i da se, statistički gledano, priča tu maltene kompletno završava. Surovi muškarci su ti koji čukaju u bubnjeve, cepaju kontrabase, duvaju u trube i trombone i tako je uglavnom po nekoj inerciji, pa na jednu Mary Halvorson na gitari dobijamo verovatno hiljaduipo mužjaka na raznim instrumentima.

Žene-duvače je početkom devedesetih u mejnstrimu legitimisala Candy Dulfer, ćerka nizozemskog džez saksofoniste Hansa Dulfera, zabadajući kratak period popularnosti (i, kada je to prošlo, gostovanje na Nišvilu) ali koje nije zaista donelo nešto to bih nazvao merljivim pomerajem na polju prisustva žena u duvačkim delovima džez-orkestara.

I, naravno, ne možemo žene na silu terati da sviraju džez, to bi bilo suludo, ali možemo da pomognemo da se njihovo stvaralaštvo, kada ga ima, čuje i prepozna kao vredno.

Utoliko, obradovalo me je kada se nedavno na Badncampu pojavio trio albuma Henriette Müller – a koji su, koliko ja umem da kažem, celokupna njena diskografija kao liderke orkestra. Müllerova je prvobitno školovana za lekara i obišla je solidan deo i ,,prvog" i ,,trećeg sveta" pre nego što će u Njujorku 1994. godine na Menhetnskoj školi muzike odbraniti magistraturu iz kompozicije. Danas se najvećim delom bavi vizuelnim umetnostima, slikanjem i kreiranjem umetničkih objekata, ali je devedesetih i početkom ovog veka snimila tih nekoliko albuma koji su je predstavili kao promišljenog, istraživački nastrojenog kompozitora ali i sjajnog izvođača. Dok je poslednji album, Silberne Lachtränen, iz 2003. godine više okrenut savremenoj kamernoj kompoziciji, ovaj prvi, o kome danas pričamo, pokazuje Müllerovu kao vrsnu predvodnicu malih džez orkestara i odličnu saksofonistkinju.

Svakako ću prvo istaći da je Müllerova pre svega autor, pa su na Memories of a Swan Song sve kompozicije njene, a izvode ih mešoviti (muški) ansambli gde preovlađuju Amerikanci, kolege sa fakulteta na Menhetnu, ali i sjajni austrijski kontrabasista Peter Herbert koji je takođe u ono vreme živeo u Njujorku.

Kažem ,,ono vreme" i, zaista, Memories of a Swan Song snimljen je pre sada već respektabilnih četvrt veka, 1996. godine, a svojom toplom, kamernom atmosferom i impresionsitičkim razvijanjem tema na neki način predviđa talas interesovanja za kamerni i kinematski džez koji će pogotovo Evropom krenuti negde u to vreme i pred kraj stoleća i u ranim godinama novog veka doneti mnogo muzike koja nije dolazila iz tradicionalne jazz sfere i nije gađala tradicionalnu jazz publiku ali joj jeste približila razne aspekte jazza.

Naravno, Memories of a Swan Song nije kao da slušate Cinematic Orchestra, ovo je primetno življa muzika, više okrenuta improvizovanju, i ne bih je mogao nazvati ,,lounge" svirkom, no već je na ovom albumu vidno interesovanje Müllerove za kamernu kompoziciju.

Iako je, dakle, muzika ovde srazmerno mirna i ne pronalazi se u jakom volumenu, to ne znači da ona nije i dinamična niti da ovo nije free jazz dobrim svojim delom. Kompozicija koja album otvara, Searching for a Place to Be, recimo, pokazuje Müllerovu kako solira izvan očekivanih harmonija i oslobađa se svih pretpostavki o tome kuda bi njena muzika mogla da ode jednim vrlo manifestnim muzičkim iskazom. Ima još vraćanja free jazzu na albumu, recimo u Harmonic Dance koja je i harmonski i ritmički jedan od najavangardnijih komada sa liderkom koja se igra skalama na sopran-saksofonu dok Herbert i bubnjar Jeff Brillinger voze komplikovani gruv. No, iako Müllerova dosta eksperimentiše sa harmonijama, album svakako ima mnogo ,,konvencionalno" prijatnih tema, od naslovne kompozicije sa sedam minuta sopran-meditacija dok ritam sekcija puzi kroz bluz, preko Crazy Cradle koja ima uzbudljiv hed, ali i zatim lenji, sanjivi impresionistički solo na tenor-saksofonu, pa do cool jazza West 25th Street kakav bi sebi poželeo i Sonny Clark.

Ta kombinacija opušteno odsviranog hardbopa i harmonskih istraživanja izvan njegovih granica vrlo lepo leži ovom albumu i pijanista David Berkman, koji svira na četiri kompozicije svemu dodaje ugodnu pratnju ali i solaže koje zapravo pojačavaju gas i daju ekspresivniju, kompleksniju svirku od onog što radi sama Müllerova.

Ona je, dobrim delom albuma, veoma relaksirana, dajući Herbertu gotovo isto prostora koliko i sebi da sam razvija teme i improvizuje oko njih, vraćajući se u kompoziciju lepim varijacijama na temu, ali neretko i nimalo usiljenim, ali maštovitim solažama – recimo u Back Home Where it's Quiet, još jednom istovremeno i žestokom ali i intimnom komadu.

Prema kraju albuma Müllerova kreira i par ,,groove" pesama, sa fank ritmom u Will You Kiss and Smile, ali sa tenor saksofonom koji sa kontrabasom pleše dosta složen korak, pa onda sa Reggamania koja po atmosferi i gruvu (mada ne po temi) podseća na Mancinijevu poznatu temu za Pink Pantera i pruža Brillingeru malo prostora da se potvrdi kao sjajan, maštovit, ali ne i nametljiv bubnjar. Konačno, album zaokružuje improv-duo tenor saksofona i bubnjeva (koje ovde svira Steve Davis), prizivajući u sećanje kosmički free jazz koji su tridesetak godina ranije izmaštali Coltrane i Ali, ali, u skladu sa ostatkom albuma, Müllerova i ovde svoja istraživanja sprovodi bez ulaska u naglašen volumen zvuka, vozeći se kroz ,,normalne" ali i neke nenormalne skale i završavajući album kako ga je i počela, smireno, tiho ali smelo. Izvrstan zvuk na svim snimcima sa prostornošću i dinamikom miksa je razlog više da ovo izdanje pohvalim i preporučim za kupovinu i slušanje. Pa se možda Müllerova jednom i vrati saksofonu. Nije da ne bi imala šta da kaže:

https://henriettemueller.bandcamp.com/album/memories-of-a-swan-song (https://henriettemueller.bandcamp.com/album/memories-of-a-swan-song)

Drugi album danas je kolekcija čistih, lepih improvizacija, uglavnom bez unapred pripremljenih tema ili makar dogovora o tome šta može ili ne može da se svira, dakle, klasičan free improv, ali koji, pošto ga ipak izvode jazz muzičari, zadržava dobar deo idiomatskih elemenata uprkos slobodi.

Dudek/Windisch/Baumgärtner/Sundland je ime i grupe i albuma, a u pitanju je četvorka okupljena oko mladog berlinskog jazz pijaniste po imenu Julius Windisch, koji je završio školu u Bernu i već nekoliko godina svira sa raznim postavama, kombinujući džez sa elektronikom i tražeći različite načine da se izrazi. Windisch je rođen 1995. godine, dakle, godinu dana pre nego što je snimljen album o kome sam gore pisao, ali njegovo sviranje već pokazuje široka interesovanja i ambiciju da se istovremeno ispoštuje tradicija ali i da se izađe iz njenih okvira. Tako je prošlogodišnji album Julius Windisch Kvartera, Chaos (preporučujem! (https://juliuswindisch.bandcamp.com/album/chaos)), bio skretanje ka free jazz izrazu sa samim pijanistom koji je svirao naglašenije perkusionistički i deakcentovao (ne i napuštao) harmoniju, a ovogodišnji improv album koji sada slušamo je, na neki način logičan korak dalje.

Za početak, naravno, Windisch ovde i ne svira klavir već sintisajzer i samo jedna od kompozicija (ovde izvedena u dve varijante) ima nekakav zapis. Ostalo su ,,čiste" improvizacije mada naravno ne treba misliti da ćete čuti neku razliku, većina muzike ovde zvuči ugodno spontano ali i kreirana uz pažljivo slušanje i ideju o tome kakav se dinamički i ,,atmosferički" produkt želi napraviti.

Otud, recimo, ne treba da se začudimo kada Improvisation B, četvrta na albumu, zazvuči skoro kao ,,čista" elektronika, sa alt-saksofonom Fabiana Dudeka koji samo pušta pojedinačne legato note preko pulsirajućeg ritma i ambijentalnih sintisajzerskih pasaža – ovde džeza ima u tragovima ali bez saksofona teško da biste o ovoj kompoziciji uopšte razmišljali kao o džezu.

No, Dudek svakako velikim delom drži album ukotvljen makar blizu jazz-obale. Work in Progress 1 izrasta oko primitivne, dvotonske ,,teme" sintisajzera i dok bubnjar Moritz Baumgärtner i basista Dan Peter Sundland kreiraju adekvatno robotski gruv, Dudek pronalazi u sebi free jazz solo koji se perfektno uklapa u napetu, varvarsku pratnju. Improvisation A je prepoznatljivije ,,džezerska" sa Baumgärtnerom koji nervozno svinguje oko Dudekovih ekspresivnih solaža dok Sundland manijački prebira po tankim žicama a Windisch kao da u pozadini prizemljuje mlazni avion. Ort Kvintol je onda prijatno iznenađenje jer u njoj lider povremeno prati saksofon čak i harmonski, uz ritam koji iako slobodan, prilazi ideji gruva. Ovo svakako ne bi prošlo u nekom baru na Burbon Stritu pre pedeset godina, ali Windisch i njegova ekipa majstorski osciluju između lepe džez-teme i distorziranih improvizacija bez gubljenja koraka i siledžijskih ispada.

Kultni Boormanov naučnofantastični film, Zardoz dobija primereno ,,elektronsku" posvetu u istoimenoj kompoziciji, gde Dudek i Windisch postavljaju koncept uvodom sklopljenim od sinusoidnih tonova, da bi se pesma transformisala u skoro plesni gruv do kraja, mada je teško reći da ikada dosegne prepoznatljivu metriku. Ono što mi se dopada kod ovog Windischovog kvarteta je kako se kompozicije ne završavaju izlivima buke koji treba da predstavljaju ekspresiju i mada svakako ima dinamičkih promena i krešenda, ovo se jednako postiže brzinom i harmonskim subverzijama, koliko i glasnoćom. Work in Progress 2 koja album zatvara je, pak, mnogo brža i žešća od verzije koja album otvara, dajući nam još jedan ubedljiv free jazz frikaut kreiran oko prostih sintisajzerskih tema i moram da priznam da sa velikim interesovanjem očekujem sledeća Windischova izdanja. Improvizacija naprosto zvuči lekovito kad je ovako dobra a valjda nam je lečenje danas svima potrebno.

https://juliuswindisch.bandcamp.com/album/dudek-windisch-baumg-rtner-sundland (https://juliuswindisch.bandcamp.com/album/dudek-windisch-baumg-rtner-sundland)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 14-02-2021, 17:10:35

Pošto je ove nedelje umro Chick Corea, bilo je jasno da će za džez u Nedelju morati da padne nešto električno. Ne Corea lično, ja sam takav nezgodan čovek i praktično ništa što je ovaj veliki pijanista i klavijaturista radio posle sviranja sa Milesom Davisom meni se nije dopalo. Return to Forever mi je uvek zvučao kao preslađena plus egzibicionističak svirka koja je izgubila dubinu Milesove crne magije i nekako sam se već sa 18-19 godina smatrao prematorim da bih to slušao. No, srećom, praktično slučajno sam natrčao na album koji – mada nema nikakve veze sa Coreom – prilično uspešno miri milesovski crnomagijski pristup fuziji džeza, roka, fanka i afro-američke muzike u najširem smislu, ali i prijemčivost za uho kakvu Milesovi, prilično apstraktni i harmonski avangardni fusion albumi nisu nužno imali.

Naravno, ne bih se usudio da tvrdim da je Chief Christian Scott aTunde Adjuah direktno izrastao iz Milesovog pristupa sviranju trube i vođenju benda – ako ništa drugo, Scott je iz Nju Orleansa, a muzičku edukaciju je započeo pod vođstvom sopstvenog ujaka, uglednog džez saksofoniste Donalda Harrisona juniora – ali svakako se u muzici njegovog orkestra na albumu Axiom mogu prepoznati te ideje o totalnom pristupu ovom medijumu, kroz spoj odavanja pošte tradiciji i kreativne improvizacije koja ne haje baš preterano za pravila.

Christian Scott je neko ko i inače gleda da pobegne od žanrovskih propisa, nazivajući nekoliko puta na ovom albumu to što njegova ekipa svira ,,kreativnom improzivovanom muzikom" i šaljivo komentarišući da je sve okej dok se zezamo i improvizujemo i svi uživaju, ,,a onda neko pomene reč 'džez' i odjednom su svi jebeni Fulbrajt stipendisti". Njegovi džez koreni su, razume se, neprikosnoveni – ne samo zbog grada u kome je ponikao i gde je završioi prvu školu, već i zbog mnogo muzike koju je uradio tokom poslednjih par decenija – ali sam Scott ne deifikuje termin niti ono što on treba da predstavlja, čak ponekada koristeći reč ,,stretch" da opiše muziku koja ima utemeljenje u džezu ali je ,,slepa za žanrove i 'rasteže'ritmičke, harmonske i melodijske konnvencije džeza kako bi se obuhvatile različite muzičke forme, jezici i kulture".

Lepo! Scott je, naravno i aktivist, sa serijom albuma koje su se bavile sociopolitičkom analizom moderne Amerike ali i kreiranjem digitalnih alata koji treba da pomognu mladim muzičarima. Svakako, ovaj muzičar, kompozitor, lider i vizionar (a tek mu je 38 godina) je prepoznat u džez-zajednici kao dragocena pojava, sa mnogo nagrada koje Scott rutinski dobija za svoju muziku, brojnim saradnjama sa džez-vedetama kao što su McCoy Tyner ili Marcus Miller, ali i izvan džeza je čovek do sada sarađivao sa mnogo prestižnih muzičara, od Radiohead preko Mosa Defa i Taliba Kwelija, pa do Saula Williamsa.

No, moram da priznam, album Axiom, snimljen prošlog Marta, o početku pandemije, izašao u Decembru, a na kome se čuje najveći deo nastupa Scottovog orkestra u njujorškom klubu Blue Note je svojevrsni novi plato za ovog muzičara, album koji me je iznenadio pa nastavio da me iznenađuje, ploča sa opsceno mnogo muzike (vinilno izdanje je dupli album) i jedan od najboljih savremenih pogleda na jazz i crnu muziku generalno koje sam imao zadovoljsto da susretnem. Naravno, ne manjka crnih jazz muzičara koji danas prave muziku što je vrlo eksplicitno utemeljena u ,,crnom" iskustvu življenja i rvanja sa svetom, ali Axiom je jedan izrazito autoritativan rad, ploča sa MNOGO muzike na kojoj su muzika i koncepcija – to sažimanje crnog iskustva – vrlo srećno spojene i rezultiraju upečatljivim slušalačkim programom.

Da se vratim na trenutak Milesu Davisu – njegov genij i prokletstvo sa kraja šezdesetih godina bili su sažeti upravo u tome da je i sam smatrao kako je džez počeo previše da se pali na samog sebe i da nije zdravo kada muzika gradi spomenike sebi umesto da gleda kuda dalje može da se ode. Osećajući jasno da mladi crni Amerikanci gube interesovanje za jazz, njegovi radovi sa kraja te i početka naredne decenije su bili napor da se sa njima stvori spona, kombinujući sveukupnije crno nasleđe u muziku koja će u sebi imati i džeza i roka, i fanka, i afričke tradicionalne muzike. Ovo nije bio ,,komercijalni" potez koliko nastojanje da se dalje uči i odmak od džezerske, tada već pomalo akademizovane posebnosti.

Axiom je demonstracija vrlo sličnog razmišljanja, kolekcija kompozicija i dugačkih improvizacija koje sa džezom drže jaku vezu, onako kako je on bio sviran i šezdesetih i sedamdesetih, a onda ga kreativno i uspešno spajaju sa drugim muzičkim formama koje imaju crne korene, od afričke i karipske tradicionalne muzike, pa do elektronskog fanka i modernih trap formi. Rezultat je muzika koja, zapravo, sa jedne strane u dobroj svojoj meri može da bude zanimljiva i ,,civilima" na ime prominente flaute i (kontra)flugelhorne* u orkestru a koje sviraju uglavnom nežne i melodične solaže sa malo new age šmeka. Naravno, ja sam na new age prilično alergičan, ali širina i dubina Scottove muzike su toliki da me je ovaj album apsolutno fascinirao čak i ako su mi neke trubačke i flautističke melodije bile dosta zaslađene.

*za Scotta ove instrumente prave ručno i možete ih naći po aukcijama diljem interneta za prilično skupe pare...

S druge strane, urnebesan ritmički program je toliko zgusnut, toliko moćan da bi ovaj album skoro mogao da se sluša i bez ikakvih solaža. Bubnjar Corey Fonville pored ,,normalnog" seta svira i Rolandov sempling ped SPDSX, dajući muzici prijatno ,,elektronsku" dimenziju, posebno u sadejstvu sa dubokim, toplim električnim basom Krisa Funna, kreirajući razne vrste spona sa modernijim plesnim muzikama, poglavito hip-hopom i trapom, dok odozgo perkusionista Weedie Braimah poliva kolekcijom tradicionalnih udaraljki (djembe, konge...), za muziku koja je istovremeno agresivno moderna i ljupko referencijalna.

Ova ritmička dimenzija Scottove muzike je zbilja esencijalna, do mere da su perkusije miksovane izrazito visoko i ne služe samo da drže ritam, već naprotiv, da sve vreme kreiraju lavirintsku, kompleksnu poliritmičku teksturu preko koje solisti mogu da rade gotovo šta hoće, a publika može da pleše koliko joj je volja.

Pijanista Lawrence Fields – inače još jedan momak iz Nju orleansa i pouzdan saradnik Joea Lovana, Davea Douglasa, Branforda Marsalisa... – ovde je takođe esencijalan u kreiranju pratnje koja je višeslojna, harmonski veoma autonomna, presudna za atmosferu, ali puna minucioznih, savršeno odmerenih ideja i rešenja. Fieldsovo sviranje sintisajzera mi je pogotovo upečatljivo sa tim odazivanjem na izazove koje su Corea, Zawinul i Hancock postavili svirajući sa Milesom i jednom zrelom, autoritativnom svirkom koja uspelo ,,hladi" uzavreli ritmički pakao.

Naravno, solisti su u prvom planu, a Scott i flautistkinja Elena Pinderhughes imaju gotovo jednako minutaže, iako on svira, pored trube još tri instrumenta (i tu i ne računam udaraljke kojih se povremeno dohvati). Elena je, da bude jasno, klinka, u ranim dvadesetim godinama koja JEDE flautu (i, verovatno sa njom spava, ide pod tuš, u prodavnicu itd.) i iako ima izražen karakter i identitet u svirci, ovo nikako nije na ime ograničene tehnike ili ograničenih ideja. Naprotiv, ovo je, pa, praktično wunderkind, devojka koja je svirala i sa Vijay Iyerom, ali i sa Herbiejem Hancockom i Carlosom Santanom, a koja na ovom albumu ima prostora da se razmaše i pokaže šta sve zna. A zna mnogo, slušajte recimo njeno fraziranje na Incarnation, izvrstan primer modalnog džeza koji ide preko stakato afričke pratnje, pa kreira nekoliko evokativnih ,,filmskih" slika pre nego što se Scott vrati u miks i prihvati temu na trubi.

Naravno, sam Scott je u jakoj formi, sa trubama i flugelhornom koje se voze kroz razne efekte i kreiraju svu silu atmosfera i ambijenata. Lider je nežan svirač, sa mnogo pažljivih, legato odrađenih tonova koje pušta da zamru, uživajući u njihovoj nežnosti (slušajte kraj iste te kompozicije), ali i vozač u bržoj traci kada se tako oseća. Guinnevre, recimo, ga zatiče u agresivnijem, distorziranom modusu, sa trubom koja para nebo visokim notama preko divlje, poludele ritmičke pratnje, pa se onda lako vraća u varijacije na glavnu temu, pa pušta nežne, gotovo uspavljujuće tonove... Alternativna verzija ove kompozicije pri kraju albuma ima još žešću solažu i Scott ovde sasvim lako prikazuje tu ideju o poštovanju – i zalivanju – korena ali zagledanosti u nebo.

Posle paklene Guinnevere ide ,,traperska" Song she never heard, blago ,,latinizovan" komad na kome Fields ima prostora da solira na klaviru a Scott i Elena sviraju nežne, umiljate teme, pa onda Sunrise in Beijing gde je ritam toliko agresivan da se Scott posle sviranja teme sklanja iz miksa puštajući Elenu da pesmu doveze do kraja, boreći se krešendima na flauti protiv pobesnelih bubnjara. West of the West je bluz napisan na osnovu Scottovih iskustava sa uzgrednim rasizmom koji ga je dočekao kada se doselio u Los Anđeles a gde fantastični saksofonista Alex Han (diplomac Berkloija, sarađuje sa Marcusom Millerom, Stanleyjem Clarkom...) demonstrira svoje free jazz veštine. Han je toliko dobar na alt-saksofonu da je prava sreća da alternativna verzija Guinnevre ima još jednu njegovu izvrsnu solažu.

Ovde treba da kažem i da kupovina MP3 verzije albuma – a koja košta prilično visokih 12 dolara – ima i dve alternativne verzije koje ne postoje na drugim izdanjima, pa je to i svojevrsni podsticaj da se ovo kupi. No, u svakom pogledu, Axiom je fascinantan album, prepun višeslojne, ambiciozne muzike koja istovremeno uvek čuva gruv i melodiju, pa će biti prijateljska i normalnom svetu i dubokim jazz roniocima. Ja sam album ne znam ni sam koliko puta preslušao tokom nedelje i vraćaću mu se još ko zna koliko puta u mesecima koji dolaze. To verovatno nešto znači.

https://christianscott.bandcamp.com/album/axiom (https://christianscott.bandcamp.com/album/axiom)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 21-02-2021, 17:52:31

Ponekad vam je samo potrebno da se uz album opustite. Naravno, većinu vremena ja preferiram energičnu, konfrontativnu muziku koja krši sve zamislive kalupe i izvodi se na ivici fizičkih mogućnosti muzičara, ali ponekad naiđe i teška radna nedelja pa najveći deo vremena jedino želite da slušate tišinu. A onda kad je rad gotov – mada on nikada zaista nije gotov kad ste lenji kao ja – pustite ploču koja je lagana, pitka, nenasilna, prosto umiljata. Skoro da ne verujem da to ja kucam ove redove, ali album The United East Jazz Quintet koga izvodi istoimeni kvintet je zaista dobar album, bez obzira što je tako nežan i svilenkast.

Do The United East Jazz Quinteta, koji su snimili samo taj jedan album, a izašao je 2014. godine (na Badmacampu od 2018.), došao sam istražujući opus gitariste po imenu Yuto Kanazawa, momka rođenog 1986. godine u Tokiju, odraslog u Fukušimi ali danas baziranog u Njujorku. Kanazawa gitaru svira od četrnaeste godine, naravno, u prvo vreme u rok bendovima, ali sam ja za njega saznao gledajući i slušajući kako svira brazilsku akustičnu sedmožičanu gitaru i taj zvuk mi je bio vrlo prijatan. Momak je prvo studirao na konzervatorijumu Koyo u Kobeu, ali je po preseljenju u SAD, 2007. godine, upisao i završio Berkli. The United East Jazz Quintet je njegova kolaboracija sa još dva japanska i dva korejska muzičara, a sva su petorica situirani na istočnoj obali SAD, u Njujorku ili Bostonu i zapravo prilično simpatičan format u kome se pokazuje kako ljudi sa ,,dalekog istoka", obučavani u američkim institucijama mogu da sviraju džez.

Razume se, od istočnjaka bi neupućeni svakako očekivali učttiv, umiven džez, baš onakav kakav svira The United East Jazz Quintet. Budale! Ako nas je samo postojanje Abea Kaorua ičemu naučilo to je da japanski džez može da bude nešto najglasnije, najabrazivnije na svetu, no sa The United East Jazz Quintet svakako imamo posla sa ljudima koji su išli na Berkli i druge visoke džez škole pa onda i album zvuči upravo kao da ga sviraju – diplomci Berklija.

No, da bude jasno, u drugim kontekstima bih verovatno ,,umivenost" i ,,učtviost" koristio kao pežorative ili makar signalizaciju da ovo nije muzika za Mehmeta ovdašnjeg, ama mi se album The United East Jazz Quintet zaista dopao.

U prvom redu, ovo je sve originalna muzika i mada je jasno da je džez kao koncept velikim delom baziran na kreativnoj interpretaciji postojećih predložaka i improvizaciji na klasične, bezvremene itd. itd. itd. teme, veoma je lepo čuti album na kome kvintet, zapravo pojačan perkusionistom u nekim pesmama, za pun sekstet, izvodi originalne teme. Kako se Kanazawa nije pretrgao od davanja informacija o tome koje pisao pesme, pretpostaviću da su najvećim delom u pitanju njegove teme ali se svakako kreativni doprinos saboraca ne može ignorisati. Iako je ovo jedini album koji je bend do sada snimio, svemu je prethodila turneja po Japanu i Koreji pa se čuje ne samo usviranost već i razrađenost tema i aranžmana.

The United East Jazz Quintet pre svega ima vrlo lep zvuk. Nema podataka o tome ko je ovo i gde snimao, ali zvuk je izuzetno prijatan, doprinoseći dodatno tom utisku učtivosti i umivenosti, sa nežnim kontrabasom, bubnjem koji zvuči izuzetno nenametljivo dok bubnjar Hironori Suzuki najviše svira činele kojima drži ritam koristeći kože samo za akcente, a perkusionist Takafumi Nikaido takođe vrlo diskretno dodaje ritmičke ukrase. Sam Kanazawa svira nasuprot saksofoniste po imenu Myungsup Shin i pijaniste po imenu KyuMin Shim i takođe je vrlo diskretan, baveći se pre svega uspostavljanjem osnovnih harmonija i razvijanjem tema, dok dvojica korejskih muzičara kao da nose najveći deo improvizacija.

Muzika je napisana minuciozno sa pažljivim dinamičkim talasanjem, tako da i pored sve te nežne, umivene svirke, imamo momente glasnije, energičnije izvedbe, a koji su jednako nežni kao i oni tiši. Poslušajte, recimo Desert Front koja je pravi primer kako ovaj kvintet pažljivo kreira ,,negativan prostor" iz koga izranjaju pažljive pijanističke solaže, a kako saksofon i gitara, praćeni bubnjem i basom umeju da odjednom stvore snažno, glasno razrešenje.

To mi zapravo najviše i prija kod The United East Jazz Quintet: ovo nije lounge jazz, niti smooth jazz već naprosto džez koji traži svoj izraz nešto dalje od ekstremnih volumena zvuka, ali i klasičnih bluz osnova, pronalazeći stalno načine da svoje lepe teme oživi lepršavom svirkom – ali bez presviravanja i hvatanja na buku – i da kroz razrađene solaže kreira maštovite ekstrapolacije tema. Konkretno, recimo, baš u Desert Front KyuMin Shim pokazuje da je izuzetan pijanist sa nežnom, lakom rukom, često zadovoljan da samo pipka denflovane dirke i kreira zvuk nalik padu kapi kiše. Shim je možda meni i najviše impresivno prisustvo na ovom albumu, pijanist koji se trudi da odsvira samo one note koje su zaista neophodne, neko ko zvuči kao da razmišlja dok solira, isprobavajući pregršt nota ovde, pregršt tamo, shvatajući kako pauze između njih popunjava sama naša imaginacija. Izuzetan lik i nekako mi žao da vidim da je na bandcampu do sada izbacio samo jednu svoju kompoziciju solo.

Balada Little J je najbliže toj nekoj smooth jazz ideji što će The United East Jazz Quintet otići, sa kontrabasistom Hoom Kimom koji u velikoj meri dominira atmosferom i temom, a saksofon i gitara, svako na svom kanalu sviraju nežne varijacije, sa Kanazawom koji je sve mekši i mekši, završavajući pesmu pospanim flažoletima. Posle ovoga, bubnjarski solo u Desert Front koja, kako rekosmo, počinje prilično nenametljivo, zvuči skoro razorno iako Suzuki zapravo ne svira previše nota, trudeći se da sve vreme i dalje ostane u ritmu, i da ne naruši gruv. Način na koji ga klavir, gitara i bas prate svedoči da je ekipa ovo mnogo puta probala i pesma ima ugodan preliv spontanosti preko nečega što je očigledno pažljivo napisana i vežbana izvedba.

Saksofon i gitara imaju vrlo lepu temu da sa njom rade u Sanctum koja je romantična ali i impresionistički užurbana. Ovde se odlično čuje doprinos perkusioniste Nikaidoa iako je, kao i do tada, on sasvim nenametljiv u zvučnoj slici, dajući temi samo idealno odmerene vinjete. Kanazawa ovde ima lep solo i cela pesma ima simpatičan, pospan ali vedar latin prizvuk koga ne narušava ni solo na saksofonu gde Shin ležerno šeta kroz skale i na momente duva malo jače da bi postigao samo malo distorzije i popeo se u visoka tenor-krešenda.

Konačno, skoro devetominutna In the Begining kao da je mesto da svi pokažu šta znaju, sa saksofonom koji pesmu otvara dok se ostatak orkestra sprema za ulazak u glavnu temu serijom tuševa, samo da bi Kanazawa nežno prebacio stvari na sasvim drugi kolosek, puštajući saksofon i klavir da vode priču, a popunjavajući suptilnim razlaganjem iz pozadine. In the Beginning ima najsloženiju strukturu i u njoj se najviše solira – Suzuki ponovo gazi po gasu pri kraju pesme – i ovo je odličan kraj jednog ljupkog, nežnog ali ne mrtvačkog niti nemaštovitog albuma. Kanazawa se u poslednje vreme bravi uglavnom manjim postavama, svirajući solo ili u duetu, ali nadam se da će nekakava inkarnacija The United East Jazz Quintet ipak snimiti još nešto u budućnosti jer ovaj album ne samo da zadovoljava već i mnogo obećava.

https://yutokanazawa.bandcamp.com/album/the-united-east-jazz-quintet (https://yutokanazawa.bandcamp.com/album/the-united-east-jazz-quintet)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 28-02-2021, 20:43:51

Za ovu nedelju imamo jedan prilično svež album, izašao pre devet dana ali snimljen pre nešto manje od jedne godine, negde o početku pandemije koja, u to vreme, još nije doživljavana specijalno ozbijno na zapadnoj hemisferi. Ako niste do sada čuli za sastav Sketches of Influence, živi album, The Grind, snimljen 30. Marta 2020. godine u klubu Middle C Jazz u Šarlotu, u Severnoj Karolini biće, držim vrlo prijatno iznenađenje kao što je bio i meni. Na kraju krajeva, ko ne voli strastveno odsvirani, emotivni hardbop sa jasno izraženom ljubavlju ka džezu stare škole, ali sa kompletno originalnim materijalom u kome se granica između komponovane muzike i improvizacije skoro beznaporno briše? Only fucking assholes, that's who, da citiram Markija Marka iz jedne od kultnih scena Bejovog remek-dela Pain & Gain.

Sketches of Influence je pomalo neobično ime za džez kvartet, ali njihov lider i autor sve muzike, Joe Barna objašnjava da je muzika, pre svega, nastajala u skicama, dakle, u formi tema i ideja, a da su, s druge strane one nastajale pod uticajem drugih osoba. I to ne samo muzičara, da bude jasno, na primer, Oh Feline, I'm Glad You're Mine je pesma napisana za Barninu životnu partnerku i u pitanju je vrlo romantičan komad decidno ,,old school" teme i rasploženja a sa jasnom namerom da asocira na Colea Portera, čiju muziku, veli Barna, njegova izabranica (a sa kojom ima i dete) voli. Sa druge strane, A Children's Song je kompozicija napisana – ili, radije, skicirana – za desetak minuta pred koncert nakon što je Barna primetio mladu Turkinju na nekoliko nastupa u Njujorku a koja mu je rekla da je ovde u poseti i da želi da vidi što više džez koncerata dok je u Velikoj jabuci, pa je bubnjar, praktično pred njenim očima napravio ovu pesmu.

The Grind je, pak, aluzija na argatovanje tokom dugačke radne nedelje posle koga koncert u Petak uveče dočekujete sa posebnim osećajem olakšanja i nekako je romantično pomisliti da zaista ima ljudi koji i sad kad smo poduboko zagazili u dvadesetprvi vek kao idealni izlazak posle napornog tjedna na poslu koji ih stresira, biraju prisustvo klupskoj džez-svirci. Tim gore da je ovaj partikularni nastup bio u Ponedeljak!

Ovde mislim da je potrebno da naglasim kako se na The Grind zaista radi o vrlo klasičnom klupskom džezu: ovo je četvorka muškaraca koji sviraju jedni sa drugima i jedni prema drugima, bez laži i prevare, bez nekakvih postmodernih koncepata ili komplikovanog diskursa, samo proizvodeći živu, vitalnu muziku koja je puna poštovanja prema tradiciji ali u njenim okvirima traži sopstveni identitet, koja je energična, zrela, emotivna, duhovita...

Joe Barna je, dakle, njujorški džez-bubnjar i kompozitor a Sketches of Influence nastao je još 2009. godine kao kvartet-za-jednu-klupsku-noć u kojoj bi se odala pošta i priznanje ljudima koji su na njega uticali, međutim, očigledno je da je hemija između muzičara bila dovoljno jaka da ih zadrži na okupu i posle te jedne noći. Bend ima već jedan živi album snimljen 2017. godine, a koji je bio posveta preminuloj pijanistkinji Lee Shaw, sav u Barninim originalnim kompozicijama, a The Grind, snimljen kao deo prve turneje ovog sastava ikad, je izuzetno dobar primer kako ekipa koja dugo svira zajedno može da razvije praktično telepatsku moć komunikacije.

Da bude jasno, iako ne mislim da najbolja muzika mora da nastaje isključivo iz patnje, rekao bih da se na The Grind čuje da ovo izvode muzičari koji su srećni što uopšte imaju priliku da budu na bini i izvode materijal, dajući mu stoprocentnu energiju i posvećenost. Barna je putem sajta Gofundme prikupljao novac da bi uopšte mogao da se upusti u avanturu zvanu jednonedeljna mini-turneja, objašnjavajući da je pre rođenja ćerke bio sklon da jednostavno padne u dugove ne bi li izgurao svoje muzičke zamisli i ambicije, ali da sada naprosto nije odgovorno da tako nešto radi. Ne treba ni posebno naglašavati da Barnina priča (a novac i nije prikupljen u meri u kojoj se nadao) nije sad nešto jedinstvena, naprotiv, veliki deo muzike koju danas volimo i slušamo – a koja ne spada u korpus nekakve globalno popularne produkcije – postoji i pravi se isključivo jer su njeni kreatori (ali i ostali – izdavači, promoteri, menadžeri turneja...) spremni na sve veća ekonomska žrtvovanja da je donesu na svet, hvatajući se za sve moguće slamke i neretko se suočavajući sa činjenicom da od muzike ne samo da ne mogu da žive već da je na nju potrebno potrošiti mnogo novca kako bi uopšte nastala.

Utoliko, ovih šest kompozicija na The Grind su svakako došle iz pozicije velike strasti i odricanja. Džez, barem onaj koji vredi slušati, danas u dobroj meri postoji tako što se kači na državnu sisu ili sise dobronamernoh privatnih fondova, ili je naprosto paralelna stvar koju ljudi rade dok se izdržavaju od držanja časova, snimanja, sviranja narodnjaka ili već nečeg četvrtog – pa i ta njegova efemernost, ranjivost pred licem stalne ekonomske pretnje muzici daje jedan značajan kontekst i okvir u kome se rađa i razvija.

Elem, iako Barna potpisuje sve pesme na albumu kao kompozitor i aranžer, i sam kaže da one nastaju pre svega kroz izvođenje čitavog sastava, a što se i izuzetno dobro čuje. The Grind je, kako rekoh, savršen primer za nešto što zvuči kao telepatsko komuniciranje muzičara, gde se čuje koliko su oni vremena proveli svirajući zajedno i vežbajući ovaj materijal, ali ovo mu nije donelo dimenziju predvidivosti i hladne mehaničke ,,perfekcije" već je pomoglo da improvizacije budu toliko prirodno ispredene iz glavnih tema, sa toliko lakim vraćanjima u zajedničku svirku, varijacijama na već urađene motive, pa ponovnim odlascima u tangentu da imate utisak da slušate četvoricu ljudi koji ništa drugo ne rade osim što sviraju zajedno.

A što naravno, nije baš tako, Barnini saradnici u ovom orkestru su vrlo ozbiljni igrači sa njujorške scene. Kontrabasista Otto Gardner je predavač i profesor na Bard Koledžu, sa više od dve decenije svirke sa Empyre Jazz Orchestra koji je i osnovao. Crni pijanista Davis Whitfield je jedan od njujorških mladih lavova, sin proslavljenog džez-gitariste Marka Whitfielda, Berklijev đak (gde je studirao sa predsedničkom stipendijom, od čega, kažu, nema jače) i momak sa jako mnogo iskustva za svoje godine, te stilom koji zaista zvuči kao spoj Monka i Tynera koje navodi kao svoje najveće uzore. Konačno, tenor (i sopran) saksofon svira iskusni Stacy Dillard, čovek originalno iz Mičigena ali koga je u Njujork, praktično, doveo sam Wynton Marsalis i neko čije sviranje saksofona na ovom albumu svedoči o neverovatnom rasponu stilova koji dolaze, reklo bi se, prirodno i bez napora.

Barnine kompozicije su takve da daju mnogo prostora svakom od muzičara da se izrazi u punoj meri, a da opet sve na kraju bude jedan kolektivni, udruženi napor. Pomaže što su ovo dugački komadi – najkraća traje 9 minuta i 40 sekundi a najduža preko četrnaest minuta – ali ovo je muzika koja sasvim prirodno i ležerno ispunjava svoju formu i minutažu, sa, kako već rekoh, savršenim, praktično magičnim smenama između soliranja i pratnje, sviranja teme i improvizacija. Stilski, Sketches of Influence sviraju nešto što bih ja nazvao tipično njujorškim hardbopom, uz, naravno, opasku da to obuhvata i omaže Coleu Porteru (Oh Feline, I'm Glad You're Mine), malo bluza, fanka pa i rokenrola (Nine Maple Syrup), nežne, vrlo dostojanstvene balade (Living Without You za koju petpostavljam da je posvećena Barninom nedavno preminulom ocu), pa i malo latin-gruva (The Return of Shah).

Izvođački, prvo moram da kao bubnjar kažem da je slušanje Barnine svirke pravo uživanje. On praktično nigde na celom ovom albumu ne solira, ali njegova pratnja je prepuna karaktera i snažne svirke, iako, srećom, nije nametljiva. Već na prvoj kompoziciji, The Grind, Barna demonstrira da je vrlo zadovoljan da gura celu stvar iz pozadine, prepuštajući Whitfieldu i Dillardu da soliraju, ali kreirajući stalno mutirajuću, poliritmičnu pratnju punu ukrasa i smislenih akcenata, nikad sa ambicijom da se gura u prvi red. Druga kompozicija, Oh Feline, I'm Glad You're Mine je zanimljiva i po tome kako orkestar, posle brze, energične hardbop numere koja album otvara, vešto svira pesmu koja svoj tempo menja naizgled nasumično, pogotovo kada Whitfield krene u solo oko šestog minuta, a bend uzme da svinguje između sporijeg dvočetvrtinskog kolporterovskog zvuka i brzog tročetvrtinskog bopa.

Dillard ima fantastičan ton na tenor saksofonu, kreirajući toplu, intimnu atmosferu, ali i solirajući lakim, brzim protrčavanjima kroz skale i bluz-arpeđima, puštajući samo na momente da ton ,,napukne" i ofarba sve jednim vrlo ljudskim senzibilitetom. Ovo još jednom podseti da slušamo album ljudi koji krvavo rade i stalno se suočavaju sa ekonomskim nesigurnostima, a da im je ovo što čujemo zaista najvažnija stvar u životu. Gardner, sa svoje strane, solira samo jednom na albumu – nežno svirajući varijaciju na temu u A Children's Song i pripremajući teren za fantastično evokativnog Dillarda – ali je u pratnji nezamenljiv, držeći bend na okupu i puštajući kolege da slobodno istražuju svoje ideje, sigurni da im se zemlja nikada neće izmaći ispod nogu. Dillard na The return of Shah svira sopran saksofon i ovo mu daje potreban zvuk za blago bliskoistočno intionirano soliranje preko latinizirane, razigrane pratnje.

Sve u svemu, pričamo o jednom biseru modernog džeza koji, razume se, nije preterano moderan u pristupu i naprotiv, drži se vrlo klasičnih formi ali u okviru njih je slobodan, ekspresivan, ma jednostavno živ, potvrđujući po ko zna koji put da žanrovi ne umiru nego se samo ukus generacija menja. Barna je i sam organizovao snimanje i produkciju nastupa i, uz veoma dobar, topao a dinamičan zvuk, ovaj album je zaista na ivici toga da ga proglasim remek-delom, a što će se možda i desiti kad ga obrnem još dva-tri puta. Istorijski trenutak u kome živimo je užasan po mnogo osnova, ali je i porodio neku jako, jako dobru muziku. Poslušajte:

https://sketchesofinfluence.bandcamp.com/album/the-grind (https://sketchesofinfluence.bandcamp.com/album/the-grind)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 07-03-2021, 15:14:16

Nisam očekivao da u 2021. godini natrčim na novi album Cecila Taylora, ne najmanje zato što je veliki pijanista i free jazz prvoborac umro 2018. godine sa zrelih 89, lišavajući nas svog jedinstvenog prisustva i pogleda na muziku, poeziju, svet. Cecil Taylor Quintet: Lifting The Bandstand svakako nije nov materijal, u pitanju je snimak nastupa iz 1998. godine na finskom festivalu Tampere Jazz Happening, ali jeste do ove godine neobjavljen i svedočanstvo o tome kako je i na pragu vrlo ozbiljnih godina – Taylor je u vreme ovog koncerta već uveliko bio nagazio sedamdesetu – veliki inovator i nepoćudni improvizator imao energiju kakvu nema čitav bataljon muzičara trostruko mlađih od njega. Bonus je svakako što za ovu priliku Taylorov kvintet čine neki prekaljeni američki i evropski improvizatori, svi nešto mlađi od njega i, ne sumnjajmo u ovo nimalo, svi pod uticajem Taylorovog revolucionarnog rada iz šezdesetih (i kasnijih decenija). Utoliko, Lifting The Bandstand je perfektan ogledni primer spajanja dve generacije slobodne muzike i magije koja nastaje kada free jazz sreće neidiomatsku improvizaciju.

Taylor je deo originalnog free jazz pokreta, Njujorčanin koji je u vreme kada su simbol novog talasa divlje džez muzike bili mahom saksofonisti (Coltrane, Coleman, Rivers, Shepp, Ayler, Dolphy, Sanders, Allen...), radio strašne stvari na klaviru i nametnuo se kao lider koji od svojih muzilara očekuje apsolutni maksimum već i time što, ako ne budu svirali iz sve snage sve vreme, naprosto neće biti šanse da ih iko čuje pored razularenog čoveka koji po dirkama udara kao da mu sutra više neće biti potrebne. U početku je sarađivao sa Steveom Lacyjem i rani snimci se još mogu uklopiti u hardbop/ postbop formate ali je prema kraju pedesetih godina prošlog veka, a naročito tokom revolucionarnih šezdesetih postalo jasno da Cecil Taylor može da svira samo muziku Cecila Taylora. Ovo je umelo da bude problem u pogledu nalaženja posla jer je Taylorova muzika podrazumevala ekstremno dugačke kompozicije, smelu, skoro potpuno slobodnu improvizaciju, skoro potpuni beg od harmonije, energiju koja je delovala praktično abrazivno. Free jazz je tada bujao, ali Coltrane nikada nije sasvim pobegao od harmonije, Ayler je imao zanosnu gospel-dimenziju u svojim urnebesnim himnama veri, a Sun Ra je imao žonglere i gutače vatre, no kod Taylora često ni dobronamerni nisu znali za šta da se uhvate, gubeći se u cunamiju nota koje je ovaj ispaljivao sa svojih dirki, goreći u neverovatnom tempu i volumenu njegovih performansa.

Ipak, Taylor će postati i ostati veliko ime, možda baš upravo zahvaljujući tome da nikada nije pravio kompromis sa svojom vizijom i samo je sačekao da svet uhvati priključak sa njom. Izraženo artistički orijentisan, između ostalog inspirisan svojom majkom koja je bila plesačica i čije je plesne korake, govorio je, pokušavao da oponaša na klaviru, Taylor se ni malo nije plašio da ode od jazza dalje nego skoro bilo ko od svojih vršnjaka, ubacujući kasnije i elemente poezije u svoje performanse, a bio je i suosnivač Jazz Composer's Guild, organizacije namenjene upravo podršci avangardnim jazz kompozitorima i iz koje će izrasti Jazz Composer's Orchestra, veliki bend sa ekspicitnim konceptom da jazz tretira kao američku klasičnu muziku.

Koreni ovog kvinteta su još u 1988. godini kada je Taylor proveo mesec dana u Berlinu svirajući sa vodećim facama evropske slobodne improvizacije. Saksofonist Harri Sjöström je dve godine kasnije predložio Tayloru da svira sa njim i još nekolicinom improv muzičara u manjem setingu, a bez direktive da to što rade treba da bude ,,džez" već, prosto, improvizacija i Taylor je pristao, verovatno pronalazeći dosta bliskosti između onog što je sam već decenijama radio i neidiomatskog improvizovanja evropskih kolega. Posle nekoliko sesija sa različitim postavama slodifikovala se ona koju čujemo na ovom albumu i kvintet će u njoj nastupati od tada pa nadalje. Taylor je, kaže Sjöström, u nekom momentu oduševljeno izjavio kako je ovo najbolji bend koji je ikada imao, a zatim je zaćutao pa se popravio: ,,Ne. Ovo je NAŠ bend."

Sjöström je, kao najmlađi član ove postave (rođen 1953. godine) možda i jedna simbolička spona sa Taylorovim profesionalnim počecima jer je finski sopranosta učio između ostalog baš kod Stevea Lacyja. Drugi na ovom albumu su i poznatiji od njega. Violončelo, vrlo prominentno u ovom performansu, svira proslavljeni američki avangardista Tristan Honsinger, a bubnjar je Nemac Paul Lovens koga smo onomad (jedva) intervjuisali povodom nastupa na Ring Ringu (http://www.jazzin.rs/paul-lovens-veran-samom-sebi/). Ekipu zaokružuje kontrabasista Teppo Hauta-aho, bivši član Helsinške filharmonije i saradnik likova poput Iva Perelmana ili Johna Wolfa Brennana. Radi se, dakle, o veoma uglednoj reprezentaciji a takvi su junaci i potrebni da bi ikako moglo da se parira Taylorovoj pirotehnici.

Taylorova beskompromisnost je na ovom albumu u sasvim prvom planu. Iako nominalno ovde imamo dve kompozicije, radi se zapravo o jednom neprekinutom performansu dužem od sat vremena, koji nakon pauze od par minuta (uredno ostavljene u snimku) na kojoj publika traži bis dobija i dajdžest/ epilog u vidu još nekoliko kratkih minuta eksplozivne svirke. Ovde nema tema, nema stavova, nema harmonija ni melodija, ovo je ,,čista" improvizacija, ali, kako je Taylor gravitaciono polje oko koga se sve vrti, nema ni momenata ,,traženja", sviranja po navici i drugih uobičajenih imprvizatorskih trikova. Taylor sve vreme svira kao da je u plamenu pa tako i ostali muzičari sve vreme razbijaju svoje instrumente, dobacujući jedni drugima ideje i izazove u letu, hvatajući ih, okrećući naopačke i vraćajući ih natrag u uzavreli kotao.

Čuli su se tokom dugih decenija Taylorove karijere mnogo puta komentari da je ovo što on radi zapravo jedna velika šala, da je nemoguće da čovek ozbiljno sedi sat vremena za klavirom svako veče i da pritom iz klavira nikada ne izađe ni jedna jedina prepoznatljiva tema ili harmonija, da je u pitanju samo dosledan komični performans kojim lukavi muzičar uzima pare od publike što misli da čuje vrhunce avangarde. Ovo je naravno budalaština već utoliko što je Taylor bio više nego sposoban da zaradi prave pare svirajući konvencionalniju muziku samo da je želeo, ali se ta budalaština još boje shvati kada slušate ploču kao što je Lifting The Bandstand na kojoj odsustvo tema, harmonija, prepoznatljivih akorda ili ritmova služi upravo da podvuče koliko muzičari ovde rade na tome da kreiraju jedan kolektivni, usmereni zvuk koji ima ,,smisla" iako beži od svih muzičkih konvencija uključujući konvencije free jazz ili free improv muzike.

Drugo je naravno da postoji i percepcija kako je Taylorova muzika sva sadržana u agresivnosti i da je njen primarni – a možda i jedini – kvalitet to koliko je brza i bučna. Neću lagati – Taylorov perkusionistički pristup klaviru i brzina sa kojom je svirao su bili ono što me je pre toliko decenija njemu privuklo i u čemu i danas uživam, ali Lifting The Bandstand je odličan pokazni primer za to da ovde ne pričamo o pukom pravljenju buke i oslanjanju na volumen. Ovo je improvizacija veoma naglašenog slušanja između muzičara, veoma interaktivna unutar benda, i kao takva ona je energična i kinetična čak i kada zapravo nije bučna. I Lovens i Taylor su muzičari u stanju da sviraju neverovatnom brzinom ali sa potpunom svešću o tome gde svaka nota treba da padne, zbog čega joj je baš tu mesto i zašto ne treba iskoristiti tri note tamo gde je neophodna samo jedna.Kako i ostali sviraju vrlo sa sličnom filozofijom, ovo je muzika u kojoj ima mnogo nota ali u kojoj su praznine između njih podjednako esencijalne. Taylor uostalom ovde veoma naglašeno prigušuje zvuk dirki baš da ne bi pravio buku koja bi zamrljala note koje proizvodi, Sjöström na svom sopranu svira vijugavo i pištavo, ali niti pokušava, niti bi mogao njima da prekrije ,,pratnju", a dvojica muzičara na žičanim instrumentima zvuče kao da su priključeni na struju, ali ovde nema ,,dronova" i drugih elektroakustičkih smicalica, pa i Hauta-aho i Honsinger imaju da se bore za svaki ton koji ubacuju u mešalicu.

Rezultat je, kao i na mnogo drugih Taylorovih albuma koje smo voleli, muzika koja je potpuno ,,tuđinska" ali i sasvim neposredno zabavna pa i uzvišena u svojoj beskompromisnoj istraživačkoj zanesenosti. Kvintet nastup počinje nekom vrstom performansa koji je negde između dadaističkog teatra i magijskog rituala i ovo je sasvim dobrih šest minuta konfuzije i straha za neiniciranog slušaoca tokom kojih će mu pretpostavke i ideje o tome kakav jazz će zapravo sada slušati biti uspešno poništene. Kada kvintet krene sa ,,pravom" svirkom, ma koliko tuđinska i avangardna ona zapravo tehnički bila, njen ,,smisao" za slušaoca postaje potpuno neupitan a komunikacija i urnebesna, anarhična ali u svakom tenutku vojnički disciplinovana saradnja među muzičarima ovoj muzici daje sva značenja koja ste od nje ikada želeli da ima. Obavezna lektira:

https://harrisjostrom.bandcamp.com/album/lifting-the-bandstand-cecil-taylor-quintet-5 (https://harrisjostrom.bandcamp.com/album/lifting-the-bandstand-cecil-taylor-quintet-5)

https://sluchaj.bandcamp.com/album/lifting-the-bandstand (https://sluchaj.bandcamp.com/album/lifting-the-bandstand)

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 07-03-2021, 16:36:47

ne poznajem jazz ni blizi koliko i Meho, al što bi se reklo znam šta volim kad čujem :)

nedavno sam naleteo na JazzIsDead kanal mađarskog Tilos radija (vele da je to prvi nezavisni radio u madžarskoj), i već neko vreme uživam u njihovom izboru muzike. ima tu svega, i za svakog po nešto, obično je dnevni program 'pitomiji', dok uveče kreće malo specificičniji program, ima tu i free jazza i improizacije i neke avangarde... u svakom slučaju topla preporuka.

http://stream.tilos.hu/jazzisdead

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 07-03-2021, 16:46:25

Trenutno imaju dva slušaoca, dakle, tebe i mene. Ali vidim da su počeli tek pre neki dan, tako da, daćemo im šansu.

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 07-03-2021, 16:57:19

nije baš pre neki dan, moguće je da je bilo nekog prekida, pa računaju od tada, ja slušam sigurno mesec dana unazad, možda i više, a mislim da traju mnogo duže.

a trenutno ne slušam, tako da će nas biti tri uskoro :lol:

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 14-03-2021, 14:04:59

Za današnji džez osvrt imamo ne jedan nego dva albuma. Ali napravio ih je oba isti čovek u isto vreme i objavio ih istog dana (pretpošlog Petka, iskusno gađajući Bandcamp Friday za bonus zaradu), sa identičnom filozofijom i tehnologijom, pa je sasvim fer reći da je ovo sve jedan integralni opus koji je samo iz nekih praktičnih, svakodnevnih i iz perspektive vječnosti trivijalnih razloga, razdeljen na dva dela. Umetnik o kome danas pričamo je Kevin Richard Martin a albumi su White Light i Red Light. Nema problema? Nema problema! Osim...

...osim ako neko ne ustane i kaže kako ovo uopšte nije džez.

I naravno da ću ja tu drugarsku kritiku uvažiti, ali kako sam već decenijama pobornik ideje da je u umetnosti autorska intencija vrlo bitna za klasifikaciju nekog dela (do mere da se umetnost sme mangupski definisati prosto kao ,,proizvodnja estetike s namerom"), tako sam i, pre nego što sam seo da ovo pišem proverio šta kaže sam autor. U deskripciji oba albuma se džez eksplicitno pominje: ,,KRM has delivered a slow motion Jazz anesthetic to kill all pain." za White Light, a ,,Anyone who digs the idea of hearing sax players float into the heavens, and jazz pulsations emerging from the titanic, are in for a treat..." za Red Light, a na direktno pitanje da li ovu muziku on vidi kao džez sam Kmart je odgovorio: ,,For me yeah, its like syrup jazz (...) Molten slow-mo brass odyssies". Dakle, nema problema?

Kevin Martin je, naravno, jedan od mojih ličnih superheroja već decenijama. Još krajem osamdesetih je ovaj momak – originalno saksofonista – krenuo u smele muzičke avanture, inspirisan pankom i post-pankom, ali i džezom i dab muzikom. Pametan i dovitljiv, Martin se nikada nije eksponirao kao nekakav usamljeni revolveraš i solista pa je posle eksperimentisanja sa kućnom opremom, prve ozbiljnije korake napravio osnovavši sastav God koji je bio... pa... orkestar? God su u devedesetima opisivali kao jazz metal projekat iako, istini za volju niti je to bio jazz niti metal, ali kada u postavi imate sa jedne strane Johna Zorna i Tima Hodgkinsona a sa druge Justina Broadricka i Loua Ciccotellija – morate da se snalazite.

Drugi Martinovi projekti iz devdesetih su bili jednako pustolovni i moćni, od još eksperimentalnijeg Ice koji je kulminirao pločim ubistvenog industrial hip-hop duba (Bad Blood), preko pisanja za The Wire i uređivanja uticajnih kompilacija za Virgin (Macro Dub Infection je bila ploča koja je praktično ozvaničila ,,digitalni dab" kao novu etapu u evoluciji ove muzike), pa do Techno Animal, dua sa Justinom Broadrickom iz Godflesh koji nije bio techno, ali jeste bio životinjski moćan projekat što je mutirao od abrazivnog, na lupovima baziranog industrial/ power electronics zvuka, preko ambijentalnih hip-hop halucinacija (kultni dupli album Re-Entry na kome svira i Jon Hassell) pa do ekstremno tvrdog, mrvećeg repa sa najkasnijih izdanja.

Martin je u ovom veku najviše radio ragga zvuk, objašnjavajući, kada sam ga pre solidnih trinaest godina intervjuisao (https://youtu.be/yklgWOikoDU) kako je od ,,dab-snoba" evoluirao prvo u ljubitelja ragga muzike a onda i u vodećeg belog ragga producenta u Ujedinjenom kraljevstvu, a njegov projekat The Bug je od još jednog dua sa Justinom Broadrickom izrastao u raggamuffin solo projekat po kome danas Martina najviše i znaju. Senzibilan za brojna kulturološka pitanja vezana za to što radi, Martin je The Bug od vrlo rane faze profilisao najviše kao platformu da uz njegovu produkciju gomila toastera i emsijeva iz UK i sa Jamajke dobije priliku da pokaže šta zna, pa je, srećno se poklopivši sa uzletom dubstepa u londonskim klubovima, KMart na kraju praktično prepoznat kao maltene utemeljitelj ovog žanra a u najmanju ruku neka vrsta kuma koja je pomogla brojnim ljudima da se čuju.

Martinovi ragga eksperimenti su kasnije sofisticirani i kroz projekat King Midas Sound, a sad kad su nekako stigle i ozbiljnije godine, čovek je odlučio da se vrati – saksofonu.

White Light i Red Light su i nastali kao pokušaj razrešenja dileme kako sa ovim instrumentom kreirati nekakav lični identitet kada njegova istorija ubraja takve titane kao što su džez-božanstva poput Coltranea, Aylera, Brotzmanna... Ovo je, da bude jasno, lažna dilema, sa kojom normalan čovek ne bi imao nikakav problem ali kada ste intelektualac koji muziku analizira onoliko koliko je i pravi, zaista se suočavate sa tim imposter syndrome problemom. Martin će ga na kraju rešiti venčavanjem svoja dva interesovanja pa su albumi White Light i Red Light zaista spoj ekstremno minimalističkih džez skica i ambijentalne muzike.

Nije ovo prvi Martinov ambijentalni rodeo, na njegovom Bandcampu ćete videti ciklus albuma Frequencies for Leaving Earth a koji se opisuju kao spoj dron-muzike, neo-klasike i usporenog džeza, no White Light i Red Light su zaista ploče bliže, pa, džezu ali i jednom ranjivijem, humanijem zvuku u kome se meditativnost fino ukršta sa samom emocijom, prelazeći iz cerebralnog, apstraktnog iskustva u nešto intimnije.

White Light je ,,glavni" između ova dva albuma, izdat par sati ranije i sa malčice više ,,marketinga", ali je i zapravo formalističkiji, čak za nijansu hladniji. Četiri kompozicije na ovoj ploči su jasan ,,iskaz" i predstavljanje spektra onoga što Martin radi u tehničkom smislu, sa minijaturnim frazama koje su digitalno uobličene u dugačke, brujeće skulpture i gde su jeka, šum i fidbek integralni delovi kompozicije. Utoliko, White Light je smešten negde između Briana Enoa i Alvina Luciera, mada ima tipično martinovsku čistotu i minimalizam. Slušajte albume The Bug ili King Midas Sound i čućete samo najesencijalniji minimum zvuka i fraza potrebnih da muzika oživi. Vratite se još više unazad kroz vreme, slušajte kako je Martin pisao (i svirao, uz Hodgkinsona, Zorna itd.) duvačke linije na albumima God: tamo nema kompleksnih tema i teorijskih modela, melodija je jednostavna i direktna a tekstura i volumen svirke su jednako važni kao i note koje se koriste. White Light ima isti pristup i hipnotička In Your Veins je sa svojih četrnaest minuta zaista kao da se Alvin Lucier rodio nekoliko decenija kasnije i imao pristup digitalnoj tehnologiji, sa sporom, metodičnom ali ne kliničkom analizom male zvučne fraze od koje nastaje dugačka kompozicija, vraćajući se stalno sebi i harmonijama koje se avetinjski oko nje ovaploćuju.

Kažem ,,fraze", gore sam pomenuo i ,,skice" ali dobar deo muzike na Red Light sastavljen je od još manjih elemenata muzike, od pukih gestova, gde nema ni melodije ni stvarnog tona već tek pulsiranja. Red Light je napravljen od istog materijala kao i White Light ali zvuči za nijansu manje formalistički, nešto emotivnije, sa prvom kompozicijom, I Cut off My Wings koja priziva u sećanje spektralne duvačke fraze Toshinorija Kondoa, a onda sa silaskom duboko u ambijentalnu supu u Numb. Gone je zvuk vazduha koji prolazi kroz metalnu cev digitalno osvetljen i pojačan do mere kada pomislite da je Michael John Harris kidnapovao Martina na par minuta i naredio mu da snimi još jednu Lull ploču, a Rothko je veličanstvenih sedam i po minuta vibriranja jednog tona i traženja njegovih aveti u odjekujućem ambijentu. End Times je možda najprepoznatljivije bazirana na lupovima – slutim da je zbog ovog komada William Basinski i kupio ove albume – ali ima i nešto najbliže ,,kompleksnijoj" temi a finalna Oblivion Seeker je elegičan, dostojanstven dron komad od jedanaest minuta koji svojim lepim alikvotnim tonovima baca mozak u alfa stanje i prosto zaziva da krenete sa preslušavanjem oba albuma iz početka. Nadam se da su ove ploče naišle na ispravan odziv publike jer je Martin ovde pronašao veoma dobar balans između formalnog eksperimentisanja (Enove ,,muzike kao nameštaja") i jedne emotivnije, ličnije note. Neću se buniti ako bude još ovakvih ploča, naprotiv.

https://kevinrichardmartin.bandcamp.com/album/white-light (https://kevinrichardmartin.bandcamp.com/album/white-light)

https://kevinrichardmartin.bandcamp.com/album/red-light (https://kevinrichardmartin.bandcamp.com/album/red-light)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 21-03-2021, 14:07:51

Album koji sam sa zadovoljstvom trošio protekle nedelje a koji lepo paše i ovom lenjom Nedeljnom danu u kome je proleće već počelo na opštu radost, zapravo ne zvuči ni malo prolećno. Ne zvuči, ako ćemo pošteno – nikako. Ne u smislu da je u pitanju loša ploča, pa ne bih valjda ja uživao u lošoj muzici,* nego u smislu da imamo posla sa neidiomatskom improvizacijom koja ne zvuči kao išta drugo i radi se najpre o ,,organizovanom zvuku" radije nego o nečemu što se može opisati u terminima harmonija, ritmova, tema...

*retoričko pitanje, ne očekuju se vaši odgovori u komentarima

Dosetka da je ,,pisanje o muzici kao plesanje o arhitekturi" je bila smešna poslednjih nekoliko decenija, ali i uspešno pobijana time što je muzika, pogotovo sa sve većom proliferacijom popularne muzike u masovnim medijima, zapravo davala dovoljno tema da se o njoj može razložno pisati, odmičući se od svoje imanentno apstraktne prirode u kojoj nema nikakvih značenja i dajući bogatstvo socijalnih, žanrovskih, diskurzivnih elemenata o kojima se moglo pisati i diskutovati. No, onda naletite na ovakav album i podsetite se da je muzika najpre za slušanje, da ona nije nužno ni socijalno iskustvo, ni emotivna vožnja kroz prepoznatljive slike, najmanje diskurzivan fenomen koji nešto govori ili, nedobog, znači. Ovde ne da nema označitelja ni označenog, nego bi zlobnici rekli da nema ni muzike.

Pričamo o albumu naslovljenom Ou - Ou. a koji je serija (well, triling) slobodnih improvizacija što ih izdovi duo portugalskih muzičara: kontrabasista João Madeira i flautista Paulo Curado. Je li ovo džez? Pa, ako džez prepoznajete kroz teme, ili harmonije, ili ritam ili barem strukturu kompozicija, ne, ovo nije džez. Ali kako su žanrovske odrednice ionako nesigurne, nestalne, efemerne i služe samo za lakšu klasifikaciju stvari u (fizičkim ili virtualnim) skladištima i robnim kućama, tako se i ovde podsetimo na razliku između preskriptivnog i deskritpivnog. U lepoj inverziji uobičajene koncepcije da žanrovski opis nije preskriptivan – jer je to ograničavajuće – nego deskriptivan i služi kao poštapalica, ovde možemo da sa zadovoljstvom kažemo kako je naprotiv, žanrovsko određenje ovog albuma kao džez albuma upravo preskriptivno: njegovi autori svoju muziku smatraju free jazzom, zato što potiču iz ove kulture i osećaju pripadnost istoj. Free jazz nije, dakle, ono što zvuči kao free jazz nego ono što muzičari koji sebe samoidentifikuju kao free jazzere, smatraju za free jazz.

Najbolje je ne razmišljati previše o ovim stvarima ali reči imaju moć – da je nemaju ne bismo ih toliko koristili – pa je značajno razmišljati iz koje perspektive posmatrate album Ou - Ou. Ovde nema svinga, nema bluza, nema tema i razrada, nema hedova i solaža, veliki deo vremena nema ni prepoznatljivih nota i legitimno je reći da se ovde džez ne čuje. S druge strane, slobodna, neidiomatska improvizacija je pre svega ideološka forma, ne estetska, i ona je tokom dvadesetog veka nicala u brojnim kontekstima, na akademiji, u džez klubovima, u podrumima gde se svirao psihodelični rok, među pankerima i pesnicima itd. Utoliko, to što se na Ou - Ou. džez ,,ne čuje" ne znači ništa, jer džez je i sam odavno prevazišao ideju da ga definišu takt i harmonija, pretvarajući se i sam u kulturni identifikator – ako ne i u čist ideološki konstrukt – pa je Ou - Ou. svakako džez album. Ovo je, na kraju krajeva, album na kome dvojica muzičara stvaraju muziku bez pripreme i vežbanja, kreirajući je in situ, dajući jedan drugom sav potreban kontekst i zajednički gradeći zvučne skuplture koje su jedino kompletne i ,,smislene" kada obojica muzičara osećaju da je to što stvaraju ,,ono pravo". Ako to nisu reči kojima biste mogli da opišete MNOGO džeza u poslednjih osam i kusur decenija, onda se ni ja ne zovem Mehmet.

Portuglaska free improv scena ima dosta solidnu tradiciju i ima skoro dve decenije kako sam sa zadovoljstvom kupovao diskove njihovih improvizatora i zaključio da i izvan uobičajenih evropskih centara za ovu vrstu zvuka ima mnogo uzbudljivog. Paolo Curado je klasično obrazovan saksofonist i flautista (između ostalog studirao na Nacionalnom konzervatorijumu u Lisabonu), sa interesovanjem za džez, improvizaciju (https://soundcloud.com/pcurado-1) ali i druge muzičke forme, notabilno u kombinaciji sa plesom, pozorištem, video radovima i animacijom. João Madeira je kontrabasista sa ogromnom količinom improvizacija u svom CV-ju (pogledajte mu samo Soundcloud (https://soundcloud.com/joaomadeiramusica)). Podrazumeva se da je susret naživo ova dva improvizatora uzbudljiv.

S druge strane, treba da budete pripremljeni i na jednu spartansku svedenost ovog albuma. Curado i Madeira sviraju ,,na suvo", koristeći isključivo akustična svojstva svojih instrumenata, bez amplifikacije ili ikakvih digitalnih intervencija. Ovo je free improv ,,stare škole", ako to uopšte postoji, u kome muzičari koriste ceo spektar tehnika u sviranju, fokusirajući se na totalitet svojih instrumenata. Hoću reći, za razliku od formalnijih akademskih ,,free" i eksperimentalnih radova od pre pola veka i jače, Curado i Madeira ne tretiraju svoje alatke isključivo kao ,,pronađene predmete" i mada ovde nema ,,tema", muzičari ne beže od nota. Naravno, i kad ih ima one su organizovane u atonalne celine ali najveći deo kompozicije koja album otvara, Enten, bavi se ,,klasičnim" tehnikama sviranja i može se u njoj prepoznati i dinamika i tehnika vezana za nekakav free jazz. Dodajte ovoj dvojici muškaraca bubnjara koji ume da svira poliritmični gruv i Enten bi zaista na momente zvučao kao jazz.

Naravno, svirka bez ritma ima svojih draži pa su Curado i Madeira slobodni da menjaju i tempo i raspoloženje i pristup, te je negde na polovini kompozicije prelaz u sviranje gudalom od strane Madeire signal za ulazak u ,,klasični" deo seta gde se istražuju tonalne srodnosti između kontrabasa i flaute, ma koliko one na prvi pogled ne bile intuitivne. Muzika ovde i dalje ume da bude užurbana, ali se izrazitije istražuje tekstura i puštaju tonovi nego u prvom delu.

Središnji deo albuma, Eller, traje duže od trinaest minuta i ovo je apstraktnija kompozicija sa mnogo perkusionističkog rada u uvodu, gde oba muzičara prelaze u mod "pronađenih predmeta", koristeći nestandardne tehnike i nestandardne delove instrumenata za proizvodnju zvuka. Ovakve stvari su, naravno, uobičajene za free improv muzičare ali jesu i jedan od najosetljivijih delova ovakvih setova jer za čas od fine, avanturističke eksploracije zvuka umeju da pređu u puko manirističko igranje u kome nema stvarnog eksperimenta i ambicije. Srećom, Madeira ovde nudi Curadu pregršti tonova ponovo rađenih gudalom, koje će ovaj moći da prihvati pa između kliktanja i kuckanja flauta počne da proizvodi i kratke, sasvim klasično muzikalne gestove. Eller postaje i vrlo glasna kompozicija kada Madeira ,,odvrne" kontrabas i , i dalje se držeći gudala, podseti da se od ovog instrumenta može zatresti i patos. Do kraja kompozicije Curado skakuće između probadanja Madeirinog kontrabas-crnila visokim tonovima i puštanja flaute da ispušta avetinjske zvuke pukog prolaska vazduha, bez tonova i tema.

Nakon krešenda u Eller, naslovna numera na kraju je – gotovo sigurno, s obzirom da je ovo snimljeno uživo 2018. godine – povratak na bis, sa vrlo asptraktnim početkom u kome gotovo da ne prepoznajete o kojim se instrumentima radi, pa čak i kada Madeira ponovo krene sa gudalom, Ou – Ou. je neprozirna, vrlo smela pustolovina ČISTOG zvuka, bez vraćanja na fabrička podešavanja i klasičnu teoriju.

Posle ove kompozicije, ja ostajem prilično gladan za još. Album traje manje od pola sata, što je svakako korektno s obzirom da je muzika zahtevna i daje vrlo malo prostora za odmor slušaocu, ali sa druge strane ovo je abrazivna, smela slobodna improvizacija koja tek načinje intelektualne koncepte koje smo oko muzike ispleli i treba je slušati još. Album se daje po ceni koju sami odredite i ovo je vrlo dobra prilika da proverite ima li nečeg u toj silnoj apstrakciji o kojoj pričam:

https://joaomadeira.bandcamp.com/album/ou-ou (https://joaomadeira.bandcamp.com/album/ou-ou)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 28-03-2021, 16:30:55

Za ovu Nedelju imamo na meniju... još jedan free improv album! Ko je TO očekivao?

Verovatno svi, da budem iskren, no, da bismo malo podigli uloge i učinili stvari uzbudljivijima, ovonedeljni album je ne samo u onoj najspartanskijoj formi gde svu muziku pravi i na licu mesta improvizuje i snima jedan muzičar, nego je taj muzičar još i ženskog pola. Mai Sugimoto je mlada alt-saksofonistkinja, rođena u Japanu ali trenutno nastanjena u SAD i aktivna na čikaškoj avangardnoj džez sceni a njen solo album, i drugi album koji potpisuje kao autor, Monologue, me je oduvao. Ovo nije samo igra reči (sumnjivog kvaliteta) vezana za to koliko jako i strastveno ova žena svira svoj metalni instrument, nego i opservacija vezana za kvalitet materijala koji, da budem iskren nisam očekivao.

Hoću da kažem, navikao sam da solo-saksofon ploče snimaju etablirani, već i malo omatoreli jazz-improvizatori koji su pod točkove bacili desetine hiljada kilometara a kroz metalnu cev izduvali hektolitre pljuvačke i da su kroz decenije ne samo zaradili ,,pravo" da ih se sluša i kada se ubacuju u nešto što je samo par filozofskih milimetara udaljeno od onanije, nego da su i kreativno sazreli do te mere da zaista imaju šta da pruže u ovoj formi. John Zorn je već bio zagazio u tridesete kada je snimao svoje The Classic Guide to Strategy albume, Ken Vandermark na pragu četrdesetih kada je snimio svoj prvi solo-saks album, a za Petera Brotzmanna nisam ni siguran kad se pustio u ovu avanturu, ali je svakako bio značajno stariji od Sugimotove.

Ne da je Mai Sugimoto sad neko dete, da ne bude zabune, žena je aktivna na čikaškoj sceni još od nultih godina ovog stoleća, ali prvi autorski album, Born/ Raised izašao joj je tek 2018. godine. Rođena, rekosmo, u Japanu, a u SAD od svoje jedanaeste godine, Sugimotova je, kažu u mladosti bila inspirisana Charliejem Parkerom i muzikom big bendova, ali je prvo učila da svira klavir. Saksofona se dohvatila tek po dolasku u Ameriku i dobro je da jeste, jer pijanistkinja imamo koliko hoćete a njeno sviranje saksofona je puno karaktera i maštovitosti koji su pozitivno lekoviti. Sugimotova je i deo kvarteta Hanami koji kombinuje improvizovani džez sa japanskom tradicionalnom muzikom (dva albuma do sada izdata) a na njenom sajtu (https://www.maisugimoto.com/) čućete i snimke sa Mai Sugimoto Triom koji su sjajni (mada još nema zvaničnog studijskog izdanja).

Gore sam rekao da Sugimotova alt-saksofon svira jako i strastveno, ali Monologue nije ploča koja treba da slušaoca obori s nogu volumenom i intenzitetom zvuka bez obzira na devet minuta razbijanja kojim se, sa naslovnom numerom, otvara. Ovo je razigrana, jako maštovita improv ploča na kojoj autorka svira moćno i glasno – slušajte vratolomnu jurnjavu kroz skale, brzi rad prstiju i izduvavanje visokih tonova u Choking Hazard – ali ne pričamo o muzici jedne dimenzije u kojoj se sve završava u krešendo-vriscima i distorziji.

Naprotiv, Monologue je izrazito raznolik album na kome se improvizacija, bazirana na džezu ali, povremeno, i na azijskim harmonijama i zvuku, kreće u više različitih ravni. Recimo, Hysteria, koja sledi odmah iza Choking Hazard je komad odsviran (prevashodno) na flauti, ali Sugimotova je svira tako da izduva dva istovremena tona iz instrumenta, triplirajući sve sopstvenim glasom, razvijajući temu koja zvuči kao uspavanka, ali koja svojom sirovošću i spontanošću nema baš mnogo šansi da vas otera u alfa-stanje. Ovo je i odličan primer kako živa, ,,prava" svirka kompoziciji daje esencijalnu dimenziju uverljivosti i ,,značenja" – Hysteria naprosto ne bi zvučala jednako uzbudljivo da je svaka od tri linije snimana zasebno i zatim miksovana u istu kompoziciju. Ovde su svi parazitski zvuci, sve varijacije i džombe u dinamici i volumenu deo kompozicije na isti način na koji su to i same note što se sviraju.

Mating Dance je ,,vidljivije" džez kompozicija, sa ornetkolmenovskim šetnjama kroz skale i bluz srži oko koje se grade improvizacije što završavaju u visokim registrima koji na kraju kompozicije zvuče kao klarinet. Missing Drummer je, pak, još jedna na bluzu zasnovana improvizacija u kojoj se strastvena alt-svirka kombinuje sa jednostavnim udaraljkama, sviranim u realnom vremenu, zajedno sa saks-gruvom i Sugimotova ovde uspeva da hoda po finoj ivici između ozbiljne, akademske improvizacije i humorističkog gega, ne padajući ni na jednu stranu i pazeći da njena duhovitost ne pređe u sprdnju a da sve ostane lako i poletno. Dalje, Ab je kombinacija flaute i toniranih udaraljki, udžbenički primer ,,tople" improvizacije preko monotone pratnje, a Shell Ghosts je nežna, sanjiva i emotivna ali ne i patetična balada koja lebdi iznad zvuka škojki koje se ovde koriste kao ,,nasumične" udarljke.

Furue je jedna od najambicioznijih kompozicija jer se ovde ponovo čuju školjke, flauta, ali i tonirane udaraljke u nešto dužoj kompoziciji koja ima jak dinamički opseg i narativ što deluje mračnije nego u onom što mu je prethodilo, najpre na ime odsustva bluz harmonija i kombinacije debisijevskih/ hromatskih skala, te japanske harmonije da se kreira avetinjska, ali prijemčiva muzika koja prolazi kroz više raspoloženja.

Čak i kada se u čitavoj kompoziciji čuje samo saksofon, Sugimotova nema problem da se prošeta kroz raspoloženja i atmosfere. Migratory Season je sa preko četiri i po minuta druga najduža kompozicija na ploči i ovo je intiman snimak iz velike blizine sa saksofonistkinjom koja svira suptilno, puštajući bluz da zazvuči onako gorkoslatko, kako ga znamo, filujući sve šumovima disanja i prirodnim distorzijama iz prostorije za jedan veoma naturalistički ugođaj. Ne znam ni sam koliko sam saksofonista čuo tokom decenija kako se stapaju sa svojim instrumentom do mesta na kome ne znate gde počinje čovek a gde metal i Migratory Season je divan primer ove fuzije za početak treće decenije XXI veka.

U Niji Masu se ova vrsta intimne, spore i dostojansveno emotivne svirke kombinuje sa dečijim ksilofonom za jednu očiglednije ,,avangardnu" jukstapoziciju alt-balade i atonalnih slučajnosti koje izlaze iz igračke, ali Sugimotova potpuno zarađuje ovu ,,detinjastu" kombinaciju i odrađuje divan komad na saksofonu. Finalna Corridor je snimljena, reklo bi se, baš u hodniku, sa akustikom prostorije koja je praktično drugi muzičar u ovoj kompoziciji, dajući alikvotnim tonovima, modulacijama i distorzijama čitavu novu dimenziju razigranim triolama Sugimotove.

Ako to do sada nije bilo sasvim jasno, Monologue je eksplozija kreativnosti i sjajnih ideja, ali istovremeno i ploča zrelog, izgrađenog improvizatora – to jest improvizatorke – čiji eksperimenti jesu smeli ali je frekvencija pozitivnih rezultata izuzetno visoka. Sugimotova se ovime upisuje u zbilja probrano društvo muzičara koji su se pred mikrofonom – i, važnije, našom pažnjom – sasvim ogolili i pružili memorabilne, upečatljive uvide u svoju muzičku dušu. Fantastičan album i, nadam se, povod da svi dalje sa pažnjom pratimo karijeru ove žene. Najboljih deset dolara koje sam potrošio ovih dana.

https://maisugimoto.bandcamp.com/album/monologue (https://maisugimoto.bandcamp.com/album/monologue)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 04-04-2021, 17:28:44

Za ovu Nedelju jedna free jazz poslastica iz sedamdesetih godina. Blue Notes For Mongezi je album snimljen 23. Decembra 1975. godine u Londonu, kao spontana, dugačka večernja sesija svirke u prostoriji za vežbu koju su muzičari iz sastava Blue Notes tada koristili, a u činu spontanog odavanja pošte preminulom trubaču po imenu Mongezi Feza koji je umro sa svega 30 godina. Kako sa džezom to već ume da bude, Blue Notes For Mongezi nije ploča tužnih, kontemplativnih tema već jedan energičan, veoma ritualan kolektivni čin žalosti ali i sećanja na lepe trenutke, energičnog potvrđivanja Mongezijeve uloge u životima svojih prijatelja, realizovan kroz grupnu improvizaciju. Album je izašao naredne godine za Ogun Records, ali u skraćenoj verziji, da bi integralni snimak bio izdat tek 2008. godine. Pre nekoliko dana na Bandcampu se pojavila i daundloud verzija ovog albuma, zajedno sa još nekoliko albuma Blue Notes, od kojih su svi originalno izdanja Ogun Records – britanske etikete osnovane od strane južnoafričke dijaspore – a što pokriva otprilike polovinu snimljenog opusa ovog važnog benda.

Blue Notes nisu važni samo utoliko što su kreirali osobenu formu free jazza koji je kombinovao uobičajene jazz elemente sa afričkim populaarnim stilovima iz druge polovine dvadesetog veka, već i zato što su bili crno-beli, dakle, rasno mešoviti avangardni jazz sastav koji je osnovan i u prvo vreme radio u Južnoafričkoj Republici, u vreme, da se razumemo, žestokog aparthejda i socijalne represije većinske crne populacije.

Pijanista Chris McGregor odrastao je u južnoafričkoj provinciji – gde je njegov otac bio direktor škole osnovane od strane Škotske crkve – i tamo se još kao dete naslušao lokalnog narodnog i popularnog melosa, partikularno etničke grupe Xhosa koja je bila najmnogobrojnija u tadašnjoj (nepriznatoj) državi Transkei u okviru Južnoafričke Republike. Iako je prvo radio u trgovačkoj mornarici, McGregor će na kraju ipak upisati Muzički koledž i slušati paralelno avangardu dvadesetog veka i američki džez, a onda se upoznavati i sa lokalnom jazz scenom, partikularno sa muzikom Abdulaha Ibrahima – tada poznatog pod imenom Dollar Brand – ali i brojnih drugih muzičara koji su bili aktivni na Istočnom rogu (Christopher Columbus Ngcukana, Vincent Kolbe, "Cup-and-Saucers" Nkanuka, Monty Weber, braća Schilder...). Interesovanje za authohtoni moderni zvuk regiona u kome je živeo nije ga napustilo uprkos formalnoj edukaciji koja, znamo to, nije baš previše marila za ne-akademske, ,,narodne" forme u (bivšim) kolonijama pa je 1962. godine na džez festivalu Moroka-Jabavu u Johanesburgu upoznao veliki broj domaćih džez muzičara i sa njima naredne godine nastupio na istom festivalu u okviru The Castle Lager Big Banda a iz koga će zatim biti izdvojen kvintet (nešto kasnije proširen u sekstet) koji će se zvanično nazvati Blue Notes.

Blue Notes su, iako poreklom sa roga Afrike, nastaviti da rade u Johanesburgu svirajući bibop u lokalnim klubovima i snimivši i jedan album – a koji će izaći tek 2002. godine. Postava je solidifikovna do 1964. godine i u definitivnom sekstetu McGregor je bio jedini član evropskog porekla, dok su ostali bili autentični Afrikanci: trubač Mongezi Feza, alt-saksofonista Dudu Pukwana, tenorista Nikele Moyake, kontrabasista Johnny Dyani i bubnjar Louis Moholo-Moholo. No, do tada je već postalo jasno i da bend nema velike izgleda da ozbiljnije radi u klimi represije koja je vladala u zemlji sa institucionalizovanim rasizmom, pa je sastav emigrirao u Evropu, u kojoj je ionako polovinom šezdesetih free jazz prihvatan možda i srdačnije nego u SAD. Pozitivne reakcije koje su dobili svirajući na francuskom Antibes džez festivalu ohrabrile su ih da i ostanu u Evropi, a posle nekoliko meseci svirke po klubovima u Francuskoj i Švajcarskoj, bend je našao stalni dom u Londonu odakle su počev od 1965. godine i nastavili da rade.

Nažalost, Nikele Moyake je iste godine umro od tumora na mozgu i to ubrzo nakon povratka u JAR, a ekipa je umesto njega privremeno koristila tenoristu takođe južnoafričkog porekla, po imenu Ronnie Beer.

McGregor je u Londonu imao prilike za proširenje saradnje sa različitim muzičarima pa je tu i nastao njegov poznati projekat, Brotherhood of Breath a koji je muzičarima iz Blue Notes dodao još masu britanskih improv muzičara i ovaj je projekat sa uspehom radio sve do prerane smrti lidera 1990. godine. Ostali članovi Blue Notes su imali plodne i interesantne karijere: Dyani se preselio u Dansku i tamo radio sa Donom Cherryjem i malom Waldronom, Moholo-Moholo (jedini još uvek živ član Blue Notes) je sarađivao sa free jazz i improv vedetama poput Cecila Taylora i Evana Parkera, Pukwana je sarađivao sa McGregorom (i umro svega mesec dana nakon njega) i imao svoju solo karijeru, a Mongezi Feza je bio veoma tražen na avangardnoj sceni engleske i sarađivao sa Henry Cow, Robertom Wyattom i Eltonom Deanom. Nažalost, Feza će i sam veoma rano umreti, rekosmo, sa svega 30 godina. Na vest o njegovoj smrti, četiri originalna člana Blue Notes okupila su se u prostoriji za vežbanje i, kako sami kažu, bez dogovora, bez ikakvog, čak i razgovora, bilo pre, bilo u toku snimanja, snimili Blue Notes For Mongezi, svoju posvetu preminulom drugu i saborcu.

Intergalna verzija ovog albuma je veoma dugačka i sastoji se od četiri, stava gde najkraći traje čak 36 i po minuta. No, ovo nije ,,običan" free jazz koji se drži rastegnutih ali i dalje prisutnih ideja o strukturi kompozicije, koji i dalje ima podelu na hedove i solaže, pratnju i temu. Blue Notes For Mongezi je pre svega obred, spontana kombinacija jazz improvizacije i plesnog, ritualnog zvuka koji se bazira pre svega na kompulzivnom ritmu i ponavljanju fraza koje slušaoca – i plseača – ubacuju u znojavi, kontemplativni ali svakako energični trans.

Nije da ovde nema vrlo prepoznatljivih jazz elemenata: treći stav, recimo, pogotovo u svojoj drugoj polovini ima vrlo jasnu free jazz formu sa alt-saksofonom koji je užurban i više se bavi teksturom nego melodijom, te poliritmičnom pratnjom ostatka benda, ali i ovde se posle određenog vremena ponovo pomalja tužna, ali optimistična, marševska tema koja podseća na gospel-freakout radove Alberta Aylera iz prethodne decenije.

No, naravno, veliki deo kompozicija otpada na melanž spontanih ritualnih formi. Početak drugog stava, recimo, je kombinacija tradicionalne – i na licu mesta improvizovane – tužbalice i free jazza, svog u udaraljkama i teksturi, sve dok McGregor ne upadne na klaviru i isprati Dyanijevo zapevanje disonantnim bluzom. Veliki deo trećeg stava otpada na muziku inspirianu kwela stilom koji se oslanja na južnoafričke tradicionalne idiome, za dugačke pasaže vesele, optimističke improvizacije. Prema kraju ovog stava muzika ponovo prelazi u marševski gospel da bi pred ulazak u četvrti dobili novu injekciju free jazza. Četvrti stav ima veoma atmosferičan početak, sa kontrabasom koji nudi kompulzivnu, poletnu temu oko koje ostatak muzičara improvizuje, da bi nakon što Dyani započne i završi solo, bend ponovo prešao u jazz, pa završio sa poletnim bluzom i optimističnim napevom za palog prijatelja.

Blue Notes For Mongezi svakako nije ,,savršen" free jazz album. Objavljivanje čitavog sešna, bez editovanja, znači i da čujemo dugačke delove u kojima muzičari samo vrte jednostavne fraze, plešu i kontempliraju – ali ovo je svakako i poenta muzike koja nastaje sa posebnom namenom i namenjena posebnoj osobi u životima izvođača. Utoliko, možda u njoj ima i intime koja i nije trebalo da bude dostupna našim ušima, ali opet, ona je i čini ličnom, toplom pa i naivnom na način na koji to ,,pravi" albumi vrlo retko budu. Blue Notes For Mongezi je u ovoj svojoj integralnoj verziji divan dokument i posveta muzičaru prekinutom u usponu karijere, ličan i odmereno optimističan, pogodan da se sluša mnogo, mnogo puta za redom:

https://bluenotessouthafrica.bandcamp.com/album/blue-notes-for-mongezi (https://bluenotessouthafrica.bandcamp.com/album/blue-notes-for-mongezi)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 11-04-2021, 17:17:26

Da budem iskren, nisam očekivao u 2021. godini novi album na kome će glavni zvuk biti tenor saksofon Phaoraha Sandersa. Još manje sam očekivao da u 2021. godini ponovo čujem Sandersa iza koga svira simfonijski orkestar. Ali eto, druga godina pandemije je puna iznenađenja pa smo tako pre nekoliko nedelja dobili i album Promises, a koga uredno zajednički potpisuju Floating Points, Pharoah Sanders & The London Symphony Orchestra.

Da bude, dakle, jasno, ovo je pre svega projekat Sama Shepherda, mančesterskog/ londonskog elektronskog producenta i didžeja koji pravi muziku pod imenom Floating Points. Shepherd je po vokaciji doktor nauka u polju neuronauke, ali je muzički najpre postao poznat kao didžej u londonskom klubu Plastic People, negde pred kraj prve decenije XXI veka. Otprilike u to vreme je počeo da se bavi i proizvodnjom muzike pod imenom Floating Points i do sada naređao prilično impresivnu nisku EP-jeva i albuma koji pokazuju širok spektar muzičkih interesovanja i pristupa. Kod Shepherda se svakako čuju uticaji moderne kompozicije, od Debussyjevog impresionizma do mirnog duhovnog zanosa Oliviera Messiaena, ali on nije puki ,,studijski" čovek i ima i živu verziju Floating Ponts, šesnaestočlani Floating Points Ensemble. Originalno podučavan sviranju klavira u mančesterskoj školi Chetham's School of Music, Shepherd prevashodno svira elektronske instrumente sa dirkama u svojim projektima, ali pored ,,programirane" muzike, ima i ,,življih" projekata (recimo album Reflections – Mojave Desert). Shepherd je primarni autor ako ne muzike a ono koncepta na kome je postavljen album Promises, za koji nam trejler kaže da je bio u izradi čitavih pet godina. Što je zgodno jer je od poslednjeg albuma Pharoaha Sandersa prošlo šest. Dobro, naravno da lažem, ali samo malo, Sanders jeste bio na albumu In the Key of the Universe Joeyja DeFrancesca 2019. godine ali je tamo svirao na svega tri pesme. TO SE NE RAČUNA.

Promises je zaista nešto drugo jer, iako se ovde jasno tvrdi da je muziku napisao Sam Shepherd, aranžirajući jednu dugačku kompoziciju od 46 minuta u devet stavova, jasno je, valjda i da je sva muzika koju je na albumu odsvirao Sanders – samo njegova. Saksofonistu koji je ceo svoj život proveo improvizujući, koga je Ornette Coleman lično opisao kao ,,verovatno najboljeg svirača tenor saksofona na svetu", za koga je Albert Ayler doslovno rekao ,,Koltrejn je Otac, Sanders je sin, ja sam Sveti duh", takvog saksofonistu ne zovete na snimanje albuma pa mu pod nos poturite note i gledate da li će da se drži skora.

Sanders je jedan od originalnih šampiona free jazza i, ma koliko ovo sad zvučalo glupo, ali kunem se da je u najboljoj konotaciji, verovatno najbolji ,,sideman" u free jazzu. Naravno da je Sanders imao i dobru i ozbiljnu karijeru kao lider i da je u toj ulozi snimio nekoliko albuma koje mogu da slušam u svako doba dana, ali je u mojoj glavi on uvek bio tajni sastojak snimanja koje su drugi predvodili a on im davao dimenziju neverovatne energije i sažižuće spiritualnosti da ih nikada ne zaboravimo. Naravno, saradnja sa Coltraneom je ono što mi je uvek prvo u glavi kada se pomene Pharoah Sanders ali po dolasku u Njujork on je prvo živeo kod Sun Ra, a ko živi pod Sonnyjevim krovom, možete se kladiti, i svira sa Sonnyjem, a kasnije, posle Coltraneove smrti, Sanders će snimiti i nekoliko memorabilnih ploča sa njegovom suprugom Alice.

Kasniji Sandersov autput je bio iznenađujuće diversifikovan, delom zbog njegovih interesovanja za muziku drugih kultura i spone koje se mogu praviti između različitih muzičkih filozofija, delom i jer nije imao auru titana poput Coltranea ili Aylera – samo još više naraslu posle njihovih preranih odlazaka – a koja bi mu garantovala ostanak u tvrdom jezgru avangarde ali i dovoljnu prepoznatljivost u kulturi glavnog toka. Utoliko, Sanders je tokom sedamdesetih i pogotovo osamdesetih lutao od stila do stila, tražeći jednako nove načine da se izrazi ljudska spiritualnost ali i izdavača koji će mu pružiti adekvatnu podršku. U devedesetima i kasnije, Sanders se ponovo povezivao sa ovim ili onim nivoima avangarde, sarađujući sa Billom Laswellom, pa kasnije i sa Robom Mazurekom, ali i sa Kennyjem Garrettom, vraćao se Alexu Blakeu itd.

Za Promises, Shepherd je Sandersa doveo u studio kod sebe, verovatno sasvim svestan da uprkos pandemiji, izolaciji i svim ostalim nedaćama modernog, doba, osamdesetogodišnji prvoborac jazz avangarde naprosto neće pružiti ono zbog čega je toliko važan ako mu se samo pošalje matrica preko koje će nasnimiti svoje linije. Sanders je, kao i svoji saborci, jazz uvek svirao i živeo kao muziku zajednice, neposredne komunikacije između ljudi ali i između ljudi i onog što je iznad ljudi i ljudskog, pa je pojavljivanje i sviranje ,,uživo" bio jedini smislen način da on učestvuje na ovom albumu.

I, koliko god to predvidivo bilo da se napiše, razlika se itekako čuje. Ne samo u Sandersovom sviranju, već i kod Shepherda. Slušajte, recimo, peti stav ove kompozicije gde Shepherd i Sanders sviraju jedan naspram drugog, jedan naporedo sa drugim – gde dva čoveka sviraju zajedno, sa Sandersovim fantastično zanesenim, nežnim, tako mekanim a tako snažnim tenor linijama, ispod kojih Shepherd pušta lake akorde i vrlo jednostavne, diskretne fraze, samo harmonski uokvirujući prelepo soliranje starog veterana. Razlika se čuje i u tome kako saksofon radi ,,na dah", sa muzikom koja izlazi direktno iz tela muzičara – u, recimo, trećem stavu, Shepherd preko akorda lagano izvučenih na harpsikordu svira solaže na starinskom Oberheim 4 voice & OB-Xa sintisajzeru koje po frazama, ali i boji imitiraju saksofon. Ovo zvuči veoma lepo ali je onda prelazak na Sandersa u sledećem stavu, gde on prvo izvuče nekoliko neverbalnih napeva – praktično cvrkuta – pre nego što uzme pisak tenor saksofona u usta veličanstven jer osvetljava taj kontrast između lepe ali hladne, za nijansu previše savršene muzike i nečeg što je kreirano u momentu i humano.

Gudači Londonskog simfonijskog orkestra se čuju tek u drugoj polovini kompozicije, počev od šestog stava, dajući dobrodošlu novu dimenziju kompoziciji. Naravno, Shepherd je producent pre svega elektronske muzike a i gudači su svoje delove snimali uz ,,socijalno distanciranje" pa je i sam miks muzike takav da su Shepherdova elektronika i simfonijski segmenti postavljeni u istu ravan, bez mnogo dubine ili prostora. Nije ovo neka velika zamerka, Shepherdova kompozicija je svakako zamišljena da je nosi prevashodno taj legato senzibilitet u kome nema značajnih dinamičkih ili stereo potresa i orkestracije su napisane da se uklope uz sanjivu, pomalo sakralnu atmosferu kreiranu do tog momenta, jednim možda i naglašeno romantičnim senzibilitetom.

Nije da ovde nema dinamike i energije – prema kraju šestog stava gudači imaju svojevrsni krešendo koji, iako nije miksovan da se naglasi monumentalnost velikog orkestra, svakako pleni snagom i širinom. No, Sandersov povratak u sedmom stavu je ponovo kao da u filmu koji ste do tada gledali jedan od glumaca prosto išeta sa platna i pruži vam baš-tu-i-tada predstavu koja je stvarnija i teža od bilo čega što ste videli na platnu. Jednostavno, Sanders ovde zvuči, bez obzira što i sam svira uzdržano i na momente romantično, kao da zaista svaku notu – a nema ih mnogo – izvlači direktno iz srži svog bića, odmeravajući je pre nego što je pusti u vazduh, svestan da previše zvuka može da zakloni značenje.

Ko ovde očekuje Sandersa što bljuje vatru i para nebo piskom – možda kao onaj put kada je svirao sa orkestrom na legendarnom prvom albumu Jazz Composer's Orchestra – neka bude svestan da to neće dobiti. Opet, ko očekuje Sandersa koji, u poslednje vreme, kao da se vraća bebopu i postbopu i zadovoljno se umeće u grupe koje nisu baš neka definicija oštrice avangarde – ovde će dobiti intiman, ličan, veoma snažan, veoma ISPRAVAN program tenor saksofona. Čak i nekoliko žesšćih, užurbanijih solaža. Sanders ovde zvuči prisutno, neposredno i snažno koliko i u najlegendarnijim trenucima svoje karijere i ovog puta mu za to nije potreban volumen. Nije mu, možda, bio ,,potreban" ni Shepherd ali je, bez obzira što ovaj album ima i muzike koja ne zvuči sasvim esencijalno, Shepherd je definitivno iz žive legende izvukao memorabilnu, upečatljivu izvedbu koja bi, čak i izolovana od pratnje bila esencijalna. To da se sa pratnjom neretko uklapa na izvanredan način, kombinujući hladne, nežne ambijente i topao, human zvuk tenor saksofona je naprosto jedna srećna okolnost kojoj se u prvom kvartalu 2021. godine nisam ni nadao.

https://floatingpoints.bandcamp.com/album/promises (https://floatingpoints.bandcamp.com/album/promises)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 18-04-2021, 17:11:24

Za ovu nedelju bacićemo se u pravcu čiste, klasične slobodne improvizacije koja, da bismo održali formu, deo svojih korena bez ikakve sumnje duguje džezu. Na primer, jedan od instrumenata koji se ovde čuju je alt-saksofon i mada ćete čuti manje bluz-skala i prepoznatljivog svingovanja nego na nekoj ,,normalnoj" ploči, saksofonistkinja Mette Rasmussen bez sumnje je utemeljena u free jazz tradiciji, možda najpre u onoj evropskoj, sa Peterom Brotzmannom na čelu. Što i nije neko čudo, s obzirom da je gospođa Rasmussen Dankinja koja trenutno operiše u Norveškoj ali je snimala sa raznim muzičarima, uključujući Amerikance kao što su Alan Silva i Chris Corsano. Album o kome danas pričamo je, takođe, snimljen sa Amerikancima a daleko najpoznatije ime na njemu je Zeena Parkins, avangardna harfistkinja i jedno od najdražih imena klasične njujorške free improv scene. Treći muzičar je bubnjar Ryan Sawyer, rođeni Teksašanin ali danas i sam stanovnik Njujorka koji je tokom decenija ipak ostao mesto što se poistovećuje sa free jazzom i pogotovo free improv muzikom više nego maltene ijedno drugo na svetu.

Album Glass Triangle izašao je pre malo manje od dva meseca i prilika da ponovo čujem Parkinsovu, ovog puta sa nešto mlađim muzičarima (rasmussenova je 1988. godište, Sawyer 1975.) podsetila me je koliko volim njen eklektični, eksperimentalni pa i ikonoklastični stil, a rad sa adekvatnim sparing-partnerima gotovo uvek garantuje muziku koja širi granice uma i razveseljava duh. Parkinsova se u Njujork iz rodnog Detroita doselila polovinom osamdesetih i tamo sarađivala sa kremom avangardne i improv scene okupljene oko kluba Knitting Factory, uključujući takve teškaše kao što su John Zorn, Bobby Previte, Anthony Braxton... No, njene saradnje sa drugim ,,električnom" muzičarima kao što su free gitaristi Nels Cline, Lee Ranaldo ili Elliott Sharp su, čini mi se, bile vrlo bitne sa proširivanje jezika i interesovanja te klasične improv scene koja je bila utemeljena prevashodno u džezu i ne nužno zainteresovana za amplifikovanu muziku i električne – kasnije digitalne – efekte. Album Psycho–Acoustic iz 1994. godine gde ona i Sharp bacaju jedno drugom gotovo neprepoznatljive zvuke izvučene iz amplifikovanih i filtriranih električnih gitara i harfi je i danas jedna od meni najomiljenijih free improv ploča ikad.

Naravno, Parkinsova ima klasično obrazovanje – teško da iko harfu uzme da svira da bi tezgario u kafani na ćošku – i danas je ona stipendista Gugenhajm fondacije i profesor na Mills koledžu u Oklendu, ali upravo je njena eksperimentatorska glad i potraga za novim zvukom, novom paletom zvuka i tehnika, kroz amplifikaciju i korišćenje progresivno sve više efekata ono čime je izborila svoje mesto – i osobeni umetnički identitet – na njujorškoj a zatim i svetskoj improv sceni. Ovo joj je donelo i prepoznatljivost izvan avangardnog geta, pa je Parkinsova imala i neke praktično mejnstrim kolaboracije, gostujući na albumima Yoko Ono, Bjork ili Hole. Naravno, radila je i sa likovima kao što su bili Tom Cora i Fred Frith, notabilno u sastavu Skeleton Krew koji je spajao improvizaciju i avangardni rok...

Sve u svemu, lepo je videti Parkinsovu kako i posle tri i po decenije improvizovanja i CV-a sa kojim bi svako bio srećan da se penzioniše i dalje ne samo ima entuzijazma za free improv susrete sa mlađim muzičarima već i da pruža izuzetno dinamičan, zabavan program u njima.

Glass Triangle je snimljen negde u leto 2019. godine i neka je vrsta proširenja saradnje dve žene koja je začeta svirkom na festivalu Counterflows u Glazgovu od pre pet godina. Pojačane za bubnjara, eksplozivnog ali pažljivog Sawyera (ovde priča o tome da je kao klinac želeo samo da svira što brže i glasnije može a da se danas trudi da svira sporije i sa osećajem (https://www.thetrapset.net/135-ryan-sawyer-zeena-parkins-charles-gayle-boredoms-at-the-drive-in/)), ove improvizatorke pružaju nam program urnebesne svirke, prepune sitnih detalja ali i jasne grupne improvizacije koja ima smer, zaokružen duh i formu u svakoj kompoziciji.

Hoću reći, ovo je najbliže studijskom albumu što ćete dobiti u improv muzici: performans snimljen u pravom studiju, sa dovoljno vremena u toku dana da se stane, porazgovara, odmori, pa vrati natrag u sobu za snimanje. Ogroman broj improv ploča su samo snimci koncerata, neprekinutih izvedbi od 40 minuta, ponekada – nikako i uvek – razdeljenih na distinktne kompozicije i mada mnogi to smatraju samom suštinom free improv etike i estetike – ,,čista" in situ svirka, nikakvi dogovori, samo spontanost na licu mesta – Glass Triangle podseća kako dobro može da zvuči kada imate vremena da muziku editujete, da promenite setap svoje opreme ili mikrofona u sobi ili samo da popijete vodu između dva komada. U tom smislu, ovo je album zbilja moćnih, eksplozivnih improvizacija, ali koji pleni svojom brzinom, gustinom, energijom sabijenom u jedinicu vremena i nema praznih hodova i traženja. Opet, ovo nisu unapred pripremane kompozicije i u njima nema tema i njihovih razrada osim onih koje se spontano kreiraju, na licu mesta. Begiunners, begges, beattle, belt, believers,a koja album otvara, recimo, odmah ide nogom u mošnice, sa Rasmussenovom koja para nebo visokim tonovima i dubokim, brotzmannovskim eksploracijama teksture, a ispod koje Sawyer prosipa kišu sačme po svojim bubnjevima, pazeći da ne zagluši kolege volumenom, dok Parkinsova izvlači praktično ,,rifove" na svojoj harfi. Rasmussenova ovde svira i neke klasične džez linije, ali sabijene u mikrometarski prostor, dok se Parkinsova gađa laserskim zracima pa ulazi u hromatske skale, puštajući distorziju da radi veliki deo posla. A to je samo početak!

Nat Bygone, just biggone je mirniji, atmosferičniji komad sa Sawyerom koji pokazuje kakve sve egzotične udarajke ima u svom koferu i sa Parkinsovom koja plete disonantnu ali toplu mrežu zvukova (što se zatim utapaju sami u sebe zahvaljujući korišćenju jakih gate efekata) preko koje će Rasmussenova zasvirati slobodnije i – skoro – nežnije. Trinaestominutna Flod of Trees ima pomalo free jazz senzibilitet, makar utoliko što Sawayer ovde svira poliritmički i brzo a saksofonistkinja preko solira kao da su u ,,normalnom" bendu ali Parkinsova je i ovde divlja karta sa gomilama kinematskih efekata koji potpuno rekontekstualizuju taj džez ,,osećaj" ove kompozicije. The crystal chain letters je, sa svoje strane, drugi pogled na free jazz, sa avetinjskim uvodom ali zatim i freakout razradom gde Rasmussenova ponovo dobija priliku da proradi skale i da malo bluz tona celoj priči. Merlin and the Gleam je skoro pa jazz-metal sa atraktivnim, superbrzim jurnjavama po skalama na saksofonu, ali i Parkinsovom koja ozbiljno distorzira svoj instrument i pruža tešku, nabasovanu podlogu za Sawyerovo obrušavanje iz visine preko koga Rasmussenova neustrašivo solira. U ovakvim trenucima se uvek zapitam kako posle da se vratim ,,normalnoj" muzici koja nema ovu vrstu brzine misli i potpuni prezir za bezbednost na drumu u svojoj srži. Mislim, sedam i po minuta ovakvog cepanja – od toga čovek može malo da se izgubi u uživanju.

Konačno, Melts into Surface je adekvatna koda sa još malo užurbane, dinamične svirke ali ovog puta nešto naklonjenije atmosferi i hermetičnoj a opet prijateljskoj paleti boja. Glass Triangle je fantastična ploča za ljubitelje improv-zvuka, snimljena kvalitetno i miksovana sa razumevanjem tako da slušalac dobije utisak da je u istoj prostoriji sa izvođačima a da se opet eksperimentalna, apstraktna priroda zvuka ne izgubi, dajući vašem trećem oku puno zanimljivih prizora da njima luta. Velika Zeena Parkins je velika, ispostavlja se, i jer ume da izabere izuzetne saradnike a onda iz njih izvuče ono najbolje. Glass Triangle je melem za moju ranjenu (dobro, ne baš MNOGO ranjenu) dušu i pravi užitak za slušanje:

https://relativepitchrecords.bandcamp.com/album/glass-triangle (https://relativepitchrecords.bandcamp.com/album/glass-triangle)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 25-04-2021, 17:49:40

Kao da sam prošle nedelje, pričajući o njujorškom free jazzu i downtown free improvu prizvao album Lockdown u postojanje! Čim sam na Bandcampu video imena Sylvie Courvoisier i Ned Rothenberg, znao sam da će ovo biti poslastica za ljubitelje improva što ima korene u jazzu. Ovo dvoje iskusnih muzičara već su sarađivali sa vrlo dobrim rezultatima, a zanimalo me je i kako će se treći član ovog ansambla, bubnjar Julian Sartorius uklopiti u njihovu dinamiku. Spojler: ispalo je izvrsno.

Da bude i sasvim jasno odmah, iako je ovaj album u suštini neidiomatska improvizacija, on ima i određene, sasvim prepoznatljive teme. Pogotovo na kompozicijama koje je napisala Courvoisierova može se čuti da je improvizovanje trija bazirano na dosta promišljenim, pa i složenim linijama i temama napravljenim na klaviru, pa tako prva kompozicija, skoro devetominutna La Cigale ima jasnu sponu sa džezom, u tome kako Rothenberg lako i radosno solira na svom alt-saksofonu, ali i u pijanistikinjinom razvoju osnovnih motiva, te zajedničkim razvijanjem teme svo troje muzičara u finalu. Sartorius svira slobodno ali pazi da bude u skladu sa gruvom i dinamikom ostalo dvoje muzičara i La Cigale u tom svom finalu zvuči furiozno, iako izvođači ne posežu za jakim volumenom i svirkom na snagu, radije se odlučujući za gustu, užurbanu teksturu.

Sylvie Courvoisier je rođena u Švajcarskoj ali je danas deo njujorške free improv scene sa značajnim kolaboracijama koje ubrajaju muzičare kao što su Michel Godard, Mark Feldman ili Kenny Wollesen – sve sami teškaši Downtown scene. Courvoisier je jedna od onih pijanistkinja koje su ,,prirodni" lideri i njena karijera poslednjih četvrt veka je obeležena velikim brojem projekata u kojima je vodila glavnu reč u domenu koncepta i komponovanja, ali je njena improvizatorska intuicija obezbedila i da bude dragocen saradnik jakih imena poput Erika Friedlandera ili Johna Zorna, sa izdavačkim tragom iza sebe koji ubraja prestižne etikete kao što su ECM, Intakt, Tzadik i Enja.

Sa svoje strane, Rothenberg je stara kajla free muzike istočne obale, diplomac Konzervatorijuma Oberlin čija se profesionalna karijera proteže sve do ranih osamdesdetih sa kolaboracijama koje ubrajaju ptaktično who is who listu američke (i ne samo američke) improv i free jazz scene iz poslednje četiri decenije. Evo samo nekih imena: Marc Ribot, John Zorn, Evan Parker, Anthony Braxton, Anthony Coleman, Steve Swell, Sainkho Namtchylak, Bob Ostertag, Elliott Sharp... Izuzetno aktivan kao kompozitor, izvođač i improvizator, sa jako dugačkim spiskom izdanja i nastupa iza sebe, Rothenberg je istovremeno i podučavalac, svojevremeno na Berkliju a danas profesor na The New School College of Performing Arts u Njujorku.

A opet sa svoje strane, Julian Sartorius je studirao udaraljke u Bernu i Lucernu ali je postao poznat na ime svojeg projekta Beat Diary od pre deset godina gde je paket od čak dvanaest ploča sakupio u sebi ritmove koje je Sartorius kreirao, po jedan dnevno, svakog dana u godini, praveći muziku i snimke maltene gde god se zatekao. U međuvremenu je svirao sa raznim muzičarima, pored Sylvie Courvoisier zahvatajući i Matthewa Herbeeta i Shahzada Ismailyja i islandsku kompozitorku i članicu sastava Múm, Gyðu Valtýsdóttir. Sartorius je, dakle, zainteresovan i za ,,organsku" i za ,,elektronsku" muziku i njihove spojeve, mada na ovom albumu svira potpuno akustične bubnjeve i udaraljke, u skladu sa više old school/ klasičnom orijentacijom kolega.

Lockdown je najnemaštovitije ime za album ikada, naravno, ali šta da radimo, svako svoje muke nekako mora da olakša. Snimljen u Bernu krajem Oktobra prolšle godine, ovo je album interesantnih i stilski/ po senzibilitetu različitih improvizacija, produciran veoma dobro, sa kristalno čistim studijskim zvukom ali i očuvanjem prirodne dinamike sviranja.

Kako sam već rekao, Courvoisierova je u tri kompozicije koje se pripisuju isključivo njoj ponudila dosta razrađene teme koje imaju i distinktno ,,klasičnu" estetiku. Iako, recimo, Requiem d'un Songe počinje vrlo apstraktnim, praktično ambijentalnim pasažima dubokih tonova na bas-klarinetu, šuštećih činela i pointilističke klavirske atmosfere, pijanistkinja postepeno razvija teme i njihove kontrapunkte uvlačeći ostala dva muzičara u svoj koncept i dajući kompoziciji dinamiku za koju je jasno da nije stvar samo srećne inspiracije na licu mesta. Čitava srednja deonica pesme je vrlo kinematska, vrlo evokativna sa Rothenbergom koji svira skale različitim intenzitetom i Sartoriusovom pažljivom, ali energičnom pratnjom da bi sama završnica pružila harmoničnu i veoma melodičnu međuigru klarineta i klavira koja predstavlja pomenuti rekvijem, svojom dostojanstvenom, ali i optimističnom temom.

Naredna kompozicija, Deep Rabbit Hole je ponovo vrlo apstraktna na početku, sa pijanistkinjom koja je ušla u klavir i svira direktno po žicama, nudeći vrlo amorfan, snolik zvuk i Rothenbergovim teksturama na šakuhačiju. Sartorius ovde pomaže iz pozadine, ali je očigledno da glavni ritmički diktat u ovoj pesmi nosi klavir, pretvoren u aistorijski generator zvuka, gde su i telo i žice izvor muzike, ne nužno na način koji su konstruktori originalno imali na umu. U poslednjoj trećini ova kompozicija podseća da se free improv muzičari uopšte ne gade tonalnosti i Courvoisierova će izvući nekoliko krhkih, lepih vinjeta na svojim dirkama, ali ova pesma je dobar primer koliko se daleko može otići od jazza a da ostanete u tradiciji grupne, energične improvizacije. Naredna kompozicija, Quarantina počinje kao slično apstraktan, sveden komad ali u drugoj polovini ima eksplozije energije, jake svirke na levoj polovini klavijature, pa i distorzirane zvuke klarineta. Rothenberg ovde koristi cirkularno disanje za kreiranje dugačkih, neprekinutih tekstura, ubrizgavajući muzici dodatnu dimenziju tuđinskog.

After Luch koja sledi ima možda najvidnije ,,džez" elemente na celoj ploči, sa Rothenbergovim soliranjem na saksofonu praćenim klavirskim bas-linijama i razigranim bubnjem, ali je glavni element ove pesme to kako desna ruka Courvoisierove vodi celu priču i tera dvojicu muškaraca da se prilagođavaju brzoj, napetoj ali ne preglasnoj svirci. Suštinski, iako je ovo slobodna improvizacija, gde su svi ravnopravni, Courvoisierova se i u kompozicijama koje nemaju unapred pripremljene teme nameće kao prirodni lider i gravitacioni centar oko koga se sve ostalo okreće.

Popcorn je još jedna demonstracija perfektne Rothenbergove tehnike i maštovitosti sa cirkularnim disanjem, kompulzivno ponavljajućom temom ali i ingenioznim uvpđenjem varijacija u nju, tako da se povuku i ostalo dvoje i ovo je jedan od najrazigranijih komada na ploči. Skoro trinaestominutna Outlander, druga na albumu, jedina koja je pripisana samom Rothenbergu je, pak, jedan od ranih hajlajta sa razrađenim duvačkim temama i svirkom koja ansambl provodi kroz gomilu raspoloženja i tehnika, kreirajući kompleksan, a opet jasno zaokružen opus.

Album zatvara D'Agala, poslednja pjanistkinjina kompozicija i ovde Courvoisierova pruža skoro neobaveznu džez-temu sa samo malo klecmer harmonija koju dvojica muškaraca prate tiho, sa poštovanjem, nudeći duboke, tople dronove i šuštanja, da bi Rothenberg pri kraju prihvatio temu i onda pažljivo, na prstima, svo troje muzičara dovelo album do kraja.

Lockdown je ne samo skup vrlo lepo zaokruženih kompozicija koje pokazuju kako se mogu spojiti eksperimentalne ideje u komponovanju, proširene tehnike u svirci i sasvim klasičan izraz, za više od pedeset minuta izrazito atmosferične i kinematske muzike, već i zgodan novi primer da je ,,zaista" slobodna improvizacija pre svega ideološki konstrukt i da ona samim muzičarima koji se njome bave nije bitnija od same muzike. Ziloti neidiomatskog improv izraza svakako će se mrštiti na pojavljivanje unapred pripremljenih i uvežbanih tema u nekoliko kompozicija na ovoj ploči ali one imaju jasnu estetsku svrhu i ističu slobodno improvizovanje kao element muzike, gradivnu komponentu kompozicija, ne njihovu jedinu dimenziju. Veoma dobro:

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/lockdown (https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/lockdown)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 02-05-2021, 13:41:26

Jasno je da se za Uskrs, makar i ovaj pravoslavni koji ne zna ni koja je godina ni koji je vek, mora slušati nešto bogougodno, pa se tako vraćamo 55 godina u prošlost koja nije bila bolja ali je makar tad bilo normalno da najveći muzičar 20. veka album počne kompozicijom nazvanom The Father and the Son and the Holy Ghost koja je skoro trinaest minuta apsolutnog razbijanja i da to svima bude normalno. Jedna od mnogih stvari koje su Afroamerikanci učinili za kulturu Severne Amerike (i, dalje, ostatka zapadnog sveta) je da su duhovnost učinili ekstremno ekspresivnom, socijalno ekstrovertnom karakteristikom osobe a religiji, barem na trenutak dali oreol kul i revolucionarnog koncepta. Malo li je?

Meditations, album Johna Coltranea iz 1966. godine, urađen sa proširenim kvartetom, predstavlja na neki način prelomnu i presudnu tačku njegove karijere. Ovo je album posle koga je McCoy Tyner, legendarni pijanista koji je bio presudan element ogromnog broja klasičnih snimaka klasičnog Coltraneovog kvarteta, objavio da napušta bend jer više ne može sebe da čuje od buke koju prave ostali muzičari. Ovo je album posle koga Coltranea više kao da i nije zanimao rad u klasičnoj četvoročlanoj postavi ali ni sviranje ,,normalnog" džeza koji su mnogi u to vreme priželjkivali da ponovo čuju s njegove strane. Dovodeći na Tynerovo mesto svoju aktuelnu suprugu, veličanstvenu harfistkinju i pijanistkinju Alice, ugođenu sa muževljevom potragom za transcendentnim, bilo kroz ekstremnu ekspresivnost, bilo kroz, pogađate, meditaciju, ali i eksperimentišući intenzivno sa postavama i pristupima tokom još to nekoliko meseci koji su mu preostali do kraja života, Coltrane će nanizati seriju zaprepašćujuće moćnih ploča, nastavljajući sa snažnim, konfrontativnim zvukom na narednom albumu, Live at the Village Vanguard Again! koji je, mora biti, konzervativnijim ljubiteljima originalnog Live at the Village Vanguard zvučao kao svetogrđe, pa preko Expressions i Stellar Regions, svaki sa meditativnim elementima međ žestokom muzikom, gde je Alice Coltrane dobila mnogo prostora da usmerava zvuk i senzibilitet postave, sve do dua sa Rashiedom Alijem, Interstellar Space koji je, pa... doslovno nezemaljska ploča.

Coltrane je za jazz generalno, ali avangardni jazz partikularno, važan jer je u pitanju najbolji saksofonist svoje generacije (za neke od nas i svih vremena) – a pričamo generaciji Sheppa, Dolphyja, Riversa, Aylera, Colemana i Sandersa, za ime sveta – sa tonom tenor-saksofona koji ćete prepoznati među milion drugih i tako naglašenom bluz dimenzijom u sviranju da je njegova sudbina ,,zvezde" sigurno bila jasna svima koji su ga slušali još pedesetih godina kako svira sa Milesom i Monkom. Coltrane će postati veliko ime uz silnu podršku izdavača Impulse!, ali onda i povući Impulse! sa sobom u avanture i avangardu, ne gubeći dodir sa ,,bazom" ali jasno nastojeći da proširi jezik i estetiku džeza. Nije da već tada nije bilo nevernih Toma, pa je Down Beat još 1961. godine pišući o periodu dok je Coltrane svirao sa Dolphyjem pisao o njihovoj muzici kao o anti-džezu. Filistinci! Da su samo znali šta ih čeka!

Coltrane će zaista radikalan zaokret najaviti sa albumom Ascension iz leta 1965. godine, proširujući kvartet gomilom mladih, napaljenih avangardista sa njujorške scene (Pharoah Sanders, John Tchicai, Marion Brown, Freddie Hubbard...) i pružajući kompoziciju koja je, donekle slično Colemanovom iskazu na Free Jazz od pre pola decenije, donela kolektivnu improvizaciju i mnogo slobodniju formu nego što je do tada bio standard za Coltranea. Naravno, Ascension uveliko zadržava za Coltranea karakterističnu liričnost – ona nije napuštena ni na Meditations, pa ni na kasnijim albumima – ali je označila raskid sa dotadašnjim režimom.

Coltrane će zatim snimiti Kulu Sé Mama, album koji će izaći tek 1967. godine (kao poslednja ploča izašla za njegovog života), sklopljen iz više sešnova sa više različitih muzičara, kao pokazatelj da ga rad sa klasičnim kvartetom više ne inspiriše dovoljno. Tokom 1965. i 1966. godine Coltrane će stalno eksperimentisati sa dodavanjem novih muzičara u postavu i Meditations je, izašavši pola godine posle Ascension, pored klasičnog kvarteta Coltrane-Tyner-Garrison-Jones imati još i Pharoaha Sandersa na drugom tenor saksofonu i Rashieda Alija na drugom setu bubnjeva.

Da je Tyner posle ovoga rezignirano otišao iz benda ne treba da previše čudi. Njegov lirski, topli klavir je uvek bio idealan parnjak liderovom sviranju tenor saksofona, sa sposobnošću da prati i intenzitet i harmonsku raskoš Coltraneovih linija. No, Meditations je bio album koji je pregazio bluz, nokautirao hardbop, kratko se zadržao u modalnom džezu i zaleteo se direktno u atonalnom smeru. Slušajte, recimo, drugu polovinu kompozicije Consequences gde Tyner čini sve što može da održi modalnu disciplinu preko haosa koga prave Jones i Ali, a Sanders solira kao pomahnitao izvlačeći iz saksofona distorzirane, naprsle piske kao da se u studiju upravo okotio čopor demona. Garrison se ovde gotovo i ne čuje.

I bubnjar Elvin Jones je nakon ovoga otišao od Coltranea, verovatno i sam rezonujući da je previše star i konzervativan za spontani haos koji je Coltrane sve više želeo u svojoj muzici. Jones, kao jedan od meni najomiljenijih bubnjara ikad je svojim slobodnim, vrlo osećajnim sviranjem tokom godina klasičnog kvarteta uradio MNOGO na pomeranju Coltraneove muzike i generalno njujorškog džeza iz post-bop stila u smeru eklektičnije, intuitivnije svirke, kreirajući godinama organski, moćan gruv koji deluje kao da se u njemu nikada ništa ne ponavlja a opet uvek ,,svinguje". Koliko god da sam slušao ljude koji pričaju da ga je Ali na Meditations oduvao, toliko se to na ovom albumu, objektivno, ne čuje. Ali je, kao mlađi, avangardniji bubnjar karakterističan po više sviranja po činelama, naglašenijoj poliritmiji, ali i lakšem dodiru, no Jones sa svojim teškim udarcem (čovek je poznat po zakucavanju bas-bubnja za binu kako mu ne bi pobegao tokom nastupa) i prirodnim osećajem za gruv ne samo da apsolutno drži svoju poziciju na ovom albumu već daje ploči ogroman deo identiteta. Ova dva bubnjara tokom ovog sešna odsviraju više nota nego što normalan bop bubnjar uradi za godinu dana i urnebesna energija koju to isporučuje ne može se ignorisati. Kada posle više od dvanaest minuta rafalne paljbe u prvoj kompoziciji – manifestnoj The Father and the Son and the Holy Ghost – obojica spontano pređu u srazmerno relaksiraniji sving, lomeći ipak i dalje ritam stalnim sinkopama i skoro industrijskim gruvom sviranim na timpanima, ovo je kao da slušate prizemljenje svemirskog broda dok lider i Sanders preko smirenog ali na momente sasvim disonantnog Tynera ulaze u Compassion gde će Tyner i Garrison podsetiti zašto su tako dragoceni delovi klasičnog kvarteta. Tyner ovde solira brzo i intenzivno, ali bez perkusionističkih ambicija – na kraju krajeva, obojica saksofonista tokom njegove solaže ovde sviraju udaraljke, a to je pored još dvojice bubnjara – a Garrison uspeva da celu konstrukciju drži na okupu fantastično minimalnim gruvom.

Garrison i otvara Love, treću kompoziciju, tipično impresionističkim solom na kontrabasu. Njegova ljubav prema skalama i akordima podseća na ,,zlatne" godine kvarteta a Coltraneov ulazak u kompoziciju sa neponovljivo nežnim, a snažnim tonom i emotivnom temom su zaista u ključu onog zbog čega je i bela publika zavolela njegovu muziku tokom proteklih godina. Love je, i pored poliritmičkog haosa i buke koje karakterišu drugu polovinu kompozicije, možda najbliže ,,starom" Coltraneu što ovaj album prilazi, sa saksofonom koji se drži ,,normalnih" registara i pušta samo nagoveštaje esktremne ekspresije kakvom je ploča započeta. Naravno, kad kompozicija bez prekida pređe u Consequences a Sanders se priključi, sve ponovo izleće sa šina: bubnjari sviraju kao na ubrzanom snimku, Garrison čupa žice kao mahnit, Tyner se bori za dah, a dvojica sakofonista vrište kao poludeli preko svog tog haosa.

Ovo je, meni lično, najbolja muzika ikada pravljena i pored još 3-4 albuma, od kojih je barem još jedan snimio Coltrane, muzika sa kojom bi valjalo da me sahrane. Bez obzira na ,,anti jazz" etikete i Tynerovo gunđanje na ,,zid buke" kome on ,,nema šta da doprinese", Meditations je, barem za moje uši ovih poslednjih par decenija što ga slušam, ploča najčistije ljudske ekspresije, album umetnika koji su svi u svom domenu bili na samom vrhu i tehnički i estetski i socijalno, a koji su onda taj vrh tako lako preskočili, tako lako napustili sve što ih je činilo dominantnima, za račun jednog prirodnog, primalnog izraza koji ipak nije izgubio ni gram umetničkog, da zaista pričamo o muzičkoj, umetničkoj, ali i duhovnoj revoluciji. Coltrane nikada nije bio ,,političar" ali ,,free jazz" je za njega prevashodno predstavljao raskid sa autoritetima i na muzičkom i na socijalnom planu, te okretanje duhovnosti koja neće biti monopolisana od strane jednog religijskog sistema. Duboko religiozan od kraja pedesetih kada ga je lična epifanija oslobodila robovanja heroinu i flaši, Coltrane će sledećih deset godina spajati ne samo filozofije već i meditativne prakse i muzičke formule za dosezanje ,,univerzalne istine", povezujući bez mnogo zazora ideje istočnih i zapadnih religija u praksi koja je bila lična, iskrena i uvek intenzivna. Serenity, najkraća kompozicija na ovom albumu, a koja ga i zatvara je prigodna koda sa liderovim spokojnim meditiranjem preko muzike što vitla, uzdiže se, pa se i sama smiruje uz zvuk zvona, činela, kontrabasa koga Garrison miluje gudalom i sitnim, jedva čujnim dodirima klavirskih dirki.

Tamo negde, pre dvadeset i kusur godina sam ljudima rutinski narezivao ovaj album jer sam smatrao da moraju da ga imaju u kolekciji bez obzira na to šta inače slušaju. Danas, srećom, živimo u civilizovanijem vremenu pa svako jednim klikom sebi može da priušti ovaj prozor u drugi svet. Priuštite:

https://youtu.be/TuzfMR-7v1I (https://youtu.be/TuzfMR-7v1I)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 09-05-2021, 17:27:47

Ove prošle nedelje su ljubitelji njujorškog downtown džeza imali razloga za malo slavlje. Mada i ne tako malo, Bump: the definitive concert je album komotno raširen na dva, što bi se reklo, diska (iako – za sada – postoji samo u formi digitalnog daunlouda) i u trajanju od solidna dva sata. I to dva sata fantastično snimljenog i miksovanog njujorškog, mehnetnskog, džeza odrađenog u Nemačkoj pre više od dvadeset godina. Nije neko iznenađenje što spiritus movens ovog sastava, bubnjar Bobby Previte ovim snimcima daje tako pompezno ime: ovo je zaista definitivna forma sastava Bump i vrhunski kvalitetno producirana i odsvirana muzika.

Bobby Previte je, slobodno se može reći, legenda njujorške scene. Po vokaciji, inače ekonomista, Previte je tokom studija na Univerzitetu u Bafalu učio i udaraljke pa se po sticanju diplome koja mu je mogla doneti mnogo novca da se bacio u biznis, preselio u Njujork i odmah uhvatio u kolo sa nekim od imena koja su u tom trenuku definisala novi zvuk scene. Bilo je to krajem sedamdesetih i Previte je svirao sa Johnom Zornom, Elliottom Sharpom, Bobbyjem Radcliffom... Polovinom osamdesetih sviraće udaraljke na Waitsovom Rain Dogs zajedno sa nekim drugim velikanima downtown scene (Marc Ribot, Greg Cohen, Bobby Quine) , a dalje će sarađivati sa svakim ko je neko u ovom svetu: Wayne Horvitz, Sonny Sharrock, Jamie Saft, Guy Klucevsek, Ned Rothenberg...

Previte nije samo izuzetan bubnjar sposoban da svira, što se kaže, ,,sve", već i vrlo ozbiljan kompozitor i bendlider. Sastav Bump, o kome danas pričamo, iako ispunjen vrlo jakim imenima koja i sama imaju veliki autorski pedigre, u potpunosti je, što se kompozicija tiče, delo njegovih, jelte, ruku.

Bump je nastao kao okupljanje veterana scene, koncipiran godinama kao moguća buduća kolaboracija – Previte je pijanistu Waynea Horvitza među prvima upoznao kada se preselio u Njujork, a ostale muzičare iz Bump će sretati na raznim binama i festivalima tokom godina. Doduše, prvi album koji je nosio Bump u imenu izašao je još 1985. godine – Bump the Rennaisance, prvi Previteov ,,internacionalno" izdat album – ali je ovo vođeno kao ,,Robert Previte Quintet" i imalo drugačiju postavu od onog što će se kasnije kristalisati u bend po imenu Bump.

Bump je u ovom veku imao u neku vrstu ributa sa sastavom The New Bump u kome su svirali Ellery Eskelin, Brad Jones i Bill Ware, ali Bump: the definitive concert je snimljen 1999. godine u Bremenu, posle dosta žive svirke ali pre dva studijska albuma koje će Bump snimiti u ranim godinama ovog veka. Utoliko, veliko je zadovoljstvo čuti neke kompozicije u svojim ranijim verzijama, a onda čuti i neke stare kompozicije u definitivnim, vrlo rasviranim verzijama.

Ne da se bend ovde ikako traži ili pokušava da definiše svoj zvuk, ako se ijedan permanentan utisak stiče slušajući Bump: the definitive concert, to je da su muzičari vrlo ležerni, vrlo udobno smešteni u svoje uloge i da uživaju u onome što sviraju. Previteove kompozicije su jako dugačke, ali one nisu prekomplikovane – ovde naposletku imamo na bini reprezentaciju izuzetno vrsnih improvizatora i Previteov materijal, iako pun intrigantnih tema i atmosfera, u potpunosti se oslanja na poverenje u muzičare da će individualnim razvojima i radom dati muzici konačnu formu.

Wayne Horvitz je ovde možda najveće ime, čovek sa ogromnim pedigreom i listom projekata koje je predvodio dugačkim kao ruka Nikole Jokića i kada čujete prvu kompoziciju, sedamnaestominutni mešap Open World i Mademoiselle Katherine, sasvim je lako pomisliti kako će ovo pre svega biti njegov šou. Vrlo čist, zvonak ali snažan Horvitzev ton, jaka liričnost ali i energija, sve su ovo elementi koji ga drže u prvom planu tokom prvog komada. Ali Bump naprosto nije bio na brzinu skupljena ekipa u kojoj će se najjači izboriti za najviše minutaže, naprotiv: ovo je bio pravi bend, sa mnogo godina turneja u CV-ju pa je i album vrlo ravnomerno i ravnopravno kreiran da svako od muzičara dobije svoje mesto pod reflektorom – uključujući vrhunskog kontrabasistu Stevea Swallova – ali i da čvrsta grupna svirka donese veći kvalitet od pukog skupa individualnih improvizacija.

Ovo postaje vrlo vidno već tokom Mademoiselle Katherine koja ukazuje na Previteovu kilometražu u pravljenju filmske muzike i Bump su ovde vrlo atmosferični i kinematični, ali već sledeća, Mingus, je ne samo podsećanje na to koliko je Mingusov pristup grupnoj svirci uticao na Previtea već i rafalno svirani hardbop koji ubacuje ritam-sekciju u petu brzinu dok trombonist Ray Anderson i Previteov omiljeni tenor saksofonista, Marty Ehrlich imaju puno prostora za urnebesne solaže.

Na albumu ima mnogo brze i energične svirke – Art for Now koja otvara drugi disk je, recimo, još jedan vrlo snažan hardbop komad u kome Horvitz uleće u bučne disonance kao da ga je zaposeo duh Cecila Taylora, ali se i izvlači crtanofilmovskim humorom. Naravno, ovako nešto je tipično za downtown jazz, svakako za ljude koji su puno svirali sa Johnom Zornom, ali Bump nikada ne utrčava u radikalni jumpcut pristup karakterističan za Zornove ekstremnije projekte ili za, recimo, muziku Kazutokija Umezua. Ovo je album koji u velikoj meri pazi da sačuva i gruv i harmoniju i zadrži se u okviru Previteovih tema. Nekada će one dobijati vrlo komplikovane razrade (Art for Now je, recimo, dobar primer jer je njena koda upravo ponavljanje teme ispod koje sam lider pravi haos na bubnjevima), ali Bump vrlo retko upadaju u freakout modus svirke i vrlo paze na odnos teme i atmosfere. Ponovo, ovo je tipično za downtown jazz, ta pažnja da se pre svega radi sa formom i da se u okviru nje pronalaze permutacije (i mutacije) koje će imati narativne elemente i jasne istorijske reference – pretpostavljam da pomalo zvuči kao paradoks da muzičari ćesto doživljavani kao pre svega improvizatori zapravo veoma vole citate, referentnost, postmodernistički pristup žanru – ali downtown scena se upravo izdvojila tim lojalnim odnosom ka formi i istoriji, bez pretenzija da kreira nekakve nove žanrove ili autentične izraze koji bi ,,preuzeli" jazz baklju od muzičara starije garde.

U svakom slučaju, Not Since je još jedna kompozicija sa vrlo kinematskim elementima i pažljivo razvijanom temom tokom dugačkog vremena – ovde je Swallov potpuno esencijalan u tome kako ga i Horvitz i Previte prate sa gomilom nota, dok kompozicija zapravo visi o njegovim mutacijama trotonskog rifa. Za lirske duše, 102° in the Shade je prava epopeja sa lepim Horvitzovim uvodom i kasnijim gruvom u kome duvači uživaju u fanki atmosferi. Anderson ovde svira sa prigušnikom, pa njegov slajd-trobmon može da pravi ne samo sulude piruete već i da uživa u old school distorziji dok Marty Ehrlich pokazuje fantastičnu kontrolu nad dinamikom. Naravno, i ovo je karakteristično za downtown jazz: jaki dinamički ekstremi i ogromna pažnja posvećena svakom detalju zvuka. U tom smislu i jeste veoma bitno da je u pitanju jedan fantastično snimljen i miksovan album u kome se svaki ton čuje veoma dobro a dinamički raspon mastera je dovoljno veliki (na ovoj konkretnoj pesmi sam izmerio DR11 što je dovoljno da moje uši utonu u blaženstvo maltene bez obzira šta se svira) da sve ima prirodnu boju i intenzitet. Previte je sa ovim albumom zbilja svetu podario definitivne snimke Bumpa iz njegove klasične ere i kako je ovaj čovek i u 69. godini izuzetno aktivan i stalno izbacuje nove albume, sugerišem da ga se prati. Bump: the definitive concert je poskupa zabava – svaki disk se prodaje odvojeno i košta deset dolara – ali pričamo o zaista vrhunskom snimku i mnogo jako dobre muzike:

https://bobbyprevite.bandcamp.com/album/bump-the-definitive-concert-1 (https://bobbyprevite.bandcamp.com/album/bump-the-definitive-concert-1)

https://bobbyprevite.bandcamp.com/album/bump-the-definitive-concert-2 (https://bobbyprevite.bandcamp.com/album/bump-the-definitive-concert-2)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 16-05-2021, 15:07:16

Za ovu nedelju još jedno evropsko free jazz izdanje ali sa malim preokretom. Radi se o albumu Directions, portugalskog sastava Space Quartet, izašlom u Aprilu za pouzdanu lisabonsku etiketu posvećenu eksperimentalnom i avangardnom džezu, Clean Feed, a ovaj kvartet ima tu distinkciju da je njegov predvodnik i, recimo, upravitelj sve muzike koja se tu pravi – Rafael Toral.

Ovaj portugalski muzičar i, jelte, kompozitor i izvođač spada u onu vrstu muzičkih umetnika koja je prevashodno fascinirana samim zvukom. Već krajem osamdesetih je radio sa analognom elektronikom i tretirao ,,klasične" instrumente prevashodno kao izvor zvuka kojim se dalje može manipulisati, radije nego kao predmete sa unapred zadatim estetskim međama. Njegovi rani snimci (od kojih su neki sakupljeni na kompilacijama Early Works (https://rafaeltoral.bandcamp.com/album/early-works) i StudioTapes (https://rafaeltoral.bandcamp.com/album/studio-tapes-1987-2003-vol-2)) iz ovog perioda prikazuju ga kako eksperimentiše sa lupovima nota kreiranih na akustičnoj gitari ali i u ,,čistom" elektronskom izdanju sa muzikom nastalom od fidbeka i drugih ,,eksperimentalnih" vidova zvuka i ovo će u dobroj meri obeležiti njegov rad u devedesetima kada je doživljavan kao muzičar negde na razmeđi ambijentalne i post-rok muzike i stekao prepoznatljivost i reputaciju na sceni savremene evropske avangarde što se smeštala na brisani prostor između akademije i muzičkog kluba. Kasnije će Toral kombinovati elektroniku i klasičan instrumentarij (recimo na albumima Space Collectives od kojih prvi kombinuje udaraljke i elektroniku (https://rafaeltoral.bandcamp.com/album/space-collectives-i), a drugi dodaje i violončelo (https://rafaeltoral.bandcamp.com/album/space-collectives-ii)). Ovo su u dobroj meri bili radovi po duhu – i zvuku – slični avangardnim radovima iz sfere akademske muzike iz poznih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, pogotovo kelnske škole Hochschule für Musik und Tanz Köln, ali ovo je i početak Toralove fascinacije konceptom tišine, sa jedne strane u smislu prostora koji postoji oko i između muzike u muzičkim delima i predstavlja esencijalan element muzičkog iskustva, a sa druge strane tišine kao ,,metafore za socijalne odnose i iskaz vezan za preopterećenost informacijama i čulnim nadražajima". Ovde vredi napomenuti da su Toralovu muziku uvek smatrali kao emotivniju i – kaže i njegov sajt – visceralniju od onog što su radile njegove ,,cerebralnije kolege"a što je važno imati na umu ako slušate gorelinkovane albume koji, da bude jasno, umeju da zvuče vrlo formalno na momente i prizovu u svest pomalo laboratorijski imidž koji ,,eksperimentalna" muzika ima.

A to napominjem jer je Space Quartet, Toralov aktuelni projekat zaista visceralniji – pa možda i emotivniji – nego što je prosek za avangardiste njegovog tipa. Od polovine prve decenije ovog veka Toral je radio na seriji albuma i projekata vezanih za ,,space", odnosno za svemir ali i prostor (kao produžetak tih razmišljanja o tišini i prostoru) i ovo je ciklus utemeljen albumom Space (https://rafaeltoral.bandcamp.com/album/space-collectives-ii) iz 2006. godine, a zatim nastavljen sa Space Solo 1 (https://rafaeltoral.bandcamp.com/album/space-solo-1) i 2 (https://rafaeltoral.bandcamp.com/album/space-solo-2) (koji su bili serija istraživanja kapaciteta za manipulaciju pojedinačnim izvorima zvuka i sa svojom ekstremno svedenom estetikom preporučuju se samo utreniranoj publici), serijom Space Elements albuma koji su imali nešto širu paletu zvuka i albumima nazvanim po raznim nebeskim telima i fenomenima sa vrlo različitim pristupima muzici koja je ipak ostajala veoma svedena. Mada je tu bilo i emocije (https://rafaeltoral.bandcamp.com/album/constellation-in-still-time-2) i gruva (https://rafaeltoral.bandcamp.com/album/saturn), i mada su to albumi uglavnom nepobitne lepote, i dalje pričamo o muzici koja se najbolje troši uz ekstremnu koncentraciju i posvećenost samom zvuku. Drugim rečima, uz ove se ploče uglavnom nije moglo plesati.

Space Quartet, pak, je Toral koji pleše. Ili makar, muzika uz koju je zamislivo kretanje i aktivnost. Nakon dosta saradnje sa severnoameričkim avangardistima poput Jima O'Rourkea ili Leeja Ranalda, Toral je Space Quartet osnovao 2014. godine kao nastavak svog (završenog) Space Programa, sa još trojicom portugalskih muzičara, smelo se bacajući u smeru free jazza i kombinujući svoj eksperimentalni elektronski rad sa klasičnim drvenim i metalnim instrumentima – što je radio i ranije – ali i sa vrlo glasnom, znojavom svirkom, što za njega nikako do sada nije bilo karakteristično.

Space Quartet je već do sada uradio dva albuma, eponimni iz 2018. godine (https://rafaeltoral.bandcamp.com/album/space-quartet) i Under the Sun sa kraja prošle (https://rafaeltoral.bandcamp.com/album/under-the-sun), a ovaj potonji je i utvrdio postavu koja svira i na Directions. Utoliko, Directions je do sada najsigurnija, najzrelija realizacija Toralove vizije za ovaj kvartet, pregršt grupnih improvizacija koje imaju individualni karakter, koje se oslanjaju na slobodu i kreativnost svakog pojedinačnog člana ansambla ali imaju i nepobitni grupni, ,,živi" osećaj. Directions je, kao i Space Quartet generalno, usudio bih se da kažem, ,,pravi" free jazz radije nego apstraktna, neidiomatska improvizacija sa jazz instrumentima utoliko što je taj osećaj gruva i jasno kanalisanog improvizovanja gde svirači jedni drugima ,,nabacuju" motive i gestove sa kojima se dalje može raditi karakterističniji za džez.

No, naravno, ovo je i dalje temeljit free improv, dakle, muzika rađena bez harmonije, često i bez ikakve tonalnosti, ali ona ima melodije, ima poliritmički, ali nepobitan ritam, jak puls kontrabasa koji povezuje udove kompozicije u jasan pokret, kao i međuigru ,,solo" instrumenata koja je slobodna ali ne toliko apstraktna da ne primećujemo da saksofonista Nuno Torres i Toral komuniciraju jedan sa drugim u realnom vremenu i inspirišu jedan drugog. Preokret je, svakako, u tome da Toral uglavnom svira fidbek a da slušalac koji ne sluša pažljivo dobar deo vremena misli da čuje trubu ili drugi saksofon.

Decenijama se baveći mikrofonijom-kao-instrumentom, Toral ovde drži predavanje iz kreativnog fraziranja korišćenjem potenciometara i prekidača i mada je sa samo malo pažljivijim slušanjem jasno da se u notama koje izvlači ne čuje dah ovog muzičara, njegove solaže su ekspresivne i kreativne u potrebnoj meri da se uklope uz džez osnovu ostatka sastava. Naslovna numera koja album otvara, deset-i-po-minutni frikaut u kojem bubnjar Nuno Morão i kontrabasista Hugo Antunes prave fenomenalan gruv za dvojicu solista je tako jedan jasan iskaz, demonstracija kako ,,hladna" elektronika i tako duhovni instrument kao što je saksofon mogu perfektno da se uklope, cvrkućući i pevajući jedno oko drugog, sa savršenim dinamičkim i tonalnim uklapanjima. Naravno, činjenica da Toral koristi analogne izvore zvuka i relativno niskotehnološka rešenja doprinosi taktilnosti i pomenutoj visceralnosti njegovog izvođenja ali ovde ne treba propustiti da se naglasi koliko je njegova svirka ŽIVA i ekspresivna, koliko se sjajno uklapa uz organski gruv ostatka benda i kompozicija koja album otvara je naprosto odličan džez.

Naredna, Photonic Radiation (možda grešim ali nije li to i jedina radijacija koja postoji???) je nešto apstraktnija najpre na ime tiše, manje užurbane svirke ritam sekcije, mada ovde Toral i Torres ne smiruju svoj dijalog i tek kada se u poslednjoj trećini sve pretvori u umireniji ambijentalni dron zapravo se prisetimo ko je Toral i koji su mu koreni. No, iza nje sledi Southern Grooves, još jedan monumentalni free jazz komad, ovog puta duži od dvanaest minuta, sa dugačkim uvodom koji postepeno izrasta iz ,,klasične" eksperimentalne elektronike u frikaut ponovo postavljen na brz, nervozan gruv. Toralova muzika ovde prelazi iz nežnijih, legato tonova koji podsećaju na šakuhači u distorziraniji, stakato izraz nalik na trubu da bi se na kraju opet sve završilo u svemiru.
Such a hungry yearning burning inside of me je otvorenije ,,elektronska" ili, ako hoćete, ,,svemirska" solaža preko uzvitlanog free jazz ritma i superbrzog saksofona koji i sam izduvava napukle tonove i distorzirane krike, i mada Space Quartet ovde svira zaista žestoko, primetno je da se muzičari nikada ne oslanjaju na zid buke u koji se dosta slobodne improvizacije na kraju pretvori. Finalna,
Moonlight through the pines je i najnežnija, svakako najapstraktnija, sa ostatkom kvarteta koji gradi tih, diskretan ambijent oko Toralovih meditacija, ali i ovde kontrabasista Antunes svira skale i muziku utemeljuje u džez osnovi.

Snimljen u dve sesije, 2019. i 2020. godine, Directions je savršen primer kako se mogu spojiti vrlo cerebralna, naglašeno eksperimentalna avangarda i vrlo telesna, intuitivna, ako ne plesna, a ono vrlo kinetička muzika u leguri koja je prkosno džezerska iako i naglašeno ne-tradicionalna. Spoj eksperimentisanja sa samim zvukom ali i jake, izražene ekspresije i improvizacije na licu mesta i usred šutke je ono što Space Quartet čini jednim od najuzbudljivijih Toralovih projekata i Directions je ploča kakvu treba umeti napraviti ali ju je lako – i slatko – slušati i proučavati.

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/directions (https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/directions)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 23-05-2021, 15:36:16

Za ovu Nedelju pozabavio sam se još jednim izuzetnim free improv izdanjem, a koje nam je stiglo negde početkom Marta posredstvom austrijskog izdavača Boomslang. Austrijanac Alfred Vogel, osnivač ove etikete je i aktivan koncertni/ festivalski promoter i, uopšte, aktivista koji godinama podmeće grbaču za avangardnu muziku i slobodnu improvizaciju i koji ima čvrste jazz korene ali će biti vrlo jasan: njegova etiketa se bavi ,,kreativnom muzikom, od slobodne improvizacije do kompleksnog savremenog džeza, gruvi materijalom ali i kantautorima", da bi onda poentirao: ,,sve je u duhu i stavu, ne u žanrovima."

Pošteno, a ovo sve napominjem da mi ne bi neko skočio u oči sa kritikom kako ovonedeljni album, Almut Kühne, Joke Lanz, Alfred Vogel: How Noisy Are The Rooms?, najnovije Boomslangovo izdanje nije džez. Mislim, nije, ali sa druge strane i jeste. Jer, da se razumemo – ako je džez muzika koju zajedno sviraju džez muzičari, sva u kreativnoj imprvizaciji i prominentnom korišćenju sopstvenog glasa (bez obzira na kom ste instrumentu, jelte) što ste ga godinama gradili, onda je How Noisy Are The Rooms? nesumnjivo džez ploča. Ako je džez muzika definisana harmonijama i fraziranjem, pa... siguran sam da se ovde negde na momente čuju komadići džez harmonija i fraziranja. Na kraju krajeva, dosta se tu ploča izvrti.

Ploča? Pa, da. How Noisy Are The Rooms? je trio-album na kome imete džez pevačicu i džez bubnjara a treći muzičar svira gramofon. I to kako!

Joke Lanz je švajcarski gramofondžija (ili na engleskom, jelte, turntablist), dakle moderni džokej rodea konkretne muzike koji se ne naziva didžejem naprosto jer ne dolazi iz ulične kulture korišćenja gramofona kao instrumenta, iako je, kao što se čuje na ovom albumu, više nego opremljen da, ako treba, servira i plesni gruv. Gramofoni su kao instrumenti u stvaranju (nove) muzike, uostalom, dosta rašireno korišćeni u okvirima akademske avangarde, sa kompozitorima poput Pierrea Schaeffera, Stockhausena itd. da bi kasnije, kroz radove free improv muzičara i"plandefoničara" (Christian Marclay, Martin Tétreault, Otomo Yoshihide i John Oswald koji je 1985. godine i formalizovao ,,plunderphonics" kroz esej što je tri godine kasnije dobio i zvučnu verziju u vidu istoimenog EP-ja) predstavljao paralelnu, srodnu ali distiktnu granu muzičke umetnosti – i zanata – onome što su radili hip-hop didžejevi. Joke Lanz je, kako očekujete, muzičar sa mnogo radova u okvirima elektroakustike, nojza, instalacija, radio-komada, najpoznatiji po svom projektu Sudden Infant, a danas živi – gde drugde do u Berlinu.

Sa svoje strane Vogel je džez-bubnjar u čije uticaje spadaju klasični teškaši poput Elvina Jonesa, Milforda Gravesa, Tonyja Williamsa i slično a koji iza sebe ima dugačku karijeru saradnje sa muzičarima kao što su Kevin Shea, Lucien Dubuis, Peter Madsen, René Mosele... Vogelovi radovi su zaista žanrovski šareni i mada se može reći da je to uvek manje ili više avangarda, on se svakako šeta od formi bližih džezu, preko apstraktne improvizacije, pa do džeza sa afričkim korenima (https://youtu.be/J_LMqAX1JPI), kao svaki pošten postmodernista. Treća članica ovog ansambla je Almut Kühne iz Drezdena, najmlađa od svo troje i žena sa, teoretski , najjačim vezama sa džezom – uostalom, Kühneova je studirala džez pevanje na konzervatorijumu Hanns Eisler u Berlinu i bila članica Berlinskog omladinskog džez orkestra. Posle nekoliko zapaženih albuma koji su imali i sponu sa klasičnom muzikom i osvajanja raznih nagrada, Kühneova se, čini se, ozbiljno posvetila improvizaciji i apstraktnijoj vokalnoj muzici koja se nalazi negde između ,,zvučne poezije", glume i klasičnijeg pevanja. Naravno, kada se ljudski – pogotovo ženski – glas koristi na ovaj način, to ume da šokira ljude, pogledajte komentare na ovaj pevačicin performans (https://youtu.be/JSF_ufAQVvE), recimo.

Elem, How Noisy Are The Rooms? je, dakle, snimak grupne improvizacije troje muzičara urađen Februara prošle godine, studijski snimak – u onoj meri u kojoj free improv ploče to mogu da budu, dakle, nešto urađeno u kvalitetnijim tehničkim uslovima i bez publike* – i, kako i sama najava za album kaže, u pitanju je primer – i to odličan – kreativne anarhije na delu. Vogel (pretpostavljam da je on pisao pres riliz) insistira na jakim terminima, naziva muzičare, redom, ,,manijakom, čarobnjakom i magom" i govori o tome da će se slušalac osećati kao loptica u fliperu, ali ovo je takođe i jedna od najzabavnijih free improv ploča koje sam čuo ove godine, a čuo sam, Alaha mi, svašta.

*Mada treba i naglasiti da Lanz insistira da nikada nije napravio ,,pravi" studio i da više voli da radi sa opremom bukvalno skupljenom sa ulice jer mu se dopada ideja o spajanju nađenih stvari u svojoj produkciji

Slobodna improvizacija koja je skoncentrisana na male ansamble i na stalni incident, stalno sviranje u kinetičnom modusu, bez pauza za slušanje, pa i bez drastičnih promena dinamike ili tempa – ako ikakvog ritma i tempa u njoj ima – dakle nešto blisko pop muzici, je zapravo srazmerno retka u muzici koju ja slušam i time je How Noisy Are The Rooms? dragocenija – i zabavnija – ploča. Naravno, ovo je i uopšte moguće da postoji upravo jer je u pitanju ,,studijski" album, dakle, ne ,,klasična" improv ploča na kojoj je snimljen čitav nastup muzičara u kome su, tišine, gubljenja i traženja jednako deo muzike kao i srećni incidenti i u kome je, da bude jasno, i čin raspakivanja gitare iz kofera i njeno uključivanje u pojačalo jednako muzički gest kao i ,,pravo" sviranje. Ovde toga nema i How Noisy Are The Rooms? me je zapravo prevashodno podsetio na radove Johna Zorna iz ranih osamdesetih, poglavito ono što je zabeleženo na duplom albumu Locus Solus. Ovde je Zorn vrlo programski bežao od dugačkih, organskih formi improvizacije utemeljene u džez tradiciji i išao na kratke ,,pesme", spajajući senzibilitet radijskog popa sa eksperimentalnom avangardom, kreirajući pritom muziku koja se nije oslanjala na uobičajeno amorfne free improv forme, već je uspela da se spakuje u kratke, eksplozivne – a srazmerno neagresivne – ,,pesme" koje su imale svojevrsne teme.

How Noisy Are The Rooms? je veoma nalik ovome, sa kompozicijama u kojima možemo govoriti da postoje, tema, ritam i gruv, iako moramo da prihvatimo da su oni isporučeni samo u skeletalnim skicama, da nisu nužno međusobno sinhronizovani onako kako očekujete, te da se sve može promeniti u sekundi. Uzmite, recimo, Sim Sim Sum, drugu kompoziciju na albumu u kojoj Kühneova kao da se guši pokušavajući da održi korak sa Vogelovim šepajućim dvočetvrtinskim gruvom, dok Lanz daje komadiće harmonske podloge koja uokviruje ovaj muzički incident. Negde oko minut i po zvuči kao da pevačica povraća, ali se posle ovog pročišćujućeg momenta u njenoj izvedbi pojavljuju i reči. Kompozicija ima jasan, vrlo naglašen narativ (doduše ne verbalni, više teatarski), sa Lanzovim perfektnim kreiranjem atmosfere kroz skoro mikroskopski sitan zvuk, Vogelovim gruvom koji pažljivo evoluira i pevačicom koja kao da silazi sa uma do kraja. Kompozicija ne traje ni tri i po minuta a imate utisak da ste zajedno sa muzičarima istrčali bar tri kilometra.

Sledeći komad – ,,Love song" – počinje nežnom klavirskom temom miniranom elektronskim šumovima, a pevačica će ovde ući sa jednako nežnom, romantičnom džez baladom, pokazujući ne samo gde su joj koreni već i zašto je pokupila te svoje nagrade, zvučeći BAŠ kao Nemica koja je odrasla slušajući ploče Billy Holiday. Naravno, dvojica muškaraca će metodično razgraditi atmosferu do momenta kada pomislite da je Almutin glas ono što je na ploči – jer se ponavlja i preskače – dok ostala dvojica sviraju ,,prave" instrumente. Rrrrub je još jedna kompozicija u kojoj čitav bend zvuči kao da se nalazi na ploči koja preskače, vozeći se u neviđeno zaraznom, kompulzivnom gruvu koga Lanz gradi iz zvukova ploče koju sporo vrti ispod igle, menjajući snimljenoj muzici visinu i brzinu dok se ceo bend ne uklopi u muziku napravljenu od muzike tretirane da zvuči nemuzički. Drugi gramofon služi za komadiće ljudskog glasa pa se Almutini nežni trileri sudaraju u vazduhu sa uzvicima nekog jamajčanskog toustera, dok Lanz ispod vrti drhturave mikrofraze a Vogel pada preko svog bubnja.

Ima ovde i apstraktnijih komada, sa manje gruva i više barouzovskog cut-up pristupa – od prve pesme, The Return of the Ah, pa do recimo iGlow,sa Vogelom koji pušta Lanza da vodi igru samo da bi mu se kasnije pridružio free jazz poliritmijom, dok pevačica preko njih prelazi put od Billie Holiday do Diamande Galas za iznenađujuće kratko vreme.

How Noisy Are The Rooms? jeste zvuk anarhije, u onom njenom najboljem smislu, kreativni sudar troje ekstremno talentovanih muzičara ali i troje muzičara ekstremno naklonjenih zvuku ansambla – barem u ovom slučaju. Magija pretvaranja prkosno nemuzičkih molekula u sasvim muzičku tvar, kroz jedanaest pažljivo zaokruženih kompozicija od kojih samo dve prelaze šest minuta i sve imaju gotovo opipljivu pop formu je ovde stavljena u prvi plan ukazujući kako biti muzikalan – na kraju dana – ne znači znati čitati note pa čak ni ,,imati sluha" u onom klasičnom smislu, već pre svega biti spreman da bacite sve što znate u vazduh i onda uhvatite samo ono što, radeći sa još dvoje ljudi koji čine to isto – ima smisla. Utoliko, How Noisy Are The Rooms? je sveže i snažno podsećanje na progresivističku agendu slobodne improvizacije, pojednačavajuću ideologiju koja, u najboljim slučajevima, zaista uspeva da izbriše i žanrove i svaki pojedinačni ego i iznenadi, zapanji pa i malo očara i same muzičare pored slušalaca. Moćno.

https://boomslangrecords.bandcamp.com/album/how-noisy-are-the-rooms (https://boomslangrecords.bandcamp.com/album/how-noisy-are-the-rooms)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 30-05-2021, 15:34:32

Ove nedelje imamo na meniju debi album njujorškog pijaniste po imenu Chris Pattishall, izašao u Februaru kao primer kako se može uspostaviti dijalog sa tradicijom tako da na kraju tog dijaloga i vi i tradicija izgledate odlično. Drugačije rečeno, Pattishall je za ovu priliku, i album nazvan Zodiac, aranžirao i snimio materijal koji je napisala i na svom, takođe prvom solističkom, albumu The Zodiac Suite (https://youtu.be/mBPepNvOzQw) izvela jedna od ključnih pijanistkinja svoje generacije, Mary Lou Williams.

Williamsova, rođena 1910. godine, je bila drugo dete u porodici koja ih je imala jedanaestoro i, kažu čudo od deteta koje je već sa tri godine samo naučilo da svira klavir. Zvuči skoro neverovatno, ali ako znamo da je Williamsova već sa trinaest svirala sa Dukeom Ellingtonom, to u dobroj meri pokazuje o kakvom se vanserijskom talentu, ne talentu – geniju radilo. Naravno, tada, još više nego sada, muzičke uloge u džezu rezervisane za žene podrazumevale su uglavnom mikrofon a, ako su i obuhvatale klavir, nije se očekivalo da one i komponuju. No, Williamsova je tokom decenija nakupila ogromno iskustvo radeći kao pijanistkinja i aranžer po raznim studijima na istoku SAD (Kanzas Siti, Čikago, konačno Njujork) svirajući swing, gospel, bugi vugi, bluz i konačno, kada se uhvatila sa njujorškom bratijom onog vremena – bebop. Tamo je bila i mentor muzičarima poput Dizzyja Gillespija (za koga je napisala hitčinu In the Land of Oo-Bla-Dee (https://youtu.be/C9Vanz-3To0)), ali i Theloniusa Monka u čijem će se sviranju tokom narednih decenija čuti mnogo uticaja Williamsove. Njen prvi solo album, The Zodiac Suite je predstavljao svitu iz dvanaest delova (i svaki je bio posvećen nekom od kolega: Art Tatum, Ben Webster, Billie Holiday, Duke Ellington itd.) ali i spoj između džeza i klasičnih uticaja, sa kompozicijama koje su na smenu bile solo pijanistički komadi i rad u triju sa kontrabasom i bubnjevima. The Zodiac Suite je bio naglašeno artistička ploča – magazin Downbeat kompozicije na njemu opisuje kao ,,tonalne poeme" i za 1945. godinu snažan iskorak iz formata džeza kao klupske, ,,zabavne" muzike, ali bez napuštanja njegove duše, njegovih harmonija i sintakse.

Dakle, uzeti jednu ovakvu ploču i snimiti je u svom aranžmanu nije ni mala stvar. Chris Pattishall je Njujorčanin i pjanista koga Njujork Tajms opisuje kao čoveka sa ,,otvorenim odnosom prema džez tradiciji" a Wynton Marsalis kao jednog od njemu najomiljenijih mladih improvizatora. Ima smisla da će se, onda, ovaj čovek za svoje prvo izdanje u ulozi lidera uhvatiti u koštac sa jednim kultnim radom iz džez tradicije.

Pattishall je od roditelja dobio Casio klavijature kad je imao osam godina i u tinejdžerskim godinama već bio cenjen pijanista na lokalnoj sceni, ali je zreliju formu dostigao kada je počeo da uči kod Marcusa Robertsa a gde je i razvio interesovanja za džez iz vremena pre bebopa. Kao ljubitelj hip-hopa, u starijem džezu je pronašao oslanjanje na ponavljajuće ritmičke strukture koje mu je delovalo blisko.

No, Zodiac nije nekakav postmoderni jazz-hop projekat i ako se u njemu čuju druga Pattishallova interesovanja – pored tradicionalnog džeza – to je pre svega nadrealizam. Pattishall pominje Bunjuela među sebi značajnim životnim uticajima a sam Zodiac je pravljen u kolaboraciji sa producentom Rafiqom Bhatiom iz njujorških eksperimentatora Son Lux, uz programski cilj da se postigne felinijevska atmosfera ,,ne-stvarnosti".

Za svoje aranžmane, Pattishall je pored Martyja Jaffea na kontrabasu i bubnjara Jamisona Rossa regrutovao i duvače pa su Williamsine kompozicije u najočiglednijoj dimenziji ,,aranžiranja" i inoviranja obeležene i trubom Rileyja Mulherkara kao i saksofonima Rubena Foxa. Kako je i Monk jedan od Pattishallovih važnijih životnih i estetskih uticaja, ima neke lepe pravilnosti u tome da će njegov prvi album biti aranžman svite što ju je napisala Monkova mentorka...

Ovo je iznenađujuće glasno produciran album – ili ja naprosto nisam navikao da džez ploče imaju ovako čist i jasan studijski zvuk, a što, uzevši u obzir šta sve slušam, nije neko iznenađenje – sa muzikom koja ima živu dinamiku ali je vrlo ,,in your face" i sa snažnim miksom koji baca reflektor slušaočeve pažnje na svaki, i najsitniji detaljčić svirke. Ovo je posebno bitno kod samog Pattishalla čija je svirka vrlo lirična, sa jasnim dugovanjima klasičnim uticajima koji su predstavljali i važan deo originalne kompozicije, i bez preterivanja u broju nota. Ovde nema pijanističke logoreje, niti napora da se ,,objasne" originalne teme nekakvim prenaduvanim obradama, i kada se one proširuju toje tipično odlaskom u sasvim drugu stranu od onog što je Williamsova radila. Takođe, kod Pattishalla nema perkusionizma, naprotiv, on je izrazito lake ruke i uživa u sonornosti klavira, sa zvonkim, dubokim Jaffeovim kontrabasom koji mu je idealan parnjak.

Slušajte recimo Pisces, praktično minijaturu u kojoj klavir diktira i atmosferu i tempo i volumen zvuka i gde su kontrabas i bubnjevi, uprkos svom organskom zvuku, praktično nalik na nekakav mehanizam časovnika ili kakve igračke na navijanje. U originalu je Williamsova ovaj valcer-sa-prekidima odsvirala sama, puštajući da klavir svojom lirskom harmonijom i varirajućim tempom uistinu kreira ,,tonalnu poemu". Pattishallov aranžman je istovremeno i romantičan – pomalo i nostalgičan – ali ima i jednu crtu tihog zadovoljstva igranja na tuđem igralištu i odavanja pošte velikoj prethodnici, do mere da, produkcija na stranu, Pisces u njegovoj verziji maltene zvuči starije – možda i formalnije – od Williamsinog originala.

Sa Gemini su stvari takođe zanimljive: u originalu Williamsova sa ovom pesmom kao da pravi formalni eksperiment brzim prolazima kroz skale, hitrim tempom i pažljivo vođenim aranžmanom u kome pesma prelazi u bop, pa se vraća originalnoj temi i njenoj razradi kroz razvijanje skale. U originalu je Pisces više epizoda u dužem narativu nego pesma sama za sebe – kako je čitava svita i strukturirana – ali kod Pattishalla nakon ubrzane jurnjave kroz temu u koju se uključuju i duvači, kompozicija prelazi u apstraktni modus i ansambl ovde kreira atonalni, improvizovani pasaž bez tempa i sa zvukom koji je u miksu istretiran tako da se izađe iz ,,uobičajene" teritorije akustičnog džeza a da se opet sačuva jasan spoj sa njegovom estetikom.

Cancer je, sa svoje strane, značajno usporen u odnosu na original u kome Williamsova svoju romantičnu temu svira žustro, strastveno, sa svom dramatikom primerenom ženi koja je sa tridesetpet godina preko glave preturila neverovatnu količinu muzike. Pattishallov aranžman ne samo da klavir povlači u pratnju kako bi se napravilo mesta za soliranje duvača, već i forsira impresionističke prelive dodate uz ponovo naizgled vrlo romantično, nostalgično intrepretiranje glavne teme. Pattishall ovde zna šta da radi i njegova muzika se nikada ne saplete i upadne u nekakvu sentimentalnost – saksofon na ovoj kompoziciji, iako ne snažan po volumenu, povlači vertikalu od Williamsove do Coltranea i njegovih radove posle A Love Supreme na vrlo autoritativan način povezujući dve odvojene a srodne generacije muzičara koji su stvorili ovo što sada imamo. Finale kompozicije koje odlazi u free jazz smeru je savršeno prirodno iako sa originalnim materijalom nema previše veze – ono naprosto izlazi iz njegove suštine.

Na Leo se duvači tek sjajno zabavljaju jer je originalna tema idealan materijal za dramatične, ali sasvim duhovite proklamacije preko marševskog ritma, a ova kompozicija ima vremena i da klasičarske, rahmanjinoske akorde izmeša sa bebopom na vrlo organsi način.

Bhatijini doprinosi su diskretni, sa blagim dodavanjem jedva čujnih efekata ovde ili filtriranjem nekih od instrumenata tamo, i čistunci koji ne mogu da smisle elektroniku u džezu ovde nemaju čega da se plaše. Efekat koji se produkcijom postiže je vrlo suptilan sa tek na momente primetnim ,,neprirodnim" detaljima u ovoj tapiseriji, a koji ekonomično doprinose tom utisku sanjivog nadrealizma što ga Pattishall traži ovim albumom.

Debitovati aranžiranjem čitavog albuma koji ima kultni status u istoriji američke muzike je prilično ambiciozan gest ali Pattishall se ovde pokazuje kao više od pukog interpretatora, a svakako ne kao ikonoklast. Njegov ,,otvoreni odnos sa tradicijom" podrazumeva poštovanje za predložak ali pre svega kao muziku koja inspiriše i čiji je živi legat da proizvodi – više muzike. A ne da bude obožavana kao hladna, nepokretna ikona na ikonostasu. Lepo podsećanje na esenciju džeza i ženu koja je učinila užasno mnogo za čitavu kulturu.

https://chrispattishall.bandcamp.com/album/zodiac (https://chrispattishall.bandcamp.com/album/zodiac)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 06-06-2021, 15:51:11

Ovonedeljni jazz album je prava poslastica, pogotovo za ljude, čuj mene bolesnike, ljude poput mene koji su već godinama fiskirani na džez kao emanaciju crnog duha i zvuk crne kulture, ma koliko ona, da se razumemo bila raznolika i nemonolitna tako da je jedan muzički žanr sigurno ne može korektno i potpuno sažeti. No, šta fali nekorektnim i nepotpunim sažecima? Ništa, eto šta, a iako je džez, naravno, sa decenijama postao mnogo više od samo zvučne reprezentacije ,,crnog iskustva", moram da priznam da kod mene nema dilema i da je njegova autentičnost, kada on zaista predstavlja izraz kulture, iskustva, života i duha crne populacije, jedna od njegovih najdragocenijih karakteristika. Drugačije rečeno, svako može da nauči harmonije, sinkope, fraziranje i konkretne tehnike na saksofonu, kontrabasu ili trombonu, ali kada imate sinergiju svega toga sa jednim ne samo proživljenim već i nasleđenim, kroz generacije predavanim iskustvom sveta, onda nastaje magija.

Sons of Kemet su britanski džez sastav koji poslednjih deset godina pravi puno talasa ne samo svojim eklektičnim a vrlo organskim spojem različitih stilova crne muzike u jednom nesumnjivo džez okviru – time potvrđujući da se ne moramo ograničiti na jedan žanr ako želimo da predstavimo kompleksnost ,,crnog" – već i naglašeno ,,političkom" dimenzijom svog izraza. Naravno, može se argumentovati da je ,,crno iskustvo" mnogo više od fiksacije na eru robovlasništva i nehumanosti koja je brisala ne samo kulturu eksploatisanih osoba već i njihovu ljudskost – verujem da ima dosta slušalaca koji bi voleli da se muzika koju slušaju okrene nekim drugm temama – ali nema ni sumnje da je crna muzika – džez i mnogi drugi njeni žanrovi – na zapadu u velikoj meri postala to što jeste – temelj velikog dela popularne muzike uopšte – kao direktna posledica uvoza crnih robova iz Afrike i njihovih napora da, iščupani iz korena, izgrade svoju autentičnu kulturu u okruženju koje im je direktno poricalo slobodu, identitet, jezik. Iako, naravno, u poznijim periodima imamo i kulturnu razmenu koja nije direktno izrasla iz robovlasničke postavke, ona se i sama u velikoj meri odvijala u senci kolonijalizacije i imperijalističke paradigme koja će Afriku, čak i danas, svrstavati u ,,treći svet".

Tako, kada četvrti album Sons of Kemet, pre par nedelja izašli Black to the Future, počne jednom strastvenom recitacijom Joshue Idehena koja se bez napora ali uz mnogo vatre preko slobodnog džez gruva prošeta od plantaža pamuka do haštaga #burnyall, ovo ne zvuči kao puko posezanje za ,,crnim tropima" već kao i dalje življena stvarnost za mnoge pripadnike crne populacije na Zapadu. Video sam reakcije na ovo koje su govorile o klizanju u karikaturu, ali ovaj album je, ne zaboravimo, velikim delom sniman nakon ubistva Georgea Floyda i u periodu velikih rasnih nemira koji su usledili i mada su povodi tragični, postoji i nemala doza zadovoljstva kad slušate muziku koja je ne samo aktuelna u inspiraciji i energična u egzekuciji već i, takođe važno, radosna u svom gnevu, kreativna u svom revolucionarnom žaru.

Osnivač kvarteta, saksofonista Shabaka Hutchings je rođen u Londonu ali odrastao između Birmingema i Barbadosa, sa iskustvo sviranja sa tako ključnim postavama kao što su Sun Ra Arkestra ili ansambl velikog etiopskog perkusioniste Mulatua Astatkea. Sons of Kemet je uvek trebalo da bude više od ,,običnog" džez kvarteta pa je postava u kojoj i danas radi svakako nestandardna ali snažno autentična: pored Hutchingsa na ovom albumu svira i londonski svirač tube, Theon Cross, poreklom sa Jamajke, ali i dvojica perkusionista, Tom Skinner – koji je i sam sarađivao sa Astatkeom ali i Matthewom Herbertom, te Edward Nache Wakili koji ima ogromnu listu kolaboracija ali pomenućemo samo Aliciju Keys, Nigela Kennedyja i Roots Manuva.

Ovakva postava garantuje plesnu, slavljeničku muziku bez obzira što su teme kojima se Sons of Kemet bavi po definiciji ukorenjene u nasilju. Veliki deo crne muzike je, uostalom, utemeljen u nasilju i bavi se upravo načinima da se ono transcendira i pronađe inspiracija i kreativnost – UK Drill muzika ovo čini kroz proslavu kriminalističko-poslovnih i seksualnih uspeha, a Sons of Kemet kroz ples utemeljen u afrokaripskim ritmovima i saradnju sa niskom sjajnih pevača, poeta i repera.

Black to the Future – izašao kao i prethodni, za Impulse! – je pedeset minuta znojavog plesa gde bubnjari kreiraju džombastu, skakutavu podlogu za tubu koja svira kompulzivne, neodoljive bas linije preko kojih onda Hutchings razvija svoje aranžmane saksofona i klarineta. Ovo nije džez u smislu slobodne improvizacije i istraživanja harmonskih granica žanra već pre svega džez kao gruv i prijatan, upečatljiv melodijski program. Nije da ovde nema povremenih izletanja iz harmonske osnove i upada u fri džez teritoriju – ,,Black" koja album zatvara, recimo – a ,,Envision Youself Levitating" ima bebop soliranje na saksofonu preko maltene marševskog ritma, no većina albuma je utemeljena na afro-karipskom gruvu i temama koje imaju zajedničkog sa Etiopijom barem isto onoliko sa Nju Orleansom ili Njujorkom.

No, Black to the Future nikako ne zvuči konzervativno, ovo je naglašeno plesna, radosna ploča koja nasleđe afričkih i karipskih stilova sviranja prelama kroz ličnu prizmu i daje mu aktuelnu, savremenu formu, između ostalog saradnjom sa više različitih vokalnih interpretatora. Britanac nigerijskog porekla, Joshua Idehen svoju poeziju recituje na prvoj i posledjnoj pesmi, dajući albumu jasan ulazni i izlazni iskaz koji, voleli vi to ili ne, tematizuje ropstvo, nasilje i viziju ,,crnog" kao ne samo identiteta već i kao seta neophodnih veština za preživljavanje i ovo albumu nepogrešivo daje i estetski i politički ton. Ostali su uglavnom reperi: Kojey Radical, koji dominira singlom ,,Hustle" zajedno sa soul pevačicom Lianne La Havas, pa legendarni grime MC Double E koji se sjajno uklapa svojim jamajčanskim pristupom u muziku koja je na ,,For the Culture" negde između Kariba i Balkana itd.

Za moj ukus je važno da Black to the Future ima taj iskren napor da sažme crno iskustvo i kulturu, koliko god neki od motiva zvučali kao da ih slušamo najmanje poslednjih pedeset godina – i da ih prikaže kao ne samo ,,obavezne" elemente identiteta već kao dijalektičku, upravo-događajuću dilemu i borbu koja obeležava stvarne živote stvarnih ljudi, ali je podjednako važno i to kako ovaj album dobro zvuči sa muzikom koja uspeva da bude energična i poletna ali bez isforsirane ,,snage" i ,,besa" koje ponekad čujem na modernim džez albumima orijentisanim ka crnom iskustvu, te sa miksom koji je živ i dinamičan, bez veštačkog ,,pojačavanja" muzike. Za kompozicije koje su pre svega namenjene plesanju uz koje ćete i razmišljati, ovo znači da Black to the Future nema onu negativnu ,,pop" konotaciju u svojoj formi i da je u pitanju album koji je onoliko ,,cerebralan" koliko je i kinetičan. I vredi ga slušati mnogo puta.

https://sonsofkemetmusic.bandcamp.com/album/black-to-the-future (https://sonsofkemetmusic.bandcamp.com/album/black-to-the-future)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 13-06-2021, 16:29:59

Za ovu Nedelju ponovo imamo dva izdanja a uz, možda obrazloženje da su oba kraća nego što bi bio standardan jazz album. Takođe, ni jedno od njih nije standardan jazz album ili ikakav standardan jazz pa je ovde valjda logika da dve pogrešne stvari mogu da daju jednu ispravnu.

Prva na redu je mlada teheranska umetnica Parva Karkhaneh. Karkhanehova je po vokaciji prevashodno slikarka i zapravo njen prvi muzički uradak u ulozi liderke, EP naslovljen Shabe Lajevardi je i napravljen da bude zvučna podloga njene nedavne izložbe pod istim naslovom. Parvine slike možemo videti na njenom instagramu (https://www.instagram.com/parvakarkhaneh/) i iznenadio sam se koliko su me podsetile na pozniju fazu naše Milene Pavlović Barili sa sve snažnim erotskim nabojem na nekima od njih i jednim razoružavajuće ljupkim predstavljanjem svakodnevnih, čak banalnih predmeta (šivaća mašina, metla, stari televizor sa sve šustiklom) u intenzivnom koloritu. No, mlada slikarka je istovremeno i muzičar i svira tanbur – verziju, jelte, tambure, popularnu na bliskom istoku sa karakterističnim zvukom i, za ovaj kraj sveta, nekarakterističnim štimom koji je hromatski i ne prati mikrotonalnu filozofiju većine žičanih instrumenata iz ovog dela sveta. Koliko umem da kažem, Shabe Lajevardi je prvi ozbiljniji rad koji je ova žena snimila – na njenom soundcloudu nema ničega – ali je i izašao u vinilnoj verziji na ,,ručno rađenim" desetoinčnim pločama što je vrlo simpatično. Konsekventno, Bandcamp daunloud plaća ko koliko poželi, i to je vrlo lepo.

Elem, Shabe Lajevardi ima pet kompozicija koje prikazuju zvuk seskteta što spaja klasičnu persijsku muziku sa džez stilizacijama i već sam instrumentarij je interesantan sa tanburom koji sparinguje sa postavom gde imamo kontrabas, udaraljke, sintisajzer, saksofon, violinu i pedal stil gitaru. Većina tema je začeta na tanburu jer je Karkhanehova lider, ali su aranžmani ekstremno šarmantni i violina i saksofon ovde rade veiki deo posla na kreiranju nežne, vrlo romantične atmosfere koju ovih pet kompozicija nosi. Ritmički, ovo ume da ide i u strejt četvoročetvrtinskom ritmu, pa Gelmash, posebno sa svojim pažljivo varirajućim dinamikama i recitacijom asocira na trip-hop, ali neke od kompozicija imaju tipično bliskoistočni pristup ritmu sa kompleksnom notacijom za udaraljke.

Kako je persijska klasična muzika tradicionalno dosta naglašavala improvizaciju, tako i ovde liderka pored nežnih, sentimentalnih tema, ima dosta prostora za soliranje koje je, tipično za instrument koji svira, rađeno sa puno disruptivnog iskakanja iz ritma i sviranja više žica odjednom. Kombinacija urednih, ljupkih matrica i razularenog soliranja može da bude i dezorijentišuća ali je uvek prijatna.

Meni se Shabe Lajevardi veoma dopada i dosta sam ga slušao protekle nedelje pa ukazujem da ovde, i pored te sentimentalne dimenzije koja je na površini ima prilično dubine i vrlo šarmantnog aranžiranja instrumenata u malom ansamblu. Prirodan, lep zvuk koji EP ima je još jedan argument u prilog izdvajanju malo vremena da se ovo posluša:

https://qameferaq.bandcamp.com/album/shabe-lajevardi (https://qameferaq.bandcamp.com/album/shabe-lajevardi)

Drugo izdanje koje obrađujemo ove nedelje je novi, hm, album? EP? Singl? japanskog alt-saksofoniste po imenu Makoto Kawashima, a koji je naslovljen Twoself i sastoji se od jedne jedine neprekinute improvizacije od skoro devetnaest minuta. Dobro, ,,neprekinute" znači da je ovo snimljeno u jednom dahu, bez ikakvog daljeg studijskog intervenisanja, editovanja itd. ali ovo je muzika u kojoj ima puno prekida. Koja je, može se reći, definisana svojim prekidima, frakturama, praznim prostorom. Ako možda to nije odmah bilo jasno, ovo je dijametralno suprotno izdanje prethodnom i tamo gde smo malopre slušali nežne, emotivne harmonije, ovde imamo samo jednog čoveka čiji saksofon izvlači napukle, grube tonove i od parazitskih zvukova pravi isto onoliko muzike koliko od to malo nota što im dopusti da se formiraju.

Makoto Kawashima je rođen 1981. godine ali je saksofon počeo da svira tek sa 27, inspirisan klasičnim japanskim alt-saksofonistima, čuj mene ,,teroristima", kao što su pokojni Kaoru Abe ali i njegov svojevrsni naslednik Masayoshi Urabe. Kawashima je svoj prvi rad, Homo Sacer izbacio za PSF 2015. godine i ovo je bilo i poslednje izdanje za kultnog tokijskog izdavača (čiji je osnivač, Hideo Ikeezumi i umro 2017. godine) čiji se katalog čita kao ko-je-ko japanske slobodne improvizacije, rok-avangarde i psihodelične muzike (Kaoru Abe, Masayuki Takayanagi, Acid Mothers Temple, Keiji Haino, Ghost, Mainliner, High Rise, Fushitsusha), a što je svakako legitimacija Kawashimine posvećenosti i autentičnosti. Nakon ovoga osnovao je sopstvenu etiketu i nazvao je takođe – Homo Carer, tj. sveti čovek.

Twoself je, ako je verovati internetu, peto izdanje ovog saksofoniste koji, očigledno, nije zainteresovan da zatrpava publiku novim snimcima a, kada čujete intenzitet i sirovost ovog snimka, biće jasno i da su u upitanju izvedbe koje naplaćuju ozbiljnu emotivnu i fizičku cenu na strani izvođača.

Pričamo o zaista klasičnom japanskom čitanju slobodne improvizacije sa korenima u džezu, o energičnom, ekspresivnom, malo i zastrašujućem korišćenju alt-saksofona kao direktnog produžetka ljudskog tela, sa vrlo malo naklona tradicionalnim džez harmonijama i temama. Kod Kawashime se, u ovom konretnom slučaju, prve stvarno čiste note i skice tema čuju tek negde posle šestog minuta, a izvedba počinje distorziranim, vibrirajućim linijama u kojima se naglašavaju ,,preduvavanje" i brutalan rad dijafragme što proizvode hrapavu teksturu kroz koju teme – a ima ih – jedva uspevaju da se nazru.

Ovo je svakako muzika koju ne interesuje da slušaoca zavede lepotom i elegancijom, naprotiv. Ovo je muzika koja će sigurno sa zadovoljstvom gledati kako neinicirana publika ustaje i odlazi nudeći svoju ranjivu suštinu samo onima koji su u stanju da se usredsrede na negostoljubiv zvuk i ekstremne tehnike i iza njih čuju ljudsko biće u grču, u momentu čiste kreacije. Kawashima na slikama obično kleči ili leži na podu, izvitoperen u naletima kreativnih konvulzija i držeći se za saksofon kao da mu je to još jedina spona sa svetom ljudi, uplašen da je otišao predaleko i da se, možda više neće vratiti.

Naravno, meni je to izvrsno i Kawashima zaista uverljivo preuzima štafetu od Abea i Urabea, radeći u očigledno istom kreativnom prostoru ali ne imitirajući direktno njihove ekspresije. Ovo je, i pored dosta pauza i tišina zapravo dosta dinamična izvedba – mada i tako poslednja četiri minuta jedva da imaju ikakav zvuk – a publici navikloj na lo-fi snimke klasičnih Abeovih improvizacija će solidan kvalitet ovog snimka možda biti i šokantan.

Ali on je i potreban. Kawashimina muzika je kompletna tek kada se u njoj čuju i vibracije okolnih predmeta kojima je saksofon na momenat udahnuo život, kada se čuje muzičarevo teško disanje i rad prstiju po telu saksofona, čak i škljocanje aparata na mobilnim telefonima kojim nema publika slika ovaj događaj. Twoself, svakako, nije apstraktan muzički artefakt napravljen da bude lep estetski predmet, već sirov, neprerađen DOGAĐAJ, da ne kažem hepening, koji i u čisto zvučnoj formi ima ubedljivu estetiku i formu da bude obavezna lektira. Možda ne nešto što ćete slušati svakog jutra da se malo razbudite, ali nešto o čemu ćete puno razmišljati i kada ga ne slušate.

https://makotokawashima1.bandcamp.com/album/twoself (https://makotokawashima1.bandcamp.com/album/twoself)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 20-06-2021, 15:18:13

Za danas opet imamo dva albuma. Zašto? Onako! Oba se bave slobodnom improvizacijom utemeljenom u džezu i zvuče posve različito jedan od drugog, pa možemo na ovo gledati i kao na demonstraciju širine spektra koju ovakav koncept zahvata, te bogatstva zvuka, ideja, ekspresije itd. koji se daju naći u free improvu.

Prvi album se zove From Where Light Falls i predstavlja kolekciju editovanih duo-improvizacija koje su tenorista Ed Jones i bubnjar Emil Karlsen snimili tokom Oktobra, Novembra i Decembra prošle godine u Londonu. Jones u svom kratkom tekstu o nastanku albuma priča o mesecima izolacije i samoće i želji, potrebi da se kreira nova muzika u uslovima globalne, neprecendirane krize i From Where Light Falls je jedan od onih albuma koje će biti zanimljivo proučavati u narednim decenijama kada, inšalah, postidplomci budu dobijali grantove da pišu istraživačke radove o umetnosti u vreme pandemije, tražeći posebne izražajne značajke i sirove emocije u delima koja su tada nastajala.

Ed Jones je tenor saksofonista i podučavalac muzike baziran u Londonu sa poprilično solidnim muzičarskim CV-jem. Naravno, za hleb je zarađivao saradnjom sa raznoraznim mejnstrim pojavama, pružajući saksofonske usluge na sešnovima bendova US3 ili Incognito ali i zbilja velikim imenima (Bootsy Collins, Tina Turner, Chaka Khan), no Jonesov jazz i avangradni pedigre je takođe respektabilan sa upisanim saradnjama sa teškašima kao što su Evan Parker ili Horace Silver. Jones ima i nekoliko bendova koje predvodi ali, jasno, 2020. godina je uspešno zaustavila sve aktivnosti koncertiranja, pa čak i vežbanja. Naravno, sećamo se svi, nada je postojala da će leto i sunce, intenzitet ultraljubičastog zračenja i bela magija presuditi prokletom virusu i da će do jeseni pandemija biti samo ružna uspomena i zato su za mnoge jesenji meseci, sa laganim maršem prema sumornoj zimi i rastućim brojem zaraženih bili posebno teški i depresivni.

Jones je, dakle, pomalo iz neizdrža a pomalo da bi se sačuvalo nešto duhovne mirnoće, počeo da pomalo svira sa norveškim bubnjarem Emilom Karlsenom, koga je upoznao dok je ovaj studirao na konzervatorijumu u Lidsu i dvojica muzičara su se dogovorila da se nalaze svakog ponedeljka i, uz mere socijalnog distanciranja*, rade improvizovane sešnove. Snimajući ovu muziku telefonom – jer improvizatori znaju da se nikada ništa ne baca – Karlsen i Jones su se složili da im hemija zvuči odlično i da bi ovo vredelo snimiti ,,odistinski" pa su tokom Oktobra, Novembra i Decembra sesije imporovizacije ponedeljkom snimane pravom opremom i od njih je nastao ovaj album.

*dakle, bez ljubljenja u usta...

I album je, da bude jasno, vrlo solidan. U tehničkom pogledu, ovo ima izuzetno lep, živ zvuk u kome se sjajna dinamika dvojice muzičara čuje u punoj meri, dajući svim kompozicijama meru potrebne topline i užurbanosti. U muzičkom pogledu, Jones i Karlsen zaista zvuče izvrsno i biće šteta ako njihovo partnerstvo ostane samo na ovome.

Karlsen je izuzetan free jazz/ improv bubnjar. Bradati Novežanin trenutno priprema svoj master a do sada su se neki vrlo prestižni bubnjari izrazili biranim rečima o njegovoj svirci (Mark Sanders, recimo, hvali njegovu ,,snagu, delikatnost i originalnost"). Čovek je do sada svirao sa dosta pedigriranih britanskih improvizatora, poput Phila Duranta ili London Improvisers Orchestra a svirka sa Jonesom u duo-aranžmanu mu daje priliku da prikaže zaista impresivnu raskošnost tehnike i razmišljanja.

Naravno, SVAKI album free jazza na kome imamo tenor saksofon i bubanj mora da zazove makar i nevoljna poređenja sa albumom Interstellar Space Johna Coltranea i Rashieda Alija, ali u ovom slučaju ovo poređenje zapravo, na momente, ima smisla. Jones nije Coltraneov imitator, daleko od toga, i From Where Light Falls nije album ekstremnih izduvavanja i visokih napuklih tonova kakve je Coltrane voleo u ovoj svojoj fazi, ali Jonesov R&B deo muzičke biografije nije bez vraga i pričamo o saksofonisti sa izuzetno lepim, toplim, što se kaže ,,soulful" tonom i kada svira tiše i u pažljivo kreiranim frazama, Jones je savršeno nežan ali sveden, bez padova u sentimentalnost i poziranje. Pritom, čak i u tihim kompozicijama, on i Karlsen su u stanju da sviraju brzo i dinamično – recimo u december pt 2 koja kombinuje vrlo simpatične, lake fraze na saksofonu sa užurbanom, brzom svirkom u kojoj Jones pažljivo kontroliše volumen a Karlesn svira pointilistički i tiho a opet ispunjava zvučnu sliku ogromnim brojem nota.

Duo ima apstraktnije momente, kao što je na primer november pt 1 koji podseća na teatarske momente, recimo, jednog Cecila Taylora, samo bez prelaska u ekstremni volumen i agresivnu svirku. I november pt 2 ima apstraktniji uvod ali mu Jones daje razrešenje u prijatnom, impresionističkom fraziranju. december pt 1 se, pak, razvija u punokrvni free jazz sa lansiranjem u kosmos i sve bržim, energičnijim Jonesovim sviranjem preko moćnog Karlsenovog free ritma.

No, preovlađujući utisak novih snimaka je da nastaju pritajeno, gotovo skriveno od sveta, kao da dvojica muzičara sa dosta iskustva sebe zatiču kako odjednom rade nešto što nije dopušteno, ili makar poželjno, praveći muziku koja odlazi u prazan prostor što mu se ne vidi kraj. Jones piše o tome da bi posle svakog od sešnova dvojica muškaraca izašli na ulicu i iznova bili zapanjeni ispražnjenim, avetinjski pustim Londonom. From Where Light Falls perfektno hvata ovu atmosferu nesigurnosti, teskobe ali i osećaja privremene – a beskonačne – slobode koju muzika donosi i stoji kao pefektan dokument našeg vremena.

https://edjonesjazz.bandcamp.com/album/from-where-light-falls-3 (https://edjonesjazz.bandcamp.com/album/from-where-light-falls-3)

Drugi album, pa... o njemu ne znam ništa. Steve Matthews Trio: Ego Death je, sudeći po zvuku snimak živog nastupa kalifornijskog trija koji predvodi Steve Matthews, čovek koji svira ,,prepariranu frulu", dok njegova dvojica kolega sviraju gitaru (Ollie Burgess) i bubnjeve (Matt Stephens). Ni za jednog od ovih muzičara nemam ni najblažu ideju ko su, odakle dolaze, kakve imaju muzičke biografije i jedino što mogu da kažem je da je sam Matthews, sudeći po glasu, Afroamerikanac. Dakle, album se mora slušati van ikakvog konteksta (nema podatka ni gde ili kada je nastup sniman) a što je, kad malo bolje razmislite, sasvim u skladu sa naslovom koji obećava smrt ega.

I zaista, Ego Death je smrt ega u svakom smislu, ovde nema soliranja već samo urnebesne kolektivne improvizacije, nema ,,objašnjavanja" šta muzika ,,znači" ili šta muzičari njome ,,izražavaju" – album je čist tok (improvizatorske) svesti, bujica zvuka i nota, distorzije, disonance ali i intenzivne, moćne muzike.

Jasno je da za to morate biti pripremljeni i voljni da se izložite uraganskoj paljbi sa svih strana – Ego Death naprosto ne staje jednom kad krene, bežeći od bilo kakve klasične notacije ili harmonske teorije. Matthewsova frula je intenzivno atonalna, sa muzičarem koji sipa pregršti nota i izvlači sitna vibrata, sa Stephensom koji bubnjeve svira gotovo isključivo rafalno, te Bugressovom gitarom koja je brutalno distorzirana i kao da prenosi erupcije 3-4 vulkana odjednom. Steve Matthews Trio svira u samo jednoj brzini: najvećoj, i mada nastup ima izvesne dinamičke oscilacije, gde muzičari publici dopuštaju da malko uhvati vazduh, ovo je apsolutno besomučan, bespoštedan nastup muzike koja prelazi čitav put od jazz improvizacije do elektronske buke u svega dva koraka.

Naravno, to je na kraju krajeva veličanstveno i Steve Matthews Trio nudi free improvizaciju koja je zaista slobodna, oslobođena od muzičke teorije, notacije, ali i nekakvog imperativa da se ostvari komunikacija sa publikom ili da se muzikom nešto ,,prenese". Uostalom, kada posle skoro pet minuta masakriranja Satan's Dance Giuseppija Logana (jedina obrada koju trio svira) muzika stane, aplauz što dolazi iz gledališta je vrlo uzdržan, možda čak i svedočeći o tome da se dobar deo slušalaca oseća povređeno.

No, oni koji preostanu posle ovoga reaguju mnogo entuzijastičnije na gotovo osmominutni juriš u Metabolic Acidosis, upijajući korozivnu buku koju bend projektuje sa očiglednom radošću. Trio ovaj entuzijazam nagrađuje skoro instant prelaskom u jednako paklenu naslovnu numeru koja u nešto manje od deset minuta radi sve što može da uništi sve više intelektualne funkcije i slušaoce preveze u nirvanu čiste, jasne svetlosti oslobođene konteksta ali ispunjene smislom. Ovih sam dana, videće se uskoro i zašto, imao prijatan povratak albumima pokojnog Angusa MacLisea i podsetio se koliko njegova, naizgled nihilistička, buka i napuštanje svih utemeljenih pravila zapadne muzike može da bude lekovita, nudeći amorfnu, ali svrhovitu muzičku anihiliaciju čula i misli. Steve Matthews Trio rade isto to, samo brzinom od 300 kilometara na sat, bacajući vas istovremeno na kolena i u stanje neočekivanog, čistog blaženstva. Drugim rečima da su Hijokaidan svirali jazz, zvučali bi kao Steve Matthews Trio a ja ne znam umem li da smislim još jaču pohvalu. Matthews i drugovi još i ovaj daunloud prodaju po ceni koju sami odredite, pa pričamo o apsolutno nezaobilaznom artefaktu za svakoga ko želi da iskusi zaista tuđinsku ali na kraju svega – najprijateljskiju moguću, najviše oslobađajuću improvizaciju. Esencijalno:

https://stevematthewstrio.bandcamp.com/album/ego-death (https://stevematthewstrio.bandcamp.com/album/ego-death)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 27-06-2021, 16:40:01

Ove Nedelje slušamo album kome je džez samo jedna od komponenti u impresivno eklektičnoj fantaziji žanrova i različitih etničkih izraza. Jasno je da bi trebalo da smo u 2021. godini već pomalo blazirani i da zdravo za gotovo uzimamo ovako ,,globtroterske" ploče – nije li danas i najnemaštovitiji didžej u stanju da spoji stvari razdvojene decenijama i polovinom planete, lakim pokretom ruke, kao da je to najprirodnija stvar na svetu – ali teško je ne biti impresioniran autentičnošću izraza koju je kompozitor Jun Miyake postigao na albumu Lost Memory Theatre Act-3 u svakoj od devetnaest kratkih kompozicija i u svakom od izraza koji se oslanjaju na različite muzičke tradicije i senzibilitete.

Miyake je, naravno, veoma poznat kompozitor i izvođač. Rođen u Kjotu krajem pedesetih godina, kao prvi instrument je svirao trubu, pod patronatom legendarnog tokijskog džez trubača Hinoa Terumase, ali iako mu džez i danas čini osnovu, Miyake je vrlo brzo krenuo da širi vidike. Sa osamnaest godina je otišao u SAD da studira na Berkliju i tamo diplomirao 1981. godine, a u njegov današnji interpretatorski arsenal pored trube i flugelhorne spadaju i melodika, klavir, Fender Rhodes sintisajzer... Po povratku u Tokio Miyake je započeo veoma plodnu karijeru muzičara i kompozitora bazirajući svoj prepoznatljivi stil pre svega na u prethodnom pasusu pomenutim spojevima vrlo različitih muzičkih uticaja sa vrlo različitih strana sveta. Danas Miyake živi u Parizu a iza sebe ima ne samo više od trideset albuma od kojih je preko polovine muzika pisana za filmove, već i nisku interesantnih živih nastupa na različitim stranama sveta.

Miyakejev rad za film je svakako ono po čemu ga internacionalna publika i najbolje zna, sa nominacijom za Oskara za muziku koju je napisao za Wendersov dokumentarac ,,pina", kao i saradnjama sa režiserima poput Kensakua Watanabea, Mike Ninagawe, Régisa Roinsarda. Miyake je dosta radio i za pozorište i ono što je bez sumnje kada je njegova muzika u pitanju je da se ona najbolje oseća kada je deo deljenog prostora u kome postoje i prizori, predmeti, ljudi, reči, radnja, akcija...

Otud i nije neko čudo da Miyake, čak i kada ne radi za film ili teatar, zamišlja da radi muziku za film ili teatar. Lost Memory Theatre je tako serija albuma – do sada su snimljena tri od kojih je ovaj poslednji koga danas slušamo izašao 2017. godine a nedavno se pojavio na Bandcampu – koji sadrže muziku za imaginarnu pozorišnu predstave o izgubljenim sećanjima, i pisani su disciplinovano, planski i impresivno eklektično da pobude široki spektar emocija i drugih reakcija u slušaocu.

Lost Memory Theatre Act-3 kao treći (da li i završni?) čin ove predstave ne samo da pleni jednom odmerenom ali opipljivom dramatikom već je za potrebe izvođenja njegovih ekonomičnih, kompaktnih kompozicija, Miyake okupio izuzetno impresivnu reprezentaciju izvođača sa razni strana sveta. Tako će odmah posle briljantnog pijanističkog prologa punog atmosfere i ,,glumljenih", dodatnih dijegetičkih zvukova, već druga kompozicija, Undulation biti aranžman za bugarski ženski hor koji u manje od dva minuta uspeva da postavi, razvije i do logičnog zaključka dovede upečatljivu temu. Miyakeov osećaj za autentičnost stila kojeg se hvata u pojedinačnim kompozicijama jednako je impresivan kao i ekonomičnost sa kojom se upušta u njihovo pisanje. Godine rada namenske muzike su njegov ispis formatirale tako da u njemu nema viškova, ničeg sem krtine pa je i praktično svaka od narednih kompozicija remek-delo ,,domaćinskog" aranžiranja u kome komadi od po dva ili dva i po minuta ne zvuče kao minijature ili puke skice, već punokrvne pesme sa odlično razvijenim temama i mnogo atmosfere.

Iako se Miyakeov eklekticizam ističe kad god ljudi pišu o njemu – to je njegova differentia specifica kad se radi o marketingu, reklo bi se – priznajem da me sama po sebi stilska raznolikost albuma ne bi impresionirala. Sa jedne strane, svaki slušalac Johna Zorna – u koje nesumnjivo spadam – navikao je na život u postmodernom stanju u kome su sve kulture i muzike na podjednakom dohvatu ruke i na sve ih je otvorena sezona kreativnog lova. Sa druge strane, svaki slušalac muzičara inspirisanih Johnom Zornom (a i u njih, jelte, spadam) je i navikao na to da su često albumi eklektične muzike – a ponekad je to slučaj i sa samim Zornom – obeleženi jednim hladnim, pomalo laboratorijskim pristupom materiji, gde se pogađaju note i ritmovi, tehnike i štimovi ali se ne pogađa nužno i ,,duša" muzičkog stila koji se trenutno ,,obrađuje". Ovde Lost Memory Theatre Act-3 zapravo najviše impresionira, kreirajući seriju minijatura koje su iznenađujuće vitalne, svaka u svom odabranom, distinktnom stilu, impresionirajući ne samo dobrim razumevanjem žanra ili etničkog izraza koji je trenutno na programu već i kreirajući, unutar njih, veoma ubedljivu, veoma memorabilnu temu.

Bez obzira da li je u pitanju latinoamerički ples sa udaraljkama i flautama (Alta Mare), klasična filmska balada u kojoj se gudači i mediteranske gitare susreću sa šaputavim ženskim vokalom (Deciduous), bliskoistočna fantazija (Etume), tango (Los Dias Largos), snoliki karnevalski valcer (Unseen Ball) ili robotizovani a emotivni rege (A Wish Away), svaka od kompozicija ima izrazit karakter, temu, pa i narativ i ne svodi se ni u kom slučaju na puku ,,etničku" ili stilsku vinjetu, prečicu ili skraćeni enciklopedijski navod. Miyake svakom od komada posvećuje ogromnu pažnju i ovo je kolekcija devetnaest veoma pamtljivih kompozicija.

Naravno, nešto je i do izvođača. Sam Miyake je vrlo prominentan na trubi i flugelhorni u nekoliko kompozicija, dajući ovim zamišljenim saundtracima, sanjive, meditativne slojeve. No, tu su dalje pevačice (Lisa Papineu, Chie Umezawa) ali i recitatori i pevači (Arto Lindsay pozajmljuje svoj napukli, nazalni vokal Rolling Stones obradi As tears go by), Dhafer Youssef na udu, Melvin Gibbs na kontrabasu i još mnogo muzičara koje Miyake postavlja kao komade slagalice u svoje kompozicije i iz njih dobija tačno ono što mu treba: evokativne atmosfere, melanholične izvedbe, u slučaju Brehtovog teksta ,,Of Seducing Angels", šokantno uznemirujuću recitaciju Mechthilda Großmana... U svakoj od kompozicija vidan je autorski napor da se ispriča priča ali i da se ta kolekcija kratkih priča uveže u jedan dugački narativ koji, eto, ide kroz barem tri albuma, pa je Miyakijevo aranžiranje minuciozno, ne samo u postavljanju, razvijanju i razrešenju tema već i u elementima atmosfere, ,,nemuzičkim" zvucima koji oživljavaju prostore i razgaraju maštarije, pažnji posvećenoj svakom detalju.

Ako imam ikakvu kritiku na album koji je impresivno izbegao da bude hladan, naučni tretman ,,eklekticizma" a da opet sačuva i potrebnu teatarsku distancu u odnosu na slušaoca i ponudi mu i intimu i emociju, ali i jasan okvir narativa koji ih stavlja u poseban kontekst, to je da je mastering prilično glasan i da muzika time biva lišena dinamike. Ovo mi nije smetalo koliko ume da mi smeta na manje spretno miksovanim pločama i Miyakeova produkcija je svakako veoma dobra, ali je možda mogla da bude i toplija sa dinamičnijim masteringom. No, to su već moje sitne bubice i perverzije i one možda nikom drugom neće smetati. Fakat je da je Lost Memory Theatre Act-3 ploča za sladokusce i ljubitelje svega što možda nije ,,čist" džez ali uz njega ide kao najprirodniji mogući prilog. Probajte, nećete zažaliti.

https://junmiyake.bandcamp.com/album/lost-memory-theatre-act-3 (https://junmiyake.bandcamp.com/album/lost-memory-theatre-act-3)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 04-07-2021, 16:26:56

Pre par nedelja izašao je – samo u formi daunlouda – VRLO kompletan, pa i više od toga paket pod nazivom Born Broke Complete + a koji čine bukvalno svi snimci vezani fizički ili duhovno za album Born Broke koji je 2008. godine izašao za američku etiketu Atavistic posvećenu free jazzu, improvizaciji, avangardi. Ovaj, izdat originalno na dva kompakt diska, a gde je drugi imao samo jednu kompoziciju dužu od četrdeset minuta, predstavljao je kolaboraciju između u tom trenutku dva velika pa i pomalo ostarela evropska free jazz veterana. Naravno, jedan od njih je stariji od drugog – nemački saksofonista Peter Brötzmann je neka vrsta patrijarha evropskog avangardnog jazza i slobodne improvizacije, ali i Peeter Uuskyla, švedski bubnjar, je u karijeri koja traje od sedamdesetih godina prošlog veka ubeležio priličnu količinu saradnje sa uglavnom skandinavskim muzičarima ali i sa internacionalnim ,,zvezdama" free improv i free jazz muzike poput Petera Kowalda. Mnogo tu ima ljudi nazvanih po svecu koga smatraju prvim papom (i patrijarhom) u istoriji hrišćanstva, ali siguran sam da je sve ipak slučajno.

Uuskyla poslednjih meseci izbacuje dosta starih – u distribuciji uglavnom nedostupnih ili slabo dostupnih – izdanja na kojima je svirao na Bandcamp a Born Broke Complete + je neka vrsta deluks paketa koji se zapravo i po prvi put pojavljuje u ovoj formi pred publikom, spajajući poznat (i koliko-toliko nabavljiv) materijal sa do sada nečuvenim demo snimkom, ali i amaterskim koncertnim snimkom koji prikazuje taj materijal u nascentnoj, divljoj formi.

Brötzmanna verovatno ne treba predstavljati, on je čovek sa ogromnom reputacijom i koga je, uostalom, i naša publika gledala nekoliko puta, jedan od originalnih evropskih free jazz jurišnika koji su čuli Amerikance kako pokreću svoju muzičku revoluciju a onda spojili energiju ove muzike sa tradicijama evropske avangardne umetnosti i aktivizma i, evo, i sa punih osamdeset ovaj čovek još radi. Po originalnoj vokaciji slikar (i kao takav, radio je omote za mnoge svoje albume), Brötzmann je u svojoj muzici spojio energiju, neposrednost pa i sirovost svog likovnog izraza sa neskrivenom sociopolitičkom, kritičkom komponentom. Kada sam ga svojevremeno intervjuisao za Danas, na pitanje da li je ovo bio deo nekakvog programskog nastupa i pokušaja da se ,,free" iz fri džeza oblikuje u artikulisaniji politički iskaz, insistirao je da tu nije bilo aktivističkog plana i programa i da je sve rađeno iz duše, po osećaju, u direktnoj primerni improvizatorskih paradigmi ne samo na muziku već i na življenje.

Peter Brötzmann je i autor mnogih legendarnih free jazz projekata koji su spajali muzičare iz raznih zemalja i sa raznih kontinenata i njegovu muziku bih bez mnogo razmišljanja mogao nazvati jednom od definišućih sila evropskog free jazza i improvizacije. U prvo vreme često poređen sa Albertom Aylerom na ime intenziteta i volumena u sviranju tenor-saksofona, Brötzmann za moje uši nikada nije imao mnogo veze sa njujorškim free jazz anđelom, niti je ikako pokušavao da ga imitira. Kod Brötzmanna intenzitet nikada nije zvučao kao da ima nekakvu spiritualnu ambiciju koja bi se naslanjala na nekakav postojeći sistem verovanja, a uvek je zvučao kao refleksija socijalne realnosti, energija reagovanja na okruženje koje, za slobodne avangardne umetnike nikada i nije bilo naročito prijateljsko.

Hoću reći, Born Broke je idealan naslov za album na kome dva pomalo i ostarela free jazz veterana sviraju jedan sa drugim i pomalo i meditiraju o životu koji su izabrali, nalazeći u njemu lepotu i pored muka i nemaštine na koje su se svesno osudili. Uuskyla u svom eseju za originalno izdanje albuma priča o mukama, o iskušenjima, o samoći, o gluposti, ali i o solidarnosti i o tome kako je album snimljen od strane Dragana Tanaskovića bez ikakve amplifikacije ili monitoringa, samo sa dva čoveka koji su zajedno svirali satima u istoj prostoriji.

Sada će ovo zvučati užasno, ali originalni Born Broke materijal, prve četiri kompozicije na ovom albumu, je sigurno najgori deo čitavog paketa. Kako ovo nisam slušao u vreme kada je originalno izašlo, danas sam sa dosta čuđenja i pomalo i cerekanja čitao prikaze pisane u ono vreme za album koji mojim ušima zvuči izrazit problematično, na nivou koncepta ali i na nivou realizacije.

Naravno, koncept nije rđav sam od sebe – ovo su četiri dugačke free jazz improvizacije urađene u programski svedenoj duo-postavci, gde muzičari muziku kreiraju praktično ni iz čega, sa samo obrisima tema i širokom idejom o tome šta bi trebalo da se događa tokom narednih dvadeset ili četrdeset minuta. Born Broke je stoga neka vrsta zvučne meditacije, načelno neužurbana muzička predstava u kojoj nema naglašenih krešenda ili, uopšte, velikih dinamičkih oscilacija u svirci, sa idejom da bubnjar kreira neku vrstu pokretne teksture na kojoj će tenorista slikati širokim, slobodnim pokretima. Video sam, kako je, rekosmo već i ranije, obavezno kada je tenor saksofon-bubanj kombinacija na programu, da ljudi refleksno (i sasvim neodgovorno) zazivaju Interstellar Space Coltranea i Alija kao prirodnu tačku poređenja ali ovo su dva albuma koji ne mogu biti različitiji među sobom iako spadaju u nominalno istu fioku free jazz improvizacije sa dva ista instrumenta.

Pre svega, Born Broke je jedna sekularna ploča. Ne ,,neduhovna" ali svakako ne namerna da bude primerak ekstatičnog jazza koji se u svemiru dodiruje sa onostranim i spiritualnim. Naprotiv, ovo je mnogo ,,sporija" muzika, sa nogama čvrsto na zemlji i meditacijom okrenutom na unutra, u kontemplaciji o socijalnoj i ekonomskoj marginalizovanosti, ružnoći, beskorisnosti. Naslovi kompozicija (Born Broke, Beautiful but Stupid, Ain't Got the Money i Dead & Useless) rečito govore o atmosferi albuma a muzika dosledno ispituje tu estetiku praznog, ružnog, beskorisnog, ne tražeći ni osvetu ni nihilističku katarzu već pre svega jednu zen-mirnoću u prihvatanju da je ovo svet koji su muzičari za sebe svesno izabrali i da u njemu, pored svih nedaća, iznova pronalaze bljeskove lepote.

No, ovaj koncept, kako rekoh ispada izrazito problematičan jer izvedbe Uuskyle i Brötzmanna nalaze se tačno na nesrećnoj sredini između meditativne ,,ispražnjenosti" i nekakvog energičnijeg free jazza. Naravno, uzimam u obzir različite ukuse i uviđam da je album gotovo univerzalno dobio izvrsne kritike kada je izašao ali ja sebe smatram solidnim ljubiteljem Petera Brötzmanna i čini mi se da je u redu da kažem da, recimo, u prvoj kompoziciji, prolazi više od devetnaest minuta pre nego što on odsvira išta vredno pažnje. Brötzmann, da se razumemo, NIKADA nije bio ni najmaštovitiji saksofonista u free jazzu, niti čovek kome leži nežna, ,,duševna" svirka. Brötzmann je u svojim najboljim trenucima, a bilo ih je MNOGO, plenio moćnom energijom, sirovom neposrednošću, jednim otvaranjem direktnog puta do ranjive ljudske duše koja možda ne ume da peva poput anđela ali ipak PEVA, glasno i snažno.

Sad, kritičari često i ponovljeno pokušavaju da ukažu kako kod Brötzmanna nije sve u buci i besu i kad god on odsvira više od dva tona koji nisu izduvani svom snagom, govore o njegovoj osećajnijoj strani. No, Born Broke ima ovakve momente u većini i naprosto pokazuje da stari as free jazza najčešće nema opseg ideja ili interesovanje da kreira i razvija teme, a koji bi u sumi dali nešto zaista upečatljivo. Otud praktično sve kompozicije na Born Broke imaju dugačke, ogromne uvode gde muzičari sviraju NEŠTO ali to nešto se tek pred kraj svake od njih solidifikuje u nekakvu intenzivniju zajedničku improvizaciju.

Rekao bih da je važno da se setimo da Brötzmann zapravo najbolje zvuči kada svira sa ljudima koji mu predstavljaju izazov, pa me je slušanje ovog albuma podsetilo na zvezdane momente sa triom Sonore (https://www.youtube.com/watch?v=dtMPW35dr8k) ili na legendarnu turneju koju je radio sa Keijijem Hainom i Shojijem Hanom gde kažu da su se muzičari, bogami i tukli u bekstejdžu. Ne kažem da bi sve bilo bolje da su Uuskyla i Brötzmann prolili malo krvi, ali stoji da je Uuskyla muzičar koji je najsrećniji kad radi nešto za svoj groš i ne mora da svira niti zajedno sa niti nasuprot Brötzmannu.

Uuskyla je po vokaciji džez bubnjar ali njegova svirka uopšte ne zvuči tako. Ovde nema ni svingovanja niti gruva i njegovi ritmovi su repetitivni i prilično mehanički, bez maštovitosti koju bismo možda po prirodi stvari očekivali od fri džeza. Naravno, ovaj album programski ne ide u stranu svirke koja bi bila lepršava i maštovita ali Uuskylin postojani, iznurujući udarački stil, kombinovan sa zamišljenim Brötzmannom u zbiru daje muziku koja je istovremeno i prazna ali i ne dovoljno prazna.

Stvari se, međutim, značajno unapređuju čim pređemo na sledeći deo albuma, do sada neobjavljen koncert iz Gotenburga iz 2006. godine koji je zapravo snimio neko iz publike koristeći DAT diktafon. Zvuk je ovde nešto siroviji ali je svirka instant-bolja sa Brötzmannon koji sa startne linije kreće borbeno i energično i odmah Uuskyli zadaje ozbiljniji tempo i intenzitet. Ovo je bilo i prosviravanje materijala za Born Broke pre nego što će dvojac uraditi studijski snimak, nedelju dana pre ulaska u studio, i na njemu muzika zvuči zapravo dosta životnije. Da bude jasno, ne mislim da Brötzmann vredi jedino kad duva iz sve snage ali koncert iz kluba Nefertiti je dobra demonstracija da on to ne mora da radi da bi zvučao intenzivno i fokusirano. Sve teskturalne eksploracije koje su mi na studijskoj verziji albuma zvučale pomalo formalno i nezainteresovano, ovde dolaze spontanije, sirovije, što bi se reklo ,,iz duše" a mada Uuskyla nikada ne upada u ,,pravu" free jazz poliritmiju, momenti kada su dva muzičara uhvaćeni u jedan zvuk i jedan drugog vidno inspirišu i guraju dalje su mnogo češći na ovom snimku.

U nastavku ovog paketa imamo Dead & Useless LP, izdat na vinilu 2014. godine. Uuskyline informacije na Badncampu sugerišu da je ovo samo poslednja kompozicija sa Born Broke (tj. ceo drugi disk) izdata na vinilu ali slušanjem ovog opusa razdeljenog na dva dela reklo bi se da se radi o alternativnom snimku, verovatno sa iste sesije. I mada se Dead & Useless nikako ne pretvara u nekakvu zabavnu jazz ekstravagancu, ova verzija je zapravo bolja, smislenija i, mislim ,,tačnija" u odnosu na ono što su muzičari želeli da postignu ovom sesijom. U prvom redu, zvuk je znatno bolji i topliji, verovatno kao posledica masterovanja snimka za vinil, ali u drugom, Brötzmann i Uuskyla ovde materijal prosviravaju slobodnije, energičnije, dajući svojim meditacijama zapravo bolju dinamiku, odmereniji tempo. Uuskylini ritmovi nikad ne dobijaju nekakvu ekstatičnu, obrednu formu ali ovde oni sugerišu industrijsku lepotu, rad mašina koje se kvare i sapliću, a preko kojih saksofonista vozi tople, sve češće lepe i lepo strukturirane improvizacije koje su retko EKSTREMNO GLASNE ali dobar deo vremena imaju hipnotičku fokusiranost koja je simbol najboljeg Brötzmanna od svih postojećih Brötzmanna.

Ostatak paketa otpada na Born Broke EP koji prosvirava naslovnu numeru kroz dvodelni opus što je, nagađam, takođe alternativni snimak sa originalne sesije, kao i na deo demo-snimka kojim su Brötzmann i Uuskyla konceptualizovali ovaj materijal. I ove verzije su ubedljivije i, meni barem, smislenije od originalnog CD materijala, sa muzičarima koji zvuče istovremeno i opuštenije ali i fokusiranije na ideju o meditaciji u pokretu, o dostojanstvenom lamentiranju lišenom sentimentalnosti, o emociji koja sama nalazi put kroz apstraktnu, možda pomalo i otuđujuće mehaničku svirku. Born Broke Complete + uspeva da do kraja nađe siguran put do mog srca iako ni meni ni njemu nije bilo lako.

https://peeteruuskyla.bandcamp.com/album/born-broke-complete (https://peeteruuskyla.bandcamp.com/album/born-broke-complete)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 11-07-2021, 15:05:33

Gruntfest and Gilman-Opalsky: Improvisations for the End of Time je vrlo pretenciozan naslov albuma, ali ako imate čime da poduprete tu pretencioznost, onda se i ne radi o pretencioznosti već, jednostavno, o jakom, moćnom iskazu koji se SLUŠA. I to iz sve snage. Improvisations for the End of Time je baš takav album – dakle, moćan, iskazujući, ali, kad ga stvarno preslušate, i razoružavajuće nepretenciozan iako se zaista radi o kolekciji eksplozivnih improvizacija koje na neke načine zaista obeležavaju kraj vremena. Barem, jelte, ličnog vremena.

Šta se hoće reći? Najpre to da je John Gruntfest najbolji alt saksofonista za koga nikada niste čuli. Ne verujete? Pa, evo, John Gruntfest je muzičar sa praktično suludom radnom biografijom koja seže DALEKO u sedamdesete godine prošlog veka (https://www.metamute.org/editorial/articles/interview-john-gruntfest). Njegova prva dva albuma, Live at Pangea 1 & 2 su 1977. godine bila izglasana za albume godine u magazinu Cadence, kultnoj oregonskoj publikaciji koja je pokrivala pre svega improvizovanu muziku. Vodio je različite free jazz postave (notabilno Raven Free Orchestra tokom tri decenije), svirao na Berlinskom zidu kada su ga rušili, bio član živih postava Tuxedomoon i Snakefinger. Kao muzičar, organizator i generalno aktivista na sceni San Franciska zaslužan je za mnogo događaja koji su tamo organizovani ali i za beskompromisno levičarsku liniju koja se provlači kroz avangardnu muziku ovog kraja decenijama unatrag. Privržen revolucionarnim idejama stare škole, Gruntfest je, kako kažu, iskombinovao uticaje raznih radikalnih mislilaca i stvaralaca sa raznih strana sveta, od Charlesa Ivesa do Johna Coltranea, od Bude do Marksa, od Eme Goldman do Gija Debora, od Volta Vitmena do Artoa. Kao i svaki pošteni old school levičar, Gruntfest ima ozbiljnu istoriju rada u poeziji i radikalnom teatru a pre nekoliko godina spojio je poeziju, muziku, slikarstvo i levičarsku politiku u projektu Future Che koji je, pogotovo za američke standarde, vrlo naglašeno išao u smeru slavljenja komunizma otelotvorenog u figuri Čea Gevare.

Da je Gruntfest radikalan i aktivistički nastrojen decenijama unazad vidi se i po omotu ovog albuma koji sadrži fotografiju njegovog manifesta otkucanog na mašini 1982. godine. Ova poruka Americi deluje kao nešto što biste danas pročitali na redditu od strane kakvog napaljenog mladog internet-aktiviste rešenog da Americi sve saspe u lice, i kako je boli đoka za klimatske promene, i kako je na laganu smrt osudila južnu hemisferu i kako ,,hipokriziju naziva istinom" i kako ,,potiskuje nežnost i seksualnost u ime morala" i kako čini svireposti u ime svojih ,,izama" i sve tako. Videti da za četrdesetak godina ovaj manifest zvuči sasvim savremeno je koliko podsećanje da levičari stalno pričaju jedno isto toliko i žalosna čeklista problema koji za sve to vreme nisu, rekli bi se, ni počeli da se rešavaju.

Gruntfest je, međutim, i MNOGO dobar saksofonista i nepretencioznost o kojoj pričamo i pored, reklo bi se OGROMNE pretencioznosti koju donose naziv ovog albuma i manifest na njegovom omotu dolazi najpre iz same muzike koja je, pa, okretna, ekonomična, puna života, sjajnih ideja i dinamične interakcije između izvrsnih muzičara a sve to spakovano u kratke, eksplozivne komade gotovo pankerske svedenosti koji ne dopuštaju da se u svirku uvuče ta neka highbrow avangardna kontemplativnost ili eksperimentatorsko fetišizovanje sitnih detalja zbog kojih se izgubi osećaj za celinu.

Gruntfestovi saborci na ovom albumu su bubnjar Richard Gilman-Opalsky i tenor saksofonistkinja (a zapravo slikarka, plesačica i mnogo toga dugog (https://www.meganbierman.com/about/)) Megan Bierman koja gostuje na nekoliko pesama. Pozabavimo se prvo Gilman-Opalskym koji je i sam neka vrsta renesansne ličnosti. Ako pogledate njegov profil na All About Jazz videćete skoro uobičajenu, svakako vrlo impresivnu biografiju free jazz bubnjara koji je počeo da svira sa osam ili devet godina na bubnjevima brendiranim The Animalom iz Muppet Showa što su mu ih roditelju kupili, zatim vežbao sa lokalnim jazz bubnjarem po imenu Joe (kome nikada nije saznao prezime) a koji ga je naučio da čita note i terao ga da svira pre svega po pedovima umesto na pravom bubnju da bi razvio osećaj. Gilman-Opalsky je godinama svirao u raznim džez postavama u Njujorku da bi sada bio stanovnik Čikaga gde na Univerzitetu Ilinois predaje političku filozofiju. Ozbiljno (https://www.uis.edu/politicalscience/faculty/gilman-opalsky/). Opalsky je brutalni marksista koji je napisao šest knjiga sa naslovima poput The Communism of Love: An Inquiry into the Poverty of Exchange Value ili Riotous Epistemology: Imaginary Power, Art, and Insurrection ili Spectacular Capitalism: Guy Debord and the Practice of Radical Philosophy. Mislim, kada vidite njegove akademske kredencijale zapitate se kada taj čovek stiže još i da svira bubnjeve a kada čujete Improvisations for the End of Time zapitate se kada DOĐAVOLA Gilman-Opalsky stiže da toliko piše o komunizmu kad svira OVAKO dobro.

Jasno je da je interesovanje za radikalne leve politike, ali i za umetničke i aktivističke pokrete njima naklonjene prirodna spona između dvojice muzičara, no ovo nikako ne bi garantovalo i da će njih dvojica praviti dobru muziku. Ispostavlja se, međutim da je Improvisations for the End of Time kolekcija izvrsnih improvizacija na kojoj ova dva džezera sviraju lako, brzo, duhovito, energično i sa mnogo duše. Sav taj komunististički diskurs kome su skloni je i dalje prisutan, da se razumemo, ali je predstavljen nepretenciozno, duhovito, na momente na ivici parodije, šaljući jednostavne, pankerske poruke uz muziku koja je lepršava i zabavna. Recimo, pesma koja album otvara – Fascists Get Better As Corpses – bi u izvedbi nekog mladog, napaljenog garažnog hardcore punk benda verovatno bila abrazivna provala buke i mržnje. Gruntfest i Gilman-Opalsky, pak, opaljuju sedemdesetsedam sekundi dugačku anarhičnu ali melodičnu, dinamičnu improvizaciju koja svoju poruku plasira istovremeno i kao šalu ali i kao referencu na antifašističku borbu iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka. Već naredni komad, Cosmic Curveball 1 je vrlo melodična, poletna tema koja se sa mnogo autoriteta prizemljuje u tradicionalnom džez zvuku, mašući krilima i polećući tek toliko da ne zaboravimo da ovi ljudi improvizuju iz sve snage.

Ima na albumu još dosta tih lepih, čak i nežnih tema; Gruntfest je zaista briljantan saksofonista sa mnogo mašte i koliko god mu politika bila radikalna, toliko mu je umetnost čista i sasvim sklona da kreira momente skoro naivne lepote. Abstractions Without Lyrics je još jedan ovakav komad recimo, kao i drugi delovi Cosmic Curveball, no, osnovna karakteristika ovog albuma je da su improvizacije ekstremno kratke i to je bez sumnje bila programska, metaideja na kojoj je on nastao. Muzičari ovde sebe, dakle, teraju da se izraze u vrlo kompaktnim, gotovo skiciranim formatima gde ima mesta za jednu temu i njenu razradu, jednu ideju i njene varijacije i, naravno, za razliku od drugih improv albuma gde su kompozicije duže ili su pesme nastale editovanjem dugačke improvizovane svirke i izbacivanjem manje zanimljivih delova, Improvisations for the End of Time je vrlo posvećen tom svom kreativnom ograničenju, terajući muzičare da stalno budu efikasni, da se nikada ne zaustavljaju, da, kao ajkule za koje kažu da će se ugušiti ako prestanu da plivaju, stalno hitaju napred i pesme završavaju čim postane jasno da bi sledeći ton, sledeći udarac u bubanj bili puko ponavljanje nečeg što se već čulo.

Gruntfest ima pored već pomenute liričnosti i svoju abrazivniju stranu i mada album nije baziran na ekstremnim volumenima i izduvavanju, njegova svirka je često distorzirana, bučna, u nekim pesmama i sasvim perkusionistički nastrojena sa denflovanjem tonova i pretvaranjem zvuka saksofona u skoro čistu teksturu. No, on je uvek izvanredno maštovit a da pesme istovremeno nisu samo pačvork nepovezanih motiva i eksperimenata. Čak i kompozicija naslovljena Failed Experiment 1 je 57 sekundi odlično vođenog narativa koji kaže sve što ima za manje od minut i skloni se sa puta da dođe nešto drugo. Riff in Search of a Drum Solo je još jedna demonstracija fantastičnog Gruntfestovog osećaja za temu, melodiju ali i energično, vrlo vitalno izvođenje. Drugde, jednostavne proklamacije poput All Things are a Manifestation of Mind (ili opsesivno ponavljanje rečenice o adiktivnoj prirodi tehnologije) deluju savršeno u svojoj naivnosti koja, oživljena živahnom svirkom slušaoca inspiriše da zapravo kontemplira o ,,poruci".

Najvažniji element albuma je definitivno to kako se saksofonista i bubnjar savršeno razumeju i slažu u svirci, svirajući često nasuprot jedan drugom tako da muzika, iako svedena na uspele skice, ima i napetost i dinamiku i eksplozivna razrešenja. Ova dva čoveka, naravno, sviraju zajedno već decenijama, pa način na koji perfektno uklapaju fraziranje, volumen, način na koji bubnjar svira nešto sasvim drugo od saksofoniste a da zajedno njihove linije tvore logičnu, likovno zadovoljavajuću celinu demonstrira gotovo telepatsku komunikaciju među njima dvojicom već i podseća da se radi o ljudima kojima je improvizovanje ne samo način da se muzika obogati već de fakto polazna tačka u svemu što rade. Ovo sve impresionira i pre nego što vam kažem da je album snimljen – razdvojeno, odnosno da su prvo snimljeni saksofoni a da su onda fajlovi poslati u Čikago gde je Gilman-Opalsky preo svega nasnimio bubnjeve. Nije ovo prva ,,odložena" improvizacija koju sam slušao (Derek Bailey i Han Bennink su to radili pre nekoliko decenija) ali je grdno impresivna.

Gilman-Opasky blista na čitavom albumu, sa zvukom koji je vrlo glasan i dopušta mu da i vrlo laganim udarcima proizvede fidbek koji muzici daje psihodeličnu elektroakustičku dimenziju, ali za ljubitelje virtuozne svirke svakako je tu solistička For the Beautiful Maestro Milford Graves koja za nepuna tri minuta pokazuje svu raskoš tehnike i improvizatorske filozofije bubnjara, ali i donosi uspeo omaž velikom prethodniku.

Kada se Biermanova uključi na pet kompozicija ovo je takođe savršeno. Tenoristkinja već ima iza sebe istoriju saradnje sa Gruntfestom i način na koji se njihovo improvizovanje prirodno uklapa je podsećanje na to koliko je ovaj veteran džez improvizacije rastao i evoluirao tokom decenija, zvučeći i u 2021. godini sveže i razigrano kao da su njih dvoje vršnjaci. Vrlo lepa harmonska istraživanja između dva instrumenta su mi, priznajem, razgorela glad da slušam ovo dvoje muzičara kako sviraju zajedno i u nekim dužim formama gde bi bilo više prostora za dalje eksploracije tona, teksture ali i harmonije.

Gruntfest je čovek koji sam za sebe kaže da ga prošlost praktično ne interesuje, da mu se skoro uopšte ne dopada ništa što je radio ranije, da je uvek zagledan unapred i traži nekakav novi način da materijalizuje muziku koju čuje u svojoj glavi. Ovo je, naravno, vrlo klasičan levičarski mentalitet, život u, kako se to nekada govorilo, revoluciji koja teče, no u slučaju čoveka koji je spojio Marksa i Budizam, poeziju i improvizaciju, komunizam i krljanje, konačno, i vrlo važno, beskompromisnu levičarsku ideju o važnosti pomaganja među ljudima sa smislom za humor koji ga uporno ne napušta, u tom slučaju moramo govoriti o unikatnoj pojavi od koje možemo – i treba – da učimo i na čisto umetničkom planu ali i na planu toga kako da se bude vredno ljudsko biće. Improvisations for the End of Time je tako jedna jeftina, nepretenciozna ali esencijalna lekcija iz života.

https://gruntfestandgilman-opalsky.bandcamp.com/album/improvisations-for-the-end-of-time (https://gruntfestandgilman-opalsky.bandcamp.com/album/improvisations-for-the-end-of-time)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 18-07-2021, 16:06:24

Nešto mi ovog leta lepo leže slobodne improvizacije pa sam protekle nedelje baš intenzivno slušao album Kanoko Nishi Jon Raskin Duo "Live at NIR Studios". U pitanju je snimak duo-improvizacija dvoje pedigriranih kalifornijskih muzičara koji se pojavio na Bandcampu polovinom Juna, ali se sam nastup na kome je ovo zabeleženo desio još 2009. godine. Jasno je, naravno, da free jazz i improv muzičari koji i inače ne mogu da se pohvale velikim ličnim bogatstvom i visokim zaradama, sada, u vreme ljute pandemije, kada su se živi nastupi opasno proredili a plaćanje ,,karata" za koncerte strimovane preko interneta je još uvek pomalo egzotična ideja, moraju da dobrano zagrebu po dnu kace, iskopaju snimke koje su možda i zaboravili da imaju i bace ih na mrežu u nadi da će im njihova prodaja obezbediti kakvu-takvu egzistenciju. No, Live at NIR Studios je svakako zanimljiv po tome da je ovo zapravo snimak urađen upravo za internet, doduše, koliko mogu da shvatim iz Raskinovog objašnjenja, ne za ,,živi" strim već kao posebno urađen ,,lajv" snimak kasnije puštan na internet radiju sfSound posvećenom eksperimentalnoj, avangardnoj i improvizovanoj muzici. Dakle, u pitanju je nešto što je 2009. godine bilo još uvek inovativna ideja, a treba i reći da je velika sreća što ove godine to možemo da kupimo u formi daunlouda jer se radi o izvrsnom albumu vrhunske slobodne improvizacije.

Jon Raskin je, zna se, veteran jazz avangarde i slobodne improvizacije. Više od četrdeset godina on svira kao jedna četvrtina Rova Saxophone Quarteta, firme koja je osnovana i još uvek radi sa idejom da kreira ekspresivnu, inspirativnu muziku kroz streljački stroj sastavljen isključivo od saksofona. U svom objašnjenju sopstvenih ciljeva i filozofije ovi ljudi razložno primećuju da je ljudski glas prvi i najprimalniji instrument, najdirektnije vezan za ljudsku, jelte, nutrinu, ali da je saksofon, sa svojim preciznim artikulacijama i snažnom a opet naturalističkom amplifikacijom daha, na drugom mestu u ovoj hijerarhiji. Raskin u ovom kvartetu svira bariton saksofon, nominalno zadužen za držanje ritma i davanje ostatku ansambla vodećih bas-linija, ali pričamo o opasnom multiinstrumentalisti koji na Live at NIR Studios svira sopran, alt i bariton saksofon, kao i kolekciju portabl sintisajzera.

Raskin je, rekoh veteran, koji je i pre ulaska u Rova Saxophone Quartet već bio vrlo zaposlen na avangardnoj sceni u Bej Ejriji, radeći kao muzički direktor Tumbleweed Dance Company inicijative, te organizator brojnih umetničkih i, kako bismo to danas rekli, multimedijalnih događaja u San Francisku gde su i gradske vlasti sarađivale sa plesačima i pozorišnim radnicima na, recimo, kreaciji gradskog parka. Istovremeno, Raskin je svirao sa vrsnim džez i avangardnim muzičarima poput, na primer Johna Adamsa, da bi kasnije nanizao stotine saradnji sa velikanima avangardne muzike kao što su Anthony Braxton, Pauline Oliveros, Tim Berne i mnogi drugi. Dobro utvrđen u San Francisku, Raskin je imao prilike da tokom dugačke karijere komponuje razne naručene komade muzike i sarađuje u okviru brojnih interesantnih projekata, a slušajući Live at NIR Studios oduševilo me je koliko on i dalje zvuči pun entuzijazma i autentične ljubavi ka improvizovanju, koliko se čuje da uživa u pronalaženju novih, interesantnih i neretko sasvim ekscentričnih načina da proizvede zvuke i iskombinuje ih u jednu tuđinsku, vrlo apstraktnu ali bez greške inspirativnu, uzbudljivu smešu.

Svakako, veliki deo zasluga nosi i izvrsna Kanoko Nishi koja ga je nesumnjivo inspirisala svojim hiperkinetičkim sviranjem ali činjenica je i da su njih dvoje do ovog trenutka imali već dugačku istoriju saradnje i zajedničkog improvizovanja, često zajedno sa plesnim umetnicima, a što je, kaže Raskin, dosta uticalo na način na koji sviraju. Nishijeva je studirala muziku na Mills koledžu i tamo joj je jedan od profesora bio legendarni britanski improvizator i avangardista Fred Frith, a koga uz kultnu kontrabasistkinju Joëlle Léandre i japansku koto-zvezdu avangardne muzike Kazue Sawai navodi kao glavne uzore. Kanoko i sama svira koto na ovom snimku. Ovaj tradicionalni instrument sa velikom istorijom u okviru dvorske muzike u poslednjih je pedesetak godina postao i neka vrsta amblema avangardne muzike u Japanu, relativno često korišćen na zapadu kao instant-generator egzotičnog zvuka zahvaljujući svom tonu i boji, dok ga u Japanu češće srećemo u okviru moderne kompozicije, džeza i improvizacije. Nishijeva je, da bude jasno, prevashodno učila da svira klavir, ali je pored avangardnih eksploracija na ovom instrumentu, kao svoj drugi instrument odabrala koto (obe verzije, sa 13 ili sa 17 žica) i napravila solidnu karijeru svirajući sa mnogo Bej Ejrija avangardista i improvizatora (Theresa Wong, Maryclare Brzytwa, Shayna Dunkelman, Jacob Felix Heule...) ali i često radeći sa plesačima (Paige Sorvillo, Yuko Kaseki, Isak Immanuel, Sherwood Chen), pa i sa pesnicima i vizuelnim umetnicima.

Za ovu priliku Nishijeva je svirala ,,samo" koto, što zvuči skoro skromno u odnosu na Raskinov arsenal duvaljki i elektronike, ali njen asortiman tehnika i gustina zvuka koji proizvodi su više nego odgovarajući protivteg njegovom napadu sa više strana. Nishijeva ovde u velikoj meri služi kao apstraktna bezbednosna mreža u koju će se uhvatiti Raskinovi ekscentrični gestovi i eksperimenti tako da ne padnu na patos i zazvuče neprimereno, njen užurbani stil sviranja kreira guste, hrapave teksture koje stalno mutiraju i mada je slušalac na nekom nivou svestan da sluša dvorsku citru donesenu u Japan iz Kine negde pre pola milenijuma, ono što Nishina svirka zaista proizvodi su neobjašnjivi, amorfni, stalno mutirajući zvučni oblici.

Kao i većina modernih improvizatora, Nishijeva koristi brojne ,,proširene" tehnike sviranja – grebanje, trljanje, udaranje u drvene delove instrumenta – i koto ovde jedan solidan deo vremena biva tretiran kao proverbijalni ,,nađeni predmet", no iskustvo i velika kilometraža sviranja sa Raskinom koji ne dozvoljava ni sekund predaha partnerki znače da je Nishijeva uvek u vatri, da njena svirka uvek ide napred, da ovde nema onih često parodiranih momenata avangarde u kojima muzičar zastaje da kontemplira o jednom zvuku koji je slučajno proizveo i pita se da li je svetu uopšte potreban ijedan drugi. Naprotiv, Nishijeva svira brzo, energično, ispunjavajući prostor zvukom i sasvim lako prelazeći na ,,normalne" tehnike, ispitujući tonalne i harmonske karakteristike svog instrumenta kada to odgovara trenutku.

Raskin ovde, što se kaže, puca iz svih oružja i pravo je zadovoljstvo slušati ga kako nesputano, radosno uleće u klinčeve sa nimalo stidljivom Nishijevom, prelazeći celu putanju od potpuno apstraktnih, tuđinskih zvukova za koje uopšte niste sigurni odakle dolaze, pa do džez solaža koje su ekspresivne, distorzirane ali melodične i vrlo, što bi rekli u njegovom matičnom ansamblu, primalne. Naravno, veliki deo kompozicija ovde mogao bi se opisati i kao ,,dron muzika" sa dvoje muzičara koji uklapaju boju i dinamiku zvuka da proizvedu kontinuirano brujanje koje ipak sve vreme mutira, evoluira na fraktalne načine i nikada ne stoji u mestu, ali Raskin pored cirkularnog disanja i izvrsne kontrole nad tonom svakako daje ,,normalnoj" publici i nekoliko ,,klasičnih" free jazz momenata sa vriscima, pucanjima, skalama i preduvavanjem.

Posebno je impresivno to kako Raskin istovremeno sa saksofonom u velikom delu ovog performansa svira i sintisajzere, uspevajući već unutar sopstvene petlje akustične i elektronske svirke da kreira moćne kontraste i srećne incidente gde se onda Nishijeva uključuje anarhičnim, bučnim intervencijama koje dodaju JOŠ brzine, JOŠ užurbanosti, još energije u ovaj program. Kompozicije na ovom albumu nisu predugačke ali nisu ni svedene na kratke, eksplozivne iskaze pa muzičari imaju dovoljno vremena da jedni drugima dobacuju ideje, da ih uhvate, ispitaju, preokrenu i vrate partneru, tako da dobijamo vrlo efikasan i uzbudljiv grupni rad prepun zvuka koji deluje na momente sasvim tuđinski, na momente, sasvim dementno, na momente komedijaški, a na momente, naravno, i sasvim ekspresivno i snažno. Nema na ovom albumu baš MNOGO džeza u nekom užem smislu, ali je on bez ikakve sumnje velikim delom nastao iz njegove nemirne, istraživačke prirode i impulsivnog imperativa ka postavljanju pred sebe stalno novih izazova.

To je valjda i razlog što mi se Live at NIR Studios toliko dopada: ovo dvoje muzičara su mnogo svirali zajedno do ovog trenutka a da ne pominjem već dugačke karijere u improvizaciji, ali kolikogod da se kvalitetne ,,tehnike" čuje na ovom snimku, ona ni u jednom trenutku ne zaklanja čistu radost spontane kreacije i uživanje u bogatstvu zvuka. Sjajno.

https://jonraskin.bandcamp.com/album/kanoko-nishi-jon-raskin-duo-live-at-nir-studios (https://jonraskin.bandcamp.com/album/kanoko-nishi-jon-raskin-duo-live-at-nir-studios)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 25-07-2021, 16:36:06

Da ne ispadne da sem brutalne avangarde koju forsiram poslednjih nekoliko nedelja u džezu nema baš ništa drugo da se čuje, evo za ovu priliku jednog veoma prijatnog albuma, u sasvim konvencionalnom, najkonvencionalnijem smislu. Ovo je ploča lepih melodija i vrlo relaksiranog, plesnog gruva koja se ne zamara dekonstrukcijama forme niti teškim pitanjima na koja se može odgovoriti samo po cenu delića vaše besmrtne duše, već pre svega pronalaženjem u džezu one njegove elegantne, cool lepote u kojoj se dobra tema, kvalitetan ritam i funkcionala improvizacija u okviru zadatih granica glancaju do brilijantskog sjaja. Istovremeno, muzika koju ovo kreira je intenzivno lična i ekspresivna a bez ikakve nameštene glume i isforsiranosti. Pričam, naravno, o drugom albumu detroitskog kompozitora (i bubnjara) po imenu Mark Lipson, a koji je naslovljen dosta zloslutno – Realism.

Zloslutnosti ovde nije kraj – Lipson je, uprkos karijeri koja se proteže još od ranih sedamdesetih godina prošlog veka, i ne samo izvođačkoj već i kompozitorskoj poziciji na mičigenskoj i detroitskoj džez sceni, za mene bio potpuno nepoznat autor sve do pre neki dan. Nije da sam ja neki veliki poznavalac džeza ali JESTE malo blam da nemam pojma o čoveku koji intenzivno radi skoro pola veka u jednom od velikih urbanih centara na istoku SAD. U neku moju malu odbranu, čovek je snimio sao dva albuma kao autor... Da nema vebsajta na kome ima gomila njegovih fotografija kako svira bubanj, Lipson bi, što se mene tiče mogao da bude i duh – internet ima izuzetno malo podataka o ovom čoveku a većina njih potiču baš sa njegovog sajta: da je počeo da svira ranih sedamdesetih, da je prvo bio samouki bubnjar koji je nastupao sa lokalnim R&B ekipama a posle dobio stipendiju da studira udaraljke u Njujorku, pa je još kasnije učio i muzičku teoriju i kompoziciju, da je osnivač Detroit Composers' Collective inicijative koja je neka vrsta neksusa detroitske džez scene i, zapravo, kompozicije koje Lipson piše bivaju i objavljene pod DCC brendom.

Ono što je nesumnjivo je da Lipson zaista već jako dugo svira i stvara džez na detroitskoj sceni i da su dva njegova važna uzora bili pokojni Kenn Cox i pokojni Brad Felt, lokalne džez legende. Sa ovim potonjim je Lipson dosta i svirao i zapravo je i ovaj album delom jaka posveta ovoj dvojici prethodnika i mentora. Iako ploča ima i vrlo lepo napisan tekst o muzici iz pera Ofelije Saenz, i dalje sam osećao kao da nemam dovoljno informacija pa sam kontaktirao kompozitora kako bih mu 1) izrazio divljenje na albumu i 2) tražio par dodatnih detalja koji će muziku osvetliti iz pravog ugla. Lipson je bio jako ljubazan i predusretljiv, pišući mi pred zakazanu operaciju šake i objašnjavajući da je album – inače snimljen još 2015. godine a tek sada izbačen u prodaju – pisan tokom perioda od pola decenije koji je u njegovom životu bio pun iskušenja. Sam naslov sugeriše baš ono što mislite, suočavanje sa surovom realnošću koju treba znati svariti, mada je Lipson u poruci dodao i da ,,politički, moramo da se bavimo realnošću, radije nego fantazijom" što je, eh, rečenica koju bi u našoj državi valjalo ponavljati posle bukvalno svakog priloga u kome se pojavljuju predsednik, premijerka ili neko iz njihove orbite... Hoću reći, slažemo se u potpunosti, transatlantski prijatelju i brate.

Iako album, dakle, potiče sa mračnog mesta i bavi se zaista potencijalno zloslutnim temama, on je zvučno nabijen strašću, lepotom, optimizom i energijom. U pitanju je vrhunska kolekcija kompozicija koje je pola napisao Lipson, dok su ostale četiri Coxovi i Feltovi komadi u njegovim aranžmanima. O ekipi koja sa Lipsonom svira na ovom albumu (a u pitanju su dve postave u kojima se ponavlja samo trubač Dwight Adams, detroitska legenda što već više od dvadeset godina svira sa Steviejem Wonderom) ne znam mnogo, a što u neku ruku i ukazuje da Detroit naprosto nema tako poznatu scenu – barem meni, prekooceanskom tupadžiji koji se o svemu informiše iz sedme ruke – kao susedni Čikago ili istočniji džez-centri kao što su Njujork i Filadelfija. No, ovo su muzičari sa kojima Lipson, nagađam, radi godinama, i na albumu se čuje ne samo individualni talenat već i kilometraža koja dolazi uz stalni rad. Najzanimljivije od svega je svakako da Lipson, iako potpisuje sve aranžmane i polovinu kompozicija, sam ne svira na ovim snimcima. Umesto toga na bubnjevima su Jesse Kramer, pouzdani lokalni sajdmen ali i lider, kao i Sean Dobbins, koji i predaje na univerzitetu Wayne State. Obojica su odlični bubnjari a ako se može govoriti o vidnim razlikama to je da Kramer svira kompozicije koje su više u bop stilu dok Dobbinsa Lipson koristi u kompozicijama sa latin ritmovima. Ovde mu takođe pomaže kubanski majstor perkusija Pepe Espinosa za postizanje autentičnog latinoameričkog stila.

Moram da priznam da Lipsonova kompozicija koja album otvara, jedan vrlo cool komad nazvan The Masters, kreiran kao posveta detroitskim velikanima i kako mi je napisao ,,mojim mentorima", postavlja i pomalo pogrešna očekivanja za ostatak materijala. Ovo je komad srednjeg tempa sa temom koja je izrazito nostalgična i solažama koje su uredne i, pogotovo kad pričamo o tenor saksofonu Andrewa Bishopa, urađene legato, bez napora ili buke. Trubač Adams se takođe uklapa u ovo raspoloženje i The Masters je izuzetno prijatan komad post-bop/ cool jazza sa vrhunskim pijanističkim bravurama Cliffa Moneara (takođe profesora na Wayne State) ali i sa vrlo pažljivo odmerenim aranžmanom i strukturom koja je etalon urednosti. Da bude jasno, radi se o izrazito lepoj temi i odličnoj svirci, ali na osnovu ove pesme skoro da sam očekivao da čitav Realism bude samo cool omažiranje muzike velikih prethodnika bez mnogo vatre i pucnjave. No, to bi, pokazaće se, bilo pogrešno očekivanje jer je već drugi komad, Tony's Trip jedan vrlo uspeo blend dinamičnog kubanskog ritma i maštovitog jazz soliranja. Napravljena kao posveta Lipsonovom prijatelju Tonyju Martinu, čija je životna priča bila prepuna izazova i neočekivanih preokreta, ovo je duhovita i energična Cuban-Jazz pesma čije ćete teme dugo nositi u glavi. Latin jazz, naravno, ima već pola posla obavljeno kada uhvati dobar gruv, a ovde su Lipsonova aranžiranja presudna za efektne promene tonaliteta i atmosfera. Ova kompozicija i potvrđuje da ovaj album, iako duboko ličan, i, videće se, na momente, i mračan, prevashodno treba posmatrati kao muziku pokreta, odnosno muziku za ples, ne u nekom pežorativno-tezgaroško-površnom smislu, već kao muziku koja i gruvom i solažama poziva na pokret i kroz pokret razvija svoje teme i raspoloženja radije nego da se bavi, jelte, već pomenutom dekonstrukcijom. No, ako pogledate šta piše Sanezova, ona pedantno nabraja čak dvanaest promena ritma u ovoj kompoziciji, a koje, kako i ona kaže, zapravo skoro da ne primećujete jer vas muzika nosi.

Cuernavaca koja sledi je ponovo jedan cool komad veštih interpretacija latino predložaka Kennyja Coxa sa saksofonistom Rafaelom Statinom koji ovde solira na flauti a posebno lepo leži solo pijaniste Michaela Malisa na Vurliceru koji je velikom prethodniku odaje poštu kroz toplu, maštovitu i vrlo gruvi svirku. Ovaj ,,južni" deo albuma zaokružuje sledeća, Samba de Romance, jedna, kako joj i ime kaže, romantična i nežna samba, opet iz Coxovog repertoara, a takođe prva i jedina pesma na albumu na kojoj ćete čuti solažu na kontrabasu. Jeff Pedraz je ovde svira gudalom i ona je deo gruva cele pesme, vrlo melodična i bez bežanja iz harmonije.

No, naslovna kompozicija, peta po redu je već pomalo iznenađujuće atmosferičan post-bop komad sinkopiranog, stakato ritma i kompulzivnog bas-rifa koji drži napetost svirajući napadno osnovni ton a preko kog pijanista Monear ima svoje putovanje kroz mrak sve dok se u igru ne uključe tenor saksofon i truba kao dve radoznale noćne životinje. Realism je Lipson koji svoje muzičare postavlja u vrlo evokativan, vrlo kinematski prostor i gotovo da je neverovatno da je isti čovek napisao ovo i The Masters. Mislim, gotovo neverovatno ako ste uskogruda budala kao što ja često znam da budem... I sam Lipson, kao i Saenzova naglašavaju da je ovo u velikoj meri atonalna kompozicija ali to se skoro ne primećuje jer muzičari sviraju u prijatnom – ako već malo tenzičnom – gruvu a solaže su i dalje veoma bluzi po teksturi ako ne po harmonijama.

Dva aranžmana Brada Felta koja slede su izuzetna i jasno je zašto ih Lipson ostavlja za pred kraj ploče. Existentialism je nošen sjajnom temom i ritmom u kome ponovo briljira Espinosa, a soliranje je ovde puno vatre i mada i dalje pričamo o plesnoj muzici, duvači definitivno imaju prednost nad ritam sekcijom u ovoj pesmi. Tenorista Statin odnosi šnjur ekspresivnim soliranjem, ali ni Adams mu ne ostaje dužan, dok trombonista Terry Kimura uglavnom pomaže da se rifovi podebljaju i dobiju na dinamici. PJ Lids koja sledi je još uzbudljiviji i duži Feltov komad sa mnogo perkusionističkih deonica i skoro da deluje kao neophodno da u budućnosti dobijemo album koji bi čitav bio sklopljen od Lipsonovih aranžmana Brada Felta.

Završna kompozicija, Spinning ima gotovo klecmer temu i vrlo razigranu ritam sekciju, zatvarajući album ponovo nostalgičnim ali i vrlo dinamičnim komadom hardbopa koji stvari dovodi kući na najbolji način. Ove dve poslednje kompozicije ne postoje na vinilnoj verziji albuma i time je kupovina daunlouda dragocenija – radi se o vrlo snažnim pesmama koje su među najboljim momentima cele ploče.

Realism je vrlo lepo snimljena ploča sa čistim ali ne klinički ispranim zvukom, lična ali ne hermetična, vesela i razigrana ali ne isprazno hedonistička već baš kako treba: zrela, kompleksna, a laka za slušanje i neodoljiva za ples. Lipson mi kaže da je ovo sve bila ,,muzika koju sam čuo u svojoj glavi, bez ikakvih komercijalnih ograda" i to se uprkos njenoj lepoti i zavodljivoj plesnosti odlično čuje. Ova ploča je i podsećanje, barem meni, koliko toga uopšte ne znam o jazzu. Detroit je veliki grad a Lipson je, po svemu sudeći, tamo značajno ime, sa muzičarima na ovoj ploči koji su sve, jelte, ljuti profesionalci ili profesori, a opet je ovaj čovek poslednjih pedeset godina prolazio ispod mog radara. Čak i internet o njemu zna izrazito malo i da nije Lipsonovog snažnog napora da očuva legat Kennyja Coxa i Brada Felta, verovatno se ni ovoliko ne bi znalo. Za to valjda i služe ovakvi moji nasumični osvrti, da osvetle mesto na kome do sada nikad nismo bili i ukažu na bisere koje možda, svinje kakve jesmo, nikad ne bismo prepoznali. Veliko hvala Lipsonu i za dodatne informacije koje sam od njega dobio a, naravno, i za ovako snažnu ploču.

https://marklipsonmusic.bandcamp.com/album/realism (https://marklipsonmusic.bandcamp.com/album/realism)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 01-08-2021, 16:52:00

Pojava albuma Still... Sounds Like Bromley na Bandcampu britanskog gitariste Billyja Jenkinsa pre par nedelja je autentičan razlog za malo slavlje kao i za jedan, nadam se ne preterano okasneli osvrt na karijeru ovog genijalnog autora i izvođača. Album, originalno izašao 1997. godine za londonsku etiketu Babel orijentisanu na savremeni džez i njegove avangardne i ekscentrične forme, reizdat je 2006. godine a Jenkins ga je učinio dostupnim preko svoje Bandcamp stranice nekih mesec dana nakon što je na istom mestu na prodaju ponudio i album Sounds Like Bromley. Ta ploča, njegov prvi autorski rad iz 1982. godine definisala ga je kao čoveka sa izraženim kompozitorskim glasom i furioznom, nepoćudnom energijom, ali i lidera benda koji uspeva da svoje haotične vizije kanališe kroz svirku gomile talentovanih muzičara.

Billy Jenkins je najpoznatiji kao bluz gitarista, najviše na ime svog rada iz sedamdesetih godina prošlog veka i svirke sa Gingerom Bakerom u njegovom sastavu Ginger Baker's Nutters, te recentnih albuma koji su najpre orijentisani ka ovom žanru. No Jenkinsov je opseg rada daleko širi od sviranja striktno bluza a njegov doprinos savremenoj muzici se najviše može vezati za razne načine proširivanja jazz osnove ukrštanjem sa drugim žanrovima i osobenim interpretacijama žanrovskih tropa. Jenkinsovi počeci u sedamdesetima bili su vezani za art rok (sastav Burlesque) i ,,alternativnu muzičku komediju" (Trimmer & Jenkins) pa nije neko čudo da je, kada je osnovao sopstveni muzički projekat, Voice of God Collective, gitarista inklinirao osobenim pa i ekscentričnim tumačenjima različitih popularnih žanrova, i njihovom slobodnom ukrštanju.

Ovo je i inače bila era u kojoj su muzičari u Britaniji naglašeno eksperimentisali sa mešanjem žanrova – post pank je od strane mnogih talentovanih grupa ljudi poslužio kao licenca za muziku tog, jelte, četvrtog sveta pa smo imali legendarne albume Rip, Rig & Panic, 23 Skidoo ili Pigbag sa njihovim melanžom panka, etničke muzike, jazza, plesne muzike, avangarde itd. – a prekoatlantske kolege, prevashodno ali ne samo u Njujorku, su no wave, džez i improvizovanu muziku terali da intenzivno mutira, radeći kalemljenje naživo sa svakom pop ili avangardnom formom koja bi se usudila da priđe. Istovremeno, ovo je bilo vreme i intenzivnog spajanja sociopolitičke osvešćenosti i artističke muzičke orijentacije, pa je i ime za Jenkinsov kolektiv muzičara bilo izvedeno od fraze ,,glas naroda je glas boga" koju danas, jelte, kod nas zloupotrebljavaju kojekakvi populisti ali koja se originalno pripisuje Platonu i njegovim savremenicima.

Tokom osamdesetih se Jenkins mnogo bavio improvizovano muzikom a kako je vodio studio za vežbu u Griniču, dolazio je u kontakt sa u proseku, kaže njegova biografija, 26,6 muzičara tokom jednog dana pa je prilika za razne eksperimente i uzajamno inspirisanje bilo mnogo. Njegovi projekti iz osamdesetih i devedesetih su često bili radikalna spajanja različitih elemenata pop formi sa avangardnim strategijama i političkim iskazima, a devedesetih je bio i gostujući predavač na različitim britanskim i evropskim visokim školama, kurator raznih radionica pa i direktor Big Benda univerziteta Midlseks. Od 2010. godine Jenkins više ne nastupa uživo ali je i dalje aktivan kao kompozitor, aranžer i izvođač i izdaje nove albume, mada usporenim tempom na ime zdravstvenih problema koji ga čine hiperosetljivim na zvuk. Biografija kaže i da se sedam godina nije bavio muzikom – u periodu između 2008. i 2014. godine – i da se u to vreme orijentisao na ,,kreiranje i upravljanje humanističkim pogrebima u jugoistočnom Londonu". Molim lepo.

Jenkinsov prvi album u ulozi lidera, Sounds Like Bromley izašao je 1982. godine a njegov Voice of God Collective je na ovoj ploči isporučio moćnu i žestoku kolekciju kompozicija koje će džez provući kroz različite avangardne, ali i komične, često eksperimentalne pristupe tehnikama i aranžiranju, naglašavajući perkusionističku, intenzivno ritmičku dimenziju pesama ali ne zapostavljajući, sred sve buke i disonance, vedre i optimističke melodije. Zamišljen kao neka vrsta zvučne mape južnolondonske opštine Bromley, ovaj je album bio izuzetno snažan lokalni iskaz sa talasima što su daleko nadišli samo lokalni nivo i smatra se jednom od preteča ,,punk jazza", sa naglašavanjem da je jedan od muzičara planski dobio u ruke instrument sa kojim nije bio upoznat. Iako to zvuči kao eksperiment sa dilentantizmom – nešto slično je Sun Ra uradio sa kultnim albumom Strange Strings (https://youtu.be/P2vNR0XOOqM) deceniju i po ranije, dajući duvačkoj sekciji svog orkestra da svira egzotične azijske žičane instrumente – Sounds Like Bromley je izuzetno pažljivo napisana, opsesivno detaljno aranžirana i vrhunski odsvirana ploča. Uprkos tome da je suštinski muzika ovde sklopljena od žanrovskih tropa, zvučnih eksperimenata pa i od konkretnih, nemuzičkih zvukova, dajući svemu svojevrsni filmski efekat, Sounds Like Bromley i danas zvuči veoma čvrsto i disciplinovano zahvaljujući fantastičnom Jenkinsovom aranžiranju ali i armiji mladih muzičara koje je odabrao za svoj sastav. Radi se o ploči koja za četiri decenije nije izgubila mnogo na svojoj energiji i svežini pa snažno sugerišem slušanje i/ ili kupovinu (https://billyjenkins1.bandcamp.com/album/sounds-like-bromley).

No, danas ne pričamo o tom albumu već o njegovom nastavku, Still... Sounds Like Bromley, napravljenom petnaest godina kasnije i koji, iako možda nema taj prevratnički status ploče koja revolucionarno nastupa i menja paradigme scene i žanra, zapravo predstavlja autoritativan, čak i malo agresivan prelazak na sledeći nivo, demonstraciju ne toliko sile koliko nesputane energije koja je sada još bolje razvrstana po slojevima zvuka i žanrovskim stilemama i obara slušaoca na patos intenzitetom svog optimizma ali i neverovatne zrelosti u kojoj se ,,nemuzički" gestovi i izvesna sirovost teksture prepoznaju ne kao eksperiment sa formom već kao dobro razumevanje toga šta sve ta forma danas zapravo može da iznese i koliko to uzbudljivo može da bude.

Između ova dva albuma protekla je veoma dinamična decenija i po za Jenkinsa u kojoj je gitarista od mladog, ikonoklastičnog autora što je britanski jazz iznenadio oštrim šutom u dupe izrastao u cenjenog kompozitora, aranžera, izvođača i podučavaoca što je mnoge mlade muzičare prepoznao kao talentovane i pomogao im da pronađu svoje suštinskije ,,ja". Sa druge strane, posvuda su se dešavali sumanuti žanrovski krosoveri a avangardna muzika je, barem jednim svojim delom, iz sve snage prigrlila ,,niske" strategije panka, hardkora i metala, ali i ideju da je dopušteno biti duhovit pa i zabavan u onome što radite i da to ne predstavlja izdaju temeljnih principa vaše borbe za novu muziku i novo društvo. Do 1997. godine kada je Still... Sounds Like Bromley snimljen svet je već bio upoznat sa postmodernim urnebesom jump/ cut jazz-thrasha što su ga John Zorn i Naked City kreirali sa Torture Garden, a preko, u Japanu su Otomo Yoshihide i njegov Ground Zero već izbacili većinu svojih studijskih albuma multižanrovskih orgija. I sumanuti duo između Yoshihidea na gramofonima i Yamatsuke Eyeja iz Boredoms (i Naked City) na vokalu je do tog momenta imao već dva albuma svog projekta genijalno naslovljenog DJ Carhouse & MC Hellshit, tako da je Still... Sounds Like Bromley svakako manje najava nove revolucionarne zore a više album udobno smešten u svoju epohu.

Ali kakav album! Sve što se u embrionalnoj formi čulo na albumu iz 1982. godine ovde je sazrelo na najbolji moguć način i razvilo se u raskošnu tapiseriju koja ne samo da ruši sve pred sobom intenzitetom zvuka (što je u skladu sa trendovima devedesetih masterovan mnogo glasnije) već i same svirke. Istovremeno, ovo je još jedna zvučna mapa Bromleyja, mesto na kome se ukrštaju uspomene, stvarni život, maštarije i polaroidi.

Već prva kompozicija, High Street/Part Pedestrianised počinje zvukom Gameboyja, jedne od najuspešnijih videoigračkih konzola svih vremena, posebno bitne jer je igranje otkačila od televizora i pretvorila ga u iskustvo koje se može imati na ulici, u prevozu, bilo gde, postajući deo normalne socijalizacije, pogotovo među mladima. Kompozicija se razvija u sumanuto brz džez sklopljen od serije krešenda u kojima se kompulzivna tema ponavlja na više instrumenata, presecana solažama na saksofonu, trubi, trombonu, kulminirajući u citatu La Kukarače. High Street/Part Pedestrianised u velikoj meri sažima pristup celog albuma, pokazujući spoj egzotičnog instrumentarija sa klasičnim jazz i rok instrumentima – karipski metalni doboš je posebno prominentan zvuk na celoj ploči – kao i spoj atonalnog, praktično ,,nemuzičkog" zvuka sa jasno izraženim temama i klasičnim soliranjem. Jenkins ovde vodi paradu iz pozadine nervoznim seckanjem na gitari i priprema teren za naredne kompozicije.

Nakon cunamija zvuka iz prve pesme, već sledeća, Old Men in Flairs sasvim izmiče tepih ispod nogu slušaoca i kreira tipičan avangardni prostor bez ritma ili jasne harmonije. Gitarska tema koja se ovde čuje je jedino sidro što muziku drži u ,,klasičnijoj" formi iako je i sama jako disonantna, ali ona je samo udica da vas navuče kako biste zapravo ispratili čitavu kompoziciju koja uprkos tome što isprva deluje amorfno, zapravo ima jasan narativni i dinamički tok.

Odmah posle nje stiže nostalgična jazz balada, They Built a Ring Road in My Garden u kojoj saksofon i truba lamentiraju nad, jelte, nezadrživom urbanizacijom, podržavani nežnim – koliko je to moguće – tonovima metalnog doboša, a čak i ovde, sred intime i nepatvorene emocije, Jenkins pazi da muzika dobije izvesni odmak i obogaćenu teksturu na ime šumova i talasa koje proizvodi gitarom. Sledeća, Barry Mitchell/Wing Music počinje kao opšta tuča u free jazz baru samo da bi se iznenada transformisala u vreli električni fank. Martin France koji ovde svira bubnjeve demonstrira fantastičan osećaj za gruv a dve električne gitare i dva seta klavijatura ovde prave ršum u kome duvači moraju da se bore za vazduh.

Naredna, Suburban Socialising/Saturday Night iako odsvirana analognim instrumentima, zvuči kao da je u pitanju psihodelični acid house komad iz osamdesetih, a odmah posle nje dolazi i jedini legitimno bluz komad na albumu. Dressing up for Church nije, naravno, ,,čist" bluz i zapravo njegova osnovna tema meša bluz i gospel dok u njegovih devetminuta krešenda i lažnih krajeva (slično prvoj kompoziciji), svi instrumenti, i duvački i žičani i udaraljke, imaju priliku da pokažu kako se očas od nežne, duhovne muzike odleti u pravcu entropije a zatim sve vrati nazad kao da se ništa nije desilo. Jenkins ovde demonstrira koliko je sposoban da jednu vrlo klasičnu formu nategne do pucanja a da ona nikada ne izgubi svoju izvornu radosnu energiju i raspoloženje, bežeći od očekivanog ,,narativa" pop-pesme čak i kada navlači njenu krinku.

Pretposlednja, The Rust On The Screws Of The Churchill Theatre je još jedan ,,kinematski" komad bez bubnjeva i sa mnogo šumova i instrumenata koji imitiraju zvuke grada, ali i ovde je u prvom planu vrlo tvrdo, disciplinovano vođen aranžman koji u nečemu što na prvi pogled deluje haotično i neusmereno ima jasnu naraciju.

Za kraj, Jenkins i njegovi su pojačani ekipom pevača i pevačica koji složno pevaju We Don't Live There (Anymore) u još jednoj furioznoj, duhovitoj i optimističkoj – sa samo malim ujedom nostalgije – fank kompoziciji koja album zatvara pozivajući vas da ponovo krenete iz početka.

I verovatno hoćete. Still... Sounds Like Bromley je možda formalno ploča na kojoj ima puno ,,nestandardne" muzike i, jelte, nemuzike, ali je suštinski u pitanju jedan ljubavlju nabijen, vedar, jako energičan i jako duhovit album, snimljen perfektno i sa tako idealno odmerenom dužinom da meni traje tačno od izlaska iz kuće do ulaska u kancelariju. Perfekcija? Sasvim moguće!

https://billyjenkins1.bandcamp.com/album/still-sounds-like-bromley (https://billyjenkins1.bandcamp.com/album/still-sounds-like-bromley)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 08-08-2021, 17:04:48

Danas opet predstavljamo dva albuma bez nekog velikog povoda osim što su u pitanju dva primerka mediteranskog džeza iz ove godine, oba tehnički drugi albumi svojih orkestara, koja se, oba, mogu nazvati avangardnim a da opet imamo posla sa dve potpuno različite ploče. Utoliko, ovo može da posluži i kao ilustracija koliko je širok pojam džez avangarde čak i kada je spakujemo na jedan relativno omeđeni prostor između Španije i Portugalije.

Prvo na redu su Cuarteto Fuerte, kvartet iz Sevilje osnovan od strane kontrabasiste Juana Miguela Martína 2019. godine kada je, na jesen, snimljeni prvi, istoimeni album. Cuarteto Fuerte su donekle i neuobičajena postava ako pričamo o klasičnom jazzu jer je u pitanju kvartet bez klavira, gde pored ritam sekcije imamo još dvojicu saksofonista, Javiera Ortija na tenoru i Bernarda parrillu na alt saksofonu. Ovo sugeriše možda i agresivniji, napadačkiji zvuk ali Cuarteto Fuerte su zapravo savršeno odmeren bend koji vrednuje teme i kolektivni rad na njihovoj razradi više od nekakve individualne ekspresije koju ja, možda i pogrešno, intuitivno vezujem za avangardni džez.

Da budemo fer, Cuarteto Fuerte sebe i ne naziva avangardnim, odlučujući se radije da sebe opišu atributom ,,savremeni jazz" ali uticaji koje navode svakako pravdaju korišćenje reči na ,,a": Ornette Coleman, Art Blakey i Ennio Morricone. No, ovde treba primetiti i da je između prvog albuma iz 2019. godine i ovog o kome danas pričamo, naslovljenog Últimeit i izašlog tokom protekle nedelje, kvartet potpuno promenio postavu. Prvi album je pored ritam sekcije imao gitaru i bas klarinet, pa je i muzika kvarteta imala nešto ,,abrazivniju", možda očiglednije avangardnu komponentu. Sa Últimeit Martin je prešao u nešto konvencionalniji ,,džez" instrumentarij ali njegove kompozicije su zadržale izrazito kinematski kvalitet.

Últimeit je stoga vrlo pažljivo, vrlo detaljno urađena ploča u kojoj kvartet svira Martinove teme tako da sva četiri člana vrlo ravnopravno učestvuju u njihovom razvijanju. Možda i nije neko čudo da postava u kojoj je kontrabasista šef i autor sve muzike ima kompozicije gde saksofonisti, bubnjar i kontrabasista stoje gotovo ravnopravno u aranžmanima, ali jeste primetno koliko su ovo promišljeno urađeni komadi. ,,Avangardni" kvalitet ove muzike je pre svega u Martinovom istraživanju različitih harmonskih promena koje se ne moraju uklapati sa klasičnim – pa ni neklasičnim – džez standardima, ali kako je ovo uvek veoma uredno, gotovo matematički precizno odsvirano, muzika uvek ima jedno prijateljsko lice. Slušalac ovde biva vođen putem koji, iako ima dosta, da tako kažemo, skretanja i zavijutaka, zapravo nikada ne gubi jasno postavljenu, direktnu liniju od A do B i kinematske dimenzije Martinovih kompozicija se ogledaju u narativima koji se uvek na kraju odnose na razvijanje zadatih tema. Saksofonisti ovde, po prirodi stvari nose najveći deo te naracije, svirajući vrlo često paralelno, zajednički, dopunjujući se između sebe tako da ta tema i njen razvoj dobiju višeslojnost, ponekada da se simulira i razgovor, ali i ritam sekcija ovde ne zaostaje i ne može se reći da Martin i bubnjar Fernando Caro samo sviraju gruv. Naprotiv, ovo je, kako rekosmo, naglašeno kolektivan napor i svaki muzičar ovde ima tačno određeno mesto kako bi kompozicije dale tačno onaj efekat koji im je autor namenio. Velika uvežbanost ali i sposobnost muzičara da budu izražajni u meri u kojoj to od njih narativ traži – neću da kažem da ,,glume", mada to ne bi bilo ni pogrešno s obzirom na tu kinematsku ideju kompozicija – u konačnom proizvodu daju muziku koja je konstantno prijatna, zabavna i maštovita, ali i svakako vrlo kontrolisana.

Hoću reći, Últimeit je dobar primer džeza koji mene impresionira svojom formom ali ne i nužno nešto sasvim ugođeno sa mojim preferencama. Iz ovog ili onog razloga – teško detinjstvo? satanizam? – ja u džezu više od preciznosti i kompleksno napisanih kompozicija vrednujem slobodniji izraz, in-situ improvizaciju, spontanost pa možda i haos te mi je u to smislu Cuarteto Fuerte dao ploču što mi prija ali me i na kraju ostavlja ponešto nezadovoljenog, sa malo želje da čujem muzičare kako probijaju kalup, energičnije izleću iz zadatih tema i njihovih varijacija, sviraju nasuprot očekivanom, ma koliko se to očekivano programski trudilo da bude neočekivano.

Ima li uopšte smisla ovo što pričam? Nagađam da nema, nikome osim meni, pa ću još reći da je album vrlo lepo snimljen i da se završava odličnim aranžmanom Morriconeove Il Giardino Delle Delizie iz Agostijevog filma, i u kojem, zapravo, kvartet po prvi put deluje kao da zaista istrčava iz omeđenog prostora i, mada svakako i ovde imamo na delu jaku kinematičnost i kontrolu nad aranžmanom, daje i malo tog osećaja ,,slobode" koji mi je nedostajao. No, da ne bih smarao sa svojim opsesijama i fetišima, reći ću da mi Cuarteto Fuerte svakako prijaju i da treba da ih i sami poslušate:

https://cuartetofuerte.bandcamp.com/album/ltimeit (https://cuartetofuerte.bandcamp.com/album/ltimeit)

A kad već patim i kmečim za slobodnijim izrazom u savremenom mediteranskom džezu – to je valjda ultimativni 1st world problem – valja reći i da sam ga našao u za sada najsvežijem izdanju, iz druge polovine Juna, izuzetnog lisabonskog izdavača Clean Feed Records koji nas već decenijama snabdeva prvoklasnim mediteranskim free jazzom i improvizacijom. Chanting in the Name of je drugi album izvrsnog benda pod imenom Luís Vicente Trio a koga predvodi, nagađate, veoma talentovani trubač i kompozitor, Luís Vicente.

Vicente je baziran u Lisabonu i do sada je već nagomilao puno žive svirke po Evropi i Severnoj Americi. Njegov sajt (https://luis-vicente.pt/about/) nabraja desetine muzičara sa kojima je sarađivao, uključujući internacionalne zvezde free muzike kao što su Hamid Drake, Paal Nilssen-Love, Mark Sadners, Frank Gratkowski, Jorrit Dijkstra ili Roger Turner, a Vicente je, kako se i očekuje od nekog što očigledno mrzi da ima i sekund slobodnog vremena, član najmanje tuce aktivnih postava koje operišu na teritoriji free jazza i improvizacije. Vicenteova svirka je dobila i poređenja sa Donom Cherryjem ili Freddiejem Hubbardom a što su poprilično teške reči, no, slušajući Chanting in the Name of bio sam ništa manje nego impresioniran ne samo njegovom tehnikom već i maštovitošću u domenu kompozicija ali i jednim veoma dobro odmerenim odnosom slobode i kontrole koju autor ima nad muzikom i svojim saradnicima.

Ti su saradnici u ovoj verziji trija izuzetni kontrabasista Gonçalo Almeida, kao i veoma raznovrsni, senzitivni bubnjar i perkusionista Pedro Melo Alves.

Ključni element mediteranskog, a posebno portugalskog free jazza i improva koji meni izdvaja ovu scenu od drugih je da Portugalci uspevaju da spoje tradicionalno hladniji, apstraktniji pristup slobodnoj muzici sa emotivnijim, toplijim elementima free jazza koje, po intuiciji opet, vezujem za afroameričke originatore. I Chanting in the Name of ovaj dobro odmereni odnos isporučuje na impresivan način. Kompozicija koja album otvara, Anahata, je deset minuta dugačak free jazz komad u kome Vicente zaista demonstrira tu svoju dončerijevsku dimenziju, uvodeći prvo trio kroz apstraktniji početak pesme u slobodan, dinamičan free jazz gruv gde ritam sekcija ima svu slobodu da se igra sa tempom i dinamikom dok šef benda sipa izvrsne solaže preko njega. Vicente nije ,,snagaš" i njegova svirka, čak i kad je brza i žestoka vrlo retko ide na volumen i insistiranje na sve jačem izduvavanju prostih fraza. Radije, on pažljivo menja harmonske perspektive i svira u vrlo ornetkolmenovskoj tradiciji u kojoj je sve dopušteno ako ima smisla u tom trenutku. Tako se njegove teme razvijaju maštovito i smelo i mada Anahata svakako ima i izvesnu dozu avangardne hermetičnosti, ona se uspešno kompenzuje zaista razigranim gruvom.

Ostatak albuma je manje veran jazz predlošcima i napušta ih zarad slobodnije svirke koja, ipak, ne gubi pomenutu, a esencijalnu, toplinu i, jelte, emotivnost. Druga kompozicija, takođe desetominutna Keep Looking je osetno manje ,,gruvi", ali samo na ime toga da se ne drži tradicionalnih formi vezanih za ritam, temu i harmoniju – pa makar ta tradicija bila i avangardni džez – i svaki od muzičara je ovde slobodan da nađe svoj sopstveni gruv a hemija trija se ogleda upravo u tome da se do kraja ta tri gruva uspelo spajaju u jedan. Bubnjar Alves se ovde pokazuje kao izuzetno maštovit i pažljiv muzičar koji ostaloj dvojici kolega stalno postavlja nove pozadine na kojima mogu da slikaju svoje ideje. Kontrabasista Almeida dosta radi gudalom i to je najava kako će veliki deo njegove svirke izgledati tokom ostatka albuma. Naime, harmonski izuzetno bogato i maštovito. Sam Vicente ovde vrlo umešno vodi bend od potpune slobode do sviranja teme koja je, kada joj se na kraju čitava ekipa vrati, vrlo zarazno narodnjačka i dovodi kompoziciju do emotivnog krešenda koji ne mora da se oslanja na volumen zvuka i distorziju da bi postigao svoju poentu.

No, centralna kompozicija na albumu, naslovna Chanting in the Name of je svakako ne bez razloga stavljena u sredinu. Ovo je komad od skoro dvanaest minuta, sasvim slobodan u pogledu ritma i vrlo spontan u pogledu dinamike, ali zapravo manje apstraktan nego što bi ovo sugerisalo. Naprotiv, Chanting in the Name of je emotivna, folklorom, reklo bi se inspirisana, pa i, u skladu sa svojim naslovom, prilično uzvišena, duhovna pesma koja uspeva da spoji koncepte konvencionalne lepote u muzici – oslikane u harmoniji i melodičnosti – sa avangardnim težnjama ka razbijanju tradicionalne forme i pronalaženju individualnog izraza.

Na ovom mestu svakako treba primetiti koliko je Vicente izuzetan tehničar. Još na prošloj kompoziciji je demonstrirao vrhunski ,,mekano" sviranje sa prigušnikom, modulirajući svoj ton tako da truba gotovo potpuno izgubi svoj reski zvuk i zazvuči toplije, nežnije nego što očekujete da je moguće, a na naslovnoj kompoziciji ide u drugom smeru i isporučuje zvonke, svetle i sjajne melodijske linije koje slušaoca umeju da zavedu da skoro zaboravi kakav raskošni haos ostala dva muzičara sviraju ispod. No, ovo je svakako pre svega kolektivni rad pa je i uklapanje harmonija između trube i kontrabasa tek najočigledniji nivo zajedničke vizije koju ovaj trio tako snažno iznosi.

Posle Chanting in the Name of, preostale dve kompozicije, apstraktnije kakve jesu, svakako imaju manji emotivni impakt, ali to je sasvim u redu jer čitav album onakve emotivnosti ja teško da bih izdržao na nogama. Ovo su i dalje dve vrhunski dobre kolektivne improvizacije u kojima i dalje nema forsiranja i sviranja na snagu, već trio demonstrira telepatski kvalitetnu komunikaciju, izuzetnu maštovitost i pre svega dobar ukus u muzici koja deluje i sazrelo i ,,prosvirano" – kako očekujete od trija koji zajednički radi i vežba – a da istovremeno ima pun kreativni naboj slobodne improvizacije. Pesma koja album zatvara, May's Flavour, je na kraju vrlo lepo uklopljena kombinacija ,,ekstrema" između kojih se ovaj trio kreće, sa mirisom sanjive, pomalo i hermetične ali tople balade koji se oseti u melodičnim temama, ali i sa užurbanom a opet ne agresivnom svirkom i bežanjem od zatvorene forme u slobodu – odgovorne, naravno – improvizacije.

Dakle, pričamo o odličnom albumu, kako nas je Clean Feed već i navikao, a koji se da pohvaliti i kvalitetnim, toplim i dinamičnim studijskim snimkom. Fakat je da kada u Evropi pričate o free jazzu odmah na pamet padaju Nemci, Holanđani ili Britanci, ali Luís Vicente Trio ovim albumom donosi dragoceni argument da se ravnoteža, makar poslednje dve decenije, nepovratno pomerila prema južnim krajevima. Izuzetno.
https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/chanting-in-the-name-of (https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/chanting-in-the-name-of)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 15-08-2021, 17:36:18

Pre nekoliko dana se na Bandcampu pojavio ,,novi" album jednog od najvažnijih evropskih improvizatora i, zapravo utemeljivača evropske verzije free jazza i slobodne improvizacije. Misha Mengelberg: Berlin Solo 1987 je, kako mu i ime kaže, album solo improvizacija koje je na klaviru (i, hmmm, oko klavira) snimio pre skoro tri i po decenije pokojni, legendarni pijanista Misha Mengelberg, pred berlinskom publikom, reklo bi se zaleđenom u strahopoštovanju pošto se u setu prepunom tišina i pauza čuje samo po koji stidljivi kašalj i uzdržani aplauzi na samom kraju (i onda posle bisa). Nepotrebno je reći, iako se radi o skoro sasvim nasumičnom snimku velikog muzičara, ovaj je album i u 2021. godini apsolutna lektira za svakoga koga interesuje taj presek evropskog pogleda na free jazz i strategija slobodne improvizacije koja se nalazila između strogosti akademije i relaksiranosti džez kluba.

Mengelberg je, ne preterujem, zaista, legendarno ime evropske avangardne muzike. Rođen 1935. godine, u porodici sa već ozbiljnim muzičkim pedigreom (otac, Karel, mu je bio kompozitor i dirigent, kako i očev stric Willem, majka Rahel je bila harfistkinja), mali Misja – tek kasnije Misha – je prve svoje godine proveo u Kijevu gde je nizozemska porodica živela u tom trenutku a počeo je da uči klavir već sa pet godina po selidbi familije nazad u rodnu Hojladriju. Mengelberg je studirao na konzervatorijumu u Hagu nakon vrlo kratkog flerta sa studijama arhitekture, jer, znate već šta je John Cage pričao o muzici i arhitekturi, i, da sve bude uredno i logično, John Cage će i izvršiti presudan uticaj na mladog pijanistu koji je odslušao jedno njegovo predavanje u Darmštatu. Mengelberg je, tako, spojio uticaje klasične muzičke naobrazbe, posleratne euro-američke avangarde i aleatorne kompozicije, sa sopstvenom ljubavlju prema džezu. Duke Ellington i Thelonious Monk su bili njegovi glavni uticaji u ovom periodu a tokom studija Mengelberg će i nastupati na džez festivalu u Loosdrechtu i tamo osvojiti prvu nagradu.

Mengelberg je značajan za istorijat evropske džez i improvizovane muzike time što je bio predvodnik one generacije koja je iako naučivši da svira i voli džez pod snažnim uticajem Amerikanaca, uključujući klasičnije, i novije, avangardne figure, vrlo programski rešila da nađe sopstveni identitet i zvuk, raskidajući sa tradicijom imitiranja velikih prethodnika i tražeći osoben izraz. Mengelberg je, naravno, bio povezan i sa radikalnim, eksperimentalnim umetničkim pokretom Fluxus koji je tokom šezdesetih godina u zapadnom svetu povezivao uticaje klasične avangarde i novih, revolucionarnih gibanja u umetnosti i društvu. Čak i tako, prvi značajni Mengelbergovi snimci vezani su za Amerikance, na primer Dolphyjev album last Date, snimljen 1964. godine u nizozemskoj gde su se legendarnom saksofonisti pridružili evropski muzičari, notabilno, pored Mengelberga i nizozemski bubnjar Han Bennink.

Bennink je još jedan titan nizozemske i evropske improvizacije i on, Mengelberg i saksofonista Willem Breuker će 1967. godine osnovati Instant Composers Pool, kolektiv, izdavačku kuću a onda i orkestar, posvećene improvizovanoj muzici, odnosno ,,instant kompoziciji" specifično nizozemskog mirisa.

ICP je i dan-danas aktivan kolektiv i upravo zahvaljujući njihovom pregalaštvu dobijamo i nove Mengelbergove albume iako je veliki muzičar 2017. godine preminuo posle dosta natezanja sa Alchajmerovom bolešću tokom čijih je poslednjih stadijuma, priča se, ponekada umesto da razgovara sa svojim sagovornicima, on prema njima zviždao, zamenjujući dosadnu verbalnu komunikaciju nečim manje efikasnim ali zabavnijim.

Zabava verovatno nije baš najprviji koncept koji ljudima pada na pamet kada se priča o avangardnoj muzici i improvizovanom jazzu, pogotovo njihovim evropskim verzijama. Ne bez razloga čovek odmah ima u glavi sliku izuzetno ozbiljne, neretko pretenciozne scene sa namrštenim belim muzičarima koji više izgledaju kao naučnici nego kao umetnici i zvukom koji je strog i cerebralan, bez imalo, jelte, svinga i zabavnosti. No, naravno da je ovo samo karikatura i da pored svih momenata u kojima se ovo pokazuje kao verno oslikavanje stanja na terenu imamo i sve one momente u kojima muzičari kreiraju anarhičnu, crtanofilmovsku, sasvim infantilno razularenu muziku što je u potrazi za radošću čiste kreacije.

Mengelbergov Berlin Solo 1987 je samo jedan od albuma koje ICP namerava da izda u dolazećim godinama. Kada je pijanist umro pre četiri godine, među njegovim stvarima nađena je, kažu, i gomila DAT kaseta (i običnih kaseta) sa snimcima živih nastupa koji nikada nisu postali zvanična izdanja. Kako je Mengelberg ipak bio čovek sa vrlo ozbiljnim pristupom živim nastupima i za njega nisu postojale tezge i šmiranja, tako i ICP kuratori kažu da se ovi snimci sada izdaju bez editovanja ili dodavanja naslova improvizacijama iako se u nekima od njih jasno čuju delovi napisanih kompozicija.

Iako kad god se priča o Mengelbergu mora da se pomene da je ovo čovek koji je svirao improvizovane duo komade sa papagajem svoje supruge (po imenu Eeko), i iako je, svakako, Berlin Solo 1987 ploča vrlo self-indulgentnih improvizacija u kojima ćete između ostalog slušati muzičara kako udara po žicama klavira direktno, šakom i prstima, proizvodeći potmule pulsacije u utrobi velikog instrumenta, istina je i da se radi o vrhunskom, izuzetno izbrušenom muzičaru koji nikada nije prezreo tehniku ili konvencionalnu svirku. Iako blizak Fluxusu, Mengelberg nikada nije pokušavao da zaista pobegne od svojih jazz korena i klasične naobrazbe pa je i ovo album na kome se sasvim slobodno smenjuju opsesivna teksturalna istraživanja sa harmoničnim momentima u kojima Mengelberg svira prepoznatljive teme i razvija ih sa autoritetom čoveka koji u svojoj glavi ne mora da povlači arbitrarne granice između bluza i akademske muzike.

Opet, naravno, ovo je po prirodi stvari gotovo mikroskopski uvid u njegovo razmišljanje, jedna voljna vivisekcija Menglebergovog pristupa klaviru i muzici kao totalitetima sa kojima se može raditi sve što je čoveku dostupno, pa prvi deo prvog seta počinje perkusionističkim incidentima i hipnotički disonantnim pasažima na klavijaturi pre nego što, oko šestog minuta pijanista odsvira prvu – i vrlo otmenu – temu.

Veliki deo Mengelbergove muzike je, po prirodi stvari atonalan, sa pažljivim ispitivanjima šta sve može da se uradi sa gotovo nasumičnim grozdovima nota koje muzičar prevrće u prostoru i mutira kroz konsekutivne sekunde, uspevajući da dugačke improvizacije pretvori u nisku malih eksperimenata i incidenata, krećući se kroz raspoloženja i boje bez mnogo briga za ono što je bilo pre. Negde je svirka jako brza i tehnički impresivna, pogotovo u drugom delu prvog seta, ali i prvi deo trećeg seta je demonstracija Mengelbergovih savršenih tehnika, sa svirkom leve ruke koja prelazi u razmazanu, potmulu grmljavinu dok desna kreira atonalne skice u vazduhu, uz savršen rad nogu na prigušivanju ili dodavanju prostora tonovima, sve dok ne zaboravite da slušate klavir i uđete u ,,čistu" muziku, počnete da ,,shvatate" šta ovaj čovek zapravo radi, šta su evropski improvizatori i njihove avangardne kolege drugde u svetu radile poslednjih stotinak godina, i gde je vaše mesto u svemu tome.

Četvrta, poslednja kompozicija, druga polovina drugog seta, je srazmerno i najmelodičnija, sa Mengelbergom koji posle desetina minuta u kojima je svirao atonalne improvizacije, prelazi u naglašeno lirski mod. Možda je ovo i svojevrsna nagrada za skeptike u publici koji sede u tišini poslednjih pola sata i pitaju se – pomalo pasivno agresivno – ume li ovaj čovek da svira išta normalno, ali u svakom slučaju ovaj komad je izuzetno elegantan i čak i kada Mengelberg opet pređe u sasvim apstraktni mod rada i zavuče se u stomak klavira da šamara njegove žice izbliza, ovo je prirodan zaključak jednog impresivnog seta. Aplauz koji publika šalje u razmenu zarađuje joj i kratak ali efektan bis gde veliki muzičar na brzinu protrčava kroz celu svoju filozofiju, od bluza do apstrakcije i zaključuje nešto što će više od trideset godina kasnije postati album dragocenih, moćnih improvizacija koje su njihovom autoru dolazile prirodno i bez napora a mi se danas nad njima znojimo u divljenju i pokušavamo da artikulišemo svu njihovu dubinu i značaj. No, srećom, čak i ako je ovo nemoguće, ostaje nam uteha da ovakve albume možemo i samo da slušamo i da uvek, na svako slušanje u njima čujemo nešto novo i fascinantno.

https://icporchestra.bandcamp.com/album/misha-mengelberg-berlin-solo-1987 (https://icporchestra.bandcamp.com/album/misha-mengelberg-berlin-solo-1987)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 22-08-2021, 16:40:06

Pošto me je čitave prethodne nedelje mučila nekakva respiratorna infekcija, a za koju tvrde da nije ONA respiratorna infekcija popularna poslednje dve sezone, tako nisam za današnji beg u jazz imao na umu ništa avangardno, napeto i razbijački. Ako vam je, kao i meni, potrebno malo relaksacije uz proverene vrednosti, na pravom ste mestu. Vraćamo se, naime, punih šezdeset (i po) godina unazad da poslušamo kultni album Olivera Nelsona: The Blues and the Abstract Truth. Zašto? Zato što je u pitanju jedan od najboljih albuma sa početka decenije koja je MNOGO toga u džezu promenila, a ovako, slušajući ga danas, imam utisak da je Nelsonovo remek-delo u dobroj meri služilo kao neka vrsta mosta, prelazne forme između novih gibanja koja su se u američkom džezu javila posle Drugog svetskog rata (notabilno hardbop i cool jazz) i drsko istraživačke avangarde koja je revolucionisala ovu muziku šezdesetih godina. Kao takav, iako The Blues and the Abstract Truth, recimo, deli godinu izlaska sa Colemanovim prevratničkim radom Free Jazz: A Collective Improvisation i niskom vrlo progresivnih Coltraneovih ploča za Atlantic i Impulse (My favorite Things, Ole Coltrane, Africa/ Brass) i sadrži muzičare što su i sami kasnije snimili neke od značajnih ploča avangardnog usmerenja (Eric Dolphy, Freddie Hubbard, ali svakako i bubnjar Roy Haynes koji je svirao sa Coltraneom, Rolandom Kirkom, McCoy Tynerom, Archiejem Sheppom...), ovo je album koji je veoma snažno utemeljen u bluzu i njegovo kontrastiranje sa ,,apstraktnom istinom" iako značajno za izdvajanje iz toka tradicije, nije na štetu te tradicije ili samog bluza.

Naravno, Oliver Nelson, tenor/ sopran saksofonista, kompozitor i aranžer, nije neko koje sebi programski zacrtao paljenje mostova i presecanje spona sa tradicijom, naprotiv. Njegovo istraživanje afroameričke muzičke zaostavštine i potraga za novim izrazom unutar njene estetike bili su veoma privrženi tom već pomenutom bluzu a njegova kasnija karijera kao aranžera za velike orkestre a zatim i cenjenog kompozitora i aranžera muzike za film i televiziju sugerišu da je u pitanju autor sa autentičnom ljubavlju za tradiciju i naporom da u okviru nje inovira i pronalazi sveža i vitalna rešenja. Nelson je kao i dobar deo velikih jazz muzičara svoje generacije dobio klasičnu naobrazbu, ali ona je došla tek nakon što je talentovani mladić već dobrih desetak godina svirao i stvarao muziku. Rođen u muzičkoj porodici, Nelson je već sa šest godina krenuo da uči klavir a sa jedanaest saksofon, umetnuvši se na starijeg brata, pa je do koncerta koji je 1952. godine gledao u Japanu a gde je Tokijski simfonijski orkestar svirao Ravela i Hindemitha imao već popriličnu kilometražu iza sebe. No, ovaj je koncert za mladog pripadnika američke okupacine vojske bio prilično otkrovenje, spoznaja da ,,klasična" muzika može da zvuči drugačije od, kako je rekao ,,Betovena i Bramsa" i momenat odluke u kome je rešio da postane kompozitor.

Naoružan magistarskom titulom nakon studiranja muzičke teorije na Vašington stejtu i Univerzitetu Linkoln, Nelson se pedesetih godina izdržavao od aranžiranja muzike za Apollo Theatre u njujorškom Harlemu i svirao sa brojnim malim bendovima. Njegova karijera dovela ga je do početka šezdesetih i u orkestre koje su predvodile takve veličine kao što su bili Count Basie, Duke Ellington i Quincy Jones, ali je Nelsonov sopstveni rad sa malim sastavima obezbedio nisku albuma za njujorški Prestige legendarnog Boba Weinstocka, da bi posle toga The Blues and the Abstract Truth snimljen za u to vreme na novotalasni džez ozbiljno naoštreni Impulse!* bio momenat u kome će svet – barem širi džez svet – čuti za Nelsona i prepoznati njegove kvalitete kao lidera kompozitora i aranžera. Štaviše, njegovi aranžmani su ovde često isticani kao ključni element magije albuma na kome svira doslovno zastrašujuća postava muzičara od kojih su mnogi upamćeni kao legende, pa je The Blues and the Abstract Truth otvorio Nelsonu mnoga nova vrata i on će dalje nastaviti da radi kao aranžer za Monka, Rollinsa, Adderleyja, Lockjaw Davisa, Buddyja Richa i mnoge druge, a zatim postepeno, ne zapuštajući svoju solo karijeru (gde je kasnije skoro isključivo svirao sopran saksofon), migrirati u profesiju kompozitora i aranžera filmske i televizijske muzike. Između mnogo filmova i serija za koje je sam napisao muziku (Death of a Gunfighter, Columbo, The Six Million Dollar Man...) svakako treba istaći i da je Nelson radio aranžmane za Gatoa Barbierija i njegov skor Bertolučijevog Poslednjeg tanga u Parizu. Tokom sedamdesetih, Nelson je aranžirao i za Dianu Ross, Temptations pa i samog Jamesa Browna pre nego što će 1975. godine, sa jedva navršenih 43, umreti od, kažu posledica dugotrajnog stresa koji je dolazio uz ogromnu količinu posla koji je ovaj autor i profesionalac na sebe preuzimao.

*ovo je tek peto Impulse!-ovo izdanje, i uslovno rečeno prvo kojim je firma jasno postavila svoju misiju donošenja novog i inovativnog jazza publici. Pre Nelsona Impulse! je izdavao albume manje poznatih muzičara ili poznatih muzičara koji ne spadaju u avangardni jazz, poput Raya Charlesa ili Gila Evansa, a prvo izdanje nakon The Blues and the Abstract Truth će biti Coltraneov megahit Africa/Brass

Ako je za ikakvu utehu, na The Blues and the Abstract Truth nema ničeg stresnog, ničeg užurbanog, ničeg isforsiranog i mada ovo svakako jeste jedan od najlepših primera džeza sa početka šezdesetih godina koji najavljuje brojne mutacije i permutacije što će ih muzika proći do kraja decenije, on je miran, dobro raspoložen, bez ustaničkog gneva ili resantimana, naprotiv, duboko zadovoljan u svojim inteligentnim, modernim, čak modernističkim ali prema tradiciji sasvim raspoloženim aranžmanima.

Postava koja na ovom albumu svira je, kako su i drugi rekli, nešto što ste zaista mogli da vidite samo u jednom kratkom periodu džez istorije, ne samo zbog toga što su mnogi prerano umrli (Eric Dolphy svega tri godine kasnije u svojoj tridesetsedmoj godini), već i zato što se radi o muzičarima od kojih je skoro svaki izrastao u lidera od formata.

Veliki Freddie Hubbard na trubi je i veliki Bill Evans na klaviru su već u vreme izlaska ove ploče bili smatrani za zvezde pa su njihova imena navedena kao poslednje i prvo na omotu dok se sam Nelson, lider benda, zadovoljio četvrtim mestom. Eric Dolphy svira drugi tenor saksofon (i flautu), mada sem u jednoj pesmi Dolphy uvek svira prvi saksofon-solo, ali, naravno, skoro uvek posle Hubbarda koji je na ovom albumu naprosto raskošan i dominira duvačkom sekcijom bez vidnog napora, prostom inventivnošću i prirodnošću izraza. Hubbard je iste godine snimio i Free Jazz sa Colemanom, potvrđujući svoj fantastični kreativni raspon a na ovom albumu potrebna su čak trojica saksofonista da mu pariraju. Sa druge strane, Evans je ključni element ,,blue" teksture ovog albuma, donoseći u orkestar očigledno priželjkivanu majlskdejvisovsku notu u zvuku. Nelson je bio pod prilično vidnim uticajem Majlsove muzike sa kraja pedesetih godina, poput, recimo, one na albumu Kind of Blue i postavljanje Evansa u centar ovog orkestra da svojim lakim impresionističkim prelivima oplemeni ljupki bluz sigurno nije bila puka slučajnost. Ovo je, uostalom, jedini put da je Evans svirao na albumu na kome je Nelson bio lider.

Pored fantastičnog, razobručenog a disciplinovanog Dolphyja na tenoru i flauti i samog Nelsona minimalistički uzdržanog na drugom tenor saksofonu, i njihovih ekstenzivnih, lepih solaža, treći saksofonist na albumu je George Barrow, pouzdani sajdmen koji je pedesete proveo svirajući sa Mingusom, Clarkeom, Teddyjem Charlesom itd. a koji ovde svira bariton saksofon ali isključivo u pratnji. Nelson se verovatno i osećao malo krivim što nije Barrowu dao ni jednu solažu pa se i u propratnom tekstu za album posebno osvrnuo na presudnu ulogu koju Barrow igra u kreiranju posebne teksture zvuka ove ploče.

Ritam sekciju čine pomenuti bubnjar Roy Haynes i sjajni kontrabasista Paul Chambers, jedan od onih legendarnih basadžija o kojima su bukvalno pisane pesme (notabilno ,,Big Paul" Tommyja Flanagana koju su izvodili Kenny Burrell i John Coltrane), a njihova saradnja na ovom albumu muzici daje ultimativni post-bop gruv ležerne, a dinamične svirke koja, uhvaćena u tipično prirodnom a kristalno čistom Impulse! kvalitetu produkcije prosto blista. Haynes, znatno stariji od ostalih u bendu, je sa svojim iskustvom, snažnim udarcem i osećajnim sinkopiranjem, svakako presudan za to kako The Blues and the Abstract Truth zvuči istovremeno i tradicionalno i moderno.

Naravno, ključne su Nelsonove kompozicije i aranžmani, teme pisane sa mnogo pažnje a zatim aranžirane gotovo naučnom metodologijom. Čak i komadi najbliži ,,klasičnom" bluzu – recimo kompozicije na B strani koje se više drže klasične dvanaestice u svojim temama i solažama – deluju sveže i inovativno zahvaljujući Nelsonovom radu sa harmonijom a zatim i svakako briljantnom radu svih solista. U kontrastu sa tim, kompozicije na prvoj strani eksperimentišu sa pristupom razvijajući i razbijajući formu od dvanaest taktova kompleksnijim aranžmanima i nadahnutim harmonskim radom.

The Blues and the Abstract Truth je album što je otvorio dekadu u kojoj su dominirali giganti saksofona, lideri koji su svoje bendove prevodili gotovo proročkim zovom i praktično agresivnim zvukom. Iako i sam saksofonista po vokaciji, Nelson je na ovom albumu neko ko najviše radi iz pozadine, sedeći za kontrolama i pažljivo, skoncentrisano usmeravajući mašinu sastavljenu od najboljih muzičara onog doba. The Blues and the Abstract Truth time ima i jedan bezvremenski kvalitet, zvučeći kao ploča koja bluz, houdaun, sving i naravno bebop smešta u isti estetski prostor a onda provlači kroz fantastične autorske vizije svakog od članova seksteta dok ono što se pojavi na drugoj strani ne bude čist brilijant vrhunskog džeza. Pa, mislim, zaslužili smo, valjda, kao ljudska vrsta, da imamo u svojoj kolektivnoj istoriji i po neku ovakvu ploču.

https://youtu.be/k-zaI8lLrQA (https://youtu.be/k-zaI8lLrQA)

https://youtu.be/j38J5NXGGWY (https://youtu.be/j38J5NXGGWY)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 29-08-2021, 15:15:35

Za danas imamo još jedan album stare muzike a koja do nedavno nije bila dostupna ljudskim ušima. Ili barem ušima širih narodnih masa. Ronald Shannon Jackson and the Decoding Society Live at the North Sea Jazz Festival 1983 je, kako mu i ime kaže, snimak nastupa visoko cenjene i uticajne grupe bubnjara Ronalda Shannona Jacksona na North Sea Jazz festivalu u Hagu*, prestižnoj manifestaciji koja se od polovine sedamdesetih nametnula kao jedan od najvažnijih džez događaja u toku godine na evropskom kontinentu. Iako nam izdanje na Bandcampu ne daje precizan datum nastupa, ovaj se festival održava drugog vikenda u Julu mesecu pa je lako u rezoluciji od dva dana utvrditi kada su Jackson i njegova banda nastupali (naime devetog ili desetog). Uostalom, već godinama imamo snimljen natup iste postave sa festivala u Montreju, a koji je snimljen 21. Jula i ovo je deo iste turneje sastava po Evropi, sa donekle sličnom set listom...

*festival se tek poslednjih petnaestak godina održava u Roterdamu

Ronald Shannon Jackson je jedan od ključnih džez muzičara njujorške avangarde i onoga u šta je ona mutirala sedamdesetih godina prošlog veka. I jedan od najvažnijih bubnjara džez avangarde uopšte. Rođen u Teksasu 1940. godine, Jackson je bio sin jedinog Afroamerikanca koji je bio vlasnik prodavnice poloča u Fort Worthu i majke koja je svirala klavir i orgulje u lokalnoj crkvi. Sasvim razumljivo, već su ga sa pet godina dali da uči klavir, a u srednjoj škoi je svirao u školskom orkestru. Majka mu je u to vrerme kupila bubnjeve jer je mladi Ronald pokazivao inklinacije ka udaraljkama pa je Jackson već sa petnaest godina krenuo da nastupa progesionalno nekoliko puta nedeljno. Ipak, nije mu bio plan da se muzikom bavi profesionalno do kraja života pa je, promenivši tri univerziteta, krenuo na studije istorije i sociologije u Konektikatu samo da bi zahvaljujući Kennyju Dorhamu dobio stipendiju od univerziteta Njujork da se ipak bavi studijama muzike.

Naravno, po dolasku u Njujork, 1966. godine, Jackson će odmah postati deo tamošnje nabujale scerne novog Jazza, svirajući sa nekim od najprestižnijih lidera tog vremena, uljučujući Mingusa i Aylera, ali i Dorhama, McCoy Tynera, Joea Henderesona... Nažalost već 1967. se vrlo ozbiljno navukao na heroin, snažno potresen Coltraneovom smrću, i 1970. godine je, boreći se sa adikcijom, prestao da nastupa, svirajući samo sam sa sobom kod kuće.

Zavisnike iz kandži adikcije ponekada spase duhovnost pa je i Jackson zahvaljujući pijanisti Onajeu Allanu Gumbsu počeo da se bavi budizmom i meditacijama, prvo samo eksperimentalno a onda vrlo posvećeno. Ovo mu je pomoglo da se skine sa heroina, da organizuje svoj život i Jackson je ne samo postao posvećeni budista i vegetarijanac već se i vratio na scenu. Sedamdesetih se talentovani bubnjar pokazao kao jedan od centralnih muzičara novog avangardnog jazza, svirajući sa Cecilom Taylorom na četiri albuma, ali, ključno, svirajući sa Ornetteom Colemanom na albumima koji su utemeljili ,,free funk", novu, električnu kombinaciju free jazza i funka, jedan istorijski neminovan susret onoga što su radili sa jedne strane free jazz prvoborci poput Colemana ili Aylera i onoga što su sa druge radili ,,električari" poput Milesa Davisa i Herbieja Hancocka. Jackson je bio jedna od dva bubnjara Colemanovog sastava sa sredine sedamdesetih, Prime Time (drugi je bio Colemanov sin Denardo, u to vreme devetnaestogodišnjak) i sa bendom snimio dva klasična albuma (Dancing in Your Head i Body Meta), učeći od Ornettea ,,harmolodics" principe stvaranja muzike, ali i dobijajući od lidera ohrabrenja da se i sam pozabavi komponovanjem.

Jackson će to i učiniti i nakon sviranja sa Taylorom će, 1979. godine osnovati Decoding Society, svoju free funk postavu kroz koju će tokom godina proći gomila značajnih muzičara i koja će zvuk električnog, slobodnog fanka poneti dalje u neispitane divljine i evoluirati tokom osamdesetih godina.

Ronald Shannon Jackson and the Decoding Society Live at the North Sea Jazz Festival 1983 je, dakle, nastup koji je došao posle pet studijskih albuma koje je Decoding Society uradio od svog osnivanja (Barbeque Dog je izašao marta te godine i bend na ovom nastupu svira ultra-furioznu verziju Say What You Will sa tog albuma pokazujući da Jacksonova ljubav prema brzom, energičnom free jazzu nije odumrla za račun plesnih fank ritmova) i po spisku pesama se donekle preklapa sa albumom Montreux Jazz Festival. Pritom, u pitanju je naglašeno sirov snimak, rađen preko miksete ali očigledno ne sa namerom da ovo ikada bude objavljeno – verovatno je ovo što dobijamo konačno ozvaničenje piratskog snimka koji je lutao scenom decenijama. Ako je, to jest, ovo uopšte STVARNO snimak sa ovog festivala.

Hoću reći, na samom snimku se ne čuje gde bend svira, a Bandcamp nalog koji je ovo izdao, iako nosi Jacksonovo ime (sam Jackson je preminuuo 2013. godine), kao da nije siguran u sve podatke pa tako navodi da na ovom nastupu saksofon svira Byard Lancaster što ne samo da gotovo fizički nije moguće – Lancaster nije svirao na poslednja dva albuma Decoding Society, i u to vreme je sarađivao sa Davidom Eygesom – već Jackson pred kraj nastupa jasno i glasno kaže da alt saksofon (i sopran saksofon i flautu) ovde svira Zane Wayne Massey. Da ne pominjem da dok slušate snimak počinjete da se pitate da li vam se priviđa trubač, iako ga podaci na Bandcampu ne navode. Naravno, ne priviđa vam se, trubu i flugelhornu je svirao tadašnji član Decoding Society Henry Scott i kombinacija njega na trubi, Masseya na saksofonu i Vernona Reida na sintisajzerima je ubitačna.

Naravno, Vernon Reid ovde svira prvenstveno gitaru, ali i bendžo (i sintisajzer) i veliki muzičar, kasnije širokim masama poznat kao lider jedne od najvećih afroameričkih hard rok/ metal grupa, Living Colour, osnovane već naredne, 1984. godine, ovde je u urnebesnoj formi, sa pirotehnikom koja spaja fank i atonalnu avangardu gotovo bez ikakvog napora. No, Decoding Society ovde, ključno, ima i dva električna basa, pa Bruce Johnson svira ,,ćelavu" bas gitaru, a Melvin Gibbs (kasnije metal i pank publici poznat i kao basista Rollins benda) ,,obični" električni bas. Naravno, Bandcamp stranica pogrešno navodi Alberta Mcdowella kao jedinog basistu. Zašto? Ne znam – nije da je, kao, bilo potrebno da preslušate album da biste znali ko na njemu svira, dovoljno bi bilo da pogledate lajnap na Montreux Jazz Festival disku koji postoji već više od dvadeset godina...

Elem, uz sumnjiv kvalitet informacije o ovom izdanju i dostupnost više drugih živih albuma iz karijere Decoding Society, notabilno Montreux Jazz Festival koji je snimljen istog meseca a sa DALEKO boljim kvalitetom zvuka, opravdano je zapitati se da li vam je Ronald Shannon Jackson and the Decoding Society Live at the North Sea Jazz Festival 1983 uopšte potrebna ploča. I, mislim, recimo to ovako: možda VAMA nije ali MENI jeste.

U prvom redu, ovo je mnogo kompletniji nastup od onog što se čuje na Montreux snimku, sa više od sat vremena muzike i više kompozicija, uključujući, recimo, pomenutu Say What You Will i mada ovo Bandcamp izdanje niti navodi naslove pesama, niti deli nastup na onoliki broj kompozicija koliko je bend zaista odsvirao (odlućujući se umesto toga za ,,Track 1-4" a koje sadrže po više komada u jednom), pričamo i dalje o fascinantnom materijalu koji treba čuti jer pokazuje raskošan opseg Jacksonovih ideja i interesovanja iz perioda ranih osamdesetih. Jackson je, naravno, bio u ogromnoj meri inspirisan Ornetteom Colemanom i Prime Time albumima na kojima je i sam svirao, pa i njegova muzika iz ovog vremena nepogrešivo priziva Colemanov električni free funk i harmolodics, ali Decoding Society već ovde imaju svoj zvuk i taj zvuk treba čuti.

Treba čuti te ritmove – Jackson je kao nekakv pijani robot koji uspeva da kroz haos i maltene nasumično udaranje prizove strahovito zarazne, plesne fank ritmove (to jest, kad ne svira rafalnu fri džez poliritmiju). Dvojica basista su, razume se, onda onaj ključni element muzike koja dobija jedan naglašeno zarzni, ali tuđinski gruv, sa besprekorno zapaljivim, duhovitim, ali harmonski sasvim egzotičnim kvalitetima. Plesna kompulzivnost fank muzike ovde je podebljana, pojačana time da dve bas gitare sviraju dve linije u isto vreme, dopunjujući jedna drugu u bizarnim harmonskim intervalima ali i ritmičkim celinama koje kao da rade jedna protiv druge a opet zajedno stvore skladnu kompoziciju.

Naravno, duvači su u ,,normalnim" džez postavama u prvom planu, ali Scott i Massey moraju žestoko da se oznoje da dođu do izražaja pored ovakve ritam-sekcije, pa su njihovi hedovi i solaže prodorni i ekstremno upečatljivi, a ,,električnost" benda se postiže i sviranjem kroz efekte – Masseyovo duvanje saksofona kroz harmonajzer, recimo, daje svemu jednu ,,naučnofantastičnu" dimenziju kakvu u to vreme ni Miles ni Hancock nisu imali. Kada se ovoj dvojici pridruži i Reid na gitarskom sintisajzeru, elektro-akustična, jelte, trauma, je kompletna.

No, Reid je prevashodno gitarista i njegova fank seckanja i atonalne solaže su ovde za pamćenje. A opet, on svira i bendžo – na albumu Barbeque Dog izašlom tog proleća ga je imao na nekoliko pesama, ali i na Mandance iz prethodne godine, pa i ovde izvođenje kompozicije Iola donosi kombinaciju istočnoazijske harmonije i brzog rada prstiju koje čoveka zavede i, do kraja, raspameti.

I samo izvođenje je najvećim delom furiozno. Utisak je da bend svira brže i žešće nego na Montreux nastupu – mada je delom ovo i zbog sirovosti snimka – a svakako se čuje da su muzičari odlično raspoloženi i, pored brzih free pesama, i oni gruverskiji komadi poput Gibbsove Mother's Day ili Alice in the Congo zvuče razularenije i bešnje. Posebno Alice in the Congo u ovoj verziji potpuno izleće sa šina i pretvara se u brutalnu, bučnu improvizaciju u kojoj Reid rezurektuje Hendrixa i zasipa publiku distorziranim talasima otopljene magme.

Drugim rečima, da, ovaj album je sumnjivog porekla i kvaliteta podataka ali je muzika na njemu nesumnjivo vrhunska, bez obzira na sirov snimak, ona je živa, žestoka, moćna i zanosna. Pankerski kvaliteti izdanja na kraju krajeva samo doprinose osećaju da smo dobili izgubljeni biser iz jedne važne, starinske ere kada su mogućnosti delovale beskonačno.

https://ronaldshannonjackson.bandcamp.com/album/ronald-shannon-jackson-and-the-decoding-society-live-at-the-north-sea-jazz-festival-1983 (https://ronaldshannonjackson.bandcamp.com/album/ronald-shannon-jackson-and-the-decoding-society-live-at-the-north-sea-jazz-festival-1983)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 05-09-2021, 13:49:52

Danas imamo u džez ponudi nešto veličanstveno. Anthony Braxton: Quartet (Standards) 2020 je ovogodišnje monumentalno izdanje na čak trinaest kompaktdiskova (!!!) kojim je dokumentovan materijal što ga je Braxton sa svojim kvartetom izvodio na evropskoj turneji iz Januara prošle godine. Izdanje je dostupno i kao daunloud na Bandcampu i u pitanju je jedan od najlepših paketa džeza što sam ih čuo ne samo ove godine već, verovatno, najmanje u poslednjih deset godina.

To i nije neko iznenađenje, uzevši u obzir poziciju koju Braxton ima u mom ličnom jazz panteonu ali i ,,objektivno" u istoriji savremenog džeza.

Rođen u Čikagu 1945. godine Anthony Braxton je jedan od onih ključnih muzičara posleratnog džeza koji su potpuno poništili granicu između kompozicije i improvizacije, ali i između akademije i muzike koja dolazi iz zajednice. Za razliku od mnogih svojih kolega, Braxton nije završio muzičku školu ali jeste je pohađao – njegove su studije bivale prekidane zbog nedostatka novca a i njegova su interesovanja bila prilično raznolika. Posle srednje škole gde je učio elektroniku, Braxton je studirao na koledžu svega jedan semestar pre nego što je morao da prekine jer nije imao čime da plaća dalje studije, pa je kao i mnogi mladi Afroamerikanci svoje generacije stupio u vojsku. Srećom, Braxton je već tada bio muzičar sa izraženim talentom pa je svirao u armijskim orkestrima, prvo u SAD a kasnije i u Južnoj Koreji. Ovo je uprkos činjenici da, za razliku od nekih vršnjaka-muzičara o kojima sam recentno pisao, Braxton nije odrastao u muzičkoj porodici i njegova rana muzička praksa obuhvatala je samo pevanje u crkvenom horu. Takođe – prva Anthonyjeva muzička ljubav bio je rokenrol a ne džez.

No, posle vojske, Braxton je imao prilike da studira (filozofiju i muzičku teoriju) i mada ni jedno nije završio, i jedno i drugo mu je značajno uticalo na dalji životni put. Susret sa čikaškim kolektivom AACM (Association for the Advancement of Creative Musicians) i njihovim prominentim članom, Roscoeom Mitchellom bio je presudan i Braxton se brzo pridružio ovoj zajednici, izrastavši u jednog od njenih najaktivnijih i najsvestranijih članova iz rane faze. Šeszdesete su za njega bile doba nesputane kreativnosti koja je rasla u plodnom okruženju pa je mladi muzičar na svom debi albumu, na kome su svirali i (takođe svi redom legendarni) violinista Leroy Jenkins, trubač Wadada Leo Smith i multiinstrumentalista Muhal Richard Abrams, svirao čak deset instrumenata (mada su, da bude jasno, i ostali muzičari svirali više instrumenata, Jenkins je, recimo, pored violine svirao violu, usnu harmoniku, frulu, bas bubanj i pištaljku). Ovaj album iz 1968. godine, 3 Compositions of New Jazz, je na neki način i najavio širinu Braxtonovih interesovanja ali i dubine do koje će doći tokom narednih pet decenija istražujući savremenu muziku, spajajući džez sa modernoim kompozicijom, nju sa improvizacijom, a onda osmišljavajući sopstvene sisteme u kojima se granica između improvizacije i komponovanja izgubila. Language Music je tako Braxtonov način da tipičnu ,,crnu" improvizaciju stavi u koren komponovanja, Ghost Trance Music je ritualistički pristup komponovanju i izvođenju muzike sa često grafičkom notacijom, dok je Falling Rivers Music dalja ektrapolacija grafičkog metoda komponovanja.

Iako bi neupućen čitalac zaključio da je Braxton jedan od onih hardcore cerebralaca koji beže od klasične harmonije kao Đavo od krsta i čija je muzika lišena konvencionalnih estetskih činilaca, istina je i da se radi o jednom od najkarakternijih saksofonista svoje generacije. Na kraju krajeva, Braxtonu se pripisuje da je snimio prvi solo-saksofon album još 1969. godine, uticajni For Alto koji je u mnogome promenio percepciju ovog instrumenta i okinuo plimni talas solo-albuma za razne vrste saksofona koji i danas traje. No, važnije za našu današnju priču, Braxton još od devedesetih izvodi i snima i brojne džez (i ne samo džez) standarde, u različitim kombinacijama muzičara, često sam svirajući klavir umesto saksofona na njima i album Quartet (Standards) 2020 je neka vrsta ultimativnog iskaza u ovom ogranku Braxtonovog stvaralaštva.

Evropska turneja na kojoj je ovo snimljeno organizovana je u Januaru 2020. godine, taman kada je planeta krenula da se suočava sa činjenicom da joj preti pandemija neviđenih razmera. Naravno, na albumu se ništa slično strahu, panici niti neizvesnosti ne čuje, ovo je na kraju krajeva bila turneja organizovana kako bi se njome obeležio Braxtonov 75. rođendan i atmosfera na ovim izvedbama je odgovarajuće slavljenička.

Braxton je već izdavao kolekcije izvedbi džez standarda, notabilno četvorostruki CD 19 Standards (Quartet) 2003, ali ovaj album, takođe snimljen na evropskoj turneji izvodila je postava u kojoj nije bilo klasičnog bubnjara (Kevin Norton je svirao udaraljke) a umesto klavira smo imali gitaru Kevina O'Neilla. Ako vam je duša žudela za zaista klasičnim džez kvartetom koji će pod Braxtonovim vođstvom izvoditi standarde onda je Quartet (Standards) 2020 ono pravo: ovde klavir svira Britanac Alexander Hawkins (https://www.alexanderhawkinsmusic.com/) (poznat po saradnji sa ogromnim brojem prominentnih avangardnih figura: Evan Parker, Joe McPhee, Louis Moholo-Moholo...), kontrabas svira takođe londonski mladi improvizator Neil Charles (https://serious.org.uk/artists/neil-charles) a bubnjar je Irac Stephen Davis (https://www.improvisedmusic.ie/artists/details/stephen-davis). Ova ,,ostrvska" ekipa sa Braxtonom preko devet večeri na kojima su snimljeni nastupi u Londonu, Varšavi i Velsu (gradu u Austriji, dakako) izvodi fantastičan program Braxtonovih obrada takvih imena kao što su Dave Brubeck, Sonny Rollins ali i John Coltrane pa i, er, Simon & Garfunkel.

Pričamo, da bude jasno, o šezdesetsedam kompozicija i više od danaest sati muzike koja je istovremeno konvencionalno prelepa ali koja ne sakriva Braxtonovu avangardnu prirodu. Zapravo, korišćenje mladih, evropskih muzičara za ovaj projekat je i neka vrsta prepoznavanja koliko je Braxtonova generacija učinila na tome da moderni džez približi mladim evropskim snagama ali i ukaže da granice između džeza i akademske savremene kompozicije nisu neprelazne, naprotiv, pa je Braxton i jedna od figura koje su nove naraštaje naučile da je podjednako važno znati da se svinguje i svira pravi, osećajan bluz, kao što je važno pocepati notnu knjigu i svirati atonalno onako kako otkucava bilo samog, jelte, univerzuma.

Gotovo da mi je nemoguće da izaberem neku od kompozicija za ilustraciju, ali recimo da je tema iz filma Tačno u podne, Do not forsake me, o my darlin', a čiji je autor legendarni Dimitri Tjomkin, dobar izbor već na ime toga koliko u njoj Braxtonov kvartet lako i prirodno spaja razdragan pristup obradi teme, sa progresivno sve smelijim lutanjima od osnovne melodije i ulaskom u teritoriju u kojoj nema ritma niti harmonije. A opet, ovo se ne događa na nekakav revolucionaran, ustanički način, ovo nije ni hladna, akademska dekonstrukcija niti pankersko inaćenje ,,tradiciji" i kada kvartet svira temu, on je svira sa mnogo ljubavi i šarma, bez postmodernog odmaka ili satiričnih peckanja. Postepeni prelazak u atonalnost i slobodnu svirku (sa Davisom koji posle lepog gruva na bubnjevima na svoje činele nasrće gudalom) otud deluje kao sasvim prirodno istraživanje potencijala koje je Tjomkinova dramatična, setna balada uvek u sebi čuvala, samo se čekao pravi sastav da otključa njene tajne.

Sada uzmite ovaj pristup i proširite ga na trinaest diskova i šezdesetsedam pesama. Quartet (Standards) 2020 je neužurbana, kako sam već rekao, slavljenička kolekcija kompozicija u kojima Braxton i njegov kvartet autentično uživaju u muzici koja je, sasvim jasno, obeležila i njihova muzička odrastanja i sazrevanja. Neke od kompozicija su još iz tridesetih godina prošlog veka (Too marvelous for words), neke su iz šezdesetih, a među njima je Bacharachova Alfie čiji je prvi minut atonalna salata zvukova i gestova, u odjeku apstraktnog uvoda za original koji je pevala Barbara Streisand gde su klavir i harfa sparingovali u orbiti pre nego što će gudači najaviti pevačicu. U Braxtonovoj verziji, saksofon nosi temu tako nežnim, tako fražilnim tonom da se čovek trgne i seti da je ovo čovek koji je veliki deo svoje karijere proveo kreirajući tuđinske, geometrijski stroge i onostrane zvučne krajolike iako je mogao da mlati pare i lomi srca svirajući ljupke džez balade.

Nazad u tridesete nas vraća Autumn in New York, kompozicija Verona Dukea napisana za brodvejski mjuzikl Thumbs Up! a koju publika možda najbolje pamti po Sinatrinoj verziji sa kraja četrdesetih iako su je izvodili i snimali i Bing Crosby i Charlie Parker i Sarah Vaughn, i Bill Evans, pa i sama Billie Holiday. Braxton i njegovi muzičari ovde tako lako sviraju savršen gruv da je gotovo nemoguće ne zaboraviti da je ovo izvedba iz 2020. godine sa većinski evropskom postavom i saksofonistom što je decenijama pramčana figura surove, beskompromisne avangarde.

No Braxton nikada nije bio suvi intelektualac razdvojen od tradicije i, jelte, duše, pa i ovaj masivni album na ovo na najbolji način podseća. Možda je najlepša ilustracija to kako ovaj kvartet izvodi Black Nile Waynea Shortera. Ova snažna, energična bop kompozicija sa Shorterovog albuma Night Dreamer iz 1964. godine (na kome svira postava što smo navikli da je u to doba slušamo sa Coltraneom: Reggie Workman, McCoy Tyner, Elvin Jones, plus Lee Morgan na trubi i Shorter na saksofonu) je kod Braxtona transformisana u sanjivu bluz-baladu snažne kinematske atmosfere, eksperimentalna u pratnji, ali duboko duševna u temi i njenoj razradi. Sam Braxton ovde uzima Shorterovu liričnost i daje joj duboki dodatni sloj impresionizma, kreirajući praktično snoliku verziju kompozicije koja kao da i sama otkriva stvari o sebi koje nije znala.

Mogao bih ovako bukvalno o svakoj kompoziciji na albumu ali onda bismo ovde takođe bukvalno bili do jutra. A muziku je IPAK lepše slušati nego o njoj čitati, pogotovo kada se radi o ovakvom spoju klasičnih tema i nadahnutih, vrlo proživljenih izvedbi. Braxtonov kvartet ovde postiže tu matematički idealnu ravnotežu između dubokog poštovanja ali i autentične ljubavi prema originalnoj muzici i sopstvenih ideja o tome kako je džez tokom decenija koje su protekle od njenog nastavka rastao i razvijao se, kao i kuda može dalje da ide. Ovo je album – snimljen i miksovan izuzetno dobro – koji se može slušati i kao puka muzika za relaksaciju i pozadina za razgovor sa konzervativnijim prijateljima ili članovima porodice a koji sa druge strane bogato nagrađuje i posvećena, duboka slušanja. I koji ima materijala toliko da će vam biti potrebni meseci da ga zaista savladate. Počnite što pre:

https://newbraxtonhouse.bandcamp.com/album/quartet-standards-2020 (https://newbraxtonhouse.bandcamp.com/album/quartet-standards-2020)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 12-09-2021, 18:28:02

Ovonedeljni album ima potencijal da ponovo isprovocira diskusije – makar neme, one koje čovek vodi sam sa sobom – o tome šta je zapravo džez muzika. Ako sam prošle nedelje pisao o Anthonyju Braxtonu, čoveku koji sasvim nesputano luta između džeza i moderne kompozicije bez mnogo brige o tome gde se žanrovski može svrstati njegova muzika, barem je album bio jasno džezerski intoniran. No, ovo o čemu danas pričamo, pa... uglavnom nije... Još jednom ćemo reći da je sasvim legitimno da smatrate kako džez određuju njegove harmonije, ritmovi, sviračke tehnike i instrumentarij, ali i da podsetimo da se doslovno svaki od ovih elemenata radikalno menjao kroz decenije postojanja džeza kao koncepta. S druge strane, prihvatanje da je džez naprosto nešto što sviraju džez muzičari deluje kao lenja, na kraju krajeva autoreferencijalna ,,definicija" ali ona se ispostavlja kao sasvim dovoljna za moje potrebe. Ja sam, na kraju krajeva skroman čovek, bez ambicije da smišljam ozbiljne definicije.
Ovakav uvod treba da ukaže, možda i da upozori potencijalnog slušaoca da je album Harmonia Macrocosmica, a koji su još 2015. godine snimili Joe McPhee i Lasse Marhaug podaleko od ikakve tradicionalne – pa i netradicionalne džez forme. Zapravo, prisustvo saksofona je ovde maltene jedini signal da se može pričati o džez albumu. To i činjenica da taj saksofon svira Joe McPhee, jedan od ključnih saksofonista generacije koja je definisala zvuk, filozofiju i interesovanja džezerske avangarde šezdesetih godina prošlog veka.

Ono što je kod McPheeja zanimljivo je da je u pitanju u velikoj meri čovek koji je išao u sasvim neočekivanim smerovima tokom gotovo čitave svoje karijere a koja traje, evo preko šezdeset godina. Rođen 1939. godine, u Majamiju, prvi instrument koga je McPhee naučio da svira, još sa osam godina, bila je truba a koju je, kako je to u ono vreme išlo, svirao u orkestrima prvo u srednjoj školi a kasnije i u vojsci. Iako ga danas najpre prepoznajemo kao saksofonistu, McPhee nije svirao saksofon sve do svoje tridesetdruge godine kada je, slušajući njujorške revolucionare poput Coltranea, Colemana i Aylera rešio da i sam nauči da svira ovaj instrument. Danas McPhee ima iza sebe decenije sviranja različitih saksofona, trube, flugelhorne, udaraljki pa i trombona a još krajem šezdesetih je predavao na koledžu Vassar u državi Njujork.

Sedamdesete su bile presudna decenija za McPheeja koji je tokom ovih deset godina napravio ogromne korake u svojim interesovanjima i pristupu kreiranju muzike. Ozbiljnije se pozabavio elektronskim zvukom i snimio nekoliko albuma sa Johnom Snyderom, koji je svirao sintisajzere; snimio je nekoliko albuma na kojima je sve instrumente svirao sam; švajcarski izdavač, danas ugledni HatHut Records je osnovan od strane Wernera Uehlingera 1975. godine sa eksplicitnom ambicijom da objavljuje McPheejevu muziku. Konačno 1980. godine McPhee je upoznao harmonikašicu i avangardnu kompozitorku Pauline Oliveros i sarađivao sa njenim ansamblom Deep Listening Band. McPhee je tokom ovog perioda postao prilično značajna figura u evropskoj avangardi dok je u rodnoj Americi bio srazmerno nepoznat. Tek devedesetih će početi njegove frekventnije saradnje sa američkim muzičarima novije generacije, kao što su Ken Vandermark, Jeb Bishop ili Michael Bisio, uglavnom onima koji su odrasli na zdravoj kombinaciji džeza, roka i avangardne muzike poreklom iz Evrope i SAD i sa kojima je McPhee nalazio prirodan zajednički jezik kao i sa Evropljanima poput Evana Parkera ili, kasnije, norveškog sastava The Thing. McPhee definitivno nikada nije spadao u džez puritance i njegovo interesovanje za neidiomatsku muziku i improvizaciju – poput saradnje sa Nihilist Spasm Band, recimo – je celoživotni projekat za koji nije neko čudo da je porodio album kao što je Harmonia Macrocosmica.

McPheejev sparing partner na ovoj ploči je Norvežanin Lasse Marhaug, jedna od centralnih figura norveške i evropske avangardne muzike poslednjih tridesetak godina, neumorni istraživač čistog, jelte, zvuka i jedan od, za mene, retkih evropskih muzičara koji su u polju power electronics/ harsh noise muzike napravili karijeru uporedivu sa najboljim japanskim predstavnicima ovog stila. Marhaug je postao poznat na ime dvojca Jazkamer/ Jazzkammer sa Johnom Hegreom, koji uprkos imenu nije zaista imao mnogo veze sa džezom i bio prevashodno power electronics projekat inspirisan japaskim uzorima poput Merzbow. No, Marhaugovo i Hegreovo dosledno interesovanje za pronalaženjem muzike u haotičnom, nepoćudnom zvuku ovaj je bend izdiglo daleko iznad evropskog (i zapadnog uopšte) proseka pa je ovaj sastav nastupao i na džez festivalima. Marhaug već više od deset godina nastupa solo, sarađujući i sa džez muzičarima (Ken Vandermark, Paal Nilssen Love), a onda i sa... drugim muzičarima (Otomo Yoshihide, Jim O'Rorurke, pa i sam Merzbow) a gledali smo ga i u Beogradu, na Dis-Patch festivalu još 2007. godine kada je imao nezaboravni nastup sa sve spontanim uključivanjem Džonija Rackovića u performans (https://cvecezla.wordpress.com/2009/06/20/dis-patch-festival-2007-zavrsno-vece/).

Marhaug i McPhee se znaju još od početka veka – bilo bi čudnije da se putevi ovakva dva muzičara nisu ukrstili – i zapravo su pre ovoga svirali u kvartetu gde su ostala dva člana bili Paal Nilssen Love i Michiyo Yagi, pa je nastanak albuma kao što je Harmonia Macrocosmica bio pitanje ,,kada?" a ne ,,da li?" Snimljen još 2015. godine, prošle je godine izdat za norveški kultni Smalltown Supersound, u okviru njihovog serijala AFJ-Series (Actions For Free Jazz, dakako, a što nas vraća u temu džez muzike) a u pitanju je baš onakav spoj slobodnog sviranja saksofona i elektronske, abrazivne buke kakav biste očekivali od ova dva autora.

Ali, dodao bih, veličanstven spoj. McPhee se interesovao za elektronsku muziku još od pedesetih godina prošlog veka, nakon što je uticajni saundtrak za kultni naučnofantastični film Zabranjena planeta čitavu generaciju osvestio za potencijale sintisajzera, i Harmonia Macrocosmica u sebi, zapravo ima i taj neki kosmički elektronski vajb, koji, da bude i sasvim jasno, u sebi nosi i malo postmodernog kiča što mu lepo stoji.

Ne da će nepripremljen slušalac ovaj album odmah prepoznati kao nešto što voli da malo i namiguje. U skladu sa avangardnim pravilima, Marhaug i McPhee ga započinju (i završavaju) mrtvoozbiljnim kombinovanjem zvukova koji efikasno izazivaju konfuziju između toga šta je ,,prirodno" a šta ,,elektronski". Rekli smo već da je McPhee multiinstrumentalista koga ne treba svoditi samo na saksofon, ali Avalanche, koja album otvara, zapravo donosi lupove napravljene samo usnom dupljom i (lažnim) glasnim žicama, bez pomoći metala i ventila, ali i bez reči ili melodije. Preko njih McPhee nabacuje slomljene, nervozne pregršti nota iz saksofona i ovo albumu u startu daje teskoban, hermetičan prizvuk.

Koji avangarda često i nehotično izaziva – njeno programsko bežanje od tema, melodija i harmonije često joj daje tuđinski pa i ,,horor" senzibilitet – setimo se kako je Kubrik koristio Ligetijev Rekvijem za scene u Odiseji 2001 – ali ovo je prilično izraženo na Harmonia Macrocosmica. Ima nečeg zbilja primalnog, somatskog u tome kada ste svesni da zvuci koje čujete nisu proizvedeni samo oscilatorima ili sintisajzerom, da nisu u pitanju samo kontakt-mikrofoni na metalnim predmetima, oprugama i šipkama, već da su u pitanju stvarni pokreti delova ljudskog tela, pluća, dijafragme, usne duplje, prstiju. Sa sedamdesetšest godina koliko je imao u trenutku snimanja, McPhee zvuči fokusiranije i efektnije nego ikada, izvlačeći nezemaljske, bestelesne zvuke iz saksofona, puštajući ih da lebde preko Marhaugovih avetinjskih, distorziranih emanacija.

I Marhaug ovde daje jak performans – ovo nije puki ,,laptop noise" kakav je postao popularan u prvoj deceniji ovog veka na međunarodnoj avangardnoj koncertnoj sceni i mnogi zvuci su ovde ,,organski", proizvođeni ,,pravim" predmetima, amplifikovanim dodirima i tretiranjima metalnih predmeta i žice. I to albumu daje jednu intimni mada ne manje zastrašujući kvalitet.

No, horor ovde nije jedina dimenzija muzike i Harmonia Macrocosmica u skladu sa svojim imenom ima ambicije da pronađe i transcendenciju u grubom, strogom zvuku. Avalanche je recitacija po nekoliko reči za svako slovo alfabeta (od ,,Avalanche" do ,,Zero") koje McPhee izgovara monotonim glasom preko uzdišuće elektronike i lepršavih saksofonskih lupova. Ona je jako hipnotična iako je istovremeno i vrlo retro. This Island Earth je jedan od najekspresivnijih momenata na albumu sa McPheejem čije vokalizacije usred elektronske oluje zvuče prkosno, i ako već ne radosno, a onda intenzivno, živo, moćno a kada uzme saksofon u ruke dobijamo i ,,čist" muzički iskaz.

McPhee saksofon više svira prema kraju albuma, pokazujući koliko je jednostavnost produkt decenijske dosledne eksploracije zvuka, muzike, žanra i ne-žanra. Njegove su linije često distorzirane, bremenite naporom a opet potpuno kontrolisane pa iako vrlo retko svira išta tonalno, McPhee je ovde izuzetno ekspresivan u okruženju koje na kraju više ne čujemo kao samo neprijateljsko već i kao uzvišeno, puno izazova ali i nagrada. Zvono sata u Avalanche ili neočekivan akord na sintisajzeru u Celestial Trash su podsećanja da ova muzika ne postoji samo u izolaciji, da ovo nije puki zvuk već deo ,,našeg" sveta, nešto što ima direktne veze sa našim životima.

McPhee do kraja pronalazi i momente za kratke, jednostavne melodije (u, recimo, Two Lost Worlds) dok je finalna, naslovna pesma praktično free jazz odsviran preko perfektne oluje buke i radosnog besa. Harmonia Macrocosmica je veličanstven, maštovit i dostojanstveno odsviran album dvojice veterana avangardne muzike koji su došli sa dve vrlo različite strane i prepoznali jedan drugog do mere da na snimku često slušalac ne može da razlikuje šta radi jedan a šta radi drugi. Konfuzija, eto, ponekada ume da oslobađa.

https://joemcpheelassemarhaug.bandcamp.com/album/harmonia-macrocosmica (https://joemcpheelassemarhaug.bandcamp.com/album/harmonia-macrocosmica)

https://marhaug.bandcamp.com/album/harmonia-macrocosmica-2020 (https://marhaug.bandcamp.com/album/harmonia-macrocosmica-2020)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 19-09-2021, 15:03:00

Za ovonedeljnu jazz pustolovinu vraćamo se u metaforičku ali i pravu prošlost, slušajući 1986. godine snimljeni ali do pre par dana neobjavljeni album No Money No Honey koga je u Danskoj napravio turski jazz bubnjar, kompozitor, promoter i podučavalac muzike, Atilla Engin sa postavom Atilla Engin Group, mešovitom ekipom danskih i turskih muzičara aktivnom između 1981. i 1989. godine.

Atilla Engin je rođen 1946. godine u gradu Kajseri u centralnoj Anadoliji i mada je rodnu Tursku napustio pre navršenih trideset godina, nije preterano reći da Anadoliju nikada nije prestao da nosi sa sobom svuda po svetu kuda se kretao. Prevashodno upamćen kao fjužn muzičar, Engin je svoju karijeru započeo u Istanbulu svirajući, pretpostavljam, sa lokalnim džez i rok muzičarima. Imamo vrlo malo podataka o Enginovom muzičkom stvaralaštvu u vreme kada je radio u Turskoj jer, koliko je poznato, on tamo ništa, ili ništa značajno nije snimio.

Preseljenje u Dansku 1974. godine je donelo tektonsku promenu u karijeri mladog muzičara koji je tamo praktično procvetao. U Kopenghagenu je svirao sa raznim postavama da bi sa grupom Matao 1979. godine snimio uticajni, ili makar prilično poznati album Turkish Delight. Kako su u ono vreme džez i džez-rok već bili spremni za usvajanje različitih etničkih uticaja, s obzirom na to šta su preko u Americi radili poznati fjužn muzičari koje je podučavao guru Sri Chinmoy, tako su i Engin i Matao uleteli u prazan prostor pred golom i napravili album koji je spojio uredan, pitak evropski fjužn sa anadolijskim folklornim motivima. Iako ovaj album danas ume da zazvuči možda i previše pitomo za moj varvarski ukus, vozeći se uglavnom u traci u kojoj smo mi u ono vreme pratili Leb i Sol, svakako se izdvajao u svoje vreme povremenim vrlo efektnim korišćenjem turskih narodnjačkih motiva. Kompozicija koja album otvara, Anadolu, i dan-danas je korektna narodnjačka poskočica od koje srce brže zakuca a noge same krenu da se prepliću.

Engin je sa Mataom imao dosta uspeha, nastupajući i na Roskilde festivalu iste godine, ali je njegov drugi sastav, Atilla Engin Group bio onaj pravi vektor njegove kreativnosti i sa njime je tokom osamdesetih godina snimio pet albuma, od kojih je ovaj o kome danas pričamo, No Money No Honey, ostao neobjavljen do ove godine. Atilla Engin Group je svirao i dosta turneja ali Engin je paralelno predavao na Kopenhagenškom džez konzervatorijumu tokom četiri godine, a gde je i osnovao dvanaestočlanu postavu sastavljenu od studenata, sa kojom je išao da svira i u Turskoj. 1985. godine Danska je Enginu dodelila naslov kompozitora godine a Atilla Engin Group su proglašeni muzičkim ambasadorima te zemlje. Engin je nastavio da radi, utemeljujući World to World Drums and Percussion Festival u Kopenhagenu.

Kraj osamdesetih je Engin ipak dočekao – u Americi. Očigledno osećajući da je u Danskoj postigao sve što se postići moglo, Engin se preselio na drugu stranu okeana i tamo imao nekoliko novih projekata, sastavljenih mahom od njujorških muzičara: New World Orchestra, Turquoise pa onda i The Istanbul Orchestra gde je pored komponovanja i aranžmana, Engin bio i dirigent. Od 2005. godine je živeo u Brazilu a tamo se 2010. godine šlogirao i godine do svoje smrti, 2019., proveo u kolicima, izgubivši moć govora.

Ovakav kraj velikog muzičara i čoveka koji je spajao različlite muzičke i kulturne svetove je možda i potresniji kada poslušate No Money No Honey, ,,izgubljeni"Enginov album koji puca od optimističnosti, života i energije. Iako nije bio objavljen, ovaj materijal, poslednji studijski rad koji je Engin uradio u Danskoj je sačuvan od strane producenta Pera Meistrupa i konačno, posle tri i po decenije ljubazno ustupljen londonskom izdavaču Arsivplak koji je neka vrsta arhivara stare turske muzike, u rasponu od roka, diska, fanka, psihodelije, do elektronike i džeza. Izdavač naglašava i da je album bio spreman za publikovanje, sa sve pripremljenim omotom i Enginovim tekstom na njemu, ali da sticajem okolnosti nikada nije izašao.

Dobro je da danas imamo pristup ovom materijalu jer je u pitanju ne samo vredan arhivski komad već i ploča koja je sa godinama vrlo malo izgubila na svojoj energiji i potentnosti.

Ako se No Money No Honey poredi sa Turkish Delight, a što je svakako prirodna stvar jer se radi o poslednjem i prvom albumu koje je Engin snimio u Danskoj, vidi se jasna trajektorija kojom je Engin išao, osvajajući prostor kao kompozitor i aranžer, autor i mislilac u pozadini muzike, mireći svetove džeza i anadolijskog folklornog nasleđa. Utoliko, tamo gde je Turkish Delight bio skica, pupoljak, album na kome je električni džez osvežen, ukrašen pomalo egzotičnim istočnjačkim skalama i motivima, No Money No Honey je rasturački dernek u kome je (akustični) džez sigurna čvrsta šasija kamiona na koju se popela cela svadba što urla iz sveg glasa i pleše, uvijajući rukama po vazduhu i vrteći kukovima kao da su je poseli demoni.

Prva kompozicija na albumu, Fıngırdak Leyla je neka vrsta postepene legitimacije i upoznavanja slušaoca sa koncepcijom koji Engin ima za ovu ploču. Ovo je, na kraju krajeva postava u kojoj pored Engina na bubnjevima i dodatnim udaraljkama imamo još dvojicu (turskih) perkusionista – Mehmet Ozan i Arto Tunçboyacı – sa kojima kontrabasista Jens Jensen mora da održi korak kako zna i ume. Jensen je vrlo prominentan u ovoj prvoj kompoziciji, pružajući celom bendu sigurnu stazu kojom mogu da idu, dok sviraju slatke turske motive i izvlače narodnjačke napeve. Fıngırdak Leyla se još uvek drži džez-rok postavki i podseća na stvari koje je radio, recimo pomenuti Leb i Sol, pružajući prepoznatljivu fjužn matricu u kojoj saksofon svira anadolijske motive a kontrabas solira.

No, već druga pesma, Daldalan – Dellule signalizira da ovde nemamo posla sa tek još jednim džez-rok albumom. Flautista Ziya Aytekin se ovde hvata Tuluma, turske verzije gajdi, i ovom pesmom dominira superbrzi, zarazni ritam i kompleksan anadolijski motiv odsviran na gajdama. Jensen ovde mora da leti po kontrabasu kao pomahitao da bi održao korak sa paklenim diktatom ritma i razularenim gajdašem, a kada se u sve ubace i vokalna ohrabrivanja i podsticaji, postaje jasno: ova pesma je onaj trenutak na džez festivalima po Balkanu kada publika ustaje sa stolica, penje se na njih, skida sakoe i blejzere i počinje da se ponaša kao da je u kafani.

Nije čitav album u ritmičkom krešendu, naredna kompozicija, Indian Affair je vođena ekstatičkim vokalnim motivima da bi od polovne saksofon (Ole Thøger), kontrabas i klavir (Ole Matthiassen) imali priliku da razviju umiljatu i snoliku azijsku temu, praćeni razigranim ali diskretnim udarljkama. No, naredna, Yandan kreće reskim gajdaškim uvodom preko tamnog drona na kontrabasu (tulum sam nema mogućnost proizvođenja tonova u dubokom registru čime se razlikuje od ,,naših" gajdi) i ova kompozicija je još jedan anadolijski komad koji postepeno ulazi u sve brži ritam dok ne završi u uzvitlanom džez-fanku gde Turci prosipaju rafalne maloazijske ritmove preko oznojenog, zavodljivog Jensenovog čupanja a Aytekin ih na gajdama vodi poput nekog mističnog pastira.

Og Det Var Yandan možda najbliže prilazi ,,etno-džez" predlošku donoseći ni minut i po dugačku, sanjivu džez-baladu lako ofarbanu istočnjačkim motivima koji izvode samo kontrabas i klavir a odmah posle nje je ,,morski" intonirana naslovna kompozicija koja plastično demonstrira srodnost između istočnih i zapadnih mediteranskih muzičkih nasleđa, dajući Levantu direktnu vezu sa Italijom, Španijom pa i Francuskom. Savršeni optimizam ovog komada, snimljenog, da podsetimo, u Kopenhagenu možda najpre odaje vreme u kome je materijal nastajao.

Prema kraju albuma Engin forsira anadolijske motive pa Deli Uşak zvuči veoma ,,turski", sa svojim maloazijskim motivima i izlomljenim sedmoosminskim ritmom a Aytekin ovde svira flautu dajući kompoziciji solidnu količinu teških sinkopa i kafanskog patosa. Uopšte, čitav album se nalazi na vrlo udobnom mestu između džez-festivala i svadbarske razuzdanosti sa vrlo dobro odmerenim aranžmanima i disciplinovanim izvedbama koje muzici daju ekstatičku dimenziju, ukazujući na potencijal za dostizanje transa kakav se često povezuje sa bliskoistočnim muzikom a dajući svemu moderan, fanki preliv džez-roka. Hoću da kažem, danas bi ovakve pesme harale ne samo Nišvilom već i Exit festivalom, a u ono vreme bi ovakav album možda i bio smatran za previše radikalan posebno u kompozicijama kojim dominira reski zvuk tuluma. Ako opet potegnem Leb i Sol kao komparaciju, podsetiću da su oni u to vreme sarađivali sa Stjepkom Gutom a negde paralelno smo imali albume poput Opere, Nenada Jelića i Laze Ristovskog (snimljenog 1985. godine) koji je ,,etničku" muziku sa avangardnim džezom i elektronikom spajao posežući u velikoj meri za nasleđem afričke, severnoameričke i latinoameričke muzike i gde su azijski elementi – iako ih je bilo – držani praktično u pozadini. Pričamo, da se razumemo, o sjajnoj ,,fourth world" ploči za koju imam vremena u bilo koje doba dana, ali na kojoj postoji distinktan manjak balkanskog zvuka.

Utoliko je No Money No Honey takvo osveženje sa svojim nimalo stidljivim zahvatanjem u Anadoliju i donošenjem atmosfere razularene proslave u džez-prostor koji se pokazuje kao dovoljno fleksibilan da je prihvati i pojača. U našim krajevima mi jedino Ferus Mustafov pada na pamet kao neko ko je radio uporedive stvari i čiji je kultni debi album iz 1984. godine, Ora i čočeci, po intenzitetu blizak Enginovom finalnom danskom albumu.

No, kod Engina je, naravno, ta ,,džez" dimenzija i taj sudar između skandinavskih i turskih muzičara porodio nešto posebno i kada pretposlednja kompozicija, Arap Atı krene da poliva ritmom a tulum i kontrabas se uhvate u kolo i zaigraju, ovo je, verujem mesto na kome će i veterani novopazarskih kafanskih mošpitova izgubiti kontrolu na sobom. Jedan moj prijatelj, veliki ljubitelj turske folklorne i tradicionalne muzike – sa brojnim ekspedicijama po istanbulskim prodavnicama muzike u potrazi za najboljim od najboljeg – svojevremeno je primetio da ako pričamo o intenzitetu, o suvoj krtini tog transolikog osećaja koji daje istočnjačka muzika, na kraju dana malo toga na planeti može da se poredi sa najboljim radovima iz produkcije Južnog vetra. Engin na ovom albumu doseže baš takve vrhunce, pružajući nam prema kraju ploče momente kada se mozak resetuje a ruke same kreću da lome.

No, finale je rezervisano za nežnu, optimističnu, čak i himničnu Danmark, Enginovu posvetu državi koju je prihvatio kao svoju drugu domovinu i koja je, zauzvrat, prihvatila njega. U tekstu napisanom za omot albuma, Engin je rekao: ,,Ovaj album posvećujem Danskoj. Pre deset godina došao sam u Dansku. Ovde sam pronašao svoju ličnost, bilo mi je dozvoljeno da razvijam i izvodim svoju muziku, a najvažnije je da sam toliko toga naučio od ovog vitalnog društva, i dobrog i lošeg. I od tada mi je Danska u srcu sa ljubavlju koja stalno raste i verovatno nikada neće nestati. Ja sam ono što jesam; radoznao, srećan, ljut, ljut, ishitren, inteligentan, loš diplomata sa nestašnim telom, a ipak mi je bilo dozvoljeno da se igram s Tobom koju volim!" i ovo je sentiment koji se čuje u kodi što zatvara album kome nije bilo suđeno da izađe.

Sada, dve godine nakon Enginove smrti, ipak dobijamo priliku da čujemo ovaj materijal i iako me je rastužilo svo to razmišljanje o poslednjoj deceniji Enginovog života provedenoj bez muzike i pokreta, opet sam dobio i ono važno podsećanje da ljudi ne umiru stvarno dok ih ne zaborave. No Money No Honey je, stoga, došao u pravom, najpravijem trenutku da seća i oživljava, da nas raduje i rastuži, i da, najvažnije obesmrćuje. Slušajte:

https://arsivplak.bandcamp.com/album/no-money-no-honey (https://arsivplak.bandcamp.com/album/no-money-no-honey)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 26-09-2021, 12:54:44

Danas ponovo slušamo jedan album snimljen pre dosta godina, ali objavljen tek prošle nedelje. Već sam više puta pominjao da je sada, u eri kada su živi nastupi zbog pandemije veoma proređeni, za mnoge avangardne i improv muzičare, koji i inače na tuču i stisnute zube krpe kraj s krajem, jedna od preostalih taktika pronalaženje starih koncertnih snimaka i njihovo publikovanje kako bi se uzeo neki dinar i platili računi. Zvuči mračno ali nam je to prethodnih meseci dalo priliku da poslušamo i mnogo izuzetne svirke. Tako je i danas.

Gregg Bendian's Interzone - Live In Ann Arbor, 2001 je snimak nastupa jednog od projekata američkog bubnjara i perkusioniste Gregga Bendiana koji je (projekat) bio najaktivniji u drugoj polovini devedesetih i početkom ovog veka. Discogs nabraja samo tri studijska albuma koje je Interzone snimio između 1996. i 2001. godine a od kojih je poslednji bio Requiem for Jack Kirby, takođe ponovo izašao na Bandcampu u remasterovanoj verziji prošle nedelje paralelno sa ovim živim snimkom. Bendian je s obzirom na kvalitet svoje svirke, kompozitorski i improvizatorski pedigre i činjenicu da je sarađivao sa nekim zaista velikim imenima ove scene, snimio srazmerno malo albuma tokom dvadesetak godina diskografske aktivnosti, pa je svako novo pojavljivanje materijala na kome on svira dobrodošao i važan događaj.

Bendian je poreklom iz malog mesta Englewood u američkoj državi Nju Džersi i kao perkusionista, kompozitor, aranžer i improvizator aktivan je više od tri decenije. Kada sam u prethodnom pasusu pomenuo ,,neka zaista velika imena" ovo nije bilo preterivanje. Bendiana sam ja devedesetih zapazio kao saradnika Dereka Baileyja, pogotovo na brutalnom free improv albumu The Sign of the 4 na kome su Bailey i Pet Metheny razmenjivali udarce sa Bendianom i Paulom Werticom, ali Bendian je sarađivao sa kremom međunarodne free improv i free jazz scene u rasponu od Johna Zorna i Petera Brotzmanna, preko Cecila Taylora, Todda Rundgrena, Jana Hammera, Ornettea Colemana, sve do gitariste Magic Banda, Zoota Horn Rolloa.

Jedan od Bendianovih najbližih saradnika je i kalifornijski gitarista Nels Cline sa kojim je pred kraj prošlog stoleća snimio Interstellar Space Revisited, neku vrstu reimaginacije klasičnog duo-albuma koji su John Coltrane i Rashied Ali snimili nekoliko meseci pre Coltraneove smrti. Moram da priznam da bi mi danas pomisao da gitarista i bubnjar snimaju ,,svoju" verziju Interstellar Space možda u prvom momentu delovala kao čin nedopustive blasfemije – a verovatno sam i pre dve decenije slično reagovao na prvu loptu – ali radi se zapravo o iznenađujuće uspelom albumu koji mi je definitivno cementirao Bendiana kao jednog od ,,novih" bubnjara koji stvari – razumeju.

Bendian je od kraja prve decenije ovog veka uglavnom diskografski neaktivan i najveći deo svog rada posvetio je podučavanju, ali i pisanju muzike. Gore sam pomenuo da, s obzirom na to u kojoj sceni je aktivan, ovaj autor iza sebe ima srazmerno malo snimljene muzike (manje od dvadeset albuma na kojima bismo Bendiana mogli smatrati liderom ili ravnopravnim članom projekta bez lidera), ali u pitanju je i vrlo plodan kompozitor. Bendianov vebsajt (https://www.bendianmusic.com/) govori o više od dve stotine kompozicija koje je on uradio, kako za jazz tako i za kamerne sastave, uključujući njegov rad za televiziju.

Možda je jedan od najvažnijih elemenata njegovog poznijeg rada doprinos projektu Yale Oral History of American Music, serija od sada već 150 intervjua sa američkim muzičarima rađena za Jejl univerzitet, a čiji spisak obuhvata, recimo, Georgea Lewisa, Stevea Reicha, Bennieja Maupina, Patricka Gleesona, Roswella Rudda i Carlu Bley. Kompletnom materijalu (uključujući, naravno, intervjue koje nije radio Bendian) se može pristupiti na Jejlovom sajtu (https://guides.library.yale.edu/oham/collectionsguide/majorfigures), a Bendian u poslednje vreme ima i ProgCast, seriju Youtube intervjua (https://www.youtube.com/channel/UCphvawwdTgllJS4W2OCzcQQ) sa opet raznim zanimljivim savremenim muzičarima pa se mirno može reći da ovaj čovek radi vrlo važan posao na kontekstualizaciji i beleženju mnogih elemenata moderne američke muzike za koji će mu, kako to već ide, bog možda jednom platiti.

Dobra vest je damu i VI možete platiti, s obzirom da je Gregg Bendian's Interzone - Live In Ann Arbor, 2001 album dostupan na Bandcampu i više nego vredan pažnje. Gregg Bendian's Interzone je bio kvartet u kome su pored Bendiana – na vibrafonu, ne na bubnjevima – svirali i Kermit Driscoll na električnom i akustičnom basu, Nels Cline na električnoj gitari i njegov brat Alex Cline na bubnjevima i njihov poslednji studijski rad bio je gore pomenuti Requiem for Jack Kirby (https://greggbendian.bandcamp.com/album/gregg-bendians-interzone-requiem-for-jack-kirby), jedan dostojanstven i metodično napisan opus kamerne muzika i free jazza posvećen kralju američkog superherojskog stripa, Jacky Kirbyju koji je umro 1994. godine.

Live In Ann Arbor, 2001 je, dakle, materijal sniman u vreme izlaska ovog studijskog albuma i sadrži nekoliko kompozicija sa istog, ali i radove sa ostala dva studijska albuma, napravljen na EdgeFestu u klubu Firefly. S obzirom na to da pričamo o snimku urađenom pre dve decenije, a koji možda i nije bio namenjen javnoj distribuciji, ovo je album vrlo solidnog kvaliteta zvuka, a što je veoma važno jer se radi o kontemplativnoj muzici koja je u velikoj meri namenjena slušanju u miru i tišini.

Iako je Bendian ,,free jazz" bubnjar, njegova karijera je u solidnoj meri pokazala i interesovanje za fjužn (pogledati pod The Mahavishnu Project) pa su radovi u okviru Interzonea neka vrsta spoja ,,klasične" avangarde i fjužn estetike, poglavito u domenu zvuka. Nels Cline se, na ovom albumu, recimo, potvrđuje kao izuzetan gitarista, koji amplifikaciju i efekte koristi za smisleno proširivanje svoje zvučne palete i tehniek svirke. Meditativna, sedamnaest minuta dugačka The Sun Blade – reimaginacija kompozicije sa prvog albma Interzonea – je izvrsna demonstracija Clineove maštovitosti i tehnike, ali i sposobnosti čitavog kvarteta da se smesti na idealnu sredinu između apstraktne forme i prijatnog gruva. Driscoll i Alex Cline ovde, recimo, imaju ključne uloge sa basistom koji se prebacuje od sviranja gudalom na sviranje prstima, dajući tako kompoziciji osnovni kontekst i Clineom koji prati liderovo sviranje vibrafona podvlačeći osnovne teme kompozicije dinamičnom ali ne agresivnom svirkom. The Sun Blade ima izrazito ,,teatarski" ili kinematski kvalitet sa izraženom atmosferom u svojoj kamernoj, tihoj ali intenzivnoj formi i ovde je Nels Cline presudan sa svojim bestelesnim gitarskim temama i melodijama.

Materijal sa Rekvijema za Kirbyja činio je okosnicu čitave turneje pa tako i ovog albuma. Primordial Ink, sa kojim nastup počinje, zahvaljujući kvalitetu snimka ima nešto hermetičniji zvuk od studijskog originala ali je izvedba izuzetna sa fantastičnim gruvom u središnjem delu kompozicije i Nelsovom gitarskom pirotehnikom koja pokriva ostatak muzičara amorfnim plaštom distorziranog a toplog zvuka. Naravno, sam Bendian ovde uokviruje komad svojim sviranjem na vibrafonu koje prelazi iz ,,klasičnijeg" fjužn rada u atonalne, odjekujuće linije što na kraju budu sasvim hipnotičke.

Kirby's Fourth World (sve kompozicije vezane za Kirbyja na ovom živom snimku su vezane samo za DC radove velikog autora, pa makar znamo na kojoj strani podele između Marvela i DC-ja stoji Gregg Bendian) je možda najizrazitije ,,džezerska" kompozicija i na studijskom albumu (mada tamo ima i sjajna hardboperska Teaneck in the Marvel Age) sa Alexom Clineom i Kermitom Driscollom koji voze tamni bop gruv preko koga Bendian sipa evokativne teme. I Nels Cline u svom soliranju ovde frazira blisko ,,klasičnijim" džez formama, sa čestim podećanjima da je dobar deo svoje svirke on zasnovao na slušanju duvača, ne samo drugih gitarista.

New Gods ima prekopotrebne momente free jazz freakouta i buke, kako i zahteva tema koja se bavi kosmičkim sukobom između dva sveta naseljena samo božanstvima i ovde je ponovo, po ko zna koji put, potrebno klimnuti glavom i prepoznati koliko je Nels Cline sjajan gitarista koji se začas od ,,normalne" jazz svirke transformiše u demona distorzije i fidbeka a da je to uvek pažljivo kontrolisana poplava zvuka i ideja, uvek sa jasnom svešću ne samo šta se želi postići već i da su u bendu i drugi ljudi i da gitarista sa svojom amplifikacijom i elektrikom ne treba da im oduzima mesto u zvučnoj slici.

Pattern Master je kompozicija sa drugog albuma Interzone,* posvećena Octaviji Butler i, očigledno, nazvana po prvom romanu spisateljice koja je neizmerno važna za američku naučnu fantastiku sa svojim umetanjem glasova ,,drugih" u nešto što je, čak i u vreme novog talasa bila prevashodno bela, muška, jelte, zabava. Ovo je distinktno ,,ritmička" kompozicija u kojoj se atonalna svirka na gitari i vibrafonu vozi preko stakato gruva koji Alex Cline i Driscoll fantastično mutiraju i okreću u razne strane, ne gubeći komplikovani plesni kvalitet tokom njenih deset minuta. Ova kompozicija je u sebi uvek imala izraženo ,,bioskopski" zvuk u mojoj glavi i ova živa verzija ga izuzetno dobro realizuje.

*bend je, inače, očigledno nazvan po konceptu što ga je u svojim hemijski poduprtim halucinacijama osmislio William Burroughs i uvek mi je bilo malčice i slatko da se jedan vrlo uredan, kamerni sastav visokoobrazovanih muzičara kiti ovakvim imenom

Album zatvara Blood - Sasunti Davi, takođe sa prvog albuma (gde se zvala Blood: Sassoon Zi Tavit), možda najviše ,,downtown" od svih kompozicija na ovom snimku i podsećanje da, iako ovi muzičlari dolaze iz Nebraske, Kalifornije i Nju Džersija, svi oni na ovaj ili onaj način pripadaju njujorškoj sceni koja se u ono vreme vrtela oko kluba Knitting Factory. Blood je najbučniji komad, sa jako distorziranim Nelsom Clineom na početku, snažnim udarcima pekusionista i Driscollovim debelim, moćnim bas-linijama, ali i sa stalnim promenama zvuka i teme tokom izvođenja kompozicije. Bendianove kompozicije generalno rade postepenije prelaze između svojih delova, ali Blood je johnzornovski agresivna sa svojim jump-cut tranzicijama i puna promena perspektive od kojih se čoveku malo zavrti u glavi.

Sve u svemu, radi se o albumu koji valja preslušati a onda slušati mnogo puta kako bi se sve njegove briljantne dimenzije makar prepoznale a svi njegovi slojevi razgrnuli. Hladnoća i hermetičnost savremene, avangardne muzike, pogotovo u njenim kamernim formama su često problem za slušaoca koji očekuje nešto toplije i moda emotivnije za šta može da se uhvati ali Interzone je, sa svojom izraženom evokativnošću – na kraju krajeva ovo su kompozicije o kosmičkim bogovima i distopičnim budućnostima – i autoritativnom svirkom, mislim, sjajan način da se u sve to uđe i pronađe lepota što se unutra skriva. Poslušajte:

https://greggbendian.bandcamp.com/album/gregg-bendians-interzone-live-in-ann-arbor-2001 (https://greggbendian.bandcamp.com/album/gregg-bendians-interzone-live-in-ann-arbor-2001)

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 26-09-2021, 17:20:06

evo nešto malo interesantno, štajaznam

https://ejthackray.bandcamp.com/

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 28-09-2021, 21:21:46

Jazz na Warp-u.

https://nalasinephro.bandcamp.com/album/space-18

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 10-10-2021, 14:24:49

Prošle nedelje sam planirao da pišem o Milesu Davisu, a povodom tridesetogodišnjice njegovog odlaska sa ove planete (baš u šezdesetpetoj godini, kada se srećniji ljudi spremaju u penziju) 28. Septembra. No, kako sam već pomenuo, okolnosti i Šolak su se zaverili i protiv ove ambicije (ne samo protiv, jelte, jednog čoveka) pa je moje domaćinstvo danima bilo bez interneta i solidno se naodmaralo, naravno, ali je i propuštena šansa da se još nešto napiše o albumu On the Corner koji toliko volim. Za prvu pomoć, svakako možete da skoknete do Jazzina i vidite šta sam tamo pisao o ovoj bezvremenoj ploči pre devet godina (https://www.jazzin.rs/miles-davis-on-the-corner-columbia/)...

No, za ovu nedelju vraćamo se u budućnost, tj. sadašnjost a koja, spretno, priča o prošlosti. Angel Bat Dawid - Hush Harbor Mixtape Vol. 1 Doxology je najnoviji album čikaške kompozitorke, klarinetistkinje, pijanistkinje i, istraživačice afroameričkih mitova, izašao u Junu, i ako vam se čini da vam se već od ove rečenice malo vrti u glavi, čekajte da čujete album.

Kako to ovde ponekad kažem, kriterijum za to šta jeste a šta nije džez je najbolje postaviti toliko široko da ne možete da pogrešite. Ako je u pitanju muzika koju sviraju džez muzičari, glasi moje omiljeno pravilo, onda je i ta muzika džez. Lako, lepo, čisto, doduše autoreferentno al radi posao. Za današnji album je možda mudro malo proširiti ovaj kriterijum i reći da ako album objavljuje džez-izdavač, onda mora biti da je i taj album džez.

Angel Bat Dawid je žena koja je svakako u velikoj meri inspirisana džezom – Yusef Lateef joj je jedan od uzora – i njena muzika uključuje elemente džeza u svoje kompleksne forme, ali Hush Harbor Mixtape Vol. 1 Doxology nije nešto za šta ćete na prvu loptu razmišljati kao o džezu. No, čikaški izdavač International Anthem jeste džez firma, ma koliko mnoga njihova izdanja široko rastezala granice žanra, pa je ovaj album komforno smešten u teritoriju koja nam je sa njihovih brojnih prethodnih izdanja već poznata.

Mada je u pitanju zapravo srazmerno neistražena teritorija. Mnogi od International Anthemovih umetnika se bave eksploracijom afroameričke istorije, (oralne) tradicije, spiritualnosti, identitetske politike i džez je često samo delić složene slagalice crnog identiteta u (ne samo severnoj) Americi. Pa tako i ovaj album.

Angel Bat Dawid je Amerikanka, ali su joj roditelji hrišćanski misonari pa je provela deo detinjstva u Keniji. Time njeno povezivanje američkog crnog identiteta sa afričkim korenima ima solidno trodimenzionalno utemeljenje. Kada je počela da se bavi muzikom, posle Mocarta na kog se primila nakon što su je roditelji odveli na projekciju Formanovog Amadeusa, inspiracija joj je pored Lateefa bio Henry Threadgill – još jedan thinking-out-of-the-box crni kompozitor i muzičar koji je džez uzimao kao polaznu osnovu ali ga onda smelo odvodio tamo gde džez sam možda nikada ne bi otišao. Zanimljivo je da je primarni instrument Dawidove klarinet, a da sama kaže kako kada se za njega zainteresovala, nije mogla da pronađe naročito značajne primere crnih muzičara koji su se njime bavili i da je Benny Goodman, ,,a corny looking white dude" bio glavna referenca za ovu duvaljku. Ha! No, sa svojim prvim albumom, The Oracle (https://intlanthem.bandcamp.com/album/the-oracle), od pre dve godine okrenula je mnoge glave. Takođe izašao za International Anthem, ovaj je album mešao soul, jazz i razne avangardne elemente za jednu vrlo narativnu, vrlo teatralnu celinu pa kada je prošle godine izašao (za istog izdavača) i živi album, sa živim verzijama dotadašnjih njenih kompozicija (https://intlanthem.bandcamp.com/album/live), on je još pojačao intenzitet izraza, transformišući neke od komada (recimo Black Family) u praktično zastrašujuće iskaze. Muzika Dawidove je istovremeno suptilna i potpuno in your face, simbolička ali i politički sasvim sirova, pažljivo pisana i izvođena ali ekstremno konforntativna. Za nju, posebno ako niste pripadnik afroameričke zajednice, morate da se pripremite.

Mada čak i tako možemo da kažemo da nećete biti spremni na Hush Harbor Mixtape Vol. 1 Doxology. Ovaj album je najdalji iskorak koji je autorka do sada napravila ne samo iz džeza nego i iz ,,tradicionalnih" afroameričkih žanrova, kombinujući džez, moderniji afroamerički muzički stil (recimo savremeniji R&B sa sve vokoderom na vokalu koji podseća na popularni autotune), apstraktni elektronski izraz, minimalne elektronske ritmove i pronađene zvukove u jedan višesmerni narativ koji se bavi ,,tajnom" crnom istorijom u Americi. Album je posvećen Svetoj Escravi Anastaciji, svetici usvojenoj od strane crne populacije za koju se priča da je bila robinja u Brazilu u osamnaestom veku, da je bila žene ogromne lepote, sa sve plavim očima (na naslovnoj strani albuma videćete njen najpoznatiji grafički prikaz koji je uradio Jacques Arago pre više od 180 godina) a koju katolička crkva ni danas ne priznaje, dok je mnoge katoličke zajednice u Brazilu slave. Ona je i snažno vezana za spiritualne tradicije nastale spajanjem katoličkih i tradicionalnih afričkih verovanja kao što je Umbanda, pa je album zapravo sa svakom od svojih kompozicija vezan za jedan od lokaliteta na kojima su predratne crne zajednice upražnjavale svoje verske obrede.

No, ovo nije samo istorijsko-arheološka vežba i Dawidova spaja tradiciju sa aktuelnom realnošću života crnih osoba na teritorijama na koje su njihovi preci došli kao robovi. 'Goree, ' or Slave – Stick, recimo, je vokalna meditacija preko lupova udaraljki i usne harmonike, gde autorka ima refleksiju na sopstveni život, koji nije ropski i ispunjen je ,,blagoslovima i divnim stvarima", govoreći o ,,narednom nivou" gde ,,ćemo biti kompletni". Naravno, ovaj komad je, iako optimističan, zapravo estetski veoma konfrontativan sa odjekujućim krckanjem drvenih perkusija, neobaveznim fraziranjima na usnoj harmonici i glasom Dawidove provučenim kroz pitchsifter. Ovde skoro da imamo ,,višak umetnosti" u jednom prilično jednostavnom, neposrednom iskazu. No, album kao celina smišljeno kombinuje ovu neposrednost ,,poruke" i apstraktnost forme, pa već sledeća kompozicija, Heathen Practices At Funerals donosi spiritualno pevanje kroz vokoder, elegične sintisajzerske melodije, plesni elektronski ritam, sa tekstom koji je osnažujući, ohrabrujući ali u ovoj verziji potisnut u pozadinu intenzitetom muzike.

Dawidova je akademski obrazovana kompozitorka ali pre svega klarinetistkinja, jelte, i negde će se ovde čuti i klasična džez fraziranja. Ali su ona često uparena sa drugim elementima, recimo u Black Family, Beaufort, South Carolina, 1862 klarinet i Wurlitzer idu preko semplovanog ritmičkog pulsa i soul vokala i ,,it doesn't make any sense to you but it makes all the sense in the world to me" je fraza koja hvata suštinu konfrontativnosti i intimne dubine ovog albuma na idealan način. Već i kompozicija koja album otvara, Corn=Rowzz, je kombinacija hipnotičkih, minimalnh elektronskih lupova i gorkoslatkog klarineta koja će vas ili instant-zavesti ili uplašiti. Dawidova pazi da aranžmane ne pretrpa elementima i kompozicije uglavnom imaju vrlo malo elemenata, ali svaki je esencijalan, uključujući reverb u koji su potopljene udaraljke ali i uzimanje vazduha koje se čuje između linija sviranih na vrlo blisko ozvučenom klarinetu. Sunday Meeting of Colored People in Chicago, uzgred, pokazuje koliko je Dawidova sjajna na klarinetu sa resitalom koji je veličanstveno uronjen u bluz za sve ,,klasične" džez slušaoce ispred zvučnika.

Kad čujete komade kao što je Mama Bet, međutim, teško je da se ne trgnete i shvatite da je OVO zapravo džez, izraz crne zajednice, crne žene u ovom slučaju koja u klasično lepu temu, ali izvedenu ,,prljavo", bez studijskog savršenstva samo sa sirovom a sutpilnom ličnom ekspresijom uliva lično i kolektivno iskustvo koje valja čuti, razumetim raspakovati... Pevana preko toplih akorda na električnom klaviru, ova bi kompozicija sasvim legitimno bila u setu Bisere Veletanlić pre nekih pedeset godina samo daleko prearanžirana i lišena te direktne linije do osobe koja peva o nečemu što živi.

Iz nje se prelazi direktno u A Young Negress, Studying The Game Of Ouri koja je tropipominutni komad minimalnih sintisajzerskih duhova koji se jure po tavanici. Do ovog momenta na albumu ste ili shvatili da sve što znate o džezu zapravo ima i drugu, tajnu stranu ili ste odavno povukli ručicu za izbacivanje sedišta prema nebeskome svodu. Srećno prizemljenje, naravno, ali mi ostali ćemo sedeti do kraja, da slušamo odjekujuće dirke u Husband Of The Queen Of Walo, Wolof i ispratimo Negroes Leaving Their Home preko još elektronskih lupova, grebućih perkusija i nežnih akorda na klaviru. Hush Harbor Mixtape Vol. 1 Doxology je ,,težak" album jer na njemu svega ima tako mnogo – a rekoh već da Dawidova zapravo ima vrlo aksteski pristup aranžiranju sa golim minimumom zvuka u svakoj pesmi – ali album čija težina je odmerena da oslika istoriju i sadašnjost onako kako je pamte oni što nisu umeli da zapisuju jer ih niko nije naučio i oni koji i danas osećaju da nisu sasvim dobrodošli tamo gde su im pretke doveli na silu. Džez? Džez, braćo i sestre.

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 15-10-2021, 13:06:38

Jeff Mills i zemo mu Rafael Leafar (hehehe, i see what you did there) krenuli jazz vodama, a spojio ih takođe zemo i bivši kreativni partner na Jeff-a 'Mad' Mike Banks, i sad tu ima malo tehna malo džeza, može da se posluša i kupi ovde

https://www.axisrecords.com/product/jeff-mills-rafael-leafar-the-override-switch/ (https://www.axisrecords.com/product/jeff-mills-rafael-leafar-the-override-switch/)

ima ispod i neki tekst, pa može fino da se pročita.

edit: zašto je .wav fajl skuplji od .mp3 fajla?

Title: Re: All That Jazz
Post by: mac on 15-10-2021, 13:15:11

Zato što wav fajl nema gubitka u kvalitetu reprodukcije. mp3 je kompresovan, ali ne kao zip, nego na način u kome se nešto "gubi u prevodu". Zato je mp3 kudikamo manji, i više od 10x manji. Postoje ljudi koji misle da mogu da primete razliku, i voljni su da plate više za tu razliku.

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 15-10-2021, 14:36:29

sve je to meni jasno, i to otprilike znači da ja potrošim više vremena i 'interneta' na skidanje i naplate mi više. muzičar ga je snimio u .wav kvalitetu, što bi on zarađivao manje ako kompresuje fajl, uložio je isti trud. šta njemu menja ako sam ja skinuo 10MB ili 100MB?

zato je bandcamp bogotac, plati pa skidaj u formatu u kojem ti je volja.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 15-10-2021, 14:53:36

Jedno moguće objašnjenje je da wav troši više bandwidtha kad se skida pa je to veći trošak za ovog koji hostuje pa zato...

Title: Re: All That Jazz
Post by: mac on 15-10-2021, 14:59:41

"Da, ali to nije sve!"

Ljudi su iracionalni. Običan čovek ne može da razlikuje dijamant i imitaciju dijamanta, a ipak više voli da ima dijamant. Postoje ljudi čijim egoima godi da više plate za wav.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 15-10-2021, 15:30:27

Da, to zaista može da bude razlog. Sve u svemu, što bi rekao Šimi, "bogata fegetacija".

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 17-10-2021, 15:15:36

Volite li klavir? Pošto ćete danas dobiti duplu dozu. Izuzetni lisabonski izdavač Clean Feed je izbacio još nekoliko novih ploča i pošto im je svaka ka u Njegoša, ja ne mogu a da se ne osvrnem na sve to. Danas samo na najnoviji album, kolekciju klavirskih resitala Double Music koje izvode Sten Sandell i Lisa Ullén. Snimljen u February ove godine u instituciji pod nazivom Musikalska, uglednoj koncertnoj dvorani u Štokholmu posvećenoj koncertima džeza, klasike, ali i tradicionalne muzike pa i drugim događajima, ovo je izuzetno ozvučen i produciran album klavirske muzike koja se nalazi na očekivanom mestu između savremene akademske kompozicije i džeza, na secištu, jelte, avangarde i sada već i ,,tradicije avangarde".

Sten Sandell je rođen pre više od šest decenija i do danas je izrastao u jednog od vodećih švedskih pijanista u tom domenu modernog zvuka koji spaja savremenu evropsku akademsku muziku i džez. Čovek je doktor za klavir (bukvalno, doktorirao je 2013. godine na Univerzitetu Gotenburg) a njegova interpretatorska interesovanja pored ovog klasičnog koncertnog instrumenta obuhvataju i orgulje i druge elektronske instrumente sa dirkama. Sandell ima vrlo impresivnu diskografiju i koncertnu istoriju čiji počeci sežu još u rane osamdesete a u kojoj se našlo prostora za puno saradnje sa nekim ključnim imenima švedske pa onda i evropske avant-jazz i free improv scene, kao što su Sven-Åke Johansson, Fred Lonberg-Holm, Michael Zerang, Evan Parker, John Butcher, Barry Guy, Paul Lytton, Paal Nilssen-Love, Ingebrigt Håker Flaten, Chris Cutler... Godinama je bio član trija Gush sa bubnjarem Raymondom Stridom i superherojem saksofona, Norvežaninom Matsom Gustafssonom a i predvodio sopstveni trio sa Nilssen-Loveom na bubnjevima i kontrabasistom Johanom Berthlingom. Što se, dakle, tiče džez pedigrea, Sandell ga ima koliko hoćete a pored toga su njegove kompozicije rađene za veliki broj izložbi i instalacija, a autor je i nekoliko radio drama pa i muzike za jedan film.

Lisa Ullén je sa svoje strane rođena u Seulu ali je odrasla u Švedskoj i završila Kraljevsku muzičku akademiju u Štokholmu pe tridesetak godina. Od tada je posvećena maltene isključivo improvizovanoj muzici, sa jakim džez osnovama, ali, naravno i sa evropskim avangardnim elementima. I sama je sarađivala sa mnogo različitih muzičara, mahom evropskih i u evropi baziranih avangardista i fri džezera nešto mlađe generacije: Okkyung Lee, David Linross, Attila Dóra, Rafal Mazur, Cyril Bondi, Ernesto Rodrigues, Guilherme Rodrigues, Torsten Muller, bendom Anna Högberg Attack, a najviše radi sa švedskom kontrabasistkinjom Ninom de Heney.

Iako su i Sandell i Ullénova ubeležili u karijeri više nego jedan rad sa elektronikom ili ozbiljno prepariranim instrumentima, za sesiju zabeleženu na albumu Double Music dobijamo gotovo isključivo ,,normalne", da kažemo tradicionalne pijanističke tehnike i zvuk koji je bogat, snažan ali, srećom, ne previše isprocesovan u produkciji. Mats Äleklint koji je bio inženjer zvuka i kasnije miksovao materijal (pa i uradio fotografije za CD jer ovo je, kao i obično u orbiti free improv muzike, jedna suštinski lo-cost operacija) je ozvučio dva koncertna klavira kvalitetno i pustio da prirodna akustika odradi posao. Ovde nema, kao što se ponekad čuje na savremenim snimcima pijanističke muzike, naglašene kompresije koja valjda treba da pojača ,,čistotu" klavira, pa je zvuk ugodno dinamičan i čuju se čak i neki ,,parazitski" elementi, pomeranja materijala odeće koju nose autori i rezoniranja nekih okolnih predmeta sa tonovima iz utroba klavira. No ovo su veoma sitni detalji koji se čuju tek kada pojačate zvuk i daju jednoj inače dosta apstraktnoj predstavi malo dobrodošle ,,realnosti" i topline.

Ullénova i Sandell kreću iz mesta veoma robusnim tempom sa sesiltejlorovskim, perkusionističkim napadima na dirke u programski nazvanoj Double Music I. Korišćenje prigušnika da se ,,iseku" oštri, snažni tonovi i svirka u visokoj brzini daje ovoj muzici dosta agresivnosti u prvih osamdesetak sekundi, podsećajući da su Ullénovu često umeli da zaista uporede i sa Cecilom Taylorom. Ali Double Music generalno nije zamišljen kao nastup na kome će se forsirati volumen i abrazivnost i mada ova kompozicija nastavlja da ima i glasne i energične delove, ona je, kao i sve druge, zamišljena kao improvizacija u kojoj će muzičari kreirati dramatičan, pa i teatralan zvučni ambijent sa čestim promenama dinamike i kombinacijom pitanja i odgovora koja kreira male ,,scene" unutar veće kompozicije. Double Music I traje skoro osam minuta i ova se kompozicija uredno provoza kroz veoma širok spektar harmonija, raspoloženja i tehnika koje će muzičari na ovom albumu koristiti, dajući slušaocu i svojevrsni vodič za slušanje celog materijala.

Nije da mu neće trebati jer već druga kompozicija, Area with Twenty Fingers traje duže od deset minuta, počinjući sporim, ali glasnim, dramatičnim akordima i pronalazeći svojevrsni sanjivi mir sa prelaskom na mekšu, nežniju svirku. Ipak, kod Ullénove i Sandella se ne može govoriti o ikakvom pastoralnom skretanju i kada i sviraju tiho i uzdržavaju se od snažnijih udara, kada su koraci po levom delu klavijature odmereni i nemaju perkusionističku jačinu već treba da budu umirujući, ovo je i dalje u okviru jedne vrlo apstraktne, možda impresionističke ali suštinski tuđinske muzike koja se prilagođava trenutnom raspoloženju svojih izvođača i nije vezana ni akademskim konvencijama ni bluzom. Negde posle tri i po minuta u ovoj kompoziciji zvuci postaju zaista tuđinski sa direktnim intervencijama unutar utrobe klavira i distorzijama koje se mešaju sa atonalnim, apstraktnim linijama.

Naredna, Twenty Fingers počinje razmenom u kojoj ponovo dubok, skoro džezerski razigran program bas-linija sparinguje sa atonalnim, reskim temama na desnom kraju klavijature. Muzičari ovde sviraju užurbanije ali ova kompozicija zapravo dobar deo vremena deluje skoro kao ,,pravi" džez, iako ga harmonski ne prati previše dosledno, na ime osećaja koji izvedbe daju. Muzičari ovde kao da jedno drugo namerno izazivaju da sviraju više i Twenty Fingers zvuči kao nekakva igra šuge u kojoj se koriste sve tri dimenzije u jednakoj meri.

Izdavač u svom tekstu o albumu govori o osećaju kao da se nalazite usred okeana i da je svuda oko vas voda a iznad vas sunce i ništa drugo sve do horizonta, ali Double Music je album sa izrazito čestom smenom atmosfera i zvuka pa mislim da ova okeanska metafora može slušaoca da navede i na pomalo krivi trag, obećvajući mu nekakvo umirujuće plutanje na talasima. Nije ovo uznemirujuć album ali jeste dinamičan i uzbudljiv, sa vrlo programskim namerama da vas stalno iznenađuje i drži na ivici proverbijalnog sedišta energičnim a opet odmerenim, suptilnim sviranjem koje u punoj meri uzima u obzir akustiku prostora i često pušta tonove da lebde u njemu, uživajući u njihovim prirodnim rezonancama i postepenom gašenju.

Dakle, ima tu dosta lepote, iako dvoje autora uglavnom beže od klasičnog harmonskog jelovnika i češće se drže atonalnosti. Sam zvuk i njegova toplina su po sebi lepi a čak i kada se opet posegne za distorzijama i grubljim tonovima – kao u uvodu za Crossing – ovo ne nosi sa sobom elemente destruktivnosti već zvuči naprosto uzbudljivo, živo, istraživački.

U poređenju sa njom, naredna, All or Nothing je tamnija, dublja ali i tiša, kao nekakva eksploracija podsvesti koja dobar deo provodi u gotovo bezobličnim valjanjima bas-tonova, samo da bi se i sama završila tihim, pažljivim pojedinačnim notama desne ruke. Onyx I i sama počinje sa desne strane klavira, oprezna, radoznala, vrlo svedena u prvom minutu a zatim sigurnija, sve energičnija i brža dok ne dođe do krešenda u četiri ruke i dugačke kode koja je brzo ali pažljivo, odmereno svirana. Onyx II kao da ima elemente narodne muzike, ne u harmonijama, koliko u fraziranju, mada do polovine prođe vrlo glasan, skoro agresivan program razmene ideja, vraćajući se posle kraćeg odmora u free jazz stil koji dominira drugom polovinom. Konačno, Double Music II polazi iz užurbane, energične razmene da bi se postepeno smirila i pustila zvuk da prirodno zamre, zatvarajući album sa sigurnošću i očiglednim zadovoljstvom.

Ako ne volite klavir kao solo instrument i niste ljubitelj muzike koja forsira atonalnost, Double Music će, nadam se, zapravo poslužiti kao ogled u kome ćete na kraju otkriti da tu zapravo ima nečega. Ullénova i Sandell pružaju vrlo siguran, raskošan, teatralan ali nikada pretenciozan ili preglumljen program improvizovanja koje je bogato u svojim idejama i perfektno u svojoj izvedbi. Ovo je album sa veoma malo ,,šlajfovanja" i traženja prave perspektive, sa muzičarima koji su izuzetno ugođeni na radnu temperaturu onog drugog i zvukom koji osvaja svojom prirodnošću i toplinom. Ja sam uživao, a nadam se da ćete i vi.

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/double-music (https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/double-music)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 24-10-2021, 14:15:00

Neko me je tokom nedelje podetio da bi, da je živ, Dizzy Gillespie napunio stočetiri godine 21. Oktobra i, mada veliki trubač nije živ više od četvrt veka, to je, mislim, dovoljan povod da danas obiđemo jedan od njegovih, recimo, nešto manje čuvenih albuma iz šezdesetih godina: New Wave.

O Dizzyju Gillespiju se zna poprilično s obrzirom da pričamo o čoveku koji je odrastavši i zamomčivši se u eri svinga bio jedan od presudnih faktora za razvoj bebopa i njegovo preuzimanje primata u američkom džezu, zatim bio jedan od pionira Afro-Cuban Jazz i latin-jazz istraživanja i imao dugu i plodnu karijeru sve do devedesetih godina prošlog veka. Možda najveći broj ,,normalnih" ljudi Gillespieja naprosto zna kao onog trubača čija truba je okrenuta ka plafonu – navodno, nezgoda koja se desila u klubu Snookie's na Menhetnu na žurci koju je Dizzy organizovao za svoju suprugu, savila je cev njegovog instrumenta na gore ali se Dizzyju zvuk veoma dobao pa je posle toga naručio da mu se napravi truba koja će ,,fabrički" biti savijena pod uglom od 45 stepeni i ostalo je istorija starih slika i filmova...

Malo bi bilo reći da je John Birks Gillespie, rodom iz Južne Karoline bio veliki trubač. Njegov uticaj na džez trubu je toliko veliki da je gotovo nemoguće danas naći trubača čije sviranje nije, makar kroz gustu mrežu indirektnih inspiracija, u značajnoj meri posledica Dizzyjeve karijere. Gillespie je bio i sam nadahnut svirkom Roya Eldridgea, šest godina starijeg džez-trubača iz Pitsburga koji je plenio strastvenim, energičnim stilom virtuozne tehnike i ideja. Sam Dizzy je uzeo već kompleksan stil Eldrigeove svirke kao osnovu na koju je dodao nove ritmičke i harmonske kompleksnosti. Wyntona Marsalisa citiraju na Vikipediji o tome koliko je Gillespie bio fasciniran harmonijom i koliko ju je posvećeno proučavao, a valja takođe i ukazati da se radilo ojednom od najbržih svirača svoje generacije, koji je bio u stanju da ispaljuje note rafalno, oslanjajući se na svoj prirodni talenat za kreiranje intresantnih, duhovitih ili upečatljivih fraza i solaža u naizgled beskonačnoj sukcesiji.

Naravno, lista ljudi sa kojima je Dizzy sarađivao je praktično ko-je-ko njegovog vremena, a mi ćemo ove pomenuti samo nasumično odabrana imena kao što su Kenny Clarke, John Coltrane, Yusef Lateef, Charlie Parker... Njegov sekstet sa Parkerom nazvan Dizzy Gillespie and his Bebop Six je došao nakon što je Gillespie ,,zvanično" predstavio bebop njujorškoj publici Juna 1945. godine u klubu Billyja Berga, i mada nije trajao dugo, utro je put za dalji Gillespiejev rad u novom stilu, a koji je dalje uspešno popularizovao big bendovima iz kasnih četrdesetih i pedesetih godina. U nekim od tih bendova imao je i kubanske perkusiniste (Chano Pozo, Sabu Martinez), a što je, kažu inspirisalo njegovo interesovanje za spajanje rumbe a zatim i drugih latin stilova sa džezom. Mario Bauza, trubač, Kubanac i jedan od pionira spajanja kubanske muzike sa džezom je i bio taj koji je Gillespieja upoznao sa Pozom, nakon čega je ovaj dobio mesto kongoiste u Gillespiejevom bendu, a Gillespie i Bauza su često svirali iste klubove po Njujorku i postali jako dobri prijatelji. Tako je i Gillespiejevo rastuće interesovanje za ,,latinicu" na kraju ovaploćeno u njegovom ozbiljnom radu u polju afro-kubanskog i latin-džeza a koji postali i ostali populan u njujorškim plesnim klubovima na ime svoje naglašene ritmičke dimenzije i svojih prijemčivih, pamtljivih tema.

New Wave iz naslova albuma o kome danas pričamo, dakle, odnosi se pre svega na spajanje tradicionalnijeg severnoameričkog džeza i južnoameričkih stlova, pre svega sambe i njene nestašne ćerke, bossa nove. Do ovog momenta, Dizzy je već znatno duže od decenije slušao i svirao latin-džez pa je New Wave vrlo sigurna kombinacija nekoliko pristupa i primer dobro raspoložene, energične ali ne i razmetljive svirke.

Snimljen sa tri različite postave tokom 1962. godine, u Njujorku i na koncertu u jugoistočnoj francuskoj, ovaj album odlikuje prisustvo različitih južnoameričkoh udaraljki ali i gitara koje će dopuniti klasičan bebop instrumentarij. Rudy Collins koji je ovde svirao bubnjeve imao je dugu i plodnu karijeru uz velike lidere i njegov kvalitetni džez stil se sjajno uklapa uz sinkopirane udaraljke brazilskih i kubanskih muzičara. Pored Dizzyja na trubi, duvačke instrumente ovde sviraju Leo Wright, ali i Charlie Ventura, svojevremeno proglašavan za najboljeg tenoristu u SAD, a koji ovde svira i bas saksofon. Verovatno ključni saradnik na ovom albumu je argentinski pijanistički virtuoz i proslavljeni kompozitor Lalo Schifrin koji ovde bossa nova bebopu dodaje elemente klasike.

Album počinje gitarom i samba ritmom, čisto da bude jasno o kakvom će se materialu raditi i In a Shanty in Shanty Old Town je perfektno feelgood otvaranje sa Dizzyjevim slatkim sviranjem teme i šarmantnim razvijanjem solaže na sredini. No, sledeća, Careless Love pokazuje da će muzičari ovde razigrati mišiće i mada i ona počinje brzim bossa nova uvodom, denflovanim seckanjem na gitari i nežnom temom, posle nekih sedamdset sekundi Collins kao da više ne može da izdrži i on i kontrabasista Chris White pretvaraju pesmu u brzi bebop. Schifrinu ovo jako odgovara pa ispod Wrightovog soliranja on kreira sjajnu honkytonk pratnju.

Već sledeća, Chega De Saudade (Pt. 2) sa svojim zaraznim radom udarljki i Gillespiejevim majstorskim razvijanjem teme otvara prostor da Schifrin zablista i njegovo soliranje u ovoj kompoziciji dolazi posle izvrsnih solaža na trubi, alt i bas saksofonu i Schifrin ovde pruža vatromet na malom prostoru, ne bežeći iz ritma i ne uvodeći nove sinkope u već vrtoglavi plesni gruv, ali apsolutno dominirajući tokom svoje tačke.

Taboo je i predvođen Schifrinovim sviranjem teme koja zvuči meditativno čak i preko brzog ritma, a kada se duvači umešaju sve dobija vrlo kinematsku, widescreen notu. Prelazak u tročetvrtinski bop ritam u ovoj kompoziciji je ponovo prilika da Schifrin razigra svoje prste i pokaže kako mu je lako da spaja klasičnu naobrazbu sa honkytonk trikovima kreirajući vrhunski upečatljiv kratki film preko promenljive ritmičke pratnje.

Ako ispada da se trudim da pričam o svim drugim muzičarima više nego o lideru to je jer je Gillespie na ovoj tački u svojoj karijeri već toliko snažno i veliko prisustvo da se praktično podrazumeva. Njegova svirka je tokom cele ploče sa jedne strane besprekorno maštovita i tehnički briljantna, a sa druge se može čuti sa koliko uživanja i koliko malo pretenzije trubač svira i koliko njegovo šetanje između dinamičkih ekstrema inspiriše ostatale muzičare da i sami pruže svoje maksimume. Namazani standard Gee Baby, Ain't I Good To You je prilika da se sluša šef kako solira praktično tokom cele kompozicije i idealna demonstracija koliko je Gillespiejev karakter i stil ovde oblikovao sviranje ostatka benda.

One Note Samba je, kako joj i ime kaže, samba sa jednom notom u osnovi i prilika da Leo Wright preko plesnog ritma i Schifrinovog fraziranja odsvira sjajan solo na faluti pa zatim da Schifrinu preda štafetu ne bi li ovja kreirao još svoje karakteristične latin-pirotehnike. Sam šef ovde solira sa prigušnikom uvaljujući povremeno zastrašujuće bebop sinkope između pažljivo sviranih razvoja osnovne teme.

Manha De Carnival, brazilska tema (muziku je napisao Luiz Bonfá a tekst Antônio Maria), poznata iz Kamijevog filma Crni Orfej je još jedan momenat u kome flauta blista, već u postavljanju teme, preko sjajnih udaraljki i melanholičnog kontrabasa. Gillespie ovde preuzima temu i svira jedan od najliričnijih delova na ploči, bez obzira na veoma rezak zvuk trube, dok Schifrin ispod njega upada u klasicističke harmonije, držeći se ipak besprekorno plesnog ritma. Ovo je prosto magičan momenat setne emocije na ploči koju uglavnom karakterišu brzina i dobro raspoloženje pa je samo logično da se sve završava sa superbrzom sambom Pergunte Ao Joao (Ask John) na kojoj Jose Paula i Carmen Costa pored sviranja maraka i daira i pevaju, donoseći dah juga i topline u njujorški studio. Gillespie ovde još jednom dominira strelovitim smenjivanjem sjajnih latin-fraza i njihovim duhovitim mutiranjem.

Ovo je savršeno, slavljeničko zatvaranje za album koji, iako je već tada dobio sasvim solidne kritike, nije smatran za naročito značajan u Gillespiejevom opusu. Štaviše, na CD-u je reizdat tek u ovom veku a i to samo u Japanu pa je na neki način reč i o ,,izgubljenom" možda ne remek-delu ali svakako notabilnom radu velikog majstora. New Wave nikako nije ploča koja je džez revolucionisala onako kako su to uradili neki drugi važni albumi šezdesetih ali jeste bitan momenat u evoluciji latin-džeza i skup izvrsno a nimalo pretenciozno napisanih i odsviranih bisera koji i pedesetosam godina kasnije nisu ništa izgubili na energiji i raspoloženju.

https://www.youtube.com/watch?v=Got-LezaXjk&list=OLAK5uy_kkU22zrMVjSCfutVO21VTQWDL1IhzkcCQ (https://www.youtube.com/watch?v=Got-LezaXjk&list=OLAK5uy_kkU22zrMVjSCfutVO21VTQWDL1IhzkcCQ)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 31-10-2021, 14:03:40

Kako sam i pomenuo nedavno, portugalski izdavač Clean Feed je ozbiljno nagazio na gas ove godine i količina izuzetnih izdanja koja stižu iz ove kuće je pomalo i zastrašujuća. Za današnje slušanje odabrao sam album Pagan Chant projekta Ritual Habitual a koji je izašao polovinom Oktobra kao zrak sunca u već podubokoj jeseni. Ljubitelji free jazza, avangarde ali i ekstatične muzike generalno imaju čemu da se obraduju jer je u pitanju ploča koja istovremeno pravi jasnu posvetu nekim od najsvetlijih muzičkih radova dvadesetog veka ali ne zvuči sikofantski, imitatorski nemaštovito već autentično i strastveno.

Ritual Habitual – tj. ,,uobičajeni ritual" – nije ,,pravi" bend i nisam siguran da je ovaj trio ikada do sada nastupao uživo. Na sajtu osnivača se ovaj projekat čak i ne pominje pa sve deluje kao da je u pitanju bio jednokratni susret trojice muzičara iz različitih država koje je spojila zajednička ideja i zajednička ambicija da kroz kolektivnu i kreativnu improvizaciju odaju poštu ideju da džez muzika može da bude i izrazito duhovna ne uprkos već upravo zahvaljujući svojoj dinamičnosti i kinematičnosti.

Portugalski kontrabasista Gonçalo Almeida je srce ovog benda – što je, jelte, i inače uloga kontrabasa – i izdavač u kratkom tekstu o albumu naziva ovaj njegov trio jednim od njegovih najprolifičnijih internacionalnih projekata. Kako već rekoh, Ritual Habitual se čak ni ne pominje na Almeidinom sajtu (https://gonzobass.wixsite.com/) tako da... nisam siguran koliko sam autor deli ovaj sentiment, ali nije važno. Odsvirao ga je, što se kaže, za sve pare.

Almeida je iz Lisabona ali trenutno je nastanjen u Roterdamu gde je već ostvario ozbiljnu karijeru svirajući sa kremom nizozemske i evropske free scene. Ako pomenem samo muzičare kao što su Chris Speed, Fred Lonberg-Holm ili Jorrit Dijkstra, to već govori dovoljno o pedigriranosti Almeidinog CV-ja. Od stalnih projekata Almeida ima Lama trio, Albatre i Hydra Ensemble a član je još nekoliko postava (The Attic, Cement Shoes, Ikizukuri, Spinifex itd. itd. itd.). Kao i mnogi savremeni free/ improv/ avangardni stvaraoci sarađivao je i sa umetnicima iz drugih medija, pesnicima, plesačima, pozorišnim i video umetnicima od kojih sam na sajtu pominje Arnolda Dreyblatta, Julyen Hamilton i Ritu Vilhenu. Dakle, vrlo solidna radna biografija a za naše današnje potrebe ukazaću na gore pomenuti punk-metal-free-jazz-noise trio Albatre a koji pored saksofoniste po imenu Hugo Costa ima i bubnjara Philippa Ernstinga, koji je takođe i bubnjar u Ritual Habitual, što se pokazuje kao jedna od značajnijih informacija vezanih za ovaj trio.

Treći član Ritual Habitual je saksofonista Riccardo Marogna, Italijan iz Verone koji živi i radi u Hagu. Marogna je saksofonista po vokaciji ali ne samo saksofonista i njegova formalna naobrazba uključuje master iz sonologije na Kraljevskom konzervatorijumu u Hagu (ova grana nauke je i inače prevashodno vezana za ovu instituciju (http://starisajt.artf.ni.ac.rs/index.php/dr-dimitrije-buzarovski-sonologija/) a Marogna je tamo trenutno istraživač), završene studije džeza i improvizacije na konzervatorijumu G. Frescobaldi u Ferari, pa onda master iz elektrotehnike na Univerzitetu u Padovi i na kraju specijalističke studije iz kompjuterske muzike na institutu IRCAM u Parizu a koji je istorijski jedno od ključnih mesta posvećenih izučavanju elektronske muzike na celoj planeti... Hoću reći, Marogna je zastrašujuće teorijski potkovan pa je bilo i rezonski što sam se malo i poplašio na šta će njegova svirka ovde ličiti.

A nije da je bilo lako pogoditi, ovaj čovek u svom muzičkom opusu radi veoma mnogo sa veoma mnogo različitih muzičara, uglavnom u raznim formama improvizovane i avangardne muzike. Marogna voli da kombinuje klasične instrumente i elektroniku, grafičku notaciju i improvizaciju a kako je pre petnaestak godina studirao i pozorišne umetnosti u Italiji (Kad je sve to stigao? Ko zna?), njegov pristup muzici ima i primetnu teatralnu komponentu. Što se primeti čak i u relativno konceptualno svedenom projektu kao što je Ritual Habitual.

Naime, ovaj trio, kako i izdavač ukazuje, ide na odavanje pošte ekstatičnom i duhovnom džezu koji su tokom šezdesetih godina prošlog veka svom snagom svirali velikani kao što su John Coltrane, Albert Ayler, Don Cherry i Charlie Hayden, a kroz kreiranje muzike koja će kombinovati opsesivna ponavljanja malih fraza što garantuju hipnotičke efekte muzike sa slobodnim, ali strukturiranim improvizovanjem trija, kako u realnom, tako i u ,,nerealnom" vremenu. Hoću reći, pored svirke trija kontrabas-bubnjevi-duvački instrumenti koja je ,,normalan" free jazz, Marogna je u sve kompozicije dodao i sloj elektronskih improvizacija koje u nekim momentima služe samo kao dodatni element u jednoj uskovitlanoj obrednoj mašini a u nekim su i prilično presudne za konačni duh i atmosferu kompozicije.

Izdavač insistira i da bez obzira na omažiranje američkih epigona, Pagan Chant ne zvuči kao ijedan od njih i ovo je možda nekih 60-70% tačno. Hoću reći, prva i poslednja kompozicija na albumu, The Womb i The Eulogy su najvidljivije okrenute ka američkom ekstatičkom džezu od pre pedeset i više godina i u smislu sekvenciranja albuma služe kao logičan početak i kraj, jedno prirodno otvaranje i zatvaranje kruga inspiracije i odavanja pošte.

Takođe, za tradicionalnije ,,džez" publiku, ovo znači i da će album početi i završiti se u formi koja je njima već prilično poznata. No, ovo zaista nije puka imitacija Cotlraneovih ekstatičkih eksploracija iako nema sumnje da se na njih referira, sa Almeidinim uvodom na kontrabasu i perkusionističkim impresijama, te Marogninim diskretnim elektronskim farbanjima. Topao zvuk akustičnih instrumenata ovde je prilično pojačan u masteringu kako bi se postigla ravnopravnija ,,slika" sa elektronikom ali album, srećom, ne zvuči previše komprimovano i očuvan je pristojan deo prirodne dinamike svirke.

A što jeste važno jer muzičari ovde pažljivo improvizuju jedni sa drugima, gledajući da na najprirodniji način iz apstraktne kombinacije zvukova dođu do brzog, energičnog free jazz sviranja i The Womb se posle nekoliko minuta pretvori u klasičan freakout gde ritam sekcija prosto obara s nogu svojom eksplozivnošću. Tu se jasno čuje zašto je bitno da Almeida i Ernsting imaju dosta zajedničke kilometraže jer su njihova komunikacija, perfektno razumevanje i bacanje ideja jedan drugom toliko dobri da bi gotovo bilo dovoljno da ovaj album ničeg sem njih dvojice nije ni imao. Almeida je glasno, dominantno, ali ne nametljivo prisustvo u ovom miksu, sa davanjem improvizaciji toplog, pulsirajućeg jezgra oko koga bubnjar zatim plete mrežu mnoštva sitnih udaraca, sa kožama koje se utapaju u kontrabas-grmljavinu i činelama koje služe kao gusta, ekspresivna punktuacija. Ni jedan od ovih muzičara ne svira preglasno i zapravo veliki deo te hipnotičke dimenzije albuma kreira se upravo gustinom a ne intenzitetom zvuka.

Marogna je u ovoj prvoj i poslednjoj kompoziciji na tenor saksofonu i kod njega se vrlo jasno čuju dugovi koltrejnovskim kosmičkim otkrićima sa vrlo prepoznatljivim uspinjanjem kroz skale, frazama i njihovim razrešenjima. Marogna, uprkos svojoj formalnoj naobrazbi nije komplikator i njegovo sviranje je zapravo vrlo spontano, sa lepim, urednim improvizacijama koje odišu prirodnošću ako već ne nekim prevelikim izlascima iz poznatih formata. Ovo je ekstatički, kosmički džez onako kako ga pamtimo poslednjih pola veka, a ljudi kojima je ta muzika još tada bila previše abrazivna i preglasna da bi je slušali duže od minut-dva mogu spokojno da ovo odvrnu vrlo glasno: Marogna nije snagaš i ovde nema preduvavanja od kojih se čini da se saksofonisti unutrašnji organi pretvaraju u kašu i izleću kroz zvono instrumenta zajedno sa napuklim, visokim tonovima.

Zapravo, Marogna je tonalno raznolikiji u ostalim kompozicijama, pogotovo tamo gde svira bas klarinet i ovo su momenti u kojima se vidi širina njegovih interesovanja kako u istraživanju harmonije tako i samog zvuka. U njegovim rukama bas klarinet dobija veoma lep raspon i dinamički i tonalno, sa finim šetnjama između apstrakcije i prijatnih melodija, a njegova komunikacija sa ritam sekcijom je idealna, sa odličnim kolektivnim shvatanjem toga kakav se zvuk i dinamika traže u svakoj od kompozicija.

Tako album izvan ovih ,,čistih" free jazz komada ima apstraktnije, ali svakako zanosne ,,ritualne" kompozicije gde kontrabas i bubnjevi kreiraju iznurujući obredni gruv a duvački instrumenti i elektronika imaju disciplinovanu slobodu da preko njega plešu. Album je pažljivo sekvenciran sa jednim jasnim i prirodnim narativom između dve najenergičnije kompozicije, te komadima između koji su ritualniji, pa i plesniji u određenim smislu kao i centralnom kompozicijom koja je najapstraktnija u svom uzdržavanju od ulaska u naglašeni ritam. Sve u svemu? Još jedan apsolutni trijumf za Clean Feed. Sve najtoplije preporuke.

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/pagan-chant (https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/pagan-chant)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 07-11-2021, 14:52:45

Ovonedeljni džez album, Damani Phillips: No More Apologies je, čini mi se, idealan za sumornu jesenju Nedelju, kada ne da vam se ne izlazi iz kuće nego ne biste ni da izađete iz kreveta, ako je ikako moguće. Poslednjih nekoliko vikenda smo slušali dosta avangarde ili klasike, ali evo jednog modernog, savremenog albuma koji koristi vrlo klasičan, pa i malčice (samo malčice) staromodan zvuk na jedan osvežavajuće prijatan, siguran način. No More Apologies je time ploča koja u čoveku, ili barem meni, izaziva autentičnu radost pri slušanju iako ona svakako ume da udari i u opasno tanke žice. Metaforički ali i stvarno. Naime, ovo je džez album na kome klasičan – ili skoro pa klasičan – džez kvartet svira zajedno sa gudačkom sekcijom u kolopletu kompozicija koje su lepe, melodične, pa i pomalo nostalgične i ako to na papiru zvuči kao malo preblizu muzike koju bi radije slušali vaši roditelji nego vi lično, mislim da Doktor Phillips radi dovoljno da opravda pažnju koju mu je posvetilo i ovo uho više sviknuto na abrazivniju i manje melodičnu muziku.

Dr. Damani Phillips je rodom iz Mičigena a muzikom je, kaže počeo da se bavi još sa deset godina. Da se isplati rano krenuti, svedoči i činjenica da je Phillips sada vanredni profesor na Univerzitetu Ajova, a gde predaje džez saksofon, ali i Afričko-američku građu a i direktor je Džez studija na istoj školi. Lista njegovih akademskih kredencijala je duga i uverljiva, sa diplomama koje se tiču džeza i džez saksofona a njegov akademski rad se pored same muzike fokusira i na kulturu i pedagogiju crne muzike u okviru visokoškolskog sistema SAD. 2017. godine je objavio svoju prvu knjigu, What is This Thing Called Soul: Conversations on Jazz and Black Culture, a koja se, kako kaže njegov sajt, bavi teškom temom opadanja učešća crne kulture i reprezentacije u okviru akademskih kurseva koji se bave džezom u Americi.

Relevantno i, jelte, sasvim u skladu sa mojim interesovanjima. Phillips je, dodatno, i iskusan scenski, jelte, izvođač i na sajtu navodi da je nastupao sa gomilom poznatih imena od kojih ću ja ovde navesti samo nekoliko: Christian McBride, Bobby McFerrin, Maceo Parker, Hank Jones, The Temptations. Do sada je kao autor uradio nekih šest albuma, a od kojih je poslednji bio Live in Iowa iz 2018. godine. Za naš današnji predmet interesovanja važan je album iz 2010. godine, String Theory koji je, kako mu i ime sugeriše, bio Phillipsov prvi studijski pokušaj da gudačke instrumente uklopi uz džez svirku ali tako da oni imaju stvarnu ulogu u kompozicijama i da ne budu samo harmonski preliv koji bi, kad smo već kod toga, jednako mogao da isporuči i samo jedan priučeni muzičar na sintisajzeru.

No More Apologies je druga značajna ploča na kojoj Phillips ukršta gudače sa džez-kvartetom i njegova razmišljanja o problemima koje ovo kreira su vrlo zdrava i logična, sa ukazivanjem kako klasično obrazovani gudači načelno nisu sjajno opremljeni da se nose sa džez sinkopacijom i da kompozitor mora da pronađe neki smislen način da ih uklopi a da ne dobije isforsirane, robotske sinkope sa jedne strane ili naprosto dva sloja muzike koji nemaju previše zajedničkog iako dele kompoziciju sa druge. No, osmočlana gudačka sekcija koju je Phillips doveo u studio za ovaj album je, kako i sam kaže, jedinstveno pripremljena da svira u tradiciji afro-američke muzike. Četiri violinistkinje, dvoje muzičara na violi i dve čelistkinje čije izvedbe slušamo u ovim kompozicijama su većinski afričkog porekla i njihov osećaj za, jelte, sving i gruv je zaista vrlo dobar, u meri da ova muzika puca od lepote i šarma a da ne gubi tu neku akademsku disciplinovanost koju očekujete od klasično edukovanih muzičara. Ovo je pogotovo bitno jer su u pitanju vrlo čvrsto napisane pesme, sa improvizacijom koja se mora držati i metrike i harmonije i trajanja, i gudači, koji ovde ne dobijaju priliku da soliraju, su zaista mogli da na kraju ispadnu samo lepi zvučni tapet. Ali nisu.

Gore sam rekao da je ovo album afro-američke muzike, radije nego ,,džez album" ali kompozicija koja ga otvara, So in love, je vrlo lep komad bopa sa energičnom ritam-sekcijom i razigranim Phillipsovim saksofonom. Ovo je možda najklasičnije ,,džezerski" komad na ploči sa svingujućim bubnjarem Cassiusom Goensom, koji dobija priliku i za vrlo ukusno soliranje u drugoj polovini kompozicije a koje je pažljivo ugrađeno u aranžman da se ne izgubi inercija glavne teme, te sa ,,šetajućim" basistom Brandonom Meeksom kome je ovo, ako me uši ne varaju, jedina kompozicija na ploči u kojoj svira kontrabas.

Gudači su ovde vrlo prominentni u aranžmanu i zaista čine integralni deo teme. Ovo nije puko farbanje klasičnog džeza sa par lenjo prevučenih akorda, i međuigra između ritam-sekcije, klavira i gudača je punokrvni, mada ne napadni dijalog.

Sam Phillips je vrlo prijatan saksofonista sa neagresivnom ali razigranom svirkom. Njegove kompozicije ne grade tvrdu granicu između hedova i soliranja i on svoje sinkopirane linije provlači kroz pesme sa puno šarma, vodeći ostatak orkestra čvrstom rukom, ali pazeći da ne zakloni svojim egom ostatak muzike.

Ovo postaje još vidljivije u ostalim kompozicijama koje džez teme prevlače preko drugačijih ritmova. Sunset's Last Embrace i Midnight Sun su obe disciplinovani komadi bazirani na ritmičkom diktatu povučenom iz klasičnog hip-hopa, gde se fank sinkopacija svodi na hipnotička ponavljanja mikroskopskih elemenata kompozicija. Ovde sada imamo električni bas a bubnjevi rade na tome da postignu maksimum gruva sa minimumom udaraca. Phillips i duvači i ovde savršeno komuniciraju sa pijanistom, Williamom Menefieldom koji i sam demonstrira talenat da svira disciplinovano a razigrano u isto vreme. Odlazak u blagi latin-gruv u kompoziciji Corcovado i iz njega izvlači vatreniju izvedbu a kada pređe na Fender Rhodes u drugoj polovini albuma, ovo su neki od najtoplijih zvukova na ploči.

No, topline nikako ne manjka. Hymn (For Trayvon), posvećena ubijenom Trayvonu Martinu je tipično dostojanstven, svečan lament koji u sebi ima nimalo prikrivenu radost. Phillips prirodno crpi inspiraciju iz tradicije soul i blues muzike da spoji najtužnije sa optimističnim i ovo je vrlo dobra demonstracija ,,crne muzike" bez obzira na sve te gudačke instrumente koji se čuju u miksu.

Generalni zvuk na No More Apologies je svakako izrazito prijatan sa veoma čistom produkcijom i aranžmanima koji u sebi imaju dosta nostalgičnih, filmskih kvaliteta. I sam Phillips svira neskriveno romantično, pa ovo zaista jeste muzika koju će, bez mnogo hroptanja, moći da sluša i publika koja voli ,,stari džez" ma šta to za nju zaista značilo. Opet, Phillipsov ton je takođe veoma topao, sa dopuštanjem da se čuju i njegov dah, ali i kliktanja ventila u miksu, dajući muzici što je naglašeno ,,lepa" tu potrebnu dimenziju naturalizma koja je sprečava da odleti u smeru hladne, odbojno savršene studijske skulpture. Bez obzira na svu, dakle, lepotu, romantičnost i nostalgičnost ovog albuma, on ima potrebnu dozu vatre i ,,realističnosti" pa je time meni bio veoma prijatan. Nadam se da će i vama:

https://damaniphillips.bandcamp.com/album/no-more-apologies-openmind-records-2021

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 14-11-2021, 14:18:02

Nije bilo puno dileme oko toga koji će album krasiti današnji džez slot u mom srcu. Izvrsni čikaški izdavač International Anthem je izbacio treći studijski rad sjajnih Irreversible Entanglements naslovljen Open the Gates i kako me je ovaj bend pre nekoliko godina i upoznao sa radom ove etikete, tako sam i ja ovu ploču što se kaže pošmrkao bez mnogo oklevanja. A da se razumemo, ima se tu šta za pošmrkati, pričamo o duploj ploči i skoro osamdeset minuta prilično apstraktnog, ritualističkog avangardnog džeza u kome se gruv i improvizacija susreću sa afrofuturističkim pesničkim recitacijama.

Irreversible Entanglements su zapravo prilično mlad bend, osnovan pre svega šest godina i to nakon koncerta organizovanog da bi se protestovalo protiv policijske brutalnosti. Članovi dolaze iz Filadelfije, Vašington DC-ja i Njujorka, i inicijalni impuls koji ih je okupio bila je upravo ideja o tome da se spoje improvizovani, slobodni džez i revolucionarna, lična a opet ujedinjujuća poezija Camae Ayewe aka Moor Mother. Ova filadelfijska muzičarka i poetesa ima popriličan opus radova (pogledajte njenu Bandcamp stranicu (https://moormother.bandcamp.com/)) koji su impresivni na veoma uzbudljive načine. Ayewa nije samo pesnikinja koja izgovara stihove već posvećeni istraživač zvuka (i ljubitelj kvantne fizike) i različitih muzičkih formi koje niču iz crne tradicije, pa su njeni albumi često vrlo avangardne (pa i, usudiću se da kažem, zabavne) interpretacije postojećih idioma elektronske i druge ,,crne" muzike.

U Irreversible Entanglements Ayewa služi prevashodno kao sidrište, konkretni, diskurzivni centar gravitacije oko kog se orijentiše slobodna, intenzivna a opet na sve strane raspršena svirka. Njeni stihovi, izgovoreni sa propovedničkim ubeđenjem i energijom, su evokativne slike koje slušaoca vode od bukvalno centra atoma i kvantnih stanja do svemira i natrag, kačeći usput lične emocije, refleksije na ono što se događa pojedincu, kolektivu i, jelte, rasi. Već prva kompozicija na novom albumu, naslovna, Open the Gates, je znak za ustajanje i optimistički, mada obavezujući poziv na ples. U ovom dvoipominutnom introu muzika ima naglašeno plesni, vrlo afrički gruv, sa prijatnim, hipnotičkim duvačima i pointilističkim udaraljkama dok Ayewe autoritativno podseća da je ,,vreme za energiju".

Open the Gates, album, nije, da odmah bude jasno, postavljen na ideji da energijom treba porušiti publiku i spržiti joj sinapse intenzitetom zvuka kako bi ona mogla da ostvari nove, kosmičke uvide u postojanje, ljudsko stanje, političke i rasne realnosti itd. Ovo je, opet ću naglasiti, album sa naglašenije ,,afričkim" senzibilitetom, zasnovan na konceptu gruva, ritmova i jednostavnih tema koje se dugačkim ponavljanjima pretvaraju u mantrična jezgra oko kojih duvački instrumenti, elektronika i stihovi lete u ekscentričnim orbitama a slušalac se ljulja – možda i ne primećujući da prati ritam – i slobodno bira koju će od linija ,,naracije" u kom trenutku pratiti. Recimo, druga kompozicija, keys to Creation, služi gotovo kao tutorijal za ovaj pristup, sa bubnjem i kontrabasom koji voze taj sinkopirani a opet sasvim prirodni, vrlo igrivi glavni ,,iskaz" kompozicije, preko kojih Ayewa svira jednostavnu, umirujuću harmoniju na sintisajzeru i šapuće stihove o, jelte, kreaciji i crnim svecima, a duvački instrumenti improvizuju optimistične sanjive linije što odjekuju u beskrajnom prostoru. Pa tako skoro četrnaest minuta.

Open the Gates, dakle, nije album nakome postoje hedovi i solaže, štaviše nije ni album na kome duvački instrumenti nose teme kompozicija. Ovde su teme – ako apstrahujemo očigledno, to da su prevashodno sadržane u rečima – zapravo ono što sviraju bubnjevi i kontrabas. Ovo su ponavljajuće fraze i glavni identitetski elementi svake od kompozicija i ovo jeste u skladu sa crnom tradicijom, sve od Afrike preko fanka pa do džeza koji će šezdesetih preuzimati ideju o moći što dolazi kroz repeticiju ritmičkih fraza i oslobađanju drugih instrumenata da se bave istraživanjima harmonija i melodija izvan standardne forme razvoja teme i soliranja.

Ova kompozicija ima i promenu teme, brzine i atmosfere u osmom minutu, zasnovanu na sintisajzerskom brejkdaunu i iza njega dolazi sjajan solo na saksofonu Keira Neuringera, iako stihovi i elektronski šumovi ne prestaju.

Ovo, dakako, znači da za razliku od uobičajene džez-postavke – čak i u većini avangarde – duvači ovde nemaju prioritet u odnosu na ostale elemente muzike. Stihovi i elektronski zvukovi, često atonalni i usmereni pre svega na teksturalne doprinose su u istoj ravni sa duvačima koji često, kao u drugoj polovini ove kompozicije, sviraju paralelno, ulazeći u dijaloge ili se razdvajajući i polazeći svako svojim putem.

Razumem, naravno, ako slušaocu ovaj pristup bude malo dezorijentišući. Irreversible Entanglements na ovom albumu, još više nego na prethodnim, napušta koncepciju aranžiranja i komponovanja u kojoj pesme mogu da ili treba da imaju jasne ,,linearne" naracije, u kojima će se postaviti nekakva tema pa kroz njen razvoj doći do kulminacije, prirodnih celina i prelaza između tih celina. Umesto toga, ponovo, ovde imamo prevashodno gruv, ritam, jednostavne bas-rifove i muzičare koji preko njih sviraju slobodno, istraživački i nesputano, bez stvarnih krešenda i sa zajedničkim razumevanjem kada se može napustiti ritmički diktat zarad još slobodnijih formi.

Osmominutna Lágrimas Del Mar govori o močvarama južne Flroide, srebru i zlatu i hlebu svagdašnjem, te dobrim vestima, ponovo preko vrlo zaraznog ritma koji bubnjar Tcheser Holmes i kontrabasista Luke Stewart voze uspevajući da u kompulzivno ponavljanje udenu ogromnu količinu sitnih varijacija i mutacija, istražujući mikroskopski element zvuka sa svih strana. I ovde duvači soliraju zajedno, a Moor Mother dramatično recituje i tapše preko svih njih.

Do kraja albuma dobijamo i jasnije naklone ,,klasičnom" free jazzu, recimo Storm Came Twice koja ima neprebrojivi, slobodni ritam i gde razulareni saksofon dobija lep kontrateg u nešto uzdržanijoj ali ne manje intenzivnoj svirci trubača Aquilesa Navarroa. Dvadesetominutna Water Meditation je, kako joj i ime sugeriše, izrazito meditativna, sa Navarrovom trubom koja otvara kompoziciju nežnim resitalom i udaraljkama što ga organski slede dok Ayewa ne uđe sa molbom da je zalivaju ,,ljubavlju i revolucijom". Avangardnost ovog komada je u tome da u njemu elektronski instrumenti i efekti imaju centralnu ulogu veliki deo vremena i da će proći polovina njegovog dugačkog trajanja pre nego što se bend skrasi u ritmu mada čak i onda bubnjar i kontrabasista još nekoliko minuta traže ,,stvarni" gruv ove kompozicije.

Slično je i sa desetominutnom Six Sounds koja je ponovo urađena u maniru sličnom free jazzu iz šezdesetih sa slobodnim zajedničkim istraživanjem ritma, harmonija i meldoija od strane čitavog sastava i pronalaženjem gruva tek u drugoj polovini. Finalna The Port Remembers je izvrsno postavljena na gudačkoj temi na kontrabasu, prigušenoj, udaljenoj trubi, napuklom tonu saksofona i vrlo mekanom Holmesovom sviranju bubnjeva a da opet pričamo o velikom broju udaraca i zapravo dinamičnom radu celog benda. Ova pesma uspeva da kreira atmosferu intime i topline idealnu za spuštanje slušaoca iz zaista kosmičkih visina u koje se vinuo slušajući ostatak materijala.

Irreversible Entanglements, priznajmo, ne prave muziku za svakoga. Njihov džez ne samo da je lišen ,,pravih" tema, ne samo da je aranžmanski zaravnjen tako da svi instrumenti, uključujući reči, imaju isti prioritet, ne samo da je energetski ekonomičan i programski beži od toga da slušaocu da uobičajene ,,tenzija-razrešenje" forme koje tako dobro služe free improv muzičare već decenijama, nego je i njegovo povezivanje sa poezijom koja je istovremeno hermetična ali i intenzivno direktna, sa slikama koje su istovremeno estetske ali i političke možda najproblematičniji element za publiku koja od džeza očekuje manje direktan, apstraktniji pristup. No, Irreversible Entanglements iz albuma u album ovu formulu rafiniraju do mere da je Open the Gates više prostor mogućnosti a manje kolekcija muzičkih komada, poziv vašem telu da se kreće a vašem duhu da luta bez stega i međa i kao takav jedan je od najintenzivnijih džez albuma što sam ga čuo ove godine a da se u njemu ne da namirisati ni kapljica isforsiranog znoja. Pa probajte:

https://intlanthem.bandcamp.com/album/open-the-gates (https://intlanthem.bandcamp.com/album/open-the-gates)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 21-11-2021, 13:28:40

Pošto hladno vreme neumitno stiže, sasvim je prirodno da čovek nedeljom želi da se razmrda uz malo kinetičkog, energičnog džeza. Ili roka? Ili... slobodne improvizacije? Metala? Nije sigurno šta njemački trio Malstrom zaista svira, rekli bi u nekoj komisiji, ali znam da prepoznam perverziju kad je čujem.

Malstrom su izdali svoj peti (a četvrti studijski) album pre neki dan i dali mu ime Klaus-Dieter, kao da nas izazivaju da nagađamo ko je uopšte Klaus Dieter i u kojem su odnosu naslovi kompozicija poput ,,Klaus Dieter ist verwirrt" (Klaus Dieter je zbunjen) ili ,,Klaus Dieter geht baden" (Klaus Dieter ide na kupanje) sa divnom, anarhičnom muzikom koja se čuje na ovoj uzbudljivoj, sjajno snimljenoj ploči. Nagađanje je jalov posao, svakako, jer je ovo sasvim apstraktna muzika koja uprkos svojoj jasnoj vezi sa postmodernim eksperimentalnim free-improv zvukom, zaprav nema u sebi skoro ni malo referencijalnosti i citiranja koje ljudi povezuju sa ovim pristupom. Štaviše, tekst kojim se ovaj album približava slušaocu na Bandcamp stranici benda naglašava da Malstrom nisu ni čist jazz, ni progresivni rok, ni metal ni eksperimentalna improvizacija već melanž svih ovih filozofija u kome se ne mogu naći jasni šavovi i razdelnice koje bi pomogle da shvatimo koji je element muzike došao iz kog smera, te da su Malstrom u tom smislu prilično originalan i autentičan fenomen, ali nepotpisani autor onda kao da ne može da izdrži pa kaže da bend liči na klasične njujorške downtown radove, odlazeći toliko daleko da ustvrdi da saksofonista Florian Walter podseća na Johna Zorna, Gitarista Axel Zajac na Marca Ribota a bubnjar Jo Beyer na Jima Blacka.

No, ovo nije, sem na nekom meta nivou, baš mnogo tačno. Malstrom svakako isijavaju istu urnebesnu, nemirnu energiju i demonstriraju isti gotovo natprirodni autoritet u svirci koja u mikrosekundama preskače kilometarske razdaljine između ne pukih fraza već čitavih muzičkih žanrova, kao da je to najlakša stvar na svetu, ali individualno ovi ljudi ne podsećaju na ove velike uzore.

Uzmimo saksofonistu Floriana Waltera, koji na Zorna podseća uglavnom time da nosi naočari i ima tršavu, razbarušenu kosu, emitujući sličnu simpatično nerdovsku personu kao što ju je imao Zorn početkom osamdesetih. No, Walter je rođen 1987. godine i mada sam sasvim siguran da je klanjao na oltaru Johna Zorna kao i svi mi – uostalom, jedan od njegovih instrumenata je i alt-saksofon – već po tonu a i po stilu Florian uopšte ne podseća na Zorna. Ovaj momak, vrlo aktivan na njemačkoj ali i japanskoj free jazz/ free improv sceni, studirao je džez saksofon, kompoziciju i istoriju u Esenu i poslednju dekadu svira sa mnogo postava, u mnogo relativno neobičnih setinga (pominju se tu koncerti u ,,kioscima"), a 2019. godine je dobio Westfalia Jazz nagradu kojom je eksplicitno priznato koliko je dobrog on doneo džez saksofonu kroz svoju karijeru.

Tonalno, Walter, za razliku od Zorna koga intuitivno vezujemo za više registre, preduvavanje, alikvotne tonove itd, voli dublji zvuk i mada se sgirno može govoriti o istoj, jako kinetičkoj, brzoj svirci, kod Waltera je spajanje ekstrema nešto prirodnije i tečnije, bez intenzivno naglašene dekonstruktivne ambicije koju barem ja vezujem za klasične Zornove improv radove*
*naravno, Zorn u drugim formama ima drugačiji zvuk, ali pričamo o jednom za ovu priliku relevantnom facetu ovog velikog muzičara

Slično, fenomenalno bradati gitarista Axel Zajac, iako je formalno studirao džez-gitaru u Osnabrücku i ima ikonoklastički, multižanrovski pristup svirci, teško da može da se opiše kao akolit Marca Ribota sem u najširem smislu da sve što čujemo danas u ovoj muzici u sasvim solidnoj meri može da se trasira unatrag do Ribota i njegovih utemeljujućih radova iz osamdesetih. Zajac svira između ostalog i osmožičanu gitaru i, ponovo, njegov zvuk je ovde autentičan, sa dubljim tonovima, nižim štimom i više ,,metal" elemenata u radu nego što biste vezivali za klasičan downtown izraz. Jo Beyer je sjajni tridesetogodišnjak koji je prvo svirao klavir pa prešao na bubnjeve na studijama u Osnabrücku i kasnije na Kraljevskoj akademiji za muziku Arhus u Danskoj i njegova svirka je, pa, recimo MNOGO ,,matematičkija" od klasičnog downtown rada. Beyer inače predvodi sopstveni kvartet, JO, a Malstrom mu je, koliko shvatam drugi po važnosti bend, kreiran kao prevashodno Zajacov projekat. No, fenomenalna sinergija tri još uvek mlada a iskusna i učena muzičara daje na novom albumu izuzetno dinamičan i zabavan program.

Kad kažem ,,matematičkije" prevashodno mislim da Malstrom bez obzira na sva izletanja u freakout ludovanja koja prizivaju klasičan free improv, svaku od kompozicija započinju sa jasnom srži, jelte, kompozicije, odnosno sa zadatom temom, harmonijom, metrikom. Ovo jeste ne bez razloga povezivano i sa progresivnim rokom u nekim napisima, jer Malstrom vole taj ambiciozni, pa i pomalo (ali pozitivno!) razmetljivi pristup komponovanju gde su pesme zasnovane na jako komplikovanom, intenzivno sinkopiranom ritmu koji jeste prebrojiv ali vam se mozak veže u zajebane čvorove kada pokušate da mu objasnite da uz ovo zapravo može da se zaigra.

Možda sam ja samo nepovratno izvitoperen decenijama slušanja avangardne i eksperimentalne muzike, tek, gruv koji Malstrom voze na Klaus-Dieter je uvek prepoznatljiv, kinetičan, inspirativan i zabavan. Bez obzira na sva bacanja sinkopiranih ritmičkih mamaca levo i desno, bez obzira na Zajacove zvučne diverzije u kojima niste sigurni koliko instrumenata sa žicama zapravo čujete u istom trenutku, bez obzira na Waltera čiji saksofon beži po celom studiju kao zec na amfetaminima, gotovo svaka kompozicija ima zdrav, poletan centar ritma i harmonije na kome se dalje grade različite diverzije i perverzije. Podvlačim ovo ,,zdrav" jer Malstrom ne sviraju nekakav mračan, cerebralni eksperimentalni džez već muziku koja pršti od energije i dobrog raspoloženja a da je prikazana muzičarska pirotehnika i munjeviti prelasci između perspektiva uvek drže na bezbednoj distanci od prostog opuštenog džemovanja ili nekakve plitke, ,,humorističke" muzike. Hoću reći, ritmičko-harmonski lupovi koje Malstrom provlače gotovo bez napora (slušajte početak sa Flerminger ili, ako hoćete, impresivno finale sa Smurfbrett*) čoveka na trenutak zavaraju da pomisli kako je ovu muziku tako lako svirati kao da su se tri ortaka skupila u studiju, svako dohvatio svoj instrument i zasvirao kako mu je u tom trenutku došlo pa se slučajno srećno potrefilo da sve to zajedno dobro zvuči.
*koja je, pogodili ste, igra reči sa terminom surfbrett koji se u nemačkom koristi za dasku za jahanje na talasima, uz, naravno, dodatnu napomenu da sam prošlog Četvrtka obavešten da na nemačkom govornom području Štrumpfove zovu Schlumpfe...

Ali istina je očigledno brutalno komplikovanija i kad samo malo bolje poslušate čujete koliko je tu znoja i krvce proliveno da muzika Malstroma dobije tu poletnu lakoću i zabavnost. Ovo su komplikovane, dugačke linije svirane ogromnom brzinom sa muzičarima koji demonstriraju ne samo perfektnu tehniku već i jaku disciplinu neophodnu da kompozicije sa ovoliko nota i udaraca, svirane uživo, budu ovaploćene u kompozicijama koje uprkos toj količini i gustini zvuka deluju tečno, prirodno i prijateljski.

Najbolji element Malstroma je ta pozitivna, anarhična energičnost koju postižu muzičari što su transcendirali puku ,,tehniku" i shvataju da je virtuoznost samo korak na putu do smislenosti muzike. Otud ove moćne, kompleksne zvučne skulpture ne deluju pretenciozno niti namešteno ozbiljno već kao razbarušeni, eksperimentalni komadi koji uspevaju da prenesu radost otkrića i uzbuđenje istraživanja, zajedno sa moćnim, autoritativnim muziciranjem koje je, očigledno, proizvod stotina sati provedenih u zajedničkom vežbanju i komponovanju.

Klaus-Dieter je otud jako gusta, nabijena, ali laka i zabavna ploča koja se presluša prilično brzo i, ako ste, recimo, zaglavljeni u saobraćajnoj gužvi, zahvaljivaćete se proviđenju što je ovaj album, kratak kakav jeste, veliko zadovoljstvo, pa i uzbuđenje, posle poslednje pesme samo lakim potezom prsta početi iz početka. Prepoznavanje pravilnosti koje izranjaju iz nečeg što na prvi pogled deluje kao haos, razumevanje dubljih struktura koje nose na sebi prštave, razigrane kompozicije, sve su ovo nagrade koje stižu sa ponovljenim slušanjima, a u ponovnim prolascima kroz album možete i birati različite putanje.

Recimo, možete se usredsrediti na Zajacovo sviranje, fantastično bogat a kontrolisan zvuk koji njegove gitare i pedale proizvode, ali i perfektno balansiranje između sviranja pratnje, tema i solaža. Ili možete pratiti Waltera i skokovite a opet prirodne prelaze između pozadine i prvog plana, shvatajući da saksofon čujete na mestima gde biste se zakleli da on ne može da bude i da je tu do malopre bio neki drugi instrument – možda i neki koji uopšte nije u postavi i samo vam se priviđao. Jednako je legitimno pratiti i Beyera čija svirka je prepuna udaraca, odgovora na udarce i komentara na te odgovore, pa onda i hiperbrzog komuniciranja sa druga dva člana trija, a da je, kako rekosmo, on praktično uvek u gruvu, praktično uvek u ritmu koji čvrsto nosi kompozicije i bezbedno sprovodi slušaoca do kraja.

Malstrom su iznenađujuće prirodni s obzirom koliko proširenih tehnika i efekata koriste na svojim instrumentima, postižući tu idealnu formu u kojoj slušalac sve što čuje intuitivno prepoznaje kao muziku bez obzira što bi, analizirani individualno, mnogi zvuci na ovom albumu zvučali kao čist šum. Dobrim delom je za to zaslužna i produkcija, jedan perfektan rad koji je odradio Steffen Lütke u studiju Fattoria Musica Osnabrück. Lütkeov miks i mastering su glasni, snažni, sa jasnim naporom da se muzici podari težina i intenzivnost, ali on je odmeren i pazi da se ne izgubi prostornost i spontana energija koju trio isijava.

Sve u svemu, pričamo o albumu koji je milina slušati, Nedeljom i bilo kojim drugim danom, o avangardi koja se ne pravi umudrenom i nedostižnom za običnog slušaoca, dajući nam poštenu, znojavu energiju i zabavu, ali i koja ne žrtvuje kompleksne muzičke teze i kompozitorske strategije na oltaru lake pučke zanimacije. Malstrom su sada i na turneji po Njemačkoj pa se nadam da će sva publika koja ovo gleda biti uredno cijepljena i na druge načine zaštićena, a mi ostali možemo da uživamo uz ovaj odlični album.

https://malstrom-music.bandcamp.com/album/klaus-dieter (https://malstrom-music.bandcamp.com/album/klaus-dieter)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 28-11-2021, 13:29:46

Pored svih svojih loših strana, 2021. godina je bila i dobra godina makar u tome da, evo, tri godine posle njegove smrti i velikog gubitka za džez muziku uopšte, ja i dalje kupujem nove albume Cecila Taylora. Naravno, u pitanju su uglavnom neobjavljeni koncertni snimci, ali kod Taylora je živa svirka svakako bila ono što je muzici davalo konačnu formu pa tako činjenica da poljska Fundacja Słuchaj iskopava fantastične stare koncerte ovog velikog pijaniste rezonira sa mojim životnim stavom da nikada ne možemo imati previše Taylorove muzike na raspolaganju.

Proletos sam pisao o albumu koji je Taylor snimio uživo u Finskoj (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/07/jazz-nedeljom-cecil-taylor-quintet-lifting-the-bandstand/), krajem devedesetih i u pitanju je fantastičan album koji treba da čujete ako već niste. Sada nam je isti izdavač priuštio snimak sa nastupa u Poljskoj na festivalu Jazz Jamboree, a koji se odigrao u Kongresnoj dvorani varšavske Palate kulture i nauke (Palac Kultury i Nauki, molimlepo). Album Cecil Taylor: Music From Two Continents snimljen je 26. Oktobra 1984. godine, i predstavlja drugi Taylorov dolazak u Poljsku u kojoj se prethodno 1968. godine u dvorani Varšavske filharmonije publici predstavio držeći solo pijanistički nastup. Ovog puta, pak, stigao je sa tako jakom ekipom da pretpostavljam da publika koja je prisustvovala Jazz Jamboree festivalu i dan-danas prepričava ovu svirku.

Taylorovi poznavaoci već po naslovu i datumu mogu i da pogode o kakvoj se ekipi radi i da blago zažmure i zajecaju od slasti. Naime, bukvalno dva dana ranije, 24. Oktobra 1984. godine Taylor je sa orkestrom koji je nazvao Orchestra of Two Continents završio trodnevno studijsko snimanje materijala koji će naredne godine objaviti ugledni italijanski izdavač avangardnog džeza, Soul Note, a pod nazivom Winged Serpent (Sliding Quadrants). Radi se o 45 minuta uraganske paljbe i ekstremno guste, zahtevne muzike a koju je Taylor napisao i snimio sa američko-evropskom reprezentacijom takvih asova da Poljaci treba da zapale sveću barem srednje veličine nekom nama danas nepoznatom službeniku ondašnjeg Ministarstva kulture koji je odrešio kesu i doveo ceo orkestar u Varšavu da, sveže zagrejan od studija na publiku pusti svu urnebesnu energiju i intenzitet zvuka.

Pišući i ranije o Tayloru, čini mi se da sam mnogo puta napomenuo da je njegova muzika često bivala neshvaćena, što nije TOLIKO neobično imajući u vidu koliko je Taylor svirao glasno, brzo, nemilosrdno bučno i često bez ikakvih, reklo bi se, obzira prema harmoniji, džezerskoj ili bilo kakvoj drugoj. Neki su smatrali da je u pitanju praktično dadaistički pristup, da je Taylor išao na to da publiku razobliči kao gomilu pretencioznih glupana koji će plaćati da slušaju nešto nepodnošljivo samo zato što ga ne razumeju. Već smo rekli da je ovo besmislica, ali vredi da se ponovi da je u pitanju čovek koji je svoj rad shvatao smrtno ozbiljno, bez obzira što je u njemu moglo da se nađe i dosta duha pa i humora.

Drugi su bili nešto darežljiviji, priznajući Tayloru iskren pristup muzici ali smatrajući da je ona isuviše hermetična, mračna, bučna... Ugledni britanski kritičar (i pijanista) Leonard Feather je navodno primetio da bi iste rezultate postigao bilo ko naoružan pneumatskim čekićem, Miles Davis je, kažu jednom izašao sa Taylorovog nastupa, a često se citira i Branford Marsalis koji je na Taylorovo ukazivanje da se muzičari pripremaju za nastupe, pa da bi i publika trebalo da se za njih priprema reagovao sa ,,That's total self-indulgent bullshit."

Da se razumemo, sve je to fer – Taylorovi nastupi, solo ili sa drugim muzičarima, jesu bili naporni performansi, često se sastojeći od neprekidne lavine buke u trajanju od sat vremena, bez prepoznatljivih tema, solaža, vidne komunikacije sa publikom ili između samih muzičara, i s obzirom na brzinu kojom je sve to izvođeno, ne možemo osuđivati ljude kojima je jedini način da isprocesuju to čemu su prisustvovali bio da zaključe da je u pitanju jedna velika šala ili prosto, muzika iz samog pakla. No, bilo je i sasvim oprečnih reakcija, često se navodi da je poslednji simpatični predsednik SAD, Jimmy Carter, posle Taylorovog nastupa na džez festivalu održanom u dvorištu Bele kuće 1978. godine oduševljeno pojurio da se rukuje sa pijanistom i ispitivao ga da li je Vladimir Horovitz čuo njegovi svirku, čudeći se i pitajući gde je naučio da tako svira.

Ovo sve naglašavam jer je Music From Two Continents jedan od retkih albuma za koje mogu da kažem da se na njima eksplicitno čuje da je ovo muzika dobrog raspoloženja, pozitivnog pogleda na svet, radosne ekstaze. Za razliku od nekih klasičnih radova, poput mog omiljenog Dark to Themselves koji je pomalo kao da ste upali u tornado napunjen žiletima, Music From Two Continents jeste glasan, naporan i na prvi pogled neproziran zid buke, ali energija koju Taylor i ekipa emituju u sebi nedvosmisleno ima opipljivu radost i optimizam.

A ekipa je, rekosmo, prvorazredna. Taylor je iz SAD sa sobom doveo takve razbijače kao što su Jimmy Lyons na altu, Frank Wright Jr. i John Tchicai na tenorima, Karen Borca na fagotu, William Parker na kontrabasu i Andre Martinez na bubnjevima.* Sa evropske strane, dobili smo veoma jaka imena, (doduše, bez Nizozemaca ili Britanaca): Nemci Conrad Bauer i Gunter Hampel na trombonu i bas-klarinetu,** a na trubama Italijan Enrico Rava i Poljak Tomasz Stańko.
*na Bandcampu je Karen potpisana kao Karen Lyons i mada su njih dvoje bili u braku, nisam siguran je li ona zaista uzela Jimmyjevo prezime. Takođe, Andre Martinez je potpisan kao Henry Martinez i nisam siguran zašto s obzirom da je Andre sa Taylorom svirao od početka osamdesetih pa sledećih dvadeset godina, od čega čitavu deceniju kao njegov ,,stalni" bubnjar, i ovu je poziciju i delio sa Rashidom Bakrom na albumu Winged Serpent koji je, rekosmo, bukvalno snimljen dva dana ranije. Moguće da mu je srednje ime bilo Henry i da se neko u Fundacji Słuchaj zbunio???
**Hampel je bio i vibrafonista i potpisan je kao da je na nastupu svirao i vibrafon ali na samom albumu Winged Serpent on ne svira vibrafon, a ako ga na nastupu i svira, to se ne čuje od silne buke koju diže ostatak orkestra. Takođe, njegovo ime je napisano sa umlautom, kao Günter što ima smisla jer je Hampel poreklom sa juga Nemačke gde se ovo ime uglavnom tako piše, ali je, koliko sam ja svestan, on uvek koristio verziju Gunter, kako je češće na severu zemlje.

Na Bandcampu je snimak koncerta podeljen u tri dela, ali izdavač naglašava da se radi o jednom neprekinutom muzičkom komadu koji je samo iz tehničkih razloga morao da bude razdeljen. Pričamo, dakle, o 62 minuta udaračkog free jazza u kome ne samo da nema stajanja već gotovo sve vreme svi muzičari sviraju u isto vreme i iz sve snage. Legitimno je da se neiniciran slušalac malko i uplaši kada sve to pročita, ali Music From Two Continents nije TOLIKO težak album za slušanje.

Naravno, pričamo o muzici koja je veoma zgusnuta, gde se muzičari bukvalno bore da se čuju jedni sa drugima, koja je svirana neumoljivim tempom i gde nema mnogo mesta za premišljanja i kontemplacije. Lider nameće brutalnu brzinu već od samog početka i mada je u prvom stavu – prvih dvanaestak minuta nastupa – njegova svirka srazmerno uzdržana i Taylor uglavnom akordima podvlači rad ostatka orkestra, ritam sekcija Parker-Martinez ne popušta ni jednog momenta, vozeći brzo i bez kočenja.

No, glavni utisak koji sam imao slušajući ovo je koliko tu ima klasičnog bebop gruva. Moji prvi susreti sa Taylorovom muzikom bili su na snimcima gde su bubnjeve svirali Marc Edwards, Andrew Cyrille, Sunny Murray i slični svirepi avangardisti koje šezdesetih i sedamdesetih niste ni pištoljem mogli da naterate da sviraju ,,normalan" ritam, a što je bilo, uostalom, u skladu sa Tayolorovim vrlo perkusionističkim radom na klaviru. No, Martinez i Parker, i pored sve poliritmije koja je ovde prisutna, drže jedan vrlo prijatan, brz, agresivan ali prijatan gruv koji nije predaleko udaljen od hardbop stila, a što uz Taylorovo u početku uzdržanije sviranje, muzici zaista daje jednu pitomiju formu.

Naravno, duvači su od samog početka razulareni i kada posle dvanaestak minuta i sam Taylor krene da zasipa stotinama nota, u svom tipičnom stilu gde se pedalom tonovi priguše a prsti ispaljuju rafale atonalnih zvukova, nastup dostiže očekivanu temperaturu. Veliki deo ove svirke zaista zvuči kao da se ceo orkestar bori protiv pijaniste, sa reskim vriscima truba i uzvitlanim saksofonima koji navaljuju sa oba krila dok Taylor kao nekakva usijana lokomotiva gazi po sredini terena i razgrće masu ulevo i udesno.

Rekoh već da ovde teško da ćete čuti teme ili solaže – muzika je i previše brza i previše glasna da bi muzičari imali priliku za bilo šta od ova dva. Kolektivna improvizacija koju ovaj orkestar izvodi je zato velikim delom zasnovana na intuiciji a okrenuta ka teksturi i volumenu. Umesto ekstatičnog free jazza koji su proslavile njujorške kolege, koji je bio bučan ali imao jasnu sponu sa tradicionalnom estetikom džeza, Taylorov orkestar proizvodi mnogo apstraktniji zvuk u kome se samo retko čuje po koja fraza što harmonski podseti na bluz. Sam Taylor, čak i kad se ponovo povuče u pozadinu, više uglavnom ne svira u klasičnim zapadnim harmonijama i pregršti nota koje brzo okreće u krug harmonski i dinamički više podsećaju na indonežanski gamelan.

Ali opet – svi svinguju. Taylorova muzika nikada nije zaista napuštala džez, samo ga je smelo rastezala do pucanja pa tako i ovaj koncert nikada ne prelazi u potpunu apstrakciju. Taylor to naprosto ne bi dopustio, njegova muzika je, uostalom, uvek bila jako fizička, jako izražajna, bez obzira što nije koristila uobičajenu frazeologiju džeza, pa je Music From Two Continents ne samo borba svih muzičara na bini da se čuju već i kolektivni rad da zvuk koji se tako proizvodi bude vredan da se čuje.

Otud nastup ima i svoju dinamiku i ovo nije zaista sat vremena neumoljive buke. Pred kraj svirke ćemo čuti i nekoliko skoro klasičnih solaža, dakle, ne samo dovikivanje vriscima sa različitih krajeva pozornice, a jedan od najupečatljivijih elemenata ovog nastupa i Taylorovog rada iz ovog perioda je svakako korišćenje glasova.

Nema ovde ,,pevanja" u klasičnom smislu, niti recitovanja, ali ima vokalizacija, spontano izmišljenih reči i jedne na ivici apsurda direktne komunikacije između muzičara koji jedni na druge urlaju na bini a onda isto tako urlaju i prema publici. I sad zamislite kako je to kad ekipa od jedanaestoro muzičara krene da se dere u isto vreme, sa Karen Borcom koja ima verovatno najupečatljiviji, najprodorniji glas. Zamislite da ste 1984. godine sedeli u publici u Varšavi i ovo gledali i slušali.

Da bude jasno, korišćenje glasova i ,,reči" na ovom nastupu nije ni proklamacija ikakve ideje, ni konkretna poezija, pa ni samo teatar, već tek podsećanje da muzika, ma koliko apstraktna bila, ne postoji bez ljudi koji će je praviti i koji će je slušati. Da su instrumenti, notacija i teorija ipak samo nadgradnja nečeg primalnog i urođenog svakoj osobi. I ako je Taylorova opaska da se, poput muzičara, i publika mora pripremati za nastupe, tačna, varšavska publika se izuzetno pripremila jer je aplauz koji orkestar dobija na kraju koncerta toliko snažan i oduševljen da je jasno da su Poljaci potpuno razumeli sve što se ovde čulo.

https://sluchaj.bandcamp.com/album/music-from-two-continents (https://sluchaj.bandcamp.com/album/music-from-two-continents)

(Mala napomena: album zvanično izlazi tek u Utorak, 30. Novembra i pretpostavljam da će onda i ceo materijal biti dostupan da se besplatno sluša na Bandcampu. Ja sam, naravno, album uredno kupio čim se pojavio i dobio pristup kompletnoj minutaži istog momenta, pa ako vam se dopada ova prva pesma koja se može čuti na Bandcampu pre izlaska albuma, slobodno tresnite odmah pare – nećete se razočarati.)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 05-12-2021, 13:16:59

Ove nedelje, a bliži nam se zima, vreme je za malo slobodne improvizacije uvezene sa Sicilije. Ime sastava je Tommaso Vespo Ensemble a ime albuma Stones of Contention i ako vam se već čini da u vazduhu osećate miris maslina i mladog vina, a da se to negde u pozadini čuju galebovi, morali bi da proverite da niste upravo pretrpeli neki blaži šlog pošto je ovo jedna od najcerebralnijih, najhladnijih džez ploča koje ćete čuti ove jeseni.

Čak i to što je snimljena na Siciliji nije naročito važan podatak jer Stones of Contention je tipičan evropski improv produkt, vrlo apstraktan, razdvojen od svih muzičkih tradicija sem one da se svi zvuci tretiraju ravnopravno i da se muzička teorija koja govori ne samo o skalama, ritmu i harmonijama već i o tome koji je pravilan način da se instrument svira, čak i to sa koje se strane u njega duva i DA LI se u njega uopšte duva, valja napustiti uz ekstremnu predrasudu da bi iz kolektivnog muziciranja isplivala čista muzika. Za koju i ne znamo je li ekspresija nečeg što živi u nutrini naših muzičara ili naprosto delić sveprisutne kosmičke muzike koji se muzičarima otkrio onda kada su rešili da sebe gotovo potpuno isprazne i uklone iz procesa.

Zvuči zastrašujuće ovako na papiru, ili možda ekstremno zanimljivo, zavisi s koje strane dolazite, ali svakako se radi o albumu koji čvrsto stoji u tradiciji evropske modernističke avangarde i neidiomatske improvizacije, a u kojoj školovani džez muzičari često pronalaze polje na kom vole da rade.

Tommaso Vespo je pijanista sa Sicilije koji je klavir studirao i u klasičnim i u džez okvirima, radeći sa raznim profesorima, uključujući Alberta Alibrandija. Vespo je izvođački aktivan od početka ovog stoleća sa raznim italijanskim muzičarima, ali i kroz solističke klavirske koncerte. Pijanista je tokom svoje karijere uglavnom bio vezan za kolektive Naked Musicians* i Improvvisatore Involontario sa kojima je odradio veliki deo svojih živih nastupa, po klubovima i drugim prostorima, a neka imena sa kojima je rado sarađivao obuhvataju ljude kao što su Paolo Sorge, Francesco Cusa, Alberto Amato, Alessandro Vicard i Antonio Longo.
*moram da vas razočaram i da napomenem da ovaj sastav nije zaista nastupao bez odeće i da se radi o tipičnom primeru lažnog marketinga.

Pošto nisam naročito upućen u italijansku free improv scenu, priznaću da o ovim ljudima ne znam bogznašta, ali je Vespo sa Naked Musicians svirao i po Americi i tamo delio binu sa Cristinom Zavalloni, Maurom Paganijem i veteranom gitare (i elektronike) Elliotom Sharpom. U prethodnoj deceniji ovog stoleća, Vespo je počeo i sa ozbiljnijim saradnjama sa muzičarima izvan italijanske scene, prvo sa Nemcima, konkretno ekipom koja se okreće oko Berlin Improvisers Orchestra (uključujući tajvansku violončelistkinju Hui-Chun Lin), a onda i sa ljudima vezanim za The London Improvisers Orchestra. Zgodna stvar kod ovih kolektiva je što, bez obzira što u nazivu imaju ime grada, njihovi članovi često budu i muzičari koji su u grad došli iz neke druge zemlje, dajući svemu jedan zanimljivi mondijalistički preliv i duh. Ovo napominjem jer je za potrebe snimanja albuma Stones of Contention Vespo pozvao na Siciliju kolege iz Berlin Improvisers Orchestra, a koji su iz Britanije, Španije i Nemačke i ukrstio njihove instrumente sa lokalnom ritam-sekcijom. Rezultat je, kako rekosmo, vrlo ,,evropska" muzika, slobodno improvizovana, apstraktna, na početku i malo hermetična, a do kraja prilično žestoka i zabavna.

Pored Vespoa na klaviru, sicilijanske boje ovde brane dva Antonia: Antonio Aiello na kontrabasu i Antonio Longo na bubnjevima, obojica, nagađam iz proširene Improvvisatore Involontario orbite i mada su za mene ovo nepoznati muzičari, njihova sposobnost da autoritativno improvizuju i uklope se u zvuk kolektiva, sa muzičarima sa kojima do tada nisu svirali i verovatno ih i prvi put u životu vide je impresivna. Pored njih u ansamblu su Nicola Heinz na električnoj gitari, Noel Taylor na klarinetu i Ricardo Tejero na saksofonu. Tejero je ode i najveće ime sa ozbiljnom istorijom saradnji u Britaniji, Nemačkoj i Španiji i on je i izdavač ovog albuma koji je snimljen još 2014. godine.

I mada, dakle, pričamo o muzičarima koji će tek biti pominjani u istorijama evropske improvizacije i koji gaze stazama što su ih utrli veliki prethodnici sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, Stones of Contention je veoma dobar album. Ovde ne samo da imamo na programu kvalitetnu kolektivnu improvizaciju koja ide celim putem od bestelesnih, izolovanih zvukova do užurbane, bučne free jazz svirke, nego je i u pitanju pametno sekvencirana ploča koja slušaocu daje određeni ,,narativ" iako je jasno da tokom sviranja njega verovatno uopšte nije bilo.

Stones of Contention je, dakle, free improv produkt koji je nastao sakupljanjem muzičara iz različitih država, ali u pitanju je ipak studijski album, a ne snimak koncerta, pa se može argumentovati da su muzičari, ako ne ekstenzivno vežbali zajedno, ono barem imali dogovor o tome kako žele da muzika zvuči. Rezultat je da su kompozicije na albumu vrlo distinktne, imaju jasne identitete i estetske namere i poređane ovim redosledom zaista pričaju izvesnu priču.

Početak albuma je najhermetičniji ali istovremeno i najintimniji. Prve dve kompozicije svirane su u gotovo mortonfeldmanovskom ključu, sa mekim, tihim izolovanim zvucima koji se pojavljuju uz tišine i dopušteno im je da lebde u vazduhu dok se sami ne ugase. Ovo je daleko od ,,džezerske" improvizacije u kojoj se očekuje ako ne prepoznatljiva harmonija ono barem nekakav ritam ili gruv, ali je i u pitanju izuzetno prijatan početak albuma sa tim osećajem intime i topline koja nagriza generalno ledeni cerebralni oklop koji ovakva muzika uobičajeno nosi.

Muzičari tokom celog albuma ravnopravno koriste klasične i proširene tehnike sviranja, pa su instrumenti često tretirani i samo kao predmeti koji proizvode zvuk a prve dve kompozicije su fini primeri istraživanja kako da ovaj zvuk pronađe sponu i harmoniju sa ostalim zvucima u okruženju, bez ulaska u klasičnu muzičku teoriju. Ovih desetak minuta je bliže akademskoj, klasičnoj muzici nego ostatak albuma i prema kraju druge kompozicije, Mindel, Vespo autoritativno vodi svoje saradnike kroz temu koja spontano izranja iz apstrakcije.

Treća kompozicija, Cubicle, prilazi bliže free jazzu i u njoj pijanista svoj ansambl uvodi u ritmičku svirku, nešto što je u uvodnim delovima manifestno izbegavano. Cubicle se kroz postepeno usložnjavanje tema (ili makar grupa nota) razvija u brzi komad energične svirke, koja je i dalje uglavnom atonalna ali u kojoj ima mnogo za džez tipičnih elemenata, ritmičkih i harmonskih. Ritam sekcija se ovde pokazuje kao izuzetno raspoložena i maštovita a Heinzova gitara ima iznenađujuće suptilnu ulogu sa držanjem ritma i osnovnih harmonija dok su slobodnija improvizovanja prepuštena duvačima i pijanisti.

Naredna kompozicija, Dystonie je već klasičan free improv komad, gde se ansambl razbija na manje timove u okviru kojih se vode dijalozi i ova unakrsna paljba, iako bez stvarnog ritmičkog jezgra, zvuči dinamično i uzbudljivo. No, ljubitelji ritma će doći na svoje sa Der schonsteJunge im Dor koja spontano razvije egzotični gruv što podseća na ono kako su stari mjuzikli zvučno zamišljali afričku džunglu i ovo je skoro devet minuta gotovo plesne muzike. Naredna, Cáiu laddi je kombinacija teksturalnih eksploracija i užurbanije svirke gde se duvači sjajno uklapaju sa gitarom, dok je Cruce povratak u najapstraktniju svirku sa jedva prepoznatljivim zvukom instrumenata ali i pažljivim radom na detaljima. Poslednja, Relleno de líquido je najstrukturiraniji komad u kome klarinet vodi ansambl svojom upečatljivom bojom i impresionističkim temama kroz seriju krešenda i dekrešenda, dok kompozicija ne dostigne visoku temperaturu i album žestokom svirkom ne doveze do kraja.

Stones of Contention je idealna ploča za slušaoca koji voli free improv jer je u pitanju veoma siguran nastup muzičara koji se jednako komforno osećaju u klasičnim harmonskim i ,,tehničkim" momentima kao i u potpuno apstraktnoj, neidiomatskoj improvizaciji gde se kroz cev provlači vazduh kako bi se čuo dah a ne ton, gde se u instrument udara umesto da se povlače žice a udaraljke se sviraju gudalom, ali je i, mislim, vrlo dobar pokazni primer za publiku koja je zainteresovana za slobodno improvizovanje ali je odbija ekstremna hermetičnost i nereferencijalnost većine ove muzike. Sa svojim toplim uvodom i dinamičnim sekvenciranjem gde su različiti pristupi volumenu, ali i apstraktnosti proizvedenih zvukova odeljeni u jasne celine koje kako rekosmo, tvore nekakvu priču, ovaj album pruža slušaocu dosta elemenata za koje može da se uhvati i da na svako ponovljeno slušanje uđe dublje u materiju i čuje (i razume) više zvuka u njoj. Meni je sve to jako prijalo.

https://ricardotejero.bandcamp.com/album/stones-of-contention

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 12-12-2021, 13:58:13

Za ovu nedelju smo spremili dva džez albuma. Od kojih ni jedan, mislim, ne bi sam za sebe bio dovoljan, ali ovako upareni kreiraju zanimljiv paket kontrapunkta i raznolikosti. Zajedničko im je da su u pitanju albumi belih, evropskih savremenih muzičara i da i jedan i drugi spadaju u široko shvaćenu avangardu. Osim toga, nemaju baš previše zajedničkog, ali baš zato ovako spojeni tvore jednu Nedeljnu (i nedeljivu!) celinu.

Prvi na redu je album Matadero kvarteta trojice španjolskih i jednog britanskog muzičara. Zapravo, jedan od dva saksofona ovde svira Ricardo Tejero o kome sam pisao prošle Nedelje kada je nastupao kao deo sastava Tommaso Vespo Ensemble i njegov sjajni performans tamo me je prirodno doveo i do albuma Matadero. Ostali muzičari su basista Marco Serrato i bubnjar Borja Diaz koji već sarađuju u sastavima Hidden Forces Trio i Orthodox (ovaj potonji je zapravo doom metal sastav sa free jazz elementima), a drugi saksofon svira britanac Colin Webster, čovek sa već impresivnom listom izdanja kako sa različitim evropskim improvizatorima (recimo, Andrew Lisle, Witold Oleszak, Paweł Doskocz, Daniel Thompson, Mark Holub itd. itd. itd.) tako i sa bendovima poput Dead Neanderthals ili Kodian Trio. Ovaj kvartet je već 2016. godine snimio free jazz album Spain is the Place, a i Matadero je snimak iz 2016. godine, izašao ove, i sa šarmantnom fotografijom majstora za jake struje na omotu.

Snimljen uživo, pred publikom sa sirovim, komprimovanim zvukom koji sugeriše da Matadero nikada nije bio planiran da bude ,,pravi" album, ovo je i vrlo dobar pokazni primer za tanku liniju kojom improvizovana muzika mora da hoda kako bi bila ono što jeste – spontana i nereferencijalna – i kako se u okviru istog nastupa može demonstrirati vrhunska, zanosna free impov muzika ali i gubljenje u pasažima koji nikako da ,,prorade".

Na Bandcampu objavljen u dva stava, ovo je zapravo snimak jednog neprekinutog koncerta od nekih 36 i po minuta i moram da priznam da su me momci kupili na prvi aperkat. Prvi deo, nazvan Matadero počinje furiozno a onda i traje furiozno, nudeći ne apstraktnu i hermetičnu improvizaciju gde se svaki zvuk promišlja i pušta na slobodu tek ako je kredibilno zaradio malo poverenja, nego urnebesan free jazz pravljen na licu mesta, oznojena čela i sa željom da se kolegama pokaže da uvek može brže, jače i glasnije.

Nisam, naravno, od onih koji smatraju da free jazz svoje ultimativno ovaploćenje mora da traži u domenu potpune buke, inače bi nam Borbetomagus bio jedini potreban bend na svetu, ali kad kvartet svira ovako razbijački, inspirisano i prosto moćno, onda se čovek namah podseti koliko svirka bez unapred pripremljenih tema, oslonjena na volumen i brzinu može da bude pročišćujuća i oslobađajuća kad je rade inspirisani ljudi.

Webster i Tekero sa svojim alt saksofonima ovde vode glavni deo ,,dijaloga", puštajući unakrsnu paljbu visokih piskova i energičnih duvanja preko uzvitlane ritam sekcije. Ovo je i dalje unutar ,,standardnog" džez vokabulara i mada u kasnijim delovima kompozicije imaju da se čuju i neke ,,proširene" tehnike, većina svirke je prilično klasična ali rađena uz mnogo snage i velikom brzinom, prateći koltrejnovsko-ajlerovske formule sa polovine šezdesetih godina prošlog veka. Ritam sekcija ovde daje brutalnu podlogu sa basistom koji pravi haos (čini mi se da svira gudalom u početku) i bubnjarem koji ni ne pokušava da ,,svinguje" već zaista glasno i brzo udara, pokazujući da je njegov bekgraund svakako više u rok (i metal) muzici nego u džezu.

Naravno, 36 minuta ovako rafalne paljbe niko ne bi izdržao, pa se muzika napokon dokopa dinamičkih varijacija, prvo sa povlačenjem ritam sekcije i užurbanim, besnim dijalogom saksofona, a onda i sa produženim delom svečane dron-svirke koja zvuči i dobro i nekako prirodno nakon više od deset minuta surovog prebijanja. Saksofoni vode glavnu reč sa razvijanjem različitih tema i u drugom delu kompozicije i mada jedan od njih istražuje šta sve može da se uradi sa mikrofonom i pojačalom, ovo je i dalje uglavnom džez. Abrazivan i glasan, ali lep. No, poslednja četvrtina nastupa je ono gde bend na kraju najviše padne i dok saksofoni pokušavaju da iniciraju smisleniji dijalog, ritam sekcija, a pogotovo bubnjar, Diaz, kao da više nemaju ideja i dobijamo nekoliko minuta šlajfovanja u mestu sa prostim i nenadahnutim ritmičkim frazama koje ne uokviruju ostatak svirke na zadovoljavajući način a sve u očiglednom naporu da se stigne do željene granice od četrdeset minuta. Ovo kvartetu ne uspeva ali poslednjih par minuta izvlače iz saksofonista sve što imaju pa dobijamo još zanimljive svirke. No, Matadero vrlo lepo demonstrira zašto neki free improv albumi ekstremno profitiraju od kritičkog pogleda na snimak i strožeg editovanja, a neki više vole autentičnost pa makar i nauštrb opšteg proseka kvaliteta muzike. No, Matadero je 75% odlična, sirova i bučna ploča higijenski pozitivnog free jazza pa je svakako preporučujem za nedeljnu konzumaciju:

https://sentenciarecords.bandcamp.com/album/matadero

Drugi album za danas čak i nije ,,stvarno" džez ali je dovoljno džez da savršeno dopuni Matadera. Ako su Španci i Britanac bili energično, riskantno dizanje, onda budimpeštanski Kajgūn donose dugačko, sporo i hipnotično spuštanje na svom albumu Chamber Works in Concrete (Live at Beton).

Kajgūn su zapravo fuzija dva muzička projekta iz glavnog grada susedne Mađarske, Vanta i Modef i kao koncepcija su zapravo pokušaj da se spoje psihodelični rok, metal i improvizovani džez. I dobro, poštujem da kad god čujete nekog ko uzbuđeno priča o spajanju ova tri žanra refleksno proveravate da li ste poneli pištolj jer će možda biti potrebno da se reaguje sa ekstremnom predrasudom, ali Kajgūn su jedan od onih retkih primera da ovo može dobro da radi.

A, mislim, takvi primeri su dragoceni. God Kevina Martina je bio jedan od onih bendova zbog kojih je bilo zapravo moguće preživeti devedesete godine a mada Kajgūn zvučno ne podsećaju previše na ovaj sastav, koncepcija hladne fuzije naoko disparatnih žanrova jeste slična.

Chamber Works in Concrete (Live at Beton) uspeva da na prilično impresivan način spoji težinu metala, hipnotičku dimenziju psihodeličnog roka i improvizatorsku slobodu džeza, sa muzičarima koji su odabrali zaista najbolje elemente ova tri žanra da ih prirodno iskombinuju. Ovde imamo zaista propisne doom/ sludge metal rifove odsvirane sa ubeđenjem i ozbiljnošću (u kontrastu sa čestim efektom puke koketerije ili blage ironije koji dobijamo kada džez muzičari isprobavaju metal), zatim vrlo dobro odmeren psihodelični gruv koji na osnovu ritualnih ponavljanja i doslednih teksturalnih istraživanja uspeva da muzici podari onaj priželjkivani atemporalni kvalitet gde vam se istovremeno čini da sve stoji u mestu a opet čujete i da svi muzičari rade punom parom, i na kraju dobijamo i vrlo korektno sviranje tema i solaža na saksofonu i par drugih duvačkih instrumenata koje legitimno voze džez harmonije i sintaksu.

Bend za sebe tvrdi da se bavi ,,totalnom improvizacijom" ali takođe napominje da se radi o muzičarima koji se jako dugo znaju i sarađuju te da to i omogućava da improvizovana muzika koju rade ima ovako jasnu strukturu i siguran gruv. Iako je kvalitet koncertnog snimka pomalo sirov – kako i dolikuje muzici sa ovako izraženom eksperimentalnom komponentom a koja pritom programski dolazi iz ,,niskih" žanrova kao što su džemerski psihodelični rok i metal – Kajgūn zvuče prilično zrelo i mada smo ,,free jazz – ali preko sporog gruva" koncept čuli mnogo puta do sada, za moje uši Mađari pronalaze vrlo srećna rešenja, iznova pogađajući lepu kombinaciju hipnotičkog, praktično obrednog ponavljanja i improvizovane svirke koja ide preko. Bend pritom koristi zdravu količinu elektronskih alatki, provlačeći gitare kroz razne efekte, puštajući puno sintisajzerske izmaglice ali i kreirajući uspešne elektronske lupove koji onda služe kao jezgra iz kojih se rađaju naredne kompozicije.

Bio sam, da priznam, i malo u dilemi da li da Kajgūn prikažem u okviru nedeljnog džez osvrta ili da ih stavim u metal-pregled, s obzirom da ovi ljudi podjednako legitimno pripadaju obema strujama, ali čini mi se da ovako iskombinovani sa free jazz kvartetom iz prve polovine teksta oni tvore skladnu celinu dva pogleda na savremenu improvizovanu muziku sa džez osnovama. Ovi pogledi su naizgled veoma različiti – jedan se zasniva na brzini i nasumičnosti, ravnopravnosti svih članova, maltene programskom izbegavanju ponavljanja i struktura, drugi na sporosti, težini opsesivnom ponavljanju i hijerarhiji – ali i jedan i drugi imaju sasvim jasne korene u istim idejama o eksperimentisanju i pronalaženju novih i neispitanih dimenzija muzike što postoji već decenijama. Lepo se to sluša:

https://kajgun.bandcamp.com/album/chamber-works-in-concrete-live-at-beton

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 13-12-2021, 22:28:29

Evo nečeg jako lepog i toplog za ove hladne snežne dane

https://nalasinephro.bandcamp.com/album/space-18

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 19-12-2021, 13:14:58

Ove Nedelje sam ustao rano da bih obavio razne poslove, ali i da bih duže uživao u albumu Another Blue koji je pre više od dvadeset godina snimio njujorški saksofonista, kompozitor i, jelte, podučavalac T.K. Blue.

Kad se prezivate ,,Blue", zaista deluje kao najprirodnija stvar da album nazovete ovako, no lapidarnost naslovljivanja ove ploče ne treba da zavara – radi se o ekstremno iskusnom i pedigriranom autoru i izvođaču koji je za ovu avanturu okupio nekoliko jakih ekipa muzičara i napravio kolekciju moćnih originala i izvrsnih obrada, dajući nam album onog njujorškog džeza koji naprosto zvuči kao najprirodnija stvar na svetu, istovremeno i klasično i moderno, duboko ukorenjen u tradicionalnom izrazu a opet ličan i ekspresivan. Kada sam video da je album na Bandcampu izašao pre neki dan, već bacanje pogleda na spisak pesama ispunilo me je intenzivnom milinom, skoro da nisam morao ni da ga slušam da bih znao da ću obožavati ovu ploču.

T.K. Blue je rođeni Njujorčanin, mešovitog trinidadsko-jamajčanskog porekla. Odrastao na Long Ajlendu, već sa osam godina je krenuo da svira trubu da bi sa deset prešao na bubnjeve, kao i svaki pravi šmeker. Kažu da je posle toga muziku malo gurnuo u drugi plan i posvetio se školi i sportu, ali je ipak za vreme srednje škole svirao i flautu. Talib Kibwe, kako glasi originalno ime ovog umetnika je prve ozbiljne poduke dobio od Billyja Mitchella, čoveka koga znamo kao saksofonistu što je svirao kod Dukea Ellingtona i Dizzyja Gillespija, a koji je živeo u istoj ulici gde i Blueova porodica. Pošto je fino napredovao i dobio i stipendiju da uči muziku na Njujorškom univerzitetu, Blue je kao svoje glavne instrumente odabrao sporan i alt saksofon i, završavajući školu, pored muzike dobio diplomu i iz psihologije, da bi kasnije i magistrirao muzičku teoriju na Univerzitetu Kolumbija.

Nećemo da nabrajamo sve njegove dalje obrazovne avanture, niti sve muzičare od kojih je upijao znanje, ali nabrojaćemo neke: Rashaan Roland Kirk, Joe Newman, Jimmy Heath (poznat i kao Little Bird na ime toga da je zvučno nimalo prikriveno radio nastavljajući Parkerovu tradiciju), Yusef Lateef, Ernie Wilkins... U Bruklinu je svirao u big bendu pod vođstvom Reggieja Workmana, kasnije sarađivao sa Donom Cherryjem, od Nadija Qamara učio kako se svira kalimba (afrički instrument koji se drži u jednoj ruci a na naš jezik ga ponekad prevode kao ,,pijani klavir").

Jedan od ključnih momenata u Blueovom životu bila je saradnja, odmah posle diplomiranja, sa južnoafričkim pijanistom koga su u to vreme znali pod imenom Dollar Brand (danas Abdulah Ibrahim) a koja mu je otvorila put za mnogo daljeg rada. Posle tri godine sviranja sa Ibrahimom, Blue se preselio u Pariz i intenzivno svirao, uključujući po Africi. U tom periodu radio je sa Samom Riversom ali i sa senegalskim orkestrom Xalam sa kojim je bio po turnejama tri godine. U Parizu je 1986. godine i snimio prvi album u ulozi lidera, Egyptian Oasis, a koji mu je doneo mnogo pažnje i poslužio kao odskočna daska za sviranje po Africi gde je obišao čak 25 država.

Poznanstvo sa Randyjem Westonom – koji je u to vreme i sam živeo u Francuskoj – je Blueu donelo nove mogućnosti za rad, i on je postao Westonov glavni aranžer/ muzički direktor u saradnji koja će trajati više od tri decenije – praktično do Westonove smrti 2018. godine.

Blue se vratio u SAD krajem osamdesetih i nastavio karijeru uključujući sve više autorskog rada, mada su albumi dolazili relativno sporo. Možda je i to razlog što Another Blue zvuči ovako sjajno, nabijen energijom, entuzijazmom i idejama. Iako je snimao još od kraja sedamdesetih, počev od nekoliko albuma sa Abdulahom Ibrahimom, Blue je svoje autorske radove pripremao studiozno pa je Another Blue, izašao 1999. godine, tek četvrta njegova autorska ploča.

Ali kakva ploča! U skladu sa uobičajenim pristupom, Blue je za ovu priliku spremio materijal sklopljen od autorskih kompozicija ali i nekoliko tuđih radova u svojim aranžmanima, pokazujući impresivnu zrelost i izuzetno izgrađen, prepoznatljiv ton na saksofonu. Naravno, i muzičari koji su ovde odabrani su bitna komponenta kvaliteta ovog albuma, od trojice sjajnih pijanista (Michael Cochrane, Onaje Allen Gumbs, James Weidman) preko bubnjara (Cecil Brooks III i Greg Bufford), perkusionista (Guillermo Franco) pa do trubača (Tony Branker i Eddie Henderson), zaključno sa samim Randyjem Westonom koji se takođe uključuje na klaviru, može se reći da je Blue probrao izuzetnu ekipu njujorških profesionalaca a koja će njegove kompozicije i aranžmane izvesti na idealan način.

Praktično od prvog tona Chant for Peace Eternal Tonyja Brankera koja album otvara jasno je da imamo posla sa izuzetnim muzičarom – kada Blue počne da svira alt saksofon posle nekih osamnaest sekundi, preko pijanističkog, ritmičkog uvoda, njegov zvuk je istovremeno kristalno čist ali topao i mekan, privlačeći na sebe pažnju ne agresivnošću ili volumenom već autoritativnim, asertivnim sviranjem kome ne treba previše pirotehnike da bi zvučalo ubedljivo. No, Blue nema samo lep ton i kada iznese pirotehniku pred slušaoca, to je sjajno – već druga kompozicija je This is for Albert Waynea Shortera, snažan komad sa albuma Caravan Arta Blakeyja i njegovih Jazz Messengersa i ovo je moćan bop komad u kome Blue demonstrira izuzetnu tehniku na sopran-saksofonu, svirajući temu veoma lepim legato stilom ali zatim ulazeći u sjajno soliranje koje je primer modernog, ali poštovanja punog čitanja tradicije.

Trombonista Bob Ferrel dobija priliku da zablista romantičnim solom na Evening Prayer, prvom Blueovom autorskom komadu na ovoj ploči, vrlo liričnoj kompoziciji koja ponovo demonstrira njegov beznaporni, glatki legato stil na alt saksofonu. Hallucinations Buda Powella (koju znamo i kao Budo, sa Milesovog Birth of the Cool), pak, kreće afro-karipskim ritmom i Blueovim poigravanjem na flauti pre nego što se ostatak benda uključi i afrički intro organski prebaci u brzi bebop. Kao i na saksofonima, Blue je i na flauti gladak i mekan, ali u ovoj brzoj kompoziciji istovremeno i dinamičan. Ne znam ko svira bubnjeve u ovom komadu, ali dobijamo i vrlo ukusan, kratki solo sviran metlicama pre nego što pesma uđe u finalno sviranje teme pred kraj.

Naslovna kompozicija je bluz vođen alt saksofonom sa temom koju je teško izbaciti iz glave kada je čujete ovoliko puta, a naredna, You Go to My Head je najstariji komad na ploči, napisana još 1938. godine i obrađivana mnogo puta (uključujući Bryana Ferryja još 1975. godine) ovde je obeležena sinkopiranim, blago ,,latinizovanim" ritmom i jakim pijanističkim radom. It's Really All About Love4:27 (da, pesma ima trajanje sadržano u naslovu) je još jedan Blueov original, flautom okićena balada koja još jednom pokazuje koliko lider procveta kada se vrati ovom instrumentu, dajući muzici ljupke, male ukrase i finu teksturu. Ovo je najnežniji komad na ploči, sa bubnjevima koji jedva da figurišu u aranžmanu, ali je taj aranžman iznenađujuće kompleksan, sa zanimljivo iskorišćenom gitarom u kodi.

Gillespijevu Night in Tunisia Blue ovde svira u duo-aranžmanu, priređujući je samo za saksofon i klavir i ovo je modernističko a opet tradiciji naklonjeno čitanje slavnog predloška i ubedljiva demonstracija njegovog autoriteta na saksofonu. Naredni original, Crossings, počinje uvodom na kalimbi i nastavlja se klavirskim soliranjem, da bi druga polovina pesme bila serija snažnih ali kontrolisanih krešenda sa još izuzetnog rada na saksofonu. Pileau, poslednja autorska stvar na ploči je još jedan afro-inspirisan komad predvođen radosnom temom na flauti i vrlo plesnim, vrlo zaraznim perkusionističkim ritmom, da bi se album završio autoritativnim izvođenjem kompozicije Solar. Solar je pesma koju je Miles Davis snimio na svom albumu Miles Davis Quintet iz 1956. godine i bila mu je toliko značajna da je notni zapis prva dva njena takta ugraviran na njegovom nadgrobnom spomeniku, iako se tokom decenijama iskristalisalo da je u pitanju njegovo čitanje (i harmonska prerada) kompozicije Sonny koju je još 1946. godine snimio – ali ne i objavio – beli gitarista Chuck Wayne, jedan od prvih džez gitarista koji je svirao (i pisao) u bebop stilu. Ovu su pesmu mnogi izvodili, uključujući Billa Evansa, a Blue je sa svojim muzičarima izvodi perfektno, pružajući visok tempo, energičnu svirku na saksofonu, jedan karakteran odnos prema materijalu.

Another Blue je, dakle, sjajna ploča, učinjena još sjajnijom time što je ovo izuzetno pažljivo produciran materijal tako da se sve čuje jako dobro, da zvuk bude živ i dinamičan. Arkadia Records, sa kojima Blue već dugo sarađuje, su i zaslužni za digitalni master ovog albuma koji je 2007. godine po prvi put izašao na CD-u i ovo što dobijamo na Bandcampu krasi vrlo prijatan, topao zvuk u kome se da nesputano uživati. Pa... nadam se da hoćete:

https://tkblue.bandcamp.com/album/another-blue (https://tkblue.bandcamp.com/album/another-blue)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 26-12-2021, 13:33:15

Poslednje džez izdanje kojim ćemo ispratiti 2021. godinu – mada ne tvrdim da se u narednoj nećemo osvrnuti na još neki snimljeno u njoj – je prava poslastica. Arve Henriksen – Murimorphosis je album izašao u pravom trenutku ne samo da na veličanstven način označi zvaničan početak zime i ulazak u poslednju krivinu pre nego što godinu provedemo kraju, već i da obeleži stogodišnjicu rođenja slikara Rolva Lorentza Murija koji je rođen baš 22. Decembra 1921. godine.

Arve Henriksen je naš stari znanac. Gledali smo ga u Beogradu pre dobrih šesnaest godina, na koncertu koji je ovadšnjoj publici na sasvim magičan način predstavio njegov osobeni spoj džez, klasičnih, narodnih i avangardnih muzičkih interesovanja. Henriksen je meni nekoliko godina ranije ušao na radar prevashodno na ime saradnje sa norveškim kolektivom Supersilent, a koji je i sam nastupao u Beogradu, zatvarajući Jazz festival 2016. godine, i stvaralaštvo ovog sastava ali i Henriksenovi solo radovi su tamo negde početkom stoleća bili veoma dobrodošao dah svežine u okviru scene slobodnije interpretiranog, avangardnog, modernističkog džeza koji se više zanimao za pronalaženje novih teritorija korišćenjem filozofskih pristupa što su ih izgradili muzičari prethodnih generacije nego imitiranjem svirke tih muzičara.

Hoću reći, Henriksenova muzika svakako ne spada u tradicionalan džez, pa čak ni u tradicionalan free jazz ili free improv. I njegov i Supersilentov pristup je uvek bio sa jedne strane strukuriraniji, više okrenut kreiranju i ponavljanju jasno formiranih pregršti (muzičkog) zvuka i njihova improvizacija, grupna ili pojedinačna je uvek bila podređena očuvanju ove strukture. Utoliko, Supersilent je bio jedan od onih bendova koji je jednako privlačio džez i rok publiku (ili barem one njihve deliće zainteresovane za ovaj partikularni senzibilitet) pa i ljubitelje elektronske i ambijentalne muzike.

Sam Henriksen je svakako jedan od najpoznatijih skandinavskih muzičara na savremenoj džez i improv sceni. Rođen 1968. godine, on je studirao džez na Konzervatorijumu u Trondhajmu i devedesetih godina svirao sa raznim norveškim i skandinavskim postavama. Pred kraj devedesetih je počeo da snima, prvo sa Supersilent koji su osnovani 1997. godine i opus ove grupe je u velikoj meri vezan za izdavačku kuću Rune Grammofon a koju je 1998. godine osnovao Rune Kristoffersen, inače prilično uspešni norveški new wave muzičar. Rune Gramoffon je brzo postao firma kojoj se veruje i koja je, kako rekosmo, uspela da privuče pažnju različitih publika, džezera, rokera, ambijentalaca i elektroničara, a Henriksen je zatim za istu etiketu počeo da radi i solo albume, počev od 2001. godine. Njegovi radovi iz tog perioda, pogotovo Chiaroskuro iz 2004. godine su mu doneli mnogo pažnje u posvećenim krugovima pa je Henriksen snimio jedan album i za ECM, Cartography iz 2008. godine, da bi dalje nastavio da uglavnom snima za Rune Gramoffon.

Henriksenov stil svirke, komponovanja i improvizovanja je veoma osoben i prepoznatljiv. Veliki deo zvuka Supesilent je utemeljen upravo na njegovom veoma legato, veoma nežnom, pa i tihom sviranju trube a na njegovim solo albumima je ovaj zvuk, razume se, u samom centru. Zvuk njegove trube se često poredi sa zvukom flaute na ime svoje mekoće, kao i sa japanskim šakuhačijem koji je bio inspiracija za Henriksena. Korišćenje elektronskih ali i ,,fizičkih" efekata da se zvuk trube dodatno umekša i pogura u apstrakciju je takođe obeležilo njegov sada već klasični stil, a počev od albuma Chiaroskuro, Henriksen je umeo da koristi i svoj glas (koji je praktično u sopran registru) da obogati zvučnu sliku i podari joj dodatni preliv boje.

Henriksen kaže da je slikar Rolv Muri ostvario snažan uticaj na njega kada se sa njegovom slikom Nattlig dialog susreo dok je bio srednjoškolac osamdesetih godina prošlog stoleća. U isto vreme, veli, norveški pesnik Elling Vanberg je posetio njegovu školu i učestvovao na jednom od časova pa su ova dva umetnička uticaja u dobroj meri obeležila Henriksenovo estetsko sazrevanje i danas su ugrađeni u njegov umetnički senzibilitet. Sliku Nattlig dialog možete videti na ovom linku, a tu ćete pročitati i kako je Henriksen odlučio da skoro četrdeset godina posle susreta sa njom snimi ovaj album kao posvetu Muriju, kreirajući seriju ,,raspoloženja" ili, jelte, atmosfera, koje su vrlo henriksenovske po senzibilitetu ali se jasno čuje i kako i zašto se uklapaju u Murijev umetnički svet.

Murimorphosis je ploča izuzetno lepih zvukova i ambijenata. Henriksen je bio prilično aktivan tokom pandemijskog perioda naših života, sa više kolaboracija i solo snimaka koje je napravio u poslednje dve godine. No, Murimorphosis zvuči posebno, možda najpre jer se na njemu zaista čuje da se radi o svojevrsnom vraćanju na izvor i ponovnom proživljavanju mladalačkih epifanija koje su obeležile život ovog muzičara. Istovemeno, ovo je Henriksen u izuzetno zreloj formi, sa izgrađenim ne samo zvukom već i pristupom komponovanju. Iako je većina komada ovde naizgled amorfna, bez prepoznatljivog tempa ili ritma, ne radi se o pukim ambijentima niti o improvizovanju na slepo i trubač je ovde veoma autoritativan u davanju posebnog identiteta svakoj kompoziciji. Tako se, recimo, u Hieroglyphs in Nature može čuti prepoznatljivo orijentalna tema, dok Experience noir and the white moon ima upečatljive elektronske lupove koji daju pesmi prebrojivu metriku iako ona ostaje slobodna – i bezgranična – po svojoj formi.

U prvom planu je, naravno, uvek Henriksenova truba, mekana, prašnjava, svirana odmereno tako da se čovek iza nje čuje samo diskretno, kao da samo pomaže zvucima koji su već tu da pomole glavu i izađu pred publiku. Njegova savršena kontrola daha zaslužna je za tu finu, zrnastu, prirodnu distorziju tona trube koji zaista više podseća na flautu, šakuhači ili neki drugi drveni instrument nego na reski, glasni limeni instrument koji poznajemo i volimo.

Istovremeno, Henriksen ovde koristi dosta elektronskih zvukova, od sintisajzera i orgulja, preko konkretnih zvukova koji su snimljeni pa elektronski tretirani, sve do remiksovanja delova tuđih kompozicija. Nimalo neočekivano, ovde se čuju delovi kompozicija Alaksandra Skrjabina i Bele Bartoka, koji su očigledne preteče Henriksenovog pristupa zvuku i komponovanju, ali jedna od kompozicija je inspirisana Johnom Cageom a jedna je otvoreno posvećena nedavno preminulom Jonu Hasselu čiji je pristup sviranju trube i elektronskom procesovanju njenog zvuka svakako bio i jedan od glavnih uticaja na Henriksena.

Kombinacija trube, često provučene kroz harmonajzer i elektronskih efekata koji naglašavaju alikvotne tonove daju Henriksenovoj svirci istovremeno avetinjski ali i sakralni kvalitet. I ovo je praktično uvek važilo za njega – njegova truba je bila anđeoska na poseban način još od kada sam je prvi put čuo. No, zato je i tako osvežavajuće čuti je u kombinaciji sa ,,konkretnim" zvucima koje bismo mogli nazvati i perkusijama iako, kako rekosmo, ovde nema pravog ritma. Terje Isungset proizvodi šum koristeći staklene predmete na prvoj kompoziciji a i u drugima će se čuti zvuci koji očigledno potiču od predmeta različitih tekstura i tvrdoća koji se udaraju ili vuku preko podloge, dajući jednoj vrlo apstraktnoj muzičkoj slici dobrodošlo utemeljenje u materijalnom. I sam Henriksen će povremeno dati da se čuju njegov dah ili pokreti prstiju na ventilima trube, verovato svestan da bi totalna apstrakcija njegovu muziku učinila možda isuviše hladnom.

Jedan od najupadljivije ,,humanizujućih" elemenata ovog albuma je recitovanje samog Ellinga Vanberga koga je trubač, eto, četrdesetak godina kasnije snimio kako recituje svoje tri poeme i one su delovi kompozicija na ovom albumu. Iako kontrast recitovanja na norveškom i vrlo apstraktne muzike može delovati i radikalno, jasno je da je za Henriksena ovo sve deo jednog istog imaginarijuma u kome je živeo i stvarao skoro čitavog svog života.

Murimorphosis je, dakle, serija slika, zvučnih, poetskih pa i ,,pravih", slikarskih, a u spomen na Murija i njegovo stvaralaštvo. Radi se o ploči koja je toliko intimna da se čovek i malo uplaši, pitajući se da li možda krši neko pravilo bontona slušajući je, ali čija intima, elegancija i prijateljski, svečani ton na kraju moraju da ga osvoje. Savršen kraj jedne agresivno nesavršene godine.

https://arvehenriksen.bandcamp.com/album/murimorphosis

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 02-01-2022, 13:48:34

Uđimo u novu godinu plešući uz zvuke afro-latinskog džeza što ga je kreirao najpoznatiji etiopski džez muzičar i generelno čovek koga smatraju ocem ,,Etio-džeza". Mulatu Astatke & His Ethiopian Quintet: Afro-Latin Soul je album koji je pre neki dan izašao na Bandcampu a u pitanju je integralno izdanje snimaka iz 1966. godine koji su u ono vreme objavljeni kao dva odvojena albuma: Afro-Latin Soul Vol. 1 i Vol. 2. Sa devetnaest pesama kompulzivnog ritma i najfinijeg gruva pričamo o ploči pogodnoj za vrćenje u krug bez obzira na to da li se tek spremate za slavlje, od njega se odmarate, ili ste na samoj sredini istog.

Mulatu Astatke nije nepoznato ime, naprotiv, iako treba i primetiti da je u pitanju čovek čiji je uticaj na afrički i pogotovo etipski džez toliki da se radi o titanu moderne muzike koji bi trebalo da ima još veću prepoznatljivost, jelte, brenda, i status žive legende. Rođen u hrišćanskoj porodici u zapadnoj Etipoiji, mladi Mulatu je krajem pedesetih godina prošlog veka spakovan i poslat u Ujedinjeno kraljevstvo, konkretno u Vels gde se njegova porodica nadala da će on dobiti inženjersku naobrazbu i raditi, jelte, nešto korisno i profitabilno u svom životu. No, Mulatua je srce vuklo na drugu stranu pa je odmah pivotirao prema muzičkom obrazovanju, prolazeći kroz koledž Lindisfarn da bi diplomirao na londonskom Triniti koledžu muzike (danas je to konzervatorijum). Pošto je bio i talentovan i gladan daljeg usavršavanja, šezdesetih godina Astatke se preselio u Boston i tamo upisao prestižni Berkli gde je učio sviranje vibrafona i drugih udarljki. Tamo se upoznao sa latin džez muzikom i negde oko polovine decenije je okupio ekipu muzičara koja će sa njim snimiti Afro-Latin Soul 1966. godine.

Iako ovaj par albuma potpisuje ,,Mulatu Astatke & His Ethiopian Quintet" najveći deo ovog naslova je lažni marketing. Ove albume snimili su u Bruklinu američki muzičari kubanskog porekla i mada se već na ovim sesijama mogu čuti osobeni elementi harmonije koje će Astatke kasnije razviti u ono što je kasnije iskristalisano u distinktni etiopski stil džez muzike, u pitanju svakako nije ,,etiopljanski kvintet", već i po tome da pričamo o grupi od sedam muzičara.

No, ovo su trice, kučine i marketinške sitnice. Etiketa Worthy koja je ova dva albuma objavila je sigurno shvatala da postoji izvesna vrednost u tome da se konkretnije naglasi autentično afričko poreklo ove muzike – pa makar samo jedan od muzičara, ali i presudni autor, bio zaista iz Afrike – jer je to bilo vreme buđenja i modernizacije ovog kontinenta u post-kolonijalnom periodu, te je sasvim legitimno da se malo pretera u imenu ne bi li se pažnja publike privukla. A pažnja je sve što je bilo potrebno, jer jednom kada počnete da slušate ove albume, gotovo je izvesno da se od njih nećete odlepiti do samog kraja. A ako ste namestili uređaj za slušanje muzike da ponavlja sve pesme od prve kad se album jednom završi, nije nemoguće da ćete provesti uz Mulatua i njegove muzičare sate i sate u prijatnoj zoni, hipnotisani ritmom i psihodeličnm zvukom vibrafona.

Do 1966. godine je Afro-Latinski, pogotovo Afro-Kubanski džez već bio prilično dobro utemeljen stil u severnoj Americi, pogotovo u Njujorku na ime radova velikih muzičara kao što je bio, recimo, Dizzy Gilespie. Naravno, sa druge strane spektra ste imali Carlosa Santanu koji je hipi i rok publici ponudio kombinaciju bluzerske, hard rok muzike i Latin-Jazza, upoznajući čitavu generaciju sa zvukom egzotičnih udaraljki koje nisu poreklo vukle iz Evrope. Santana je, naravno, nešto mlađi od Astatkea pa su njegovi albumi eksplodirali tek sedamdesetih donoseći spiritualnu dimenziju ovoj muzici, no Afro-Latin Soul albumu su distinktni pre svega jer, za razliku od preovlađujućih stilova i trendova i džezu, u ovim kompozicijama dominira vibrafon a duvačke instrumenate jedva da ćete na njima čuti.

Ovo, uz harmonsku osobenost Astatkeove muzike daje ovim snimcima i pomalo hermetičan, snoliki kvalitet. Astatkeov vibrafon često zvuči psihodelično sa akustičkim efektima koji proizvode pregršti alikvotnih tonova dajući njegovoj svirci dubinu a zvuku višedimenzionu formu, pa albumi na kraju istovremeno zvuče i plesno, dinamično, kinematično, ali i hipnotički, statično, nepokretno.

Jedan važan element ove osobenosti je da je Astatke sa ,,standardnim" afrokubanskim džezom mešao etiopske modalne harmonije pa iako ovde imamo na meniju mnogo klasičnog ritma i plesnog programa, u harmonskom smislu Afro-Latin Soul ima karakterističan identitet.

Bilo bi zanimljivo jednom čuti integralne snimke sesija na kojima su ovi albumi snimljeni jer je pogotovo Vol. 1 ovog materijala sastavljen velikim delom od pesama koje zvuče kao skice za kompleksnije kompozicije ili su očigledno izvučene iz dužih izvođenja, odlazeći posle nekoliko minuta u fejd aut. Naravno, možda ne bismo dobili bogznašta vredno na taj način, Astatkeov inovativni pristup latin-jazzu je ovde bio na svom početku i nije nemoguće da su ovo bili apsolutni vrhunci sa ovih sesija a da je ostalo vredno jedino da se pohrani u zabroav, no kako je muzika izrazito sigurna u sebe i ide ponosnim, energičnim korakom, mislim da se niko ne bi bunio da je ima više i da traje duže.

Jer ovde pre svega pričamo o gruvu. Kompozicije su suštinski jednostavne, sa najčešće samo jednom temom koju muzičari prorade tokom nekoliko minuta i ovde ritam i gruv rade najveći deo posla. Soliranja ima, ali retko i kratko i ovo nije materijal na kome se očekuju dramatični prodori i iskakanja iz formata. Astatke je okupio tim muzičara koji funkcionišu veoma dobro u domenu kreiranja neizdrživo zaraznog gruva i njegovog pažljivog održavanja na pravoj temperaturi tako da se slušalac (i plesač) drže u hipnotičkom snu i ovde bi agresivnije insistiranje na isticanju pojedinačnih doprinosa radilo suprotno toj opčinujućoj dimenziji materijala. Kombinacija kongi, timbala i bongo-bubnjeva sa Astatkeovim sviranjem vibrafona – i povremeno klavira – je idealno zaokružena i daje muzici sve što joj treba da čoveka pokrene i drži ga u pokretu.

Postoje određeni gestovi kojima se ova muzika prikazuje kao distinktno ,,afrička", sa zvukovima životinja miksovanim uz muziku, pa se na nekim kompozicijama čuju slonovi, ptice i velike mačke, ali ovo su samo simpatični dodaci na svirku koja je već potpuna u okviru tog nezadrživog plesnog gruva. Na Afro-Latin Soul Vol. 2 zvuk je i bolji nego na prvom albumu, a i neke od kompozicija su duže i još se sigurnije naslanjaju na ideju gruva u kome se ne događa ništa suvišno tako da se nudi samo praktično ritualni muzički program za meditaciju u pokretu, pa je druga polovina ovog integralnog izdanja još impresivnija.

Tokom godina su ovi albumu reizdavani više puta, kako na vinilu tako i na CD-u, poslednji put 2018. godine kada su oba albuma iskombinovana na jednom disku. Izdanje londonskog Roxy Lanes na Bandcampu je, koliko mogu da kažem, prvi put da se album na ovoj platformi pojavljuje u integralnom obliku sa oba volumena uredno spakovana jedan uz drugi pa je u pitanju događaj vredan svačije pažnje. Uživajte:

https://roxy-lanes.bandcamp.com/album/mulatu-astatke-afro-latin-soul

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 09-01-2022, 13:05:56

Napravio sam kao neku malu retrospektivnu meni lepih izdanja iz 2021. godine, sa sve mikstejpom koji ima više od dvadeset pesama sa tih izdanja, pa više detalja o svemu, kao i link za slušanje/ daunloud imate ovde:
Jazz of 2021 (https://cvecezla.wordpress.com/2022/01/09/jazz-nedeljom-jazz-of-2021/)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 16-01-2022, 13:21:19

Ove nedelje krećemo iz sve snage u smeru ultimativnih džez iskustava i ako se po jutru poznaje proverbijalni dan, biće ovo dobra godina. James Hegarty & Del Robles: Impressions je album sugestivnog imena i vrlo svežeg datuma, što bi se reklo, još nam je vruć stigao za sto. Snimljen 16. Decembra upravo-završene-ne-povratila-se godine, Impressions je kompletan snimak nastupa dvojice muzičara u prostorijama ustanove Kranzberg Arts Center u Sent Luisu u Misuriju, što je, složićemo se, sasvim adekvatno mesto da se na njemu svira džez. Makar i, jelte, moderan, sa sve elektronikom i tim impresionističkim prelivom koji se progurao sve do naslova izdanja. Dvojica muzičara, Jim Hegarty na koncertnom klaviru i pregršti elektronskih instrumenata, te Shane Del Robles na bubnjevima su ovo odsvirala pred malecnom studijskom publikom, i snimila se sa samo dva stereo mikrofona. Snimak nije editovan, ili barem same pesme unutar njega nisu editovane, dakle dobijamo kopletan improvizovani program, sa sve ,,prirodnim" fejd autom u drugoj kompoziciji koji su muzičari napravili utišavajući svoju svirku do potpunog muka i tihog, pristojnog aplauza nekoliko prisutnih. Kako je rađen sa samo ambijentalnim mikrofonima ovaj snimak nema studijski (ili koncertni) kvalitet nekakvog skupljeg, ,,stvarno" produciranog materijala, ali muzika je dovoljno dinamična ali i apstraktna na momente da ova blaga sirovost u kvalitetu zvuka ne smeta već i da doprinese užitku.

James ,,Jim" Hegarty je pijanista kompozitor i predavač na koledžu Principia u Sent Luisu, a gde je i direktor Akademskog specijalnog programa. S obzirom da je nakon osamdesetih godina prošlog stoleća, kad je radio kao ,,komercijalni" kompozitor i producent, praktično sve vreme u akademskom sistemu, njegov muzički autput urađen solo i sa raznim džez postavama (ali i izvan džeza, sa albumima ambijentalne i kamerne muzike) u ovom periodu je uglavnom dostupan besplatno. Hegarty očigledno nema iluzije da bi mu prodavanje muzike donelo značajnu socioekonomsku promenu u životu i ljudski, čovečanski dobar broj svojih radova daje za besplatan daunloud. Ovo napominjem da se ne pomisli da je u pitanju nekakav amater-entuzijast kojis voju muziku smatra produktom hobističke zabave. Daleko od toga, Hegarty je ozbiljan muzičar sa ogromnim opusom kako u pozorišnom i filmskom radu, tako i u ,,normalnom" diskografskom medijumu sa mnogo muzike koju je napravio bilo u klasičnom džez-ključu bilo u domenu avangardne elektronske muzike, bilo u nekoj njihovoj kombinaciji. Sajt mu (https://www.jimhegarty.com/), nažalost, nije baš skoro zanavljan, ali Hegarty ima i tviter nalog pa eto... ko prati nek zaprati (https://twitter.com/jameshegarty).

Sa svoje strane, Shane Del Robles ima nešto kraću karijeru jer je mlađi, ali radi se o izuzetno talentovanom bubnjaru koji, kaže njegov sajt (http://www.shanedelrobles.com/about.html), trenutno studira kod Jasona Marsalisa a iza sebe već ima diplomu Berklija. Što, složićemo se, nije za odbaciti. Del Robles je Njujorčanin i tamo svira u stalnoj postavi benda u baru Maison Premiere, a kao uticaje navodi masu klasičnih jazz umetnika (uključujući, NARAVNO, Arta Blakeyja, Maxa Roacha, ali i ,,večere u Španiji"). Čovek na svom mestu, što se odmah vidi.

Ali i čuje. Ne znam koliko su Hegarty i Del Robles pripremali ovaj nastup – mada oni u poslednje vreme često sarađuju – ali hemija između dvojice muzičara je svakako više nego opipljiva već od prvih momenata prve kompozicije. Footprints je srazmerno jedan od najkonzervativnijih komada na albumu jer počinje klasičnim prikazivanjem teme pre nego što se Hegarty lansira u brz, impresionistički solo a Del Robles sa svoje strane odgovori slobodnom svirkom. Ovde nema mnogo filozofije niti apetita za nostalgično reflektovanje na klasični džez i mada je Footprints nedvojbeno ,,džez" kompozicija sa harmonskim, ritmičkim i frazeološkim jezikom koji je utemeljen pre više od pola veka, ona je po formii slobodna i ne prati nikakve dinamičke ili aranžmanske diktate koje bismo očekivali od standardnog džeza. Usudiću se da kažem da, iako ovo nije naglašeno agresivan performans, Hegartyjeva brzina i laki prelasci iz harmonične svirke u atonalne pasaže, praćeno mekom ali dinamičnom perkusionističkom svirkom sugerišu ceciltaylorovski senzibilitet shvaćen na pravi način i urađen bez namere da se klonira tuđa muzika.

Tako i sledeća kompozicija, Fast Free No. 1 počinje kombinacijom elektronskog lupa i atonalnih pretrčavanja preko klavirskih dirki koje bubnjar savršeno dopunjava svojim sviranjem po ivicama doboša i timpana, ali i samim telima svojih bubnjeva. Ova se improvizacija razvija u izuzetno dinamičnu razmenu gde Hegarty koristi svoj akustično-elektronski setap (koji uključuje i teremin jer je očigledno u pitanju čovek od ukusa) i za procesovanje zvuka u realnom vremenu, dajući muzici apstraktniju dimenziju. Ova manipulisanja medijumom zvuče sjajno, ali, da odmah umirim džez puritance, ne odvode muziku predaleko od jasne, energične i znojave džez-svirke.

Is This Here? je, pak, mirniji i apstraktniji komad sa sintisajzerskim, ,,svemirskim" uvodom ali i zatim vrlo lepim razvijanjem harmonije na klaviru. Kada se čuje kvalitet tona koji Hegarty ima na samom klaviru i način na koji superiorno koristi pedale da zvuku da dobro odmerenu dinamiku, bude i malo šteta što ovaj snimak nije urađen sa nešto skupljom opremom i više mikrofona kako bi se Hegartyjevog zaista perfektnoj svirci dala produkcija koju zaslužuje. No, pandemija je a i nije da su avangardni muzičari ikada radili u optimalnim uslovima.

Solar je naredni komad i on i sam počinje dopadljivim sintisajzerskim uvodom koji asocira na '60s radove na prvim modularnim sint-instrumentima dostupnim normalnim muzičarima, da bi se kompozicija razvila u punokrvni hardbop rad sa Del Roblesom koji autoritativno svinguje preko Hegartyjevog nestašnog fraziranja. Dvojica muzičara čuvaju gruv sve do kraja ove kompozicije i savršeno se slažu u dinamičkom smislu, čak veoma lepo zajednički akcentujući određene fraze i razrešenja – što pokazuje koliko su dobro uklopljeni ali i koliko vredi kada se bubnjar i pijanista uzajamno gledaju sve vreme.

Free Atmosphere je najduža na ovom albumu sa svojih trinaest minuta, pa i najapsktraktnija sa uvodom za koji Del Robles daje temelj svojim toniranim perkusijama dok Hagerty ponovo pušta zvukove klavira i sintisajzera da se sudaraju u jednostavnim, hipnotičkim lupovima. Prema kraju tu bude i sasvim normalne džezerske međuigre klavira i bubnjeva ali dvojica muzičara demonstriraju da se zaista može kreirati savršena (džez) kompozicija i samo od ritma i ,,atmosfere".

Fast Free No. 2 je još jedan free jazz komad u kome na početku bubanj sparinguje sa Korg Triton sintisajzerom i Hegarty ovde kreira pomalo pomerenu, retrofuturistički herbihenkokovsku atmosferu pre nego što pređe na klavir i udari u propisan free jazz. Ponovo, bubanj i klavir se uklapaju savršeno i ova dva muzičara očigledno imaju jako dobro shvatanje senzibiliteta onog drugog i prirodan način da se uklope u zajednički muzički i filozofski prostor.

Konačno, album zatvara naslovna kompozicija koja je impresionistički bop komad sa još jednim izuzetnim Hegartyjevim radom i superiornim Del Roblesovim svingovanjem. Kada se nastup završi, čoveku je ne samo žao što nema više nego se i pita hoće li Hegarty i Del Robles imati priliku da ponovo zajednički rade u budućnosti. Ovo je naprosto izvrstan materijal dvojice jako dobrih muzičara koji svoje formalne eksperimente izvode sa svom potrebnom ozbiljnošću ali bez nekakve laboratorijske pretencioznosti, dajući materijalu idealan odnos apstraktne, eksperimentalne eksploracije i poštene, emotivne džez svirke. Za prvi ovogodišnji džez album o kome pišem, ovo je jako dobar izbor a povrh svega ovo izdanje možete na Bandcampu, kao i ostale Hegartyjeve projekte, kupiti po ceni koju sami odredite. Perfekcija.

https://jameshegartyjazzvisions.bandcamp.com/album/impressions (https://jameshegartyjazzvisions.bandcamp.com/album/impressions)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 23-01-2022, 13:03:54

Nadam se da će mi se oprostiti ako današnja priča o jazzu bude srazmerno kratka*, ne zato što je ovaj album lepše slušati nego o njemu pisati nego zato što ja, bez obzira na lagano ozdravljanje, ipak treba manje da sedim za tastaturom a više da ležim (na trosedu, sa kontrolerom u rukama, of kors). Enivej, radi se o jako lepom albumu, koji svakako vredi preslušati a i čiji se daunloud prodaje za vrlo skromnu sumu. Mehmet Ali Şimayli: Portrait and a Dream je ploča nežne, sanjive muzike, ali i ploča na kojoj se prijatan, umirujući gruv fino kombinuje sa avangardnim istraživanjima atonalnosti i teksture.

*spojler: niste vi te sreće

Mehmet Ali Şimayli je ono proverbijalno čudo od deteta kakvo svaki roditelj bar u nekom momentu svog života poželi da je imao. Dobro, ,,čudo" je možda preteran termin, ali Mehmet je veoma talentovan mladi čovek koji je dobio priliku da učestvuje u letnjem programu na Berkliju sa samo sedamnaest godina, a što mu je, kaže, bio dugogodišnji san, pa ju je on iz sve snage ščepao. To je bilo pre šest godina i danas ovaj momak nama predstavlja debi album svog projekta Portrait and a Dream, a sa kojim nastupa na festivalima i koncertima nekoliko godina unazad i do sada je snimio jedan EP.

Originalno iz Istanbula, Mehmet je pod uticajem svog oca još kao klinac učio da svira klavir i gitaru ali se, kako ja to obično kažem, kao i svako zdravo dete, zainteresovao za udaraljke. Majka ga je sa sedam godina odvela na radionicu koju je vodio perskusionista Oktay Temiz pa je tamo klinac mogao da se upozna i sa tradicionalnim udaraljkama kao što su darbuka (ili, jelte, u našoj verzji, tarabuka) ili bendir, a kada je stao ispred bubnjarskog kompleta koji je, mora biti, malom detetu delovao monumentalno, ovo je bila i neka vrsta epifanije, pa će u daljem učenju bubnjevi postati njegov glavni instrument. Odlazak na Berkli sa sedamnaest godina mu je bio vrlo značajan momenat kako u domenu učenja tako i reputacijski pa je posle leta provedenog u Bostonu i želje da nastavi da studira kompoziciju, ovo i realizovano. Mehmet je sa svojim vibrafon-triom pobedio na takmičenju mladih džezera a zatim nastupao na Istanbulskom džez festivalu, paralelno studirajući kompoziciju na univerzitetu Bilgi. Trenutno vreme provodi na relaciji Bazel-Istanbul a Portrait and a Dream je neka vrsta sažetka njegovih interesovanja u poslednjih nekoliko godina i istovremeno i raznovrstan i stilski čvrsto zaokružen album.

Mehmet ovaj svoj projekat naziva ,,kolektivom" radije nego prostim bendom ili orkestrom, a razlog za to je svakako što, iako je u pitanju produkt njegovog, jelte, intelektualnog rada – sve kompozicije na albumu je napisao sam (u aranžiranju je pomogao odlični gitarista Kerem Can Dündar i aranžer Erman Dirikcan) – ovaj je materijal očigledno nastajao godinama i bio inspirisan interakcijama i saradnjom sa mnogim muzičarima koji se na ploči pojavljuju. Iako u ovoj postavi dominiraju istanbulski muzičari, ona nije ekskluzivno turska i ukazuje i na kosmopolitski duh mladog autora, primeren i njegovim godinama i njegovom obrazovanju i, verovazno, indikativan za ono kako će se dalje razvijati njegova karijera.

No, i pored velikog broja muzičara koji su doprineli ovom materijalu, te njegovom nastajanju tokom nekoliko godina, Portrait and a Dream je snimljen u toku jedne studijske sesije, prošlog Marta, sviran uživo u studiju, bez nasnimavanja, a u časnom naporu da se muzički tekst oživi kroz autentičan improvizatorski rad i da se muzici pored ,,ispisane" drame doda i element stvarne, životne drame, dimenzija nepredvidivosti i invencije na licu mesta.

Mehmet Ali Şimayli je zanimliv autor jer, iako kaže da u njegovoj muzici figuriše i dimenzija lokalnog muzičkog nasleđa – i skoro svi muzičari na albumu su Turci – ona je upletena u kompozicije više u domenu osećaja i izvođačkog senzibiliteta nego na ravni harmonija ili tema. Naravno, turski džez ima dugu i bogatu tradiciju muzike koja nije direktno vezana za lokalni folklor, pa i nije nužno da se čuju ,,narodnjački" elementi čak ni u muzici koja se eksplicitno poziva na Istanbul. No, autor govori o ,,kosmopolitskom" Istanbulu, njegovim ulicama i osobenoj improvizovanoj muzici koja se može čuti sa njegovih pozornica i ovaj album je između ostalog i dobro podsećanje na to o kolikom se gradu radi i koliko je njegova muzička scena velika i raznovrsna.

Iako sam Mehmet svira samo bubnjeve na albumu (sem na poslednjoj pesmi gde prelazi na Konge), ovo je ploča koju u velikoj meri vode gitara, klavir i klavijature. Naravno, šefovo sviranje bubnjeva jeste izrazito karakterno, pa čak i dominantno, ali Mehmet dominira, da kažemo, iz pozadine. Recimo, na prvoj kompopziciji, Ink, u prvom su planu klavir, elektroakustični ambijent i svirka na sopran-saksofonu a bravure koje bubnjar izvodi čujete tek kao prijatnu dopunu jednom već maltene sasvim zaokruženom muzičkom prostoru. Možda i jeste malo kontraintuitivno da će bubnjar, koji je sve ovo napisao, sebe tako elegantno izmestiti na diskretnu poziciju pratnje, ali muzika na ovom albumu je vrlo majlsdejvisovski ,,zaravnjene" hijerarhije, sa pažnjom da kompozicije budu idealno odmerena kombinacija tema i atmosfera, gde svaki udarac i ton imaju svoje mesto i ne postoji klasična razdela na pratnju i teme, soliranje i ritam-sekciju itd. Utoliko, recimo, na drugoj kompoziciji, Dryad, način na koji izvrsna gitara, klavir, kontrabas i bubnjevi zvuče kao sasvim ravnopravni muzički elementi zvuka na neki način sažima ceo album. Ovde saksofonista Barış Ertürk prelazi na tenor saksofon i veoma prijatnim, mekim zvukom dopunjava već bogati ambijent.

Naredna, Ever-Reign je možda najizrazitije ,,električni" komad do ovog momenta, sa elektroakustičnim, šarmantno disonantnim ambijentom i temom koji se nadvijaju nad razigranim ritmom. Električni džez sa početka sedamdesetih – posebno iz kuhinje Milesa Davisa – je u devedesetim godinama prošlog veka inspirisao značajno krilo elektronske muzike (muzičare poput, recimo Squarepushera ili Mouse on Mars) i Ever-Reign pomalo zvuči kao još jedno okretanje kruga.

Elektroakustički dizajn zvuka je vrlo značajan element ovog albuma i mada ne nametljiv, svakako mu daje presudan deo identiteta. Can Kuman koji je bio zadužen za ovu dimenziju zvuka je istovremeno i editovao, miskovao i masterovao materijal pa se radi o jako dobroj saradnji između njega i Şimaylija i možda ovde imamo u zametku neku vrstu odnosa kakav su imali Davis i Macero...

Şimayli na narednoj kompoziciji, Elements Aligned, vrlo autoritativno koristi ženski vokal da doda harmonskom programu još jedan sloj i iskombinuje nekoliko tekstura na interesantne načine. Dündarova gitara je ovde vrlo značajan element, ali ovde dobijamo i konge Esmanija Kılıça za finu ritmičku dopunu i ovo je vrlo ,,narativan" komad, u tradiciji Charlsa Yvesa ili Johna Zorna, smeštajući se na udobno mesto između džeza i savremenije akademske kompozicije.

Gara de Nord nastavlja u istom maniru, kombinujući vrlo kinematske slike, ambijent i atmosferu sa evokativnim temama i apstraktnim ali na kraju ritmički i harmonski disciplinovanim džezom. Singular Plural je još jedan od izraženo pijanističkih komada, pomalo impresionistička kompozicija u kojoj Mehmet Ali Şimayli ponovo pokazuje kako se može odsvirati mnogo nota na bubnjevima a da to ne deluje nametljivo ili bučno i da dominantna atmosfera bude sanjiva. Slična je i Condensation, sa prijatnim dodatkom sopran-saksofona, dok je naredna, Red Planet Interlude na neki način centralni događaj albuma, kompleksan desetominutni komad koji kombinuje vokale, elektroakustički program, kompleksni atonalni skor i džez-improvizaciju za jedan snažan i jasan iskaz o namerama ovog autora i njegovih kolega. Završna, Jester's Herd je još jedan komad u kome dominira klavir i međuigra između ovog instrumenta i bubnjeva u finalu kompozicije dovodi album do vrlo zadovoljavajućeg finala.

Portrait and a Dream je odlična ploča, jedan od onih debija koji jasno pokazuju gde je sve autor bio ali i kuda sve može da ode u budućnosti. I to je sve neizmerno uzbudljivo. Mehmet Ali Şimayli je autor koji tek sazreva, ali već i sada, u ranim dvadesetim, on nudi materijal koji zavređuje mnoga gurmanska slušanja. Vredno svake pažnje.

https://mehmetalisimayli.bandcamp.com/album/portrait-and-a-dream (https://mehmetalisimayli.bandcamp.com/album/portrait-and-a-dream)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 30-01-2022, 13:53:32

Ima jedna epizoda stripa Romeo Braun u kojoj se naš junak zatiče među bitnicima pa i sam postaje jedan od njih u sklopu svog detektivskog rada. Jedan od gegova u ovoj humorističkoj priči odnosi se na odlazak u prodavnicu ploča gde prodavac kaže da izgleda sa pločom koju protagonisti slušaju nešto nije u redu jer se na njoj čuju samo bubnjevi. Well, ako je to njima bilo smešno davne 1960. godine, pomislite koliko je tek urnebesno nama danas jer slušamo album na kome se, tako je, ne čuje ni jedan jedini drugi zvuk osim bubnjeva. Život, zaista ponekada imitira umetnost, a album o kome danas govorimo snimio je Pierre Favre i vrlo se korektno zove: Solo - Münster Bern.

Pierre Favre je švajcarski bubnjar i perkusionista koga ponekada, u trenucima nadahnuća nazivaju ,,poetom udaraljki". Naravno, udaraljke su u džezu prilično važna komponenta muzike i mnogi vibrafonisti su u svojim karijerama postali priznati autori i lideri orkestara svirajući palicama. No, naravno, vibrafon je harmonski instrument i ne služi samo držanju ritma, pa je možda srazmerno tome i manje verovatno da će bubnjar biti glavni autor i lider orkestra. Naravno, i toga u istoriji džeza ima koliko hoćete, o nekim sjajnim bubnjarima koji predvode orkestre i pišu najveći deo muzike sam i sam pisao. Bubnjevi već decenijama pored posla držanja ritma u džez-orkestru ili grupi, dobijaju i relativnio redovne momente u kojima mogu zablistati kroz soliranje, no, ovo je, statistički, najmanje željena solaža od najvećeg dela slušalačke publike pa i postoji ona šala da bubnjari i kontrabasisti u džez bendovima dobijaju prostor za solaže isključivo zato jer imaju tako velike instrumente da moraju da imaju i sopstvena kola a kojima se onda, zgodno, vozi i ostatak postave.

Hoću reći, imati albume koji se sastoje isključivo od bubnjeva je i u 2022. godini prilično retka pojava i naravno da pričamo o srazmerno hermetičnoj muzici koja je namenjena tek tankom sloju zaista zainteresovane publike. Ali ako spadate u tu zainteresovanu publiku, teško da ćete dobiti mnogo bolju ponudu nego što je nudi Favre.

Pierre Favre je čovek sa karijerom koja traje, evo, već više od šezdeset godina. Rođen u mestu Le Locle u kantonu Neuchâtel na zapadnoj granici Švajcarske, Favre danas živi i radi u Cirihu. Naravno, ne radi mnogo – po koji nastup, po koja radionica – čovek na kraju krajeva ima već 84 godine, ali iza sebe ionako ima već vrlo bogat muzički život. Favre je ,,džezer" u smislu da je radio i nastupao sa dosta evropskih, mahom avangardnih džez stvaralaca i snimao za neke potvrđeno džez etikete poput ECM ili Intakt, ali i Enja ili Hat Hut, držeći se velikim delom istraživačkog pa i eksperimentalnog dela spektra ove muzike i njegovih dodirivanja sa drugim savremenim formama. Favre je originalno samouk bubnjar, koji se svakako uklapao u evropski free jazz pokret i njegovo odvajanje od američkih predložaka, te eksperimentisanje sa zvukom i formom, ali je za njegov rad karakteristično da je još od mladosti obraćao značajno više pažnje na ton bubnjeva koje svira i kapacitete za kreiranje melodije na bubnjevima, nego što je bio standard za bubnjare iz njegove generacije, ili, uopšte, za muzičare koji su operisali u orbiti evropskog free jazza i free improv muzike.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka je Favre u sebi pronašao kompozitorski impuls pa je paralelno sa sviranjem jazza izučavao klasičnu kompoziciju, ali i proučavao perkusionističke tradicije ne-evropskih muzičkih nasleđa, uključujući Afriku, Brazl i Indiju. Nakupljena znanja je dalje pretakao u kompozicije koje je sam nazivao ,,poemama zvuka i boje" a kreiranim za njegovu grupu Singing Drums Group. Paralelno je radio sa mnogo značajnih imena evropskog free jazza i improvizacije pa je u svoj CV upisao albume snimljene sa uglednim imenima kao što su John Surman, Manfred Schoof, Irène Schweizer, Michel Godard, Tamia Valmont, Barre Phillips, Joe McPhee (koji jeste Amerikanac ali je njegova karijera snažno i neraskidivo vezana za Evropu i, partikularno Švajcarsku), Mal Waldron, Andrea Centazzo, London Improvisers Orchestra... Jedan od značajnijih momenata u karijeri mu je svakako bio izlazak albuma Singing Drums za ECM 1984. godine a gde su pored njega udaraljke svirali takvi titani perkusija kao što su Amerikanac Paul Motian i Brazilac Naná Vasconcelos. U pitanju je, ako smem tako da kažem kultna ploča i obavezna lektira za svakoga ko voli udaraljke.

Čini se da kada pričamo o muzici koja se sastoji samo od udaraljki, praktično ne možemo da izbegnemo world music dimenziju i istina je da dosta onoga što je Favre svirao i svira oslonjeno na razne etničke tradicije i ritmičke sisteme. No, tokom svoje jako duge karijere kompozitora i izvođača, Švajcarac je razvio unikatan jezik i stil koji su danas prepoznatljivi i ne mogu se percipirati kao prosta kompilacija ,,narodnih" motiva.

Solo - Münster Bern je, dakle, odlična demonstracija Favreovog osobenog pristupa ne samo sviranju već komponovanju za udaraljke, i, notabilno bubnjeve. Snimljen u katedrali Münster u Bernu ovo je materijal koji u ogromnoj meri profitira od sonornosti velikog kamenog prostora u kome je nastajao i zaista demonstracija kako se od pukog, jelte, ,,udaranja" pravi kompleksna i višeslojna muzika.

Možda sam malo pristrasan jer i ja, kao, malčice sviram bubnjeve ali mi se čini da ovaj Favreov komad u velikoj meri objašnava i zašto ga zovu poetom perkusija i zašto su ga opisivali i kao slikara ili vajara zvuka. Sam Favre je svojevremno objasnio: ,,Nije poenta da se prosto oslanjam na melodije. Želim da udaraljke prodru u srce muzike. Pitam se kako mogu da komponujem i sviram tako da se oni oslobode ograničenja tradicionalnog sviranja udaraljki, postanu sveobuhvatni i stope se sa celokupnim zvukom muzike. Bavljenje melodijom i zvukom zahteva visok stepen refleksije kako bi se izbeglo skliznuće u trend i kič. Mislim da moj način rukovanja melodijom potiče od moje potrage za intenzitetom." Ovih pola sata muzike je stoga zbilja impresivna demonstracija kapaciteta bubnjeva i drugih srodnih perkusionističkih instrumenata da, da tako kažemo, sami ispričaju čitavu priču.

Naravno, ne pričamo o pola sata ,,soliranja" na bubnjevima. Ovo je kompozicija podeljena u šest stavova sa jasnim narativom i distinktnim motivima u svakom od njih i Favre slušaoca autoritativno vodi kroz jedan fascinantan svet. Prvi stav, Mouvements odmah demonstrira pažnju po kojoj je Favre poznat a koju posvećuje tonu udaraljki, ali i rezonantnosti prostora u kome se snima. Ovde duboki tonovi timpana i metalni zvon činela bivaju stavljeni pod finu kontrolu izvođača sa praktično ambijentalnim kvalitetima koje Favreovo izvođenje daje udaraljkama.

Poursuite dans la forêt označava prelazak na doboš i svirku nogom na bas-bubnju i ovaj je stav bliži ,,klasičnoj" jazz svirci ili makar soliranju unutar neke avangardne jazz kompozicije. Favre i ovde veoma forsira sviranje u harmoniji sa rezonantnim kvalitetima prostora i punoća njegovog zvuka, prostor koji ostavlja zvuku da zamre, iako svira dosta nota u jedinici vremena, daju i ovom stavu osoben, ličan kvalitet. Hoću reći, nije ovo samo džez-solo već u punoj meri moderan komad muzike kojoj je akustika instrumenata i prostora u kome se oni sviraju neraskidiv deo same kompozicije.

Naredna, Icarus je, pak, veoma bliska ,,klasičnom" elektroakustičnom izrazu, sa sedam minuta vrlo apstraktnog ispitivanja ambijenata, tekstura i pulsiranja. Ovaj stav ima u sebi i ritma, ali je njegov prevashodni fokus na zvuku, sasvim u skladu sa formativnim elektroakustičnim radovima kao što je, recimo bio Stockhausenov Mikrophonie. Monsoon Rains koja sledi, pak, prilazi najbliže ,,etničkom" zvuku sa svojim složenim ritmom i ,,egzotičnom" metrikom, ali Favre i ovome prilazi sa lične strane i ni ne pokušava da imitira postojeće tradicionalne predloške, dajući muzici vrlo personalizovanu dinamiku i zvuk.

Ogoun kombinuje teksturalna i ambijentalna istraživanja sa još izraženog, skoro ritualnog ritma i pokazuje kako Favre lako spaja naoko sasvim različite elemente svog izraza dok finalni stav, Madhav's Dance odlazi u praktično obrednom smeru sa ponovo vrlo složenim, a plesnim ritmom i snažnim dinamičkim oscilacijama koje sugerišu narativ. Dugački aplauz na kraju pokazuje da je publika u katedrali u taj narativ bila investirana iz sve snage.

Favre je ovo snimio 2007. godine, dakle, kada je sam imao punih sedamdeset, a album je na disku izašao 2008. godine za Cubus Records iz Berna koji ga je upravo objavio na Bandcampu. U pitanju je muzika prepuna suptilnosti, pažnje za svaki detalj, znanja akumuliranog tokom decenija proučavanja i kreiranja perkusionističkih kompozicija, ali i karaktera, ličnosti autora i izvođača koji se najbolje oseća kada objedinjuje ove dve uloge. Solo - Münster Bern je jedno beznaporno remek-delo muzike svedene, naizgled, na samo jednu svoju komponentu, ali koja, i pored svoje jake apstraktnosti, hvata slušaoca i ne pušta ga do kraja. Poslušajte:

https://cubusrecords.bandcamp.com/album/solo-m-nster-bern (https://cubusrecords.bandcamp.com/album/solo-m-nster-bern)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 06-02-2022, 13:11:41

Danas mi je zadovoljstvo da kažem da ćemo preslušati jednu free jazz/ free improv poslasticu, ali mi je i žao što je povod za to tužan. Veliki belgijski džez pijanista Fred Van Hove je umro trinaestog Januara, pa je F.I. Quartet: live at free music XXVII antwerp, 2000, snimak živog nastupa kvarteta sa kojim je Van Hove svirao objavljen pre nekoliko dana na Bandcampu kao neka vrsta posvete ovom značajnom muzičaru.

Fred Van Hove je bio institucija belgijske i evropske improvizacije. Rođen 1937. godine u Antwerpu, studirao je klavir, muzičku teoriju i kompoziciju i svirao različite forme džeza i, kako kaže njegova biografija, muzike za igru, pre nego što će se polovinom šezdesetih godina otisnuti u smeru slobodne improvizacije, slobodnog stila svirke koji je u to vreme počeo da ruši barijere između akademske i, jelte, klupske muzike. Nemačka i Britanija su bile veliki centri ovog pokreta gde se američki free jazz sudarao sa evropskom savremenom kompozicijom, aleatornim ili grafičkim komponovanjem i kreirao osobeno evropski slobodni zvuk, ali su i Holandija i Belgija bile iznenađujuće jaki centri ovih dešavanja.

Van Hove je tako od polovine šezdesetih svirao sa nekim od ključnih imena evropskog free jazza i slobodne improvizacije, počev od Petera Brotzmanna, preko Evana Parkera, Petera Kowalda, Hana Benninka pa do Svena-Åkea Johanssona. Svi nabrojani muzičari su, zajedno sa Van Hoveom, Willemom Breukerom i Buschijem Niebergallom bili deo okteta Petera Brotzmanna, čiji je album Machine Gun iz 1968. godine na neki način manifestno označio novu eru u evropskom džezu, inspirisanu američkim new thing gibanjima ali nezavisnim i osobenim po senzibilitetu, političkim i estetskim idejama, zvuku. U tom smislu treba podsetiti da je Van Hove još 1972. godine odbio da svira već ugovoreni koncert na festivalu Middelheim u Antwerpu, u znak protesta protiv ogromne razlike u novcu koji je odvojen za američke muzičare u odnosu na evropske učesnike festivala. Van Hove je nakon ovoga osnovao WIM vzw, Werkgroep Improviserende Musici, kolektiv muzičara koji će se boriti za, jelte, prava muzičara koji sviraju slobodnu improvizaciju u Belgiji i bio predsedavajući ove organizacije decenijama. U okviru ove inicijative organizovani su različiti događaji a osnovana je i izdavačka kuća WIM.

Van Hove je dalje svirao u raznim postavama i sa različitim kombinacijama muzičara, a kako je bila u pitanju jako dugačka i plodna karijera, pomenućemo samo najpoznatije saradnike kao što su bili Radu Malfatti, Steve Lacy, Vinko Globokar, Paul Rutherford, Joëlle Léandre, Lol Coxhill, Phil Wachsmann, Ned Rothernberg, Barry Guy... A to su samo muzičari; kao i dobar broj svojih savremenika, Van Hove je sarađivao i sa slikarima i pesnicima, držao radionice i predavanja... Van Hove je i intenzivno komponovao, kako za muzičare i projekte u okviru WIM kolektiva tako i za film i pozorište, a nastupao je sa ogromnim brojem različitih postava. Meni je u posebno lepom sećanju ostao nastup sastava Quat na Ring Ring festivalu u Beogradu 2012. godine, gde je pored ispisnika Paula Lovensa na bubnjevima (koga je bila prilična avantura intervjuisati u pripremnom periodu festivala (https://www.jazzin.rs/paul-lovens-veran-samom-sebi/)) Van Hove svirao sa Elsom Vandeweyer i Martinom Blumeom, pružajući URBENESNU perkusionističku kanonadu koju, u očajnom telefonskom snimku iz dva dela možete videti ovde (https://www.youtube.com/watch?v=oWfF1Aqwgr8) i ovde (https://www.youtube.com/watch?v=kGNHegTHwVQ).

F.I. Quartet je, pak, bila postava sa kraja prošlog stoleća u kojoj su pored Van Hovea svirali holandski saksofonista Luc Houtkamp, perkusionista Ivo Vander Borght iz Antwerpa, kao i američki džez-trubač Herb Robertson, student Berklija i jedna od legendi slobodne improvizacije sa brojnim saradnjama sa brdom američkih, japanskih i evropskih muzičara (Bobby Previte, Satoko Fujii, Paul Lytton, Michael Moore itd. itd. itd).

Nastup je, kako i ime albuma kaže, snimljen na festivalu Free Music održanom u Antwerpu po dvadesetsedmi put te 2000. godine i ovo je furiozna, zabavna ali i vrlo ozbiljna demonstracija snage slobodno improvizovane muzike koji sviraju iskusni, posvećeni muzičari na vrhuncima svojih kreativnih karijera.

Iako su duvači u ovakvim postavama praktično po definiciji u prvom planu, može se argumentovati da je Van Hove najveća zvezda ovog nastupa. Svakako, Herb Robertson je veoma jako ime, ali on mora da deli duvačku liniju sa veoma raspoloženim Houtkampom i mada je njihova međuigra jedan od najlepših elemenata ovog albuma, primetno je kako se sve raščisti kada Van Hove uđe u muziku sa sopstvenim soliranjem.

Klavir je ovde u dvojakoj ulozi – kako u postavi nema kontrabasa a i Vander Borght radije svira male udaraljke i činele od klasičnih timpana i bas-bubnjeva, tako i Van Hove ima dužnost da muzici doda malo težine i tamnijeg tona, pa i da dobar deo vremena vodi ostatak orkestra kroz gruv u kome svi improvizuju sve vreme. Naravno, nema kvalifikovanije osobe nego što je Van Hove za ovu ulogu i raskoš njegove tehnike, neverovatna raznolikost raspoloženja, boja i atmofera koje kreira na koncertnom klaviru pretvaraju slušanje ovog snimka u pravo uživanje bilo da slušamo pijanistu kako gura iz pozadine, bilo u mnogobrojnim momentima kada ostali muzičari utihnu i ostave ga da radi sam. Van Hove je tako jako stopljen sa svojim instrumentom i samom muzikom da je njegova improvizacija savršena – kod njega nema nikakvih traženja, nedajbože razmišljanja, iz klavijature note samo šikljaju i pijanista bezbedno vodi čitav sastav kroz dugačke, dinamične kompozicije.

No, da bude jasno, i ostali muzičari su ovde zbilja vrhunski. Houtkamp i Robertson su besprekorno uigrano streljačko odeljenje, sa jednim izvanredno odmerenim pristupom kolektivnoj improvizaciji u kome se kreira gusta, jako užurbana tekstura tonova, tema, šumova i ekscesa, a da svako pazi da ostavi dovoljno mesta onom drugom i da ni jedan muzičar ne upada u momente glume nekakvog zanosa i egoističnog soliranja. Evropska slobodna improvizacija i jeste kao svoju temeljnu vrednost uvek imala taj kolektivistički duh u kome je dekonstruisana figura lidera a na račun davanja jednakih ,,moći" svim pojedinačnim muzičarima pa to koliko Van Hove dobija prostora za solo svirku pokazuje koliko su ga svi ostali u ovoj postavi cenili. No, Houtkamp i Robertson stalno nude fantastičan program koji zalazi duboko u domen apstraktnog, tuđinskog zvuka i lako se vraća razigranom, abrazivnom free jazzu, sa Robertsonom koji će više puta prelaziti na flautu i Houtkampom koji svira i tenor i sopran saksofon. Perkusionista Vander Borght je, naravno, pravo otkrovenje i njegova meka, a ekstremno dinamična svirka, koja ne osvaja volumenom već pažljivim praćenjem onog što ostale kolege rade i organskim, stalno mutirajućim gruvom je nezamenljiv element ovog kvarteta.

Snimak ima tri dugačke improvizacije koje idu od tišine do vriska i natrag, ali sa nimalo one nameštene, glumljene dramatike u koju free improv muzičari umeju da upadnu kada baš ne znaju šta će u datom trenutku. Na trećoj kompoziciji Van Hove sa klavira pređe i na harmoniku i ovo je izvrstan preokret u pogledu boje i zvuka koji se čuje na ovom nastupu, a album je, sa svojim preobiljem srećnih incidenata i savršene discipline u radosnom haosu, pravi biser slobodne improvizacije i ploča za mnogaja slušanja.

https://powrecords.bandcamp.com/album/live-at-free-music-xxvii-antwerp-2000 (https://powrecords.bandcamp.com/album/live-at-free-music-xxvii-antwerp-2000)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 13-02-2022, 12:40:38

Da li je Soul Jazz dovoljno jazz da bih ja danas o njemu pisao? Naravno da jeste, a uostalom, ovaj sam album slušao ne samo danas već i poslednjih nekoliko dana pa bi delovalo kao da lažem i sebe i ostatak sveta ako bih ga preskočio. Radi se o ploči koja prosto puca od dobrog raspoloženja i radosne, plesne energije. Radi se, takođe, o ploči Robert Walter: Better Feathers. A koja je samo kolekcija singlova što ih je Robert Walter objavljivao tokom 2021. godine, sigurno u pokušaju da svima malčice olakša drugu ali nikako i poslednju godinu pandemije. Objavljen na kraju Januara ove godine u formi punog, dugosvirajućeg albuma, Better Feathers je zaista paket dobrih vibracija i pozitivnih emocija a koje izviru iz sigurno sklopljene kombinacije fanka, soula, malčice i hip-hopa, pa i, da, da džeza.

Zapravo, ako se soul jazz smatra kombinacijom džeza sa soulom, fankom, R&B-jem, pa i gospelom, treba se setiti da postoji i izdavačka kuća Soul Jazz Records, ugledan londonski izdavač koga ja već decenijama instinktivno povezujem sa nekim od najboljih antologijskih rege izdanja što se mogu igde naći. Naravno, SJR izdaje i mnogo drugi stvari ali rege mi je odmah pao na pamet kada sam čuo prvu pesmu na Better Feathers, nazvanu Or Else, koja i pored svoje osnovne fank matrice ima lepu količinu rege harmonija i tema koje asociraju na Jamajku i njen autohtoni stil popularne muzike. Dobar spoj, i odličan početak albuma.

Robert Walter je američki muzičar i, jelte, autor muzike, a čiji su glavni instrument klavijature, konkretno Hammond B3 orgulje i električni Fender Rhodes klavir. Što bi se reklo, moje jedine dve slabosti. Walter je najpoznatiji kao jedan od osnivača sastava The Greyboy Allstars, soul-džez postave iz San Dijega koja je počela sa radom kao praktično prateći bend za, kalifornijskog acid jazz didžeja DJ Greyboyja. The Greyboy Allstars i danas vrlo uspešno rade i zapravo za ovu godinu najavljuju novi album i turneju, ali Walter pored ovog projekta ima i sopstveni projekat Robert Walter's 20th Congress ali i prilično aktivan profesionalni život kao autor raznih saundtraka.

Iako Better Feathers sadrži masu kolaboracija sa saradnicima iz 20th Congress i The Greyboy Allstars (Mike Gordon, John Kimock, Chris Stillwell, te bubnjar Stanton Moore), ovaj album je prvenstveno njegov šou, u smislu da ovde nema duvača, a da su harmonski instrumenti koji se koriste, na primer gitare, uglavnom raspoređeni u pratnju. No, i generalno, Better Feathers je pre svega album gruva i plesnog ritma, sa soliranjem koje je zabavno i dobro raspoloženo ali čija je svrha da ovaj gruv podeblja i obogati radije nego da na sebe privuče svu pažnju. Walter kaže da mu je cilj bio ne da pravi introspektivnu, kontemplativnu muziku već da je ovaj album nastao pre svega na ime ,,nostalgije za znojavim barovima i natrpanim plesnim podijumima". Kompletan materijal pravljen je u kućnim uslovima, tokom pandemijskih, jelte, meseci (sada već i godina) disciplinovane izolacije, tokom kojih Walter nije bio u mogućnosti da nastupa uživo a sam naslov je došao kao aluzija na to kako ptice mitarenjem odbacuju staro, istrošeno perje i zamenjuju ga novim, pa time i boljim.

Dakle, optimistički, transformativno, pa na neki način i futuristički.

Naravno, futuristički pre svega u retrofuturističkom smislu. Pomenuta kompozicija, Or Else, koja album otvara a bila je i prvi u seriji singlova čijim je sakupljanjem album nastao, je inspirisana onim specifičnim sudarom između glamura, avangarde, klupskog znoja i eksperimenata sa elektronskim instrumentima, koji je bio aktuelan krajem sedamdesetih i osamdesetih. Walter citira Grace Jones i Chic, generalno njujoršku plesnu scenu sa kraja sedamdesetih, ali i, kako sam već primetio, rege-dab uticaje poput onoga što je Augustus Pablo radio u ovom periodu, kao osnove na kojima je ova pesma gradila i u pitanju je izvrstan otvarač za album koji će biti sav u plesnim ritmovima i razdraganoj orguljaškoj svirci.

Generalno, album je čitav ovakav i Walter sasvim tačno postavlja očekivanja slušaoca. Ovo nije ploča kontemplacije i introspekcije, već zaista ploča plesa, pokreta i znoja. Naravno, to ne znači da ona nema dubinu i, ako smem da kažem, ovo je pametna plesna muzika koja ne pretenduje da dekonstruiše formu već pre svega da joj napiše ljubavno pismo kroz pregršt aluzija, omaža i citata, ali uvek sa ambicijom da u prvi plan stavi kvalitetan plesni gruv. ,,Retro" elementi ove muzike meni ni malo ne smetaju, i treba prepoznati da Walter ovde dolazi u sličnu ravan u kojoj su bili različiti muzički, jelte, umetnici devedesetih godina, od Davida Holmesa, preko Jacka Dangersa (aka Meat beat Manifesto), pa do megazvezde kao što je bio Norman Cook (aka Fatboy Slim). Ne mislim pritom da je Walterova muzika žanrovski ,,big beat" ili išta slično, koliko da je koloplet uticaja koje su baštinili ovi muzičari prisutan i kod njega, uz osobenu interpretaciju koja se oslanja na organski spoj vrlo matematičkih ritmova sa opuštenim, neobaveznim ali uvek atraktivnim soliranjem.

Tako na kompoziciji Franklin (nazvanoj po Walterovoj osnovnoj školi) Walter i Moore sviraju neodoljivo zarazan fank koji, kako autor kaže, njega podseća na period u detinjstvu kada su sve reklame i svi crtani filmovi na televiziji na neki način pokazivali uticaje Jamesa Browna, mada je bezobrazno opasna svirka na Fender Rhodesu tu da podseti i na celu onu jazz populaciju koja je i sama bila fascinirana Brownom i onda pravila svoju muziku pod njegovim uticajem (koliko reči a mogao sam samo da napišem da se ni Herbie Nancock ne bi postideo ove stvari.)

Loomis je samo za nijansu nešto zamišljeniji gruv sa programiranim udaraljakama i apstraktnijim radom na klavijaturama, dok na Hellhound Walteru pomaže Stillwell na bas gitari a pesma je vođena robotskim fank ritmom i distorziranim rifovima preko kojih ide bogato soliranje na Hammondu.

Security i naslovna pesma su nešto vitkiji fank komadi, sa manje teksture a više fokusa na prazan prostor koji podseća da je najbolji fank zapravo onaj fank koji najviše sugeriše a najmanje svira.

Craig Brodhead iz Turkuaz se pridružuje na gitari za jednu lepu sanjariju u Bloodstar, a Stanton Moore je ponovno za bubnjevima na Devices of Similar Size. Ovakve pesme, bez obzira što se čuje da ih, jelte, sviraju beli momci (Moore je između ostalog i metalac, sa kratkim stažom u Corrosion of Conformity, ali je snimao i sa Bobbyjem Previteom), pravi biseri relaksiranog, pomalo kosmičkog fanka, sa dvojicom starih drugara koji odlično, vrlo organski funkcionišu u tandemu.

Feeder, Doctor, Talker ima minimalističku, hip-hop ritmičku matricu ali i ponovo pomalo kosmičke, vrlo maštovite teme i njihove razrade na Hammondu, dok je Wet from the Press još artificijelniji u ritmičkom delu kompozicije, sa ponovo sjajnim Hammond radom. Album se i završava u toj minimalnoj, više ,,elektronskoj" formi sa It's Not What koja bi mogla biti britanski IDM komad sa kraja prošlog veka i onda sa Saucerman koja je možda najbliža konceptu meditacije u pokretu i gde se Waleru prodružuje Mike Gordon iz Phish (a sa kim Walter redovno svira u njegovom bendu Mike Gordon).

U globalu, Better Feathers je za mene potpuna proslava pokreta i dobrog raspoloženja. Ovo nije, da ponovimo, album nekakvih dekonstruktivnih ambicija niti inovativnih pogleda na žanr, ali je njegova nezaustavljiva kinetička energija fanka, džeza i, jelte, soula, bez obzira na predivivost toliko prijatna i familijarna da je teško ne osmehivati se dok ovo slušate.

https://robertwalter.bandcamp.com/album/better-feathers

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 20-02-2022, 13:12:14

Moram da priznam da nas ponekad svemir jednostavno voli, kao da smo to zaslužili. Recimo, prilično sam siguran, proveravao sam, da nismo zaslužili da u trećoj nedelji Februara 2022 godine nakon rođenja Alahovog proroka Ise dobijemo novi album Cecila Taylora. Još manje da će u pitanju biti ne samo interesantan istorijski artefakt što dopunjava poglavlje njegovog života o kome već ponešto znamo, već jedan od najurnebesnijih nastupa koje sam ikada čuo u izvođenju ovog pijaniste poznatog pre svega po urnebesnim nastupima, pa još sve snimljeno sa takvim kvalitetom zvuka da čoveku malo krene da curi pljuvačka niz ivicu usta dok ovo sluša. The Complete, Legendary, Live Return Concert at The Town Hall NYC November 4, 1973 jeste kompletan snimak nastupa Taylorovog kvarteta u Gradskoj, jelte, vijećnici grada Njujorka* napravljen pre 49 godina, a čiji smo deo već imali prilike da čujemo, ali ovo je primer one situacije kada znate da postoji deo koncerta koji niste čuli i decenijama maštate o tome kako li je TO zvučalo i gubite se u slatkim mislima o toma kakva je to ekstaza morala biti a onda se, neobjašnjivo, snimak pojavi pred vama i POTPUNO VAS ODUVA. Nisam mislio da snimak koncerta što je mlađi ni pune dve godine od mene može ovako jako da me odradi, mislio sam da sam već svikao na Taylora posle ovolikih decenija religioznog slušanja njegove neshvatljivo moćne muzike, da sam se malo i imunizovao na uzbuđenje kad ono – ne! The Complete, Legendary, Live Return Concert at The Town Hall NYC November 4, 1973 me je poravnao sa patosom. U što se kaže, pozitivnom smislu.
*ne radi se zaista o gradskoj skupštini, The Town Hall NYC je naprosto ime ovog koncertnog prostora sagrađenog pre skoro tačno sto godina za potrebe živih performansa, od koncerata i recitala, preko javnih govorancija pa sve do bioskopskih predstava. Sa kapacitetom od oko 1500 mesta i dugačkom, burnom istorijom ovo mesto je i danas žustro aktivan prostor i jedan od kulturnih kamena-temeljaca grada Njujorka

Kalifornijski Oblivion Records je prošle godine već objavio Spring of Two Blue J's, snimak manjeg dela ovog koncerta koji je inicijalno Taylor sam objavio 1974. godine za svoju etiketu Unit Core ali ove dve kompozicije – označene kao dva dela naslovnog komada – čine drugi deo nastupa, i ma koliko da su same za sebe moćne, zapravo ne daju čitavu sliku. Ovaj je album ionako bio skoro pola veka nenabavljiv – jer ga je Taylor uradio u relativno malom tiražu od dve hiljade primeraka i nikada do 2021. godine nije urađen zvaničan reprint – ali pakovanje čitavog nastupa u jednu, zaokruženu celinu, kako je Oblivion Records upravo uradio dodavanjem prve kompozicije, Autumn/Parade je, moglo bi se reći, onako kako bi bog zapovedio da se ovaj album publikuje, pod uslovom da bog ima ukusa za muziku i umesto Mokranjčevih rukoveti ponekad sebi pusti abrazivni, glasni, ali da se ne lažemo BOGOUGODNI fri džez.

,,Return" iz naziva ovog albuma odnosi se na činjenicu da je Taylor prethodnih sedam godina odsustvovao iz Njujorka najveći deo vremena na ime svojih akademskih dužnosti na Univerzitetu Viskonsin i koledžu Antioch u Ohaju gde je predavao. A muzičari sa kojima je pijanista izašao na binu su... pa, neki od najlegendarnijih džezera što su sa njim ikada sarađivali. Kontrabasista Sirone (aka Norris Jones), verovatno najpoznatiji kao deo Revolutionary Ensemble postave iz sedamdesetih godina, je imao dugu i plodnu karijeru svirajući sa nekim od najvećih imena džez avangarde tokom pola veka aktivnosti, a u ovom nekom periodu je sarađivao sa Marionom Brownom, Pharoahom Sandersom, Albertom Aylerom, Gatom Barbierijem, Noahom Howardom (kasnije, u ovom veku će raditi i sa Sabirom Mateenom, i Williamom Parkerom). Ovaj nastup je najstariji (meni poznat) snimak njegove saradnje sa Taylorom sa kojim će Sirone kasnije, pred kraj sedamdesetih godina snimiti nekoliko značajnih albuma, paralelno sa radovima svog Revolutionary Ensemble.

Bubnjeve je svirao Andrew Cyrille, jedini još uvek živ muzičar sa ovog nastupa i za moj ukus jedan od najboljih pet bubnjara koji su ikada svirali free jazz. Cyrille je svirao, što se kaže, praktično sa svima (Carla Bley, Marion Brown, Peter Brotzmann, Billy Bang, Muhal Richard Abrahams, Anthony Braxton, Coleman Hawkins (!), Dave Douglas, Leroy Jenkins, David Murray, Ivo Perelman...) a sa Taylorom je radio od polovine šezdesetih praveći neke od ključnih albuma džez avangarde u njenom prelomnom periodu. Poslednji put će Cyrille sa Taylorom svirati 1999. godine, više od tri decenije nakon njihovih prvih zajedničkih radova.

Konačno, saksofonista je ovde Jimmy Lyons, još jedan čovek koji je preko trideset godina svirao sa Taylorom i mada Lyonsa retko pominju u istom dahu sa njujorškim svecima saksofona – možda i zato što je svirao alt umesto tenora koji je šezdesetih godina bio odabrano oružje Coltranea, Aylera, Sheppa itd. itd. itd. – u pitanju je čovek koji je snimio neke od ključnih ploča ovog perioda, uključujući dva legendarna albuma sa Jazz Composer's Orchestra.

Ovo je ekipa takvih veterana njujorške džez avangarde da slušalac i pre prvog tona ima pozitivnu anticipaciju. Čak i tako, gotovo je nemoguće unapred razumeti koliko je ovo uraganski nastup. Autumn/Parade je kompozicija sa kojom je nastup otvoren i iako uredno snimljena, nije ugledala svetlo dana sve do ove godine na ime svoje dužine od osamdesetosam minuta a koja je bila predugačka čak i za CD medijum.

I sad, mislite se vi, izdržati osamdesetosam minuta Cecila Taylora, to je svojevrsni izazov. Pijanista je na kraju krajeva bio poznat po ekstremnom intenzitetu i brzini svoje svirke, po inspirisanju svojih saradnika da i sami izvode muziku skoro na granici ljudskih kapaciteta i, svakako, Autumn/Parade je apsurdno žestoka svirka po standardima bilo kog džez sastava onog ili ovog vremena.

A opet, po standardima samog Cecila Taylora, Autumn/Parade je praktično zagrevanje. Ovo je, štaviše ogledni primer kako Taylorova svirka, i muziciranje njegovih saradnika može da sadrži sve one elemente koje za njega vezujemo – mitraljeski tempo, odsustvo tema, atonalnost, perkusionistički stil svirke praktično svih instrumenata – a da rezultat te svirke nije ni paklena buka niti muzika koju bih ja nazvao agresivnom. Taylor i kolege ovde sviraju, pa, zapravo mekano, uživajući u radosnoj, besprekornoj improvizaciji u kojoj svi ravnopravno učestvuju, dodajući jedan drugom fraze i ideje, susrećući se u perfektnim razrešenjima koja zvuče kao da su pripremana mesecima iako izranjaju posle minuta i minuta naizgled potpuno nasumičnog improvizovanja.

Taylor je, kao i uvek, jako brz, kinetičan, na momente maltene kao ubrzani snimak, ali njegova svirka ovde zvuči pre svega radosno, inspirisano i u njoj se ne može čuti stvarna agresivnost. Sirone ga prati u stopu dajući liderovim rafalima na klavijaturi udobnu podlogu i bezbednosnu mrežu, dok Cyrille, i sam apsurdno brz, veliki deo ove kompozicije svira metlicama, svedeno pletući slobodne, fraktalne ritmove oko klavirskih pasaža. Jedan od najboljih Cyrilleovih kvaliteta je uvek i bilo to sa koliko osećaja ovaj čovek svira, pazeći da ne zaseni ostatak ansambla bukom i pogađajući kao majstor akupunkture tačne mikrosekunde kada da ubaci akcente i razrešenja.

A Lyons... Lyons je ovde praktično ptica koja peva, jureći se veselo po dvorani sa klavirom, na momente gotovo doslovno ispaljujući fraze koje podsećaju na Peru Detlića*. Ako za free jazz kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih prevashodno vezujete sumanuto duvanje u saksofon od koga puca dijafragma i izleću vodoskoci znoja, Lyons potpuno ruši ovaj kliše, svirajući meko, brzo, elegantno, duhovito i istovremeno duhovno sred te rafalne paljbe i užarenog metala.
*na koje Taylor spremno odgovara

Posle skoro sat i po ovakve svirke svaki drugi kvartet bi bio srećan da se pokloni oduševljenoj publici i povuče u bekstejdž da kolabira od umora. Ali kako rekosmo, za Taylora i njegovu ekipu Autumn/Parade je bilo samo zagrevanje. Spring Of Two Blue-J's (Part 1) koja sledi je šesnaest minuta solo klavira tokom kojih Taylor izlaže svoj instrument takvom bombardovanju da se čovek legitimno zapita šta je publika, već ošamućena od prve kompozicije uopšte mislila u tom trenutku. Taylor je ovde gotovo natprirodno brz, ne samo u ređanju nota koje nekako uvek padaju baš gde treba, već i u savršenoj kontroli dinamike i volumena, podećajući da zapravo to što svira sa drugim ljudima nije zato što bi muzika bez drugih muzičara ikako zvučala nepotpuno ili nedorečeno.

I onda kada krene Spring Of Two Blue-J's (Part 2), rukavice se, što se kaže, skidaju i ovo je još 22 minuta uraganske svirke u kojoj više nema nikakvih rezervi – Sirone sada juri o vratu svog instrumenta kao ptica-trkačica, Cyrille baca najteže bombe koje ima u arsenalu a Lyons, iako nikada ne upada u vrišteći manirizam i imitiranje Aylera ili Coltranea, naizgled vrlo lako ubacuje svoj rad u neshvatljivo visoku brzinu i intenzitet koje diktira razulareni Taylor. Opet, i ova kompozicija je puna stila, lepote i čiste radosti, sa sve prostorom da Sirone i Cyrille malo sviraju sami i pokažu da bi zaista, i sami mogli da drže čitav koncert na svojim plećima.

Reč-dve i o kvalitetu zvuka: David Laura – koji je bio neka vrsta Taylorovog menadžera – je angažovao Freda Seiberta, kasnije jednog od osnivača MTV-a, a u to vreme jednog od osnivača Oblivion Records da nastup snimi i iako se radi o skromnom četvorokanalnom snimku, mora da je Seibert i ko god da mu je pomagao oko postavljanja mikrofona (pominju se Nick Moy i Alan Goodman, ali je, verovatno ključnu ulogu odigrao Tony May koji je davao savete vezane za snimanje) imao napad božanske inspiracije jer je ovo izuzetno lep, dinamičan, topao snimak koji uspeva da nekako istovremeno ima i visok stepen čistote instrumenata ali i da očuva akustiku sale.

Sve u svemu, The Complete, Legendary, Live Return Concert at The Town Hall NYC November 4, 1973 je ploča koju nismo zaslužili ali koju je Seibert ipak odlučio da nam podari. Ne znam kako stoje stvari sa autorskim pravima itd. ali da je ovaj kompletan paket nekako propustio da ikada izroni tokom ljudske istorije, ta bi istorija bila mnogo, mnogo siromašnija. Zato, hvala Seibertu a i samom bogu (tj. Cecilu Tayloru) na milosti koju nismo zaslužili:

https://oblivionrecords2.bandcamp.com/album/the-complete-legendary-live-return-concert-at-the-town-hall-nyc-november-4-1973

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 27-02-2022, 17:27:56

Da li je fer reći da je Boris Kovač od svog života napravio poetski konstrukt? Sigurno jeste. Da li je fer i reći da, kada se pogleda u celini i uradi potrebna matematika, Boris Kovač najveći deo svog života nije svirao džez? I ovo je fer, ali pored povremenih povrataka čistom džezu panonski kompozitor i mislilac je kroz sav svoj ostali opus – kamernu muziku, muziku za teatar i film, plesne projekte – džez bez velikih konceptualizacija i objašnjavanja lako i organski spajao sa mnogim drugim filozofijama i pristupima – klasičnom muzikom, tangom, valcerom, rumbom... Prošle godine je Kovač svoj neumorni kreativni duh usmerio ka multimediji i napravio ,,poetski dokumentarni film" 4 Suns & Piano. U pitanju je prilično kompletan autorski pristup gde je Kovač režirao i montirao čitav materijal uz malu ekipu saradnika a, kako je i prirodno, čitav muzički skor je izašao iz njegovog pera i izveden od strane njegovog aktuelnog trija. U kome ima četiri muzičara. A i u nekim kompozicijama se pojavljuju dodatni muzičari. Ne treba ovde isuviše polagati na tačnu matematiku jer Kovač nikada nije bio dosadni utvrđivač (ili još gore, ponavljač) činjenica već izmaštavač jedne lepše, pa i stvarnije, a svakako večnije realnosti.

U tom smislu, saundtrak za ovaj film, 4 Suns & Piano, koji se pre nekoliko dana pojavio na Bandcampu je razlog za i ne tako malo slavlje. Snimljen uz pomoć FCS i pomoć grada Novog Sada, film se može pohvaliti kolekcijom od dvadesetčetiri kompozicije (čije je snimanje pomogao SOKOJ) a koje su Boris Kovač i Dima Jakovljević snimili u, pretpostaviću, Kovačevom studiju u Bukovcu. Kovač je radio miks i mastering i mada kao i neke njegove druge produkcije i ovaj album ima distinktan šum koji svedoči o veoma glasnom ulaznom signalu i jakoj kompresiji u finalnom masteru, toplina samih instrumenata i sama briljantnost izvođenja su takvi da nema govora o nekakvim barijerama koje bi se isprečile između slušaoca i užitka u materijalu.

O Kovaču sam već toliko puta pisao da se uvek plašim da ću se ponavljati kad god se dohvatim nečeg novog. Ali opet, Kovač je čovek takvog opusa i takve dubine estetskog i intelektualnog sloja svoje ličnosti da nije preterano reći da je u pitanju neko ko inspiriše neprestano, na uvek svež način tokom dugih decenija. Oprostićete mi na nečemu što će ličiti na hiperbolu ali ja zaista smatram da je Boris Kovač nacionalno blago i da je loša karma za sve nas što on nije nikada zaista prepoznat i validiran od strane društva kao takav. Oh, naravno, Kovač ima reputaciju unutar intelektualnih krugova u našoj sve manje intelektualnoj domovini i javne institucije će tu i tamo potpomoći njegov rad, kao u slučaju ovog projekta, recimo, ali nisam siguran koliko se prepoznaje da je u pitanju umetnik, stvaralac pa i mislilac svetskog formata, sa karijerom koja je odavno nadišla granice ove države (ma koje joj granice, tokom razlilčitih perioda Kovačevog života i rada da su bile aktuelne) a da se taj isti umetnik toliko čvrsto vezao za ovu zemlju i njene simboličke ali i vrlo konkretne prostore da je potencijalni globtroterski lifestyle i život na nekom boljem ili makar profitabilnijem mestu zauvek zamenio za panonsku ravnicu.

I, naravno, problem možda i jeste u tome jer, avaj, u Srbiji koja svoje patriotske i duhovne impulse statistički prečesto vezuje za smešne, do parodije pojednostavljene nacionalističke konstrukte, Kovačeva fasciniranost ne samo panonskom ravnicom (ali, da, prevashodno njom), a dalje i čitavim Balkanom kao prostorima koji su mistični i pregnantni simbolikama što se ne pakuju u jednostavne saundbajtove ili akademske memorandume, naprosto ne rezonira sa dnevnopolitičkim ili, uopšte, generalnim interesovanjima prosečnog čoveka. U Kovačevoj opsesiji Panonijom neko zloban – i neuk – bi verovatno prepoznao i nekakav ,,vojvođanski nacionalizam" a što, opet, nikada nije bio element Kovačevog stvaralaštva koje je vazda bilo okrenuto večnijim konceptima.

,,Poetski dokumentarac" je zato baš onakav tip umetničko-dokumentarističkog rada kakav očekujete od Kovača. Snimljen kao jedna posveta Panoniji, on je serija slika, ljudi i razgovora, u kojoj se pronalazi, jelte, poezija. Vizuelna, verbalna, pa na kraju i zvučna. A tu onda svakako dolazi na red ovaj saundtrak.

Kako je klavir već i u nazivu filma, on je i najprominentniji instrument u ovim kompozicijama. Sam Kovač je sedeo za klavirom i ovo svakako nisu komplikovane, egzibicionističke kompozicije već poetične, kratke teme koje svojom emotivnošću i snažnim razrešenjima pokazuju da vinjete od minut ili dva mogu da budu jednako snažne kao i složene kompozicije od pola sata. Kovač je pogotovo od početka ovog veka u svojoj muzici imao komponentu sanjive, pa i ranjive emotivnosti, jedan nostalgični prizvuk koji, pak, nikada nije silazio u prizemje patetike ili puke sentimentalnosti. Ovaj album je praktično destilacija ovog njegovog pristupa i pokazuje da, iako se film bavi nečim što je na putu da nestane, stilom života koji je težak ali častan a koga uskoro neće biti, muzika nije i nikada nije bila puki lament i nostalgično podsećanje već zapravo zvučna kreacija koja govori o idealnom, o onom što nikada nije postojalo ,,u stvarnosti" ali što je najbolje ljude među nama uvek vuklo da daju sve od sebe da se približimo tom idealu.

Klavirske vinjete nisu sve što ovaj album sadrži – mada bi, da se razumemo, bile dovoljne. Peta kompozicija, Autumn Leaves (nema veze sa poznatim džez komadom istog imena) uvodi ostatak trija, i ovde Kovač svira klarinet, Branko Džinović bandoneon (a koji se u nekim kompozicijama dalje zamenjuje ,,običnom" harmonikom koju svira Lazar Novkov), Dani More kontrabas a Lav Kovač, Borisov sin, i po vokaciji prevashodno bubnjar i perkusionista, svira klavijature.

Kovač tokom 24 kompozicije na ovom albumu često ponavlja iste motive i teme, dovodeći sve do logičnog finala i gotovo sakralnog (a istovremeno programski, jelte, profanog) razrešenja u poslednjih nekoliko komada, držeći sve vreme atmosferu pod kontrolom i nudeći muziku tihe, otmene refleksije i dostojanstvene, intimne radosti. Album u nekim momentima i sam prelazi u dokumentaristički format pa tako Pannonia - Autumn Sunrise sadrži zvuke ptica i ovaca, i ovo je veoma lepo osveženje za muziku koja ne treba da ima samo kamernu dimenziju kad se već tako dosledno i programski bavi širokim otvorenim prostorima, godišnjim dobima, zemljom i životinjama koje stotinama godina hrane čoveka što je samo retko u stanju da spozna koliko im poštovanje duguje.

Boris Kovač je, ako nije ništa drugo, a ono svakako čovek spoznaje i to u onom najboljem smislu: intelektualac koji odrađuje komplikovan, zahtevan i dugotrajan cerebralni rad ali onda njegove rezultate pakuje u beskrajno lepe, beskrajno dragocene estetske artefakte koje nam štedro daje na koršćenje kako bismo i sami imali koristi od tog rada. 4 Suns & Piano je još jedna obavezna ploča u opusu kakav doslovno niko drugi na ovim prostorima nema. Nemojte da je propustite.

https://boriskovac.bandcamp.com/album/4-suns-piano-2

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 06-03-2022, 12:39:18

Ah, zar je već vreme za novi Sketches of Influence? Imam utisak da ni prošli album ovog kvarteta iz države Njujork još nisam izgustirao a slušam ga već više od godinu dana, no Joe Barna je napisao novih šest kompozicija i The Purpose je onoliko snažan iskaz koliko sada već očekujemo, praktično zahtevamo od ovog autora i njegovih saboraca. Drugim rečima: ovo je album koji bez ikakve sumnje obeležava prvi kvartal 2022. godine za mene i podseća na to koliko se muzike može smestiti u nekih 55 minuta punokrvne svirke a da ništa od toga ne zvuči ni isforsirano ni neprirodno, naprotiv.

Kada sam prošle godine pisao o prethodnom albumu Sketches of Influence, nazvanom The Grind (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/28/jazz-nedeljom-sketches-of-influence-the-grind/), opisivao sam prilično uobičajenu situaciju za muzičare koji sviraju džez koji je sa jedne strane hardcore autorska muzika, a sa druge snažno utmeljen u tradiciji, samo dodatno pogoršanu pandemijom koja je potpuno poremetila svaki ritam i tempo živih svirki, klupskih aktivnosti i njima odnosne zarade. Joe Barna i njegova ekipa, naravno, svi imaju i druge angažmane i svirke sa drugim ljudima – pijanista Davis Whitfield i saksofonista Stacy Dillard su po godinama i iskustvu različiti ali po ugledu prilično uporedivi majstori njujorške scene, a novi kontrabasista James Robbins deluje mlado ali iskusno, no Sketches of Influence, originalno okupljen kao sastav za jedno veče koji bi prosvirao materijal što je Barni bio blizak srcu, izrastao je u distinktan, snažan projekat koji se okuplja srazmerno retko ali kada se okupi – slede rajski užici.

Možda su i zato tri do sada snimljena albuma ovog projekta, svi urađeni na koncertima koji nisu bili delovi nekakvih dugačkih turneja, već sa namerom pravljeni događaji da se publici pruži jedinstvena predstava a muzika snimi u što kvalitetnijoj formi, tako snažni iskazi. Sketches of Influence sa jedne strane sada većinu svog vremena operiše u nenormalnim uslovima koji i inače prilično tvrdu koricu hljeba klupskog muzičara sa autorskim identitetom čine još tvrđom, a sa druge strane, sam programski smisao benda je da se u muziku utoče svi uticaji koji su od Joea Barne napravili ne samo muzičara, bubnjara, kompozitora i aranžera već i čoveka kakav je danas.

Može da zazvuči kako ja ovde malo preduboko razmišljam o nečemu što je prirodan proces – muzika ne nastaje ex-nihilo i gotovo je uvek ishodište različitih muzičkih i životnih uticaja autora i izvođača, ali kod Barne ovo kao da je proces koji je u izvesnom smislu ritualizovan. Njegova muzika, a pogotovo na ovom novom albumu, spaja elemente životnog iskustva vezanog za ljude, situacije i momente koje je upoznao, doživeo i preživeo, kao i muzičke prethodnike, velikane iz istorije džeza koji su svi nekako pronašli način da se oglase u Barninim kompozicijama, ali čini mi se da je differentia specifica ovog autora i bubnjara u tome kako on uspeva da mu muzika zvuči spontano, autentično i nimalo programirano.

The Purpose, nazvan ovako sa jakim, manifestnim razlogom, dakle, nema u sebi ni prisenak neke hladne, postmoderne fuzije muzike drugih autora, ovo nije niska citata i pametno formatiranih referenci kao što jedan solidan deo džeza u poslednjih 30-40 godina voli da nastaje. Sa druge strane, ono što beskrajno cenim kod Barne – i ne manje kod njegovih fenomenalnih saradnika – je da iako muzika programski treba da transformiše životna iskustva u zvuk, harmonije i ritmove, ovde nema ni trunke glume, umjetne drame, nekakvih prenaglašenih ekspresija i trapavih pokušaja da se život na snagu ugura u takt i melodiju.

Hoću reći, muzika Sketches of Influence zvuči zrelo na najvišem nivou, sa dubokim utemeljenjem u džez-nasleđu i odavanjem pošte velikim prethodnicima a onda sa posvećenošću i usredsređivanjem na ovde-i-sada gde se iz Barninih tema i aranžmana valja iscediti maksimum poštenog rada i dosegnuti, ako je moguće, i nekakav transcendentni plato sa koga možete da u jednom trenutku pogledate, i zadovoljno klimnete glavom jer ste sa svojih deset prstiju i nekoliko decenija života provedenih na Zemlji stvorili nešto što zaslužuje da, jelte, odjekuje u večnosti.

The Purpose je album posvećen Joeovoj majci, gospođi po imenu Pamela Rose Barna koja je, sada kad i sam autor ima malo dete, verovatno prepoznata kao još važniji uticaj u njegovom životu. Album je stoga istovremeno i nežan i emotivan i intiman, a da se nikada ne gubi kinetičnost, vrelina svirke. Snimljen u koncertnom prostoru The Strand Theatre u Hudson Fallsu u Njujorku, tokom dva dana (10. i 11. Aprila 2021. godine), ovo je izuzetno kvalitetno produciran materijal. Sam prostor je, sudeći po slikama veoma ugodan i u njemu često sviraju razni rok, džez i metal bendovi, a inženjer zvuka John Chiara, te čovek zadužen za miksovanje i mastering, Scott Petito (primećujete da se sve radi po italijanskoj vezi?) odradili su briljantan posao nudeći topao, pun, dinamičan snimak koji uspeva da uhvati zbilja naglašeno suptilnu svirku kvarteta.

Otvarač, A Rose for Pam, dakle, kompozicija direktno usmerena na Barninu majku odmah podseća da su njujorški džezeri decenijama unazad imali intiman odnos sa latin-džezom. Ubačena u ritam bosa nove, ova kompozicija skoro idealno demonstrira kako se Sketches of Influence drže tradicije a da ne posežu za direktnim citiranjima i omažiranjima. Barna svira onako mekano i dinamično kao što se od njega očekuje, Robbins nudi savršenu podlogu za ostatak benda, a Dillard svira umiljate teme na sopran saksofonu i ovih devet i po minuta proleti kao od šale.

Sledeća, Scott Free je jasan omaž nekim od klasika njujorškog džeza. Dillard se ovde maša tenor-saksofona i ovo je izuzetno prijatan i topao bop/ cool jazz komad u kome se tendencija ovog sastava da briše granicu između sviranja pratnje, teme i soliranja snažno ispoljava.

Još je možda izraženija na sledećoj, naslovnoj kompoziciji koja počinje nečim između solaže na kontrabasu i sviranja kolektivnog, gotovo pointilistički svedenog uvoda. Robbins predvodi ovaj komad ali kasnije, kada krene snažnija svirka, Whitfield pokazuje zašto je jedan od najcenjenijih mladih pijanista u Njujorku. Ne samo što on tokom celog ovog albuma briljantno svira pratnju levom rukom dok desnom prosipa opasne, sinkopirane solaže nego je i njegova kontrola volumena vrhunska. Bend zvuči tako usvirano, tako ujedinjeno u ovome što radi, sa Dillardom koji teme razvija kao da sanja na nogama a da svaki akcenat biva pravilno uhvaćen i ispraćen od ostataka sastava kao da su ovo sve svirali bar 5-6 hiljada puta, da je to milina čuti.

The Mandate je još jedan lep bop-komad u kome se ritmičke eksploracije uklapaju sa sasvim prirodnim soliranjem i improvizacijama. Whitfield i ovde bira ritmički prilično komplikovane putanje kroz kompoziciju koje pogotovo Barna prati u korak, pogađajući zajednička razrešenja bez greške. Dillard ovde nudi jedan od najupečatljivijih momenata na celom albumu sa autoritativnom, nikada isforsiranom tenor-svirkom.

Šef benda započinje A Cross to Bear improvizovanjem na bubnjevima koje nije čisto ,,soliranje" već uvođenje čitavog sastava u kompoziciju koju će zapravo karakterisati dosta kontemplativnog programa gde ritam na momente sasvim staje a tenor saksofon svira zamišljenu, dostojanstvenu baladu preko umirene pratnje. Muzika Sketches of Influence uvek ima izvesnu dozu romantike, pa i sentimentalnosti ali, kako ova kompozicija pokazuje, nikada se tu ne upada u jeftinija, patetična raspoloženja.

Završna That's What She Said je opušten a energičan bebop ponovo vođen tenor saksofonom i razigranim kaskadama nota koje silaze sa klavirskih dirki. Barna i ovde ima kratka soliranja pred kraj, presecana energičnim solažama na saksofonu i ovo je lepo finale albuma koje čoveka malo i ostavi sa pomišlju da bi voleo da čuje još.

A što i može. Koncert je originalno strimovan u video-formi , pa se odlaskom do JuTjuba mogu čuti dva sata ove briljantne svirke u odličnom kvalitetu zvuka:

https://youtu.be/fW-Yj7HIzfM (https://youtu.be/fW-Yj7HIzfM)

Sketches of Influence ostaje jedna od najboljih ekipa koja u ovom trenutku operiše u široj njujorškoj oblasti za koju ja znam, sa filozofijom koja podrazumeva retke nove pesme i nastupe, ali koji svojom sadržajnošću i kvalitetom nude više nego većina kolega. Pitanje je do kada će ovaj projekat moći da funkcioniše u ovoj kreni-stani formi – na kraju krajeva, i ovaj album je sniman tako što je prvo rađena GoFundMe kampanja da se skupe sredstva – ali za sada Joe Barna i njegovi nude suvo zlato slušaocu od ukusa:

https://sketchesofinfluence.bandcamp.com/album/the-purpose (https://sketchesofinfluence.bandcamp.com/album/the-purpose)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 13-03-2022, 12:48:12

Ljubitelji solo klavira da obrate pažnju jer je na programu ove Nedelje trenutno najnoviji album uglednog južnoafričkog pijaniste koga smo nekada znali po imenu Dollar Brand a koji sada koristi ime Abdullah Ibrahim. Album je naslovljen Solotude i već tim nazivom sugeriše samoću kao preovlađujući sentiment koji dominira tokom ovih dvadeset kompozicija.

No, samoća nije nužno i isključivo negativna i čoveku ona ume da podari vreme i prostor za refleksiju, kontemplaciju i duhovni rad, pa je i sticaj okolnosti ovde iskorišćen na najbolji moguć način. Naime, Ibrahim običava da svake godine svoj rođendan, deveti Oktobar, obeleži samostalnim klavirskim koncertom u dvorani Hirzinger na jugu Nemačke. No, pandemijski protokoli 2020. godine su onemogućili ovakvu vrstu okupljanja, pa je pijanista svirao pred praznom salom, snimivši dvadeset kompozicija u jednom dahu, izvlačeći pesme i teme iz svoje dugačke, plodne karijere i provlačeći ih kroz pandemijsku prizmu samoće i izolacije. Prazna sala, minimalno prisustvo tehničara i snažna akustika dvorane udružili su se da autoru i izvođaču podare priliku da se zagleda u sebe, kao i u svoj kreativni opus i pruži kasnijim, vremenski i prostorno udaljenim slušaocima jedno svedeno, možda čak i dekonstruktivno čitanje Ibrahimove muzičke biografije.

Abdullah Ibrahim je nesumnjivo najpoznatiji džez autor iz Južnoafričke Republike. Rođen još 1934. godine i kršten kao Adolph Johannes Brand, Ibrahim je sa godinama izrastao u vodeću figuru Cape Jazz podžanra, džez muzike centrirane oko juga Afrike i njegovog rodnog Kejptauna, a koja je u sebi spojila uticaje američkog džeza – kod samog Ibrahima se čuju prevashodno Ellington i Monk – gospela, tradicionalnog folklora sa juga afričkog kontinenta, ali i indijskih raga. Majka mu je i sama bila pijanistkinja – i svirala u lokalnoj crkvi – pa je Adolph počeo da uči sa sedam godina da bi već sa petnaest počeo i da profesionalno nastupa.

Kako je Ibrahim rasno mešovita osoba – što se u južnoafričkoj klasifikaciji vodi kao ,,obojeni" – tako je i svirka njegove grupe sa kraja pedesetih, Jazz Epistles, iako politički prilično neutralna, bila na udaru diskriminatornih mera tadašnjeg aparthejd režima, naročito nakon šarpevilskog masakra iz 1960. godine kada su se tenzije u JAR jako podigle, pa je, nakon izdavanja prvog ikada albuma južnoafričkog džeza, Jazz Epistle Verse One ovaj sastav rasformiran a Brand će se preseliti u Evropu da bi tamo posle poznanstva sa Dukeom Ellingtonom koji mu je dosta pomogao, i posle sviranja po raznim festivalima na starom kontinentu, prešao u Njujork.

U Njujorku je Dollar Brand sarađivao sa kremom tadašnjeg new thinga (Coltrane, Coleman, Taylor, Cherry, Sanders...) da bi 1968. godine primio islam i rešio da se vrati u Južnoafričku Republiku. Tamo je nastavio da radi, praveći džez u različitim stilovima i kreirajući i neke važne anti-aparthejd iskaze (npr. Mannenberg), sarađujući paralelno i sa raznim američkim i evropskim muzičarima i pišući muziku za film i televiziju. Danas se Ibrahim smatra legendom (ne samo afričkog) džeza – nazivaju ga afričkim Dukeom Ellingtonom – i o njemu su snimani dokumentarni filmovi, a on je i u devetoj deceniji života još uvek muzički aktivan i kreativan.

Što demonstrira i ovaj album, prikazujući Ibrahima u izuzetnoj izvođačkoj formi kako prosvirava svoju muziku, dajući ploči podnaslov My Journey, My Vision. Soloism je, sa druge strane, i demonstracija da sedenje preblizu sopstvenom materijalu ne mora uvek da bude ni dobro, i da čak i najveći muzičari u svom žanru ponekada pokazuju da im nedostaje neko da ih izazove, isprovocira, natera da sviraju malo i protiv svojih instinkta.

No, idemo redom. Soloism je pre svega lepa ploča. Ibrahim svira u sali koja njegovom klaviru daje zvonak, živ zvuk, a što se dobro uklapa uz njegovu tehniku sviranja koja je tokom tolikih decenija izgradnje dosegla tako visok nivo da gotovo da deluje kako muzičar muzku kontroliše mislima. Snimak je, sa druge strane i karakterisan izuzetno visokim nivoom ulaznog signala, bez sumnje tako postavljeno da bi se uhvatio svaki detalj Ibrahimove naglašeno dinamički raznovrsne svirke, pa i slušalac mora prihvatiti da će uz mikroskopski uvećan zvuk klavira slušati i povremeno pomeranje stolice na kojoj izvođač sedi ali i sveprisutni beli šum koji ide uz ovako glasne snimke. Ovo ne mora da vam smeta, ali se, pogotovo kada ovaj album slušate u dobro izolovanoj prostoriji – a što je najbolji način da se on sluša s obzirom na kontemplativnost – to se svakako čuje. Bilo bi idealno da je snimak urađen sa više ,,prirodne" dinamike, ali nije da mi je ovo mnogo smetalo.

Jer, što se dinamike tiče, Ibrahim je čarobnjak. Njegova svirka podrazumeva stalnu kontrolu glasnoće, ali i trajanja nota, sa perfektnim, gotovo natprirodno preciznim kombinovanjem pritisaka na dirke i pedale da se nekim notama podari dugačak, prirodan period odumiranja, dok su druge, svirane praktično u isto vreme, skraćivane i prosipane po klavijaturi poput varnica. Lako je, moram da priznam, potpuno se izgubiti u zaista vrhunskoj, gotovo magičnoj Ibrahimovoj izvedbi koja i najjedostavnije teme što nisu više od razlaganja akorda pretvara u mini-događaje gde prsti i stopala od njih prave perfektne male zvučne artefakte što blistaju od lepote i zaokruženosti.

Ljubitelji Cape Jazza ovde treba da budu svesni i da je album prevashodno klasično ustrojen, sa kombinacijom džez tema i evropske umetničke muzike. Naglašenije ,,afričkih" harmonija ili izvedbi ovde zapravo nema (za to ćete se poslužiti, recimo, albumom Good News From Africa koji je Enja izdala 2016. godine a koji je pre neki dan izašao na Bandcampu (https://enjayellowbirdrecords.bandcamp.com/album/good-news-from-africa)), dakle, nećete na Solotude čuti ni mnogo kreolskog zvuka niti hipnotičkih ponavljanja tema koje karakterišu neke Ibrahimove radove. Ovo je pre svega istraživanje melodija i tema koje je Ibrahim napisao tokom decenija, sa povremenim naklonima gospelu (Blues for a Hip King, recimo, koja je napisana još sedamdesetih) ili, jelte, Boleru gde se Blue Bolero tokom nastupa ponavlja tri puta.

Ibrahim je, kako rekosmo, potpuno spojen sa svojim klavirom do mere da se ne može reći gde prestaje čovek a gde počinje instrument sa usredsređenošću na teme, harmonije i melodije i izvedbom koja ih lišava diktata ritma i aranžiranja, razdvajajući ih na atome i puštajući ih da zvonko zamiru u prostoru prazne sale. Ovo je svakako opojna ponuda, ali sa druge strane, vredi i primetiti da album uz svu svoju lepotu u domenu detalja, zapravo kao celina nema mnogo narativne dinamike. Ibrahim svaku od tema tretira jednako, dajući joj po minut ili dva da se okreće u vazduhu ispred njega pre nego što pređe na narednu i ispita je sa istom fascinacijom. Povremena razigravanja na dirkama su dobrodošla jer razbijaju kolotečinu u koju album upada sa sporim, zaljubljenim razlaganjem harmonija i slušanjem nota kako se gase do tišine, ali njih nema dovoljno često. Ovo je album koji ritma jedva da ima u nekoliko incidenata i koji uprkos očiglednoj važnosti tema što ih Ibrahim analizira, zapravo na kraju ni nema mnogo drame.

Utoliko, Solotude je pre svega muzika za uživanje u detalju, u trenutnom momentu, i lepim gestovima, radije nego zaokružen, jedinstven opus koji priča sopstvenu priču. Naravno da mi je malo žao zbog toga, ali naravno da sam i pored toga u svemu uživao.

https://abdullahibrahim.bandcamp.com/album/solotude (https://abdullahibrahim.bandcamp.com/album/solotude)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 20-03-2022, 13:14:17

Ove nedelje striktno hardbop, pa tako slušamo album Tina's Contemplation: A Reflection on the Genius of Tina Brooks, a koji je sa saradnicima snimio Skip Walker, bubnjar i kompozitor iz Severne Karoline očigledno veoma usklađen sa klasičnim Blue Note zvukom, pošto ovaj album zvuči autentično, usresdređeno i snažno a da je opet nepretenciozan i, neću da kažem neobavezan, ali zrači dobrim, relaksiranim raspoloženjem, kao da ste ušetali u nasumičan bar na Istočnoj obali i posle tri pića počeli da shvatate da bend koji tu svira nije samo prijatan zvučni tapet nego su im svaka nota i udarac po bubnju BAŠ na mestu.

Tina Brooks, odnosno Harold Floyd Brooks je bio tenor saksofonista takođe rođen u Severnoj Karolini, 1932. godine, ali je umro u Njujorku 1974. Naravno da u Severnoj Karolini niste mogli praviti OZBILJNU džez karijeru u ono vreme. Klubovi su bili u Njujorku, studiji su bili u Njujorku, izdavači su bili u Njujorku, muzičari su bili u Njujorku i, možda najvažnije, publika je bila u Njujorku pa je Brooks bio te sreće da se cela njegova familija preselila u ovu metropolu kad je on imao negde dvanaest godina. Tamo je počeo da uči da svira saksofon i 1951. godine krenuo i da profesionalno nastupa svirajući ritam i bluz uz pijanistu Sonyja Thompsona. Njegova muzička naobrazba dolazila je kroz rad pa je svirka sa cenjenim vibrafonistom Lionelom Hamptonom učinila mnogo na Tininom izrazu a trubač Little Benny Harris ne samo da mu je dao još važnih poduka, već ga je 1958 godine i preporučio producentu Alfredu Lionu, suosnivaču ključnog džez izdavača Blue Note.

Tina je inače bio tako nazvan jer su ga kao klinca zvali Tiny (mali), valjda u kontrastu sa starijim bratom Davidom Brooksom kojeg su zvali Bubba, bio je stariji od Tine punih deset godina i i sam je bio tenor saksofonista kojeg su prilično cenili u ono vreme. Dok je Tina tek učio da svira, Bubba je već nastupao kod Mintona i, nadživevši brata za skoro tri decenije, tek devedesetih snimio nekoliko albuma kao lider.

U međuvremenu, Tina se pretvorio zvezdu u usponu za Blue Note. Mada, nažalost, srazmerno kratke karijere. Muzički talenat i dosta rada sa uglednim liderima nisu Brooksa spasli heroinske adikcije pa je nakon 1961. godine već prestao sa radom, ostavljajući iza sebe deceniju nastupanja i nekoliko albuma sa vrlo jakim imenima koji su se uglavnom dogodili pred kraj pedesetih godina. Narednu deceniju se borio sa heroinom da bi na kraju, kao i razne druge kolege preminuo od disfunkcije jetre 1974. godine.

Za svojih nekoliko godina snimanja, Tina Brooks je izdao svega jedan album kao lider – True Blue iz Decembra 1960. godine. Album je producirao Alfred Lion lično a uz Brooksa su ovde svirali i neki zaista jaki muzičari poput Arta Taylora na bubnjevima i Freddieja Hubbarda na trubi proizvodeći karakteristični hardbop svog vremena sa Brooksovim kompozicijama i tipično liričnim, maštovitim sviranjem saksofona. Kasnije, uglavnom osamdesetih godina prošlog veka, Blue Note će izdati još nekoliko albuma snimljenih 1960. godine gde je Brooks bio lider i glavni autor, a na njima su svirali i takvi teškaši kao što su Sonny Clark, Art Blakey, Paul Chambers ili Kenny Drew. Naravno, i Tina Brooks je snimajući za Blue Note ostavio trag na albumima koje su potpisali takvi autori kao što su jackie McLean, Kenny Burrell, Freddie Hubbard ili Jimmy Smith i legitimno je reći da bi ovaj nadareni muzičar i autor imao mnogo veću i uticajniju karijeru samo da nije bilo nesrećne opioidne adikcije.

Deluje pomalo kontaintuitivno da snimate album sa aranžmanima kompozicija proslavljenog saksofoniste a da u postavi nemate saksofon, niti ijedan duvački instrument, ali Skip Walker očigledno nije imao problem sa tim. Tina's Contemplation: A Reflection on the Genius of Tina Brooks je, kako mu i naslov kaže, razmišljanje o geniju Tine Brooksa, i, snimljen u svedenoj trio-postavi bubnjeva, kontrabasa i klavira zapravo se najviše bavi upravo Brooksovim lirskim temama i finim, plesnim hardbopom, odbijajući da se upusti u ikakvu primisao o glumljenju Brooksovog sviranja time što bi u postavi bio i saksofon.

Walker je ozbiljan muzičar, ali i aktivista, pa i duhovni, jelte, lider. Kao diplomac Berklija, i muzičar koji je krenuo od fanka ali onda počeo da sluša bebop i hardbop i odlepio na bubnjare poput Maxa Roacha, Arta Blakeyja, Roya Haynesa i Elvina Jonesa, Walker je naporedo sa otkrivanjem džeza otkrivao i afroameričku istoriju borbe sa, kako kaže, slobodu i pravdu. Utoliko, iako je po profesiji muzičar, Walker veliki deo svog vremena usmerava na rad koji se tiče socijalne pravde delom kroz svoj podkast Thinking Sheep gde se diskutuje o rasi, religijii odnosima (na engleskom ovo, zbog aliteracije, zvuči bolje) a pošto je istovremeno i sveštenik, on i radi u Episkopskoj crkvi Svetog Pavla ali i kao predavač na Metodističkom univerzitetu, oboje u Severnoj Karolini.

Naravno, veza sa Tinom Brooksom je zbog toga dvojaka, preko zajedničkih korena u Severnoj Karolini ali i preko duhovnosti koja je pogotovo u kasnim pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka postala značajna komponenta modernog džeza. Otud i ovaj album.

Walkeru asistiraju kalifornijski pijanista Travis Shook i kontrabasista Essiet Okon Essiet, rođen u Omahi ali poreklom iz porodice nigerijskih imigranata koji svira još od ranih osamdesetih i sarađivao je sa Abdulahom Ibrahimom, Kennyjem Garrettom, Freddiejem Hubbardom... Dakle, pričamo o prilično uglednoj ekipi koja sa Brooksovom muzikom ima više nego jednu vezu i nije neko veliko čudo da je ovaj album tako prijatan za slušanje.

Da bude jasno, ovo je mešavina aranžmana Brooksovih kompozicija, kompozicija drugih autora na kojima je on svirao i originalnih Walkerovih komada rađenih u stilu klasičnog Blue Notea iz hardbop ere. Pesma kojom album počinje, recimo, Brooksova Back to the Tracks, je moćan hardbop komad sa Shookovim energičnim ali i liričnim sviranjem klavira i opakim programom od strane ritam sekcije. Walker i Essiet su surovo izdrilovani profesionalci kojima je bebop u krvi i ovaj album, rekosmo, nema saksofon, ali ima gruv.

I prevashodno se u gruvu i ovaploćuje. Ovo su plesne, kinetičke izvedbe u kojima je ritam kralj pa čak i pijanista najveći deo onog što radi spušta u takt i mada povremeno ulazi u sinkope i kompleksnije ritmičke figure, uvek se vraća u taj takt, što omogućava da se sva tri muzičara savršeno poklope u akcentima i intepunkciji.

Utoliko, album je svakako podoban za slušanje i kod publike koja ne voli slobodniji džez jer iako je ovo vrhunski organska i ,,živa" svirka, u njoj nema bežanja iz ritma ili harmonije. Čak i kada dobijamo solaže na kontrabasu (ređe) i bubnjevima (češće), one su i same deo gruva, čuvajući inerciju kompozicije i ne dajući plesačima da izgube korak.

Gypsy Blue Freddieja Hubbarda nastavlja sa tim moćnim, pokretačkim gruvom mešajući malo latin ritma i klasičnog bopa, a naslovna Tina's Comtenplation je raskošan, mada opet aranžmanski prijatno sveden komad od sedam i po minuta u kome Shook ima priliku da zablista i zaista pokaže da razume lirizam koji je karakterisao Brooksovu svirku. Ovo je, da bude jasno, balada, ali i ona je plesna.

Good Old Soul je i sama podugačka, ali je ipak kraća od Brooksovog originala, gde Shook hromatsku osnovnu temu sa leve strane klavijature razigrava desnom rukom, a ostala dvojica muzičara se poigravaju sa ritmom i postavljaju podlogu za jedan relaksiran muzički film.

For Heaven's Sake nije Brooksova kompozicija ali jeste je on snimio. Ova verzija je izuzetno intimna i zvuči zapanjujuče autentično. Brooksova je, pak, Dhyana, još jedan vrlo moćan, vrlo cool hardbop komad a iza nje sledi dva i po minuta solo bubnjeva na A Call From Tina, demonstracija Walkerovog osećaja za gruv i ukusa sa kojim samo udaraljkama kreira kompletan muzički iskaz. Homegrown je poslednja originalna kompozicija na albumu i još jedan autoritativan hardbop predvođen Shookovim klavirom. Album zatvara alternativna verzija For Heaven's Sake, sa još jednim sjajnim performansom trija koji zaista demonstrira da je manje ponekad mnogo, mnogo više.

Moram jednako da pohvalim i kvalitet snimka. Album i zvuči kao da je ispao iz Blue Note kataloga sa početka šezdesetih, sa divnim, organskim zvukom koji nam daje prirodnu dinamiku i uspešno koristi i akustiku prostora u kome je snimano. Ovo je, što se mene tiče, idealan način da se prave ovakve ploče, daleko od ispoliranosti i sterilnosti koje neretko pogode moderne produkcije, sa toplinom što život znači.

Sve u svemu? Idealan album za Nedeljno popodne ali i mnoge druge kontekste u našim životima. Uživajte.

https://skipwalker.bandcamp.com/album/tinas-contemplation-a-reflection-on-the-genius-of-tina-brooks (https://skipwalker.bandcamp.com/album/tinas-contemplation-a-reflection-on-the-genius-of-tina-brooks)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 27-03-2022, 13:35:49

Ove nedelje poučan primer o slobodnoj improvizaciji: sloboda je moć a velika moć sa sobom, kako nas je stric Ben Parker podučio, mora povlačiti i veliku odgovornost. Julius Windisch: live at loft je živi album na kome u jednom momentu pomislite da su muzičari sebi možda uzeli i previše slobode. Srećom, do kraja se stvari izbalansiraju odgovornim sviranjem.

O mladom berlinskom pijanisti i kompozitoru Juliusu Windischu sam već pisao prošle godine (https://cvecezla.wordpress.com/2021/02/07/jazz-nedeljom-henriette-muller-memories-of-a-swan-song-i-dudek-windisch-baumgartner-sundland/), kada je sa još tri kolege izdao album slobodnih improvizacija nazvan jednostavno po prezimenima muzičara: Dudek/Windisch/Baumgärtner/Sundland. Ovaj album je uglavnom bio slobodna improvizacija – sa nešto malo unapred napisane muzike – a mada je sam Windisch na njemu svirao isključivo sintisajzer, prisustvo saksofoniste Fabiana Dudeka dalo je ploči dovoljnu meru ,,jazz" zvuka da i nešto konzervativnija publika proguta osnovni imaginarijum ovog materijala sklopljen u dobroj meri oko retro-SF elektronike, sa prelascima u energični free jazz.

live at loft je, pak, drugačija, što bi rekli na Engleskom, zverka. I ovo je kvartet-postava, sa jasnom ambicijom da se kroz improvizaciju dođe do četrdesetak minuta upečatljive i, možda i izražajne svirke, ali muzičari su ovde drugi, postavka je drugačija, pa su i rezultati srazmerno tome sasvim drugačiji u odnosu na prošlogodišnji album. Kažem ,,sasvim drugačiji" ali i dalje u okvirima jedne estetike koju ja, ne bez razloga vezujem za muzičare iz nemačke akademske orbite.

Windisch je, da podsetimo, klasično obrazovan. Studirao je u Bernu a onda je i odbranio master tezu u okviru programa European Jazz Master koji se nudi na pet univerziteta u Amsterdamu, Parizu, Trondhajmu, Berlinu i Kopenhagenu. Tokom svog dvogodišnjeg postdiplomskog rada, Windisch je obišao berlinsku, amsterdamsku i kopenhagenšku visoku školu, uspešno stekao titulu jazz mastera 2019. godine i od tada živi u Berlinu gde radi sa više postava. Uprkos klasičnoj naobrazbi i master tituli koja, rekosmo ima reč ,,jazz" u imenu, Windisch u svojoj muzici ne radi ,,običan" džez pa ni ,,običan" fri džez i sve njegovo što sam do sada čuo u nekoj je meri kombinovalo slobodnu improvizaciju i atonalnu muziku na klaviru sa elektronskim eksploracijama na sintisajzerima.

Na live at loft uz njega sviraju bubnjar Leif Berger Nemac baziran u Kelnu koji pored svojih udaraljki u par momenata svira i melodiku, električni basista Simon Jermony, Njujorčanin na privremenom radu u Berlinu, te violončelistkinja Elisabeth Coudoux, Nemica koja je slično samom Windischu – a isto su i godište – kroz učenje klasične muzike došla do jazza, slobodne improvizacije i, jelte, ,,Nove Muzike". Coudouxova ima solidan pedigre, imajući u vidu da je diplomirala kod Franka Gratkowskog u Kelnu i njen doprinos na ovom albumu je upečatljiv.

Album je snimljen na koncertu u Kelnu, kao poslednjem danu trodnevne turneje iz oktobra 2021. godine, a koja je pre ovog grada obuhvatila Berlin i Minhen. Rekao bih da je ostavljanje Kelna za kraj bio pravi izbor jer ovaj grad sa svojim nasleđem u domenu moderne kompozicije i Nove Muzike zahteva muzičare koji su spremni 110% da pruže svoj maksimum, a onda ga prevaziđu.

A što, pokazaće se, ne ide ni tako lako. live at loft je album sa nekoliko izvrsnih momenata, a koji se mahom nalaze u drugoj polovini nastupa, pa istovremeno predstavlja i svojevrsnu pokaznu vežbu za to kako muzičari koji se bave slobodnom improvizacijom ponekad potrebuju dosta vremena da jedni druge ne samo čuju već i razumeju, a onda prestanu da se zaista slušaju i počnu da zajednički rade bez razmišljanja, kalkulisanja i direktnog odgovaranja na postavljene teze. Slobodna improvizacija je, naravno, jedan od najvećih izazova za svakog muzičara, stil ne samo sviranja već i, jelte, življenja, jedan ozbiljan svetonazor u kome se odgovornost prema sebi, muzičarima sa kojima nastupate, publici i možda odloženom slušaocu iz budućnosti koji će ovo slušati na snimku višestruko uvećava sa svakom sekundom koja prolazi. Nakon što su se čuli prvi tonovi i prvi udari po instrumentima više nemate izgovor da ne znate šta će oni drugi svirati, a tenzija između očekivanja slušalaca da dobiju nešto vredno svog vremena i vaše potrebe da izrazite nešto najčistije što imate u sebi, bez bezbednosnih mreža harmonije, ritma i tema ume da bude neizdrživa.

Mnogi, pa često i iskusniji, slobodni improvizatori zbog toga umeju da posegnu i za malo glume, imitirajući forme free jazza ili dela savremene kompozicije koja su slušali – možda već i sami svirali – dajući i sebi i kolegama na pozornici malo prostora da se dohvate nečeg poznatog pre nego što se zaista otisnu u slobodnu improvizaciju.

Treba dati pohvalu tamo gde je zaslužena i reći da ovaj kvartet ne glumi. Početak njihovog nastupa je otud karakterisan svirkom koja ide u nekoliko smerova u istom trenutku i traženjem koje treba da da odgovor ne samo na to šta uraditi na nešto što je već neko drugi na sceni uradio već i koja je uopšte forma ove muzike. Je li ona glasna? Tiha? Da li se svira brzo i tehnički eksplozivno, ili pak apstraktno, tako da slušalac zatvorenih očiju ne može ni da prepozna instrument? Moj utisak je da se, pošto ovi muzičari dobrim delom u svojim biografijama imaju jazz kao jednu od formativnih komponenti, onda prirodno nameće svirka koja je ekspresivnija i ima prepoznatljive fraze na kontrabasu, harmonije na klaviru, ritam na udaraljkama i teme na violončelu.

I ovo u prvih nekoliko komada rezultira muzikom koja zvuči lepo ali ne ide, zapravo nikuda. Čest problem free improv muzike, koji i ovde može da se čuje, bez obzira što se radi već o trećem danu turneje pa se da pretpostaviti da su muzičari već navikli jedni na druge i znaju šta da očekuju, je to da izvođači sa instrumentima koji dopuštaju harmonske eksploracije ali i imaju takvu akustiku da muzika može da živi i bez užurbanog sviranja, stoje u oštroj opoziciji sa ritam sekcijom čiji je glavni način da se čuje to da udara često i snažno. Otud bas i bubanj ovde sviraju mnogo ali malo toga korisnog, dok se Windisch i Coudouxova bave finijim radom.

Bend počne da zajednički diše tek na četvrtom komadu. level 10 in 4 akten ima koherentan ritam i temu koja se prirodno razvija kroz rad čitavog ansambla i ovo je prvi put da slušalac čuje BEND a ne samo četiri pojedinca koji sviraju u isto vreme. Na narednoj, herb, Windisch kao da povede ostale putem ,,klasičnijeg" jazza i mada se i ona kasnije raspline u apstraktnijoj svirci, basista i bubnjar jedan drugog znatno bolje razumeju i sviraju zajednički.

Otud je i naredna, seltsame präsentation znatno sigurnija i donosi razložniju, fokusiraniju svirku u kojoj muzičari shvataju kako da delaju kao kolektiv umesto da pokušavaju da nametnu svoj izraz kao bitniji od ostalih. Ovaj komad je negde između džez gruva i hipnotičke gamelan svirke, a hipnoza postaje važan deo programa na sledećoj, offenbarung im stillen gde sintisajzeri vode muziku u apstraktnijem smeru i kada se ostali instrumenti uključe dobijamo jednu jako fokusiranu, jako svedenu minimalističku kompoziciju na tragu stivrajhovskog minimalizma. Überwindung koja iz nje direktno izrasta i sama profitira od vrlo apstraktne osnove na kojoj se gradi i mada ona sama predstavlja samo interludij do dinamične einfach so/erinnerungen, ovo je zapravo izvrstan prelaz u kompoziciju koja ponovo podseća na gamelan i nudi mikrotonalnu kišu udaraljki i prepariranih instrumenata. Pokazuje se da Windisch i kolege zapravo idealno zvuče kada se odmaknu od ,,prirodnih" boja i zvukova svojih instrumenata i sviraju ih na način koji nije bio predviđen u priručniku. Tako je i finale sa fernes klagen vrlo zadovoljavajuće, sa ,,kosmičkim" sintisajzerima i apstraktnim soundscape dizajnom koji je slobodno mogao da traje i duže od ta dva i po minuta sa kojima kvartet završava.

Sve u svemu? Poučna prva polovina albuma a zatim prilično snažna, malo i prevratnička druga polovina albuma. Lepo je čuti muzičare koji sami sebe spasu a kvalitetan snimak i prostoran, dinamičan miks veoma doprinose užitku.

https://juliuswindisch.bandcamp.com/album/live-at-loft (https://juliuswindisch.bandcamp.com/album/live-at-loft)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 03-04-2022, 12:17:22

Ove nedelje slušamo nešto moderno a veoma klasično. Može?

U pitanju je debi album švedskog kvinteta The Ambassadors – Volume One a koji je izašao pre par dana i u pitanju je vrlo svež materijal, snimljen 26. februara u Malmeu, sa kompozicijama koje su većinom stare po više decenija, pola veka pa i čitav vek. Ponekada čovek samo želi da se opusti uz stare melodije svirane sa ljubavlju i bez dekonstruktivnih namera, zar ne?

The Ambassadors sebe u promotivnom blurbu nazivaju ,,all-star" grupom švedskog džeza i pošto ja zaista slabo znam novije švedske muzičare, moram da im verujem na reč. Ono što je nesumnjivo je da je u pitanju ansambl ne samo talentovanih osoba već i već iskusnih muzičara od kojih neki i sami već podučavau druge, a koji demonstriraju veliku ljubav ka klasičnog džezu, ma šta za vas klasični džez značio.

Trubač (i na par pesama pevač) Bjorn Ingelstam koji danas živi u Parizu je, kaže se na njegovom sajtu, sebe uspostavio, uprkos mladosti (rođen je 1990. godine), kao ime sa težinom na evropskoj džez sceni, i kada vidite da je učio kod, recimo, Reggiea Workmana, a da je nastupao sa dosta uglednih muzičara po Evropi i po Americi ovo je sasvim fer izjava. Ingelstam je u mladosti živeo u Švedskoj i Danskoj a ljubav prema afroameričkim muzičkim stilovima pokupio je od oca, tromboniste. Od 2013. godine živeo je, učio i nastupao u Njujorku i možda je i fer reći da se u muzici na ovom albumu čuje dosta njujorškog uticaja, kako klasičnog (Ingelstam je uostalom, nastupao u Birdlandu), tako i onog postmodernog, iz Knitting Factoryja.

Njegov kolega, saksofonista Fredrik Lindborg je, takođe zahvaljujući ocu kao dete slušao Parkera, Hollidayjevu, Rollinsa, kaže od momenta kada su ga kao novorođenče doneli iz bolnice, pa je još od srednje škole išao na kurseve koji su se bavili džezom, posle studirao u Gotenburgu, imao tribjut bend posvećen Parkeru... jasno je već. Iako i Lindborg i Ingelstam obojica imaju različite bendove i projekte sa kojima sviraju i nastupaju, sa The Ambassadors se čuje koliko i jedan i drugi sa puno ljubavi omažiraju klasičan američki zvuk. Lindborg na svom sajtu insistira da švedski džez još od pedesetih ima svoj identitet, sa kombinacijom ,,američke vatre" i ,,švedske melanholije" i Volume One ovu melanholičnu notu svakako ume da udene u kompozicije koje su većinski američke.

Ali ne kompletno. One for Alfred je, recimo, autorska pesma i ovo je izvanredan komad razigranog hardbopa sa kompleksnom ali neprestano plesnom pratnjom i nekim izvrsnim solažama. Ovde izrazitu ulogu ima pijanista Sven Erik Lundeqvist koji je odličan u pratnji a onda i sjajan u soliranju, no fakat je da čitav kvintet blista na ovoj pesmi, sa duvačima koji imaju razrađen harmonski program da kroz njega sviraju teme i solaže i izvrsno raspoloženom ritam sekcijom. Kao i Luindeqvist, i bubnjar Olle Dernevik je džez učio u Malmeu i pričamo o raskošnom udaraču sa puno smisla za gruv ali i jednom nestašnom, pa ipak disciplinovanom crtom koja mu omogućava brojne ukrase i ,,komentare" na ritam a bez toga da ostalim muzičarima ikako izmakne tepih ispod nogu. Kontrbasista Simon Petersson je još jedan diplomac sa visoke škole u Malmeu i iskusan swing i bebop muzičar koji ovde obezbeđuje gruv za ostatak benda.

Jesam li pomenuo da je Ingelstam i pevač? I to kakav! Prva pesma koju na ovom albumu peva je They Say it's Spring, koju slušaoci najbolje znaju iz verzije što ju je pre više od pola veka pevala Blossom Dearie i mada trubač svakako nema uporedivo setni, slatki glas ove pevačice, njegova je izvedba svejedno izuzetno lepa i na neki način slično naivna, čista i sigurna. Bend ovu kompoziciju svira kao opuštenu, plesnu bebop baladu i ovo je vrlo sveden i lep aranžman.

Aranžmani su i generalno vrlo dobri. Stranger in Paradise Roberta Wrighta i Cheta Forresta sa kojom album počinje je i sama transformisana u romantični ali energični bebop, a Indian Summer Victora Herberta – stara više od sto godina u ovom trenutku – je vrlo njujorška, vrlo ,,downtown" atmosferična pesma sa dominantnim duvačima ali ponovo sjajnim Dernevikom na dinamički vrlo odmerenim bubnjevima. Uvek me, moram da priznam, pridobiju bubnjari koji demonstriraju ovakav osećaj za pesmu, prateći ne samo akcente i fraze već i boju i teksturu ostatka ansambla odmerenim, lepim potezima.

One for CT je još jedna Ingelstamova kompozicija i ovo je brz, energičan hardbop, sa zabavnim, evokativnim soliranjem na trubi i vrlo lepim, legato sviranjem tenoriste Lindborga. U manje od tri minuta, bend projuri kroz efikasne solaže, vrati se lepoj glavnoj temi i kreira izuzetan komad moderne klasike.

Naredni originalni komad, Svempa's Delight karakteriše razigrani, nestašni ritam i ponovo veoma lepa, klasična tema koja zvuči kao nešto što ste mogli čuti u nekom njujorškom klubu četrdesetih ili pedesetih ili uloviti na nekoj od Blue Note ploča iz tog perioda. Svempa je, inače, nadimak pijaniste
Svena Erika Lundeqvista koji svira na ovom albumu i on i je i započinje pokrećući ostatak benda u plesni, radosni gruv.

Sledeća kompozicija, da se nadovežemo, nije originalno izašla BAŠ za Blue Note ali jeste amblematična za ono vreme. Pričamo o Tadd's Delight, kompoziciji legendarnog pijaniste Tadda Damerona koji je svirao i sa Davisom i sa Coltraneom i sa Terryjem i sa Dorhamom, i sa Brownom, overivši maltene sve najvažnije njujorške muzičare svog vremena, a koju najbolje znamo sa kultnog Milesovog albuma 'Round About Midnight (na kome Dameron nije svirao). The Ambassadors ovu kompoziciju izvode izuzetno i ona daje prostor i za lepu, ritmički disciplinovanu solažu kontrabasiste Peterssona. Uopšte, bend se veoma drži zvuka i svetonazora iz vremena pre free jazz revolucije šezdesetih tako da je ovde sve u ritmu, taktu i gruvu, pa se album definitivno može puštati i sasvim normalnom slušaocu.

I jasno je da ovakav album ne može da prođe bez Gillespieja, pa je sledeća na redu njegova Manteca, koju Petersson i Dernevik počinju prepoznatljivim uvodom sa kontrabas rifom i latinskim ritmom, svirajući samo malo brže od verzije koju znamo. Duvači ovde imaju zapravo prilično zastrašujući posao jer je Gillespie u vreme ove kompozicije već duboko zagazio u latinicu i treba naprosto biti na visini zadatka, no uz odličnu podlogu koju pruža ritam-sekcija, Ingelstamovo soliranje je slobodno i raspoloženo, bez ambicije da se hvata u koštac sa Gillespiejevim kasnijim varijacijama na solažu u ovoj kompoziciji, ali sa odličnom međuigrom sa saksofonom koji onda preuzima mesto pod reflektorom i svojim legato soliranjem daje lep kontrapunkt razaračkoj a nikad preglasnoj ritam-sekciji.

Album zatvara nežna, sanjiva balada, odsvirana na trubi sa, dakako, prigušnikom, napisana pre skoro punih sto godina. I'll See You in My Dreams je komponovao Isham Jones a stihove je napisao Nemac-koji-je-sreću-našao-pod-suncem-Kalifornije, Gus Kahn i ovde Ingelstam pored izvrsnog trubačkog programa nudi i još malo svog simpatičnog pevanja. Ne pre nego što se ostali ne izređaju na solažama, naravno, pa pesmu do finala dovod njegovo topli, vrlo klasični vokal, sa lepom, tako američkom dikcijom i frazama.

Volume One u naslovu albuma sugeriše da bi u dogledno vreme mogli da čujemo i Volume Two i, moram reći da sam vrlo zainteresovan za ovaj scenario. The Ambassadors ne rade nikakav programski transformativni posao ovde i njihova ambicija je očigledno da kreiraju muziku kakvu su voleli da slušaju kada su bili klinci i dok su tesali svoj muzički karakter, ali veoma malo bendova mogu da se setim koji u trećoj deceniji dvadesetprvog veka mogu sa ovoliko autentičnosti da odsviraju ovaj materijal. Ovde je SVE na mestu, od romantične atmosfere, preko svedenog ali promišljenog soliranja, pokretačkog, eksplozivnog ritma koji nikada ne gura bend izvan takta, ubedljivog pevanja, pa sve do produkcije koja je topla i živa i nosi sa sobom jednu neočekivano ubedljivu patinu. Izuzetna ploča za slušanje vikendom:

https://bjorningelstam.bandcamp.com/album/the-ambassadors-volume-one (https://bjorningelstam.bandcamp.com/album/the-ambassadors-volume-one)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 10-04-2022, 12:42:57

Pošto se vreme prolepšalo, impuls da se sluša muzika dobrog raspoloženja nekako prirodno dođe. Ne zato što STVARNO ima razloga da budemo dobro raspoloženi, razumemo se, već čisto u samoodbrani. Utoliko, nakon slušanja i odbacivanja nekoliko vrlo dobrih i vrlo cerebralnih albuma avangardnijeg usmerenja, za današnji džez obrok odlučio sam se za prilično lake note. Ne i trivijalne, kao što će se čuti. Seattle Sleepless Sounds je solo album sijetlskog gitariste imena kome bi i Kurt Vonegat lako nakrivio šešir u respektu: Yusuf Kilgore i, ako volite kafanski, ciganski džez sa daškom ili, bogami, solidnim zadahom prijatne nostalgije, a istovremeno volite latinoameričku plesnu muziku pa onda i post-disko fank sa sve sintisajzeria i neonskim osvetljenjem, ovo je ploča za vas.

Kilgore je muzičar iz Sijetla koji je studirao na Univerzitetu Indijana i tamo diplomirao baveći se folklorom i etnomuzikologijom, a što svakako ide ruku pod ruku sa njegovim interesovanjima vezanim za žanrove u okviru kojih piše i nastupa. Ovo je zanimljiva niska folklornih i tradicionalih izraza, od ciganskog džeza, preko salse, fanka, latin džeza, brazilskog čoroa pa sve do severnoameričkog blugrasa, i Kilgore, sa svojom akademskom naobrazbom i interesovanjima za različite ,,etničke" stilove, može da se pohvali da je nastupao po evropskim kafeima, ali i da je podučavao gitari srednjoškolsku omladinu u sijetlskoj školi Waldorf. Njegov glavni projekat u poslednjim godinama je kvintet Swing Soiree, bend koga lider bez mnogo uvijanja naziva orkestrom ,,za svadbe i posebne prilike", a gde sa njim sviraju i neki ugledni američki muzičari mlađe i srednje generacije sa deljenim interesovanjima u domenu etničke, klasične i džez muzike.

No, album Seattle Sleepless Sounds snimljen je bez ijednog od njih u postavi. Pored Kilgorea koji je ovde odsvirao gitare, pominju se još samo dvojica saksofonista koji sa njim radosno sparinguju, tako da ostaje da pretpostavimo da je i bas linije odsvirao on a da su ritmičke matrice programirane i, ako jesu, to je urađeno vrlo organski i materijal, makar ovaj ,,etnički", ni na koji način ne odaje utisak da je u pitanju ,,elektronska" muzika. Protiv koje, valjda je to jasno, ja ne da nemam ništa nego je rado i opširno slušam, nego samo hoću da naglasim, ako ste jazz puritanac, Seattle Sleepless Sounds u svojih prvih nekoliko kompozicija zvuči apsolutno autentično i sa zaista ubedljivom količinom dobrog raspoloženja koje donosi pred slušaoca.

Jedan od saksofonista kojui ovde svira je tenorista Aleksej Nikolajev i u pitanju je ,,pravi", jelte, Rus, danas nastanjen u Sijetlu, ali sa svojom originalnom diplomom iz saksofona i aranžiranja zarađenom u Rusiji početkom devedesetih. Nikolajev se kasnije preselio u Irsku i tamo učio kod Davea Liebmana, pa od 2003. godine predaje u Americi na raznim koledžima, ali i svira sa mnogo muzičara i u gomili džez i fank postava od kojih je možda najpoznatiji Doctor Funk Band.

Drugi saksofonista koji svira na samo jednoj kompoziciji je altoista Marc Fendel, takođe lokalni, vrlo zaposleni muzičar i predavač na Seattle Drum School of Music i čovek poznat po svojim zastrašujuće dugačkim hajking sesijama u jednoj od kojih je prepešačio više od četiri hiljade kilometara od Meksika do Kanade!!! Fendel ima i Youtube kanal Music Education For All gde, jelte, besplatno nudi poduku za svakog koga interesuju džez, fank i slične teme.

Elem, Seattle Sleepless Sounds je album ,,noćne" muzike, utoliko što Kilgore kaže da ,,noć izoluje dušu i podstiče muzu", ali i utoliko što je u pitanju kolekcija kompozicija koje svakako na razne načine imaju dodira sa noćnim, jelte, životom.

Ne i nužno isključivo noćnim. Prvi deo albuma, koji je izrazitije usmeren ka ,,etničkoj" muzici ili makar onome kako je mi zamišljamo kada je neko pomene je svakako bliži ,,muzici za svadbe i posebne prilike" kakvu svira njegov matični kvintet. Naravno, svadbe se produžuju do kasno u noć i Edinburgh Spring, koja album otvara je komad ciganskog džeza sa direktnom linijom sve unazad do Djanga i Kilgoreovim razigravanjem prstiju kako u pratnji tako i u zabavnom soliranju. Nikolajev se sjajno uklapa sa njim, dajući klasičnu a opet karakternu solažu i ovo je pesma koju možete pustiti bukvalno svakome od tri do sto tri godine i biti prilično sigurni da će uživati.

Album nastavlja u dobrom raspoloženju sa California Avenue koja je par koraka bliža severnoameričkom ,,klasičnom" džez izrazu, sa dvočetvrtinskim ritmom i saksofonom koji priča praktično čitav narativ, dok iza njega ide uredna ali nikako svedena pratnja. Copacabana Cool je već komad šarmantne bosa nove, sa Kilgoreom koji pušta Nikolajeva da odradi najveći deo pripreme pre nego što upadne sa maestralnim soliranjem na gitari. Izvrstan plesni ritam i Kilgoreov osećaj za meru i ukus kako u aranžiranju teme tako i u soliranju koje je vatrometno ali ne i razmetljivo daju ovoj pesmi vrlo prijatnu formu.

Rico Clave je još jedan komad vrlo zalatinjenog džeza i ovde Nikolajev i Kilgore nastavljaju sa plesnim ritmom i prijatnim temama. Naredna, Shona Sunrise, kao najkraća na albumu nudi jednu vrlo simpatičnu latin-džez skicu sa blagim zanošenjem u afričkom smeru i najavljuje promenu stilskog ključa za ostatak albuma. Liquid Glass, naime, koja iza nje sledi i na kojoj slušamo alt saksofon Marca Fendela je pesma najbliža električnom fanku osamdesetih godina, sa produkcijskim tretmanom koji deluje vrlo ,,retro" ali je primeren toj ,,noćnoj" atmosferi koja se želi postići. Nestašna bas gitara, ,,komercijalni" ukrasi na saksofonu i naglašeno korišćenje sintisajzera preko kompulzivnog elektronskog ritma su program kome će se svaki pravi '80s džanki poradovati.

Soul Dog Sun God, koja iza nje sledi je tematski još svedenija, sa džeziranim lupom na električnom klaviru preko fank udaraljki i ženskim vokalom koji izvodi arabeske bez reči. Kilgore ovde svoju električnu gitaru malo prigušuje nudeći nam seckanu, ukusno izmoduliranu fanki pratnju, posle koje stiže i propisna solaža, a sintisajzeri u par sjajnih momenata sviraju kičaste i neodoljive orijentalne teme.

Imam utisak da bi Kilgore mogao da snimi čitav album ovih električnih fank sanjarija i da bi to bilo vrlo solidno slušanje za neku narednu Nedelju (ili neki drugi dan). Čovek proizvodi i dosta royalty free muzike za široke narodne mase pa je jasno da mu i ove svedenije, impresionističke kompozicije leže. Album zatvara vrlo sanjiva 'Lit, najsporiji fank komad na ploči, ponovo sa fanki gitarom i ženskim vokalima bez reči, te gruverskim ali i vrlo džezerski intoniranim soliranjem na električnoj gitari samo malo oprljenoj korus efektima.

Seattle Sleepless Sounds je na kraju album vrlo iznenađujuće stilske širine ali i vrlo prijatne muzike u celini. Ovo je, zapravo, moglo da bude i duže ili, idealno, da nude podeljeno na dva albuma gde bi prvi sadržao ,,etničke" kompozicije a drugi valjao električni fank, no, kao katalog Kilgoreovih interesovanja i demonstracija njegovih kvaliteta, imamo posla sa impresivnim a opet skromnim i svedenim materijalom. Kilgore je i pobornik creative commons licence pa je muzika, iako plaćate da je kupite, slobodna za reinterpretiranje, remiksovanje i druge transformativne radnje, te je to još jedan razlog da se čoveku ukaže malo pažnje. Poslušajte, nećete se razočarati:

https://yusufkilgore.bandcamp.com/album/seattle-sleepless-sounds

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 17-04-2022, 14:32:10

Za ovu nedelju da vidimo malo šta novo izdaje Clean Feed. Portugalski izdavač je ove godine izbacio popriličnu količinu novih izdanja a meni je za uho zapao martovski album Zaidín koga potpisuje Liba Villavecchia Trio.

Javier ,,Liba" Villavecchia je jako ime i u čisto estetskom smislu ali i u okvirima katalonskog, španskog i evropskog avangardnog džeza. Rođen 1958. godine u Barseloni ovaj je alt-saksofonista decenijama na braniku džeza, fri džeza i slobodne improvizacije, ali i komponovanja u okvirima avangardne i nove muzike. Villavecchia je nastupao i sarađivao sa mnogim postavama tokom decenija, uključujući Agustí Fernández 4uartet, Sin Anestesia kao i španski eksperimentalni sastav Gringos. Sa Fernandezovim kvartetom je Villavecchia snimio album Lonely Woman, kolekciju aranžmana nekih od najpoznatijih kompozicija Ornettea Colemana, a da stvari budu zanimljivije, uprkos tome što je i sam Coleman mahom alt-saksofonista, Liba je na ovom albumu svirao tenor i sopran saksofon.

Može se i reći da ono što Villavecchia i njegovi muzičari rade na albumu Zaidín ima u sebi dosta ,,američkog", pa i ornetkolmenovskog šmeka i da, možda i za razliku od onoga što inače publikuje Clean Feed, ovaj album ima veći naglasak na gruvu i harmoniji. Da budemo jasniji, ovo jeste free jazz, ali sa jednim kolmenovskim uhom za harmoniju, melodiju i pokret (od čega je Coleman i sklopio svoj ,,harmolodics" pristup) koje se sve ugodno smeštaju između instanci klasične slobodne improvizacije sa mikroskopskim fokusom na molekule zvuka.

Villavecchia svakako ima ozbiljan free improv pedigre i uostalom petnaest godina je predavao baš improvizaciju na Visokoj katalonskoj školi muzike ESMUC u Barseloni. Ova verzija njegovog trija uključuje i dva mlađa muzičara očigledno odrasla na avangardni i improvizaciji, spojenim sa graničnim muzičkim žanrovima. Hoću da kažem, obojica su metalci, ali njihov pristup free jazzu nije nikako ikonoklastički ili, nedajbože, ,,tehnički", pa se ovaj trio vrlo lepo snalazi sa Villavecchijinim kompozicijama, improvizacijama ali i jednom pesmom Thomasa Chapina.

Bubnjar Vasco Trilla je vrstan perkusionistički improvizator sa korenima u blek metalu. Metal Archives nabraja petnaestak njegovih aktivnih projekata a ovo ne uračunava radove stilski jasnije usmerene na džez stranu kao što su Mars Williams-Vasco Trilla Duo, Luis Vicente-Vasco Trilla Duo ili Spice of Life gde sa Trillom sviraju basista Jamaaladeen Tacuma i trubač Artur Majewski. Trilla je jedan od onih perkusionista koji svoje instrumente zaista sviraju, vrlo osetljv na dinamiku, zvuk i teksturu, gde je držanje ritma tek jedan, nikako najprioritetniji zadatak što ga muzičar uzima za sebe.

Kontrabasista Alex Reviriego na omotu albuma nosi svoju Bathory majicu čisto da i njegov metal pedigre ne bude doveden u pitanje. Ovaj muzičar već uveliko sarađuje sa Trillom, recimo u triju Phicus sa gitaristom Ferranom Fagesom i čuje se na ovoj ploči da se članovi ritam sekcije dobro poznaju i osećaju jedan drugog.

Naravno, Villavecchia je šef parade i pošto je njegov instrument najsvetliji i najglasniji, slušaočeva pažnja će po definiciji biti usmerena prvo prema njemu. Razume se, i kompozicije su njegove, osim Chapinovog komada Bypass. Legendarni američki saksofonista ovde dobija vrlo lepu posvetu sa razigranim aranžiranjem njegovog komada iz poznih devedesetih. Saksofon je ovde u prvom planu, naravno, vozeći Chapinovu temu kroz slobodne interpretacije i onretkolmenovske improvizacije dok ritam sekcija u pozadini radi naprednu matematiku. Villavecchia svira veoma slobodno i nema se utisak da se na bilo koji način ograničava kako bi ostatak trija mogao da ga isprati, ali ovaj sastav svira unatrag više od godinu dana i jasno se čuje koliko su muzičari naučili jedan na drugog. I bubnjar i kontrabasista ovde dobijaju prilike za soliranje ali ovo je moderan fri džez i njihove solaže su apstraktne, velikim delom okrenute zvuku radije nego harmoniji i temama.

Dobar deo albuma je urađen u sličnom ključu, sa Villavecchijinim saksofonom koji postavlja teme i raspoloženja kompozicija, zatim njihovom slobodnom razradom i oslanjanjem na maštovitost ritam-sekcije kojom će svaka od pesama dobiti svoj trodimenzionalni izraz. Naslovna numera koja album otvara, recimo, je vrlo ,,matematička" na svom početku ali kada se pređe u improvizaciju dobijamo idealan primer kako u džez-triju svako može da vuče na svoju stranu a da se ipak dobije nepatvoreni muzički sklad. Trillo ovde svinguje i prosipa po dobošu surove poliritmije jureći raspoloženog Reviriega dok ih šef odozgo usmerava svojim soliranjem.

La Voz Grave y Los Ojos Negros je, uslovno rečeno, manje ,,džez" kompozicija iako i u njoj ima svingovanja i lepih melodija. No, ovaj je komad možda usredsređeniji na sitnije, granularnije zvuke udaraljki i improvizovanje u tišim gestovima kroz uzajamnu komunikaciju muzičara. Trillo ovde vrlo sigurno upošljava svoje činele i druge metalne udaraljke na kreiranju atmosfere onda kada ritam i tempo postanu nebitni dok se saksofonista i kontrabasista došaptavaju pre nego što nastupi pripremljeno finale kompozicije sa podsećanjem na temu koja se polako gasi u igri udaraljki i saksofona preko sanjivog gudačkog programa na kontrabasu.

Nostalguíya (for Andréi Tarkovski) je atmosferičan, naravno, komad bez ritma i tema, jedna primereno onirična muzička impresija koja vrlo lepo hvata atmosferu filmova najvećeg režisera u istoriji sedme umetnosti.

Nus je, sa svoje strane energičniji free jazz koji kreće negde u postornetkolmenovskom ključu i devoluira u atomizovane pregršti zvuka da bi muzičari vrlo sigurno iz apstrakcije prelazili u temu i natrag. Ova kompozicija vrlo lepo sažima čitav album sa Villavecchijom koji diktira melodiju i dinamiku, dobija adekvatnu pratnju od strane ritam-sekcije, ali je i pušta da svako pokaže svoje interpretacije njegovih ideja. Na Convolvulus Cneorum Trillo gotovo potpuno izlazi iz džez moda sviranja i njegove udaraljke su ovde apstraktne, suptilne, sa sofisticiranim odgovorom na Villavecchijin prijatni bluz podvlačen pažljivo odmerenim radom na kontrabasu.

Konačno, finalna La Cormina kreće hermetični i atmosferično da bi do kraja Villavecchia odvukao trio u free jazz smeru. No, ni ovde se ni u jednom momentu ne dešava da muzičari naprosto sviraju ,,žanr" ali ni da izgube iz vida celinu i opsednu se detaljčićima koji bi u konačnici dali dosadnu, samozadovoljnu muziku. Ovo je klopka u koju čak i iskusni free improvizatori neretko znaju da upadnu i time mi je ovaj album više prijao sa svojim cerebralnim, ali energičnim pa i radosnim istraživanjima melodije, dinamike i teksture. Clean Feed praktično ne zna da promaši:

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/zaid-n (https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/zaid-n)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 24-04-2022, 12:41:11

Za OVU prazničnu Nedelju ove godine, za promenu, nećemo se baviti bogougodnim muzičkim ponudama jer imamo na meniju nešto bolje. Svežu, modernu kompoziciju i džez-improvizaciju ravno iz Argentine, kulturnog neksusa Južne Amerike poslednjih nekoliko decenija. Iz nekog razloga – a verovatno zato što je prošlonedeljni prikaz izdanja španskog free jazz trija objavljeno za portugalski Clean Feed neko linkovao na Facebooku – imao sam nesrazmerno mnogo poseta blogu iz Španije i Argentine. Iskoristiću priliku da se izvinim svim čitaocima sa španskog govornog područja na nesumnjivo užasnom tekstu koji su dobili kada su propustili moje jedva koherentna literarna posrtanja kroz google translate: lo siento mucho amigos.

U svakom slučaju, jedna od posledica te zabavne epizode zbog koje će nas jednog dana sigurno opet bombardovati, ko zna, možda i na uskrs, tradicija je tradicija, dakle jedna od posledica je i to da sam bio kontaktiran od strane argentinskog kompozitora i saksofoniste po imenu Jorge Torrecillas, a koji mi je skrenuo pažnju na prvi album njegovog trenutnog projekta, Orquesta Inorgánica, nazvan Noctámbulos, izašao krajem Marta za malu firmu Numeral iz Buenos Airesa, posvećenu promovisanju eksperimentalne i improvizovane muzike.

Ja imam nesrazmerno mnogo apetita da slušam free jazz, improvizaciju i generalno avangardnu muziku koja dolazi iz Južne Amerike, poglavito Argentine, najverovatnije jer me je u osetljivom životnom dobu impresionirao pokojni Gato Barbieri svojim sviranjem saksofona ali i generalnim pristupom džezu, fri džezu, latinskom džezu, koji je bio istovremeno i vatreno avangardan i zavodljiv. Orquesta Inorgánica je, pokazalo se, na svom prvom albumu doneo veliku količinu muzike pogodnu za zadovoljenje tog mog apetita, nudeći od svega pomalo: i potpunu apstrakciju, i energični free jazz, i žene koje recituju stihove, i disonantne gitare, i više duvačkih instrumenata nego što uvo može da isprati. Noctámbulos je, iako ne staromodan po zvuku i idejama, na neki način vrlo klasično delo muzičke avangarde kakvo je moglo nastati bilo kada (i bilo gde) u poslednjih pedesetak godina, sa prelaženjem celog spektra od muzike uz koju se pleše do muzike uz koju gledate u jednu tačku i promišljate suštinu (i taštinu) praznine. All inclusive aranžman, pa još u odličnoj produkciji – nismo mi to zaslužili, ako ćemo iskreno, ali uzećemo.

Jorge Torrecillas najviše svira alt i tenor saksofon ali je pre nešto više od četrdeset godina muziku počeo da uči na gitari. Možda to objašnjava otkud ovako prominentna pozicija električne gitare na ovom albumu koji je inače napravljen isključivo od akustičnih instrumenata, ali šta god da je pravi razlog, Noctámbulos je ploča koja izuzetno lepo uparuje boje i teksture različitih izvora zvuka i kreira koherentne, višeslojne, POKRETNE celine koje nikada ne devoluiraju u haos i zvučnu brljotinu. Naravno, Torrecillas je veoma iskusan i obrazovan muzičar i kompozitor. Kada se osamdesetih godina prošlog veka ipak odlučio za saksofon, učio je sa muzičarima kao što su bili Jorge Cutello, Sergio Paolucci, Eduardo De Luca and Carlos Lastra, a od 1988. godine formalno se obrazovao na konzervatorijumu Julian Aguirre. Od ranih devedesetih je svirao džez u mnogim postavama i kombinacijama, a od 2000. godine je učio o harmoniji i aranžiranju kod maestra Osvalda Suareza. Jorge Torrecillas Ensemble osnovan negde u to vreme je bio posvećen free jazzu i improvizaciji, snimio dva albuma i dva puta radio turneje po Evropi, sarađujući sa evropskim saborcima kao što su naš stari znanac Ricardo Tejero, pa onda Ferran Besalduch, Hui-Chun Lin, Ádám Mészáros, Michal Dymny itd. itd. itd. Trenutno Torrecillas predvodi sopstveni kvartet, svira u još par postava, a Orquesta Inorgánica mu je relativno svež i ambiciozan projekat.

Sastavljen od muzičara iz raznih krajeva zemlje, ali uglavnom vezanih za Tandil, gde je i sniman ovaj album, Orquesta Inorgánica je osnovan 2018. godine i Torrecillas je planski i sa namerom ovde okupio ljude različitih muzičkih pozadina i istorija, trudeći se da orkestar ne bude direktno i vidljivo povezan ni sa jednom konkretnom muzičkom tradicijom. Naravno, to ne znači da će slušalac na albumu Noctámbulos čuti neku tuđinsku, neprepoznatljivu muziku. Ovo je vrlo ugodno uklopljena, ali i prirodno, organski (bez obzira na programski ,,neorgansku" prirodu orkestra) sklopljena kombinacija klasične avangardne kompozicije sa avangardnim džezom pa i elementima avangardne rok muzike i slušajući album sam više puta sa odobravanjem klimnuo glavom pomislivši da bi idealan blurb za reklamiranje ovog izdanja bio ,,Schoenberg koji džemuje sa džez-ekipom iz lokalnog bara".

Torrecillas je napisao sve kompozicije osim druge, Irrupción modal a koja je čista improvizacija, i predstavlja nam ovaj veliki sastav – od čak trinaest članova – pregrupisan u manje celine u okviru kojih dobijamo dinamične muzičke konverzacije, bazirane na modalnim harmonijama ali bez istinske vernosti ikakvoj tradiciji ili stilu. Ovu kompoziciju predvode duvači – više od polovine članova sviraju saksofone, klarinete ili flaute – nudeći užurbanu ali odmerenu improvizaciju u kojoj su boja i harmonija naglašeniji od volumena i brzine. Uopšte, Orquesta Inorgánica nije jedan od onih ,,free" sastava koji svoju punu formu dostiže tek kada svi sviraju iz sve snage i ova kompozicija, u kojoj nema bubnjeva i njenu drugu polovinu čine improvizacije na kontrabasu i gitari je dobar primer kako Torrecillas, čak i kada daje muzičarima ,,punu" slobodu, usmerava generalni zvuk i senzibilitet benda.

Cuatreros sa kojom album počinje je, pak, možda više u NY Downtown stilu, sa kombinovanjem rok osnove, džez improvizovanja i pažljivo napisanih duvačkih tema koje se preko ritma i gruva polažu u slojevima. Gitara i bubanj ovde imaju prominentnu ulogu ali Torrecillasov pristup u kome se tvrdo aranžirani delovi smenjuju sa epizodama ,,čiste" improviozacije daje kompoziciji vrlo ekspanzivnu formu.

Naslovna numera je još jedan vrlo srećan susret moderne kompozicije i improvizacije bazirane na jazz osnovama, atmosferična i uglavnom potpuno lišena ritma ali jasno usmerena sa pažljivo vođenim narativom. Hormigas asesinas koaj dolazi posle nje je, pak, punokrvni free jazz sa hardbop osnovom, brzim tempom i cvrkućućim saksofonima preko razuzdane pratnje. Ponovo, ovde nema preterivanja u volumenu niti nekakve glume ekspresije ali Torrecillasova kompozicija i snažna, dinamična improvizacija se vrlo srećno sudaraju u ovom komadu.

Últimas imágenes de Neptuno je, pak, vrlo atmosferičan komad u kome i pored prominentne uloge koju imaju kontrabas i udaraljke, muzika zapravo ne vuče previše na jazz i ovo je više kamerna interpretacija klasičnog dvadesetovekovnog avangardnog akademskog izraza sa atonalnim temama i poetskom recitacijom stihova Gabriele Torrissi u finalu.

Skoro jedanaestominutna Decididamente sin rumbo je jedan od najapstraktnijih pa i najhermetičnijih komada na albumu, sasvim bez ritma i sa fokusom na teksturama i atmosferi. Kada ovde slušamo komunikaciju između muzičara ona je potpuno izmeštena iz bilo koje postojeće teorije ili tradicije, sa tretiranjem instrumenata kao prostih ,,izvora zvuka." Tiempo perdido je zato nešto bliža jazzu, sa gruvom koji jeste izvaljen iz ležišta, malo i pijan, ali postoji i vuče duvače unapred. Konačno, Parcialmente Racional zatvara album otvorenijim vraćanjem free jazz ekspresivnosti i orkestar ovde svira energično, radosno, možda čak i himnično, dovodeći album do finala posle koga je gotovo neizbežno da ćete se vratiti na prvu pesmu i krenuti da slušate materijal iz početka, sada obraćajući mnogo više pažnje na detalje i različite muzičare.

Ovo je svakako vrlo semantički gusta ploča, sa puno muzike koja se ne uklapa u samo jednu teoriju ili stil i od slušaoca zahteva refokusiranje pažnje svakih nekoliko minuta. Ali kao spoj standardnog avangardog programa zapadne muzičke tradicije i organske, spontane prirode jazza, Orquesta Inorgánica, da ponovim, uprkos ,,neorganskoj" programskoj orijentaciji, zvuče veoma prirodno u ovome što rade. Delom je to do muzičara koji su naprosto odlični – žene i muškarci ovde svi uspevaju da budu i karakterni i nenametljivi u isto vreme – delom do vrlo solidnog miksa i produkcije sa vrlo pažljivo raspoređenim instrumentima u prostoru i velikim fokusom na boju, a delom naprosto do Torrecillasove nadahnute, snažne vizije koja je pretočena u materijal visoke vitalnosti. Odličan debi za Orquesta Inorgánica i, nadamo se, obećanje novih i još uzbudljivijih avantura.

https://neue-numeral.bandcamp.com/album/noct-mbulos

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 01-05-2022, 12:47:57

Za ovu Nedelju imamo nešto lagano, prijatno, milozvučno i – domaće. Mislim, za promenu. Ipak se interesantan džez kreira i svira diljem ovog geografskog prostora, a Novi Sad nije baš slučajno jedna od najvrelijih tačaka na našoj džez-geografskoj karti. Treći album sastava Dragon's Fuel, nazvan Fruška Džungla, predstavlja prilično jasan korak napred i u stranu za ovaj sada već ne ni TOLIKO mladi okrestar i nadam se da će vam pomoći da dostojno obeležite ovogodišnji Međunarodni praznik rada.

Da je Novi Sad vrela tačka, da ne kažem hotspot, domaćeg džez-preduzetništva je možda čisto subjektivna percepcija, ali izvinićete me što se toliko ložim na Borisa Kovača da smatram da, gde god on da se nalazi, tu mora biti i centar sveta. Borisovo gravitaciono polje mase nakupljenog minulog rada ali i neumorne istraživačke, analitičke i sintetičke energije je tokom decenija pomoglo da se upoznam sa radom mnogih muzičara (i muzičarki gaddemit) koji su na ovaj ili onaj način sarađivali sa njim. Naravno, jedan od njih je svakako Lav Kovač, Borisov sin, vrstan bubnjar i saradnik u više projekata a koji već, evo šestu godinu, predvodi i sopstveni sastav, Dragon's Fuel. Oformljen u kvartet postavi, sa bubnjem, kontrabasom i dva saksofona, Dragon's Fuel je povezao neke iskusnije i pedigriranije članove novosadske džez scene (poglavito Kovača i saksofonistu Vojislava Savkova) sa svežim snagama u likovima kontrabasiste Marka Čurčića i drugog saksofoniste Predraga Okiljevića. Najveći deo kompozitorskih dužnosti u bendu pada na, zanimljivo, ritam sekciju gde Kovač i Čurčić i dalje pišu najveći deo materijala, mada je za ovaj, treći album, Okijević napisao jednu kompoziciju. Koja je meni možda i najbolja ali o tome malo niže.

Ono što vredi reći je da je bend, na ime ugleda svojih članova svakako mogao da očekuje solidno interesovanje na lokalnoj sceni, mada je, kako Zlatan u svom prikazu prethodnog albuma, Pomorandže, ukazuje (https://www.jazzin.rs/dragons-fuel-oranges-horz/), relativno ležeran stav spram komunikacije sa javnošću možda kumovao i relativno sporom putovanju Dragon's Fuel od anonimnosti do zauzimanja mesta koje im na osnovu demonstriranog kvaliteta pripada. No, ne može se reći da tu nije bilo podrške. Bend je nastupao u uvodnom delu Ring Ring festivala 2018. godine i ako se to može oceniti kao prirodno na ime slavne istorije ovih muzičara sa ovim festivalom, vredi ukazati i da je bend svirao Beogradski Džez Festival 2019. godine i na neki način time ,,overio" svoj status ne samo interesantne već legitimne muzičke zvezde na našem skromnom ali ponosnom džez-nebu.

Sad, poslednje dve godine intenzivne poremećenosti javnog života su uticale na sve muzičare a pogotovo na one kojima su česti živi nastupi bili ne samo način da privuku publiku već i da dinamično evoluiraju svoj muzički izraz i filozofiju. Dragon's Fuel su svakako jedan od ovakvih sastava, no album Fruška Džungla pokazuje da se u Bukovcu i Novom Sadu nije sedelo skrštenih ruku. Album je snimljen prošle godine i upravo izašao za Horz, etiketu nazvanu po starom slovenskom božanstvu kojom upravlja istoimeni kolektiv (https://horz.co/about/) čiji su Kovač, Čurčić i Okiljević aktivni članovi, pored nekih internacionalnih saradnika.

I ne samo da se nije sedelo skrštenih ruku. Fruška Džungla nije tek Pomorandže part 2, mada se jasno prepoznaju već imanentni stilski i filozofski delovi identiteta ovog sastava. Ovo je album sasvim očigledne evolucije u razmišljanju i zvuku.

Najočiglednija promena je to da Dragon's Fuel više nisu kvartet nego kvintet. Ulazak perkusioniste Ivana Burke u stalnu postavu doneo je dosta osetan novi zvuk i kvalitet za Dragon's Fuel i muzika je dobila novu, zanimljivu dimenziju. Burka je, naravno, jedan od novosadskih veterana džeza i avangarde sa zaposlenjem u Srpskom narodnom pozorištu i istorijom saradnje sa uglednim liderima kao što su Lazar Novkov ili Szilárd Mezei.

I kod Novkova i kod Szilárda Burku pamtim po sviranju marimbe i ona je možda i najprominentniji novi element muzike Dragon's Fuel, dajući Fruškoj Džungli element ,,exotica" pristupa koji vezujemo za rad Martina Dennyja, ali kasnije i za mnoge njegove nastavljače i poštovaoce uključujući i ljute avangardiste poput Johna Zorna. Mislim da je fer povezati Frušku Džunglu sa ovim muzičkim senzibilitetom jer mi se čini da se radi o sličnom slobodnom kombinovanju muzičkih nasleđa sa veoma različitih geografskih lokacija u muzici koja pre svega treba da inspiriše prijatne i ugodne senzacije, bez nekakvih ambicioznih worldbeat ili fourth world zaranjanja. Sam bend kaže da je album romantizovan i pitoreskan omaž biljnom i životinjskom svetu arhi-džungle Fruške gore i, ako hoćete, možate ga čitati i kao prirodan parnjak recentnom dokumentarnom filmu i albumu Borisa Kovača (na kome je Lav takođe svirao) a koji se više bavio ravnicom ali imao nimalo uvijene omaže životinjama, tlu, njihovoj plodnosti.

Utoliko, Fruška Džungla je, možda malo i iznenađujuće, više album prijatnih ambijenata a manje album tema i soliranja. Sa dvojicom perkusionista u postavi i muzikom koju je daleko najviše napisala ritam-sekcija svakako očekujete naglašenu ritmičku komponentu i nje, da bude jasno, ne manjka, naprotiv, ali Frušku Džunglu karakteriše pre svega to koliko naglašeno tiho muzičari sviraju većinu vremena. Ovo je, dakle, više reflektivna ploča, mesto za kontemplaciju, nego poziv na ples i na praćenje narativa.

Nije da tu nema nikakvog muzičkog narativa, naravno, već druga kompozicija, Mali Bali, sa svojih deset i po minuta pacifičkih atmosfera ima prizvuk kinematskog saundtraka, a kako dolazi nakon uvodne Welcome koja je zaista samo intro, može se govoriti o prvom poglavlju priče. No, Dragon's Fuel kao da se većinu vremena zadržavaju pre svega na kreiranju konsekutivnih prostora za refleksiju i vrlo su uzdržani u razvijanju muzike daleko od postavljenih tema. Dobar deo kompozicija je zasnovan na lepom ritmu, lepoj temi koju prave kontrabas i marimba i saksofonistima koji tu temu prihvataju i oko nje improvizuju, trudeći se da održe originalni senzibilitet, raspoloženje i dinamiku.

Naravno, kada svirate tiho, imate mnogo prostora za gestove koji se u glasnijoj muzici ne bi čuli a koji ovde mogu da budu neočekivano potentni akcenti – pa su korišćenja različitih perkusija, akustičnih i elektronskih dobrodošla u punktuaciji ove muzike, a saksofonisti su u stanju da od propisnog džez-soliranja dođu do praktično ambijentalnih petlji koje se dešavaju tik iznad praga svesti.

Album je snimljen i miksovan veoma pažljivo upravo da se iskoristi potencijal te jake dinamike zvuka i prirodnih boja instrumenata – Lav je bio zadužen za snimak i miks a mastering je uradio sa Dimitrijem Jakovljevićem i obavio vrlo solidan posao, čuvajući prirodnost postave ali omogućujući muzici da u punoj meri ispuni tu ambiciju kreiranja fiktivnih lokaliteta i ambijenata u kojima se dešavaju male, ljupke priče.

To ,,male" je i moja najveća zamerka ovom albumu. Dragon's Fuel su ekipa sa, čini mi se, znatno više, jelte, goriva u rezervoaru nego što se demonstrira na ovoj ploči. Drugim rečima, iako su kompozicije ljupke i lepe, one veoma retko idu dalje od postavljanja teme, njenog ponavljanja i jako smernih, svedenih varijacija. Saksofonosti imaju najviše mogućnosti da razvijaju zadate teme, i dok je njihova međuigra uvek jako prijatna, čovek prosto očekuje da će se prvo jedan pa onda drugi konačno odlepiti od centralne teme i istražiti te neistražene teritorije koje Džungla praktično po definiciji obećava.

Ovo se najubedljvije desi baš na Okiljevićevoj kompoziciji Salaxia sa njenim energičnim ritmom i slobodnijim, strastvenim soliranjem na tenor saksofonu, no većina materijala na albumu je ekspresivno svedenija i fokusirana na kolektivno kreiranje atmosfere i držanje tema.

Moj subjektivni utisak je da će Dragon's Fuel u ovoj kvintet-postavi do punog sazrevanja doći na sledećem albumu, no za sada je Fruška Džungla, sa tim jako lepim zvukom i ljupkim temama, te crtežom Zorana Janjetova na omotu, nesumnjivo simpatična ponuda ne samo za jedan vikend.

https://dragonsfuel.bandcamp.com/album/fru-ka-d-ungla (https://dragonsfuel.bandcamp.com/album/fru-ka-d-ungla)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 08-05-2022, 14:51:18

Originalni plan je bio da vas za danas mučim nekim cerebralnim free improv stvarima, ali kako je ove Nedelje i Svetski dan Crvenog krsta, drugim rečima praznik humanosti, odlučio sam se za nešto praznično i... humanije. Okrećemo časovnik, ma šta časovnik, KALENDAR unatrag sto godina unazad u vreme kada je saksofon bio samo pripadnik prateće svite, trubači su bili gazde, a svaki sastav koji je držao do sebe imao je bendžo u postavi.

Mada je album o kome pričamo zapravo i dalje u statusu budućeg izdanja. Ali blisko-budućeg. Breezy Jazz Band: Mr. Bechet zvanično izlazi jedanaestog Maja i u pitanju je album, kako mu i ime govori, sa ljubavlju i puno strasti posvećen jednom od ranih pionira muzike koju danas poznajemo kao jazz – klarinetisti i saksofonisti, te kompozitoru po imenu Sidney Bechet.

Bechet je bez imalo sumnje jedno od najvažnijih imena u istoriji džez muzike, čovek koji svojim kreolskim poreklom i rođenjem u Nju Orleansu praktično epitomizira nastanak i kristalizaciju džeza kao žanra, neko ko će biti među prvima prepoznat kao važna autorska i izvođačka figura u moru muzičara što su svirali još uvek mladi i dinamično evoluirajući zvuk, a onda i proći praktično hadžiluk koji će posle njega slediti bukvalno generacije crnih džezera, seleći se iz Luizijane u Njujork, pa zatim obilazeći London da bi svoje konačno prebivalište, posle puno peripetija pronašao u Parizu gde će i zapravo ostvariti popularnost približno u skladu sa svojim uticajem na žanr ali i snimiti većinu svoje zabeležene muzike.

Bechet je, NARAVNO došao iz skromne ali muzički nadarene porodice. Otac mu je bio šuster koji je paralelno svirao flautu a sva četvorica braće su mu bili muzičari pa je i mali Sidney već sa šest godina svirao u postavi starijeg brata Leonarda (koji je svirao trombon u pauzama popravljanja i vađenja zuba ljudima), pokazao se kao nadaren pa kasnije učio kod Kinga Olivera, Bunka Johnsona, Georgea Baqueta i gomile drugih ranih majstora njuorleanskog zvuka. Vrlo talentovan u improvizaciji, Bechet će ostati prepoznat kao jedan od prvih velikih solera u džezu, paralelno sa Louisom Armstrogom. Armstrong na trubi i Bechet na klarinetu su praktično i bili prva dva velika solo-svirača na lokalnoj sceni na kojoj se u to vreme i stvarao zvuk ovog žanra, a njihova saradnja je i solidifikovala ,,pravi" zvuk džeza, sa Bechetovim sviranjem koje je doprinelo odvajanju od regtajm stila postepenim evoluiranjem u pravcu svinga.

Naravno, problem sa Bechetom je čest problem sa JAKO talentovanim ljudima – živeći u budućnosti koju je čuo u svojoj glavi, Sidney je bio žešće naporan za muzičare i, uopšte, ljude u, jelte, sadašnjosti. Obdaren ogromnim talentom za improvizaciju i instrumentom prodornog piska, a sa malo strpljenja i socijalnih veština, Bechet se u njuorleanskim orkerstrima stalno gurao u prvi plan i gomila trubača je smatrala da je momak suviše napadan i da je s njim muka raditi.

Od 1919. godine radio je u Njujorku a onda otputovao na svirku za Kralja Džordža petog, u Londonu sa orkestrom Willa Mariona Cooka, gde je otkrio sopran-saksofon, sličan po formi njegovom klarinetu ali dovoljno različit po zvuku da će se njime opsesti i pretvoriti ga u svoj novi instrument. Bechet je praktično prvi veliki sopran-saksofonista u džezu čime je iskrčio put za probijanje saksofona uopšte u prve redove i titane poput Hawkinsa, Parkera, Rollinsa i sve što je sledilo.

Preseljenje u Pariz 1925. godine mu je donelo ozbiljan životni apgrejd, srećno se poklopivši za interesovanjem za afroameričku muziku i umetnost koje je u to vreme bujalo u Francuskoj, pa je Bechet svirao po celoj Evropi uključujući, kažu, i Sovjetski savez, a u Parizu postao ime koje se prepoznaje. Nažalost, odslužio je jedanaest meseci zatvorske kazne jer je greškom upucao ženu dok je nišanio u muzičara koji je tvrdio da je Bechet pogrešio u harmoniji, a potom je deportovan natrag u Ameriku gde je tokom naredne dve decenije radio neke ekstremno važne stvari, od prvih snimaka onog što će kasnije biti formatirano kao latin-jazz sa Williejem Smithom, pa do jednog od prvih korišćenja studijske tehnike da snimanjem na više više kanala bude čovek koji je sam snimio celu pesmu radeći šest različitih instrumenata (https://youtu.be/8_ORo7xI3PY).

Bechet će se konačno nastaniti u Parizu za stalno 1951. godine, i pre svoje smrti 1959. tamo će snimiti najveći deo svog objavljenog opusa ali i izdiktirati producentu i radijskom voditelju Alu Roseu svoju autobiografiju. Sam Rose će kasnije reći da je Bechet u sopstvenim očima – ljubazan, saosećajan, darežljiv – bio potpuno drugačiji od Beheta kog je ON poznavao, hladnog, narcisoidnog i okrutnog pogotovo prema ženama. Huh, ko je TO očekivao...

Kakogod, Bechet je jedna od najuticajnijih figura u istoriji džeza – na kraju krajeva, koliko muzičara znate po kojima su nazvani krateri na Merkuru? – i njegov legat ostaje neizmerno značajan i stotinu godina nakon što je on počeo da ga gradi. Breezy Jazz Band iz Milana su kućni bend lokalnog kluba Blue Note (koji JESTE intimno povezan sa legendarnim njujorškim klubom istog imena) i sastav koji tamo radi sving, regtajm, bluz i diksilend. Originalno sastavljeni od četvorice Italijana i jednog Britanca koji dolazi u Milano na svirke, Breezy Jazz Band su potencijalno jedna od najgorih pojava u umetnosti – intepretatori nečega što je apsolutno kodifikovano i univerzalno obožavano, noseći sa sobom i pogolem teret slatke nostalgije, dakle sastav koji ide samo i isključivo na zicer, servirajući publici sto posto citata i nula posto sopstvenog duha u svojim izvođenjima i na snimcima. Srećom, nisu sve potencijalne stvari baš takve kad se realizuju u stvarnosti.

Mr. Bechet je prvi album ovog sastava i uprkos imenu on se ne sastoji samo od kompozicija Sidneyja Becheta, niti je, zaista, u pitanju puko prodavanje nostalgije. Da bude SAVRŠENO jasno, ovo nije ni dekonstruktivno čitanje ranog zvuka džeza, ali jeste u pitanju strastven, dinamičan, naglašeno zabavan rad u ključu starom stotinu godina, sa hvatanjem velikog dela izvornog uzbuđenja i energije koje su nosile stare diksi i bluz kompozicije, ali i sa modernom, svežom interpretacijom.

Naravno, NAŠA percepcija džeza iz onog vremena je po definiciji iskrivljena jer ga slušamo sa primitivnih, lo-fi, mono snimaka spasenih od propadanja radom šačice entuzijasta pa pripisujemo muzici iz dvadesetih godina prošlog stoleća više naivnosti nego što je zdravo. Breezy Jazz Band zapravo svojom svirkom i kvalitetnim, živim miksom, podsećaju da je ovo muzika koja je u sebi imala puno duha, jednog radosnog poigravanja sa zvukom i formom, pa je i album koji su snimili plesan, radostan i uprkos svemu neopterećen niti idejom odavanja pošte velikim prethodnicima, niti idejom da je slušaocu potrebno servirati muziku nerazaznatljivu od onog što su prethodnici radili.

Otud već pesma koja album otvara, naslovna, Mr. Bechet (ne, nije u pitanju aranžman istoimene kompozicije Budda Johnsona) jedan vrlo poletan, zabavan komad ,,starinskog" džeza koji ima u sebi dah instant-prepoznatljivosti jezika i senzibiliteta ali koji se drži kao kvalitetna, moderna muzička ,,stvar" i bez tereta stogodišnje nostalgije.

Bechetova Promenade aux Champs-Elysees, za razliku od originala, počinje romantičnim uvodom pijaniste Angela Astorea pre nego što pređe u prepoznatljivu temu. Ovim bend jasno pokazuje da ovo jeste njihova interpetacija predložaka, sa prepoznavanjem da je prošlo mnogo decenija u međuvremenu, svirajući Bechetov komad razigrano, ali sa originalnim stavom. Iako se na Fejsbuk stranici benda pominje samo pet muzičara – klavir, bubanj, kontrabas, tuba i saksofon – ovde se jasno čuje i bendžo, koga uostalom vidimo i na novijim fotografijama benda. I treba da se čuje, naravno, iako Bechetov snimak ne sadrži ovaj instrument. To i jeste smisao interpetacije sa smislom a ne pukog ponovnog izvođenja.

Dvočetvrtinski diksi stil se nastavlja i u narednoj El Brellin gde truba i saksofon sviraju teme i solaže, ali puštaju i kontrabas i bendžo da imaju svoje momente, nudeći prijatni plesni gruv sa bubnjarem Paolom Xeresom koji ubacuje odmerene, ukusne ukrase gdegod je to zgodno.

Bechetov bluz Sweet Louisana je sledeći na redu i saksofonista Mamone Domenico temu svira legato, vrlo nostalgično i romantično, izbegavajući direktno imitiranje Bechetovih karakterističnih vibrato stilizacija. Vecchia Darsena je, kako joj i ime govori, posveta milanskom starom pristaništu i još jedan je zabavan, plesan diksi komad koji zaista zvuči kao da je mogao biti sviran dvadesetih godina prošlog veka u nekom ako ne njuorleanskom a ono u čikaškom klubu (istorija nas uči da je u Čikagu klasični diksilend evoluirao uvođenjem tube i bendža umesto kontrabasa i gitare i da su u Čikagu više forsirali solaže).

Marcia Funebre, ili posmrtni marš je izuzetno lepo odrađena tema koja uspeva da postigne ozbiljnost i uzdržanost primerenu konceptu, a da spoji emotivnost kako afroameričkog tako i mediteranskog karaktera vezanu za pogrebne rituale. Jedan od najupečatljivijih komada na albumu i, sa svojim spojem stilova možda i smer u kome bi bilo najzanimljivije da bend evoluira.

Album zatvara aranžman kompozicije What's going on in Brazil koju je rimski kompozitor Franco Micalizzi napisao za film Non c'è due senza quattro (odnosno Double Trouble, ne sećam se koji je bio distributerski naslov kod nas, a vikipedija tvrdi da je to bilo ,,Dobre stvari dolaze učetvoro" čega se ditkinktno NE sećam), jedan od poslednijih filmova koje su Bud Spencer i Terence Hill snimili zajedno i ovo je veoma uspelo prevođenje Micalizzijeve fanki-sambe u dvočetvrtinski diksilend sa samo malo latiničnog šmeka.

Mr. Bechet je, dakle, album izuzetno dobrog raspoloženja i opasne svirke. Njegova ambicija, kako rekoh, NIJE da dekonstruiše, ali ni da bude puko izvođenje tuđe i stare muzike. Breezy Jazz Band uprkos veseloj dispoziciji nalaze dovoljno autorskog prostora u ovom materijalu, držeći se izvorne radosti i dinamike, ali uz sasvim moderan zvuk. Kad se sve moje konceptualizacije stave na stranu, ovo je album izuzetno prijatne, zabavne muzike koja će vam garantovano ulepšati dan. Pa srećan onda i vama praznik.

https://breezyjazzband.bandcamp.com/album/mr-bechet (https://breezyjazzband.bandcamp.com/album/mr-bechet)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 15-05-2022, 12:39:44

Pre malo manje od godinu dana pisao sam o detroitskom kompozitoru i bubnjaru po imenu Mark Lipson, jednoj sjajnoj figuri koja na sceni svog grada svira i radi već pola veka. Lipsonov album Realism od prošlog leta bio je izvrsna kombinacija originalnih kompozicija i aranžmana detroitskih velikana od kojih je Lipson učio i meni se to sve na gomili jako dopalo. Lipson, kao osnivač i predvodnik kolektiva Detroit Composers' Collective zapravo nije ni svirao na ovom albumu, delom verovatno i u pripremi za operaciju šake kojoj se podvrgao otprilike u isto vreme kada sam ja pisao o tom albumu.

Novi Lipsonov album, Springwells, izašao pre nekoliko dana je zato tako dobrodošao – ovo ne samo da je još jedna izvrsna ploča detroitskog džeza sa ekipom muzičara koji prosto besramno dobro sviraju originalne kompozicije, već na njemu Lipson i svira udaraljke. A nije napisao ni jednu pesmu!

Pored još jednog perkusioniste (superzvezda Larry Fratangelo koji predvodi svoj perkusionistički orkestar One Nation (Under a Groove)) i bubnjara (iskusni , moćni Nate Winn koji je u svoje vreme svirao i sa Patom Mehenyjem, Joshuom Redmanom, Robertom Hurstom, Demetriusom Naborsom itd.), te vibrafoniste (Cary Kocher, a koji iako prevashodno vibrafonista, u svojoj karijeri ima i smene odrađene na bubnjevima, kontrabasu, klaviru...), jasno je da je ovo album na kome dominira latinica. Ako volite afro-kubanski gruv, Springwells je prava, jelte, prolećna bujica dobrog raspoloženja i energije. Ako ne volite, pa, možda ćete ga i zavoleti. Lipsonov prethodni album je sa svojim imenom koje je ukazivalo na potrebu realističnog pristupa životu, te nekim mračnim temama zapravo na kraju zvučao vrlo energično i optimistički a Springwells je sa svojim nešto kraćim trajanjem i fokusiranim aranžmanima zaista ploča za proleće, kada se sva priroda budi a sokovi kreću da struje.

Klavir na ovoj ploči svira Gary Schunk, jedan stari, iskusni detroitski muzičar koji je uz klasičnu naobrazbu početkom sedamdesetih godina prošlog veka nekako prirodno skrenuo u džez smeru i onda svirao sa mnogo važnih muzičara – Kenny Burrell, Joe Williams, Sonny Stitt, David ,,Fathead" Newman, Anita O'Day, Ray Parker, Peter Erskine itd. Schunk je u zastrašujućoj formi na ovoj ploči a i mora tako biti jer svira paralelno sa raspoloženim Kocherom koji prosto leti na vibrafonu. Kontrabas svira povratnik sa prošlog albuma, Jeff Pedraz, nudeći sigurnu, stabilnu ritmičku i tonalnu osu oko koje leti ostatak ansambla, a saksofone, flaute i klarinete svira još jedan od učesnika sesija od kojih je nastao prošli album, Rafael Statin koji ovde ima prilike da se zaista razmaše, napiše neke od kompozicija i pokaže ne samo raskošnu tehniku na više instrumenata već i da nam na par mesta zaista otvori dušu, kreirajući neke od najmemorabilnijih momenata na ploči.

Ključno ime u postavi je svakako trombonista Vincent Chandler, jedan vrlo prekaljeni detroitski džezer sa karijerom koja podrazumeva i dosta akademskog rada (Univerzitet Claflin, Univerzitet Michigan State, Univerzitet South Carolina State...) ali i sviranja sa ljudima kao što su Herbie Hancock, Marcus Miller, Joe Henderson, Clark Terry, Ravi Coltrane, Wynton Marsalis... Chandler je toliko jako ime da zapravo on jedini dobija ,,featuring" na naslovnoj strani albuma, a ovo nije bez razloga. Chandlerova tehnika na trombonu je vatrometno impresivna, ali on je i napisao naslovnu kompoziciju koja album otvara.

I otvara ga bez ikakvog uzdržavanja, snažnim, brzim afro-kubanskim gruvom. Udaraljke samo sipaju tokom celog albuma a ovaj komad postavlja standarde dajući gust, vrlo plesni ali i za slušanje vrlo prijemčivi ritmički osnov, preko koga ide kompleksna tema. Duvači, vibrafonista i pijanista ovde imaju puno posla jer iako kompozicija ima prepoznatljive, pamtljive rifove, kompletna tema je zaista složena i treba joj puno vremena da se razvije do kraja. Prva solaža je Statinova i ovde on pruža impresivan program na tenor saksofonu, vozeći se udobno uz gruv ali onda izlazeći iz glavne harmonije u strateški odabranim momentima, i dajući nam dah fri džez slobode. Chandler solira posle njega, vraćajući pesmu bliže klasičnoj latinici, pa zatim ide klavir pa onda udaraljke ostaju same. Eksplozivan početak albuma.

A eksplozivno se i nastavlja, mada je druga kompozicija, Leafar Village zapravo trominutni impresionistički interludij bez ritma i sa Statinom koji prelazi sa flaute na saksofon dok ostatak benda kreira bogat, višeslojni dron. U principu ne očekujete od okestra koji predvodi bubnjar da ima ovakve pesme i u principu se oduševite kada ih čujete, naročito kada su ovako dobro reealizovane.

If You Came To Me For Love je, pak, još jedan klasičan afro-kubanski komad, ovog puta nešto sporijeg ali i dalje kompulzivno plesnog ritma. Chandler ovde solira prvi, Statin posle njega, na flauti i kompozicija ima ugodnu atmosferu sedamdesetih godina prošlog veka, a koju vrsno dinamizuje Schunk svojim prijatno sinkopiranim soliranjem. Iza njega dolazi Kocher na atmosferičnom vibrafonu i najduža pesma se dovozi do kraja veoma elegantnim povratkom u temu.

Copycat je zato dinamični, brzi razbijački komad vozačkog latin-džeza koji prelazi u bebop, zasnovan na kratkim, kompulzivnim rifovima i brzom soliranju. Svi ovde zvuče pomalo kao da su ih priključili na visokonaponski vod, Chandler prvi sa svojom solažom, pa onda opet Statin na tenor saksofonu, pa Kocher, dok perkusije samo vitlaju unaokolo.

You Walked Away, napisana od strane pokojnog Brada Felta, jednog od Lipsonovih ličnih heroja, je klasična balada, sa sve Winnom koji bubnjeve svira metlicama, izvrsno pogođenom ,,noćnom" atmosferom i sjajnim solažama – Statin svira bas-klarinet za ovu priliku i daje muzici finu teksturu drveta, a pesma pri samom kraju samo malo dodaje gas, ni ne ubrzavajući tempo već samo pažljivo ubacujući više detalja u osnovnu temu. Sjajno.

Finalna kompozicija, I Remember Joe posvećena je, nagađam, Joeu Hendersonu, legendi Detroita i uopšte američkog džeza. Naravno, sa dugim muzičkim karijerama, Schunk, Kocher ili Lipson zaista mogu da se živo sećaju saksofoniste koji je umro pre više od dvadeset godina a ova je kompozicija sa svojim kompleksnim, preplićućim melodijskim linijama i koketiranjem sa atonalnim zvukom jedna vrlo uspela fuzija džeza i moderne akademske kompozicije. Ni ovde ritam sekcija neće popustiti u svom bombastičnom udaranju, da se neko ne zabrine, ali centralna ličnost u ovom izvođenju je Statin čija solaža na tenor saksofonu naprosto izuva svojim ekspresivnim, teksturiranim, distorziranim kvalitetom, odajući poštu velikom prethodniku. Kocher i Schunk preuzimaju solističke dužnosti a bend dovodi kompoziciju do kraja kolektivnim naporom, stajući posle furioznog ali dostojanstvenog ponavljanja teme.

Iako Lipson nije napisao ni jednu kompoziciju, Springwells je fantastično aranžiran album sa orkestrom koji je sastavljen dobrim delom od veoma jakih individualaca i autora, a koji ovde rade kao dobro podmazana mašina, probijajući se kroz guste, kompleksne Lipsonove aranžmane, demonstrirajući dobro raspoloženje i radost, svirajući složenu, zahtevnu muziku lako i sa puno energije a bez forsiranja, glume i niti trenutka sumnje u sebe. Lipsonovo insistiranje da muziku pravi ,,kolektiv" ovde jasno prikazuje svoju jaku stranu, a ovo je jedna od najboljih ploča što sam ih čuo ove godine. Pa poslušajte:

https://marklipsonmusic.bandcamp.com/album/springwells-2

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 22-05-2022, 12:34:32

Ova Nedelja je, sa najavom vrelog leta u kome ćemo sigurno primetiti da struje nema daleko pre nego što dođe vreme da se u zimu na nju – koje tada takođe neće biti – grejemo, ova je Nedelja, dakle, svojim prolećnim zamahom idealna da se glavačke bacimo u kovitlac furioznog filadelfijskog free jazza i podsetimo se koliko je istinski oslobađajuće kada izvrsni muzičari sviraju bez plana i programa, samo slušajući jedni druge i, možda i važnije, slušajući sebe, ali onako dubinski.

,,Free jazz, Mehmete", kažete vi prekrštajući ruke pomalo prkosno, ,,opet? Pa to si nam već servirao onoliko puta! Kad ćeš već jednom malo da progovoriš o levičarskim pokretima iz zapadne Evrope koji su pljačkali banke da bi doturali novac revolucionarnim, oslobodilačkim pokretima na drugim krajevima sveta? KAD, MEHMETE?"

E, pa, dragi moji... Nećete verovati, ali...

Dennis / McKain / Murray / Sullivan: Blekingegade je, da budemo odmah jasni, album žustrih džez improvizacija izašao u materijalnoj formi januara ove godine ali je meni uleteo na radar tokom prošle nedelje kada ga je izdavač, Niu Niu Press nakon inicijalnog kasetnog izdanja privoleo na Bandcamp. Već to da je originalna opipljiva forma ovog izdanja bila muzička kaseta koju je izdao mali tajvanski izdavač sugeriše da se radi o partizanskoj, avangardi, radu šačice entuzijasta koji su samo na korak ili dva udaljeni od prosvećenog amaterizma, ali molim da cenjeno čitateljstvo sebi ne dopusti da bude zavarano low key formatom u kome se ova muzika publikuje. Blekingegade nije samo kvalitetno snimljen i produciran materijal, već je u pitanju jedna od najmoćnijih free jazz ploča koje sam čuo u poslednjih nekoliko meseci i apsolutna preporuka za svakoga ko oseća potrebu da ponekad nag ušeta u centar tornada žileta i oseti kako mu zajedno sa telesnom disocijacijom naglo raste potencijal za totalnu konekciju sa univerzumom.

Dobro, free jazz je svakako unazad mnogo decenija imao transcendentalne ambicije, pogotovo sa radom njujorških autora poput Johna Coltranea i Alberta Aylera čije su muzičke eksploracije u velikoj meri bile nadahnute religioznim vizijama i tragalačkim duhom za spiritualnim otkrovenjima. U kontrastu sa njima, ,,belački" free jazz, ako smem da uopšte ovako generalizujem, je često imao naglašenije ,,materijalnu" komponentu. Ne da u njemu nije bilo transcendencije, ali fakat je da su makar moji omiljeni autori sa manjkom melanina u free jazz ogranku popularne muzike najčešće eksplicitnije bili inspirisani sociopolitičkim opservacijama i kritičkim diskursom nego verskim zanosom i da je njihova muzika manje frekventno bila obraćanje božanskom (ili govor o božanskom) a frekventnije kontemplacija o materijalnoj, opipljivoj nepravdi i težini života, ili poziv na akciju u ovoj, zemaljskoj ravni.

Sve ovo pišem jer uz ovaj album ide i objašnjenje da se radi o ,,gorućoj neidealističkoj improvizaciji iz Filadelfije" što bi donekle i delovalo kao uverljiv opis – na kraju krajeva ima dosta improvizovane muzike koja programski nastaje na bazi ispražnjenog uma i duha, bez plana, programa, emocije, često čak i bez razmišljanja, kako bi bila potpuno ,,čista" – samo da se album ne zove, jelte, Blekingegade.

Sedamdesete godine su, pokazalo se bile jedna od najluđih decenija u dvadesetom veku a svakako prelomni period u zapadnoj kulturi sa konačnim penzionisanjem generacija koje su najviše radile u Drugom svetskom ratu, mutiranjem levičarskih ideja u smeru poststrukturalističkog, postmodernog diskursa i, paralelno, mutiranjem levičarskog aktivizma u smeru terorizma. Italija je imala Crvene brigade, Nemačka Frakciju Crvene armije a Danska, pa Danska je imala ,,bandu iz ulice Blekinge". Banda Blekingegade nije imala direktne terorističke akcije, ali jeste bila posvećena profesionalnom, metodičnom pljačkanju banaka kako bi se novac iskoristio za političke ciljeve. Zasnovana na lenjinističkim i maoističkim principima, ova grupa delala je od šezdesetih godina kao otcepljena ćelija Danske komunističke partije, koja se (partija) u velikom raskolu između SSSR i Kine svrstala uz Hruščova. Gotfred Appel je, smatrajući da je ovo izdaja izvornih markističkih principa osnovao KAK – komunističku operativnu grupu koja je naginjala lenjinističkim i maoističkim tumačenjima Marksa pa je posle izbacivanja iz partije predvodio aktivističke i zagovaračke aktivnosti ove svoje grupe. Smatrajući da zapadni svet u ogromnoj meri eksploatiše istok, ovaj je kolektiv posle publikovanja različitog materijala i demonstriranja na ulicama prešao na konkretne akcije pljački banaka, od 1973. godine šaljući sav na taj način sakupljen novac Narodnom frontu za oslobođenje Palestine, drugoj po veličini organizaciji u sastavu PLO ali prvoj po vernosti lenjinističkim učenjima. KAK i njegovo omladinsko krilo, KUF je tokom narednih par decenija najviše radio u ovom polju, smanjujući javni aktivizam praktično na nulu, sa članovima koji su bili veoma posvećeni pažljivom planiranju i žrtvovanju velikog dela svog života ovom cilju, dok njihove porodice i prijatelji nisu znali ništa.

Kako onda napravite ,,neidealističku improvizaciju" od ovakvog materijala? Ne znam, ali James McKain, saksofonista koji predvodi ansambl na ovom izdanju sebe naziva ,,saksofonistom i nadrealistom" pa je možda to ključ do tumačenja celog projekta. Pres riliz koji ide iz ovu ploču kaže da muzika ,,oživljava sumorne danske ulice iz sedamdesetih" a onda slušalac ,,oseti nasilje, a zatim osećaj zajedništva" i mada ne tvrdim da čujem tu sumornost i danski urbani mizanscen, ovo je nesumnjivo silovita ploča koja apsolutno kanališe taj osećaj zajedništva u kom četvorica improvizatora rade kao jedan, komuniciraju na kvantnom nivou i izbacuju ego iz jednačine ne bi li proizveli muziku za koju nisu ni znali da je u njima. Ako je za ikakvu utehu, ni sam James McKain nema pojma šta bi bila neidalistička improvizacija. Kada sam ga pitao da pojasni ovaj opis, čovek je slegao ramenima i rekao da je ovo smislio Joseph Mauro, šef Niu Niu Pressa. Pošteno.

McKain je prilično zaposlen tenorista na filadelfijskoj i njujorškoj sceni, sa dosta albuma i nastupa iza sebe u različitim postavama, ali uglavnom sa oslanjanjem na mišićavu, snažnu i, da, silovitu džez-osnovu. Pošto po internetu ima iznenađujuće malo informacija o njemu, s obzirom o kako se furioznom saksofonisti radi, morao sam malo da ga gnjavim sa pitanjima i saznao sam da je čovek aktivan već nepune tri decenije, sa biografijom koja ga je iz rodnog ruralnog Ilinoisa vodila kroz Njujork, Filadelfiju, Čikago i Sent Luis. Poreklom iz, kako kaže ,,odlučno radničke klase", McKain je studirao muziku, filozofiju i istoriju na koledžu i bavio se muzikom u okvirima DIY scene još od trinaeste godine. Naravno, taj levičarski element u njegovoj muzici se mogao naslutiti i iz samog imena ovog albuma, a kada sam ga zamolio da pojasni interesovanje za tematiku oko koje je sklopljen ovaj materijal, McKain je rekao da je mnogo onoga što je studirao na koledžu bilo vezano za prijem Marksizma i Lenjinizma u dvadesetom veku i da sebe smatra Marksistom. Naravno, osetilo se odmah da je u pitanju srodna duša. McKainovi muzički uzori ubrajaju Petera Brotzmanna, Kaorua Abea, Ornettea Colemana, Jimmyja Lyonsa i Mikea Forbesa a kada sam ja nastavio da ga smaram insistirajući da čujem i dosta Alberta Aylera u njegovoj svirci, on se složio pa dodao i da mu je Saga of the Outlaws Charlesa Tylera omiljeni loft jazz album svih vremena, da vredi pomenuti i Roscoea Mitchella, Hamietta Bluietta i ,,milion drugih". U najmanju ruku, dakle, pričamo o čoveku sa SAVRŠENIM muzičkim ukusom.

Čest saradnik mu je bubnjar Kevin Murray, koji svira i na ovom albumu a u pitanju je talentovan, veoma mlad muzičar (koji između ostalog i sam svira i saksofon) što je za malo više od dve decenije života uspeo da upiše saradnje sa ogromnim brojem njujorških džezera, uključujući i takve teškaše kao što su Joe Morris, William Winant ili sam William Parker (https://kevinmurraymusic.com/about/). Drugi set bubnjeva svira Joey Sullivan (https://www.instagram.com/racktom/), još jedan mladi ali veoma talentovani udarač, diplomac džez programa Univerziteta Temple i bubnjar u bendu Bark Culture. Sullivan je, pored aktivnog sviranja u raznim improv postavama i vredan organizator mnogu muzičkih događanja na istočnoj obali, a svira i u drugim bendovima kao što je alt-country postava Florry. Kontrabas, pak, svira Pete Dennis, dugokosi lik sa veoma zanimljivom solo diskografijom koju možete proveriti ovde (https://sftil.bandcamp.com/). Dennisova muzika se kreće od eksperimentalnog, apstraktnog programa – pogotovo u okviru njegovog projekta Search for the Infinite Light u kome povremeno svira i Sullivan – pa do interpretacija gospel i narodnih pesama na kontrabasu kao na ovogodišnjem albumu pastē.

Iako Blekingegade formalno ima dve kompozicije, ovo je podela koja je verovatno napravljena samo da bi se snimak spakovao na dve strane kasete. Radi se, rekao bih, pre o jednoj neprekinutoj improvizaciji od četrdeset minuta koja ima nekoliko mesta na kojima ansambl ,,završava" celinu samo da bi par trenutaka kasnije nastavio sa presingom, a sve je urađeno u studiju Seizures Palace Decembra 2020. godine. Što znači da ovde dobijamo skoro idealan album na kome je free muzika urađena u studijskom kvalitetu ali na kome bend svira žustro, udarnički i bez stajanja, nudeći nam dugačke, urnebesne improvizacije.

Nisam siguran ni od koga bih počeo jer su svi muzičari na ovoj ploči veoma dobri, no McKain nekako po prirodi stvari diktira veliki deo senzibiliteta ovog albuma. Obdaren veoma jakom kondicijom i plućima koja vazduh mogu da izguravaju zastrašujućom silinom, McKain je neka vrsta svetionika koji ceo sastav vodi kroz ovaj muzički program. Iako se ovde govori o ,,improv" muzici, istina je i da ovo nije neidiomatska, apstraktna improvizacija već ipak muzika utemeljena u tradiciji free jazza i odsvirana bez ikakvih kalkulacija i premišljanja o tome kako se ona u ovu tradiciju uklapa. McKain sam svira prepoznatljivo u stilu istočne obale, sa zvukom, tehnikom i energijom što spajaju Njujork, Filadelfiju i Čikago ili, ako ćemo da pričamo o imenima, mislim da je fer reći da je njegovo sviranje tenor saksofona vrlo očigledno u aylerovskom ključu visoke brizantnosti, ogromne energije ali i emotivnosti i zanesenosti. Naravno, nema ovde nužno Aylerovih religioznih uzleta, ali iako McKaina možemo porediti sa Peterom Brotzmannom, po meri distorzije i hrapave teksture koje pušta u svoju muziku, a onda i po tome kako mu dobro ide sviranje u visokim registrima koje saksofon ne može da izvuče putem ,,normalne" svirke, mislim da se on nalazi na nekoj srećnoj sredini između ove dvojice velikih prethodnika sa liričnošću kojoj dopušta da se prikrade u muziku a koja me je malo podsetila na Kena Vandermarka.

Sa svoje strane, Pete Dennis, kao jedini drugi član ansambla kadar da proizvede prave tonove, mora mu biti prirodni sparing partner i na nekoliko mesta imamo vrlo dobro odrađene međuigre saksofona i kontrabasa sviranog gudalom gde dvojica muzičara jedan drugom ne toliko dobacuju fraze, koliko upoređuju teksture i kruže jedan oko drugog kao da ne znaju da li da se poljube ili da se potuku. No, Dennis je i inače vrlo agilan u ovoj kompoziciji dajući zvuku inače sastavljenom od saksofonskih vrisaka i kiše udaraca malo topline i ponavljajućih tema, ali i ugodne harmonske pustolovnosti.

Bubnjari, naravno, prave najviše haosa ali pitanje je i da li prave najviše buke. Mene, možda je i nepotrebno naglasiti, ekstremno lože free jazz sastavi u kojima sviraju dva bubnjara. Od Coltraneovog Meditations preko Thurston Mooreovog Piece for Jetsun Dolma (na kome svira, sećamo se i pomenuti William Winant) pa do albuma The Sign of Four gde Pat Metheney i Derek Bailey sparinguju sa Paulom Werticom i Greggom Bendianom, postave sa dva bubnjara u kojima se svira slobodno često umeju da proizvedu toliko moćnog zvuka da se moj mozak oseti srećno preplavljenim. Murray i Sullivan bez greške postižu upravo ovaj efekat, ulećući u prvu kompoziciju, Mass Line, As Explained By a Puppet sa jedno dvesta na sat i praktično ne skidajući nogu sa gasa sve do kraja. A opet, ovo ne da nije puki zid buke već, naprotiv, udaraljke imaju finu višeslojnost, kompleksnu strukturu i dvojica perkusionista vrlo pažljivo rade u omeđenim zvučnim prostorima, svirajući puno manjih delova seta i odvojenih metalnih i drvenih predmeta da nam daju gustu ali prozračnu teksturu.

Pritom, iako se album gotovo sve vreme svira visokim intenzitetom, ovde nema mehaničkog udaranja i hvatanja na buku. Blekingegade je ploča koja fascinira time da urnebesnu brzinu i ogromnu snagu koje demonstrira uvek kontroliše tako da muzika teče smisleno, dosledno, prirodno, bez stajanja da se podvuče crta ili praznih hodova da se malo razmisli kuda dalje, ali i sa značajnim varijacijama u volumenu i raspoloženju.

Možda je tu McKain presudan faktor jer njegov moćni, himnični tenor saksofon (i bas klarinet) začas iz zverskog, rafalnog štektanja pređe u lepu, distorziranu i izuvijanu ali lepu melodiju koja bend odvodi u pravom smeru kad god zapreti momenat pada intenziteta ili emocije. Ritam sekcija, da se razumemo, vrlo dobro svira i kada nema saksofona u miksu, ali ovo su decidno apstraktniji momenti i McKain zaista muzici na albumu daje konačno usmerenje i senzibilitet. Dva su primera, na drugoj kompiziciji, Anya's Antique Store gde saksofonista pokazuje koliko je bitno njegovo usmeravanje benda, u jednom momentu svodeći svoju muziku na praktično telegrafski prenos informacija Morzeovom azbukom dok ostatak orkestra pažljivo prati fabulu, u drugom ostavljajući trojicu ritmičara da jedno vreme sviraju sami a onda, kada oni izgrade fantastični apstraktni svet zvuka i udara, uđe sa najviše aylerovskom temom na ploči dajući nam nekoliko minuta uzvišene, duševne muzike lepih tema i emotivne izvedbe. Impresivno je, da podvučem, kako saksofonista čitav ansambl sve vreme drži u modu visokog intenziteta, sa varijacijama koje ne deluju kao mesta za odmor već samo hvatanja zaleta za nova krešenda, a da sve to i dalje zvuči jako prirodno, kao da su ove dve kompozicije uvežbavane nedeljama.

A nisu, mislim, ovde nema ni jedne unapred pripremljene teme, i himničnost McKainove svirke je tako moćna jer je autentična, očigledno kreirana in situ, oslonjena na nesvesno i podsvesno, ranjiva u svojoj snazi i snažna u svojoj emotivnosti. Kao neko ko sluša dosta free jazza i slobodne improvizacije uvek se praktično do suza obradujem kada naletim na muzičare koji ne moraju ništa da objašnjavaju, koji ništa, čini se, ni ne razmišljaju već se samo otvore i iz njih pokulja veličanstvena muzika. Ova četiri momka su sa ovim albumom kreirala praktično školski primer izvrsne free jazz ploče, belešku svirke koja je istovremeno i apstraktna, ne, jelte, idealistička, ali i emotivna i idejno usmerena na jedan veoma zreo način. Da smo imali sreće da se to desilo pred mikrofonima i da je neko to posle ovako solidno izmiksovao je praktično blagoslov. Slušajte:

https://jamesmckain.bandcamp.com/album/blekingegade (https://jamesmckain.bandcamp.com/album/blekingegade)
https://niuniupress.bandcamp.com/album/blekingegade (https://niuniupress.bandcamp.com/album/blekingegade)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 29-05-2022, 12:44:02

Kad nas je već tako dobro krenuo free jazz poslednjih dana, i za ovu sam nedelju pripremio jedno moćno, energično izdanje koje se upravo pojavilo na Bandcampu. No, u ovom slučaju, materijal koji ćemo slušati star je samo malo manje od pola veka a ljudi koji su ga svirali, možemo da kažemo, nisu bili sasvim sigurni šta rade ali su to radili sa takvom uverljivošću da se ovo sluša otvorenih usta i radosna srca. Bill DeArango Trio: Live at the Smiling Dog Saloon je, nadam se, samo jedan u nizu živih snimaka koje bismo, ako bude sreće mogli da čujemo od ove iste ekipe u narednim mesecima jer se radi o praktično polubutleg varijanti, snimku koncerta u prostoru u kome je ova trojka ionako redovno nastupala, a koji je, taj snimak, ranije bio dostupan samo eventualnim entuzijastima što su njegove delove snimili sa radija kada ih je DeArango puštao da ilustruje svoju savremenu muziku.

Bill DeArango je legendarno ime u istoriji jazza, mada je činjenica da je svoje prve velike inovacije ovom žanru doneo u vreme kada je njegov instrument izazivao najmanje interesovanje donekle zaslužna za to da se on ne pominje u istom dahu sa nekim svojim savremenicima. Druga zaslužna stvar za njegovu relativnu opskurnost u nekoj široj perspektivi je to da je muzičar koji je bio veoma cenjen u Njujorku od strane nekih od najvećih lidera svoje generacije, sa kojima je nastupao i snimao, taman u momentu kada je bilo jasno da se radi o vanserijskom muzičaru kome se smeši ozbiljna karijera, odlučio da tu karijeru napusti i prevremeno se penzioniše. DeArango je iz Njujorka otišao natrag u rodni Klivlend da se tamo bavi podučavanjem mlađih muzičara u sopstvenom studiju koji je istovremeno bio i prodavnica instrumenata, navodeći kao razlog gubitak iluzija izazvan sve većom komercijalizacijom muzike generalno i džeza partikularno.

Nije ovo ni sasvim nečuven potez, naprosto biste ovako nešto i očekivali od nekog iz milenijalske generacije, ljudima odraslim na kritičkim, antiestablišment stavovima koji ne mogu da se pomire sa činjenicom da mamutske, bezlične korporacije poseduju možda 95% muzičkog tržišta na planeti. Jedino što je DeArango ovo uradio 1947. godine, pola veka pre nego što će iko smisliti termin ,,milenijalac".

DeArango je rođen u Klivlendu, u Ohaju, još 1921. godine i samouki je gitarista koji je krajem tridesetih i početkom četrdesetih studirao na Ohajo stejtu a noću, vele, svirao sa lokalnim diksilend bendovima. Dve godine, i to ratne, je proveo u vojsci pa kada se 1944. skinuo, preselio se u Njujork jer je tamo, zna se, bila sva akcija vezana za džez muziku i sve njene u tom trenutku najnovije žanrovske mutacije i ukrštanja. Nije prošlo previše vremena pre nego što je mladi momak prepoznat kao ozbiljan talenat a kako je električna gitara u to vreme sve više pronalazila svoje mesto u džez sastavima, tako je i Bill iz Ohaja brzo počeo da svira sa Donom Byasom i Benom Websteroma onda i da snima i nastupa sa takvim imenima kao što su Sarah Vaughn, Eddie ,,Lockjaw" Davis, Dizzy Gillespie i Charlie Parker. DeAranga ne bez razloga zovu ključnim gitaristom bebop ere. Uzgojen na slušanju Djanga Reindharta, Bill je u svojoj muzici spojio vrhunsku tehniku sa nemirnim inoviranjem i kažu da je Gillespie bio oduševljen njegovim soliranjem.

No, odlazak iz Njujorka i povratak u Klivlend su obećavajuću karijeru gotovo potpuno zaustavili i mada je DeArango povremeno dolazio u Njujork da snimi po koji album (snimio je barem četiri ploče u orkestru koji je predvodio saksofonista Charlie Ventura tokom pedesetih), najveći deo njegovog vremena tokom naredne dve decenije odlazio je na podučavanje i nastupanje sa lokalnim muzičarima u Klivlendu, bez ambicije da se gradi neka nova velika karijera.

No, početkom sedamdesetih lokalni bar, Smiling Dog Saloon (nekada kuglana, preuređena u kafanu i koncertni prostor) je, kako kaže Ernie Krivda, saksofonista koji je sa DeArangom i bubnjarem Skipom Haddenom činio Bill DeArango Trio u ovom periodu, eksplodirao od muzike. Weather Report su otvorili sezonu nastupa i onda je praktično svaki džez sastav koji prošao kroz državu nastupao ovde, a dogovor je uvek bilo da će ispred njih svirati neka lokalna grupa. Otud su Hadden, Krivda i DeArango imali privilegiju da budu jedan od prvih ,,kućnih" sastava ovog prostora i svirali redovno, zasipajući publiku za ono vreme veoma radikalnim, bučnim free jazz zvukom.

Ernie Krivda je rođen u Klivlendu 1945. godine (kao Krvda Ernö dakle, poreklom iz komšijske Mađarske) i veliki deo svoje karijere u šezdesetima proveo svirajući u Klivlendu, delom i sa DeArangom, da bi se posle sviranja sa Quinceyjem Jonesom preselio u Njujork i nastavio da radi tamo. Danas je umetnički direktor koledža Cuyahoga u Klivlendu, predavač na mnogim muzičkim radionicama a iza sebe ima puno albuma i nastupa na prestižnim festivalima. Hadden je, pak, rođen u Port Chesteru u državi Njujork i kasnije se doselio u Klivlend a iako inicijalno rok bubnjar, od kraja šezdesetih svirao je sa neprebrojnim važnim muzičarima (Joe Lovano, Sonny Stitt, Dewey Redman, Ira Sullivan i još mnogo njih), da bi danas držao razne radionice i seminare i pisao knjige o bubnjevima.

Lepe karijere. I sam DeArango je posle sedamdesetih nastavio da nastupa pa i da povremeno snima, bez mnogo problema se šetajući kroz razne žanrove jazza i sve do 2001. godine je bio koncertno aktivan da bi posle toga, sa dijagnozom demencije, dočekao kraj svog života u domu za starije 2005. godine.

No, u 1973. godini su ova tri muzičata zvučala kao da su sa druge planete. Live at the Smiling Dog Saloon, spasen sa starih analognih traka i digitalno masterovan predstavlja trio u dva seta urađena na bini ovog koncertnog prostora i kako i sa Krivda kaže u tekstu na Bandcampu, način na koji su njih trojica zajedno svirali nije bio prepoznatljiv deo scene. Ni jedne scene. Razvijajući se nešto dalje od glavnih urbanih centara u kojima je bujala džez-avangarda šezdesetih i ranih sedamdesetih, ali svesni modernih gibanja, buntovnog vriska free jazza, ali i fuzije sa rokom, kao i električne psihodelije ali i, pretpostaviću, nihilističkih post-bluz obreda koje su kreirali Velvet Underground, trojica muzičara su svoju improvizovanu muziku kreirali iz ničega, pružajući publici jedan agresivan, abrazivan, možda i tuđinski ali istovremeno zdrav, vitalan i razigran zvuk. Krivda pominje da se unaokoo bacao i termin ,,heavy Mwetal Jazz" a što je impresivno dobra kombinacija uzimajući u obzir koliko je i termin ,,heavy metal" u muzici u to vreme bio mlad. Kako će se čuti na ovom albumu, uprkos sviranju bez ikakve pripreme ili dogovora, ova tri čoveka su zvučala savršeno fokusirano, nastupajući kao kolektiv koji radi zajedno ali ne kao jedan.

DeArango je do ovog perioda u svom životu već bio jako posvećen improvizaciji, insistirajući da kompozicije ne moraju da imaju teme i njihov razvoj već da se od prvog udara valja pokrenuti u nekom svom smeru, ali je istovremeno i manje-više digao ruke od džez-gitarista, koji mu se, sa retkim izuzecima (Django, Charlie Christian) nisu dopadali. Njegova slušalačka interesovanja su bila u domenu džez-duvača koji i jesu nosili najveći deo zvuka najuzbudljvije džez-muzike šezdesetih, kao i savremene akademske muzike koja je i inače u ovom periodu ostvarivala brojne spone sa avangradnijim delom džez i rok scene. Naravno Jimi Hendrix je sa svojom gitarskom pirotehnikom pokazao sasvim nove puteve kojima se može ići pa je DeArangova svirka na ovom albumu električna i u bukvalnom i u onom prenesenom, simboličkom značenju. U intervjuu koji je sa njim rađen 1982. godine a koji se može čuti na kraju albuma DeArango zvuči kao mudri, iskusni muzičar koji je razumeo svet i sa njime se nalazi na ravnoj nozi, govoreći da svaka epoha ima svoj muzički jezik i da, dok ,,stari" muzičari naravno ne moraju njime pričati, njegovo učenje jeste obavezno ako hoćete da date relevantnu izjavu za danapnju generaciju.

Utoliko, njegova gitara ovde zaista zvuči onako kako bi možda zvučao Hendrix da je bio duvač. Dok sa svoje strane Ernie Krivda zvuči kao da umesto sopran-saksofona svira električnu gitaru. Dinamika između dvojice muzičara je zapaljiva i mada je ovo, rekosmo, kolektiv koji dobro funkcioniše, utisak je da je veliki deo tog dobrog funkcionisanja baziran na tome kako DeArango i Krivda jedan drugog sve vreme pokušavaju da iznenade, obraduju i impresioniraju urnebesno žestokom svirkom.

Ovo je zaista u potpunosti ,,free" jazz i ovde nema ni osnovne harmonije ni prebrojivih taktova ni bazičnog ritma, i ako se teme ikada pojave, one izranjaju spontano, kao da se iz primordijalnog haosa formiraju nebeska tela koja su i dalje nesvesna šta sve mogu da postanu pa se onda sudaraju i formiraju magline, oblake, zvezde. Krivda i DeArango lete kroz skale i pretiču jedan drugog, pa kad god jedan od njih dođe do nove fraze ili harmonskog sklopa, onaj drugi će se zateći tu da ga preuzme, prevrne, pronađe način da izađe na njegovu drugu stranu. DeArango povremeno koristi i akorde, doduše većinu vremena se držeći egzotičnijih, alterovanih harmonija, ali najveći deo njegovog sviranja je u modu solaže sa izbacivanjem ogromne količine nota na jednoj žici u jedinici vremena. Opremljen za ono vreme savremenim efektima, gitarista modulira svoj zvuk tako da se ostvari jasna spona sa abrazivnom stranom roka, negde između Hendrixovog psihodeličnog bluza i velvetovskog nihilističkog drona.

Krivda uglavnom svira sopran saksofon na ovim snimcima i njegov zvuk je istovremeno agresivan i topao. Ovo je jako brza svirka najveći deo vremena i ovde uglavnom nema za za šezdesete tipična free jazz izduvavanja što su kao svoj zaštitni znak uspostavili njujorški tenoristi. Krivda se ovde, uostalom, postavlja naspram muzičara čiji je stil stalno u pokretu, stalno u stakato pretrčavanju kroz skalu pa onda i on svojim saksofonom radi slične stvari ali na osoben način. U njegovoj svirci, kako rekoh ima dosta topline i mada sam na momente imao prijatne flešebekove na duete koje su otprilike u isto vreme ali na drugom kraju palnete imali Masayuki Takayanagi i Kaoru Abe, DeArango i Krivda imaju zapravo sasvim svoj zvuk i to uprkos svoj energiji i hermetičnoti koje će vam biti prvi utisak, zapravo zvuči raznovrsnije i manje tuđinski.

Hadden se ovde zapravo i čuje znatno manje od dvojice solista, ali njegova svirka je, naravno, brza, rafalna, sa ritmovima koji se smišljaju na licu mesta i uglavnom nemaju nikakvu prepoznatljivu metriku, prateći kroz grčevite pulsacije dinamiku ostalih muzičara. Trio ima i momente kad svira manje nota, a koji i slušaocu omogućavaju malo predaha i refleksije, pa Krivda u nekim momentima pređe i na flautu a poseno je efektan momenat u drugom setu kada proizvodi perkusionističke efekte ustima i diktira zvuk i filozofiju čitavog segmenta.

Live at the Smiling Dog Saloon nije zaista ,,album". Ovo nije muzika snimljena sa planom i namerom, niti je izašla u periodu kada je mogla biti uticajna na druge izvođače – mada Krivda kaže da se videlo koliko su bendovi što su nastupali iza trija bili pod utiskom uvodne svirke – ali je možda baš i zbog tog odsustva unapred pripremljenog plana ili filozofije i ispala tako moćno. Slobodno improvizovani džez je, pogotovo nakon šezdesetih godina, uvek u jednoj kreativnoj tenziji gde mnogi muzičari moraju, često na licu mesta, da odluče koliko će u njihovoj muzici biti ,,slobode" a koliko ,,džeza" i koja je cena lutanja daleko od harmonske, ritmičke ili frazerske prirode onog što se prepoznaje kao džez muzika. Ali Bill DeArango Trio ne pokazuju ni trunku ovakve filozofske dileme. Njihova muzika nastaje ne samo spontano već i u atmosferi koja se može nazvati maltene borilačkom, sa muzičarima koji konstantno jedni druge iznenađuju i preskaču da bi dosegli još dalje harmonske ekstrapolacije, još brži ritmički puls i to muziku na ovom izdanju čini zastrašujuće uzbudljivom pa i bezvremenom. Dragulj izvučen iz ponora tajne istorije džez muzike – ko bi mu mogao odoleti?

https://billdearango.bandcamp.com/album/live-at-the-smiling-dog-saloon (https://billdearango.bandcamp.com/album/live-at-the-smiling-dog-saloon)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 05-06-2022, 12:37:47

Ove nedelje idemo u dvostruku prošlost ali samo zato što nam ona nije bila dostupna do pre nekoliko dana. Naime tokom prošle nedelje izašao je ,,novi" album muzičara, lidera, kompozitora, aranžera, mislioca i generalnog ekscentrika koga je ova planeta najbolje znala pod imenom Sun Ra. Ellingtonia, Vol. 1, by Sun Ra & His Arkestra, naravno, može da bude ,,nov" samo utoliko što nikada ove kompozicije još nisu bile sakupljene u okviru jedne kolekcije i objavljene da ih čuje širi krug ljudi. Štaviše, većinu ovih snimaka do sada je čuo jako mali broj ljudi, jer su one izvučene iz dva arhiva koji sakupljaju i sistematizuju ogromni muzički legat što ga je Sun Ra ostavio za sobom kada se odselio sa ove planete krajem Maja 1993. godine. Sun Ra Music Archive i Experimental Sound Studio su, dakle, dve ustanove koje, evo skoro pune tri decenije rone kroz naizgled nepresušne dubine ostavštine čoveka koji je bio pionir samoizdavanja ali i opsesivni snimatelj svega i svačega što je radio sam, sa svojim orkerstrom ili u ad-hok uparivanjima sa raznim muzičarima koji su prošli kroz njegov život.

Navika da se snima skoro svaki nastup Arkestre koji je bilo moguće snimiti pokazao se i kao spasonosan izvor dodatnih prihoda u sedamdesetim godinama prošlog veka kada su turneje sa velikim orkestrom postale ne uvek isplativo preduzeće. Sonny bi onda često nekom od prijateljskih izdavača doturio neki od snimaka napravljenih prethodnih godina i mada bi ovi to izdavali u malim tiražima, honorar bi pomogao da se premosti jaz do narednog perioda stabilnije likvidnosti firme i da se isplate zarade vernim muzičarima. Naravno, ovo znači da imamo bezbroj kultnih izdanja opskurno naslovljenih, rađenih u malim tiražima i danas dostupnih samo najljućim sakupljačima, ali i da je MASA toga i dalje neobljavljena i čeka nekoga da to učini.

I mada se svakako može meditirati o tome da mi matorci radije čekamo da neko objavi muljavi snimak muzičara koji je svoje najslavnije trenutke imao pre šezdeset godina nego da slušamo uzbudljivi, sveži džez koji ljudi prave SADA, izlazak albuma Ellingtonia, Vol. 1 je bez diskusije posebna prigoda. Na njemu ćemo čuti neobjavljene snimke aranžmana koje je Sun Ra napravio za različite postave Arkestre (i druge postave) tokom sedamdesetih i osamdesetih, uzimajući kompozicije slavnog Dukea Ellingtona i odajući im poštu iz sve snage koju je mogao da sakupi.

Duke Ellington je jedno od najpoznatijih i najcenjenijih imena u istoriji džeza, sa korenima u slavnom njujorškom Cotton Clubu i popularnošću koja mu je donela ne samo nacionalnu prepoznatljivost već i nekoliko evropskih turneja još tridesetih godina prošlog veka. Polazeći od regtajma, kada je imao četrnaest godina, Ellington je postao jedno od najvažnijih imena ere svinga, a onda je, trudeći se da natera trominutnu pop-formu džeza da evoluira ka kompleksnijim strukturama, postao jedan od najvećih vizionara komponovanja, aranžmana i ere big bendova.

O Ellingtonu se mnogo toga dobro zna, ali kada pričamo o Sun Ra često se zaboravlja koliko je Ellington bio važan za njegovo formiranje kao muzičara ali i kao ličnosti. Sonny je, na kraju krajeva, i stasavao kao muzičar tokom ere u kojoj je Ellington dominirao džezom i, mada nije sa njim nikada svirao, John F. Szwed u svojoj biografiji o Sun Ra, Space is the Place, naglašava da je Sonny Ellingtona i Fletchera Hendersona – sa kojim je stekao dragocena izvođačka iskustva – smatrao za anđele i postavljao ih na veoma sakralne pozicije u sopstvenoj kosmološko-religijskoj konstrukciji. Ellingtonova muzika je za Sonnyja bila jedna od najboljih emanacija sržnog duha džeza i Szwed podseća da je ovaj posvećeni aranžer imao čitavu svesku posebnih aranžmana koje je pisao ali koje njegov orkestar, Arkestra, nije izvodio. Jednom prilikom je iskoristio to što je Ellington nastupao u lokalnom prostoru pa mu je pokazao ove aranžmane a ovaj je pokazao kako i on sam koristi disonance u svojim aranžmanima, što je mlađem muzičaru bila potvrda da je na pravom putu.

Naravno, Sun Ra ima – nimalo nezasluženu – reputaciju vizionara i (afro)futuriste koji je džezu dao avangardni šut u dupe što je delovao šokantno ekscentrično čak i kada bi se poredio sa onim što su radili njegovi savremenici i kolege sa istočne obale u šezdesetim godinama, ali kod Sun Ra je uvek bilo i fascinantno da se u njegovoj muzici nije dala primetiti ikakva linearna progresija misli i filozofije. Možete zabosti prstom u njegovu diskografiju nasumično i šanse da naletite na atonalnu, amorfnu kompoziciju koja zvuči kao da je zaista šalju vanzemaljci sa Saturna su podjednake kao i šanse da naletite na klasičan sving, doo wop, aranžmane muzičkih kompozicija iz Diznijevih filmova i praktično sve između, bez obzira koju ste dekadu odabrali. Sonny je bio postmodernist daleko pre nego što je ta reč izmišljena i daleko pre nego što je ta reč počela da se koristi u pežorativnom smislu, prateći svoje opsesije kroz totalitet istorije i vremena i pronalazeći između njih intrigantne, možda i mistične veze.

Ovaj album podseća i na činjenicu da bez obzira na svoju ljubav ka Ellingtonu, Sonny nije počeo da izvodi njegove kompozicije sa Arkestrom pre polovine sedamdesetih godina. Ellington je preminuo 1974. godine i od 1975. godine su aranžmani njegovih kompozicija počeli da se pojavljuju u koncertnim izvođenjima Arkestre. Možda je, zaista, Sonny, ljuti futurista ali uvek ukorenjen DUBOKO u tradiciji, bez ikonoklastičnih ambicija, želeo da obezbedi da se muzika koju je smatrao dragocenom, ne izgubi i smatrao da je čast i dužnost da on sada ponese baklju dalje.

Ipak, prva kompozicija na albumu snimljena je još 1951. godine u Sonnyjevom stanu u Čikagu i ovo je duet sa Wilburom Wareom na kome kontrbasista daje podlogu za Sonnyjeve blago disonantne maštarije na električnom klaviru. Minimalno, prirodno i jasna najava onoga što će doći.

Većina ostalih kompozicija rađena je u većim postavama, odnosno u različitim permutacijama Arkestra ansambla, snimana u različitim koncertnim ambijentima ili prostoriji za vežbu tokom sedamdesetih i osamdesetih i bez imalo jasne linije koja bi vam pomogla da ih logično hronološki rasporedite. Sonnyjeve ideje u vezi aranžiranja su divlje raznovrsne a kvalitet snimka varira od pankerski sirovog do punokrvnog big bend saunda.

Sophisticated Lady snimljena je na koncertu u Manhajmu 1982. i nudi bluzirano soliranje na orguljama, Moon Indigo u Varšavi pet godina kasnije i ovde Sonny radi pratnju dok Nöel Scott solira na alt saksofonu, ostavljajući i šefu prostora za jedan prijatni honkytonk solo pri kraju. Caravan je jedna od kompozicija što su predstavljale kamenove-međaše u Ellingtonovoj karijeri sa uključivanjem afro-latin prizvuka u muziku big benda. Sonny i Arkestra je sviraju u izuzetno svedenoj postavi u prostoriji za vežbu (ne zna se tačno kada), sa šefom koji svira klavijature preko tribalnih udaraljki. Lightnin' je zvuk big bend svinga gotovo bez ikakvih ,,intervencija" sa vatrenim soliranjem Johna Gilmorea i Michaela Rayja. Slippery Horn je snimljena u Parizu 1976. godine i ona zvuči gotovo kao da slušate snimak iz dvadesetih, a onda stiže Prelude to a Kiss iz Toronta, dve godine kasnije koja Ellingtonovu baladu pretvara u avetinjsko igralište za duvače. East St. Louis Toodle-oo je najoviji snimak na albumu – Njujork 1987. godine – ali ovo je još jedan komad pravovernog big bend svinga. Slavna It Don't Mean a Thing, If It Ain't Got That Swing je još jedan komad snimljen u prostoriji za vežbanje i još jedno sirovo čitanje kultnog originala, više skica za buduće istraživanje nego zaista razrađen aranžman.

Album završavaju tri big bend svinga iz osamdesetih premijum kvaliteta. Iako može delovati malo, pa, konzervativno da slušamo ONAKAV orkestar kako svira, jelte ,,standarde", budite uvereni da ritam, energija, ljubav prema temama ali i vrhunsko soliranje takvih asova kao što su Marshall Allen, John Gilmore, Tyrone Hill i Walter Miller, Sonnyjevih ubitačnih strelaca tokom dugo godina, u punoj meri ispunjavaju obećanje koje dajemo kada kažemo da jedna legenda obrađuje drugu legendu.

Ellingtonia, Vol. 1 je kolekcija izgubljenih – a dirljivo neobaveznih – klasika koja neće resetovati ni jedno znanje koje smo imali o Sun Ra ili Dukeu, ali će ih potvrditi na najbolji način. Možda sam samo star, ali sam uživao u ovome i jedva čekam Vol. 2

https://sunramusic.bandcamp.com/album/ellingtonia-vol-1 (https://sunramusic.bandcamp.com/album/ellingtonia-vol-1)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 12-06-2022, 14:05:56

Ove Nedelje slušamo album nazvan prosto Volume II trija takođe nazvanog prosto Aaron Parks, Matt Brewer, Eric Harland. U pitanju je vrlo lepa ponuda intimnog, praktično kamernog džeza nastalog u Njujorku, a i u trouglu klavir-kontrabas-bubnjevi i, mada snimljenog u studiju, sa atmosferom gotovo neobavezne svirke u stanu koja, uprkos toj neobaveznosti i nepretencioznosti osvaja toplinom i, pa, rekosmo, intimnošću.

Aaron Parks, pored toga što malo liči na mlađu verziju Voje Pantića, ima i druge džez-zasluge. U pitanju je momak iz Sijetla koji je klavir počeo da svira kao dete ali je već sa 14 godina, prepoznat kao talentovan, počeo da pohađa jedan od programa za mlade talente Univerziteta Vašington. A šta ste VI radili sa četrnaest godina? Neka, nećemo, znamo se, nemojte da se blamiramo svi redom.

Iako je Parks zapravo pokušao da se pored muzike bavi i ,,pravim" naučnim radom, već sa šesnaest je postalo jasno da je isuviše talentovan da ne bi svo svoje vreme posvetio muzici pa se sa 16 godina preselio u Njujork da uči na Menhetnskoj školi muzike. Pale su tu razne nagrade, učenje kod Kennyja Barrona, ali, ključno, sa osamnaest punih leta počeo je da svira sa trubačem Terenceom Blanchardom sa koji je stekao neophodno iskustvo na bini i u studiju. Sa Blanchardeovim sastavom snimio je četiri albuma, uključujući saundtrak za film Inside Man Spikea Leeja, a jedan od albuma je dobio i Gremi nagradu. Nije loše? Nije loše.

Sviralo se tu, naravno, i sa drugim ljudima, Parksov sajt nabraja Christiana Scotta, Kendricka Scotta, Gretchen Parlato, a prvi njegov album koji je potpisao kao autor bio je Invisible Cinema za Blue Note u 2008. godini. Kasnije je potpisao za ECM, svirao sa Joshuom Redmanom, nastupao u Japanu, predvodio razne male sastave itd. itd. itd. Ozbiljan, talentovan i kreativan čovek.

Za ovu priliku, trio koji Parks predvodi, makar utoliko što se klavir smatra ,,glavnim" instrumentom a kontrabas i bubanj su, eh, ,,puka" ritam sekcija, sadrži neke odlične muzičare. Kontrabasista Matt Brewer je iz Oklahome, otac i deda su mu bili džez muzičari, majka mu je bila radijski didžej pa je on od mladosti bio potpuno uronjen u muziku generalno i džez partikularno. Sa tri godine je krenuo da svira bubnjeve (!!!!) ali kaže da je tek sa deset godina ,,muziku shvatio ozbiljno" i počeo da uči kontrabas na letnjem programu Interlochen Center for the Arts. Skoro trideset godina kasnije Brewer je iskusan i svestran muzičar koji je dobio i klasičnu i džezersku formalnu naobrazbu ali i svirao i snimao sa ljudima kao što su Terence Blanchard, Lee Konitz, David Sanchez, Greg Osby, Gonzalo Rubalcalba itd. Matt je predvodio razne sastane, kako u Nju Meksiku tako i u Njujorku i kad slušate kontrabas na ovom albumu, čujete koliko je u pitanju iskusan, kreativan a nenametljivo dominantan ritmičar.

Eric Harland, bubnjar na ovom albumu je možda i najpoznatiji od sve trojice, jer je pored sviranja sa Blanchardom i Redmanom, kao i ostala dvojica, snimao i sa mnogim, pa, zvezdama, barem kako ih ja shvatam, najboljeg krila jazz muzike. Harland je sarađivao i sa Ravijem Coltraneom i sa Kennyjem Garrettom i Aaronom Goldbergom i sa Daveom Hollandom pa i sa samim Charlesom Lloydom. Uostalom, od sve trojice on ima najdetaljniju stranicu na vikipediji pa ako su vam TO kriterijumi, Harland je svakako najveća faca ovde.

I neću da kažem ,,najbolje i svira" jer sva trojica najbolje sviraju. Volume Two je praktično prirodan nastavak albuma Volume One koji je ovaj trio izbacio u Martu ove godine i ma koliko da je u prostoriji za snimanje studija GSI bio sakupljen ogroman talenat, da ne pominjem ogromno iskustvo na malom prostoru, muzika zvuči nenametljivo, ne sasvim neobavezno, ali neopterećeno nekakvim davanjem nekakvog manifesta. Što meni izuzetno prija. Ovo nije jazz dramatičnih gestova, bremenitih šutnji ali čak ni naglašene brzine, volumena ili energije, već jazz koji je tiho radostan i očigledno sviran sa uživanjem dok trojica muzičara prosviravaju svoje i tuđe teme i, relaksirano, a utraefikasno improviziju oko njih.

Od dve Parksove kompozicije na albumu, prva See, See je odličan sažetak albuma jer nudi umirenu a prijatnu, intimnu atmosferu, odličan ritmički gruv i Parksovo sjajno imrovizovanje. Parks se ovde uglavnom drži harmonije i ne beži u free domen, mada nije da album povremeno ne pogleda u tom smeru i sjajna ritmička međuigra sva tri muzičara je motor koji pokreće čitavu ploču.

Brewerova Lunar je druga i ovo je komad koji kreće harmonskim eksploracijama, razlažući akorde i posmatrajući harmonije iz različitih uglova, dok bubnjevi sinkopirano lete ispod njih. Kako se pesma razvija, tako i teme sa početka postaju sve kompleksnije dok se ne rasplinu u prskanju improvizacije ali se do kraja sve vrati u temu na sasvim organski način. Ovde je vrlo primetno kako je album produciran da zvuči zaista više kao ,,loft jazz" ploča nego neka svirka u klubu, sa bubnjevima koji zvuče tiho i meko, Brewerovim kontrabasom koji je topao ali ne zaklanja ostale instrumente i klavirom koji ima dinamiku ali ne i onaj zamašni volumen što smo navikli da očekujemo od koncertne svirke. Sve pritom zvuči ,,sirovo" na najbolji način, bez studijske upeglanosti i sterilnosti.

Cartoon Element je druga Parksova kompozicija, jedan vrlo lep, vrlo ritmički naglašen hardbop u kome se Parks povremeno i sklanja kako bi bubnjar i kontrabasista kreirali svoje atmosfere, a onda se vraća izuzetnim fraziranjem i sinkopama. Ovo je harmonski već slobodnija kompozicija mada sa jasnim korenima u bebopu.

Body and Soul je najstarija pesma na ploči, napisana još 1930. godine, sa nebrojenim izvedbama tokom godina, ali je možda za ,,nas", dakle, nas koji smo za mrvu skloniji modernijem džezu, najvažnija ona koju je snimio Coleman Hawkins 1939. godine. Parks i kolege, naravno, nemaju saksofon, niti vokal u postavi pa je njihova balada svedena, intimna, a opet nepretenciozna, bez namerno melodramatičnih usporavanja i akcenata. Mislim, da ne bude zabune, izvedba zvuči moderno, nije ovo puki pastiš ,,starog džeza" ali nije ni dekonstrukcija, već samo spontana, organska izvedba u kojoj Parks demonstrira izvrsnu liričnost ali i dostojanstvo i duh.

Montara je stari komad Bobbyja Hutchersona, sa kojim je Parks delio istog izdavača – Blue Note – napisan još polovinom sedamdesetih i ovo je latin jazz u vrlo sanjivom, vrlo intimnom izvođenju sa podsećanjem da je istoimeni album bio ploča vrhunskog gruva, ali i sa zanimljivim destilisanjem Hutchersonovog kompleksnijeg aranžmana za mnogo veći sastav, na formu trija.

Konačnu, Transform koja album zatvara napisao je Eric Harland i ona nije očigledno najritmičniji komad na albumu, makar na početku sa svojim lepim pijanističkim uvodom, ali se pretvara u brzi, ali ne i agresivni, dinamični latin gruv koji do kraja slušaoca vraća u intimu i mirnoću.

Veoma lepa, nenametljiva a neodoljiva ploča. Slušajmo je zajedno:

https://aaronparks.bandcamp.com/album/volume-two

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 19-06-2022, 22:24:20

Pošto mi se čini da je prošlonedeljni album pijanističkog džez-trija dobro prošao, ove nedelje nastavljamo u praktično identičnom maniru ili makar u uporedivoj postavi, ali pošto sam brižan i plašim se da ne upadnemo u kolotečinu vi i ja, onda ove nedelje DVA albuma, jedan nov, jedan star, pa da zadovoljimo sve ukuse.

Ili makar ukuse onih koji voe evropski džez. Koji nije baš SASVIM evropski. Dobro, ukuse onih koji vole tačno onakav džez kakav ja volim. Dakle, da otvorimo karte, da zadovoljimo MOJ ukus. A vama kako bude. Bićete uredno kompenzovani, pa nisam ni ja bez srca.

Prvo na redu je nešto novo, i taj pomenuti pijanistički džez trio. Rasmus Sørensen je pijanista poreklom iz ruralne Danske ali u prestonici sveta, Njujorku živi od 2018. godine. Ipak, album Traits, sa kojim nam se ove Nedelje predstavlja snimljen je u Danskoj, u studiju koji se zove Finland Studios, čisto da bude malo komplikovanije, i na njemu sviraju, prikladno, još jedan Danac ali i jedan Italijan. Koji isto živi u Njujorku. Dakle, evropski džez ili, kako ga mi ovde uglavnom zovemo – džez.

O Sørensenu ne znam mnogo a, da budem malo i nevaljao, o njemu još uvek i nema TAKO MNOGO toga da se zna s obzirom da je u pitanju momak na početku svoje diskografske karijere. Traits mu je prvi album! A opet, to što je neko snimio prvi album samo znači da sada može da ga čuje više ljudi. Rasmus svira klavir od svoje devete godine, ali je u međuvremenu pokazao interesovanje i za duvačke instrumente pa je nastupao i svirajući klarinet. Tokom srednje škole je svirao u raznim orkestrima i bendovima a za više obrazovanje je otišao u Švedsku da studira na tamošnjoj narodnoj školi (Folkhögskola) u Skurupu, i usredsredio se na džez. Za univerzitetske studije gađao je nekoliko škola u SAD ali su mu sve bile skupe. Na kraju je dobio punu stipendiju za studije na Manhattan School of Music i tu se skućio. Diplomiraće ove godine, ali što se mene tiče, već je diplomirao.

Traits je album snimljen sa triom sa kojim je Sørensen već nastupao uživo. Kontrabasista Jon Henriksson je mlad ali već iskusan muzičar, Šveđanin, koji predvodi i sopstveni kvartet dok je bubnjar, Francesco Ciniglio rođeni Napolitanac ali je nekoliko godina živeo u Njujorku, da bi danas Francusku nazivao svojim domom. Bubnjeve svira već četvrt veka, od svoje šeste godine, sa već solidnim formalnim obrazovanjem i tragom saradnje sa velikim brojem (ne samo) njujorških muzičara.

Traits je ploča koju je lako slušati i lako voleti. Sva trojica muzičara su prilično mladi ali i prilično iskusni i nalaze se na onoj tački svojih muzičkih života kada sviranje u prepoznatljivoj tradiciji još uvek iz njih izvlači spontanu, ekspresivnu muziku i ne pretvara se u konceptualizacije i nekakve postmoderne strategije citiranja. Otud Traits zvuči sveže i poletno iako je u pitanju ,,samo" album ugodnog hardbopa na kome pre svega mladi pijanista razigrava svoje muzičke mišiće i gde trio prolazi kroz relativno kratke, ali uglavnom idealno formatirane kompozicije sa puno poleta, ali bez forsiranja i glume.

Sørensenove kompozicije su kreirane da iskoriste kvalitetnu ritam-sekciju sa kojom svira i njegove teme su nenametljive i služe samo kao polazna osnova za fine improvizacije koje pijanista štedro razvija tokom celog albuma. Ovo zaista ne odstupa predaleko od ,,klasične" hardbop osnove ali i ne mora to da radi jer i Sørensen i kolege pokazuju da nema ničeg ni zastarelog ni prevaziđenog u ovom stilu kada ga svirate ozbiljno i posvećeno. Ekspresivnost ovde ide ruku pod ruku sa ljupkim stilizacijama i mada muzika ne zvuči staromodno, ona nema u sebi ni nekakvu radikalnu ambiciju o razbijanju kalupa i prevrednovanju vrednosti.

Ali, želim da naglasim, to ne svodi Traits na samo ugodno Nedeljno slušanje, iako on to bez sumnje pruža. Ovo je muzika koja svoju transcendenciju ne gura silom u prvi plan ali je se ni ne stidi, spajajući idealno tradicionalni njujorški stil sa samo malo skandinavske melanholije za jednu ne hladnu ali dostojanstvenu, otmenu kaskadu akorda, solaža i brzog ritma. Veoma preporučljivo:

https://rasmussorensen.bandcamp.com/album/traits (https://rasmussorensen.bandcamp.com/album/traits)

Ako ste pak, kao neki od nas, nezgodan svat i priznajete za vrednu samo muziku što su je pravili umetnici koji su u trenutku kad je slušate najmanje pola veka pod zemljom, pa, nezgodan ste svat, ali imamo i za vas nešto. Poljski GAD Records je ove nedelje objavio do sada neobjavljen koncertni album Live in Praha 1964 a koji je snimio jedan od najpoznatijih poljskih, pa i evropskih džez-lidera prošlog veka, sa svojim kvintetom. Krzysztof Komeda Quintet je za ovu priliku u postavi imao i neke jednako velike muzičare, kao što je Michał Urbaniak, kasniji saradnik, između ostalog Milesa Davisa, možda najpoznatiji kao violonista ali na ovom albumu strogo i pravično na alt saksofonu, ali i pokojni Tomasz Stańko, legendarni poljski trubač koji je ovde bio u poslednjim fazama, da tako to kažemo, učenja pre nego što će se levelapovati u lidera sopstvenog kvinteta i dalje nastaviti da dominira evropskom džez-avangardom, uključujući sviranje sa big bendom Cecila Taylora.

Live in Praha 1964 je, očigledno, snimak koncerta u Pragu 1964. godine, u dvorani Lucerna, a u okviru prvog Međunarodnog džez festivala u Pragu – najstarije i dalje aktivne muzičke manifestacije u Češkoj.

I zaista nema mnogo drugih muzičara koje biste radije videli na prvoj inkarnaciji festivala koji će se pretvoriti u ovako uglednu instituciju. Komeda je, avaj, daleko prekratko živeo – umro je 1969. godine, u svojoj tridesetosmoj, od posledica krvarenja na mozgu za koje Roman Polanski veli da je nastalo u prijatejskoj, mada gruboj zajebanciji sa piscem Marekom Hłaskom. Koliko su se Poljaci u SAD grubo igrali svedoči i to da je i sam Hłasko umro dva meseca kasnije, najverovatnije od posledica iste prijateljske tuče.

Evropski i svetski džez izgubili su time jednu od svojih najinteresantnijih figura. Komeda je bio praktično superheroj ne samo poljskog već generalno socijalističkog džeza, lekar koji je specijalizovao otorinolaringologiju i preko dana radio u klinici, a onda uveče cepao ozbiljnu, savremenu muziku. Džez je u istočnom bloku u to vreme tolerisan i percipiran glavnom kao bezazlena ,,stara" pop-muzika koju su svirali muzičari sa ljubavlju ka plesnom zvuku i istina je da je i sam Komeda sebe video pre svega kao takvog autora i izvođača, iako je zapravo maštao da bude svetski prepoznat virtuoz klavira – a studije na konzervatorijumu mu poremetio Drugi svetski rat. No, kada se opseo muzikom Andrzeja Trzaskowskog, jednog od najranijih poljskih pijanista koji su svirali u naglašeno sinkopiranom bebop stilu, za Komedu više nije bilo povratka na staro. Iako je prve veće nastupe imao svirajući sa diksi orkestrima, srce ga je vuklo ka modernom džezu pa je i njegov sekstet osnovan pedesetih smatran prvim modernim poljskim džez-sastavom.

Ovaj je živi album, pak, snimljen već u zreloj Komedinoj fazi, nakon njegovih nastupa u SSSR i Francuskoj ali i sklapanja duge veze sa Skandinavijom, partikularno Danskom gde je više puta nastupao u legendarnom klubu Golden Circle u Kopenhagenu. Paralelno je radio i filmsku muziku, veoma uspešno i mada su neki od njegovih najpoznatijih skorova – poput saundtraka za filmove Polanskog Fearless Vampire Killers i Rosemary's Baby – došli tek nekoliko godina kasnije, Komeda je u vreme ovog nastupa iza sebe imao već dobrih šest godina rada na filmskoj muzici i pregršt filmova (uključujući, opet, Polanskog i njegov Nož u vodi).

Ono što je sigurno je da Komedin kvintet nije ni malo štedeo publiku na ovom nastupu. Ne znam koliko je praški auditorijum bio upoznat sa njegovim radom do tada ili koliko su uopšte bili navikli da slušaju muziku koja nije rađena u diksi, regtajm ili sving stilu – verovatno je svakako da je makar deo gledališta očekivao da čuje nešto što bi po formi pripadalo dvadesetim ili tridesetim godinama prošlog veka – ali pijanista je sa svojim saradnicima od početka skočio u duboku vodu. Repetition koja koncert otvara traje više od dvanaest minuta i radi se o organski razvijanoj, klavirom vođenoj modernoj kompoziciji u kojoj ritam sekcija izlazi ,,napred" i svira ravnopravno sa ,,glavnim" članovima benda. Kontrabas Jaceka Ostaszewskog štaviše ima vrlo prominentnu solističku ulogu na samom početku kompozicije, pripremajući publiku za harmonski, ritmički i senzibilitetski program na koji nije navikla.

Komeda, naravno, svojim fraziranjem i razvijanjem tema uokviruje zvuk i svetonazor ovog kvinteta, ali ovo je svakako moderna muzika u kojoj se dužnosti shvataju ravnopravnije pa je ritam sekcija, gde bubnjeve svira Czesław Bartkowski, jedan nadalje ekstremno plodan i zaposlen bubnjar, zaista u istoj ravni sa solistima koji će izrasti da budu autentične zvezde ne samo poljskog ili evropskog džeza.

Kompozicije su dugačke, pa i zahtevne, Sophia's Tune – uslovno rečeno balada – traje sedam i po minuta i nudi Komedie impresionističke eksploracije, a Svantetic gazi više od osamnaest minuta energične svirke, serijskog soliranja (da, uključujući i na bubnjevima) ali i demonstrira Komedino razmišljanje o dugačkim formama i narativnom potencijalu muzike koje je mora biti bilo informisano i njegovim radom za film.

Do kraja nastupa kvintet odsvira još tri dugačke kompozicije. Roman Two je skoro jedanaest minuta hardbopa sa Urbaniakovim soliranjem punim zanimljivih fraza i harmonskih nestašluka. Alea je sa više od četrnaest minuta relaksiraniji komad koji i pored ozbiljnosti ne zvuči namešteno cerebralno i suvo – zamka u koju su istočnoevropski džezeri ponekad znali da upadnu. Stańko ovde vozi neke memorabilne solaže, a Ostaszewski drži kompoziciju na okupu jakim rifovima, puštajući šefa da se šeta po klavijaturi kako poželi.

Finalna Second Ballet Etude je jedan srazmerno kratak, efikasan i efektan bop komad sa sažimanjem publici svega što je slušala poslednjih sat i kusur vremena, uključujući – da, ponovo – soliranje na bubnjevima i odličan završetak jednog impresivnog nastupa. Vrlo solidan analogni snimak ovde je remasterovan uz dosta pažnje a kako je u pripremi i vinil, ljubitelji PRAVOG old schoola mogu sa slašću da pripreme novčanike. Mi ostali samo da kliknemo:

https://gadrecords.bandcamp.com/album/live-in-praha-1964 (https://gadrecords.bandcamp.com/album/live-in-praha-1964)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 26-06-2022, 12:31:47

Znate kakav je osećaj kada imate osamdeset godina, profesionalno nastupate kao muzičar od svoje jedanaeste a upravo ste snimili prvi album? Ne? Pa, istina je, malo ljudi zna taj osećaj ali danas pričamo o upravo jednom takvom. Roger Lewis je živa, hodajuća legenda pleh-muzike Nju Orleansa a njegov album Alright! što je upravo izašao za srazmerno opskurni Irresistible/ Revolutionary Records je ploča koja osvaja svojom jednostavnošću, pa i naivnošću kakvu može da sa ovoliko elegancije iznese samo neko ko je proveo više decenija stvarajući muziku nego što je većina nas provela dišući.

Kažem ,,pleh-muzika" jer Roger Lewis svira razne vrste saksofona, bariton, tenor i alt na ovom konkretnom albumu koji uspeva da se bez ikakvog vidnog napora prošeta od najljuće nostalgije i rezurekcije muzike marševskih postava iz Luizijane pa sve do amorfne, ali nikada neusmerene ili u sebe nesigurne avangarde. Roger Lewis na Alright! radi šta hoće i to, da se razumemo, neretko znači da će dve sukcesivne pesme zvučati kao da imate posla sa dva različita benda u dve različite decenije koji sviraju dve različite vizije džez muzike, ali i to je posledica te ogromne perspektive na muziku, džez i život (nekome je sve to i isto) koju imaju muzičari ovakve karijere.

Lewis je rođen 1941. godine, naglašava buklet ovog izdanja, dva meseca pre nego što će japanska imperijalna armija izvršiti svoj napad na Perl Harbur i time nepovratno preokrenuti istoriju velikog dela sveta u narednim decenijama. Ne znam da li je ovo važno ili ne, ali Lewis je sada oženjen pijanistkinjom Mari Watanabe, koja je i sama cenjeni pripadnik njuorlenske muzičke zajednice, kompozitor i aranžer. Watanabeova je studirala na Univerzitetu Waseda u Tokiju kada se i učlanila u New Orleans Jazz klub pri ovoj instituciji, signalizirajući svoju ljubav prema muzici što je dolazila iz kolevke džeza. Kako je ovaj klub uopšte osnovan? Pa, klarinetista George Lewis (dakle, ne naš današnji protagonista čije ime je, obratite pažnju, Roger) je 1957. godine svirao u Japanu i u tamošnjim studentima probudio interesovanje za ovu vrstu muzike. Watanabeova se doselila u Big Izi tri decenije kasnije i ostalo je istorija.

Roger Lewis je za to vreme živo i rastao u Nju Orleansu i pokazivao prva interesovanja za muziku. Kaže da ga je sam oblik saksofona fascinirao, dok je gledao kako je jedan od njegovih rođaka, Alvin Bailey svirao alt saksofon sa Royem Brownom. Mali Roger je pokušavao da svira rođakov instrument a onda pravio sopstvene saksofone od smotanih novina.

Premotavajući napred gledamo standardnu priču o klincu koji ima veliki talenat za muziku i odaje joj se u svim dostupnim formama. Nastupajući već od jedanaeste godine, Roger je radio sa važnim pleh-bendovima u Nju Orleansu još kao tinejdžer, radeći po svim lokalnim barovima koji su držali do sebe. Prijatelj Frederic Kemp je ostvario veliki uticaj na Rogera, pogotovo kada ga je odveo da čuje svoju prvu jazz svirku gde je Red Tyler svirao saksofon.

Do svoje dvadesete godine Lewis je već bio oženjen i učio da svira bebop, radio turneje sa Eddiejem Boom i drugima, slušao Coltranea i Ornettea Colemana, pa počeo da svira sa Fatsom Dominom (na preporuku Frederica Kempa) 1971. godine, nakon što je ovome umro saksofonista Nat Perriliat.

Kasnije će studirati, kod Edwarda ,,Kidda" Jordana na Southern University of New Orleans i dalje u sedamdesetima sa kolegama osnovati bend po kome ga i danas najbolje znaju – i koji je i danas aktivan – Dirty Dozen Brass Band. Ovaj sastav je odveo Rogera i ekipu i u Evropu, obezbedio im snimanja za velike izdavače, saradnju sa Chuckom D-jem... Kako su decenije letele, Roger je radio i sa ljudima kao što su David Bowie, Marvin Gaye, Elvis Costello, Modest Mouse, Branford Marsalis, Allen Toussaint...

Lewis, naravno, ima i druge bendove sa strane i Alright! je, zapravo, najvećim delom odsviran od strane postave koja inače radi pod imenom Rivers Answer Moons a koju on predvodi, no, ovaj album je svakako prevashodno njegova vizija i na neki način i sinteza njegovih različitih interesovanja vezanih za saksofon, džez, Nju Orleans kao mesto iz kog izvire (a ne samo u kome je nastalo) mnogo toga vezanog za modernu muziku, pogotovo crne Amerike, kao i za pleh-muziku generalno. Džez je, na kraju krajeva samo jedna forma muzike koju su crni muzičari Lewisove generacije mogli da sviraju i čovek sa iskustvom u mnogim žanrovskim formatima kao što je on verovatno mnogo ni ne razmišlja o tome je li logično da se na istom albumu čuju ovoliko različite kompozicije.

Alright! je i manje ,,pravi" album a više kolekcija Lewisovih kompozicija koje su, očigledno neka vrsta njegovih sinteza svega što misli i oseća u muzikama koje svira. Otud album istovremeno deluje i neobavezno, sa, recimo, po više verzija istih pesama sa i bez vokala, ali i obavezujuće jer je svaka kompozicija urađena mrtvo ozbiljno, bez nameštenog teatra, jednostavno i prirodno ali sa dubinom i slojevitošću koje su najbolji produkti višedecenijskog iskustva u pisanju i izvođenju muzike.

Bobee (What A Spirit Walks That Way koja album otvara je beskrajno šarmantan komad latin džeza – Lewis je u nekom momentu svoje karijere svirao i sa Dizzyjem Gillespijem, čisto da i to zabeležimo – u kome se se čuje zvučni raspon i raspon boja u kojima ovaj sastav voli da radi. Recimo iako Lewis svira više saksofona u ovoj kompoziciji (i drugim), a Mario Abney svira trubu, ova postava nema kontrabas niti bas-gitaru. Umesto toga, bas linije svira Kirk Joseph, na susafonu, instrumentu iz porodice tuba koji ovde služi kao kičma muzike. Ritam je, naravno, zarazan, a sviranje teme i soliranje su skoro nerazaznatljivi jedni od drugih dok bend vozi snažni gruv.

Carrying The Saxophones koju prvi put čujemo u instrumentalnoj verziji je jedan od centralnih komada albuma, kompleksna refleksija na Lewisovo vreme sa studija u sedamdesetima (i nošenje tri saksofona odjednom), kompozicija konstruisana oko preplićućih tema koje Roger svira, a kojima se u marševskom zanosu pridružuje ostatak sastava.

Little Things je slatka, mala balada napisana za Mari Watanabe, gde klavir Michaela Torregana Juniora ljupko sparinguje sa Lewisovim saksofonom a ova pesma pored instrumentalne dobija i verziju sa vokalom Dona Paula koji joj dodaje meru romantike, ali one otmene.

Glory Glory Glory Is For Us All je tipičan verski zaneseni komad južnjačkog R'n'B-ja, bez pevanja, relaksiran i istovremeno energičan, sa orguljama i urednim četvoročetvrtinskim ritmom Herlina Rileyja. Saksofoni ovde imaju ulogu koju bi imali i pevači da su prisutni.

I odmah iza pesme koja je najviše ,,mejnstrim" komad ide Maybe You See Horses, posvećena Kiddu Jordanu i odsvirana skoro ritualno sa Rogerovim saksofonom koji nemirno beži iz harmonije i nalazi puteve kroz istoriju jazza sve od njuorleanskog marširanja do free jazz avangarde. Vokalna verzija ove kompozicije koja sledi je još ekscentričnija, sa recitalom na površini što govori o istorijskim, ,,predivnim i zvezdanim" imenima i susafonom koji zvuči kao da dolazi iz svemira.

Glory Glory Glory Is For Us All dobija i reprizu, ovog puta sa vokalima, muškim, od strane Dona Paula i ženskim koje daje Erica Falls i pesma na ovaj način dobija svoju zaokruženu formu.

Album zatvara vokalna verzija Carrying The Saxophones, istovremeno avangardna i nostalgična, puna efekata i simpatičnih trikova iz vremena prošlih, ali zagledana u budućnost i, pa... večnost. Retko slušamo albume ljudi koji su u devetoj deceniji života a ovo im je prvi solo album. Još ređe to zvuči ovako čisto, naivno i produhovljeno u isto vreme:

https://donpaul1.bandcamp.com/album/alright (https://donpaul1.bandcamp.com/album/alright)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 03-07-2022, 13:23:59

Pošto je leto pokazalo da ima ozbiljne namere proteklih dana, mislio sam da je najprirodnije da danas slušamo jedan album relaksirane ali ne banalne džez-muzike, živi snimak koji na vrlo lep način balansira između koncertne sirovosti sa jedne i suptilnosti kompozicija i izvedbi sa druge strane. Dale Fielder Quartet: Precipice je snimak četvrtog konceta koji je kvartet Dalea Fieldera odsvirao od početka onoga što on naziva COVID-erom u modernoj ljudskoj istoriji, ali prvi koji je kvartet, u ovoj eri, odsvirao pred publikom. Ovo je ujedno i jedini dosadašnji koncert koji je kvartet odsvirao u 2022. godini, petog Februara, kao jasan novi korak u seriji nastupa koje je njegova DIY etiketa Clarion Records organizovala između 2020. i 2022. godine, do sada ih praveći samo u formi lajv strimova. Nije jedini razlog što je Fielder želeo da ovog puta nastupi pred publikom to da je pandemija, kao, malo popustila, ali o tome ćemo malo niže.

Dale Fielder je poreklom iz Pitsburga i još od mladosti je učio da svira razne duvačke instrumente: obou, fagot, i tubu u školi a privatno klarinete, saksofone ali i komponovanje i aranžiranje, kojima ga je podučavao Phillip Celli. Fielder će potom studirati etnomuzikologiju na džez-programu Pistburškog univerziteta a prve nastupe je imao sa kvartetom Joea Harrisa, bubnjara koji je svirao sa Charliejem Parkerom i Dizzyjem Gillespiejem. Živeo je u Njujorku, primao stipendije i nastavjao da uči, pa se preselio u Los Anđeles gde je, još 1988. godine osnovan Dale Fielder Quartet. Današnja postava ovog kvarteta uključuje i basistu Billa Markusa, bubnjara Thomasa Whitea, ali i pijanistkinju Jane Getz koja je svirala između ostalih sa Charlesom Mingusom. Fielderovo spajanje istorijskog i savremenog je, dakle, prirodna stvar koja dolazi na ime pedigrea i kilometraže ali i snažne unutarnje potrebe za ekspresijom i kreiranjem.

U svojim projektima, Fielder uglavnom svira saksofone svih registara – na ovom albumu ćete čuti raspon od baritona, preko alta, do soprana – ali je on podjednako važan kao kompozitor. U ovom veku je kreirao neke od svojih najznačajnijih radova, kao što je recimo, Suite: Clarity iz 2003. godine, a u svojim različitim projektima istražuje i različite facete i forme džeza, pomerajući reflektor svoje pažnje i ka avangardi. No, Dale Fielder Quartet mu je svakako glavni i najizdržljiviji projekat, sa više od dvadeset albuma koje je do sada snimio.

Jane Getz je bez sumnje najpoznatiji od svih članova Fielderovog kvarteta, žena rođena još 1942. godine i sa pedigreom koji obuhvata sviranje ne samo sa Mingusom, već sa Herbiejem Mannom, Stanom Getzom, Rahsaanom Rolandom Kirkom, Charlesom Lloydom, Pharoahom Sandersom, i to samo ako se držimo striktno džeza. Ali getzova je svirala i u mnogim drugim formama, snimajući kantri muziku kao sešn-muzičarka za RCA, a sarađujući i sa The Bee gees, Ringom Starrom, pa i Johnom Lennonom. Pričamo, dakle, o legendarnoj muzičarki koja na ulasku u svoju devetu deceniju života svira tako lako, ekonomično i elegantno da je muka i pomisliti na to koliko je pandemija otežala život svima, a posebno ovim džez muzičarima.

Fielder nije samo iz ekonomskih razloga žudeo da se vrati pred publiku. U Oktobru prošle godine saksofonista je pretrpao snažan srčani napad i sam svedoči kako je svoju suprugu molio da juri kroz crvene semafore kako bi stigli do bolnice jer je osećao da umire. Naravno, Fielder kaže da je tokom te preduge vožnje sebi obećavao da će, ako preživi, promeniti sopstveni život iz korena kako se nikada ne bi ponovo zatekao u sličnij situaciji i veli da je zaista, u potpunosti promenio način ishrane i da mu lekar kaže kako mu je krvni pritisak sada sličan četrdesetogodišnjaku (iako trenutno ima 65 godina). Naravno, naglašava da na snimcima koje ćemo čuti njegova izvedba po snazi i izdržljivosti nije ni uporediva sa onim gde je bio pre infarkta, ali opet, činjenica da je nepuna četiri meseca posle napada stajao na bini i svirao je već sama po sebi čudesna.

I, da se ne lažemo, koliko god ja voleo saksofoniste u čijoj se svirci čuje napor, pritisak, pa i bol, ovo nije glavna stvar u muzici, niti je ikada bila. Fielder na ovom albumu svira lako, bez napora, ali vrhunski elegantno, nežno, duhovito pa i strastveno, samo bez forsiranja.

Koncert je održan u prostoru Alvas Showroom u San Pedru i mada je snimak prilično sirov, ovo zapravo stoji u lepom kontrastu sa finoćom muzike.

Album otvara naslovna, Precipice, autorska kompozicija odsvirana u vrlo relaksiranom stilu, sa Fielderovim saksofonom koji temu vodi neužurbano, dajući joj jedan romantični preliv. Ne znam koliko je ideja da ova muzika zvuči nostalgično ali činjenica je da Fielderov saksofon, pogotovo sa ovim legato izvođenjem ima zaista pomalo i nostalgičnu dimenziju. Naravno, Getzova sa svojim pažljivim harmonskim radom u pratnji pazi da napravi lep balans i da se muzika nikada ne pretvori u nekakav zašećereni artefakt jecanja za vremenima prošlim. Štaviše, i pored Fielderove romantične teme i meke izvedbe, kompozicija ima vrlo primetan rad na dostojanstvenom analiziranju prošlosti i gledanju u budućnost i saksofon je ovde ekstenzija Fielderovog duha tačno onoliko koliko bi bio i da čovek duva iz sve snage polivajući pljuvačkom prve redove publike.

Skoro desetominutni komad ostavlja prostora za soliranje i drugim muzičarima i ovo je pravilo koje se drži do kraja albuma. Svi soliraju, mada je to uvek u okviru aranžmana i gruva, sa uglavnom kratkim, ukusnim pa i često inventivnim načinima da se pojedinačni muzičari prikažu. Markus je posebno zanimljiv svojim prelaženjem sa kontrabasa na električnu bas gitaru i natrag i dobrim idejama koje ima u soliranju.

Xing Ped napisao je bubnjar Paul Cohen i ovo je još jedan vrlo prijatan, ponovo romantičan, pa i nostalgičan komad ali i ovde izvedba izvlači muziku iz potencijalnog rizika da bude samo prijatno prepakivanje bolje prošlosti. Naravno, Fielderov kvartet ovo izvodi bez pevanja, ali daje kompoziciji finu, zaokruženu formu.

Dreamsville je centralni komad na albumu, jedanaestominutno izvođenje kompozicije Henryja Mancinina, Fielderovog uslovno rečeno, komšije iz Pensilvanije i ovo je veoma autoritativno izvođenje koje Mancinijevu temu pretvara u ozbiljan, energičan hardbop. Svi su ponovo jako dobri ali saksofonista ovde nesumnjivo dominira svojim sinkopiranim, razuzdanim soliranjem. Možda Fielder ne može da duva onako jako kao nekada ali infarkt ni na koji način nije ograničio njegov osećaj za razvoj teme i nadahnutost u improvizovanju.

Blue Zephyr je fin, atmosferičan komad sa Fielderom koji ovde prelazi na sopran saksofon za samo mrvicu egzotičniji zvuk. Getzova ovsde solira relaksirano i autoritativno a bez ikakvog napora da se progura u prvi plan ili da nametne svoj ego. Konačno, Teru, koja album zatvara pokazuje kako se mogu spojiti atmosfera i energična hardbop svirka, sa ponovo vrlo razigranim Fielderovim soliranjem i nežnim, pažljivim prizemljenjem za slušaoca.

Precipice je album koji novu fazu u Fielderovom životu najavljuje sa lakoćom i elegancijom. Ovo je materijal koji na prvi pogled zvuči neobavezno ali koji je zaista istraživanje novog života u koji je saksofonista pušten posle iskustva što ga je postavilo na ivicu, jelte, provalije. Precipice je svedočanstvo o tome šta ljudi mogu da rade kada postanu svesni da su dobili drugu šansu koja mnogima nije pružena. Ali i bez svesti o tome, u pitanju je jako lep album, pogodan za leto, ali i zimu, dan ali i noć. Poslušajte ga:

https://clarionjazz.com/album/precipice-2022 (https://clarionjazz.com/album/precipice-2022)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 10-07-2022, 19:07:11

Danas sam ponovo u nastupu darežljivosti pomislio da bi bilo lepo da se istaknu dva zanimljiva recentna albuma. Oba su solo-projekti talentovanih muzičara i autora i oba su avangardno usmerena, ali na dovoljno različite načine. Dakle, ovde nećemo slušati JAZZ jazz, ali hoćemo čuti dve ploče koje su utemeljene u džezu, ukorenjene u njemu, bez sumnje, ali se ne drže ni njegovih harmonija, ni njegovih formi, ni njegovih struktura, ni njegove dinamike. Možda su u pitanju samo odjeci džez fantazija koje su u sebi čuli klasični muzičari, dok su u znoju lica svog zarađivali za kruh svagdašnji. Danas, neki od OVIH muzičara dobijaju grantove od, jelte, kraljice da prave eteričnu, meditativnu muziku. Progres? Progres!

Hajde onda prvo da odradimo tog čoveka sa kraljičnim grantom. Greg Hammontree: Trumpet Echoes je album zaista eteričnih, meditativnih improvizacija na trubi a koje je snimio i bez editovanja na album privoleo pomenuti Greg Hammontree. Hammontree je Njujorčanin i ta kraljica koju pominjem nije STVARNO kraljica, Amerikanci su, bre, krvarili da se spasu monarhističke čizme. Hammontreejev album i instalacije koje su iz njega proizašle delimično je, pak, finansirao Umetnički savet Kvinsa, neprofitna organizacija osnovana pre više od pola veka posvećena davanju potpore raznim lokalnim umetničkim inicijativama. Finansiranje jedne u suštini partizanske, po širini svedene a po dubini ambiciozne ideje kao što je ovaj Hammontreejev album deluje kao najprirodnija stvar na svetu, dakle. Ovo je s jedne strane beskompromisno avangardni projekat, umetnički u onom najestetskijem smislu da se zanima pre svega za zvuk, boju i volumen, bez želje da komunicira ikakvu ideju koja bi se mogla diskurzivno opisati, bez želje da se uhvati u koštac sa sociopolitičkim temama svakodnevnice, a ipak u nadi da će na njih uticati pukom snagom svoje nage lepote i iskrenosti.

Greg Hammontree je džez trubač sa dosta raznovrsnim katalogom iza sebe. Dobar deo toga zaista spada u avangardu i razmišljanje-izvan-kutije, ali nije sve kod njega isključivo cerebralno i zamišljeno. Hammontree je, recimo, i deo seksteta The Queen's Cartoonists koji opisuju kao ,,multimedijalni džez sekstet koji izvodi muziku iz starih crtanih filmova". Zvuči zabavno? I jeste, možete na njihovom JuTjub kanalu naći dosta šašavih snimaka, recimo onih u kojima muzičari bivaju udarani u lice sopstvenim instrumentima, ali onda možete i čuti da ne sviraju isključivo američku muziku – moje staro, izgorelo srce je malo zaigralo kada sam video snimak na kome izvode temu iz prastarog ruskog crtanog filma Nu pagadi (https://www.youtube.com/watch?v=bhz6dLJFWyw).

No, veliki deo Hammontreejevih solo-projekata jeste avangardno i cerebralno okrenut – od pointilističkih eksperimenata na ovom mestu (https://greghammontree.com/post/188288285488/one-day-greg-had-an-idea-pointillism-in-jazz-how), pa do albuma Trumpets From Around the World koji sakuplja duvačke instrumente sa različitih strana sveta u zanimljivoj eksploraciji njihovog kolektivnog nasleđa.

Trumpet Echoes je, pak, vrlo sveden projekat: ovo je jedan čovek, sa jednom trubom i pregršti elektronskih efekata, postavljen pred mikrofon da u nekih sat vremena traži način da se potpuno razdvoji i od instrumenta i od samog zvuka dok od svega ne ostane samo eterična, apsolutna muzika.

I dobro to njemu ide. Iako se Hammontree može smestiti u dugu tradiciju trubačkih eksperimentatora koji su prkosili ideji da se radi o instrumentu sa reskim, gotovo perkusivnim zvukom, ovo nije album koji zvuči ni kao imitacija pokojnog velikana Jona Hassella niti kao Arve Henrikssen, već zvuči, jelte, svoje, originalno, osobeno.

Naravno, ideja o ,,uklanjanju" muzičara iz muzike, tako da on bude samo bez-voljni generator rada potrebnog da se muzika čuje, ali bez stvarne ekspresije ili, uopšte, svesne ideje o tome šta treba da nastane ovim radom nije ni nova ni neistražena, mnogi avangardni kompozitori XX veka su mnogo radili na tome, ali ima nečega u tom improvizatorskom, suštinski ,,džez" pristupu u kome Hammontree dosledno, smelo i sa puno ubeđenja radi svoju zen-meditaciju, proizvodeći konstantno ugodan, apstraktni ambijent za slušaoca, u kome stalno ima nečeg da ga vodi, ali bez nametljivih tema i harmonija sa jedne strane, no i bez pukog utapanja u ,,ambijent" sa druge. Ovo nije muzika kao ,,zvučni tapet" u pežorativnom smislu (kako su ljudi često pogrešno shvatali Enovo objašnjenje ambijentalne muzike) već jasna, svetla vodilja kroz kontemplaciju koja zaista izaziva utisak bestelesnosti i ostavlja čoveka osveženog.

https://greghammontree.bandcamp.com/album/trumpet-echoes (https://greghammontree.bandcamp.com/album/trumpet-echoes)

Sa druge strane dolazi Italijan Piero Bittolo Bon i njegov album (mĭth′rĭ-dā′tĭz′əm) III - spelunker [un]ritual études. Kad čovek ima tri imena a naziv albuma je prepun nerazaznatljivih dijakritika i nema, ako ne računamo rimske brojeve, ni jedno veliko slovo, znate da je u pitanju ili nešto grozno ili nešto sjajno. Ali naravno da je ovom prilikomu pitanju nešto sjajno, pa ne bih vam ja podmetao neke gadosti.

Piero Bittolo Bon je, kaže njegov sajt, jedan od najzaposlenijih muzičara na italijanskoj avangardnoj sceni. Iako mu je glavni instrument alt-saksofon, on, kao i većina saksofonosta svira i druge slične instrumente (bariton saksofon, flauta, klarinet...), ali na ovom albumu se čuju samo alt-saksofon i Pierov glas, doduše uz izvesnu količinu zanimljivih elektronskih in(ter)vencija.

Iako je i ovde u pitanju cerebralna muzika, ona je to na posve drugačiji način od Hammontreejevog projekta. (mĭth′rĭ-dā′tĭz′əm) III - spelunker [un]ritual études je ploča užurbanih improvizacija, egzotičnih harmonskih eksperimenata i teksturalnih eksploracija, u vrlo jakoj dekonstruktivnoj tradiciji koja, uostalom, u Italiji ima sasvim solidno uporište. Piero Bittolo Bon je muzičar sa jakom istorijom, sa korenima u rok, rege i fank muzici, koji je u jednom trenutku shvatio koliko ga improvizacija privlači pa je sada član ili predvodnik nekolicine projekata na različitim delvima spektra između džeza, avangarde, roka i suve improvizacije. Sarađivao je sa uglednim imenima kao što su Uri Kaine, Peter Evans, Lukas Ligeti, John Tchicai, Anthony Braxton ili Jamaaladeen Tacuma a SPELUNKER mu je solo projekat u kome se trudi da u alt-saksofonu nađe zvuke koji se tradicionalno ne čuju.

Kako je ovaj album upravo deo SPELUNKER projekta, tako i na njemu Bon koristi poseban sistem mikrofona koji se postavljaju unutar samog instrumenta i omogućuju mu kontrolisanje ne samo primarnog zvuka već i fidbeka koji se generiše na ovaj način. I mislim, kombinacija alt saksofona i uredno, disciplinovano svirane mikrofonije – ima li ičeg slađeg?

(mĭth′rĭ-dā′tĭz′əm) III - spelunker [un]ritual études ima četrnaest kompozicija od kojih su neke i podugačke. Čovek bi pomislio da Bonova teskturalna istraživanja i vožnja jednostavnih petlji prirodno inklinira ka kratkim kompozicijama, skicama i vinjetama, ali ovaj autor se ni malo ne plaši rada i u dužim komadima gde se konsekvence njegovog pristupa ispituju dosledno i bez gubljenja fokusa. No, raznovrsnot materijala je svakako najjupečatljiviji element ovog albuma. Bon uspeva da iz alt saksofona i svog glasa izvuče veoma široku paletu boja i zvukova i da njima kreira uzbudljive, često duhovite ali uvek zanimljive strukture koje se lepo smenjuju i daju albumu dinamiku i interesantan narativ.

Naravno, morate biti naklonjeni muzici koja je ovako suštinski svedena, ali ako imate dovoljno inklinacija ka njoj, Bonov pristup je jednako apstraktan kao u Hammontreejev, ali bez uklanjanja samog muzičara, koji je ovde, uz svu apstrakciju, prilično prisutan i imate utisak da se zajedno sa vama smeje.

https://pierobittolobon.bandcamp.com/album/m-th-r-d-t-z-m-iii-spelunker-un-ritual-tudes (https://pierobittolobon.bandcamp.com/album/m-th-r-d-t-z-m-iii-spelunker-un-ritual-tudes)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 17-07-2022, 14:26:30

Ako vam se ove Nedelje sluša nešto intimno, tiho, prijatno a meditativno, otmeno a pomalo i razigrano, melodično ali sa zdravim interesovanjem da se pobegne od klasične harmonije i malo ugazi i u apstrakciju pa šta sad, istuširaćemo se kasnije a posle ćemo se smejati dok budemo jedno drugom sušili kosu i mazali lak na nokte, dakle ako ste u baš TAKVOM raspoloženju, pa, IMATE SREĆE. Tyshawn Sorey Trio: Mesmerism je album koji ispunjava sve ove zahteve a pritom je snimljen vrlo kvalitetno i produciran pažljivo tako da se i svaki pogled na instrumente dobro zabeleži a da se vibracije vazduha, metala i kože uhvate u svom njihovom bogatstvu. Mesmerism je ploča na kojoj je zvuk značajan gotovo isto koliko i muzika a ovo nije mala stvar imajući u vidu da je muzika brižljivo birana iz ogromnog kataloga američkog džez nasleđa i da joj je onda dat poseban, intiman i ličan identitet.

Tyshawn Sorey je prilično ugledno ime na novijoj američkoj džez sceni, sa saradnjama ubeleženim sa nekim od nasjalvnijih imena džez istorije, od koje god godine da tu istoriju računate. Rođen u Njuarku pre nešto više od četrdeset godina, Sorey je prevashodno bubnjar ali nikako samo bubnjar jer je vičan različitim instrumentima i veliki deo svoje karijere je posvetio komponovanju. Njegov sajt nabraja popriličan broj orkestara i malih postava za koje je pisao a mi ovde možemo da pomenemo Losanđelesku filharmoniju, Filadelfijsku operu, PRISM Quartet... Njegov kompozitorski rad doveo ga je u orbitu sa takvim legendama kao što su Ikue Mori i Harold Budd sa kojima je sarađivao na ravnoj nozi na festivalu Other Minds, a kao predavač podučavao je na raznim konzervatorijumima i fakultetima: Univerzitet Kolumbija, Konzervatorijum Nova Engleska, Univerzitet Mičigen, Harvard itd. itd. itd.

Kao izvođač, Sorey je mnogo svoje reputacije stekao saradnjama sa tako značajnim imenima kao što su Muhal Richard Abrahams, John Zorn, Roscoe Mitchell, Vijay Iyer, Wadada Leo Smith, Marilyn Crispell, George Lewis, Anthony Braxton, Evan Parker, kao i sa raznim mlađim muzičarima i ovo samo za sebe demonstrira zašto ga njujorška štampa hvali kao izuzetnog kompozitora i svirača koji je utemeljen u džezu ali lako i bez mnogo zazora gleda preko žanrovskih granica.

Za ovu priliku Tyshawn Sorey Trio ima na kontrabasu Matta Brewera o kome sam pre nekoliko nedelja pisao pričajući o albumu koji je snimio sa Aaronom Parksom i Ericom Harlandom. To je bila sjajna ploča a Brewer je ovde možda još u boljoj formi. S druge strane, apsolutna zvezda ovog albuma je pijanista Aaron Diehl, čovek koji poslednjih desetak godina gradi vrlo ozbiljnu karijeru. Njegovo sviranje klavira je, kako sam kaže, namerno da pretvori ovaj instrument u mini-orkestar u tradiciji Jellyja Rolla Mortona, Errolla Garnera ili Arta Tatuma i mada su ovo sve vrlo klasična imena, Diehl nikako ne svira u nekom staromodnom maniru, naprotiv, na ovom albumu se možda čuju još Monkovi uticaji ali senzibilitet i ekspresija koje Diehl demonstrira su veoma moderni. Rođen u Ohaju, Diehl je njujorški učenik koji je studirao pod Ericom Reedom i Kennyjem Barronom, sarađivao sa Wyntonom Marsalisom, Jimmyjem Heathom, Branfordom Marsalisom ali i sa Philipom Glassom. Ova spona sa klasičnom akademskom muzikom čuje se i na albumu Mesmerism u čijem centru Diehl čvrsto sedi i uspeva da poveže toplinu i spontanost džeza sa apstraktnijim, čak i za dlaku hermetičnijim akademskim izrazom.

Izbor kompozicija na ovoj ploči je takav da se slušalac prošeta kroz istoriju džeza ali i da čuje poseban pečat koji će trio ostaviti na pesmama što ste ih već slušali milion puta u hiljadu drugih izvedbi. Sorey i sam kaže da nije imao neku veliku agendu u sklapanju ovog albuma i svođenju ekpresivne palete na suvi, skeletalni džez trio, bez duvača i ičeg izvan udaraljki, kotrabasa i klavira, već da je ideja bila da se u punoj meri naglasi lepota originalnih kompozicija uz spontane, neisforsirane osobenosti koje će dati izvedba.

Naravno, čim čujete njegove složene ritmove na uvodnoj Enchantment Horacea Silvera, biće jasno koliko ovde osobenosti zaista ima. Diehl je od početka izuzetno prominentan nudeći i temu i razradu i improvizaciju, ali nenametljivo, kao da ne želi da zaista uznemiri uspomene koje slušalac možda ima na stare verzije ove kompozicije. Brewer i Sorey nisu toliko oprezni i njhova svirka je modernija i dinamična. Ovde naravno pažnju veoma privlači sam zvuk, sa bubnjem koji je ozvučen veoma blisko i miksovan da se čuje svaka Soreyjeva igrarija, svaka sitna poliritmija. Isto važi za Brewerov kontrabas koji miksu daje toplinu i dinamiku što možda i nedostaje kod ostala dva instrumenta – na bubnjevima jer su miksovani tako snažno da se sve što šef parade svira dobro čuje, na klaviru jer Diehl svira tako ujednačeno i pažljivo.

Detour Ahead Billa Evansa je rani hajlajt albuma, i u njoj trio pokazuje svoje karte. Započinjući kao sanjiva balada, ova kompozicija nastavlja se u vrlo sporom tempu i tihoj izvedbi dok se muzičari jedan oko drugog šunjaju u mraku. Naravno, tokom četrnaest minuta dobijamo puno razvoja osnovne teme ali i pažljivu, s ljubavlju urađenu dekonstrukciju u kojoj Soreyjev aranžman naglašava izlaske iz klasičnog harmonskog registra u kome je Evans operisao, svejedno držeći i dalje atmosferu i senzibilitet originala.

Autumn Leaves je možda najinteresantnije obrađena za ovu priliku sa triom koji ovaj omiljeni standard (napisan i prvi put snimljen još 1945. godine) pretvara u razigrani bebop. Osnovna vokalna tema jedva da se čuje u Diehlovim razradama harmonija koje je francuski Mađar Joseph Kozma posložio pre skoro osamdeset godina, ali su ritmička razrada i maštovita vožnja do finala izuzetno sveži pogledi na ovu voljenu temu. Diehlovo sviranje je ovde toliko suptilno, njegova dinamika tako pažljivo odmerena da biste se na momente zakleli da slušate električni klavir ili čak sintisajzer. Svaka čast i Davidu Darlingtonu koji je ovo miksovao i masterovao na pravilnom formatiranju Diehlovog izuzetnog zvuka.

From Time to Time Paula Motiana je moderna kompozicija u doslovnom i u stilskom smislu, sa srazmerno kratkim trajanjem ispod šest minuta i svirkom koja je najslobodnija na čitavom albumu. Trio je ovde najbliži ,,avangardi" kako je mi shvatamo, sa kompozicijom što ne prati ni jedan lako prebrojiv ritam i koketira sa atonalnošću. No, Diehl i ovde pazi da sačuva malo bluza između sve te blago akademske hladnoće i to dobro radi iako se originalna tema pesme jedva nazire

Muhal Richard Abrahams dobija svojih sedam minuta sa Two Over One, još jednom modernom kompozicijom koja pažljivo odmerava atmosferu i gruv da iznese svoj narativ. Ovde se možda najbolje čuje kako trio kreira svoje iskaze pažljivim, svedenim i diskretnim međuigrama, bez mnogo dinamičkih ekstrema. I, mada moram da priznam da ja svakako volim džez koji se jače razigrava, koji je ekspresivniji glasniji, nema sumnje u to da poliritmičke figure ritam sekcije i pažljivo odmerene sinkope pijaniste vrlo dobro rade zajedno.

Album će zatvoriti REM Blues Dueka Ellingtona, odsvirana bez mnogo bežanja iz teme, ali opet, trio ispred sebe ima zastrašujući zadatak da originalnom triju Ellingtona, Roacha i Mingusa oda dostojnu poštu. Pustiću vas da sami čujete kako im je to pošlo za rukom ali ovaj album, mislim da je to do sada postalo jasno, zaslužuje aktivna i pažljiva slušanja. Džez koji uzima klasiku i tradiciju a onda ih izvodi živo i toplo, bez prenaglašenog akademskog odmaka i muzejskog konzervativizma uvek treba pozdraviti gromkim aplauzom:

https://tyshawn-sorey.bandcamp.com/album/mesmerism

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 24-07-2022, 13:24:33

Ponekad se malo presečem kad shvatim da William Parker ima već sedamdeset godina. Legendarni kontrabasista se u mojoj glavi još uvek računa kao neka vrsta predvodnika ,,nove" generacije njujorškog free jazza iako kada malo uradim matematiku postanem svestan da je aktivan od ranih sedamdesetih i da je u međuvremenu gomila njegovih ispisnika otišla i upisala se u big bend na nebu, živeći teškim i nezahvalnim životom džez-avangardista. Parker je možda dobro prošao zato što je pametnije vodio svoju karijeru i život ali, sklon sam da donekle mislim, i zbog toga što kontrabasisti nemaju tu vrstu liderskog pritiska kao duvači pa mu je uprkos liderskoj ulozi tokom mnogo decenija, bilo lako da zadrži hladnu glavu i noge čvrsto na zemlji.

Kakogod, lepo je čuti čoveka od seamdeset godina da ovako krlja. The Deep je album – više od pedeset minuta neprekinute free jazz svirke – a koji su Januara ove godine, tačno negde oko Parkerovog sedamdesetog rođendana snimila četiri muškarca: Joel Futterman, Chad Fowler, Steve Hirsh i sam Parker. Ovo je skoro pa klasičan free jazz kvartet, sa bubnjevima, kontrabasom, klavirom i saksofonom i kako i tekst uz album kaže: snimatelj je pritisnuo dugme za snimanje i malo manje od sat vremena kasnije sve je bilo gotovo. Bez nasnimavanja, drugih pokušaja, alternativnih verzija ili bilo kakvog drugog studijskog šminkanja: The Deep je album nastao u jednom dahu i tako i treba da se sluša.

Jer, da se razumemo, ima free jazza i free jazza i možda je najčistiji ili makar najsmeliji free jazz onaj u kome se muzičari po prvi put skupe, uzmu instrumente, i onda bez dogovaranja, pogotovo bez prethodnog vežbanja istresu iz sebe svoje muzičke iskaze, uklapajući se u hodu ili, pak, svirajući tako da iznenade jedni druge, da impresioniraju jedni druge, da jedni drugima upute izazove. Parker je poznat po svojim ujediniteljskim, mirotiočivim stavovima i gestovima tako da je sigurno da je ovaj džez, ako je i napravljen kao serija izazova koje će svirači uputiti jedni drugima, napravljen u najpozitivnijiem mogućem smislu, kao emanacija svetlosti što dolazi od unutra. ,,Ekstatični džez" je termin što ga već nekoliko decenija vezujemo za jedan partikularni ogranak free jazz evolucije formiran u šezdesetim godinama i prepoznatljiv u velikoj meri u radovima Johna Coltranea i Alberta Aylera i mada Parkerovi radovi nikada nisu bili tako naglašeno religiozni kao radovi ove dvojice velikih prethodnika, ne treba ni prenebregnuti njihovu uvek prisutnu duhovnost. Parker svakako jeste ,,postmoderniji" muzičar od generacije koja mu je prethodila, sa uspešnim radovima u mnogim ograncima jazza i avangarde koji nisu nužno svi deo identične filozofije i škole mišljenja ali uvek je u tim radovima on jasno prisutan sa svojim identitetom i stavom.

A to je svakako i njegova snaga – kapacitet da bude deo (često stožer) mnogih muzičkih koncepata i da u svakom zvuči prepoznatljivo i karakterno. Tako je i sa ovim albumom na kome se ni jedan od muzičara baš ne uzdržava od ekspresije kako bi napravio mesta nekom drugom, a da sve na kraju zvuči kao dobro nauljena mašinerija koja izbacuje jedinu muziku koja ima smisla.

Jer, naravno, pričamo o veteranskoj postavi . Klavir je ovde svirao Joel Futterman, čikaški pijansta (i ponekad saksofonista) sa karijerom koja je krenula još polovinom šezdesetih u bebop sastavima, a nastavila se razvijanjem stila koji je integrisao uticaje Theloniousa Monka, Erica Dolphyja, Johna Coltranea ali i Josepha Schwarzbauma. Futterman danas živi u Virginia Beachu, gde je i snimljen ovaj album, a čovek je pored svirke sa raznim muzičarima tokom decenija (Joseph Jarman, Jimmy Lyons, Hal Russell, Ike Levin), konstantno snimao albume u ulozi lidera, nižući impresivan opus kome se i dalje redovno dodaje.

Bubnjeve je, dalje, svirao Steve Hirsch, još jedan veteran, koji je kao klinac prvo učio da svira klasičnu gitaru, pa mu se nije dopalo, pa su mu dali saksofon, ali mu je zubar rekao da će mu pisak pokvariti ionako problematične zube, pa je na kraju završio za bubnjevima. Iz lokalne biblioteke je pozajmio ploče Kind of Blue i Blue Trane i bio zapanjen Milesom Davisom i Johnom Coltraneom ali pogotovo bubnjarem Phillyjem Joeom Jonesom. No, godinama je svirao rok i bluz verujući da je džez previše napredan za njega da bi na kraju, polovinom sedamdesetih odustao od svirke, između ostalog da bi se, kako kaže, sklonio od droge. Ni ona nije dobra za zube, kažu mi.

Još nekoliko puta se Hirsch vrćao bubnjevima i napuštao ih ali se na kraju početkom ovog veka vratio za stalno, kada je svom sinu kupio set bubnjeva. Od tada je, sada već siguran u svoje kapacitete, svirao sa ljudima kao što su Parker, Ivo Perelman, Matthew Ship, Chad Fowler, Steve Swell i još mnogi drugi što, da primetimo, nije loše za nekog ko većinu života pati od sindroma samozvanca.

Na kraju, saksofonista Chad Fowler vodi dualni život i kao profesionalni muzičar ali i kao programer pa i svojevrsni stručnjak za pomaganje malim firmama da kreiraju uspešan biznis. Fowler vodi i izdavačku kuću Mahakala Music koja izdaje mnogo interesantne free muzike, uključujući ovaj album, a neki od ljudi koje možete naći kod njega su Hamid Drake, Edward ,,Kidd" Jordan, Perelman i Shipp, itd.

Sve ove muzičare na kraju povezuje Parker, koji je sa svima sarađivao, nastupao i snimao a i kombinovao ih u raznim postavama. Dakle, ovaj album ne predstavlja susret četiri neznanca već prvi put da se četiri kreativna čoveka, sa istorijom unakrsne saradnje nađu zajedno u studiju. I kunem se da biste, da ne znate da im je ovo zaista prvi put, bili sigurni da se radi o kvartetu koji stalno nastupa zajedno.

Jer, The Deep nema ni najmanji momenat nesigurnosti, traženja, ili pukog šlajfovanja u mestu dok se muzičari malo saberu i odluče kuda bi mogli dalje. Ovo je svita od pedesetjednog minuta odsvirana ne uvek u istoj brzini i istim volumenom, ali čiji su i najtiši delovi sigurni i efektni koliko i intenzivno free jazz krljanje koje karakteriše dobar deo minutaže. Slušajte recimo, zatišje koje nastupa u kompoziciji nakon energične, a jednostavne, organske, prave FREE solaže na bubnjevima oko tridesetpetog minuta – ovo je toliko prirodan ulazak u impresiuonistički, meditativan prostor koga Parker najavljuje preuzimajući od Hirscha štafetu da biste se kladili kako je sve to uvežbano, a pijanista i saksofonista se uključuju bez ikakvih sumnji u to kuda se dalje ide i kako treba svirati. Samo ljudi koji se poznaju JAKO dobro – i pod tim mislim da poznaju SEBE koliko i kolege – mogu da naprave nešto što je istovremeno ovoliko spontano i ovoliko ugođeno sa zvukom kolektiva koji nadrasta svaku individualnu personu u kvartetu.

A što me dovodi i do druge poente: u skladu sa modernijim free jazz shvatanjima, ovo jeste kvartet četvorice ravnopravnih muzičara – nema ovde neke rigidne podele na ritam sekciju i soliste, a da opet postoji jedna izvanredno izražena svest o tome šta svaki od instrumenata donosi kolektivu. Od Williama Parkera svakako niko ne očekuje da sedi pozadi i svira bebop rifove dok ostali soliraju, ali William Parker nikad ni ne uleće nametljivo u prvi plan i tera druge da se sklone kako bi se sad čuo on. I ostali rade na sličan način, sa Hirschom koji je glasan ali ostavlja prostor za Parkera, sa Parkerom koji prelazi na gudalo i vraća se čupanju prateći Futtermana, sa Fowlerom koji takođe razmenjuje fraze i ideje sa svima ostalima a onda kreira i jednostavne, ikonične teme na koje će oni spiontano i uvek ispravno reagovati.

Možda je najdragoceniji element ovog albuma to da na njemu nema ni trunke glume. Ovo su muzičari, sve njihove pauze i druge obaveze na stranu, koji sviraju već dekadama i free jazz im je maternji jezik pa je njihova izvedba najprirodnija moguća, kao hodanje ili disanje, sa potpunom fascinacijom time kad neko drugi pronađe kompulzivnu temu koju zatim svi drugi uhvate u letu i pretvore se u jedan um sa šesnaest udova koji svi rade sinhronizovano – slušajte recimo kako Futterman negde na 42:54 krene da opsesivno udara disonancu koja čitav bend – već zabavljen u kovitlacu energičnog free sviranja – izbaci u sasvim novu stranu i sledećih nekoliko minuta kao da slušate rezurekciju Cecila Taylora. Ovaj urnebes se ipak smiruje do ulaska u pedesetprvi minut kada Futterman i Parker lagano i dostojanstveno predvode prizemljenje ovog kosmičkog broda u mirnu luku, da se napuni gorivom i malo odspava.

The Deep je i odlično produciran, sa kvalitetnim ali ne beživotno upeglanim studijskim zvukom, donoseći toplinu imanentnu sviračkom stilu ovih ljudi ali i dinamiku potrebnu da se čuje kako ovo nije tek standardni džez kvartet več četvorka muzičara koji svaki put kada uzmu instrumente u ruke smišljaju džez od nule. I to od nule do sto za 5-6 sekundi. Mnogo free jazza sam čuo ove godine a i mnogo sam Williama Parkera slušao tokom decenija bavljenja ovom muzikom, no The Deep zvuči uistinu posebno, neverovatno inspirisano i tako prirodno da ne mogu a da ne pomislim da će SLEDEĆI album ovog kvarteta, ma kad ga snimili, biti još neverovatniji. Obavezno slušanje:

https://mahakalamusic.bandcamp.com/album/the-deep (https://mahakalamusic.bandcamp.com/album/the-deep)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 31-07-2022, 13:32:40

Za ovu Nedelju nešto hladno i pitko, pomalo uzdržano ali u suštini strastveno, pomalo avangardno ali onda i nekako naivno i neposredno, pomalo svedeno ali kad sednete da ga slušate čini vam se da je beskonačno. Šta bi to moglo biti? Pa, japanski saksofonista Kazuki Yamanaka objavio je novi album naslovljen 山中一毅/石田衛/落合康介/外山明 a što se, haha, prevodi samo kao Kazuki Yamanaka/ Mamoru Ishida/ Kosuke Oshiai/ Akira Sotoyama, dake, navodeći postavu kvarteta koji je snimio ovaj album. Ako ste raspoloženi za malo japanskog rashlađenog avangardnog džeza, Yamanaka i kolege će isporučiti.

Yamanaka je relativno mladi (1985. godište) ali vrlo cenjeni saksofonista koji je svoj debi album u ulozi kompozitora i lidera objavio 2015. godine. Ovo je bila i ploča snimljena sa više postava, u kojima su figurisali različiti internacionalni umetnici, kao što su Linda Oh, Fabian Almazan, E.J. Strickland, Daisuke Abe, Aaron Seeber ili Gilad Hekselman a materijal je bio kombinacija Yamanakinih originalnih kompozicija i njegovih aranžmana japanskih folklornih tema. Ovog albuma nažalost nema na Bandcampu pa ne mogu na njega da linkujem ali ako se ne gadite Spotifyja i sličnih servisa, možete ga na njima potražiti. U svakom slučaju, ova je ploča Yamanaki obezbedila zavidan nivo pažnje i na zapadu i konkretno u SAD, pa je All About Jazz dao solidnu kritiku i izreklamirao mladog autora hvaleći strastvena, emotivna izvođenja ali i ukazujući na apstraktnost koja je, videćemo, zaštitni zank Yamanakinog izraza.

Yamanaka je rođen u Japanu, u Saitami, ali od 2012. godine adresa mu je uglavnom u Njujorku, gde se preselio da studira džez na koledžu Purchase Univerziteta države Njujork. 2014. godine je tamo magistrirao, a među svoje učitelje i instruktore ubraja Leeja Konitza, Johna Abercrombieja, Tonyja Malabyja i mnoge druge. Naravno, i nastupao je mnogo po Njujorku i Japanu u međuvremenu, da bi 2020. godine objavio drugi album, Dance in Nirvana sa pijanistom Russom Lonningom, kontrabasistom Cameronom Brownom i bubnjarem Geraldom Cleaverom.

Cleaver, Lonning i Brown su i česti njegovi saradnici na svirkama po Njujorku, zajedno sa drugim mlađim pripadnicima avangardne džez scene kao što su Billy Mintz, Ben Monder i Todd Neufeld a kada preleti Pacifik da bi nastupao u Japanu, tamo ima spremnu postavu za kvartet u kojoj su pijanista Shota Watanabe, bubnjar Ko Omura i kontrabasista Kosuke Ochiai koji svira i na ploči što je danas slušamo.

Na albumu koji slušamo, dakle, 山中一毅/石田衛/落合康介/外山明, pored Ochiaija koji i inače sarađuje sa Yamanakom imamo neke vrlo solidne muzičare. Bubnjar Akira Sotoyama je veteran japanskog džeza, rođen još 1962. godine i sa istorijom svirtke sa postavama kao što su LowBlow, Phonolite, Tipographics ili Dragon Blue. Ovo znači i da je svirao sa nekim velikanima japanske scene kao što su Otomo Yoshihide ili Kato Hideki. Sotoyama je delom džez a delom rok bubnjar i to će se u dobroj meri na ovom albumu i čuti.
Pijanista Mamoru Ishida je, sa svoje strane, ljubav prema džezu pokupio od oca i prvo rešio da svira trubu. No, kada je kasnije čuo i zavoleo Oscara Petersona, prešao je na klavir i to će mu ostati celoživotni instrument. Ishida je snimao sa raznim postavama i u raznim kontekstima i njegova metodična, disciplinovana a pritajeno emotivna svirka obeležava album 山中一毅/石田衛/落合康介/外山明 u velikoj meri.

山中一毅/石田衛/落合康介/外山明 se sastoji od četiri dugačke kompozicije koje su, koliko može da se čuje, najvećim delom improvizovane. Snimljen u klubu Velvet Sun u Tokiju pre svega nekoliko dana (konkretno 22. Jula, molimlepo) ovo je album što bez mnogo pompe i intervencija hvata živo izvođenje kvarteta koji je, očigledno, nastupio bez mnogo priprema i dogovaranja. Već i prvi Yamanakin album bio je programski zamišljen tako da ponudi muziku koja što je više moguće zaobilazi svestan, racionalan um i nastaje iz nesvesnog pa je 山中一毅/石田衛/落合康介/外山明 emanacija ovakvog pristupa džezu u svojoj možda i najčistijoj formi.

Čime hoću da kažem da na momente može da se kaže kako ovde slušamo anti-jazz, ili, ako vam to zvuči kao prejaka formulacija, svakako muziku koja je negde na preseku moderne akademske kompozicije i džeza, namenjena više cerebralnom uživanju nego plesu.

Naravno, mnogo avangardnog džeza dodiruje se sa akademskom avangardom, bežeži od prebrojivog ritma i unapred pripremljenih tema, često se više baveći teksturom i incidentima nego harmonijom i ritmom, ali 山中一毅/石田衛/落合康介/外山明 nije ni abrazivna ni nemelodična ploča. Njena ,,anti-jazz" dimenzija nije u zvuku ili odsustvu harmonija, koliko u jednoj zaravnjenoj strukturi kompozicija gde teme postoje ali one nisu hijerarhijski važnije od improvizacija, gde ritam postoji ali ne sviraju nužno svi muzičari u istom ritmu ili tempu u isto vreme i gde se utisak bezvremenosti postiže po cenu utiska apstraktnosti iako ćete ovde čuti dosta lepih, toplih izvedbi, posebno na saksofonu i klaviru.

Inner Space koja album otvara prilično jasno postavlja stvari. Saksofon i klavir ovde započinju kompoziciju disciplinovanim ređanjem tonova po skali, uvodeći ostatak kvarteta u vrlo pointilistički, vrlo sveden muzički program. Muzika koja dalje nastaje nije nužno atonalna (mada povremeno jeste) ali jeste napravljena tako da svaki muzičar ponaosob nalazi put kroz kompoziciju. Yamanaka vozi impresionističke linije na alt-saksofonu, bubanj i kontrabas sviraju svaki za sebe, klavir ih prati.

Welcome ima dvanaest minuta i ona ima više atmosfere, odnosno manje je hladna, sa Ishidinim klavirom koji donosi kinematske teme u zvučnu sliku. No, glavni karakterišući element muzike je i dalje jedno programsko odbijanje kvarteta da se uđe u ikakav opipljiv gruv. Iako će saksofon i klavir povremeno ubacivati prepoznatljive bluz vinjete, ritam sekcija vrlo intencionalno beži od upadanja u svingerski mod izvođenja, prateći ostala dva muzičara mnogo apstraktnijim putanjama.

Treća, Humanity bi se mogla okarakterisati i kao balada. Iako i ona održava programsku orijentaciju u kojoj nema pravih krešenda i muzika je dinamički vrlo ravna, sa jednim praktično zen pristupom u kome se celina ne posmatra kao važnija od detalja, ovde je možda naglasak na harmoniji i temama veći i ona ima ,,prijatniju" atmosferu.

Završna, Small Happening je skoro trinaest minuta nečega najbližeg ,,pravom" free jazzu, gde muzičari po prvi put kao da priđu ideji svingovanja. Yamanaka ovde svira sa ornetkolmenovskom lakoćom dok ga Ishida savršeno prati svojim inventivnim prolascima kroz harmoniju i mada ritam sekcija ni ovde ne preteruje sa gruvom, Small Happening definitivno ima najplesniju formu od sve četiri kompozicije.

山中一毅/石田衛/落合康介/外山明 je možda i više zanimljiv album nego što će vas oduševiti, ali jasno je da je ovo muzika koju treba slušati izbliza, usredsređeno na detalje, tako da se čuju dekonstrukcije i rekonstrukcije standardnih džez pristupa i tehnika, pronalaženje starih značenja u novim zvukovima i podsećanja na to koliko su neki elementi džez jezika stari a da nisu izgubili na potentnosti. Naravno, sve to može da bude i suvo i teško za slušanje, sa odbijanjem kvarteta da se upusti u ,,prirodnu" improvizaciju i jednom namerno uzdržanom analizom džez vokabulara, čestim njegovim svođenjem na gotovo apsurdistički proste elemente. Ali opet, u tome je lepota tog ne-svesnog pristupa, u dugom, nemom pogledu na detalj u kome počnete da prepoznajete čitave univerzume dubine. Dajte šansu Yamanaki i kolegama, možda i vi osetite napad zena:

https://kazukiyamanaka.bandcamp.com/album/--2

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 07-08-2022, 12:33:44

Ovonedeljni džez album radosno i sve poskakujući stiže iz Evrope, tačnije sa sjajne austrijske etikete Boomslang Records o čijim smo izdanjima već ranije divanili. U današnjem slučaju imamo avangardnu džez muziku koja pritom baštini i nasleđa Levanta, ili ako ste baš jedan od onih tvrdokornih likova koji Grčku ne računaju u ove okvire, onda, dobro, dobro, baštini Grčko nasleđe. Kao da je to sad lako jedno od drugog odvojiti...

Postava koja ovo svira je uglavnom nemačka i album je sniman u studiju Chez Cherie u Berlinu ali pre nego što pomislite da Nemci koji sviraju poletne grčle poskočice i setne mediteranske balade zvuči kao početak nekog vica, hitam da dodam da je glavni mozak iza svega ovoga jedna punokrvna Grkinja. Evi Filippou/ Arne Braun/ Felix Henkelhausen/ Moritz Baumgärtner/ Eldar Tsalikov: inEvitable je album koji će vas gotovo sigurno zabaviti i razgaliti svojom mešavinom džeza i, jelte, balkanskih tema, ali on je i jedna fina prilika da se malo meditira o imigrantskoj umetnosti, postmodernom trenutku u kome živimo gde je normalno da se tevtonska disciplina i mediteranska vrelina ujedinjuju preko nasleđa afroameričkih muzičara i njihovih postmodernih belih naslednika, a sve uz solidnu količinu derta ravno iz Niške Banje. I čak se ni malo ne šalim, ovaj album je SVE to pa onda i malo više.

Evi Filippou je Grkinja i svira udaraljke od svoje sedme godine. Što je nekako divno – deci udaraljke dobro stoje, ali Filippou nije dopustila da je sazrevanje udalji od blagoslovenog užitka sviranja instrumenata koje morate malo zveknuti da biste proizveli nešto lepo, pa je diplomirala sa najvišim ocenama na Konzervatorijumu Volos. Ovo je, naravno, nije zaustavilo u njenom daljem muzičkom obrazovanju pa se preselila u Nemačku i tamo nastavila da studira, osvajajući i master titulu iz muzikologije na Visokoj muzičkoj školi Hanns Eisler. Filippou aktivno svira ili sarađuje sa raznim evropskim postavama uključujući Bolshoi Ballet Orchestra, Ensemble United Berlin, Blowslap Duo, Stefan Schultze Large Ensemble itd. ali je i prilično aktivna kao autor muzike za teatar. Jedna je od osnivačica kolektiva Opera Lab Berlin i često nastupa u pozorištima (Neue Werkstatt der Staatsoper Berlin, Hauen und Stechen Musiktheater Kollektiv...). Takođe radi i kao edukator podučavajući decu sviranja udaraljki, a inEvitable, odnosno kvintet kojim se danas bavimo je njen autorski projekat u kome je ne samo lider već i autor dobrog dela muzike, ali i, možda važnije – same koncepcije.

Album inEvitable je, kako i sama Evi Filippou kaže, nastao u njenom naporu da istraži i izrazi svoj ,,grčki" identitet. I zanimljivo je pročitati kako ova mlada žena priznaje da grčka tradicionalna muzika sa svojom melanholijom nikada nije u punoj meri rezonirala sa njom. Rođena 1993. godine, Filippou je u punoj meri dete modernog doba u kome ,,lokalni" kulturni uticaji naprosto ne moraju biti jači od globalnih kojima imate pristup na mnogo više načina i kroz mnogo više kanala nego ikada u ljudskoj istoriji pa je i za nju taj grčki patos uvek zvučao, čini se, suviše ozbiljno i smoreno, i nedostajala mu je, kako sama kaže, komponenta igre, namigivanja i spontanosti koju je čula u džezu i improvizovanoj muzici a koje vezuje za poseban stav autora i originatora ove muzike spram životnih nedaća i muka.

No, odlazak iz Grčke i život u Nemačkoj su kod ove muzičarke podstakli mnogo razmišljanja o kulturnim identitetima i doveli do shvatanja da ona ,,stvarno" pripada više imaginarnoj nego ,,pravoj" kulturi, onoj koja nastaje u modernom svetu, na preseku više muzičkih i kulturnih tradicija i da je to, na kraju krajeva – sasvim okej. Album inEvitable je onda nastao baš kako mu i naslov kaže, neizbežno, uz spajanje grčkog nasleđa sa avangardnim džezom, modernističkim aranžiranjem i svirkom koja će spojiti svu težinu onog što mi ovde zovemo dert a Grci imaju za njega sopstvene izraze, sa zaista razigranim džez improvizacijama.

Kvintet je pvde sastavljen od trojice Nemaca (Moritz Baumgärtner svira bubnjeve, Felix Henkelhausen kontrabas a Arne Braun gitaru) dok je za saksofone i klarinete zadužen Rus Eldar Tsalikov a koji u ovu smešu ubacuje puno simpatičnih varijacija na balkanske folk motive. No, pošto je ovo ne samo moderna već i postmoderna ploča, ima tu još gostiju na duvačkim instrumentima, gitarama i vokalima pa inEvitable zaista odaje utisak jedne raskošne šetnje kroz kulture i geografske oblasti, a da je u pitanju razigran, topao meni prijatnih i plesnih pesama koje nemaju ni trunku laboratorijske hladnoće u sebi.

Na primer, Perdika reloaded koja album otvara je mešavina atonalnog džeza i grčkog narodnjaka sa Krfa i Fillipou ovde malo piše a malo aranžira tako da njen kvintet zvuči kao da se John Zorn podmladio trideset godina, popio pola litre apsinta i rekao svojim muzičarima da slobodno odvežu konjske repove i ubace se u atmosferu žurke. Ova kompozicija savršeno sažima teme i interesovanja albuma, dajući kompleksnu, razigranu temu, lepe improvizacije, naglašen ritam, sa poštovanjem obrađenu tradicionalnu muziku ali i ikonoklastičku demontažu harmonskih teorija, pa i puno perkusionističkog rada koji je možda i važniji od odličnih duvača i razularene gitare.

Maria je autorska kompozicija koju je Filipou napisala i mada na početku deluje kao ,,obična" balada, njen aranžman i miks su puni postmodernih upadica iz drugih delova sveta i zanimljivih peripetija u harmonskoj i ritmičkoj sferi.

Domaća publika će svakako ceniti narednu kompoziciju, Spa of Niš koja je bazirana na nama omiljenoj narodnjačkoj temi. Makar do momenta kada, nakon što vibrafon odradi temu u klasičnom maniru, ostatak benda uleti sa atonalnim improvizacijama i razbuca harmoniju koju svi znamo od malih nogu. No, naravno da je Spa of Niš izuzetno zabavna i razigrana plesna numera koja čuva dovoljno ne samo harmonije već i ,,osećaja" originala da ljudi od ukusa u njoj uživaju i cerebralno a bogami i korporealno. Hajde, hajde, znate da želite da brojite unazad od deset do nula i čak i uz ovu verziju stare pesme i to možete.

Resolution Points napisao je austrijski pijanista Elias Stemeseder i ovo je jedan pomalo džonzornovski stop and go komad sa ansamblom što svira komplikovane linije i seče pesmu na komade sve dok se ona u vašoj glavi ne sklopi sama.

Hymn to the Sun je grčka imigrantska pesma koju je napisala slavna kompozitorka, gitaristkinja i pevačica Angélique Ionatos preminula prošle godine i aranžman koji su napisale Evi Filippou i Katerina Fotinaki je interesantan spoj tradicije i modernizma. Ionatosova je živela u emigraciji, u Francuskoj i bila sve samo ne tradicionalni kantautor, naprotiv, pa su teški dert i emocije, ali preko zaraznog ritma, koje karakterišu ova aranžman zanimljiv omaž kako izvornom materijalu tako i muzičkom nasleđu koje je taj materijal koristio za inspiraciju.

I Milia je komad koji je originalno napisao moderni grčki kompozitor Loudovikos ton Anogeion (aka George Dramountanis) ali u interpretaciji ovog ansambla dobijamo pre svega improvizaciju sa eteričnim ženskim vokalima i bez ritma ali i bez gubljenja vučne sile koju ova pesma ima. Kritske teme su i ovde u temelju a aranžman je intiman mada ne sveden.

Kraj albuma obeležava povratak... pa skoro tradicionalnom džez zvuku. Mislim, da li ste očekivali diksilend na poslednjoj kompziciji? Ne? E, pa upravo to dobijate. Ode to A.L.B.B. kreće kao tradiconalna gospel balada (što i jeste u originalu) ali baš kad pomislite da je možda bia greška da se dve spore, nežne pesme ostave za kraj ploče, bend krene u razuzdani diksi i doveze album do kraja u najboljem zamislivom raspoloženju.

inEvitable nije, rekosmo, hladna, laboratorijska analiza suprostavljenih, nekompatibilnih ili samo jednostavno udaljenih muzičkih legata već jedna izuzetno prirodna, proživljena fuzija stvari koje su od Evi Fluippou naravile ono što ona danas jeste. I to funkcioniše savršeno, u savršenoj uzvedbi i savršenom miksu kakav uostalom očekujemo od produkcija što ih izdaje Boomslang. A Filippou ima samo 29 godina i nemoguće je sa slašću ne zamišljati šta će sve ova autorka još napraviti nakon što joj je prvi autorski album ovako zabavan.

https://boomslangrecords.bandcamp.com/album/inevitable

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 14-08-2022, 12:18:50

Japanski diskunion / DIWPRODUCTS izbacio je poslednjih dana nekoliko interesantnih albuma na Bandcamp i mada mi se nisu svi dopali podjednako, zadovoljstvo mi je da kažem da mi je MNOGO prijao album Tears a koji je odsvirao Hirakura Hatsune Trio. Ovo je snimak nastupa dotičnog trija u sastavu klavir-kontrabas-bubnjevi u klubu Alfie u Tokiju, izašao na disku krajem Juna i od prvog tona sam imao prijatan osećaj da će ovo biti jedna pitka, lepa a ne i plitka i nakinđurena šetnja kroz hardbop, cool jazz i post-bob ali me je album do kraja iznenadio ne samo inventivnošću već i jednom ozbiljnom supstancom, kreirajući neke veoma memorabilne momente emocije i gruva kakvih se ne bi stideli ni duplo stariji muzičari.

Tears je i prvo izdanje novopokrenute etikete Live at Alfie koju drži Yoko Hino, vlasnik kluba Alfie koji nije tek ma kakav klub u kome se povremeno svira džez već ugledna firma koja sebe naziva ,,Kućom džeza" i već četiri decenije radi na tome da promoviše kako mlade talente tako i da publici ponudi svirku starih majstora. Kao prvo izdanje za Live at Alfie, Tears je zaista reprezentativan materijal u kome ne samo da dobijamo izvrstan zvuk i dobar miks nastupa već je i u pitanju jako dobro izvođenje originalnog, autorskog materijala.

Hirakura Hatsune je, kaže njena biografija, profesionalna pijanistkinja koja je do sada svirala sa mnogim postavma u Tokiju i Osaki. Izdvaja svirku sa bendom Terri Lyne Carrington's Berklee summer jazz workshop band iz 2016. godine, ali svirku sa uglednim trubačem Takyom Kurodom, kao i nastupe po Švajcarskoj, Bostonu, Filadelfiji i Njujorku. U diskografiji za sada ima naveden samo ovaj jedan album, ali ako joj je ovo prvi album u ulozi liderke možete zamisliti kako će da izgledaju naredni. Jer ovo je, pa, MNOGO dobro.

Pored Hirakure, ovde kontrabas svira Wakai Toshiya a bubnjeve Nakamura Gaito i mada, na svoju sramotu, ne znam baš ništa o ovim muzičarima, njihova izvedba je izuzetna. Ovo je trio koji svira ekstremno disciplinovano, ekstremno, što bi rekli u Americi, ,,tight" a da opet nema ni prisenka one sterilnosti koju pa i ne tako retko čujemo na debi-albumima talentovanih novih autora koji žele da svojim prvim izdanjima prikažu formalnu disciplinu i ponekad im to ukrade malčice ekspresije. Tears nije takva ploča, ona je emotivna ali ne i teatralna, kompleksna ali ne razmetljiva, ona ima, da budemo jasni, jako dobar gruv a opet nije robinja tog gruva već muzičari disciplinovano ali slobodno improvizuju. Hirakura svakako najviše svih i njen pijanistički jezik je naprosto raskošan, sa puno odlično korišćene dinamike – ali opet bez teatra – i tako lakim, tako spretnim poigravanjem sa harmonijom kada improvizuje da je, recimo, druga kompozicija, Did it Again, jedanaest minuta najfinije lavirintske arhitehture u kojoj klavir slušaoca vodi kao za ruku kroz sve zavijutke i skretanja dok se potpuno ne izgubi i ne zaboravi na vreme, a kontrabas, pa, kontrabas sve vreme trči oko njih i pipka ih sa svih strana. Mislim, to je SAVRŠENO, to hoću da kažem.

A ta kompozicija dolazi nakon uvodne, Sea Raccoon, koja je sedam i po minuta brzog, a relaksiranog bebopa za koji je nemoguće da vas ne šarmira. Toshiya Wakai je kičma ove kompozicije sa svojim moćnim walking stilom, dok Nakamura i Hirakura jedno drugom dobacuju sinkope i akcente. Mislim, da je ceo album bio samo ovo, meni bi to već bio sjajno.

Ali nije. Od treće pesme kreće se malo i sa emotivnijim programom pa je Something for Charles Mingus zaista perfektan omaž velikom prethodniku, odsvirana u prepoznatljivom stilu i sa atmosferom stare, zadimljene barske svirke, ali i sa referencama na mnoge stilske elemente koji su stariji i od Mingusovog vremena i koji su i njega doveli na ono mesto u jazz istoriji koje sa pravom drži.

Od te tačke nadalje, album ulazi u trodelnu svitu, Tears i ovo je centralni deo albuma, uspevajući da istovremeno bude i elegičan, emotivan introspektivni koloplet tema, ali i plesna proslava ritma pokreta. Tears - I. Sob kreće sa solo klavirom, vrlo uzdržano, ali i sa lepom emocijom, bez nekakve veštačke hermetičnosti, nudeći izvrstan intro koji ima jako širok emotivni i dinamički raspon, da bi iza njega sledio brzi, razigrani bebop. Ovo je jako energično iako bend nikada ne forsira ekspresivnost i svira mahom u gruvu, bez naglašenog razbijanja forme ili harmonskih eksperimenata. Tears – II. Calm je, pak, spakovana u fank ritam, nudeći relaksiraniju ali vrlo uspelu, ekspresivnu muziku, sa kontrabasom koji ovde ima centralnu ulogu.

Tears – III. Breathe je ponovo u četvoročetvrtinskom ritmu ali sa nešto razvijenijm atmosferom i klavirom koji je ovde smeliji i razigraniji, donoseći olakšanje posle mnogo minuta tenzije.

Iza kraja trodelne svite sledi solo na bubnjevima a koji je em sjajan, em predstavlja uvod za najambiciozniju i najkompleksniju kompoziciju na albumu. Emperor Time je skoro petnaest minuta ozbiljne poliritmičke svire i konstantnih promena smera a da trio i u ovome zvuči prirodno, neisforsirano i, pa, jednostavno zabavno. Nakon Tears, Emperor Time je žovijalniji komad, ali u svakom pogledu kompleksniji i sa puno slojeva.

But Beautiful koja album zatvara je nežna, cool balada koja ponovo asocira na noćne, zadimljene barove, ali pred zatvaranje, u momentima kada se spona sa stvarnošću najviše tanji. Hirakura ovde svira vrlo lirski romantično ali i sa dosta humora, dok ostatak benda sjajno drži dinamiku i tempo da sve zazvuči živo i sočno.

Veoma dobar zvuk na ovom albumu je jako bitan za uživanje u muzici koja se nudi. Ovo je živ i bogat snimak, sa puno dinamičkog opsega i topline u finalnom masteru, baš kako i treba da se jedan zaista izuzetan nastup iskusi u kućnim uslovima. Ima ljudi koji kažu da su najbolje džez ploče sve već snimljene ali Tears je podsećanje na to koliko je ovo netačno. Najbolje džez ploče, čini se, nas tek očekuju. Pratike Hatsune Hirakurku, pred njom je velika karijera:

https://diwproducts.bandcamp.com/album/tears (https://diwproducts.bandcamp.com/album/tears)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 21-08-2022, 16:24:56

Danas se vraćamo u 1994. godinu da preslušamo debi album koji je snimio jedan sjajni njujorški bubnjar koji je, nažalost preminuo pre dve godine, ostavivši nas da se pitamo zašto nije bio prepoznatiji, cenjeniji, slavljeniji. Chip White: Harlem Sunset je brijlantna ploča njujorškog džeza, napisana sigurno, odsvirana lepršavo i snimljena vrhunski da ponudi onaj spoj ,,cool" zvuka i impresivne izvedbe koji neki muzičari čine da izgleda tako lak. A zapravo je ishod decenija svirke, kaljenja ukusa, filozofije i tehnike i kada se sve to spoji na ploči što treba da pokaže liderske kapacitete decenijskog pouzdanog sajdmena, rezultati znaju da budu sjajni.

Alan ,,Chip" White rođen je 1946 godine, u Njujorku i kao i mnogi drugi muzičari o kojima povremeno pričamo, imao je sreće da je iz muzičke porodice. Sa ocem je počeo da uči sviranje udaraljki već kad je imao devet godina, a onda je tokom srednje škole učio muzičku i harmonsku teoriju kojima ga je poučavao izvesni Vincent Corzine. Kasnije će White ići na koledž Ithaca da dobije i formalno obrazovanje da bi nakon njega dobio priliku da studira i na Berkliju u Bostonu gde je učio kod ljudi kao što su bili Alan Dawson, Charlie Marino i Herb Pomeroy. Navodi se da je imao i privatne časove što mu ih je davao Freddie Buda iz Bostonskog simfonijskog orkestra, a da je učio i orkestraciju i aranžiranje sa Frankom Fosterom.

Iako je svirao, nastupao i snimao sa dobrim brojem važnih njujorških muzičara, a koji ubrajaju pevačicu Carmen McRae, pijanistu (i multiinstrumentalistu) Jakija Byarda, te gitaristu Johna Abercrombieja, ,,zvanična" Whiteova diskografija je vrlo skromna. Od ranih radova se mogu potvrditi dva albuma iz sedamdesetih, jedan snimljen sa Enricom Ravom 1972. godine, a onda Waitsov Blue Valentine iz 1978. Zatim je 1980. pala još jedna saradnja sa Ravom, na albumu Sea Serpent, da bi svi meni dostupni izvori tvrdili da zatim do 1994. godine, kada je snimljen Harlem Sunset, White nije nogom stupio u studio. Što je verovatno nemoguće, ali pokazuje da se radi o muzičaru koji je uprkos talentu, uprkos ogromnom znanju koje je imao – i pokazao – u svim aspektima vezanim za kreiranje muzike, bio decidno skrajnut u pogledu istoriografije.

Nakon Harlem Sunset, White je snimio nekoliko albuma sa Teddyjem Edwarsom, nekoliko sa Ettom Jones, nekoliko sa Houstonom Personom, a njegov autorski rad je realizovan kroz seriju albuma koji su nosili naslove All-Star Ensemble i koji su bili mešavina džeza i poezije. White je sebe smatrao ,,samo bubnjarem", pa je veliki deo njegovog autorskog rada otpadao na odavanje pošte muzičarima koje je smatrao svojim uzorima i vodiljama, uključujući neke koje smo nabrojali u prethodnom pasusu, ali onda i mnoge bubnjare koji su na njega uticali, uključujući imena kao što je Clifford Brown, Art Blakey, Max Roach, Philly Joe Jones i, naravno, Elvin Jones.

No, Harlem Sunset ostaje kao jedan moćan debi, album na kome je tada već skoro pedesetogodišnji bubnja, kompozitor i aranžer sakupio moćnu ekipu saradnika i konačno realizovao svoje vizije onako kako je njemu odgovaralo. Snimljen 21. i 22. Juna u neimenovanom njujoškom studiju, Harlem Sunset je vrlo esencijalno njujorška ploča po zvuku, senzibilitetu, duhu.

Na njoj sviraju i neki opasni muzičari. Na kontrabasu je Buster Williams, čovek koji je svirao sa takvim veličinama kao što su Herbie Hancock, Larry Corell, Sonny Stitt,svirao u Crusadersima ali imao i sopstvene projekte u kojima je bio lider. Trombon svira Robin Eubanks, koji je svirao u interesantnim i avangardnim kontekstima, recimo sa Gerryjem Hemingwayjem ili Daveom Hollandom, sa Bobbyjem Previteom ili Samom Riversom, pa i sa Rolandom Shannonom Jacksonom. Dakle, u pitanju je legenda istočne obale. Trubu i flugelhornu je odsvirao Claudio Roditi, Brazilac nastanjen u Njujorku koji je svirao i sa Dizzyjem Gillespeiejem i koji je napisao i jednu kompoziciju na ovom albumu. Vibrafonista Steve Nelson je i sam sarađivao sa Daveom Hollandom i bio predvodnik mnogih svojih projekata a saksofonista Gary Bartz, kao najstariji od svih muzičara ima u svojoj biografiji saradnje sa Charlesom Tolliverom ili Grachanom Moncurom trećim.

Dakle, pričamo o vrlo uglednoj postavi. No, najveća zvezda na ovom alubmu su, čini mi se, ipak Whiteove kompozicije i aranžmani.

Kada budnjar piše pesme, naravno da očekujete da će one biti stvorene da prikažu ritmičku kompleksnost, da imaju gruv ali i soliranja na bubnjevima i White ni malo ne razočarava ni po jednom osnovu. Ali opet, ovo je ploča zrelog, izgrađenog muzičara bez obzira što mu je ,,zvanično" bila prva, pa je na njoj svaki od ovih elemenata utkan u širu sliku sa velikim razumevanjem da na kraju dana zvuk koji slušalac mora čuti treba da bude zvuk ansambla.

White otvara album impresivnim ritmičkim radom na Another Planet i ubacuje saradnike u snažni gruv koji se vozi na kompulzivnom bas-rifu i lepršavom ritmu. Ovo jeste ,,kul" džez i na Harlem Sunset nema ekspresionističkih krikova i izlaska iz tradicionalne forme, ali j ovo i moderan džez, barem onoliko koliko stariji čovek poput mene poima modernost džeza. Hoću da kažem, ovde se veoma dobro čuju i uticaji fjužn radova iz sedamdesetih – bez obzira što na albumu nema ni jednog električnog instrumenta – sa majlsdejvisovskim teksturama, i nekako je čitav album veoma usklađen sa svojom erom u kojoj je nova generacija mladih slušalaca otkrivala džez kroz slušanje hip-hop ploča i bendova koji su snimali za Ninja Tune ili Warp.

Excuse Me Now je izvrstan bluz komad, sa poletnim ali i dalje kul temama i improvizacijama a klask I want to Talk About You Billyja Eckstinea ovde dobija tretman savršene, plemenite i dostojanstvene balade.

Club 609 je brzi, razigrani bop komad a iza njega sledi jedna od najupečatljivijih kompozicija, The Wizard, spakovana u Whiteove kompleksne, kompulzivne ritmičke linije i Williamsov precizni rad. Circle Dance je još jedna sanjiva, noćna balada a nju sledi Roditijeva We (to Kristen and Me), blago ,,latinizovan" komad energičnog, brzog džeza. Album će zatvoriti naslovna Harlem Susnet, sa dva i po minuta briljantne atmosfere i pažljive, odmerene razrade prijatne teme.

Album Harlem Sunset je briljantan. Nenametljiv, svakako, možda isuviše kul za svoje dobro, on je samo demonstracija kako vrhunski muzičari umeju da naprave pesme prepune izuzetnih detalja a da se u tim detaljima ne izgube, da nikada ne napuste svoj cool cat status i upadnu u glumu ili postmoderna citiranja. Možda je zaista i zbog toga Whiteov debi, odličan kakav jeste, na kraju ostao samo fusnota u istoriji džeza. Ovo je džez koji niti razmišlja o revoluciji niti pogleduje preko ograde ka hip-hopu i houseu, ne bi li našao komercijalnu sponu sa madđom generacijom. Naprosto, ovo je džez album koji slušate ukrug, kompulzivno, nesvesni iz koje je decenije jer se u svaku uklapa SAVRŠENO. Pa, evo, čak i ovo novo izdanje na Bandcampu nma je dobro došlo da ga čujemo, shvatimo koliko je muzika na njemu dragocena, i podignemo jednu čašicu za pokojnog Whitea.

https://chipwhite.bandcamp.com/album/harlem-sunset (https://chipwhite.bandcamp.com/album/harlem-sunset)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 28-08-2022, 14:09:50

Ove Nedelje ćemo rado i odvažno pregaziti ako treba i čitav Atlantski okean kako bismo se dokopali ploče koja u jednom ljupkom pakovanju sažima i lepe melodije i prijatne teme i slobodnu improvizaciju i avangardu pa čak i *gulp* sintisajzere, ali pre svega autoritativnu, razigranu svirku troje odličnih muzičara. Pričam o albumu Un caos lúcido koga je snimio Rocío Giménez López trío u Buenos Airesu, a koji je pre nekoliko dana postao dostupan širokim masama putem Bandcampa.

Rocío Giménez López je pijanistkinja rođena u argentinskom gradu Rosario a koja je završila muzikologiju na Pokrajinskoj muzičkoj školi. Naravno, nagađate da je bila fokusirana na džez i improvizaciju a kao svoje najvažnije mentore navodi Carlosa Casazzu i Ernesta Jodosa. No, naravno, učila je i kod drugih, uključujući i ljude kao što su Leo Genovese, Craig Taborn ali i jedna od najvažnijih savremenih džez pijanistkinja – Marilyn Crispell. Ovo produženo obrazovanje su joj omogućile stipendije koje je dobijala a one su obuhvatile i učestvovanje na različitim nacionalnim i internacionalnim radionicama. Lópezova je nastupala sa mnogim grupama na argentinskim džez festivalima poslednjih nekoliko godina a u međuvremenu je počela i da snima muziku koju je sama napisala. Un caos lúcido je njen drugi album u ulozi lidera i autora većine kompozicija, nakon albuma Deseos Múltiples iz 2020. godine snimljenog u kvartet-postavi. Izvrsni bubnjar Francisco Martí je ostao u postavi i za ovaj album a kontrabasista Fermín Suárez svira sa njih dvoje već nekoliko godina i kompletira trio koji je snimio ovaj album.

Un caos lúcido je možda i malo teatralan naslov za album koji zvuči ovako pitko i uredno. Nema ovde MNOGO haosa, hoću da kažem a kada ga i ima on jeste od neke lucidne sorte. Slobodne improvizacije u koje se muzičari ovde upuštaju su uglavnom prsitojne i ne beže predaleko od formalizovane džez svirke. Nije da na albumu uopšte nema teksturalnih istraživanja i apstraktnijeg zvuka, ali stoji da je ovo ploča koja takve elemente drži u vrlo sigurnoj ravnoteži sa poletnom, ugodnom džez svirkom koju možete puštati i sasvim normalnim ljudima koji će u njoj prepoznati melodične teme i plesne ritmove. Opet, Un caos lúcido nije puki crowdpleasing album i svakako nije u pitanju ikakav pokušaj rekonstrukcije džeza iz prošlih vremena kada je on bio ,,obična" kafanska muzika bez nadgradnji i konceptualizacija. Fakat je da je za autorku ovo vrlo promišljena muzika, jasno formatirana kroz nekoliko stilskih pristupa koji se čuju na albumu a da je vernost temama i melodijama zaslužna za to da se na kraju sve sluša kao jedan uredan paket u kome nema prenaglašenih kontrasta i isforsirane postmodernističke avangarde.

Sam naziv albuma vuče korene od pesme slavnog argentinskog pesnika Roberta Juarroza, čoveka koji je izmislio ,,vetikalnu poeziju" i za koga je Julio Cortazar tvrdio da piše ,,najviše i najdublje (stvari) napisane na Španskom jeziku poslednjih godina" a koji je opisivan i kao ,,poeta filozof" i kao neko ko istovremeno postiže i lakoću i metafizički duh u svojim pesmama. Ovo jeste značajno imati na umu već i kad se čuju kontrasti i jukstapozicije stilova na albumu ali i kada se razmišlja o tome da je muzika na njemu nastajala tokom najtežih momenata pandemije COVID-19 dok muzičari nisu znali šta će se daje dešavati u njihovim životima i kada će imati priliku da ponovo sviraju uživo.

Lópezova je napisala većinu materijala na albumu ali ga ipak otvara njen aranžman kompozicije Cravo e canela a koju je napisao poznati brazilski autor i world-music ambasador Milton Nascimento. Ovo je zanimljivo otvaranje albuma već utoliko što muzici trija daje naglašenije ,,latin" notu nego što ćete čuti u ostatku materijala. Štaviše, moj nasumični, intuitivni osećaj je da argentinski džez zapravo vrlo malo polaže na latin-forme i da je bliži evropskom džezu. Ako uopšte smem da pravim takve generalizacije.

Verovatno ne smem ali stoji da je Cravo e canela lep primer trija kako se odlično snalazi sa latin ritmom preko koga liderka svira izvrsne sinkopirane solaže. Ovo je i neka vrsta sažetka albuma u malom time što demonstrira dinamiku zvuka i hemiju trija, gde se izbegavaju ekstremi u izrazu a da se opet ostavi prostora za individualne ekspresije svakog od muzičara.

Refrán počinje dramatičnom svirkom na bubnjevima koja podseća na talase što udaraju o obalu ili već na neku prirodnu nepogodu. Ovo je formalno slobodnija kompozicija sa mnogo naglašenijim improvizatorskim pristupom. Pijanistkinja vodi muziku a ritam sekcija je prati i mada ja načelno nisam preveliki pobornik slobodne improvizacije koja se i dalje drži prepoznatljive harmonske matrice, ovo zvuči dovoljno šarmantno a i dovoljno je kratko da ne bude neuspeli eksperiment.

Obligada vuelta je, pak, brzi, energični bebop komad u kome Lópezova sjajno prelazi sa sintisajzera na klavir i natrag, nudeći spoj modernijeg i klasičnog i vrlo interesantne zvučne kontraste. Ritmičari takođe dobijaju prostor za kratke solaže – sve u gruvu i bez stajanja – pre nego što se kompozicija ponavljanjem teme privede kraju.

Butcherbird-Volátil je još jedan eksperiment sa improvizacijom u kome Suárez pokazuje sjajan rad gudalom, a koji će ponoviti još nekoliko puta do kraja albuma. Ova kompozicija je dinamična i uzbudljiva i smena tekstura koje dezorijentišu slušaoca i nude mu i harmonska iznenađenja je vrlo fino dovodi do kraja. Dokaz da slobodna improvizacija zaista najbolje uspeva kada se muzičari manu klasične tehnike i tretiraju svoje instrumente kao ,,totalne" izvore zvuka? Možda!

Bordes je kompozicija u kojoj se zaista ta teza da argentinski džez vuče više na Evropu nego na transatlantsku rodbinu može dokazivati time da je ovo kombinacija energičnog bopa i tema koje podsećaju na klecmer.

Naslovna kompozicija, Un caos lúcido je najapstraktniji komad na albumu, bez ritma, sa mnogo atonalnih i naprosto nemuzičkih zvukova u aranžmanu ali ovde je pijanistkinjin rad ono što će i traadicionalnijeg slušaoca uspešno sprovesti do kraja. A na samom kraju, albuma to jest, čeka O futebol, kompozicija još jednog Brazilca. Chico Buarque je kompozitor, poeta, dramaturg, pisac, gitarista i njegova muzika utemeljena u sociopolitičkim temama služi da lepo zaokruži ovaj album kroz dostojanstveno aranžiranje njegovog speva o fudbalu.

Un caos lúcido je veoma lepo produciran album skromno, ekonomično aranžirane muzike. Lópezova je uz klavir odrasla – njena majka je i sama pijanistkinja – i učila je da svira tu igračku što ju je gledala od rođenja već od osme godine. Ona sama objašnjava kako je muzika, kad ste dete, nešto fundamentalno, da je osećate kao primitivni, bazični deo života kroz ritmove i ples. Sa godinama je, očigledno, razvila uho i za teme, boje i harmonije ali jedna prirodnost i jednostavnost, detetu nalik uživanje u zvuku i igranju sa temama se i dalje čuje u njenoj svirci. Ovo je ploča nenametljive a razigrane muzike koja će još sazrevati kroz karijeru pijanistkinje ali je već sada ljupka i prijatna da se čuje:

https://rociogimenezlopez.bandcamp.com/album/un-caos-l-cido

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 04-09-2022, 12:38:27

Ove Nedelje malo prijatnog, svedenog fri džeza da kompenzuje kvarenje vremena i ponovni polazak u školu za decu i njihove nastavnike koji ionako štrajkuju a ako i ne štrajkuju razmišljaju da bi verovatno TREBALO da štrajkuju. Album A Word By Any Other Name snimili su Elliott Levin i Hernán Hecht, Maja ove godine i na Bandcampu je on izašao negde potkraj Jula. Dakle, radi se o letnjoj ploči koju slušamo na kraju leta ali i o ploči koja na vrlo ugodan način podseća ne na pakleno leto koje još nismo sasvim za sobom ostavili – a čeka nas, jelte, jednako paklena zima – već na to koliko je avangarda u jednom trenutku recentne ljudske istorije delovala kao oslobađajući, svenarodni fenomen koji će možda u nekom momentu zaista dovesti do toga da u svakoj osobi prepoznamo umetnika i da svaki umetnk ima prostora da se izražava onako kako najbolje oseća da treba i da će kreacija i stvaranje biti prirodan deo svačijeg življenja...

Naravno u praksi ne samo da društvo nikada nije zaista pokazalo da će avanzovati do ovog stadijuma razvoja, nego su se i avangardom uglavnom bavili privilegovaniji članovi društva. Dobro, možda ne baš sad neka VLASTELA i deca državnih funkcionera (mada svakako i među njima ima avangardista) ali bez sumnje je ona ostala igralište za srednju i višu srednju klasu – jedan, ako smemo da tako kažemo, ipak prirodno buržoaski fenomen.

Ali naravno da ona to nije PLANIRALA tako, pogotovo u džezu. Dobro, i u džezu su avangardu velikim delom gurali školovaniji muzičari, oni koji su opet imali privilegiju da ne budu baš najradničkija od sve radničke klase i da mogu da ne samo žive od muzike, već da žive od muzike koja je prkosno razbijala dotadašnje kalupe, mutirala forme i predstavljala stvarnu evoluciju umetničkog izraza, ali ti muzičari su uvek imali jaku sponu sa bazom, svest o socijalnim, rasnim i duhovnim realnostima života svoje zajednice pa je i njihov avangardni džez imao mnogo više topline od ,,klasične" akademske avangarde koja je karakterisala eru šezdesetih godina prošlog stoleća.

Elliott Levin je saksofonista, flautista i poeta iz Filadelfije. Iako rođen u jednom od neksusa avangardne džez scene, 1953. godine, muzičku je naobrazbu dobio na zapadnoj obali gde je na Univerzitetu Oregon studirao muziku i kreativno pisanje. Naravno, po povratku na istočnu obalu, nastavio je da radi na muzičkom usavršavanju, pa je učio kod Michaela Guere, ali zatim i kod Cecila Taylora u čijem je sastavu i svirao. Flauti ga je podučavala Claire Polin, jedna ugledna kompozitorka savremene muzike a kada bih uzeo da nabrajam sve sastave iz Filadelfije sa kojima je Levin svirao, bili bismo ovde do jutra. Tako da ću pomenuti samo Sound of Philadelphia, New Ghost i Odean Popes' Saxophone Choir. Paralelno, Levin se bavi i pisanjem poezije i recitacijom pa njegova biografija uredno nabraja saradnje sa pesnicima kao što su Miguel Algarin, Gloria Tropp, Mbali Umoja, Marty Watt i Frank Messina, a objavio je i više knjiga poezije i više puta je nagrađivan za svoj rad. Eugene Chadbourne, koji je i napisao kratku Levinovu biografiju što se dalje citira po intenetu (uključujući na Levineovom sajtu), insistira da Levine samo izgleda kao medved a da je njegova svirka, pa, ezoterična.

Levineu je partner na ovom albumu argentinski bubnjar, kompozitor, promoter, podučavalac ali i vizuelni umetnik, Hernán Hecht, višestruko nominovan a jednom i dobitnik latinske Gremi nagrade, i, kako kaže njegova biografija, aktivni član više od dvadeset džez, rok, world music i elektronskih grupa kako u Meksiku, gde, kako shvatam, sada živi, tako i u SAD, Argentini ali i u Evropi. Takođe spada u 500 najvažnijih bubnjara na svetu, po mišljenju sajta Drummeroworld (bar njegove evropske verzije). Hecht, naravno, i sam ima ozbiljnu naobrazbu i navodi da je učio kod mnogo uglednih muzičara od kojih bih ja izdvojio imena kao što su Fred Frith, Joe Zawinul, John Scofield ili Dave Weckl, a svirao je sa vrlo impresivnim imenima od kojih ćemo opet izdvojiti samo neka: Cyro Baptista, Tim Berne, Ikue Mori, Zeena Parkins, Elliot Sharp. Tu je još mnogo ljudi iz latinske Amerike i sa njujorškle downtown scene a Hechtov sajt navodi i da je snimio više od dve stotine albuma sa raznim postavama, kao i da je kreator ili koordinator raznih festivala. Čovek je takođe vegan.

Dakle, imamo jak pedigre na programu a koji, veoma prikladno, proizvodi i jaku muziku. A Word By Any Other Name je izvrsna kombinacija recitovanja i free jazz svirke, osmišljena u vrlo old school maniru i odsvirana sa potpunom uverenošću u to kako kombinovati diskurzivnu konkretnost stihova sa apstraktnom, a opet seksi, šmekerskom free jazz svirkom.

Naslovna numera koja album otvara pokazuje kako će stvari stojati, sa Levineovom strastvenom recitacijom u koju se Hecht uključuje organski. Kada Levine uzme saksofon u ruke i nastavi da svira umesto da priča, Hecht potpuno prirodno hvata ritam i gruv i ovo je fri džez sviran bez ikakvog napora, ikakvog forsiranja, ali i bez ikakvog razmišljanja, spontan i spontano snažan.

Artists for a Free World počinje na sličan način, Levineovom recitacijom i Hechtovim ritmom koji perfektno prati kadence i dinamiku pesnikovog govora. Možemo pretpostaviti da su Hecht i Levine ovo ipak vežbali, tek toliko da se naviknu jedan na drugog. Levineova poezija je, naravno, razigrana, puna igara reči i teksturalnih trikova kao što su neočekivane asonance i rime a kada pređe na flautu ovo je lep spoj džeza i modernističke atonalne svirke. Hechtovi bubnjevi, svirani metlicama tokom celog komada su izvanredni.

A Trip of the Tongue, narednu kompoziciju Levine otvara lepom saks-meditacijom koja se razvija u pointilisitčku razmenu između njega i bubnjara. Ovaj komad dalje dotiče neke momente ,,klasičnog" free jazza sa Levineovim preduvavanjem i Hechtovim udaranjem u obod doboša, ali i jedan ni drugi muzičar nisu zainteresovani da prosto imitiraju ajlerovski model i smena tema, apstraktnih tekstura, soliranja i recitovanja (pomene se tu i ,,hashtag MeToo") je potentna, iako kulminira u predvidovo furioznom finalu.

Lost Labor of Love je tribalniji komad, sa Hechtom koji svira gruv i Levineom koji pored recitovanja vozi i simpatičan bluz na flauti. Night Sweat je duži i slobodniji komad free jazz improvizacije a finalna and...Howl ima himničan početak a zatim skoro jedanaest minuta improvizovanja oko Levineovih tema i recitacija.

A Word By Any Other Name je album vrlo programski smešten u epohu i estetiku u kojoj su pesnici i muzičari naporosto bili deo istih kolektiva i radili za istu stvar, sanjajući o istoj revoluciji. To ovaj album možda čini malo staromodnim a njegova instrumentalna svedenost neće – i pored vrlo korektne produkcije za koju je zadužen Hecht – biti svakome po ukusu. No, ako ste, kaoneki od nas, slabi na baš ovakav tip free jazza, zaljubljen u ideju da su umetnici ti koji treba da predvode svet i vrlo relaksiran u svojoj formi, naprosto prirodan i neužurban, u ovom albumu ćete gotovo sigurno uživati.

https://elliottlevin.bandcamp.com/album/a-word-by-any-other-name (https://elliottlevin.bandcamp.com/album/a-word-by-any-other-name)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 11-09-2022, 12:24:25

Ove Nedelje na meniju imamo jedan vrlo prijatan živi album koji nominalno spada u fri džez odsek, ali se ovde uglavnom čuju plesni gruv i prijatne, poletne melodije. Up Hear! (Live at the Lily Pad) je snimio sastav nazvan Ellwood Epps and Togetherness!, sklopljen od Amerikanaca, Kanađana i Nizozemaca preseljenih u SAD, ali muzika na albumu je u velikoj meri poreklom ili mentalitetom iz Južnoafričke Republike, pa na tu frekvenciju treba i podesiti svoja očekivanja.

Ellwood Epps je rodom iz Toronta, sada nastanjen u Bostonu, i njegov glavni instrument je truba, mada na ovom nastupu svira i melodiku. Togetherness! mu je trenutno glavni projekat ali Epps na svom sajtu navodi i da redovno svira sa muzičarima kao što su Eric Zinman, Gylnis Lomon, Matt Crane (prisutan i na ovoj ploči), Luther Gray, i Steven Lantner. Pošto je živeo u Montrealu duže od jedne i po decenije, tamo se bavio i muzičkom promocijom pa je i jedan od osnivača festivala New Trumpet Music Canada.

Rođen polovinom sedamdestih, Epps je do sada imao vremena da snimi više od stotinu albuma, a kaže da je na bar četrdeset njih bio u ulozi lidera ili ko-lidera, sa muzičarima kao što su Steve Lacy, Josh Zubot, William Parker, Michel F Côté, John Butcher, Yves Charuest, Henry Grimes, John Heward, Marshall Allen, Lori Freedman, Jean Derome... Jaka imena a i jaki izdavači su ovo objavljivali, uključujući kanadski Victo, Constellation, Ambiances Magnetiques i tako te neke ugledne kuće. Epp je, dakle, posvećen improvizator i zapravo kaže da već trideset godina uči druge sviranju trube i improvizaciji a duže od deset godina je kroz seriju radionica pod naslovom Studio d'Improvisation de Montréal radio na podučavanju mlađih muzičara tajnama improvizacije.

Uz svu tu priču o improvizaciji, ali i uz imena koji čine Togetherness!, bilo bi vam oprošteno da instinktivno zauzmete zaštitni položaj, malo uvučete glavu u ramena i zažmirite čekajući kanonadu atonalne, aritmične muzike iz zvučnika. Ali, ponavljam, ovo nije TAKAV fri džez i ovo nije takva ploča.

Što se muzičara tiče, ovo je druga inkarnacija Togetherness! Prva je začeta u Torontu 2016. godines sa sasvim drugim muzičarma a ova sada je bostonska inkarnacija i u njoj bubnjeve svira Curt Newton iz Bostona, jedna, jelte, iskusna faca sa pedigreom koji uključuje decenije svirke sa likovima kao što su Ken Vandermark, Joe Morris, Nate McBride, Eric Hofbauer... Za sebe kaže i da se bavi aktivizmom vezanim za klimatske promene a ima i master iz džez svirke. Alt saksofon svira poznati nizozemski (a već dve decenije američki) muzičar Jorrit Dijkstra a onda je tu i još poznatiji trombonista Jeb Bishop (znamo ga iz decenija saradnje sa muzičarima kao što su Joe McPhee, Ken Vandermark, Peter Brotzmann, Fred Lonberg-Holm, Michael Zerang, Josh Abrams ili Hamid Drake a svirao je i bas gitaru u kultnom no-wave projektu Weasela Waltera Flying Luttenbachers), pa čikaška kontrabasistička institucija Nate McBride koji nema s kim nije svirao a ovde se dohvatio električnog basa, a postavu zaokružuje gore pomenuti Matt Crane, bubnjar i perkusionista koji ovde svira konge i Epp je u najavama koncerta posebno naglašavao njegov doprinos zvuku sastava.

Up Hear! (Live at the Lily Pad) je i debi album ove postave, snimljen Maja ove godine u prostoru Lily Pad u Kembridžu i u pitanju je jedno prilično sigurno i zabavno prikazivanje programa ovog sastava, a koji se sastoji isključivo od sviranja tuđih kompozicija, maltene isključivo napisanih od strane južnoafričkih muzičara. Zanimljivo je, naravno, slušati severnoameričke muzičare kako sviraju muziku stvaranu od strane crnih muzičara na jugu Afrike, a kasnije dodatno mutiranu saradnjama sa britanskim i evropskim muzičarima, ali ovo je album koji pre svega karakteriše dobro raspoloženje i prijatan plesni gruv. Jeste to sve malo relaksiranije po formi i utoliko ispunjava kriterijum da bude nazvano free jazzom, ali ovo nije ni agresivno ni dekonstruktivno već pre svega napravljeno da slavi muziku koja je izvorno pravljena da bude puna energije i optimizma.

Album otvara Mra Khali, koju je napisao Dudu Pukwana, saksofonista, pijanista i jedan od članova legendarnih Blue Notes o kojima sam pisao prošle godine (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/04/jazz-nedeljom-blue-notes-for-mongezi/). Ova kompozicija nalazi se na njegovom poslednjem albumu urađenom za života, iz 1990. godine i u pitanju je radosna i prijatna kombinacija džeza i lokalnih folk atmosfera koju Togetherness! izvode sa prigodnim raspoloženjem.

Sledi je Kwela P'Kwana legendarnog nizozemskog pijaniste Mishe Mengelberga (o kome sam takođe pisao prošle godine (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/15/jazz-nedeljom-misha-mengelberg-berlin-solo-1987/)) i ako ste navikli da od njega očekujete samo cerebralnu, atonalnu muziku, prijaće vam podsećanje da je on pisao i melodične, razigrane teme a Kwela P'Kwana je i nastala kao posveta južnoafričkom džezu i perfektno se uklapa u ovaj set.

Iza nje dolazi Sonia, a koju je napisao Mongezi Feza, trubač i još jedan od članova Blue Notes. Ova je kompozicija jedna od Fezinih najpoznatijih i njegovi su saradnici nju svirali još dugo godina nakon njegove smrti 1975. godine. Togetherness! je sviraju relaksirano, dajući prostora improvizacijama na glavnu temu, sa lepim ritmičkim gruvom i prijatnim bluz-prelivom.

Abdullah Ibrahim (nekad poznat i kao Dollar Brand) (o njemu sam pisao ranije ove godine (https://cvecezla.wordpress.com/2022/03/13/jazz-nedeljom-abdullah-ibrahim-solotude/)) je ovde, kao jedan od najpoznatijih džez muzičara iz Južnoafričke republike zastupljen sa čak tri kompozicije. Mamma je sa albuma African Sketchbook sa kraja šezdesetih i Epp i njegov sastav ovu kompoziciju sviraju nežno, a opet radosno, uživajući u njenoj temi i razradi. Takođe Ibrahimova Salaam (sa istog albuma) ovde zvuči vrlo meditativno, skoro sakralno i pretapa se u Looking for Gilchrist Williama Parkera za koju mislim da nikada još nije snimljena u studiju i jedino prethodno izvođenje pesme koje nalazim na internetu je živi snimak gde Epp svira sa Parkerom. Ovde to lepo i vrlo ,,južnoafrički" zvuči sa Dijkstrinim nadahnutim soliranjem.

Jabulani je poslednja pesma na albumu i treća od tri Ibrahimove kompozicije, a kako je ona originalno snimljena na albumu sastavljenom samo od solo-klavirskih komada, njena je interpretacija ovde i najslobodnija, sa free-jazzerskom energijom i snažnom poliritmijom

Najduža kompozicija na albumu je Emazenkeni a koju je u originalu uradio južnoafrički Makhona Zonke Band odnosno Makgona Tsohle Band, sastav za koji se smatra da je solidifikovao Mbaqanga stil, odnosno neku vrstu južnoafričkog soula utemeljenog na tradicionalnim folk obrascima iz devetnaestog veka. Emazenkeni je u ovoj verziji veoma free jazz po stilu, sa temom koja se obrađuje u vrlo slobodnim formama, ali održava svoju narodnjačku, optimističnu energiju.

Konačno, Appear je napisao Johnny Mbizo Dyani, kontrabasista Blue Notesa i jedan vrlo uposlen muzičar što je pre svoje prerane smrti 1986. godine svirao i sa Peterom Brotzmannom, Donom Cherryjem, Davidom Murrayjem, naravno i sa Abdullahom Ibrahimom i Wadadom Leom Smithom. Appear je poletan, marševski komad koga Togetherness! sviraju sa puno entuzijazma.

Ima, naravno, nečeg simpatičnog i pravednog u tome kako posle toliko decenija beli muzičari sa zapada obožavaju južnoafrički džez i mada je istorija te muzike prepuna teških kolonijalnih koncepata i nepravdi, svejedno mi je prijalo da slušam sa koliko iskrene sreće Epp i njegov sastav prolaze kroz ove kompozicije i odaju im dužnu poštu, ne opterećujući se istorijom već je oživljavajući i predajući dalje, da se ne zaboravlja. Tako, valjda, i treba da bude.

https://ellwoodepps.bandcamp.com/album/up-hear-live-at-the-lilypad (https://ellwoodepps.bandcamp.com/album/up-hear-live-at-the-lilypad)
https://jebbishop.bandcamp.com/album/up-hear-live-at-the-lilypad (https://jebbishop.bandcamp.com/album/up-hear-live-at-the-lilypad)
https://curtnewton.bandcamp.com/album/up-hear-live-at-the-lily-pad (https://curtnewton.bandcamp.com/album/up-hear-live-at-the-lily-pad)

Title: Re: All That Jazz
Post by: 12 on 11-09-2022, 12:39:29

metal kao mladalacki kontinuum, a jazz dokaz zrelosti. secam se da su u moje vreme metalci bili budale, neke druge forme valorizovanije. interesantno da nisam sreo dzezera koji ne misli da slusalacki nije postigao nesto u zivotu. uglavnom konzervativci. formalizovani

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 11-09-2022, 18:24:32

Kod mene teško da se radi o zrelosti, metal sam počeo da slušam sa 11 godina, džez sa 14, tako da je sve to zakopano duboko u mojoj adolescenciji...

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 18-09-2022, 13:07:57

Današnji džez album donosi jako lepu kombinaciju džeza i folklorne muzike sa ostrva Reinion, pod nazivom Maloja. Gaël Horellou: Dalonaz je ploča lepih tema, dostojanstveno razrađenih u kompozicije koje improvizaciju besprekorno venčavaju sa ritualnim, plesnim ritmovima a tradicionalne narodne instrumente, uglavnom udaraljke, sa orguljama. Zavalite se i uživajte.

Gaël Horellou je pre svega saksofonista sa klasičnom naobrazbom i sada već tridesetogodišnjom karijerom u džezu, improvizaciji ali i elektronskoj muzici. U prvoj polovini devedesetih bio je član sastava/ kolektiva Collectif Mu i bio jedan od osnivača džez kluba Le Crescent u Mâconu, gde je nastupao sa raznim muzičarima poput Stevea Grossmana, Waynea Dockeryja ili Petera Kinga, ali je paralelno tražio i način da spoji interesovanje za elektronsku muziku sa svojim džez zaleđem. Već 1996. godine je počeo saradnju sa ,,electro-drum'n'jazz" sastavom Cosmik Connection, da bi prema početku novog veka svirao sa sekstetom Laurenta de Wildea ali i radio sa elektronskim muzičarima (UHT, DJ Volta, DJ Ben) pa zatim krenuo i u solo nastupe pod nazivom Dual Snake gde je kombinovao drum'n'bass i džez.

Radovi u ovom stoleću su za Gaëla uglavnom bili, dakle, smešteni između elektronike i klasičnijeg džeza, sa projektima poput NHX, i saradnjom sa muzičarima kao što su Ari Hoenig ili Abraham Burton sa kojim je, recimo, pre osam godina snimio vrlo lep album akustičnog džeza, Legacy, posvećen klasičnom Blue Note zvuku (možete ga poslušati ili kupiti ovde (https://gaelhorellou.bandcamp.com/album/legacy)). Ovo naglašavam jer Horelloua možda u pretežnoj meri doživljavaju kao eksperimentalnog muzičara sa sklonošću ka elektronici (što nije netačno, veliki broj njegovih projekata jesu istraživanje interakcije između džeza i elektronske muzike/ kompjuterske kompozicije) iako on sam insistira da ,,njegovo bavljenje elektro-džez fuzijom njega ne sprečava da bude ozbiljan igrač na francuskoj džez sceni".

Pre nešto više od pola decenije Gaël Horellou je krenuo u saradnju sa orguljašem po imenu Florent Gac, klasično obrazovanim francuskim pijanistom koji je nakon okončanja standardne edukacije u klasičnoj muzici svim srcem počeo da se bavi džezom i već oko dve decenije mu je ovo glavno interesovanje. Od 2004. godine je Gac počeo da se sve više bavi sviranjem električnih Hammond orgulja – jednog možda više rok nego džez instrumenta – i uveo ih na bine mnogih džez festivala u Evropi. Od 2015. godine on učestvuje sa Horellouom u projektu pod nazivom Identité koji je izbacio prvi album, takođe nazvan Identité 2017. godine, spajajući klasičan, američki džez zvuk sa pomenutom folklornom tradicijom ostrva Reinion koja se, rekosmo, naziva Maloja. 2019. godine je snimljen i drugi album projekta, Tous les Peuples a Dalonaz je treći nastavak istog koncepta, sa nešto promenjenim muzičarima, i još izraženijom posvećenošću da se Maloja naglasi i organski uveže sa džezom krzoz spajanje francuskih muzičara sa perkusionistima sa Reiniona. Originalni album Identité je bio od strane autora opisan rečima ,,Identitet koji treba tražiti negde između krova kolibe od valovitog gvožđa i crvene cigle u Bruklinu", ali je istina i da je, barem za moje uho, ova ploča nešto više naginjala Americi, sa pesmama poput Nature Boy i Lonely Woman, klasicima američkog džeza aranžiranim za egzotičniji perkusionistički instrumentarij (i, dobro, orgulje). Sa druge strane, Dalonaz akcenat više stavlja na originalne kompozicije i sklad između džeza i maloje je prirodniji i harmoničniji.

Maloja je jedan od dva glavna tipa lokalne muzike pravljene na ostrvu Reinion. Ova daleka, veoma daleka prekomorska francuska teritorija nalazi se duboko na jugu Indijskog okeana i mada do ovog ostrva doći nije ni tako lako, ono se zvanično smatra delom Evropske unije i na njemu je valuta Evro. Naravno, kako je ostrvo bilo nenaseljeno kada su ga prvo otkrili Portugalci a kasnije naselili Francuzi, svo stanovništvo danas je po poreklu migrantsko i mešavina kulture koja dominira na ovom otoku ima elemente francuskog, afričkog, kineskog, malajskog i indijskog nasleđa. Maloja je relativno novog datuma, sa korenima u muzici robova dopremanih sa afričkog kontinenta i Madagaskara i mada se često zna reći da je to neka vrsta ostrvskog bluza – zbog sličnih korena – istina je da ona ne zvuči baš mnogo kao bluz i da je u pitanju mnogo ,,afričkiji" zvuk oslonjen pre svega na udaraljke, glasove i ,,muzički luk". Ovo stoji u jasnoj opoziciji sa drugim glavnim muzičkim stilom na Reinionu, muzikom koju zovu séga i koja koristi zapadnjačke žičane i duvačke instrumente. Maloja je u tom smislu svedeniji, pa i ritualniji stil, zasnovan na strukturi poziva i odziva i kompulzivnom, zaraznom ritmu.

Nećete se iznenaditi da album Dalonaz pored trojice francuskih muzičara (Horellou na saksofonu, Gac na orguljama i gitarista Nicolas Beaulieu) ima još četvoro muzičara sa Reiniona koji svi sviraju udaraljke: Vincent Aly Béril, Emilie Maillot, Fredo Ilata i Guillaume Vizzutti, dodajući i dosta napeva u kompozicije pored vokala koje daje Vincent Philéas.

Dalonaz je jako lepa ploča snimljena u koncertnom prostoru Auditorium Harry Payet, u mestu Saint-Joseph na Reinionu i njen skori izlazak (zvanično 30. Septembra) je najava i francuske turneje koja počinje u Oktobru. Moram da kažem da album ekstremno dobro komunicira ideju da će ovo biti sjajni koncerti izuzetnog raspoloženja i vrelog ritma.

Naprosto, ovo je odličan koncept. Gaël Horellou sa svojim kompozicijama i aranžiranjem na Dalonaz – a što u prevodu sa Kreolskog koji se između ostalog priča na Reinionu i na kome se peva većina Maloja pesama znači ,,drugarstvo" – demonstrira jedan sasvim novi, zreliji uvid kako uvezati džezerske improvizacije sa klasičnijim Maloja temama i ritmovima. Već Kisa Larivé koja album otvara zvuči perfektno odmereno, neužurbano, sa jasno vođenom poziv-odziv temom koju nose vokali i lepim Horellouvim soliranjem na alt-saksofonu.

Pesme su uglavnom duže, kako i dolikuje plesnim komadima koji treba da vas dovedu na povišenu radnu temperaturu i tamo onda drže mešavinom ritma i hipnotičkih tema, ali ima ovde dosta džeza, pa sledeća, Somin Lespwar počinje uvodom na saksofonu pre nego što pređe u vokalnu temu i moćni ritam. Gacov Hammond se ovde prirodno i organski (heh) uklapa a glavni vokali Emilie Maillot i harmonsko pevanje ostatka benda idealno idu uz orgulje i saksofon.

Antananarivo je još jedna sjajna plesna tema sa sjajnim džez rifovima i vrelim ritmom, dok je sledeća, Ti Brine, najkraća pesma na albumu sa jedva preko šest minuta trajanja i nešto najbliže baladi što ćete ovde čuti. Naslovna kompozicija, Dalonaz je još jedan brz, ritmičan komad sa mnogo lepog soliranja i zapravo vrlo malo pevanja. Ovde kao da Gac i Horellou hoće da pokažu šta imaju. Piedbwa part I kreće svedenije, sa akcentom na tradicionalnim ritmičkim matricama da bi se do kraja razvila melanholična ali poletna tema, dok njen nastavak Piedbwa part II odmah kreće saks-temom koja je izuzetno energična i optimistična, podcrtavana Gacovim orguljama i, naravno, vatrometom čitave raspoložene ritam-sekcije. Album zatara Kala, najduži komad na albumu sa gitarskim uvodom koji se razvija u vrlo afrički-zvučeću vokalnu temu i do kraja, naravno, dobijamo puno soliranja i zapaljivog ritma.

Dalonaz je izvrsna ploča na kojoj će ljubitelji klasičnog džeza dobiti neke odlične solaže vođe benda sa sve sinkopama i modalnim programom koji vole da čuju, ali i sa aranžmanima koji sa zaista izuzetnim autoritetom spajaju dva nasleđa, oba sa poreklom od afričkih robova ali sa različitim razvojnim putevima, u celinu koja zvuči impresivno i opojno prirodno. Uživanje:

https://gaelhorellou.bandcamp.com/album/dalonaz (https://gaelhorellou.bandcamp.com/album/dalonaz)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 25-09-2022, 12:38:53

Danas imamo na repertoaru album narodne muzike. Baš narodne, prelomljene kroz džez prizmu, svakako, ali dovoljno narodne da možete da je pustite na prosečnoj srpskoj svadbi i da tu padne časna i poštena lomljava čaša, flaša i ostalog sitnog inventara. Ne kažem da bi se uz ovo oni gori među nama i potukli ali znate kakvi su ljudi – puni energije koju negde treba da izbace pa onda čak i lepe stvari mogu da dovedu do ružnih ishoda. Balkan Roots sastava Balkan Fusion Orchestra je ploča na kojoj energije ima, ali ona nije forsirana u prvom planu i ovo je džezom oprljen folk iz različitih delova bivše Jugoslavije, interpretiran dostojanstveno i nežno uz slatku nostalgičnu dimenziju ali bez onih otužnih sentimentalnih nota kakve često znamo da čujemo kod populističkih interpretacija.

Iza projekta Balkan Fusion Orchestra stoji čikaški muzičar ovdašnjih korena, Zvonimir Tot. Tot je obrazovan, muzički i životno u Novom Sadu, i umeo je da kaže kako je od profesorke Mirjane Ivković naučio sve bitno što zna o muzici. Možemo da spekulišemo da je u međuvremenu (ova izjava je stara više od deset godina) naučio još ponešto jer je Tot danas ugledni vanredni profesor na Univerzitetu Ilionis u Čikagu gde predaje džez gitaru, harmoniju itd. Biografija na njegovom sajtu kaže i da ima ,,previše fakultetskih diploma" ali, znate kako je, previše je samo kad previše biju. Tot je svakako napravio dobar potez što se iz Vojvodine preselio u Ilinois jer tamo ima prilike ne samo da dalje razvija svoju akademsku karijeru, već i da svira sa različitim zanimljivim muzičarima ali i da vodi sopstvenu izdavačku kuću Groove Art Records koja stoji iza nekoliko njegovih albuma sa različitim postavama.

Tot naglašava da njegova džez istraživanja puno duguju njegovim ,,evropskim" korenima i on je svakako i pre odlaska u SAD imao interesovanja za saradnje sa različitim džez muzičarima sa starog kontinenta i navodio razne Nizozemce i, naravno, susedne Mađare kao uzore. Sa različitim je postavama do sada, tako, snimio šest albuma, no sedmi, Balkan Roots je njegov prvi album na kome se u folklorno nasleđe bivše Jugoslavije ulazi za sve pare i ovo je, kako rekosmo, album koji sasvim legitimno možete puštati na svadbama ili u kafanama. Klijentela će možda primetiti po koju džez harmoniju ili sinkopiran saksofonski solo, ali ovo je muzika verna svojim etničkim korenima i Totova ambicija nikako nije bila da je dekonstruiše već da je nadgradi, idealno dodajući joj interesantne harmonske ideje i zanimljive teksture (na albumu ima ful gudačka sekcija sa dve violine, violom i violončelom, uz, naravno, kontrabas, a u skoro direktnom produžetku prethodnog Totovog projekta Jazz Stringtet koji je kombinovao džez i gudačke aranžmane), ali ne da pobegne od čistote njenih tema ili od zapaljivosti njenih ritmova. Naprotiv.

Zanimljivo je i da Tot u nekom svom dosdašnjem opusu gotovo uopšte nije baštinio tradicionalnu muziku sa ovih prostora. Štsaviše, esej koji je za ovo izdanje napisala Marija Vitas, eminentna domaća etnomuzikološkinja koju šira javnost zna kao glavnu urednicu magazina Etnoumlje, ovo naglašava citirajući i samog autora koji veli da kao klinac i nije slušao narodnu muziku, osim, jelte, osmotski, na svadbama i ispraćajima i da kada je postao akademski muzičar, i pored ljubavi prema njoj, nije osećao da išta smisleno ima da doda korpusu tradicije. To se, očigledno promenilo u poslednjih par godina i možda odmah i vredi podvući da, ako ste nekakav džez čistunac ili, generalno neko ko ,,ne sluša narodnjake", Balkan Roots nije ploča za vas. Što se mene tiče, ovo je jedno uredno, umiveno, ispolirano i dobronamerno interpretiranje klasičnih muzičkih tema uz veliko poštovanje za njihove emocije ali i uz akademsku pristojnost koja se prosto podrazumeva, ali ako jednostavno ne podnosite vokalne trilere, sedmoosminske ritmove uz koje u okolini južne pruge pucaju čaše, flaše a ponekad i glave smatrate vulgarnim a dert vam je anticivilizacijski koncept koji treba zakopati u najdubljim balkanskim ponorima nakon što ceo region budemo bombardovali iz orbite, jer je to jedini način da budemo sigurni – pa, onda ovaj album baš nije za vas.

Ekipa koja izvodi Totove aranžmane narodnih pesama je šarolika i u njoj je, rekao bih, ključno troje naših muzičara – Slavica Momaković-Miljanović na vokalnim dužnostima je svakako najprominentnija i neko koga ćete najpre i prepoznati. Ova Novosađanka ima dugu karijeru izvođenja izvorne, starogradske i ciganske muzike, sa ključnom ranom saradnjom sa Janikom Balažom što je trajala četiri godine i pevačici obezbedila dragoceno iskustvo ali i reputaciju. Nju je onda ona iskoristila da pređe u Beograd i postane članica legendarnog sastava Đerdan gde je pod Mirom Vasiljević učila da izvodi tradicionalnu muziku iz svih krajeva stare Jugoslavije, izbrusila i uho i tehniku. Slavica Momaković-Miljanović je naprosto hardcore, sa neprebrojnim nastupima na raznim kontinentima i Tot nije mogao izabrati bolju osobu da mu bude vođa navale.

Pored Slavice Momaković, tajno oružje albuma je harmonika koju svira ovdašnji rumunski maestro Lelo Nika, danas sa stalnom adresom u Danskoj i sa velikim obrazovanjem vezanim za skandinavsko sviranje harmonike ali ipak i sa korenima u ovdašnoj muzici kojoj ga je podučavao legendarni Barnimir Đokić.

Da se zasladimo, tu je na bubnjevima i ,,etničkim udaraljkama" Nikola Đokić, nekada cenjeni udarač beogradske džez scene koji je posle završenih master studija napustio stalno radno mesto u Pozorištu na Terazijama i preleteo Atlantik kako bi nastavio svoje muzičko usavršavanje. Đokić danas ima doktorat iz džez-bubnjeva i živi u Ilionisu, pa je i ovo pravi čovek na pravom mestu da ovom albumu obezbedi dah autentičnosti.

Ostali muzičari su većinski ,,pravi" Amerikanci, ali Balkan Roots je ploča koja u vrlo solidnoj meri hvata duh narodne muzike ovih krajeva i oplemenjuje ga zanimljivim fuzijama sa džezom i, kako je sam autor čitajući ovaj moj prikaz ukazao, sa koncertnom, tj. klasičnom muzikom. Naravno ,,etnički džez" nije nikakva Totova novotarija i čak i ja ovako neuk i blentav vam mogu nadugačko pričati o raznim ovakvim fuzijama koje idu barem pola veka unatrag. Video sam da uz ovaj album po raznim sajtovima pominju klecmer kao blisku odrednicu što ima smisla jer, naravno da klecmer podseća na našu narodnu muziku i vice versa, ali naravno i da nema smisla jer je balkanska muzika sopstvena muzika i od ovog albuma nikako ne treba očekivati Johna Zorna, Davea Douglasa i Masadu. S druge strane, MENI bi najbliža odrednica koju bih pomenuo kada bi mi prislonili pištolj uz čelo svakako bio Boris Kovač, ali ja sam pritvorna osoba željna da Borisa Kovača pominje u svakom mogućem kontekstu, i kad to ima i kad to nema smisla. Ovde smisla ima utoliko što i Kovač i Tot piju sa istog izvora ali uz drastično drugačije intencije. Tot se trudi da u našoj narodnoj muzici nađe logičnu sponu sa džezom (i klasikom) i često mu to spektakularno uspeva. Kovač se, naravno, od džeza odavno razveo i sad se viđaju povremeno, u vidu sumnjivih kres-šema i ako se džez i ušunja u njegove folklorne sanjarije, to je na mala vrata i praktično tako da autor to ne primeti, dok je klasično aranžiranje kod njega odavno deo ličnog izraza.

Ključna razlika je svakako to da Kovač uglavnom izvodi sopstvene kompozicije dok je Balkan Roots kolekcija aranžmana tradicionalnih tema pa ovo zaista treba gledati kao izdvojen program od onog što smo navikli da dobijamo od Kovača i raznih projekata nastalih u njegovoj orbiti.

Hoću reći, a možda sam i preterano prostora na to potrošio: Zvonimira Tota i Balkan Fusion Orchestra pre svega treba gledati kao AMERIČKI projekat koji balkanskim narodnjacima prilazi iz vrlo svežeg ugla, sa tom prednošću da u svojim redovima ima ljude u direktnom dosluhu sa tradicijom koja se analizira i fuzioniše sa džezom i kamernom muzikom.

Neću sada ići redom kroz sve pesme i komentarisati ih jer je to već bolje od mene učinila Marija Vitas, ali hoću da naglasim koliko Balkan Roots lepo spaja gudačke aranžmane, propisan narodnjački gruv koji naglašava – ali ne i prenaglašava – ritam i originalne teme sa džez harmonijama. Iako ne vidim da Tot na svom sajtu (https://www.zt-music.com/) sebe posebno reklamira kao aranžera, mora se skinuti kapa za to kako je aranžirao ovaj desetočlani ansambl da sačuva vatru i šmek originalnih tema a da im zatim doda nekoliko slojeva nadahnute interpretacije i harmonske ekstrapolacije.

Verka Kaluđerka, recimo, koju je Momakovićeva, nagađam bar par puta izvela za vreme svoje službe kod Janike Balaža je, recimo, savršen sažetak albuma sa svojim ciganskim ritmom (naravno da Đokić ovde cepa tarabuku), zapaljivom temom, ali vrlo prirodnim nastavkom u džez-solaži na tenor saksofonu i savršeno ukloljenim gudačima. Iza nje onda dođe Još ne sviće rujna zora koja je jedna od meni ličo najlepših narodnih pesma na svetu, a ovde je dobila izvanredan aranžman sa Đokićevim marševskim ritmom i prelepim kamernim aranžmanom za gudače. Tajno oružje je ovde svakako harmonika koja ovoj crnogorskoj, praktično nezvaničnoj himni daje izuzetan džez spin.

Džez čistunci svakako treba da čuju Oj, Jelo, Jelo, Jeleno koja ovde nije BAŠ čist džez ali prilazi najbliže čistom svingovanju i kada Chip McNeill solira na tenoru, ako niste malo skoncentrisani, skoro da ste se teleportovali u neki čikaški džez klub. Naravno samo dok Lelo Nika ne krene da opet svira temu a Slavica Momaković poonovo ne zapeva. Onda smo opet u Skadarliji ali Čikago je i dalje u kući itd. Hoću reći, fuzija je ovde toliko prirodna i laka da, kako rekosmo, o dekonstrukciji nema ni govora. Ovo je muzika ekstremno dobrog raspoloženja, urađena sa puno sigurnosti i čistote vizije.

Tot je ovde zablistao kao aranžer i vizionar, ali po cenu toga da se njegova akustična gitara jedva da čuti na albumu. No, to ne bi trebalo da je problem jer Balkan Roots i pored svoje blage akademske smirenosti i opreza, zvuči živo i zabavno. Ovo je album koji, ako bude dovoljno zainteresovanih da ga ovde proguraju zaista može da dobaci i dalje od elitističkih slušalaca mog profila, pa i da u nekim momentima upeca i publiku kojoj bi Frajle bile prirodnija meta. Ako je Tot planirao da nas oplemeni i inspiriše da slušamo narodnu muziku – ali i džez – na nov način, mislim da mu je više nego upalilo. Slušajte:

https://zvonimirtot.bandcamp.com/album/balkan-roots (https://zvonimirtot.bandcamp.com/album/balkan-roots)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 02-10-2022, 12:18:02

Pošto je prošlog vikenda preminuo jedan od najvećih saksofonista koji su stvarali na polju spiritualnog, avangardnog džeza, prilično je jasno da danas moramo slušati neki od mnogo albuma na kojima je svirao Pharoah Sanders. Izbor je bio veliki i, da otvorimo karte, ovo nikako nije bio i JEDINI album sa zvukom Sandersovog saksofona koji sam slušao u proteklih nedelju dana, ali jeste jedan od najlepših.

Izbor je bio veliki jer je Sanders bio jedan od najvažnijih i najzaposlenijih saksofonista svoje generacije. Iako ne LIDER na nivou Johna Coltranea, Archieja Sheppa, Ornettea Colemana ili Alberta Aylera, Sanders je bio i lider ali je bio i sajdmen kakvog ste samo mogli poželeti, koji je potpuno razumeo vašu muziku a onda na njoj gradio nešto svoje. Pišući prošle godine o albumu Promises (https://cvecezla.wordpress.com/2021/04/11/jazz-nedeljom-floating-points-pharoah-sanders-the-london-symphony-orchestra-promises/)na kome je Sanders svirao uz Floating Points i Londonski simfonijski orkestar dao sam i opširniju verziju ovog mišljenja, sa sve osvrtom na kasniju karijeru velikog saksofoniste pa ste slobodni da kliknete na gornji link i ne složite se sa svim onim što je Mehmet već rekao i verovatno do sada i zaboravio a što se tiče mesta Pharoaha Sandersa u panteonu džeza.

Dakle, mogli smo danas da slušamo neki do albuma koje je Sanders potpisao kao lider, i ne bi nam ništa falilo i da smo pustili Black Unity ili Rejoice ili Jorney to the One, sve spiritualne, strastvene ploče meditacije u pokretu snimane sedamdesetih godina prošog veka u doba velike potrage i tranzicije ali sam se na kraju odlučio za, rekoh, nešto drugo. Ptah, the El Daoud je treći album koji je pijanistkinja i harfistkinja Alice Coltrane potpisala kao lider i na kome je Sanders svirao, nastavljajući saradnju koju su imali svirajući u sastavu Johna Coltranea, i jedan od onih albuma o kojima se ne priča onoliko koliko su možda zaslužili.

Jedan od razloga je i to da se Ptah, the El Daoud, iz današnje perspektive, najpre može gledati i kao tranziciona ploča, pa čak i topla proba za veličanstvene radove koji će uslediti, prevashodno za naredni album Alice Coltrane, Journey in Satchidananda i njegov nastavak, Universal Conmsciousness koji se mogu smatrati punom realizacijom pijanistkinjine vizije kombinacije avangardnog džeza, spiritualne potrage i sinteze različitih – mahom istočnjačkih – sistema verovanja. No, ako i odaberete da gledate na Ptah, the El Daoud kao na puki zametak nečeg važnijeg, u pitanju je i dalje važna i izvanredna ploča.

Pharoah Sanders je do ovog momenta, dakle 1970. godine (album je snimljen u Januaru a izašao na jesen, naravno za Impulse!) bio prepoznat kao jedan od unikatnih i značajnih njujorških saksofonista sa istorijom saradnje sa takvim institucijama kao što su bili Sun Ra (Arkestra je na tviteru uredno objavila smrt svog nekadašnjeg člana iako je Sanders srazmerno kratko radio sa ovom postavim) i John Coltrane. Svirka sa Johnom Coltraneom je verovatno bila presudna za prepoznavanje talenta i intenzivnosti ovog muzičara ali je i imala snažnog uticaja na razvoj stila samog Coltranea. John Coltrane je u ovoj fazi svog rada počinjao da menja svoj zvuk, prepoznajući srodnost sa avangardnim vetrovima što su duvali iz pravca Ornettea Colemana, Cecila Taylora, Sun Ra i pre svega Alberta Aylera, a za mlađeg saksofonistu intenzivni, intenzivno spiritualni i glasni Aylerov stil je bio prirodno magnetičan. Albumi na kojima je Sanders svirao sa Coltraneom se mogu slušati i kao demonstracija toga kako dvojica muzičara utiču jedan na drugoga, Coltrane dajući Sandersu liričnost i učeći ga svom ,,sheets of sound" pristupu, Sanders lideru vraćajući brzinom, distorzijom i eksplozivnošću, ali možda je najvažnija lekcija koju će Sanders naučiti svirajući sa Johnom i zatim Alice Coltrane bila ta o univerzalnoj duhovnosti i njenom sponom sa dnevnim životom i politikom.

Utoliko, nakon smrti Johna Coltranea 1967. godine, Sanders će, bez obzira na razvoj svoje solo karijere biti i prirodan saveznik udovice Alice koja je četiri godine bila udata za velikog autora i bila istovremeno i učenica i učiteljica, utičući na transformaciju Johnovog zvuka makar onoliko koliko je on uticao na nju.

Klasično obrazovana pijanistkinja, Alice Coltrane je imala i naobrazbu iz džeza i svirala u klubu Blue Note u Parizu učeći paralelno pod Budom Powellom. Pre pristupanja Coltraneovoj grupi već je bila lider sopstvenog trija, i nastupala sa raznim drugim postavam u Detroitu, ali je kratak period koji je provela svirajući sa mužem bio, rekosmo, veoma transformativan i za njega i za nju.

Utoliko njeni albumi nakon Johnove smrti bili su ne samo nastavak spiritualnog traganja započetog sa albumima kao što su bili Stellar Regons ili Expression već i pronalaženje novog izraza ali i, ne manje važno, deo procesa tugovanja za mužem.

Ptah, the El Daoud je prvi album na kome je autorka dodala duvače (sem Sandersovog gostovanja na jednoj kompoziciji na njenom prvom albumu iz 1968. godine) i snimljen je u podrumu njene kuće na Long Ajlendu u posehnoj atmosferi, sa grupom muzičara koji su dolazili iz raziličitih sfera modernog džeza. Intimna, neužurbana atmosfera, neprimetno prisustvo Impulse!-ovog producenta Eda Michela, sve što se na ovom albumu čuje je zvuk crne autorke koja osvaja sopstvenu teritoriju, samovlasno i moćno kao nikada pre.

Sanders (ovde na desnom kanalu) je svirao tenor saksofon i flautu naspram Joea Hendersona na levom kanalu na istim instrumentima (plus, kod Hendersona su dodavani i praporci tako karakteristični za njujorški free jazz onog vremena). Henderson je bio tradicionalniji svirač, više utemeljen u melodiji, Sanders, naravno, skloniji teksturi i ajlerovskom ekspresionizmu, pa je ovde njihova međuigra savršena, sa Hendersonom koji je tamniji i Sandersom koji je skloniji begu iz harmonije. Sanders je bio i jedina stvarna spona sa sastavom Johna Coltranea koju je Alice čuvala, namerno ukrštajući muzičare iz relativno različitih konteksta na ovoj ploči. Ron Carter na kontrabasu i Ben Riley na bubnjevima su savršen par, sa Carterom koji je svirao na mnogo Blue Note ploča i držao temelj ove svirke čvrsto ušančen u bluzu, a ipak sa jednom razigranom energijom potrebnom da se prati šefica, te sa Rileyjem koji je nežan, tih, ali ne stidljiv bubnjar svestan da ovo nije obaranje brzinskih rekorda i probijanje zvučnog zida na koje je poslednja faza rada Johna Coltranea navikla publiku. Ptah, the El Daoud (nazvana po egipatskom demijurgu kome je dodat arapski epitet ,,voljeni" u jednom namernom mešanju različitih a organski povezanih tradicija i verovanja) je kontemplativna ploča; na njoj nema mnogo harmonskih promena, sama Coltraneova svira svega po par akorda po kompoziciji i teme se razrađuju disciplinovano i svedeno a sa mnogo sporog, bluziranog osećaja. Sami naslovi pesama jasno aludiraju na različite duhovne tradicije i prakse ali muzika nije, kao što bi možda danas bila, puko lepljenje različitih muzičkih nasleđa jedno za drugo. I John i njegova poslednja žena su bili sintetičari, a ne kompilatori i ovaj album se okreće i Africi i Aziji svojim pogledom sa Long Ajlenda, nadajući se da će se prirodno upisati u milenijumima građenu biblioteku muzike koja nam pomaže da proširimo svest i osetimo se kao da smo deo nečeg višeg.

Tako su prva i treća kompozicija, uslovno rečeno, ,,afričke", sa saksofonima i flautama koje razrađuju teme, a druga je azijska, sa direktnim pozivanjem na princip ,,čiste svesti" iz Hindu filozofije i učenja možda najpoznatijeg indijskog mistika 19. veka, Ramakrišne Paramahanse. Poslednja kompozicija, šesnaestipominutna mantra je nazvana baš tako – Mantra, sa manifestnim spojem hardbop i postbop zvuka i razmišljanja sa meditativnom, mantričnom muzikom što se uvija sama u sebe i bluzom Hendersona, Rileyja i Cartera koji se sudara sa Sandersovom dekonstrukcijom harmonije i šeficinim atonalnim klavirom.

Džez iz ove faze rada Alice Coltrane često nazivaju eksperimentalnim, ali mislim da je to promašivanje poente. Coltraneova nije eksperimentisala, postavljajući teze i isprobavajući pretpostavke. Ona je svesno i vrlo jasno išla daljim putem ka sintetisanju muzičkih i duhovnih tradicija, kreirajući prostor u kome zaista SVE postoji odjednom, zajedno i u harmoniji koja je višeg reda od prostog sazvučja nota. Kada, recimo, na Blue Nile Coltraneova rastrže harfu, čini se, na komade, ovo nije prosta analiza tonalnih kapaciteta i boje ovog instrumenta, već, naprotiv, jedan izuzetno siguran, samouveren odlazak iz klasične tradicije, a zatim i iz ,,avangardne tradicije" u smeru muzike koja dovodi svet na Long Ajlend a Long Ajlend čini svetom. Termin ,,world music" još nije bio izmišljen, pa ni fourth world onako kako su ga koristili Eno i Hassell deset godina kasnije i Coltraneova je naprosto svirala muziku onako kako je čula, spajajući tradicije i krećući se između, kako je i sama rekla ,,intelektualnijeg" Hendersonovog sviranja i ,,apstraktnijeg, transcendentnijeg" Sandersa.

Pharoah Sanders je bio ništa ako ne transcendentan i ovo je samo jedan od albuma kojima je dao tu notu revolucije, energije koja nije bila ni bes ni bol ni agresija već čist zanos, razdvojen od notirane muzike, izdvojen od preformatiranih filozofija, slobodan i nesputan. I nek sada počiva u miru.

https://youtu.be/RzuyR6GeXRg (https://youtu.be/RzuyR6GeXRg)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 09-10-2022, 12:26:52

Jeste li spremni za malo razuzdanog free jazza deco? JESMO KAPETANE!!!!!!! To je odlično jer danas na jelovniku imamo tursko-nemačko-američku koaliciju a ta je tradicionalno najopasnija. Konstrukt feat. Peter Brötzmann & Joe McPhee: w/ Friends | 2022 Remaster je, uprkos reči ,,remaster" u nazivu, zapravo prvi zvaničan izlazak albuma snimljenog, nagađam 2014. ili 2015. godine u prostoru Babylon u Istanbulu i jedan savršen sažetak rada turskog sastava Konstrukt u kombinaciji sa dva titana free jazza što su od njih napravila međunarodnu atrakciju.

Konstrukt je osnovan 2008. godine na inicijativu istanbulskog multiinstrumentaliste po imenu Umut Çaglar a sa vrlo očiglednom namerom da se u okviru ovog komboa ljušti propisan free jazz, sav u energičnoj ekspresivnosti i polivalentnim potencijalima. Konstrukt ponegde nazivaju i eksperimentalnim džez sastavom, ali ovo je više na ime stalno mutirajuće postave u kojoj se zatekne i poneki instrument što ge na vezujemo intuitivno BAŠ za džez, a manje na ime nekakve stvarne ambicije da se forma ove muzike de-jelte-konstruiše. Konstrukt uglavnom zvuči baš onako kako zamišljate, stvarajući u tradiciji mahom evropskog (mahom nemačkog i nizozemskog) free jazz izraza koji je američke predloške uzeo slobodno i ukrstio ih sa evropskim artističkim i avangradnim tradicijama za leguru u kojoj još uvek ima odjeka afroameričkog revolucionarnog zanosa ali i jedne cerebralnije dekonstrukcije ideja i tradicija još uvek sačuvanih u Americi.

Nije, dakle, neko preterano čudo da je Konstrukt svoju međunarodnu reputaciju ostvario saradnjama sa nemačkim patrijarhom free jazza Peterom Brötzmannom, čovekom koji je uzeo ajlerovski ekspresivni džez i ukrstio ga sa svojim Fluxus bekgraundom, a onda u sve dodao dosta radikalne političke misli, ali i sa američkim ikonoklastom Joeom McPheejem, čovekom koji je u Evropi ostavio ogroman trag niskom izdanja za švajcarsku etiketu HatHut, osnovanu da bi se objavljivala baš njegova muzika. I Brtozmann i McPhee su rado viđeni gosti po raznim free jazz i avangardnim hepeninzima širom Evrope pa su tako više puta svirali i u gradu koji ovaj kontinent spaja sa Azijom, Istanbulu, i tamo, odvojeno, sarađivali sa Çaglarom i Konstruktom.

Dostupno je nekoliko albuma sa snimcima ovih saradnji. Sa McPheejem je Konstrukt snimio Babylon, kao i If You Have Time, a sa Brötzmannom, recimo Dolunay i The Message: Live in Kargart, i još neki sitan kusur. Brötzmann, koji je sa njima prvi sarađivao – još 2008. godine, nekoliko meseci nakon osnivanja benda – ih je i upoznao sa McPheejem, na festivalu u Krakovu pa je 2014. godine snimljen i taj prvi album u saradnji sa njim. Konstrukt je za ovih skoro deceniju i po nanizao i brdo drugih saradnji sa legendarnim muzičarima iz domena free jazz i avangardne muzike, svirajući i snimajući sa titanima kao što su Marshall Allen, Evan Parker, Keiji Haino, Otomo Yoshihide, Thurston Moore, Ken Vandermark, pa se bez mnogo uzdržavanja može reći da se radi o bendu sa reputacijom.

A koja je, kad preslušate ovaj album, izuzetno zaslužena. Istina je da na w/ Friends | 2022 Remaster McPhee i Brötzmannom zauzimaju centralna mesta u oba seta koja se sviraju, terajući muziku u smerovima koji se njima čine interesantnim i, uostalom, dobijajući i premijum tretman u samom miksu (Çaglar je, recimo, vrlo povučen ulevo i utišan iako radi strašne stvari na gitari), ali free jazz je kolaborativna muzika i u njoj naprosto ne možete da se švercujete pa je zadovoljstvo čuti kako dva bubnjara (Cem Tan i Berke Can Özcan), električni basista (Barlas Tan Özemek) i pogotovo tenor saksofonista Korhan Futacı bez zazora i nekakvog snebivanja uleću u ring sa originatorima ovog zvuka i zajednički zakuvavaju ljutu čorbu.

Nastup u Babylonu i album koji je iz njega proistekao ne pate od ikakvog viška koncepta. Ovde nema filozofiranja, nekakvih cerebralnih uvoda i postepenog podizanja temperature. Iako McPhee ume da radi i cerebralniju, apstraktniju muziku, Brötzmann mi naprosto nikada nije zvučao ubedljivo u ovakvim pokušajima – a čovek svira značajno duže od pola veka – pa je i lepo videti da im momci iz Konstrukta i ne ostavljaju puno prostora da nešto meditiraju. Bubnjarska tekstura na početku prvog seta sklopljena je od superbrze poliritmičke svirke a bas-gitara vozi kompulzivne, dementne lupove i trojica duvača se od početka nadmeću u tome ko će biti glasniji i zabavniji. Ovo je, da bude jasno, kreativno a ne nekakvo destruktivo nadmetanje i početak seta ima jednu skoro obrednu notu iako se ne radi o duhovnoj muzici. Opet, zašto ne bismo uznesenje imali i na čisto profanim osnovama? Muzika je apstraktna umetnost, nereprezentativna i, kako rekoše pametniji od mene, maltene po definiciji iskaz čistog ljudskog duha pa tako i ova ekipa muzičara daje sve od sebe da se ne uplete ni u citate ni u neko suviše respektabilno slušanje ostatka benda već se odmah postiže jedan skoro savršen balans kreativnog haosa gde svi idu u principu u istom smeru, ali različitim putanjama.

Ovo je jedan izuzetno uspeo free jazz džem, jer za četrdesetak minuta muzike skoro da nema momenata u kojima čujete da su muzičari ispali iz raspoloženja i da samo mehanički ponavljaju gestove, trudeći se da se opet uključe u tu višu ravan stvaranja. Skoro da nema ni stajanja; muzika zna da uspori, muzičari variraju dinamiku, ali svirka je sve vreme energična i žustra. U jednom momentu tokom drugog seta, Çaglar koji je do tada pravio haos na gitari zvučeći kao da je u pitanju instrument koji je našao na proplanku u šumi, prvi put ga vidi i sada ga tretira vatrom i šiljatim štapovima da proveri je li živ, pređe na Moog sinsisajzer i ostatak orkestra se uslužno par minuta skloni u stranu da vidi šta će šef da uradi na polju kosmičke improvizacije. Çaglar se vrlo lepo snađe, naravno, ali u prvom sekundu kada se oseti da je rekao većinu onog što je imao, svi ostali muzičari složno grunu u istom trenutku i nastave free jazz šutku od pre par minuta kao da Çaglara nije ni bilo. Ovo jeste jedan gotovo komedijaški incident koji podseća na to da se ova muzka, pogotovo u svojoj evropskoj inačici, vazda naslanjala i na tradiciju apsurda, dade, humora.

Drugde dobijamo i odjeke ajlerovskih religioznih himni ali i romantične barroom svirke, ali naravno da kad god imate posla Brötzmannom, ovo dobijate samo do pola a od pola kreću napukli, distorzirani krici. McPhee i Futaci kao da ga namerno lože sve vreme i Brötzmann zvuči zaista inspirisano. Mada naravno, on ovde nije najstariji. Rođen 1941. godine, nemački majstor je ipak dve godine mlađi od McPheeja koji svoj tenor saksofon na momente zamenjuje džepnom trubom za malo ornetkolmenovskog miniranja, a na šta Brötzmann odgovara prelaskom na tarogato.

Zvuk i miks su vrlo dobri s obzirom da se ovde skoro sve vreme svira vrlo glasno kao i da je u pitanju muzika sa mnogo sitnih detalja, nasumičnih zvukova i buke koja mora biti prepoznata kao integralni deo izvođenja a ne neželjeni šum što treba da bude suzbijen. w/ Friends | 2022 Remaster nije album koji otvara neke nove horizonte ali jeste podsećanje da slobodna, nadahnuta svirka nikada ne izlazi iz mode i snimak jednog impresivnog dejta na kome muzičari sa različitih kontinenata i iz različitih generacija potpuno poništavaju vreme i prostor da bi postigli višeglasno, bučno razuzdano ali nepobitno – jedinstvo. Možda je to utopija rezervisana samo za albume free jazza, ne znam nek to utvrdi komisija, ali ovde mnogo dobro zvuči.

https://umutcaglarmusic.bandcamp.com/album/w-friends-2022-remaster

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 16-10-2022, 12:13:04

Dobro je motriti šta radi lisabonska etiketa Clean Feed Records jer, kako smo već više puta utvrdili, ono skoro da ne umeju da izdaju lošu ploču. Naravno, treba da imate određenu inklinaciju ka različitim formama avangarde koja čini okosnicu njihovog kataloga, ali opet, da nemate NIKAKVU inklinaciju, verovatno ovo ne biste čitali. Ove nedelje predstavljamo album koji je izašao krajem Septembra i predstavlja jedan od onih sudara starog i novog, tradicionalnog i futurističkog, pa što da ne i kolonijalnog i kolonizovanog, u nadi da se neke istorijske nepravde isprave a neke očigledne veze iznesu na videlo. Eve Risser Red Desert Orchestra: Eurythmia je album zanosnih ritmova, prijatnih tekstura, nestašne disonance ali i uzvišene improvizacije. On nije jazz u svojoj stoprocentnosti, ali svakako jeste jazz tamo gde se računa – u svom srcu.

Eve Risser je solidno poznata francuska pijanistkinja, kompozitorka, aranžerka i improvizatorka koja za sebe tvrdi da joj je, dok je bila klinka koju su podučavali sviranju klavira, prizor grafičke kompozicije koju je videla sa jedanaest godina raspalio maštu i da ju je to odvelo putem svakojakih maštanja o nekakvim drugačijim muzikama, ali da je njen nastavnik klavira smatrao da je to sve bezveze i terao je da uči osnovne stvari i da, ako već hoće da se bavi tim nekim egzotičnijim muzičkim formama, to mora da bude nadgradnja klasičnije naobrazbe.

Risserova se svakako nije dala obeshrabriti i kako je rasla sve je više svirala improvizovanu muziku, što na klaviru a što na flauti. Nakon što je završila studije u Strazburu posvetila se klaviru ozbiljnije ali ju je sviranje samo klavira i samo klasičnim tehnikama sputavalo pa je, u potrazi za drugim bojama i teksturama sve više posezala u njegovu utrobu i tamo imitirala druge instrumente (kaže trube, saksofone i udaraljke), a prepariranje klavirske unutrašnjosti predmetima koje je sama napravila joj je predstavljalo veliku zabavu. Diskografski je aktivna negde od 2006. godine u različitim postavama, svirajući sa muzičarima kao što su Ron Anderson, Anthony Coleman, Jérôme Noetinger, Fred Lomberg-Holm, Jon Irabagon, Benjamin Duboc, Edward Perraud i mnogi drugi, a njena sklonost ka prepariranom klaviru i snažni improvizatorski instinkti obezbedili su joj mnogo pažnje i liderskih izdanja, između ostalog za Clean Feed.

White Desert Orchestra je bio naziv projekta od pre nešto više od pola decenije baziranog na, kako sama Risserova kaže, mističnom iskustvu koje je imala u kanjonu Bryce u američkoj državi Utah i eklektični album Les Deux Versants se Regardent iz 2016. godine (takođe za Clean Feed) je utemeljio i dobar deo postave koja će ove godine sa Risserovom svirati kao Red Desert Orchestra.

U intervjuu vezanom za, dakle, ovaj album, Eurythmia, Risserova kaže da se osećala prilično limitirano time što je odrastala u jednom elitističkom okruženju, ali da je sviranje sa raznim postavama i pred različitom publikom učinilo dosta na njenoj edukaciji. Zanimljivo je da kaže da je bila i pomalo frustrirana što je njena muzika često kategorisana kao ,,neslušljiva" ali da ju je to podstaklo i da razmisli o tome kako pravi muziku. Umesto da je pravi ,,u laboratoriji" kaže ona, sada je pravi ,,za ljude" i bez obzira što se i dalje izražava u čudnim zvukovima – koji su naprosto deo njenog jezika – ona aktivno traži komunikaciju kroz svoju muziku.

U praksi, Red Desert Orchestra je programski smišljen kao mesto na kome će evropski i afrički muzičari ravnopravno svarati i, dakle, komuncirati, pa je i prethodna postava dopunjena arsenalom zapadnoafričkih udaraljki: balafon, bara, djembe, ali i prepoznatljivim napevima zapada Afrike. Risserova navodi muziku Malija kao glavnu inspiraciju u nastajanju ovog albuma, ali naravno, pored hipnotičkih ritmova i bogate perkusionističke tapiserije, ovde ima i dosta džez elemenata u jednoj veoma prijatnoj, veoma atraktivnoj fuziji.

Risserova takođe nagašava koliko je važno da se u ovoj muzici prepozna telesna komponenta a što i nije tako teško. Na kraju krajeva, nakon godina sviranja sa free jazz i improv muzičarima koji su programski izbegavali repetitivnost u svojoj svirci, Risserova je ovde prigrlila moć kompleksne, ali prebrojive poliritmije, sasvim eksplicitno tražeći mogućnost da se slušalac zajedno sa muzičarima ubaci u plesni trans.

Ovaj album svakako ima tu finu tenziju između svirke evropskih, školovanih muzičara koji treba da se ubace u nešto spontano, kolektivistički usmereno, primitivno u onom najboljem, primalnom smislu, i muzičara sa zapada Afrike koji ne znaju da čitaju note ali koji na najprirodniji moguć način kreiraju muziku što nije namenjena pukom snimanju i izdavanju već je u značajnoj meri deo stila života zajednica iz kojih oni dolaze. To i jeste taj interesantan i pozitivan spoj između nečeg što je i sama autorka prepoznala ko po prirodi elitističko stvaralaštvo, namenjeno, jelte, nama, srednjeklasnim zapadnim ljubiteljima lepih umetnosti i jednog ,,narodnog" muzičkog rada, koji nastaje u sasvim drugačijim okolnostima. Možda je najzanimljivije to da oba ova pola muzičkog spektra imaju zajedničko to da se teško monetizuju ali iz vrlo različith razloga.

Kako je zanimljivo sociološki promišljati ovu ploču, isto je tako zadovoljstvo slušati je. Ona, da ponovim, jeste zvuk tenzije, ali na kraju tenzije koja je pozitivna, puna respekta i koja se završava u harmoniji. Risserova je počinje uvodom bez ritma zasnovanom na jednostavnoj harnmoniji od po tri note koja afričku tradiciju spaja sa avangardnim evropskim istraživanjem boje i teksture. No, već od druge kompozicije, SO, kreće sinkopirani bas-rif i orgija udaraljki. Ova je kompozicija i dalje srazmerno ,,avangardna" sa atonalnim klavirskim ubodima i šuštećim analognim sintisajzerom između kojih se provlače duvači, ali je postavljena na osnovi moćnog, neodoljivog ritma.

SA, koja iza nje sledi je srazmerno više džezerska, sa slobodnim ritmom i soliranjem na alt-saksofonu i ovo je zapravo tek aperitiv za centar albuma koji kreće sa DESERT ROUGE, moćnim jedanaestominutnim komadom u kome Risserova pušta da se uticaji koje su na nju izvršili zapadnoafrički muzičari sa kojima je sarađivala poslednjih godina (Kaladjula Band, Nainy Diabaté) čuju bez ikakvog stida i zadrške. I ovde dobijamo lepe džez solaže na duvačkim isntrumentima, ali DESERT ROUGE je hipnotičan komad na ime svojih bas-lupova i stalno mutirajuće, kompulzivno pokrećuće perkusionističke dimenzije. Kad negde posle petog minuta orkestar pređe u vokalnu harmoniju, tešlo je pomisliti da nećete već biti u transu i poželeti da u njemu ostanete neograničeno.

GÄMSE je kompletno napisala Risserova i ovo je deset minuta ponovo fantastične ritmičke hipnoze, ali ovog puta i sa nešto više prepoznatljivim džez improvizacijama, pogotovo sa šeficinim raspoloženim soliranjem negde u drugoj polovini gde fraze i melodije začas pređu u dronove i teksture pa se vrate nazad kroz disonance.

HARMATTAN je pesma o suvom vetru koji dolazi iz Sahare i ovo su dva minuta duvačkog drona, a za njom sledi takođe minijaturna PETIT SOIR, isto bez ritma ali ne manje hipnotička. Album zatvara SOYAYYA, kompaktna i plesno aranžirana verzija kompozicije Après un rêve koju je Riserova 2019. godine objavila za Clean Feed kao komad za preparirani pijanino. U novoj verziji u prvom planu je ritam radije nego harmonija ili tekstura i pesma ima radostan, ujediniteljski prizvuk sa muzičarima koji relaksirano sviraju i nesputano improvizuju.

Eurythmia je jako prijatan album. Ne nužno uvek u savršenoj harmoniji, on i osvaja tim zvukom sudaranja različitih shvatanja muzike i njenog izvođenja. Kao takav on predstavlja najbolju od svih fraktura, onu koja podstiče radoznalost i tera na dalje potrage radije nego da samo zaraste.

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/eurythmia (https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/eurythmia)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 23-10-2022, 12:39:45

Danas slušamo nešto staro pola veka ali, u našu odbranu, uglavnom je bilo nenabavljivo najveći deo tog vremena, nikada izdato na CD-u u ovoj formi i sa vinilnim izdanjima koja su imala znatno manje materijala od onoga što nam je danas postalo dostupno. Gotovo da i ne moram da kažem da je u pitanju još jedan živi album koji je izdao Sun Ra, zar ne?

Sun Ra & His Blue Universe Arkestra: Universe in Blue je snimak živog nastupa velikog džez vizionara i neke njegove postave, za ovu priliku preimenovane u Blue Universe Arkestra iz 1971. i/ ili 1972. godine. Sonny je u ono vreme već ozbiljno jahao svoj indie/ DIY etos pa je njegova izdavačka kuća, Saturn, izbacivala žive albume priličnom frekvencijom. Tokom sedamdesetih godina ovo će biti i način da se namakne keš za plaćanje plata muzičarima koje nije uvek bilo lako platiti samo od nastupa imajući u vidu veličinu orkestra. Nije, naravno, najjasnije kada je tačno i gde ovaj materijal snimljen. Urednik ovog reizdanja špekuliše da je u pitanju svirka u Njujorku, verovatno jedan od neprebrojnih nastupa u njujorškom klubu Slug u kome su Sun Ra i Arkestra nastupali praktično svakog Ponedeljka tokom nekoliko godina u drugoj polovini šezdesetih a zatim nešto nižom frekevencijom ali i dalje konzistentno u ranim sedamdesetima. Sam Sun Ra je album izbacio 1972. godine, mudro izbegavajući da napiše gde i kada je ovo zabeleženo, sasvim moguće i kako bi imao šansu da isti materijal kasnije prepakuje i proda pod drugim imenom. Pokojni Sonny jeste bio vizionar, ekscentrik, muzički genije i afrofuturistički mesija ali je bio i ozbiljan grifter pa je istoričarima i poštovaocima u amanet ostavio i popriličan izazov datiranja i identifikovanja okolnosti pod kojima su razni njegovi snimci nastajali. Rodger Coleman, bloger koji je opširno pisao o Sonnyjevim izdanjima na svom NuVoid blogu, špekuliše da je ovo možda i snimak napravljen negde na putu, dakle ne u samom Njujorku već na nekom od povrataka u matičnu Filadelfiju sa svirki po unutrašnjosti, a što bi činjenica da se na snimcima čuje relativno svedena postava mogla da podupre.

Dostupna, jelte, dokumentacija, sugeriše da je ovo materijal izabran sa snimka dužeg od dva sata a koji je datiran od strane, eh, stručnjaka na 17. avgust 1971. godine i emitovan na intenetu 2008. godine od strane predstavnika etikete ESP-Disk (koja je objavila nekoliko ključnih Sonnyjevih albuma uključujući The Heliocentric Worlds of Sun Ra jedan i dva kao i njihov nastavak Nothing Is), ali je naravno pomalo zbunjujuće to da je originalni album izašao 1972. godine izašao u mono-tehnici, dok je ESP-Diskov materijal bio stereo (sve podaci za koje sam zahvalan pomenutom Rodgeru Colemanu). S druge strane, sam tekst koji stiže uz ovo reizdanje insistira da je ovo zapravo izbor iz materijala snimljenog tokom nekoliko različitih večeri. Pošto je sa Sun Ra uvek sve bilo obavijeno velom neodređenosti, misterije i neretko namerne opsene pa i direktnog laganja, zašto bi ovaj album bio drugačiji?

Ono što je jako zgodno u ovom trenutku naše današnje, jelte, budućnosti, kada slušamo remasterovanu verziju što ju je Sun Ra nalog na Bandcampu izbacio pre nekoliko dana, je što je ovo jedina dostupna verzija ovog albuma (a bilo je par limitiranih vinilnih reizdanja, uključujući 2012. godine, ali i Avgusta ove) na kojoj imamo materijal od šest pesama, a što uključuje dva bonus snimka koji neće biti ni na CD reizdanju što se sprema za naredni Petak. Kako i stara poslovica kaže da jelte, dobar bonus donosi paks in domus (ili već nešto slično), tako je i u ovom slučaju bonus-materijal zapravo najbolji deo paketa i čini jedan album čija je najveća vrednost bila ipak u raritetnosti, bona fide slušalačkom proslavom. Ma šta proslavom, FESTIVALOM. Takođe, prva kompozicija, Universe in Blue, koja je na ranijim vinilnim izdanjima bila podeljena na dva dela ovde je restaurirana u jedan neprekinuti komad od trinaest minuta, a što je svakako pozitivan razvoj situacije. Ipak ovde pričamo o hipnotičkom, repetitivnom, mantričnom materijalu koji se najbolje konzumira bez prekida što bi slušaoca mogli da izbace iz alfa stanja.

O postavi koja nastupa na ovom snimku se može samo nagađati jer se Sonny nije naročito polomio oko toga da dokumentuje muzičare – a kada album čujete postaće možda jasnije i zašto; ovo je u velikoj meri njegov šou – no, ako je ijedan džez muzičar bio predmet opsesivnog istraživačkog rada i zapisivanja, onda je to Sun Ra pa se na osnovu poznavanja perioda i zvukova koji se čuju na snimku može rekonstruisati jedan značajan deo imena koja su ovom prilikom činila Arkestru. Svakako je tu violinistkinja i pevačica June Tyson, legendarna članica ovog ansambla čiji glas ne možete promašiti. Tenor saksofon, jasno, svira John Gilmore a tu je i Marshall Allen na alto saksofonu i drugim duvačkim instrumentima. Reizdanje nabraja još dvanaest muzičara ukjučujući samoga Sonnyja, ali za razliku od nekih drugih Sun Ra albuma, do momenta kada postanete svesni da je ovo nešto na pola puta od klupskog džez-ansambla do big benda, proteći će dosta vode rekom Hadson.

Naime, kako i tekst koji stiže uz album naglašava, svirke u Slugu – AKO je ovo uopšte rađeno u Slugu – su tipično trajale više sati, sa Arkestrom koja bi počinjala oko devet pa vozila nekada i do četiri ujutro. I onda je sasvim legitimno što ovde na programu imamo spor, pomalo i programski oskudan set – makar na početku – u kome se forsiraju atmosfera i repetitivnost a manje se ide na dinamičnu, energičnu svirku.

Ako vas je ,,Blue" u naslovu albuma asociralo na bluz, čestitke: naštimovani ste na istu kosmičku frekvenciju na kojoj je Sonny bio 1972. godine ili već tu negde. Ovo je album sporih bluz džemova i ako TO zvuči kao idealna ulaznica za slušaoce koji godinama slušaju kako je Sun Ra nešto jebeno posebno u panteonu džez-muzike, ali ih plaše atonalnost, avangardnost, afrofuturističnost i generalna abnormalnost koje se vezuju uz njegov opus, moram da insistiram da se pripazi. Meni, koji sam decenijama opsednut Sonnyjevim stvaralaštvom i čuo sam stotine negovih izdanja, od atonalnog džeza i kinematskog afro-funka, preko doo wopa i surfa do aranžmana kompozicija iz Diznijevih crtanih fimova, je ovaj album verovatno negde pri dnu liste albuma koje bih preporučio početniku kao dobar način da se upozna sa Sonnyjevim stvaralaštvom.

Jer, ne verujem da ste zamišljali muziku Sun Ra kao trinaest minuta šefovog odsutnog prebiranja po klavijaturi Farfisa orgulja dok ritam sekcija u pozadini vrti minimalni bluz gruv. A Universe in Blue baš tako počinje. Da se razumemo, prelepo je čuti Sun Ra koji samo istražuje, koji improvizuje i traži zvuk i frazu koji će mu otvoriti nove perspektive i horizonte, ali ovo je, vrlo očigledno, deo mnogo dužeg seta i samo za sebe nikako nema dovoljno kinetičke energije da vas izvozi onako kako ste možda očekivali i priželjkivali. Opet, kada se duvači uključe i krenu da soliraju, postaje jasnije kako je Sun Ra pravio magiju.

When the Black Man Ruled This Land je sedam i po minuta fantazije o faraonima i slavnoj istoriji koju bijeli đavoli danas kriju od naslednika nekada superiorne rase. Sun Ra je bio jedan od najeksplicitnijih crnih nacionalista svoje generacije džezera, sa sve vrlo komplikovanim odnosom prema današnjem stanovništvu Afrike koje je nedvosmisleno osuđivao jer su ,,vaši preci prodali moje pretke u ropstvo" i sa velikim projektom izgradnje ,,stvarne" istorije pune šifrovanih spona između kosmičkih događaja i afričke civilizacije. When the Black Man Ruled This Land, pak, nije komplikovana pesma već još jedan gruverski bluz u kome June Tyson pušta svoj moćni glas i vodi slušaoca kroz fantaziju što treba da zameni realnost. Kažu da je ova kompozicija u drugim izvedbama trajala i preko trideset minuta i uključivala čitav ritual koji bi kulminirao sa Sonnyjevim pozivom publici da se odrekne svoje smrti u njegovo ime – na kraju krajeva, on jeste sugerisao da je bog Sunca i životni projekat mu je bio prevazilaženje smrti tela – ali ovde je u pitanju samo lep, ekonomičan komad bluza.

In a Blue Mood je, pa, ponovo sedam minuta Sonnyjevog meditiranja na klavijaturama uz minimalnu ritmičku pratnju. Naravno da Sun Ra ovde radi razne avangardne stvari i rasteže konept bluza sve do pucanja, ali ovo je jedna naglašeno self-indulgentna kompozicija namenjena pre svega adiktima a ne generalnoj populaciji. ,,Zvanični" deo albuma, srećom, završava se srazmerno bogatim programom. Another Shade of Blue je jedanaestak minuta energičnog svingovanja koje izranja iz Sonnyjeve teme na klavijaturama i ovde je konačno Arkestra razigrana u meri koju očekujete sa sjajnom Sonnyjevom pratnjom i izvrsnim solažama vedeta kao što su Allen i Gilmore. Ovde možda vredi istaći i da je kvalitet snimka na ovom albumu u najboljem slučaju šarmantno sirov ali da to ne zapažate zaista sve dok ne čujete mnogo muzičara koji u isto vreme sviraju glasno i brzo. No, čak i to doprinosi prijemčivosti muzike i Gilmoreov solo pri kraju kompozicije koji uleće u free-jazz vrištanje je pogotovo upečatljiv.

Bonus komadi su, kako je i najavljeno, jako dobri. Discipline 27-II je još jedan iz serije ,,discipline" komada koje je Sonny voleo u ono vreme i ovo je tipično bogat aranžman sa moćnom, big band temom i sjajnim soliranjima na trubama (možda Akh Tal Ebah i Kwame Hadi) kojima tromboni (nagađamo Charles Stevens i Ali Hassan) i oboe (valjda James Jacson i Allen) podmeću temelje. Ovo je zvuk urnebesa koji nema nikakve veze sa haosom već naprotiv, baš sa disciplinom, bez obzira na svu radost i energiju koji isijavaju iz snimka, i u pitanju je klasični Sun Ra kakvog čujete i shvatite zašto ga toliko decenija mnogi obožavaju kao stvarno božanstvo.

Druga i poslednja bonus kompozicija je Intergalactic Research i petnaest minuta ozbiljnog free jazz freakouta koji predvodi raspoloženi Gilmore. Savršeno je naravno, a za ove dve kompozicije se ne zna kada su snimljene jer su skinute sa kasete iz Sonnyjeve arhive i samo je sigurno da su napravljene u Slugu.

Sve u svemu? Pitanje je da li ćemo ikada iscrpeti Sonnyjeve arhive i čuti SVE što je ovaj čovek ikada snimio. Lično, nisam se ni u najluđim snovima nadao da ćemo u 2022. godini i dalje dobijati izdanja sa snimcima koji nikada pre nisu objavljivani. Naravno da je u pitanju čudo i naravno da ovo morate slušati:

https://sunramusic.bandcamp.com/album/universe-in-blue-2 (https://sunramusic.bandcamp.com/album/universe-in-blue-2)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 30-10-2022, 18:46:24

Danas imamo na jelovniku prijatan album slobodnih improvizacija i avangardnog džeza, nadenutog sa samo malo elektronike, da zamiriše (i zapucketa), a inspirisanog pticama i njihovim migracijama. Već iz ovog opisa će upućeniji čitalac naslutiti da imamo posla sa evropskim free jazzom i avangardom. I još kako! Dvojica od trojice muzičara koji sviraju u postavi nazvanoj prosto European Trio su veterani, pa i bona fide legende free improv scene starog kontinenta, a predvodi ih nekoliko generacija mlađi ali vrlo talentovani, vrlo cenjeni multiinstrumentalista okrenut različitim facetima improvizacije i avangarde.

Gabriele Mitelli, John Edwards, Mark Sanders: Three tsuru origami izdao je prošle nedelje italijanski izdavač WE INSIST!, jedna fina, što se kaže grassroots ekipa prijatelja koja je udružila snage kako bi promovisala muziku i umetnost koju prave i vole. WE INSIST! se ne drže jednog žanra ili muzičke forme kao pijani plota mada je fer reći da je njihov katalog najviše ukorenjen u avangardom džezu sa zdravom količinom moderne kompozicije i neidiomatske improvizacije urolanom u palačinku. Okosnicu čine italijanski muzičari (Giancarlo nino Locatelli, Simone Fratti, Gianmaria Aprile, Cristiano Calcagnile, Andrea Grossi, Gabriele Evangelista, Giorgio Pacorig, Alberto Braida...) pa je po tome Three tsuru origami, album o kome danas pričamo, pomalo i signal izlaska iz standardnog kruga prijatelja i uključivanja velikih imena sa britanske scene, te jednog plodnog ukrštanja generacija, senzibiliteta, ideja...

Gabriele Mitelli, mozak ovog projekta je rođen 1988. godine u Bresciji a gde i danas živi i radi, kao direktor festivala Ground Music Festival čiji je jedan od osnivača, ali i u drugim ulogama. Mitelli je suosnivač projekta INDICA posvećenog improvizovanoj i istraživačkoj muzici, kao i organizacije BAO – Brescia Arts Observatory, zamišljene da bude neksus u kome će se sretati i kreativno ukrštati regionalni umetnici iz različitih disciplina, usmereni pre svega na savremenu i eksperimenetalnu muziku.

Naravno, Mitelli je pre svega muzičar, trubač po osnovnoj vokaciji ali sa intersovanjem i ekspertizom i na drugim stranama, uključujući kornet, ali i sintisajzere. Na ovom albumu on svira, pored trube i sintisajzera, i sopran saksofon i mada ova muzika nije nužno namenjena tome da demonstrira vrhunsku tehniku i zanatsku izvrsnost, fer je reći da Gabriele svaki od ovih instrumenata koristi vrlo okretno, nižući teksture, teme i boje, pa čak i kada u jednoj od kompozicija zapeva, i to zvuči vrlo solidno.

Naravno, pričamo o vrlo cenjenom umetniku koga je 2017. godine poznati italijanski magazin Musica Jazz nazvao najboljim mladim talentom u naciji a ovaj je odmah potom osvojio stipendiju koja mu je omogućila sviranje i učenje u Portugaliji na neko vreme. Mitelli je obilazio evropske festivale i tamo svirao sa impresivnom galerijom muzičara (neki od njih: Mats Gustaffson, Wayne Horovitz, Ken Vandermark, Rob Mazurek, Chris Speed, Jeff Parker, Chad Taylor, Pasqualle Mirra) a njegovi albumi, u ulogama lidera i kolaboratora su uglavnom vrlo cenjeni i objavljuju ih ugledne etikete kao što je recimo moj omiljeni Clean Feed. Kao i večina muzičara iz ove branše, i on svira u više projekata i ansambala a trenutno mu je najambiciozniji projekat E.G.O, odnosno European Galactic Orchestra, ekipa od 12 muzičara sa raznih strana Evrope (među njima i neki veoma ugledni veterani kao što je švedski svirač tube Per Åke Holmlander, britanski kontrabasista John Edwards, pa i nešto mlađa snaga, saksofonista Pierre Borel) koja spaja uticaje raznih avangardnih tradicija u džezu, od Mishe Mengelberga do Sun Ra.

European Trio pored Mitellija ima i Johna Edwardsa na kontrabasu, a pričamo o čoveku koji više od tri i po decenije svira sa kremom britanske improvizacije, sarađujući sa muzičarima kao što su Maggie Nichols, Lol Coxhill, Phil Minton, Evan Parker, Roger Turner, Eddie Prévost, Veryan Weston, John Butcher... Edwards je legenda ove scene, član London Improvisers Orchestra i London Musicians' Collective, autor silne muzike za pozorište itd. itd. itd.

Na bubnjevima je jednako ugledni Mark Sanders, perkusionista sa ogromnom kilometražom u kojoj je zabeležio saradnje kako sa britanskim tako i sa američkim muzičarima kao što su Derek Bailey, Henry Grimes, Mathew Shipp, Evan Parker, Roswell Rudd, Wadada Leo Smith, Charles Gayle, Sirone, William Parker, Peter Evans, Barry Guy, Paul Rogers, Paul Dunmall, Simon H Fell, Christian Marclay, Jah Wobble... Sanders je vrlo snalažljiv muzičar u raznim kontekstima ali i čovek ozbiljne formalne naobrazbe sa trenutnim pozicijama predavača na Koledžu muzike u Lidsu i gostujućeg tutora na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Londonu. Ukratko, već samo čuti Sandersa i Edwardsa na istom snimku bio bi doživljaj vredan pažnje a Mitelli, koji ovaj program predvodi, očigledno je vrlo svestan sa kim sarađuje pa i sam iznosi najbolje što ima pred publiku.

U kratkom pratećem eseju koji dolazi uz ovaj album Mitelli govori o velikim migratorinm rutama ptica i upoređuje ih sa herojskim podvizima iz antičkih i drugih naših mitova što je... zanimljiva perspektiva. Ono što sa ovim trijom želi da postigne, kaže na drugom mestu, je distanciranje od klišea i putovanje, jelte, putem kojim se ređe ide. Zvuči smelo, i Mitelli zaista i kaže da se ovde džez dovodi do ivice, da se rizikuje, ali, da ne preterujemo, European Trio ovde zvuči udobno, razigarno i raspoloženo, ali bez nekakve šokante eksperimentalne oštrice kojima bi zasekao uho slušaoca.

Da budem iskren, tako nešto nisam ni očekivao. Sa Sandersom i Edwardsom koji su praktično definisali zvuk jedne generacije evropske improvizacije uvek znate šta približno možete da čekujete i ovde se to i dobija. Three tsuru origami karakteriše kinetička, razigrana svirka, vrlo prirodan zvuk i vrhunska improvizatorska intuicija, ali ovo nikako nije album koji redefiniše free improv koncept. Opet, i zašto bi? Ni Mitelli više nije mlad kao rosa a Edwards i Sanders su rođeni šezdesetih godina prošlog veka i njihova misija je trenutno istraživanje unutar forme koju su velikim delom sami kreirali radeći decenijama na dinamičnoj anglo-američkoj sceni i ovaj album mnogo više osvaja udobnošću sa kojom muzičari zajednički sviraju i improvizuju nego nekim naglašeno riskantnim iskakanjem iz poznate forme.

Ovim neću da kažem da je svaka kompozicija na albumu ista, jer, naravno, nije. New One koja album otvara je zabavan free jazz komad u kome Mitelli na trubi nudi i melodije pa i glavnu temu oko koje sva trojica muzičara zadovoljno improvizuju vozeći se kroz modalne harmonije i distorzirane solaže. Već druga, The Eagle and the Hawk je apstraktniji komad u kome Mitelli izvlači debele elektronske teksture, Edwards distorzira žice kontrabasa gudalom a Sanders udara u nespecifikovane ,,predmete" i ovo je vrlo sigurno i vrlo upečatljivo urađeno u tradiciji evropske elektroakustičke avangarde sa samo malo džez energije dodate u miks. Go Godwit Go je ponovo free jazz koji izranja iz gesturale improvizacije i atonalni program ustupa pred spontano nastalom temom. Edwards i Sanders su, može se primetiti, savršena ritam sekcija sa neverovatnim smislom za detalj i teksturu ali i neprestanim poliritmičkim svingom kojim teraju kompoziciju unapred.

Fly Away silazi iz free jazz visine u apstraktniji, hermetičniji stil gde ritam sekcija dobija duži pasaž da u njemu svira sama i Mitelli ovde ne može da izdrži a da tiho ne zapeva preko njihovih dronova. Karma je još jedan moćan, kinetički komad free jazza vođenog trubom ali apsolutno obeleženog Sandersovim rafalnim bubnjevma, dok je naslovna pesma meditativna, velikim delom bez ritma i sa fokusom na atonalnom zvuku da bi do kraja i ona uletela u free jazz freakout modus sa Mitellijem koji hvata sopran saksofon i zaista cvrkuće kao ptica preko Edwardsovog sumanutog bas-pulsiranja. The Indian Geese and Himalaya je slične strukture ali nešto dužeg trajanja sa Mitellijem koji između soliranja na trubi ubacuje vokalne usklike u haos.

Pred kraj dobijamo još jednu elektronsku poslasticu u vidu Green Lake, Black Bird i prosto mi je žao da album ne sadrži više ovih sintisajzerski vođenih kompozicija jer je Mitelli na njima sjajan a i ostala dvojica, onoliko koliko im dopušta da se čuju, deluju vrlo inspirisani.

Album zatvara najduža kompozicija, Ritual Part 3, još jedan energični jazz komad sa Mitellijevim raspoloženim vokalizacijama i atmosferičnim soliranjem na trubi za jedno efektno i blago emotivno finale.

Slobodna improvizacija je često programski hladna, bez mimetičkih ambicija i što je apstraktnije moguće usmerena, ali European Trio na ovom albumu ne pati od programa i svira ono što mu dođe prirodno. Svakako, ovo je i dalje avangardna muzika koja harmoniju i ritam tretira kao mogućnosti a nikako kao zadate veličine, no Mitelli, Edwards i Sanders vole i teme, vole melodije i jasno uhvaćen grupni gruv i sving pa je ovo album koji se ugodno smešta na prostor između suve apstrakcije i ,,normalnije" muzike i kao takav može da bude i edukativno gradivo za zainteresovane a neupućene slušaoce. Lepo:

https://weinsist.bandcamp.com/album/three-tsuru-origami (https://weinsist.bandcamp.com/album/three-tsuru-origami)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 06-11-2022, 12:15:49

Prolazeći kroz recentna Bandcamp izdanja u kategoriji džeza imao sam nekoliko kandidata za ovonedeljni album koji ćemo zajednički slušati. No, onda sam čuo samo nekoliko taktova sa albuma Driven - Live At Roadburn Festival 2022 a koji je snimio Martina Verhoeven Quintet i znao da imamo pobednika. Iako, tehnički gledano, ovaj kvintet ne svira muziku koja se može uklopiti u taktove. Ili, kad smo već kod toga, ni u klasičnu notaciju dobar deo vremena. A i Roadburn je, sad me vi podsećate, metal festival i pitate se jesam li ja malo pobrkao stvari u glavi.

Ali nisam. Roadburn je, zaista, ugledna manifestacija koja, evo, već više od dve decenije donosi publici kvalitetnu muziku iz domena metala i teškog roka, ali iako je pred kraj dvadesetog veka začet kao način da se promoviše najpre stoner rok, ekipa okupljena oko Roadburn bloga spada u onu kategoriju metalaca sa otvorenim umom i pozitivnom dispozicijom spram raznih sorti eksperimentalne, avangardne i generalno muzike za ljude rafiniranijeg ukusa i pustolovnijih interesovanja. Otud ovaj nizozemski festival već izvestan broj godina pored metala nudi i sadržaje koji su srodni samo po avanturističkom duhu i preziru ka granicama, a koji nemaju nužno ni sličan instrumentarij ni zvuk. Tako su recimo 2018. godine rame uz rame nastupali Crowbar i Damo Suzuki, pa onda Godflesh, Bell Witch, Igorr, Bong Ra i Godspeed You! Black Emperor, Wolfbrigade i Cult of Luna. 2019. godine ste mogli da gledate At the Gates ali i Tryptikon kako sa jazz i pop orkestrom Metropole Orkest svira ceo album Requiem Celtic Frosta, Mono, Sleep, Heilung, Crippled Black Phoenix, a ove godine su pored grindcorea iz kuhinje Full of Hell ili brutalnog death sludgea Primitive Man na Roadburnu nastupali i The Bug sa Flowdanom (i publika je fantastično reagovala na masivni raggamuffin) pa onda i Martina Verhoeven sa svojim kvintetom koji je oduševljenoj publici priuštio nešto manje od sat vremena izvrsnog free jazza.

Martina Verhoeven je interesantna pojava, umetnica koja paralelno radi u sferi muzike i fotografije ali zapravo najviše radi kao instruktor za mindfulness. I sad, kao neko ko je dosta zadojen čitavom tom tradicijom originalne free jazz generacije koja je u velikoj meri pronalazila inspiraciju u azijskim, poglavito indijskim religioznim praksama i teorijama, nalazim da je zanimljivo da se žena koja vrlo aktivno praktikuje mindfulness (prevodimo li mi ovo kao ,,svesnost"?) muzički izražava u formi veoma energičnog, veoma ekspresivnog, mišićavog free jazza. Hoću reći, ide to jedno uz drugo iako smo mi skloni da istočnoazijske i posebno indijske duhovne prakse povezujemo sa mirnom, repetitivnom muzikom, dakle svim onim što ovaj album nije.

Verhoevenova živi sa svojm mužem (i, napominje, mačkama i zečevima) u seoskom okruženju u Belgiji i za nju je mindfulness ,,pre svega veština". Razume se, tokom poslednjih pedeset godina mnoge istočno/ azijske duhovne prakse su u zapadnu kulturu došle profiltrirane kroz biznis-rešeto preduzimljivih gurua i sasvim je razumljivo biti skeptičan prema svemu što zaudara po new ageu, no, kako mindfulness, i pored njegovih budističkih korena, zapravo danas koriste i u terapiji za recimo ADHD poremećaj, deluje logično da Verhoevenova priča i o tome da ova praksa pomaže kod sindroma sagorevanja ali i depresije.

Enivej, ako se na stranu stavi ovaj deo njenog života, ostaju nam fotografija i muzika. Kao fotografkinja, Verhoevenova je aktivna poslednjih dvadesetak godina i na njenom sajtu se može videti mnogo crno-belih slika muzičara u akciji ali i fotografija prirode, arhitekture i drugih motiva (https://martinaverhoeven.com/project-type/photography/). Paralelno sa razvijanjem svog fotografskog stila, Martina je započela i muzičku naobrazbu, prvo svirajući električnu bas-gitaru, taj standardni instrument koji predstavlja ulaznicu za žene u i dalje vrlo muški kontekst popularne muzike, ali je u njenom slučaju ovo bio bas bez pragova i muzika je bila usredsređena na improvizaciju. Sa projektom 3 Seconds of Air je snimila dva albuma krajem prve i početkom druge decenije ovog veka, a Dirk Serries koji je bio jedan od članova ove ekipe se pokazao i kao presudna ličnost u pogledu daljeg razvoja njene karijere. Da ne pominjem života, jer njih dvoje su se i venčali.

Ako vam ime zvuči poznato to je zato što je u pitanju čovek koji je godinama radio – i gradio reputaciju među ljubiteljima avangardne muzike – pod pseudonimom vidnaObmana, radeći u domenu na međi industrijske i elektroakustične muzike. Serries je po penzionisanju ovog svog projekta napravio i nekoliko koraka u smeru slobodne improvizacije i svoje aktivnosti u ovom domenu muzike krunisao osnivanjem etikete A New Wave of Jazz za koju sam kaže da nije u pitanju nužno potraga za ZVUKOM džeza koliko za njegovom filozofijom koja se može ovaplotiti u razmim formama. Verhoevenova je snimila masu albuma u raznim postavama za ovog izdavača, evoluirajući svoj muzički jezik u smeru džeza prvo prelaskom na kontrabas a onda i na klavir. Serries je ove godine bio kurator jednog dela programa na festivalu Roadburn – nakon što je na njemu nastupao u raznim formacijama tokom proteklih godina – i nastup Martininog kvinteta je bio postavljen kao veliko finale ovog dela programa.

Ne bez razloga, kao što ćete čuti slušajući ovaj album. Martina je za ovu posebnu priliku okupila izuzetno jaku postavu, a koju predvodi izvrsni portugalski kontrabasista Gonçalo Almeida, čovek čiji sam sastav Ritual Habitual već jako nahvalio prošle godine (https://cvecezla.wordpress.com/2021/10/31/jazz-nedeljom-ritual-habitual-pagan-chant/). Holanđanin Onno Govaert svira opasne bubnjeve, sam Dirk Serries je na gitari a postavu zaokružuje londonski saksofonista Colin Webster, jedan veoma zaposleni free jazz/ free improv muzičar sa već vrlo solidnim diskografskim tragom iza sebe na pedigriranim etiketama kao što su Serriesov A new Wave of Jazz ali i Raw Tonk i gerilcima kao što je recimo Armageddon Nova. Naravno Serriesov uticaj i duh je ono što je celu ovu ekipu okupilo u jedan, jelte, organizam, ali kad svirka krene, jasno je da niko ovde nema nameru da se sklanja ispred iskusnog avangardiste i da je lider ove ekipe pijanistkinja. No, kako je ovo hardcore free jazz tako i liderka ima pored sebe četiri vrlo raspoložena muzičara da sa njima razmenjuje udarce i ogleda se ne u tome ko je jači već ko može onog drugog jače da inspiriše.

Kao što je i običaj, pogotovo u evropskoj free improvizaciji/ free jazzu, ovaj nastup ima dva dugačka seta i kraći bis i sve je usredsređeno na muziku. Ovde nema priče, objašnjavanja, konceptualizacija. Muzičari se izražavaju isključivo svirkom a oduševljeni povici iz gledališta u trenucima nešto tišeg izvođenja potvrđuju ispravnost ovakvog pristupa. Martina Verhoeven Quintet, da odmah razjasnimo, ne svira potpuno apstraktno i mada je muzika najvećim svojim delom atonalna, bučna i, pa, tehnički gledano agresivna, ovo je takođe i najvećim svojim delom free jazz a ne sasvim neidiomatska improvizacija. Sam Serries je u svom evoluiranju iz ,,zvučnog umetnika" u ,,muzičara" najveći delom bio inspirisan muzikom i filozofijom Dereka Baileyja, britanskog patrijarha slobodne, neidiomatske improv muzike i u njegovom stilu sviranja gitare se svakako čuje mnogo Baileyja sa tretmanom instrumenta kao da je pronađen u šumi i sada proveravate šta sve ova čudna sprava može da uradi, ali kvintet ima vrlo opipljiv, vrlo snažan gruv, iako u neprebrojivom ritmu i, pogotovo uz način na koji Verhoevenova svira klavir, ovo je zvuk džeza, atonalnog, oslobođenog većine harmonskih pravila, ali svakako džeza.

Verhoevenova je vrlo talentovana muzičarka jer je njena svirka na klaviru naglašeno zrela sa vrlo dobrom osećajem za to kada treba da predvodi i gura ostatak orkestra prema sve jačim i moćnijim krešendima, a kada da se povuče u pratnju i napravi prostora za druge. Almeida nema nikakvu dilemu oko SVOJE uloge i ovde je kontrabas ne tek uzemljenje koje drži ostale muzičare da ne odlete potpuno iz svog žanra, već ekstremno mišićavo, moćno prisustvo u sredini miksa koje daje muzici kinetičnost i težinu. Govaert je brz, dinamičan bubnjar lake ruke koji dobro razume kada treba navaliti snažno a kada voziti prozračni free-swing i on i Verhoevenova daju muzici najveći deo njene natprirodne brzine. Webster je, ispostaviće se, najjača spona sa jazz tradicijom sa svojim izuzetno lepim pristupom temama i njihovom razvoju. Volim saksofonistu koji nema problem da iza njega bukvalno urla četvoro muzičara kao istrčalih iz samog predvorja pakla, skroz u atonalnom, poliritmičkom haosu a da je na njemu da celoj toj urnebesnoj amorfnosti podari glas. Webster ne smara nekakvim filozofskim izvlačenjem meditativnih tonova kakva neretko čujemo kod saksofonista koji nemaju pojma gde da se uključe u muziku koja se ispod njih lomi i mrvi, već vrlo prirodno ulazi sa hardbop temama i solažama i daje muzici jasan smer i orijentaciju.

Priznajem da sam na momente bio sumanuto impresioniran, jer Martina Verhoeven Quintet zvuči kao da slušate neku postavu Cecila Taylora – a što je za mene najjači kompliment koji mogu da dam – i jedina je razlika u tome da ovaj kvitet ne svira svom snagom sve vreme već ima i apstraktnije momente koji perefektno balansiraju agresivnu prirodu ove muzike sa lepim radom sa teksturama i dronovima ali i finom neidiomatskom improvizacijom koja se dalje besprekorno pretapa u novi free jazz juriš. Time Martina Verhoeven Quintet izvrsno sažima istorijat i filozofiju jednog partikularnog krila avangardne muzike a Serries sve na kraju zaokružuje veoma dobrim miksom i masterom koji sa mnogo razumevanja prenose energiju ali i višeslojnost ove muzike. Ako volite free jazz, ako baš baš volite muziku koja je konfrontativna i agresivna a istovremeno prijateljska i želi da je čujete i razumete, Driven je perfektan album da se sa njim ogledate:

https://dirkserries.bandcamp.com/album/driven-live-at-roadburn-festival-2022 (https://dirkserries.bandcamp.com/album/driven-live-at-roadburn-festival-2022)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 13-11-2022, 11:20:12

Pre nekoliko dana je omiljeni čikaški izdavač International Anthem izdao album Toma Skinnera naslovljen Voices of Bishara i time mi neizmerno ulepšao jutarnji odlazak na posao. Sa jedne strane neobavezan, ekonomičan i prijatan, ovo je sa druge strane i album koji impresionira svojom raznolikošću i ozbiljnošću u kompoziciji, kao i nekim zaista upečatljivim izvedbama. Tom Skinner možda snima solo albume retko – njegov solo debi, pod imenom Helly Skinny je izašao još 2012. godine, a nastavak, Watermelon Sun 2017. – ali očigledno je da to ne radi tek tako i da ima dobar razlog, jaku priču i koncepciju kada uđe u studio.

Skinner je inače bubnjar po vokaciji i najveći broj normalnog sveta ga zna kao bubnjara sastava The Smile gde svira rame uz rame sa članovima Radiohead, Thomom Yorkeom i Jonnyjem Greenwoodom. The Smile je zapravo vrlo recentan fenomen, nastao usred COVID ere, 2020. godine i ovo je Skinneru verovatno dobro poslužilo da pokrpi ekonomske rupe koje su nastale sa pandemijskim zatvaranjima, tokom kojih nije mogao da se mnogo bavi svojim ezoteričnijim, avangardnijim ili naprosto manje mejnstrim projektima (Kano, Wildflower). Prošle godine sam pisao o odličnom albumu Sons of Kemet, Black to the Future (https://cvecezla.wordpress.com/2021/06/06/jazz-nedeljom-sons-of-kemet-black-to-the-future/) na kome je Skinner svirao kao jedan od dvojice perkusionista u potentnoj kombinaciji džeza, afrokaripske muzike, recitacije i avangarde. Skinner, jedan od originalnih članova Sons of Kemet, ima višedecenisku karijeru saradnje sa veoma različitim umetnicima, pa njegov sajt navodi, recimo, Grace Jones, Floating Points ili Grahama Coxona, ali što se mene tiče, vredi istaći i saradnje sa Matthewom Hebertom, kao i nastupanje sa Mulatuom Astatkeo,m te saradnju sa trombonistom Peterom Zummom (koji je svirao na drugom Hello Skinny albumu). Skinner je ove godine već izbacio jedan album sa The Smile, ali je Voices of Bishara ,,ono pravo" jer je ovde Skinner bio autor (gotovo) sve muzike, odabrao muzičare koji će sa njim svirati i, naravno, muziku zasnovao na vrlo ličnim opsesijama.

Konkretno, Skinner kaže da je tokom izolacije u najžešćoj fazi COVID pandemije sedeo kod kuće i opsesivno vrteo (,,ultra retki", navodi International Anthem) album violončeliste Abdula Waduda iz 1978. godine, By Myself.* Wadud je ovaj album napisao sam, odsvirao sam (mada neki momenti zvuče kao da po violončelu trči bar dvoje-troje male dece i nekoliko mačaka) i izdao sam, za sopstvenu etiketu Bisharra.
*Naravno, ako niste gadljivi na JuTjub i ne smatrate da je samo originalna vinilna kopija jedini i isključivi način da se ova klasična ploča sluša, onda taj album nije tako težak za nalaženje (https://www.youtube.com/watch?v=Mff74JJKD40).

Sad, Bisharra ili, u uobičajenijoj transkripciji na latinicu, Bishara, je arapsko ime koje najavljuje dobre vesti i može se prevesti i kao ,,vesnik dobrih vesti", pa je jasno kako i zašto je Skinneru u situaciji koja je mnogim muzičarima trigerovala depresivne epizode, bilo potrebno nešto da mu podstakne optimizam i veru u, u tom trenutku se činilo neizvesnu budućnost. I dok je sve ovo još uvek bilo na razini razmišljanja i emocija, album Voices of Bishara je nastao na sledećem koraku, podstaknut zanimljivim programom improvizacije. Naime, londonski klub Brilliant Corners organizovao je seriju sesija naslovljenih Played Twice na kojima bi prvo bio puštan neki klasični džez album, da bi zatim grupa muzičara na licu mesta improvizovala ,,odgovor" na taj album. Skinner je sa još četiri saradnika odslušao album Tonyja Williamsa za Blue Note, Life Time, iz 1964. godine a zatim ga je svirka koju su odmah potom priredili toliko nadahnula da je seo i napisao čitav album nove muzike. Ekipa je zatim ušla u studio i zajednički odsvirala Skinnerov materijal a on je onda odneo snimke kući i mesecima rigorozno editovao muziku, bežeći od ikakve primisli da treba da se sačuva čistota snimljene izvedbe, tražeći interesantne skrivene teme i forme. Voices of Bishara je, dakle, jedan od onih džez albuma koji su se ovaplotili kroz tri evolutivne faze – pisanje, izvedbu i editovanje – priznajući studio (ili u ovom slučaju kompjuter) za ključni element kreativnog procesa, ne samo alatku da se već gotova muzika zabeleži.

Skinnerovi saradnici na ovoj ploči su neki muzičari od ugleda i neki muzičari na počecima svoje svetle karijere. Violončelista – pošto je violončelo na ovom albumu moralo da se čuje – Kareem Dayes je bliži ovom drugom, sa grupom United Vibrations sa kojom svira već više od decenije i još ponekim kolaboracijama. Kontrabasista Tom Herbert je, pak, veliko ime, predavač na londonskom BIMM Institutu, član raznoraznih postava, npr. London Contemporary Orchestra i Acoustic Ladyland, ali i kolaborator sa sasvim mejnstrim imenima kao što su Adele (i to u temi za film Skyfall), Beck ili Roots Manuva, Cibo Matto i Yoko Ono. Nubya Nyasha Garcia je ovde svirala tenor saksofon i flautu a radi se o ekstenzivno nagrađivanoj mladoj džez muzičarki koja kroz svoju dosadašnju karijeru ima i eksperimentisanje sa elektronikom ali i sviranje afro-džeza u sastavu Maisha. Takođe na tenor saksofonu i na bas klarinetu je londonski muzičar Shabaka Hutchings, osnivač Sons of Kemet i čovek o kome sam već pisao prošle godine, jedan svestran muzičar vrlo zainteresovan za spajanje različitih muzičkih tradicija ali i žanrova.

Uz ovako jak tim u studiju, sasvim bi bilo u redu očekivati album svečane atmosfere i velike konceptualne težine koji možda ne bi na kraju krajeva ZVUČAO naročito snažno, ali ovde se Skinnerovo editovanje pokazalo kao dobar kreativni izbor. Voices of Bishara je vitak i ekonomičan album jedva duži od pola sata, sa mnogo klasičnog avangardnog džeza u svom zvuku, ali i sa ljupkim interesovanjem da se odmakne od pukog omažiranja klasike i istraži neke nove teritorije.

Album otvara Dayesovo violončelo na pesmi Bishara i ovo je verovatno najklasičnije ,,džez" kompozicija na celom albumu, sa ekstatičnim dozivima i odzivima saksofona, obrednim, mantričnim temama na violončelu, pa onda na kraju i klasičnim free jazz freakoutom u kome Hutchingsov napukli tenor saksofon vrišti i pleše preko Skinnerovog slobodnog ritma.

No, već naredna, Red 2, formatirana kao slobodno asocirana verzija kompozicije Two Pieces Of One: Red Tonyja Williamsa je sanjivi, impresionistički komad halucinacije sa graciznom Garcijinom flautom i Skinnerom koji ovde najavljuje kako ovo zapravo nije BAŠ bubnjarski album, ali da će na njemu bubnjar naći savršena rešenja za pesme koje zapravo ne žele da imaju prebrojiv ritam i u kojima će violončelo često diktirati glavni tok radnje.

The Journey je, nasuprot tome, zasnovan na vrlo naglašenom ritmičkom gruvu i Herbertovom poigravanju sa bliskoistočnim harmonijama i ovo je pet minuta plesnog ugođaja sa saksofonistima i čelistom koji pletu hipnotičke paučine preko saplićućeg šafla.

The Day After Tomorrow opet počinje violončelom i nežnim dozivanje sa duvačima i ovo je vrlo slobodan a melodičan komad u kome ritma nema iako Skinner svira mnogo i smisleno ispod slojeva duvača i gudača, kreirajući savršenu avangardnu smešu nemogućih koncepata.

Voices (of the Past), ponovo ide u drugu stranu, forsirajući ritmički gruv i pointilističke, minimalne tonalne signale koji zvuče maltene kao mašinerija koja kratkim oglašavanjem u pravilnim razmacima uverava svoje operatere da sve funkcioniše unutar specifkacija. Ovaj mehanicistički gruv zvuči odlično i Skinner pušta samo najminimalnije potrebne fraze da uđu u miks, provlačeći ih i kroz efekte koji im dodaju sloj apstrakcije što fino sugeriše spoj organskog i mašinskog, nikada ne odlazeći predaleko od ,,pravog" džeza ali mu napinjući karoseriju do pucanja.

Konačno, Quiet as it's Kept zatvara album kombinujući sve pristupe koje smo do tada čuli, i ritam, i apstrakciju, i efekte, i čistu, punokrvnu svirku (Hutchings sa sjajnim soliranjem na bas klarinetu i Skinner u raspoloženom free, ali disciplinovanom modusu) i dron i zanos.

Voices of Bishara je tako nenametljiva a izuzetno impresivna ploča zanimljivih eksperimenata i avangardnih tendencija, ali sa za uho prijatnim zvukom i svečanom ali ne pretencioznom atmosferom. Jedina moja zamerka ide na vrlo glasan mastering koji muziku – inače spakovanu u prozračan miks – lišava malo dinamike i zaklanja neke njene suptilne detalje. Ali to samo znači da ćete album morati da slušate više puta kako biste pohvatali sve njegove tajne:

https://intlanthem.bandcamp.com/album/voices-of-bishara (https://intlanthem.bandcamp.com/album/voices-of-bishara)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 20-11-2022, 12:08:17

Danas ćemo se za porciju džeza baciti na potpuno drugi kraj sveta, sve do Australije. A i malo bi mogli da odmorimo od surove avangarde koju smo forsirali poslednjih nekoliko Nedelja i poslušamo jedan album prijatnog hardbop zvuka koji kao da je ispao iz nekih boljih, nevinijih, jednostavnijih vremena. Dame i gospodo danas je na programu Aaron Blakey: Obihiro.

Obihiro je gradu japanskoj prefekturi Hokaido, ali album o kome pričamo snimljen je u Sidneju u Australiji još leta prošle godine od strane kvinteta/ seksteta koji predvodi sidnejski pijanista Aaron Blakey. Obihiro je treći album koji Blakey potpisuje kao lider i moram da priznam da se, s obzirom na kvalitet i ekspertizu koje on pokazuje na ovoj ploči, zapravo o ovom čoveku jako malo priča i zna. Blakey je originalno sa Novog Zelanda, a profesionalno, kaže njegova biografija, svira od 2006. godine. Prvo je studirao na lokalnom Oklendskom univerzitetu da bi se zatim preselio u Japan gde mu je mentor bio Yuki Arimasa, a na kraju je 2011. godine prešao u Australiju i diplomirao na Sidnejskom muzičkom konzervatorijumu. U Japanu je proveo četiri godine i svirao sa lokalnim džez muzičarima uključujući u poznatom restoranu u hotelu Park Hajat u Šinđukuu koji je, sećate se, bio prikazan u filmu Izgubljeni u prevodu.

Od tada Blakey svira u Sidneju u različitim klubovima i piše sopstvenu muziku. Osnovna postava mu je kvartet ali jedan od albuma izdatih ove godine ima i program improvizacija urađenih solo tokom drugog australijskog pandemijskog zatvaranja prošle godine i ova svedena, melanholična kolekcija kontemplativnih pesama je u priličnom kontrastu sa muzikom na albumu Obihiro koji je snimljen svega nekoliko nedelja ranije kada je delovalo da je situacija sa zarazom povoljnija. Ovde treba možda ukazati i da su tri kompozicijeveć snimljene u kvartet rasporedu još 2019. godine za EP The Grump, gde je umesto tenor saksofona u postavi bila truba.

Na albumu Obihiro sva četiri muzičara su ponovo prisiutna a trubača zamenjuje tenorista Michael Avgenicos, kolega sa Sidnejskog konzervatorijuma i vrlo aktivni lokalni muzičar (između ostalog sa bendom u kome trubu svira i njegov brat Thomas, ali i naš pijanista Novak Manojlović), a ostatak postave nije bio zastupljen na dosadašnjim izdanjima i predatavlja novu formu Blakeyjevog ansambla. Andrew Crago svira alt saksofon – i, sudeći po njegovom instagramu ne radi ništa drugo osim saksofona i teretane. U pitanju je momak koji svira od sedme godine (saksofon od devete) i diplomirao je na Univerzitetu Adelaide a član je Orkestra kraljveske mornarice Australije. Kontrabasista Tom Botting je Blakeyjev zemljak sa Novog Zelanda i kolega sa oklendskog univerziteta koji se i sam doselio u Sidnej 2011. godine i ima plodnu karijeru na tamošnjoj džez sceni ali i doktorat iz džeza sa Sidnejskog konzervatorijuma. Konačno, bubnjeve svira Tim Firth, prekaljeni profesionalac sa diplomama sa Sidnejskog konzervatrorijuma i Univerziteta u Novom Južnom Velsu, te katalogom od pedesetak albuma iza sebe (uključujući u drugim žanrovima sem džeza) i turnejama po Australiji, Aziji i Evropi. Konačno, Peter Koopman je gitarista sa dosta pedigrea na sidnejskoj džez sceni i ovde se pojavljuje na četiri od devet kompozicija savršeno se uklapajući u bop osnovu ali i dajući muzici malo moderniji šmek.

Pričamo dakle o vrlo učenoj ekipi koja konstantno svira i piše muziku i ovaj koloplet Blakeyjevih kompozicija izveden je sa vrhunskim umećem i razumevanjem forme.

Ta je forma, rekosmo, hardbop i Blakey je na ovom albumu napravio neku vrstu besprekorne posvete njujorškom zvuku iz druge polovine pedesetih i ranih šezdesetih sa odjecima onog što su u ono vreme radili Horace Silver ili Charles Mingus, naravno Art Blakey, ali i više ,,cool" autori poput Milesa Davisa ili Sonnyja Clarka. Obihiro je, utoliko, i na neki način staromodan album ali bez nekakvog otužnog utapanja u nostalgiji. Muzičari ovo sviraju vrlo prirodno, vrlo izražajno i, reklo bi se, sebe kompletno pronalaze u ovakvom zvuku, ne nudeći laboratorijsku rekonstrukciju jedne prošle ere već, naprosto, njenu prirodnu ekstenziju, sa estetikom i senzibilitetom koji im dolaze bez razmišljanja i glume.

To dosta pomaže jer Obihiro zaista nije avanturistička ploča i ona ne traži način da se klasični izraz ikako dekonstruiše ili ,,postmodernizuje". Obihiro nema izlete u avangardu i zbog toga je ovu ploču lako preporučiti i normalnim ljudima koji se mršte kada krenu harmonski eksperimenti a pogotovo ako se svira bučno – ovo je album koji nikada ne želi da se ne osećate prijatno i mada bi, što se mene tiče ta njegova konzervativnost možda bila problem na papiru, u praksi je u pitanju zaista lep, vrlo jasno postavljen muzički program kvalitetnih tema i ugodnih improvizacija.

Jedini prikaz albuma na Bandcampu ističe da su saksofonisti ,,zveri" i to je istina ali ni ovo ne treba shvatati u nekom hiperekspresionističkom smislu, oni sviraju izvanredno ali mahom u harmoniji i bez probijanja dinamičkih granica. Album je u dobroj meri i postavljen na temama koje nose saksofoni pa tako i prva pesma, Obihiro, sa svojih sedam i po minuta počiva na ovakvoj ideji, sa relaksiranim hardbop ritmom i finim saksofonskim solažama koje slede nakon isticanja teme. Naravno, i pijanista ima priliku da solira do kraja kompozicije a slušalac prirodno usmeren ka slušanju bubnjeva, poput mene, primetiće kako Firth ima bogat program, savršenu tehniku ali i ukus u stalnom variranju ritma a da ne remeti ostale muzičare. Lepo razigravanje teme između klavira i saksofona na kraju je vrlo prijatan način da se zaključi prva kompozicija.

Haruka, koja sledi, daje samom Blakeyju više prostora za soliranje, ovo je spora, sanjiva balada sa vrlo lepom duvačkom temom a njegovo soliranje u prvoj polovini kompozicije je raznovrsno i ugodno da bi pesma malo kasnije dobila na dinamici sa ponovnim uključivanjem duvača.

The Grump je vrlo dobar hardbop komad sa izuzetnim Cragovim modalnim soliranjem nakon koga Avgenicos i Blakey i sami moraju da prikažu malo akrobacija kako bi pesma održala zalet i ovo sjajno zvuči do samog kraja sa Bottlingovim rutiniranim walkingom i odličnim Firthovim swingom. Blakey stiže da ubaci i malo honkytonk harmonija, šarmantno asocirajući na svoju barsku karijeru.

Taupō Bay je najkraći, najsporiji komad na ploči, nežna meditacija na kojoj ćemo prvi put čuti Koopmanovu gitaru i njegov i Blakeyjev dijalog muzici daje i malčice '70s šmeka.

Koopman je tu i na narednoj, Little Person, ali samo da solira, dok su teme nošene prevashodno saksofonima. Ovo je takođe nešto više '70s intonirana pesma, sa modernijim gruvom i najduži je komad na ploči sa vrlo raskošnom Blakeyjeom svirkom koja na momente dolazi i u orbitu džeretovske ekspresije.

The Crusher je povratak klasičnom hardbopu, brza, žestoka kompozicija sa puno nota, odličnim smenjivanjem saksofonista na solažama i razigranim ritmičarima. Ko voli brzinu, vraćaće se ovoj pesmi više puta da pohvata sve što svaki od muzičara radi.

Vaples opet donosi nešto moderniji gruv i atmosferu, ovog puta bez gitare, dok je Surely Not konačno kombinovanje hardbop klasike i gitarskog soliranja i Koopman ima ispred sbee izazov da posle saksofonskog vatrometa slušaoca malo umiri toplim tonovma i pažljivim improvizovanjem preko Blakeyjeve pratnje. Konačno, poslednja, Ebisu kao da samo malo pomeri težište ka free jazz izrazu sa slobodnijim gruvom i pustolovnijim saksofonima, posebno Cragovim altom. Nije ovo iskorak u avangardu i čuje se koliko je sve pažljivo aranžirano i uvežbano, ali kompozicija je sama za sebe avanturističkije napisana i beži iz dominantnog formata na ploči gde Firth na kraju praktično solira ispod ostatka ansambla koji svira temu.

Obihiro je, ne treba ni ovo prevideti, izuzetno lepo produciran album, sa toplim, dinamičnim masteringom i lepim miksom koji ne emulira '60s ograničenja ali forsira prirodnost. Ovo jako doprinosi prijatnosti kod slušanja i, na kraju, iako se može argumentovati da pričamo o albumu koji većinu vremena ide na sigurno i beži od bilo kakvog propitivanja standardnih rešenja, to sve radi sa jako mnogo autentičnosti i šarma i, ove kišne jesenje Nedelju, uneće, nadam se, dovoljno svetlosti u svačiji život.

https://aaronblakey.bandcamp.com/album/obihiro (https://aaronblakey.bandcamp.com/album/obihiro)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 27-11-2022, 12:19:48

Ove nedelje na meniju imamo free jazz poslasticu pravo iz Italije a što je prava prilika da se upoznamo ne samo sa dvojicom izvrsnih muzičara već i sa etiketom koja u poslednje dve godine radi fantastičan posao na evropskoj avangardnoj sceni. Duo o kome pričamo zove se Kossiga a album Antropocene i molim da dobro našrafite uši pre nego što ovo pustite pošto postoji ozbiljan rizik da otpadnu već tokom prve pesme.

Antropocene je izdao rimski izdavač Superpang, firma kojom je nemoguće ne biti impresioniran. Christian Di Vito je ovu etiketu osnovao 2020. godine sa namerom da izda neke albume elektronskog projekta EVOL (Roc Jiménez de Cisneros i Stephen Sharp) a nešto više od dve godine kasnije ima preko stočetrdeset izdanja u katalogu. Svakako pomaže to da je u početku ovo zamišljeno kao download-only, Bandcamp operacija, ali veoma je važno primetiti da Superpang nije nekakava amaterska, kućna firma koja izdaje bilo šta što neko od drugara snimi – a kakvih je Bandcamp, naravno, prepun – i da su pored tri albuma EVOL koje danas etiketa ima u katalogu, neki vrlo ugledni likovi iz sveta eksperimentalne, ekstremne ili samo ekscentrične muzike našeg vremena objavili ponešto za Superpang. Tako u prvih sto izdanja možemo da naletimo na imena kao što su Kevin Drumm, Mats Gustafsson, Norbert Moslang, Francisco Lopez, Zbigniew Karkowski, Ken Ikeda, Keiji Haino, Christian Marclay pa i sam sveotac ekstremne muzike, Masami Akita. Naravno, ovo su samo klasična imena o kojima ste još devedesetih godina čitali u The Wireu i ložili se a Superpang je u ovih sto izdanja objavio i mnogo mlađih muzičara iz raznih delova sveta i dao jedan fantastičan presek aktuelne globalne avangarde. Tih sto izdanja su sva bila karakterisana i identičnim dizajnom ,,omota" za koji Di Vito kaže da je funkcionalan i da za donwload izdanja slušalac ionako samo želi da prepozna koji album traži kada skroluje po telefonu pa da nekakav kompleksni, umetnički dizajn nije ni neophodan.

No, posle sto albuma, Superpang je promenio dizajn pa iako većina novih albuma i dalje ima ekstremno minimalističku naslovnu stranu, neka, uključujući najnoviji EVOL imaju i ,,prave", nacrtane i dizajnirane omote. Ovo se uklapa i uz činjenicu da je Superpang neka od svojih izdanja objavio i na ,,fizičkim" formatima, označavajući tako tranziciju u smeru ,,prave" izdavačke kuće. Di Vito kaže da nema neki veliki sistem u tome koje će umetnike odabrati za objavljivanje, da je Superpang u početku bio način da tokom lokdaun perioda i nemogućnosti da se svira uživo, muzičari vide bar nekakav prihod od svoje muzike, a da je katalog izgradio na osnovu poznanstava, kontakata i preporuka, tako da je muzika u njemu mahom nešto što se njemu sviđa bez obzira na žanr ili zvuk.

I ovo je važno imati na umu kada slušate album o kome danas pričamo jer iako Superpang većinski objavljuje muziku koja je bazirana na elektronskim ili električnim instrumentima i najveći deo kataloga se ne uklapa u standarde klasične muzičke teorije koja se bavi ritmom, notacijom, harmonijom itd, album kao što je Antropocene, na kome imamo dva VRLO akustična instrumenta koja sviraju nešto što na početku liči na vrlo tradicionalni free jazz, se svejedno veoma uklapa u Superpangov zvuk ali i generalnu estetsku viziju. Ovo je vrlo prodorna, vrlo neposredna muzika koja ne sedi i razmišlja kako sebe da objasni već udara iz mesta i nastavlja da juri napred ozbiljnim tempom daleko nakon što se iznenađeni slušalac našao na podu pitajući se da li se oni to šale.

Kossiga je duo bubnjeva i bariton-saksofona a u kome sviraju dvojica muzičara vezana najpre za projekat Anatrofobia. Ovaj pan-italijanski bend/ orkestar/ kolektiv radi još od devedesetih godina i nije vezan za stalnu postavu muzičara niti, strogo govoreći, za jedan muzički stil. Video sam da po internetu Anatrofobiu označavaju kao muzički blisku Rock in Opposition estetici, a što je fer, ali ovo naravno ne opisuje samu muziku preterano detaljno. Svakako je u pitanju avangardni pristup formi sa nestandardnim korišćenjem standardnih – i nekih egzotičnijih – instrumenata i mnogo eksperimentisanja sa samim zvukom. Uostalom, možete da poslušate pregršt njihovih izdanja na njihovoj Bandcamp stranici (https://anatrofobia.bandcamp.com/).

Andrea Biondello je u ovom bendu svirao bubnjeve od 1992. do 2020. godine (kada je i objavljen poslednji album Anatrofobije) i za skoro tri decenije sa njima snimio sedam albuma i radio turneje po Italiji i Evropi. Sarađivao je i sa muzičarima kao što su Stefano Giust (Margine), Stefano Pastor, Alessio Pisani, Gianni Mimmo, Roberto Sassi, a sve vreme je u njemu, vrlo očigledno, vrebao free jazz bubnjar željan da iskoči na površinu i pokaže šta zna.

Drugi član u Kossiga je saksofonista Alessandro Cartolari (koji je bio i ljubazan da mi da malo biografskih podataka o njima dvojici s obzirom da Superpang nema kapaciteta ni vremena da pravi press materijal za sva svoja izdanja) jedan, to je na ovom mestu korektno reći, titan bariton saksofona, a koji je u Anatrofobiji svirao od 1992. do 2018. godine. Cartolari kaže da je posvećen kombinaciji improvizovane muzike, free jazza i roka u različitim formama, sa Anatrofobijom je snimio šest albuma, svirao iste te turneje po Italiji i Evropi a svirao i sa sličnim ljudima: Stefano Giust (Margine), Stefano Pastor, Alessio Pisani, Gianni Mimmo, Roberto Sassi, ali i sa turinskim haotičnim rok/ metal bendom Turin Horse. Pored Kossige, Cartolari svira i sa eksperimentalnim jazz/ noise sastavom Masche (https://maschecollective.bandcamp.com/), i sa brutalnim turinskim improvizatorima Extrema Ratio (https://extremaratio.bandcamp.com/) i u oba slučaja njegov bariton-saksofon sparinguje sa ljudskim glasom.

Kossiga nema ni pevanje ni recitovanje pa čak ni vrištanje i jedini momenti u kojima ćete na albumu Antropocene čuti ljudski glas su oni u kojima bubnjar Biondello ispusti oduševljeni uzvik inspirisan nekim posebno uspelim momentom improvizacije dvojice muzičara. Mada, što se mene tiče, mogao je da viče sve vreme jer je Antropocene impresivno fokusirana, efektna ploča.

Ovo zaista počinje kao ,,čist" free jazz i prva kompozicija, modulo 11 je onaj klasični sax/ drums duo u kome dva muzičara komuniciraju naizgled telepatski, savršeno uklapajući svoje brze, grčevite iskaze i gestove a onda takođe savršeno odmotavajući i duže teme. Ovaj komad traje svega dva i po minuta ali već se tu čuje da Cartolari nije usredsređen samo na dekonstrukciju saksofona i proširene tehnike već i da mu vrlo prirodno dolazi toplija, melodičnija svirka sa klasičnijim razvojem džez tema. Naravno, zvuk mu je bogat, snažan, jako distorziran a Biondello ispod njega sipa zastrašujuće rafale i baca jake bombe i ovo manje zvuči kao klasični Coltrane/ Ali duo a više kao nekakav italijanski odgovor na neku kombinaciju iz srednje generacije tipa Peter Brotzmann i Shoji Hano.

No, koliko god da je ova prva kompozicija uzbudljiva, a jeste, ostatak albuma smisleno gradi i ekstrapolira na njenoj osnovi, ostajući u free jazz modusu ali bez puritanskih ograničenja. Modulo 5 i sama kreće kao užurban, energičan free jazz ali se čistota forme brzo narušava Cartolarijevim korišćenjem elektronskih efekata – pre svega dileja koji mu omogućava da na neki način svira duete sa samim sobom. Ovo je još izraženije u maničnoj, crtanofilmovskoj modulo 1 koja će do kraja maltene preći u power electronics, pa je onda naredna, modulo 9 pravi trenutak za promenu fokusa i malo odmora od ekstremne svirke. Ipak, i ovo je na svoj način ekstremna kompozicija sa više od 13 minuta trajanja i odlaskom u sasvim drugu stranu – na jelovniku je ovde apstraktna, gotovo ambijentalna svirka bez ritma i sa pažljivim odmeravanjem svakog tona i udarca koji se spušta u miks. Cartoleri i Biondello ovaj komad grade sporo, metodično i veoma uspelo, dajući mu čvrstu formu i mnogo odlične teksture do kraja.

Modulo 3 koja sledi je ponovo brza, energična improvizacija sa Cartolerijem koji ponovo svira lepe, zarazne teme, modulo 7 je distorzirana, možda i besna a modulo 15 koja album zatvara je ponovo duža, apstraktnija, meditativnija kompozicija.

Cartoleri i Biondello imaju osvežavajuće neposredan pristup improvizaciji i ne zamaraju se razmišljanjem da li nešto jeste ili nije džez, da li su dovoljno dugo svirali, ili su nam dali samo skicu, da li su neke kompozicije preduge ili pretihe i treba li ih nekako ,,označiti" kao free jazz koji se samo malo zamislio. Svežina ovog albuma je upravo u njegovoj spontanosti i briljantnom načinu na koji dvojica muzičara što jedan sa drugim sviraju već trideset godina komuniciraju brzinom koja prevazilazi racionalnu misao i oslanja se na čistu intuiciju sagrađenu kroz tolike decenije zajedničkog iskustva. Utoliko, ovo je fantastičan materijal koji sam sa apetitom nakon kupovine prelsušao mnogo puta a kako bend trenutno traži način da zasvira i po našim teritorijama, nadam se da ćemo Kossigu u neko dogledno vreme moći da gledamo i uživo. Slušajte:

https://superpang.bandcamp.com/album/antropocene

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 04-12-2022, 12:31:29

Danas ćemo skoknuti do Njujorka jer saksofonista Avram Fefer ima novi album. Juba Lee je snimio kvartet u jakom sastavu: Avram Fefer, Marc Ribot, Eric Revis, Chad Taylor i ovo je ista postava koja je snimila pre-COVID album Testament, jednu impresivnu kombinaciju njujorškog Downtown jazza sa afričkim uticajima. Juba Lee je jednako snažan, impresivan album, inspirisan između ostalog i nekim veoma tužnim događajima koji su se u međuvremenu desili, ali i dalje pun energije i optimizma.

Avram Fefer je jedan od onih njujorških jevrejskih džez-majstora koji perfektno spajaju staro i novo, ali i klasičniji džez sa muzikom onog što i dan-danas zovemo trećim svetom. Fefer je aktivan od ranih devedesetih i imao je u svojoj karijeri prilike da sarađuje sa nekim ozbiljnim veličinama njujorške scene, počev od Archieja Sheppa ili Sunnyja Murrayja, ali i sa The Last Poets, Grahamom Haynesom, pa onda i sa orkestrima kao što su Mingus Big Band, Burnt Sugar Arkestra, Butch Morris Orchestra... Feferov otac je, naglašavaju neke njegove biografije, bio rođen u logoru u Sibiru a Fefer je, rođen u SAD odrastao na obe obale a onda pohađao Harvard, Berkli i Konzervatorijum Nova Engleska. U Parizu je proveo nekoliko godina i tamo svirao sa pomenutim Sheppom, Murrayjem i sa još mnogo muzičara koji su tu došli iz SAD, ali onda i sa senegalskim, kamerunskim, malijskim i marokanskim muzičarima koji su u njemu razgoreli želju da se pobliže uputi u muziku zapadne Afrike i arapskog nasleđa. Neko vreme je svirao i u Acid Jazz sastavu Beigels Daisy Toast koji je u Francuskoj bio prilično popularan.

Negde od početka ovog stoleća Fefer – ponovo u SAD – počinje da redovno radi i snima kao lider pa je od 2011. godine naovamo izbacio 14 albuma a naporedo je snimao i sa raznim bendovima i muzičarima kao što su Adam Lane, Adam Rudolph, Amiri Baraka...

Naravno, kvartet na ovom albumu je sastavljen od vrlo uglednih imena. Kontrabasista Eric Revis je poznat po saradnji sa Branfordom Marsalisom, Orrinom Evansom ili Russellom Gunnom, pogotovo sa Betty Carter, a odradio je smene i sa kremom avangarde (Peter Brotzmann, Ken Vandermark, McCoy Tyner, Andrew Cyrille...) i usput pokupio i jednu Grammy nagradu. Revis je i cenjen lider i u toj ulozi snimio je osam albuma – neke od njih za Clean Feed – a sa Feferom snima od početka veka.

Bubnjar Chad Taylor je, naravno, najpoznatiji po svojoj umešanost sa Chicago Underground kolektivom i saradnjama sa Robom Mazurekom i Jeffom Parkerom, ali i on snima dosta i u ulozi lidera, a sarađivao je i sa Fredom Andersonom, Davidom Lordom, i naravno Marcom Ribotom sa kojim je snimio tri albuma, i nastupao u Beogradu pre nekih jedanaest godina sa kolopletom Aylerovih i Coltraneovih kompozicija (https://www.jazzin.rs/bjf-7-igor-lumpert-innertextures-marc-ribot-trio-elliott-sharps-electric-willie/).

Ribot je verovatno najveća zvezda na ovoj ploči makar na ime karijere koja traje od sedamdesetih godina prošlog veka, saradnji sa veličinama kao što su Tom Waits ili John Zorn te osobenim pečatom koji je ovaj veliki gitarista ostavio i u jazz i u rock muzici, improvizaciji i no waveu ali i u kubanskoj muzici u dijaspori. O Ribotu sam već pisao, više puta, pa nema neke svrhe da sad kao objašnjavam ko je on i koliko je važan za istoriju savremene muzike...

Avram Fefer piše da je prethodni album za njega bio neka vrsta otkrovenja jer je dodavanje Marca Ribota u trio koji je lepo funkcionisao pre toga doneo potpuno novu dimenziju zvuku. Planirano je da se tu drže i razni koncerti ali je naravno pandemija ubacila klip u TE točkove. Pripreme za naredni album počele su krajem prošle godine ali je onda smrt Grega Tatea, bliskog prijatelja i vrlo važne osobe u pogledu kreativnog procesa koji je do tada koristio dovela Fefera do toga da se preispituje da li uopšte treba da nastavi sa muzičkim radom. Ipak, kaže da je, držeći Gregovu sliku iznad klavira seo da piše pesme i da je sve vreme čujući njegov glas u uhu na kraju izronio zdraviji i sa dvanaest kompozicija od kojih se devet može čuti na ovoj ploči.

I ima tu šta da se čuje. Fefer i kolege njujorški džez sviraju vrlo prirodno, vrlo spontano, ali ovo je album čija su spontanost i prirodnost spojeni sa veoma promišljenim konceptom. Feferova velika prednost je to sada već ogromno iskustvo koje iza sebe ima i koje mu dopušta da muziku zasnovanu na određenim programiranim vrednostima pravi lako, prirodno, kao da ona nastaje ama baš u tom trenutku, a gde se konceptualizacije čuju u srži ali nisu nikada uspele da preuzmu svu formu pesama i pretvore ih u puke zvučne eseje.

Showtime koja album otvara je, tako, apsolutno idealan otvarač – i nije bez razloga tako naslovljena – jer je ovo energičan, snažan bop komad sa Feferom koji vozi kvartet jednom mingusovskom temom i ostavlja ritmičarima i Ribotu da je ukrašavaju i razrađuju iza njegovih leđa. Fefer je, naravno, veoma dobar saksofonista, sa lepim legato tonom i taman toliko distorzije da svirci doda karakter a da ne odluta od tradicije a Ribot na ovoj kompoziciji igra ulogu pijaniste i podseća zašto ga smatraju jednim od najboljih sideman muzičara koji su ikada radili u Njujorku.

Već druga, Bedouin Dream seli nas na sever Afrike i mada se ovaj kvartet neće nikada pretvarati da dolazi direktno iz pustinje, njihova kombinacija džeza i pustinjskog bluza je veoma lepa. Taylor ovde svira ,,etnički" ali bez glume, Revis obezbeđuje pokretački gruv a Ribot i Fefer imaju dijalog u kome Fefer ponovo demonstrira taj savršeni balans između meke legato svirke i distorziranog, nestašnog preduvavanja.

Sky Lake je i sama zasnovana na gruvu mada je ovo bliže prepozatljivim njujorškim jazz radovima kakve vole downtown muzičari, sa Ribotom koji će ovde solirati u bluz-rok maniru i odličnim Taylorovim variranjem ritma preko kao hridina stamenog Revisa.

Naslovna kompozicija će otići u free jazz smeru, kao što smo svi bili svesni da u jednom momentu mora biti i ovo je dobrodošla diverzija, sa vrlo užurbanom, vrlo gustom svirkom a koja se ne oslanja isključivo – ili čak pretežno – na snagu. Ovo je free jazz u kome muzičari intenzivno slušaju jedni druge i u kome zaista postoji onaj egalitaristički standard da svako treba da jednako doprinese kompoziciji. No, svakako ne treba gubiti iz vida da je ova kompozicija istovremeno zasnovana na jasnoj temi (sa klecmer mirisom) i hardbop pristupu istoj i da će i publika koja se plaši free jazza u njoj naći mnogo toga bliskog.

Brother Ibrahim je još jedan gruv-komad, ovg puta sa malo latinskog šmeka i ovde Fefer daje neke od najzabavnijih solaža sa živim ,,miksovanjem" zvuka tako što će se pomerati oko i udaljavati od mikrofona. Za njim sledi smireni, minimalistički Ribot pa onda Taylorov solo – koji ni jednog momenta ne napušta gruv – i čovek mora malo da se divi Revisu koji sve ovo drži na okupu.

Love is in the Air je neka vrsta free jazz balade, sa još malo latin harmonija i nemirnom poliritmijom u svojoj srži i ovo zvuči odlično, dok je Gemini Time bebop sa Ribotom koji ovde zvuči kao da je vremeplovom otišao nekoliko decenija unazad a Fefer ga onda prati u stopu. Revis ovde konačno dobija priliku da solira ali to radi zajedno sa Taylorom i ovo je sjajan momenat komunikacije između dvojice ritmičara.

Say You're Sorry je možda najviše ,,downtown" komad na ploči sa slobodnim ritmom, mnogo improvizacije i muzičarima koji kao da idu sopstvenim putanjama kroz kompoziciju, samo da bi se obradivali kada jedni druge slučajno sretnu. Prijatan, dobroćudan haos. Konačno, Sweet Fifteen (for G.T.), posvećena Gregu Tateu je ,,prava" balada koju Ribot i Fefer izvode sa puno pijeteta ali i nesputanog optimizma i služi kao idealna tačka na ovaj album.

Juba Lee je lepa vožnja kroz Feferova interesovanja ali i kroz svirku nekih od najboljih muzičara koji operišu u američkom jazzu poslednjih godina pa i decenija. Ovo je nenametljivo eklektično, prijateljski avangardno i mada ima nešto od one downtown hermetičnosti u zvuku, svakako jako prijatno za slušanje. Pa slušajte:

https://avramfefer.bandcamp.com/album/juba-lee (https://avramfefer.bandcamp.com/album/juba-lee)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 11-12-2022, 12:14:31

OK, ove nedelje ćemo definiciju ,,džeza" rastegnuti prilično agresivno kako bismo uklopili album u kome sam proteklih dana uživao a danas u njemu možemo da uživamo zajednički, ako bude dobre volje. Nije, naravno, ništa novo ili revolucionarno u tome da slobodnu improvizaciju podrazumevamo kao podvrstu džez muzike ili barem njenu logičnu ekstrapolaciju, a kako na ovom albumu ima i truba i vibrafona, mislim da smo na vrlo bezbednoj teritoriji. Los Amargados: Noche de Los Amargados je zabavan, razbarušen album slobodne, neidiomatske improvizacije koja svoje spone sa džezom nije baš sasvim presekla, a što se, pored instrumentarija koji pominjem – mada na albumu dominiraju električni i elektronski instrumenti – čuje i u korišćenju akustičnih bubnjeva i prisustvu slobodno improvizovanih ali prepoznatljivo ,,džez" ritmova. Hoću da kažem da i pored mnogo elektronskog šuštanja i prdkanja Noche de Los Amargados nije ploča apsolutno i programski apstraktne muzike a što je čini na neki način podesnom i za iniciranje nevinih dušica u free improv.

Los Amargados su češki duo koji je za ovu prigodu proširen u šire-evropski kvartet a album je snimljen u studijskim uslovima, tokom dve sesije Januara i Aprila ove godine u gradu Pardubice koji je zajedno sa češkim Ministarstvom kulture i fiansijski pomogao proizvodnju ovog materijala. Večitu istinu da ova vrsta muzike ne bi bila živa bez pomoći država ili makar privatnih fondacija će jedni nastaviti da tumače kao potvrdu dekadencije modernog društva i pervertiranja ideje javnog interesa a drugi kao ipak hvale vrednu praksu u kojoj efermerna, teška za shvatanje ali u krajnjoj liniji za moderno društvo značajna umetnička praksa ipak može da opstaje zahvaljujući razumevanju od strane nekih činovnika na ključnim mestima – no krajnje pitanje svih pitanja ostaje da li vas ta umetnost ,,radi". Jer ovaj album je valjda enciklopedijski primer kako ovakve stvari mogu da budu i komunikativne, pa i pitke. Naravno da ćete ,,običnoj" osobi, da ne kažem civilu, i dalje morati da podrobno objašnjavate šta je to toliko ,,umetnički" u muzici koja ne demonstrira ni (klasičnu) tehniku ni (klasičnu) teoriju i koju, reklo bi se, može da odsvira bukvalno bilo ko kome u ruke date instrument i ovde je uvek vredno setiti se načina na koji je Sun Ra reagovao na razgnevljeni komentar pripadnika francuske publike koji je ustvrdio da bi njegova predpubertetska ćerka mogla da odsvira sve što su Arkestrini muzičari prikazali na koncertu. Sonny je, kaže njegov biograf, John F. Szwed sa odobravanjem klimnuo glavom i potvrdio da bi ona to sigurno mogla da odsvira. Ali, uzvratio je zatim pitanjem, da li bi to ona mogla da napiše?

Los Amargados, naravno, većinu svoje muzike svaraju in situ i ovo nisu notirane ,,pesme" ali spontana kompozicija je i dalje kompozicija a Noche de Los Amargados nisu samo jedno jutro ustali i uleteli u studio i bez razmišljanja pohranili sat vremena muzike na harddrajv – ovoje slobodna improvizacija, da, ali slobodna improvizacija koja se temelji na decenijama proizvođenja muzike, slušanja muzike, razmišljanja o muzici, rada sa muzikom.

Petr Vrba je polovina originalnog članstva ovog benda i čovek koji se bavi neidiomatskom improvizacijom već, jelte, decenijama, svirajući trubu i klarinet pored gomile nestandardnih instrumenata. Vrba je uobčajena kombinacija organizatora muzičkih događaja, radijskog didžeja i muzičara koji sarađuje sa eksperimentatorima i improvizatorima sa raznih strana sveta, uključujući ljude kao što su Ryu Hankil, Christof Kurzmann, Thomas Lehn, Ava Mendoza, Seijiro Murayama, Susanna Gartmayer, Ingrid Schmoliner, Michael Zerang... Par godina je proveo i u Indoneziji studirajući Gamelan.

Njegov partner u ovom bendu, George Cremaschi je klasično obrazovani kompozitor sa trideset godina prakse izvođenja i snimanja moderne kompozicije (Cage, Feldman, Xenakis, Penderecki, Oliveros, ali i Mingus i Braxton, dakle, ima tu i džeza) ali i sa velikim improvizatorskim stažom gde je svirao sa vrlo uglednim imenima i iz džez orbite: Marshall Allen, Mats Gustafsson, Paul Lovens, Louis Moholo, Butch Morris, Evan Parker, Rova Quartet, Cecil Taylor, John Tchicai... Cremaschi i Vrba su i suosnivači orkestra Prague Improvisation Orchestra a Cremaschi predaje zvuk na filmu na uglednoj praškoj Akademiji FAMU.

Ostala dva člana Los Amargados su Elia Moretti, Italijan koji trenutno živi i radi u Pragu i bavi se naučnim radom vezanim za savremeni muzički teatar ali i za ,,ekološku percepciju zvuka", a ovde je zadužen za razne udaraljke i vibrafon, te Pasi Mäkelä, finski konceptualni umetnik, koreograf i muzičar takođe trenutno u Pragu. Mäkelä bazira dobar deo svog rada na japanskom buto-plesu i nisam bio preterano iznenađen da neke od kompozicija na albumu pokazuju jasne uticaje japanske avangardne muzike.

Noche de Los Amargados je pre svega prilično zabavna ploča. Ovo je kolekcija relativno kratkih kompozicija – najduža ima nešto više od šest minuta, najkraća manje od dva – koje su uglavnom bazirane oko jedne centralne teme ili motiva. Ne nužno ,,teme" u smislu prepoznatljive melodije, ali, da, u nekim slučajevima i prepoznatljive melodije. I Vrba i neki od drugih učesnika ovih sesija su sa prošlim projektima ulazili u teritoriju noise muzike, ali Noche de Los Amargados ima bar isto onoliko momenata ,,čiste" svirke koliko i momenata pukog teksturiranja. Glavno je da, kako rekoh, kompozicije imaju prepoznatljivu temu i najčešće jedno zvučno središte oko koga se improvizuje i kada se oceni da su iscrpene varijacije i ideje koje ovo jezgro obezbeđuje, one se načelno završavaju, bez forsiranja neke ekspanzivne strukture.

Štaviše, Nos ponemos al día koja album otvara je malo i nekarakteristična jer je u pitanju relativno ,,spora", uzdržana kombinacija drona i atonalne improvizacije na trubi. Album nakon nje postaje značajno dinamičniji pa je Con frequencia zasnovana na gitarskim rifovima i free jazz bubnjevima, sa dodacima u vidu analognih sintisajzera a Las montañas y nosotros ima taj ,,japanski" šmek sa gitarskim tonom koji čini središte kompozicije, vokalnim improvizacijama bez reči ali sa dosta teatra i puno igre između sitnih udaraljki i elektronike.

Album u sebi sažima prilično širok vokabular avangarde iz različitih era i sa različitih krajeva sveta. Analogne elektronske improvizacije podsećaju na tranvserzalu AMM-Thomas Lehn-MIMEO, kvazitribalne udaraljke na britanska post-punk istraživanja iz orbite 23 Skidoo ili Pigbag, gitare na američki no wave ali i na Japan, pogotovo uz Mäkeline vokale i ovo je jedna ugodna vožnja kroz različite pristupe slobodnoj improvizaciji koja podseća da je i neidiomatski improv na kraju postao idiom za sebe i da se u njemu mogu pronalaziti jasni citati, uticaji i fuzije postojećih stilova.

No, kako rekosmo, najvažnije pitanje kod ove muzike je da li ,,radi". Jer ako ne radi imamo samo zvučni esej ili, još gore, enciklopedijsko nabrajanje. Dinamičnost i žustrina sa kojima Los Amargados sviraju, srećom, znače da je ovo album koji je prijemčiv već na sasvim površnom nivou energičnosti koja, pak, nikada ne prelazi u čistu proizvodnju buke. Kliše je da slobodna improvizacija po svojoj formi u 90% slučajeva počinje šapatom a završava se vriskom, a ovde baš zato prija taj format kratkih kompozicija koje su dinamički ujednačene i ispituju jednu temu, jednu ideju i završavaju se kada se ona iscrpi.

S druge strane, voleo bih i da je ova postava sebi u zadatak stavila sviranje bar dve-tri duže kompozicije koje bi zahtevale dalji rad sa zvukom i temom nakon što su njihove očigledne konsekvence istražene ali ovaj album naprosto nije takav i ovo je serija vinjeta od kojih su neke mogle da budu duže i kompleksnije ali neke jesu savršene takve kakve su – na primer Muerto de hambre sa svojom kombinacijom kompleksnog ritma i žuboreće elektronike ili Engañando a un ciego koja ima gruv i gotovo da se kvalifikuje za fank pesmu. Vrlo kvalitetan studijski zvuk i miks u mnogome doprinose da se ova muzika sa puno sitnih detalja i nestandardnih zvukova sluša sa apetitom i uživa u njenoj neprekidnoj začudnosti:

https://marecords.bandcamp.com/album/noche-de-los-amargados (https://marecords.bandcamp.com/album/noche-de-los-amargados)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 18-12-2022, 11:19:44

Ove Nedelje ćemo se grejati uz free jazz. James McKain, furiozni saksofonista sa kojim smo već imali jedan urnebesan susret ranije ove godine bio je toliko ljubazan da mi pošalje novi album improvizacija i harmolodičkog free jazza a koji je snimio sa još dva saborca za malu konektikatsku etiketu firstname lastname. Ja sam se naravno oduševljeno bacio u smeru ovog zvuka, pogotovo kada sam video naslov albuma i nazive kompozicija. James Mckain, James Paul Nadien, Caleb Duval: Dancing dolazi i uz kratku ali jasnu eksplikaciju koja kaže: ,,glupa muzika za glupe ljude/ živela harmolodika/ posvećeno Ornetteu" i ovo je, uglavnom sve što treba da znate o ovom albumu, mada je zapravo idealno da ga slušate bez ikakvih, čak i ovako skromnih predznanja.

Jer, u idealnom slučaju, slobodna improvizacija treba da vas uhvati nespremnog. Ako, na kraju krajeva, sami muzičari nisu imali pojma šta će svirati tokom narednih pola sata, zašto bi slušalac imao nepoštene prednosti i dolazio do plodova njihovog rada uz unapred pripremljen kontekst? Mnogo slobodne improvizacije u poslednjih šezdesetak godina, bilo u okviru akademske muzike, bilo u okviru jazza, bilo u okviru drugih formi popularn(ij)e muzike, programski je bilo utemeljeno upravo na ideji ispražnjenosti, odsustva konteksta, bekstva od sviračke tehnike ali i bilo koje postojeće teorije, usmereno da bude čista, ničim zaprljana emanacija ljudskog duha u trenutku izvođenja muzike, izdvojena od tradicije, teritorije teorije, istorije, identiteta i imenovanja bilo koje vrste.

No, naravno, čim je više od jednog muzičara počelo da radi slične stvari, kontekst se kreirao sam od sebe. I to ne jedan kontekst – pregršt konteksta. Neki su ljudi ,,slobodnu muziku" stvarali temeljeći se na zen-budističkim principima slučajnosti koja je vrednija od autorske namere (notabilno John Cage), neki su svojim muzičarima davali eksplicitna uputstva da je dopušteno da iz svog instrumenta puste bilo kakav zvuk samo u momentima kada im je um potpuno ispražnjen i kada NE misle (Karlheinz Stockhausen), neki su svojim muzičarima davali instrumente koje oni prvi put vide u životu i instruirali ih da je u pitanju ,,vežba iz neznanja" (Sun Ra), neki su prosto uzimali ogromnu količinu psihodeličnih droga i udarali u bubnjeve dok im ruke ne poplave (Angus MacLise).

A onda smo imali i neke koji su bili na pramcu džez-avangarde, bili poznati po napuštanju harmonije i akorda, samo da bi kasnije napravili interesantan zaokret i, uz električne instrumente i naklon fanku kreirali jedan sveobuhvatni muzički svetonazor koji je dopustio i melodiju i harmoniju i ritam, ali ni jednom od njih nije dao prednost nad drugima. ,,Harmolodika", kako je Ornette Coleman krstio svoju muzičku filozofiju iz sedamdesetih godina prošlog veka je nastala spajanjem reči za harmoniju, melodiju i pokret i predstavljala varljivo nehijerarhijski pristup pravljenju muzike nameran da iz svakog muzičara izvuče njegovu suštinu a zatim tu suštinu sjedini sa suštinama drugih muzičara u jednom slobodnom ali intuitivno, prirodno koordiniranom kolektivnom muzičkom izrazu. Iako su muzičari poput Jamesa Blooda Ulmera ili Jamaaladeena Tacume poznati po tome što su formalno usvojili principe harmolodike u svom stvaralaštvu, fer je reći da je Ornetteov pristup kreiranju slobodne ali strukturirane muzike imao ogromnog uticaja na praktično sav avangardni džez (i fank) koji su došli posle njegovog albuma Dancing in Your Head iz 1977. godine.

James McKain nam je već poznat kao, rekosmo, furiozan, energičan saksofonista kod koga je u prvom redu strast a ne puka snaga i o albumu Blekingegade sam proletos napisao mnogo lepih reči (https://cvecezla.wordpress.com/2022/05/22/jazz-nedeljom-dennis-mckain-murray-sullivan-blekingegade/). Za ovu priliku se McKain udružio sa još dvojicom muzičara da bi njih trojica u, kako sami kažu ,,znojavom, odvratnom magacinu u Filadelfiji" snimili nekih 37 minuta bučne, slobodne, spektakularno drske muzike.

Bubnjeve je ovde odsvirao James Paul Nadien, perkusionista (+pijanista) i improvizator trenutno nastanjen u Bruklinu. Kaže da je trenutno dobrim delom usredsređen na sviranje solo udaraljki, ali i na saradnju sa nekoliko projekata kao što su Toadal Package, Postmodern Miniatures i Stalwart. Nadien je diplomirao udaraljke na Konzervatorijumu Nova Engleska kao stipendista je fonda porodice Blow a njegove dosadašnje saradnje ubrajaju i neke ugledne muzičare kao što su Anthony Coleman, William Hooker, Joe Morris, Stephen Gauci itd.

Na električnom basu imamo Caleba Duvala, improvizatora koji, sudeći po biografiji na njegovom sajtu veoma mnogo i veoma ozbiljno razmišlja o tome šta je slobodna muzika i kako ona na najbolji način može da ujedini sve različite ideje koje o muzici mogu postojati, ali i sve uticaje muzičara i ljudi koje srećete tokom života i rada. Duval kaže da iako ,,improvizacija trenutno ima rast popularnosti, istovemeno ima i pad autentičnosti" i da ,,muzika postaje isuviše akademska i estetizovana" te da je njegovo interesovanje kao muzičara sasvim suprotno i da želi da slobodnu muziku vrati radikalizmu iz njene prošlosti. Duval i sam svira sa projektom Stalwart i sarađuje sa gitaristom po imenu Luke Rovinsky a na ovom albumu svira električni bas.

I, pa, Dancing je svakako zvuk tri čoveka koji sviraju zajedno ali od kojih i svaki u isto vreme svira slobodno, nesputano i individualno. Nazivi kompozicija (in, your, head) su dodatno uputstvo za to kako treba slušati ovu muziku ali McKain, Duval i Nadien ni ne pokušavaju da imitiraju zvuk Ornettea Colemana, iz njegove Prime Time ili bilo koje druge faze. McKain je, na kraju krajeva tenor-saksofonista i njegov topli, masivni zvuk ne podseća mnogo na Ornetteove lake alt-melodije. Mada, da bude jasno, nekoliko puta tokom ove tri kompozicije čućete fraze koje eksplicitno asociraju na Ornettea i njegovu radosnu, rasterećenu, praktično zen-bop svirku iz bilo kog perioda njegovog rada. McKainov saksofon je često snažan, distorziran i glasan ali velikim delom njegova svirka na ovom albumu bavi se melodijom i njenim varijacijama sa nešto manjim akcentom na teksturi i ekstremnm tehnikama koje maltene po definiciji vezujemo za tenor saksofoniste u free jazzu.

No, kome je do ekstremizma, za njega je na ovoj ploči zadužen Duval. Iako ćemo čuti i nešto što bi se uz malo dobre volje moglo nazvati i električnim džezom ili fankom u njegovoj svirci, sa brzim preplitanjem po žicama i pregrštima tonova koji iz njih izleću, Duval je, reklo bi se, zainteresovan pre svega za teksturu i stohastičnu buku. Njegova bas-gitara uključena je u nepoznat broj pedala i Duval jedan veliki deo ovog albuma provodi u praktično power electronics modu, puštajući u miks zastrašujuća elektronska urlanja i distorzirane vriske.

Nadien, pak, nudi razuzdanu poliritmiju u prepoznatljivom free jazz ključu i njegova grčevita ritmička pulsiranja muzici daju jak pokretački impuls. Ovo nije ,,lep" free jazz koji radi na građenju gruva i gde bi bubnjar postavljao pozadinu za ostale muzičare da preko nje soliraju, već mnogo više znojava, prljava borba u kojoj se svaki od muzičara rve sa nekim svojim demonom i pronalazi neku svoju sreću a najveća sreća je kada se njihove tri sreće susretnu i zaigraju zajedno.

Naravno, priroda ove muzike je da se to neće dešavati baš stalno, pa možda ni većinu vremena ali priroda slušanja ove muzike je upravo u tome da slušalac aktivno učestvuje u procesu i traži spone koje spontano izleću kroz svirku što je jedinstvena, neponovljiva i predstavlja polaroid tri prirode koje su se zatekle u istom prostoru u isto vreme i rešile da se poigraju. Dancing nije album plesne muzike u užem smislu, ali u širem smislu, on će sa vama rado igrati mnogo mnogo puta. Pa uživajte:

https://f14l14.bandcamp.com/album/dancing

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 25-12-2022, 12:17:25

I onda za poslednju Nedelju u ovoj godini možda je sasvim prikladno da se opustimo uz još jedan free jazz freakout. Ionako ćemo narednog vikenda biti potpuno dezorijentisani i baviti se retrospektivom prethodne godine i generalno biti nesposobni za dve konsekutivne misli. A kao idealan uvod u tu dezorijentisanost i nesposobnost poslužiće novi album norveškog ansambla Large Unit pod ilustrativnim nazivom Clusterfuck.

Paal Nilssen-Love je bez neke velike rasprave jedan od najimpresivnjijih, najupečatljivijih, najkreativnijih bubnjara koje sam ikada gledao uživo. Ovaj Norvežanin, rođen 1974. godine u svojoj biografiji uslužno podseća da je praktično odgajen u džez-klubu koji su vodili njegovi roditelji, pa je i prvu sviračku naobrazbu stekao svirajući na ćaletovom bubnju. Nilssen-Love je kasnije išao i u prave škole i dobio i teorijsku podlogu za svoje buduće stvaralaštvo ali je u pitanju ipak pre jedan od onih tradicionalnih frikova koji uče kroz rad. Još kao tinejdžer Nilssen-Love svirao je sa Frodeom Gjerstadom, jednim od ključnih norveških fri-džez avangardista starije generacije, a sa preseljenjem u Oslo sredinom devedesetih krenula je njegova vrlo ozbiljna karijera i saradnje ne samo sa važnim savremenim norveškim već i svetskim muzičarima. Naravno da znamo da je ovaj bubnjar svirao sa praktično svima koji mogu da nam padnu na pamet, ali je interesantno i to da se od kraja devedesetih veoma zainteresovao za solo udaraljke pa i snimio nekoliko albuma u ovakvoj postavi i nastupao sam.

Ipak, naravno, najveći broj ljudi ga poznaje po nekim ključnim bendovima sa kojima je radio. The Thing, smo u beogradu videli 2008. godine i ovo je, ako je verovati mlađem i lucidnijem Mehmetu bio strašan koncert (https://www.popboks.com/article/6235). Nije mi teško da mu poverujem jer su i svi albumi koje je The Thing snimio – u sada svojoj već dvodecenijskoj karijeri – bili provrazredni događaji. Ovaj power trio sa Matsom Gustafssonom i Ingebrigtom Håkerom Flatenom je bio poznat po beskompromisnom, intenzivnom free jazz zvuku i radom kombinovanju tradicionalnog instrumentarija sa (prilično bučnom) elektronikom. Paralelno, Nilssen-Love je bio i član svojevrsne skandinavske jazz supergrupe Atomic koju smo gledali pre deset godina u dvorani Kolarčeve zadužbine i bili, primereno, raspamećeni (https://cvecezla.wordpress.com/2012/05/22/ring-ring-festival-2012-sesto-vece-fish-in-oil-i-atomic/).

No, Nilssen-Love je Atomic napustio par godina kasnije (zamenio ga je mladi Hans Hulbækmo) u želji da se usredsredi pre svega na rad sa sopstvenim projektom Large Unit.

Large Unit postoje od 2013. godine i zamišljeni su kao veliki bend, ako već ne ,,big band" u tradicionalnom džez smislu, i ovde je Paal Nilssen-Love preuzeo na sebe najveći deo komponovanja i aranžiranja muzike. Naravno, kao čovek koji ćitavog života svira free jazz i u ovom projektu je bubnjar akcenat stavio na improvizaciju i slobodu muzičara da operišu unutar parametara koje je on zadao. Začeti na Molde Jazzfestival festivalu u Norveškoj, Large Unit su već u prvih pet godina operisanja obišli više kontinenata uključujući Južnu Ameriku i Afriku i proširili se sa inicijalnih 14 članova na 21 člana na bini.

Naravno, pandemija je usporila rad i ovog projekta, kao i mnogih drugih ali Large Unit je još živ i, čućete na ovom albumu, još uvek zdrav. Clusterfuck nije ,,lepo" ime za album, ali ovo nije mutzika sastavljena isključivo od nasilja i resantimana, naprotiv, rekao bih nakon preslušavanja albuma da imamo posla sa svojevrsnim obredom očišćenja koji treba da tamne godine globalne zaraze na neki način konačno protera u istoriju i spremi čovečanstvo, ili bar onaj njegov mali deo koji se loži na free jazz, grafičku notaciju i neidiomatsku improvizaciju, za novo doba.

Clusterfuck je snimljen u studiju, dakle, ovo nije živi snimak kakvi su najčešći za ovakve projekte. Štaviše, ovo je decidno ,,neživi" snimak jer je srž benda snimila glavni deo muzike tokom tri dana Septembra prošle godine a zatim su harfistkinja Lotte Krüger i elektroničar Tommi Keränen svoje kontribucije nasnimili u odvojenim sesijama u Oslu i Helsinkiju, zamagljujući tako granicu između ,,čiste" improvizacije i organske zajedničke izvedbe i klasičnijeg ,,studijskog" rada. No, rezultat je u zvučnom smislu da je ovo izuzetno kvalitetan snimak u kome ansambl od čak petnaest muzičara zvuči vrlo dobro sa kvalitetnom separacijom instrumenata i potpunim izbegavanjem natrpavanja zvučne slike. Miks Christiana Engfelta i mastering Christiana Obermayera obezbeđuju da muzika koja je na momente vrlo manifestno bučna nikada ne postane puka buka koju će vam uho čuti ali duša ignorisati.

Nilssen-Love je komponovao sva tri dugačka komada na ovom albumu, zapravo nudeći svojim saradnicima grafičku kompoziciju kao predložak za improvizovanje. Kako je to već i uobičajeno sa ovakvim sastavima, Clusterfuck je procesija zvučnih događaja u kojima se smenjuju užurbana, energična, bučna, KRLJAČKA svirka sa tišim, meditativnijim momentima u kojima imamo elektronska zujanja, šuštanja i pucketanja kao osnovne molekule zvuka a sam slušalac popunjava veliki deo ostatka ambijenta.

Za klasičnog jazz slušaoca ovde neće biti MNOGO programa. Saksofonisti Kristoffer Berre Alberts, Marthe Lea i Klaus Ellerhusen Holm će tokom prve, najduže kompozicije u par navrata dati i neke melodičnije linije ali ovo je album koji programski uglavnom izbegava harmoniju, melodiju, teme. Ovo je uglavnom atonalna muzika svirana sa energijom i dušom free jazza, često postavljena na idealno mesto između kinetičke, pokretačke džez svirke i cerebralnih teksturalnih istraživanja. Ima ovde klasičnih harmonskih instrumenata – od harfe do harmonike – ali oni nisu ni na koji način favorizovani u odnosu na, recimo, dva kontrabasa u postavi, trojicu perkusionista (jedan je brazilski veteran Celio de Carvalho), ili na švedskog veterana tube Pera Åkea Holmlandera.

Large Unit je, naravno, na mnogo mesta tokom ovih pedesetak minuta svirke podeljen u manje odrede gde u prvi plan dolaze gitara (Ketil Gutvik) ili truba (Richard Köster), ili harmonika (Kalle Moberg) ili trombon (Mats Äleklint), sparingujući sa kasnije dodatim Keränenovim elektronskim teksturama ili se probijajući kroz šumu udaraljki. Sam Nilssen-Love pored bubnjeva svira i velike udaraljke kao što je gong i daje svemu i meru obredne ozbiljnosti.

Ipak, Clusterfuck već i imenom sugeriše jednu manje obrednu, više katarzičnu i anarhičnu energiju i ovo i dobijamo. Iako album nikada ne prelazi u power-electronics/ noise vode kakve su uvek primamljive kada imate ovoliko ljudi na okupu i bubnjara poznatog po brzini i glasnoj svirci (omot je, na kraju krajeva dizajnirao Lasse Marhaug), Large Unit bez sumnje ovde nudi mišićav, energičan program svirke koja je zabavna ako znate da se zabavljate na kraju sveta i zastrašujuća ako ne znate. Idealno, nalazićete se negde na sredini između ove dve pozicije i imati nezaboravno iskustvo za kraj ove godine. Nilssen-Loveov PNL Records, dakle, zatvara sezonu na vrlo upečatljiv način a slutimo da će desetogodišnjica rada orkestra naredne godine biti dostojno obeležena, pa, eto, vidimo se s druge strane:

https://pnlrecords.bandcamp.com/album/clusterfuck (https://pnlrecords.bandcamp.com/album/clusterfuck)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 01-01-2023, 09:25:17

Evo i miksa muzike sa džez izdanja iz 2022. godine koja su mi se dopala, pa kome ne smeta moj malo iritantan ukus, može da se posluži:

DJ Meho – Jazz of 2022 (https://cvecezla.wordpress.com/2023/01/01/jazz-nedeljom-dj-meho-jazz-of-2022/)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 08-01-2023, 12:27:27

Za prvu pravu džez Nedelju ove godine možda je sasvim prikladno da se ponovo vratimo muzici koja zaziva harmolodičke principe Ornettea Colemana, čak i ako je do njih stigla sasvim odvojenim putanjama. Danas slušamo živi album koji je snimio kvartet Jade trubača po imenu Nick Malcolm a koji je nazvan Live at Cafe Kino.

Nick Malcolm je Britanac, trenutno predavač u školi Wells Cathedral u Somersetu, jednoj instituciji koja se hvali tradicijom dužom od milenijuma, a gde podučava decu sviranju trube. Sam Malcolm navodi sledeće muzičare kao svoje učitelje: Ambrose Akinmusire, Chris Batchelor, Dave Wickins, Ralph Alessi, ali je takođe nastupao i svirao i sa velikim imenima britanske jazz i improv scene kao što su Roger Turner, Shabaka Hutchings, Mark Sanders i mnogi drugi. Njegov izraz je u velikoj meri improvizatorski ali ne usmeren isključivo u smeru slobodne improvizacije pa se Malcolmovi bendovi u dobroj meri oslanjaju na džez gruv i smele ali prepoznatljive harmonske sklopove. Do 2015. godine njegov glavni projekat je bio Nick Malcolm Quartet sa kojim je snimio tri albuma, da bi sa trećim, Real Isn't Real iz 2019. godine njegov zvuk istovremeno evoluirao kroz dodavanje ženskih vokala, ali i inspirisao ga na narednu fazu njegovog rada, odnosno na kvartet Jade.

Jade je osnovan nakon pauze koju je trubač pravio iz zdravstvenih razloga i zamišljen je kao istovremeno dekonstrukcija muzike koji je Malcolm već radio sa prethodnim sastavom, ali i kao pronalaženje novih formi koje će ,,čist" jazz ukrštati sa drugim žanrovima na, pretpostavka je, plodonosan način. Sam autor kaže da je u ovoj fazi slušao dosta britanske muzike iz domena dubstepa i hip-hopa (Burial, JDilla) ali i elektroakustičke projekte Wadade Leo Smitha, te da su na rad ovog kvarteta uticali i čikaški AACM ali i engleska crkvena muzika. Sad to zvuči jako komplikovano i treba se setiti da je Malcolm i povremeni izvođač kompozicija savremene akademske muzike (pominju se tu naši stari znanci čije je radove izvodio za BBC 3: Richard Barrett i Iannu Dumitrescu), ali muzika na albumu Live at Cafe Kino ima jedno vrlo izraženo kinetičko jezgro i gruv koji možda nije ,,čist" jazz ali čija je svrha da pokreće telo i tera ga u jedan ritualni ples, kako bi cerebralna dimenzija ovih kompozicija imala pravilan temelj da se na njega osloni.

Pored Malcolma na trubi u ovom kvartetu tenor saksofon svira Jake McMurchie, saksofonista, diplomirani matematičar, po profesiji web-dizajner rođen u Južnom Londonu, danas nastanjen u Bristolu. Sa Malcolmom ovaj muzičar sarađuje redovno pa i posle penzionisanja Jade kvarteta, njih dvojica nastavljaju saradnju u postavama Out Front, a koja je novi Malcomov glavni projekat, ali i Jazz Defenders koji predvodi George Cooper. Malcolm i McMurchie imaju vrlo primetnu hemiju i lepo je znati da njihova saradnja i dalje traje, a saksofonista pored ovoga predvodi i svoj akustični kvartet i svira sa još par projekata. Naglašava da ga je Keith Tippett regrutovao za svoj bend kao zamenu za Paula Dunmalla ali da je veliki pijanista, nažalost preminuo baš na dan kada je McMurchie trebalo prvi put sa njim da nastupi.

Na kontrabasu i električnom basu na ovom koncertu nastupao je Will Harris, londonski muzičar koji regularno svira sa kvartetima Kevina Figesa i Andyja Haguea, sa McMurchiejem je u sastavu Michelsona Morleyja a svira i sa Karen Street's Streetworks i Colman Brothers. Harris na ovom snimku ima ne samo jako topao i snažan zvuk na oba instrumenta već i odličnu tehniku koja garantuje stalno mutirajući, a opet nenametljiv, kinetički gruv.

Postavu zaokružuje bubnjar Ric Yarborough za koga Malcolm kaže da je ključna komponenta ovog projekta ne samo na ime svog osećaja za ritam i gruv već i po tome kako koristi sempler i elektroniku koji igraju važnu ulogu u dekonstruisanju (i, pretpostavićemo, rekonstruisanju) Malcolmove muzike. Yarborough za sebe veli da bubnjeve svira od druge godine (!!!) mada da je počeo da ih formalno uči ,,tek" od sedme, a da je sa 14 pošao u muzičku školu u Chethamu da uči perkusije. Tamo ga je tri godine drilovao ugledni David Hassell, pa kasnije Dave Walsh a Sophie Hastings mu je dala poduku iz brazilske i kubanske muzike tako da Ricova profesionalna karijera obuhvata svirku u mnogim stilovima. Na konzervatorijumu u Birmingemu je studrao kod Tonyja Levina i počeo da svira i sa velikim imenima (na primer Wayne Shorter), što ga je na kraju dovelo do profesionalne karijere koja i danas traje.

Live at Cafe Kino je snimljen u kafeu Kino u Bristolu Marta 2019. godine, dakle godinu dana pre pandemijskih problema koji su stigli na evropski kontinent. Malo me i uplaši pomisao da je ovo skoro četiri godine star snimak ali je on i dovoljno dobar i zanimljiv da me taj strah ne odbija od čina slušanja. Jade je odličan, usviran kvartet sa jasno izraženim konceptom i mada ovo nije muzika za svakoga – ali koja muzika JESTE za svakoga? – već sam kvalitet zvuka i pomenuta hemija među muzičarima su dovoljni da obezbede interesovanje i pomno slušanje.

Dekonstruktivni element ove muzike se zaista čuje u semplovima koje Yarborough koristi da zada ritmičku srž nekim od pesama a preko kojih će muzičari uživo improvizovati. Ovo su kratki lupovi udaraljki, harmonskih instrumenata pa i vokala, obrtani u kompulzivnim ponavljanjima, ali i manipulisani u realnom vremenu po uzoru na hip-hop ili trip-hop didžejeve i kombinacija živog bubnja i obrćućih semplova je ovde potentna i vrlo sigurno tera muziku napred.

No, glavni deo ove muzike je svakako više ,,jazz". Malcom na trubi zadaje osnovne teme i one su često melodične pa i uzdržano emotivne, sa jasnom idejom da budu odjek neke postojeće teme (ili emocije) i postave osnov za improvizovanje. Sam Malcolm solira na ovom albumu čak manje nego McMurchie koji ima snažan i topao ton na svom tenor saksofonu i pun je zdravih improvizatorskih ideja. Kako je ovo muzika zasta više rađena u ključu harmolodike nego ,,klasičnog" free jazza onda u njoj nema takmičenja u brzini i ko-će-jače izduvavanju, već se sve podređuje gruvu i njegovim mutacijama. Ovde je ritam sekcija presudna, naravno i Yarborough i Harris su dobar tandem koji mehanicističke ritmove i mikroskopske molekule bas-frekvencija stalno raspoređuje u novim formatima kako se ređaju taktovi, nudeći muziku koja zvuči istovremeno i mašinski i organski – kao da je mašina stekla samosvest i eksperimentiše sa oslobađanjem od svog programiranog ponašanja.

U principu, rekao bih da ovom albumu fali malo editovanja odnosno da samoj muzici fali možda mrva autorskog usmeravanja od strane Nicka Malcolma jer su kompozicije veoma dugačke i često se pretvore u možda i previše opsesivno igranje sa malim ritmičkim strukturama i njihovo nežno, možda suviše uzdržano dekonstruisanje/ rekonstruisanje. Kada duvači uđu u zvučnu sliku prominentnije, soliraju snažnije ili zajednički razvijaju temu, ova muzika zvuči puno i usmereno. No, opet, ovo donekle jeste jasan ishod harmolodičkog pristupa stvaranju muzike i sloboda u interpretaciji osnovne ideje ovde daje te dugačke, dinamički ujednačene kompozicije mehaničko-organskog gruva i sanjive, oprezne improvizacije. Uz vrlo dobar zvuk i enzutijastičnu publiku, meni je to sasvim prijalo:

https://greeneyesrecords.bandcamp.com/album/jade-live-at-cafe-kino

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 15-01-2023, 12:42:51

Danas bismo mogli da poslušamo malo brzog, energičnog čikaškog hardbop/ postbop džeza, zar ne? Take Yokoyama Mahjong Crib je ime projekta koji predvodi (sada) čikaški kontrabasista Take Yokoyama, a album Tapenik, snimljen u studiju Audio Bistro polovinom prošlog Novembra je prvo studijsko izdanje za ovaj kvartet. I odlično je.

O muzičarima koji su ovde svirali ne znam skoro ništa a o lideru ponajmanje. Vidim da je Take Yokoyama cenjen na čikaškoj klupskoj sceni i da ga klubovi tamo nazivaju jednim od najperspektivnijih mladih kompozitora. Take je inače iz Japana i u Čikagu nastupa sa različitim kvartet i kvintet postavama. Mahjong Crib mu je najnoviji projekat, čvrsta, disciplinovana hardbop četvorka sa trubom, tenor saksofonom, bubnjevima i kontrabasom nazvana po tradicionalnoj japanskoj igri na tabli, a sve pod uticajem Fele Kutija koji je svojevremeno izjavio da je ,,muzika naša spiritualna igra" i onda je Yokoyama to povezao saMahdžongom. Najbolje da ne razmišljamo previše o tome. KOME JE RAZMIŠLJANJE IKADA IŠTA DOBRO DONELO?

Trubu je ovde svirao mladi Will Mallard koji se pored džeza bavi i elektronskom muzikom sa projektom A Brief Glimpse, a ima i neku vrstu rok-jazz projekta Neptun3 Blu. Mallard je inače diplomirao džez na Berkliju a u Valensiji je bio na master studijama i u pitanju je mlad ali vrlo cenjen muzičar i kompozitor. Na Tapenik on trubu svira bez mnogo kočnica, nudeći energične solaže i odlične bop hedove za naše slušalačko zadovoljstvo.

Sparing partner na tenor saksofonu mu je Rufus Parenti, jedan još mlađi muzičar, još uvek na muzičkim studijama na Univerzitetu DePaul (čovek je bukvalno završio srednju školu 2020. godine) i sa vrlo lepim muzičkim ambicijama. Parenti svira u više postava, uključujući sopstveni kvartet a njegova svirka na tenor saksofonu je tečna, prirodna i vrlo prijatna za uho.

Postavu kompletira Isaiah Keith, perkusionista koji je studije bubnjeva i vibrafona odradio na Muzičkoj školi Univerziteta Delaver a sada je na master studijama na Muzičkoj školi Eastman. Keith je veoma dobar bubnjar za postavu ovako mladih muzičara jer unosi u muziku potrebnu energiju i maštovitost a da opet ne nastoji da nužno dominira zvukom.

Elem, Tapenik je snimljen u studiju ali ovo je, i po zvuku i po svirci klasičan živi nastup, sa one-and-done mentalitetom i sirovim, organskim kvalitetom samog snimka, gde su svi muzičari u istoj prostoriji a instrumenti se u miksu čuju kao jedna nerazdvojiva celina, bez ikakvih ustupaka studijskom trikeraju i peglanju. A kako i treba da bude. Ovo je energični, snažni bop jazz i studijska sterilnost bi mogla samo da ubije snagu ove muzike.

Prva kompozicija, Blues 22 započinje sporim, zamišljenim temama na sasksofonu i trubi i Keithovim saplićućim šaflom na bubnjevima, da bi se spontano i postepeno kroz improvizaciju razvila u brži hardbop. Ima ovde dosta elemenata free jazz estetike, sa sve Yokoyamom koji solira pred kraj kompozicije, ali kvartet se najvećim delom drži čvrstog, mada lepršavog ritma i pažljivog walkinga na kontrabasu.

Druga, Al Pacino je već mnogo energičniji hardbop. Yokoyama ovde svira brzo, iz Keithovu rafalnu paljbu po bubnjevima koja zvuči izvrsno a da opet ne privlači previše pažnje na sebe, dok duvači imaju priliku da pokažu šta znaju. Mallard je veoma raspoložen ovde sa prvom solažom pa onda i Parenti, kada dođe na red, mora da se dokaže. Njegov solo je melodičniji, veseo i optimističan,a odsviran legato, bez forsiranja i glume. I Keith ovde na kraju solira i ovo je ekonomična, zabavna solaža na bubnjevima, bez mngo kontemplacije i preteranog filozofiranja, baš po meri ovako brze i energične kompozicije.

Dig In The Crates (D.I.T.C) je još jedan sporiji šafl, sa old school temom na početku ali i sa ritam sekcijom koja posle minut detonira celu strukturu. Keith i Yokoyama ovde odlaze u zabavnu, ritmičnu ali slobodnu improvizaciju i kada im se duvači pridruže više nema mnogo harmonskih pravila na meniju. Opet, Parenti je i dalje izrazito melodičan, pa i malo nostalgičan u svojoj svirci, pa i Mallard ne moe da odoli da ne ubaci malo klasičnih gilespijevskih likova u svoju svirku.

Ibiza je još jedan energični, na momente veoma brzi hardbop i kombinacija promenljivog tempa i duvača koji ukrštaju svoje improvizacije na osnovnu temu je snažna i jako vuče kompoziciju unapred. Keith je i ovde izvanredan, sa agresivnom svirkom koja ima puno nota i brejkova a da opet njegov udarac nije nametljiv niti odvlači pažnju od ,,glavnog" jela. A dobijamo i još jedan odličan solo na bubnjevima. Parenti ovde daje neke od svojih najboljih linija na celom albumu, dotičući se kontemplativne, šepovske dimenzije tenor saksofona.

Konačno, Floating Weeds je sporija, hermetičnija kompozicija sa modernističkim tendencijama. Duvači ovde sviraju impresionistički dok je ritam sekcija slobodnija i ovaj komad do svog kraja prelazi gotovo u potpunosti u free jazz, doduše bez ekstrema u ekspresiji, ali sa jednim nemilosrdnim razaranjem ,,klasične" forme i improvizovanjem po osećaju. Parenti ovde krade šou svojim lepim tonom i meditativnim improvizovanjem da bi finale bilo na kraju filmski spektakularno.

Kao prvi ,,studijski" album ove postave (postoji još jedan koncertni album od jeseni prošle godine ali vodi se kao bootleg, dakle, nije snimljen profesionalno), Tapenik je sa jedne strane vrlo skroman, nenametljiv rad, snimljen jeftino i odsviran u cugu, bez daljih peglanja i fejsliftinga. Meni se upravo to i dopada jer hvata bend onakav kakav zaista jeste na bini, sa sirovim, prirodnim zvukom u kome nema laži i prevare i improvizacijama koje su spontane i izvlače stvarni karakter iz muzičara, bez prostora za glumu i nameštanje najboljeg profila za fotkanje. Nadam se da će Mahjong Crib potrajati (Yokoyami su pre neki dan ukrali kola sa sve kontrabasom i on sad skuplja pare da nekako nadoknadi štetu) jer ovaj prvi studijski iskaz meni je doneo dosta sreće:

https://mahjongcrib.bandcamp.com/album/tapenik (https://mahjongcrib.bandcamp.com/album/tapenik)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 22-01-2023, 12:05:48

Danas imamo na meniju jednu umiljatu eksploziju free jazza i organske, zdrave i spontane improvizacije što je izvode neki sjajni latino-muzičari predvođeni WASP veteranom koji gitaru svira još od šezdesetih godina prošlog veka. Ja se uvek malo raznežim i pišnem od milja kada čujem kako muzičari koji se doslovno sećaju ljudskog sletanja na Mesec, što su ga gledali svojim očima, i danas snimaju albume koji obaraju s nogu svežinom, energijom, jednom autentičnošću koja proseca kroz generičke žanrovske gestove i isporučuje čistu, nepatvorenu ekspresiju, neposredni uvid u ljudski duh prelep u svojoj razigranosti, maštovitosti, ljubopitljivosti. Dok me poetsko nadahnuće ne ponese baš sasvim i izgubim se u dubinama svog rektuma da imenujem album koji danas slušamo. U pitanju je sastav Organon Quartet i ploča nazvana The High Vast Irradiation. Spuki!

Organon Quartet je samo jedan od mnoštva projekata gitariste iz Konektikata po imenu Joe Morris. A koji je, nećete se iznenaditi, kao i mnogi muzičari svoje generacije (rođen je 1955. godine) produkt vibrantne kontrakulturne epohe u kojoj su se sudarali potpuno različiti muzički, filozofski i kulturni uticaji a omladina se formirala u atmosferi stalne pretnje ali i stalno izranjajućih novih horizonata slobode. Morris je sa dvanaest godina krenuo da uči da svira trubu ali je ovo batalio posle godinu dana i 1969. godine uzeo svoje prve časove sviranja gitare. Kaže da je posle samo nekoliko časova batalio formalno obrazovanje i krenuo da uči sam, a što u prevodu znači da je uzeo da sluša Hendrixa i odlepio kako i dolikuje klincu koji je upravo pronašao svoju religiju. Vrlo prikladno, od sestre je dobio Coltraneov Om na slušanje pa je pored bluzine koju je već tada religiozno učio pod uticajem Jimija Hendrixa i drugih savremenih gitarista, krenuo da se interesuje i za (avangardni) džez. Pošto je u srednju školu išao u instituciju koja se zvala ,,The Unschool", tj. ,,Neškola" a kojom su upravljali sami učenici i imali poptunu slobodu da biraju koje će obrazovne, jelte, sadržaje, pratiti, Morris je najveći deo školovanja provodio slušajući folk, bluz, klasične i džez ploče, pohađajući koncerte na obližnjem kampusu Univerziteta Jejl (navodi Wadadu Leoa Smitha kao memorabilan nastup kojem je svedočio u to vreme) i svirajući sa drugim učenicima. Kaže da je prvi profesionalni nastup imao već 1970. godine, sa nežnih petnaest, a da je od sedamnaeste godine već bio odlučan da pronađe svoj glas u okvioru avangardnog krila džeza, sa snažnim uticajem koji su na njega izvršili Coltrane, Miles Davis, Thelonius Monk, Ornette Coleman, Cecil taylor, AACM, ali i asortman evropskih improvizatora onog vremena. Naravno, svirao je sve od roka do slobodne improvizacije u to vreme a onda se polovinom sedamdesetih preselio u Boston, pa tamo radio na organizaciji koncerata i počeo da piše muziku i predvodi svoje sastave. Osamdesetih je išao u Evropu i nastupao u Belgiji i Nizozemskoj pa po povratku u Boston osnovao Boston Improvisers Group i počeo i sa snimanjem albuma.

Do danas je Morris potpisao više od stopedeset ploča kao lider ili ko-lider a lista muzičara sa kojima je snimao ili nastupao je tolika da ću sa nje izdvojiti samo nekoliko meni najdražih imena iz SAD, Ujedinjenog kraljevstva i Evrope: Anthony Braxton, John Zorn, Evan Parker, William Parker, Matthew Shipp, David S. Ware, Sunny Murray, Han Bennink, Gerry Hemingway, Mark Dresser, Paul Lytton, Billy Bang, Ikue Mori, Zeena Parkins, Peter Kowald, Suzie Ibarra... U principu, dakle, pričamo o instituciji američke i svetske free muzike i čoveku koji, evo, na pragu osme decenije života i dalje radosno stvara i svira muziku ne onako kako bismo joj prišli vi i ja, razmišljajući o žanru, ritmu, harmoniji, temama, dinamici, nego onako kako to rade ljudi kojima je muzika prirodni način izražavanja: bez ikakvog razmišljanja, bez ikakvog stila, bez zadatog ritma, harmonije ili teme, samo puštajući da kroz njega muzika prođe i izađe pred slušaoca naga i bestidna. U pozitivnom, jelte, smislu. Mislim, muzika koja nema čega da se stidi a ne muzika koja ima nečeg da se stidi ali se ne stidi jer je nestašna. Razumemo se!

Organon Quartet je sklopljen od vrlo impresivnih muzičara latinoamričke provinijencije. Kontrabasista Kenneth Jimenez je poreklom iz Kosta Rike, trenutno baziran u Njujorku i njegov glavni projekat u ovom trenutku je trio Triangulate the Landscape u kome pored njega kao lidera sviraju još i bubnjar Francisco Mela, te gitarista Drew Wesely. Jimenez je pored toga svirao sa još mnogo muzičara, od kojih nabraja ljude kao što su Michael Attias, Tom Rainey, Satoshi Takeishi, Angelica Sanchez, Gerald Cleaver, Ingrid Laubrock, Stephen Scott, Brian Lynch, Gary Campbell, Roxana Amed, Martin Bejerano, Jose Luis de la Paz, Josefiina Vannesluoma, Emilio Solla i Rodolfo Zuniga. U triju sa Zunigom je i saksofonista Hery Paz a koji je član i Organon kvarteta. Paz je sopranista i tenorista, ali i vizuelni umetnik poreklom sa Kube koga veoma cene u SAD i zabeležio je razne saradnje sa muzičarim akao što su Fred Hersch, Dave Liebman, Thomas Morgan, George Garzone, Francisco Mela, Kris Davis, Ralph Alessi, Ethan Iverson, Miguel Zenón, Tom Rainey, Gerald Cleaver... Što se slikarskog dela njegove ličnosti tiče, Paz sarađuje sa nekoliko izdavača muzike kao autor omota za njihova izdanja, ali njegov glavni posao je trenutno profesura u džez laboratoriji Konzervatorijuma Nova Engleska na kome je i odbranio master rad. Pre par godina uradio je i kratki film u kome je svirao sa Morrisom (koji je za tu priliku dohvatio kontrabas) a bubnjeve je tu svirao Argentinac Juan Pablo Carletti, četvrti član Organon Quarteta. Carletti je bubnjar sa karijerom u tradicionalnom džezu i slobodnoj improvizaciji, od 2006. godine sa sedištem u Njujorku. Od tada je nastupao sa veličinama kao što su Tony Malaby, Andrew Cyrille, Daniel Levin, Mat Maneri, Angelica Sanchez, Kris Davis, Michael Attias, Rob Brown, Roman Filiu, Roman Diaz, Aruan Ortiz i William Parker a stalni je član kvarteta Roba Browna. Od 2015. godine predvodi i svoj sastav sa Tonyjem Malabyjem i violončelistom Christopherom Hoffmanom.

Dakle, jaka ekipa iskusnih i pedigriranih muzičara, većinski latinoameričkog porekla, ali The High Vast Irradiation nema u sebi ni trunke nekakvog latin-jazz šmeka. Ovo je free jazz od vrha do dna, muzika sklapana bez, jelte, predumišljaja, bez tema ili harmonskih međa, pa kao takvu, neomeđenu, i treba da je konzumirate.

I, naravno, shvatam ja i ako je čovek ovde malo na oprezu jer ima dosta slobodno improvizovanog džeza kome treba puno vremena da se pokrene iz mrtvila, dođe na radnu temperaturu i zaista proradi a i to se često dešava više silom nego, jelte, milom, sa forsiranjem snažne, ekspresivne svirke, bučnog izraza, intenziteta koji treba da slušaocu drži pažnju dok muzičari traže prave fraze da se, jelte, izraze. Baš zato je The High Vast Irradiation ovako prijemčiv album jer na njemu nema ništa od svega toga.

Prvo, ovde se od nula do sto stiže gotovo bez ikakvog zagrevanja, sa kvartetom koji se estetski i dinamički uklapa kao da su ovo isto radili bar petsto-šesto puta do sada. Album je sasvim lišen tema i ni Morris ni Paz se ne upetljavaju u neke na licu mesta izmišljene melodije koje treba da muzici daju nekakvo seme klasične forme oko koga dalje treba improvizovati i tu formu eksplodirati/ dekonstruisati. Suprotno – i gitara i saksofon sviraju brzo, energično i bez mnogo ponavljanja harmonskih sklopova, slobodno leteći po skalama i izvan skala i pružajući jedan istraživački, smeo melodijski program. Morris je, kad se uzme u obzir da mu je Hendrix bio prvi uzor, zapravo naglašeno artikulisan ,,džez" gitarista koji svira gotovo suvu gitaru, lišenu filtera i njegov je pristup ovde zasnovan na notama i njihovim sklopovima radije nego na teksturi i efektima. Kao Pat Metheney samo nestašnije, brže, luđe. Paz je sa svoje strane idealan sparing partner jer ni on nije ,,snagaš" i ovde nema koltrejnovsko-ajlerovsko-brocmanovskih proklamacija kakve ja apsolutno obožavam ali koje bi delovale možda prenaglašeno teatralne za muziku čiji je glavni kvalitet ta spontana, brza, radosna mutacija sve vreme. Paz, naprotiv, svira brzo ali meko, lako, duhovito i bez mnogo gubljenja u nekakvim citatima i omažima. On sluša ostale muzičare i gleda da se uklopi uz generalni smer kvarteta ali istovremeno predstavlja i svojevrsni svetionik koji tom smeru daje orijentir.

Jimenez je ovde izuzetno otkrovenje za mene jer je apsolutno impresivan i u brzim, muskularnim ritmičkim deonicama, ali i jednako ubedljiv sa gudalom u rukama. U trećoj kompoziciji, symbolistic, međuigra kontrabasa, gitare i saksofona koji svi rade brze jurnjave kroz skale u isto vreme a onda im se bubanj pridruži i ponese celu konstrukciju u nebo na idealan način sažima filozofiju ovog kvarteta.

Naravno, ja volim muziku koja je luda i brza ali naglašavam da Organon Quartet nije zasnovan na ideji ekstremnog zvuka, da ovo nije demonstracija snage niti odglumljena ekspresija, već samo jedna organska, idealno odmerena igra četiri izuzetna muzičara (Carletti je naravno i sam savršeno spontan, tečan, pun odličnih ideja a ne preterano nametljiv) koji improvizuju onako kako to u savršenom svetu i treba da bude: bez razmišljanja, bez kajanja, bez osvrtanja i bez bezbednosne mreže ispod njih. Izuzetan album:

https://glacialerratic.bandcamp.com/album/organon-quartet-the-high-vast-irradiation

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 29-01-2023, 12:20:31

Ove zimske nedelje grejanje ćemo dopremiti direktno iz Japana. Prolifični izdavač DIWPRODUCTS/ diskunion nam je upravo obezbedio kompletno izdanje albuma Tsuyoshi Yamamoto Trio: Blues for K a koji je u formi dva odvojena vinilna izdanja prvi put izašao Septembra upravo otpraćene 2022. godine za etiketu Somethin' Cool. Izdat je i CD u Oktobru, za Diskunion, sa dve bonus kompozicije, a ovo onlajn izdanje se može legitimno tumačiti kao ovogodišnji album, uzevši u obzir da sakuplja svih dvanaest kompozicija sa snimljene sesije i stavlja ih u jedan kompletan paket, ali i to da je CD rasprodat i da se može nabaviti samo sekondhend. Radi se, da bude jasno, o pravoj poslastici za ljubitelje, recimo tradicionalnog džeza, sa nekoliko Yamamotovih kompozicija ali sa većinski američkim programom koji obuhvata i takve legende kao što su George Gershwin, Errol Garner i Henry Mancini.

Tsuyoshi Yamamoto ima veoma dugačku karijeru u džezu. Dužu od pola stoleća. Rođen 1948. godine, Yamamoto je uglavnom samouk muzičar koji jeste kao dete i formalno učio klavir ali je po upisivanju univerziteta Nihon u Tokiju počeo ozbiljno da vežba pa i da nastupa, i to profesionalno, kao prateći muzičar za japansku legendu popularne muzike, pevača engleskog imena (i engleskog porekla) Mickey Curtis koji je još pedesetih u Japan uneo rokabili energiju a onda šezdesetih predvodio prog-rok sastav Mickey Curtis and Samurai. Curtis će napraviti još veću karijeru kao glumac na filmu i televiziji – a što se muzike tiče sedamdesete će provesti producirajući druge muzičare u Japanu – ali je Yamamoto sa njim još 1967. godine, dakle, sa nepunih dvadeset imati prilike da svira evropsku turneju.

Za Yamamota je jedan od prelomnih trenutaka rane karijere svakako bilo što je dobio stalni posao kao pijanista u uglednom klubu Misty u Tokiju 1974. godine a kada je za etiketu Three Blind Mice i snimio svoj prvi album u ulozi lidera, Midnight Sugar. Ovaj album miksovao je Yoshihiko Kannari, jedan značajan producent ne samo za Three Blind Mice već generalno za japanski džez sedamdesetih godina, sa desetinama albuma kojima je sedeo u kokpitu i kreirao prepoznatljivi zvuk ove decenije. Ovo napominjem jer je Blues fo K zapravo ponovno ujedinjenje Kannarija sa Yamamotom i ovaj album ćete definitivno želeti da slušate i zbog samog zvuka.

Yamamoto je diskografski bio najaktivniji sedamdesetih, ali je u ovom stoleću snimio već desetak albuma, što je, kad znamo da se radi o čoveku sada na polovini osme decenije života, nije nimalo loš rezultat. No, Yamamoto čak nije ni najstariji čovek u postavi na Blues for K. Već je Kannari stariji od njega punih pet godina, a bubnjar, Toshio Osumi je rođen 1944. godine i ima iza sebe jako dugačku karijeru o kojoj se na zapadu vrlo malo zna. Osumi sa Yamamotom svira konzistentno poslednjih par decenija, a isto važi za kontrabasistu po imenu Hiroshi Kagawa.

Ono što je bez sumnje i što se čuje već posle prvih nekoliko taktova na Blues for K je da Kagawa, Yamamoto i Osumi imaju praktično telepatsku vezu i da sviraju kao jedna osoba sa prekobrojnim udovima i mozgom sposobnim da se izbori sa tri instrumenta u isto vreme. Ovo naravno mislim u umetnički najboljem mogućem smislu, jer i muzika na ovom albumu je tradicionalna, čvrsto utemeljena u formama koje su sa vremenom cementirane i vrlo je važno napomenuti da Yamamotov trio, iako ne ide preko pune linije niti lomi kalup da bi doneo revoluciju džezu onako kako se to u Japanu dešavalo sedamdesetih, svejedno pruža slušaocu prvorazredno muzičko uživanje, svirajući ovaj materijal sa mnogo osećaja, ljupkosti, lakoće ali i elegancije.

Kako rekosmo, prvo je važno da ukažemo na to koliko je zvuk lep na ovom albumu. Three Blind Mice izdanja su bila karakteristična po svojoj lepoj dinamici i Blues for K ponavlja ovu estetiku, mada se, naravno, čuje da je ovo album sniman 2022. godine – neke kompozicije, pogotovo tamo gde Yamamoto svira sam imaju i izvesu količinu šuma u snimku, svedočeći o visokom nivou ulaznog signala kako bi se uhvatile sve Yamamotove nijanse u sviranju. Pretpostaviću da je vinilno izdanje imalo nešto tiši mastering, zbog prirodne dinamičnosti samog medijuma na kome su ploče izdavane – na digitalnom se svakako čuje malo kompresije ili je barem ja čujem u tome kako su pogotovo visoke note na klaviru oštre, a metalni delovi bubnja naglašeni. No, generalni zvuk je izuzetno prijatan, sa bubnjem koji Osumi svira srazmerno tiho, velikim delom vremena metlicama, a snimak uspeva da uhvati sve lepe detalje i daje posebno ugodan sloj brujanja činela u bržim delovima. Kagawin kontrabas takođe zvuči toplo i prirodno, što se posebno čuje u retkim solažama koje imaju trodimenzionalnost i snagu a bez veštačkog pojačavanja. Naravno, klavir je ovde glavni instrument i Yamamotova dinamična svirka sa stalno varirajućim volumenom i kontrolom trajanja nota je uhvaćena u svojoj punoći.

I što se tiče miksa, dobijamo vrlo lep, prostoran album gde su muzičari jasno raspoređeni po pozicijama i zvuk trija je takođe trodimenzionalan i pun a istovremeno prozračan.

Kako rekoh, materijal je sastavljen od raznih kompozicija iz istorije džeza. Gerswhin je tu sa But Not For Me, Jimmy Van Heusen sa Darn that Dream, a Henry Mancini sa Love Theme From Sunflower. Yamamoto ovde prikuplja neke od pesama koje je nesumnjivo sam slušao kada je počinjao da uči klavir i izvedbe koje trio pruža su izuzetno bogate i zvučno i svirački, a sa izraženim respektom za izvornik. Ovo ni u kom slučaju nije nekakvo avangardno čitanje predložaka, naprotiv, Blues for K je sa svojim hardbop pristupom i vernošću formulama raih sedamdesetih i sasvim konzervativna ploča, ali je i izraženo autentična, sa muzičarima koji bi mogli da pruže puko fraziranje i prolazak kroz obavezne forme što su ih toliko puta do sada svirali tokom višedecenijskih karijera, ali koji zapravo isporučuju nadahnut, optimističan, radostan program.

Svi su sjajni ali naravno da Yamamoto zauzima centralnu poziciju sa svojom svirkom koja je romantična i pronalazi idealnu sredinu između razigranosti i jedne mudre, veteranske uzdržanosti gde se prepoznaje kada je sama tema toliko dobra da muzičar ne treba da je dodatno dinamizuje nekim svojim varijacijama. Rezultat je da se njegovi ukrasi, trikovi, povremeno teatralna, vodviljska rešenja prepoznaju i na sebe skreću pažnju baš zato što nisu glavni deo njegove svirke već strateški raspoređeni dodaci u muzici koja je pre svega okrenuta časnoj, proživljenoj rekonstrukciji bluza, balada i hardbop đuskanja.

Da je Yamamoto i izvrstan kompozitor svedoče i tri njegove kompozicije na albumu, naslovna, kao energični hardbop, zatim izvrsna Gentle Blues sa istoimenog albuma od pre deset godina i u kojoj se vide Yamamotova istraživanja izvan ,,normalne" matrice nežnog bluza, kao i Midnight Sugar, naslovna tema njegovog prvog albuma iz 1974. godine, ovde odsvirana kao barski bluz od sedam minuta, uz puno entuzijazma i energije.

Kao sada stariji čovek ja se uvek iznova oduševim kada muzičari stariji od mene po četvrt veka izbacuju albume pune života i optimizma. Blues for K nije ploča inovacije i avangarde, nije revolucionarna, naprotiv, otvoreno je nostalgična, ali u njoj naprosto ima ŽIVOTA i ona će ga i vama preneti. Prepustite joj se:

https://diwproducts.bandcamp.com/album/blues-for-k (https://diwproducts.bandcamp.com/album/blues-for-k)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 05-02-2023, 12:29:48

Ove Nedelje večeramo u paklu. I, mislim, doručkujemo. I užinamo. Imamo all-inclusive aranžman, rekao bih, jer album ToprakEv'de Müzik a koga izvodi ansambl Konstrukt feat. William Parker, Hüseyin Ertunç, Doğan Doğusel & Cem Tan je više od osamdeset minuta baš paklenog, urnebesnog lo-fi free jazza koji sleti sa šina već u prvih nekoliko taktova i nikada se više na njih ne vrati. Nije da tako nešto ne očekujemo od turske mašine po imenu Konstrukt. A upareni sa jednim od najvećih jazz kontrabasista poslednjih pedesetak godina, ovi su se ljudi na ovom snimku vinuli u neslućene visine. Ili, da ostanemo u temi pakla, spustili u njegove katranom namirisane, vrele dubine i tamo zahvatili nesvetu vodicu pravo sa izvora, da nam pokažu da je sve to jedna igra i zabava i da je pakao samo, jelte, konstrukt koji su zavidljivci izmislili da nas malo cimaju kada nam je lepo. Drugim rečima, ovo je muzika bez tema, bez harmonija i klasične lepote, ali ovo je i muzika koja nije puki ,,zvuk u pokretu" već autentična kolektivna džez svirka ljudi koji misle slobodno, delaju slobodno, sviraju slobodno.

O sastavu Konstrukt sam već pisao prošle godine, a povodom njihovog albuma sa Joeom McPheejem i Peterom Brötzmannom, ali za slučaj da vas BAŠ mrzi da kliknete na ovaj link (https://cvecezla.wordpress.com/2022/10/09/jazz-nedeljom-konstrukt-feat-peter-brotzmann-joe-mcphee-w-friends-2022-remaster/), evo dajdžesta: Umut Çaglar je ne samo mutzičar već jedan umetnik šireg interesovanja i zahvata, član, a neki bi rekli i jedan od ključnih činilaca istanbbulskog andergraunda već priličan niz godina. Çaglar je i vizuelni umetnik i didžej a kao muzičar on pre svega svira gitaru a onda i asortiman duvačkih instrumenata, uglavnom iz tradicionalnog registra. Tokom poslednjih par decenija imao je mnoge muzičke avanture, kao osnivač i predvodnik bendova poput Konstrukt i Karkhana, ali i u solo-vodama, uključujući i dve studijske saradnje sa Thurstonom Mooreom. Çaglar voli da kombinuje tradicionalno i eksperimentalno, narodno i avangardno pa ćete na njegovim pločama često videti kombinaciju etničkih instrumenata i elektronskih efekata. Sa Konstruktom je Çaglar napravio vrlo lepu sintezu raznih svojih interesovanja, temeljeći zvuk (promenljive) postave na nasleđu evropskog free jazza i improvizacije i zatim ostvarujući nisku uspelih saradnji sa patrijarsima avangardnog džeza kao što su pomenuti Joe McPhee i Peterom Brötzmann, ali i, dalje, sa mnogim drugim važnim imenima: Marshall Allen, Evan Parker, Keiji Haino, Otomo Yoshihide, Thurston Moore, Ken Vandermark... Ozbiljna, dakle, firma, ozbiljna koncepcija, ali uvek duboko i snažno ukorenjena u eksperimentu, u nepredvidivosti, u spontanosti i ambiciji da se iz prisutnih muzičara izvuče ono neočekivano, iznenadno, pomalo i transgresivno.

Album o kome danas pričamo snimljen je 2014. godine u Bodrumu i nikada ranije nije izašao, pa se, eto, 2023. godina može već sada pohvaliti time da nam je podarila jedan izgubljeni klasik. Jer, moram da kažem, ToprakEv'de Müzik zvuči kao klasik od prvog tona. Prljav, opasan i ružan na najlepši način, naravno, i toliko jeftino snimljen da bukvalno na momente deluje kao da slušate poslednje trzaje free jazz nastupa koji upada u cru rupu i prisustvujete špagetizaciji zvuka zajedno sa muzičarima koji ne prestaju da sviraju – ali jebeni klasik.

Jer, mislim, William Parker je ovde RAZULAREN a on čak nije ni najrazulareniji čovek na ovoj bini.

O Parkeru se valjda dovoljno toga zna, ali za potrebe ljudi kojima je ovo danas prvi susret sa free jazzom, da kažemo da se radi o uglednom njujorškom muzičaru, lideru, improvizatoru i, možda i najvažnije, inspiratoru, koji je živa legenda što u osmoj deceniji života još uvek nekako prirodno i bez napora spaja klasične trope džez avangarde sedamdesetih godina prošlog stoleća sa modernim trenutkom. Parker je kontrabasista što je svoje ožiljke i ordenje zaradio sedamdesetih, pa onda svirao deset godina sa Cecilom Taylorom, kaleći se u najvrelijoj od svih free jazz vatri onog vremena, a od početka osamdesetih je i lider i diskografski aktivan u mnogim kontekstima. Gotovo da nema smisla nabrajati sa kime je sve Parker radio tokom ovih pet decenija. Pošto je radio sa praktično svima koji vam padaju na pamet. Naravno, jedno od najvećih poglavlja u njegovom životu bila je duga i plodna saradnja sa pokojnim Davidom S Wareom, ali Parker je mnogo snimao i sa Matthewom Shippom, sa Ivom Perelmanom, sa Charlesom Gayleom, sa Peterom Brötzmannom, Frodeom Gjerstadom, Jemeelom Moondocom, Hamidom Drakeom... sa svima.

Ne znam kako se zatekao na istoj bini sa Konstruktom te 2014. godine ali Bodrum je svakako poznat po svojim ekstravagantnim jazz programima, no, ovaj snimak, napravljen ručnim Tascam snimačem, verovatno nikada namenjen da bude distribuiran kao komercijalno izdanje, je takva erupcija energije da je teško odoleti joj.

Mada morate imati afinitete ka avangardnom, ekscentričnom, ikonoklastičnom. Morate biti neko ko u deformisanom zvuku nalazi interesantne nove estetike a ne neko ko se mršti što se ,,ne čuje baš dobro". Jer ovo je takva svirka da je malo verovatno da su i muzičari jedni druge čuli baš dobro. Naprosto, ovo je free jazz rađen bez ikakvih prethodnih priprema. Ovde nema tema, nema harmonija, nema čak ni solaža. Tokom tri dugačka seta (najkraći je nešto ispod trinaest, najduži gotovo četrdeset minuta) muzičari sviraju apsolutno kolektivno, krećući se u istom smeru i sa istim namerama ali gotovo bez ikakvih pretenzija da sviraju zajedničke melodije ili teme. Ovo je muzika gustih tekstura i debelih slojeva zvuka, sa bubnjarima (Korhan Argüden i Cem Tan) koji sipaju freetime ritmove gotovo sve vreme i prekidaju ih samo kada spontano ulete u primitivni, tribalni gruv. Ovde nema svingovanja i šmekerskih sinkopa, ovo su free jazz bubnjevi koji više podsećaju na bombardovanje nego na muziku za ples i takav ritam i od neprebrojne duvačke sekcije zahteva adekvatan odgovor. Sam Umut Çaglar ovde ne svira gitaru već zurlu, ubacujući brutalne, prodorne etničke tonove u haos, a pored jednog jedinog ,,stvarno" džez instrumenta (alt saksofon koga svira Korhan Futacı), sve ostale duvaljke su ovde striktno folklorno intonirane, od tradicionalnih (gralla, koja potiče iz Katalonije) pa do küstüfona koji je izmislio Ömer Küstü. Čak i Parker ovde manje svira kontrabas a više küstüfon, mada on čak i nije jedini kontrabasista na bini. Özün Usta svira drugi kontrabas ali je i treći bubnjar u ovoj postavi i to valjda dovoljno objašnjava koliko je ovo haotična i divna muzika.

Jer, iako je ovo dugačak, vrlo jeftino snimljen album, sa sirovim, abrazivnim zvukom, i muzičarima koji samo zasipaju bučnim, prodornim linijama, teškim, rafalnim udarcima, iako Parkerov kontrabas, kada se čuje (uglavnom kada ga svira gudalom) deluje kao ledolomac što proseca arktičke naslage i krši sve pred sobom, ovo je i dalje muzika lepote. Ne klasične, nikako, ne dostojanstvene i otmene lepote uz koju mirno kontemplirate. Već muzika razbarušene, umrljane, zadihane i neopisivo vesele lepote koja samu sebe stvara i proždire svakog sledećeg momenta i nudi slušaocu kontemplaciju višeg nivoa. Onu u kojoj će svakog trenutka biti pred novim izazovom i radosno prepoznavati da mu je dorastao. Nipošto ne propustiti:

https://umutcaglarmusic.bandcamp.com/album/toprakevde-m-zik-2014-unreleased (https://umutcaglarmusic.bandcamp.com/album/toprakevde-m-zik-2014-unreleased)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 12-02-2023, 12:16:12

Ove Nedelje slušamo dva fina džez albuma a to nije zato što sam ja sad nešto široke ruke i darežljivo raspoložen već zato što se radi o albumima koji čine dva dela jednog celovitog paketa. A u pitanju je paket posveta Steveu Lacyju. Što se kaže, imao sam vašu pozornost a sada imam vašu radoznalost. Coastlines: Music of Steve Lacy Vol.1: Quartets i Coastlines: Music of Steve Lacy Vol. 2: Duets su dva albuma izašla početkom ovog meseca a u, kao što im imena vele, postavi kvarteta i dua, puni su aranžmana Lacyjevih kompozicija i mada nam ništa i nikada ne može vratiti samog Lacyja sa večnog počinka na koji je daleko prerano otišao pre, evo, još malo pa dvadeset godina, ne mogu da kažem da uz ove albume nisam uživao.

Dva čoveka koji stoje iza ovog projekta su prilično ugledni muzičari i edukatori sa utemeljenjem u klasičnoj, akademskoj estetici ali sa puno ljubavi prema slobodnoj improvizaciji i džezu. Prvi od njih je cenjeni holandski saksofonista Jorrit Dijkstra, rođen u Ajndhovenu još polovinom šezdesetih a već više od dvadeset godina na privremenom (i verovatno permanentom) radu u SAD, gde trenutno živi u Bostonu i profesor je na muzičkom koledžu na Berkliju, kao i predavač na konzervatorijumu Nova Engleska. Dijkstra je svoje veštine sticao u Amsterdamu svirajući sa raznim muzičarima i uživajući u spontanom međusobnom prožimanju scena džeza, world muzike i slobodne improvizacije. Formalna znanja je stekao studirajući kompoziciju i improvizaciju, a između ostalih baš mu je Steve Lacy bio jedan od edukatora, pored takvih teškaša kao što su bili Misha Mengelberg, Steve Coleman, Lee Hyla i drugi. Kao kompozitor on danas voli da povezuje svetove akustične i elektronske muzike (recimo projekat Music for Reeds and Electronics) ili svetove free jazza i gitarske rok muzike a u svojoj svirci saksofona nije gadljiv na korišćenje analognih elektronskih pomagala. Tokom svoje američke faze sarađivao je sa brojnim jakim imenima, pa ću ovde pomenuti samo najočiglednije: Jeb Bishop, Nate McBride, Frank Rosaly...

Sa svoje strane Kanađanin François Houle sebe reklamira kao čoveka sa jedinstvenim improvizatorskim jezikom. I, fer je reći da niska njegovih saradnji i nastupanja po Severnoj Americi i Evropi (pa i Australiji) ubraja deljenje pozornice sa nekim od najjačih imena free improva, kao što su Evan Parker, Mark Dresser, Gerry Hemingway, Dave Douglas, René Lussier, Eyvind Kang... Houle je prevahodno klarinetista sa diplomom univerziteta Jejl a koji je danas zaposlen na Vancouver Community College School of Music i sa istorijom rada na Univerzitetu Britanska Kolumbija, te saradnjom sa raznim drugim institucijama, kako u Kanadi tako i u Evropi (npr. italijanska fondacija Civitella Ranieri). Sarađuje ili predvodi gomilu raznih grupa, svirajući raznorazne alotropske modifikacije moderne muzike oslonjene na džez, improvizaciju i klasični izraz, a ima tu i elektronike i svakojake avangardne ambicije. No, zanimljivo je videti da na ova dva albuma koje danas slušamo a na koja oba sviraju i Houle i Dijkstra nema ni ,,e" od elektronike. Dobro, svakako ima u tehnici snimanja i miksovanja, ali sami instrumenti su ljuto akustični, suvi i snimljeni uz minimum efekata.

Jer, Steve Lacy je na neki način i ostao zapamćen po tome što je od minimuma pravio maksimum. Započevši svoju karijeru u (progresivnim) njujorškim diksi bendovima pedesetih godina (sa Pee Weejem Russellom, Henryjem Allenom i gomilom stare garde koja se još držala), Lacy je već u drugoj polovini decenije beznaporno pivotirao prema avangardi, uhvativši se sa Cecilom Taylorom na čijem je prvom albumu svirao a zatim i nastupao na Njuport festivalu 1957. godine sa njegovim kvartetom. Lacy je imao i notbilnu saradnju sa Gilom Evansom a jedan od presudnih momenata za razvoj njegovog muzičkog identiteta bila je svirka u sastavu Theloniousa Monka 1960. godine.

Monk će ostati jedan od najvažnijih uticaja tokom celog Lacyjevog života a koji ga je – život, ne Monk – kao i mnoge druge džez avangardiste šezdesetih godina odveo u Evropu, prvo u Kopenhagen, pa u Italiju, gde je sarađivao sa Enrikom Ravom, ali i južnoafričkim apatridima (Johnny Dyani, Louis Moholo) da bi se na kraju skrasio u Parizu gde je živeo sve do par godia pred smrt, predvodio svoj sekstet i postao jedna od vodećih figura solo saksofona. Lacyjevo interesovanje za vizuelne umetnosti vodilo ga je i ka saradnji sa savremenim slikarima, uz to je pisao muzičke komade kao dopunu tekstovima omiljenih pisaca (Beckett, Melville, Gysin i drugi), ali i taoističkoj i haiku poeziji. Ta ljubav ka svedenom, minimalnom, neposrednom se čula i u njegovoj muzici i njegovo sviranje sopran saksofona dobilo je svoju finalnu formu u solo snimcima i improvizacijama koje su bile građene oko jednostavnih tema i mada avangardne i slobodne, retko odlazile u smeru ,,čiste", neidiomatske imptovizacije. Lacyjeva ljubav ka melodiji, ali i umeće kako da je razvija bez odlazaka u barokne aranžmane, samo uz minimalne, efektne permutacije i varijacije je ostavila ogroman pečat na istoriju džeza.

I baš to ova dva albuma nastoje – i u dobroj meri uspevaju – da podcrtaju. Obe ploče su izbor Lacyjevih kompozicija, aranžiranih za male ansamble, snimljenih svedeno i izvedenih uz vernost Lacyjevim pincipima kompozicije i aranžmana.

Na prvom albumu kvartet čine, pored Houlea i Dijkstre meni malo poznati kontrabasista Karlis Silins te bubnjar Kenton Loewen, Kanađanin koji već sarađuje sa Houleom u raznim postavama (notabilno u triju sa Gordonom Grdinom). I mada pričamo o ekipi dosta naklonjenoj slobodnoj improvizaciji i mešanju džeza sa elektronskom muzikom, Coastlines: Music of Steve Lacy Vol.1: Quartets je serija kratkih, veoma lepo, optimistično obrađenih tema Stevea Lacyja od kojih je svaka posvećena nekom velikom umetniku njegove ere. Uglavnom su to muzičari (Rahsaan Roland Kirk, posveta kome, naslovljena Succotash otvara album, pa Count Basie i Jimmy Garrison), a ima i slikara (Mark Rothko, naravno). Houle ovde služi u dobroj meri kao predvodnik ansambla i kako su Lacyjeve kompozicije sklopljene oko tema koje postavljaju pitanja da bi ostatak muzike pružio nekakav odgovor, često je on taj čiji klarinet postavlja ovu upitnu frazu da bi Dijkstra na nju zatim odgovarao. Houle je i vrlo raspoložen improvizator i solaže su mu razigrane kada na njih dođe red i često odlaze u visoke registre koje će Dijkstra moći da dosegne tek prelaskom sa tenor saksofona na sopran. No, ovde nema mnogo razbijanja forme i pesme uvek čuvaju jezgro izvorne teme, podređujući joj i ritam i dinamiku.

Sve to zvuči vrlo lepo, organski odsvirano i možda samo malo hladnije snimljeno – ali pričamo o muzičarima vrlo akademske provinijencije pa ne treba ovde očekivati kafanski gruv – i moram da priznam da sam uživao u ovim malim, kompaktnim razradama Lacyjevih tema sa ritmovima pretvorenim u kratke, kompulzivne petlje. Samo jedan pesma, Follies, posvećena Cannonballu Adderleyju je u bibop formi i služi da podseti u koje je vreme Lacy zapravo stasavao i stvarao i ovo je veoma prijatan album.

Coastlines: Music of Steve Lacy Vol. 2: Duets je jednako prijatan mada za mrvicu apstraktniji time što ovde nema ritam sekcije i postava je svedena na dvojicu duvača. Houle ovde i dalje zvuči jako razigrano a Dijkstra takođe ima još više prostora da prikaže svu raskoš svojih interesovanja ali i tehnike. Reći ću i da sam malo strepeo da bi ovaj album, posle kvarteta, sa svojom svedenjom formom možda mogao da mi bude previše hladan i akademski intoniran, ali nije bilo tih problema. Izbor pesama je odličan (posvete dobijaju i Jean Arp, francuski pesnik, slikar i vajar, ali i, recimo, Ravel) a dvojica muzičara sviraju odmereno radosno, sa vidnim enzutijazmom ali i poštovanjem prema Lacyjevom materijalu i senzibilitetu, kreirajući seriju divnih vinjeta koje ovako lišene pratnje zaista simpatično zamagljuju granicu između džeza i klasične muzike, dajući nam idealan odnos cerebralnog i prosto prijatnog. Pa, eto, uživajte:

https://jorritdijkstra.bandcamp.com/album/coastlines-music-of-steve-lacy-vol-1-quartets
https://jorritdijkstra.bandcamp.com/album/coastlines-music-of-steve-lacy-vol-2-duets
https://afterday.bandcamp.com/album/coastlines-vol-1-quartets
https://afterday.bandcamp.com/album/coastlines-vol-ii-duets-2

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 19-02-2023, 12:20:10

Kao samoproklamovani crni nacionalista, sebe često prekorevam što procentualno isuviše mali deo savremene džez muzike koju slušam i tu, kao, nešto promovišem, dolazi od strane afroameričkih (ili, uopšte, ,,afro" muzičara). Istina je svakako da veliki broj afroameričkih autora koji sebe vide kao nastavljače džez tradicije zapravo stvaraju u drugim žanrovima, baštineći elemente džez estetike ili teorije u različitim formama plesne ili elektronske muzike, ali istina je i da sam naprosto lenj ili nespretan da iskopam ono pravo koje znam da se krije ispod naplavina tek korektnog ili nezanimljivog. Danas, zato, sa dosta zadovoljstva pišem o jednom albumu crnog autora a koji i dolazi sa vrlo cenjenim legatom u svom CV—ju. George Coleman Jr: Resurgence je jedna infuzija dobrog raspoloženja, plesnog latino ritma i nadahnutog soliranja i nadam se da će vam ulepšati Nedelju onako kako je i meni ulepšala prethodnih nekoliko dana.

George Coleman Jr je, kako mu i ime sugeriše, sin slavnog saksofoniste Georgea Colemana. Coleman stariji je, jelte, dobrodržeći osamdesetsedmogodišnjak, rođen u Memfisu u Tenesiju 1935. godine a koji je u prvo vreme svirao alt saksofon, radeći i učeći rame uz rame sa takvim veličinama kao što su bili Booker Little, Charles Lloyd ili Hank Crawford. U kasnijoj karijeri, Coleman je prešao na tenor, sarađivao sa Rayjem Charlesom, Johnnyjem Griffinom, Milesom Davisom, Herbiejem Hancockom, Maxom Roachom... George je imao dugu karijeru koja čak ni sada nije završena, a saradnja sa Maxom Roachom je bitna za našu današnju priču jer je baš slavni bebop bubnjar bio taj koji je Georgovom sinu, Georgeu junioru, kada je ovaj imao nežnih sedam godina, poklonio prvi komplet bubnjeva. I to je, jelte, odredilo sudbinu ovog momka, a danas zrelog čoveka sa svojim prvim albumom u ulozi lidera.

George Coleman Jr je učio da svira bubnjeve kod ljudi kao što su bili Sam Ulano, Michael Carvin, Harold Mabern i Jamil Nasser a kao ključnu osobu u svojoj muzičkoj naborazbi pominje Billyja Higginsa koji ga je naučio da i sopstvenu svirku ali i muziku koju izvodi sa drugim muzičarima posmatra u širem kontekstu. Živeći i radeći u Njujorku Coleman Junior je pored svoje bubnjarske karijere preuzeo na sebe i očuvanje legata svoje familije pa je 2019. godine producirao dokumentarni film "Another Kind of Soul: The Coleman Family Legacy" u kome je govorio ne samo o muzičkom nasleđu svog oca već i majke, pokojne Glorije Coleman, kompozitorke, kontrabasistknje, orguljašice i pevačice koja je svirala sa Hankom Crawfordom i Leom Wrightom a kao liderka snimila nekoliko albuma za Impulse! George Junior je pored učenja bubnjeva vredno učio i matematiku i druge prirodne nauke pa je danas i diplomirani hemičar.

Što je verovatno korisno jer je pitanje koliko se od džeza danas može živeti, čak i kada ste, jelte, sin dvoje uglednih muzičara. Ovo pričam, a tužno mi je malo, jer znam da je prvi album u ulozi lidera, dakle ovaj o kome sada govorimo, Resurgence, George Junior između ostalog morao da finansira moleći narod za novac putem kraudfanding platforme indiegogo. I, da ne bude zabune, ne mislim ni slučajno da je nekakva sramota tražiti novac od zainteresovanih slušalaca radije nego se podastirati kapitalu oličenom u izdavačima, ali me duša zaboli kada vidim da je onaj deo muzičke industrije koji se bavi koliko-toliko autorskom i umetničkom muzikom do te mere oslabljen da ploče poput ove, a koje su pune života i energije, nastaju tako što njihovi autori moraju da maltene prose novac od neznanaca... Mislim, ako sama muzika nije dovoljno jaka da ubedi izdavače – a morala bi da bude, ovo je vrlo ubedljiv album, pritom veoma umiljat i prijemčiv za uho najšire publike – čovek bi mislio da će Colemanov porodični pedigre nešto značiti.

Kako god, Resurgence je nastao nezavisno, pa je utoliko i u pitanju baš ona ploča koju je George Junior hteo da snimi i možemo da pretpostavimo da je time i jača i bolja. Coleman Junior veli da je album pravio sa eksplicitnom željom da u živote slušalaca unese ljubav i dobro raspoloženje i da ih pokrene na ples kojim će se zalečiti stresovi svakodnenog života, i to se ovde vrlo dobro čuje.

Ansambl koji je sa Georgeom Juniorom snimao ovaj materijal ubraja njujorškog alt-saksofonistu po imenu Mike Dirubbo, koji je tokom poslednje dve decenije sarađivao sa Christianom McBrideom, Alom Fosterom, Eddiejem Hendersonom i mnogim drugim imenima, zatim veterana jazz gitare Paula Bollenbacka čija se diskografska karijera proteže u osamdesete godine prošlog veka, njujorškog orguljaša (i pijanistu) Briana Charettea kao i goste: perkusioniste Daniela Sadownicka i Richarda Livingstona Huntleyja ali i Georgeovog oca Georgea Colemana starijeg na tenor saksofonu. Coleman Junior je uradio kompozicije i aranžmane a album je specifično smešten na poziciju da spoji afrokubanski ritam i nasleđe memfiske crne muzike pa će tako i početi naglašeno ritmičkim kompozicijama The Call i Rakin' and Scrapin'.

No, ovo nije u celini arfokubanska ploča i zapravo najveći deo kompozicija se vrti u hardbop metrici, dajući slušaocu visok plesni tempo a muzičarima puno prostora za razdragano soliranje.

Zvuk na Resurgence je vrlo prijatan i Michael Carvin u ulozi producenta ovde svakako ima čime da se pohvali, nudeći topao, pun i dinamičan miks, sa lepim masteringom Davea Darlingtona, tako da se bogati akordi orgulja i nežne žice gitare fino uklope uz legato svirku Dirubba, ali i uz Colemanove vrlo energične bubnjeve.

Coleman je svakako bubnjar po mom ukusu, čovek koji neviđeno komplikuje u pratnji ali je onda vrlo uredan i ekonomičan u solažama. Nekoliko mesta na albumu na kojima on dobija priliku za svoja soliranja su uvek minijature od par taktova u kojima se ritam što je do tada sviran ekspanduje na zanimljive načine ali tako da prazni prostori i tišine koje Coleman Junior kreira budu jednako bitni kao i note koje je odsvirao. U pratnji, pak, ovaj je bubnjar vrlo dominantan, ne trudeći se, doduše, da preuzme kontrolu nad kompozicijama i natera ostatak orkestra da se sa njim takmiči u tome ko će glasnije i agresivnije da svira – to ovoj muzici, uostalom, ne bi ni prijalo – ali puneći svaki takt notama i udarcima, ne prošuštajući ni jednu priliku da ukusnom sinkopom podeblja fraze i usloži solaže kolega.

Kolege se, da se razumemo, sjajno snalaze i iako ovo nije nikakav ekstravagantni i avangardni kontekst, pa je muzika umivena, uredna i dobrohotna, ja sam bez rezreve uživao u finim temama i improvizacijama koje su iza njih usledile. Resurgence je topla, nežna i zaista dobro raspoložena ploča, modernog hardbopa i kubanskih ritmova i Coleman Junior ovde može bez ostatka da bude ponosan na to kako u budućnost nosi nasleđe koje su mu ostavili roditelji:

https://georgecolemanjr.bandcamp.com/album/resurgence-2

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 26-02-2023, 12:27:20

Ove nedelje sam se fino proveo slušajući dosta prijatnog skandinavskog harmolodičkog džeza ali me je toplije vreme na kraju podstaklo da za današnji napis ipak odaberem nešto iz toplijih krajeva. Guglielmo Pagnozzi: Gentle Heartquake je, verovatno, svojim naslovom simpatični omaž poznatoj kompoziciji Lala Schifrina Gentle Earthquake iz njegove relativno rane faze, kasnih šezdesetih godina kada je ostvario svoj prvi veliki uspeh komponujući temu za televizijsku seriju Mission: Impossible, i, ne sumnjajte u to, Gentle Heartquake je album koji u sebi nosi priličnu količinu šifrinovske DNK. Ali, da budemo sasvim fer, verovatno i isto toliko morikoneovske DNK, sa svojim vrlo kinematskim, višeslojnim aranžmanima i evokativnim temama. Opet, Gentle Heartquake zvuči i modernije i jasno je da se Pagnozzi svojim radom nastavlja na tradiciju koja je Shifrina i Morriconea uzela kao osnovu a zatim na tu osnovu dodala sijaset popukultrunog šljunka i šljake, lepeći stvari jedne uz druge onako kako se u tom trenutku čini uzbudljivim a ne onako kako bi bilo koja vladajuća muzička teorija propisivala. Otud je i ovaj album istovremeno i jedna uzbudljiva, nepredvidiva hrpa tema i improvizacija koje se odvijaju simultano u nekoliko žanrova, ali i udoban, sasvim predvidiv komad kvalitetne, znojave svirke koja inovaciju i avangardnu ambiciju nikada ne pretpostavlja dobrom gruvu i atmosferi. Najbolje od oba sveta? Sasvim moguće.

Na moju veliku sramotu, za Pagnozzija nisam nikada ranije čuo. Doduše, koliko je promotivnog ,,napora" uloženo u oglašavanje činjenice da je ovaj album izašao svedoči i to da sam na njega naleteo sasvim slučajno* a da sam se kasnije dobro oznojio da proverim da li ovaj album zaista postoji ili sam ga tek halucinirao, s obzirom da gugl čak i sa vrlo jasnim parametrima pretrage insistira da sam ja sigurno mislio na Gentle Earthquake i krije Pagnozzijevu ploču od svih sem od najistrajnijih pretražitelja.
*ako se pod ,,sasvim slučajno" može podvesti moje sada kompulzivno češljanje Bandcampa u potrazi za jeftinim uzbuđenjima i skupim lekcijama

Pagnozzi i inače nije naročito mnogo zastupljen na internetu. Čovek, koliko uspevam da iščačkam, nema ni sajt ni prisustvo na društvenim mrežama, a reference na album sam našao na svega par italijanskih sajtova koji su u Decembru pomenuli činjenicu da se ovo izdanje pojavilo. No, kako je tek u Februaru ono dobacilo do Bandcampa (a nema ga ni na striming servisima koje, jelte, preziremo, ali su oni verovatno najfrekventniji legalan način na koji današnji čovek konzumira muziku), recimo da se u mojoj evidenciji Gentle Heratquake vodi kao izdanje iz 2023. godine a koje ne treba propustiti jer je, pa, u pitanju jedna od najzabavnijih ploča koje sam do sada čuo u 2023. godini.

Guglielmo Pagnozzi nije, da bude sasvim jasno, nikakav mladunac sa svojim prvim albumom pa da se ova vrsta maltene anonimnosti može time pravdati. Rođen 1970. godine, dakle, godinu dana stariji od autora ovih redova, momak iz Bolonje je počeo da svira saksofone i klarinet sa šesnaest godina a onda je od početka devedesetih krenuo i da aktivno učestvuje na italijanskoj džez sceni, kao izvođač ali i kompozitor i aranžer. Privučen avangardnijem ogranku džeza i muzike uopšte, polovinom devedesetih je sa istomišljenicima iz svoje generacije (Fabrizio Puglisi, Cristina Zavalloni itd.) osnovao asocijaciju Bassesfere koja se bavila promocijom ,,kreativne i avangardne" muzike. Što se tiče ljudi sa kojima je svirao, svakako je najveće ime u ranim devedesetima bio Enrico Rava, ali tu su bili i trubač Paolo Fresu i kultni samouki trubač i kontra/basista Furio di Castri. Tokom svoje kasnije karijere, Pagnozzi će svirati sa mnogim internacionalnim velikanima kao što su Lester Bowie, Steve Lacy, Giani Gebbia, Famoudu Don Moye... Tokom devedesetih je, kako je to tada uostalom bilo sasvim očekivano od muzičara njegovog profila, pružio pipke svojih interesovanja u mnogo ,,etničkih" smerova pa je svirao i klecmer (sa sastavom Dire Gelt) i muziku Magreba (sarađujući sa marokanskim violinistom Jamalom Ouassinijem) pa i šire afričku muziku (sa multiinstrumentalistom iz Burkine FasoGabinom Dabirèom), pa hip hop (sa Mixed Blood) a onda i napolitanske narodnjake sa Guidom Sodom i sastavom Cantodiscanto. Njegov najpoznatiji projekat je Voodoo Sound Club koji meša džez sa afrobitom, pustinjskim bluzom, afrofankom i psihodelijom i aktivan je od prve decenije ovog stoleća ali Pagnozzi u istom periodu svira i sa Jazz Gang koji istražuju džez iz vremena pre bebopa, pa sa Mop Mop koji su sebe okarakterisali kao nu-jazz. Njegova interesovanja za afričku muziku su dalje išla kroz saradnju sa Lorenzom Gasperonijem sa čijim je sastavom Mamud svirao kompozicije Fele Kutija, te kroz sopstveni sastav Bandanera čiji je suosnivač senegalski perkusionista Moulaye Niang, takođe član Voodoo Sound Club.

Gentle Heartquake je na neki način sinteza skoro svih Pagnozzijevih interesovanja iz trodecenijske karijere, ploča sklopljena oko kompaktnog ansambla od pet muzičara što su materijal odsvirali gotovo potpuno uživo. Pagnozzi je kasnije nasnimio nešto sintisajzera i dodatne linije na svojim saksofonima i klarinetima, pa je ovo album koji gotovo idealno spaja živi, znojavi gruv sa avangardnijim, ako hoćete i malo apstraktnijim pristupom u kome se studio doživljava kao instrument a sviranje dueta jednog čoveka sa samim sobom je neka vrsta dijabolične refleksije u iskrivljenom ogledalu.

Pagnozzi je, narvno, napisao i aranžirao sve kompozicije na ovoj ploči. Dve od njih su napisane još početkom devedesetih ali album ima jednu ugodnu stilsku i zvučnu konzistentnost koja se, doduše, oslanja baš na kontraste i tenzije između stilova i žanrova koji se sviraju u isto vreme i privoljeni su da se uklope milom ili silom.

Naravno, Pagnozziju to odlično ide i, kako rekoh gore, nije da je ovo nekakva ploča koja će iz sve snage uprti da polomi sve dosadašnje kalupe. Pagnozzijevom pristupu svakako možemo naći brojne preteče, kako u muzici Johna Zorna i drugih njujorških inovatora, tako i u japanskom organku ove scene, poglavito radovima Otoma Yoshihidea i njegovog Ground-zero.

I ima smisla da će muzika očigledno konceptualizovana i stilski oblikovana u devedesetima u sebi nositi tragove ovih utemeljivača postmoderne avangarde, pa ne samo da ovaj album u sebi ima taj izvrsni balans moćnog, znojavog gruva i eksperimentalnog, jump-cut razmišljanja, već i sa Pagnozzi u svojoj svirci ponekad zvuči kao legendarni Kikuchi Naruyoshi koji je svirao sa Ground-zero a danas je poznat pre svega po svojoj muzici za brojne anime serije.

Gentle Heartquake ima samo četiri kompozicije ali one su dugačke i vrlo minuciozno aranžirane. Opet, ovde ne treba očekivati hladni, akademski pristup razvijanju tema jer u korenu Pagnozzijevog pristupa na ovom albumu su i rok i afrobit sa svojim zaraznimrifčinama, kompulzivnim plesnim ritmovima i snažnim bas-linijama. Dvojica perkusionista (Danilo Mineo i Gaetano Alfonsi) kombinuju teške, pokretačke bitove sa sitnim udaraljkama koje proizvode brojne zvučne efekte a Salvatore Lauriola na električnom basu i sint-basu, kao i Davide Angelica na električnoj gitari daju muzici puno morikoneovske saundtrak energije ali i propisnog modalnog džeza.

Pagnozzi je, svakako, zvezda ove ploče ne samo svojim pretrčavanjem sa saksofona na kalrinet i nazad, proizvodeći razigrane, zapaljive teme i njihove varijacije, već i prominentnim sintisajzerima koji nezaustavljivom fank energijom guraju ove pesme unapred.

Rezultat je izuzetno prijemčiva muzika koja svoju avangardnu, višesmernu eksperimentaciju sa teksturama i komplikovanim, matematičkim linijama uparuje sa kinematskim atmosferama i neodoljivim, energičnim ritmovima. I džez i psihodelični rok i električni fank i prljavi afrobit, Gentle Heartquake je dovoljno nežan da vam zatrese srce a da ga ne polomi, ali i album koji ćete slušati kad god poželite da sebi ili nekom sebi dragom priuštite malo dobrog raspoloženja. Ne propustite:

https://guglielmopagnozzi.bandcamp.com/album/gentle-heartquake

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 02-03-2023, 21:18:55

Оде Вејн Шортер

https://n1info.rs/posts/preminuo-legendarni-vejn-sorter-autor-nekih-od-najpoznatijih-dzez-kompozicija

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 02-03-2023, 22:01:40

E, pa... RIP. Velikan.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 05-03-2023, 12:35:58

Imali smo neke druge planove za ovu Nedelju ali u Četvtak, drugog Marta umro je, sa nepunih devedeset godina Wayne Shorter, jedan od titana džez-saksofona iz epohe u kojoj je džez od kafanske bio priznat kao akademska a zatim se otrgao pravilima i postao avangardna muzika, dodirnuo se sa bujajućim pokretom koji je tražio ravnopravnost za manjine u SAD i smelo se upustio u ukrštanja sa drugim žanrovima, poglavito rokenrolom. Shorter je bio učesnik ovih procesa a saputnik i saborac nekih od najvećih muzičara u istoriji žanra, stojeći zasluženo rame uz rame sa njima i svojim kompozitorskim talentom i glađu za novim i neistraženim pomažući da muzika evoluira i pronađe sveže, još uvek nečuvene forme.

Iako je Shorter možda mlađoj generaciji najpoznatiji po svojoj fjužn grupi Weather Report iz sedamdesetih i ranih osamdesetih godina koja je džez rok muzici dala dimenziju mejnstrim prepoznatljivosti i neraskidivo je povezala sa konceptom instrumentalnih virtuoza, činjenica je da je ovaj saksofonista svoju reputaciju kao jednog od najinovativnijih kompozitora i eksperimentatora u džezu izgradio još pre nego što su sedamdesete godine započele. Herbie Hancock je, pričajući o svojim iskustvima sviranja u Drugom velikom kvintetu Milesa Davisa sasvim jasno rekao da je za njega glavni kompozitor u ovoj postavi bio baš Shorter: ,,On je i dalje majstor. Wayne je bio jedan od retkih ljudi koji bi doneli muziku Milesu a ovaj u njoj ne bi ništa menjao.". Sam Miles je takođe hvalio Shortera, govoreći da piše muziku za svakog člana grupe ponaosob ,,onako kako želi da oni zvuče", ali je i podvukao njegovu radoznalost u pogledu pravila koja su u muzici vladala. Ovo je bila epoha u kojoj je generacija akademski školovanih džezera (uključujući samog Davisa, mada on nije i završio svoje studije odlučujući da je sa svojim znanjem on daleko ispred kurikuluma) eksperimentisala sa izlascima iz evrocentrične muzičke teorije, pa je Shorter, kako kaže Miles ,,pravila, ako nisu funkcionisala, kršio, ali muzički smisleno; on je razumeo da sloboda u muzici podrazumeva poznavanje pravila kako biste mogli da ih savijate na sopstveno zadovoljstvo i u skladu sa svojim ukusom."

Shorter, rođen u Njuarku 1933. godine je završio umetničku školu ali je voleo muziku. Njegov stariji brat Alan je svirao saksofon i trubu a otac je Waynea podstakao da proba klarinet i ovaj je pre odlaska u vojsku i završio muzičke studije na Univerzitetu Njujork, da bi u vojsci imao tu sreću da svira sa Horaceom Silverom.

Posle skidanja, Shorter je nastavio da se bavi muzikom, svirajući sa kanadskim trubačem Maynardom Fergusonom i slušajući velike saksofoniste, poglavito Sonnyja Rollinsa, Colemana Hawkinsa ali i Johna Coltranea da bi ulaskom u Art Blakey's Jazz Messengers počela njegova karijera ne samo izvođača i sajdmena nego i kompozitora i koordinatora. Sa Blakeyjevim legendarnim ansamblom Shorter će dogurati do mesta muzičkog direktora i autora mnoge muzike koju će ova postava izvoditi a turneje po Evropi, SAD ali i Japanu će prikazati talenat mladog saksofoniste globalnoj publici.

Od polovine šezdesetih, Shorter je svirao sa Milesom Davisom, snimivši sa njegovim postavama nekoliko ključnih albuma ne samo za Davisa već za čitav džez (uklučujući Miles Smiles, Nefertiti, Filles de Kilimanjaro, In a Silent Way i naravno Bitches Brew) i pored do tada ekskluzivnog tenor saksofona svirajući sve više i sopran, ali je imao i paralelnu vrlo cenjenu karijeru kao lider i uradivši nekoliko albuma za Blue Note, kod kojih je već imao izvrsnu reputaciju na ime svoje karijere sa Jazz Messengers. Shorterovi albumi za Blue Note, neki od njih objavljeni znatno kasnije (na primer The Soothsayer, snimljen 1965. godine a objavljen tek 1979.) su bili sklapani oko postava u kojima su radili muzičari sa kojima je Shorter i inače sarađivao (na primer trubač Freddie Hubbard, pijanista Herbie Hancock, kontrabasista Ron Carter, bubnjar Tony Williams), većina njih i sami iz orbite Milesa Davisa (mada na Speak No Evil, recimo, bubnjeve svira Elvin Jones, tada u kvartetu Johna Coltranea) i demonstrirali Shorterovo interesovanje za evoluciju džez medijuma i formata na veoma uzbudljive načine.

Miles Davis će, naravno, sa svojih nekoliko ključnih albuma definisati jazz-rock kao novu stvar u džezu i sedamdesete godine će onda njegove ideje uzeti i odvesti na razna mesta, kroz rad mnogih muzičara koji su svirali sa Davisom, formirali svoje postave i dalje evoluirali fjužn u razlilčite strane: Mahavishnu Orchestra, Return to Forever i, naravno Weather Report.

I, ne znam koliko će sad to zvučati snobovski ali iako sam slušao dosta fjužna u mladosti, moram da priznam da mi ništa od onog što su radili Davisovi saradnici nije bilo uzbudljivo niti maštovito koliko njegova originalna niska džez-rok-fank albuma sa kraja žezdesetih i početka sedamdesetih.

No, danas ionako slušamo album Schizophrenia iz 1969. godine, jednu od poslednjih ploča koje će Shorter snimiti za Blue Note pre formiranja Weather Report i mada je Weather report, može se argumentovati, revolucionarnija postava, sa inovativnijim zvukom i jasnije isprofilisanim žanrovskim identitetom, meni je Schizophrenia upravo na ime svoje prelazne forme i osećaja uzbuđenja koji dolazi uz muziku koja, jelte, pokazuje da zna pravila a onda ih savija, draga ploča.

Pored Shortera na tenor saksofonu, ovde imamo Hancocka na klaviru i Cartera na kontrabasu. Bubnjeve svira Joe Chambers, veteran svirke sa Samom Riversom, Milesom Davisom, Donaldom Byrdom itd. Na trombonu je kolega iz Jazz Messengersa, Curtis Fuller, a koji pedesetih stigao da svira i sa Coltraneom, i Sonnyjem Clarkom i Artom Farmerom, da bi sedamdesetih radio sa Countom Basiejem. Konačno, flautu i alt saksofon svira James Spaulding, šezdesetih godina najpoznatiji po saradnji sa Freddiejem Hubbardom ali i Bobbyjem Hutchersonom. Kao producent albuma je upisan Francis Wolff, nemački imigrant i Jevrejin sa ljubavlju ka džezu još iz nacističke Nemačke, a koji je do 1969. godine od pomoćnika i fotografa napredovao do de fakto predvodnika Blue Notea. Ne verujem, naravno, da je on nešto presudno doprineo zvuku na ploči, ali ovo je snimao legendarni Rudy Van Gelder i radi se o jednom od onih klasično zvučećih Blue Note albuma iz poznih šezdesetih sa zvukom koji, za moje uši, do danas nije prevaziđen.

A ni muzički nema baš mnogo toga što bi danas vredelo čuti pre nego Shorterovu svirku iz kasnih šezdesetih. Schizophrenia je, uprkos imenu koje ima negativne konotacije, zapravo album razigrane svirke i radosnog eksperimentisanja. Shorter je napisao pet od šest kompozicija na ploči i ovo je zvuk ansambla koji post-bop i hardbop formate, tako dominantne na istočnoj obali u šezdesetim godinama, lagano i sa interesovanjem razgrađuje i ukršta sa nascentnim džez rok formama.

Nije to naročito napadno – sam zvuk i fraziranja su dosta klasični i album definitivno nema apstraktnu, pomalo tuđinsku formu kakvu su imali Milesovi radovi iz ovog perioda, ali Shorter vrlo dosledno dekonstruiše ostatke bop filozofije i traži nove harmonije, ali i aranžmanska rešenja koja izlaze iz domena klasike i ulaze u polje eksperimentisanja. Tom Thumb koja album otvara je post-bop komad u kome se zvuk Jazz messengersa još snažno čuje sa Shorterovim tenorom kao predvodnikom navale, sinkopiranim, blago latiniziranim ritmom i raspoloženim Hancockom. Naredna, Go, je mirniji, atmosferičniji komad, možda zaista na tragu davisovske apstrakcije koju smo čuli na In a Silent Way, sa umiljatom Spauldingovom flautom i smirenim ali i dalje razigranim ritmom.

Naslovni komad kreće tiho i diskretno, samo da bi Chambers označio ulazak u manični tempo i prvu brzu hardbop kompoziciju na albumu. Chambers i inače dosta tvrdo i snažno udara u doboš na ovoj ploči, signalizirajući gledanje prema rok strani sveta, a na ovoj kompoziciji njegovo svingovanje na momente zazvuči kao bombardovanje sa činelama koje seku i pršte. Shorter ovde solira moćno, prebacujući svoj saksofon na rafalni režim rada, a Fuller i Spaulding ga prate u stopu. Naredna, Kryptonite je jedina kompozicija na ploči čiji autor nije Shorter. Spaulding, koji ju je napisao ima prvi solo, na flauti, dajući još jednom brzom hardbop komadu peliv nežne, sanjive atmosfere, bez obzira na visok tempo i smelo fraziranje. Sledi Shorter, ali najrazigraniji solo ovde ima Hancock koji razbija ritam i vraća se u njega kao da ga zaista lomi kriptonitska radijacija.

Iako se Shorter od svoje žene Teruko Nakagami rastao još pre pola decenije, ljubav prema zajedničkoj ćerki, Miyako je obeležila dobar deo njegovog stvaralaštva pa je naredna kompozicija, Miyako, emotivna ali i eksperimentalna balada sa velikim dinamičkim amplitudama i smelim harmonskim izletanjima.

Album zatvara Playground kao najsmeliji, najeksperimentalniji komad na kome se ritam, i tempo, harmonije i fraze menjaju kao da ih svira nekoliko različitih bendova. Hipnotički elementi Shorterove muzike na ovom albumu, sa kompulzivno ponavljajućim ritmom i kratkim frazama su u finalu dovedeni do vrhunca, pogotovo u kodi kojom se kompozicija završava. Takođe, Shorterov solo na ovom komadu je izvanredno ekspanzivan i ekspresivan.

Shorter je imao dugačku karijeru i posle Weather Report, vraćajući se, nakon prelaza u novi milenijum akustičnom džezu i mnogim starim kompozicijama koje će aranžirati i mutirati na nove načine, da bi se 2018. sa sada već ozbiljnim zdravstvenim problemima, penzionisao kao muzičar ali ne i kao kompozitor. Poslednji veliki rad bila je opera Iphigenia, sa premijerom 13. Novembra 2021. godine a koju je izvodio njegov kvartet (bez njega) u kome su svirali neki od njegovih dugogodišnjih saradnika uključujući Johna Patituccija, i bubnjare Briana Bladea i Jeffa Wattsa.

Shorter je otišao i nadajmo se da će se odmoriti, ali sedam decenija njegove muzike još uvek su sa nama i ovo je opus kakvim se malo koja osoba u ljudskoj istoriji može pohvaliti. Slušajte ga. Slavite ga.

https://www.youtube.com/playlist?list=PLg7mJ3BwdABKG-nLF6G1TzgdO2PNvChQe

Title: Re: All That Jazz
Post by: Father Jape on 05-03-2023, 16:52:37

:cry: :| xlove5

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 12-03-2023, 12:24:22

Prijalo mi je slušanje albuma Gravity a koji je snimio trio Martin Wind, Peter Weniger i Jonas Burgwinkel, a izdao ga je bremenski Laika Records. Ova kompanija se još od osamdesetih godina prošlog veka bavi publikovanjem džeza i world music izvođača ali Gravity je više kombinacija džeza sa klasičnom, akademskom muzikom, doduše na jedan razigran, pa i zabavan način. Ima ovde izvesne rezervisanosti ali Gravity nije zaista uštogljena ili akademski kruta ploča već najpre zvuk trojice ljudi koji sviraju odmereno, bez želje da podižu buku, namerni da se njihove složene kompozicije i pažljivo uvežbane kompleksne interakcije lepo čuju. I tako i jeste. Snimljen 2020. godine, ovaj je album miksovan prošle godine od strane Gerta Mullera na berlinskom Džez institutu i zvučno nudi topao, živ materijal koji daje jedno organsko iskustvo slušanja, sa finim, punim tonom ali i sa simpatičnim parazitskim zvucima koji u jednoj instanci podrazumevaju pevušenje Martina Winda sebi u bradu dok svira komplikovanu melodijsku liniju na svom kontrabasu.

Martin Wind je ozbiljan akademski muzičar i radnik, sa nogama u obe, jelte, muzike, dakle u džezu i klasičnoj muzici. Ovaj rođeni Nemac (iz Šlezvig-Holštajna, i prvi džezer koji je ikada dobio nacionalnu kulturnu nagradu ove državice) i (rođeni!) kontrabasista svoje osnovne akademske studije odradio je na Muzičkom konzervatorijumu u Kelnu a godinu dana po sticanju diplome polovinom devedesetih preselio se u Njujork da bi 1998. godine odbranio i magisterijum. Wind je osvojio brdo nagrada što u Nemačkoj što u SAD, a jedna od njih je podrazumevala i snimanje albuma za Blue Note 1996. godine kada je njegov trio pobedio na takmičenju kojim su traženi novi, mladi muzičari i ansambli za ovu uglednu izdavačku kuću.

Wind je nastupao sa mnogim uglednim muzičarima sa svetske scene – što valjda dokazuje da je svakome potreban DOBAR kontrabasista iza sebe – pa možemo da ovde pomenemo imena kao što su Pat Metheny, Clark Terry, pre par nedelja pominjani Lalo Schifrin, pa Mstislav Rostopowitch, Hank Jones, Herbie Hancock, John Scofield, Johnny Griffin, ali i sa prilično impresivnim brojem mejnstrim zvezda kao što su Sting (za koga znamo da voli džez i kontrabas), Aretha Franklin, Chaka Khan... U uže džezerskoj i autorskoj sferi, Wind je svirao ili i dalje svira u trio postavama sa muzičarima kao što su Bill Mays, Dena DeRose, Bill Cunliffe, Ann Hampton Callaway i Ted Rosenthal kao i u kvartetima koje predvode Matt Wilson i Ken Peplowski. Naravno, pričamo i o autoru koji radi i klasične kompozicije (koncert za kontrabas ,,Legacy", pisan za orkestar iz njegovog rodnog grada, sonata za kontrabas ,,Into the Light", rad za pozorište i aranžiranje za film...), predaje na univerzitetima u SAD i u okviru raznih kampova, a i predvodi brojne sopstvene projekte, uključujući, recentno New York Bass Quartet.

No, Gravity je snimljen u Nemačkoj, sa nemačkim muzičarima. Jedan od njih je saksofonista (i kompozitor) Peter Weniger, a koji je napisao (ili aranžirao) oko polovinu materijala naovom albumu. Weniger je stara, iskusna kajla, koja od osamdesetih godina svira, komponuje ali i predaje sa naglaskom na akademskoj karijeri poslednjih decenija. Bio je direktor Džez instituta u Berlinu do pre četiri godine, trenutno radi na Federalnoj akademiji za kulturnu edukaciju ali i na Visokom nacionalnom konzervatorijumu u Parizu. No, kao muzičar i autor, Weniger je prvi album izdao još 1988. godine i od tada radi sa brojnim postavama i kombinacijama, baveći se džezom i fankom. Navodi da je nastupao sa mnogim muzičarima širom sveta (od jakih imena tu su Lionel Richie, Maceo Parker i Billy Cobham), a trenutno su mu glavni projekti Point of Departure, Peter Weniger's Déluge i duo sa Davidom Friedmanom, Élégance. Weniger i Wind se znaju još od osamdesetih kada su bili suosnivači Nemačkog nacionalnog omladinskog džez orkestra pa je i naziv albuma, Gravity donekle aluzija na to kako ih ova sila spaja i ne dopušta im da se, uprkos raznim projektima kojima se bave, ikada sasvim udalje.

Bubnjar Jonas Burgwinkel je nešto mlađi ali i on u svojoj biografii navodi da ima preko pedeset snimljenih albuma i nastupe sa opasnim imenima kao što su John Scofield, Lee Konitz, Uri Caine, Chris Speed, Nils Wogram...

Gravity na prvi pogled nije album koji bi bio nešto specijalno po mom ukusu. Naravno radi se o akustičnoj džez-trio ploči rađenoj u post-bop ključu što je svakako dovodi u moju sferu interesovanja, ali ovo je i album uglavnom sporih, relaksiranih bluz-kompozicija, u veoma odmerenom ekspresivnom registru, bez ekscesa i ekstrema koji mene, istorijski, privlače. No, Burgwinkel, Wind i Weniger su izvanredni muzičari koji su pritom i prijatelji i u njihovoj, na momente izluđujuće kompleksnoj svirci se oseća mnogo autentične ljubavi i radosti.

Still Friends koja album otvara je tako na neki način i manifest. Ova Windova kompozicija napravljena je kao posveta prijateljstvu između njega i Wenigera koje, uprkos Windovom preseljenju u Njujork polovinom devedesetih nikada nije zamrlo. Naprotiv, kaže Wind, svirka sa Wnigerom je njemu uvek dolazila kao najprirodnija stvar. I čitav ovaj album, zapravo, je jedan omaž prirodnosti, relaksiranom gruvu i svingovanju uprkos tome što su kompozicije napisane, pa, rekoh već, na momente izluđujuće kompleksno. Kada čujete muzilare koji dugačke teme sa velikim brojem detalja sviraju ovako lako, prirodno, sa osetnim zadovoljstvom, skoro da je nemoguće da deo tog zadovoljstva ne pređe i na vas.

Wenigerov saksofon je razdragan ali nikada preglasan, mada sa druge strane nikada ni pretih. Wenigerovo sviranje zaista mogu da opišem najpre kao prirodno, bez artificijelne drame i glume. On voli melodije koje svira i voli da se igra sa njima, bez želje da sebe stavi u centar događaja, podrazumevajući da kao instrument sa najsvetlijim zvukom u ovoj postavi, saksofon svakako zaokuplja najveći deo slušaočeve pažnje.

Što je dobro jer je Wind ovde taj koji svira iz sve snage i za sve pare. Ne u smislu da je nametljiv ili da mnogo solira, već najpre u tome da i u svojim a i u Wenigerovim kompozicijama kontrabasista uvek ima vrlo promišljene, vrlo guste bas-teme i nudi puno zvuka i tona, potvrđujući Windovu tezu da je kontrabas srce ansambla i da on zapravo, poput Sunca u Sunčevom sistemu, drži na okupu ostale instrumente, što harmonski, što ritmički. Naravno, kada onda imate i maštovitog, razigranog bubnjara kao što je Burgwinkel, dobijate mnogo kompleksnog a opet prijatnog, simpatičnog rada u ritam-sekciji. Burgwinkel ove kompozicije svira koristeći dosta evropskih ritmova, što iz domena folklora, što iz domena umetničke (ali mahom plesne) muzike, i album samo na par mesta vozi ,,klasični" džez sving, ali sva tri muzičara znaju šta je gruv i rado ga sviraju. Opet, Burgwinkel solaže svira maštovito, napuštajući ritam ali ne dopuštajući kompozicijama da padnu u svojoj tenziji.

Mada tenzije, da budem jasan, ovde nema previše. Gravity je opuštena, sa zadovoljstvom odsvirana ploča kompozicija koje svoju kompleksnost ne guraju u prvi plan već se najpre ponose lepim zvukom i prijatnim temama i improvizacijama. Uz jedan aranžman Betovena i jedan Geršvinov komad na kraju, album i ugodno spaja klasičnu i džez muziku, dajući svemu dašak tevtonske strogosti ali ne prestajući da se smeši sve vreme.

https://laikarecords1.bandcamp.com/album/gravity (https://laikarecords1.bandcamp.com/album/gravity)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 19-03-2023, 12:21:33

Čim sam video da je izašao novi album australijskog trija The Necks nazvan samo Travel ispustio sam mali jecaj zadovoljstva i zabeležio dvadesetčetvrti Februar ove godine kao posebno prijatan datum. U međuvremenu se dešavalo svašta pa prikaz ovog albuma stiže, evo tek danas. No, The Necks su i poznati po tome kako poništavaju sam koncept vremena svojom muzikom pa je tako i ovih par nedelja što je album imao da se marinira i udobno namešta u mojim ušima i srcu samo još više doprinelo želji da se u tom prikazu izražavam isključivo u apsurdno preteranim superlativima.

Ali The Necks naprosto zazivaju takav diskurs i to ne od nedavno. Tony Buck, Chris Abrahams i Lloyd Swanton sviraju u ovoj formi još od 1987. godine kada su formirani više kao neka vrsta intimnog eksperimenta koji nikada nije trebalo da bude podeljen sa javnošću. Kao članovi više džez, rok i pop grupa (The Benders, The Sparklers, Dynamic Hepnotics, Great White Noise itd. itd. itd.) sva trojica su već imali prilično muzičko iskustvo i interesovanje za improvizaciju i već njihov prvi album iz 1989. godine, Sex, sa jednom jedinom kompozicijom okrenuo mnoge glave i odmah se nametnuo kao nešto drugačije, utemeljeno u džezu i improvizaciji ali formatirano na osoben način.

Tridesetčetiri godine kasnije, The Necks bi sa svojim devetnaestim albumom trebalo da su već duboko u jami manirizma. Koliko puta uopšte možete da izvedete isti trik a da on ne postane dosadan, zapitao bi se svaki mađioničar posle trodecenijske karijere. No, Abrahams, Buck i Swanton kao da se naprosto ni malo ne opterećuju ovom vrstom razmišljanja. Njihova muzika je uvek spontana, uvek improvizovana od nule, uvek nastaje od jedne ideje ili fraze i traje onoliko koliko ta ideja ili fraza imaju smisla. I, slušajući Travel, sa svoje četiri kompozicije od kojih svaka zauzima po jednu stranu duplog LP-ja – najkraća ima 17 minuta i 14 sekundi, najduža skoro da dobacuje do 21 minut – počinjem da mislim da bi odgovor na pitanje mađioničara iz one gornje rečenice u slučaju ovog benda bio ,,bezbroj".

I, mislim, da se odmah izvinim što sam magiju zazvao već u trećem pasusu, ali u svoju odbranu, jedina rečenica koja mi je padala na um slušajući Travel po prvi put je bila nešto u stilu ,,Ovo nije muzika: ovo je MAGIJA" i ako to nije apsurdno preterani superlativ kakav biste od mene očekivali, imam ih ja još u magacinu. Ali, opet, samo preletanje preko stvari koje su ljudi unazad decenijama pisali i govorili o The Necks će nam pokazati da i drugi misle slično. LA Times je The Necks nazvao ,,mađioničarskom tačkom koja se prerušila u klavirski trio" a New York City Jazz Record kaže ,,skoro da je njihova muzika potpuno odvojena od konvencionalnog ljudskog dodira i dolazi iz nekog nepoznatog apstraktnog izvora."

Pre dobrih četrnaest godina gledao sam The Necks na, pa, da, magičnom nastupu u beogradskom Rexu, naravno u okvoru festivala Ring Ring i tada sam napisao (https://cvecezla.wordpress.com/2009/06/21/ring-ring-festival-2009-ono-sto-sam-gledao/): ,,The Necks su poslednjih godina postali još minimalniji u svom izrazu i muzika im se pomerila još dalje od jazza a još bliže totalnom zvuku, brujanju života i večerašnji nastup je to dobro demonstrirao, polazeći od ništavila i završavajući u blagoslovu overtonova i interferencija." I ako se apstrahuje da sam direktno zavario engleski ,,overton" na srpski jezik koji za ovo koristi (meni) malko nezgrapniji termin ,,alikvotni ton", ovo je vrlo lep sažeti opis njihovog tadašnjeg nastupa. U intervjuu koji sam pre ovog festivala uradio sa Tonyjem Buckom a koji je, zahvaljujući nestalnosti interneta kao medijuma sada zanavek izgubljen za ljudsku rasu (sem, naravno, ako ne koristite Wayback Machine (https://web.archive.org/web/20100115230113/http:/www.danas.rs/vesti/kultura/publici_ne_sugerisemo_sta_mi_cujemo.11.html?news_id=160981)), Buck naglašava da niko od tri člana benda nema klasičnu muzičku naobrazbu, da je svima džez nekakva praktična osnova, ,,ali mislim da je važno naglasiti da se kao bend oslanjamo na mnogo više nego samo na džez tradiciju. Na sve nas utiče soul muzika, rege, afrička muzika, klasična ili indonežanska muzika, a to su samo neki primeri." Dalje on veli ,,Ne mislim da bismo sami sebe opisali kao džez grupu, kao avangardu ili kao bilo šta. Ta vrsta definisanja je nevažna za naš proces pravljenja muzike." A najvažniji deo je verovatno ovaj: ,,Kada smo osnovali bend bili smo veoma zainteresovani da pravimo muziku koja će stvarati prostor, zvučni prostor, ali i ,,vremenski prostor". To je, valjda, razlog što povremeno sviramo prilično tiho. Ne mislim da ima smisla svesno nastojati da se pravi ,,meditativna muzika". Mi želimo da obezbedimo vreme slušaocu da se usredsredi na našu muziku i u nju potpuno uđe. Muzika The Necks, u stvari, može da postoji na više nivoa u isto vreme."

Sve ovo valja držati u mislima idelano ne dok SLUŠATE album Travel već nakon što ste ga prvi put preslušali i iz nekog razloga se uzdržali da odmah ne krenete iz početka, dok pokušavate da artikulišete svoje misli i emocije o muzici koju niste toliko ČULI koliko je ona prošla kroz vas i transformisala vas. Buckova opaska o vremenu i ulaženju slušaoca u muziku je i dalje sve što o ovome zaista treba da se kaže, bez ikakvih dodatnih filozofija i konceptualizacija.

Jer, The Necks i dalje uspevaju da budu potpuno minimalni, ispražnjeni od značenja, gestova, aluzija, citata (iako im se i na Travel čuju jasni uticaji etničkih muzika sa raznih strana sveta) i njihova muzika prevashodno POSTOJI, radije nego što NASTAJE. Slušanje Travel je kao da ste se uključili u besprekidnu, jelte, muziku samog kosmosa i u njoj prebivate radije nego da je samo slušate.

Iako uživo The Necks rade praktično isključivo kao trio kontrabasa, klavira i bubnjeva, Buck je u intervjuu naglasio i da bend na studijskim albumima rado i stalno koristi nasnimavanje, pa je i Travel album koji organsku, živu improvizaciju trija kombinuje sa nasnimljenim instrumentima. Abrahams pored klavira ovde svira i Hammond orgulje, Buck udaraljkama dodaje električnu gitaru a Swanton, standardno, svira i kontrabas i električnu bas-gitaru.

I sve onda, i pored bogatstva zvuka, deluje čisto, prozračno, savršeno svedeno, bez ičega što bi bilo višak, ukras ili eksperimentalno ubačeni element koji u krajnjem produktu štrči i mogao bi biti izbačen. Travel, dakle, zvuči i raskošno i svedeno u isto vreme, sa zvukom i frazama koji su istovremeno i minimalno dovoljni da ovo čujete ka muziku ali i maksimum onog što je potrebno da se izgubite u toj muzici.

Signal, koja album otara je i najgruverskiji komad sa kompulzivnom kontrabas-frazom i improvizovanim ritmom oko nje, u dvadeset minuta čiste hipnoze. Forming je onda dvadesetominutni dron-komad, sa udaraljkama, da, ali bez ritma. Imprinting kreće iz tišine i formira se kao ritmički komad koji priziva u misli tribalne obrede ali i klasičnu psihodeliju, dok završna Bloodstream predstavlja jedan dugački, fascinantni dron-krešendo, psihodeličan kao bilo šta što je ikada napravio Angus Maclise, ali nimalo abrazivan, nimalo preteći.

The Necks muziku prave naizgled sa takvom lakoćom da slušalac odmah pomisli da bi u nju moga da se uključi bilo ko. Ovo verovatno nije ni netačno – osim što The Necks nisu menjali postavu decenijama niti su poznati po mnogo kolaboracija sa drugim muzičarima (barem ne kada sviraju kao The Necks). Ima nečeg zaista osobenog i, pa, da, magičnog u tome kako ovaj bend i dalje postoji izvan vremena i kako njihova muzika to vreme savija, uvlači ga nazad u njega samog i tera da se i ono samo izgubi. Travel je možda samo još jedna mađioničarska tačka, ali ona i dalje nosi izvornu začudnost magije ponosito na svom reveru:

https://thenecksau.bandcamp.com/album/travel (https://thenecksau.bandcamp.com/album/travel)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 26-03-2023, 12:22:20

Ove nedelje umesto čistog jazza – ako to uopšte postoji u ovom ukletom milenijumu – slušamo fank. Ali nikako čisti fank. Özel Türkbaş Orkestrası: Bouzouki & Organ Improvisations je kolekcija improvizacija na tradicionalne folklorne teme, urađenih u razigranom fank stilu, sa malo džeza, da zamiriše, i sem ako ste baš BAŠ nezgodan svat u kome anadolijske harmonije i neparni ritmovi trigeruju osećaj nekakvog istorijskog gađenja, gotovo je nemoguće da nećete biti beskrajno šarmirani ovim albumom.

U pitanju je, naravno, novo izdanje male onlajn etikete Arsivplak, situirane u Londonu i orijentisane na Bandcamp izdavanje opskurnih artefakata iz turske istorije popularne muzike. Pre par godina sam sa izuzetno puno entuzijazma pričao o izgubljenom poslednjem danskom albumu pokojnog Atille Engina (https://cvecezla.wordpress.com/2021/09/19/jazz-nedeljom-atilla-engin-atilla-engin-group-no-money-no-honey/), a izdavač je u međuvremenu izbacio još gomilu rariteta i kurioziteta. Arsivplak se ne bavi samo džezom niti čak pretežno džezom i intersovanja ove, pretpostaviću jednočlane operacije, nalaze se negde na razmeđi fanka, džeza, disko muzike, folka, psihodeličnog roka, sint-roka itd. Pričamo uglavnom o materijalu starom po 40 i više godina, spasenom od zaborava i ponuđenom internacionalnoj publici za vrlo malo novca, mada Arsivplak izdaje i savremene radove, kao što su na primer stvari koje pravi Beynelmilân, francuski didžej i elektronski muzičar turskog porekla čiji su album Anatolian Funk izdali pre nešto više od godinu dana.

Slutim da je i Özel Türkbaş Orkestrası savremena postava, jer je produkcija na albumu Bouzouki & Organ Improvisations vrlo čista i deluje kao da su snimci urađeni u poslednjih par godina, ali o ovom bendu nažalost ne znamo ama baš ništa. Arsivplak obično ponudi makar neke najosnovnije informacije o izvođačima koje izdaje, no Bouzouki & Organ Improvisations dobija samo šturi tekst o tome da se radi o muzici koja je na rasponu od tradicionalnog narodnog melosa pa do fanki kompozicija namenjenih trbušnom plesu – a što bi trebalo da je jasno i iz naziva orkestra, jelte – i koja je aranžirana u zapadnom stilu, koristeći između ostalog normalan ,,rok" set bubnjeva, Hammond orgulje i električnu bas gitaru. A što ćete i sami čuti čim pustite ovaj album. S obzirom na cenu od ,,dajte koliko date", utisak je da ni izdavač a ni izvođači sa ovom pločom nisu imali neke velike ambicije i da je u pitanju zaista samo kolekcija džemova slupanih na brzinu, možda za jendo popodne i bačenih na internet iz zabave.

No, da je tako, ne bismo danas ni pričali o ovom albumu. Bouzouki & Organ Improvisations je pre svega vrlo lepo produciran studijski album na kome se džemuje odgovorno i kompozicije su vrlo čvrsto sastavljene oko jasnih centralnih tema. Ni jedna ne prebacuje četiri minuta tako da je ovde na programu ekonomična, fokusirana improvizacija koja se pozabavi zadatom temom i uredno se završi daleko pre nego što zapreti rizik rasplinjavanja i praznog hoda. Štaviše, ako imam ikakvu zamerku na ovaj album to je da mislim kako bi bilo sasvim legitimno da su pesme nešto duže i da su muzičari sebi pustili na volju i improvizovali izvan vrlo disciplinovano samonametnutih granica, unoseći elemente psihodelije u vrlo čvrstu folk-fank svirku.

No, to je zamerka na nešto što album nije a ne na ono što album jeste, pa je uzmite uz malo rezerve. Ono što je sigurno je da ćete na ovoj ploči čuti neke od najvrelijih ritmova ove godine u potvrdi decenijske istine da kombinovanje afroameričkog fanka i orijentalističkog pristupa sa korenima u Anadoliji daje u rezultanti muziku uz koju je gotovo nemoguće ostati miran. Bouzouki & Organ Improvisations je nestašan melanž folka i fanka koji biste mogli da pustite i na svadbi u okolini Bele (ili Krive) Palanke, ali i u noćnom klubu negde na beogradskom Dorćolu i da dobijete maltene identične somatske reakcije nominalno veoma različite klijentele. Ovo je muzika za ples, telesni ali i cerebralni i ona će učiniti apsolutno sve što je potrebno da vas pokrene.

Ime ovog benda je, razume se, posveta Özel Türkbaş, apsolutnoj legendi moderne turske, jelte, poplarne kulture, ženi koja je pored karijera glumice, fotomodela i pevačice učinila možda najviše od svih individua na planeti da se trbušni ples – i orijentalna muzika što uz njega ide – popularizuje na zapadu a notabilno u Severnoj Americi. Njen album iz 1969. godine Bellydance with Özel Türkbaş: How to Make Your Husband a Sultan došao je kao prirodna nadgradnja njenog života i nastupanja u Njujorku nakon dekade koju je provela u SAD, nastupajući širom države, uključujući učešće u produkciji opere Thais u Dalasu. Album je bio uspešan i Özel Türkbaş ga je ispratila sa još nekoliko sličnih, tematskih ploča, venčavajući, kako i naslovna strana prvog albuma kaže ,,vrhunske turske muzičare sa najfinijim američkim inženjerima zvuka".

Özel Türkbaş Orkestrası idu korak dalje i kombinuju tradicionalne anadolijske instrumente sa modernim zapadnim instrumentarijem i album Bouzouki & Organ Improvisations je vrlo srećan spoj fank gruva i orijentalnih tema. Već prva kompozicija Bouzouki Solo jasno postavlja stvari, nudeći prljav, izmoduliran buzuki i zapaljiv, zarazan ritam, pozivajući na, jelte, prljavi ples u manje od dva minuta svirke. Onda naredna, Organ Improvisation u orkan udaraljki ubacuje orgulje koje sviraju sitno i vrlo evokativnu temu prorađuju u nešto manje od tri minuta orijentalnih sinkopa.

Nisu sve pesme visokog tempa i nemilosrdnog ritma. Organ Improvisation II koja stiže nešto kasnije je sporija, ali i dalje provokativna, sa sedmoosminskim klecavim ritmom i kompulzivnim gruvom uz koji je nemoguće makar ne zamisliti plesače kako se senzualno uvijaju.

Sultan's Heart će biti instant prepoznatljiva ovdašnjoj publici jer se radi o temi često i rado prorađivanoj na eks-jugoslovenskim prostorima, a svakako najpoznatiji komad na ovoj ploči je i najduža Misirlou, pesma koju je snimila i sama Özel Türkbaş, ali koja je daleko starija i od nje same. Danas se ne zna ko je autor ovog narodnog hita, ali već u trećoj deceniji prošlog veka ova tema je svirana i od strane arapskih i od strane grčkih i od strane jevrejskih muzičara, da bi prvi snimak (za koji znamo) bio grčki, iz 1927. godine. Ova tema je poznata i unašim krajevima, notabilno utkana u pesmu Lela Vranjanka koju je snimio Staniša Stošić početkom osamdesetih, ali je, naravno, postala globalni hit kada je Quentin Tarantino za svoj film Pulp Fiction iskoristio surf-rock verziju koju je šezdesetih snimio američki gitarista Dick Dale. Dale, inače pola Libanac, je iako nazivan kraljem surf-rocka zapravo bio samo jedan od američkih muzičara koji su ovu pesmu rado izvodili, pa je prva američka verzija snimljena još 1946. a iako je Daleov hit iz 1962. njena najpoznatija verzija, u ovoj su je deceniji svirali i Beach Boys, Trashmen, Martin Denny...

Özel Türkbaş Orkestrası je, naravno, sviraju ,,mekše", nešto sporijim tempom ali sa MNOGO više ukrasa na žičanim instrumentima i slojevitijim aranžiranjem, postižući jedan zanosan, vrlo orijentalni i plesni ugođaj.

Bouzouki & Organ Improvisations je, dakle, po ambicijama skroman ali po sadržaju visokokaloričan album moćnih plesnih komada uz koje ples – trbušni i drugi – dolazi vrlo spontano. Ni malo se ne bih bunio da isti izdavač uskoro najavi i nekakvu novu kolekciju sličnih fank-džemova jer mi je ova ploča neizmerno ulepšala nedelju.

https://arsivplak.bandcamp.com/album/bouzouki-organ-improvisations (https://arsivplak.bandcamp.com/album/bouzouki-organ-improvisations)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 02-04-2023, 12:18:53

Szilárd Mezei je jedan od on domaćih muzičara za koje imam utisak da ne dobijaju dovoljno pažnje uprkos respektu koji imaju i na internacionalnom planu i, u slučaju ovog kompozitora i violiste/ violiniste, sada već strahopoštovanja vrednom opusu kompozicija i snimljenih albuma, da ne pominjem decenijsko živo nastupanje sa neprebrojnim postavama u kojima je izvođena delom komponovana, delom vrlo programski improvizovana muzika. Čini mi se da je novi album, Szilárd Mezei Ensemble: The Kangaroo is Watching dobra prilika da podsetim da je ovaj čovek trenutno na vrhuncu svoje kreativne karijere i da je verovatno ovo idealan trenutak da se oni koje to može da interesuje upoznaju sa njegovim stvaralaštvom.

Mezeija sam gledao, evo ne znam ni sam koliko puta, uglavnom na njegovim nastupima u okviru Ring Ring festivala, mahom u improvizovanim kontekstima i uvek me je impresionirala očigledna posvećenost i strastvenost sa kojima je izvođena jedna skoro po definiciji hermetična muzika. Neću sad da pravim neke divlje hipoteze i nagađanja o tome kako vojvođansko podneblje, jelte, ima depresivnu notu koja onda i muzici što je već u startu malo distancirana od većinske publike dodaje još na otuđenju, no fakat je da među domaćim muzičarima retko ko ima takav istorijat doslednog stvaranja unutar vrlo, vrlo cerebralnih granica, sa vrlo vrlo VRLO malo naklona bilo kakvom masovnijem ukusu, a da se i dalje radi o muzici koja je negde na razmeđi klasike i jazza.

Ko ga ne zna, Szilárd Mezei je školovani muzičar iz Sente koji je diplomirao violinu (mada danas, kao i na ovom albumu, najčešće svira violu), učeći u Senti i Subotici, a onda i studirao kompoziciju u Beogradu u klasi profesora Zorana Erića. Uvek naklonjen džezu i improvizovanoj muzici, Mezei još od polovine devedesetih nastupa sa mnogim postavama, prvo po tadašnjoj i eks-Jugoslaviji a onda i po mnogim festivalima u Evropi, uglavnom se baveći improvizacijom koja, iako slobodna, nikada nije prešla u potpuno neidiomatski domen. Mezeijeva muzika uvek je utemeljena na jasno strukturiranim osnovama i time ona čuva sponu sa karakterom klasične muzike i džeza, pa su i svi njegovi orkestri najčešće izvodili njegove kompozicije u kojima je improvizacija programski uključena. Sam navodi da su Witold Lutoslawski sa svojom aleatornom strategijom i Anthony Braxton dvojica kompozitora između kojih je pronašao svoj kreativni izraz, iako je kao mladić stremio pre svega Bartoku i Szabadosu. Tu negde treba pomenuti i njegovo angažovanje u okviru očuvanja mađarskog folklornog nasleđa, sa sviranjem narodne muzike i komponovanjem za pozorište, a album The Kangaroo is Watching je, rekao bih jedna skoro idealna suma njegovih interesovanja kao kompozitora, izvođača, improvizatora, predvodnika orkestra ali i, ako to nije isuviše teška reč, intelektualca sa zdravim interesovanjem za spajanje različitih svetova i koncepata.

Gledam šta sam pre skoro trinaest godina na Jazzinu pisao o tada aktuelnom albumu koji je izdao ugledni britanski Slam Productions i vidim da sam i tu imao dosta slične impresije (https://www.jazzin.rs/szilard-mezei-octet-tonk-slam-productions/): ,,Ako ovo zvuči kao užasno intelektualna teritorija, to je zato što jeste. Mezei ima i paralelnu karijeru kao izvođač autentične narodne mađarske muzike, ali njegov sopstveni opus koga proizvodi poslednjih petnaestak godina kao improvizator, kompozitor i vođa orkestra je najčešće karakterisan kao nepraštajuće cerebralna muzika. Tönk je zato, u određenom smislu, iznenađujuće pitka ploča. (...) Szilárd ovde svoj osmerac provodi kroz znatno više idiomatskog džez (i ,,jazzy") zvuka nego što nas je do sada navikao da očekujemo. Razume se, dobar deo muzike zasniva se i dalje na atonalnim gestovima i strukturama koje su obrazovane oko događaja radije nego oko harmonije, ali ima ovde i propisnog svingovanja, čiste melodije i čistog soliranja. I na prethodnim Szilárdovim albumima bilo je svih ovih elemenata, no evolutivni proces ovde daje dosta tema za promišljanje dok slušamo kako složene dvadesetominutne kompozicije izrastaju iz jednostavnih tema koje se dalje harmonski variraju na različitim instrumentima, samo da bi se razlile u dugačke improvizacije u kojima surova disciplina okteta ni za trenutak ne popušta."

Pa, recimo da je sa trinaest proteklih godina sve ovo tačno i za album The Kangaroo is Watching, samo apdejtovano za tih, jelte trinaest godina. The Kangaroo is Watching je i sama iznenađujuće pitka ploča koja i dalje čuva jedan vrlo hardcore cerebralni stav u svojoj srži, ali koja pažljivo, promišljeno, štavište strogo i disciplinovano napisane kompozicije stavlja u službu motiva koji su povremeno, pa... ljupki. A to je reč koju mislim da nikada nisam iskoristio da opišem bilo koji Mezeijev projekat. Recimo, treća kompozicija, desetominutna Léckeringő / Lath-Waltze i pored momenata u kojima nema prebrojivog ritma a muzika se kreira preplićućim, atonalnim improvizacijama na flauti, violini, udaraljkama, kontrabasu, itd. zaista ima i elemente valcera, a kada se u svirku uključi truba ona donosi ne samo svetliju boju čitavom programu već i povuče u smeru džeza.

Ansambl koji izvodi ove kompozicije ima čak dvanaest članova i pošto je album snimljen uživo, prošlog Avgusta, u Kulturnom centru Novog Sada, neophodno je i da ukažem koliko je zvuk dobar ali i koliko impresivno Mezei predvodi ovaj orkestar i obezbeđuje autoritativna izvođenja zaista kompleksnih kompozicija koje će slušaoca osvojiti i lepim motivima, pa i džezerskim improvizovanjem. Tako, recimo, Metal Cat, od šest i po minuta, koja album otvara odmah prikazuje da ćemo slušati kombinaciju klasičnog i džezom oplemenjenog zvuka, ali oboa, fagot, klarineti, vibrafon i saksofoni se ovde na momente vrlo lepo razigravaju i improvizuju slobodno i radosno.

Centralni događaj albuma je druga kompozicija, Bucu (Hommage á Kőrösi Csoma Sándor*, dedicated to Ervin János Lázár), najambiciozniji Mezeijev komad koji sam do sada čuo, dugačka više od pola sata i sa strahopoštovanja vrednim putem koji ona kroz kompleksne transformacije iz džeza (sjajne solaže na trubi i saksofonu) u impresionističku klasiku pređe a da ni jednom ne izgubi korak.
* Sándor Kőrösi Csoma, inače rođen u Transilvaniji karejem osamnaestog veka je bio veliki mađarski i evropski filolog, autor prvog tibetansko-engleskog rečnika i jedan od najposvećenijih proučavalaca budizma svog vremena

I ostale kompozicije su podugačke. Najkraća je Heli, koja sa nešto više od četiri minuta nudi umiljatu kinematsku sanjariju što me je podsetila na nastup koji sam svojevremeno gledao na kome je Mezeijev tadašnji kvartet svirao preko filma sklopljenog od scena iz starih, crno belih noir radova, ali je ovo znatno interesantniji ,,filmski" muzički komad od onog što sam tada čuo, sa sigurnijom formom i besprekornom improvizacijom.

Uopšte, ansambl koji ovo svira je izvrstan, sa kombinacijom muzičara koji dolaze iz polja klasike i džeza (recimo Emőke Gnjatović na oboi, Predrag Okiljević iz Dragon's Fuel na tenor saksofonu, stari kadar Ivan Burka na marimbi, vibrafonu i ksilofonu, Svetlana Novaković na flauti, Slobodan Dragaš na trubi itd.) i izvode Mezeijev složeni program sa puno razumevanja za senzibilitet i ton koji se želi postići.

Ovaj nastup dešavao se u okviru programa Dunavsko more, jednog multimedijalnog napora usmerenog na ,,predstavljanje kulturnog nasleđa i očuvanje prirodnih bogatstava jedne od najvećih evropskih reka" i kao takav je, čini mi se, spojio elemente tradicije, folklorne ali i umetničke, sa za Mezeija uvek dragocenim pogledom u horizont i improvizovanjem izvan zadatih teorijskih granica. Finalna kompozicija, skoro četrnaestominutna Néz a kenguru je i najglasniji, najbučniji iskaz u ovom programu, označavajući bez stida tu aktuelnu fazu razigranosti i energičnosti koja se prirodno spaja sa Mezeijevom u osnovi uvek vrlo intelektualnom muzičkom građom. Pa, lepo. Uživao sam.

https://szilardmezei.bandcamp.com/album/the-kangaroo-is-watching (https://szilardmezei.bandcamp.com/album/the-kangaroo-is-watching)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 09-04-2023, 12:25:06

U četvrtak je u Minhenu u devedesetdrugoj godini umro Duško Gojković, jedan od najpoznatijih i najuticajnijih evropskih džez trubača, a bez sumnje najvažniji džez trubač ikada potekao sa ovih prostrora. U to ime, danas jedino možemo slušati njegov debi album, Dusko Goykovich – Swinging Macedonia, ambiciozni spoj makedonskog folklora i džeza iz 1967. godine kojim je jugoslovenski i srpski trubač odvažno stupio na međunarodnu scenu i zapadnoj publici doneo dah vrelog juga.

Duška Gojkovića sam gledao samo jednom, čini mi se da je to bilo na Beogradskom džez festivalu 2011. godine kada je veliki trubač proslavljao svoj osamdeseti rođendan nastupom u beogradskom Domu omladine. Nije mi ova svirka ostala u posebno impresivnom sećanju i utisak mi je bio da je sam Gojković relaksiran i spreman na lep provod, dok ostali muzičari na sceni pomalo kao da imaju tremu što nastupaju sa legendom pa su, sem Ratka Divjaka koji je ako se ne varam tu gostovao na bubnjevima, svi svirali pomalo uzdržano i u prilično bezbednim frazama i gestovima.

No, valjda je to tako moralo biti. Sećam se da sam par godina pre toga imao diskusiju sa prodavcem diskova ispred SKC-a koji je sa mnogo samouverenosti rekao za Gojkovića da je ,,prva bela truba sveta". Na moju iznenađenu reakciju i sugestiju da je možda ovo ipak utisak obojen patriotizmom, čovek nije ustuknuo ni za milimetar, insistirajući da je Gojković u džez uneo sasvim osoben senzibilitet i estetiku i da mu u svetu nema parnjaka.

Svakako pričamo o osobi sa bogatom, impresivnom biografijom, bosanskom klincu rođenom u Jajcu 1931. godine, obeleženom porodičnom istorijom četništva – pa mu je otac streljan a brat umakao u Austriju – koji je od 1946. godine živeo u Beogradu i u muzičkoj školi Stanković uprkos tadašnjem prilično negativnom stavu prema džezu, učio da svira trubu i na njoj improvizuje. Pamti se njegova izjava ,,Moje improvizacije na trubi nijedan komesar nije mogao da kontroliše. Džez je sloboda." a nesporno je da je Gojković zaista uvek težio slobodi i sopstvenom izazu za koji je čak i srazmerno slobodnija, relaksiranija Titova Jugoslavija nakon razlaza sa Staljinom bila malo tesna.

Gojković je već prvom polovinom pedesetih, posle studija na Muzičkoj akademiji u Beogradu i svirke sa raznim džez i diksi sastavima otišao u (Zapadanu) Nemačku, od 1956. krenuo da snima kao sešn muzičar i da nastupa sa big bendom Kurta Edelhagena. 1958. godine se zatekao u Americi svirajući sa Evropskim omladinskim orkestrom i tamo ostavio lep utisak pa je 1961. došao da, sa stipendijom, studira na Berkliju. Preporuku za ključnu akademsku instituciju džez-muzike napisali su mu, legenda kaže, Stan Getz, Art farmer i Oscar Peteford, ispisavši je na meniju nekog kafića u Frankfurtu gde su doručkovali.

Gojković je dalje svirao sa kanadskim maestrom Maynardom Fergussonom, pa je na kraju, po povratku u Nemačku osnovao svoj sekstet i mada ovo nije bila institucija dugog daha, Gojković je sa njim 1967. godine snimio Swinging Macedonia, svoj prvi album u ulozi lidera, kompozitora i aranžera, donoseći, kako rekosmo, duh balkanske folk muzike pred zapadnu publiku koja je ionako padala u nesvest svaki put kada bi se kakav ruski motiv provukao kroz džez.

Odmah da kažemo da je Swinging Macedonia neizmerno važna ploča jer je njome praktično utemeljen koncept balkanskog etno-džez zvuka koji je i danas odrednica za sebe u svetskoj muzici. Naravno da se mogu naći i raniji primeri spajanja balkanske narodne muzike i džeza, ali Gojković je praktično prvi koji je programski napisao, snimio i objavio čitav album ovakve muzike – i to za jaku firmu kao što je bio Philips u to vreme. Etnički džez će postati popularan u narednoj deceniji, sa sve više muzičara zainteresovanih za folklorno nasleđe na festivalima širom sveta i pojavljivanjem albuma koji su baštinili razne narodne tradicije, no, Gojković je ovde svakako bio svojevrsna avangarda.

Muzički, album je interesantna smeša različitih estetskih i tehničkih komponenti. U prvom redu, jedan od najvažnijih detalja, i razlog što je ova ploča našla svoj put i do (barem dela) američke publike, je taj da klavir ovde svira Mal Waldron, jedan od legendarnih pijanista svoje generacije koji je sarađivao i sa Mingusom i sa Coltraneom i sa Kennyjem Burrellom, a koji je po preseljenju u Evropu – nakon predoziranja heroinom i pauze u bavljenju muzike – sarađivao sa vrlo različitim muzičarima i interesovao se za različite žanrove, uključujući kraut rok i etničku muziku.

Pored Waldrona koji ovde svira skoro ekskluzivno ritmički, ritam sekciju čine belgijski bubnjar Cees See i nemački basista Peter Trunk i ovo je jedna vrlo ,,evropska", vrlo čista ritmička postava koja svira sa matematičkom preciznošću i čiji je sving ubedljiv – ipak malo i uštogljen – i kada se sviraju klasični njujorški ritmovi, i kada se svira latin-džez. Notabilno, ovde ima vrlo malo ritmova koje bismo automatski asocirali sa (Severnom) Makedonijom, i folklorni program se ovde pre svega čuje u temama i melodijama.

Gojković je na ovom albumu već vrlo autoritativan i dobro se čuje da se više ne radi o mladom, neiskusnom muzičaru koji treba da uči od drugih pre nego što pusti glas već o sada već pedigriranom imenu koje sa pravom predvodi sopstveni orkestar. S druge strane njegova svirka je, kao i kasnije u karijeri, već i ovde bila obeležena jednom čistotom i neposrednošću koje su mu postale zaštitni znak. Kod Gojkovića nikada nije bilo glume i napadnog teatra pa je i svirka na Swinging Macedonia lišena ornamentike i trikova i čak i u momentima kada se duva jako i izlazi u visoke registre, Gojković je prijatan i nenapadan, postavljajući teme i varijacije jednostavno i organski.

Nathan Davis je ovde, može se reći, najupadljivije, najprominentnije prisustvo u miksu. Svestrani muzičar (sarađivao sa Ericom Dolphyjem, Idrisom Muhammadom, Joeom Henersonom, Grachanom Moncourom trećim itd.) ovde svira tenor i sopran saksofon i flautu, ubacujući u makedonske teme finu dozu bebop i funk senzibiliteta, obogaćujući osnovne melodije autoritativnim fraziranjem i na nekim mestima se idealno ukrštajući sa Gojkovićevim soliranjem, dajući na flauti finu kolornu dopunu Gojkovićegoj trubi ili flugelhorni. Italijansko-belgijski saksofonista Eddie Busnello ovde svira alt saksofon i duvačka sekcija se veoma zabavlja sa Gojkovićevim aranžmanima kompozicija zasnovanih na poznatim temama kao što su Saga Se karame, Bem-Basha itd.

Gojković je ovde vrlo dobro postavio odnos lokalnih folk tema i zaista fino svingujuće džez razrade ali ovaj album je istovremeno i veoma ublažio svoje folk elemente, verovatno sa željom da se bude bliže džezu. Tu se negde onda čuje i pomalo rutinerska svirka u nekim momentima, a gde bi prosečan stanovnik Balkana očekivao upadanje u stanje izmenjene svesti i uletanje u ekstatičnu svirku i ples. Swinging Macedonia je ipak mirniji materijal, tek prvi iskaz u procesu uspostavljanju balkanskog etno džez izraza pa je kao takav i vrlo značajan da ga i danas slušamo i proučavamo.

https://youtu.be/hGC67Hj9PWk

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 16-04-2023, 12:35:26

Nadam se da ste ove Nedelje raspoloženi za razuzdani, bučni free jazz jer, oooooh, dobićete upravo to. Posred face. Ryosuke Kiyasu and Ondrey Zintaer: Brain je možda i cerebralna ploča ako se gleda iz pravog ugla ali s obzirom na to da omot prikazuje mozak u koji je zakucana poprilična količina eksera a i kompozicije se zovu prosto ,,Nail", od jedan do četiri, bezbedno je reći da ovo nije neki akademski pogled na ,,cerebralnu", improvizovanu i slobodnu muziku već prljava, sirova, agresivna improvizacija ljudi koji vole abrazivne teksture, visok tempo svirke i radije će se rvati u blatu nego imati uštogljenu diskusiju o tome kako se svira izvan vladajućih harmonskih i ritmičkih teorija. No, uz sve to, Brain zapravo nije album koji treba da slušaoca poravna sa patosom pukim volumenom zvuka i iako pričamo o zaista potpuno slobodnoj svirci gde se džez fraziranja u vazduhu ukrštaju sa elektronskom bukom (i tamo ljupko eksplodiraju), ovo je ZAPRAVO znatno meditativniji materijal nego što se na prvi pogled čini. Drugim rečima, iako ovo sigurno nije onaj ,,duhovni" fri džez koji su svirali razni Koltrejni i Ajleri i namera mu nije da slušaoca spoji sa božanskim pa nek oni u srdačnom razgovoru vide šta će biti s njegovom besmrtnom dušom, ovaj blend free jazza i power electronicsa svakako ima u sebi jednu transcendentnu dimenziju i zaziva cerebralnost hipnotičkom privlačnošću.

Možda je ovo u stvari način da kažem, kako na ovom materijalu uglavnom slušamo vrlo sličan zvuk i svirku sve vreme. Ovde nema motiva oko kojih se improvizuje, nema varijacija u dinamici tokom kompozicija (ili ako ih ima one se svode na to da je početak malo tiši a nastavak malo glasniji), nema stajanja pa ponovnog kretanja, nema promena ritma. Brain je kao brza planinska reka u koju ste nesmotreno upali i sada se kotrljate niz brzake, udarate o kamenje, slušate žubor vode i u svemu tome, između modrica koje se gomilaju i preplavljenosti snažnim šumom pronalazite jedno neočekivano značenje.

Ryosuke Kiyasu je veoma, veoma zaposlen bubnjar na japanskoj avangardnoj sceni. Možda najpoznatiji široj publici po tome što već više od deset godina svira kao bubnjar u dugovečnom bendu Keijija Hainoa, Fushitsusha, Kiyasu ima i sopstveni bend, Sete Star Sept (skraćeno 7s7 a u pitanju je referenca na paćinko), a koji trenutno radi u duo postavi gde Kiyasu svira bubnjeve a žena po imenu Kae svira električni bas i vrišti. Inspirisan podjednako free jazzom i japanskom tradicijom noisecorea, Sete Star Sept nastupa rado i često, bez problema se pojavljujući i na festivalima rezervisanim za ekstremni metal (kao što je na primer kultni češki Obscene Extreme Festival (https://youtu.be/i81iBqV-6Nw) na kome je i vaš skromni izveštač imao svoj internacionalni debi). Sete Star Sept je, rekao bih, idealna ekipa za ljubitelje abrazivnijeg japanskog zvuka na transverzali Fushitsusha-Gerogeri Gegege-Hijokaidan, pa se zainteresovani mogu sa radom ovog benda pobliže upoznati putem njihovog sajta (https://www.7s7.org/).

No, Kiyasu je i propulzivan solo-umetnik, koji već dvadesetak godina nastupa širom sveta radeći solo koncerte i to na kojima svira samo doboš. Bubnjare često posprdno nazivaju dobošarima (iako nema BAŠ NIČEG negativnog u sviranju samo doboša) ali Kiyasu je od ovog napravio temelj svog solo-identiteta i njegov Bandcamp je PREPUN živih snimaka sa njegovih nastupa gde svira samo doboš (recimo: Live in Hamburg, Germany on March 2nd, 2023 (https://ryosukekiyasu.bandcamp.com/album/live-in-hamburg-germany-on-march-2nd-2023), ili Live in Copenhagen, Denmark on March 3rd, 2023 (https://ryosukekiyasu.bandcamp.com/album/live-in-copenhagen-denmark-on-march-3rd-2023) ili Missing Time / Satisfied Time (https://ryosukekiyasu.bandcamp.com/album/missing-time-satisfied-time), a koji su svi izašli istog dana, dan pre albuma Brain o kome danas pričamo).

No na albumu Brain partner u zločinu mu je Ondrey Zintaer, Slovak iz Košica koji se uglavnom bavi elektronskom i eksperimentalnom muzikom. Zintaer, kao što je uostalom običaj među noise/ eksperimentalnim muzičarima, pravi i objavljuje mnogo muzike, na kasetama i onlajn, sarađujući sa raznim muzičarima sličnih inklinacija sa raznih strana sveta (Noitt, Slovak Misanthrope, Paolo Tognola, Filippo Bøtøx Cocozza...) a sa Kiyasuom je već imao jednu kolaboraciju prošlog leta, minialbum Dreamy Storm (https://zintaer.bandcamp.com/album/dreamy-storm).

No, Dreamy Storm je bio abrazivnija ploča, agresivnija po zvuku i manje dinamična po formi utoliko što su se muzičari ovde uglavom bavili istraživanjem tekstura i proizvodnjom mučnih, bolnih zvukova. Brain, kao njegov zvanični nastavak, je, uprkos svojoj pretnji vezanoj za zakucavanje eksera u mozak zapravo prijatniji po zvuku i, ako je to uopšte ispravan termin, zabavniji kao muzika.

Zintaer i inače svira saksofon na nekim svojim radovima a ovde je iskombinovao saksofon i sintisajzer za finu akustično-elektronsku protivtežu Kiyasuovoj perkusionističkoj kanonadi. Ovo, naravno, nije materijal snimljen uživo i iako autori ne daju nikakve podatke, pretpostavljam da je Kiyasu prvo snimio bubnjeve, a da je Zintaer onda preko njih odsvirao saksofon pa dodao elektroniku.

Jedna od definišućih dimenzija klasičnog japanskog free jazz/ noise/ harsh noise opusa je svakako i relativno nizak kvalitet zvuka i jeftini produkcijski uslovi. Ako je to za Masayukija Takayanagija i Kaoura Abea bila prosto socio-ekonomska datost, do vremena kada su Merzbow, Hijokaidan, Fushitsusha ili Hanatarash krenuli da zaozbiljno snimaju ovo je već bio ugrađen element estetike, pa tako i Brain, iako snimljen u daleko boljim studijskim uslovima nego što su originatori imali, programski čini parazitske zvuke integralnim delom muzike. Ovo se pre svega odnosi na Kiyasuove bubnjeve čije klipovanje i deformisanost visokih registara idu u paru sa zvukom sobe u kome je snimano a koji se kreće, pojačava i slabi u ritmu Kiyasuovog sviranja zahvaljujući podešavanjima kompresora. Rezultat je, posebno na drugoj komoziciji jedan halucinantni, psihodelični odnos bubnjara i prostora oko njega koji kao da sve vreme napadaju jedan drugog i nikako da jedan od njih prevagne.

Kiyasu svira moćno, brzo i energično, a opet meko i relaksirano, bez ikakvih pokušaja da ponudi prebrojive ritmove a uvek u sjajnom free-flow gruvu. S obzirom na analognu buku koji Zintaer podiže oko njega, ovaj me je album malo podsetio na ciklus što ga je Merzbow radio pre nekoliko godina, sa serijom albuma o japanskim pticama na kojima su kombinovani bubnjevi i analogno-digitalna buka. No, naravno Kiyasu je mnogo slobodniji bubnjar od Masamija Akite i njegova je svirka ovde utemeljena pre svega na free jazzu.

Zintaer sa svoje strane saksofon svira, pa, skoro razorućavajuće meko, nižući simpatične fraze i improvizacije koje nisu ni isforsirano agresivne niti u njima ima ambicije da se imitiraju free jazz velikani saksofona. Naravno, nema ovde ni neke sentimentalne, naglašeno melodične svirke, ali Zintaer uspeva da njegova svirka na altu i, sopran saksofonu bude i sama cerebralna ali prijatna za uho, sa ugodnim gruvom.

Naravno, oko svega toga ide analogni sintisajzer koji daje i duboka brujanja i visoke, na granici čujnosti postavljene teksture. Iako se sempler ne pominje na spisku instrumenata, na prvoj kompoziciji se čuju horske teme uz koje Zintaer lepo improvizuje pa je jasno da ovde ima i semplova.

Brain je prijatna ploča koja podseća na zen dimenziju slobodne improvizacije u jednom relaksiranom maniru. Ona je bučna i abrazivna, da, ali nije ZAISTA agresivna a još manje sadistički nastrojena. Kiyasu i Zintaer žele da vas svojim zvukom obuhvate, obgrle i čvrsto drže, ne da vas od njega odbiju. A šta ćete vi u tom zagrljaju raditi, to je već vaša stvar:

https://ryosukekiyasu.bandcamp.com/album/brain (https://ryosukekiyasu.bandcamp.com/album/brain)
https://zintaer.bandcamp.com/album/brain (https://zintaer.bandcamp.com/album/brain)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 23-04-2023, 12:09:43

Nešto nas je ove godine zaređalo memorijalno slušanje... Pošto je prošle nedelje umro, u devedesettrećoj godini, veliki američki pijanista i kompozitor, Ahmad Jamal, red je da se danas malo podsetimo njegovog rada, kroz slušanje jedog od njegovih prvih albuma, snimljenog još pedesetih godina prošlog stoleća. Chamber Music of the New Jazz by Ahmad Jamal je ime pod kojim je ova ploča poznata danas, mada je originalno bila izdata samo kao Ahmad Jamal Plays 1955. godine za malu i kratkovečnu etiketu Parrot koju je 1953. godine osnovao Al Benson, čikaški radijski didžej, da bi na njoj izdavao savremeni bluz, džez, du vop i gospel. Parrot je prestao sa radom 1956. godine ali je u svom aktivnom periodu izbacio gomilu singlova između ostalog i bitnih muzičara kao što su bili Coleman Hawkins ili Paul Bascomb, a Jamalov album je bila jedina dvanaestoinčna ploča koju je firma izdala za života (snimljena su još dva albuma, jedan od strane Paula Bascomba a jedan od strane Johnnyja Griffina ali ni jedan nije izašao). Sa dobrim razlogom, jer se radilo o veoma dobrom materijalu a koji je promptno otkupljen od strane čikaškog Chess Records, pa objavljen ponovo, pod novim imenom za njegovu podetiketu Argo Records 1956. godine. Argo je bio džez imprint firme prevashodno orijentisane ka bluzu i u svom katalogu pored više Jamalovih izdanja ima i imena kao što su Kenny Burell, Max Roach ili Illinois Jacquet.

Jamal je rođen u Pitsburgu 1930. godine i tada se zvao Frederick Russell Jones ali je već kao tinejdžer iz baptističke crkve prešao u islam – nakon što se upoznao sa muslimanskom zajednicom u Detroitu – pa sa dvadeset godina promenio i ime. Ovo je bila relativno česta praksa onog vremena i ticala se osvajanja prava na sopstveni identitet, ali i propulzivnosti verzije islama koju su propovedale afroameričke zajednice. Sa sedam godna je počeo da formalno uči sviranje klavira kod Mary Cardwell Dawson –vrlo uticajne i bitne crne pijanistkinje – ali se sa crno-belim dirkama upoznao još kao vrlo malo dete kada ga je stric Lawrence kroz igru podučavao prvim muzičkim koracima. Lokalna pitsburška scena je veoma uticala na njegov muzički razvoj a Jamal je navodio džez muzičare kao što su Earl Hines, Billy Strayhorn, Mary Lou Williams i Erroll Garner kao svoje glavne uzore. Sa četrnaest godine je počeo profesionalno da se bavi muzikom i dobio jaku podršku slavnog Arta Tatuma, a nakon završetka srednje škole, sa osamnaest postao je član orkestra Georgea Hudsona. 1950. godine se preselio u Čikago gde je redovno svirao a onda počeo i da snima kao lider trio postave, 1951. godine.

Ahmad Jamal Trio je bio format u kome je pored Jamala na klaviru gitaru svirao Ray Crawford, takođe originalno iz Pitstburga, dok se na kontrabasu smenilo nekoliko muzičara. Do momenta kada je snimljen Ahmad Jamal Plays 1955. godine, kontrabas je svirao čikaški muzičar Israel Crosby a koji je sa Jamalom imao studijske saradnje još počev od 1951. godine. Ova trio postava, u kojoj nije bilo bubnjeva je snimila samo dva albuma, ali jeste se izdvajala osobenim ,,kamernim" zvukom, kako će novi izdavač i prekrstiti Ahmad Jamal Plays i kada je Jamal 1956. godine Hawkinsa zamenio bubnjarem Walterom Perkinsom, pa zatim njega Vernelom Fournierom ovo će biti početak njegovog strelovitog uspona sa vrlo cenjenim nastupima i izlaskom odlično prodavanog živog albuma At the Pershing: But Not For Me.

Jamal će tokom šezdesetih i sedamdesetih raditi sve popularniju muziku (uključujući instrumentalnu verziju teme iz filma i serije M.A.S.H., Suicide is Painless), radeći i u pop i fjužn poljima, da bi kasnije ekstenzivno sarađivao sa raznim muzičarima ali bio i cenjen edukator i mentor mlađim pijanistima.

Kažu da je Jamal izvršio priličan uticaj na Milesa Davisa i njegovi rani radovi su se izdvajali od trendova sa početa pedesetih time da je u eri karakterisanoj brzom svirkom i virtuoznim soliranjem Jamal namerno relaksirao i hladio svoj izraz. Umesto preovlađujuće bebop paradigme on će raditi sa manje nota, više gruva, namerno praveći pauze i prazne prostore u svojim frazama, praktično sam dolazeći do onog što će biti kršteno kao cool jazz i proslavljeno od strane muzičara kao što su bili Davis, Gerry Mulligan, Stan Getz...

Chamber Music of the New Jazz by Ahmad Jamal je veoma dobra demonstracija ove Jamalove orijentacije. Trio postava bez bubnjeva daje kompozicijama jedan relaksiran, manje napet format, ali svedenost instrumentarija dalje ističe maštovitost muzičara u improvizovanju i aranžiranju. Gershwinova A Foggy Day, druga pesma na albumu, odlično pokazuje kako ovo funkcioniše sa perfektnim tempom i gruvom koji trojica muzičara drže i sa kreativnim variranjem osnovnih tema tako da se kompoziciji da osoben zvuk i ukus.

Jamalovi saradnici su ovde bili veoma dobri muzičari. Ray Crawford je na početku svoje karijere bio saksofonista i svirao sa takvim velikanima kakvi su bili Art Blakey i Fletcher Henderson. Preživljavanje tuberkuloze ga je ostavilo sa oslabljenim plućima pa je prešao na gitaru i sa Jamalom svirao od 1949. godine, prateći ga iz Pitsburga u Čikago i razvijajući poseban stil svirke koji je pored harmonskog sadržaja i soliranja davao triju i perkusionistički element, služeći kao ritmička dopuna onome što bi radili kontrabas i klavir. Kasnije će svirati i sa Gilom Evansom, Rayjem Charlesom i Tomom Waitsom. Israel Crosby je sa svoje strane bio značajno stariji od ostale dvojice (jedanaest godina od Jamala i pet od Crawforda) i već tada smatran legendarnim muzičarem koji je 1935. godine snimio prvi pravi solo na kontrabasu, svirajući sa svega šesnaest godina sa takođe legendarnim bubnjarem Geneom Krupom.

Crosby, Jamal i Crawford na ovom albumu imaju gotovo telepatsku komunikaciju: Jamalova kompozicija New Rumba, koja album otvara je praktično manifest, iskaz tog ,,novog" što će ga Jamal i njegovi saradnici doneti džez muzici istočne obale, sa vrlo cool latin gruvom i Jamalovim relaksiranim fraziranjem na koje se onda Crawfordova gitara i Crosbyjev topli kontrabas nadovezuju na vrlo prirodan način. Muzika ima ritam, ali ne drži se stalno istog tempa, fraze se rastežu ili prekidaju prateći osećaj muzičara a ne teoriju, izvođači jedni drugima dobacuju motive i preuzimaju tehnike.

Ray Crawford je napisao jednu kompoziciju na ovom albumu, sanjivu a i dalje gruvi baladu Jeff, a ostalo su aranžmani Gershwina, Colea Portera, Jimmyja Van Heusena i drugih autora, urađeni u savršenoj trio-formi gde svaki od muzičara ima podjednako važnu ulogu i nema podele na ritam sekciju i soliste. Ova se muzika događa ODJEDNOM, sa besprekornim kolektivnim duhom trija koji dinamiku i tempo tako organski varira kao da se radi o samo jednoj osobi sa viškom udova i savršenim osećajem za atmosferu i gruv. Jamal je u svoje vreme često trpeo kritike da je puki ,,kokteldžija", odnosno muzičar za lake note bez stvarne umetničke dimenzije, ali već ovaj album bezpogovorno pokazuje da ništa nije moglo biti dalje od istine. Jamalova svirka jeste relaksirana i laka ali ona nije ni banalna ni sentimentalna, već naprotiv, gvozdeno disciplinovana u tome gde će se staviti koja nota a gde će biti tišina (slušajte ga u Gershwinovoj Darn That Dream), sa dinamikom koja je prefinjena i savršenim osećajem za frazu. Chamber Music of the New Jazz by Ahmad Jamal je ploča istančane lepote i varljive lakoće izvedbe, čiju je relaksiranost velika greška pobrkati sa nekakvom neobaveznošću. Punih 68 godina kasnije ovaj album sija kao dijamant u mraku i stoji kao jedna od najlepših jazz ploča pedesetih koju ćete ikada čuti. Pa, slušajte:

https://youtu.be/GUOOLwVMmzU (https://youtu.be/GUOOLwVMmzU)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 30-04-2023, 13:11:09

Danas nam je na redu album savremenog španskog/ katalonskog džeza koji, doduše sviraju dvojica lokalaca i jedan Japanac. ALI TO NIŠTA NE SMETA, naprotiv, Sergi Felipe: Biased Vision je ploča izuzetno prijatnih melodija i lepog zvuka, pre svega relaksirane svirke koja ipak ne spada u puki easy listening. Iako u principu volim free jazz kad je malo mišićaviji, Biased Vision mi je bio sasvim prijatan i vredi mu se vraćati kada je čovek u posebnim raspoloženjima.

Ovaj album izdala je (vrlo) mala etiketa UnderPool, posvećena izdavanju Felipeovih radova, ali i drugih jazz improvizatora, ne neophodno i uvek iz Barselone, gde je firma situirana, a koju predvodi isti taj Sergi Felipe (i, da se razumemo, verovatno je i jedini zaposleni u njoj). UnderPool je zapravo izrasla iz istoimenog studija koji je Felipe osnovao 2011. godine i u kome radi kao inženjer zvuka i producent, a sa jasnom željom da putem etikete promoviše džez i improvizovanu muziku. Felipe je suosnivač i druge etikete, Discos Flotants, orijentisane na više pop stranu džeza.

Felipe je originalno samouki saksofonista i flautista koji je kao klinac isprobavao razne duvačke instrumente a onda se izborio da upiše Visoku muzičku školu Katalonije (Escola Superior de Música de Catalunya) gde se fokusirao na saksofon i to u poljima džeza i savremene umetničke muzike. Pošto se pokazao kao vrlo dobar, dobio je, veli, više stipendija koje su mu pomogle da studira na više konzervatorijuma u Nizozemskoj. Po završetku studija, otvorio je pomenuti studio ali i nastavio da svira, kao studijski muzičar ali i kao propulzivni član džez scene Barselone, svirajući u više postava i pojavljujući se na raznim festivalima. Felipeova dosadašnja diskografija ubraja dva albuma sa kvartetom Whisper Songs ali i gostovanje na albumima projekata Pol Omedes ili Memoria Uno koji su kombinovali džez i savremenu klasičnu muziku, te masu albuma koje je snimao i producirao.

Za Biased Vision, Felipe je posle desetak godina od poslednjeg izdanja Whisper Songs okupio novu postavu, ovog puta trio, i napisao svih deset kompozicija, potpisujući album, dakle, kao kompletan autor, aranžer, ali i snimatelj (zajedno sa saradikom po imenu Adrià Serrano) i producent, pa je ovo na neki način i pre svega njegov iskaz.

Pored Felipea, ovde na bubnjevima imamo veterana španske džez scene, čoveka po imenu David Xirgu, a koji je svoja prva formalna muzikča znanja sticao još polovinom sedamdesetih na konzervatorijumu Liceu (gde je, naglasićemo, učio kompoziciju i klavir – bubnjeve je sam sebe naučio da svira jer je voleo Arta Blakeyja i Maxa Roacha). Danas je predavač na istom konzervatorijmu, a u međuvremenu je bio osnivač i član mnogih sastava i svirao sa gomilom važnih muzičara kao što su, recimo, Dave Douglas, John Abercrombie, Mark Feldman...

Na kontrabasu je još jedan veteran, pomenuti japanski muzičar Masa Kamaguchi a koji je krajem sedamdesetih počeo da svira električni bas pod uticajem Jaca Pastoriusa. Osamdesetih je studirao na univerzitetu Hosei u Tokiju i tamo ga je podučavao Yoshio Ikeda (učenik Garyja Peacocka), a što mu je bila dobra priprema za preseljenje u Boston i nastavak formalne obuke na Berkliju. Tamo je svirao sa raznim dobrim muzičarima (na primer Herb Pomeroy), pa i odradio turneje po Evropi i Skandinaviji a onda se preselio u Njujork, svirao sa Charlesom Gayleom, Davidom Murrayjem, Paulom Motianom, Sonnyjem Simmonsom, Daveom Douglasom... Jaka imena i jaka karijera, a Kamaguchi od 2006. godine živi u Barseloni i svira i sa evropskim muzičarima.

Kamaguchi i Xirgu ovom albumu donose jednu vrlo rutinersku, relaksiranu dimenziju. Ovo je svakako u najvećoj meri improvizovana muzika barem što se tiče ritam sekcije i Felipeove teme i melodije, iako ih ostala dvojica lepo prate, dobijaju upravo to – pratnju. Ovde nema za free jazz često tipičnog egalitarizma u bendu, gde se ne pravi razlika između pratnje i solista i Felipe je prevashodno zadužen za postavljanje i razvoj tema dok ga druga dva muzičara prate nudeći ugodni ali izrazito nenametljivi ritmički temelj. Nije da ovde nema ni malo interakcije između, da tako kažemo, prvog i drugog reda muzičara, ali čuje se da je ovo prevashodno Felipeova muzika u kojoj ostala dvojica nemaju ambiciju da se guraju u prvi plan i soliraju. Xigu na pretposlednjoj kompoziciji, Natación Sincronizada ulazi u smelije i dinamičnije bubnjarske teme, ali većina njegove svirke na albumu je vrlo relaksirana, nenametljiva, svedena i isporučena sa merom da se ne odvuče pažnja od ,,glavnog" programa. Kamaguchi, slično tome, lepo prati Felipeove teme i povremeno ima solo-deonice tokom kojih, u skladu sa svetlom tradicijom kontrabasista širom sveta, i vokalizuje svoju svirku, ali ovo su kratki, skromni pasaži koji služe samo kao mostovi do ponovnog rada na saksofonu.

Zbog toga je i dobro da je Felipe tako prijatan saksofonista. Njegov tenor-rad se smešta negde između Coltraneove ekspresivnosti i Colemanove lakoće, ako smem da ga ja tako nekako definišem, sa vrlo lirskim temama i toplim zvukom, te sa veoma organskim načinom razvijanja tema, improvizacije i soliranja. Ovde nema gaženja po gasu i upadanja u freakout deonice karakteristične za veliki deo free jazza, i umesto toga Felipe samo vrlo sigurno i uvek prijatno razvija svoje improvizacije.

Od polovine albuma pojavljuju se i gosti pa tako na Nunca Como Antes nasuprot Felipeovog tenor saksofona stoji vrlo legato svirana truba koju drži Pol Padrós a u dve kompozicije pojavljuje se i Txema Riera na klaviru. Ove kompozicije, pogotovo druga sa pijanističkim doprinosom, Old Psalm, pokazuju i dalji potencijal Felipeove muzike koji se otključava kada naspram sebe on ima druge melodijske i harmonske instrumente pa bi bilo interesantno čuti iste ove kompozicije svirane od strane većeg ansambla.

No, i ovako, Biased Vision je prijatna ploča. Zvuk je prirodan i mada su instrumenti individualno snimljeni veoma glasno (činele se razmazuju čim ih Xirgu malo jače pogleda), sam mastering završnog miksa je na kraju dinamičan i odgovara Felipeovoj neužurbanoj, nežnoj ali ne i slabašnoj muzici. Lepo:

https://underpool.bandcamp.com/album/biased-vision

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 07-05-2023, 12:18:57

Danas idemo u Argentinu. Universo Norris: La Usina je snimak nastupa sedmočlanog sastava po imenu Universo Norris na prošlogodišnjem Međunarodnom džez festivalu Buenos Airesa. Održana između 23. i 27. Novembra, po petnaesti put, ova je manifestacija zapravo oživljena posle višegodišnje pauze i, uz pomoć gradskog ministarstva za kulturu bila u prilici da publiku ugosti besplatno, nudeći zanimljiv internacionalni program, ali i, a što je nama danas važno, priliku da se obeleže recentni odlasci dvojice velikih argentinskih muzičara. Jedan je bio kontrabasista Alfredo Remus, preminuo u Septembru sa skoro pune 84 godine, a drugi, trubač, pijanista, kompozitor, improvizator i podučavalac, Enrique Norris, čovek za koga se smatra da je bio jedan od predvodnika avangarde u argentinskim okvirima koji je umro krajem istog meseca. Oba koncerta u počast dvojici preminulih održana su u kulturnom centru La Usina del Arte u Buenos Airesu a mi danas slušamo snimak nastupa sastava osnovanog da sačuva i dalje nosi legat Enriquea Norrisa.

Enrique Norris je vrlo slabo poznat Evropljanima, ali i Severnoamerikancima, a što je odraz manje njegovog uticaja na nacionalni muzički korpus a više činjenice da se on zaista tokom cele karijere čvrsto držao avangardnih principa i prebivao izvan glavnog toka džeza, prosecajući svoj put kroz isprepletane žanrove džeza, improvizacije i savremene kompozicije i podučavajući generacije mlađih muzičara. Iako je iza sebe ostavio i vrlo solidan snimljeni opus, Norris je jedna, reklo bi se vrlo dobro čuvana tajna argentinskog džeza, sa veoma malo informacija o njegovom životu i radu čak i na Španskom jeziku. Posle, recimo, truda od dva dana koji sam uložio u istraživanje njegove biografije, i nekolicine nekrologa koje sam pročitao, podatak o godini njegovog rođenja sam našao praktično sasvim slučajno u Google kešu, poreklom sa stranice sajta koji više nije onlajn. Norris je, po svemu sudeći neka vrsta nacionalnog blaga Argentine, koje su Argentinci toliko ljubomorno čuvali da su ga gotovo potpuno zakopali i sakrili od čitavog sveta.

Norris je rođen 1957. godine u mestu Río Cuarto u Kordobi, a svoju muzičku naobrazbu sticao je delom samoinicijativno, istražujući šta sve može da se uradi sa klavirom, a delom uz pomoć svojih roditelja i različitih dobronamernih muzičara iz svog okruženja. Roditelji, Blanca Zupán i Héctor Norris su Enriqueu pomagali oko učenja klavira i solfeđa, zajedno sa Mabel López i Enriqueom Welnerom, ali je dečak bio zainteresovan i za učenje trube pa su ga njenom sviranju podučavali Ettore Nebiolo i Roberto Fernández dok je od Héctora Lópeza Fürsta dobio prve poduke o harmoniji. Dalja edukacija podrazumevala je odlaske na seminare i klinike kako u Argentini tako i u SAD i tu se pominju Osvaldo Mazzola, Gustavo Bergalli, Américo Bellotto, Winton Marsalis, Norberto Minichillo, Horacio López, Luis Agudo, Quintino Cinalli, Pepi Taveira, Papa Ladji, Barry Altschul, Jim Hall, Herbie Hancock, ali i odlazak na Berkli 1987. godine gde je radio i učio sa imenima kao što su Andy McGhee, Bill Pierce, Paul Fontaine, Tommy Campbell i Gary Burton.

U Kordobi je Norris svirao sa lokalnim bendovima i tokom karijere ostvario saradnje sa brojnim argentinskim muzičarima i grupama: S.21 Jazz Group, Rio Jazz Ensemble, Fabio Miano, Horace Larumbe, Mono Fontana Trio, Lucio Mazaira Trio, Oscar Feldman Quintet, Duo PN (sa Jorgeom Puigom), Walter Malosetti Quintet, Mariano Otero Orchestra, Carlos Lastra Trio i mnogim drugima. Norris je snimio veliki broj albuma sa različitim postavama, svirajući klavir ili kornet na njima i predvodeći sastave poput Kuntu Ngoma, NGG Jazz Trío, Enrique Norris Jazz Cuarteto, Cacerola, Trío MES, Norris-Taveira Dúo, Norris Trío itd. a uglavnom se izdržavao podučavajući druge na školama kao što su Escuela Superior de Jazz Walter Malosetti ili Escuela de Música Popular de Avellaneda, pa i na Muzičkom konzervatorijumu Buenos Airesa, ali i držeći klinike i seminare.

Dakle, radi se o velikom muzičaru raskošne karijere za koga kažu da iako je ostvario ogroman uticaj na avangardnu džez i improv scenu u Argentini, nikada zaista nije potpuno napustio klasičnije muzike forme. Čak i na njegovim kasnijim albumima radio je kompozicije Bobbyja Bradforda i Erica Dolphyja a na koncertima je rado izvodio Monkove komade. Skroman, diskretan, u pravom smislu te reči andergraund muzičar (koji je sam slikao omote za svoje albume i ručno ispisivao spiskove pesama), Norris je na albumu koji danas slušamo ovekovečen kroz sedam njegovih kompozicija a koje izvodi sedam muzičara od kojih su neki bili njegovi saradnici (iako ni jedan ne svira trubu ili kornet). Tako ovde klavir svira Paula Shocron, klasično obrazovana pijanistkinja sa celoživotnim interesovanjem za improvizaciju (ali i ples) koja je sa Norrisom pre nekoliko godina snimila album Sono-Psico-Cosmica kombinujući sopstene kompozicije sa radovima Monka, Mingusa i Ellingtona. Saksofon svira Berklijev diplomac Carlos Lastra, celoživotni improvizator a danas ugledni profesor na više visokih muzičkih škola u Argentini. Kontrabasista je Maxi Kirszner, muzičar mlađe generacije sa istorijom učenja i kod Norrisa ali i kod Williama Parkera. Tu su i dva bunjara, Pablo Diaz i Mariano Moreira, obojica Norrisovi učenici/ saradnici, perkusije je radio Carto Brandán a meni je najzanimljivije ime ovde Bárbara Togander, veteranka argentinske avangardne scene i improvizacije, sa karijerom započetom još kasnih osamdesetih u ulozi kontrabasistkinje u bendu Waltera Malosettija. Toganderova je brzo pokazala da je zanima rad izvan užih žanrovskih međa pa je počela da istražuje nekonvencionalne tehnike pevanja, improvizaciju i eksperimentisala sa konkretnim izvorima zvuka. Poslednjih deceniju i kusur ona nastupa uživo sama, kombinujući gramofon, vokale i kompjuter, a u ovoj postavi zadužena je za gramofon i glas.

Universo Norris zvuče veoma usvirano na ovom nastupu, sasvim izvesno i sami svesni odgovornosti koju su na sebe preuzeli. Ovo je free jazz natrpan kinetičkom energijom i improvizatorskom strašću, ali koji je istovremeno i vrlo uredan, kako zvučno tako i aranžmanski. Kako smo već rekli, Enrique Norris je bio predvodnik avangarde u džez muzici Argentine, ali nikada nije raskinuo spone sa tradicijom, pa je tako u muzici Universo Norris vrlo prepoznatljivo oslanjanje na New Thing zvuk džeza iz šezdesetih i produžetak ove forme u sedamdesetima. Norrisove kompozicije u ovim izvođenjima imaju odjeke onog što su radili muzičari poput Johna Coltranea ili Cecila Taylora, sa mnogo strasti ali i sa mnogo lirske emocije u muzici.

Prva pesma, Totalmente Libre je tako, uprkos svom imenu, zapravo vrlo uredno strukturirana free jazz kompozicija u kojoj dvojica bubnjara sviraju rafalnom brzinom a Lastra dominira na saksofonu, nudeći visokoenergetsko otvaranje i najavu kako će koncert izgledati. Već u drugoj, Pasando a través de la pared sin arruinarse la ropa, Bárbara Togander sketuje uz klavir, glasom razvija temu i sparinguje sa tenor saksofonom dok Shocronova sipa gustu atonalnu kišu po dirkama. Brzina i energija su ovde u prvom planu ali sa trećim komadom, koji spaja tri Norrisove kompozicije bend ostavlja slušaocu malo mesta za disanje. Ovde Toganderova donosi nešto fine teksture u zvuk, korišćenjem pucketavih ploča, manipulišući zvuk snimljenog džeza dok se ne dobije psihodelični, retro-svemirski kvalitet, a Lastra će preći na sopran saksofon i preko urednog gruva i raspoložene teme na klaviru raditi prijatne solaže. Kraj ove kompozicije donosi furiozno skrečovanje Toganderove uz uzvitlan plesni ritam i razuzdan klavir.

Futurum Antiquus ponovo donosi Lastru na tenor saksofonu, i ovo je mirnija, atmosferičnija kompozicija, sa ipak dosta tenzije koja se razrešava u finalu. Konačno, završna Conversadores sa dodatnim setom udaraljki i ponovo sopran-saksofonom je jedina kompozicija koja sugeriše ,,latin" ritam i nudi ulazak u gotovo potpuno atonalne pasaže pre nego što se završi dobro pripremljenim krešendom, na oduševljenje prisutne publike.

Universo Norris je ovim nastupom ponudio mnogo dobre muzike, dostojno ispraćanje velikog kolege i učitelja na počinak, ali, nadamo se i obećanje da se neće sve završiti na jednom odavanju pošte. Muzika na ovom albumu je suviše dobra, a svirka suviše moćna i ubedljiva da bismo mogli da prihvatimo kako je ovo poslednje zbogom. Nadajmo se da je Norris, kako je to svojevremeno i Obi Wan Kenobi rekao, sada postao moćniji nego što možemo i da zamislimo i da će ovaj projekat nastaviti da radi godinama i decenijama od danas, čuvajući vatru da se ne ugasi.

https://universonorris.bandcamp.com/album/universo-norris-la-usina (https://universonorris.bandcamp.com/album/universo-norris-la-usina)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 14-05-2023, 12:13:19

Nadam se da se niste umorili od free jazza jer danas vozimo bez stajanja. James McKain je – od nedavno bruklinski – tenor saksofonista o kome sam pisao u par navrata prošle godine na ime njegovih razuzdanih free jazz eskapada što su u pravilnom odnosu isporučile i slobodnu, neidiomatsku improvizaciju ali i himnični, herojski, MA SUPEHEROJSKI džez. Pre nekoliko dana McKain je izbacio dva nova izdanja za etiketu Human Headstone Presents posvećenu ,,čudnim zvucima 21. stoleća" ali kako se jedno od njih može čuti samo ako kupite kasetu, onda se mi bavimo onim drugim. Art Heist: Demo Tape je, kako joj i ime kaže, takođe kaseta, izdata u stotinu primeraka ali u ovom slučaju se i digitalna verzija može čuti na Bandcampu i tamo i kupiti, što sam ja, bez mnogo oklevanja i uradio. Ljubitelji agresivnog, abrazivnog, ali zabavnog i zapravo naglašeno optimističkog free jazza mogu to i sami učiniti sigurni da će dobiti i kvantitet i kvalitet za svoj novac.

Jer, iako se bend zove Art Heist, ovde se radi o grupi pojedinaca koju mi već dobro poznajemo. Na prvom mestu, tu je Sam James McKain na tenor saksofonu i o ovom čoveku i njegovoj biografiji sam ekstenzivno pisao na ovom mestu (https://cvecezla.wordpress.com/2022/05/22/jazz-nedeljom-dennis-mckain-murray-sullivan-blekingegade/). No, za one koje mrzi da kliknu, recimo da je McKain poreklom iz ruralnog dela Ilinoisa, da je iz radničke porodice krenuo putem velikih gradova (Čikago, Njujork, Sent Luis, Filadelfija), studirao istoriju, filozofiju i muziku i razvio, paralelno sa karijerom muzičara na nezavisnoj, do it yourself sceni, zdravo interesovanje za levičarske ideologije i filozofske pravce pa i da sebe doživljava kao marksistu ali i nadrealistu. U njegovoj muzici svakako postoji određena mera nadrealističke, pomerene interepretacije ,,realnosti", pogotovo na izdanjima, kao što je ovo danas, gde se više forsira interakcija između članova grupe na ravnopravnoj osnovi a manje se gledaju teme, melodije i njihov razvoj. McKain je glasan, snažan saksofonista, ali nije i siledžija i njegovo sviranje na ovom albumu je na momente beskrajno lako, duhovito i razigrano.

Ritam sekciju u Art Heist čine dva dobro nam poznata momka. Bubnjar James Paul Nadien je diplomac Konzervatorijuma Nova Engleska i trenutno živi u Bruklinu a pored udaraljki svira i klavir. Doduše ne na ovom izdanju – ovde je on striktno iza bubnjarskog seta i pored standardnih bubnjeva i činela koristi i asortiman sitnih udaraljki. Kontrabas svira Caleb Duval, jedan vrlo, VRLO aktivan kontrabasista i električni basista koji sa Nadienom svira u sastavu Stalwart ali ima i neprebrojnu količinu projekata različitog tipa u kojima ispituje razne aspekte slobodne improvizacije i, generalno zvuka. Duval i Nadien su zimus sa McKainom izbacili album Dancing, jedan programski omaž harmolodičkom džezu Ornettea Colemana, o kome sam pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2022/12/18/jazz-nedeljom-james-mckain-james-paul-nadien-caleb-duval-dancing/)pa se možete nešto detaljnije uputiti u njihov zajednički rad.

Četvrti član Art Heist kvarteta je Kelly Bray, trubačica iz okoline Bostona i potajno ključni sastojak ove ekipe. Brayjeva je takođe pohađala Konzervatorijum Nova Engleska, i nedavno je na njemu odbranila magistarski rad iz savremene improvizacije. Njena akademska karijera podrazumeva i diplome koje je stekla na Univerzitetu Masachusests Lowell, a tiču se izvođenja muzike i muzičke edukacije. U toku obrazovnog procesa imala je neke kvalitetne tutore pa joj je klasičnu trubu predavao Steve Emery, džez trubu JohnMcNeil, dok su je improvizovanju podučavali Joe Morris i Anthony Coleman. Kao i mnogi današnji slični muzičari i Kelly Bray sa jedne strane radi u okvirima džez i fri džez idioma, da bi sa druge eksperimentisala sa elektronikom i savremenom kompozicijom, svirajući sve od svadbi do vrlo formalnih koncerata savremene muzike. Ona je i aktivan edukator, ali njen autorski snimljeni opus je za sada vrlo skroman. Doduše naglašava da je sa bendom Nervous imala preko 80.000 strimova na Spotifaju, ali za sada na Bandcampu možemo da je čujemo samo sa jednom elektroakustičkom kompozicijom iz 2021. godine (https://kellybray.bandcamp.com/track/it-was-all-just-a-construct-so-i-abandoned-it).

Nadajmo se da će se to promeniti jer Art Heist prikazuje Kelly Bray u sjajnom svetlu.

Elem, iako se izdanje zove Demo Tape, ovo je ,,demo" samo u smislu da se njime demonstrira zvuk i svetonazor benda. U smislu sadržaja, ovaj album sadrži dva dugačka snimka načinjena 16. Oktobra prošle godine. Od kojih je onaj večernji načinjen uživo pred publikom, dok je onaj jutarnji zapravo zabeleška studijske sesije, sa vrlo kvalitetnim zvukom.

October 16th : Evening koja čini prvu stranu kasete je gotovo punih pola sata razigranog džez/ fri džez improvizovanja pred publikom koja je, kako se da zaključiti po aplauzu na kraju, verovatno malobrojna ali puna entuzijama. Sam kvartet je svakako raspoložen za svirku i ovo je pola sata bučnog, energičnog free jazza koji po ko zna koji put resetuje sve ono što bi muzička teorija trebalo da iskoristi da makar opiše ovakvu svirku. Ovo su muzičari koji muziku vide kao okruženje jednakih šansi pa ovde nema ni govora o tome da se ansambl deli na pratnju i lidere, i McKain i Brayjeva moraju da se dobro oznoje u sparingu sa Nadienom i Duvalom, s obzirom na to koliko ova dvojica sviraju nota i koliko one umeju da ponesu kompoziciju u svom smeru.

Nadien je ovde vrlo suptilan i mada svira sa jako mnogo udaraca, njegovi bubnjevi su bučni samo na momente. Veliku većinu vremena on svira udarajući u obode ili sama tela bubnjeva, u ramove i držače za činele i u druge sitne perkusije, kreirajući često više teksturu nego klasičan ,,ritam". A što je možda i neophodno kada svirate sa kontrabasistom kao što je Duval. Duval naprosto ne pristaje na ideju da je kontrabas zadužen za davanje ostatku ansambla ritmičke osnove i postavljanje pozadinskih tema pesama, pa je njegova svirka, kao i obično, vrlo užurbana, sa jurnjavom preko celog vrata instrumenta i komunikacijom kako sa Nadienovom kišom udaraca, tako i sa dvoje duvača koji i sami ispaljuju blistave rafale nota u publiku. Duvalovo sviranje gudalom je posebno upečatljivo sa vrlo granularnim teksturama koje tako izvlači i upadanjem u registre koji ga stavljaju na ravnu nogu sa trubom i saksofonom.

Kellyjeva je vrlo razigrana ovde, i ono što ona i McKain sviraju može se smestiti negde između ornetteovskih sobodnih asocijacija i tvrđeg, himničnog free jazza aylerovskog tipa. Njena svirka je laka, duhovita i puna interesantnih skokova – a što, da budemo fer, i mora da bude kada napsram nje stoji McKain ali i ostala dvojica muzičara koje ne interesuje previše da se sklone u pozadinu i puste je da solira na miru – a McKain se sjajno uklapa uz trubu sa svojim moćnim, zvonkim zvukom tenora i snažnim melodijama.

Ovde, naravno, nema klasičnih tema niti solaža i muzika često sasvim iskoči iz džez paradigme i pretvori se u čistu igru zvukova pa neka klasičnija publika treba da unapred zna da, iako je October 16th : Evening nominalno jedna kompozicija, nju svakako možete slušati i kao niz (eksperimentalnih) epozoda.

October 16th : Morning je, pak, studijska sesija i ako vam je živi snimak bio malo pretih, ovo onda dolazi kao melem za uši. Muzički, ovo je još skoro 24 minuta prefinjenog slobodnog improvizovanja sa džez osnovom, vrlo kinetičkog, vrlo zabavnog, VRLO energičnog, samo sada sa kritalno čistim studijskim zvukom i odmornim muzičarima. Duval ovde pravi neverovatne vratolomije na kontrabasu, Naiden kao da pada niz stepenice sa svojim bubnjevima, a Brayjeva i McKain su kao dve ptice koje obleću jedna oko druge u stalnoj radosnoj prepirci. Ako volite free jazz, bićete, na nekoliko minuta, u raju.

https://humanheadstonepresents.bandcamp.com/album/demo-tape (https://humanheadstonepresents.bandcamp.com/album/demo-tape)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 21-05-2023, 15:11:37

U svojim traganjima za novim džez izdanjima koja mogu da zadovolje moj sada već perverzno izopačeni i dekadentni ukus, često nalećem na albume koji imaju NEŠTO ali nemaju SVE. Ili im je muzika dobra ali je zvuk beživotan i lišen dinamike. Ili imaju dobar gruv ali su im melodije i teme nemaštovite i sterilne. Ili improvizuju bez ideje ne samo kuda su krenuli nego i odakle su došli. Onda kad naletim na album koji ima SVE, pa makar i ne bio nekakav revolucionarni produkt, obuzme me milina i pomislim ,,Pa, to je to!" i onda se malo i razljutim jer mi prosto ne deluje teško da se TO postigne. Toni Saigi. Tronik: Wara je jedan od tih albuma koji su savršeno zaokruženi u svakoj od tih dimenzija koje su meni važne i pravo ga je zadovoljstvo slušati iako ni ovde na programu nemamo nikakvu revoluciju već, naprotiv, samo izuzetno kompetentno izvođenje vrlo dobro poznate, praktično tradicionalne muzike.

Već sam pre nekoliko nedelja pisao o etiketi UnderPool, ekstenziju studija koji predvodi saksofonista Sergi Felipe o čijem smo albumu Biased Vision tada pričali (https://cvecezla.wordpress.com/2023/04/30/jazz-nedeljom-sergi-felipe-biased-vision/). Felipe je posvećen snimanju i izdavanju španskog/ katalonskog džeza, uglavnom projekata za koje niste čuli i za koje nije rezervisano interesovanje šire, jelte, međunarodne zajednice. Pošto on dobar deo ovih izdanja i snima u svojstvu inženjera zvuka a onda i miksuje i radi mastering – naglašavajući kao u slučaju albuma o kome danas pričamo da je sve rađeno analognom tehnologijom – jasno je da se radi o vrlo brižljivom radu gde se ulaže puno truda da muzika dobije svoju najbolju formu i pokaže kao dostojna internacionalne promocije.

Wara – a što je reč za zvezdu na jeziku Ajmara, starosedelačke populacije koja živi u Andima, na teritoriji današnje Bolivije – je stoga album koji od prvog takta plenui upravo jako lepim zvukom. Više puta sam već pominjao da mislim kako džez nikada nije tako dobro zvučao kao u pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka sa firmama poput Blue Note i Impulse! čija su izdanja imala idealan odnos čistote zvuka, separacije instrumenata i dinamike sa jedne strane a onda i autentičnu ,,živu" teksturu i boju sa druge. Wara, kao i Feliepov album od pre neku nedelju ima zvuk upravo ovog tipa, čija je dinamika prirodna a toplina umirujuća, sa četiri instrumenta čije je sazvučje idealno i pre nego što vaš mozak počne da registruje harmonije koje se koriste. Utoliko, Ware za mene ima praktično terapijsku dimenziju i mada se radi o kolekciji pesama koje prolete pre nego što očekujete, gde se teme predstave, prosviraju a onda pohrane u sećanje, bez ekstenzivnije improvizacije, album uprkos tome ne ostavlja utisak neke hladne akademske vežbe već plani ljupkošću i jednostavnošću.

Ne da su same teme jednostavne, da ne bude zabune. Toni Saigi, pijanista koji je sve ovo napisao je uložio dosta vremena u kreiranje ovih osam kompozicija, pazeći da njihove noseće teme imaju idealan odnos evokavitne, melodične, pevljive upečatljivosti i kompleksnosti koja dolazi od promena metrike usred takta i pažljivih harmonskih varijacija. Muzika otud ima jednu instant komunikativnost, pitkost, a da je opet na programu i jedan cerebralniji muzički jelovnik gde se pazi na veliku sliku i svira sa oprezom.

E, sad, samo da se ne zbunimo, postoje dva španska muzičara sa imenom Toni Saigi. I u pitanju su otac i sin. Otac, Toni Saigi ,,Chupi", kako mu glasi nadimak, je ugledni klavijaturista sa dugačkom karijerom koja uključuje i rad na nekoliko filmskih saundtraka i saradnju sa masom džez sastava (Martin Leiton Big Band, Miguel Villar Quartet itd.), ali Toni Saigi o kome danas pričamo nema nadimak (još uvek), njegov je sin i, rođen 1990. godine, sa svojim sastavom Tronik, trenutno uspostavlja sopstveni muzički identitet.

Toni Saigi je rođen u Barseloni i studirao je klasičnu muziku – klavir, naravno – na konzervatorijumu Badalona a džez klavir na uglednoj školi ESEM u Barseloni. Istovremeno, svirao je sa velikim brojem postava u rodnom gradu i kažu da je danas jedan od najtraženijih pijanista na lokalnoj džez sceni. Pominju se tu DO Ensemble Next Generation de Victor Correa, Fernando Brox Quartet, Martín Leiton Big Band, Ivo Sans Quintet i drugi bendovi a sam je predvodnik po jednog trija i kvarteta. Muzičari sa kojima je svirao ubrajaju imena kao što su Perico Sambeat, Bill McHenry, Masa Kamaguchi, Raynald Colom i David Xirgu – Xirgua i Kamaguchija smo pominjali i na ime njihove svirke sa Felipeom – a do sada je sa raznim postavama snimio više od dvadeset albuma.

Njegov glavni projekat trenutno je Tronik, kvartet koji izvodi njegove autorske kompozicije i koji je aktivan od 2017. godine. Tronik je sastavljen od muzičara uglavnom mlađe generacije ali sa dosta iskustva. Saksofonista Jaume Ferrer je, recimo, mlad a što na osnovu njegovog tona nikada ne biste rekli. Njegov tenor saksofon na albumu Wara – a koji je treće izdanje za Tronik – ima i težinu i dramu i melodičnost i testuru i Ferrer zvuči daleko zrelije nego što bi možda neko očekivao za njegove godine. Slično, kontrabasista Marc Cuevas uprkos još uvek mlad, svira sa mnogo postava u Barseloni i ovde demonstrira vrlo ubedljiv ritmičarski rad. Bubnjar Carlos Falanga je takođe iskusan kao izvođač ali i lider sa prvim albumom koji je snimio kao predvodnik sopstvenog ansambla još 2015. godine za UnderPool.

Tronik je tokom poslednjih nekoliko godina intenzivno radio i Wara je album vrlo izražene hemije i vrlo upeglane a opet žive, razbarušene svirke. Saigijeve kompozicije su sve rađene u old school maniru hardbop i postbop provinijencije sa jasnim uticajima džeza iz pedesetih i šezdesetih kako u zvuku tako i u temama. Kako smo rekli, Saigi voli da napiše melodije koje su pitke i pamtljive a da istovremeno imaju i meru ritmičke i harmonske kompleksnosti i to kako Tronik sve svira tečno, prirodno, sa uživanjem zaista ume da prija uhu.

Tempo je uglavnom prilično visok i kinetičan, mada ovo nije album bučnog, ekspresionističkog džeza. Kako sam i rekao, ovde improvizacije ima srazmerno malo i uglavnom je rezervisana za samog Saigija koji razrađuje svoje teme kroz uredne, veoma ukusne solaže. Ferrerov tenor je apsolutno savršen sparing-partner, dopunjujući pijanističku osnovu kvalitetnom, osećajnom svirkom koja ni sama ne odlazi predaleko od osnovnih tema.

Uopšte, kompozicije su većinski kratke i mada ja volim kada džez ima ambiciju da uđe u duge improvizacije i soliranja, zaista je nemoguće zameriti Troniku na kompaktnosti koju ovde demonstriraju jer su teme savršeno postavljene, majstorski razrađene i onda dovedene do zaključka, bez gubljenja koraka ili rasipanja energije.

No, zato mi se i dopadaju tri sporija komada na albumu a koja i traju duže i gde muzičari imaju prostora da uđu u razrade koje nisu nužno složenije od onog što dobijamo u bržim pesmama, ali spor tempo i stručno kreiran gruv ritam sekcije proizvodi sjajne atmosfere koje imaju taj šarm old school džez balada iz vremena kada je Round Midnight bila najvrelija pesma u Njujorku.

Uglavnom, Wara je album za koji mogu da kažem da je izuzetno prijatan i da slušaoca na kraju ostavi gladnim za još. Kvalitet hemije između muzičara, tema koje je Saigi napisao i produkcije koju je Felipe obezbedio stavlja ovu ploču u klasu proizvoda za sladokusce a dalje sazrevanje ovog autora i ove postave će biti uzbudljivo pratiti:

https://underpool.bandcamp.com/album/wara (https://underpool.bandcamp.com/album/wara)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 28-05-2023, 15:11:50

Moji stalni vapaji da mi treba više afričke muzike su ove Nedelje delimično uslišeni. Nije, dakle, da ćemo danas SKROZ otići u Afriku ali ćemo je pošteno očešati. uKanDanZ: Kemekem ከመከም je novi album francuske postave uKanDanZ, a ovog puta ponovo u kolaboraciji sa etiopskim pevačem po imenu Asnake Guebreyes i jedan fin paket postkolonijalne fuzije što raduje srca i pomera udove. Izašao ovog januara, Kemekem je i novo izdanje francuske etikete Compagnie 4000 koja poslednjih pet godina radi sve od produkcije albuma, preko njihovog izdavanja i promocije pa do organizovanja koncerata i turneja za kolektiv bendova koji se bave ukrštanjem džeza i raznih drugih muzičkih formata, često sa, kao u ovom slučaju, folklornim elementima, ali sa jasnom ambicijom da se kalupi razbijaju, tenzija između različitih muzičkih i estetskih nasleđa iskoristi na najkreativnije načine, a muzika koja na kraju svega toga izađe na vinilu bude opojna, zarazna, pa i psihodelična. Katalog Compagnie 4000 za sada nije veliki ali vredi da se posluša jer nudi mnogo maštovite, smele muzike.

Elem, uKanDanZ su ekipa prevashodno iz Liona, osnovana sa jasnom namerom da se spoje džez, električni psihodelični rok i etiopska popularna muzika, a ovo je sve bilo aktuelno i pre ostvarivanja željene saradnje sa Guebreyesom. Prvi album, Yetchalal izašao 2012. godine demonstrirao je njihovu viziju ovog spoja, a koju su članovi nazvali ,,Ethiopian Crunch Music". Naravno, ,,četiri mršava belca iz Liona koja sviraju etiopski folk/ pop" ne mora da bude naročito primamljiva ponuda, pogotovo ako ste elitistički nastrojeni poput mene i uvek u ovakvim pokušajima sumnjate na nastavak kolonizacije drugim sredstvima, gde će srazmerno bogatiji i privilegovani Evropljani ultimativno profitirati imitiranjem (ponekad možda ne čak ni dobrim imitiranjem) muzike iz Afrike a koja, da je pravde u ovom surovom kapitalističkom svetu, treba da se MNOGO više čuje na svim meridijanima.

E, sad, naravno, nisam ja UVEK tako natušten pa je fer reći da mislim i da je vrlo legitimno da muzičari sa bilo kog planete sveta rade muziku inspirisanu muzikom sa bilo kog DRUGOG dela planete, bez obzira na to koliko se u nju ,,stvarno" razumeju i koliko umeju da pričaju o njenoj tradiciji bez gledanja u puškice i kliktanja po wikipediji. Muzika ultimativno profitira od eksperimentisanja ma koliko ono bilo naslepo i mada su strahovi od, jelte, ,,meke" kolonijalne eksploatacije sasvim realni, svakako postoji i element promovisanja manje poznatog zvuka koji će makar iz druge ruke doći do nove publike i možda začeti nekakvu dalju osmozu. Enivej, nije da se nisam, posle inicijalnih sumnjičavosti izrazio vrlo biranim rečima o, recimo, nastupu Imperial Tiger Orchestra u Beogradu pre nekih desetak godina (https://www.jazzin.rs/dani-svajcarske-muzike-norbert-moslang-lucien-dubuis-trio-plaistow-imperial-tiger-orchestra/), a taj je sastav bio belji od sveže okrečenog zida, jebem mu mater.

No, kad pričamo o uKanDanZ, vredi reći i da je njihov entuzijazam spram mešanja etiopske muzike sa drugim, jelte, muzikama, naišao na dosta pozitivnu reakciju kod organizatora Etiopskog međunarodnog muzičkog festivala pa su oni i pozvani da na njemu nastupe i tu se desila ta prva saradnja sa pevačem iz Adis Abebe, Asnakeom Guebreyesom. Ujedinjeni u kvintet koji je, čini se, funkcionisao odlično od prvog nastupa, uKanDanZ su odradili prvu evropsko-etipsku turneju i ovo ih je učvrstilo u uverenju da spoj funkcioniše.

Od 2012. godine bend je snimio još nekoliko albuma, ali je poslednji, iz 2022. godine, 4 Against the odds bio kompletno instrumentalan, bez Guebreyesa, sav u psihodeličnim kombinacijama prog roka i džeza sa odjecima etipskog folka i popa. I zapravo vrlo dobar, demonstrirajući da uKanDanZ i u instrumentalnoj formi imaju dovoljno mišića da se preporuče našoj pažnji. Poslednja pesma na albumu je bila posvećena Francisu Falcetou, čoveku koji je bend podržavao poslednjih dvadeset godina i najzaslužnijem za onaj njihov prvi nastup u Etiopiji i sve što je posle iz njega izraslo. Falceto je, naravno, marljivi kurator koji je zapadnoj publici poslednjih decenija doneo mnogo sreće sakupljajući etiopsku muziku i praveći izuzetne kompilacije Ethiopiques kakvih je već tridesetak izašlo za etiketu Buda, a on se sa Damien Cluzelom, basistom (i ponekad gitaristom) uKanDanZ upoznao u hotelu u Etiopiji gde je ovaj spavao u sobi pored njega putujući, od svih stvari na svetu, sa cirkusom koji je tada bio na turneji. Cluzel je sa Falcetom upoznao noćni, jelte, život Adis Abebe i Asnakea Guebreyesa.

Guebreyes profesionalno radi od svoje šesnaeste kada je počeo da nastupa sa već uglednim Police Orchestra a koji su njegovu energiju i entuzijazam poredli sa Tlahounom Guessesséom, pevačem koga nazivaju i etiopskim Jamesom Brownom. Od 1990. godine Guebreyes radi i solo ali i u mnogo različitih kolaboracija. Cluzel je njime bio impresioniran i po povratku u Lion pozvao svoje prijatelje da osnuju bend koji bi svirao etiopski gruv u njihovoj interpretaciji. Falceto je pomogao oko dolaska na pominjani festival i ostalo je istorija.

Na Kemekem je Asnake Guebreyes ponovo za mikrofonom i stvari su u, reklo bi se, nikad boljem redu i poretku. Ovaj je album apsolutna proslava uKanDanZ zvuka, sa idealnom ravnotežom između melodije, teksture, gruva i tema, na momente disonantan na isti način na koji je to bio 4 Against the odds ali i prepun apsolutno zaraznih melodija koje glas i saksofon izvlače uvijajući se jedan oko drugog poput hipnotisanih zmija.

U osnovi, kako rekosmo, muzika ovog sastava ima podjednako džez ali i gruverski, psihodelični rok. Klavijature Freda Escofiera muzici daju hrapavu, toplu teksturu i umirujuće, hipnotične harmonije a ritam-sekcija Cluzela na bas-gitari i Thomasa Pierrea na bubnjevima vrti plesan, ali i prilično agresivan gruv. uKanDanZ su često na granici da se prevrnu u noise-rock smeru sa distorziranom, mišićavom bas gitarom i kompulzivnim ritmičarskim radom, ali njihova muzika nikada ne deluje preteće. Tenor saksofon Lionela Martina – inače jedne zanimljive figure sa vrlo raznovrsnom muzičkom biografijom, u koju spada i predvođenje etikete Ouch! Records, suizdavača albuma o kome upravo pričamo – je tu da obezbedi infuziju radosne, optimistične, nestašne energije u slatkim, ekonomičnim izvođenjima tema i njihovim vođenjima u ljupka krešenda.

Naravno, Guebreyes ovde predvodi paradu i njegov vokal je centar, i tematski i harmonski i energetski, svake od kompozicija. On komade kompulzivnog, psihodeličnog gruva svojim vokalom pretvara u praktično ritualne tačke gde ponavljanja tema i variranja melodija, harmonski prelazi i ukrštanje električnih i akustičnih tekstura imaju transformativnu snagu. Muzika uKanDanZ time postaje gotovo idealan spoj hermetičnije psihodelične osnove i vrlo komunikativne nadgradnje koja će jednakom lakoćom uhvatiti i publiku naklonjenu narodnoj muzici, pop muzici, ali i nas, mračne avangardiste. Sjajan album i potvrda da ponekad ta postkolonijalna muljanja proizvode moćne rezultate:

https://ukandanz.bandcamp.com/album/kemekem (https://ukandanz.bandcamp.com/album/kemekem)
https://ouchrecords.bandcamp.com/album/kemekem-2 (https://ouchrecords.bandcamp.com/album/kemekem-2)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 04-06-2023, 12:39:16

Danas je na programu jedna autentična poslastica, pogotovo ako volite taj neki, ako smem da ga tako, neprecizno, opišem, ,,njujorški" stil džeza koji je istovremeno i topao i distanciran, i cerebralan i emotivan, i duboko ukorenjen u tradiciji i pun želje da inovira. Joanne Brackeen - Friday: Live At The Jazz Standard je izašao pre nekoliko nedelja u fizičkoj i pre par dana u daunloud verziji, ali u pitanju je jedan od dva snimljena a neobjavljena živa albuma ove veteranske pijanistkinje koje je njujorški izdavač Arkadia Records decenijama držao negde u svom glavnom štabu a tek ove godine rešio da ih podeli sa širim narodnim masama. Zašto? Evo, ne znam, Brackeenova je krajem prošlog i početkom ovog veka snimila za ovu izdavačku kuću dva vrlo lepo zapažena albuma i s obzirom da je Friday: Live At The Jazz Standard najavljivan kao njeno naredno izdanje još 2003. godine, zaista nisam siguran šta je razlog dvodecenijskom kašnjenju. Arkadia Records ne nude nikakvo objašnjenje, pa čak ni ne daju informaciju kada je ovaj materijal snimljen, a što je posebno frustrirajuće ako kao neki od nas imate (analni) karakter opsednut istorijskim detaljčićima. Ako ste, pak, normalna osoba, onda je sasvim razumno pretpostaviti da se nastup u njujorškom klubu Jazz Standard, deo cele nedelje rasprodatih nastupa koju je pijanistkinja imala, desio negde između 2000. i 2003. godine i da su uspomene na njen solo album Popsicle Illusion iz 2000. godne i njegov prethodnik, isto na Arkadia Records, Pink Elephant Magic iz 1999. godine još bile sveže, mada kvartet svira samo po jednu pesmu sa svakog od ova dva albuma.

Joanne Brackeen je rođena u kaliforniji 1938. godine a danas je, sa pune osamdeset i četiri i dalje profesor na Berkliju. Dobitnica je nekoliko prestižnih nagrada koje se tiču žena u džezu i profesure na Berkliju a 2000. godine je sa Popsicle Illusion bila nominovana i za Gremi nagradu. No, ima mnogo žena koje su svirale džez klavir, dobijale nagrade i ostvarile karijeru edukatora, ali ima li baš toliko žena koje su prozvali ,,Pikasom klavira"?

Brackeenova (rođena kao Joanne Grogan) je valjda sudbinski bila predodređena da živort posveti klaviru jer je, živeći u malom kalifornijskom mestu gde u posleratnim godinama niko nije svirao džez, već sa nežnih jedanaest počela da skida klavirske deonice sa ploča a sa dvanaest da nastupa. Kao tinejdžerka je, po preseljenju u Los Anđeles, svirala sa legendama kao što su Scott LaFaro, Charlie Haden, Don Cherry, Billy Higgins, Charles Lloyd, Bobby Hutcherson, Dexter Gordon, i Art Farmer, a onda je tokom studija (dobila je, naravno, stipendiju da pohađa Losanđeleski muzički konzervatorijum) rešila da je klasični klavir ne zanima previše pa batalila učenje, izrodila brdo dece a onda se 1965. godine preselila u Njujork da tamo nastavi sa učenjem i sviranjem džeza. Odlično joj je išlo pa je nastupala i snimala sa hodajućim legendama kao što su Paul Chambers, Sonny Stitt, Woody Shaw, Lee Konitz pa onda kasnije i Pharoah Sanders, Dave Liebman, Freddie Hubbard, Dave Holland... Bila je prva žena koju je Art Blakey regrutovao da svira u njegovom Jazz Messengers i ostala i jedina koja je svirala sa ovim orkestrom a sedamdesetih je radila sa Joeom Hendersonom i Stanom Getzom koji je bio oduševljen njenom kreativnošću u komponovanju.

Njen kompozitorski opus sadrži više od tri stotine radova, a snimila je više od 25 albuma kao lider, pa je onda došla i akademska karijera, dalje stipendije i priznanja, nedeljna emisija na njujorškoj kablovskoj televiziji Manhattan Cable TV i tako dalje.

Jazz Standard je, kako rekosmo, imao čitavu nedelju rasprodatih večeri gde je Joanne Brackeen sa kvartetom svirala što svoje, što tuđe kompozicije i ovo je bio samo deo sličnih programa koje je ugledni klub organizovao. Aktivan od 1997. do 2020. godine kada ga je pandemija zatvorila zauvek, Jazz Standard je bio mesto na kome je mnogo dobrih i poznatih muzičara snimilo svoje žive albume (Fred Hersch, Dave Douglas, Gary Bartz, Maria Schneider, Nancy King...) pa se Friday: Live At The Jazz Standard, snimljen, očigledno, u Petak uveče te nedelje kada je Brackeenova nastupala, može pribrojati ovom uglednom spisku.

Pošto izdavač ne daje dovoljno informacija u inače opširnom tekstu koji je nastao povodom izlaska ovog albuma, onda ne mogu ni da kažem da li je svih sedam večeri bend nastupao u formi kvarteta. Ravi Coltrane koji ovde svira saksofon je označen kao specijalni gost pa je moguće i da je to gostovanje bilo samo u Petak i da je ostale dane bend svirao kao trio. No, siguran sam da je čak i tako ovo bilo spektakularno, jer je Brackeenova ovde regrutovala vrlo pouzdane saradnike. Na kontrabasu je, naime Ira Coleman, legendarni muzičar rođen u Švedskoj, obrazovan u Francuskoj, sazreo u Nemačkoj a gde je i učio da svira da bi se onda preselio u SAD, završio Berkli i postao praktično američki muzičar koji je sarađivao sa masom jakih imena: Herbie Hancock, Milt Jackson, Freddie Hubbard, Grover Washington Jr., Barbara Hendricks, Branford Marsalis, a uključujući onda i mejnstrim likove kao što su Sting ili Dee Dee Bridgewater.

Bubnjeve je, pak, svirao Horacio "El Negro" Hernández, kubanski perkusionista koji je prvo na rodnom ostrvu izgradio jaku reputaciju a onda poslednje tri i kusur decenije svira po celom svetu i snima sa vrlo širokim spektrom muzičara (Carlos Santana, Jack Bruce, Roy Hargrove). Vlasnik je i jedne Gremi nagrade za svoj latin džez album iz 2001. godine, Live at the Blue Note a ovom albumu on donosi samo dašak latinice, prirodno umešan u duboki njujorški džez zvuk. Obojica su već snimala sa Brackeenovom.

O Raviju Coltraneu valjda ne moramo da mnogo pričamo – kao sin dvoje titana džez muzike iz njene najrevolucionarnije faze, Ravi svog oca jedva da je upoznao ali je njegova potonja karijera kao tenor i sopran saksofoniste bez ikakve sumnje bila obeležena porodičnim legatom i, ako nije previše da učitavam u njegovu svirku, i na ovom albumu se čuju spiritualnost i emotivnost po kojima pamtimo njegovog oca i majku, organski, prirodno i bez glume utkani u toplu hardbop svirku.

Brackeenova i Coltrane ovde oboje demonstriraju svoje liderske kvalitete tako da teme razvijaju a onda improvizuju nenametljivo, prirodno, verujući izuzetnoj ritam sekciji da će gruv u svakom momentu biti savršen i da će dinamičke varijacije, pomeranja tempa i sinkope zvučati najugodnije moguće. Coltrane pogotovo ima neke izrazito sinkopirne solaže sa ritmom koji uprkos svojoj izmeštenosti iz osnovne matrice ne štrči i nimalo ne kvari njegov vrlo bluzirani, topli senzibilitet.

Prva kompozicija, Jazz Standard, i druga, I'm Forever Blowing Bubbles su novovekovne interpretacije starog džeza. Posebno je ova druga, verzija hita iz druge decenije prošlog veka (kasnije prihvaćena kao himna fudbalskog kluba West Ham United) izuzetna demonstracija sposobnosti benda da arhaičnu ali i veoma poznatu temu svira na svež, moderan način, nalazeći u njoj prostora za emotivni i spiritualni rad.

Over the Rainbow Harolda Arlena, slavna balada iz predratnog Čarobnjaka iz Oza je momenat nepatvorene sentimentalnosti sa Coltraneovim kao med slatkim sopran-saksofonom i relaksiranom improvizacijom koja pesmi daje vrlo dostojanstven, nepatetičan format.

Popsicle Illusion, Brackeenina autorska kompozicija je ovde izvedena kao kvartet-komad, i gotovo je neprepoznatljiva sa klavirom koji je značajno smireniji od onog kako je odsviran studijski original, ali sa razigranim Coltraneom koji preko energičnog post-bop gruva pijanistkinji otvara prostor za novu improvizaciju.

Ona će dalje svirati solo na kompoziciji Lisa, nudeći užurbanu, smelu razradu motiva i kaskadno soliranje ali i finu, toplu atmosferu i vrlo džezerski ugođaj preko nečega što bi u drugačijoj interpretaciji mogla biti i klasična kompozicija.

Lucky Charm je još jedan vrlo ,,njujorški" post bop komad sa relaksiranim a opet kinetičkim gruvom i dinamičnim sinkopiranim soliranjem na klaviru ali Count Down me je naterala da pažljivo slušam jer iako je u pitanju energični hardbop, radi se o zapravo ekspandiranoj verziji kompozicije Countdown sa albuma Giant Steps Jonhna Coltranea. Ravi ovde ne pokušava da imitira očevu rafalnu svirku sa originalnog snimka ali bez ikakve sumnje hvata veliki deo duha koji je ovaj unosio u svoju muziku i mada za nijansu relaksiranija, Count Down je i dalje briljantna, energična pesma koja predstavlja ekspresivni vrhunac ovog albuma.

Ploču zatvara desetominutna interpretacija bosa nova kompozicije Wave a koju je napisao i u originalu, kao instrumental, snimio Antônio Carlos Jobim 1967. godine ali koja je osvojila mejsntrim popularnost kada ju je Sinatra snimio sa sve tekstom na Engleskom jeziku (koji je napisao sam Jobim) i objavio 1970. godine. Brackeenova i njen tim ovde od nje prave višesmernu džez improvizaciju, držeći i dalje uredan, organski gruv i nudeći ponovo taj lepi odnos sentimentalnosti i cerebralnosti. Sjajan zatvarač za album koji je producirao osnivač Arkadia Records Bob Karcy, koji nudi vrlo klasičan, vrlo živ, topao i dinamičan zvuk kakav jedino i odgovara ovakvoj muzici. Neprocenjivo.

https://joannebrackeen.bandcamp.com/album/friday-live-at-the-jazz-standard

Title: Re: All That Jazz
Post by: Mica Milovanovic on 04-06-2023, 15:33:50

Kad smo kod afričkog džeza nedavno u nekom filmu ponovo čuh African Marketplace pa se ponovo oduševih...

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 04-06-2023, 16:42:53

Ah, naravno. Pisao sam o nekom njegovom relativno recentnom albumu prošlog Marta (dakle, 2022.), drži se čovek, ne da se :lol: :lol:

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 11-06-2023, 12:36:55

Danas slušamo jedan dosta svež album nemačkog džeza i improvizacije, jednu bogat ponudu tema, atmosfera, improvizacija, tekstura ali i energične kolektivne svirke. Twirls: Tides & Shadows je dupli album berlinskog (i potsdamskog) dua Twirls, a koji se zapravo lako i organski proširuje i u kvartet. Otud je prvi disk ovog albuma (Tides) posvećen duo postavi, i sve kompozicije se zovu Twirls Duo, dok je drugi (Shadows) sav u kompozicijama koje se zovu Twirls Quartet. Uredno, mada malo depersonalizovano, no muzika je, da se niko ne zabrine, topla, poletna i zapravo i pored svoje cerebralne dimenzije, ne prenaglašeno hermetična. Nemce možda tu i tamo bije glas da su hladni i proračunati, ali ovaj album u srži ima vrlo jasno izraženu DUŠU, onaj element džeza koji se naprosto čuje ili ne čuje a koji može da bude presudan u pogledu toga koliko će vam nešto biti blisko ili ne. A i, mislim, pored dva Nemca tu su i jedan Nizozemac i jedan Grk. Evropa!

Twirls je, dakle, u osnovi duo pijaniste po imenu Nicolas Schulze i saksofoniste po imenu Alexander Beierbach, obojica vrlo zaposleni muzičari i kompozitori sa brojnim projektima koje drže u rotaciji – a što je valjda jedini način da se preživi kada svirate muziku koja nema ni trunku komercijalnog u sebi. Štaviše i ovaj album snimljen je uz pomoć, jelte, institucija, konkretno departmana Berlinskog senata posvećenog kulturi i Evropi, i prosto mogu da vidim američke free jazz i free improv muzičare kako škrguću zubima i stiskaju pesnice do usijane beline, zavideći evropskom socijalizmu. Činjenica da ovakva muzika dobrim delom opstaje na ime dotacija iz javnih fondova je nešto na šta ja često volim da podsetim najpre kao argument u prilog ideji da je zaista korisno imati društvenu svest o tome da avangardna umetnost koja ne komunicira tako lako sa ,,narodom" treba da ima ovu vrstu podrške. Jer, ako se sve prepusti tržištu i volji, jelte, većine, neće nestati samo avangarda i apstraktna umetnost – nestaće sve. Tržište umetnost koju prave UMETNICI uopšte ne zanima i onog trenutka kada AI bude napravi prvi ozbiljan hit sa dovoljno strimova na Spotifaju da neko obezbedi sebe i par generacija zvaničnog i nezvaničnog potomstva u budućnosti, možete biti sigurni da će i Taylor Swift, Aca Lukas ili Kanye West osetiti grubi ujed ekonomske krize (mada se ovaj prvi već nakačio na dražavnu sisu, a ovaj drugi je modni kreator od ugleda...). Kada AI bude mogao da kreira i čitave žive nastupe, ,,pravim" muzičarima će biti iz ruke izbijen i onaj drugi alat kojim zarađuju za život. Zato je, između ostalog, važno da postoje javni fondovi koji podržavaju umetnike što ne bi u stvarnosti mogli da žive od puke prodaje ploča. Da ne bi nestalo sve i da se čovek ne izgubi iz muzike.

No, ako Tides & Shadows i ne bi baš zapalio top liste, sve i da uzmete da ga reklamirate na bilbordima i televiziji, ovo nikako nije zbog nekvaliteta muzike. Ovo je izuzetno prijatan album koji uprkos, kako rekosmo, svojoj cerebralnosti, ima dušu i komunicira sa slušaocem i na vrlo direktan način, nudeći prijatne teme i tople boje. Svakako, dobro je ako imate sklonosti ka slobodnoj improvizaciji i muzici kojoj je idiom više jedna od mogućnosti nego polazna tačka, ali ovo nije jedan od onih free improv albuma kakve bi snimali originalni dadaisti da su danas među nama.

Nicolas Schulze ima besmisleno dugačak spisak bendova, muzičara i projekata sa kojima danas sarađuje, sa vrlo aktivnim koncertnim životom u potsdamu u poslednjih deset godina i organizovanjem nastupa za masu muzičara iz Nemačke i Evrope. Od aktivnih projekata, Twirls, u duo i kvartet formi, mu je jedan od najglavnijih, a pomenuću još Breath Tongue Melody, The Great Boredom, saradnje sa pevačicom/ plesačicom Yuko Matsuyamom, gitaristom Joom Ambrosom, plesačem Shang-Chijem Sunom, flautistkinjom Sabine Vogel... Schulze je od 2019. jedan od dvoje koordinatora festivala Jazzoffensive a veliki broj njegovih kolaboracija odnosi se na koreografe i plesače, pa se i na ovom albumu čuje jedan jasan senzibilitet muzičara koji sve vreme razmišlja o tome kako bi ljudsko telo moglo da se kreće uz ono što on svira.

Alexander Beierbach je pak iz Berlina (mada rođen u Štutgartu, obrazovan u Frajburgu i Majncu), i on od 2014. godine vodi nezavisnu izdavačku kuću Tiger Moon records, zajedno sa takođe saksofonistom Almutom Schlichtingom, a koja služi kao medij da se distribuira i promoviše muzika što je oni kreiraju u raznim projektima. Na ovom albumu, Beierbach svira tenor i sopran saksofon i kroz njih izliva na slušaoca svoje poluvekovno iskustvo u slušanju i stvaranju muzike koja se nalazi na ugodnoj sredini između strukturirane kompozicije i slobodne improvizacije. Beierbach ima dosta iskustva sa sviranjem u vrlo različitim formatima, od roka, preko hip-hopa pa do vrlo avangardnog džeza i jako se ovde oseti ta lakoća sa kojom se saksofonista kreće između idioma i filozofija. Neki od njegovih glavnih projekata su The Tigers of Love, BROM i Absolutely Sweet Marie, a ovaj poslednji je posvećen Dilanovim kompozicijama rađenim u džez ključu.

Beierbach i Schulze zvuče izuzetno relaksirano jedan uz drugog na prvom disku ovog albuma, nudeći razigran, lep spoj džeza i slobodnog improvizovanja. Kako već rekoh, ovo nije muzika koja počiva pre svega na poništavanju svih muzičkih pravila pa iako Schulze ume da se vozi i u atonalnoj traci dobar deo vremena, Beierbachova svirka je naglašenije džez intonirana i često su cerebraliji pasaži na klaviru ispraćeni promuklim, lomnim bluzom. Možda mi je ključan element ovog prvog diska to što oba muzičara, i pored jasnih aluzija na obrasce klasične muzike, impresionističkih deonica i smelosti da se ode u potpuno neidiomatskom smeru – sa saksofonom koji podražava glasanje ptica i pointilističkim udarcima po klaviru – zapravo najveći deo vremena voze jedan vrlo izražen swing, jedan pravi džezerski gruv koji i najapstraktnije momente materijala čini razigranim, zabavnim i prijateljskim. Beierbachovo spontano pronalaženje tema u hodu i Schulzeovo perfektno pariranje njegovim bravurama pokazuju ove muzičare u izuzetno dobroj formi.

Ali onda kada pređete na drugi disk i čujete kako kvartet dobro zvuči, zapitate se zašto Twirls SVE ne sviraju u kvartet postavi. Nizozemski veteran Meinard Kneer ovde svira kontrabas i ovaj čovek, muzičar, kompozitor, improvizator i nezavisni izdavač muzike sa ogromnim iskustvom (i zdravim interesovanjem za radove Danila Harmsa između ostalog) se perfektno uklapa u naizged već potpuno kompletnu, zaokruženu međuigru dvojice muzičara. Kneer je maštovit i asertivan a njegovo iskustvo sviranja po Africi i Aziji se ovde čuje kroz ekspanzivnost tehnike i harmonskog razmišljanja.

Grk Yorgos Dimitriadis kompletira postavu i ovaj veoma iskusni perkusionista i kompozitor (rođen još šezdesetih u Solunu, danas baziran u Berlinu) ima respektabilan katalog izdanja i ogromnu istoriju saradnji sa masom muzičara iz Evrope, poglavito sa Kneerom za čiju etiketu danas često i izdaje. Naravno, njegovo celoživotno interesovanje spram kombinovanja perkusija i elektronike, ambijenata, tekstura i ritma je ovde kanalisano kroz vrlo prefinjen način na koji on u već veoma gustu muziku, prepunu nota, dodaje svoje akcente. Dimitriadis ovde radi isključivo akustično i nema pristup elektronici, ali svejedno uspeva da muziku oplemeni nezemaljskim teksturama, bojama i tonovima. A kad se svira brzo i žestoko, on pazi da ne preplavi zvučnu sliku bukom i da ostavi dovoljno prostora ostalim muzičarima, pogotovo Schulzeu koji je na ovom disku ubacio u najvišu brzinu.

Tides & Shadows je prava poslastica za onog slušaoca koji sebe nalazi na razmeđi avangardnog džeza, moderne kompozicije i slobodne improvizacije. Kompleksan a spontan, cerebralan a topao, nikada nesiguran u to kuda je krenuo a uvek svestan otkuda dolazi, ovo je album koji je dodatno zabavan i prijatan na najbazičnijem estetskom nivou, pa kao takav može da posluži i da se civilima pušta na kašičicu i polako ih se pridobije na našu stranu. Obavezno slušanje:

https://tigermoonrecords.bandcamp.com/album/twirls-tides-shadows (https://tigermoonrecords.bandcamp.com/album/twirls-tides-shadows)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 18-06-2023, 12:01:17

Današnja džez avantura odvešće nas ponovo u Nemačku. Što, slažemo se, nije preterano avanturistički. Ali ni album koji ćemo slušati nije PRETERANO avanturistički nastrojen, nudeći urednu prijatnu slobodnu improvizaciju bez neke ambicije da ponovo svu muziku izmisli od nule ili da nam ureže svoje inicijale u korteks sažižućim intenzitetom svirke. Ponekada je dovoljno da muzika zvuči toplo, spontano i da ima nekoliko bljeskova fine kolektivne maštovitosti pa da ljudi budu zadovoljni. Ako su ti ljudi ja, to jest. Frank Paul Schubert, Céline Voccia, Matthias Bauer, Joe Hertenstein: Unzeit Quartett je album sa četiri muzičara i četiri kompozocije neužurbanih slobodnih improvizacija koje zvuče lepo čak i kada ne rade ništa posebno i mogu se slušati ukrug jer nisu ni naporne niti zahtevne bilo u cerebralnom bilo u emotivnom smislu. Album je snimljen Januara ove godine u Berlinu a izašao je pre neki dan na Bandcamp stranici kontrabasiste Matthiasa Bauera.

Bauer je jedna vrlo zaposlena berlinska persona nove muzike, savremene kompozicije, improvizacije i džeza. Kako sam kaže, specijalizovan je za savremenu muziku pa često izvodi solo komade napisane za kontrabas (i u njih nekada ubacuje i vokalne linije). Kao autor, piše za ansamble raznih veličina ali i muziku za pozorište i, jelte, ples. Mada slutim neki moderan, cerebralan ples. Bauer na svom sajtu navodi veliki broj kompozitora čija dela izvodi pa se tu nađu i Xenakis i Rebecca Saunders, a onda i azijski kompozitori poput južnokorejske autorke Jin-Ah Ahn ili takođe korejske In-Sun Cho. Trenutno radi sa više sastava (Ensemble United Berlin, Asian Art Ensemble, Alchimia Organica, Ensemble Junge Musik), a sarađivao je i snimao sa Butchom Morrisom, Svenom Åkeom Johanssonom, Axelom Dörnerom, Rudijem Mahallom, Perom Akeom Holmlanderom, Rayomondom Stridom... Dakle, zaposlen i svestran čovek čije sviranje kontrabasa ovom albumu daje toplu, ugodnu teksturu.

Na saksofonu je ovde Frank Paul Schubert, nemac koji je još početkom osamdesetih seo i sam naučio da svira saksofon, da bi kasnije studirao i klasičan saksofon i džez saksofon. Krajem veka se preselio u Berlin i nastavio da svira, sarađujući sa nebrojenim muzičarima (od kojih ćemo pomenuti prošlonedeljnu perkusionističku vedetu Yorgosa Dimitriadisa, Marka Sandersa, Olafa Ruppa, Güntera Babyja Sommera, Ricarda Tejera i naravno Alexandera von Schlippenbacha) i danas radi u nekoliko regularnih postava uključujući trio i kvartet Willija Kellersa. Sa snimanjem je krenuo početkom veka i njegov sajt ima lepu selekciju albuma u različitim postavama, uglavnom u domenu slobodne improvizacije i moderne, jelte, kompozicije. Na ovom albumu on ima čelnu poziciju i radi lepe stvari na tenor i sopran saksofonima.

Za klavirom je Francuskinja Céline Voccia a koja je deo savremene berlinske scene slobodne improvizacije. Klasičan klavir je studirala u Ženevi a onda džez i improvizaciju u Parizu i Berlinu pa kaže da je njena muzika spoj klasične tehnike i džez senzibiliteta a da su na nju presudno uticali Toru Takemitsu i Olivier Messiaen. Voccia je član kolektiva Nova Evropska Improvizacija a ima nekoliko aktivnih projekata, uključujući sa Bauerom, ali i sa muzičarima kao što su Michel Doneda, Harri Sjöström i još mnogo nemačkih muzičara za koje ste vi možda i čuli ali ja nisam.

Konačno, bubnjar je ovde Joe Hertenstein, isksuni udarač koji kaže da je još kao dete pravio udaraljke od šerpi i, uh, lobanja veprova? Kaže da je do šesnaeste godine već bio umoran od sviranja timpana u Betovenovim simfonijama pa se otisnuo u smeru rokenrola, svirajući pank, hardkor, doom itd. Kao i svaki pristojan čovek, rekao bih. No, susret sa kasetom na kojoj je bio snimljen Charlie Parker mu je prespojio mozak i danas je on vrlo aktivan u polju improvizacije i džeza, na transverzali Berlin-Lar-Keln-Bruklin. Hertenstein je svirao ili i dalje svira sa mnogo važnih muzičara iz Evrope i Amerike, uključujući Michaela Moorea, Grega Cohena, Butcha Morrisa, Matthewa Shippa, Alexandera von Schlippenbacha itd. Ima mnogo snimljenih albuma kao predvodnik ansambla ili kao saradnik i njegovo iskustvo i reputacija se dobro čuju na ovoj ploči.

Ne znam da li su Unzeit Quartett uzeli ime po tome što nikada ne sviraju ni u kakvom tempu, ali, pa, eto, zaista im pristaje. Neću sad da valjam uostalom netačne stereotipe da Nemci ne znaju da svinguju, a i nisu svi muzičari na ovom albumu Nemci, no, ovo je svakako džez shvaćen pre svega kao zvuk i tekstura, a mnogo manje kao skup ritmičkih ili harmonskih pravila ili tradicija. Uostalom, muzičari na ovom albumu velikim delom dolaze iz smera nove muzike i džez u njihovom izrazu figuriše ne više od moderne kompozicije ili neidiomatske improvizacije pa onda i album daje sasvim očekivane rezultate, kreirajući ugodnu, haotičnu svirku u više smerova odjednom koja se samo retko pa i incidentno koaguliše u nečemu što biste prepoznali kao free jazz vožnju.

No, ovo nije neka mučna, izrazito hermetična ploča ispunjena bremenitim šutnjama i značajnom tišinom. Muzičari ovde sviraju mnogo i dobro, nudeći užurbani višesmerni improvizovani ambijent koji nikada ne postaje zaista gruv ali se i ne radi o izolovanim zvukovima koje drugi muzičari slušaju i pokušavaju da na njih odgovore. U tom smislu Unzeit Quartett postiže onaj ideal džeza kao kolektivne improvizacije u kojoj svi dele makar isti osećaj sasvim ubedljivo.

Schubert je ovde najizraženiji kao solista iako je to, naravno, velikim delom i zbog toga što njegov instrument ima najsvetliju boju. Iako ovde nema tema i melodija, njegovo sviranje saksofona je prijatno, toplo, sa dosta humora (ali ne i sprdnje) i zvučnih figura koje striktno gledano izleću iz domena muzike ali se lepo uklapaju u kinetički rad ostatka benda. Kontrabas i klavir su takođe topli i mada oboje muzičara ispaljuju mnogo nota, ni kod njih kao ni u slučaju saksofona nema egoističnog skretanja pažnje na sebe niti glumljenog ekspresionizma. Hertenstein je takođe tu da lakom rukom ali sa puno udaraca kreira nešto što podeća na gruv. Ovo se pogotovo uspešno dešava u trećoj kompoziciji koja je najtečnija od svih i najviše pogađa duh ,,klasičnog" fri džeza. No zato je poslednja najvieš pomerena u drugu stranu, demonstrirajući jedan postepen, kolektivan napor da se od mase nemuzičkih zvukova i gestova kreira zajednički muzički iskaz.

Unzeit Quartett je mala, prijatna ploča odličnog zvuka i svirke koja ne probija neke granice medijuma niti resetuje ičije shvatanje džeza, savremene kompozicije ili slobodne improvizacije ali lepo ispuni tih pola sata i kusur što traje i lako se sluša iz početka. Ponekad je to, kako već rekosmo, sasvim dovoljno.

https://matthiasbauer.bandcamp.com/album/unzeit-quartett

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 23-06-2023, 11:04:46

Umro Peter Brotzmann :cry: :cry: :cry: :cry: :cry:

https://www.youtube.com/watch?v=dtMPW35dr8k

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 25-06-2023, 12:19:15

Nisam se baš nadao da ću ove godine pisati JOŠ nekrologa. Nažalost, u četvrtka 22. Juna, u svojoj osamdesettrećoj godini otišao je Peter Brötzmann, čovek koga sam više puta opisao kao partrijarha evropskog free jazza i improvizacije, jedan od titana tenor saksofona (i još ponekog duvačkog instrumenta), čoveka koji je skoro do same smrti svirao i stvarao, gonjen unutrašnjom energijom i potrebom da komunicira, da bude u kontaktu sa svetom, da nešto da svetu, da nešto njegovo primi, dotakne, okusi.

Neću ni da pišem nekrolog jer Peter Brötzmann nije običan čovek koji samo umre. Kada sa planete ode ovakav fenomen, neko čija je pojava doslovno menjala istoriju i živote tolikih ljudi, to da neko poput mene sedne i kaže da je voleo njegovu muziku je na kraju više priča o meni nego o Brotzmannu. A stvarno nije trenutak da pričamo o meni. Brotzmann je bio sila prirode, tektonski pokret, snop svetlosti takve jačine da vam se čini da ćete od njega oslepeti. Ne sećam se da sam pričao i sa jednim fri džez saksofonistom koji ga nije naveo kao presudan uticaj u svom životu. To, to je bitno. Talasi koji su se širili iz centra u kome je stajao slikar sa saksofonom i duvao njega sa svim venama na licu nabreklim do pucanja.

Brötzmanna neću da deifikujem jer je on bio materijalista pre svega drugog, čovek sa nogama čvrsto na zemlji, sa interesovanjem za ljude i njihove živote mnogo više nego što su ga interesovale apstraktne umetničke filozofije. Otud ni njegov amuzika nikada nije zvučala ,,božanski nadahnuto" ili ,,spiritualno" već uvek i jedino kao nešto što dolazi iz centra ljudskog bića, nalik na komade tkiva koje snažne šake čupaju i nude drugima kao jedino važno što im se može dati.
Brötzmanna sam gledao nekoliko puta u Beogradu, ali poslednji put pre jedanaest godina sa triom Sonore, i o ovoj večeri možete čitati na ovom mestu (https://cvecezla.wordpress.com/2012/05/20/ring-ring-festival-2012-trece-vece-sonore-i-quat/), a ako vam se baš ne čita, snimak nastupa ću rado podeliti i ovde:

https://youtu.be/dtMPW35dr8k (https://youtu.be/dtMPW35dr8k)

https://youtu.be/46hCdgbJ_c8 (https://youtu.be/46hCdgbJ_c8)

Konačno, ako želite da čujete JEDAN album Petera Brötzmanna koji ja smatram sebi posebno važnim, onda neka to bude Shadows, snimak sa njegove turneje sa kraja prošlog veka gde je nastupao sa dva legendarna japanska muzičara, Keijijem Hainom na gitari i Shojijem Hanom na bubnjevima. Kritika je, sećam se prikaza u The Wireu, bila pomalo sumnjičava, govorila da je ovo malo isuviše karikirano od strane saksofoniste i bubnjara i da se gitarsta koji iznosi srce na teren pored njih osećao malo kao da ga zejabavaju, a isticano je i da su se Peter i Keiji i par puta potukli u bekstejdžu oko toga kako će ko biti ozvučen. Ali ja ovaj album znam NAPAMET. Oslobođen potrebe da bude LIDER, naprotiv, stavljen uz dvojicu muzičara koji su i sami navikli da vode, bez obzira sa kim sviraju, Brötzmann ovde daje jedan od svojih najrelaksiranijih, najspontanijih, najorganskijih performansa koje sam čuo. I danas, 23 godine kasnije mi sve zvuči sveže kao i 2000. godine i, evo, reći ću da ljudi možda umiru, ali Peter Brötzmann nije bio samo čovek. Ljudima kažemo da počivaju u miru. Peteru samo mogu da kažem da duva iz sve snage i da nas pričeka, brzo ćemo.

https://youtu.be/waO1Zo85OpM (https://youtu.be/waO1Zo85OpM)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 02-07-2023, 12:24:01

Pošto je nedavno zvanično počelo leto, a dalo se primetiti po tropskim temperaturama koje su zavladale u balkanskoj džungli, onda je red da preslušamo i jedan, uh, čekajte, prolećni album?? U propratnom tekstu za drugi album sastava Liba Villavecchia Trio, a koji je naslovljen Birchwood, odnosno, hm, ,,brezovina", Liba Villavecchia objašnjava da je breza već dugo vremena smatrana simbolom proleća, ljubavi i svetlosti a da su upravo to teme koje njegova ekipa obrađuje na ovoj ploči. Pa, dobro onda, ljubavi i svetlosti nam valjda nikada nije previše, nevezano za to u kom smo se godišnjem dobu nesmotreno obreli.

Iako je Javier ,,Liba" Villavecchia rođen još krajem pedesetih godina, ovaj trio je još uvek vrlo sveža postava, ali toliko vibrantna i funkcionalna da se na ovom albumu čuje kako svi prosto pucaju od entuzijazma. Osnovan 2021. godine ovaj katalonski sastav je najnovija avantura za Villavecchiu koji je veteran džeza i slobodne improvizacije. Trio je svoj prvi album, Zaidin, izbacio prošle godine – baš u proleće – a izdao ga je ugledni portugalski Clean Feed i prikazao multigeneracijsku postavu u vrlo funkcionalnoj, vrlo raspoloženoj formi. Prošle godine sam opširno pisao o ovom sastavu (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/17/jazz-nedeljom-liba-villavecchia-trio-zaidin/), ukazivao na Villavecchijinu karijeru kao muzičara, autora muzike ali i predavača na ESMUC školi u Barseloni, specijalizovanog za improvizaciju, ali i podvukao da ostala dva muzičara u triju imaju, pored očiglednog free jazz i improv pedigrea i korene u metal muzici.

Ne znam koliko je to VAMA prirodno, ali meni je nekako uvek bila logična ta spona između ekstremnog metala i, hm, ekstremnog džeza, u žeđi za ispitivanjem gde su granice forme, za rizičnim konceptima koji vam nikada neće doneti slavu i pare a možda će vam se zbog njih mnogi smejati itd. Alex Reviriego na kontrabasu i Vasco Trilla na bubnjevima i ovde kao i na prvom albumu sviraju sasvim u okvirima onog što biste smatrali avangardnim dezom i ovde nema painkillerovskih jazz-metal ekscesa, ali čuje se svakako jedna glad da se te granice forme poguraju do same ivice pucanja, da se u Villavecchijine teme i aranžmane ubrizga što je više moguće eksperimenta sa ritmom, metrikom, tembrom, dinamikom.

Villavecchija ovaj album, dakle, smatra prolećnim, optimističnim materijalom koji priča o svetlosti i ljubavi i mada su njegove teme na alt saksofonu vedre i razigrane, ovo ipak nije ni blizu nekog easy listening iskustva. Kogod je slušao Zaidin može i na Birchwood da očekuje sličnu koncepciju spajanja vrlo strukturiranog, vrlo ,,matematičarskog" sviranja i apstraktnih modernističkih istraživanja teksture i prostora. Ovo je, kako god da okrenete, hermetična muzika koja u svojim aranžmanima ni slučajno ne prati nekakav standardni format ,,pesme" i zahteva slušaoca spremnog na sve u svakom trenutku. Zato su Villavecchijine optimističke teme i komplikovane, ali prijateljske melodijske linije i važne kao pojasevi za spasavanje za slušaoca kome je ovo možda jedan od prvih rodea u fri džez sitiju.

Slušajući Birchwood nemoguće je i malo se ne upustiti u meditiranje kako free jazz ili samo avangardniji džez može da znači tako mnogo različitih stvari za različite muzičare, pa čak i za iste muzičare na istom albumu. ,,Free" može da podrazumeva mnogo toga, od sviranja izvan skala, ali sa metrički i dinamički jasno ispisanim temama koje samo ne upadaju ni u jedan harmonski sistem koji priznajete, ali može da podrazumeva i svirku bez ritma i metrike, u kojoj muzičari jedni drugima serviraju predloge pa na njih odgovaraju, pa onda i pasaže čistog ,,zvuka", bez tonalnosti ili očiglednih struktura. Birchwood sve ovo sadrži, često i u okvirima iste kompozicije i mada je ovo, kako rekosmo, svojevrstan izazov za određeni tip slušaoca, uvek je u pitanju fascinantna, i intrigantna ploča.

Zanimljivo je i da je Birchwood, uprkos svojoj vrlo izraženoj ,,uvežbanosti" ploča koja je nastajala praktično na drumu. U okviru priprema za izlazak i promovisanja prvog albuma, trio je, kako svedoči lider, bio u non-stop koncertiranju pa su i kompozicije za ovaj album nastajale u hodu i uvežbavane između koncerata. Na prvi pogled može da zvuči neverovatno da je album ovako gusto ispisane, kompleksne muzike nastajao skoro uzgred, između nastupa na kojima su svirane druge kompozicije, ali onaj najizraženiji utisak koji on ostavlja je upravo o bendu koji diše i misli kao jedno. Birchwood naprosto zvuči kao ploča trojice ljudi koji su slepljeni jedan za drugog i razumeju šta onaj drugi radi i pre nego što taj drugi krene da ga radi.

Odmah na početku će, tako, naslovna kompozicija pokazati kako Villavecchija zvuči snažno i ubedljivo, poigravajući se sa temom, ulazeći u raspoložena krešenda i vozeći brze, energične linije, a kako ga ostala dvojica prate u stopu, dopunjujući svaki njegov ton idealno postavljenim kontrapunktima i udarcima, prateći njegovu dinamiku, kao da u njima trojici kuca jedno srce. Sam saksofonista će se na duže momente skloniti u stranu da prepusti dvojici mlađih muzičara centar pažnje i njihov rad je izuzetan i kada nema melodijskog reflektora da na njih baca snažni snop svetla. No, vraćanje u osnovnu temu je podsećanje da, uprkos utisku da dobar deo vremena muzičari sasvim slobodno improvizuju, u temelju ovih kompozicija stoje jasno formatirane, vrlo složene teme koje slušaoca ubace u kinetički gruv iz kog mu nema spasa.

Druga kompozicija, osmominutna Lublin izranja iz sitnih zvukova i pisaka izvučenih na kontrabasu, da bi im se saksofon pridružio a zatim uleteo u energični freebop koji po ko zna koji put podseća da je Villavecchia veliki poštovalac Ornettea Colemana.

Skoro jedanaestominutna Blue Quinoa je jedan od najkompleksnijih komada saTrillinim apstraktnim uvodom, Villavecchijinom snažnom a jednostavnom temom a onda dugačkim delovima bez ritma u kojima preovladavaju boja, tekstura i ambijent. U odnosu na nju je naredna, Anima, praktično sentimentalna sa temom koja je otvara ali se i ona brzo izmeće u kompleksan ritmički gruv gde ornetkolmenovsko, ,,harmolodičko" improvizovanje dolazi u prvi plan.

Dve najkraće kompozicije su ostavljene za kraj. Deep Yellow je jedan apstraktniji, hermetičniji komad koji naglašava ambijent i slušaoca smešta u bezvremeni prostor gde je teško prebrojati sekunde ali je lako uživati u nežnim Villavecchijinim maštarijama koje ostala dvojica pažljivo podcrtavaju iz drugog plana. Senan je još jedan harmolodički fank za kraj, sa Villavecchijinim šetanjem osnovne teme kroz skale i improvizovanjem sve do odlaska u potpunu apstrakciju i tamni ambijent, samo da bi povratak u temu album dovezao do eksplozivnog finala. Moćno!

Bircwhood je snimljen Marta prošle godine u, kako kaže Villavecchia, idiličnoj kući sagrađenoj još u trinaestom veku. Iako na momente ,,težak" i zahtevan, ovo je bez sumnje album optimistične energije ali pre svega jednog organskog spajanja trojice muzičara u kompozitnu celinu na kojoj ne umete da razaznate šavove. I to je divno.

https://libavillavecchia.bandcamp.com/album/birchwood-2 (https://libavillavecchia.bandcamp.com/album/birchwood-2)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 09-07-2023, 12:49:20

Da nastavimo i ovog vikenda sa letnjom muzikom, a šta je letnjije nego relaksirani fri džez i slobodna improvizacija snimljeni u Meksiku? Čak i naziv albuma koristi termin kojim su stare Maje označavale more! Doduše, kako nas podučava i buklet ovog albuma, taj termin je nastao spajanjem reči za plamen i jezero, pa je to, nekako, u sumi dalo more. Stare Maje su imale vrlo partikularne ideje o tome kako more, jelte, treba da izgleda. Kakogod, K'áak'náab:crepitar de un lago en llamas su snimili Blaise Siwula i David Puc, stari, iskusni Njujorčanin na duvačkim zadacima i mladi, maštoviti meksički muzičar na gitari sa brdom efekata, improvizujući u Pucovom (rodnom?) gradu, Mérida, prestonici Jukatana, ovog, nedavno završenog proleća. Pričamo o neobično nepretencioznom a na momente VELIČANSTVENOM albumu, pa vredi malo naoštriti sluh i udobno se smestiti jer ovo su podugačke, neužurbane improvizacije.

Blaise Siwula je ime za koje možda niste čuli iako ovaj čovek svira free jazz već duže od pola veka. Rođen u Detroitu još 1950. godine, Siwula je počeo da uči sviranje na alt saksofonu već sa 14 godina i nikada nije prestao. Doduše, zainteresovan za umetnost svih formi, Siwula je, kako sam kaže, periodično istraživao vizuelne umetnosti, arhitekturu, poeziju, dramu, pa zaradio i magisterijum iz umetnosti, i proveo deo svog života i obrazovanja u Evropi. No, od 1989. godine u Njujorku, učestvujući u tamošnjoj, pa, da upotrebimo tu reč, andergraund sceni. Iako je sarađivao i sa Cecilom Taylorom, Siwula je možda poznatiji po saradnjama sa kolektivom Improviser's Collective te legendarnim njujorškim klubom ABC No-Rio, u kome su mnogi andergraund projekti našli svoje pribežište. Siwula je bio deo improvizatorskih programa u okviru Amica Bunker inicijative u ovom klubu da bi kasnije počeo da sam bude organizator C.O.M.A. serijala nastupa u istom prostoru.

Siwula je u okviru svog pristupa komponovanju tradicionalnim tehnikama dodao i elemente grafičke kompozicije, za koje kažu da su dug njegovoj naobrazi u vizuelnim umetnostima ali i verovanju da su vid i sluh povezana čula te da umetnost generalno treba da bude komunikativna. Pored alt saksofona, naravno, on svira i druge duvačke instrumente a u okviru nekih projekata i kompozicija je svom arsenalu dodao i razne vrste udaraljki. Pored pomentuog Cecila Taylora, Siwula je tokom svoje njujorške karijere svirao i sa takvim imenima kao što su William Parker, Tan Dun, Peter Kowald, Donald Miller (gitarista Borbetomagusa), Nobuyoshi Suto (poznatiji kao Nobu Stowe), Katsuyuki Itakura, Ryusaku Ikezawa, Ge-Suk Yeo, saksofonistkionja Bonnie Kane... Snimio je i solidnu količinu albuma, sa mnogim od nabrojanih i drugim muzičarima a dobar deo istih je i sam izdao, držeći se uradi-sam filozofije primerene andergraund delatnicima. Iako se, naravno, deo ove muzike može svrstati u neidiomatsku improvizaciju pa i buku, Siwula nije neko ko svira isključivo izvan standardne muzičke teorije pa ni album K'áak'náab:crepitar de un lago en llamas nije onako abrazivan i apstraktan kako biste možda očekivali kada vidite da su to kompozicije od petnaest minuta bez ritma ili ikakvih udaraljki u studiju.

David Puc je značajno mlađi muzičar iz Méride i priznajem da o njemu malo znam, sem da je umešan u neke vrlo egzotične muzičke projekte kao što je ,,biomuzika", odnosno muzika, uh, inspirisana vrtačama i zvucima vezanim za njih. Što sve zvuči zastrašujuće akademski i pretenciozno ali slušajući ovaj album, mogu da kažem da je Puc vrlo relaksiran, vrlo talentovan gitarista kome prelasci iz harmoničnih, pa čak i romantičnih pasaža u čiste teksture dolaze prirodno, lako i bez forsiranja i glume.

Što je i neophodno da bi ovakva muzika korektno proradila. Siwula naglašava da je sva muzika na albumu komponovana spontano, u okviru muzičke saradnje između dvojice muškaraca koja traje već izvesno vreme, a Youtube ionako ima više snimaka na kojima Siwula i Puc zajednički improvizuju u kamernim uslovima, uklapajući svoje muzičke vizije na jedan neusiljen, šarmantan način.

Štaviše, album i počinje vrlo prijatnom temom koju su, sva spontanost na stranu, Siwula i Puc verovatno već u nekoj formi isprobali, možda ne sasvim se dogovorivši kako će to da na kraju zvuči, ali u saglasju oko harmonije i dinamike. Siwula ovde predvodi juriš, a Puc se umešno priključuje sigurnim razlaganjem akorda ispod njegove melodije i Llamand (Call), uprkos svom trajanju od skoro šesnaest minuta zapravo nema ulogu nekakvog filtera koji bi rasterao ,,kežual" slušaoce a u dalji tok albuma propustio samo posvećene avangardiste.

Doduše, ovo ni u kom slučaju nije tradicionalni džez, pa ni tradicioalni fri džez, i Siwula i Puc sasvim lako i bez ikakvih dramatičnih gestova i glume uspevaju da romantične teme i post-bop melodije prevuku i u apstraktnija polja, nudeći slušaocu prirodan, organski put u nepoznato koje, uprkos povremeno vrlo netradicionalnim pristupima obojice muzičara ne deluje i neprijateljski.

Ključna dimenzija ovog albuma je verovatno upravo to da ovo nije improvizacija koja programski beži od harmonija i melodičnih tema, mada im istovremeno i ne duguje nikakvu lojalnost. Siwula je nesumnjivo andergraund ratnik od poluvekovnog staža, ali veliki deo njegovog sviranja saksofona i klarineta na ovom albumu je u prijatnom, prijatno tradicionalnom ključu post-bopa i cool jazza, bez direktnih citata i sikofantskih omažiranja partikularnih muzičara, ali sa besprekornim prizivanjem u svest istorije džeza istočne obale i Njujorka partikularno kroz svoje teme i njihov razvoj. U njegovoj svirci nema usiljenosti, nema glumatanja, nema čak ni neke eksplozivne ekspresije koju smo intuitivno počeli da vezujemo za free jazz i slobodnu improvizaciju i zadovoljstvo je s vremena na vreme čuti album na kome kompozicije nisu spakovane u onaj klasični free improv format gde se kreće od šuškanja i puckanja a završava u distorziranim vriscima i halabuci, pa onda sve ispočetka dok ne istekne termin. Siwula svira jednostavno tečno, ali i varljivo jednostavno, ulazeći u neke kompleksne vratolomije bez straha i dajući im razrešenja bez tenzije i sviranja na snagu.

Naravno, Siwula je ipak stara garda i od njega ovako nešto očekujete, pa je Puc po definiciji otkrovenje ovog albuma. Meksički muzičar, po svemu sudeći ima klasičnu naobrazbu jer je njegova svirka u harmonijama izuzetno ubedljiva, sa besprekornim praćenjem Siwulinih tema, pa i ubacivanjem dobro odmerenih ritmičkih (mikro)deonica koje povremeno blago uokvire inače vrlo freeform svirku saksofoniste. No, Puc je naoružan čitavim arsenalom pedala i njegovo korišćenje distorzije, gejtova, kompresora i drugih efekata često gitaru pomera u vrlo apstraktne sfere, nudeći zvuk koji je razdvojen od puke kombinacije drveta i metala, amorfan i teksturiran, a opet veoma organski uklopljen sa Siwulinim sviranjem.

No, Pucu nisu nepophodni efekti da bi zvučao ,,drugačije" i njegovo upadanje do pojasa u mikrotonalnu džunglu na trećoj kompzociji daje albumu iznenađujuće upečatljivu ,,azijsku" komponentu sa odjecima indonežanskog Gamelana u relaksiranom a sve vreme moćnom free jazzu. Izvrstan album dvojice muzičar iz sasvim različitih generacija i država, spojenih muzikom onako kako ništa drugo ne može da spoji dva uma i dva duha:

https://blaisesiwula.bandcamp.com/album/k-akn-ab-crepitar-de-un-lago-en-llamas (https://blaisesiwula.bandcamp.com/album/k-akn-ab-crepitar-de-un-lago-en-llamas)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 16-07-2023, 12:38:08

S obzirom da se Srbija, Balkan i solidan deo Evrope nalaze pod talasom vreline za koju meteorolozi pošteno kažu da ne mogu da procene dokle će trajati, pa vi sad vidite, onda ćemo danas da slušamo nešto jednostavno, svedeno, ugodno, što ne zahteva preteranu cerebralnu investiciju i... oh, čekajte, izašao novi Raz Mesinai? Ah, ignorišite sve što sam rekao, uzmite lepezu, uključite uši na najjače i udobno se zavalite jer će inače svakako on VAMA da ga zavali.

Šalim se malo. Raz Mesinai, Val Jeanty: FU I'm the DJ nije sad nešto previše cerebralna i zahtevna (i zavaljivačka) ploča, mada nije ni tako šaljiva i spadalačka kako joj ime možda sugeriše. Ona svakako proizvodi dobro raspoloženje, barem ako ste ugođeni na frekvenciju na kojoj Mesinai operiše već više od tri decenije. Ili makar na neke od njegovih frekvencija. Dvoje muzičara ovde improvizuju u realnom vremenu, kreirajući gust a opet suštinski sveden program melodije i ritma u kome, da budemo fer, džeza ima samo u tragovima i to ako se BAŠ dobro udubite, ali u kome je etos fri džeza i improvizacije stavljen u prvi plan i ne možete ga promašiti pa sve i da vozite dva kilometra vezanih očiju (i ušiju) UNAZAD.

Raz Mesinai je neka vrsta superheroja avangardne i andergraudn muzike iz različitih Njujorških scena, neumorni istraživač i sintetizator, koji u svojoj muzici spaja vrlo različite uticaje i interesovanja i kreira uvek, u najmanju ruku, nešto zanimljivo, a neretko i nešto transcendentno. FU I'm the DJ je možda svakako bliži zanimljivom nego transcendentnom delu spektra, ali ovo nije nužno ploča lakih zajebancija, već pre jedna necerebralna, neprogramska, nego intuitivna, automatska (u smislu ,,automatskog pisanja") emanacija njegovih opsesija i interesovanja, istresena u jednom cugu, bez mnogo priprema i razmišljanja, uz sparing partnerku koja je u svakom pogledu dorasla Mesinaijevoj nemirnoj mašti i širokom iskustvu.

Mesinai je od mladosti spajao razlčite svetove jer je rođan u Jerusalemu ali je proveo detinjstvo i mladost u čestom putovanju između Jerusalema i Njujorka, upijajući sa jedne strane bogati koloplet bliskoistočnih uticaja, uključujući sufijsku muziku, jevrejske tradicionalne pesme ali i beduinsku folklornu tradiciju, a sa druge se izlažući njujorškoj uličnoj kulturi elektronske muzike i plesa. Počeo je da eksperimentiše, kažu njegovi biografi, sa kasetama i semplovima, još kada je imao deset godina da bi sa četrnaest bio otkriven od strane džezera po imenu Juma Sultan koji je bio impresioniran njegovim bitovima napravljenim za brejkdensere i poklonio mu opremu sa kojom je ovaj počeo da pravi svoje prve profesionalne radove.

Mesinaija jedan deo publike zna kao kompozitora elektroakustične avangardne muzike, bilo inspirisan jevrejskim temama (u vreme kada je snimao za Tzadik Johna Zorna), bilo namenjene filmu – poznat je slučaj njegovog albuma Unspeakable, napravljenog da bude saundtrak za Hellraiser 6 ali na kraju neprihvećenog od strane produkcije jer je, legenda kaže, ,,bio isuviše strašan". Drugi, pak, poznaju Mesianija kao eksperimentalnog bitmejkera koji je, uz DJ Spookyja, DJ Olivea, Skiza Fernanda i druge kolege bio jedan od rodonačelnika ,,illbient" pravca, smeše apstraktnog hip-hopa, duba, industriala i eksperimentalne muzike koja je izletela iz Bruklina u devedesetima i dobrano protresla mnoge muzičke svetove. Mesinaijev duo sa Johnom Wardom, Sub Dub je bio jedan od temeljnih učesnika ovog događanja a mnogi kasniji Mesinaijevi projekti, pre svega Badawi ali i Bedouin Soundclash su gradili na ovim osnovama, dodajući njegova interesovanja iz sveta jazza, bliskoistočne muzike, tradicionalne i duhovne na elektronske osnove. Mesinai je i sa Scottom Hardingom (koga mnogi bolje znaju po imenu Scotty Hard i njegovoj saradnji sa Wu Tang Clan) pre nekoliko godina osnovao Underground Producers Alliance, organizaciju/ agenciju za, jelte promidžbu andergraund umetnika, ali i za njihovo obrazovanje. Mesinai je i talentovan ilustrator koji je crtao i radio na nekim Marvelovim stripovima, ali i inače sjajan lik sa mnogo interesovanja i interesantnim načinima da ih artikuliše.

U suprotnom uglu imamo profesorku Val Jeanty. Originalno, Jeanty je sa Haitija, ali je njena porodica napustila Port O Prens još 1986. godine kada je svrgavanje tadašnjeg predsednika Jeana-Claudea Duvaliera donelo nemire, pa i zatvaranje škola. Jeantyjeva ima neke važne muzičke i spiritualne korene – navodi se da je praunuka Occidea Jeantya, jedne važne haićanske muzičke figure sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka dok joj je baka, GranMe Shoun, nagađate već po imenu, bila vudu sveštenica. Otud muzika koju Jeantyjeva radi, pored formalne muzičke teorije uključuje i mnogo afrokaripskih elemenata vezanih za vodun tradiciju pa su joj neki pored ,,zvaničnog" imena – Afro-Electronica – dali i nestašniji nadimak: Vodou-Electro.

Jeantyjeva je danas profesor na Berkliju a njeni muzički počeci su vezani za različite eksperimente sa elektronikom, gramofonima i multimedijalnim komadima. Zahvaljujući stipendijama koje je dobijala, početkom veka je imala prilike da svira ali i postavlja muzičke instalacije ne samo po uglednim američkim prostorima (uključujući njujorški MOMA) već i po Evropi, notabilno Švajcarskoj i Australiji, a poslednjih godina sarađuje sa raznim muzičarima iz oblasti džeza i tradicionalne muzike, mešajući vudu nasleđe sa drugim folklornim usmerenjima u naporu da se, kako sama kaže ,,aktivno decentralizuje plitko, vesternizovano shvatanje 'world music' koncepta." Tome, jelte, možemo samo da aplaudiramo. Pa makar i mi sami u ovoj priči ispali zapadnjaci.

Elem, što se tiče njenih džez kredencijala, svirala je sa Wallaceom Roneyjem, a kao inženjer zvuka sarađivala sa Matthewom Shippom, Williamom Parkerom, Wadadom Leo Smithom i Anthonyjem Braxtonom i to je, što bi rekli mangupi, pametnom dosta.

FU I'm the DJ je album improvizacija snimljenih u jednom dahu ranije ove godine i na njemu se iskustvo i interesovanja dvoje muzičara (i mislilaca) ukrštaju na najprirodniji način da izrode muziku što je energična ali kontemplativna, ritmična ali bezvremena, oslonjena na tradicionalno nasleđe ali definitivno avangardna i namerna da tradiciju legitimiše samo kroz praksu, kroz znojavu svirku i krvavu borbu za opravdavanje svakog sledećeg takta a ne kroz njeno zalivanje u jantar i izlaganje u muzeju da, eto, deca ne zaborave gde su im koreni.

Iako sve kompoziije imaju isti naslov (FU I'm the DJ, naravno) i instrumentarij i zvuk su uglavnom isti, i iako je, kako rekosmo, sve snimljeno u jednom cugu bez mnogo nameštanja, razmišljanja, diskusije i in-situ analize, ovaj album ne deluje kao procesija neobaveznih, plitkih improvizacija koje će dvoje iskusnih muzičara izudarati jednom rukom dok drugom svajpuju po tinderu i lajkuju najnovije videe sa mačićima na tiktoku. Naprotiv, i Mesinai i Jeantyjeva ovde deluju vrlo usredsređeno i zainteresovano, u prvom redu za kvalitet i teksturu zvuka a onda, postepeno, kako album odmiče dalje, sve više i za kompozicije i to kako teme i ritmovi korespondiraju jedni sa drugima ali i sa tradicijama koje se u njima citiraju, navode, zazivaju i proživljavaju.

Paleta zvuka jeste, rekosmo, svedena, ali i Mesinai i Jeantyjeva su muzičari koji zvuk razumeju jako dobro – uostalom njime se profesionalno bave i kao snimatelji i producenti već decenijama – i umeju da i najsitnije detalje iskoriste tako da celini daju nove perspektive. Album je snimio Danny Blume ali ga je Mesinai miksovao i uradio mastering pa je ovo ploča vrlo bogate teksture i dinamike, ni nalik na neke ploče ,,čisto" elektronske improvizacije kojima dinamika često nedostaje jer su njihovi snimatelji i osobe zadužene za mastering intuitivno naklonjene što je glasnije mogućem zvuku.

Takođe, ovo odgovara i odabranoj estetici muzike jer ovde imamo izmešane ,,klasične" instrumente, prevashodno Mesianijev klavir, koji on svira na svim kompozicijama, sa elektronskim udaraljkama i efektima koji dopuštaju Jeantyjevoj da deo zvuka procesuje u stvarnom vremenu. Ovo muzici daje dualnu, istovremeno ,,organsku" i ,,apstraktnu" prirodu sa jasnim i energičnim interakcijama između melodije, teme i ritma i toplinom koju ovo donosi, ali i sa jednom finom, pomalo čak i retrofuturističkom ,,elektronskom" dimenzijom u kojoj udaraljke često zvuče kao da slušate robota kome je neki haker lemilicom poremetio osnovne programe. Sad ću dati najlenjije poređenje svih vremena ALI VRUĆINA JE NE OSUĐUJTE ME NE MOGU DA MISLIM, ali Jeantyjeva se ovde nastavlja na tradiciju koju je u njujorškoj downtown avangardi uspostavila Ikue Mori, i haićanske vudu ritmove vezuje uz sintetički zvuk elektronskih perkusija na čaroban način.

Ovo nisu preopširne improvizacije i dvoje muzičara intuitivno osećaju kada se konkretna tema ,,odradi" do svog prirodnog kraja pa staju da bi prešli u sledeću. Prema kraju albuma, rekosmo, muzičari osećaju da su u velikoj meri istražili granice teksture i dinamike pa počinju da se više usredsređuju na same teme i melodije i ovde Mesinai ulazi u naglašenije bliskoistočni harmonski program i naglašenije ,,narodnjačko" fraziranje a koje dobija izvrsne kontrapunkte u pratećim ali i disruptivnim ritmičkim strukturama Jeantyjeve. Kompozicija FU I'm the DJ prt.9 je, recimo odličan primer usredsređivanja na temu i njenog autoritativnog istraživanja do prirodnog kraja.

Album FU I'm the DJ je druga kolaboracija između Mesianija i Jeantyjeve (za koju znam), i nakon prošlogodišnjeg Time Assassins koji se više orijentisao ka ambijentu i post-dub zvuku, dolazi kao vrlo prijatno spajanje mnogih interesovanja i tehnika kojima se dvoje autora opsedaju već decenijama. Dobar za vrućinu, još bolji ako imate čime da se rashladite, ovo je album koji se može slušati mnogo puta za redom i da u njemu svaki put čujete nešto novo:

https://razmesinai.bandcamp.com/album/fu-im-the-dj (https://razmesinai.bandcamp.com/album/fu-im-the-dj)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 23-07-2023, 12:36:26

Ove nedelje nisam mogao da se odlučim između dva albuma koja sam najviše slušao tokom tih nekoliko dana pa sam na kraju rešio da odradimo oba jednim potezom. Na kraju krajeva, mislim da se ove dve ploče skladno dopunjuju i da će pokriti širok spektar potreba našeg čoveka za (avangardnim) džezom, a i leto je, vrućina je i nekako je prikladno da ovo budu samo kraći, neobavezni osvrti na dva muzička projekta koja dolaze iz različitih delova sveta i različitim jezikom govore iste stvari.

Ne da ovde ima mnogo, jelte, JEZIKA, oba albuma su uglavnom instrumentalna i, pa, prilično cerebralna i kada koriste ljudski glas to je uglavnom kao još samo jedan izvor zvuka. Zato hajde da obradimo prvo onaj koji ima više emocija, više eksplicitne duhovnosti, više topline.

Perry County World Jazz Ensemble je u ovom slučaju, zgodno, istovremeno ime i sastava i debi albuma koji je taj sastav snimio. Ekipa o kojoj pričamo dolazi iz mesta po imenu Ickesburg iz Pensilvanije – a za koje mogu samo da nagađam da je deo okruga Perry jer mi je po ovoj vrućini teško i da guglam – a gde je glavno ime na koje valja obratiti pažnju Shawn Pike. Ovaj rođeni Delaverljanin (!!!!!) preselio se u Pensilvaniju još kao mlađi tinejdžer a verujem da je u nekom momentu živeo u Teksasu jer mu je Bandcamp stranica za njegove solo radove (ili, preciznije, solo RAD) registrovana na Ostin. Pike na ovom albumu ne samo da svira nekih 6-7 instrumenata među kojima NIJE gitara, već je i, pretpostaviću, glavni autor muzike i aranžmana, a definitivno je osoba koja je postavila čitav koncept i estetiku ovog sastava.

Perry County World Jazz Ensemble je, kako i Pike kaže u tekstu koji dolazi uz muziku, eksplicitno zamišljen kao kombinacija džeza i klasične muzike sa ,,univerzalnim jezikom koji je u svima nama, svuda na ovom svetu", odnosno, da prevedemo to na jednostavnije termine, posveta, i to vrlo snažna, muzici koju je pravio nedavno preminuli Pharoah Sanders. Pike na albumu svira uglavnom duvačke instrumente, od alt i bas klarineta, pa do tenor i sopran frule (ili kako biste već VI nazvali ,,recorder"), ali odrađuje i smene na perkusijama, pa i na klaviru. Ovo je vrlo ferousendersovski po postavci ali je mene posebno impresioniralo da vidim čoveka koji je po vokaciji pre svega gitarista kako se snalazi na drugim instrumentima. Pike gitaru svira od mladosti, u tradiciji američke narodne, akustične muzike i ovih dana često nastupa solo, samo sa akustičnom gitarom.

No, ljubav prema džezu i klasičnoj muzici, ali prevashodno prema ,,Vibraciji" koju on navodi kao istinu koja je sveprisutna, se nalazi duboko u temelju ovog albuma, koji, naravno, Pike nije napravio sam. Na alt saksofonu, recimo, ovde nastupa James Nelson, jedan izuzetno pedigrirani muzičar iz Pensilvanije, sa karijerom koja traje duže od četrdeset godina. Tu su i dvojica bubnjara, jedan basista, jedan klavijaturista i čak trojica perkusionista. No, pristup koji Pike i kolege imaju muzici je osvežavajuće sveden, kako i dolikuje nečemu što odaje počast duhovnoj, univerzalističkoj muzičkoj viziji Pharoaha Sandersa.

Naprosto, ovo jeste muzika koja vibrira i diše više nego muzika koja ,,svira" i Pikeovi aranžmani su varljivo jednostavni, sa prostim semenom teme od dva ili čak samo jednog tona koja na svojim plećima iznosi ceo komad. Ovo je svakako delom ,,dron" muzika, sa pažljivim, neužurbanim ređanjem slojeva zvuka preko ovog osnovnog zametka kompozicije i prijatnim ,,etničkim" začinima prevashodno u domenu udaraljki i duvačkih instrumenata koje svira Pike. To da on sam nije po profesiji pre svega duvački muzičar se zapravo uopšte ne oseća na albumu – delom jer kompleksnije solo momente preuzima Nelson, ali delom i jer Pike vrlo duboko razume da u osnovi Sandersovog izraza na kraju nisu bili ni brzina ni intenzitet ni složenost svirke nego ton i duh. A koje on pažljivo slaže u miks notu po notu.

Kada ritmova ima oni i sami zvuče ,,etnički" i ritualno i ovaj vrlo lepo producirani, uredni ali ne i sterilni album svojim odmerenim pristupom spajanju džeza, klasike i nespecifikovanog folklornog izraza nudi slušaocu elegantan način da provede ugodno Nedeljno popodne.

https://perrycountyworldjazzensemble.bandcamp.com/album/perry-county-world-jazz-ensemble-debut-release

No, za slušaoca koji će radije da se malo pomuči oko svoje muzike, koji voli kada ga album malo i odgurne od sebe, pa pusti kandže, pa zahteva da mu priđate pažljivo i sa oprezom, usredsređeni kao samuraj koji zna da jedan precizan rez rešava sve, možemo da ponudimo izdanje koje se zove Piotr Dąbrowski / Paweł Sokołowski a na kome sviraju, pogodili ste, Piotr Dąbrowski i Paweł Sokołowski, dva poljska improvizatora i avangardista.

Sokołowski živi i radi u Lođu i, kako je to čest slučaj sa muzičarima koji rade na ivicama onog što prosečan čovek uopšte preoznaje kao muziku, ne samo da je u pitanju agilan svirač raznih duvačkih instrumenata i modularnih sintisajzera već i lokalni ,,scenski radnik" koji se bavi promocijom avangardne muzike, i organizacijom adekvatnih muzičkih događaja. U njegove najveće poduhvate do sada spada osnivanje i koordiniranje rada festivala Musica Privata a što je došlo kao logična ekstrapolacija serije koncerata nazvane Precambrian kojoj je takođe on kumovao. Sokołowski, rođen 1987. godine je sarađivao sa više poljskih i inostranih muzičara i snimio gomilu albuma sa avangardnom postavom Dźwięk-Bud a ovaj je album snimio sa Dąbrowskim uživo, krajem prošle godine u Varšavi.

Piotr Dąbrowski, pak, ime deli sa poznatim poljskim režiserom a i sam je sklon vizuelnim umetnostima. Ali i drugim – Dąbrowski je avangardista opšteg usmerenja koji svira, komponuje, piše poeziju i bavi se vizuelnim dizajnom i umetnošću. Za njega je sviranje muzike duhovna aktivnost a u ,,muzici, sviranju bubnjeva, sebi i svom okruženju nalazi nešto što naziva 'Tokom'". Pa vi sad vidite. Svakako stoji da Dąbrowski nije tek ,,bubnjar" koji će pružiti ritmičku pratnju saksofonosti. Sa iskustvom saradnje sa mnogo poljskih muzičara, uglavnom u Varšavi, i pisanjem muzike za pozorišne predstave i balete, Dąbrowski odnedavno pronalazi mnogo interesantnih mogućnosti u saradnji sa Sokołowskim.

I dvojica muzičara na ovom albumu svakako imaju lepu hemiju. Sokołowski svira tenor, sopran i soparnino saksofone, a Dąbrowski pored bubnjeva i ,,klasičnih" udaraljki čuka i u bure i pušta glas, i ovo nije tek običan free jazz album na kome će saksofonista postavljati teme a bubnjar pod njih podmetati ritam.

Mada nije ni neugodno predaleko od toga. Ono što stoji je da su duvački instrumenti ovde u principu stalno smešteni u prepoznatljivu džez tradiciju sa Sokołowskim koji ide od klasičnih tema i solaža do apstraktnijih zvukova ali bez neke vidne ambicije da ovo bude dekonstruktivan materijal. Njegova svirka je, čak i u najapstraktnijim momentima, ekspresivna i oseća se jaka veza između instrumenta i muzičarovog tela, ali se on velikim delom drži prepoznatljivih skala i fraziranja koje možemo da upratimo unazad sve do šezdesetih godina prošlog veka i titana fri džeza iz njegove najrevolucionarnije ere.

Sa svoje strane Dąbrowski pored slobodnih ali i dalje prebrojivih ritmova dosta radi i u domenu teksture, ali i tembra, nudeći zvuke koji dopunjavaju saksofon ne ritmički koliko po boji, šuškajući, krckajući i koristeći male metalne udaraljke za reske tonove punktuacije i promene dinamike. Njegova svirka je diskretna, nenametjiva ali ni u jednom trenutku trivijalna.

Ovo čini muziku dua prilično kamernim iskustvom i momenti u kojima dvojica muzičara zasviraju žešće i pređu u neku vrstu free jazz svingovanja su dobrodošli kako sva ta cerebralna istraživanja ne bi zamorila slušaoca. Pričamo, dakle, o albumu koji pred vas stavlja izazov, makar koliko i pred sebe, istražujući liniju spajanja između čistog zvuka i tradicionalnije muzike sa dosta smelosti i posvećenosti. Vredi ga čuti!

https://sokolowski.bandcamp.com/album/piotr-d-browski-pawe-soko-owski

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 30-07-2023, 12:16:13

Ako kažem da sam postao užasan džez-snob to verovatno neće zvučati kao neka velika novost pa je možda tačnije reći da sam još više produbio dubine svog džez-snobizma. Možda je i do vrućine ali baš mi je trebalo dosta kopanja pre nego što sam u toku nedelje naleteo na album koji mi je zaista prijao, bio dovoljno kompozitorski i aranžerski napredan za moje potrebe, imao lep, prirodan zvuk, a da istovremeno i nije bio nametljivo ,,svirački" ustrojen. Zbog toga smo danas u Argentini, ali i jednom nogom u Španiji. Julián Solarz Grupo: Resonancia - Música de Frederic Mompou je novi album grupe osnovane u Buenos Airesu koja iza sebe ima samo još jednu dugosvirajuću ploču, snimljenu 2018. godine, sa kompozicijama koje je uglavnom pisao lider, Julián Solarz. No, već i taj album, La palabra no dicha sadržao je jednu kompoziciju Federica Mompoua, pa je pola decenije kasnije Solarz rešio da svom velikom uzoru napravi kompletnu posvetu i tako smo dobili album Resonancia.

Mompou je rođen još krajem devetnaestog veka i živeo sve do 1987. godine. Iako mu roditelji nisu bili previše umetnički nastrojeni – otac je bio advokat, majka, koliko se zna, domaćica – njegov je stariji brat postao slikar pa je i Frederic Mompou Dencausse, kako u katalonskoj verziji glasi puno ime ovog pijaniste i kompozitora, shvatio da želi da se bavi umetnošću. Doduše muzičkom, ali je bratovljeva skica seoske kuće krasila omote svih Federicovih objavljenih snimaka. Federico je imao ozbiljnu klasičnu pijanističku naobrazbu ali je i patio od jako izražene stidljivosti pa je svesno odlučio da ne traži karijeru izvođača i posvetio se komponovanju izvodeći, u budućnosti, svoje sopstvene kompozicije samo u intimnim, privatnim uslovima.

Mompou je bio jedan od onih klasičnih kompozitora koji su dosta uticali na džezere time što su pisali relativno kratke, kompaktne kompozicije impresionističkih korena (Erik Satie i Gabriel Fauré su mu bili najvažniji uzori) i meditativnih kvaliteta. Iako je napisao muziku za najmanje jedan balet i dva komada za hor (od kojih je jedan bio dečiji hor a drugi je kombinovao hor i orkestar), najveći deo njegove najvažnije muzike pisan je za male ansamble ili soliste. Ogroman deo Mompouovog opusa je rađen za solo klavir, njegov primarni i glavni instrument, a onda je i dobar broj kompozicija rađen za kombinaciju klavira i glasa, da bi u kasnijim godinama radio i komade za solo gitaru. Španska legenda gitare Andrés Segovia je, recimo, bio inspiracija za kompoziciju Suite Compostelana a koju će kasnije i lično snimiti.

Što se tiče Solarza, on je rođen 1977. godine u Buenos Airesu i mada je primarno pijanista, rado i često svira i bubnjeve i udaraljke (na primer u ansamblima Orquesta Sudamericana, Sebastián Zanetto Grupo, Martín Robbio Grupo i Diego Catanzaro Grupo (gde pored perkusija svira i klavir)). Školovani je kompozitor i aranžer ali i improvizator i u svoje učitelje i učiteljice ubraja imena kao što su Guillermo Klein, Diego Schissi, Hernán Ríos, Nora Sarmoria, Adrián Iaies, Juan ,,Pollo" Raffo, Abel Rogantini, Alicia Sciancalépore, Penaco Zaldívar i Jorge Trebino. S obzirom da svira u mnogo grupa, imao je i mnogo nastupa i snimio dosta ploča sa njima, a, kao i mnogi drugi slični umetnici, bavi se i organizatorskim radom pa je upravljao koncertnom dvoranom a trenutno je koordinator ciklusa koncerata i diskusija o muzici pod naslovom LÍNEA/ESPACIO, u kome učestvuju razni umetnici, uključujući neke od gore nabrojanih.

Pored argentinske muzike, Solarz izučava i afroamerički folklor i, naravno, savremeni džez, a bend koji danas slušamo je smešten između džeza afroameričkog nasleđa, harmonske improvizacije i, kako sam kaže, određenog minimalističkog uticaja savremene muzike.

Resonancia je svakako odličan ogledni primer za ovo jer u svojih deset aranžmana Mompouovih kompozicija daje sve to nabrojano: i džez ekspresiju, i klasičnu minimalističku formu i prijatnu improvizaciju. Solarz ovde svira samo klavir, a pored klavira tu su bubnjevi, kontrabas, alt saksofon, klarinet i bas klarinet, flauta, te gitara. Moglo bi se uz blago iznenađenje reći da je neobično što baš ni u jednoj kompoziciji nema ljudskog glasa, imajući u vidu da ga je Mompou rado i često koristio, no, duvači su ovde upravo da popune ovu prazninu, preuzimajući od klavira često glavne teme kompozicija i nudeći nežne artikulacije i optimistički razvoj ovih melodija, nikada ne odlazeći predaleko od harmonskog jezgra.

Ovo je svakako i glavna odlika albuma: Resonancia je striktno kamerni džez izmešan sa klasikom i ovde nema previše dinamičkog šaranja ali ni previše slobodnog improvizatorskog zamaha. Kompozicije, mahom izvučene iz Mompouovog magnum opusa, Música callada (što bi bila muzika tišine), su kratke, tihe, diskretno radosne i relaksirano kontemplativne, traju uglavnom po 3-4 minuta (najduži je zapravo komad Música callada Nº 1 koji album otvara) i improvizacije na Mompouove teme su pažljive, ispunjene respektom. Solarz i njegov orkestar ovde, naravno, radikalizuju Mompouove kompozicije već time što je Música callada napisana za solo klavir, pa aranžiranje ovih tema koje su napravljene da izrone iz tišine i u nju se vrate do izvođač pazi da ne napravi ni jedan suvišni zvuk, za ovakav ansambl njima daje zaista sasvim drugačiji senzibilitet i zvuk.

Utoliko, Julián Solarz Grupo ovde nadograđuje orginalni materijal, trudeći se da očuva njegovu fascinaciju tišinom – Mompou u većini kompozicija nije ni stavljao oznake za završetak, ukazujući na to da tišina koja ostaje posle poslednje note treba da bude integralni deo muzike, da ne pominjemo da je što se dinamičkih uputstava tiče za sve napisao samo ,,piano" – ali da iskoristi dinamiku i raznolikost tembra veće grupe instrumenata.

Ovo uglavnom zvuči vrlo elegantno, sa Mompouovim nežnim, kontemplativnim temama sviranim neužurbano, odmereno, puštajući note da se prirodno gase, bez glume i forisranja ekspresije. Mompouove kompozicije iz ovog ciklusa se smatraju njegovim najizraženije modernističkim radom i padala su tu poređenja sa Mesiaenom i Weberom, ali mu izvođenje Solarzove grupe pored cerebralne dimenzije dodaje i meru ljupkosti, čak i romantičnosti.

Nije sve ovde, naravno, nužno ljupko i romantično, Música callada Nº 25 je, recimo vrlo modernistički komad sa izuzetno ekonomičnim ređanjem nota i atonalnim kvalitetom, no najveći deo albuma je ugodan i za manje istrenirano uho, sa optimističkim, romantičnim temama u Música callada Nº 3 koja zvuči skoro sakralno, ili pomenutom Música callada Nº 1 čija slatka, gorka, pa ponovo slatka glavna tema ima u sebi mnogo evokativnog, a bez potrebe da ulazi u kompleksne razrade i složene muzičke drame.

Resonancia je, utoliko, album čiji je glavni kvalitet upravo u tom izbegavanju ,,svirke" onda kada ona nije potrebna i odmerenom, pažljivom proširivanju Mompouovih osnova tako da se očuva njihova intimnost a da slušalac ipak dobije svečani program odavanja pošte velikom kompozitoru. Veoma lepo.

https://juliansolarz.bandcamp.com/album/resonancia-m-sica-de-frederic-mompou-2 (https://juliansolarz.bandcamp.com/album/resonancia-m-sica-de-frederic-mompou-2)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 06-08-2023, 13:23:47

Ponekada su džezeri naprosto drsko hermetični i sve što mislimo da unapred znamo o njima se trude da izvrnu naopačke. Na primer, današnji ansambl se zove Triio, tako, sa dva ,,i", da bi bio čudniji, ali ako mislite da je to drugo ,,i" dovoljno da čovek podesi svoju percepciju na potrebnu frekvenciju začudnosti, evo i prve rečenice iz biografije ovog sastava: ,,osnovan 20212. godine od strane Alexa Fourniera, Triio je od kvarteta prerastao u sekstet". Dovoljno da se pošten čovek malo zagrcne i opsuje. No, taj isti pošten čovek će imati, nadamo se, malo povoljniju somatsku reakciju na minialbum Triio: Magnetic Dreaming izašao za kanadski Elastic Recordings pre nekoliko dana, osim što naravno, nije ZVANIČNO izašao i u nekoj budućoj istoriografiji će se kao pravi datum izlaska ove ploče voditi 29. Septermbar 2023 godine, datum koji je, primećujete, skoro dva meseca u našoj budućnosti. A opet, album je tu, pred nama, na Bandcampu i njegov digitalni daunloud možete kupiti istog ovog trenutka, svući ga na svoju mašinu i posedovati zauvek u onoj meri u kojoj išta uopšte posedujemo u ovom današnjem smutnom vremenu.

Sve je, dakle, smutno u vezi sa ovim albumom, pa i to da nije zaista album nego, rekosmo, minialbum, jedna kompozicija podeljena u šest delova, sa, kako kaže izdavač (ali verovatno i autor) ,,veoma različitim tlom i atmosferama, a koji su svi povezani formom na koju je uticala snolika logika". Ako posle ovoga niste malo opsovali i pljunuli, znači da vam je imunitet solidno izgrađen ali i da ste verovatno ciljna grupa za muziku koja je zbilja hermetična, neprozirna, snolika i nastoji iz sve snage da pobegne od većine preovlađujućih teorijskih modela. Naravno, ne pričamo o nekom potpuno inovativnom i revolucionarnom radu, ,,avangarda" je danas manje-više stil za sebe a ne bekstvo od svih postojećih stilova i Triio ovde svira, vrlo autoritativno i kompetentno, u prilično dobro poznatoj i u literaturi opisanoj formi spajanja džeza i savremene akademske kompozicije sa uticajima filmske muzike nudeći, zbilja, i neku vrstu muzičkog narativa koji ima svoj tok i dinamiku i njima se bavi više nego harmonijom i ritmom. Prilično to dobro bude na kraju, samo da odmah kažem, da se neko ne poplaši od sve te priče o avangardnosti i hermetičnosti.

Triio je, rekosmo, 2012. godine osnovao Alex Fournier, kanadski kontrabasista i kompozitor koji, kako njegova zvanična biografija veli ,,ima interesovanje da idiome svoga instrumenta istraži u celini". Prevod: svira i prstima i gudalom! Šalim se, naravno, Fournier je akademski obrazovan sa studijama na Univerzitetu Toronto, gde su mu predavači bili Dave Young, Andrew Downing i Jim Vivian, a kompoziciji su ga podučavali Downing i Phil Nimmons. Nakon diplomiranja 2011. godine, pohađao je više kreativnih muzičkih radionica pa i učestvovao u Jazz programu konzervatorijuma Peabody univerziteta Johns Jopkins. Paralelno je svirao u više džez gurpa, kamernih orkestara i klasičnih ansambla, dalje se učeći uz Michaela Formaneka i Paula Johnsona i radeći konerte u raznim postavama – uključujući solo – da bi 2016. dobio diplomu koja se na Engleskom zove ,,Graduate Performance Diploma in Jazz Performance" a ja neću ni pokušati da je prevedem.

Fournier svira sa više postava u Torontu u ovom trenutku, uključujući Money House, koji se fokusira na post-bop zvuk kasnih šezdesetih, trio Huet//Fournier//Kuhl fokusiran na ,,slobodnu i teksturalnu improvizaciju", The Dan Pitt Trio/ Quintet i Pineapple, koji je 100% free improv sastav. No, Triio, čiji je osnivač mu je centralni projekat u kome on vodi glavnu reč po pitanju pisanja i aranžiranja muzike i do sada je sa njim snimio dva albuma, od kojih je drugi izašao prošle godine. Magnetic Dreaming o kome danas pričamo je snimljen još 2021. a Fournier nabraja jako veliki broj muzičara sa kojima je do sada sarađivao od kojih ću ja pomenuti samo zvezde avangardne muzike kao što su Tim Berne, Tony Malaby ali i mladu saksofonistkinju iz Toronta Karen Ng. Fournier je izvodio i muziku za nekoliko filmova a Magnetic Dreaming apsolutno deluje kao njegova vizit-karta budućim producentima koji će tražiti nekog što ume da pravi muziku naglašene atmosfere, evokativnu ali slobodnu od žanrovskih idioma.

Jedna od za mene najprepoznatljivijih dimenzija ,,atmosferične" i ,,filmske" muzike je kada ona koristi vibrafon i Triio definitivno i prominentno ima ovaj instrument u svojoj postavi. Michael Davidson, vibrafonista, je istovremeno i jedan od dvojice suosnivača izdavačke kuće Elastic Recordings (drugi je kontrabasista Dan Fortin koga iz razumljivih razloga nema na ovom snimku), a koja je sa svoje strane više kolektiv saboraca i eksperimentatora što istražuju dodirne tačke između kompozicije i improvizacije. Misija firme je da promoviše muziku koja se inače teško klasifikuje i ne uklapa se sjajno ni u jedan odabrani žanr pa je Magnetic Dreaming, najnovije izdanje ove kuće (a koja ih nema mnogo ali su u pitanju vrlo brižljivo rađeni projekti (https://www.elasticrecordings.com/releases/albums/)), jedan vrlo dobar pokazni primer. I za to kako je muzika uhvaćena na snimku zapravo neka vrsta reprezentativnog uzorka procesa svog nastajanja, radije nego nužno poslednja reč u ovom procesu ali i za to kako vizuelna komponenta dizajna izdanja nije nešto o čemu se misli tek kad je sve drugo gotovo, već direktno komunicira sa tim procesom i onim što se čuje. AJ Wright odnosno Astral Spill je vizuelni umetnik koji se bavi analognim i digitalnim kolažima i njegov dizajn omota za ovo izdanje je prva upečatljiva stvar u vezi sa njim.

Druga je odličan zvuk. Sekstet koji ovde svira snimljen je uživo u studiju i kako se radi o muzici koja zaista treba da ima jedan snoliki kvalitet, ali i da se sva vrlo autoritativna svirka na njoj dobro čuje, miks i mastering ovde (a koje je uradio Jeff "Fedge" Elliott) obavljaju odličan posao.

Fournierova kompozicija je, naravno, vrlo ,,teška" u smislu da ovde ako i ima tema, one služe samo za to da slušaocu privuku pažnju pre nego što ih sekstet brutalno dekonstruiše. Album počinje dvominutnim preludijumom koji nudi tihu, intimnu atmosferu i jasan uvod za soporifične pustolovine koje će uslediti ali već drugi deo, Basalt Pillars and the Field Outside the Ferrimagnetic Order, kreće telegrafskom temom na vibrafonu nakon koje saksofonistkinja Bea Labikova uleće u free jazz kovitlac a bubnjevi i perkusije ispod nje lomataju se kroz neprebrojivu metriku.

Fournierova muzika nije haotična, ovde teme postoje, a postoje i solaže i jasno odeljeni momenti improvizacije, ali je ona haoidna, sa smelim, tenzičnim harmonskim radom i ritmom koji je često toliko komplikovan da bi i članovi Henry Cow, da su ovo nekako mogli da čuju tamo negde 1973. godine malo trepnuli i posegli za abakusom.

No, Fournierove kompozicije ovu kompleksnost stavljaju u službu atmosfere i narativa i ovde postoji jasna improvizatorska dimenzija muzike. Fournier voli da različite instrumente stavi u različite metrike i natera ih da svi sviraju u isto vreme kako bi slušaočev mozak svakih četvrt sekunde uletao u kratke spojeve pokušavajući da nekako posloži sudarajuće ritmičke linije i natera ih da imaju SMISLA JEBEMMUMATER, ali njegov glavni cilj je baš suprotno, da vas natera da ne slušate ni jedan pojedinačan ritam, već sve njih u isto vreme, prepuštajući se logici sna i shvatajući muziku kao nekoliko transparentnih slojeva zvuka koji se skladno dopunjuju kada ih shvatate kao vertikalnu strukturu, dok u horizontalnoj ravni oni pričaju priču.

Naravno da je to apstraktna priča ali Magnetic Dreaming onda više i nije težak album. Fournierova kompozicija ima dinamiku i narativ i ovde su improvizacije i teme uredno odvojene u celine, sa pažnjom da se ne pretera ni vremenski ni po intenzitetu ni u jednu stranu. Ovde nema ni previše agresije ni previše ,,kontemplacije" i Triio kroz kompoziciju prolazi šampionski, izvodeći je sa vrlo organskim kvalitetom. Što, priznajem, možda nije ODMAH vidljivo, s obzirom da pričamo o u krajnjoj liniji veoma apstraktnom komadu i muzici koja jeste dobrim delom neprozirna za teoriju i uho naviklo na prirodniji gruv, ali ovde jeste primetna ta džez komponenta tradicije koju Triio baštini. Magnetic Dreaming naprosto ne pati od one akademske distanciranosti i hladnoće kakva je često prisutna u sličnim izvođenjima i ovde nas uvek iza ugla čekaju fine solaže na saksofonu ili klarinetu (Naomi McCarroll-Butler svira običan i bas-klarinet), koje daju lepu kontratežu apstraktnom teksturalnom radu gitare (Tom Fleming), vibrafona, udaraljki (Stefan Hegerat)...

Svakako, radi se o kompoziciji koja potrebuje slušaoca spremnog da se prepusti zvuku što ne poštuje mnogo pravila, ali ovo nije prenaglašeno radikalna muzika. Fournier se ugodno smešta u tradiciju avangarde koja spaja džez sa klasičnom muzikom i njega ovde prevashodno interesuju atmosfera i logika sna, pa jedan relaksiran odnos ka ovom kratkom albumu može slušaocu da podari dosta zadovoljstva:

https://alexfournier.bandcamp.com/album/magnetic-dreaming-elastic-recordings (https://alexfournier.bandcamp.com/album/magnetic-dreaming-elastic-recordings)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 13-08-2023, 12:41:44

Krajem Jula izašao je novi album nemačkog kvarteta Die Enttäuschung nazvan dovitljivo Music Minus One a čime je najavljeno ne samo vraćanje ovog ansambla u studijsku produkciju nakon više od pola decenije već i hvatanje zaleta za obeležavanje skorašnje tridesetogodišnjice postojanja. Bend najavljuje da će NAREDNI album, nedavno snimljeni ali još neizdati Die komplette Enttäuschung biti ,,najbolje iz skoro tridesetogodišnje karijere benda na jednom CD-u", ali ni Music Minus One ne bi smeo da razočara jer ovde sa sedamnaest pesama i tipično darežljivim trajanjem od preko sat vremena slušalac dobija mnogo nove i zanimljive muzike od ovog veteranskog sastava.

Die Enttäuschung su neka vrsta karijerne šale za neke od najvrednijih i najcenjenijih muzičara sa nemačke avangardne i džez scene. Sa imenom koje se na naš jezik prevodi kao ,,razočaranje" i niskom albuma od devedesetih godina prošlog veka od kojih je prvih nekoliko bilo označeno samo brojevima, moglo bi se argumentovati da je u pitanju bend za relaksaciju i zabavu za muzičare poznate po vrlo cerebralnom, vrlo istraživačkom avangardnom zvuku. No, Die Enttäuschung nisu manje avangardni od drugih projekata svojih članova samo zato što vole da svinguju i u svojoj muzici se pozivaju na vrlo klasične džez forme na kojima su ti članovi odrasli. Njihovi dosadašnji albumi i saradnje sa, recimo, Alexanderom Von Schlippenbachom (sa kojim su snimili živi album sa praktično celim opusom Theloniousa Monka spakovanim na tri diska veselih, neobaveznih interpretacija) su definitivno pokazali da ovaj sastav svoj identitet traži upravo na razmeđi između ozbiljne, eksperimetnalne avangarde i razdraganog omažiranja klasičnijeg džez zvuka bez nekakve namrgođene dekonstruktivne agende.

Die Enttäuschung u svom streljačkom stroju imaju dva vrlo poznata nemačka muzičara. Rudi Mahall je svoju naobrazbu klasičnog klarinetiste nadogradio skretanjem u džez i improvizaciju još pre više od četrdeset godina i dalje svirao sa kremom svetske džez avangarde, radeći sa Leejem Konitzom, Raduom Malfattijem, Barryjem Guyjem, Paulom Lovensom, Sven-Åkeom Johanssonom, svirajući u Schlippenbachovom Globe Unity Orchestra itd.

Odmah rame uz rame sa njim je trubač Axel Dörner, poznati i cenjeni džezer i eksperimentator koji je studije trube i klavira (između ostalog u Nizozemskoj) razvio u karijeru sviranja raznih formi slobodnije muzike, od ,,čistijeg" džeza do eksperimentisanja sa elektronikom. Svirao je, naravno, sa masom važnih muzičara a ja ću ovde pomenuti samo imena kao što su Fred Lonberg- Holm, Michael Zerang, Ken Vandermark, Otomo Yoshihide, Sachiko Matsubara, Hamid Drake, pa onda saradnju sa Globe Unity Orchestra... Dörnera sam i gledao u Beogradu (i malo popričao s njim posle nastupa) kada je pre desetak godina nastupao sa sjajnim sastavom The Electrics (u kome nije bilo ni jednog električnoh instrumenta) a o tom koncertu više možete pročitati ovde, ili pogledati snimak ovde.

The Electrics pominjem i jer je pristup ovog sastava zapravo bio vrlo sličan filozofiji Die Enttäuschung. Music Minus One, kao i većina njihovih albuma ima duhovit i bizaran kolaž na omotu a koji je ponovo radila Katja Mahall i koji zapravo vrlo uspešno komunicira nenametljivu, duhovito samozatajnu filozofiju ovog kvarteta ali i formu muzike koja će se ovde čuti.

Odmah da bude jasno i ovo: iako su Rudi i Axel ,,zvezde" ovog sastava, ovde je na delu vrlo nehijerarhijski ustrojena muzika u kojoj prave podele na ritmičare i soliste nema. Uostalom, i ritam sekciju ovog kvarteta čine vrlo iskusni muzičari, kontrabasista Jan Roder, a koji je po preseljenju u Berlin polovinom devdesetih i susretom sa Mahallom, Dörnerom i Schlippenbachom svoju karijeru ubacio u visoku brzinu pa dalje svirao i sa Irene Schweizer, Olafom Ruppom, Peterom Brötzmannom, te bubnjar Michael Griener, profesor džez bubnja na muzičkom univerzitetu ,,Carl Maria v. Weber" u Drezdenu i čovek koji je veliki deo svoje kafrijere proveo radeći muziku sa plesačima i pesnicima.

Die Enttäuschung svoj prvi album posle šestogodišnje studijske pauze počinju energičoi i dobro raspoloženo, nudeći u prvoj kompoziciji, Ich stand im Stau neku vrstu predujma za ceo materijal. Ovo je razigrana, energična ali ne agresivna muzika koja ,,standardni" format džeza iskreno voli i koristi koliko joj god odgovara ali mu ne robuje. Od prvih taktova ove kompozicije, jasno je da će Mahall i Dörner voditi česte, brojne dijaloge, igrajući se sa frazama i temama i prebacujući jedan drugom solaže, pa ne čekajući da onaj drugi završi, kao da su se setili još nečeg važnog, ulećući natrag u miks i dodajući svemu još nekoliko kapljica kerozina.

No, Griener i Roder su jednako užurbani i upleteni u razvijanje forme ovog zvuka, i sami svirajući u frazama i njihovim varijacijama. Album, bez i najmanje sumnje, ima mnogo momenata u kojima ritam sekcija razveze prepoznatljiv bebop ritam i gruv i onda radi nešto svoje dok duvači preko izbacuju solaže, ali ima barem isto toliko trenutaka u kojima duvači sviraju jedan jedini ton dok se stvaran razvoj teme dešava na kontrabasu i bubnjevima.

Ova, rekosmo, nehijerarhijska filozofija muzike je prirođena muzičarima sa ove scene, no, za Die Enttäuschung je karakteristično da jednu vrlo avangardnu dispoziciju u kojoj često slušamo instrumente kako napuštaju svoj tonalni opseg i pretvaraju se u apstraktne, distorzirane teksture, dopunjava potpuno nevina, neposredna, radosna svirka u ključu, rekoh već, klasičnog džeza.

I to baš klasičnog. Iako su Die Enttäuschung po prirodi stvari smešteni negde u hardbop i postbop estetiku pa svoje eksperimentisanje sa razvlačenjem i rušenjem forme započinju odatle, Music Minus One zapravo ima mnogo prepoznatljivih omaža i referenci na sving ili diksilend zvuk od pre rata. Mahallov klarinet je posebno razigran u ovim momentima, nudeći ugodne old-school sanjarije između moderne, cerebralnije muzike.

Generalno, većina kompozicija je napravljena tako da se nimalo stidljivo spoje ta ljubav prema melodiji, gruvu i prepoznatljivoj temi koju možete zazviždati, sa modernijim pogledom na aranžiranje i ulogu instrumenata u kvartetu pa je ovo svakako i džez album koji bi puritance sa obe strane ograde mogao malo da iznenadi ili naljuti. Ljuti ,,cerebralci" će se možda mrštiti što momente atonalne, vrlo teksturirane svirke odjednom nekako presecaju refleksije na swing dok će ,,klasičari" biti besno što svaki put kada krene melodičnija, razigrana tema i lepršava solaža, iza ugla sledi skretanje pod pravim uglom i upad u ritmičku zamku koju je postavio Griener. No, Die Enttäuschung vrlo programski funkcionišu baš na tački srastanja dve naoko nespojive filozofije, pokazujući da su one deo iste tradicije i da se ne treba stideti ni jedne njene komponente.

https://dieenttaeuschung.bandcamp.com/album/music-minus-one

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 20-08-2023, 12:38:18

Protekla sedmica je umela da bude i oblačna i ćudljiva, pa mi je nekako prirodno, prikladno i primereno da u ovu Nedelju sad već ostarelog leta poslušamo jedan album džez balada. T.K. Blue: The Tide of Love je najnoviji album njujorškog saksofoniste, kompozitora i edukatora po imenu, well, komplikovano je. Rođen kao Eugene Rhynie pre skoro tačno sedamdeset godina, ovaj Njujorčanin mešovitog jamajčansko-trinidadskog porekla je nakon ekstenzivnog sviranja sa Abdulahom Ibrahimom ime promenio u afričkije Talib Kibwe, a koje je u raznim momentima glasilo i Talib Qadir Kibwe, pa samo Talib Qadr, pa Talib Abdul Kadr, Talib Abdul Qadr, Talib Qadir itd. Poslednjih nekoliko decenija on koristi T.K. Blue kao svoje ,,stalno" ime i pod njim je snimio nisku albuma kao lider, počev od polovine osamdesetih, ali i radio sa mnogo poznatih muzičara od kojih ću ja izdvojiti samo Randyja Westona, Sama Riversa, Jayne Cortez i, naravno, Dona Cherryja.

O T.K. Blueu sam zapravo već pisao krajem 2021. godine (https://cvecezla.wordpress.com/2021/12/19/dzez-nedeljom-t-k-blue-another-blue/) kada se album Another Blue snimljen za Arkadia Jazz i originalno izašao 1999. godine, pojavio u novom digitalnom reizdanju na Bandcampu. Veliko mi je, naravno, zadovoljstvo da ovom prilikom imam mogućnost da uživam u njegovom novom materijalu, snimljenom, pretpostavićemo – pošto ni autor ni izdavač, ponovo Arkadia Records, ne specifikuju datum – ranije ove godine. Arkadia je The Tide of Love izdala početkom ovog meseca a najavljuje da mu je u pripremi i novi album koji je trenutno u postprodukciji, što znači da ovaj čovek nema nameru da se u skorije vreme penzioniše. Kada se čuje kako stvari zvuče na ovom albumu, reklo bi se da za tim nema ni potrebe. Blue je u životnoj formi kao izvođač i aranžer a nekoliko kompozicija koje je ovde lično napisao su verovatno među najboljim komadima njegove duge karijere.

Biografiju T.K. Bluea smo prošli put već dovoljno podrobno pretresli da ne moramo da joj se sada vraćamo u visokom nivou detalja. Dovoljno je reći da je u pitanju čovek sa ozbiljnom formalnom muzičkom naobrazbom (uključujući magisterijum iz muzičke teorije na Univerzitetu Kolumbija) pored diplome iz psihologije. Blue je imao sreću da u mladosti uči od i svira sa nekim legendarnim muzičarima uključujući Rahsaana Rolanda Kirka, Yusefa Lateefa i Reggieja Workmana a da je onda, prevashodno na ime saradnje sa Abdulahom Ibrahimom obišao i Evropu i Afriku, živeo u Parizu, tamo sarađivao sa Samom Riversom i senegalskim muzičarima, snimio svoj prvi album u ulozi lidera... Tamo je i upoznao Randyja Westona i bio njegov muzički direktor do 2018. godine, paralelno sa svojim karijerama autora i aranžera, ali i profesurom na nekoliko univerziteta.

Možda je značajno ukazati, a i izdavač to ističe, da na ovom albumu jedno od najvećih imena pored samog Bluea jeste vibrafoniosta (i marimbista) Stefon Harris, sada pedesetogodišnji malo klasični a malo džez muzičar koji je zapravo sebi kao mlad momak isplanirao ozbiljnu karijeru u njujorškoj filharmoniji dok nije čuo muziku Čarlija Parkera i zarazio se džezom. Harris se vratio klasičnoj muzici, na primer kroz The Classical Jazz Quartet gde je (rame uz rame sa legendarnim kontrbasistom Ronom Carterom) snimio nekoliko albuma aranžmana klasične muzike, od Čajkovskog, preko Baha do Rahmanjinova. Harris je i sam uvezan sa akademskom zajednicom, i na Mehnetnskoj školi muzike je ne samo dobio diplomu iz klasične muzike i master iz džeza već je tamo sada i Direktor džez odseka.

Na klaviru je tu James Weidman, jedan ekstremno iskusni muzičar koji je sarađivao sa Joeom Lovanom, Cassandrom Wilson, Steveom Colemanom, Bobbyjem Hutchersonom... Gitaru svira takođe veteran Ron Jackson, a ritam sekciju čine Gavin Fallow na kontrabasu i bubnjar Lenny Robinson.

Blue je dakle okupio strašnu ekipu sa istočne obale a album je zapravo nastao kada je šef Arkadia Records, Bob Karcy, koga autor naziva svojim ,,starijim bratom" istakao da voli kako Blue svira balade i da bi bilo lepo kada bi se napravio ceo album ovakvog materijala. Blue je, kao duhovna osoba koja često govori o ljubavi, miru, nadi itd. i zahvaljuje se tvorcu na mogućnostima koje mu je ovaj stavio na raspolaganje, onda za The Tide of Love napravio izbor interesantnih kompozicija ne samo iz džez žanra, a i sam napisao nekoliko i ovo je izuzetno zreo, ali i izuzetno umiljat album muzike koja baladi daje dostojanstvo i eleganciju, nudeći mir, spokojstvo i optimizam, ali bežeći od zaslađenosti i sentimentalnosti.

Album tako otvara When Sunny Gets Blue, komad koji su napisali Marvin Fisher i Jack Segal, već godinama u Blueovom koncertnom setu, i ova pesma postavlja zvuk i raspoloženje albuma. Harris je otvara razlaganjem na vibrafonu, Blue onda postavlja temu na alt saksofonu i atmosfera, tempo i toplina muzike su od prvog momenta savršeni.

Iako, naravno, na albumu sastavljenom od samih balada nećemo nužno čuti mnogo glasne i užurbane svirke, ovo je svejedno ploča na kojoj svaki od muzičara ulaže mnogo svog znanja, tehnike ali i emocija u muziku pa ona zvuči vrlo autentično, vrlo proživljeno. Ovde nema pukog hotel wave odrađivanja posla, pa Harris i Wieldman pružaju izvrsne partije, virtuozne po tehnici ali nenametljive i savršeno uklopljene u atmosferu pesama.

Naravno, glavna atrakcija, ili makar ono što isprva privlači najviše pažnje je Blueov alt aksofon. Sviran u legato stilu, on svejedno ima dinamiku i snagu i dolazi kao prirodna ekstenzija daha i glasa, posebno u izvođenju kompozicija koje originalno imaju pevanje, ali pokazuje i izuzetan dar za prilagođavanje stilu kompozicija gde su originalno bili zastupljeni drugi duvački instrumenti. The Peacocks Jimmyja Rowlesa je, tako, pre nekih 46 godina imala Stana Getza na tenor saksofonu pa Blue nalazi zanimljiv način da temu i improvizaciju učini svojim.

Album ima i dve kompozicije Antonija Carlosa Jobima, i naravno da način na koji Blueov ansambl ovde svira proto-bosa novu podseća na poseban odnos koji su muzičari sa istočne obale, posebno iz Njujorka istorijski imali sa latinoameričkim zvukom.

Svakako treba istaći i tri kompozicije koje je Blue napisao za ovaj album. Naslovna, The Tide of Love je jedan impresivan, skoro sedmominutni opus napisan kao himna ljubavi sa religioznim prelivima ali i sa energičnom, plesnom, svirkom u svom drugom delu gde Harris pogotovo dobija priliku da intenzivno solira preko Weidmanove izvrsne pratnje. A Prayer for Us je jedan od najtiših, najelegantnijih komada na ploči, i mada Blue ovde ne recituje tekst koji je za nju napisao, iz same muzike se čuju zanos i opijenost večnim koji su je nadahnuli. To Mend a Broken Heart je, pak, old school balada o ispravljanju starih grešaka i vraćanju starim ljubavima i mada bi se u njoj s pravom mogao očekivati dah sentimentalnosti, ona i sama zvuči čisto, iskreno i bez ikakve glume. Album zatvara još jedna bosa nova, So many Stars Sergia Mendesa i Blue je pominje kao jednu od svojih najomiljenijih kompozicija, podsećajući i na verziju Sare Vaughan koja je, očigledno inspirisala ovo izvođenje.

Blue je čovek ogromnog iskustva i znanja. No, The Tide of Love je pokazni primer za umetnika koji svoje iskustvo i znanje samo implicitno koristi, ne da bi u aranžmanima kompozicija koristio isprobane trikove i tehnike za koje se zna da pale kod slušaoca, već, naprotiv, da bi izbegao ponavljanja, manirizam, bezbedna, isprobana rešenja. The Tide of Love zbog toga zvuči sveže, iskreno i neposredno, pa i vanvremenski, dajući muzici osobenu energiju, ljupkost i optimizam. Lagaćete ako kažete da nam sve to nije preko potrebno:

https://tkblue.bandcamp.com/album/the-tide-of-love (https://tkblue.bandcamp.com/album/the-tide-of-love)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 27-08-2023, 12:24:56

Volite li Dukea Ellingtona? Ovo je možda i glupo pitanje jer ako slušate džez, volite Ellingtona a da to možda i ne znate, a opet stoji i da bi bilo zanimljivo anketirati reprezentativan uzorak slušatelja džez muzike u 2023. godini i videti koliko od njih zna ko je Duke Ellington, a koliko njih ga je zapravo slušalo.

Ne mislim ovo u nekom namrgođenom ,,old man yells at cloud" raspoloženju – džez je sada muzika sa tradicijom dužom od jednog veka i sasvim je normalno da je savremeni slušalac upućeniji u modernije stvari, bliže njegovom dobu i povezanije sa njegovim, jelte, životnim iskustvima. Gejtkipovanje po principu ,,Oh, slušaš džez? Hajde, nabroj mi deset kompozicija Dukea Ellingtona!" je, naravno, samo rezultat straha od sopstvenog izlaska iz savremenih tokova i hvatanja za ono što smatramo neprolaznim vrednostima. No, STOJI i da Ellington jeste neprolazna vrednost, temelj džez žanra i još uvek kompozitor koji je napisao najveći broj kompozicija – preko hiljadu, što samostalno, što u saradnji sa drugima – od kojih su mnoge i danas u rotaciji po klubovima i snimaju ih moderni sastavi. Nije loše za nekoga ko se rodio u pretpošlom veku a umro pre skoro pedeset godina.

Jasper Blom Big Band: JBBB Plays Ellington je tek još jedna recka na zidu na kome beležimo moderne muzičare što odaju poštu rodonačelniku i sami sa oduševljenjem iznova otkrivaju sve slojeve njegovog genija i jednostavnost njegovog, eh, GENIJA. Ellington je, da citiramo istoriju, bio jedan od najpriznatijih majstora pisanja kratkih, zaraznih, pamtljivih pesama za stare 78-ice, koje bi u tri minuta spakovale i upečatljivu temu i žustru improvizaciju, i na taj način je zasejao seme iz koga će tokom narednih sto godina, a sasvim sigurno i duže, izrastati brojne moderne interpretacije, potvrđujući njegovu bezvremenost i taj pomenuti genij.

Daleko od toga da pokušavam da kažem da je džez sa Ellingtonom počeo i završio se. Mnogo toga je u džezu urađeno kasnije, mnogo toga je odvelo ovu muziku na mesta o kojima Duke nije ni sanjao i, da budemo i sasvim jasni, ovaj album definitivno u sebi ima meru ,,starinskog", nostalgičnog zvuka, sugestiju, makar i nenamernu, kako je nekada sve bilo lepše, lakše i jednostavnije, kada biste samo napisali memorabilnu temu i imali vrhunske muzičare da se sa njom poigraju i niko nije razmišljao o muzičkoj teoriji, ukrštanjima sa rokom, elektronskom muzikom, hip-hopom (koji uostalom u to vreme nisu ni postojali), ali, srećom, ovaj album se ni slučajno ne iscrpljuje u nostalgiji nitii nekakvoj laboratorijskoj rekonstrukciji Ellingtona iz njegovih zemnih ostataka i notnih zapisa. JBBB Plays Ellington je veoma prijatna ploča veoma lepih melodija, ali ona Ellingtona ne tretira kao nedodirljivo božanstvo čije je svako okrznuće klavirskih dirki potrebno tretirati kao proviđenje što ga smrtnici ne smeju interpretirati već samo religiozno ponavljati.

Jasper Blom, uostalom, nije nikakav oduševljeni klinac koji je juče otkrio zlatnu žicu, niti nekakav prvoborac nizozemskog jazza na zalasku karijere koji mlađariji samo želi da pokaže kako je nekada ova muzika bila bolja od tih njihovih pomodnih gluparija što ih danas sviraju. Blom je rođen 1965. godine i spada u generaciju izuzetno cenjenih muzičara kao što su bubnjar Martijn Vink ili kontrabasista Frans van der Hoeven sa kojima ima uspešan kvartet (četvrti član je gitarista Jesse van Ruller). Ovaj kvartet je i jedan od popularnijih nizozemskih džez komboa svoje vrste sa lakim kombinovanjem džeza, fanka, pop muzike i srednjevekovne muzike, spajajući Blomova interesovanja za popularni izraz sa njegovim akademskim kredencijalima. Jasper je, naime, profesor na amsterdamskom konzervatorijumu, a pored toga ima akademsku saradnju sa i istoriju komponovanja posebnih komada za više prestižnih festivala, od North Sea Jazz Festivala, Jazz preko International Rotterdam Festivala, do festivala Rough Diamonds namenjenog podršci mladim talentima.

Pre svega sopran i tenor saksofonista, Blom je i predvodnik svog big benda čiji je prvi projekat upravo ovaj album njegovih aranžmana Ellingtonovih kompozicija a koji će zvanično izaći tek drugog Septembra i biti promovisan nastupima po Nizozemskoj. I, biće to, verujem, odlično.

Jer album, JBBB Plays Ellington nije neka akademska, suva, sa strahopoštovanjem izvođena kolekcija Ellingtonovih pesama niti je, sa druge strane, nekakav dekonstruktivni projekat koji iz Ellingtona izvlači suštinu što je možda nikada niko nije čuo i odbacuje sve ostalo, uključujući melodije i optimizam. Ovaj album smešten je na prilično idealnoj sredini između ova dva pristupa, čuvajući ellingtonovsku dobrohotnu energiju i uživajući u njegovim melodijama i temama, a sa druge strane odlazeći ugodno daleko od puke replikacije big-bend svinga i svirajući u improvizatorskom ključu koji je prijatno moderan.

Naravno, delimično je sve to do činjenice da JBBB nije ,,stvarno" big bend – u pitanju je sekstet mlađih i izuzetno talentovanih muzičara koje Blom zatim predvodi kao sedmi član i, jelte, upravnik preduzeća – ali delimično i do toga da je ovaj projekat nastao pre svega zato što se Blom opseo zvukom digitalnog zvučnog procesora Eventide H9000R, jednog od najpopularnijih harmonajzera na svetu u ovom trenutku, i odlučio da mogućnosti ove mašine, uparene sa svojim tenor saksofonom isproba u kontekstu većeg benda koji svira Ellingtona.

Za puritance odmah da kažemo da iako Blom svoje solaže svira kroz harmonajzer, najveći deo minutaže osam kompozicija na ovom albumu zvuči sasvim ,,normalno" ako pod normalnim podrazumevate akustični džez. Trubač, prvi tenor saksofonista i trombonista Ian Cleaver, Gideon Tazelaar i Maarten Combrink ovde sviraju vrhunski razigrane interpretacije Elingtonovih ponekada furiozno kompleksnih tema (slušajte uvod u finalnu Tasmania Rockin in Rhythm) i soliraju razdragano sinkopirajući i pretičući jedan drugog u iventivnosti, a opet se držeći jednog kolektivnog nivoa dinamike i senzibiliteta. Ovde nema rokstar izletanja u prvi plan i zvuk je utoliko zaista donekle blizu big bend atmosfere, mada, naravno, sve zvuči prozračnije i razigranije. Ritam sekcija – Cas Jiskoot na kontrabasu i Tim Hennekes na bubnjevima – je ugodno smeštena između predratnog svinga i modernijih džez metrika, a pijanista Timothy Banchet veoma uspelo raspršuje Ellingtonove predloške kroz sinkopirane, tehnički impresivne a opet nenametljivo briljantne solaže.

Blom je onda ovde po zvuku onaj koji najviše iskače, nudeći često disonantne intervale koje mašina izbacuje, praveći najveći otklon od ,,elingtonije", a opet je se verno držeći svojim ugodnim, prijatnim legato stilom svirke koji je svejedno ekspresivan i ima odličan odnos topline i energičnosti.

JBBB Plays Ellington je svakako potvrda o Ellingtonovoj veličini i relevantnosti ali ne zato što se sve što je on uradio mora tretirati kao muzejski eksponat i diviti mu se sa bezbedne udaljenosti. Blom i njegovi muzičari ulaze unutar Ellingtonovih kompozicija, proširuju ih na smislene načine i daju im novi život u narednom veku, sa poštovanjem ali bez deifikovanja. Time se ovaj album uspešno pridružuje Monkovim ili Tynerovim albumima iste tematike i ako možda neće ostati upamćen na jednakom nivou kao TE ploče, to nikako neće biti na ime pomanjkanja kvaliteta.

https://jasperblombigband.bandcamp.com/album/jbbb-plays-ellington

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 03-09-2023, 12:41:07

Škola je počela, sloboda se okončala a iako leto zvanično traje još tri nedelje, red je da ga ispratimo kako dolikuje, jednim albumom uzavrelih afrokubanskih ritmova i beskrajnog plesnog gruva. Brian Andres Quartet: Dos Gatos Negros je ploča originalnih kompozicija i obrada koje potpisuje kalifornijska ekipa sa velikim iskustvom u sviranju latiničnog džeza i mada je ovo prva ploča u OVOJ postavi, ona je samo logičan nastavak zajedničkog rada ovih muzičara u drugim formatima. Kao takva, ona je od prve do poslednje note autoritativna i energična do mere da ju je gotovo nemoguće slušati sedeći.

U nekim svojim mlađim i neosporno glupljim godinama smatrao sam latin jazz nekom vrstom nižerazrednog razblaživanja svete džez-matrice, namenjene ljudima kojima je ,,normalan" džez isuviše cerebralan i koji moraju da imaju ritam uz koji može da se igra da bi nešto uopšte prepoznali kao muziku. Srećom, brzo sam se otresao tih detinjih snobizama, shvatio da ples nije ništa negativno i prepustio se magiji latinoameričkih, afro-karipskih, afro-kubanskih i drugih ,,egzotičnih" alotropskih modifikacija džeza.

Brian Andres je pametniji čovek od mene koji je od toga napravio svoju profesiju. Rođen u porodici profesionalnih muzičara ovaj čovek, originalno iz Sinsinatija u Ohaju je, za razliku od oca koji je svirao duvačke instrumente i majke koja je svirala klavir i pevala, svoje detinje zadovoljstvo udaranja u razne stvari i proizvođenja spontanih ritmova transformisao u celoživotni poziv bubnjara i perkusioniste. Originalno je svirao uglavnom rok i bluz muziku, sarađujći sa masom muzičara sa srednjeg zapada a onda je počeo sve više da se interesuje za latinoamerički izraz pa je vođen svojim istraživanjima odlučio da se preseli u Kaliforniju gde i danas živi radi. Krajem prošlog i početkom ovog veka radio je sa mnogo salsa, afro-kubanskih, latin-džez i latin-fank bendova ali i teks-meks rok grupa, posebno ističući svoje saradnje sa Joseom Cuellarom (poznatijim kao Dr. Loco) i Lalom Guerrerom koga zovu ,,ocem čikano muzike".

Nakon kaljenja sa mnogo drugih muzilara, 2007. godine će Brian osnovati sopstveni sastav, Afro-Cuban Jazz Cartel, sklopljen od mešavine Gremijem nagrađivanih muzičara i lokalnih akademskih faca. Ovaj je oktet uspešno radio do 2019. godine sa nekoliko albuma i mnogo nastupa, dok ga Brian nije destilovao u trio, u želji da još više naglasi ritam kao osnovnu komponentu muzike. Trio Latino je dalje bila glavna postava kroz koju je radio, sa Aaronom Gemainom na kontrabasu i Christianom Tumalanom na klaviru. Ova dvojica su i sami iskusni muzičari sa puno klometraže u sviranju salse, mamba i afrokubanskih ritmova, i njihovom spajanju sa džezom no, trio je nedavno proširen u kvartet dodavanjem saksofoniste Tonyja Peeblesa, koji je i sam svirao u Afro-Cuban Jazz Cartelu. Andres kaže da je nakon prvih snimaka Trija izrazito mnogo slušao albume koje su snimali kvarteti sa saksofonom u prvom planu, kakve su snimali Kenny Garrett, John Coltrane, Miguel Zenon, Art Pepper i drugi pa mu je i samom postalo jasno da ne može da odoli da doda saksofon u trio. Želeo je da oslobodi Tumalana opterećenja stalnog sviranja tema i svestan da žrtvuje deo intimnosti trija u zamenu za ekspanzivnost i ekspresivnost kvarteta predvođenog duvače, pozvao Peeblesa da im se pridruži.

Brian Andres Quartet je formiran tokom pandemije pa kako nije bilo mnogo mogućnosti da se nastupa uživo, muzičari su vežbali (na otvorenom i na bezbednoj udaljenosti jedan od drugog) i intenzivno proširivali viziju benda imajući u postavi čoveka koji jednako lako svira sopran, alt i tenor saksofon. Nakon prvih koncerata postalo je jasno da intenzivnost svirke ovog benda eksponencijalno raste kada se kompozicije izvode pred publikom i Anders sam kaže da su Peeblesove improvizacije za njega predstavljale izazov da sopstvenu svirku pogura na sledeći nivo. Otud je album Dos Gatos Negros, ukrašen s dve lepe crne mačke na omotu, od strane benda doživljavan kao neka vrsta neophodnog zapisivanja trenutne forme njihove muzike, pokušaj da se uhvati ta neverovatna energija živih nastupa i prenese na slušaoca.

Mislim da je misija ispunjena jer je Dos Gatos Negros veoma intenzivna ploča. Pre svega, ovo je, vrlo se to dobro čuje, kvartet koga predvodi bubnjar i tu nema mnogo stidljivosti. Andres je bubnjar koji ne može da odoli da ne popuni svaku prazninu u zvuku i svoj ritam preko slušaoca presvuče kao neku kompleksnu teksturu. Njegova svirka je užurbana, dinamična, ukusna u kreiranju i držanju gruva, svakako, ali nimalo diskretna ili uzdržana. Ovde i ukrasi u ritmu imaju svoje ukrase i imate utisak da je Andres čovek koji ni čašu vode ne može da natoči a da je prvo ne baci visoko u vazduh, jedno deset sekundi je pimpluje laktovima, onda je zabaci pod samu tavanicu, napravi tri piruete pa je uhvati praveći špagu dok je istovremeno podmeće pod slavinu. Hoću reći, Ansdres je definitivno MOJ tip bubnjara, ekstrovertan, prominentan u zvuku sastava, ali sa finim osećajem za gruv i ritam, dinamikom koja ne ometa druge muzičare i, uprkos miksu koji jako gura udaraljke u prvi plan, nikada preglasan.

Pošto je ovo muzika u kojoj je ritam jako bitna komponenta, na nekim kompozicijama gostuju i drugi perkusionosti na kongama i bongo bubnjevima, pa je Dos Gatos Negros jedna apsolutna proslava ritma. Kontrabasista Germain ovde svakako igra ključnu ulogu u privezivanju svog tog ritma i držanju čitavog sastava unutar zadatog gruva tako da perkusionisti i pijanista mogu da sinkopiraju do mile volje, uvek sigurni da će ih glasni, snažni tonovi kontrabasa držati u taktu. Peebles svakako deluje kao da pokušava da pokaže da odabir BAŠ NJEGA za ovaj orkestar nije bio tek slučajnost i njegovo sviranje tema, ali pogotovo njegovo improvizovanje su urnebesno energični i puni sjajnih promena registra i raspoloženja. Peebles je i sam kadar da smelo izleće iz ritma i tempa (slušajte soliranje na Seven Steps to Heaven koje zvuči kao da dolazi iz neke druge pesme sasvim druge metrike i tempa) znajući da mu Germain čuva leđa i da će uvek moći da se bez greške vrati u takt zahvaljujući savršenom improvizatorskom instinktu. Germain onda i sam solira na par mesta, nudeći brze, energične rafale nota urađene uglavnom u ritmu i ne usporavajući furiozni tempo kompozicija.

Pijanista Tumalan i sam svira jako sinkopirano kada solira i to je veoma sigurna i ugodna izvedba, a njegovo držanje ritma je takođe razigrano, duhovito, puno vitalnosti. Uopšte, kvartet (sa gostima) generalno zvuči izuzetno raspoloženo, kao da muzičari zaista iz sve snage pokušavaju da odsviraju pesme na granici svojih fizičkih mogunosti i jedni drugima postave standarde koji će ih naterati da izvuku poslednje kapi goriva iz rezervoara. Čak i druga polovina albuma, koja je srazmerno tiša i sporija od prve puca od energije i jedne opipljive radosti koju muzičari dele jedni sa drugima, dobacujući se temama i solažama. Onda i balada, Cambio Mundai, zvuči energično, tenzično u pozitivnom smislu, sa Andresom koji svira metlicama ali ne može da odoli da ritam ne isecka na sitne komadiće i žestoko ih promeša dok se ostali uzdržavaju da ne eksplodiraju i polete u svemir.

Dos Gatos Negros je, dakle, radosna, zabavna ploča muzike koja bi trebalo da zvuči lekovito čak i najneraspoloženijima među nama. Ona je glasna, malo i nametljiva ali uvek sa iskrenim pozivom na pokret i ples i nekim od najboljih improvizacija koje sam slušao poslednjih nedelja. Slušajte je!

https://brianandresmusic.bandcamp.com/album/dos-gatos-negros (https://brianandresmusic.bandcamp.com/album/dos-gatos-negros)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 10-09-2023, 12:26:10

Za ovu Nedelju idemo u Luizijanu, baš u Nju Orleans, grad koji već možda i stotinak godina nazivaju kolevkom džeza iz koje je krenula migracija na sever i zapad i izgrađena slavna muzička istorija. Orlando Gilbert: A Crescent City Connection je debi album mladog tenor saksofoniste poniklog u Nju Orleansu i jedna vrlo iskrena oda kulturi i istoriji ovog grada što su presudno oblikovale muzički žanr koji volimo.

Iako, naravno gradova kojima je pravo ime Crescent City ima na raznim mestima u SAD (na primer u Kaliforniji, pa onda i na Floridi), najpoznatiji Crescent City je sigurno New Orleans a kome je to samo jedan od popularnih nadimaka (jedini možda još popularniji od njega je ,,Big Easy" a za koji se smatra da su mu ga nadenuli muzičari u ranim decenijama dvadesetog veka jer je bilo lako naći tezgu). Dobijen po polumesečastom obliku rečnog korita Misisipija, na kome ovaj grad leži, ,,Crescent City" je kasnije na neki način i ozvaničeno kao drugo ime za najveći grad u državi Luizijana, kada je par konzolnih mostova sagrađenih 1958. i 1988. godine originalno nazvan Great New Orleans Bridge formalno preimenovan u Crescent City Connection. No, ovaj album, iako naravno aludira na ime ovih mostova, zapravo pre svega misli na ,,konekciju" odnosno vezu između generacija i prenošenje autentične kulture Nju Orleansa sa kolena na koleno.

Ta je kultura, zna se, proizvod jednog uzavrelog melting pota. Nju Orleans danas nije neki ogroman grad – po poslednjem popisu ima manje od 400 hiljada stanovnika – ali je polovinom devetnaestog veka bio treći po veličini u SAD i imao jedinstvenu kombinaciju evropskog i afričkog nasleđa sa francuskim i španskim kolonijalnim vlastima a onda i sa žestoko izmešanim afričkim i kreolskim kulturama, jezicima, religijama i tradicijama koje i danas definišu identitet grada i njegove okoline. Za istoriju džeza su presudni koreni u afričkom nasleđu, izmešani sa evropskim instrumentarijem i latinoameričkim uticajima koji su postojali u gradu u devetnaestom veku, ali i činjenica da je ovo bio jedini grad u tadašnjim robovlasničkim državama Severne Amerike koji je dopuštao robovima da se okupljaju u javnosti i izvode svoju muziku slobodno. Trg Kongo, danas u parku Louisa Armstronga je tako postao tačka na kojoj se rodio autothtoni američki muzički pravac – nastao kao muzika crnih robova što je u decenijama koje će doći dalje uticati na razvoj autentičnih njuorleanskih grupa koje izvode pleh-muziku.

Orlando Gilbert, iako rođen početkom ovog veka (ili krajem prošlog? Nisam mu video ličnu kartu!) sebe vidi kao prirodan izdanak ove tradicije i muzika koju piše i izvodi je veoma tvrdo ukorenjena u ovoj istoriji do mere da se može reći da mu je debi album i pomalo retro. Orlando je rođen u muzičkoj porodici; Njegov otac, John ,,Prince" Gilbert je, kako sin kaže u najavama za ovaj album, revolucionisao njuorleansku pleh-muziku svojim sviranjem saksofona u Rebirth Brass Bandu, jednoj dugovečnoj lokalnoj ekipi džez i pleh muzičara utemeljenoj još 1983. godine. Ova institucija, koja još uvek vrlo aktivno radi je od strane basiste Red Hot Chilli Peppers, koga svi znate pod nadimkom Flea, opisana rečima ,,Neverovatno. Tvrdo do besvesti. Slobodno kao zrak sunca, ne postoji bend na planeti koji je bolji od njih. Zaprepašćujuće." i ako vam to makar MALO ne zagolica radoznalost onda ste veći hejter RHCP čak i od mene.

Elem, John Gilbert je ostvario veliki uticaj na muzička interesovanja svog sina, pa se ovaj i sam prihvatio tenor saksofona – instrumenta o kome smo pre neki dan divanili sa istorijskog gledišta (https://cvecezla.wordpress.com/2023/09/07/dj-meho-tenor-bosses/) – a onda otišao u Kaliforniju da završi Berkli. No, ljubav prema tradiciji rodnog grada ali, verujem, i svest da je Nju Orleans sa svojim vrlo jakim muzičkim temeljima (računajući i godišnji New Orleans Jazz & Heritage Festival) i dalje vrlo zdrava sredina da se u njoj stvara i svira, vratila ga je kući. I zapravo podstakla da krene sa radom na debi albumu zajedno sa Johnom Gilbertom. A Crescent City Connection je rađen dve godine i završen proletos, kada su otac, sin i ne sveti duh nego probrana ekipa muzičara koncertom u kultnom klubu Vaughan's Lounge najavili da će album izaći početkom Septembra. Tako se i desilo no, moram u međuvremenu još jednom da malo lamentiram što je praksa da muzičari, čak i sa tako jakom reputacijom kao što je John Gilbert, pre ulaska u studio prikupljaju pare za snimanje od zainteresovane publike putem crowdfunding kampanja na internetu. Ovom prilikom je Gofundme kampanja bila solidno uspešna, sa preko deset hiljada sakupljenih dolara, i svakako je dobro da to muzičare oslobađa potrebe da jure A&R-ove ovih ili onih izdavača i budu kreativno onoliko smeli ili ludi koliko im se ćefne, ali ipak, ja sam old school tvrdoglavac i verujem da je BITNO da postoji biznis-infrastruktura produkcije, marketinga i distribucije koja će ovakvu muziku promovisati i stavljati i pred ljude koji ne znaju nužno ko su John i Orlando Gilbert. Jer ovaj album, iako ne revolucionaran, zaslužuje da se čuje.

Ako slučajno pesmu Hello, Dolly! znate samo kao glavnu temu istoimene romantične komedije sa Barbrom Streisand iz 1969. godine, možda vas i začudi da album veoma mladog saksofoniste u 2023. godini počinje baš obradom ovog hita iz brodvejske predstave koja je na scenu postavljena 1964. Ali iako je original prvo pevala Carol Channing, koja je i glumila u predstavi, još krajem 1963. godine je Louis Armstrong na nagovor svog menadžera snimio demo na kome on peva ovu temu. Čim je predstava ušla u pozorište, Armstrongov demo je objavljen kao singl i postao monstr hit, skidajući Bitlse sa vrha top liste posle četrnaest nedelja suverene vladavine. Gilbertova verzija je svirana veoma strejt, zadržavajući svu destilisanu radost i jednostavnost originala, a u njoj se čuje jedno prepoznavanje istine da je Nju Orleans mesto kome on pripada i da je povratak iz Kalifornije bio najprirodnija stvar na svetu.

John Gilbert je, pretpostavljam, vlasnik promuklog, vrlo louisarmstrongovskog baritona kojim je ova pesma otpeavana a odmah iza nje sledi New Orleans Party, takođe sa njegovim vokalima, prva pesma koju su otac i sin snimili zajedno i kaoja je prošle godine bila singl što najavljuje ovaj album. Orlando kaže da je otkada je kao veoma malo dete prvi put video oca kako svira saksofon uživo pred publikom, želeo i sam to da radi pa je ovaj album ispunjenje celoživotnog sna a New Orleans Party je jedan nostalgični, radosni diksilend komad koji overava identitet njuorleanske muzike na kojoj je Orlando odrastao.

Ima na albumu još ovakvih komada, recimo, We Gonna Have a Good Time koja pred kraj albuma vraća stvari u party atmosferu, sa svojim latin ritmom i ležernim fraziranjem, no najveći deo albuma zapravo nije rekonstrukcija swing i dixie formula, kao što su prve dve pesme, i pronalazi se u južnjačkoj varijanti hardbopa. Orlando i sam navodi da su mu najvažniji albumi u životu (pored jednog od albuma Rebirth Brass Banda koji je izašao na dan njegovog rođenja) Coltraneov A Love Supreme i Shorterov Speak No Evil, te i njegovo sviranje saksofona duguje '60s hardbopu i new thingu najmanje 70% svog senzibiliteta i filozofije.

Aranžmani su, pak, kombinacija hardbopa i njuorleanskog pristupa, sa finim izborom muzičara (Herlin Riley, Shannon Powell, Donald Harrison Jr) i lepim odnosom plesnog ritma sa latino uticajem i duvačke improvizacije. Orlando je saksofonista lepog tona, sa smislom za variranje teme i improvizovanje koje izlazi iz osnovnog harmonskog materijala i nameće svoj identitet i jezik, ali kao šef benda on pazi da ne bude nametljiv i da ostavi svim drugim muzičarima prostora da pokažu svoje kvalitete. Tako su brže, plesnije numere poput naslovne, Freedom (u kojoj se efektno citira Marleyjeva Get Up, Stand Up) ili izvrsne Wildman vrlo ozbiljni bop komadi koje biste rado čuli u bilo kom klubu kud idete ne samo da plešete nego i da se osećate kao otmeni pripadnik kulturne elite, sa svim onim spojem intelektualnog i emotivnog koji volite. Radosnu, plesnu atmosferu albuma na sredini fino preseca balada When You Stopped My Heart u kojoj Orlando autoritativno pokazuje svoju nežniju stranu a album zatvara Do Whatcha Wanna, komad iz repertoara rebirth Brass Banda, jedan tipično njuorleanski set doziva i odziva između duvača i perkusionista presvučenih preko bamboula ritma i idealan način da se označi ulazak muzičara nove generacije u tradiciju.

A Crescent City Connection je lep, radostan album tradicionalnih ideja i novovekovne energije, spakovan u čistu urednu studijsku produkciju, jedno neisforisano povlačenje vertikale unatrag kroz decenije i spajanje prošlosti i budućnosti kroz njihovu najbolju verziju: sadašnjost. Slušajte ga:

https://orlandogilbert.bandcamp.com/album/a-crescent-city-connection (https://orlandogilbert.bandcamp.com/album/a-crescent-city-connection)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 17-09-2023, 12:08:10

Ove nedelje se bavimo najnovijim izdanjem austrijske etikete Boomslang Records koja je poslednjih godina na svet donela nekoliko vrlo prijatnih albuma iz domena te neke ,,klasične" avangarde, odnosno muzike koja spaja vrlo dosledno atonalnu, cerebralnu kompoziciju sa slobodnom improvizacijom i istraživanjem teksturalnih i generalno nestandardnih svojstava standardnih instrumenata. Philip Zoubek Trio Extended: Mirage se svakako uklapa u ovu deskripciju sa svojom interesantnom sekstet-postavom, kristalno čistim studijskim zvukom i kompozicijama koje su pune incidenata i energične zajedničke svirke izvan svakog žanrovskog formata ili harmonske preskripcije. Naravno, fer je prepoznati da se Mirage smešta u tu neku ipak dobro poznatu nišu između akademske kompozicije dvadesetog veka, kamerne improvizacije i slobodnog, najslobodnijeg džeza, takoda ne pričamo o nekoj reinvenciji muzike kao takve, no Zoubek i njegovi saradnici ovde pružaju mnogo razloga da slušalac bude zadovoljan.

Philip Zoubek je Austrijanac, rođen 1978. godine u Tulinu, sa mladalački interesovanjem za džez i klavir a koje ga je prvo odvelo u Beč gde je učio pod Reinhardom Mickom da bi od 2000. godine on migrirao u epicentar nove muzike, Keln. Tamo je studirao sa Hansom Lüdemannom pa onda dobijao stipendije, nagrade i od 2020. godine ima stalno nameštenje u Evropskom centru za džez i savremenu muziku u Kelnu. Zoubek je već od 2017. godine aktivan kao organizator i radio je seriju koncerata Facetten u Kelnu, a kao muzičar navodi da je nastupao po evropskim festivalima (Beč, Luksemburg, Berlin, Ulrichsberg...) ali u Kini na GetItLouder festivalu u Pekingu i Šangaju. Osnivač je Kelnskog kolektiva za improvizaciju i savremenu muziku Impakt koji je 2013. zamišljen kao okupljanje (u to vreme desetak) improvizatora mlađe generacije a danas su to prilično ugledna imena, jelte, srednje generacije na jednoj od najvibrantnijih scena nove muzike na svetu – i većna članova ovog seksteta sebe ubraja u Impakt. Zoubek je, navodi u svojoj biografiji, sarađivao sa svetski poznatim muzičarima (od kojih su neki i našoj publici dobro poznati) kao što su Tony Buck, Frank Gratkowski, Wilbert de Joode, Thomas Lehn, Paul Lytton, Franz Hautzinger, Louis Sclavis i Tom Rainey, a Philip Zoubek Trio je osnovan 2016. godine u naporu da se osmisli jedan originalni pristup klasičnom formatu kontrabas-bubnjevi-klavir. Pored Zoubeka u njemu svira i bubnjar Dominik Mahnig, Švajcarac sa ekstenzivnim iskustvom sviranja u domenu džeza i nove muzike i brojnim saradnjama sa jakim imenima kao što su Mark Dresser, Simon Nabatov, Frank Gratkowski, Tamara Lukashewa. Mahnig je učio udaraljke od jedanaeste godine, notabilno u Kelnu, a neki od profesora su mu bili Gerry Hemingway, Frank Gratkowski i Steve Coleman, nadobijao se silnih nagrada i svira u raznim postavama.

Kontrabasista David Helm je i sam deo vibrantne kelnske scene a njegovi su koreni, iako je akademski obrazovan izvođač na velikom instrumentu, u pank roku, koji je usledio nakon prvih muzičkih iskustava pevanja u dečijem horu. Helm ima više od sedamdeset izdanja iza sebe sa raznim postavama, kelnsku Džez nagradu koju je dobio 2019. godine, ali, pored karijere improvizatora i, jelte, ,,novomuzičara" i paralelni život kao singer-songrajter Marek Johnson.

Philip Zoubek Trio ima iza sebe već tri albuma ali su za Mirage u postavu dodali još troje muzičara i dramatično proširili paletu zvuka, a što je zatim proširilo i Zoubekovu viziju šta muzika ove ekipe zaista može da bude. Otud je ovaj album, pa, podaleko od džeza kao takvog i njegove tragove čuva možda najviše u povremenim šarmantnim duvačkim bravurama saksofoniste Leonharda Huhna. Huhn, koji ovde svira razne saksofone i klarinete je jedan vrlo svestran i radoznao improvizator i eksperimentator – ovogodišnji album, The well electrified saxophone mu je procesija izuzetno eteričnih istraživanja kombinacije saksofona i glasa, moduliranih u realnom vremenu – i odlično se uklapa u vrlo apstraktan zvuk seksteta koji uprkos toj apstraktnosti vrlo programski nastoji da održi i toplinu koju biste prepoznali u nekoj tradicionalnijoj džez muzici.

Ovome pomaže i dodavanje dva violončela u postavu. Jedno svira Elisabeth Coudoux, jedna izuzetno zaposlena improvizatorka koja je studirala u Drezdenu i Kelnu i proputovala Evropu, Aziju, Ameriku pa i Afriku sa silnim projektima u kojima učestvuje (uključujući, recimo, Kelnski kvartet Petera Evansa). Drugo svira tajvanska perkusionistkinja Shiau-Shiuan Hung, mada je njen primarni instrument na ovom albumu ipak vibrafon. Hungova je izuzetno iskusna muzičarka sa bazom u Kelnu i velikim brojem nastupa po nemačkim i evropskim festivalima, te saradnjom sa savremenim kompozitorima kao što su Marco Momi, Franck Bedrossian, Isabel Mundry, Michael Edwards, Peter Ablinger, Mark Andre i Pierluigi Billone.

Zoubekove kompozicije na ovom albumu su pune tenzije. Ovo je kompleksna muzika ne toliko jer su aranžmani prepuni detalja i traju dugo – najduža kompozicija ima osam minuta ali dobar broj komada je ispod četiri – nego jer pijanista ovde namerno ide na ritmičke obrasce koji nemaju tradicionalan tempo. Ritmovi ovde više zvuče kao incidenti, zajednički udarci ansambla u svoje instrumente, i mada tvore ponavljajuće celine, sa prebrojivim notama, sasvim namerno su formatirani kao neintuitivni, pa i ,,neprirodni", ako hoćete. Ovo odmah uspešno resetuje očekivanja slušaoca koji brzo biva uvučen u muziku na ime njene uzbudljive nepredvidivosti i izražene discipline u izvođenju.

Mirage dakle nije ni blizu nekakve haotične, neuredne muzike koja lomi poznate formate na silu. Ovo je, naprotiv, vrlo tvrdo napisana ploča kompozicija čiji ritam i tekstura zahtevaju ekstremnu posvećenost i pažnju muzičara. Harmonski, ovo je takođe varljivo jednostavan program sa atonalnim grupama nota koja tvore jasne, logične celine i česte doziv-odziv strukture što nose kompozicije napred snažnim, energičnim ponavljanjima i varijacijama.

Zoubek ovde svira preparirani klavir i sintisajzer, i na Mirageu nećete čuti klasična džezerska fraziranja pa ni klasične harmonije. Klavir je tretiran kao perkusionistički instrument, vodeći ostatak ansambla kroz procesije udaraca i šarmantnih krešenda koja se ne oslanjaju na ekstremnu ekspresiju kako to neretko u novoj muzici ume da bude slučaj, već su logični pančlajni ovih možda neprirodnih ali suštinski LOGIČNIH kompozicija. Sintisajzer daje muzici nešto više teksture i atmosfere, dopunjujući topli zvuk violončela koja, zajedno sa saksofonima i klarinetima albumu donose najveći deo onog što biste definisali kao njegovu džez dimenziju. Improvizovanja na ovim instrumentima donose duhovita, šarmantna intermeca u muziku koja je inače veoma cerebralna i pointilistički agresivna, ovaploćujući se u ritmičkim udarima i hrapavim teksturama.

Mahnig na bubnjevima i Hungova na vibrafonu suštinski daju ovom albumu najviše njegovog karakera. Kada je muzika prevashodno zasnovana na perkusionističkim gestovima – koji ne moraju tvoriti tradicionalni ritam i više su usredsređeni na sam kvalitet zvuka i energfiju udaraca – onda ljudi čija je profesija udaranje u instrumente imaju presudnu ulogu. Njih dvoje uspevaju da albumu daju i njegove najapstraktnije zvukove pored toga što iz prvog plana predvode njegove ritmičke iskaze, nudeći snažnu, konfrontativnu ali ne prenaglašeno agresivnu zvučnu i muzičku sliku.

Boomslangov pres riliz pominje ,,kaleidosksopski" kvalitet na ovom albumu, sa mnogim bojama koja izranjaju ispred vas i stapaju se jedne sa drugima. Ovo je sasvim pristojan opis iskustva koje imate sa Mirageom, a kome vrlo čist, a dinamiča studijski snimak i miks daju potrebne atribute da postigne svoj cilj. Ploča koju treba umeti slušati, da, ali koja će vam, kada budete umeli, dati mnogo lepih, kinematskih trenutaka:

https://boomslangrecords.bandcamp.com/album/mirage (https://boomslangrecords.bandcamp.com/album/mirage)

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 23-09-2023, 16:52:44

Koltrejn dej na NTS2 jer mu je rođendan, počelo u 13 po lokalnom vremenu, traje 12 sati, ko voli može ovde

https://www.nts.live/

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 24-09-2023, 12:01:54

Danas malo hardbopa, free jazza, improvizacije, znate već, kompletan obrok. Björn Lücker New Aquarian Jazz Ensemble: Free From Form For Feeling je izdala mala hamburška etiketa brennt rekords, osnovana 2004. godine a sa namerom da izdaje ,,džez, eksperimentalnu i drugu dobru muziku". Ovaj album je njihovo tek deseto izdanje za skoro dve decenije postojanja ali to je u skladu sa vrlo partizanskim duhom firme koju su utemeljila dva lokalna muzičara i koji ovo ne vode kao nekakav komercijalan biznis. S obzirom da je i Björn Lücker jedna relativno dobro čuvana tajna nemačkog džeza, lokalni dobri duh koji pokroviteljski pomaže mladim muzičarima da zablistaju, sve je u skladu sa konceptom te neke podržavajuće, ispomažuće prirode koju intuitivno pripisujemo avangardnoj muzici.

Björn Lücker je iz Hamburga i obrazovan je kao akademski muzičar, sa, kako sam kaže, godinama iskustva sviranja perkusija u orkestrima koji su izvodili savremenu klasičnu muziku. No, on je studirao i džez, na Hambruškoj visokoj školi za muziku i pozorište i tamo su neki od njegovih podučavalaca bili Daniel Humair, Tony Oxley, John Marshall, Ronnie Stephenson i Alex Riel a kroz radionice je imao priliku da uči i od ljudi poput Wyntona Marsalisa, Barryja Guyja, Anthonyja Braxtna, Vinka Globokara, Marie Schneider... Dosta jaka imena, kako bi rekli mangupi, a rezultat je bio i to da se Lücker veoma zainteresovao za improvizaciju tokom svog školovanja. Njegov najpoznatiji projekat iz devedesetih u kome su džez osnove korišćene za herojsko improvizovanje bio je trio Triocolor sa kojim je bubnjar osvojio više nagrada i ekstenzivno svirao – uz pokroviteljstvo Gete Instituta – u Centralnoj Americi, jugoistočnoj Aziji, po Balkanu, zapadnoj Africi, Rusiji ali i zapadnoj Evropi. U daljem radu je imao prilike da svira sa mnogo poznatih imena kao što su Duško Gojković, Elliott Sharp, Garry Peacock, Nils Wogram, Simon Nabatov, ali i da nastupa sa hamburškom Filharmonijom.

No, njegov rad na tome da podrži lokalnu scenu i pruži priliku mlađim hamburškim muzičarima da zasviraju u kontekstima koji će za njih biti izazov ali i podsticaj je ono zbog čega smo danas ovde. Izdavač ovog albuma vrlo eksplicitno kaže da se Lückerov rad može uporediti sa onime što je u SAD radio Art Blakey sa svojim The Jazz Messengers , samo spušteno na razinu jednog grada. Ovde se pre svega misli na kreiranje jednog mutirajućeg i promenljivog kolektiva u kome se tradicionalni zvuk stalno nadograđuje i menja onako kako u taj kolektiv dolaze novi, mladi muzičari koji imaju sopstvene poglede na tradiciju i to kuda se ona može dalje povesti.

,,Aquarian" je termin kojim Lücker opisuje svoje projekte tokom poslednjih deset godina, a gde je osnova materijala njegova, postavljena u vidu tema i bazičnih kompozicija, da bi se konačna forma dosegla kroz kolektivnu improvizaciju. Inicijalni Aquarian projekti su krenuli od skromnijih postava, prvo je bio samo Lücker solo na bubnjevima, pa je onda rađeno u formi trija (sa Peacockom i pijanistom Florianom Weberom) da bi se kvintet pokazao kao format u kome se Lücker oseća najudobnije i ima prostora da razrađuje dugačke, organske improvizacije. Sa jednim albumom snimljenim u formi kvinteta pre deset godina, za novi je bubnjar okupio sasvim novu postavu. Pored njega na bubnjevima i udaraljkama, na ovom albumu imamo Lucasa Kolbea na kontrabasu, Lukasa Klappa na klaviru, trubača Christiana Höhna i estonskog saksofonistu Laurija Kadalippa koji ovde svira i sopran i tenor. Ovo je vrlo lepo sklopljena ekipa muzičara koji odlično zvuče solo i još bolje se uklapaju u kolektivnu svirku i mada naslov albuma, Free From Form For Feeling, sa svojom naglašenom aliteracijom i igrama reči možda sugeriše i da će ovo biti neka tvrdokorna avangarda sa dekonstrukcijom forme i begom od idioma, zapravo se radi o jednom vrlo prijatnom jazz paketu sa dosta avanturističke ali mahom idiomatske improvizacije.

Lücker je napisao sedam od dvanaest kompozicija na ovoj ploči, dok su ostalo individualne improvizacije svakog od članova kvinteta. Ovo je zanimljiv format koji omogućava da svaki od muzičara pokaže sopstveni jezik i ton i na neki način kontekstualizuje i njihove doprinose kolektivnoj svirci u kompozicijama u kojima učestvuje čitav ansambl. Studijski snimci su lepi, čisti i dinamični sa vrlo primetnim akcentom na udaraljkama a što, s obzirom na činjenicu da je perkusionista ovde šef parade dolazi prirodno. No, svi instrumenti zvuče vrlo dobro, sa toplim, snažnim kontrabasom i jednako toplim zvukom klavira, te duvačima organski raspoređenim u prostoru.

Naglašavam koliko su miks i mastering ovde lepi jer osetno doprinose užitku prilikom slušanja ovog albuma. Lückerov etos je taj da kompozicije dostižu svoju stvarnu formu tek kroz izvođenja i improvizovanja na njegove zadate teme i zbog toga je i presudno da ansambl zvuči kao grupa ljudi koja smisleno i snažno komunicira u istom prostoru.

Lückerov uvod za album na bubnjevima pokazuje ga kao hardbop bubnjara stare škole. Hoću reći, uprkos njegovoj klasičnoj naobrazbi i iskustvu sviranja u filharmonijskim kontekstima, Lücker ima onaj neophodni SWING koji želite da čujete u džezu. To važi i za ostatak ansambla i ovde nema ni trunke nekakve mehaničke, akademske hladnoće, naprotiv, kompozicije se izvode lepršavo i živo. Lückerova ritmička osnova je pritom često kompleksna sa jasnom metrikom u osnovi ali sa onda mnogo dodatnih udaraca i nota i korišćenja raznih činela da se isplete jedna gusta ali ni u jednom trenutku preterano zgusnuta ritmička mreža. Lückerove kompozicije definitivno dišu i on im sa svojom raskošnom poliritmičkom tehnikom pomaže da prodišu i uspeva da izbegne nametljivost koja bi gušila druge muzičare.

Lauri Kadalipp je veoma upečatljiv na oba instrumenta koja svira mada, pošto je za svoju solo improvizaciju odabrao sopran-saksofon, moguće je da mu je on nešto draži ili, pak, da je sebi želeo da postavi veći izazov. U svakom slučaju, njegov ton je veoma prijatan a fraziranje, a pogotovo kad svira tenor, zrelo, i sa jasnim dugovanjima prema hardbop i free jazz uzorima iz šezdesetih.

Klapp je sa svoje strane vrlo nenametljiv na klaviru i farba kompozicije finim impresionističkim tonovima, solirajući sigurno i ubedljivo ali vrlo retko sebe gurajući u prvi plan. A prvi plan je, ako se u muzici koja je ipak najvećim delom utemeljena na free jazz vrednostima, makar po boji rezervisan za duvače i vrlo lepe međuigre saksofoniste i trubača preko ležerne, ali uvek dinamične ritam sekcije.

Lückerove kompozicije su verovatno ipak najbolji deo paketa upravo jer zaista obezbeđuju jasan smer u kome ansambl ide ali onda omogućuju mnogo meandriranja na tom putu. Svakako je donekle stvar i do mojih preferenci jer Björn Lücker New Aquarian Jazz Ensemble po dinamici i načinu na koji osnovne teme razvija kroz kolektivnu, udruženu improvizaciju veoma podseća na to neko zlatno doba šezdesetih i radove kultnih grupa predvođenih Johnom Coltraneom, Charlesom Mingusom, Ornetteom Colemanom...

Stilski je većina toga utemeljena u hardbop estetici, ali se kompozicije međusobno svakako izdvajaju: Free From Form For Feeling Part One ima naglašenije free jazz elemente, Paul B je mnogo više sazreli hardbop (posvećena, da nagađamo, Paulu Bleyju, a koji je bio jedna od bitnih figura njujošrkog free jazza šezdesetih godina), Gospel je raskošan impresionistički komad koji se transformiše u baladu i dotiče sa savremenom umetničkom kompozicijom itd. Poenta je svakako da će ovde svako naći nešto po svom ukusu, ne zato što Björn Lücker smišljeno svaštari nego jer su njegova interesovanja za klasičnu muziku, tradicionalni džez, gruv i improvizaciju na kraju impresivo spojena u jednu organsku, vitalnu celinu. Ako vam je ovo prvi susret sa njegovom muzikom, teško je zamisliti da se nećete malo opijeno zapitati gde je bio čitavog vašeg života:

https://brenntrekords.bandcamp.com/album/free-from-form-for-feeling

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 01-10-2023, 12:09:13

Pošto ove nedelje slušamo kamerni jazz, pritajen, skriven i sve redom, bez i jednog jedinog bubnja na vidiku, ili ijednog drugog instrumenta sem klavira onda je red da se čuju najmanje dva klavira. I čuju se! Album koji ćemo slušati je do vrha pun razigrane, energične improvizovane muzike na tački susreta džeza, klasike i kamerne muzike, sve spravljeno da zadovolji većinu vaših potreba za bogatim, kaloričnim a opet gurmanskim Nedeljnim ručkom.

Naziv albuma je Canopus a napravili su ga Walter Thompson i Maria-Angeles Cuevas. Na Bandcampu su napisali da je zemlja porekla ovog projekta Švedska iako ni jedno od ovo dvoje umetnika ne potiče iz Švedske, no, da ne zaboravimo, ova je skandinavska zemlja istorijski imala dosta važnu ulogu u podršci avangardnim težnjama unutar džeza ali i klasične muzike, pa je ovo još jedan njen skroman ali značajan doprinos razvoju nove muzike koja se nalazi u procepima što ih je istorija napravila između žanrova.

Walter Thompson je američki kompozitor, rođen još 1952. godine u Palm Biču na Floridi i čovek sa ogromnim stažom u komponovanju muzike koja nastaje u trenutku dok se izvodi za brojne orkestre ali i multisdisciplinarne kolektive. Ovde se ne radi samo o klasičnoj ,,improvizaciji" već o razvijenom sistemu gesturalne komunikacije između muzičara i kompozitora koja se događa u stvarnom vremenu i usmerava izvođenje kompozicije. Thompson je 1974. godine završio svoje studije na Berkliju, pa se preselio u Vudstok gde je između ostalog studirao kod Anthonyja Braxtona. Iako ga na ovom albumu slušamo kao pijanistu, Thompson svira i duvačke instrumente i perkusije a tokom perioda saradnje sa Braxtonom i Creative Music Studiom počeo je da se zanima za komunikaciju gestovima tokom svirke. Postepeno, od načina da se muzičari usmere u određenu stranu tokom izvođenja već napisane muzike došao je do sistema od oko 1500 znakova i gestova koji služe za stvaranje muzike in-situ ali i za usmeravanje izvođenja i među umetnicima drugog tipa, na primer plesača.

Thompson je ovaj svoj sistem nazvao ,,slikanje zvukom" – soundpainting – i tokom protekle četiri i po decenije kreirao desetine kompozicija za orkestre, plesne grupe, pozorišne trupe i multidisciplinarne ekipe širom Severne i Južne Amerike, Evrope, Azije... Bilo je tu i raznih nagrada, od 1984. godine Thompson predvodi i svoj orkestar, The Walter Thompson Orchestra, ali i predaje soundpainting i izdaje sertifikate kompozitorima koji su prošli njegovu obuku. Više o njegovom radu možete saznati posećivanjem vrlo informativnog sajta: http://www.soundpainting.com (http://www.soundpainting.com/)

Thompsonova saradnica na ovom albumu, Maria-Angeles Cuevas, spada u sertifikovane ,,slikare zvukom". Ako odete na njen sajt (https://angelescuevas.com/en/ (https://angelescuevas.com/en/)) saznaćete da ova Španjolka dolazi iz muzičke porodice u kojoj su svi pevali. Okružena muzikom i pesmom od najranijeg detinjstva, Cuevasova je studirala klavir na konzervatorijumu u Ženevi gde je i diplomirala a onda je obezbedila i diplomu iz muzičke edukacije kako bi mogla da podučava druge. Dalje se bavila klavirom dobijajući poduku na raznim mestima, uključujući Pariz i Moskvu, a onda je počela i da peva. Kaže da joj je to došlo spontano, kroz želju da izrazi svoje korene ali je dobila i formalnu naobrazbu kod više pevačica, uključujući njenu majku, Mariju Pilar Cuevas. Kod Thompsona se sertifikovala kao soundpainter, ima više aktivnih ansmabla, a od 2000. godine predvodi sopstvenu školu muzike i umetnosti u Ženevi, dok od 2009. godine u svom rodnom mestu, Vernier, ima programe koncerata, radionica, poduka.

Canopus je snmljen 26. Februara ove godine i dvoje umetnika su ovde sedeli za dva klavira u studiju u Švajcarskoj, snimajući dvanaest kompozicija i tri videa koja možete videti na JuTjubu putem Bandcamp stranice albuma. Iz videa se vidi da ni jedan od izvođača ispred sebe nema note, dakle, pričamo o muzici stvaranoj na licu mesta, improvizovanoj uživo a koju ovo dvoje ljudi izvode sa neverovatnom strašću. Naravno, kako sam već u uvodniku ovaj album klasifikovao kao ,,kamerni", nisu sve kompozicije vatromet i rešetanje klavirskih dirki, ali ako ijedan slušalac unapred ima sumnje da li na ovoj ploči ima dovoljno džeza nek preskoči uvodne kompozicije i uleti pravo u Sentiers périlleux. Ovaj komad od četiri i po minuta nije nikakav pokušaj imitiranja svirke Cecila Taylora i njegovih akolita ali kanališe istu neumoljivu energiju i strast, rušeći sve pred sobom intenzitetom svirke i zastrašujućim kaskadama od po milion nota u sekundi.

Za publiku malo blažih senzibiliteta, naredna, El Mudo je taj džez-pečat koji je čekala. Ovo je takođe strastvena kompozicija, ali sa više swinga u svom izrazu i nešto manje forsiranja brzine ili makar nešto blažeg uspona ka vratolomnim brzinama u kojima ruke opet lete preko klavijature u zaslepljujućem zanosu i ispaljuju rafale nota prema vašim bubnim opnama. Odličan snimak i miks za koje je zaslužan Julien Michel obezbeđuju da se i u trenucima najljućeg prebijanja sve čuje kako treba i da muzika ima lepu dinamiku.

Canopus se, rekosmo, nalazi na razmeđi klasične muzike, kamerne muzike i džeza, ali ovo je pre svega improvizovana ploča, ,,zvučna slika", i njeni prelasci iz atonalne muzike u džezu bliske harmonije, i mešanje tehnika sviranja dolaze prirodno i organski. Mathematic Victim, recimo, je dobra demonstracija kako se muzika koja je vrlo formalno uređena i vrlo virtuozno odsvirana može prezentirati i kao duhovita, lepršava, razigrana, bez odore stroge akademske hladnoće.

,,Akademskije" ili makar tiše zvuče neke druge kompozicije na ovom albumu, recimo Mirall Boig koja asocira na slušanja tišine iz opusa Mortona Fledmana sa svojim vrlo odmerenim, vrlo diskretnim spuštanjem nota u klavirsku masu, jednom gotovo šunjačkom izvedbom usklađenom sa atmosferom poeme španskog pesnika Bartomeu Rosselló-Pòrcela čija je pesma Espatlla dala katalonsku frazu ,,ludo ogledalo" kojom je naslovljena ova kompozicija.

No, muzičari ovde svakako vole da SVIRAJU. Cardisoma Armatum je prepuna brzih, veoma snažnih napada na dirke, bližih klasičnoj muzici nego jazzu ali i dalje sa naklonima džez harmonijama i fraziranju – ako uspete da ih čujete s obzirom na sumanut tempo ove kompozicije.

Nije ovde sve glasno i brzo – jedanaestominutna Violet Night je možda ,,očigledniji" primer zvučnog slikanja jer vrlo tiha svirka u njoj zaista jako asocira na noćnu (pa i ljubičastu) atmosferu, ali već sa Shadow Chef se muzičari vraćaju u visok tempo, mnogo nota, razigranost.

Albume kamerne muzike možda po inerciji zamišljamo kao diskretne, relaksirajuće situacije, ali Canopus je ploča koja izrazito uživa u svojoj vatri i strasti. Pa uživajte i vi sa njom:

https://thompson-cuevas.bandcamp.com/album/canopus (https://thompson-cuevas.bandcamp.com/album/canopus)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 08-10-2023, 12:18:50

Današnji džez album je negde između lake, optimistične svirke dobrog raspoloženja i eksperimentalne, neidiomatske improvizacije. Ovu muziku sa dosta entuzijazma i apetita izvodi dvoje pedigriranih muzičara iz akademske sfere i mada ona svakako nema kafansku raspojasanost, njena neobavezna vedrina i iskrena upuštanja u improv igrarije su mi osvežila dan. Marianne Trudel & John Hollenbeck: Dédé Java Espiritu je album sniman malo više od dve godine – mada, slutim, ne baš SVAKOG dana – sa dvojicom inženjera zvuka na različitim sesijama i ovo je izuzetno čista, čak na granici kliničke čistote, ploča ljupkih, malih zvučnih vinjeta u kojima klavir i perkusije pletu jednu simpatičnu kamernu priču bez ambicije da ikoga obore na patos volumenom zvuka, ali se ne stideći ekspresivnih uzleta i energičnije svirke.

Marianne Trudel je pijanistkinja i kompozitorka iz Montreala, koja se bavi i aranžiranjem i improvizacijom. I biografija na njenom sajtu insistira da je njenu muziku teško precizno žanrovski odrediti* a to je svakako zato što se Trudelova nalazi na onom mestu između klasične muzike i džeza na kojem često zatičemo akademski obrazovane kompozitore i kompozitorke njene generacije, obrazovane u vrlo formalnim uslovima ali sa prirodnom inklinacijom ka slušanju i sviranju džeza. Dédé Java Espiritu se kao album svakako prepoznaje kao prirodno ishodište karijere koja se kretala između ove dve muzičke forme i ugodno spaja akademsku disciplinu sa organskijim improvizovanjem.
*mada se isti tekst lukavo doseti da je nazove vedetom ,,kvebečke i kanadske instrumentalne scene" pa smo tu ipak dobili klasifikaciju koja je koliko-toliko marketabilna

Trudelova ima masu različitih projekata, od duo kombinacija, kao što je ovaj album, a u šta spada njen duo sa pevačicom Karen Young sa kojom je iznmeđu ostalog snimila album aranžmana pesma Joni Mitchell, pa preko kvarteta/ kvinteta (Marianne Trudel 4 + Ingrid Jensen) sve do većih orkestara (konkretno Orchestre national de jazz de Montréal). Kao lider, ona iza sebe ima sedam albuma (ne računajući ovaj o kome danas pričamo) a kao izvođač nastupala je u klasičnim formatima, ali i na šansonjerskim koncertima (uključujući sa Charlesom Aznavourom), pa i u poetskim recitalima. Što se džez-pedigrea tiče, pomenimo samo nekoliko velikih imena sa kojima je ova pijanistkinja delila pozornicu: Kenny Wheeler, Mark Feldman, Ingrid Jensen, David Liebman, Tony Malaby, Hamid Drake, William Parker, George Lewis, Muhal Richard Abrams, Jean Derome, René Lussier, Karen Young...

Nastupi uživo dešavali su se i sa Johnom Hollenbeckom sa kojim je ovaj album i napisan i snimljen. Ovaj Amerikanac, rođen u državi Njujork ima akademske kredencijale vezane za udaraljke i džez kompoziciju a koje je stekao na muzičkoj školi Eastman univerziteta Ročester u Njujorku. Naravno, svoja prva ozbljna izvođačka iskustva stekao je u gradu Njujorku tokom devedesetih godina prošlog veka, radeći sa nekim uglednim imenima kao što su Tony Malaby, Meredith Monk, Keny Wheeler, da bi od početka ovog stoleća Hollenbeck sebe vaspostavio kao lidera, radeći u različitim idiomima. Samo 2001. godine je objavio četiri albuma različita po stilu i postavama, a koja su i ozvaničila njegove saradnje sa muzičarima sa kojima će dalje nastupati i snimati u godinama koje će doći. I Hollenbeckova biografija na njegovom sajtu kaže da ga je teško žanrovski odrediti, ali je fakat i daje Hollenbeck malo eksplicitnije okrenut džezu, sa interesovanjem za big bend seting, a koji istražuje već godinama sa svojim big bendom John Hollenbeck Large Ensemble.

Dédé Java Espiritu je, naravno, album sasvim drugog senzibiliteta i zvuka od bilo kakvog big bend rada. Ovo je intimistička čak naglašeno tiha ploča u kojoj, doduše, nema ulazaka u kontemplativne tišine i intenzivno hermetične atmosfere, ali koja čak i u brzom, energičnom tempu pazi na to da slušaoca ne preplavi zvukom, kako bi mogao da uživa u zvonkoj, bogatoj muzici. Ovde je bitan i taj, kako rekoh skoro klinički čist snimak, sa perkusijama koje su ozvučene tako da se jasno čuje svako dodir, skoro i svaki pogled koji im Hollenbeck uputi, a koje on svira izuzetno disciplinovano i pazi na dinamiku, dajući kompozicijama jedan teksturalni kvalitet i neretko hipnotišući slušaoca kompleksnim metrikama koje deluju kao da izlaze lako, prirodno, organski i da nisu rezultat mukotrpnog višedecenijskog rada. Hollenbeckova biografija na njegovom sajtu pominje i da se često, kada su perkusionisti u pitanju, poteže oktopod kao poređenje, jer slušalac ne može da veruje da osoba sa samo četiri ekstremiteta može da odsvira sve te note koje se čuju, ali da bi za ovog partikularnog bubnjara hidra sa svojih sedam glava bila precizniji analog jer se kod njega u muzici čuje mnoogo IDEJA u svakom komadu koji svira.

No, ono što JA mogu da kažem za Hollenbecka je, naprotiv, da se perfektno uklopio sa idejama Trudelove i da nije nametljiv u tome kako naspram njene harmonske i ritmičke osnove postavlja svoje razrade. Neke kompozicije, poput recimo La nature avant tout funkcionišu na tenziji između fraziranja pijanistkinje koje je impresionističko i osetno ,,diše" i ritma koji je nepokolebljivo čvrst, disciplinovan, čak pomalo mehanički. U ovoj se kompoziciji može reći da Hollenbeck svira nasuprot klaviru, ali ona je samo jedno uspelo iskakanje iz formata albuma gde se dvoje muzičara uglavnom vrlo pažljivo uklapaju i po dinamici i po ritmu.

Trudelova ima zvonak ton i nežnu lirsku dimenziju u svojoj muzici, ali bez upadanja u sentimentalne maštarije. Ovo jeste album, kako rekoh, neobaveznih, optimističkih vinjeta, ali sve je to muzika sa integritetom, čija je emocija dostojanstvena, a svirka razigrana, maštovita, duhovita, i skoro neosetno, naizgled beznaporno tehnička.

Trudelovu možete čuti i u atonalnom, neidiomatskom, veoma gestularnom modu sviranja u kratkim interludijima između dužih kompozicija. Ovo su ,,standardne" avangardne epizode, sa sve korišćenjem proširenih tehnika sviranja u utrobi klavira i upotrebom ,,nemuzičkih" delova instrumenta za proizvođenje zvuka. I Hollenbeck ima ovakve minujatire i to su šarmantni, apstraktni ali ne naporni pasaži na albumu koji ipak većinski karakteriše liričnija, melodičnija muzika.

No, raspon atmosfera je impresivno širok i jedna meditativna, dostojanstvena Nature speaks: la lenteur će vam dati sasvim drugačiji ugođaj od Tension and happiness koja počinje arpeđima na klaviru, nastavlja se kompleksnom ritmičkom međuigrom koja samo deluje lako i prirodno iako se oslanja na složenu metriku, a završava se u vrlo apstraktnom, ekspresionističkom modusu.

Dédé Java Espiritu je takav album, pun interesantnih smerova u kojima se istražuje ali uvek spreman da proba nešto drugo, da vas iz poznatog uvede pravo u nepoznato ali i da vas vrati uglavnom neoštećene. Kao kolekcija lepih komada koji avangardno spajaju sa lirskim, optimistično sa eksperimentalnim i, naravno, džez sa klasikom, on je vrlo pogodan za Nedeljno slušanje:

https://mariannetrudel.bandcamp.com/album/marianne-trudel-john-hollenbeck-d-d-java-espiritu

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 15-10-2023, 12:21:32

Ovonedeljni album snimljen je pre šest godina u Švedskoj ali je tek sada obnarodovan. Verovatno se pre svega radi o tome da je Oliver Lake, sa sada već više od osamdeset godina i preko pola veka profesionalne muzičke karijere, sklon da malo uspori sa radom pa se glad publike mora zadovoljavati nešto starijim snimcima. No, Oliver Lake, Mathias Landaeus, Kresten Osgood: Spirit je svakako ploča koju vredi poslušati na ime uobičajeno izvanrednog programa na alt-saksofonu što ga je veteran pružio, a ni ostala dva muzičara baš nisu za odbaciti, i ovo je solidnih četrdeset minuta spajanja skandinavske uzdržanosti i najfinijeg afroameričkog bluza u snimku koji je napravljen u tako visokoj definiciji da ćete čuti svaki pogled bubnjara prema kožama i susretanje prstiju pijaniste sa dirkama njegovog instrumenta.

Oliveru Lakeu teško da treba neki veliki uvod. Iako sebe opisuje kao ,,kompozitora, slikara, pesnika" na uvodnoj strani sajta koji nije apdejtovan od prošle godine kada je Lake dobio nagradu za životno delo festivala Vision, istina je da ga svi uglavnom znamo pre svega kao kompozitora i virtuoznog saksofonistu što je šezdesete proveo radeći sa Black Artists Group kolektivom u Sent Luisu, rame uz rame sa nekim sjajnim muzičarima poput Juliusa Hemphilla, Charlesa ,,Boboa" Shawa, Hamieta Bluietta i Jopseha Bowieja, ali i sa pozorišnim rediteljima, pesnicima, slikarima i plesačima. Lakeova multidisciplinarna interesovanja nisu uminula tokom narednih šest decenija – omot ovog albuma je on, na kraju krajeva naslikao sam – ali je najširoj publici svakako najpoznatiji pre svega njegov muzički rad. A kad kažem najširoj, ni ne mislim samo ,,džez publici". Lake je svirao sa Bruklinskom Filharmonijom, sa Louom Reedom i Bjork, sa reperima popur Mosa Defa i A Tribe Called Quest a onda i sa kremom američke džez avangarde kao što su William Parker, James Blood Ulmer, Reggie Workman, Andrew Cyrille, Anthony Braxton... Krajem sedamdesetih je bio vredni član njujorške ,,loft jazz" scene pa je iz toga valjda i nekako prirodno izašlo osnivanje World Saxophone Quarteta gde su pored njega bili i takvi titani kao što su Hamiet Bluiett, Julius Hemphill i David Murray. Ovaj je sastav zvanično rasformiran tek 2016. godine a Lake je u međuvremenu naređao više od osamdeset snimljenih albuma, radeći kao lider, ali i sarađujući sa nebrojenim drugim muzičarima (da pomenemo još Archieja Sheppa, Malachija Thompsona i Marka Mastersa...).

Kao prolifičan kompozitor, Lake je radio za brdo prestižnih institucija – američka Kongresna biblioteka, fondacija Rokfeler – i nadobijao se nagrada priznanja i stipendija. A kao i mnogu drugi muzilčari njegove i prethodne generacije, ostvario je i zdravu saradnju sa evropskim, notabilno skandinavskim muzičarima.

2003. godine Lake je sa Johnom Tchicaijem i dva skandinavska muzičara snimio album Lake | Tchicai | Osgood | Westergaard, izašao 2006. godine i ovo je bio jedan ugodan susret američke džez avangarde i skandinavske interpretacije istih korena. No, album o kome danas pričamo, Spirit, urađen je 2017. i na njemu se ponavljaju jedan muzičar i jedna kompozicija sa tog prethodnog.

Kresten Osgood je danski džez bubnjar – ali u nekim postavama svira i orgulje, pa i repuje – sa vrlo solidnim sivijem a koji se tiče ne samo svirke i snimanja sa brojnim zanimljivim imenima (Henry Grimes, Yusef Lateef, Derek Bailey, Paul Bley, Roscoe Mitchell, Alan Silva, Brad Mehldau, Wadada Leo Smith, neizbežni William Parker...) već i ozbiljnog rada na istioriografskoj prezervaciji koja se tiče danskog džeza. Osgood je dosta radio na radiju i bio iza serije podkasta koja se bavila jednim vekom istorije danske džez muzike.

Pored njih dvojice, na Spiritu svira i švedski pijanista Mathias Landaeus, jedan takođe vrlo iskusn izvođač i kompozitor koji je još devedesetih godina prošlog stoleća živeo u Njujorku i tamo učio kod Jakija Byarda i Richieja Beiracha. Po povratku u Štokholm je radio na oživljavanju lokalne džez scene kroz rad sa klubovima a kasnije i pokretanje inicijativa kao što je Jazz for Climate Justice, a kao autor i izvođač radi u više postava, od sopstvenog trija, preko saradnji sa Martinom Küchenom, do susreta sa raznim skandinavskim muzičarima.

Landaeus na ovom albumu ima vrlo bogat zvuk, lirski stil sviranja, ali i jedan maštovit, razigran pristup improvizaciji koji je praktično neophodan kada svirate sa veličinom kao što je Lake, čovekom koji već decenijama ne mora da razmišlja o tome šta i kako će svirati i iz koga muzika izlazi spontano, već formirana, sigurna u sebe, ubedljiva. Lake, inače, album počinje prizivanjem duha da dođe i pojavi se u prostoriji u kojoj su muzičari kroz jedan kratki, mađijski napev i onda je narednih osamnaest minuta muziciranja na naslovnoj kompoziciji, pretpostavićemo, manifestacija tog duha.

Spirit je inače kompozicija koja je u mnogo kraćoj, četvorominutnoj formi već snimljena na pomenutom albumu sa Tchicaijem, Osgoodom i Westergaardom, i tamo je to bio komad veselog free jazza bliskog hardbopu po zvuku i energiji. Na ovom albumu, pak, Lake i dvojica muzičara mnogo više idu na razbijanje ali i razvijanje forme pa Spirit izranja iz atonalne, improvizovane višesmerne svirke i biva zaista prizvan u postojanje užurbanom, skoro nervoznom Lakeovom izvedbom a koju Landaeus i Osgood prate sa puno nota i dinamičnih ritmova.

Ovaj trio je svakako najubedljiviji kada svira u energičnijem, dinamičnijem modusu. Lakeov alt-saksofon ima izvanredan ton i on je i u sporijim, meditativnijim momentima na ovom albumu naprosto prelep sa jednim dubokim, snažnim zvukom kome skoro da ne treba nikakva pratnja da kompozicije postavi baš tamo gde treba da stoje. No, kad svira brže i uleće u krešenda, preduvavanja i jurnjavu po skalama, onda i druga dvojica muzičara, pogotovo Osgood, vrlo intuitivno prepoznaju šta treba da rade i postiže se jedna perfektna sinergija u kojoj se nekakav hipotetički nedostatak kontrabasa nimalo ne oseća.

No, primetno je da u nekim apstraktnijim, tišim delovima ima malo šlajfovanja. Ne kod Lakea, naravno, Osgood je taj koji kao da nije siguran kako da se postavi kada ne može da svira u free jazz kaskadama i poliritmijama koje mu odlično idu od ruke. Bluz deo u prvoj kompoziciji zato zvuči pomalo i kao tezga, a neidiomatska improvizacija na ovoj i narednim kompozicijama Osgooda prikazuje u vrlo svedenom modu svirke gde on kao da se tek potpisuje, ne usuđujući se da se konfrontira sa pre svega saksofonistom.

Naravno, neka improvizacija profitira od konfrontacije, neka od uzdržanosti – album svakako ima mnogo odličnih delova sa sledeće tri kompozicije koje su kraće i vidno prodišu uvek kada Lake autoritativno preuzme lidersku ulogu i vodi ostatak trija kroz svoje teme, atmosfere, dinamiku. Do kraja to bude vrlo ugodna ploča, sa sporijom kompozicijom Aztec koja bluz atmosferu i fraziranje radi nešto ubedljivije i Lakeovim ekspresivnim, emotivnim izvođenjem Bonu, koje Landaeus prati raskošnim klavirskim akordima. Može se reći da etos free jazza u kome su svi ravnopravni i ne postoji lider nije ispoštovan na ovom albumu ali... ovaj album je zbog toga bolji. Poslušajte:

https://mathiaslandaeus.bandcamp.com/album/spirit

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 22-10-2023, 12:25:08

Nikada nije kasno za dobar rekvijem. Tako ovonedeljni album teško da se može svrstati u jazz i uz najbolje namere i najveća rastezanja definicije pojma, ali je on dovoljno informisan jazzom sa obe strane, i dovoljno iskren, neposredn, ličan a lak za razumevanje i deljenje emocije i fasciniranosti oštećenom lepotom, da mislim da je sasvim korektno da ga obradimo. Uostalom, svojevremeno sam ne jedan već dva albuma istog autora potkačio u istom ovom formatu i mada su oni bili napravljeni isključivo od tretiranih snimaka tenor saksofona – nisu ni malo više bili ,,jazz". Kevin Richard Martin: Black je jedan od onih albuma koji dekonstruišu ideju distancirane, hladne ambijentalne muzike, nudeći emotivan, ranjen zvučni prostor, ali i ideju da je abrazivna, ,,noise" muzika nužno agresivna i nihilistična.

Kao i ne jedan album u istoriji popularne muzike, Black je posvećen jednoj ženi. Ali ne na način na koji biste intuitivno pomislili. Kevin Martin, koga mnogi poznaju pre svega kao producenta agresivne, teške raggamuffin muzike sa pseudonimom The Bug – a stariji među nama i kao osnivača avangardnog ,,orkestra" God, polovine dua Techno Animal itd. – nije baš od onih muzičara koji pišu serenade ili slomljeno srce leče pisanjem tugaljivih balada i daju gas po autotjunu da još više razmekšaju nesuđenu izabranicu. Uostalom, ovo je danas porodičan čovek i njegova muzika se najčešće bavi apstraktnijim temama nego što su ljubavni jadi. Black nikako nije ljubavni album i u stvarnosti, kako sam na početku i sugerisao, u pitanju je rekvijem i pohvalnica za jednu prerano otišlu ženu koju neverovatni talenat i muzička nadarenost nisu spasli od najgorih pošasti šou biznisa a pakao u privatnom životu se prelivao i u muziku sve dok ih na kraju više bilo moguće razdvojiti. Nakon poslednjeg sopstvenog koncerta, održanog od svih mesta na planeti baš u Beogradu, Amy Winehouse, jer naravno da o njoj pričamo, otkazala je ostatak turneje i pokušala da sebe malo dovede u red. Bezuspešno i žena će samo nešto više od mesec dana kasnije umreti od trovanja alkoholom u fatalnoj dvadesetsedmoj godini, 23. Jula 2011 godine.

Kao ni Kevin Maretin, ni ja nisam obraćao mnogo pažnje na Amy Winehouse dok je bila živa. Izvanredni glas i umetanje elemenata jazza i soula u njenu muziku su bili umotani u produkciju Marka Ronsona za koga nikada u životu nisam mario i to se ni do danas nije promenilo pa mi po toj vezi ni Amy Winehouse nije dopirala do ušiju naročito snažno. No, čak sam i ja bio svestan razmera kataklizme u koju se taj njen poslednji koncert pretvorio, sa domaćom publikom koja je razočarano zviždala i Mobyjem koji je, nakon završetka svog seta užasnuto tvitovao da se žena raspada i da neko treba da joj pruži pomoć.

Kako je to često slučaj sa zvezdama šoubiznisa u vreme kada su mlade, na vrhuncu kreativnih moći ali bez dovoljno životnog i poslovnog iskustva, možda i bez dovoljno emotivne i duhovne izvežbanosti da se nose sa olujama koje duvaju iz svih smerova, ni Amy Winehouse nije imala podršku i njena smrt nije tragična zato što se desila, već zato što se desila pred očima tolikog broja ljudi, smrt koja je delovala nepravično i bolno jer je na kraju krajeva i te ljude lišila jednog vanserijskog talenta koji je svetu u svom kratkom životu zaista dao samo dva albuma.

Martinovo razmišljanje je slično ovome i njegovo nadahnuće za kreaciju ovog albuma – dvanaest, dakle, godina od smrti Amy Winehouse – došlo je iz ponovljenog slušanja Back to Black, a inspirisanog gledanjem dokumentarnog filma o pevačici na dugačkom avionskom letu.

Ako poznajete opus Kevina Martina, znate da je njegova muzika pre svega jedna vežba iz dosledne redukcije. Čak je i God, bend sa dvocifrenim brojem članova bio muzički fokusiran i usredsređen na jedan jasan muzički iskaz i nije delovao kao proizvod grupe muzičara od kojih svaki vuče na svoju stranu. Martinovi noviji radovi, pravljeni u duo, trio ali sve češće solo postavi su po pravilu svedene, jako fokusirane muzičke skulpture gde se ambijentalna muzika, elektornski dub, ragga ili samo buka uobličuju u jasne, besprekorno disciplinovane iskaze gde sva spontanost i eksperimentacije, koje su uvek deo Martinovog procesa pravljenja zvuka, na kraju prefektno leže jedno sa drugim i donose slušaocu lepe sonične predmete koje može da posmatra dugo, ponovljeno i sa raznih distanci.

Black je upravo ovakva ploča, kombinacija ,,čistih" elektronskih tekstura, old school dub i ambijentalnih efekata. Kada sam Martinu pomenuo da se čuje dosta Basic Channel estetike na ovom albumu rekao je da mu to nikada nije palo na pamet ali neka me đavo odnese ako se specifični ,,ledeni a ljudski" zvuk ovog nemačkog projekta ne može prepoznati na više kompozicija, pogotovo na prvoj polovini albuma. A opet, Martin nikako ne imitira tuđu muziku i, recimo, iako kompozicija Black počinje, za mene sasvim očiglednim aluzijama na ambijentalni dab devedesetih godina, ona se sa prolaskom vremena rastače u sveobuhvatni šum koji je nepogrešivo Martinov potpis.

Martin je poslednjih godina snimio dosta elektronskih ambijentalnih albuma, ali Black ima osobenu emotivnu crtu. Njegova bas-pulsiranja i smene tonova demonstriraju jasnu sponu sa soul i jazz muzikom kojom se Amy Winehouse inspirisala, sugerišući istu polomljenu, umrljanu fasciniranost lepotom koja je bila zaštitni znak i njenih pesama. Martin u nekim komadima dodaje i jasne bas linije pa i ritam – recimo u Camden Crawling – i ljubitelji njegovog rada sa Justinom Broadrickom će ovde čuti jasne odjeke projekata poput Techno Animal, Ice ili Sidewinder, samo umotane u jednu svečanu, melanholičnu atmosferu.

Kada se pred kraj albuma Martin dohvati saksofona, organski zvuk duvačkog instrumenta, ma koliko on bio tretiran kao samo još jedan sloj u gustim ambijentalnim građevinama, daje svemu crtu živog, ranjivog. Minijatura Belgrade Meltdown pred kraj albuma je savršen uvod za opšte rastakanje zvuka koje sledi sa To Disappear i Rest in Peace, ostavljajući poslednji preliv na ovom emotivnom, toplom ali dostojanstvenom zvučnom spomeniku. Tople preporuke za slušanje iz mnogo puta:

https://kevinrichardmartin.bandcamp.com/album/black

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 29-10-2023, 11:06:55

Ove Nedelje nešto jako lepo i doduše prilično kratko, ali baš prikladno za Nedelju u kojoj želite da se relaksirate, da vas muzika opusti, osveži i oplemeni. Mark Lipson: Orchard Ridge nije novi album uglednog detroitskog džez bubnjara Marka Lipsona, ali jeste njegov novi EP, osim što on na njemu ni ne svira. Ali nije svirao ni na prošlogodišnjem albumu Springwells, pa je to bila svejedno fantastična ploča koja je u prvi plan gurnula Lipsonove kvalitete kao kompozitora i aranžera, te individualne virtuoznosti saradnika koje je odabrao. Orchard Ridge je ponovo Lipson koji se pojavljuje u ove dve uloge, ali i jedan potpuno nov, i za njega svež i nepotrošen format. Džez autori, istorijski, umeju da zabasaju u atar klasične i kamerne muzike, neretko upravo jer im je izazov da testiraju svoje aranžerske veštine, pa je i ovaj materijal kombinacija klasike, filmske muzike i Lipsonovih kompozicija urađenih u aranžmanima za duo klavira i flaute. Lipson je ovde, kako bi se to u Begradu reklo, Kolarac-Ready a njegove saradnice koje izvode ove aranžmane su jako dobre i dodatno predstavljaju dobrodošao predah od isključivo muških postava sa kojima je Lipson snimao svoje dosadašnje albume.

I sam Lipson verovatno prepoznaje da je ovo lep iskorak pa tako i omot ovog izdanja odstupa od za njega uobičajenih apstraktnih slika koje asociraju na platna Kandinskog i Mondriana i, mada zadržava geometrijsku i kolornu disciplinu prethodnih radova, ima i fotografije muzičarki postavljene između stilizovanih klavirskih dirki, te jednu umirujuću međuigru bele, plave i crne boje koja dosta odskače od prethodnih kolornih šema, sugerišući da će i muzika na izdanju biti nešto drugačija.

O Lipsonu sam već dosta pisao u prikazima prethodna dva albuma pa se za informacije o njegovom životu i karijeri možete podsetiti ovog (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/25/jazz-nedeljom-mark-lipson-detroit-composers-collective-realism/)i ovog (https://cvecezla.wordpress.com/2022/05/15/jazz-nedeljom-mark-lipson-springwells/)teksta. Ovde ćemo se samo kratko osvrnuti na muzičarke čija izvođenja nudi Orchard Ridge a prva nek bude Meg Brennan, flautistkinja i saksofonistkinja iz Detroita, sa – uprkos mladosti – ozbiljnim iskustvom. Klasično obrazovana, Brennanova je počela da uči flautu sa deset godina, a kao tinejdžerka je primljena na Interlochen Arts Academy gde je počela da komponuje svoju muziku. Na Univerzitetu Države Mičigen je studirala flautu ali se toliko opsela improvizacijom da je počela, samoinicijativno i na pozajmljenom instrumentu da svira i saksofon, vežbajući na kompozicijama Sonnyja Stitta, Louisa Armstronga i Clifforda Browna. Već je jasno kuda će ovo dalje ići pa je par godina kasnije talentovana studentkinja počela da studira i džez gde će nešto kasnije odbraniti i master. Brennanova radi u raznim formatima vezanim za klasičnu muziku, improvizaciju i džez a predvodi sopstveni džez sastav, Meg Brennan Quartet koji je tek u demo fazi što se tiče snimaka, ali se već iskazao svirkom na festivalima i po klubovima.

Lisa Sung je džez-klavir diplomirala na univerzitetu Temple u Filadelfiji a onda je odbranila i master iz džeza na Univerzitetu Njujork. Žena je studirala i kompoziciju a kao izvođač nastupa u raznim postavama po Njujorku, sa basistom Ronom McClureom, saksofonistom Patrickom Wolfom, pa u Filadelfiji, Njujorku i Nju Džersiju sa basistom Geraldom Bensonom... Trenutno predaje klavir na dve visoke škole a, pošto je korejskog porekla, njen prvi album, Half Moon, izašao zimus, sastoji se od džez aranžmana korejskih dečijih pesama.

Orchard Ridge ima četiri kompozicije a otvara ga Lipsonova Orchard Ridge Sonata i ovo je jasan iskaz da stari džez-veteran ima ozbiljnu ambiciju da proradi klasični i kamerni format bez imalo rezervi. Izvedbe su lepršave i autoritativne, zvuk snažan, a za Lipsona uobičajena vitalnost i optimističnost u temama i dinamici njihovog aranžiranja ovde je dobila veoma simpatičan klasičarski preliv.

Odmah iza sledi Erik Satie i njegova Gymnopédie No. 1, deo trilogije kratkih tročevtrtinskih kompozicija u kojima je francuski kompozitor i pijanista naglašavao atmosferu. Priča je da je u to vreme bio u priličnom finansijskom tesnacu i da mu je Debussy pomagao sa promocijom njegove nove muzike pa možda nije ni preteramo reći da ima nečeg debisijevskog u ovom kratkom ciklusu. Gymnopédie su kasnije aranžirali i izvodili i Blood, Sweat and Tears a Satie je ostvario i veliki uticaj na Johna Cagea, partikularno svojim ,,musique d'ameublement" radovima iz dvadesetog veka, za koje se ovaj ciklus često posmatra kao preteča. No, Lipsonov aranžman i ovo moderno izvođenje naglašavaju i temu i njenu razradu i ovde ima, pored atmosfere, i strasti.

Druga Lipsonova kompozicija na izdanju je The River Runs Sweet, sa njegovog prvog solo albuma, Point of Arrival i ovo je jedini otvoreno ,,džez" komad u ovom materijalu. Naravno, izvedba i dalje zvuči klasičarski i kamerno ali Lipsonove briljantne teme i harmonije kroz koje ih provlači su instant prepoznatljive i sjajne. Na kraju ploču zatvara vrlo strejt aražman slavne Over the Rainbow Harolda Arlena, sjajno uklapajući jednu od najoptimističnijih popularnih kompozicija dvadesetog veka sa Lipsonovom uzdržanom ali uvek prisutnom verom u dobro.

Izvedbe su, rekoh, sjajne, a posebno se primeti koliko Brennanova ulaže koncentracije u sviranje flaute, sa neprestanim finim vibratom i odličnom dinamikom. Zvuk je, doduše, veoma glasan pa ovde ima malo distorzija u momentima jače svirke, ali je benefit toga i da čujemo flautistkinjin dah a što veoma lepo osvežava čitavu zvučnu sliku. Klavir nema tu vrstu upada ,,ličnsoti" muzičarke i on zvuči skoro pa apstraktno. No, sa koje god strane da se pogleda, Orchard Ridge je izuzetno prijatan materijal koji čoveku popravi raspoloženje i da mu energiju kada je najpotrebnija. Nadam se da ovo nije poslednji put da Lipsona slušamo u ovakvoj varijanti:

https://marklipsonmusic.bandcamp.com/album/orchard-ridge (https://marklipsonmusic.bandcamp.com/album/orchard-ridge)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 05-11-2023, 11:17:46

Evo nam malo free jazza za ovu Nedelju, i to takvog da spaja ledeni skandinavski vetar i vrelinu Mediterana. Slušajte, nije to loša kombinacija kad pogledamo kako nam izgleda aktuelni Novembar. Trespass Trio feat. Susana Santos Silva: Live in Oslo je predpandemijski snima koncerta u prestonici Noveške na kome se krem skandinavske free jazz scene susreo sa mladim snagama, ili makar JEDNOM ali vrlo snažnom mladom snagom, iz sunčane Portugalije. Rezultati su intrigantni i na momente briljantni. Album je izdao, naravno, portugalski Clean Feed, podsećajući na svoju poziciju na braniku evropske avangarde koju bez popuštanja drži već dve decenije i neki sitan kusur.

Trespass Trio je, za slučaj da niste u toku, jedan od projekata uglednog švedskog free jazz saksofoniste po imenu Martin Küchen. Küchen je neka vrsta institucije švedske scene sa karijerom koja traje nekoliko decenija i slobodnim šetanjem između (free) jazza, improvizacije ali i pisanja muzike namenjene sceni, filmu, poetskim recitalima. Čovek iza sebe ima desetine i desetine izdanja u raznim postavama i sarađivao je sa ogromnim brojem muzičara sa evropskog i severnoameričkog kontinenta. Domaća publika Küchena pamti po nastupima na Ring Ring festivalu, prvo sa sastavom Exploding Customer a nekoliko godina kasnije i sa projektom Angles koji je i dalje aktivan. Nastup Angles je i meni ostao u vrlo lepom sećanju a o njemu sam i pisao za Jazzin pa to možete, pripreme radi, pročitati ovde (https://www.jazzin.rs/ring-ring-2-angles-the-ex/).

Trespass Trio je samo rebrendiranje trio-postave sa kojom Küchen svira već više od deceniju i po a koja se isprva zvala Martin Küchen Trio. U ovoj ekipi svira švedski bubnjar Raymond Strid, legenda švedske i skandinavske scene, deset godina stariji i od Küchena, rođenog 1966. godine i sa neprebrojnim saradnjama sa tako važnim muzičarima ka što su Marilyn Crispel, Barry Guy, Mats Gustafsson, Joëlle Léandre, Ken Vandermark, Fred Lonberg-Holm... Trespass Trio je, nakon jednog albuma snimljenog pod imenom Martin Küchen Trio snimio nekoliko ploča a na poslednjem studijskom uratku, Human Encore iz 2013. godine sarađivali su sa legendarnim američkim muzičarem Joeom McPheejem. Strid je pre desetak godina svirao bubnjeve i u Fire! Orchestra, skandinavskoj supergrupi koja je spajala improvizovani džez i psihodelični teški rok pa se radi o bubnjaru velikog iskustva i kilometraže.

Kontrabasista Per Zanussi je iz nešto mlađe generacije, rođen 1977. godine i Norvežanin je sa italijanskim ocem i norveškom majkom. Od trinaeste godine svirao je bas-gitaru u rok bendovima ali se onda navukao na džez i zamenio je kontrabasom. Vlasnik je master titule iz muzike na Konzervatorijumu Oslo i Norveškoj muzičkoj akademiji u istom gradu a onda je i doktorirao na Univerzitetu Stavanger baveći se pre svega improvizacijom. Zanussi je vrstan improvizator ali i prolifičan kompozitor sa naizgled lakom šetnjom između džeza, improvizacije i elektronske muzike. Predvodnik je nekoliko sastava a od kojih je najpoznatiji i najdugovečniji Per Zanussi Ensemble, centriran na improvizaciju u kome učestvuju i muzičari koje znamo, poput Sofije Jernberg i Raymonda Strida. Svirao je i sa milion uglednih muzičara – Hamid Drake, Alexander von Schlippenbach, Paal Nilssen-Love, Tim Hodkinson, Frode Gjerstad, Sabir Mateen, Stephen O'Malley, Axel Dörner, Fred Lonberg-Holm, Mats Gustafsson – pa se radi o pedigriranom i svestranom umetniku a što se na ovom albumu izrazito čuje.

No, naravno, glas koji ćete najjače slušati pripada trubačici po imenu Susana Santos Silva, Portugalki koja trenutno živi u Stokholmu i čiji je izraz podjednako pod uticajem džeza, improvizacije, savremene akademske muzike i ,,sound art" pristupa zvuku, a zainteresovan za kombinovanje sa plesom i videom. No, Silva je muzičarka sa dosta iskustva, i istorijom nastupanja sa jakim imenima (Anthony Braxton, Fred Frith, Evan Parker, Joëlle Léandre, Mat Maneri, Paul Lovens, Hamid Drake, Mats Gustafsson), a ima aktivno nekoliko projekata u rasponu od elektroakustičke muzike, preko slobodne improvizacije pa do avangardnog jazza.

Ova ekipa se nekako prirodno, dakle, okupila da svira u Oslu, 17. Avgusta 2018. godine na festivalu Blow Out i mada svih pet kompozicija imaju uredno navedene autore, radi se o pre svega improvizovanom nastupu.

I pomalo ekstatičnom. Iako evropski free jazz nema istu spiritualnu ambiciju kao što su je imali mnogi njegovi severoamerički uzori šezdesetih godina, Live in Oslo je pre svega album melodija i tema. To ne znači da na njemu nema momenata gde je naglašenija tekstura ili gde muzičari soliraju u atonalnim rafalima nota, ali čini mi se da je ono što se nakon slušanja najjače pamti upravo ta međuigra između saksofona (Küchen svira bariton i sopranino) i trube.

Prve dve kompozicije postavljaju atmosferu albuma vrlo autoritativno, upravo zajedničkim sviranjem trube i saksofona i prolaskom kroz teme koje su emotivne, na momente, može da se kaže, i uzvišene. Naravno ovo je i dalje free jazz, i dalje pre svega improvizovana muzika i u toj uzvišenosti ima dosta dobrodošle prljavštine i frikcije ali utisak je svakako da Küchen pre svega želi da publici pruži jedno hipnotičko, možda i zaista duhovno iskustvo. Po tome me ovaj snimak pomalo podseća na nastup Angles koji sam gledao 2010. godine. No, naravno, prisustvo Silve u mnogome daje ovom albumu poseban ukus i miris. Njena nemirna, energična svirka, povremeno na granici konfrontacije, predstavlja odličnu paralelu Küchenovim interesovanjima na razmeđi melodičnosti i gesturalnosti i njih dvoje su izvrsni sparing partneri, uspevajući da kompozicije voze između nežnih, emotivnih tema i atonalnog, teksturalnog improvizovanja.

No, cena toga je da ritam-sekcija ovde nema bogznašta da radi i Live in Oslo je mogao biti i album sasvim bez bubnjeva. Time ne želim da kažem da Zanussi i Strid ovde ničim ne doprinose, posebno je Zanussi vešt u harmonskom odgovoru na duvačke teme, ali njihov doprinos je sveden na maltene ukras jer većina kompozicija ovde decidno nema ritam i zasnovana je na himničnim temama koje se sviraju po osećaju.

Oko sredine albuma stvari se malo promene, pa je Zanussijeva A Different Koko bliža free jazz idealu ravnopravnosti svih instrumenata i dopušta Stridu da se razigra, dok Sounds & Ruins počinje kinematskim atmosferama Zanussijevog kontrabasa i Silvine trube, mada i ona do kraja prelazi u jedan mirniji, manje ritmičan modus.

No, publici se to očigledno dopada pa nakon gromkog aplauza bend izlazi na binu za bis i izvodi In Tears koja je praktično sažetak celog nastupa i albuma, sa duvačima koji gotovo telepatski prate jedno drugo i emotivnu temu razvijaju do logičnog zaključka. Sublimno!

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/live-in-oslo (https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/live-in-oslo)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 12-11-2023, 12:52:33

Prošle nedelje smo sa dosta uspeha slušali (uglavnom) skandinavski džez pa ćemo tu praksu probati da nastavimo i ove nedelje. I iako bi se današnji album po nekim našim savremenim kriterijumima svrstavao pre u tradiciju nego u avangardu, istina je i da on čvrsto stoji u ,,tradiciji avangarde", što je nekada bio oksimiron a danas je prosto način da kažemo da ima mnogo načina da se istražuju slobodne muzičke teritorije i da neki od njih, iako su izmišljeni pre šezdeset i više godina i danas imaju relevantnost i vitalnost. Kao i Bobo Stenson! Bobo Stenson Trio: Umeå, Sweden je živi album veteranskog švedskog džez trija, snimljen prošle godine u Aprilu i izašao na mikroetiketi Kipepeo Publishing iz Ujedinjenog kraljevstva koja se uglavnom specijalizovala za publikovanje živih snimaka raznih autora iz raznih epoha, sa raznih strana sveta i iz raznih muzičkih žanrova (džez, rok, folk, bluz i mnogo toga drugog) a u cilju prikupljanja novca koji će biti iskorišćen u humanitarne svrhe. U pitanju je, suštinski, blog (mada je bukvalno pre tri dana najavljeno da će se ekipa koja ovo radi jedno vreme odmarati od blogovanja) i nedeljni podkast/ radio emisija kojim se promovišu izdanja etikete a katalog o kom pričamo je RASKOŠAN, sa snimcima izvođača u rasponu od Elle Fitzgerald i Joea Hendersona, preko AC/DC, The Kinks, Aerosmith, The Clash, Uriah Heep i Vana Morrisona, do Sylvie Courvoisier, Waynea Shortera, Stana Getza ili Sonnyja Rollinsa. Nagađate, kao i ja, da ovo nisu, baš SASVIM autorizovani snimci od strane njihovih autora, ali kvalitet je svejedno izuzetno visok i s obzirom da je na kraju dana namera u principu časna, možemo da kažemo da je ovo piraterija zlatnog srca. Plus, da budemo malo i sebični, lepo je dobiti ovako dobre žive snimke raznih autora koje drugačije ne bismo čuli.

Bobo Stenson je institucija švedskog džeza. Rođen kao Bo Gustav Stenson još 1944. godine ovaj pijanista je počeo da uči sviranje klavira sa osam godina i narednih deceniju i po proveo kao učenik Wernera Wolfa Glasera, uglednog kompozitora, pijaniste, dirigenta, akademskog profesora ali i muzičkog kritičara i pesnika, koji je originalno rođen u Kelnu ali je zbog nacista i svog jevrejskog porekla izbegao prvo u Fracusku, pa Dansku, pa na kraju, zajedno sa većom grupom danskih Jevreja, u Švedsku. Glaser je bio vrlo VRLO cenjen kao kompozitor koji će raditi u različitim formatima klasične (kamerne, horske, teatarske) muzike a Stenson je bio samo jedan od njegovih učenika.

I verovatno i najboljih ako gledamo kakvu je karijeru posle napravio. Očigledno željan da iskorači iz klasične muzike i pozabavi se savremenim, hip zvukom, Stenson je već sa devetnaest godina nadrastao scenu rodnog Västeråsa i počeo da nastupa po Stokholmu, neretko i sa američkim muzičarima koji su u to vreme sve češće obilazili Švedsku i ostatak Skandinavije, a gde je postojala velika glad za modernim američkim džez-zvukom. Stenson je tako svirao sa Sonnyjem Rollinsom, Garyjem Burtonom i Stanom Getzom a kada se Don Cherry preselio u Švedsku, Stenson je sa njim radio intenzivno i blisko.

Kao lider, Stenson je snimio masu albuma za ECM, a sarađivao je sa Janom Garbarekom (naravno), ali i sa Charlesom Lloydom, Georgeom Russellom, ekstenzivno sa Tomaszom Stankom. Sa svojim kvartetom Rene Rama – eklektičnim kvartetom gde se džez mešao sa afričkim i azijskim nasleđem – uradio je nekoliko albuma a njegov trio, dakle, trio koji slušamo danas, Bobo Stenson Trio, aktivan je već četiri decenije.

Stensonovi saborci u ovoj ekipi su i sami veterani. Kontrabasista Anders Jormin rođen je 1957. godine i aktivan kao izvođač i kompozitor još od kasnih sedamdesetih. I Jormin je svirao sa mnogo internacionalnih teškaša, počev od Stanka, pa preko Joea Hendersona, Paula Motiana, Leeja Konitza, Cherryja, Elvina Jonesa, do Matsa Gustafssona i Marylin Crispell. Jormin ima i akademsku karijeru predavača vezanu za finske i švedske univerzitete i napisao je masu kompozicija koje ćete čuti na ovom albumu.

Bubnjar Jon Fält je značajno mlađi od dvojice kolega, rođen 1979. godine ali svira sa ova dva muzičara bezmalo dve decenije. Aktivan je, pored ovog trija, i u nekoliko vodećih švedskih sastava (Yunkan 5 & 10, Lina Nyberg Pling, The Stoner) a dobitnik je mase nagrada i u pitanju je, čućete, jedan izuzetno talentovani i raznovrsni perkusionista.

Koncert, snimljen u prostoru po imenu Jazzstudio, odrađen je pred očigledno raspoloženom publikom koja sa uživanjem sluša Stensonove najave i dobija mnogo odlične, optimistične muzike. Stenson je simpatičan i drag konferansje, a ovo kažem iako praktično ne razumem ni reč Švedskog na kome on najavljuje kompozicije. Naprosto iz njegove dikcije i tona čuje se prisnost sa publikom, nenametljivi humor i jedna skromnost u izrazu.

Takva je i muzika trija na ovom snimku, topla, prisna, nenametljivo duhovita, ali ne skromna već bogata. Ali opet, bogata na jedan neposredan, topao način koji pojačava taj utisak prisnosti i toga da slušate trio izuzetno uvežbanih muzičara koji se savršeno poznaju i uživaju u izvođenju ove muzike ali žele, silno žele da i vi u njoj uživate. Ovo nije ,,crowdpleasing" koncert i Stensonova virtuoznost – kao i virtuoznost ostala dva majstora – nisu tu da se publika zaseni vatrometom tehnike, već imamo na programu izuzetno prorađene, žive kompozicije koje dišu i u kojima tempo i struktura nisu bitni toliko koliko je bitno da trio misli kao jedan i kreće se kao jedan.

Stenson je, naravno, predvodnik navale i njegova raskošna, blago romantična poigravanja akordima sa kojima se koncert otvara definišu atmosferu za ostatak nastupa. On je taj koji diktira i tempo i dinamiku kompozicija iako nije potpisan kao autor ni jedne. On svaku od ovih kompozicija, bez obzira da li su Jorminove, Cherryjeve, Bartzove ili Sibelliusove čini svojom i daje joj jedan neizbrisiv lični pečat.

No, ovo ne znači da je ritam sekcija podređena pijanisti. Svakako, u nekim kompozicijama, kao što je våren, kojom nastup počinje, klavir jeste taj instrument oko koga se sve vrti i ritmičari se uklapaju uz njegove kaskade i amplitude, ali već u sledećoj, the red flower, a koja je potpisana kao ,,severnokorejski tradicional", trio skuva izvrstan bop koji bi svakom njujorškom cool jazz triju iz pedesetih bio svojevrstan domaći zadatak.

Jormin je izuzetan kontrabasista, sa tačno onolikim brojem tonova koju su potrebni i ni jednim više. On je sasvim svestan da je bas-registar ove muzike u dobroj meri popunjen Stensonovom levom rukom i ni ne pokušava da se ,,bori" protiv njega već umešno igra između Stensonovog ritma i daje idealnu kontrabas liniju svakoj kompoziciji. Kada pređe na gudalo, to je i u tonalnom i u melodijskom smislu savršeno.

Fält je takođe izvanredan, a pogotovo u tome kako smisleno nastupa u momentima impresionistikih klavirskih slika koje nemaju ritma i gde većina free jazz bubnjara poseže za teksturama i povremenim udarcima, da pokaže da i dalje postoji. Fält, pak, u canción y danza prelazi na tonirane udaraljke, svira nasuprot Stensonovog klavira i postepeno prevodi i ostatak trija u svoju stranu, na svoju temu, koja se onda pretapa u don's kora song, vrlo snažnu, latinizovanu varijaciju na Dona Cherryja. I ovde Stenson prikazuje neverovatan vatromet, svirajući levom rukom sinkopiranu ritmičku pratnju a preko toga desnom relaksirano solirajući. Jesam bubnjar i navikao sam na ideju da odvojeni da udovi sviraju odvojene stvari ali mene ovakva pijanistička demonstracija moći i mašte uvek ostavi zatečenog.

Ali pričamo o čoveku od skoro osamdeset godina koji taj instrument svira sedam decenija. Bobo Stenson i njegov trio nam prikazuju šta može da nastane kada dosledno radite u postavi jako dugo vremena i kada ste svojim instrumentima posvećeni do srži tolike decenije. Naime, čista magija, to može da nastane. Bobo Stenson Trio je imao i studijski album za ECM ranije ove godine pa vas podstičem da i to pronađete i poslušate, a Umeå, Sweden je jedno ekstremno prijatno slušanje za ovu Nedelju:

https://kipepeopublishing1.bandcamp.com/album/ume-sweden

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 19-11-2023, 11:28:43

Slušanje albuma Christoph Gallio, Dominic Lash, Mark Sanders: Live At Cafe Oto London dovelo me je onoliko blizu raja koliko mi moja sekularna priroda dopušta. OK, OK, radi se samo o dobrom albumu uzvitlanog free jazza i slobodne improvizacije koji samo stvari koje slušamo već decenijama radi sa puno autoriteta, energije i posvećenosti, dakle, nije u pitanju nekakvo otvaranje novih horizonata, ali ovo JESTE jedan odlično snimljen živi nastup neprekinute improvizacije u trajanju od skoro sat vremena gde ljudi u sedmoj deceniji života bljuju vatru i sa osmehom pucaju rafalno kao da je i dalje 1966. godina a revolucije, pa između njih i free jazz revolucija, treba da promene svet.

Etiketa Hat Hut Records u svom svojim taksonomijskim permutacijama, postoji, sa prekidima evo bezmalo pola veka i bezbedno je reći da je svako njihovo izdanje vredno makar pažnje a da su mnoga vredna obožavanja. Švajcarski producent i entuzijast američkog free jazza i avangarde generalno, Werner Xavier Uehlinger je ovaj izdavački poduhvat startovao 1975. godine da bi imao platformu koja će izdavati muziku Joea McPheeja – i prva četiri albuma su i bila isključivo McPheejeva muzika – da bi tokom narednih decenija izgradio katalog titanskih razmera i po kvantitetu i po kvalitetu, pružajući svetu priliku da čuje najbolje iz domena avangardnog džeza, savremene klasične muzike i slobodne improvizacije. Distinktan vizuelni dizajn njihovih izdanja mi pomaže da diskove pronađem na polici sa neobičnom lakoćom kada su mi potrebni a otkada je etiketa u punoj meri prigrlila Bandcamp kao distributivnu platformu, bezbedno je reći da nas Hat Hut zasipa izuzetnom muzikom u meri koju je skoro nemoguće prehvaliti.

Naravno, mnogo toga odnosi se na nova izdanja starih snimaka, ali ,,Now-ezz-thetics" je poseban napor u okviru Ezz-Thetics serijala ovog izdavača da slušaocima predstavi novu muziku koju izvode savremeni izvođači. Opet, nešto od toga je zagledano i u tradiciju – prethodni album koji je izašao za Now-ezz-thetics predstavlja kompozicije Mortona Feldmana napisane u posveti Johnu Cageu, ali radi se o novim izvođenjima i svežim snimcima. No, sa albumom koji danas slušamo nema nikakve dvomisli: ovo je free jazz nastao u trenutku izvođenja, konkretno 18. Decembra 2022. godine u Londonu, dovučen pred slušaoca čvrstim stikom za vrat dok se koprcao da pobegne, vrisne, popne se na obližnji plot i iz sveg glasa zakukuriče. Zvučaće kao tipična izjava starog, ogorčenog čoveka, ali slušajući Live At Cafe Oto London ne jednom sam pomislio kako ova ekipa itekako ima čemu da nauči mlade muzičare koji se upuštaju u nesigurne brzake slobodne improvizacije i free jazza.

Dobro, bubnjar Mark Sanders, a koji je, ako su takvi termini uopšte prikladni za muziku-sa-margine, najveća zvezda ovog trija, je i formalno edukator. Veteran free jazza, savremene klasike i improvizacije, Sanders je predavač na Muzičkom koledžu Lids i gostujući predavač na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Londonu. Pričamo o čoveku sa neizmerno velikim iskustvom, jednoj od stožernih ličnosti britanske slobodne improvizacije i avangarde generalno, sa saradnjom sa svim bitnim britanskim muzičarima ove scene (Evan Parker, John Butcher, Derek Bailey, Jah Wobble, John Edwards...) a onda i sa velikom kilometražom sviranja sa američkim muzičarima najjačeg kalibra: John Zorn, Christian Marclay, Roscoe Mitchell, Wadada Leo Smith, Henry Grimes, Roswell Rudd, Okkyung Lee, Barry Guy, Charles Gayle, Peter Evans, Trevor Watts, William Parker, Nate Wooley, Ivo Perelman (koji je, dobro, Brazilac), Nicole Mitchell...

Kontrabas ovde svira Dominic Lash, takođe Britanac i takođe univerzitetski predavač. Lash je što se muzike tiče glavna osovina kolektiva Oxford Improvisers a, u svojoj drugoj životnoj ulozi, ugledan teoretičar filma sa dve objavljene knjige i karijerom predavča na univerzitetima u Bristolu, Redingu i Oksfordu. Rođen 1980. godine, Lash je dve decenije mlađi od ostala dva muzičara u ovom triju ali to ga svakako nije omelo da pruži vatrometan preformans. Uostalom, Lash je do sada već svirao sa mnogo vrsnih imena (Steve Noble, Tony Conrad, John Butcher, Evan Parker, Joe Moris, Tony Buck) a kuriozitet je i da je u bliskom srodstvu sa Ralphom i Josephom Fiennesom, pa ako TO ne donese ovom albumu malo glamura, ne znam šta će.

Saksofonista je ovde ono što ćete prvo čuti a radi se o švajcarskom muzičaru rođenom 1957. godine, po imenu Christoph Gallio i sa istorijom studiranja klasičnog saksofona u Bazelu ali i pod Steveom Laceyjem u Parizu. Gallio je na kraju u Cirihu magistrirao ,,transdisciplinarne umetnosti" i njegova akademska karijera još traje – krajem prošle godine dovršio je polugodišnji stipendirani studijski rad u Londonu koga je ovaj nastup na neki način bio kruna. No, Gallio ima veoma jake i duge veze sa britanskom scenom, svirajući sa London Improvisers Orchestra, a pored toga već dadeset godina predvodi i svoj švajcarski trio Day & Taxi (u kome bubnjeve svira Gerry Hemingway) i stiže da svira sa reprezentacijom vrsnih svetskih imena (recimo: Irene Schweizer, Rashied Ali, Fred Frith, Phil Minton, William Parker, Peter Kowald, Sven-Åke Johansson, Olaf Rupp...). Gallio i piše dosta muzike a ima i sopstvenu izdavačku etikeru Perasco koja postoji već 37 godina, pa se radi o čoveku u potpunosti posvećenom muzici.

I, čim ovaj trio grune u svoje instrumente, čujete da se radi o ljudima koji decenijama žive ovaj zvuk. Gallio u svojoj biografiji navodi da je u svoje vreme nastupao sa ,,plesačima i zlatnom ribicom" i mada ostala dva muzičara u ovom triju proizvode znatno više buke nego plesači ili zlatna ribica (čak i ako je u pitanju izuzetno ekstrovertna zlatna ribica), Gallio bez ikakve zadrške surfuje na cunamiju zvuka i odozgo prosipa usijane kaskade tonova.

Gallio svira alt, sopran i C-melody saksofon, dakle posebnu varijantu tenor saksofona čiji je osnovni ton čitav stepen iznad ,,normalnog" tenor saksofona, izum Adolpha Saxa namenjen pre svega orkestarskoj svirci i, nakon perioda u ranom dvadesetom stoleću kada je ovo bio relativno raširen instrument, danas vrlo retko viđanu.

No, Gallio ga svira šampionski, prikazujući sav fridžezerski vatromet koji već duže od pedeset godina podrazumevamo kod tenorista koji sviraju ovu muziku, ali uz ton koji je viši, prodorniji, malo i nestašniji. Uprkos višem registru, Gallio ima fin bluz preliv u svojoj svirci a koji uspeva da se probije između njegovih brzih, energičnih pirueta i ukorenjuje muziku trija u tradiciji taman toliko da bude jasno kako ovi ljudi grade na temeljima udarenim još u šezdesetima, kada su Ornette Coleman i drugovi oslobađali džez i lansirali ga u svemir.

Svakako ima nečeg ornetkolmenovkog u zvuku ovog trija sa vrlo ,,ravnom" hijerarhijskom strukturom gde ne postoji lider i svaki od muzičara je podjednako odgovoran za sudbinu muzike. Naravno, pričamo o tri vrsna majstora improvizacije i odgovornost za slušanje ali i sviranje je ovde na visokom nivou. Gallio je, sa prodornim zvukom svojih instrumenata i energičnom, atraktivnom tehnikom ono gde će vaša pažnja biti prvo smerena, ali on ne predvodi ovaj sastav ništa više nego što ga predvodi Sanders sa svojom kišom udaraca i kompleksnih poliritmova, ili Lash koji na bebop kontrabas kao da je prikačio par raketnih motora.

Improvizacija od sat vremena bi možda bila dosadna da nema dinamičke i druge varijacije pa tako i ovde posle urnebesnog free jazz početka sastav uredno smenjuje apstraktnije, neidiomatske momente improvizovanja sa tradicionalnijim džez zvukom. No, ono što se mora primetiti je kako to ovde prirodno zvuči. U najtvrdokornijoj ornetkolmenovskoj tradiciji, ovde nema stvarnih tema i Gallio ne dopušta svojim melodijama da se solidifikuju u nešto što bi podsećalo na klasične hedove, ali čuje se jasna razlika između momenata kada on svira u prepoznatljivim harmonijama i momenata kada se ulazi u dekonstrukciju zvuka. Dvojica Britanaca u takvim delovima često preuzimaju primat, pogotovo Sanders koji beskrajno lako iz prepoznatljivog ritma uleće u rad sa teksturama i šumovima, ali ni Lash ne zaostaje sa pažljivim radom gudalom. Kada i Sanders gudalom napadne činele, a onda se Gallio uključi visokim, pištavim tonovima, bend zvuči, dobro, ne baš PROVOKATIVNO, ali dovoljno distancirano od bilo kog idioma da bi spontani povratak u hiperkinetički hard(core)bop zvučao onako revolucionarno kako mnogi muzičari pokušavaju ali mali broj njih uspeva. Ovo je posebno upečatljiv momenat u finalu prvog dela koncerta (Wildlife – Part 3) gde posle mirnijeg, meditativnijeg plutanja u teksturama i apstraktnoj atmosferi trio upada u tako brz, tako agresivan free jazz da imate utisak da se bina trese a instrumenti sa nje padaju.

To da trio i posle takvog momenat u sebi ima inspiracije, snage i duha da odradi još više od dvadeset minuta izvrsne svirke je svedočanstvo o kvalitetu ovih muzičara i njihovoj totalnoj usredsređenosti na ovde i sada kada je improvizacija u pitanju. Nema tu kalkulisanja sa vremenom, sviranja obaveznih formi niti posezanja za oprobanim tehnikama, svira se pošteno, punim srcem, pa ko izdrži duže. Izvrsno:

https://now-ezz-thetics.bandcamp.com/album/live-at-cafe-oto-london (https://now-ezz-thetics.bandcamp.com/album/live-at-cafe-oto-london)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 26-11-2023, 11:13:37

Možete se osloniti na Borisa Kovača da će, u momentu kada se čini da je cela planeta zahvaćena požarom rata, mržnje, jada i gneva, izdati album nežnih ljubavnih pesama i nasloviti ga Garden of Love. Muzika Borisa Kovača je tokom devedesetih godina prošlog veka, možda i pod uticajem rata i raspada države u kojoj je (zajedno sa nama ostalima) živeo decenijama pre toga, imala izvesnu hermetičnost, ali se autor nje, možda i manifestno, programski, od početka ovog milenijuma oslobodio. Njegovi projekti, albumi, nastupi i ekspresije su generalno poslednjih dvadeset godina okrenuti lepoti, meditacijama o njenoj dragocenosti u našim životima čak i onda, pogotovo onda kada su ti životi ophrvani mukom ili dolaze do svog kraja, možda i u apokaliptičnom okončavanju svih stvari koje poznajemo. Kovač je od početka veka meditirao o prolaznosti – i neretko plesao pritom u projektima poput LaDaBa – ali upravo da bi u konačnosti i propadljivosti ljudi, stvari, koncepata i načina života našao lepotu koju vredi zapamtiti, možda i očajnički, ali uvek dostojanstveno, bez nihilističke rezigniranosti. Garden of Love je naredni iskaz na ovom dvodecenijskom putu, ali pošto Kovač uvek ima i svoju mračnu, depresivnu (a duhovitu) stranu, neće vas iznenaditi da slika na naslovnoj strani novog izdanja – delo Tijane Radosavljević, pod mentorstvom Ivane Inđin – u divljem cveću i travi, dakle, nikako u nekakvom ,,pravom", uređenom vrtu, pokazuje stare, ispucale nadgrobne kamenove. Ima razloga za to.

Kovač je sa ovim albumom, snimanim 2021. i 2022. godine pred nas doneo možda definitivni iskaz za kraj 2023. godine – pet nedelja pre vremena – koja je, uprkos ,,zvaničnom" kraju najgoreg dela recentne pandemije ispala jako teška na svakom drugom planu, od svirepih ratova koji prete da rastrgnu ono malo osećaja globalnog jedinstva koji se jedva pomolio kada je bolest udarila, preko klimatskih promena koje donose sve češće katastrofe, do političkih tenzija što ulaze u fazu skidanja rukavica i potezanja oružja. Ovo je album emotivne, dostojanstvene kamerne muzike uparene sa poezijom koja govori o ljubavi na različite načine, lagan u tempu, nežan u izvedbi ali nimalo lagan po tematici ili nežan po utisku koji na kraju ostavlja. Sponu sa džezom ovde čini par Kovačevih solaža na saksofonu i klarinetu koje su tipično briljantne i prikazuju koliko njegovo legato sviranje ima u sebi razigranosti i dinamike, iako se pažljivo čuva da ne upadne u zamku glume i afektacije.

Kovač je naravno već verziran u pravljenju kamerne muzike i utisak je da se nekako prirodno kretao u ovom smeru, redukujući prvo dinamičke ekstreme svog izraza, zatim se okrećući romantičnom plesnom zvuku a onda njega redukujući tako da ostanu samo obrisi plesnih figura i ritma. Sin Borisa Kovača je jedan od najkreativnijih džez bubnjara svoje generacije, ali Lav Kovač na ovom albumu ne svira bubnjeve – niti uopšte – i zadužen je ,,samo" za aranžiranje klavijatura na dve pesme. Doduše dve najduže i najkompleksnije pesme koje se u nekom momentu dodiruju i sa savremenom klasičnom muzikom, izlazeći iz ,,standardne" harmonije i istražujući sam zvuk.

Kovač je aranžirao sve osim klavijatura na albumu – u ostalim pesmama je klavijature aranžirao Igor Tomić – i prikazao za sebe sada već tipičnu eleganciju. Ovo su veličanstveno napravljene kompozicije u kojima je emotivni naboj toliki da vam se na momente čini da će vam srce pući, ali je broj nota sveden. Gudači (Milica Svirac na violončelu, Ana Klem Aksentijević na violi i stari kadar Dani More na kontrabasu) čine glavni protivteg klavirskim akordima koje svira sam Boris i koji su, čini se bili osnova na kojima su kompozcije nastajale. Od instrumenata tu su još i gitara i harmonika na po jednoj pesmi (Dima Jakvovljević) i melodion koga opet svira sam Kovač.

Svedenost instrumentarija se jedva primećuje jer je Kovač izuzetan aranžer. Kompozicije stoga imaju potreban nivo intimnosti a da istovremeno zvuče, kako rekosmo, veoma emotivno i čoveka snažno nose, bilo svojim raspevanim temama, bilo plesnim ritmom koji i dalje pulsira u mnogima, bez obzira na odsustvo udaraljki. Kovač se valcera ne odriče tako lako i ovaj album nudi neke od njegovih najsanjivijih tročetvrtinskih plesova.

No, raspevanost ne pominjemo slučajno jer je najprominentnije prisustvo u miksu vokal Josipa Tomića, jedan bogat, sazreo i veliki glas koji prati Kovačeve uobičajeno kompleksne melodijske linije, snalazeći se šampionski sa uzletima dinamike, tempa, složenom metrikom. Nemam ideju ko je Josip Tomić ali njegova interpretacija tekstova koje su pisali Rilke, Neruda, ali i Elizabeth Barrett Browning, E.E. Cummings, Paul Eluard, Rafael Alberti pa onda i naša savremenica Mubaraka Shabbir je elegantna, dostojanstvena, nabijena patosom ali bez patetike i glume koja bi lako mogla da se uvuče u nešto što je u osnovi (neo? post?) romantičarski ambijent. Tomićev Engleski – na ovom jeziku su svi tekstovi koje on peva, bez obzira na nacionalnost autora – je samo malo balkanski ,,tvrđi" i mada se može zamisliti da to nekome bude problem pri slušanju, Garden of Love time zapravo dobija jednu simpatičnu outsider art dimenziju.

Naravno, naslovna kompozicija je uglazbljenje stihova Williama Blakea, njegove vizije ,,vrta" (a zapravo poljane) na mestu na kome se kao dete igrao, sada pretvorenog u groblje, sa kapelom i sveštenicima u tamnim odorama i ova pesma zapravo albumu daje čitav njegov senzibilitet i atmosferu, nudeći i nostalgiju i strah i pomirenost i napuštanje ali ne i zaboravljanje. Pesme koje čine najveći deo ovog albuma, primetićemo, i nisu ljubavni stihovi koji slave postojeće ljubavi ili se radosno nadaju budućima, već, najćešće, samotne meditacije o smrti, odlasku i nestajanju, nade – pa i zahtevi – kako da se posle odlaska sa ovog sveta ljubav koju je autor osećao percipira, tumači, zapamti. One su, a ovaj termin koristimo bez uobičajene negativne konotacije, sebične, ne napravljene kao himne u slavu predmeta ljubavi već kao deo rituala opraštanja od ovog sveta i od onog što smatramo najvrednijim na njemu. U nadi da to najvrednije, nekako, nekom čudnom igrom slučaja, tako isto vidi nas. Oslonite se na Borisa Kovača da i kada slavi ljubav ovako graciozno i nežno, on strahuje da je ona samo nešto što nam se pričinjava, što nikada nećemo ZAISTA spoznati u drugome, upisujući u njih svoje emocije, svoje lepote, svoje užase.

Pa, eto, 2023. godino, završi se već jednom. Nemaš više šta da kažeš. Kovač, Tomić i kolege su sve rekli umesto tebe.

https://boriskovac.bandcamp.com/album/garden-of-love-2 (https://boriskovac.bandcamp.com/album/garden-of-love-2)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 03-12-2023, 12:19:24

Jon Raskin je čovek kome se implicitno veruje jer, evo, slušamo ga preko četrdeset godina i on i dalje objavljuje sveže, vitalne, razigrane snimke razobručenog džeza i slobodne improvizacije, kao da je još uvek mladi, napaljeni muzičar kome se u sedamdesetim godinama prošlog veka otvaraju novi horizonti muzike, improvizacije, kompozicije, multimedijalne umetnosti, pa i ukrštanja umetnosti (plesa, teatra) sa drugim formama ljudskog rada kao što je recimo ratarstvo (pričamo o projektu nazvanom prosto Farm). Tako i svaki Raskinov novi album rado preslušam, a Bafus/ Raskin/ Shiurba: Fair Shanks Suburbia, album urnebesnih improvizacija snimljenih u trio formi prošlog Decembra, a objavljen ovog Novembra, je još jedno dragoceno podsećanje na oslobađajuću energiju muzike koja se svira bez mnogo ograničenja i pravila.

Sa karijerom koja se proteže unatrag do sedamdesetih i sa Rova Saxophone Quartetom koji svira od početka osamdesetih i još uvek je aktivan, Raskin je svakako jedno od prepoznatljivijih imena iz orbite free jazza koji se tokom decenija rado i često spajao i sa akademskom muzikom (recimo saradnja sa Pauline Oliveros i Terryjem Rileyjem). Saksofonista je svirao sa svima kojih možete da se setite, od Anthonyja Braxtona preko Gina Robaira i Freda Fritha, do Chesa Smitha, sarađujući sa institucijama i izdavačima usredsređenim na novu muziku i lako kretanje između džeza, neidiomatske improvizacije i klasične (mada, razume se, avangardne) kompozicije. Raskin je institucija već toliko dugo da se osećam i malo glupo što uopšte, kao, dajem neku njegovu sažetu biografiju. Uostalom, već sam pisao o njemu pre neke dve i po godine (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/18/jazz-nedeljom-kanoko-nishi-jon-raskin-duo-live-at-nir-studios/), pa da se ne ponavljam previše.

Za ovaj studijski sudar Raskin je regrutovao Johna Shiurbu, svog, u poslednje vreme čestog saradnika (notabilno u projektu The Long Table Project), gitaristu (i kompozitora) iz San Franciska koji negde od devedesetih pravi talase u Bej Ejriji ne samo svojom vatrometnom svirkom, već i doslednim komponovanjem za druge izvođače, ali i radom na svojoj etiketi Limited Sedition koja je objavila desetine albuma improvizacije muzičara iz ovog kraja Kalifornije. Njegova biografija citira da je magazin Cadence još 2004. godine napisao da je Shiurba ,,divlje kreativan gitarista... anti-džez, anti-sve ostalo, a opet potpuno neodoljiv" a što su lepe, ali i sasvim tačne reči. Ako vam je Fair Shanks Suburbia prvi susret sa Shiurbinom muzikom, verovatno je da ćete biti impresionirani tehnikom i kretivnošću ovog improvizatora.

Treći član ekipe je Jon Bafus, bubnjar iz Sakramenta čiji sajt ne radi pa ćemo vam ostati dužni opširniju biografiju. Bafus definitivno operiše već izvesno vreme na tački dodira nekoliko avangardnih muzičkih filozofija, vozeći siguran slalom između slobodne improvizacije, free jazza i progresivnih ekstrapolacija fanka, panka, roka... Bafus je umešan u rad nekoliko lokalnih bendova ali mi je glavni projekat već deceniju i po Gentleman Surfer, jedan sjajno nazvani a bogami i generalno sjajni spoj progresivnog roka i avangardnog panka sa puno nervozne energije i čvrste svirke.

No, iako Bafus u Gentleman Surferu svira kompleksne ali prebrojive, ,,rok" ritmove, on nije jedan od onih bubnjara koji se spetljaju kad treba svirati slobodno, bez tempa i metrike, naprotiv. Njegova svirka na Fair Shanks Suburbia je izvanredno slobodna, dinamična i pre svega ZABAVNA sa ogromnim brojem udaraca ali bez forsiranja volumena koji bi naterao ostala dva muzičara da i sami zapinju iz petnih žila. Naprotiv, ovaj album je primer kako energija koja do slušaoca dolazi nije direktno srazmerna glasnoći kojom muzičari izvode muziku i rezultanta je interakcije muzičara i načina na koji se njihovi individualni perfomansi spajaju u celinu što je proverbijalno veća od zbora svojih sastavnih delova.

Jer, Fair Shanks Suburbia je album slobodne improvizacije koji džez uzima samo kao (filozofsku) polaznu osnovu ali se neće baviti ni njegovim ritmovima, ni njegovim temama, najmanje njegovim razdvajanjima na hedove i solaže. U Raskinovoj svirci će se najviše čuti naklon džez harmonijama, ali i ovo najpre u prolazu, u proletanju kroz skale i istraživanju znatno šire tonalne i zvučne teritorije. U kvartetu Rova Raskin svira bariton saksofon, a to mu je glavni instrument i u drugim projektima, ali na ovoj sesiji baritonu on dodaje i alt saksofon, vidno uživajući u igranju sa višim registrima i zvucima koji progresivno, kako album odmiče, sve manje imaju veze sa džez fraziranjima i prelaze u sve apstraktnije forme.

Naravno, Shiurba je sa svojom anti-džez gitarom neko ko mu daje veliki podsticaj da se okrene pre svega zvuku, teksturi, boji. No, Shiurbino sviranje je, da se ne prevarimo, ekstremno dinamično ovde. Naravno, dobiti iz njegove gitare čist TON je prilično redak događaj na ovom albumu, Shiurba mnogo radi sa šumovima, nervozno, gesturalnom svirkom u kojoj se žice prigušuju, distorziraju, savijaju a i kada dobijemo te retke tonove, često su spojeni disonantnim intervalima i zvuče kao da je gitara u nekom momentu posle uključivanja u pojačalo ostvarila samosvest i sada postavlja pitanja o tome ko je, šta je, gde se nalazi i šta joj je činiti.

Raskin i Shiurba imaju izvanrednu hemiju na ploči i kako sesija više odmiče sve su bolji u uklapanju svojih ideja, tehnika, boja. Njihovo sparingovanje se samo povremeno ubacuje u standardne doziv-odziv strukture i većinu vremena saksofonista i gitarista zajednički istražuju istu teritoriju , uklapajući svoje dinamike, boje i volumen, ali ne imitirajući gestove onog drugog.

Bafus je tajno oružje ovog trija jer njegova svirka semu daje jedan furiozan, nestrpljiv, tenzičan kvalitet. Ovde i postaje jasno koliko zapravo muzičari tiho sviraju jer Bafusova zaslepljujuć kanonada ogromnog broja nota po kožama i metalu naprosto ničem drugom ne bi dopustila da se čuje kada bi bila svirana snažnije. Tako je onda i Shiurba amplifikovan tek da može da radi trikove sa držanjem tona i distorzijama koje akustična gitara ne bi mogla, a i Raskin može da svira brzo, dinamično, a bez ulaganja velikog napora u izduvavanje.

Ovo albumu daje aromu koja asocira na kasne sedamdesete i rane osamdesete kada su se free jazz, improvizacija, pank, fank i no wave spajali u loft sesijama ili svirkama u ekstremno malim lokalima gde bi pun volumen zvuka bio prosto nepodnošljiv. Bafusova superbrzina i sviranje u svim smerovima u isto vreme podmeće pod druga dva muzičara gustu tapiseriju poliritma koji im omogućava da preko nje komuniciraju kao dve razbarušene ptice u nekom kompleksnom životinjskom ritualu.

No, čak i kada Bafus malo uspori, tek na desetoj kompoziciji, Tippy, i trio krene da svira gruv, ovo je i dalje urnebesno. Sporije, da, sa malo više prostora za disanje tokom sedam minuta, ali i dalje sve vreme slobodno, uzbudljivo, sa jasnom tendencijom da se svakog trenutka vožnja pretvori u izletanje preko bankine i dugi skok u ambis. Do kraja albuma trojica muzičara sviraju toliko ZAJEDNO da mozak ne može da isprocesuje individualne kontribucije i muziku čuje kao jedan totalitet sa previše dimenzija da bismo ih sve nabrojali. Blaženstvo, dakle:

https://jonraskin.bandcamp.com/album/fair-shanks-suburbia (https://jonraskin.bandcamp.com/album/fair-shanks-suburbia)
https://jonbafus.bandcamp.com/album/fair-shanks-suburbia (https://jonbafus.bandcamp.com/album/fair-shanks-suburbia)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 10-12-2023, 12:17:49

Verovatno bi bilo časnije, ljudskije pa možda i korisnije da se danas bavimo nekim stvarnim, ,,pravim" izdanjem koje bi nam možda otkrilo neku novu muziku nekih novih umetnika, ali istina je i da sam ja sasvim bespomoćan kad mi praktično u krilo padne novi, neobjavljeni a relativno recentni živi snimak benda kao što je AEOC. Prema tome, danas slušamo još jedno Kipepeo Publishing izdanje, u tehničkom smislu svakako piratsko, ali sa dobrom namerom da se skupi malo novca za pomoć onima kojima je potrebna a i, da se razumemo, dragoceno ako ste ljubitelj. Art Ensemble of Chicago: Peitz, Germany je svakako album za ljubitelje, poznavaoce, poštovaoce i gurmane jer se radi o kondenzatu svetonazora i zvuka ove grupe spakovanom u pedesetak minuta apsolutno beskompromisne muzike koja sebe niti objašnjava niti pravda. Kao inicijantski album za nekoga ko bi da se uputi u muziku uticajnog čikaškog sastava ovo možda može da bude i malo prejako, ali ko zna... može da bude i lekovito, da čoveku pročisti uši, ispravi sinapse, navede ga da muziku, i sve druge zvuke čuje sa novom svešću o tome šta bi oni sve mogli da znače.

Ima nečeg gotovo nadrealnog u tome da Art Ensemble of Chicago još postoje i aktivno rade. Naravno, ima i starijih aktivnih muzičara od njih – pa Rolling Stones su najavili turneju kojom će promovisati svoj recentni album – i naravno da je postava tokom svih ovih decenija zanavljana i podmlađivana, ali čuti album na kome sviraju dvojica članova što su u ovoj ekipi od kasnih šezdesetih i čuti KAKO oni sviraju je gotovo religiozno iskustvo. Ne da je Art Ensemble of Chicago ikada bio naglašeno religiozna grupa ljudi, naprotiv, sva duhovnost koja se praktično sama od sebe pomaljala u njihovoj muzici dolazila je spontano, kroz proces oslobađanja duha od trivijalnosti svakodnevnice i fokusa na osnovne elemente življenja i univerzalnog ljudskog iskustva. Bend je vrlo rano počeo da koristi šminku i kostime na nastupima, sa namerom da kroz njih ali i instrumentarij koji će slobodno mešati evropske, afričke i azijske instrumente, predstavi sve i svakoga.

Artizam ove grupe, da se razumemo, jeste bio u skladu sa tendencijama onog vremena i kasne šezdesete su definitivno bile doba hipi univerzalizma, otvaranja uma putem narkotika i različitih religijskih i duhovnih praksi, ali i doba spajanja umetnosti sa društvenim aktivizmom. Association for the Advancement of Creative Musicians, kolektiv iz kog je Art Ensemble of Chicago izrastao bio je osnovan sa eksplicitnim programom da se u njemu uzgaja ozbiljna, originalna muzika, bazirana na džezu ali sasvim usmerena na to da se džez pomeri na naredni nivo, pronađu spone sa drugim muzičkim školama i tradicijama ali i izgrade sasvim nove forme izraza koje će džez odvesti na mesta na kojima nije do tada bio. Sve ovo uz konstantan rad na edukaciji novih muzičara i ohrabrivanje da i oni eksperimentišu i razvijaju formu.

Više od pola veka kasnije, Art Ensemble of Chicago nisu samo muzejska postavka koja se iznosi pred javnost o jubilejima i drugim pogodnim datumima i ovaj koncert, star pet godina je jedno od najboljih svedočanstava o tome da neki ljudi ne gube čistotu vizije i fokusiranost izraza ni posle pedeset godina rada na obodima umetničke muzike.

Naravno, postava je menjana i dopunjavana mnogo puta tokom svih tih godina; Lester Bowie je umro pred sam kraj stoleća, a onda su u novom milenijumu preminuli prvo Malachi Favors pa Joseph Jarman – ovaj poslednji početkom 2019. godine, mada već jedno vreme nije aktivno nastupao sa bendom. I većina sadašnjih članova AEOC se bavi drugim umetničkim projektima, pogotovo izraženo u pandemijskom periodu kada je kapacitet za nastupe bio na minimumu. No, Peitz, Germany pored nekolicine mlađih muzičara ima u postavi i dvojicu veterana: Roscoe Mitchell ovde suvereno sedi u prvom redu i svojim duvačkim instrumentima predvodi napad, dok je Famoudou Don Moye i dalje za bubnjevima, ali i na arsenalu afričkih i karipskih udaraljki koje su tokom decenija postale njegov zaštitni znak.

I, možda je bitno i napomenuti, iako se Don Moye tehnički ne smatra jednim od osnivača ove grupe – on je došao u bend negde tokom poznih šezdesetih kada ansambl zapravo nije imao stalnog bubnjara pa je za razne nastupe regrutovao razne udarače i Don Moye se naprosto zadržao na tom mestu sledećih pola veka – njegova svirka ovde je ekstremno prominentna i odgovorna za veliki deo identiteta ovog sastava.

Ostatak postave čine Hugh Ragin na trubi, flugelhorni i pikolo flauti, Tomeka Reid na violončelu i dvojica kontrabasista: Jaribu Shahid i Junius Paul, ali možda je najšokantnije od svega što može da vas šokira slušajući ovaj album to da Art Ensemble of Chicago zvuče TAČNO kao Art Ensemble of Chicago iako neki od muzičara nisu bili ni rođeni u vreme kada je Urban Bushmen, uticajni dupli živi album ovog benda izašao 1982. godine.

Urban Bushmen Suite pt. 1 je i komad sa kojim bend počinje ovaj nastup, bez uvoda, predigre ili ikakvog pokušaja da se publika pripremi na apstraktni vatromet koji će uslediti. Pakovanje materijala koji je u originalu trajao duže od sat i po u dvadesetšest minuta guste, kompleksne svirke nije lak zadatak, pogotovo što je taj album u svoje vreme ocenjivan kao idealan sažetak rada benda od 1966. pa nadalje, ali lepota ovog koncertnog nastupa je upravo u tome što se ne primećuje ni trunka isforsiranosti, ni prisenak napora da se na bilo koji način odglumi muzika benda kakav je nekada bio.

Naprotiv, Art Ensemble of Chicago je uvek karakterisala prisutnost upravo u trenutku u kom se nalaze, na mestu na kome sviraju i muzika je uvek zvučala kao da nastaje baš tu i tada.

I tako je i ovde. Don Moye i Roscoe Mitchell na ovom snimku imaju 72 i 78 godina ali njihova svirka zvuči kao da dolazi s onu stranu vremena. Art Ensemble of Chicago je uvek bio agnostičan kada su u pitanju muzička teorija, harmonski sistemi i skale i svirao onako kako je u tom trenutku potrebno pa tako i Urban Bushmen Suite pt. 1 izrasta iz perkusionističkih vinjeta i duvačkog dijaloga sa postepenim uključivanjem žičanih instrumenata kroz prigušena, gesturalna okidanja i metrike koje su primerenije udaraljkama nego kontrabasu ili violončelu. Mitchell i Ragin, da bude sasvim jasno, većinu vremena ovde više zvuče kao dve ptice koje kruže jedna oko druge u kompikovanom ritualu parenja nego kao dćez-duvači i istina je da će proći najmanje dvadeset minuta pre nego što se ovde čuje išta što biste uz dosta darežljivosti mogli nazvati džezom. Ko čeka propisan free jazz juriš, nek zna da će to krenuti tek na polovini druge kompozicije, šesnaestominutne Dancer, ali upravo je to kretanje bez ograda između džez tradicije, zapadne akademske muzike i folklornog nasleđa Afrike i Azije karakteristika zvuka ovog sastava od samih početaka. Štaviše, Peitz, Germany je tako impresivan snimak baš jer ansambl nalazi načina da ovaj svoj pristup očuva svežim, originalnim, maštovitim, prkosno kreativnim iako se njime bavi već duže od pedeset godina. Ovo jeste muzika koja samu sebe izmišlja gotovo od nule svaki put kada se izvodi i njena silovitost nije samo u volumenu i brzini izvođenja.

Naravno, ko tako nešto voli, dobiće ga, kao što će i u poslednje dve, kraće kompozicije dobiti i malo ,,klasičnijeg" džez zvuka pa i toplu, neposrednu komunikaciju sa publikom. Art Ensemble of Chicago su ovde toliko ubedljivi, sigurni i prodorni da je zamislivo kako će isti ovaj sastav istu ovu muziku, možda u nešto izmenjenoj postavi, izvoditi i nakon još pedeset godina. Kipepeo Publishing je poslednjih dana objavio još nekoliko živih snimaka Art Ensemble of Chicago iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka ali je upravo ovaj snimak star pet godina, a nakon kojeg su Mitchell i Moye sa mnogo drugih muzičara objavili i još dva albuma kao Art Ensemble of Chicago (najnoviji Januara ove godine), jedno od najboljih podsećanja zašto je u pitanju beskrajno moćan, beskrajno relevantan muzički entitet koji istoriju džeza i sve druge muzike remeti ali i oplemenjuje svojim postojanjem:

https://thejazzden.bandcamp.com/album/peitz-germany (https://thejazzden.bandcamp.com/album/peitz-germany)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 17-12-2023, 13:11:58

Skoro da je kraj godine pa treba slušati nešto lepo, koliko god je to moguće. To lepo nam ove Nedelje dolazi iz Bruklina od svih mesta na svetu, kao dokaz da nikada ne možete znati gde ćete naleteti na lepotu. Andrew Pereira: Lost in Plain Sight je debi album mladog alt-saksofoniste izašao osmog Decembra i to za Fresh Sound New Talent iz Barselone, izdavačko preduzeće koje od1992. godine radi na predstavljanju novih, mladih džez snaga svetu i može se pohvaliti da je dalo inicijalni vetar u jedra nekim od danas vrlo cenjenih imena kao što su Brad Mehladu ili Aaron Goldberg. Videćemo kakva će dalja diskografska i druga sudbina biti za ovog saksofonostu ali debi album šalje dosta fine signale i osvežava ovu tmurnu, poznu jesenju sezonu u Beogradu i Njujorku.

Pereira je poreklom iz Pensilvanije i saksofonu ga je prvo privoleo otac, još dok je imao nežnih devet godina. Dečaku se to prilično dopalo pa je razvio, po sopstenim rečima ,,opsesiju" džezom a što se onda materijalizovalo u formi studija prvo na Univerzitetu Rutgers a onda i na pensilvanijskom Univerzitetu Temple. Naravno, tokom a pogotovo nakon završenih studija, Andrew se aktivirao na filadelfijskoj džez sceni pa je paralelno učio od iskusnih muzičara ali i sarađivao sa svojim vršnjacima na razvoju osobenog stila. Pored svirke u više manjih postava radio je i u big bend formatu, a navodi muzičare kao što su Peter Erskine i Ignacio Berroa kao uticajne na njegov razvoj. 2016. godine je učestvovao na nacionalnom takmičenju u organizaciji Severnoameričkog saksofonističkog saveza (North American Saxophone Alliance) i osvojio drugo mesto.

No, onda se 2018. maltene bez planiranja preselio u Njujork. Verovatno ne SASVIM bez planiranja jer je ovo koincidiralo i sa upisivanjem a onda i kompletiranjem master džez studija na Siti koledžu, ali Pereira veli da ga je uzbuđivalo, ali pomalo i plašilo uključivanje u legendarnu, živu i dinamičnu scenu metropole koja, kako i sam kaže ,,ne prašta". No, valjda je najbolji način da svoje veštine istešete taj da ih stavite naspram veština mnoštva drugih jednako motivisanih muzičara pa je Pereira u Njujorku intenzivirao svoje kompozitorske napore ali i rad sa raznim bendovima, trudeći se da izvodi uglavnom sopstvenu muziku. Što je plemenit i dobrodošao napor.

Otud je i debi album, koji danas slušamo, kolekcija isključivo autorskih pesama, komada sedam, a koje nisu sve nastale nakon preseljenja u Bruklin. Štaviše, Pereira naglašava da su neke od kompozicija ,,putovale sa njim od grada do grada", a to su mahom komadi koji album zatvaraju, evoluirali sa protokom godina i izvođenjem kroz različite postave. Album je snimljen u studiju u Njujorku i inženjer zvuka je bio David Stoller, koga Pereira opisuje kao ,,vrhunskog" a rezultat (u masteringu Pietera De Wagtera) je vrlo prirodno zvučeći, dinamičan album post i hardbopa sa jasnim korenima u klasičnom Blue Note zvuku ali i jasnim ambicijama da bude savremen, ličan i ekspresivan.

Pereira je za album sastavio kvintet u kome bubnjeve svira Jonas Esser, od 2021. godine i sam Njujorčanin, čiji je otac takođe bio bubnjar i koji ovde lako i nenametljivo vozi kroz spektar ritmova, od klasičnog hardbop svingovanja do latinice. Kontrabasista Simón Willson je rođen u Čileu a sada živi u Njujorku i pre nekoliko nedelja je sa sopstvenim kvartetom objavio debi album. Wilsonova svirka je energična ali i harmonična i mada kompozicije od njega često zahtevaju i perkusionistički napad na žice, on to radi sa mnogo osećaja i bez nametljivosti. Pijanista je Paul Janoschka, koji ima sopstveni trio i par albuma u biografiji, sudeći po ovom materijalu jedan vrlo pouzdan svirač koji pratnju popunjava sa tačno onoliko nota koliko je potrebno da duvači imaju bogatu harmonsku podlogu a da se ne utope u njoj. Konačno, pored Pereire na altu, tenor saksofon svira Neta Raanan, žena originalno iz Nju Džersija privučena džezu na ime detinjeg iskustva gledanja ,,tajnovitih" crno belih fotografija Theloniousa Monka i Lestera Younga na zidovima prodavnica ploča u Njujorku. Studirala je na Berkliju, ima master i neretko svira i izvan džez orbite, snalazeći se dobro sa različitim žanrovima, ali je ona, na ovom albumu praktično najsjajnija zvezda.

Ovo je vrlo ,,saksofonistička" ploča, i Pereira se nije slučajno odlučio za postavu sa dva saksofona koja je malo nestandardna za kvintet. Teme i hedovi, pogotovo u novijim kompozicijama, su napisani za dva saksofona i način na koji Pereira i Raananova prepliću svoje linije je tokom celog albuma impresivan i angažuje slušaoca. Pereira je vrlo melodičan kompozitor i njegove teme često imaju jednu himničnu dimenziju (skoro da sam u napasti da im pripišem i sakralnost u pojedinim momentima), ali tenor saksofon je u ovoj postavi da bi svemu deo i jednu tamniju notu. Način na koji klavir i kontrabas sviraju, ali i kako su producirani, takođe produbljuje zvučnu sliku i daje saksofonima pozornicu na kojoj mogu da zablistaju.

I oni blistaju. Pereira se svakako potrudio oko tema, pa su neke od kompozicija vrtoglavo kompleksne u predstavljanju i razvijanju osnovne melodije sa dodavanjima između članova kvinteta i složenim ritmičkim programom. No, ovo je DŽEZ i u njemu je improvizacija ne baš SVE što se broji ali svakako ključna dimenzija muzike. I ovde se mora tražiti sržni kvalitet albuma, naravno.

I rekao bih da Neta Raanan, kao jedna od najiskusnijih u ovoj postavi, ovde dominira. Njene solaže su tople, ali razigrane, harmonične ali dinamične. Sve se ovde svira u bop i post-bop okvirima ali oboje saksofonista su sposobni da drže noge čvrsto utemeljene u tradiciji dok istovremeno rade na sopstvenim izrazima. Album stoga zvuči tradicionalno ali i savremeno u istom trenutku. Naravno, vidi se da je ovo prvi album za lidera i jedan od prvih albuma za ostale muzičare – od kojih su se trojica upoznali na Siti koledžu – i postoji i mera demonstracije sopstvenog glasa i tehnike koju ćete čuti od svakog od njih, ali Lost in Plain Sight je ipak pre svega album kompozicija i urednih, disciplinovanih, nenametljivih improvizacija na zadate teme, prijatan za slušanje ali ni slučajno nesupstancijalan ili ,,lak". U svakom sluaju jedan obećavajući debi:

https://freshsoundrecords1.bandcamp.com/album/lost-in-plain-sight (https://freshsoundrecords1.bandcamp.com/album/lost-in-plain-sight)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 24-12-2023, 12:33:33

Kao poslednji album koji ćemo zajedno slušati u ovoj godini imamo jednu nestašnu norvešku proslavu slobode, džeza, improvizacije i buke a koja je izašla početkom Novembra. Bonanza of Doom: Bonanza of Doom može da na papiru deluje i pomalo preteće jer ima reč ,,doom" u imenu i benda i njegovog albuma, ali da se razumemo: ima i reč ,,bonanza". No, štagod da piše, ovo treba pre svega SLUŠATI a slušanje ovog albuma izaziva u čoveku samo i isključivo radost, ushićenje pa možda i laganu transcendenciju. Sve u svemu, da me je neko pitao koji je najbolji način da se godina završi, nije uopšte nezamislivo da bih mu odgovorio ,,pa, recimo da se nekako, NE PITAJTE SADA KAKO ZA IME SVETA, autobus u kome su na turneju zajedno krenuli John Coltrane, Albert Ayler i Sun Ra, na nekom zabitom raskršću usred noći zakuca u kombi u kome razvaljeni od narkotika i avangarde sede Velvet Underground, sa sve Angusom MacLiseom i Tonyjem Conradom još uvek u postavi i onda da muzičari, dezorijentisani, pospani i, mislim, da, drogirani, umesto da povade mobilne telefone koje su svi sigurno već imali krajem šezdesetih, kako bi zvali šlep-službu, spontano krenu da zajedno džemuju." A zvuči primamljivo!

Bonanza of Doom sebe naziva i ,,all star timom norveške džez i alternativne scene" a što je sasvim korektno jer pričamo o tako dubokom andergraundu da zvezde koje u NJEMU sijaju mora da su mnogo izdržljive. Ovo je ekipa sklopljena od članova raznih džez, avangardnih, rok, metal i eksperimentalnih postava, od Trondheim Jazz Orchestra, preko WIZRD, Pseudo Fruit, Hedvig Mollestad's Ekhidna, Megalodon Collective, Delish, Valkyrien Allstars i Monkey Plot pa sve do Emmeluth's Amoeba, benda toliko kultnog da je njegov najnoviji album izdašao u svega 25 numerisanih primeraka i svaki od njih je imao poseban ručno naslikan omot.

Šefica u TOM sastavu je Signe Emmeluth, Dankinja na stalnom boravku u Oslu i jedna od najeksplozivnijih saksofonistkinja norveške nove džez-scene, ali i čitave Skandinavije koja, podsećamo, nije baš siromašna kad su u pitanju eksplozivni svirači i sviračice saksofona. Onomad smo pričali o Mette Rasmussen a što je vrlo zgodno jer su Mette i Signe već sarađivale, a Signe je svirala i sa Johnom Edwardsom i Krestenom Osgoodom, a sa našim starim ortacima, Paalom Nilssenom-Loveom i Ingebrigtom Håkerom Flatenom je ranije ove godine snimila album Guts & Skins na kome su svirali i Magnus Broo, Alexander Hawkins i još dosta jakih imena. Pričamo, dakle, o ženi sa solidnom reputacijom, koja na ovom albumu pored saskofona svira i sintisajzere, a ni njeni saradnici u Bonazna of Doom nisu za bacanje.

Karl Bjorå, njen saradnik iz Amoeba ovde je na gitari i ovo je čovek koji ima jaku džez reputaciju (2016. godine je bio nominovan za norvešku Gremi nagradu a dobio nagradu koja se dodeljuje mladim džez mutičarima u Norveškoj), ali i sasvim prirodan, izgrađen stil sviranja izvan etabliranih žanrova i stilova. Njegovo sviranje na ovom albumu je istovremeno i autoritatvno i nenametljivo, idealno podešeno da se uklopi uz blistave, jake zvuke saksofona i prštanje analogne elektronike.

Magnus Skavhaug Nergaard svira kontrabas i električni bas i ovaj još uvek mladi ali iskusni muzičar i improvizator (svirao sa Matsom Gustafssonom između ostalog) je ovde ono proverbijalno vezivno tkivo između ostalih muzičara jer, vidite, Bonanza of Doom ima dva bubnjara. Ole Mofjell iz Amoeba svira samo bubnjeve, dok Martin Langlie svira pored bubnjeva i modularni sinstisajzer. I sve to na gomili je VELIČANSTVENO.

Bonanza of Doom je još jedno podsećanje na to koliko je slobodna improvizacija oslobađajući koncept i pristup a koji loše muzičare među nama pretvara u nesnosne smarače što misle da svaki njihov kontakt sa bilo kojim čvrstim predmetom proizvodi FANTASTIČNU umetnost, ali DOBRE muzičare među nama usmerava da sviraju bez tema, bez zadatih harmonija ili ritmova, samo se oslanjajući na osećaj da li nešto DOBRO ZVUČI.

Bonanza of Doom čitav DOBRO ZVUČI, sa miksom koji je obezbedio Bård Ingebrigtsen i gde se postiže IDEALNA ravnoteža između pećinske, okultne amtosfere koja je prosto obavezan sastojak ovakvih albuma, i potrebe da se instrumenti dobro čuju. Ovde se, kako rekosmo, i udara u stvari i duva u metalne cevi, i svira sa amplifikacijom, i šiba po analognim sintisajzerima i bend uspeva da sve zvuči spontano, prirodno, neusiljeno a opet potpuno KOLEKTIVNO, zajednički, usmereno, SMISLENO.

Je li ovo free jazz, avangardni rok ili samo eksperimentalna muzika? Da. Odgovor je ,,da". Ali za potrebe umirenja savesti, recimo da saksofon svira u prepoznatljivim free jazz frazama i usklicima, recimo da kontrabas nosi kompozicije na svojim plećima, recimo da bubnjari pletu fantastičnu poliritmičku mrežu gde se ništa ne ponavlja a sve zvuči kao da jašete na najvećem talasu koji ste ikada sanjali.

Recimo i to da saksofon i gitara imaju munjevitu, fantastičnu komunikaciju, sa dvoje muzičara koji intenzivno RAZUMEJU jedno drugo i uspevaju da delaju kao jedan kada je najosetljivije.

Recimo i da se album može slušati i kao celina uprkos deljenju improvizacija na distinktne komade. Ali prvi komad traje 24 sekunde, drugi osam i po minuta, treći više od devetnaest i svi su oni deo istog svetonazora, bilo da dobijamo fantastičan, mišićavi free jazz u banoo ili da imamo posla sa analognom supom čistih tonova i dronecore posrtanja u bonanza od doom(don't die). Bend u svakom trenutku zvuči ne samo nadahnuto već toliko sigurno u onome što radi da mi kompozicije koje album zatvaraju, eternal praise i hymn of doom, zajednički sugerišu jednu duhovnu, skoro pa sakralnu notu koja zaista asocira na free jazz sa istočne obale iz šezdesetih, ali prelomljen kroz heroinski masakr koji je odneo veliki deo i džez i rok scene tog doba.

Ponoviću se ali, za ovo imam zaista samo jednu reč: Veličanstveno. Slušajte ga. Sledeće nedelje stiže retrospektiva cele godine a onda nastavljamo u narednoj.

https://signeemmeluth.bandcamp.com/album/bonanza-of-doom
https://bonanzaofdoom.bandcamp.com/album/bonanza-of-doom

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 31-12-2023, 12:31:18

Evo, koga je mrzelo da čita sve što sam pisao o džezu tokom godinu dana ali nema ništa protiv da ga sluša, ovde ima miks sa izborom albuma o kojima sam pisao u 2023. godini:

https://cvecezla.wordpress.com/2023/12/31/jazz-nedeljom-jazz-of-2023/ (https://cvecezla.wordpress.com/2023/12/31/jazz-nedeljom-jazz-of-2023/)

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 03-01-2024, 21:18:44

Mixmaster Morris veli da je ovo album godine, a preporuku čoveka sa tolikim iskustvom treba ozbiljno shvatiti. Preko 3 sata muzike.

https://miguelatwood-ferguson.bandcamp.com/album/les-jardins-mystiques-vol-1

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 03-01-2024, 22:08:53

Dobro, ekipa koju je čovek ovde skupio je jaka, tako da, sigurno ima šta da se čuje.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 07-01-2024, 12:31:43

Pošto prošlog vikenda nismo slušali ni jedan novi album, red je da ovog poslušamo barem dva. Oba su izašla ove godine i zvuče sasvim različito. Jedan je umiljat, melodičan, pun gruva i dobrog raspoloženja, drugi je apstraktan, hermetičan, malo kao i da se postavlja pred slušaoca konfrontativno, sa rukama u džepovima, cigaretom koja visi sa donje usne i podignutim okovratnikom. Hoće li vam se bar jedan od njih dopasti? To ne možemo znati unapred. Zato, krenimo!

Terry Gordon Quintet: Tangents je album snimljen prošlog proleća i predstavlja ekipu okupljenu oko trubača, Terryja Gordona, a koji živi i radi u mestu Sharon Springs u državi Njujork. Gordon je muzičar i kompozitor sa diplomama koledža Houghton i univerziteta Mansfield i diskografski je aktivan još od devedesetih godina prošlog veka svirajući i snimajući sa različitim postavama. Dobro muzički potkovan i snalažljiv u različitim žanrovima, Gordon svira i džez, i latin-džez i klasičnu muziku i rok, pa i ,,savremenu hrišćansku muziku" i nastupa sa različitim ekipama diljem severnoameričkog severoistoka (a bio je i u Egiptu na Džez festivalu u Kairu). Bendovi u kojima svira ubrajaju imena kao što su Alex Torres y su Orquesta, Arch Stanton Quartet, Joyful Noise Jazz Project, Brass-O-Mania a sa mnogima od njih (ali i sa big bendom Empire Jazz Orchestra, recimo) snimio je i veliki broj albuma. Možda najinteresantnije, još od devedesetih on snima i svoje kompozicije, sa svojim kvintetom i poslednja, četvrta ploča ovakve muzike urađena je 2013. godine. Deceniju kasnije Gordon i aktuelna postava kvinteta (a koji radi, sa prekidima, od 1992. godine) snimila je i peti album, Tangents, koji danas slušamo.

Postava kvinteta se, naravno, menjala tokom decenija i Tangents sa prvim albumom urađenim 1997. godine ima zajedničko jedino Gordona na trubi i flugelhorni. No, ako su se imena menjala, sam instrumentarij nije i Gordon očigledno nalazi dosta inspiracije u postavi gde pored električnog basa i bubnja, te trube, ima još saksofonistu i gitaristu.

Ono što jeste zajedničko prvom i petom albumu kvinteta je interesovanje za različite stilove u okviru džeza i mada je Tangents nešto manje eklektična ploča nego što je bio debi, ovo je i dalje zanimljivo široka vizija džez muzike koja za osnovu uzima bebop i hardbop sa istočne obale ali fino šara između bluza, fanka, latinice...

Ekipa je kvalitetna na ovom albumu. Ritam sekcija (Bill Lawrence na bas-gitari i Pete Sweeney na bubnjevima) je jaka i sposobna da lako šeta između energične, mišićave pratnje, fanki gruva i dubokog, tradicionalnog klupskog bluza, dok Gordon za duvačkog sparing-partnera ima odličnog saksofonistu Erica Walentowicza koji svira i alt, i tenor i sopran. Njihova međuigra je sjajna ali na neki način zvezda ovog albuma je gitarista Michael-Louis Smith. Smith je inače predvodnik sopstvenog kvinteta koji radi između džeza, fanka i afrobita a na ovom albumu je njegova raznovrsnost i maštovitost u prvom planu, sa izvrsnom pratnjom i još boljim soliranjem kad god mu se pruži prilika. Smithovo igranje bojom i zvukom često muzici dodaje novu dimenziju i osobenu atmosferu i mada je Tangents je album tradicionalnog džeza, on zvuči sveže i originalno. Velikim delom, naravno, i na ime Gordonovih pažljivo napisanih i aranžiranih kompozicija, ali i zahvaljujući odličnim saradnicima te izvrsnom studijskom zvuku. Jako lepa ploča da se njom počne godina:

https://terrygordon.bandcamp.com/album/tangents (https://terrygordon.bandcamp.com/album/tangents)

Drugi album kog danas pokrivamo će malo ko opisati rečima ,,jako lepa ploča" pa taman da dolazi u najboljoj godini koju ste ikada imali. I to je u redu. Masayo Koketsu × Tatsuya Nakamura: λ-lambda- je album slobodnih improvizacija i sirove ekspresije koju ne interesuje konvencionalna lepota već pre svega čista, nepatvorena izražajnost, otvaranje prozora (pa i rušenje zidova) iza kojih se krije ranjiva ljudska duša i oslobađanje te duše da PEVA. Ili makar da izvlači napukle, moćne tonove iz alt-saksofona i da udara u bubnjeve tako kao da mu nesrećnici duguju pare.

Masayo Koketsu rođena je u prefekturi Gifo i njena biografija navodi da je klavir počela da svira kad je imala svega godinu dana. Zlobnici će reći da i saksofon koji čujemo na ovom albumu zvuči kao da ga svira jednogodišnje dete ali da su zlobnici u pravu jednogodišnjaci bi mnogo češće snimali zanimljive albume. Koketsuova se saksofona dočepala sa petnaest godina, pa učila da ga svira isprva pod uticajem Charlieja Parkera. Diskografski je aktivna od 2008. godine sa različitim postavama a prvi album sopstvenih kompozicija stigao je 2015. godine. Sklona jakoj ekspresivnosti, pre par godina snimila je i album na kome saksofon svira sama, dajući sve od sebe u 46 minuta intenzivne solo meditacije.

No, na λ-lambda- nije sama i društvo joj ovde pravi bad boy japanske pank i alternativne scene, Tatsuya Nakamura. Pričamo o čoveku koji je harao sa rok power-triom Blankey Jet City još krajem osamdesetih, a onda imao brojne zanimljive projekte u međuvremenu, postižući i neku vrstu krosžanrovske popularnosti pojavljujući se u fimovima Shinye Tsukamotoa i drugih autora. Nakamura je veliku većinu svog života svirao nešto što bismo nazvali alternativnom rok muzikom ali na ovom albumu pokazuje da mu slobodno imrpovizovanje sa džez podlogom sasvim lepo ide.

λ-lambda- je neobično izdašna ploča sa četiri kompozicije snimljene uživo od kojih već prva traje punih 48 minuta. Ostale su kraće ali i dalje veoma dugačke i album na kraju donosi sat i po sirove, energične improvizacije. U dve kompozicije se duo popstava proširuje klavirom koji svira Hibiki Komuro ali muzika ne postaje manje hermetična uvođenjem harmonskog instrumenta, naprotiv. Komuro ovde mora da se bori protiv prilično agresivne svirke dvoje drugih muzičara i ovo nikada ne postaje lagodan džez sešn za opuštanje.

Ali nikada ne postaje ni puka egzibicija agresije. Nakamura je, naravno, konfrontativan bubnjar. On retko svira džezerski sving ili suptilan freetime gruv i njegova svirka je rokerska, sa teškim udarcima, jakim naglascima i vokalizacijama koje dolaze u momentima jakog ulaska u gruv. Prosto možete da ga zamislite onako tetoviranog kako vitla i udara, ne dajući muzici da se ikada ustali u nečem ugodnom i očekivanom. No, Koketsuova je, iako su često za nju lepili etiketu nasleđa Kaorua Abea, ta koja sa lakoćom menja brzine i intenzitete, ubacujući spontane teme i melodije kada im se najmanje nadate a onda se vraćajući u free soliranje bez obaziranja na harmonsku teoriju.

Naravno da album koji ovoliko traje ima česte momente traženja nove perspektive i isprobavanja ideja koje ne moraju odići na neko bitno mesto. To tako ide sa needitovanim improvizacijama rađenim uživo. Ali on je pun i izvrsne, ekspresivne svirke u kojoj ono što je u tom trenutku improvizovano neretko biva čudesno i to što znate da se nikada neće ponoviti mu daje posebnu lepotu:

https://masayokoketsu.bandcamp.com/album/lambda (https://masayokoketsu.bandcamp.com/album/lambda)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 14-01-2024, 12:40:28

Ove nedelje, u skladu sa veoma niskim temperaturama kojima je naše podneblje bilo izloženo, mi ćemo slušati nešto toplo, intimno, prijatno. Očekivali ste da kažem da ,,ćemo naložiti" ali 1) to bi bila užasna igra reči čak i za mene i 2) album koji danas slušamo greje emocijom a ne intenzitetom svirke. Štaviše, radi se o albumu nežnih vokalnih džez balada, kakve retko imamo na jelovniku ovde, no, kad je nešto dobro, vredi da se istakne. A Sanna Ruohoniemi: Let Everything happen je vrlo dobar album koji nikada ne prenaglašava svoju sentimentalnost, nikada ne preigrava svoju virtuoznost i nikada ne traje duže nego što treba, ma koliko puta za redom da ga slušate.

Sanna Ruohoniemi je Finkinja odrasla u Ostrobotniji, a koja je svoju karijeru izgradila u Švedskoj, nakon pohađanja Kraljevske muzičke akademije u Stoklohlmu. Njena karijera do sada tiče se uglavnom turneja po Švedskoj, ali i nastupa u Francuskoj, Nemačkoj i Finskoj. 2018. godine svirala je i u Australiji na Sidnejskom međunarodnom ženskom džez festivalu a što se naših krajeva tiče, dobacila je do Albanije i Džez festivala u Tirani 2021. Pre ovog albuma uradila je već dve autorske ploče, Tales of a Stranger 2016. godine i vrlo dobro od strane kritike u Švedskoj primljeni Start From Nothing iz 2018. Oba albuma su napravljena da u prvi plan stave Sannine autorske i izvođačke kvalitete pa je tako sve kompozicije napisala sama a onda ih i otpevala uz pratnju nekih vrlo dobrih švedskih džez muzičara.

Let Everything happen je, dakle, urađen posle više od pet godina diskografske šutnje, velikim delom uslovljene pandemijskim resetovanjem planete i postava koja na njemu svira vrlo je slična onoj iz 2018. Jedina promena je to da klavir ovom prilikom više ne svira finski pijanista Joona Toivanen (takođe na stalnom radu u Švedskoj, ali u Gotenburgu) i da je umesto njega na ovom albumu za crno-bele dirke odgovoran Daniel Tilling, rođen u Stokholmu, diplomirao na Muzičkom koledžu Malme i od tada član više stokholmskih džez postava, uključujući Stockholm Swing All Stars, Stockholm Jazz Trio i Stockholm Jazz Orchestra.

Ostali muzičari ponavljaju svoje uloge sa prethodnog albuma pa ovde imamo iskusnog bubnjara Daniela Olssona, čoveka koji svira u više postava nego što imam snage da ovde nabrajam, onda još iskusnijeg kontrabasistu Larsa Ekmana koji je sa različitim grupama snimio više od trideset albuma do danas i trenutno radi u Njujorku, kao i saksofonistu Fredrika Lindborga, još jednog rođenog Stokholmljanina, sa sudbinom da postane džez saksofonista koju mu je namenio otac, puštajući mu ploče Sonnyja Rollina, Billie Holiday i Charlieja Parkera. Lindborga smo slušali pre neopune dve godine na debi-albumu sastava The Ambassadors i tada je on blistao svirajući naspram trubača Bjorna Ingelstama. Na Let everything happen, pak, Lindborg svira jedini duvački instrument i njegove se teme i improvizacije imaju preplitati sa izvrsnim vokalima same Sanne Ruohoniemi. One to vrlo dobro rade.

Let everything happen je album, recimo, tradicionalnog džeza, utoliko da je u njegov DNK nepogrešivo utkana vizija o izvođenju ove muzike u zatamnjenim lokalima gde publika sedi u tišini i ispija svoja pića, nevidljiva za izvođače na pozornici a koji su i sami osvetljeni oskudnim izvorima svetla. Ovo je, prevashodno, album džez balada, ali to ne znači da je njegov tempo nužno uvek sveden i spor, naprotiv. Ovo je album tradicionalnog džeza i po tome da muzičari ne sviraju funkcionalno i taman onoliko koliko je neophodno da muzika produkcijski bude lepo upakovana, već se čuje jedna radost u izvođenju, energija u improvizovanju, hvatanje gruva koji nezadrživo tera na ples u par momenata.

Sanna Ruohoniemi je izvođački svakako u prvom planu, pevajući tekstove na Engleskom i Finskom, nudeći jedan vrlo školovan ali i živ, radostan performans. Njena tehnika jeste besprekorna ali njena boja glasa odiše jednim ,,barskim" životom i to u velikoj meri oplemenjuje ova izvođenja. Ritam sekcija joj ide na ruku jer su Ekman i Olsson pre svega vrlo dobro snimljeni, sa izraženom dinamikom i jako lepim bojama svojih instrumenata a onda i jer se oni savršeno uklapaju uz njenu dinamiku, tempo i emociju. Tilling ima zvonak, snažan zvuk na klaviru i svira izuzetno lepe razrade tema i ukusno sinkopirane solaže, dok je Lindborg sa svoje strane zaista kao neka ptičica, prateći šeficine vokalne linije ne samo harmonski već i po boji i teksturalno i solirajući sa puno elegancije kada ima prostora za to.

Sannini aranžmani nisu kreirani oko ideje ektenzivne improvizacije, ovo su pre svega pesme koje treba da se otpevaju i da se kroz njihove tekstove ispričaju priče, ali one nisu ni sterilisani pop-jazz komadi u kojima svako unapred zna šta ima da odsvira i ne očekuje se nikakvo šaranje peko linije. Muzičari ovde imaju prilike da pokažu svoje individualne improvizatorske kapacitete (čak i kontrabas u jednoj pesmi pred kraj albuma ima ukusno rešen solo dok ostatak benda nastavlja da svira glavnu temu) i kada, recimo, kontrabas i bubanj u Jag vet en dejlig rosa pokazuju kako se radi pesma koja nema određen ritam i tempo, to zvuči savršeno.

Većina kompoozicija je sporijeg tempa, ali ovo nisu nekakve mučne, teške balade i Sannina interpretacja i aranžmani albumu daju jednu eksplicitno radosnu crtu. Helsinki mun je, recimo, plesna, vesela kompozicija, Slavic Heart je dinamično aranžiran koloplet egzotičnih sinkopiranih ritmova i promena u tempu a Tango Variaté je brza, skoro pa hardbop kompozicija u kojoj nema ni teksta i vokali se tretiraju kao samo još jedan instrument. Poslednja kompozicija je praktično rok komad, sa džez instrumentarijem, gorkoslatka ali optimistična balada za kraj albuma i, nadamo se, obećanje da nećemo čekati još šest godina do narednog.

Sanna Ruohoniemi sa ovim albumom vrlo definitivno utemeljuje svoju poziciju na švedskoj sceni ali i sebi pravi jasan kapacitet za nastupanje koje, sudeći po kvalitetu materijala, može da obuhvati i mnogo više kontinenata nego do sada. Ovo je i album koji možete da pustite nekome ko se još uvek premišlja o tome je li džez uopšte muzika za njega jer je u pitanju pitka, komunikativna, optimistična ploča koja pritom ni kompozitorski ni izvođački ni produkcijski ne potcenjuje slušaoca i pruža jako rafinira program:

https://sannaruohoniemi.bandcamp.com/album/let-everything-happen (https://sannaruohoniemi.bandcamp.com/album/let-everything-happen)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 21-01-2024, 12:29:22

Danas slušamo jedan fini album njujorškog džeza, urađen u ugodno svedenom formatu trija gde imate samo ritam sekciju i klavir. No, ljudi koji ovo sviraju su prilične aždaje i ovde muzika blista i u individualnoj virtuoznosti i u interakcijama trojice odličnih muzičara. I, dobro, da, na nekim mestima umesto klavira imate Fender Rhodes. Neal Caine: Skip To My Lou će vam skoro neizbežno ulepšati Nedelju a možda i ceo Januar, toliko sve na ovoj ploči zvuči prirodno, jednostavno, kao da su tri čoveka samo ušla u studio, uključila snimanje i provozala se kroz svoje omiljene kompozicije a onda u svakoj nastojala da ostal dvojicu što više izazovu i inspirišu.

Neal ,,Sugar" Caine je rođen u Sent Luisu ali se danas vodi kao građanin i Njujorka i Nju Orleansa. Još sa tri godine su mu dali da uči da svira violinu ali je onda kao tinejdžer migrirao na kontrabas i električnu bas gitaru, no nije pobegao od džeza. Zapravo, nakon završavanja srednje škole, a za koju njegova biografija kaže da je bila prepuna džez-talenata, pohađao je univerzitet Tulane u Nju Orleansu i svirao po džez klubovma sa lokalnim facama kao što su Ellis Marsalis, Earl ,,The African Cowboy" Turbinton, Nicholas Payton, Donald Harrison, Brian Blade... Ellis Marsalis nije muzičar (već pesnik), ali znate i sami da njegova brća to jesu: Caine je već sa 19 godina krenuo da svira turneje sa Delfeayo Marsalis Quintetom. Naravno, ubeležiće saradnje i sa Wyntonom i Branfordom Marsalisom, ali je sa jedva dvadesetjednom navršenom godinom prešao u Njujork da svira sa Elvinom Jonesom i Dianom Krall, tako spajajući dva skoro pa dijametralno suprotna formata mejnstrim džeza. Svirao je i sa Benniejem Greenom, kao i sa legendarnom Betty Carter, a kao kompozitor i autor počeo je da se ostvaruje kada je 2005. godine objavio prvi album u ulozi lidera, Backstabber's Ball. Caine ima i akademsku karijeru sa predavanjem na raznim visokim školama, uključujući Univerzitet u Nju Orleansu gde je bio vanredni profesor.

Na bubnjevima je ovde Henry Conerway III (ili kako samog sebe stilizuje, thehc3), jedan ozbiljan muzičar koji se u Njujork iz rodnog Detroita preselio 2015. godine i od tada radi sa ljudima kao što su Freddy Cole, Jazzmeia Horn, Russell Gunn ili Marcus Printup. Conerway je još u Detroitu svirao sa bitnim muzičarima a zatim je diplomirao muzičku kompoziciju u Atlanti na koledžu Morehouse, gde je i osnovao svoj bend Jaspects i imao sa njim dinamičnu izdavačku i koncertnu karijeru.

Pijanista je Andrew Fisher, muzički direktor koji radi za NBC, ima iskustva i sa pisanjem i dirigovanjem muzike koja je izvođena na Brodveju, ali je i profesionalni inženjer zvuka i producent koji radi za velike izdavače sa širokim spektrom muzičara iz žanrova, kako sam kaže, od hip-hopa, preko džeza do popa.

No, Skip To My Lou je ipak producirao sam Neal Caine. Ovo je, da ne zaboravimo, kontrabasistička ploča i mada nije cela sastavljena od vratolomnog soliranja na kontrabasu dok druga dva muzičara samo gledaju i tapšu, njen zvuk je dinamičan, čist i podešen da u prvi plan istakne lepu boju Caineovog instrumenta. Dosta savremenog džeza malo pretera u miksu sa isticanjem niskih frekvencija – jer to čini snimak toplijim, nagađam – ali Caineovom sviranju ovo ne bi pristajalo. Njegova tehnika je suviše dinamična, on svira previše melodija i voli kompleksne ritmove, i zvuk u kome se lepše čuje napad na žicu a manje sama rezonanca drvenog tela basa je pogodniji za ovaj album.

Caineove kompozicije su kompleksne – slušajte naslovnu, koja album otvara, ili Skull Duggery – sa složenim metrikama koje su ipak bez greške ubačene u tečan i prirodan gruv. Ko ne voli džez gde muzičari jedan drugog pretiču po tome ko će više sinkopa da napravi – a da opet na kraju završe takt na istom mestu – ovde će biti na teškim iskušenjima. Skip To My Lou je pesma u kojoj se meditira na glavnoj temi ali se često prave pauze za Caineovo soliranje, ali tako da se ritam nikada ne izgubi i ovo je jedna kreni-stani dekonstrukcija teme i ritma koja je izrazito ,,muzičarska" ali ne toliko u smislu demonstracije tehnike već najpre u pogledu jedne filozofski obojene atomizacije muzike do njenih najsitnijih gradivnih elemenata koji se zatim sklapaju na različite načine u skoro beskonačnoj varijaciji.

Skull Duggery je nešto nežnija prema ušima zahvaljujući toplom zvuku Fender Rhodesa, ali i ona je prepuna ritmike, sa Conerwayjem koji svira kao oktopod i prati svaku Fisherovu frazu kao da boksuje sa sopstvenom senkom. Isto Caineov Fingers of Doom ima toliko snažnu razmenu između kontrabasiste i bubnjara da je klavir ovde jedva uspeva da dođe do izražaja, odlučujući se za izolovane note dobar deo vremena i dajući kompoziciji preliv fine tenzije.

I Don't Know je takođe Caineova kompozicija i ona je dramatičnija po izrazu sa zvonkim klavirskim akordima preko glasnog ali jednostavnog četvoročetvrtinkog ritma pre nego što se pređe u prefinjeno hardbop svingovanje, dok je Laclede Town nešto intimniji, atmosferičniji komad, makar na početku i kraju, mada i on ima agresivan, dinamičan ritmički deo u sredini. Konačno, At Your Leisure koja album zatvara je skoro pa balada u odnosu na ostale Caineove kompozicije, sa dosta lirike na klaviru – mada i ovde imamo nemiran ritam i pijanističke kaskade.

Naravno, Caine i njegovi saradnici ostavljaju snažan lični pečat i na tuđim kompozicijama. Klasični Chim Chim Cheree se ovde uvodi dinamičnim radom na kontrabasu gde pod Caineovim naletima strada i telo instrumenta, a kad se ostala dvojica pridruže, kompozicija se praktično umiruje, uprkos i dalje vrlo dinamičnoj svirci. Mingusova legendarna Good Bye Pork Pie Hat ima izvrsnu noćnu atmosferu a onda i vrlo ekspresivan Caineov solo. Iako ovde Caine ne ide na emulaciju Mingusove tehnike, to da njegov instrument praktično verbalizuje temu svakako ga stavlja u isti mentalni prostor.

Stari pop-hit iz pedesetih, Mr. Sandman Pata Ballarda ovde dobija lepu bebop obradu, a tu je i legendarna Nature Boy u kojoj trio zvuči veoma motivisano, sa mnogo dinamične svirke. If I Only Had a Brain iz filma Čarobnjak iz Oza je najstarija kompozicija na albumu a u njoj Caine svira možda svoj najkomplejsniji uvod, da bi po uključivanju ostatka benda stvari bile fino ohlađene na jednu sobnu, pitku temperaturu. Konačno, tu je i Shiny Stockings Franka Fostera, proslavljena i pretvorena u džez standard u izvođenjima Counta Basieja i ovde je, pred kraj albuma, trio nekako najtečniji, najviše podešen na istu frekvenciju, naprosto impresivan.

Skip To My Lou nije ploča za slušaoca koji ne voli individualnost muzičara u grupi jer ovde sva tri muzičara sviraju kao individualisti i kompozicije su u istoj meri kvalitetna saradnja koliko i nadmetanje ko će one druge iznenaditi novom idejom ili varijacijom. Ovo je, dakle, vrlo ,,muzičarski" album, ali je istovremeno i topao, duševan i treba mu se znati prepustiti. Pa probajte:

https://nealcaine.bandcamp.com/album/skip-to-my-lou (https://nealcaine.bandcamp.com/album/skip-to-my-lou)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 28-01-2024, 12:34:59

Mark Lipson proživljava drugu mladost i fantastično je tome svedočiti. Detroitski bubnjar, perkusionista, kompozitor, aranžer i producent je od 2021. godine do danas izbacio pet izdanja, potpuno se razbuktavši ne samo kao autor i producent već i kao osoba koja oko sebe okuplja izvanredne muzičare, prevashodno iz Detorita, i pruža im priliku da zablistaju na njegovim albumima, svirajući tradicionalni džez, često odajući poštu prethodnim generacijama detroitskih muzičara i autora i generalno prozivodeći mnogo izvrsne muzike. Mark Lipson: Launch Control je najnoviji, peti Lipsonov album i kao i prethodni, savršen je spoj iskustva i tradicije sa svežinom i autentičnim entuzijazmom koji se čuje u svim izvođenjima.

O Lipsonovoj biografiji nećemo opširno i ovog puta jer smo o njemu pisali već u više navrata. Neupućeni se mogu u nju uputiti ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2021/07/25/jazz-nedeljom-mark-lipson-detroit-composers-collective-realism/), a reći ćemo da je za ovaj album iskusni bubnjar ponovo sakupio neka izvanredna imena.

Vincent Chandler je svakako prvo na koje vredi skrenuti pažnju. Ovaj detroitski trombonista je učio i svirao sa neprebrojnim legendama ovog grada, od Marcusa Belgravea, preko Regine Carter do Kenna Coxa a spisak njegovih saradnji sa generalnim selebritijima džez scene raznih generacija je i pomalo zastrašujuć. Chandler je nastupao sa takvim imenima kao što su Herbie Hancock, Marcus Miller, Joe Henderson, Clark Terry, Oliver Lake, Bobby Watson, Ravi Coltrane, Russell Malone i još masom drugih a istovremeno je već nekih deset godina i lider u sopstvenim postavama sa kojima i snima. Završio je muziku i improvizaciju na Univerzitetu Mičigen, gde danas i predaje.

Trubač John Douglas je pohađao isti univerzitet a aktivan je kao izvođač od ranih devedesetih, sa posebnim uspehom koji je postigao njegov bend Jazzheads. Douglas redovno svira širom severnoameričkog kontinenta i po Evropi, a pored klasičnog jazza je prolifičan i u funk, r&b, acid jazz i Latin postavama.

Klavire sviraju dvojica klasično obrazovanih muzičara, Michael Jellick i Ian Finkelstein, a na kontrabasu je filadelfijski kompozitor i edukatorJeff Pedraz, jedan od retkih muzičara ovde koji ne živi u Detroitu. Na bubnjevima je Jesse Kramer, za koga tvrde da je najtraženiji džez bubnjar u Detroitu – i pedigre se ovde jako dobro čuje – a na udaraljkama mu pomaže sam Lipson, ali i Alberto Nacif na kongama, rođen u Meksiku ali na njegovoj zapadnoj obali, gde je uticaj kubanske muzike na lokalnu kulturu poveliki.

Konačno, na sopran i tenor saksofonu je izvanredni Rafael Leafar. Leafarova biografija kaže da su njegovi roditelji ozbiljno investirali u njegovu edukaciju, seleći se u nazad predgrađe Detroita kako bi mogli da mu plate da studira sa najboljima, ali se to isplatilo jer pričamo o multiinstrumentalisti sa nekoliko fakultetskih diploma i karijerom koja već petnaest godina podrazumeva nastupanje sa teškašima kao što su Reggie Workman, Robert Hurst, Marcus Belgrave, Spencer Barefield, Wendell Harrison, Jeff Tain Watts, Marion Hayden i Sterling Toles. Leafar je pored Chandlera jedan od stožernih muzičara ovog albuma i daje mu posebnu aromu i identitet.

Kao što je kod Lipsona običaj, muzika na Launch Control je u velikoj meri posveta Detroitu, te prethodnim i sadašnjim generacijama njegovih muzičara. I sam naziv albuma je naslov kompozicije Brada Felta koji je umro početkom prošle decenije i čija je uloga u formiranju generacija muzičara u Detroitu ogromna.

No, album počinje kompozicijom koju je napisao Michael Jellick, From Tokyo To Detroit i ovo je, za Lipsonove pojmove i pomalo nestandardni fank komad u kome bend svira čvsto i relaksirano, sa vrlo lepim kontrastom izeđu Jellickovog klasičnog pijanističkog izraza i Kramerove energične, vrlo sinkopirane svirke. Duvačka sekcija je ovde donekle u drugom planu, a druga kompozicija, takođe Jellickova Sgt. Rootbeer's Float je, kako i Lipson kaže, srednjetempašku bluz u kome duvači sviraju kompleksnu temu a klavir je razrađuje. Chandler ovde soliranjem pokazuje zašto ima tako jaku reputaciju, skrećući najveći deo pažnje na sebe u srednje delu pesme.

Chandler je i autor naredne kompozicije, I Can't Breathe — A Lament For Eric Garner, a koja je dostojanstvena, pa i razigrana, a opet spora bluz-meditacija što se bavi tek jednim od nažalost ne tako retkih incidenata u kojima afroamerički civili u SAD bivaju ugušeni na smrt od strane policajaca koji ih privode. Vincentova glavna tema je tenzična a njena razrada zapravo optimistična, dajući drami u srži pesme jednu dostojanstvenu dimenziju dok je promene ritma i tempa, te unakrsno soliranje trube i saksofona vode sigurnim korakom u smeru protestne muzike iz šezdesetih.

Feltova, naslovna Launch Control pokazuje kako Lipson aranžira jednu relativno jednostavnu temu i daje joj kompleksnu ritmičku podlogu, sa Kramerom koji ovde blista, ali i sa Finkelsteinom što onda ekipu vodi kroz brzi hardbop u koji se pesma pretvara. Douglas i Leafar ovde agresivno soliraju i ovaj se komad u nekom momentu sasvim približi free jazz intenzitetu.

Chandlerova The Boss, napisana kao posveta njegovom ocu je jedan optimističan, zabavan mambo, sa razrađenim perkusijama i odličnim soliranjima na saksofonu, klaviru, ali kratko i na kontrabasu. Afrokaripski ugođaj se nastavlja i na narednoj, Nigerian Love Call, podsećajući da Lipson veoma voli Latin ritmove i uživa u ovakvom gruvu. On i Nacif ovde dopunjuju udaračku liniju ali duvači su ipak glavne zvezde te pesme.

Album zatvara jedina Lipsonova kompozicija, već nam od ranije poznata The River Runs Sweet, što smo je pre nekoliko meseci čuli u kamernom aranžmanu za fautu i klavir. Ona ovde dobija premijum tretman razvijajući se u jednu raskošnu džez baladu sa vrlo tradicionalnom aromom i slatkim, optimističnim harmonijama.

Lipson muziku na ovom albumu aranžira malo i kao da je svira big bend, sa velikim zadovoljstvom stavljajući duvačima u zadatak isticanje i razradu tema, ali ostavljajući mnogo prostora i za raspoloženo soliranje. Naravno, muzičari su svi redom izvanredni i Launch Control je još jedna nepogrešivo sigurna ploča tradicionalnog zvuka i savremene izvedbe. Lipson je na vrhuncu svojih moći i nadamo se da će tu i ostati još nekoliko godina jer albumi koje ispaljuje naprosto nemaju greške.

https://marklipsonmusic.bandcamp.com/album/launch-control-2 (https://marklipsonmusic.bandcamp.com/album/launch-control-2)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 04-02-2024, 12:03:06

Prvi veliki free jazz album 2024. godine izašao je već devetnaestog Januara i ako se po jutru dan poznaje, ovu ćemo godinu provesti leteći superluminalnim brzinama pravo u srce neke podivljale zvezde na ivici da se levelapuje u supernovu. McKain / Nadien / Radichel / Weeks – A Man's Image je kaseta od stopedeset kopija furiozne svirke u kojoj skoro da nemate vremena da se zapitate je li ovo što slušate zaista romantično, kako sugerišu naslov prve i poslednje kompozicije, je li intenzivnio politizirano, militantno ili pre svega estetizovano, kako sugeriše naslov treće, ili je ovaj album sve to zajedno.

Naravno, zapazili ste ime Jamesa McKaina u ovoj postavi, kao i bubnjara Jamesa Paula Nadiena, dvojice free jazz superheroja istočne obale SAD koji su nam u poslednjih nekoliko godina podarili pregršt izuzetnih free jazz i improv izdanja i ostavili nas da se nadamo da će nekako, u nekoj varijanti, ovi muzičari uspeti da preplivaju Atlantik i zabasaju i do naše nedođije da iskusimo malo vreline sa kratke distance. Dok se to ne desi, ostaje nam da slušamo ovakve albume i da se pitamo koliko ZAPRAVO snage i inspiracije ima u ovim ljudima?

McKainovu i Nadienovu biografiju smo već ispisali, više no jednom, pa skočite ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2022/05/22/jazz-nedeljom-dennis-mckain-murray-sullivan-blekingegade/) i ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2022/12/18/jazz-nedeljom-james-mckain-james-paul-nadien-caleb-duval-dancing/)da osvežite gradivo. Ovaj tenor saksofonista i bubnjar bi verovatno već i sami, bez ikakvih saradnika bili u stanju da naprave onoliko veličanstene buke koliko je ljudski organizam fabrički baždaren da podnese pre nego što počnu da mu otkazuju glavni sklopovi, ali na ovom albumu udarnu grupu dopunjavaju još dvojica vrsnih muzičara.

Jared Radichel je basista i kontrabasista iz Filadelfije o kome znam vrlo malo. Dostupni podaci nam kažu da je studirao ili studira džez bas na univerzitetu Temple u Filadelfiji a prošle je godine u skoro istoj postavi već imao kasetu urnebesnog free jazza Live at Century (sem što je tamo umesto Nadiena bubnjeve svirao još jedan McKainov stari saradnik, Kevin Murray), a 2021. godine opet u skoro istoj postavi i album The Running of the Bulls. Radichel je svirao i sa muzičarima kao što su Michael Foster, Joey Sullivan i Leo Suarez i kombinovao džez i improvizaciju sa elektronikom na nekim izdanjima.

No, na alt saksofonu je ovde jedan vrlo pedigrirani muzičar, kalifornijski maestro džeza Tom Weeks, koji je učio kod ljudi kao što su Roscoe Mitchell, Fred Frith, Zeena Parkins, Pauline Oliveros, Steve Adams, Richard Evans i Phil Wilson i ima master iz kompozicije sa koledža Mils u kaliforniji. Weeks je sarađivao sa ogromnim brojem jakih muzičara, od McKaina i Murrayja, preko Makota Kawabate, Alvina Currana, Nathana Cordera i Hansa Kocha do Williama Winanta i Henryja Kaisera. On ima i veliku diskografiju a trenutno svira i u više stalnih postava kao što su Nine Dog Dick, Toned i Ero Guro.

A Man's Image je, inače, ime prodavnice muške odeće u Filadelfiji koja se, posle sedamdeset godina rada, zatvara krajem Marta ili u Aprilu ove godine. Mogu samo da pretpostavim da su McKain ili Radichel za nju vezani nekakvim lepim uspomenama pa da se zato album zove kako se zove.

Ali kad krene muzika, ovo ne zvuči ni trunku kao nostalgični lament za vremenima prošlim ili makar dostojanstveni rekvijem. A Man's Image, ako bi trebalo da ga pobliže opišemo, je kao da ste stavili glavu u motor mlaznog aviona i tamo otkrili da su nas naučnici i inženjeri lagali sve ove godine i da unutra u stvari živi čitava civilizacija demona koji se tuku SVE VREME.

Već prva kompozicija, sedmominutna Romance (Pt. I) podsetila me je na ONU scenu iz prvog Crocodile Dundee filma. Ovaj kvartet kao da je pogledao ostatak džez produkcije u trećoj deceniji 21. veka i rekao svima ,,That's no free jazz. THIS is free jazz" a onda udario po pedali za gas iz sve snage.

Romance (Pt. I) je urnebesna, neprirodno brza improvizacija u kojoj ritam-sekcija mora da radi tako brzo da se njihovi pokreti slepljuju u nerazaznatljivi bljesak metala, drveta, koža i ljudskih udova. Gorepomenuti Nathan Corder, koji je radio miks i mastering dao je sve od sebe da instrumentima obezbedi autonomi prostor i slobodnu teritoriju i separacija svakako postoji a dinamika je prirodna. Ali je ovo svejedno toliko urnebesno glasna i brza muzika da vam je potreban i određen trening da biste je isprocesovali.

Pogotovo su saksofonisti kao dva sijamska brata blizanca iz pakla, koji jedan drugom ne moraju da čitaju misli jer ionako dele isti mozak. Uzvitlana krešenda, uletanja u prodorna preduvavanja i vraćanje niz skale daju ovoj muzici kvalitet urnebesne vožnje toboganom na kojoj su svi bezbednosni protokoli ignorisani, a koja i pored svoje drske agresivnosti uvek ima džezerski gruv.

Druga kompozicija, Jared's Ladder je duža, ali sa svojih petnaest minuta ne zaista ,,tiša". Radichel je predvodi uvodom na kontrabasu a Nadien lako hvata njegov ritam meditacije, ali čim se saksofonisti umešaju počinje urnebes. Ipak, ovo su muzičari koji razumeju da bi gledanje u cev laserskog topa pedeset minuta bez prestanka bilo ne nepodnošljivo – ipak smo svi mi ovde frikovi i bolesnici – ali malo monotono i recimo da ova kompozicija uspeva da zazvuči kao bluz poguran na najdalju tačku pred pucanje na molekularnom nivou.

The Aesthete, The Militant and the Politican, čiji naslov zvuči kao McKainova biografija u sedam reči, je još jedan spretno plasiran uvid da svirka sve vreme svom snagom uvek rizikuje da postane dosadna, pa je ovo skoro šest minuta taktike toplo-hladno u kojoj Nadien ostatku ansambla zadaje sitne zagonetke na koje ovi odgovaraju kolektivnim vrištanjem. Ova kompozicija pokazuje da i album bez ijedne jedine teme i sa vrlo malo momenata nečeg što biste nazvali ,,melodijom" može da bude ubedljivo strukturiran i dinamičan kao i bilo koja druga džez ploča koju biste dohvatili sa moje police.

Philadeplhia Spleen je još jedna brza, abrazivna kompozicija koju predvodi neverovatan saksofonski baraž sa tako sigurnom, tako ubedljivom razmenom nota i vrisaka između Weeksa i McKaina da ritam sekcija mora da uključi dodatni pogon samo da bi održala korak.

Konačno, Romance (Pt. II) sa četrnaest minuta potpuno slobodne vožnje album dovodi do ivice senzornih kapaciteta živih bića, ostavljajući utisak da su sa ovom kompozicijom muzičari dali doslovno sve što su imali i da ćemo svi kolektivno sada jedno vreme moći da slušamo samo tišinu. Baš kako i treba da bude.

https://amansimage.bandcamp.com/album/a-mans-image (https://amansimage.bandcamp.com/album/a-mans-image)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 11-02-2024, 12:05:16

Pre malo manje od tri godine sam pisao o solo albumu japanske saksofonistkinje Mai Sugimoto, sada trajno nastanjene u Čikagu, i bio raspamećen njenom inventinvošću da u izuzetno minimalnom kontekstu proizvede maksimalno inntenzivnu i imerzivnu improvizovanu muziku. Nisam tada mogao znati da će već četiri meseca kasnije Sugimotova snimiti nov, odličan album, a koji onda nećemo čuti sve do početka Februara 2024. godine. Pa onda ovakvu priliku valja posebno obeležiti. Mai Sugimoto/ Joshua Abrams/ Isaiah Spencer: Sunlight Filtering Through Leaves je prvi put da slušamo talentovanu alt-saksofonistkinju u trio-postavi, barem što se tiče njenih autorskih albuma, i ovo je ploča koja na fascinantan način spaja autorkinu očigledno vrlo duboku usredsređenost na minimalni, intimni izraz, sa po prirodi stvari ekspresivnijom i eksplozivnijom situacijom improvizovanja u grupi.

Kratku biografiju ove sjajne muzičarke smo već pokrili kada smo pisali o prethodnom albumu (https://cvecezla.wordpress.com/2021/03/28/jazz-nedeljom-mai-sugimoto-monologue/), pa samo valja ponoviti da je Sugimotova rođena u Japanu, da je u SAD od svoje jedanaeste godine, da je tamo svoj prvi instrument, klavir, zamenila saksofonom, da nikada nije presekla veze sa tradicionalnom japanskom muzikom (a koju meša sa džezom u kvartetu Hanami) itd. Tri puta je nastupala na čikaškom džez festivalu u različitim kombinacijama, jednom sa legendarnim japanskim/ američkim kontrabasistom Tatsuom Aokijem a koji je potpisan i kao izvršni producent izdanja o kome danas pišemo. Njen trio, za koji sam prošli put pominjao da još nema ni jedno izdanje, a koji sada dobija svoj studijski debi na ovom albumu, osnovan je još leta 2020. godine, u Julu mesecu, tokom ljute pandemije, kada je troje muzičara pripremilo ,,video prezentaciju" u čast čikaškog velikana džez-saksofona, Freda Andersona. Anderson je, naravno, jedno od najvažnjih imena čikaškog džeza u poslednjih pola veka i pomenuti Aoki i dan-danas navodi u svojoj biografiji da je od svih kontrabasista u gradu baš on taj koji je najduže svirao sa Andersonom, inače preminulim 2010. godine.

Ovaj je isti trio nastavio sa radom pa je tako i album o kome danas pišemo snimljen Jula 2021. godine u čikaškoj prodavnici muzičke opreme ali sve više i prostoru za edukaciju i zanimljive muzičke događaje, pod imenom Pro Musica. Sugimotova kaže da je svirka sa dvojicom muzičara u leto 2020. godine bilo prvi put da svira sa ljudima posle nekoliko meseci izolacije i da je osećaj koji je tada imala inspirisao i naziv ovog albuma: sunčevo svetlo koje prolazi kroz lišće je tako ,,mala" stvar a opet može ljudskom biću da podari momenat duboke mirnoće i savršene lepote; takvi trenuci, smatra Sugimotova, treba da nas podsete na to koliko smo u stvari privilegovani, a u jednu od privilegija spada i ta mogućnost da se radi muzika sa drugim ljudima.

Možda deluje kao mnogo buke oko nečega što drugi rade stalno, ne razmišljajući, ali kako rekosmo, prethodni autorski album ove saksofonistkinje bio je naglašeno minimalno preduzeće, sa muzičarkom koja je u svom stanu, koristeći saksofon, flautu, školjke, igračke, zvona itd, kreirala pregršt kratkih, intenzivnih kompozicija. Sunlight Filtering Through Leaves je na neki način istovremeno i ekspanzivniji i svedeniji muzički događaj.

Saradnici Sugimotove u ovom triju su dva ugledna čikaška muzičara. Kontrabasista Joshua Abrams je svoje muzičke činove i ožiljke zaradio još krajem osamdesetih godina prošlog veka svirajući sa kamernim sastavom kojim je rukovodio Earle Brown ali i sa filadelfijskim uličnim bendom Square Roots, od koga će kasnije nastati cenjena hip-hop skupina The Roots. Kasnije se preselio u Ilinoj, pa mic po mic postao važan faktor na čikaškoj džez sceni, između ostalog svirajući kao stalni kontrabasista u klubu Velvet Lounge, a koji je vodio baš Fred Anderson. Krajem prošlog veka je postigao dosta uspeha sa sastavom Town & Country a dalje nastavio da svira sa džezerima poput Nicole Mitchell, Mikea Reeda, Davea Rempisa ali i sa indi sastavom Joan of Arc. Snimio je desetine albuma, kao lider ili kao član tuđe postave, uključujući sa Fredom Andersonom, Joeom McPheejem, Axelom Dörnerom, Hamidom Drakeom, Evanom Parkerom, Jeffom Parkerom i, dakako, Williamom Parkerom, Robom Mazurekom, pa i sa Willom Oldhamom i kanadskim post-rokerima Godspeed You! Black Emperor, na njihovom trećem (i poslednjem iz prve faze) albumu, Yanqui U.X.O.

Bubnjar Isaiah Spencer je rođen u Čikagu i prve tri godine sviranja u školskom orkestru svirao je trubu iako je zapravo želeo da svira bubnjeve, ali oni su bili zauzeti. No, Spencer je igrao dugačku igru i spremao se za karijeru bubnjara svirajući bubnjeve Nedeljom u crkvi. Možemo li ovde da na trenutak stanemo i pošteno se zapitamo da li bi i u našim crkvama bilo više vernika Nedeljom kada bi služba uključivala i svirku na bubnjevima? Možemo!

Enivej, Isaiah je stipendiju da se ozbiljnije bavi muzikom dobio još u osnovnoj školi jer je vođa školskog orkestra prepoznao momkov talenat, pa je ušao u program MERIT, onda tokom srednje škole učio lepe umetnosti - uključujući poduku iz muzičke teorije – pa je onda u okviru All-City Jazz Banda učio kod Dr. Curtisa Princea. Bio je i u još nekoliko edukativnih programa u isto vreme a koje me mrzi da nabrajam, pa ću još samo pomenuti da ga je podučavao i Ronald Carter, profesor i šef odseka za džez na Univerzitetu Severni Ilinoj.

Spencer je aktivan kao muzičar na čikaškoj sceni od kasnih devedesetih, sa smenama što ih je odradio rame uz rame sa legendama kao što su Fred Anderson (primećujete izvesnu pravilnost?), William Parker, Ernest Dawkins, David Murray, Clark Terry, Von Freeman, Curtis Fuller, George Freeman, ali i sa muzičarima svoje generacije (Maurice Brown, Corey Wilkes, Kevin Nabors) a njegov Isaiah Spencer Sextet je svirao u Velvet Loungeu redovno svake nedelje nakon ponovnog otvaranja kluba 2006. godine.

Jaka ekipa donosi i jaku muziku. No, album o kome pričamo je pre svega odraz senzibiliteta Mai Sugimoto i njena sklonost minimalizmu, fokusiranosti na jednu ideju u jednom trenutku, eleganciji u svedenosti je jako vidljiva već na prvoj komoziciji. Departure je, dakle, devet minuta hardbop svirke koja postepeno prelazi u sve slobodniji džez sve dok se ne transformiše u gotovo potpunu apstrakciju. Sugimotova ovde jednostavnu temu na alt-saksofonu razvija sporo, opsesivno usredsređena na balans tenzije i razrešenja koji je nosi kroz mnogo više taktova nego što biste očekivali. Kada se negde u poslednja tri minuta onda malo razigra i seti se da skala ima još tonova, ostala dva muzičara su odavno prešla u potpuno slobodnu improvizaciju, zanimljivo kontrastirajući svirku neprebrojivog ritma i naglašene teksture sa saksofonom koji odjednom svira harmoničnije.

No, drugi komad, Komorebi je odmah u sasvim drugom stilu. Sugimotova ovde triju diktira praktično baladu, ali opet svedenu na najmanju moguć broj tonova. Njena svirka ovde je emotivna ali dostojanstveno uzdržana, sa lepim tonom i neužurbanim meditiranjem nad temom, dok se Abrams pažljivo smešta između njenih nota a Spencer lagano iz teksture prelazi u nenametljiv ritam. Ova je kompozicija laka, nežna i podseća da free jazz ni slučajno ne zavisi isključivo od intenziteta svirke i naglašene ekspresije.

U Little Dance Sugimitova svira flautu, mada ponovo sa tako minimalističkim pristupom da bi vam bilo oprošteno ako ste pomislili da je ovo u stvari neki japanski tradicionalni instrument sa manjim tonalnim opsegom. Spencer ovde prelazi na Rolandov elektronski perkusionistički instrument, HandSonic HPD-10 i imitira azijske tonirane udaraljke pa on i Abrams spontano pronalaze plesni gruv preko koga Sugimotova sipa optimistične melodije.

What Are You je onda dvanaest minuta strejt freebopa, sa vrlo jasnim odavanjem pošte čikaškom klasičnom hard bop i free jazz izrazu (a partikularno Fredu Andresonu koji je velikom delu toga lično kumovao) i gde mi, adikti, dobijamo saksofonistkinjinu jurnjavu kroz skale ali i povremene odjeke veselih, marševskih tema, kao i energičan, slobodan rad ritam sekcije.

Interlude je sa nešto preko tri minuta najkraća kompozicija na albumu, jedan reflektivan, umiren, dostojanstven komad bez ritma (ali nikako i bez bubnjeva), sa Abramsovim lepim sviranje gudalom.

Ancient Rasp počinje apstraktno, prelazeži postepeno, preko ,,etničkih" udaraljki u ritualniji gruv. Sugimotova ovde svira nadahnuto i ponovo pokazuje da njoj nije potrebno mnogo nota da bi se izrazila, efektno menjajući registar i pažljivo izlazeći iz skala kada će to dati najupečatljiviji rezultat.

Finalna, Fathers, je možda najintenzivnije ,,free jazz" komad na albumu sa Sugimotovom koja i dalje ne preteruje sa brojem nota ali koja radi sva ona krešenda i overblowing što ih očekujete od free jazz saksofonistkinje. Ovo je skoro deset minuta slobodne vožnje koja prema kraju postaje sve toplija, tiša i intimnija, pokazujući da volumen zvuka i intenzivnost muzike nisu ista stvar. Finale u kome Abrams sa gudalom u ruci i Sugimotova na saksofonu pevuše uspavanku je savršeno.

Izvrstan, dakle, album za trio veoma jakih muzičara i, pošto je materijal star dve i po godine u ovom trenutku, silno se nadamo da je Sugimotova u međuremenu zakuvala i nešto novo. Bićemo spremni.

https://maisugimoto.bandcamp.com/album/sunlight-filtering-through-leaves (https://maisugimoto.bandcamp.com/album/sunlight-filtering-through-leaves)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 18-02-2024, 12:53:41

Red je da malo odmorite od free jazza koji smo nemilosrdno trošili poslednjih par nedelja (meni odmor od free jazza, naravno nije potreban; free jazz za mene JESTE odmor) i da poslušamo album uz koji može da se pleše i ako imate samo regularan broj udova dodeljen od strane demijurškog dizajnera svojoj najomiljenijoj kreaciji* – čoveku. Za potrebe TOG plesa, doduše, moraćemo da se bacimo do Etiopije, ali ne one prave, u Africi već do jedne rekonstruisane, virtualne, takoreći tehnomagijske Etiopije koja se, kad smo već kod zvuka, sazvučja i zvučanja, skoro pa i ne razlikuje od utopije, zar ne? Autentičnost je vredan kvalitet u muzici ali je ponekada i posvećena reimaginacija koja se graniči sa kreiranjem paralelnog univerzuma skoro jednako fascinantna. Dakle, umesto u Etiopiju idemo u Lids u Engleskoj a umesto etipskoh muzičara imamo Škote, Engleze i najmanje jednog Flamanca.
*posle mačaka

The Sorcerers: I Too Am A Stranger je, dakle jedna od najzabavnijih ploča sezone zima-proleće 2024. godine sa svojim neodoljivim gruvom i lepim, čistim zvukom. Iako biste samo na osnovu imena benda i albuma sasvim legitimno – i sasvim pogrešno – u glavi stvorili sliku da imamo posla sa gomilom kosplejera koji se oblače u gandalfovske odore, puštaju brade i guraju kudelju (jelte) u svoje lule pre nego što opale po harfama i krenu da recituju vilovnjačku poeziju, istina je na sasvim drugoj strani: ovo je gomila britanskih muzičara okupljenih oko nezavisne izdavačke kuće ATA Records i njenog istoimenog studija sa velikim poštovanjem za etiopsku popularnu muziku, pogotovo iz njene klasične ere u šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka a koji je zapadnjacima trideset godina kasnije približila francuska etiketa Buda Musique započinjući svoj serijal kompilacija Ethiopiques (završavajući ga tridesetim tomom 2017. godine).

Iako je, naravno, i savremena etiopska popularna muzika prilično interesantna i predstavlja izvor inspiracije zapadnjačkim muzičarima, klasični ,,živi" zvuk, nastao kao mešavina džeza, fanka, roka i lokalnih folklornih estetika je bio jedan od nedovoljno prepoznatih ali time ništa manje značajnih kamenova-temeljaca world music ekspanzije u osamdesetim i devedesetim godinama prošlog veka. Naravno, prosečno zainteresovan slušalac je imao mnogo veće šanse da čuje senegalske i egipatske radove u ono vreme ali nije ni malo hazarderski reći da su i senegalski i egipatski i drugi afrički muzičari u to vreme slušali Mahmouda Ahmeda i Mulatua Astatkea i nadali se da jednog dana budu popularni i cenjeni makar upola kao oni.

U 2024. godini, naravno, imamo internet i nikada globalizovaniji svet pa je i do muzike svake vrste lakše doći nego ikada. Koncept ,,četvrtog sveta" u muzičkom univerzumu, a koji su izmaštali Jon Hassel i Brian Eno krajem sedamdesetih (uz ogledni primer sa albumom Fourth World, Vol. 1: Possible Musics iz 1980 godine) je odavno postao stvarnost sa slobodnim mešanjem etničkih muzičkih uticaja sa raznih strana sveta i savremene studijske tehnologije. The Sorcerers se možda smeštaju na za mrvicu konzervativniju poziciju, uzevši u obzir da ceo koncept izdavača ATA podrazumeva ,,analognu" tehnologiju, pa u njoj ima relativno malo ili nimalo savremene elektronike, ali da ne cepamo dlaku na četiri: I Too Am A Stranger je definitivno ploča fikcionalne dijaspore, maštarija o svetu u kome je etiopska muzika naprosto default vrednost kojoj svi teže i sviraju je sa puno poštovanja i pozitivne ambicije.

Srce ovog benda čini basista/ gitarista Neil Innes (koji deli ime sa poznatijim, preminulim komičarem), rođen u Škotskoj ali danas baziran u Leedsu gde drži studio i vodi pomenuti ATA Records: Innes je svirao ili svira u više postava, a The Sorcerers je njegova beba, nastala skoro pa eksperimentalno, sa samo par pesama snimljenih u etiopskom stilu koje su bile namenjene sedmoinčnom singlu ali koje su naišle na tako dobar fidbek kod publike da je projekat brzo apgrejdovan u pravi bend.

Bubnjar Joost Hendrickx predaje na konzervatorijumu u Lidsu a od jedanaeste godine svira bubnjeve, diplomirao je džez i svirao sa ogromnim brojem muzičara u raznim stilovima muzike, od džeza, preko latinice, hip-hopa i slobodne improvizacije, do indijske klasične muzike i, evo, muzike zapadne Afrike. Projekti sa kojima radi su Abstract Orchestra, Kefaya, Gotts Street Park, XOA...

Richard Ormrod koji ovde svira saksofon, flautu, vibrafon i klavijature NIJE isti Richard Ormrod koji predaje klavir na školi Royal Northern College of Music, vrlo klasično obrazovan pijanista koji je sa londonskog filharmonijom izvodio Betovena i generalno se kreće na transverzali Bah-Betoven-Brams-Šenberg-Šubert-Šuman. OVAJ Richard Ormrod je iz Lidsa i svira VRLO FANKI, i pored nabrojanih instrumenata inače koristi i ukulele, bendžo, harmoniku, bas, gitaru, trombon... Jasno vam je, čovek je multiinstrumentalista u najizrazitijem obliku i radi sa gomilama bendova i projekata u raznoraznim stilovima, od regea, preko kalipsa i džeza do slobodne improvizacije.

Dodatno, imamo mladu trubačicu iz Lidsa, Oliviju Cuthill, a na udaraljkama gostuje i Danny Templeman, regularni saradnik ove ekipe i stručnjak za afrokaripske ritmičke instrumente.

I Too Am A Stranger je ploča koja odmah osvaja svojom neposrednošću. Iako u ovakvim situacijama ja često filozofiram o kulturnoj aproprijaciji i tome kako postoje etičke dimenzije koje ne treba izgubiti iz vida kada se bogati zapadnjaci napajaju na kreativnim izvorištima bivših kolonija, u ovom slučaju su mi takve brige bile u trećem planu. The Sorcerers nisu bend koji omažira Etiopljane i svira svoje aranžmane popularnih kompozicija iz ovog dela Afrike, već ekipa koja piše svoje kompozicije inspirisane ovakvim zvukom. Utoliko, sve na ovom albumu zvuči živo, neposredno, radosno, usredsređeno na temu, ritam i improvizacije, bez ikakvog vidnog napora da se imitiraju konkretni muzičari ili bendovi iz etiopskog zlatnog doba.

U skladu sa tim, muzika vrlo optimistički pocupkuje u ritmu fanka i regea, sipajući saks i flautističke solaže preko lepljivih Innesovih bas-linija i izvrsnih ritmičkih uboda na klavijaturama, dok perkusionisti slažu idealno svedene konstrukcije udaraca, maštovite ali ni u jednom momentu prekompleksne ili razmetljive. Ovo je muzika pre svega gruva, perfektne plesne ritmike i vedre atmosfere, sa hipnotičkim repeticijama, psihodeličnim zvukom vibrafona, cvrkutavim solažama na flauti i usredsređenošću na dobro osmišljene teme pesama tako da kada ispalite svih devet za redom skoro da ne možete da ne promenite šaržer, odete na početak i ponovo krenete od prve.

The Sorcerers uspevaju da postignu taj idealni vajb u kome, uprkos svoj konceptualnoj kompleksnosti bekgraunda ove muzike, njena egzekucija ne pati od nekakve filozofije, još manje od pokušaja da sama sebe objasni ili na bilo koji način slušaoca izvuče iz blažene opijenosti ritmom i melodijom. Ovo će vam se dopasti ili vam se neće dopasti, ali teško da možete biti neodlučni jer The Sorcerers ne idu ni u kakve odmake ili postmodernističko referencijalno izražavanje koje zahteva proučavanje literature i istorije: njihova muzika je serija perfektnih tema, ritmova i solaža, spakovanih u pesme koje traju taman koliko treba da traju, pokretane istim onim instinktom za mešanje etničkog i popularnog, muzika pokupljenih sa radija i tuđih kolekcija ploča, ali i sa svadbi i drugih proslava, a koji je krasio i afričke muzičare šezdesetih, pa i njihove progresivnije kolege u Evropi ili SAD (na primer, na pamet mi je prevashodno padao Sun Ra i njegov nagon za mešanjem naučnofantastične psihodelije sa etničkim nasleđima sa raznih strana sveta).

Ako imam i jednu jedinu zamerku na ovaj album – a nemam zaista – to je više komentar na moju ličnu izopačenost nego na sam sadržaj materijala. I Too Am A Stranger je snimljen jako čisto i produciran veoma razgovetno a što obezbeđuje ugodan (za nijansu preglasan za moj ukus) zvuk, sa lepm separacijom instrumenata, ali su moje uši, decenijama navikle na dijetu snimaka iz treće ruke spasenih sa raznih starih medijuma i rađenih u minimalističkim produkcijskim uslovima ovde konstantno iznenađene koliko je sve čisto i koliko se ovde čuje uredan studijski rad sa nasnimavanjem i multiplim tejkovima umesto podruma u Adis Abebi sa deset znojavih muzičara koji svi duvaju u isti mikrofon.

Je li to prava zamerka? Nije! Album zvuči čisto i prijatno i samo će se budala žaliti da je to problem. S druge strane, vredi primetiti i da je ovo pravi rudnik blaga za old school crate diggere i beatmakere sa gomilama praktično readymade lupova za vaš budući plesni hit, pa ako volite fank, džez, etiopsku muziku, hip-hop, rege ili, uopšte, DOBAR plesni gruv, ovo je apsolutno obavezna lektira:

https://sorcerers.bandcamp.com/album/i-too-am-a-stranger (https://sorcerers.bandcamp.com/album/i-too-am-a-stranger)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 25-02-2024, 12:11:33

Danas, zašto da ne, dva recentna džez izdanja da vam ulepšaju Nedelju koja je, između ostalog i rođendan pokojnog Georgea Harrisona. Ne zna koliko je tihi, povučeni Bitls slušao džez, ali mi ćemo ga se danas naslušati.

Prvo na red dolazi jedan švajcarski album. Reflections: Oneness je blago nezgrapan naslov za album vrlo relaksiranih aranžmana poznatih kompozicija, ali je to, uveravam vas, jedina nezgrapna stvar u vezi sa njim. Ako volite klasični američki bebop koji je sa dosta elegancije izmicao bebop klišeima i krčio svoj put kroz džez istoriju, danas interpretiran od strane grupe prekaljenih švajcarskih muzičara, ovo je album kome vredi posvetiti malo vremena.

Vođa sastava Refelctions, Christoph Grab danas živi i radi u Cirihu, gde predaje na Fakultetu za Džez Ciriškog univerziteta umetnosti. Ovaj je – prevashodno tenor i lalt – saksofonista studirao saksofon, kompoziciju i aranžiranje na Švajcarskoj džez školi u Bernu i neki od ljudi koji su ga podučavali su bili i Andy Scherrer, Sal Nistico, Jerry Bergonzi, Joe Lovano, Dave Liebman... Grab ima mnogo tekućih i povremenih projekata sa kojima radi, uključujući TOUGH TENOR, Christoph Steiner's Escape Argot, Reto Anneler STILLE POST, Zurich Composers Collective, ELLINGTONALITY, Axel Fischbacher Octet, Spittin' Horns, Elmar Frey Septet... a bio je i u mnogim drugim postavama sa kojima je svirao, kako sam kaže ,,nebrojene turneje i koncerte širom sveta", plus razne radijske i televizijske nastupe. Kao posebno notabilne muzičare sa kojima je nastupao Grab navodi ljude kao što su Ray Anderson, Wolfgang Muthspiel, Irene Schweizer, Benny Golson, Joe Beck, Mark Egan, Danny Gottlieb, Frank Moebus, Axel Dörner, Burhan Oecal, Harald Haerter...

Pored pasije za džez – koja, vidimo po izboru saradnika i saveznika, ima i primetnu avangardnu crtu – Grab je i jedan od onih muzičara zainteresovanih za korišćenje elektronskih efekata na živim nastupima, ali i hakovanih jednostavnih automata, uključujući dečije igračke pa neki njegovi nastupi idu u ovom smeru. Grabova diskografija sa različitim projektima seže do daleko u devedesete i možete je pregledati natenane na njegovom sajtu (https://www.christophgrab.com/en/media).

Reflections je jedan od tekućih Grabovih projekata a sa kojim je već snimio jedan živi album iz 2020. godine a pre toga jedan EP 2017. Ovo je, dakle, prvi ,,pravi" studijski album za ovaj projekat ali nakon slušanja prethodnih snimaka, sugerišem da i njih potražite i čujete jer ako vam se ovo dopadne, dopašće vam se sve. U odnosu na živi album iz 2020. godine postava na Oneness se razlikuje samo u jednom imenu - Bänz Oester ovde svira kontrabas umesto Lukasa Traxela, inače čestog Grabovog saradnika – ali koncepcija i vizija su isti: Reflections je, kako i nagađate, bend posvećen reimaginaciji opusa Theloniusa Monka.

Monkov je legat svakako izdržao test vremena. Još je 1959. godine Steve Lacy sa brutalnom reprezentacijom saboraca svojim drugim albumom – nazvanim, sećate se, da, da, Reflections – otvorio sezonu, kreirajući prvu ploču u istoriji džeza gde su drugi ljudi svirali isključivo Monkove kompozicije. Evropa svakako nije ostajala dužna sa raznim sličnim projektima, pa sam i ja pre neki mesec pominjao trostruki album koji su Die Enttäuschung snimili sa Alexanderom Von Schlippenbachom, radeći praktično čitav Monkov opus u furioznim živim izvođenjima, a Grab i Reflections se nadovezuju na istu tradiciju.

Bernski trubač Lukas Thoeni i trombonista Andreas Tschopp iz Lucerna su česti Grabovi saradnici a postavu zaokružuje bubnjar Pius Baschnagel i ovo je jedna izuzetno iskusna ekipa ljudi koji predaju po fakultetima, svirali su u raznim američkim, britanskim i švajcarskim postavama i nastupali su sa mnogim velikim imenima. Baschnagel – čiji je personalni slogan da je ritam života džez ritam – se školovao i na Kubi.

Na Oneness bend ne ponavlja kompozicije koje je već snimio na živom albumu, a kako su tamo odrađeni i obrađeni mnogi Monkovi hitovi, poput Bemsha Swing, Round Midnight, Ruby My Dear, Brilliant Corners, pa i sama Reflections, onda je ovaj album posvećen možda za mrvicu manje poznatim ili manje obrađivanim Monkovim kompozicijama. Nismo još dobili In Walked Bud ili Straight, No Chaser, ali Reflectionsi ovde sviraju, recimo, Introspection, koja album otvara i koja je imala i solo verziju snimljenu za album Solo Monk. No, Grab i kolege se više oslanjaju na original iz 1947. godine, sa albuma Genius of Modern Music, ali njihova interpretacija jedne već dosta radikalne kompozicije je dodatno radikalizovana već i činjenicom da Reflections u postavi decidno nemaju klavir. Otud je i Grabov aranžman ove kompozicije postavljen na ideji da će temu razvijati duvači, a Baschnagel izlazi iz standardnog bop ritma u kompleksne latinske poliritmije.

Većina albuma informisana je sličnim, osobenim čitanjem Monkovih predložaka. Who Knows, recimo, i sama ima složen ritmički osnov, a Reflections je sviraju manje furiozno, relaksiranije, pa i reflektivnije od Monkovih jurišnika na Genius of Modern Music, Vol. 2.

Ima i novijih kompozicija kao što je, recimo, Boo Boo's Birthday koju je Monk snimio tek 1967. godine, za album Underground. Pesmica snimljena za rođendan njegove ćerke Barbare koja je te godine punila 14 je u intepretaciji Reflectionsa brža pa i žešća od originala ali Švajcarci joj daju opipljivu toplinu sa duvačima koji sviraju meko i osećajno čak i kada izlaze iz skala i iskaču iz ritma.

Sa istog albuma, Undeground je i Ugly Beauty koja zatvara Oneness. Ovo je spora, meditativna pesma zabeležena i kao jedini valcer koga je Monk ikada napisao i mada Reflectionsi ubacuju dosta varijacija na ritam i pesmu izvode iz njene osnovne forme na različite strane, ovo je sa ljubavlju i poštovanjem urađena posveta Monku i, što uostalom važi za ceo album, jedan vrlo smislen pogled na opus velikog muzičara i inovatora džeza. Nadajmo se da će Reflections nastaviti sa dobrim radom jer Oneness je izuzetno odsviran i vrlo lepo snimljen album koji možete čuti ovde:

https://christophgrab.bandcamp.com/album/reflections-oneness (https://christophgrab.bandcamp.com/album/reflections-oneness)

Drugo izdanje ove nedelje nije album već EP, i mada sam ga zapravo slušao pre svega kao tehnički kuriozitet, muzika na njemu nije nimalo rđava, pogotovo ako volite džez iz vremena pre nego što su počeli za njega da koriste odrednicu ,,moderan" i pre nego što je termin ,,bop" od opisa plesanja postao način da se opiše žanr muzike uz koji se, jelte, pleše.

Colescott & His Red Hots: Colescott& His Red Hots In New York je EP posvećen muzici iz doba swinga, napisan u maniru swinga a onda i SNIMLJEN u tehnici koja bi odgovarala onome kako su džezeri svoju muziku snimali dvadesetih godina prošlog veka.

Colescott Rubin je, inače, bostonski, pa... muzičar ali i zabavljač i edukator (https://colescottrubin.com/), koji svira više instrumenata (kontrabas, tuba, trombon), bavi se vodviljskim nastupima, pevanjem i plesom, i, kako sam kaže, piše muziku u snu. Svirao je na raznim kontinentima i nastupao ili snimao sa muzičarima od kalibra, uključujući žene i ljude kao što su John Legend ili Esperanza Spalding ili Catherine Russell, a danas predaje na Berkliju gde je i svojevremeno diplomirao uz prestižnu predsedniču stipendiju.

Rubin dolazi iz porodice džezera, i to ozbiljnih. Deda, Robert Colescott mu je bio džez bubnjar koji je četrdesetih godina prošlog veka osnovao i predvodio sopstveni bend nazvan, naravno, Red Hots, da bi se kasnije uspešno bavio slikanjem, a njegov otac, a Rubinov pradeda, Warrington Colescott je bio džez-violinista koji je u drugoj polovini druge decenije dvadesetog veka po Nju orleansu nastupao između ostalog sa mlađanim Louisom Armostrongom.

Colescott & His Red Hots In New York je posveta džezu nekog tog, starog vremena u kome su se podžanrovi tek formirali i swing i ragtime se solidifikovali u različite interpretacije istih korena, i sadrži tri Rubinove originalne kompozicije kao i dva aranžmana starih džez-hitova. Jedna je Gee, Baby, Ain't I Good to You Andyja Razafa i Dona Redmana, prvi put snimljena 1929. godine od strane sastava McKinney's Cotton Pickers ali možda najpoznatija po verziji Nata Kinga Coela iz 1944. Drugu, St. Louis Blues je takođe snimio Nat King Cole na istoimenom albumu iz 1958. godine ali ova je pesma u tom trenutku bila stara više od četrdeset godina, a ako računamo i originalnu narodnu verziju, više od pola veka. Naime, trubač W.C. Handy koji je 1914. godine napisao i registrovao St. Louis Blues kao svoje intelektualno vlasništvo, pa je onda i izvodio sa svojim sastavom, i sam kaže da je osnovnu temu čuo u Sent Luisu 1892. godine na ulici, sušajući ženu kako lamentira nad tvrdim srcem svog muža. St. Louis Blues je postala prva bluz pesma koja je nadrasla granice žanra i pretvorila se u pop-hit, sa verzijom iz 1925. godine koju je pevala Bessie Smith a Louis Armstrong je na njoj svirao kornet, da bi i ta a i Handyjeva snimljena verzija iz 1922. godine danas bile smatrane nematerijalnim blagom čovečanstva. Ili makar američke istorije. Colescott & His Red Hots je sviraju u instrumentanoj verziji, ali ostale kompozicije na ovom izdanju imaju pevanje.

I sve su urađene u swing stilu, sa sve dobacivanjima i posebnim zvučnim efektima koji se prirodno uklapaju u lo-fi snimak. Rubin je insistirao na tome da sve pesme budu snimljene sasvim akustično i na opremi koja bi odgovarala stanju stvari iz perioda pre 1926. godine, ,,pre izuma električnog snimanja i predpojačala".

I mada se u prvi mah zaista može pomisliti da je ovaj EP samo tehnički kuriozitet jer nešto iz Bruklina 2022. godine zvuči kao nešto iz Luizijane 1922. godine, Rubinove kompozicije su urađene sa toliko ljubavi i odsvirane, a pogotovo otpevane sa toliko autentične strasti da je nemoguće ne voleti ih. Bukvalno jedina stvar koju bih ovde prometio sa podignutom obrvom je da u postavi nedostaje bendžo, ali snimak je toliko rudimentaran da klavir i kontrabas praktično pokrivaju isti frekvencijski opseg i sve zvuči ,,stvarno."

Ako ste ljubitelj baš STAROG (i dobrog) jazza, ovo ne treba da propustite:

https://colescottrubin.bandcamp.com/album/colescott-his-red-hots-in-new-york (https://colescottrubin.bandcamp.com/album/colescott-his-red-hots-in-new-york)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 03-03-2024, 12:18:07

Imajući u vidu da smo upravo preživeli (barem neki od nas) najtopliji Februar u istoriji Februara, bar kad je moderna meteorologija u pitanju, to da je prva pesma na albumu John Lake: ensemble | in situ baš Spring is Here, stari, predratni brodvejski hit iz predstave I Married an Angel se nekako perfektno uklopilo uz vreme, mesto, klimu... Tokom nedelje su kroz moje uši prošli i razni free jazz i free improv albumi, uglavnom apstraktni, hermetični i namenjeni pre svega utreniranoj publici a ovaj album sam uzeo da predstavim jer je ponekad potrebno da Monka slušamo makar dva vikenda za redom. ensemble | in situ nije čitav album Monkovih kompozicija, ali jeste album sa lepim izborom starih pesama u novim verzijama, te autorskih radova, usredsređen napor da se razigraju kompozitorski i aranžerski mišići trubača (i brodvejskog izvođača) Johna Lakea. Lake ima za sada dosta skroman studijski opus, dva albuma sa sastavom Shirley snimljena pre više od deset godina i prvi solo album koji je uradio nesrećne 2020. godine i dobio vrlo lepe kritike. ensemble | in situ je neka vrsta memoarskog formata, jer je u pitanju kolekcija snimaka sa različitih studijskih sesija u različitim postavama a koja pokazuje kako je nastajao, razvijao se i solidifikovao septet John Lake Ensemble. Kroz ovaj materijal, sniman u bruklinskom studiju IBeam tokom pet godina, Lake je pokazao i aranžerske i kompozitorske veštine i autoritativno se nameće kao muzičar sa kojim se nadalje mora ozbiljno računati.

Originalno sa Srednjeg zapada, Lake je studirao u Sinsinatiju i Koloradu, gde je odbranio i master iz muzičke teorije. Pored toga što on danas i sam drži predavanja i muzičke klinike, Lake i piše za različite magazine, kao što su Downbeat, JazzTimes Online i JazzEd Oline.

Kao muzičar, kompozitor i aranžer, Lake je zainteresovan za nešto veće ansamble. U ovom konkretnom slučaju imamo sedam muzičara na istom poslu, ali tokom proteklih godina je ovaj trubač radio sa velikim brojem big-bendova (npr. Sam Blakeslee Big Band, Eyal Vilner Big Band, Revive Big Band, Roy Hargrove Big Band, Robert Edwards Big Band, John Yao's 17-Piece Instrument, Erica Seguine Jazz Orchestra, Angela Morris/Anna Webber Big Band...) i na ovom albumu se definitivno čuje njegov apetit za baratanje sa mnogo instrumenata i njihovo organsko raspoređivanje u prostoru i vremenu. Jednostavnije rečeno, Lake ima jednu prirodnu sponu sa duhom big band ere ali i hardbopa i sa lakoćom mu polazi za rukom da svoje saradnike inspiriše i ubaci u prijatan gruv tokom svih deset komada na ovom albumu.

Kako već rekosmo, Lake je i brodvejski muzičar i do sada je svirao u više brodvejskih produkcija, uključujući klasične Some Like it Hot ili Merrily We Roll Along a onda i modernije radove kao Be More Chill. Kako to već kod njujorških muzičara zna da bude, Lake svira u raznim kontekstima, ne vezujući se nužno za jedan žanr pa je u recentnim godinam radio i sa Mary J Blige, Lauryn Hill & Fugees, pokojnom Marin Mazzie, glumicom Alex Newell...

Za ovaj album, Lake je radio sa velikom ekipom vrsnih – mahom njujorških – muzičara svoje generacije, trudeći se da kroz nekoliko godina rada dođe do stabilne postave svog akustičnog septeta. Postava, na različitim kompozicijama uključuje čak četvoricu saksofonista, a svakako ćete primetiti kako je alt-izvođač Caleb Curtis odličan na drugoj kompoziciji, By Myself, starom predratnom standardu (izvodili su ga kasnije i Sammy Davis Junior, Judy Garland, Fred Astaire, čak i Jerry Lewis...) koji je Lake aranžirao sa vrlo tradicionalno-modernim pristupom, prikazujući tu transformaciju klasičnog swinga u bebop i dopuštajući svojim saradnicima da demonstriraju šta znaju. Curtis je sjajan sa svojim toplim fraziranjem, pensilvanijski pijanista Billy Test razigran, bubnjar Joe Peri razuzdan a sam Lake izuzetno karakteran ovde.

Nisu sve pesme na albumu starije od osamdeset godina, naravno. Treći komad je Bud Powell, kompozicija koju je Chick Corea sedamdesetih napisao u znak sećanja na velikog pijanistu i ovde klavir svira izvanredna ArcoIris Sandoval koja je sada i stalni član Septeta, sa jednim izuzetno mekim, a opet autoritativnim radom na dirkama. Lake temu u ovoj kompoziciji svira sa prigušnikom, idući direktno tragom koji je iza sebe ostavio Wallace Roney, a saksofone sviraju Jordan Pettay (alt) i Jonathan Beshay (tenor), boreći se (i to dosta uspešno) da ih primete pored izvrsne Sandovalove. Ovde vredi pomenuti i da kontrabas na svim kompozicijama svira Marty Kenney, jedan ozbiljni stožernim njujorke džez scene, a da je za bubnjevima briljantni Jay Sawyer. Ali tu je i trombon koji svira Robert Edwards i ovo je jedan vrlo bogat aranžman Coreine kompozicije.

Lake svira bluzerski, emotivan uvod za Monkovu Monk's Mood na kojoj u originalu nije bilo trube i jedini duvački instrument – naravo, tenor saksofon – je svirao glavom John Coltrane. To su jebeno velike cipele za popuniti, ali Lakeov aranžman Monka je siguran, pun poštovanja ali i izražene ljubavi i ovde pored njega imamo i Chrisa Smitha na bubnjevima, Nicka Grindera na trombonu, te Stevea Kortyku na alt saksofonu za jedan lep spektar tonova i boja koji Monku odaju dostojnu počast. Kortyka je posebno izvrstan sa jasnim uzgrednim odavanjem pošte Coltraneu na svom instrumentu uspevajući da sav koltrejnov ranjivi bluz nekako spakuje u alt-registar.

Ima još Monka na ovom albumu, sa nežnim (i samo lagano avangardnim) čitanjem Ugly Beauty, ali ne pre nego što Lake oda poštu i Dizzyju Gillespiju svirajući Tin Tin Deo. Primetno je, i u ovoj i u drugim kompozicijama da Lake aranžiranju pristupa sa jednim vrlo klasičnim, vrlo formalističkim senzibilitetom, pa ako, recimo, ovu kompoziciju pamtite kao jedan od Gillespyjevih suptilnijih komada u kojima sama tema ide u drugi plan a ekspresivnost i dinamika izvođenja preuzimaju primat (pogotovo u kasnijim živim verzijama), Lakeov aranžman je ,,resetuje" na fabrička podešavanja, nudeći izvrstan latin-ritam i nežne razvoje teme.

East of the Sun je napisana pre rata a u recentnim decenijama ju je izvodila i Diana Krall, pa joj Lakeov aranžman vraća malo patine (ovo su uostalom izvodili i Benny Goodman, Sarah Vaughn, Oscar Peterson, Charley Parker...) i nudi prijatno, neagresivno a energično hardbop čitanje.

Nightwatch je originalna Lakeova kompozicija i po atmosferi i senzibilitetu se lepo uklapa uz klasike koje smo do sada slušali, nudeći upečatljive duvačke deonice i propisan hardbop gruv sa, ponovo odličnim soliranjem na tenor saksofonu (Sam Dillon).

Album i zatvara još jedna Lakeova kompozicija, Blue Barron, posvećena dirigentu Harryju Freidmanu, koji je pod imenom Blue Barron predvodio više big bandova u četrdesetima i bio jedan od zatočnika mekše, romantičnije struje u ovoj muzici koja se odvajala od swing osnove. Kortyka ovde sjajno solira na altu, a Sandovalova ponovo briljira na klaviru i Lake perfektno spaja svoju ljubav ka big band muzici sa hardbop i swing elementima.

ensemble | in situ je veoma ugodan album. Ni slučajno najpustolovnija ili najeksperimentalnija ploča koju ćete čuti ovog proleća, ona nudi klasičan senzibilitet, pažljivo prorađene aranžmane i selekciju izvanrednih solista koji rade mnogo, dobro ali nikada tako da zvuk samog septeta ostane u pozadini. Odličan njujorški džez za sve koji ga vole:

https://johnlakejazz.bandcamp.com/album/ensemble-in-situ

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 10-03-2024, 12:01:50

Krajem Januara je portugalski Clean Feed izbacio nekoliko vrlo zanimljivih albuma, nastavljajući da nadograđuje svoj inače impresivni, skoro neprevaziđeni katalog savremenog džeza sa avangardnim naklonom. Iz te pregršti smo za ovu nedelju izvadili možda najkomunikativniju ploču, ali se nadamo da će ona biti podsticaj da i slušalac koji još nije imao priliku da se upozna sa radom ove lisabonske etikete odvoji malo vremena i pročešlja njenu ponudu. Dobro će se provesti.

Friends & Neighbors: Circles je šesti album skandinavske, konkretno norveško-švedske grupe koja je ime, pogodićete posle nekoliko taktova, uzela po jednoj od manje poznatih kompozicija Ornettea Colemana. Friends & Neighbors su osnovani 2008. godine, u Trodnhajmu, kao kombinacija jakih individua koje će unutar kolektivnog identiteta imati prostora i za sviračke i za kompozitorske ekspresije. Ovaj bend je, pod jakim uticajem američkog džeza iz vremena žestoke promene paradigme tokom šezdesetih godina prošlog stoleća, pre svega baziran na autorskoj muzici i nudi sveže i nepotrošene formule unutar formata koji podrazumeva i melodiju i plesni ritam, ali i mnogo slobodne svirke i improvizacije. Bend već dosta godina sarađuje sa Clean Feedom a što im posle osvajanja Skandinavije garantuje i prepoznatljivost u znatno široj fri-džez javnosti i nakon petog albuma, iz 2021. godine, koji je bio nominovan za nagradu Spellemannprisen (a koja se smatra norveškim pandanom Grammy nagrada), posvetili su se svojim dužnostima u drugim grupama, da bi se sada vratili šestom pločom za koju izdavač smatra da im je do sada najbolja.

Možda je blagi kuriozitet da je najplodniji autor u ovom sastavu – sastavu zaista jakih individualaca, da ponovimo – bubnjar Tollef Østvang a koji je za Circles napisao tri od sedam kompozicija. Østvang je iskusan i zaposlen muzičar u univerzumu fri džeza i slobodne improvizacije sa projektima poput All Included, The Way Ahead i Universal Indians pored ove grupe. Čovek iza sebe ima studije na konzervatorijumima u Parizu i Amsterdamu a trenutno živi u malom planinskom mestu Os i koordinator je godišnjeg festivala alternativne muzike Fri resinans kao i serije koncerata Fri Form. Da bi bilo jasno o kakvom pedigreu ovde pričamo, navešćemo da je Østvang svirao turneje sa muzičarima kao što su Joe McPhee, Dave Rempis, Keefe Jackson, Mette Rasmussen, Wilbert de Joode, Michael Moore i neizbežni Ingebrigt Håker Flaten.

Kontrabasista Jon Rune Strøm, je napisao jednu kompoziciju na ovoj ploči, a radi se o cenjenom ritmičaru (ali i melodičaru) koji inače predvodi sopstveni kvintet i koji takođe izdaje za Clean Feed. Strøm je na debi albumu ovog sastava pored sopstvenih kompozicija radio i aranžmane Johna Coltranea, Ornettea Colemana i Jamesa Blooda Ulmera što se sve vrlo jasno uklapa uz muziku koju rade Friends & Neighbors.

Pijanista Oscar Grönberg je napisao jednu kompoziciju ovde, a inače predvodi sopstveni O. G. Trio/O. G. Quartet koji je opet inspirisan prethodnicima kao što su Ahmad jamal ili Thelonous Monk (koga ne možemo da ne pomenemo treću nedelju za redom).

Trubač Thomas Johansson je i sam napisao jednu kompoziciju a inače je aktivan u svom sastavu Cortex, u još nekoliko sastava, ali i kao vlasnik etikete Tammtz Records. Konačno, postavu zaokružuje tenorista André Roligheten, takođe autor jedne kompozicije na ovom albumu i jedan vrlo zaposlen muzičar koji svira sa Trondheim Jazz Orchestra, Gard Nilssen's Acoustic Unity, Supersonic Orchestra i još masom drugih projekata. Više puta je sa različitim projektima nominovan za pomenuti ,,norveški Gremi" a jednom je, sa projektom Team Hegdal ovo priznanje i osvojio. Roligheten svira ili je svirao sa vrlo širokim dijapazonom muzičara, uključujući Röyksopp, Joshuu Redmana, Axela Dörnera ali i Paala Nilssen-Lovea.

Circles je, dakle, ploča na kojo svako ima prostora za svoj individualni izraz ali je prevashodni utisak koji ona na slušaoca ostavlja taj o veličanstvenoj kolektivnoj svirci i jednom uzajamnom prožimanju idejama, emocijama, energijom. Friends & Neighbors kao da bez mnogo napora postižu taj sveti ideal džeza u kome se vrlo upečatljive, vrlo pamtljive teme i melodije razvijaju na vrtoglavo kompleksne načine, a onda se organski prelazi u soliranje koje je potpuno slobodno i ne brine se za harmoniju, ritam ili, čak žanr. Da ovde odmah kažemo da je, za savremene free jazz standarde, Friends& Neighbors i prilično lak za uho, te da muzičari sviraju energično, strastveno ali retko ulaze u teritoriju agresivnog. Ovde atonalnih pasaža ima, distorzija će se čuti, ali muzičari ne favorizuju teksturu i energiju iznad ritma i melodije, pa su i najužurbanije deonice po pravilu pitke.

Gotovo da je moguće u svakoj individualnoj kompoziciji naći sponu sa jednim uzorom iz šezdesetih ili sedamdesetih. Prva, Grönbergova Cecil već imenom otkriva svoje karte ali, u skladu sa tom pitkom dimenzijom ovog sastava, u pitanju nije tek kanonada atonalnih udaraca po klaviru i mada bend svira brzo i žestoko, ovo je čitanje taylorove zaostavštine kao muzike koja je uvek volela temu, melodiju, radost, i od te radosti oko melodije sipala neprebrojne note.

Naslovna, je jedna od tri Østvangove kompozicije i vrlo se organski nastavlja na rad Ornettea Colemana iz druge polovine šezdesetih. Na kraju krajeva, ,,circles" iz imena je gotovo neizbežno aluzija i na Colemanov živi album At the Golden Circle iz 1966. godine a koji je snimljen u Švedskoj i predstavljao jedno od važnih snimljenih svedočanstava kako su američki avangardni džezeri naživo menjali lik skandinavskog džeza.

Johanssonov Ghost March je jedna od dve kompozicije koje prizivaju duh Alberta Aylera sa svojim ekstatičnim melodijama i uskovitlanom improvizacijom. Ova je pesma i interesantno podeljena u dinamički odvojene ,,stavove" i pokazuje da ne morate direktno imitirati Aylerov pristup komponovanju da biste mu odali poštu.

Album ima i dve kompozicije koje omažiraju latin-džez, gde Son snažnije vuče na Kubu a poslednja, Latin Phonetics na severnoameričke interpretacije kubanske i druge latinoameričke muzike. Friends & Neighbors ovu muziku izvode tako da se i dalje čuje jedna skandinavska melanholija u pocupkujućim ritmovima i veselom dozivanju duvača.

Na kraju, tu su Charles – jedan energičan freebop komad posvećen, nagađamo Mingusu – i Hymn Infinitum, druga posveta Ayleru ali i ostalim kolegama iz njegove generacije koji su spiritualnu ambiciju realizovali kroz svirku neverovatnog intenziteta i volumena.

Circles je, dakle, neka vrsta mape najvažnijih koordinata muzike koja je šezdesetih bila mnogo više od muzike i predstavljala kulturnu i socijalnu revoluciju. Naravno da bi bilo sjajno da je ta revolucija nama donela svetski mir, bratstvo svih ljudi (i sestrinstvo svih žena) i opšte blagostanje, ali kad već nije, lepo je videti da ona i dalje, kako se to nekada govorilo, teče. Ovo, hoću reći, nije album pukih omaža, već album muzike koja od šezdesetih godina NIJE STALA i ne namerava da to uradi u skorije vreme.

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/circles (https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/circles)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 17-03-2024, 12:29:25

Imajući u vidu da je prošla sedmica bila delimično i tmurna, kišovita i svežija, nekako je odgovarajuće da sada poslušamo album koji sam na prvih par taktova prepoznao kao njen prirodni saundtrak. Mathias Højgaard Jensen: Is As Is je album delikatne atmosfere i pažljivih, odmerenih gestova, intenzivno intiman i samo malo hermetičan ali, u krajnjoj liniji, topao i sa svom zamislivom ambicijom da vam uđe pod kožu i postane deo vašeg prirodnog okruženja na neko vreme. Slušanje ovih devet autorskih kompozicija sasvim moguće može da u slušaocu izazove i blage flešbekove na period pandemijske izolacije i samoće, pa i da ga time ponuka na izvesnu kontemplaciju. A ni to nije slučajno.

Mathias Højgaard Jensen je srazmerno mladi danski kontrabasista koji se muzikom, po sopstvenim rečima profesionalno bavi poslednjih deset godina. U ovom periodu proputovao je Evropu, Ameriku pa i, naglašava, Izrael, a danas je on i stanovnik Njujorka, kao i mnogi drugi muzičari sa raznih strana sveta koji su se odlučili da nastave život i rad u Velikoj jabuci, svetskoj prestonici džeza poslednjih nekoliko decenija. Jensen je rodom iz Kopenhagena i sa ponosom navodi da je sa nekih devet godina sebe uz klavir naučio da čita note. No već sa deset godina dohvatio je bas-gitaru i počeo da se muzikom bavi zaistinski. Prepoznat kao talentovan, mladi Danac je prošao nekoliko muzičkih škola za darovite omladince i kroz zbližavanje sa džez muzikom prirodno migrirao ka sviranju kontrabasa. Nakon danskih institucija poput škole Hørsholm, gimnazije Sankt Annæ i akademije za talente MGK, Jensen je školovanje, orijentisano na džez nastavio u Švedskoj (Fridhems Folkhögskola) pa onda u Nemačkoj gde je diplomirao džez sviranje. Navodi da su mu ovde neki od predavača bili međunarodno poznati likovi kao što su Greg Cohen, Kurt Rosenwinkel, John Hollenbeck i Jim Black, a u Berlinu je stekao i dosta živog iskustva nastupajući sa raznim postavama. Iz ovog perioda mu je glavni projekat bio Holon Trio, osnovan 2014. godine sa kolegama na Berlinskom džez institutu i mada se članovi danas nalaze na različitim stranama sveta, ovaj je sastav i dalje zvanično živ, sa najnovijim albumom iz 2022. godine i jednim intimističkim pristupom muzici koji je prepoznatljiv i na albumu koji danas slušamo.

No, 2018. godine, Jensen se preselio u Njujork kako bi na Menhetnskoj školi muzike radio svoj master, ali i kako bi postao deo ondašnje scene. U školi mu je kontrabas predavao Buster Williams, a kompoziciju Jim McNeely, da bi se Jensen, nakon odbrane master teze 2020. godine vratio u Kopenhagen jer, da li biste VI ostali u SAD u doba pandemije znajući razliku između američkog i skandinavskog sistema zdravstene zaštite? Tako sam i mislio.

U danskoj je radio kompozicije po narudžbini i reaktivirao Holon Trio, a sada je ponovo u Bruklinu i tamo ima i svoj kvartet Quiet People.

,,Quiet People" je i kako se može opisati utisak koji dobijete nakon slušanja albuma Is As Is, iako ovo nije uradio taj kvartet. Ali jeste njegova polovina. Pored Jensena, ovaj je materijal, krajem 2022. godine snimao i alt-saksofonista David Mirarchi koji takođe svira u Quiet People, a uz njih dvojicu su i pijanista Jacob Sacks, te bubnjar Steven Crammer.

Mirarchi i Jensen sviraju zajedno u više različitih postava (uključujući, recimo, improvizatorski kvartet sa još dve žene u postavi sa kojim su pre dve godine snimili album Paper Attic), pa se među njima može odmah prepoznati lepa hemija. No, vredi primetiti i kako se ostala dvojica ovde dobro uklapaju uz Jensenovu viziju tihog, nenametljivog a opet na momente vrtoglavo kompleksnog fri džeza što ne osvaja intenzitetom i volumenom ali tiho truje iz pozadine i prespaja vam sinapse u mozgu. Jacob Sacks je originalno iz Mičigena ali je u Njujorku aktivan na sceni već duže od četvrt veka i svirao je i sa vrlo jakim imenima (uključujući na primer, Leeja Konitza, Clarka Terryja, Charlesa Gaylea...) a predvodi nekoliko sopstvenih postava i generalno je jedan od najcenjenijih i najzaposlenijih pijanista u Njujorku.

Crammer je stanovnik Bruklina i svira prevashodno džez, ali naglašava da u njegovom stilu figurišu i čista improvizacija, i metal i indijska klasična muzika... Većina njegovih projekata je sa džez bendovima a na ovom albumu Crammer pokazuje sjajan osećaj za poliritmiju, laku ruku i sjajno se uklapa u Jensenove intimističke, tihe kompozicije.

No, ne bi vam bilo zamereno ako biste pomislili da je šef ovog benda u stvari Sacks. Naravno, po prirodi stvari klavir i saksofon se najglasnije čuju na ovakvim snicmima, ali i Jensenove kompozicije su takve da ritmičarski deo ansambla opterete kompleksnim metrikama koje prelaze u maltene teksturu na nekim mestima, a da melodijski i harmonski instrumenti imaju posao na popriličnom rasponu tonova i sviraju prolazeći vrtoglavo kroz skale.

Jensen će biti onaj koji otvara neke od kompozicija, notabilno drugu, Sleeping Silver i ovo je dobar primer za njegovo konstruisanje pesama iz složenih ritmičkih formi i kompleksnih bas-tema koje će njega i Crammera držati zaposlenim tokom narednih pet minuta a gde će onda pijanista i saksofonista svirati zahtevnu ali ultimativno prirodno-zvučeću kombinaciju razvijanja teme i improvizacije. Jensen ne piše nužno ,,pamtljive" melodije, njegove su teme dugačke, treba im mnogo taktova da se razviju i često ni ne primetite momenat kada se klavir i saksofon razdvoje u improvizovane rukavce jer je harmonska osnova tema ionako i sama slobodna, ali je time efektnije kada se muzičari vrate u zajedničku melodiju i onda deluje kao da je iz nasumičnog haosa sama isplivala lepa muzika.

Is As Is jeste album lepe muzike. Jensen ga je i pisao kao kontemplativni materijal u periodu života obeleženom izolacijom, smanjenom aktivnošću, možda sumornim mislima o karijeri koja je zakočena usred zaleta, ali ovo nije hladna i pesimistička ploča i njegova želja da se ovde čuju i lepota, nada i humor je sasvim ispunjena. Is As Is nije album jakih amplituda, naprotiv, svirka je tiha, osećaj intiman, bubnjevi su mekani i nežni uprkos obilju nota koje Crammer sipa, saksofon je često u visokim registrima ali tih, kontrolisan i zvuči krhko ali elegantno, dok klavir češće koristi svoj čitavi opseg i Sacks prilazi najbliže konvencionalnom ,,free jazz" izrazu, u koji povremeno uspe da uvuče i Mirarchija.

No, nije ovde poenta ni u volumenu ni u isticanju individualnih solaža u odnosu na pratnju. Is As Is je smiren, intiman i mada naravno rizikuje da se na momente sasvim povuče u pozadinu, sa svojim odsustvom dinamičkih ekstrema i intenzivnije naglašenih tema, njegov topli zvuk i iskrena emotivnost na kraju osvoje slušaoca:

https://mathiashojgaardjensen.bandcamp.com/album/is-as-is (https://mathiashojgaardjensen.bandcamp.com/album/is-as-is)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 24-03-2024, 12:53:30

Danas ponovo malo idemo do Clean Feeda mada se kunem da sam do albuma Peter Van Huffel's CALLISTO: Meandering Demons došao nezavisno, i, uostalom, ovaj album u trenutku dok kucam još uvek ne možete pronaći ni na sajtu ni na Bandcamp stranici izdavača. Možda Van Huffel izmišlja da ovo izdaje Clean Feed? Ako je tako, nije uopšte loše podesio zvuk svog benda da zvuči BAŠ kao nešto što bi Clean Feed izdao.

Peter Van Huffel je bariton saksofonista a ovo je i dalje instrument koji intuitivno smatramo pratećim i čim vidimo kvartet u kome je to vodeća duvaljka, znamo da nemamo posla sa ,,običnim" džezom. CALLISTO čak nema ni kontrabas, za ime sveta, pa pijanista Antonis Anissegos nekako po prirodi stvari treba da popunjava donje registre, ali on to ne čini uvek onako kako biste očekivali i CALLISTO je programski napravljen da zvuči i pomalo tuđinski u svojim tripoznim, psihodeličnim improvizacijma. Mislim, svo troje drugih muzičara, sem bubnjara Joea Hertensteina sviraju i nespecifikovanu ,,elektroniku", pa iako je ovo u suštini akustični džez-kvartet, album Meandering Demons svoju demonsku prirodu nalazi i u nestašnom skrnavljenju svetosti džez akustike i neretko je bliži neidiomatskoj avangardi pa i psihodeličnom roku nego post-bop zvuku na koji se poziva i čiji se tragovi svakako i dalje primećuju.

Peter Van Huffel je belgijski Kanađanin, ali živi i radi u Berlinu i mislim da je fer reći da se zvuk CALLISTO kvarteta uklapa u nekakvu matricu nemačke džez avangarde. Ovaj album, inače prvi za postavu pod ovim imenom, kako rekoh, vrlo programski nema kontrabas u ansamblu, a onda je i muzika pravljena da se otrgne nekim utemeljenim džez tropima. Van Huffel i saradnici svakako i dalje čuvaju sponu sa tradicijom, nudeći na ekspresiji vrlo utemeljenu svirku, sa puno eksplozivne improvizacije i ne bežeći nužno od tema i melodija kada se one spontano pojave, ali uživajući potpunu harmonsku slobodu i koristeći ritam često kao ravnopravni element jedne haosu-nalik improvizovane zvučne građevine, radije neko kao spravu za merenje vremena.

Van Huffel je pre svega poznat po projektu Gorilla Mask (koga sam saksofonista naziva thrash-jazz postavom), triju gde saksofon, električni bas i bubnjevi rade na stecištu džeza, roka, panka i metala, možda oživljavajući pomalo i duh No Wavea. Gorilla Mask imaju pet albuma i ako pratite Clean Feed autput, sigurno ste već na njih naleteli. No, pored ove energične ekipe, Van Huffel ima i masu drugih radova, sa zanimljivim i varirajućim pogledima na improvizaciju i džez tradiciju. Recimo, Peter Van Huffel Quintet, jedan akustični džez kombo je pre nekih sedamnaest godina imao album melodične, kontemplativne džez muzike, sa sve kontrabasom i gitarom, a na kome je šef svirao alt i sopran saksofone.

Na neki način je CALLISTO, posle dosta godina u kojima je Van Huffel radio i sa većim postavama (na primer sa oktetom) i sa nestandardnim ansamblima (recimo album Hufflignon gde pored Van Huffela opet na sopranu i altu imamo trombon, kontrabas i ženski glas i to je procesija sjajnih minijatura sa dosta improvizacije), te skoro decenije eksperimentisanja sa elektronikom, sve svoje težnje, ideje i estetske ličnosti spakovao u istu firmu.

I to jaku firmu. Pomenuti pijanista, Grk Antonis Anissegos živi i komponuje u Berlinu od kraja devedesetih godina, radeći na tromeđi džeza, moderne kompozicije i čiste improvizacije, a koju je i predavao po letnjim školama u Grčkoj. Anissegos je plodan kompozitor i njegove radove izvodi veliki broj solista, kamernih orkestara ali i filharmonija po Grčkoj i Nemačkoj a kao muzičar nastupao je sa buto-plesačima, ,,običnim" plesačima, video-umetnicima i sa velikim brojem evropskih muzičara.

Ko čita ova moja pisanja o džezu pažljivo, možda se i seća da je Joe Hertenstein, bubnjar CALLISTO kvarteta već pominjan prošle godine. Ovaj svestrani i zaposleni naturalizovani nemački udarač je predvodnik sijaseta sopstvenih projekata ali i često i rado neko ko svira sa drugim liderima od Butcha Morrisa i Matthewa Shippa, preko Rieko Okude do Keisukea Matsuna. Kao dete je pravio improvizovane udaraljke od raznog otpada uključujuć (moramo to ponoviti) lobanje veprova i ako TO nije kvalifikacija da svirate free jazz, onda ne znam šta bi bila.

No, trubačica Lina Allemano je tajni adut ovog orkestra, jedan moćan i razigran kanadski ton na starom plehanom instrrmentu, ali i kompozitorka koja radi i u džez sferi ali i u raznim slobodnom improvizovanim, eksperimentalnim i avangardnim kontekstima. Allemanova je i šefica sopstveme izdavačke kuće, Lumo Records i pošto podjednako pripada Torontu i Berlinu, članica je dve užasno interesantne scene.

Meandering Demons je album koji post bop i progresivni i psihodelični rok spaja ne reagujući na proteste. Već naslovna pesma je puna komplikovane metrike i nestašne, zaista malo demonske razrade osnovne teme. Allemanova i Van Huffel predvode ovaj juriš samo utoliko da oni sviraju teme i onda beže od njih u improvizaciju ali pijanista i bubnjar su, moglo bi se reći STVARNI demoni u ovoj kompoziciji, sa zvukovima koji kao da dolaze sa onog sveta i ritmom u kome se naizgled ništa ne ponavlja a opet ima nekakav marševski – meandrirajući doduše – pravilni tok.

Skoro devetominutna Ravenous Hound počinje Hertensteinovim fantastično tribalnim posrtanjem kroz izmaglicu, onda saksofonista i pijanista krenu da ubacuju složenu, oštru temu u miks a trubačica preko toga divlje improvizuje i sve je kao da ste Ornettea Colemana vezali za ringišpil i dobili sasvim novo značenje pojma harmolodics. Spontanost i gvozdena disciplina ovde stoje u takvoj fascinantnoj ravnoteži da je teško ne podsetiti još jednom koliko Clean Feed u svom katalogu ima boljeg free jazza od praktično bilo koje druge firme na svetu.

Glass Sanctuary zvuči i emotivnije i atmosferičnije ali i psihodeličnije sa Allemanovom i Van Huffelom koji uključuju tu svoju elektroniku i bacaju svoje melodijske linije u ponore jeke, dok Anissegos u ovoj kompoziciji možda prilazi najbliže toj ulozi ,,basadžije" koju biste mu po prirodi stvari pripisali a on je izvanredno vešto izbegava većinu vremena. Hertensteinov ritam je i ovde skoro sumanuto kompleksan i mada se ja često mrštim na bubnjare koji preko ,,ambijentalne" svirke ostatka ansambla sipaju surovu poliritmiju jer ne znaju šta bi drugo, Hertenstein nekako sve to radi sa puno smisla i osećaja.

Interdimensional Planet Hopper počinje duom trube i bubnja i skoro jeretičke pomisli da bi čak i album na kome sviraju samo Hertenstein i Allemanova bio neodoljivo jebeno SJAJAN je teško se otresti tokom njihova nepuna dva minuta relaksiranog a opet moćnog improvizovanja. Cela skoro dvanaestominutna kompozicija je jedan surov kosmički trip, u kome Van Huffel ubacuje u za fri džez standardnu visoku brzinu a Anissegos svoj klavir provlači kroz (elektronske? akustičke?) filtere i daje mu distorziran, a istovremeno topao i snolik kvalitet. Hertenstein i dalje celu složenu građevinu drži na svojim plećima kao da je to NIŠTA.

A tu jedva da ste prešli pola albuma. Sa Rude Awakening saksofon počinje da se sudara sa samim sobom u supi elektronskih efekata, a bend posle toga kreće da svira komplikovani prog-rok kao da je 1973. godina i svi imamo opasne brkove i afro-frizure. Transient Being je najapsatraktniji, naj"svemirskiji" komad na ploči, napuštajući skoro potpuno ritam kao koncepciju i oslanjajući se na teksturu i psihodelične slike. Sjajan je, naravno, a Hertenstein i ovde nepogrešivo razume šta da radi i ne samo da ne kvari trip nego mu kredibilno doprinosi. Konačno, Barrel of Monkeys sa svojih jedanaest minuta kao da predstavlja protrčavanje kroz sve što je ovaj album pokušao – i postigao – spajajući sva interesovanja CALLISTO kvarteta u jednu kompoziciju i dajući albumu idealan pančlajn i dajdžest. Ako još dodam da je ovo masterovao glavom Jim Plotkin, jasno je da se Meandering Demons MORA čuti. Mislim, propitivaću:

https://petervanhuffel.bandcamp.com/album/meandering-demons (https://petervanhuffel.bandcamp.com/album/meandering-demons)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 31-03-2024, 12:33:02

New Jazz Underground su ove godine izdali već dva vrlo notabilna izdanja, a tek je kraj Marta pa mi se čini da je red da skrenemo pažnju na ovu obećavajuću njujoršku ekipu koja funkcioniše negde od lokdaun perioda prvog talasa pandemije 2020. godine sa prvim nastupima održavanim u njujorškim parkovima, na otvorenom, kako bi se sugrađanima pružilo malo nade i razonode, ali u epidemiološki bezbednim uslovima.

Sad, kad kažete ,,New Jazz Underground", to zvuči dosta pompezno ali u pitanju su zapravo tri momka u svojim dvadesetim godinama koji nekako srećno spajaju tradicije (ne samo jednu tradiciju, da se odmah razumemo) i mladosti primerenu eksperimentalnu, pa i futurističku energiju da se u tim tradicijama nađu novi putevi u budućnost i muzika koja sada svoje ime nosi već duže od sto godina i stalno je u riziku da je običan svet doživi kao tek akademski rad ili arheološku razbibrigu koja nema zaista ništa novo i relevantno da kaže za mladež današnjice, pokaže kao zapravo i dalje živa, relevantna, potpuno prisutna ovde i sada.

New Jazz Underground su tri mlada muškarca koja su se upoznala na uglednoj njujorškoj muzičkoj školi Juilliard, sva trojica prepoznati kao ozbiljni talenti pred kojima može da stoji ozbiljna karijera. Kako već rekosmo, samo što su stupili u svoje dvadesete godine, momci su se suočili i sa pandemijskim disrupcijama u javnom (i privatnom) životu, ali žedni svirke i prepoznajući hemiju unutar trio-formata, prve su svoje nastupe zaista imali na otvorenom, spontano, svirajući u parkovima tokom perioda kada su koncerti u klubovima i barovima bili zabranjeni. Pošto je ovo ipak 21. vek, New Jazz Underground nisu ostali samo ekscentrična lokalna atrakcija o kojoj će se par godina pričati po kafanama kako su bila neka tri klinca koja su svirala džez dok smo se svi zaključavali. Pokrenuvši svoj YouTube kanal, trio je na sebe skrenuo pažnju izvrsnim autorskim kompozicijama, improvizacijama i kolaboracijama snimljenim uživo po raznim privatnim sobama, ali i kasnije barovima i malim koncertnim prostorima, gradeći istovremeno i kult lokalnog trija koji je prepun imaginacije, koji puca od mladalačke energije ali i poznaje istoriju i rado je se seća, ali i ekipe čiji kanal vredi pratiti pa bend trenutno ima skoro devedeset hiljada pretplatnika na JuTjubu.

Prvi studijski radovi su došli prošle godine, prvo sa jednom hardbop numerom na kojoj je sa trijom sarađivao ugledni pijanista Eric "ELEW" Lewis, a onda i sa EP-jem the MF DOOM SUiTE, džez-posvetom Danielu Dumileu velikanu njujorškog hip-hopa, preminulom krajem 2020. godine u Londonu (a gde se i rodio). Energični i emotivni hardbop na kome je sa trijom ponovo sarađivao Lewis je ekipu odmah stavio na mapu, prikazujući ih kao ne samo kvalitetne izvođače već i kao autore na koje apsolutno treba obratiti pažnju.

Trio čine saksofonista Abdias Armenteros, kontrabasista Sebastian Rios i bubnjar TJ Reddick, od kojih Rios ima 27 godina a ostala dvojica po 25. Armenteros i Rios su primarni kompozitori i aranžeri za trio ali oni pišu muziku i za druge projekte. Armenteros je najmlađi član orkestra Jazz at Lincoln koji predvodi Wynton Marsalis, a Reddick i Rios su svirali sa muzičarima kao što su Jon Batiste, Sullivan Fortner i Emmet Cohen, dok je Rios dugo učio kontrabas od Rona Cartera.

Pale su tu i neke nagrade, na primer Rios je ove godine dobio ASCAP Herb Alpert Young Jazz Composer Award, ali od ovih formalni kredencijala zaista je bitnije da su ova tri muzičara svojim video snimcima ne samo skrenula pažnju na svoju kvalitetnu muziku već i pokazala mladim kolegama da je uvek i do kraja najvažnije da li si autentičan, da li si OVDE I SADA i da komplikovane džez hijerarhije nisu bitne ako imaš svoj sopstveni, jelte, modžo.

Prvo izdanje za ovu godinu trio je uradio u Januaru a na njemu pored trojice glavnih članova sviraju – i komponuju – i pevačica Gina D'Soto i kubanski klavijaturista Axel Tosca. Zapravo, Tosca i D'Sotova su napisali sav materijal na ovom izdanju, četiri kompozicije koje slave afrokubanski uticaj na severnoamerički i partikularno njujorški džez. "Harlem to Havana": Afro-Cuban Modernism VOL.1, kako mu i ime kaže, predstavlja prvu u seriji ovakvih kolaboracija i, sa originalna četiri komada obećava mnogo.

Sam trio je ovde u dobro shvaćenom modu pratnje, pa iako Reddick i Rios ni malo ne zauzdavaju svoje kreativne energije sipajući složene sinkope afrokubanskog džeza, sasvim je jasno da su ovde drugo dvoje muzičara postavili okvir u koji se trio uklapa. Armenteros ovde svira samo sopran saksofon, postavljajući veoma lepu harmonsku pozornicu za Ginino pevanje, a Tosca je mekan i maštovit klavijaturista koji svira brzo i ispaljuje mnogo nota ali to ne deluje kao puko nabacivanje tonova da se vlasi ne sete. Fulani in Love, koja ovo izdanje otvara nudi vatromet tehnike i brzine, sa izuzetno razigranim Toscom i Reddickom, ali ovaj EP onda dodatno procveta u narednim kompozicijama u kojima Gina D'Soto peva. Cómo Remolino je nežan, sanjiv komad sa finom međuigrom saksofona i glasa, a Lágrimas Negras jedna epska balada sa toplim klavijaturama i emotivnom vokalnom intepretacijom autorke. Konačno, The Best Thing pravi sponu između afrokubanskog džeza i modernijeg soul/ R'n'B stila i D'Soto jedino ovu pesmu peva na Engleskom, nudeći izuzetnu tehniku i mnogo savršeno osmišljenih pirueta oko saksofona.

Drugi EP za ovu godinu izašao je pre par nedelja i zove se cook/swing/work/relax, pa ako je nekome afrokubanski materijal uz Januara bio preveliko odstupanje od zvuka New Jazz Underground koji pamtite sa JuTjuba, ovde dobijamo trijumfalan povratak njihovom sada već distinktnom stilu čvrste svirke, melodičnih tema, impresionističke atmosfere i... još čvrste svirke. Za ovo izdanje u kombinaciji je ponovo Eric Lewis i mada pričamo o čoveku koji je četvrt veka stariji od članova trija i ima reputaciju da je izmislio sopstvenu fuziju džeza i roka (koju zove, maštovito, rockjazz), njegova hemija sa New Jazz Underground je opipljiva, i sasvim je očigledno sa koliko radosti ovi ljudi sviraju zajedno. Lewis je, da ne bude zabune, veoma virtuozan svirač i čuje se koliko njegove složene teme i improvizacije podstiču mlade muzičare da i sami razmišljaju izvan uobičajenih formata, ali je i liričan i vema se dobro uklapa u taj čvrsti zvuk sastava.

Pa je tako prva kompozicija, oney one's one jedan vrlo klasičan njujorški džez komad sa atmosferičnom tenor-temom na početku ali onda i vrlo energičnom hardbop razradom. ,,2" je liričniji i sporiji komad sa interesantnim hip-hop uvodom i Armenterosovim skoro beznapornim prolaskom kroz mnoge vrlo klasične fraze na saksofonu. new gun je između ostalog i Lewisov momenat da zablista i pokaže klincima kako se ove stvari rade, dok ga ritam sekcija prati savršeno svingujući kao da je 1960. godina i svi snimaju jedan od legendarnih Blue Note albuma, a finalna palladium je deo duže kompozicije koja prikazuje kvartet u vrlo razigranom izdanju gde opet lirizam (posebno na saksofonu) stoji u vrlo dobrom odnosu sa mišićavom ritmikom ispod.

New Jazz Underground su impresivni i mada je lako reći da puno obećavaju, fakat je i da su sa svojim izdanjima do sada puno i isporučili. A opet, utisak je da bend sve ovo do sada doživljava tek kao zagrevanje, dajući, između ostalog, ova izdanja po ceni koju sami odredite. Vredi ih odmah ščepati jer se zaista možda radi o grupi koja će obeležiti njujorški džez u godinama koje dolaze:

https://newjazzunderground.bandcamp.com/album/harlem-to-havana-afro-cuban-modernism-vol-1 (https://newjazzunderground.bandcamp.com/album/harlem-to-havana-afro-cuban-modernism-vol-1)
https://newjazzunderground.bandcamp.com/album/cook-swing-work-relax (https://newjazzunderground.bandcamp.com/album/cook-swing-work-relax)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 07-04-2024, 12:07:58

Free jazz se često doživljava kao namerno nemelodična, neharmonična forma muzike u kojoj se čista ekspresija (neretko prepoznata prevashodno kao volumen zvuka) vrednuje iznad puste muzičke teorije. No, naravno da je ovo jednako često sasvim pogrešna percepcija i da ima nebrojeno mnogo primera muzike koja je istovremeno i slobodna i harmonična, i melodična, pa i HIMNIČNA. Uostalom, Ornette Coleman, tvorac koncepta free jazza je samo malo kasnije bio tvorac koncepta harmolodike u kojem je spojio harmoniju, pokret i melodiju, tako da sve bude slobodno ali i da sve zajedno ima prepoznatljivu kolektivnu formu. Nedavno izašli album francuskog fri džeza, Adrien Sanchez Trio: TITTA je jedna od finijih demonstracija ove filozofije što sam čuo ove godine.

Adrien Sanchez je sada već dosta poznato ime nove francuske džez scene, tenor i alt saksofonista sa međunarodnim iskustvom i već solidnom količinom albuma iza sebe, a TITTA je prvi album na kome on preuzima ulogu lidera i – pretpostavka je – autora svih kompozicija. Onoliko koliko u free jazz trio formatu jedan čovek uopšte može da se nazove liderom i autorom.

Sanchez je inače polovina blizanačkog dua gde je druga polovina Maxime Sanchez, pijanista i kompozitor. Talentovana braća od 2008. godine žive u Parizu, ali još 2005. godine su osnovala trio u kome je treći član bio bubnjar Gautier Garrigue. Nakon tri godine svirke u ovoj postavi, pridružio im se kontrabasista Florent Nisse – a kog su upoznali na pariskom konzervatorijumu CNSM – i kompletirao kvartet koji je onda dobio i zvanično ime: Flash Pig.

Kvartet je svirao po parizu i Francuskoj ali i Mađarskoj i Nizozemskoj, dobijao nagrade i odlične kritike za svoje albume, kanališući zvuk '70s improvizacije i džeza, kako iz severnoameričke tradicije, tako i skandinavske. Treba ovo zapamtiti.

Jer braća blizanci su u međuvrenu počela da rade i sa trijom Kepler, u kome je treći član saksofonista i klarinetista Julien Pontvianne i ovo je apstraktnija, i dalje jazz formacija ali nešto izrazitije okrenuta istraživanju boje, teksture i zvučnih efekata.

Sasvim prirodan naredni korak za Adriena bilo je i eksperimentisanje sa elektronikom, u solo formatu, ali je onda osetio i da je vreme da se osamostali kao autor, pa je osnovao i sopstveni trio.

Adrien Sanchez Trio radi već duže od pet godina i u njemu pored Sancheza ponovo imamo kontrabasistu Florenta Nissea, a formaciju upotpunjava cenjeni i iskusni pariski bubnjar Fred Pasqua, član više različitih postava od kojih je verovatno najpoznatija Lucky Dog.

Što se Nissea tiče, u pitanju je, uh, pa neka vrsta genija, momak (od 41 godine) koji je krenuo da svira kontrabas sa šest godina, kasnije odlučio da studira mašinstvo ali i da ne napusti muziku pa na kraju završio sa tri diplome – mašinskog inženjerstva, klasične i džez muzike. I on sam se doselio iz Liona u Pariz 2008. godine i sarađivao sa brojnim domaćim i stranim muzičarima.

Adrien Sanchez Trio je ona vrsta najogoljenijeg izraza koji možete da zamislite u džezu, bend sveden na skelet a koji će se sa svakim taktom boriti da pokaže da vam više od skeleta nije uopšte ni potrebno, kreirajući muziku koja ima teme i melodije, nije izmišljena od nule na licu mesta ali koja se zaista ovaploćuje tek u izvedbi i na papiru je bukvalno samo zametak onog što će biti kada se muzičari nađu u istoj prostoriji ispred mikrofona.

Snimana u dve sesije, tokom dva dana 2020. i 2022. godine, TITTA je kolekcija srazmerno kratkih kompozicija, većinski negde između dva i četiri minuta, a što nije karakteristično za free jazz koji voli prostor da se razmahne, dovoljno vremena da se zagreje i muzičare dovede u posebno stanje uma u kome muzika samo prolazi kroz njih bez njihovog svesnog učešća. Sanchez ovde trio, naprotiv, ukalupljuje u kratke aranžmane u kojima se tema i improvizacija prirodno pretapaju jedno u drugo, a svaki član ima slobodu da pokaže šta zna ako to može da pokaže brzo.

Za razliku od nekog ,,tradicionalnog" free jazza u kome su instrumenti tretirani agnostički, u ovom triju podela na temu/ solažu i pratnju stoji, ali Pasqua i Nisse ni slučajno nisu nekakvi docilni ađutantni glavnokomandujućeg saksofoniste. Štaviše, veliki deo kompozicija bazran je na bas-rifovima kompleksnih metrika i dinamike, gde Nisse postavlja matematički problem koji onda Pasqua sa zadovoljstvom rešava. Čak i kad je Pasqua taj koji zapravo svojim ritmom započinje pesme. Njih dvojica u većini kompozicija kreiraju gustu mrežu udaraca i tonova, koja na momente može da deluje i sasvim apstraktno sa svim tim sinkopama ali najveći deo pesama ima prepoznatjiv gruv i pokretački ritam koji će slušaocu ubrizgati energetsko punjenje i učiniti ga hipersvesnim detalja muzike. Snimak je pritom dinamičan (mada i dosta glasan) i Erwan Boulay koji je služio kao inženjer zvuka pazio je da uhvati sve do najsitnijeg vibriranja kože na dobošu i Sanchezovih plitkih izdaha koji note jedva podižu do granice čujnosti što sve albumu obezbeđuje jednu bogatu, duboku zvučnu sliku.

Klasičniji free jazz komadi, poput 23H23 i POK O'POK sa svojom hardboperskom osnovom i energičnim, slobodnim soliranjem demonstriraju da bend zna u kom idiomu radi i mada Sanchez nije ,,snagaš", ovo su pesme sa puno vozačke vučne sile u sebi. Nasuprot njima stoje gruverskiji, sporiji komadi, kao što je fankom oprljena Patrick is a beautiful name koja album otvara ili skoro-pa-balada It should've happened a long time ago sa izuzetno sanjivim alt-saksofonom i veoma apstraktnom pratnjom.

Sve je to sjajno, pogotovo spakovano u male formate gde nema mesta da se bend izgubi pa traži, već su teme odrađene sa autoritetom i improvizacije nikada ne izgube inerciju, no, Sanchez u barem dva navrata kreira savršenu, jelte, oluju, nudeći ajlerovski himnične teme koje detoniraju ostalu dvojicu muzičara i pesme se transformišu u apsolutne proslave harmonije, pokreta i melodije. Jedna od njih je, recimo, SPITS čija je radosna tema neka vrsta ubrzanog marševskog poziva, a druga svakako Scandinavian Suite – eto Skandinavije! – najduži komad na albumu koji ide od glasnog i brzog do tihog i sporog sve dok se praktično ne rasprši na horizontu. Trinaest pesama prefinjenog modernog free jazza iz Pariza – sigurno ste imali i mnogo gorih predloga kako da provedete ovu Nedelju:

https://adriensancheztrio.bandcamp.com/album/titta (https://adriensancheztrio.bandcamp.com/album/titta)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 14-04-2024, 12:08:24

Liba Villavecchia Trio ima novi album – treći, ako brojite – ali snimljen još krajem 2022. godine i to ne u trio formi. Stari lisac Javier ,,Liba" Villavecchia i njegovi mlađi saučesnici dobro znaju kako da nas drže u saspensu i ne daju nam da se opustimo i pomislimo, ,,dobro, još jedan album fri džeza koji povezuje komplikovane metrike, melodične solaže na saksofonu i slobodnu improvizaciju, MA SVE SMO TO VEĆ ČULI". Ovo još nismo čuli: Liba Villavecchia Trio + Luis Vicente: Muracik, izašao, naravno, za Clean Feed, je proširenje trio-postave dodatkom lisabonskog trubača Luisa Vicentea, čime špansko-portugalski free jazz savez već uspostavljen saradnjom Vicentea sa bubnjarem ovog trija, Vascom Trillom dobija novu dimenziju i snagu. Ornette Coleman, kome ovaj album prilično eksplicitno namiguje, se sigurno tamo negde smeši.

Već sam pisao o Villavecchiji, pa za neke detaljnije biografije, diskografije i hagiografije ovog uglednog španskog saksofniste, improvizatora i dugogodišnjeg predavača na katalonskoj visokoj školi muzike, ESMUC, možete da trknete do prikaza prva (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/17/jazz-nedeljom-liba-villavecchia-trio-zaidin/)dva (https://cvecezla.wordpress.com/2023/07/02/jazz-nedeljom-liba-villavecchia-trio-birchwood/) albuma ovog trija. Tu ćete se i podsetiti da su ostala dva stalna člana trija, pomenuti bubnjar Vasco Trilla i kontrabasista Alex Reviriego po poreklu metalci a po vokaciji vrlo ozbiljni avangardni muzičari koji Villavecchijinim džez osnovama dodaju popriličnu količinu sasvim slobodne, eksperimentalne improvizacije.

Sa svoje strane, trubač Luis Vicent je hodajuće podsećanje na to koliko je portugalska free jazz/ free improv scena jaka, bitna i vitalna, čovek, još uvek prilično mlad, koji je svirao diljem Evrope i Severne Amerike, a koji ima praktično nezdravu količinu stalnih bendova, uključujući i kvartet sa takoreći legendarnim Amerikancima u ulozi ritam sekcije: Vicente-Dikeman-Parker-Drake. Dalji spisak muzičara sa kojima Vicente sarađuje je takođe jedna ko-je-ko lista uglednih modernih fri-džezera i improvizatora, od Jorrita Dijkstre, preko Johna Butchera i Paala Nilsena Lovea do Wilberta De Joodea i Rogera Turnera. Nećemo da mnogo dalje smaramo, a koga Vicenteov život i rad zainteresuju, ima vrlo pregledan sajt na kome može da se informiše (https://luis-vicente.pt/).

Muracik je ploča koja odmah podseća na sve prepoznatljive karakteristike trija, ali sa Vicenteom koji onda dodaje dimenziju liričnosti ali i dobrodošlog haosa kada je to potrebno. Villavecchijine kompozicije su uvek vrlo precizno napisane sa improvizacijom koja izranja iz složenih tema i ritmičkih struktura, a Vicente se u ovo fino uklapa, dajući šefovim melodijskim linijama razigrane odgovore, ali onda i ne pokušavajući da nametne neki svoj svetonazor sržnom triju. Pa je tako kompozicija koja album otvara, Anticipation, vrlo tipična za ovaj sastav sa smenama komplikovanih tema i apstraktnih free-improv momenata, baš kako su nas ovi ljudi već navikli.

Naslovna, Muracik je, pa, skoro hardbop. Ne sasvim, naravno, Trilla sebi ne dopušta da uđe u normalan svingerski gruv i umesto toga on i Reviriego, koji je pesmu i napisao, sviraju dosta složen, vrtoglavo akcentovan ritam, ali saksofonista i trubač preko toga imaju lep dijalog ornetkolmenovski relaksiranih slobodnih tema i misli.

Villavecchijina Expansion je sa svojih jedanaest i po minuta najambiciozniji komad na ploči, sa veoma apstraktnim početkom i daljom razradom koja free jazz pod pritiskom spaja sa savremenom avangardom kompozicijom, odvajajući delove pesme u mikro-stavove distinktnog ritma i bas-rifa, a gde onda svaki ima svoje posebne (male) teme i improvizacije. Trilla je ovde veoma maštovit a u jednom svedenom, disciplinovanom modusu svirke gde se ne dopušta da njegovo potencijalno ,,divljanje" naruši Villavecchijine planove. No, ima ovde belo usijanih momenata kada veteranski saksofonista u svoj alt duva brzo, štektavo i izražajno, kontrabas gudalom pušta psihodelične talase iz pozadine a Trilla rafalima na dobošu i pažljivim prelascima na timpane onda otvara prostor da Vicente uleti sa svojim hubbardovsko-cherryjevskim akrobacijama. Čovek se malo oznoji slušajući ovo.

Vika je još jedna Reviriegova kompozicija – što je možda očigledno i time da ona počinje sporim, skoro doom-metalskim uvodom na kontrabasu i bubnju. Trilla ovu kompoziciju svira kao Uruk-Hai dobošar što treba da pripremi marš uz koji će vojska iz Mordora krenuti u pokoravanje Srednje zemlje, ali je prethodne noći potegao malo previše orkskog groga iz burenceta, nudeći pijane, nepravilne, šarmantne korake i prigušen, prašnjav zvuk. Kada Vicente krene da svira sa prigušnikom preko ovog posrćućeg ritma, to je najprirodnija kombinacija na svetu i začas smo transportovani u kafanu pred fajrontom kome će samo Villavecchijin alt dati malo svetla. Nema u ovoj kompoziciji, uprkos imenu, mnogo vike, ali ima mnogo dobre atmosfere i ispitivačkih melodija.

Vicente je napisao jednu, ali verovatno najliričniju kompoziciju na ovom albumu, naslovljenu Ornette Surrounds, sa njegovim i Villavecchijinim razvijanjem centralne teme tako da se oseti i nostalgija i melanholija i, jelte, čista LEPOTA bluza koji Ornettea nikada nije napuštao ali mu se ni ovaj nikada nije prepuštao. Ritam sekcija ovu pesmu svira urnebesno i za sve pare, upadajući u klasičan free jazz freakout, sa kontrabasistom koji na momente grubo čupa žice i bubnjarem koji leti preko svog seta. Što se duvača tiče, na momente zaboravljate da ih ima samo dvojica, ali oni ni u jednom trenutku ne odlaze toliko daleko od teme da se posle podugačkog kočenja nakon polovine pesme ne bi u nju trijumfalno vratili.

Konačno, Resolution kompletira triling Villavecchijinih kompozicija na ovom albumu, razrešavajući zajedničke teme koje je kroz njih autor prorađivao, nudeći jednu razigranu kombinaciju ritma i melodije između sada već standardnih momenata kada ritam sekcija preuzima pesmu na sebe i ima nekoliko taktova da pokaže šta zna. Villavecchija na ovom albumu svakako pokazuje da stvari radi po formuli, ali s obzirom da je u pitanju triptih kompozicija, ovo svemu daje i jednu strukturnu logiku u okviru koje se traže zanimljiva rešenja, a ovi muzičari su više nego kadri da ih ponude.

Vredi reći i reč-dve o samom zvuku jer je ovo u domenu produkcije apsolutno najbolji Liba Villavecchia Trio album do sada. Ne da su prva dva imala loš ili na bilo koji način nezadovoljavajući zvuk, ali Muracik je naprosto prelazak na naredni nivo. Iako snimljen u istoj staroj kući u provinciji u kojoj je rađen i prethodni album,sa istim inženjerom zvuka (samo devet meseci kasnije), ovaj su materijal miskovali i masterovali drugi ljudi. Miks je radio Španac Pablo Miranda u svom studiju Laisla u Barseloni, ali je mislim presudni finalni sloj laka udario legendarni Colin Marston , radeći mastering u svom studiju Menegroth, The Thousand Caves u Kvinsu, dokazujući ne samo da bez metalaca nikuda ne bismo stigli, nego i to da gornje reference na Tolkina nisu bile nasumične. Marstona VEROVATNO znate kao mastermajnda iza avangradnog blek metal benda Krallice, ali on je i izuzetno iskusan producent/ mastering inženjer koji je dao poseban pečat kvaliteta i identieta mnogim radovima iz raznih muzičkih žanrova, počev od Jarboe pa do Gorguts. Muracik je album koji zvuči istovremeno i snažno i mekano, i glasno i dinamično, nudeći najbolje od oba sveta i postižući idealan zvučni sklad za svoju kompleksnu muziku. Slušajte:

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/muracik (https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/muracik)

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 20-04-2024, 11:25:46

Meho da pogleda ako već nije

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 20-04-2024, 12:01:20

Zabeleženo!

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 21-04-2024, 12:01:29

Današnji album je tu ne samo zato što je sam po sebi prilično prijemčiv za istrenirano uho, ne čak ni zato što se radi o muzičkom projektu iz naše najbliže okoline, već najpre zato jer je zgodno da pominjanjem ovog albuma pomenemo i manifestaciju koja se od juče, Subote, održava u Skopju i na koju još uvek možete da stignete ako požurite.

Macedonian Free Society: Macedonian Free Society je dakle prvi, i eponimni album (severno)makedonskog okteta Macedonian Free Society, a koji je sklopljen od već vrlo aktivnih i ambicioznih muzičara sa ove scene (prevashodno članova sastava Svetlost i Odron Ritual Orchestra), spremnih da pokažu lokalnoj publici da ova zemlja ,,i nije tako daleko od sveta". Saksofonista Ninoslav Spirovski govori o tome da je ovaj projekat okupljanje ,,lokalnih fanatika" spremnih rad rade zajedno uz očuvanje ličnih identiteta i u uslovima koji se mogu opisati kao ,,nikakvi". Brojni koncerti na Skopskom džez festivalu su poslužili kao nadahnuće sa ukazivanjem da, zaista, svet nije tako daleko kao što se čini iz balkanskog prikrajka, a presudan faktor u prevođenju ideje u realizaciju a zamisli u stvarnost bilo je svakako postojanje, funkcionisanje i podrška od strane skopske etikete PMG Jazz.

Osnovana kao PMG Recordings, ova nezavisna etiketa radi od 1998. godine sa misijom da snima, izdaje i promoviše ,,značajnu količinu makedonske savremene muzike". Dijagnoza osnivača etikete da ,,Dolazimo iz kulture u kojoj narod zapravo nema tradiciju arhiviranja kulturnih tendencija, što često dovodi do duhovnih kriza" partikularno je značajna za muziku gde se decenijama nije vodilo računa o očuvanju autentičnih, autohtonih muzičkih pojava. A što je, mislim, dijagnoza koja se u manjoj ili većoj ali uglavnom tačnoj meri može primeniti i na ostale države bivše SFRJ gde, možda sa izuzetkom Slovenije veliki deo snimljenog avangardnog muzičkog rada iz osamdesetih i sedamdesetih MOŽDA možete da pronađete u opskurnim rukavcima JuTjuba (a najveći deo ne možete) dok su stvari iz ranijih perioda po pravilu gotovo sigurno izgubljene. PMG Recordings je nastao kao logičan naredni korak u delovanju kolektiva PMG – kako sami za sebe kažu ,,verovatno najuticajnije avangardne umetničke organizacije u poslednje tri decenije u Makedoniji, koja je bila odgovorna za različite društvene transformacije – od narko-euforije do muzičkih revolucija". Ovaj izdavač ne prihvata ,,ograničenja koja muzici nameće njena klasifikacija u stilove" i podržava svaku muziku koju smatra dobrom, i pojedince sa kreativnim i inovativnim pristupom muzici, pa još kažu ,,Podržavamo sve što može inspirisati nove ideje i učiniti svet boljim mestom."

Dakle, ljudi na svom mestu. Ipak, iako su žanrovski agnostični, PMG pored zaista velikog broja izdanja u različitim muzičkim stilovima (evo kataloga (https://pmgrecordings.com/discography.php)) imaju i posebnu podetiketu usredsređenu na džez a u okviru ove inicijative se organizuje i godišnji džez festival Крај Вардарот Џез.

Ovogodišnje, peto po redu izdanje ovog festivala posvećeno je Mirku Popovu, čoveku koji je spiritus movens ne samo festivala već i čitavog PMG Jazz preduzeća sa impresivnih 46 izdanja u dosadašnjem radu ove podetikete, i sve je u pitanju domaća, dakle (severno)makedonska muzika. Popov i saborac Vladan Drobicki su kuratori i selektori festivala a koji ove godine radi na više lokacija u Skopju, od 20. pa sve do 27. aprila, od kulturnog centra Лабораториум, do Makedonske filharmonije. Iako posvećena pre svega avangardnijoj formi muzike, ova je manifestacija podržana i od strane Ministarstva kulture, pa pored umetnika koji su da tako kažemo, prepoznatljivi publici nešto partikularnijeg ukusa (Cobalt Code Unit, Dunja Ivanova & Tina Ivanova...) na ovom festivalu nastupa i Big bend kojim će dirigovati Ljupčo Mirkovski a koji će izvoditi kompozicije Kireta Kostova, jedne od najbitnijih figura makedonskog džeza. Kompletan program festivala imate ovde (https://www.crnobelo.com/novosti/nastani/108511-so-dlabok-poklon-kraj-vardarot-jazz-2024-se-realizira-vo-cest-na-mirko-popov)a mi da sad kažemo koju i o albumu Macedonian Free Society.

I prvo da sa dnevnog reda skinemo to da se, kad izgovorite ime ovog benda naglas, pored nameravanog značenja (a koje je svakako negde na sredini između ,,makedonsko društvo slobodne improvizacije" i ,,makedonsko slobodno društvo") može doći i do verovatno neintencionalnog ,,društvo bez Makedonaca" što bi, jelte, bilo ironično... No, dobro, poznavanje svih bogomprokletih nijansi imperijalističkog Engleskog jezika nije preduslov da svirate dobar free jazz i zapravo Bandcamp stranica ovog albuma ima i nekoliko simpatičnih daljih pravopisnih prestupa, a u koje spada i naslov prve pesme na albumu, Fueled with Cheap Rackiya.

No, sasvim je jasno već iz tog naslova da ovde free jazz nije shvaćen kao nekakva sakralna, prevashodno duhovna rabota koja treba da posluži uspenju i dosezanju kosmičke svesti nego kao eskapistički vektor kojim se treba, na neko vreme spasti od mrveće banalnosti svakodnevnice. I eskapizam ovde stiže uz solidnu količinu decibela pa je uvodni komad osam minuta mišićavog freakout rada sasvim po uzoru na free jazz iz šezdesetih i orkestre u kojima su svi muzičari istovremeno predvodili i pratili, jedna veličanstvena kakofonija koja, uprkos naizgled konstantnim naporima svakog od osmorice muzičara da nadglasaju jedan drugog, uspeva da ima ugodan gruv i naposle prijatan zvuk.

Za ovo drugo je odgovoran već pomenuti Vladan Drobicki koji je sesiju snimio i producirao, dajući svemu jednu vrlo organsku a opet čistu, za uho prijemčivu zvučnu sliku sa lepom separacijom isntrumenata, dobrim bojama, pravilno uhvaćenom dinamikom.

Macedonian Free Society zapravo ne sviraju inovativno ako njihovu muziku posmatrate u strogoj istorijskoj perspektivi i album u mnogo smislova podseća na radove raznih američkih free jazz postava iz šezdesetih, od onog što je radio Albert Ayler preko spontanih kompozicija Sama Riversa pa do kosmičkih improvizacija Sun Ra i njegove Arkestre, ali ovde su energija i entuzijazam za zajedničko improvizovanje mnogo bitniji od nekakvog laboratorijskog eksperimentisanja koje bi, tehnički, potencijalno donelo nekakvu nečuvenu inovaciju.

Macedonian Free Society, dakle, sviraju nešto što bismo mogli okarakterisati kao old shool free jazz, muziku koja je zaista impresivan kolektivni napor osmorice muškaraca na vrlo klasičnim instrumentima (dva saksofona, trombon, bas klarinet, violina, bubanj, kontrabas i gitara) od kojih ni jedan nema prioritet u vođenju kompozicija, ali gde organski izranjaju teme, harmonije i melodični pasaži koji moraju da opravdaju svoje postojanje.

Prvih osamnaest minuta albuma – prva kompozicija i njoj pripojena druga, Filled Basket – je i najbučnije, da bi treća kompozicija, Midnight Rose Hip bila jedan umireniji, ali i usredsređeniji napor kreiranja himnične, možda i malo duhovne muzičke predstave. Baking Beer je povratak na alkoholičarske teme, ali i distinktan prelazak preko granica džeza u teritoriju slobodne, neidiomatske improvizacije i jedna udžbenička vežba iz polaska od apstraktnih, separantih zvukova a onda postepenog uvlačenja čitavog orkestra u furiozni krešendo.

Finalna, Domestique Stew je, kako je često i običaj, kao nekakav sažetak celog albuma, sa ulaskom kroz distorzirane gudačke šumove i uzletanja na krilima razobručenih džez melodija. Macedonian Free Society je album iskrene, poletne i revitalizujuće energije, podsećanje da se, zapravo i topla voda i točak mogu izmisliti ponovo od nule ako ste mladi, napaljeni i voljni da se žrtvujete. Muzika ne dobrog raspoloženja nego URNEBESA:

https://pmgjazz.bandcamp.com/album/macedonian-free-society (https://pmgjazz.bandcamp.com/album/macedonian-free-society)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 28-04-2024, 12:01:55

Današnji album je, sasvim moguće i davnašnji album, ali ja trenutno nemam načina da to saznam. Kada je većina izvora koji pričaju o umetnicima iza umetničkog dela na jeziku koji ja ne razumem a svi savremeni načini mašinskog prevođenja su srazmerno bespomoćni u susretu sa japanskim internetom koji kao da je pre dvadeset godina odlučio da je to to i da se više neće razvijati, plus kada su umetnici u pitanju više zainteresovani da umetnost proizvode nego da o njoj pričaju (dobro, neki od njih i da opsesivno voze bicikle), onda dolazimo u situaciju da za album Fore: Live ne umem da kažem kada je zaista izašao.

On se, da bude jasno, pojavio na Bandcampu pree neki dan, kao drugi talas objavljivanja izdanja grupe Fore na ovoj platformi, ali ako za rane studijske albume ovog benda imamo jasne istorijke tragove i znamo da su publikovani polovinom devedesetih, za ovaj živi snimak, napravljen u neimenovanom prostoru, sa neimenovanim snimateljima, inženjerima zvuka itd, nemamo nikakve podatke. Ovo je, koliko mogu da kažem prvi put da se Fore: Live pojavljuje kao izdanje i mada bi bilo razumno pretpostaviti da je i ovaj koncert rađen približno negde u vreme kada su izašla prva dva albuma – neke pesme sa njih se ovde daju čuti – za to nema potvrde. Barem dva elementa ovog snimka ukazuju da je moguće da je u pitanju i neka kasnija inkarnacija postave, jedan od njih sam kvalitet zvuka koji ne mora da nužno znači da ovo nije pravljeno u devedesetima, a drugi da su Fore za ovu priliku kvintet, i da pored stalnog gitariste u liku Juna Hashimotoa ovde drugu gitaru svira izvrsni Ishiwatari Akihiro. Ishiwatari bendu dodaje finu (hard) rok i bluz teksturu i njegov već veoma funkcionalni spoj džeza, fanka i soula ispaljuje u stivirejvonovsko-hendriksovske orbite gde se on solidno raspojasa do kraja albuma. Zapravo, da ne znate da je Fore projekat trubača po imenu Tetsuji Yoshida, verujem da biste bili ubeđeni kako su gitaristi osnovali ovu grupu da u svakoj pesmi mere čiji je veći i ko će da svira žešće, strastvenije, maštovitije.

Tetsuji Yoshida, dakle. Njegovo ime nije onoliko poznato na zapadu kao što su imena nekih ljudi sa kojima je radio, a ako je verovati njemu samom – ali ovo je i tipična japanska skromnost i samozatajnost na delu – to je zato što on nije tako sjajan trubač. Ipak, Yoshida je rođen 1957. godine i profesionalno svira od kraja sedamdesetih, sa bezbroj izdanja koja je uradio sa nekim vrlo reputabilnim imenima (u poslednje vreme najčešće sa pijanistkinjom Mikiko Nagatake u duo-postavi koja izvodi njegove kompozicije, tipično sklopljene od komada bluza, džeza roka i japanskih folklornih motiva). Trubu je uzeo u ruke još kao dete jer je njegov stric istu svirao, pa se mladi Tetsuji nekako prirodno srodio sa ovim instrumentom. Ipak, kao klinac je slušao prevashodno rok muziku – pominju se tu Chicago, Led Zeppelin itd. – ali ga je u jednom momentu ,,električni" zvuk zamorio pa je eksperimenta radi kupio album saksofonoste Jackieja McLeana i bio, kaže, šokiran sirovim zvukom koji ga je preko noći pretvorio u ljubitelja džeza.

Tokom srednje škole je posle časova (i ragbi treninga) išao u barove gde se puštao džez, ostajao tamo dok ne bi došlo vreme za poslednji voz do kuće i razvio opsesiju Lesterom Bowiejem. Gledanje japanskih muzičara kao što su Toshonori Kondo i Terumasa Hino je, pak, bilo presudno za odluku da počne da se muzikom bavi profesionalno, a sa dvadeset navršenih godina se preselio u Tokio i dobio priliku da radi sa legendarnim Kazutokijem Umezuom. Prvi profesionalni angažmani bili su mu sa postavim Seikatsu Kaizen Committee Grand Orchestra i kako sam kaže ,,iako nisam baš dobro svirao u to vreme, dozvolili su mi da sviram koncerte sa njima". Kako bi zaradio dovoljno para za život, svirao je i u hotelskim i kabaretskim grupama, a što mu je bilo i neophodno vatreno krštenje gde je shvatio da ono kako studente uče da čitaju note u školi nije naročito slično terenskim uslovima gde se sve radi na brzinu, pod pritiskom, u uslovima ne uvek sjajnog osvetljenja i zvuka.

Svejedno, sticanje iskustva je išlo paralelno sa ponudama za nove angažmane pa je Yoshida svirao sa raznim bendovima a onda u nekom prirodnom sledećem koraku napustio tuđe i osnovao nekoliko svojih grupa. FIVES je bio prvi i jedan je od najpoznatijih, a možemo da još pomenemo i Solid State Blues Band, HIPS, Hair Tonic Band, Yoshida Quartet, Yoshida Band, Explosive Romance TRIO, FORCE, i naravno, Fore.

U Fore, pored Yoshide, koji je autor sve muzike, svirali su i neki drugi jaki muzičari. Pomenuli smo gitariste, gostujućeg Ishiwatarija koji je svirao ili svira sa bendovima Quiet Storm, Pungo, Mull House itd. a bio je i muzički direktor butoh trupe Dairakudakan, ali i stalnog gitaristu Juna Hashimotoa koji ima tu nesreću da deli ime sa nekoliko poznatijih ljudi (od kojih je jedan modni kreator, drugi poznati tekstopisac za popularnu muziku, treći pokojni saksofonista) tako da je najviše što o njemu umem da kažem to da je u pitanju dosta veran saradnik basiste po imenu Takeharu Hayakawa a koji je, eto instant potvrde ove tvrdnje, basista i u Fore.

Hayakawa je neka vrsta institucije japanskog pustolovnijeg džeza, kontrabasista i električni basista i čest saradnika Kazutokija Umezua, te posvećeni biciklista na čijem ćete tviteru i dan-danas (a pričamo o čoveku od sedamdeset godina) videti jednaku količinu materijala vezanog za muziku i za biciklizam.

Postavu zaokružuje bubnjar čije ime Yoshida transkribuje kao Minato Masahumi, ali ćete o njemu mnogo više podataka na internetu naći ako koristite rašireniju transkripciju Minato Masafumi. Rođen 1966. on je nešto mlađi od Yoshide i Hayakawe a u pitanju je i jedini član Forea koji ima profil na Metal Archives na ime svoje karijere metalca u osamdesetima i sviranja u bendovima poput Dead End, T.N.T., Saber Tiger i Creature Creature. Minato je danas dovoljno tražen i popularan bubnajr u Japanu da kompanija Lerni pravi palice sa njegovim potpisom a na ovom albumu nudi ozbiljnu pirotehniku i ozbiljan gruv.

I, u stvari, čitav Fore: Live je kombinacija pirotehnike i gruva, jedan izuzetno profi odsviran koncert funk-jazz muzike koji rutinersku lakoću izvedbe spaja sa atraktivnim, na momente egzibicionističkim tendencijama da se poznati, dobro opisani format pokaže kao još uvek pogodan za proširenja.

Da bude jasno, ovo nije nekakva avangarda, dekonstrukcija ili postmoderni cut-up a na koje bi neko pomislio na ime tolikog pominjanja Kazutokija Umezua. Yoshidini omiljeni muzičari su Miles Davis, Clifford Brown, Freddie Hubbard, Lester Bowie itd. ali ovaj koncert ne pretenduje da bude nekakav rad na granici žanra već pre svega DOBAR PROVOD. Yoshida predvodi kompozicije upečatljivim, feelgood hedovima koje Hashimoto perfektno podcrtava na gitari a onda i nudi sinkopirane džez solaže koje razigravaju teme i odlaze u prijatne improvizacije ali nikada tako da osnovni vučni element pesme, gruv postavljen mišićavim radom bubnjeva i basa, bude potisnut u drugi plan.

Dok šef solira, gitaristi su uglavnom u fank-modu, seckajući sitnu, denflovanu pratnju, pogotovo Ishiwatari koji, rekosmo, ima rokerskiju dispoziciju a i verovatno ne zna pesme koliko ostali. Ovde su Hayakawa i Minato najzaduženiji za to da kompozicije imaju čvrst skelet koji lagano mutira uz razvoj tema, dinamički i ritmički prateći šefove razrade.

No, kada dođe red na to da gitaristi soliraju, stvari se zagrevaju na vrlo visoku temperaturu. Ovo je posebno vidno nakon prve kompozicije, Disappeared of Love u kojoj Yoshida možda i najduže solira, a gitaristi kao da tek postavljaju svoje teze. Ishiwatari ima snažan, jako distorziran ton i bluzersku osnovu, sa hardrokerskom nadgradnjom, gazeći po svom wah-wahu tako da gitara dobije visoku ekspresivnu paletu, smeštajući se između, rekoh već, Hendrixa, Ray Vaughana i, smejaćete se, Davida Gilmoura. Ozbiljno, ima u njegovoj svirci neke formalne discipline izmešane sa pustolovnim duhom koju vezujem i za Gilmourov izraz pogotovo u sedamdesetima.

Sa druge je strane Hashimoto koji svira ne manje energično ali značajno više džezerski. Njegov je zvuk svetliji, sa manje overdrajva, ali ne sa manje efekata. Hashimoto rado koristi korus, a u nekim momentima i harmonajzer da proširi tonalni opseg gitare i nudi vrlo raskošno soliranje u većini pesama, bežeći iz skala i svirajući i ritmički i harmonski slobodno.

Već sa drugim komadom, Vegetable Cut Knife Yoshida je zadovoljan da posle šmekerskog fank uvoda pusti gitariste da se nadmeću i ovde dobijamo nešto prvorazrednog fank-džeza. Treća, In To the Fore je tročetvrtinski bluz sa odjecima bebop slobode, jedna brza, energična, izrazitije džezirana komadina znojavog rada celog benda. Minato ovde gazi po gasu dosta jako pa to i gitariste podstiče da se odvrću snažnije. Yoshida onda mora da hladi situaciju i vraća kolege u fank opuštenost.

Ali džaba mu. Koganei Rock je energična, hardrokerska pesma u kojoj Ishiwatarijeva gitara pravi hendriksovsko-rejvonovske efekte bacanja bombi preko Yoshidinih tema, a kada Hashimoto krene da solira što brže može, Ishiwatari mora da uzvrati sopstvenim sprintovima preko vrata sve dok se ne dođe do samog tela gitare gde više nema pragova.

In The Rain je sporiji i atmosferičniji komad u kome i dalje imamo nemirne solaže, a Promenade koja je sledi ispada najdžezerskija pesma na albumu sa povratkom unazad sve do swing veselja u kome gitaristi pronalaze načine da muziku koja nikada nije bila namenjena njihovim instrumentima, pogotovo ne pojačalima i pedalama, potčine sebi.

Punishment of Death je još jedan brz, energičan komad fanka koji gitaristi potpuno detoniraju kada dođe red na solaže. Ishiwatari ovde gazi po wah-wahu kao da mu sutra više neće trebati a u ovoj pesmi je i jedan od retkih trenutaka gde gitaristi malo odu u pozadinu da ritam sekcija pokaže šta zna. Fank je, naravno, muzika onog što se prećuti barem isto onoliko koliko onog što se odsvira i ovo je jedno od dobrodošlih podsećanja na tu istinu.

Which Slave sa drugog studijskog albuma benda zatvara ovaj nastup i u njoj Hashimoto odlazi sa tračnica u velikom stilu, uključujući sve efekte koje ima i bacajući na Yoshidina duvačka flertovanja pregršti nota iz skala koje nikada ne bi trebalo da su se našle u ovoj pesmi. Ali se u njoj dobro osećaju. Ishiwatari uzvraća soliranjem koje bi sasvim pasovalo nekom heavy metal albumu iz sedamdesetih ali se bend preko poletnog fank ritma i uz Yoshidine legato solaže bezbedno doveze do kraja svirke i ovog albuma.

Sve u svemu? Fore: Live ne da nije izmišljanje tople vode nego je vrlo programski napravljena fank-džez ploča koja obara na patos ,,samo" intenzitetom svirke i entuzijazmom muzičara. Nema ovde prostora za mnogo filozofije i teoretisanja, stvari su prosto glasne, energične i podešene tako da uz njih ne može da se miruje. A ko može, taj je već mrtav. Eto:

https://yoshidatetsuji.bandcamp.com/album/live (https://yoshidatetsuji.bandcamp.com/album/live)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 05-05-2024, 12:12:49

Za uskrs smo odabrali nešto intimno, ako već ne bogougodno. Zna se već koliko sam slab na albume koji su rađeni u duo-postavi bubnjeva i saksofona a kada imamo na delu dva izuzetno iskusna a opet i na neki način marginalizovana muzičara, to je posebna poslastica. Rick Countryman & Steve Hirsh: Ambivalence je album koji možete slušati i samo da biste u njemu bezinteresno uživali kako bi to Kant rekao, ali i da biste učili kako se sluša dok se svira, kako se improvizuje a da vaše improvizacije nisu nužno samo ,,kreni šapatom, završi vriskom" afere kakve se često zatču u svetu slobodne improvizacije i fri džeza. A možete i da ga slušate ,,laboratorijski", pokušavajući da utvrdite kako su dva čoveka razdvojena sa nekoliko hiljada kilometara i koja nikada nisu bila u istoj prostoriji zajedno, niti, da se razumeo, svirala u isto vreme jedan sa drugim, snimila ploču koja zvuči ovako old school i organski.

Ambivalence je, dakle, album snimljen razmenom zvučnih fajlova između dvojice muzičara, tokom proteklog Aprila, dakle, verovatno NE posredstvom goluba pismonoše ili poni-ekspresa iako smo naglasili taj old school senzibilitet ploče. I fascinatno je pomisliti da ova dva čoveka, obojica doslovno pripadnici bejbi bumer generacije, rođeni pedesetih godina prošlog veka, tako dobro sazrevali, intelektualno, kreativno i muzički da u 2024. godini dobijamo njihovu kolaboraciju putem razmene digitalnih fajlova koja u sebi nosi svu vatru, eksperimentatorski duh i ekspresivnost najfinijeg free jazza šezdesetih. Old school but not old fools, kako su to svojevremeno ukazivali De La Soul...

O steveu Hirshu sam već pisao. Ovaj rođeni Njujorčanin danas je srećno nastanjen u Minesoti i takođe vrlo srećno svira bubnjeve iako mu je sudbina pripremala sasvim druge zadatke. Prvo je to trebalo da bude klasična gitara, ali pretpostavljam da je to za dete bilo malo teško a i ne dovoljno zanimljivo jer je već tada električna gitara bila instrument koji je izazivao revolucije i uzbune. Pa su mu onda dali saksofon, ali je tadašnji zubar malog Stevea rekao da sa njegovim zubima ne bi valjalo da se laća takvog instrumenta ako ne želi da stvari učini još gorim. Logično, na kraju su ostali samo bubnjevi i Hirsh je slušao jazz (Coltranea, Davisa i tako te velikane) ali je svirao rok i bluz smatrajući da je džez isuviše napredan za njega. Onda je sedamdesetih batalio svirku jer je scena, svaka na kojoj se zatekao, bila isuviše zasićena narkoticima, a njemu se to nije mililo.

Posle se vraćao instrumentu nekoliko puta ali od početka ovog veka mu je bubanj definitivno sredstvo rada, poziv, profesija i blagoslov i naravno da Hirsh svira jazz, i improvizuje i piše muziku, radeći sa velikanima savremene scene, od Williama Parkera, preko Chada Fowlera, Georgea Cartwrighta i Iva Perelmana do Matthewa Shippa. Okidač za veliki povratak je bilo to kada je svom sinu kupio bubnjeve i, valjda, seo da mu pokaže neke osnove pa shvatio da se bez bubnjeva naprosto ne može.

Rick Countryman, pak, rođen je u Masačusetsu a danas je zvanično baziran u Vašingtonu iako zapravo živi na Filipinima. I on je sam do svog definitivnog instrumenta imao dugačke faze eksperimentisanja, doduše u okviru iste familije. Njegov je prvi instrument tako bio bariton-saksofon ali je onda napravio dugačku pauzu u sviranju pa se džezu vratio uz lakši, prodorniji alt-saksofon, koji i danas svira, uz povremene izlete u smeru flaute. Inicijalno je učio da svira kod klarinetiste i saksofoniste Berta Wilsona, jednog inovativnog muzičara koji je sam došeo do tehnike sviranja dva ili tri tona u isto vreme (nazvavši je ,,multiphonics"), a što je bilo inspirisano slušanjem Colemana, Coltranea i drugih avangardista u šezdesetima. Wilson je bio dete vodviljskih zabavljača ali je sarađivao sa Sonnyjem Simmonsom, pa je čak jednom, vele, džemovao i sa Coltraneom. Dakle, Countryman je imao vrlo ozbiljnog učitelja i uz njega navodi kontrabasistu Michaela Bisioa i saksofonistu Ricka Mandycka kao svoje mentore. Ipak, američki deo njegove karijere, ako uopšte postoji, ovijen je velom tajne i nije iza sebe ostavio snimljene tragove.

No, od 2011. godine, Countryman je deo rastuće free jazz scene u Manili i od tada je snimio više albuma, prvo sa švajcarskim bubnjarem Christianom Bucherom, a onda sve više sa japanskim bubnjarem Sabuom Toyozumijem, jednim ekstremno zaposlenim improvizatorom (svirao je i sa jazz verzijom noise postave Hijokaidan, između ostalog) koji i u devetoj deceniji života kao da nema nameru da uspori i poslednjih je desetak godina više puta dolazio na Filipine da snima sa Countrymanom.

Countryman i Hirsh su, dakle, dva pedigrirana ali ne naročito mnogo poznata bela muzičara koja pod stare dane snimaju neke od svojih najboljih radova i Ambivalence je album-poslastica za svakoga ko voli klasičan free jazz, sveden na komunikaciju dvojice muzičara koji se snalaze u neidiomatskom improvizovanju kao ribe u vodi i umeju u svemu tome da nađu dovoljno jazz duše i ljubavi da ništa na ovom albumu ne zazvuči kao puki laboratorijski opit.

Pretpostavka je da je Hirsh ovde snimio matrice a onda Countryman preko njih improvizovao – mada nije da ne umemo da navedemo i primere kada su kolaboracije rađene obrnutim smerom – i ako niste upućeni u prirodu nastanka ovih snimaka, nikada ne biste pomislili da su oni rađeni u, da tako kažemo, nerealnom vremenu.

Hirsh tako otvara album dinamičnim, energičnim freetime sviranjem u Kotter Drums a Countryman preuzima izazov u letu i pokazuje gde se tačno njegov alt-saksofon nalazi na skali od Sonnyja Simmonsa do Johna Coltranea. Naravno da ovde ima mnogo prepoznatljivog hardbop/ freebop fraziranja na tragu onoga što se radilo šezdesetih godina, no ono što je veoma lepo u Countrymanovom sviranju je da se kod njega fraze i njihove varijacije istražuju organski, lako, bez usiljenosti i glume. Ovde nema nametljive ,,ekspresivnosti" ili agresivne svirke koja treba da simulira strast pa je njegovo sviranje preko Hirshovog mutirajućeg poliritma lako, odmereno, prirodno.

Eksperimentatorski žar primeren mladim muzičarima ovde je transforimisan u celoivotni eksperiment, sviranje u stanju konstantog ,,flowa", gde nije potrebna priprema i autohipnoza da biste se doveli u stanje ispražnjenosti potrebno da vaša improvizacija bude zaista slobodna. Hirsh i Countryman bez napora i upinjanja izbacuju lepe petominutne komade koji uprkos tome što nisu pravljeni ,,odjednom" zvuče besprekorno slobodno, sa pažnjom da se istraže i boja instrumenta i akustika prostora, ali i da se uvek drži prepoznatljivi džezerski sving. Ambivalence tako nije album lomljenja forme, već muzika koja se forme drži lako i prirodno. Ova su dva muzičara, uostalom, istraživanje forme pretvorila u svoje celoživotne projekte i njima ona dolazi spontano, bez razmišljanja, spajajući najbolje od dva sveta, slobodu improvizacije i vučnu silu džeza, na jedan vrlo autoritativan način.

Mogao bih da pišem još mnogo o tehnici jednog i drugog muzičara, o Hirshovom perfektnom radu sa dinamikom i izbegavanju da zvučnu sliku prezasiti notama, o Countrymanovom besprekornom radu sa skalama, ali mislim da nije potrebno. Ambivalence je ploča veličanstvene jednostavnosti a monumentalne slojevitosti, konvencionalna samo utoliko što joj nije potrebna nikakva nova teorijska podloga za ovo što radi. Jer to što radi, u idiomu ,,klasičnog" free jazza – savršeno je:

https://rickcountryman.bandcamp.com/album/ambivalence (https://rickcountryman.bandcamp.com/album/ambivalence)
https://stevehirsh.bandcamp.com/album/ambivalence (https://stevehirsh.bandcamp.com/album/ambivalence)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 12-05-2024, 14:58:05

Ove Nedelje slušamo malo danskog fri džeza i uživamo. Stefan Pasborg feat. Fredrik Lundin & Carsten Dahl: Stefan Pasborg Trio nije najimaginativnije nazvan album u istoriji imaginacije ali JESTE ispunjen do vrha imaginativnom i strastvenom muzikom koja pokazuje i iskustvo i ljubav njegovih autora prema onome što prave, a onda i njihovu ambiciju da u relativno jasno omeđenom formatu prikažu maštovite, raznolike ideje. Uvek je sjajno kada čujete trio koji ima ovako bogatu paletu zvuka i gde se kompozicije veoma različite po dinamici, tempu i volumenu odlikuju i različitim bojama i teksturama. Sa sedam kratkih kompozicija ovo je i album od onog tipa gde posle poslednje pesme obavezno krenete još jednom iz početka jer vam je to što ste čuli samo razgorelo glad za JOŠ.

Stefan Pasborg vrlo ponosno citira opservaciju koju je o njemu dao britanski magazin Jazz Journal, objašnjavajući da nije u pitanju samo jedan od najinteresantnijih evropskih bubnjara već i jedan od njenih najinteresantnijih muzičara, dodajući da je u pitanju Hans Christian Andersen modernog džeza.

Jaki komplimenti ali radi se o u najmanju ruku ekstremno vrednom pregaocu koji je tokom poslednjih dvadeset godina odsvirao više od hiljadu koncerata na pet kontinenata naše planete, a sa diskografskom karijerom koja je zvanično počela 2002. godine do sada je naređao više od pedeset albuma, od toga dobar deo kao lider. Pasborg je, neće vas iznenaditi, počeo da svira već sa tri godine jer šta je za jednog zdravog trogodišnjaka prirodnije nego da udara u stvari i oduševljava se zvukom koji udarene stvari proizvode? No, Pasborg nije, kao mi ostali, morao da se zadovolji kartonskim kutijama, kofama i drugim ,,prirodno" akustičnim objektima jer mu je legendarni danski rok i džez bubnjar Alex Riel, porodični prijatelj, poklonio njegov prvi komplet bubnjeva već u ovom uzrastu a zatim mu bio i prvi učitelj. Riel je muzičar ozbiljnog kalibra i snimao je sa masom jakih imena, od Kennyja Drewa i Bookera Ervina, preko Eddieja 'Lockjaw' Davisa i Billa Evansa do Dextera Gordona i Jackieja McLeana upisujući usput i nastupe sa Stephaneom Grappellijem, Donaldom Byrdom, Donom Cherryjem. Nije to loš prvi sensei koga možete imati u osetljivom životnom dobu pa je Pasborg praktično bio predodređen da se u ostatku života bavi bubnjevima i perkusijama. Na konzervatorijumu Rytmisk u Kopenhagenu je učio kod nekih uglednih imena (Peter Danemo, Niels-Henning Ørsted Pedersen, Ed Thigpen, Aage Tanggard), a neki od drugih instruktora i podučavalaca su bili i Brian Blade, Jim Black, Joey Baron...

Tokom studija je Pasborg sa nekoliko kolega sa konzervatorijuma pokrenuo inicijativu da se osnunezavisna izdavačka etiketa koja bi bila koordinirana od strane samih muzičara i služila njihovim potrebama pa je tako nastala firma ILK Music. Već 2003. je proglašen ,,novim danskim džez imenom godine" da bi naredne poneo i titulu danskog džez iznenađenja godine za album koji je snimio sa Litvancem Liudasom Mockunasom.

Tokom dvodecenijske karijere Pasborg je imao prilike da svira sa nekim velikim imenima kao što su John Tchicai, Ellery Eskelin, Tomasz Stanko, Ray Anderson, Tim Berne, Miroslav Vitous, Lotte Anker, a jedan od njegovih najpoznatijih projekata je Ibrahim Electric, eklektični trio koji džez spaja sa raznim folklornim izrazima, fankom, afrobitom, surf muzikom... Ovaj je bend i dalje veoma aktivan, ali je u međuvremenu Pasborg osnovao i sopstveni trio, Stefan Pasborg Trio o kome danas pričamo, kao neku vrstu supergrupe danskih fri džezera i improvizatora koja je u stanju da pokrije široki spektar Pasborgovih interesovanja i odgovori na njegove, čuće se na ovom albumu, veoma ozbiljne muzičke izazove.

Sa svojih 49 godina, Pasborg je i najmlađi u ovoj postavi. Pijanista Carsten Dahl rođen je 1967. godine i ima već solidne 42 godine karijere jer je profesionalno počeo da svira sa svega petnaest, nakon saomoukog perioda u kome je paralelno radio na bubnjevima i klaviru. Kasnije je oba instrumenta učio na istom konzervatorijumu kao i Pasborg i od početka devedesetih nastupa a od polovine iste te decenije i snima sa raznim postavama. Iza sebe ima više od tri stotine albuma a i paralelnu karijeru slikara.

Saksofonista Fredrik Lundin je najstariji u ovoj postavi, sa šezdesetjednom godinom života i prvim kvintetom koji je osnovao još 1981. godine kao dvadesetogodišnjak koji je posle pet godina sviranja flaute ipak odlučio da je saksofon makar glasniji instrument. Lundin je plodan kompozitor, posvećen edukator muzike a u Danskoj je dobio veliki broj nagrada i grantova za svoj muzički rad.

Pričamo dakle o ekipi izuzetno iskusnih stvaralaca ali Stefan Pasborg Trio je IZRAZITO bubnjarska ploča utoliko da je svih sedam kompozicija na njoj predvođeno bubnjevima i udaraljkama, čak i kada one, a to je zapravo većinski slučaj, ni nemaju prebrojiv ritam. Posvećen pre svega originalnoj muzici (sa jednim notabilnim izuzetkom), ovo je album koji udaraljke stavlja u prvi red pre svega jer iz Pasborgovog sviranja niče sve što radi ostatak trija.

Pasborg je... fantastičan muzičar. I ovo što radi na ovom albumu je jedna od najboljih demosntracija činjenice da se bubnjevi – i druge perkusije – ,,sviraju" a ne samo udaraju, odnosno da nisu u orkestru samo da drže ritam i odbrojavaju takt za druge muzičare. Pasorgova tehnika je besprekorna i on je, možda u skladu sa nekakvim skandinavskim standardom, i jako prezentan bubnjar sa zvukom koji je snažan, dinamičan ali uvek prominentno prisutan u kompletnoj slici koji pruža ceo bend. A ovo važi i za album na kome bi se većina kompozicija mogla opisati kao ,,atmosferična", dinamički srazmerno tiha, ne naglašeno ritmičarska.

Tako je prvi komad, The Searcher, jasna najava boje i tona albuma, sa diskretnim klavirskim tonovima koji da zvuče kao podvodni sonar koji ispituje nepoznatu teritoriju i sporim, liričnim melodijama saksofona koje se zatim ušunjaju u prostoriju i odjekuju po njoj. Pasborg je ovde, iako tih, jednako prominentan kao i dva druga muzičara, dajući atmosferi jasnu treću dimenziju.

Drugi komad, Waves from the Present je na sasvim drughoj strani i ovo je furiozna free jazz improvizacija koju Pasborg ubacuje u visoku brzinu svojim uvodim da bi mu se pridružili stakato klavir i zaošijani freebop saksofon. Drugi bendovi bi ovakve komade razvukli na deset ili petnaest minuta, ali Stefan Pasborg Trio ga završava za svega tri i po, dajući iskaz i ostavljajući slušaoca bez daha.

No, onda opet slede atmosferične, vrlo kinematske kompozicije. Metamorphosis i Hanayome Ningyo su obe predvođene udaraljakama ali one ne odbrojavaju ritam već kreiraju teksture i zvučne ambijente u koje će se ostala dva instrumenta smestiti da sviraju elegantne džez balade. Ova druga je pogotovo efektna sa kavirom koji razlaže akorde i saksofonom koji preko toga solira.

Roy's Memo je onda praktično mesto da Pasborg solira, sa samo proređenim, uokvirujućim rifovima na saksofonu i klaviru i izuzetnim osećajem za dinamiku i dramu koje bubnjar pokazuje, samo da bi naredna, Cherry, bila komad latin-džeza sa sasvim novim setom udaraljki i neodoljivo zaraznom glavnom temom. Kada na kraju albuma trio uradi avetinjsku, sanjivu obradu kultne Nature Boy, teško je ne pomisliti da smo dobili samo predjelo i da ova postava jedva da je razmrdala svoje kreativne mišiće dajući nam sedam snažnih, emotivnih kompozicija da se zadivimo i tražimo JOŠ:
https://stefanpasborg.bandcamp.com/album/stefan-pasborg-trio

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 19-05-2024, 12:12:00

Duke Ellington je svetionik inspiracije ali i često ozbiljan izazov džez muzičarima i autorima već čitav vek. Zapravo 1924. godina, udaljena ravno jedno stoleće od današnjice i jeste bila ona u kojoj je tada dvadesetpetogodišnji muzički genije preuzeo ulogu lidera u bendu Washingtonians nakon odlaska bendžo-svirača Elmera Snowdena, dotadašnjeg šefa, ali i godina u kojoj je snimio čak osam ploča, najavljujući svoju dugu vladavinu kao ,,masjtora minijature", kompozitora i aranžera sposobnog da jednu za drugom izbacuje trominutne hit-pesme koje su se odlično prodavale na tadašnjim singl pločama rezanim na 78 obrtaja u minutu i osvajale jednako i crnu i belu publiku.

Pisao sam o modernim muzilčarima koji se hvataju u koštac sa Ellingtonovim nasleđem nekoliko puta u poslednjih par godina, pa je i danas na meniju jedan vrlo lep izbor Ellingtonovih pesama ali i pesama posvećenih Dukeu aranžiranih, odsviranih, TRANSFORMISANIH od strane dvoje iskusnih muzičara koji čine okosnicu nemačke džez scene već poprilično vremena. Aki Takase & Daniel Erdmann: Ellington je ploča naslovljena jednostavno, štaviše možda i varljivo prosto, sugerišući, uz žovijalan omot, da se možda radi samo o neobaveznom sprintu kroz Ellingtonove hitove, možda nečem ne jačem od laganog popodnevnog treninga za dvoje iskusnih muzičara, ali naravno da ovo nije tačno. Takaseova i Erdmann ulivaju sto procenata svog životnog i muzičkog iskustva u ovu ploču, suočavaju se sa Ellingtonom i njegovim zastrašujućim nasleđem pod neravnopravnim uslovima i uspevaju da na kraju trijumfuju predstavljajući njegovu muziku – i muziku drugih autora – u novom, interesantnom svetlu.

Aki Takase je institucija nemačke ali i svetske džez scene. Rođena je u Osaki 1948. godine i klavir počela da uči već sa tri navršena leta. U Tokiju je odrasla i tamo pohađala privatnu muzičku školu Toho Gakuen gde je dobila klasičnu naobrazbu, ali sa trideset godina i nakon snimanja prvog albuma u ulozi liderke u japanu (,,Aki" iz 1978. godine) je probila nacionalni i žanrovski obruč i počela da nastupa i snima u Sjedinjenim američkim državama sa muzičarima koji su tada činili kičmu avangardne džez muzike, od Lestera Bowieja, preko Sheile Jordan i Davida Liebmana do Johna Zorna. Od početka osamdesetih učestalo nastupa na Berlinskom džez festivalu pa onda kreću i saradnje sa Alexanderom von Schlippenbachom i projektom Berlin Contemporary Jazz Orchestra, ali i sa Reggiejem Workmanom i Rasjiedom Alijem. Sledi preseljenje u Berlin i Takaseova je tokom sledećih četrdeset i kusur godina nastupala i snimala sa ogromnim briojem ikoničkih džez muzičara, od kojih ću pomenuti samo imena kao što su David Murray, Eugene Chadbourne, Rudi Mahal, Nils Wogram, Maria João, Louis Sclavis, Paul Lovens, Han Bennink... Diskografija joj je, naravno, toliko obimna da ne vredi da u nju podrobnije ulazimo, ali vredi ukazato da postoji određeni broj pouzdanih izdavača sa kojima pijanistkinja sarađuje već decenijama, kao što su Intakt i Enja, a gde je ova potonja izdavač i ovog novog albuma, izašlog u toku protekle nedelje.

Takaseova već iza sebe ima album solo-aranžmana Ellingtonovih kompozicija, izašao za Intakt 2013. godine, naslovljen My Ellington i onda se ovaj aktuelni, Ellington, može gledati kao drugo poluvreme, vraćanje na izvor i ponovno zaranjanje u veličanstveni opus jednog od najvećih imena džeza samo sa deceniju više iskustva i izvrsnim saradnikom.

Takaseova je već radila sa Danielom Erdmannom, u skorije vreme na albumu Aki Takase Japanic – Thema Prima iz 2019. godine gde je internacionalna postava (džez kvartet ojačan didžejem) prolazila kroz program autorskih kompozicija. Erdmann je napisao dva komada na tom albumu i dve na albumu Ellington, ali to ne znači da pričamo o stidljivom autoru i izvođaču.

Naprotiv, Erdmann je saksofon počeo da svira još 1983. godine sa navršenih deset i kasnije studirao na muzičkoj akademiji Hanns Eisler, snimajući zatim brojne albume za firme kao što su Intakt, Enja, BMC i tako dalje. Najpoznatiji projekat, barem u ovom trenutku, mu je trio Daniel Erdmann's Velvet Revolution (saksofon, viola i violina, vibrafon) čiji je već prvi album dobio izvrsne reakcije i godišnju nagradu nemačke kritike. Kao i dobar broj savremenih džez avangardista, Erdmann voli da sarađuje sa muzičarima iz drugih žanrova, te sa umetnicima iz drugih medija, poput plesača ili slikara, ali za ovu priliku se vrlo fokusirao na temelje džeza i iz njih izvukao mnogo novih ideja.

Erdmann i Takaseova se znaju još od sredine devedesetih kada mu je ona predavala improvizaciju na akademiji, pa ga je već tada pozvala u sekstet u kome su svirali i Rudi Mahall i Tony Buck. Erdmannova stipendija za rad u Francuskoj ih je razdvojila 2000. godine, ali ih je slučajan susret na pariskom aerodromu petnaest godina kasnije podsetio da vole da sviraju zajedno pa će Japanic izrasti iz dogovora da nastave tamo gde su stali. Sa nastupom pandemije, dvoje muzičara je uspostavilo ritam zajedničkog vežbanja preko Zooma, a iz čega i kasnijih proređenih nastupa je izrastao i ovaj album.

I kakav je to ablum! Ploča počinje aluzijom na jednu od najpoznatijih Ellingtonovih pesama, baladu In a Sentimental Mood, samo što je ovu pesmu napisala Takaseova i ona se zove In a Sentimental Moon. Kroz pet i po minuta evokativne, romantične ali decidno modernističke svirke dvoje muzičara postavljaju osnovnu tezu za ovu ploču i slušaoca pripremaju za fantastičnu međuigru dva instrumenta, harmonsko proširivanje Ellingtonovih vizija ali i svođenje njegove muzike na srž teme, melodije, emocije. Elegantna razlaganja akorda i umiljati dodiri između klavira i saksofona daju svemu atmosferu pritajene radosti.

Erdmann već u drugoj pesmi, Perdido, koju je za Ellingtonov orkestar napisao trombonista Juan Tizol pokazuje kakav je svirač, nudeći nam prašnjav, teskturiran ton dok galopira uz skalu zajedno sa Takaseovom. Naravno, onda taj njegov ton postaje još lepljiviji, zavodljiviji na Prelude to a Kiss. No, svođenje Ellingtona na balade ne bi bilo ni istorijski tačno, ni fer, ni, na kraju krajeva, zabavno. Tako onda medli kompozicija Caravan i An Jeder Kreuzung Liegt Eine Erinnerung Begraben (ponovo Tizol, spojen sa Erdmannom) donosi brzu svirku, razigranu improvizaciju, puno nota koje kreiraju tako bogat zvučni ambijent da je teško u nekim momentima setiti se da slušamo samo dvoje muzičara na delu.

Naravno, Takaseova i Erdmann su ovaj projekat pripremali godinama, marljivo radeći kroz pandemiju i dopuštajući sebi da – kada već ne mogu da izlaze i nastupaju – posvete neproporcionalno mnogo vremena ovom duo-preduzeću, pa je onda i način na koji Takaseova prolazi kroz Ellingtonovu diskografiju i aranžira njegove teme u duo-formi koja je istovremeno i tvrdoglavo kompleksna, i nenametljivo neposredna naprosto impresivan.

Dalji izbor Dukeovih pesama je sjajan: African Flower, Cotton Tail, It's Bad To Be Forgotten itd, na dve joj Erdmann asistira na arnžmanima, a album, jedan solidan opus od dvanaest pesma, završava se Mingusovom Duke Ellington's Sound of Love u kojoj Takaseova kao da prosipa najzvonkije akorde a Erdmann svira temu sa neprevaziđenom neposrednošću i radošću. Klasičan džez, kao i svaka klasična muzika, ne stari, ali za razliku od ,,klasične" klasične muzike, on dobija, vidimo, nove forme i novi život u regularnim razmacima. I to je prelepo.

https://enjayellowbirdrecords.bandcamp.com/album/ellington (https://enjayellowbirdrecords.bandcamp.com/album/ellington)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 26-05-2024, 12:08:52

Danas slušamo ne jedan nego dva albuma, najviše zato što se lepo pogodilo da su izašla iste nedelje i nekako veoma dobro premošćuju vremenski period od nepunih trideset godina, oslikavajući dobar deo karijere čoveka koji ih povezuje. Taj je čovek Dennis Warren, bubnjar, aktivista, revolucionar stare škole, koji u punoj meri veruje da muzika ne samo može već i treba da menja svet. Warrenov glavni projekat se uostalom zove/ zvao Full Metal Revolutionary Jazz Ensemble, ali sasvim je jasno i da je FMRJE u suštini Warren i kogod drugi da se u tom trenutku zatekao uz njega i odazvao se njegovom pozivu da se improvizuje otvorena uma i čista srca. Warren uostalom sam kaže: ,,Ključ humanosti je u ovoj muzici! Rat osvete i mržnje mora da se završi. Improvizacija je umetnost 21. veka. Improvizacija sadrži nauku o evoluciji i prirodnom haosu univerzuma sa svim njegovim potencijalima. Ova muzika demonstrira naše drevne korene i naše buduće komunikacije, kovitlajući se kroz naše biohemijske sfere i ložeći vatru u našim dušama sa nadom za ljubav u čovečanstvu." Mislim, ako to nisu reči jednog old school džezera koji muziku ne odvaja od sopstvene biologije,a biologiju ne odvaja od duha, onda ne znam šta su.

Dennis Warren je rođen u Bostonu, i od rane mladosti je želeo da svira bubnjeve (kao i svaki pošten mladi čovek, dodao bih), ali za razliku od mnogih muzičara o kojima pišem u ovim Nedeljnim džez-crticama, nije zapravo počeo da uči sviranje dok nije ušao u dvadesete godine. Već tada je znao da ga zanima improvizacija – uostalom malo ljudi seda za bubnjeve jer misli da će na taj način dosegnuti status muzičke zvezde i biti seks-simbol – pa je radio kao lud. ,,Želeo sam da budem čudovište, i da imam supermoći. Želeo sam da budem neporeciv."

Prvo je upao na koledž Antioch u Yellow Springsu gde je imao – barem iz moje perspektive – tu privilegiju da ga podučava jedan od najvažnijih free jazz bubnjara ikad, Andrew Cyrille, pa je, kad su stvari postale finansijski tenzične, napustio školu, kupio konge, svirao po parkovima. Sa skoro trideset godina je uspeo da se upiše na koledž Benington koji je nudio studije Crne muzike, a bubnjeve (i uticaj azijske i afričke muzike na zapadnu muziku) je tamo predavao legendarni Milford Graves – a koji je obećao Warrenu da će mu pokazati ,,deset stvari koje će ti dati pristup stotini stvari".

Kriptično, ali obećavajuće. Warren je pored Gravesa učio i kod Cecila Taylora i kada čujete kako ovaj čovek – danas u osmoj deceniji života – svira, imaćete flešbekove na tu najurnebesniju generaciju free jazz muzičara, na ljude poput Gravesa (i Taylora, naravno), ali i na Sunnyja Murrayja, Andrewa Cyrilla, Jeromea Coopera, dakle na bubnjare koji su svoj instrument shvatali kao ,,totalni" izvor muzike i zvuka, ne samo alatku za davanje takta ostalim muzičarima. Warren kaže i da, bez obzira na tolike decenije rada, improvizacija njemu i dalje pali vatru uzbuđenja i kreacije jer kad svira – ali i kada o muzici misli – doslovno ne zna gde će završiti. Full Metal Revolutionary Jazz Ensemble, njegov životni projekat, radi od kasnih osamdesetih, sa promenljivom postavom, a u prvom lajnapu je imao veterane koji su se tesali sa Cecilom Taylorom poput Raphea Malika i Glenna Spearmana.

Discogs na svojoj stranici o bendu kao aktuelne nabraja sledeće muzičare: Albey Balgochian, Andy Voelker, Chris Florio, Larry Roland, Marco Eneidi, Martin Gil, Raphe Malik, Raqib Hassan, Tor Yochai Snyder, ali naravno, neki od njih nisu više sa Warrenom, neki nisu ni živi. Uostalom, Warren je prošle godine grupu preimenovao u Full Metal Revolutionary Jazz Eclectic, za potrebe povratka u akciju posle skoro dvodecenijske pauze i ovo je bila postava u kojoj su pored njega i dugogodišnjeg perkusionističkog saborca Martina Gila, na bini improvizovali Earl Grant Lawrence, Vance Provey, Tor Yochai Snyder, Michael Shea, John Turner i Mowgli Giannitti.

Ako odete na sajt FMRJE saznaćete MNOGO više o kvantnoj mehanici nego o istorijatu ove grupe pa to, valjda daje jasan profil Warrenovih interesovanja. Ali, mislim da je važno da se shvati koliko je Warren odlučna ali istovremeno empatična osoba, jedan KLASIČAN free jazz revolucionar koji u svakom trenutku svakog dana razmišlja o tome kako se ljudi mogu bolje povezati, bolje razumeti, bolje živeti zajedno. Uostalom, kada je završio koledž i osnovao FMRJE, njegov zvanični posao bio je pružanje nege osobama sa invaliditetom...

Prvi album koji danas preporučujem za slušanje je snimak koncerta iz 1994. godine a koji nije snimio FMRJE. Raqib Hassan Trio Live at the Western Front je napravljen na koncertu u klubu Western Front u Kembridžu, jednom legendarnom lokalitetu zatvorenom 2013. godine posle više od četiri decenije rada na promociji džeza, regea i ritma i bluza. Ovaj je trio predvodio saksofonista Raqib Hassan, rođen u Teksasu ali kasnije jedna od bitnijih figura bostonske free jazz scene. Hassan je umro 2014. godine a pored Warrena ovaj je trio kompletirao kontrabasista Larry Roland – Hassanov saradnik još od polovine sedamdesetih kada se ovaj doselio u Masačusets – a koji je i sam umro prošle godine. U tom smislu, Raqib Hassan Trio Live at the Western Front je objavljen kao svojevrsna komemoracija, ali i najava da Warren u svojoj arhivi ima još mnogo starog free jazza snimanog po Novoj Engleskoj a koji čak i oni koji znaju da je postojao, smatraju izgubljenim.

Naravno da Boston i okolina nisu neka meka ove muzike i, zaista, kada slušate ovaj koncertni snimak, imate utisak da u publici nije bilo više od desetak slušalaca koji se između (neimenovanih) imoprovizovanih komada oglašavaju vrlo skromnim aplauzima. No, to ni na koji način ne umanjuje žustrinu svirke koja stiže sa bine. Hassan, Roland i Warren započinju oprezno, razigravajući mišiće i ne preteruju sa notama na početku nastupa, kao da žele da publiku uljuljkaju u osećaj sigurnosti, ali ovo je od samog početka ČIST free jazz. Ovde nema dogovorenih tema, dogovorenih krešenda i nekakve unapred pripremljene dinamike. Trio improvizuje stoprocentno i sve vreme, krećući se od komada do komada i pojačavajući intenzitet svakje dimenzije svoje muzike. Vrlo brzo postaje jasno da ovo nisu tri tezgaroša koji će malo da se igraju sa improvizovanjem i Raqib Hassan Trio Live at the Western Front se posle kratkog vremena izmeće u veličanstven free jazz spektakl, sa svim onim duhovnim uzletima koje pamtite sa legendarnih albuma šezdesetih ili sedamdesetih. Hassanov tenor saksofon je preuzeo koltrejnovske i ajlerovske pozive na pogled u nebo i dalje od njega, u svemir, Rolandov kontrabas peva po skalama kao anđeo a Warren je razigrani demon koji po svojim bubnjevima pleše kao da ima sedamnaest udova. Sa preko sat i po svirke, ovo je album iznenađujuće nadahnjujuće, moćne i ni malo iznurujuće energije, idealan da čoveku prespoji neke sinapse i pretvori ga u free jazz zilota koji će posle slušanja ove ploče muziku čuti i u žuboru vode, cvrkutu ptica i hujanju vetra kroz granje:

https://denniswarren.bandcamp.com/album/raqib-hassan-trio-live-at-the-western-front (https://denniswarren.bandcamp.com/album/raqib-hassan-trio-live-at-the-western-front)

Dennis Warren FMRJE: The Springboard Session je onda snimljen dvadesetdevet godina kasnije, to jest prošlog Oktobra, u Warrenovom FMRJE studiju i mada se razlika između dva albuma čuje, i jedan i drugi zvuče vanvremeno, više kao delovi kosmičkog haosa kreacije iz kog se free jazz ploče odvajaju poput kometa i odlaze da zagreju ledeni svemir a manje kao muzički projekti koje će neki istoričar žanra sa razumevanjem rasporediti na vremenskoj liniji.

Mislim, Waren ovde pored bubnjeva svira i digitalne instrumente i koristi MIDI interfejs, u postavi je i sintisajzer, ali The Springboard Session bi mogao biti i album snimljen u sedamdesetima ako ga čovek ne sluša sa beležnicom i studiozno analizira svaki njegov zvuk.

I, da ne okolišimo mnogo, ovo je IZVANREDAN album džez improvizacije u kojoj svaki od muzičara (Vance Provey na trubi, Eric Zinman na klavijaturama i sintisajzeru, Tor Snyder na gitari, Albey Balgochian na kontrabasu i Warren sa bubnjevima i asortimanom akustičnih i elektronskih udaraljki) ima apsolutnu slobodu da radi šta hoće a da ansambl zajednički zvuči potpuno svrhovito, usmereno, fokusirano.

Bogatsvo boja i tekstura je omamljujuće – a vredi i primetiti da je Alexandra Rozenman, autorka omota, sedela sa muzičarima u prostoriji dok su svirali i u realnom vremenu skicirala omot – atmosfere su duboke i impresivne a energija zajedničke improvizacije legitimno u sećanje priziva albume Cecila Taylora koje volite tolike decenije.

To da Wareren ima toliko energije, mašte i entuzijazma da u osmoj deceniji života radi ovako briljantnu, višedimenzionu a izluđujuće samouverenu improvizovanu muziku koja se naprosto DEŠAVA pred vama, da ume da je ovako dobro snimi i predstavi slušaocu je već samo po sebi čudesno, ali to da ima ovakve saradnike koji vam pružaju nešto za šta stariji među nama često pomisle da više ne može da postoji, pa to je više od čudesnog i graniči se sa neverovatnim. Apsolutne preporuke i obaveza da pratite Warrenov rad i u budućnosti:

https://denniswarren.bandcamp.com/album/springboard-session (https://denniswarren.bandcamp.com/album/springboard-session)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 02-06-2024, 12:06:44

Danas idemo na Tajvan, samo da bismo nekakvim okolnim putem, preko Francuske, stigli do starog dobrog Balkana i uhvatili same sebe kako preplićemo nogama u sedmoosminskom ritmu i klatimo se na jedan istovremeno i seksi i smešan način u univerzalnom – balkanskom – signaliziranju dobrog provoda. NoMads Factory: Elefant On A Pink Leaflet ni i menom ni omotom koji zaista pokazuje slona na ružičastom listu papira ne sugeriše da će nam pružiti zabavu dostojnu vikenda u okolini ibarske magistrale, ali globalizacija je naprosto takav fenomen, uzima odasvud i daje na sve strane. Nema nam druge do da natočimo jednu i krenemo sa zagrevanjem...

NoMads Factory su osnovani 2020. godine kao tajvansko-francuska skupina u kojoj imate troje tajvanskih muzičara sa bogatim internacionalnim iskustvom i jednog Francuza. Svoju muziku ali i generalni koncept rada ovaj kvartet pakuje u sintagmu Jazz ethnic & Tribal koja zaista govori dovoljno, ali još uvek ne sugeriše da će publika iz ovih naših krajeva na njegovom debi albumu slušati nešto ovoliko poznato.

Naravno, nije sad neka velika tajna da je u francuskim džez (i šire) krugovima balkanska muzika ostavila dubok trag, velikim delom na ime Gorana Bregovića i njegovog stolovanja u Parizu nakon što su mu filmovi Emira Kusturice obezbedili svetsku prepoznatljivost i ozbiljan međunarodni brending. Danas je tako sasvim normalno sa iz Francuske čujete džez koji je AGRESIVNO balkanoidan a da u postavi nema ni jednog jedinog pripadnika naše dijaspore. I nekako, kada pričamo o tome da Evropljani i generalno ti kolektivni zapadnjaci uzimaju afričke etničke muzike i od njih prave nešto svoje, ja se često tu nešto rogušim i gunđam o postkolonijalnim kompleksnostima, ali kad je u pitanju muzika Balkana, dakle, nešto za šta legitimnije mogu da tvrdim da je ,,moje", pa, tu nekako nemam ništa drugo sem osećaja da mi je drago.

Mislim, naši ,,narodnjaci" su deo jedne folklorne tradicije koja je, mislim, u dobroj meri i dalje deo ,,normalnog" života stanovništva ovih krajeva, ova muzika i dalje postoji, izvodi se, pravi se, razvija se i nije u pitanju nekakav muzejski program koji treba čuvati podaleko od nezapranih masa i pažljivo posmatrati pod mikroskopom. Ne mislim da ima ničeg oskrnaviteljskog kada se u toj muzici oprobaju muzičari koji nemaju balkanske korene niti da oni nju po definiciji ,,ne mogu da razumeju", poglavito jer mislim da je ovo često muzika koja se ekstremno lako prima kroz kožu, vegetativni nervni sistem i ekstremitete, radije nego nekakav kompleksni intelektualni konstrukt za koji je neophodno da imate bar 3-4 semestra etnografije da biste uopšte smeli da razmišljate o uzimanju instrumenta u ruke. Sećam se mog bivšeg šefa Britanca, na Zlatiboru, pre nekih dvadeset godina, kada se uhvatio u kolo jer prosto nije mogao da izdrži da stoji uz ritam na koji je skoro cela sala plesala – ni posle pet minuta nije uspeo da uhvati korak sa ostalih pedeset učesnika u kolu i skoro nepogrešivo je stupao u levo kada su svi ostali stupali u desno ali niti je to njima smetalo niti je njemu kvarilo zabavu: kolektivni ritual ovaploćen kroz jednostavne ritmičke pokrete uz muziku neizdrživo kompulzivne forme, sve je to tada bila najprirodnija stvar na svetu.

U tom nekom smislu sasvim je prirodno da će bend tročetvrtinski poreklom sa Tajvana i sa jednim Francuzom imati sasvim solidne šanse da na svom prvom albumu ponudi dvanaest pesama užasno zabavno etničkog džeza. Zapravo i zabavnijeg od dobrog dela etničkog džeza sa ovih prostora koji možemo čuti nekakvom nasumičnom pretragom. Album Elefant On A Pink Leaflet je, dakle, programski napravljen da pokaže kako ova ekipa čuje folklorno nasleđe Balkana, i u manjoj meri Afrike, i NoMads Factory u priličnoj meri opravdavaju svoj manifest u kome kažu da smo danas svi nomadi, da ideje i zvuci putuju brže i utiču šire nego ikada pre. Kombinujući uticaje Balkana, Afrike i avangardnog džeza, ovaj kvartet apsolutno ima šta da kaže, i posle nastupanja po tajvanskim festivalima i klubovima u Taipeiju, prvi album, samizdat Januara ove godine – a od pre nekolliko dana dostupan na Bandcampu – je jedan siguran, ubedljiv, pre svega zabavan iskaz.

Da se razumemo, šefu benda, pijanisti i harmonikašu Lionelu Pinardu ovo nije proverbijalni prvi etnički rodeo. Ne znam tačno kada se ovaj čovek doselio na Tajvan ali njegov prvi ,,nomadski" album izašao je još 2011. godine, pod nazivom Shãntia Ditu, urađen u Francuskoj sa ekipom koja se zvala The NoMads Ensemble. Primećujete, svakako, konzistentnost brendinga i interesovanja, no The NoMads Ensemble je bio internacionalna ekipa sa nekim Belgijskim i nekim azijskim muzičarima. Interesovanje za tajvansku muziku prikazao je i svirajući sa tajvanskim muzičarem po imenu Tangh-Suan ,,T.S." Lo na njegovom albumu Taiwan Erhu koji je pored tajvanskih narodnih tradicionala imao i kompozicije Claudea Debussyja, Erica Satieja ali i samog Lionela Pinarda. Sam NoMads Factory osnovan je, rekosmo, 2020. godine a pored Pinarda u njemu imamo još troje zanimljivih muzičara.

Najprominentniji od njih je svakako saksofonista i flautista Minyen Hsieh, koji je svoj muzički master zaradio na konzervatorijumu Koninklijk u Briselu, čovek sa masom nagrada i nominacija u azijskoj, jelte, sferi, i brojnim projektima i turnejama iza sebe. Kada Minyen Hsieh svira, vi to slušate sa pažnjom, a čućete kako je uspešan u rekonstrukciji balkanskog derta.

Ritam sekcija je jednako ozbiljna. Kontrabasistkinja Refa Wang je svoju profesionanu karijeru vezala za London i njegovu džez scenu, jer je tamo odbranila master na Guildhall školi muzike i drame. Svirala je sa mnogo savremenih muzičara a kaže da je od 2013. godine svake sezone zovu da nastupa na londonskom Fešn viku. Otmeno. Bubnjar Weichung Lin je krenuo kao rok muzičar, ali je posle zavoleo džez, studirao na Berkliju, posle se vratio na Tajvan i spojio svoja interesovanja za modernu rok i pop muziku, džez i etničku muziku u jedno.

I kada na gomili sastavite ovakve muzičare, skoro da ne može da se ne desi nešto magično. Elefant On A Pink Leaflet počinje istoimenom pesmom, šestominutnom egzibicijom ili makar jasno formatiranim manifestom koji Pinard odmah ubacuje u visoku brzinu sinkopiranom temom na klaviru da bi Minyen prihvatio poziv i pridružio se jednim finim kombinovanjem klasičnog džez fraziranja i samo malo etničkog mirisa. No, već sa drugom pesmom je jasno da više ismo u proverbijalnom Kanzasu. Ako ste za naslovnu pesmu mogli da zamislite da se čuje u nekom njujorškom baru u kome još uvek na zidu stoji Dizzyjeva slika, već druga, Apo Karek kreće vrlo emotivnim, da ne kažem dertaškim uvodom na saksofonu u kome svakako ima džez-ekspresije ali koji ne bi imao problem da osvoji sve simpatije publike na nekoj svadbi u okolini Leskovca. Iz ovoga se razvija vatreni ples, a od koga se odmaramo u trećoj kompoziciji, Moussapapa, prvoj u kojoj je afrički uticaj očigledan. Minyen ovde svira flautu a Pinard je na klaviru nežan i emotivan. No već sa Pontiakos se nastavlja u ritmu Balkana, sa sedmoosminskim vratolomijama i harmonikom koja secka tako sitno da vam ruka sama kreće za novčanikom. Ovo je i jedna od dve kompozicije na albumu koje nije napisao Pinard i u pitanju je grčki tradicionalni komad.

Banyan Tree Dance i sama ima harmoniku u prvom planu ali ovo je zapravo vrlo srećan spoj balkanskog i afričkog sa džezom, dok je naredna, Brass Me Up, kako i očekujete, jedan komad vranjanske vatre oplemenjen sopran saksofonom. Sledeća, Fe Gao Gao je fank koji uspeva da ode u vrlo naglašenu disonancu pa da se vrati u plesni gruv pre krešenda u finalu...

Do kraja albuma čućete i jedno klasično bugarso kolo – Gankino Horo – ali i srazmerno avangardniju The Parade I Want For My Funerals koja program zatvara prenaglašenom, burlesknom, ali iskrenom emocijom.

,,World Music" je termin koji, naravno, ne znači ništa sem što slušaocu sa kolektivnog zapada predstavlja muziku koju verovatno nije imao prilike do sada da čuje. NoMads Factory u tom smislu nisu world music jer ono što oni sviraju mi JAKO dobro poznajemo. No, to KAKO ga sviraju skoro da opravdava postojanje ovog deskriptora ali i globalizacije kao takve. Sjajan album, vrhunska zabava:

https://nomadsfactory.bandcamp.com/album/elefant-on-a-pink-leaflet

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 09-06-2024, 12:13:06

Dakle, imao sam napornu radu nedelju sa dvanaestočasovnim radnim danima, putovanjima, objašnjavanjima ljudima kako, zašto i otkad ne jedem meso i nenamernim ali očekivanim antagonizovanjem saradnika na ime mog insistiranja na rodno senzitivnom jeziku. U svom tom haosu i bezumlju proviđenje je ipak poslalo signal da će stvari biti koliko-toliko u redu u Nedelju (nakon radne Subote, N'est-ce pas?) jer je izašao novi, nikada do sada čuveni, barem ne u celini, album jedinog i neponovljivog Sun Ra. Inside The Light World: Sun Ra Meets The OVC je poklon sa nebesa na koja je Sonny otišao – ili bi bilo tačnije reći ,,vratio se" – pre skoro tačno tridesetjedne godine, kome se nismo nadali ali sad kad smo ga dobili, nismo ludi da se bunimo.

Verovatno je prvo korisno da objasnimo šta je OVC pošto skraćenica ne otkriva i ne sugeriše mnogo. Štaviše, s obzirom da ispušta jedno ključno slovo, moglo bi se reći da skriva pravi smisao susreta legendarnog muzičara i vizionara sa, pa... mašinom.

OVC je naime skračenica za Outer Space Visual Communicator, neku vrstu vizuelnog instrumenta koji je izumeo inovator Bill Sebastian negde u sedamdesetim godinama prošlog stoleća. Sebastian je, da ne budemo nerazumeni, bio pre svega naučnik i to onaj proverbijalni ,,raketni naučnik", dakle, čovek sa diplomom inženjera koji se bavio raketnim motorima, a koji je istovremeno imao i interesovanja za lepe umetnosti. Pošto su bile sedamdesete i svet je bio uronjen duboko u psihodelična iskustva i sinestezičke teorije, Sebastian je konstruisao OVC sa ambicijom da umetnicima podari mašinu koja će im omogućiti da manipulišu svetlom i bojama na isti način na koji muzičari putem svojih instrumenata manipulišu zvukom, dakle, u realnom vremenu, sa mnogo nijanse i sofisticiranosti, kadri da kreiraju kompleksne obrasce, harmonije, da improvizuju i izlaze i izvan granica predviđenih teorijom.

Izvori svetla su u Sebastianovoj konstrukciji bili kontrolisani panelima osetljivim na dodir i pedalama, a što je omogućavalo promenu intenziteta svetala, simetrija (i geometrija) obrazaca koje su ona prikazivala, njihovu oštrinu itd. Iz naziva instrumenta jasno je da je Sebastian bio priključen na sličnu talasnu dužinu opijenosti svemirom i njegovim neograničenim obećanjima kao i Sun Ra pa je Sonny još negde sedamdesetih imao priliku da vidi OVC i sa njim se, pretpostavka je, poigra. Štaviše tvrdi se – makar danas – da je naziv spravi dao upravo Sonny.

E, sad, negde 2020. godine pojavio se video-snimak urađen 1980. godine, sa Masačusetskog koledža umetnosti na kome Sun Ra i njegovi superheroji sviraju tipično urnebesan set kosmičkog džeza sa velikim svetlosnim panelom iza sebe – a što je bila OVC mašina. Bill Sebastian je video, kaže, imao sa sobom sve ove decenije i zahvalan je Geoffreyju Aldermanu što ga je snimio (tehnologijom starom u ovom trenutku skoro četiri i po decenije) ali nije želeo da ga objavi jer nije mogao da podnese gubitak dinamike u svetlima koji je nastao pri digitalizaciji. No, na kraju se ipak privoleo da ga podeli sa svetom jer je u pitanju unikatan dokument (VHS trake sa još dva kasnija nastupa su degradirale tokom decenija i nisu mogle biti spasene). Ovaj se koncert i dalje može videti na Sebastianovom Vimeo kanalu i fantastičan je. Ako znate kako je Arkestra zvučala početkom osamdesetih znate da ovo morate videti i čuti:

https://vimeo.com/409877749 (https://vimeo.com/409877749)

No, Inside The Light World: Sun Ra Meets The OVC je snimak DRUGE sesije za koju nismo ni znali do nedavno, snimljene 1986. godine kada je Sonny sa manjom grupom muzičara ponovo svirao uz OVC ovog puta u studiju Mission Control u Westfordu u Masačusetsu. Pomenuta dva snimka nastupa čiji su samo delići viđeni na internetu 2020. godine zapravo potiču sa ove sesije i Irwin Chusid, čovek danas odgovoran za administriranje Sonnyjevog ogromnog kataloga snimljene (i u još uvek neverovatnoj meri neobjavljene) muzike je sebi stavio u zadatak da pokuša da pronađe makar informacije o tome kada su snimljeni. Na njegovo veliko iznenađenje, ne samo da je našao Billa Sebastiana i dalje živog i u dobrom zdravlju (i dalje uposlenog na novim iteracijama OVC-a), već se ispostavilo da ovaj ima vrlo solidne audio snimke ovih sešnova, još uvek, posle tri i po decenije, neizmiksovane.

Chusid i inženjer zvuka Joe Lizzy su zasukali rukave i bacili se na posao i rezultat je pred nama: gotovo devedeset minuta relaksiranog kosmičkog džeza i gruva od strane jednog od najvećih ljudi u džezu ikada, odrađenog bez pretenzija da ovi snimci ikada budu objavljeni.

Zaista, atmosfera na Inside The Light World: Sun Ra Meets The OVC skoro da ne može biti različitija od koncertnog snimka napravljenog šest godina ranije. Dok su na video snimku koji imamo Sonny i njegovi muzičari u kostimima a muzika je nabijena dramom, teatralnom, povišenom emocijom i jakom scenskom ekspresijom, Inside The Light World: Sun Ra Meets The OVC je mirna reka dobrog raspoloženja, jedna skoro zen interpretacija mnogih Sonnyjevih legendarnih kompozicija, od strane nespecifikovane grupe duvača, perkusionista i ostalih Sonnyjevih saradnika. Chusid ne daje ni sugerisanu postavu koja je mogla snimiti ovaj album ali naravno da je moguće rekonstruisati bar 80% muzičara na sešnu po zvuku i onome što znamo o tome ko je sve svirao u Arkestri u to doba.

Ali ZAŠTO bismo to radili? Ovo je, još jednom da napomenemo, neobavezan sešn, rađen više kao proba i eksperimentisanje sa svetlom nego kao materijal namenjen izdavanju (uz, naravno, posećanje da je Sonny vrlo često snimao svoje nastupe, probe itd. kako bi mogao da ih kasnije, kad zagusti sa parama, objavi u malom tiražu i time okrene dovoljno keša da plati kiriju i plate članovima Arkestre) i naravno da čujemo glas June Tyson na Stardust From Tomorrow a sitni akcenti na gitari pripadaju ili Skeeteru McFarlandu i/ ili Tayloru Richardsonu, ali ništa od toga nije bitno. Ovaj album je jedan od najidealnijih povoda da slušate muziku bez mnogo konteksta, bez mnogo napora da je pozicionirate u obimnoj diskografiji velikog lidera, da se opustite isto koliko i muzičari koji uz ritam veliki deo albuma tapšu kada ne moraju da sviraju svoje instrumente, i pružaju vam priliku da budete u muzici isto onako kao što su oni bili u svetlu.

Sonny ovde svira klavir i klavijature i njegov romantični, psihodelični post-bop je ovde u tako lepom i patiniranom formatu da je milina slušati ga, sa tim mirnim tempom, starinskim bojama sintisajzera i Sonnyjevim uobičajenim spajanjem elingtonovsko-hendersonovske klasike i osobenih pogleda na harmoniju koje je razvijao decenijama promišljajući zapadnu, afričku i azijsku muziku.

Izbor kompozicija je VEOMA klasičan, uključujući El is the Sound of Joy, Love in Outer Space,
Theme Of The Stargazers, Calling Planet Earth, pa i Saturn Rings koja je prilika za doziv-odziv deo sešna u kome Arkestra učestvuje kao u uobičajenom obredu, ali svakako je najdragoceniji deo paketa završna Discipline 27-11. Ova kompozicija traje dvadesetdva i po minuta i u njoj Sonny sporo, bez žurbe dekonstruiše flečerhendersonovski i djukelingtonovski ,,anđeoski" džez koji ga je toliko inspirisao kroz fuziju i disocijaciju sa afričkom muzikom pretočenom u folk izraz severnoameričkih robova i dalji ritualni trans sa stihovima koje Arkestra peva dok vas ne uljuljka u san o boljem svemiru koji čeka negde tamo iza nebeskog svoda.

https://strut.bandcamp.com/album/inside-the-light-world-sun-ra-meets-the-ovc (https://strut.bandcamp.com/album/inside-the-light-world-sun-ra-meets-the-ovc)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 16-06-2024, 12:25:31

Nemačka, Keln pogotovo, je neka vrsta kreativnog neksusa za mnoge muzičare koji rade i stvaraju izvan nekakvih glavnotokovskih formata, i tako je već doslovno decenijama. Lično, dobar deo ovoga mislim da otpada na činjenicu da je Univerzitet za muziku i ples u Kelnu osnovan u ovom gradu još 1850. godine i danas se smatra najvećom evropskom muzičkom akademijom, ali i mestom na kome se događa budućnost muzike. Tokom mnogo godina (dakle MNOGO godina, više od jednog stoćeća svakako) su sa ove škole izlazili ljudi kasnije u karijeri smatrani nekim od najvećih u svom polju rada, od, recimo Willema Mengelberga, preko Karlheinza Stockhausena, pa do Thomasa Lehna, jedinog dovoljno mladog muzičara na ovom spisku koga sam imao sreću da gledam. Keln ima snažno gravitaciono polje koje privlači avangardne, eksperimentalne i ekscentrične muzičare iz raznih krajeva Nemačke, ali i sveta da tamo postanu deo jedne amorfne, neformalne ali bogate, uzbudljive i stalno mutirajuće zajednice u kojoj se svira džez, elektronika, moderna klasika, u kojoj se improvizuje i traži NOVO. Današnji džez album, Pacho Dávila + Vasco Furtado: Paralelos je, recimo dobar primer za ovako nešto jer na njemu sviraju – improvizujući muziku na licu mesta – jedan Kolumbijac i jedan Portugalac.

Vasco Furtado je bubnjar rođen 1981. godine a koji je sa učenjem muzike krenuo sa punih 14, u dve portugalske muzičke škole, laserski usmeren na sviranje bubnjeva. Nakon svršenih srednjoškolskih kurseva i dobijanja diplome uiz bubnjeva, Furtado je u Lisabonu studirao i završio environmentalnu biologiju MA ŠTA TO BILO, ali je posle toga upisao i Visoku muzičku školu u Lisabonu i tamo diplomirao kao džez bubnjar. Navodi da je po raznim radionicama imao prilike da radi sa nekim od najvećih muzičara na svetskoj džez sceni: Rez Abassi, Russ Lossing, Tony Moreno, Ambrose Akinmusire, Jeff Ballard, Avishai Cohen, Ben Street, a tokom obrazovnog procesa je krenuo da svira sa više postava, u okvirima džeza, ali i izvan njega. Pogotovo naglašava multidisciplinarne projekte, kao što je pisanje i snimanje saundtraka za jedan animirani film i živo izvođenje muzike za neme filmove. Pored sviranja u nekoliko rok i pop bendova, Furtado je bio i vrlo aktivan u džez krigovima, radeći sa portugalskim imenima kao što su João Capinha, Nelson Cascais, Victor Zamora, Jorge Reis, Ricardo Toscano, Roberto Negro, Luís Vicente, Federico Pascucci, André Santos... 2013. godine je postao i predavač bubnjeva na školi Escola das Artes de Sines u Portugaliji, bio jedan od ljudi umešanih u Phonogram Unit – portugalsku izdavačku kuću vođenu od strane samih muzičara – ali se kasnije preselio u Keln gde danas živi i radi, često sarađujući sa ljudima koji su u Nemačkoj takođe u dijaspori (poput italijanskog elektroničara Alfreda Ardie).

Jedan od njih je i Francisco ,,Pacho" Dávila, drugi autor na današnjem albumu, saksofonista koji komponuje i improvizuje već par decenija i, kako kaže njegova biografija, objavio je sedam albuma kao lider. Ne da ćete moći da vidite i koji su to albumi koristeći njegov prilično zapušteni vebsajt, ali Dávila navodi makar album Canto Mestizo iz 2004. godine, saradnju sa kremom scene Bogote u tom trenutku i kombinaciju džez improvizacije i kolumbijskog folkora, kao neku vrstu krune i isplate njegovog dotadašnjeg rada sa raznim projektima i muzičarima.

Ovaj mu je album bio odskočna daska da krene da sarađuje sa još kolumbijskih, ali i njujorških i evropskih muzičara, pa je njegova diskografija nastavila da raste, sa snimanjem i u Njujorku a onda i kasnijim preseljenjem u Nemačku. Naravno, kao latinoamerikanac, Dávila je dosta nastupao po Meksiku, Venecueli, Ekvadoru ali i na Kubi, pa je onda obišao i SAD, te evropske centre slobodne muzike i džeza kao što su Nemačka, Francuska i Nizozemska. I Luksemburg, OK. A u Nemačkoj je sarađivao ili sarađuje sa kolektivima kao što su Wuppertal Improvising Orchestra iz, jelte, Vupertala (gde je rahmetli Peter Brötzmann studirao i zatim živeo do kraja života prošle godine) i free jazz ekipom Invisble Fire iz Berlina. U Kelnu je već nastupao sa svojim triom a sklopio je i dosta jakih veza sa Portugalijom i nastupao po Lisabonu sa lisabonskim muzičarima, a što se sve da videti putem njegove Bandcamp stranice prepune interesantnih izdanja.

Tako da je sudar sa Furtadom bio praktično neizbežan, a Paralelos je, kako se navodi, snimak jednog od njihovih prvih susreta urađen tokom jednog popodneva u Kelnu sa ,,pet pesama koje slave život i jedinstvenost trenutka". U nešto tehničkijim terminima, pak, ovo je snimljeno popodne 15. Marta ove godine, od strane samog Furtada a miks i master je radio veteran David Zuchowski, čiji je studio One Room u Čikagu već decenijama specijalizovan za avangardni džez i improvizaciju.

Tako da ovde, u najmanju ruku nema iznenađenja. Paralelos od prvog udara u doboš i prve note na tenor saksofonu zvuči pravoverno, baš onako kako očekujete da će zvučati, nudeći, zaista, jedno slavlje improvizovane muzike i džeza koji je sasvim slobodan, ne samo od harmonija i prebrojivih ritmova već i od ikakvih tema ili ponavljanja, spontan, topao i prijemčiv.

Naravno ovo je zaista suva improvizacija, i treba da budete utrenirani za muziku u kojoj se gotovo ništa ne ponovi dvaputa, ali ona, iako kreirana intuitivno, na licu mesta, nije i sasvim nasumična. Furtadovi ritmovi na prvoj, naslovnoj kompoziciji su ciklični, sa jasnim odmeravanjem gruva iako ni naprednija inteligencija od naše ne bi mogla da prebroji taktove i odredi tačan tempo ove svirke. Dávila je energičan, ali sa merom bluza u svom izrazu, sa čestim uzletima uz skale i odlascima u distorzirana preduvavanja, ali bez ,,snagaškog" pristupa koje bi možda pominjanje Petera Brötzmanna odozgo nesvesno prizvalo. The Logic of Perception, druga kompozicija, je apsktraktnija i u njoj Dávila zvuči rastrzanije, nervoznije, skačući sa liričnog zova od note ili dve u nervozna arpeđa, pa u ,,nemuzičke" zvukove, perkusionističke ispade i teksturalne pasaže. Sve je ovo bezbedno zakoruženo njegovim vrlo elegantnim razvijanjem spontane harmonije a u koju se onda Furtado pažljivo uključuje pa ova kompozicija dobija himnični kvalitet pre nego što je muzičari ubrzaju i prevedu u grotesku tamo negde posle pet minuta. Ipak, Dávila je vraća u liričan, dostojanstven ton pred kraj.

Gurus je sa nešto manje od četiri minuta trajanja najkraća kompozicija i možda najviše u stilu old school free jazza od svih komada na albumu. Za razliku od prethodnih pesama, Furtado ovde više svira činele, a i generalno svira više nota, prosipajući brze poliritmije, dok preko njegovog sprinta Dávila radi jednu ugodnu aproksimaciju koltrejnovskih '60s uspenja i kosmičkih eksploracija.

Later we leave počinje nečim što u par nota zazvuči kao hardbop a onda pređe u apstrakciju pa natrag u džez-intonacije, dok se Furtado igra sa toniranim udaraljkama. Ovo je najizraženije ,,free improv" komad na albumu sa čestim promenama smera i namernim bait & switch taktikama gde se intenzitet, volumen, dinamika, stilska orijentacija, boja i raspoloženje stalno transformišu sledeći jump-cut logiku njujorške loft jazz škole.

Konačno, Ein Lied das es nicht gibt koja album zatvara zvuči skoro retro sa svojim bluzerskim uvodom na tenor saksofonu ispod koga Furtado čini koliko može da pobegne od klasike i ispratu Dávilinu improvizaciju pre svega gesturalno i dinamički. Ovo je odličan kraj za album koji se tokom svog britkog trajanja obećava i toj klasici i apstrakciji ali se ni jednoj ne predaje do kraja, balansirajući na ivici sa svom elegancijom iskusnog pelivana i sve vreme nudeći toplu, emotivnu muziku koja se ne da uhvatiti u sentimentalne trope. Veoma prijatno:

https://vascofurtado.bandcamp.com/album/paralelos (https://vascofurtado.bandcamp.com/album/paralelos)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 23-06-2024, 12:43:16

Velike vrućine u toku prethodne nedelje znače i da nema smisla da mi ovde dolivamo vrelinu. Možda album koji danas slušamo ne bi bio moj prvi izbor u nekom drugom periodu, kada bi vrela ustanička krv vukla u stranu svirepe avangarde, besomučne improvizacije, cerebralnog free jazza, ali mislim da će nam svima prijati malo hlađenja. Dimitar Liolev: Gentle Look je lagana, romantična ploča, onako kako joj i ime sugeriše, jedan balkanski (nežni) pogled na post bop i cool jazz, sa inklinacijom ka baladama ali i neodustajanjem od tehničke, mišićave svirke. Takoreći ponešto za svakoga.

Sofijski saksofonista Dimitar Liolev, koji je ove godine napunio pedesetu, s ponosom ističe da je on druga generacija muzičara u svojoj porodici. Otac mu, Kostadin Liolev, spada u staru gardu bugarskih muzičara, sa klasičnom naobrazbom na klarinetu, ali i karijerom harmonikaša i kompozitora/ aranžera bugarske narodne muzike. Dimitar je sasvim očekivano već sa pet godina krenuo da uči muziku a saksofon je uzeo u ruke sa šesnaest. U Plovdivu je završio srednju muzičku školu a onda i Muzičku akademiju gde su mu klavir i fagot bili glavni instrumenti, no paralelno je sticao i profesionalno iskustvo ,,na terenu", svirajući svadbe, kafane, restorane. Nagađate da je ovo manje bio džez a više bugarska, turska, grčka i srpska narodna muzika. No, od 2000. godine kreće ozbiljniji muzički rad prvo sa folk-fjužn sastavom Brainstorm (kakve li koincidencije, i sam sam svirao u bendu istog imena!), koji je imao prođu i na radiju i na televiziji a nastupao je i na džez festivalima. 2002. godine je dobio stipendiju i otišao u Groningen da uči na konzervatorijumu Prins Claus a ovo mu je dalje bila zgodna prilika da radi sa mnogo američkih muzičara i edukatora kroz program ,,New York Comes to Groningen". 2004. godine je na North Sea Jazz Festivalu predstavio prvu svoju grupu, Rakia, i sa njom stigao do finala Nizozemskog džez nadmetanja.

Posle još par godina rada u Nizozemskoj gde su pale i neke nagrade, vratio se u Bugarsku i tamo počeo ozbiljno i profesionalno da radi, kako sa bugarskim muzičarima, tako i sa Amerikancima od kojih su mu mnogi bili podučavaoci tokom groningenske faze. Nabrojaćemo samo neka imena ovde: Dianne Reeves, Don Braden, Ralph Peterson, Conrad Herwig, JorisTeepe, Teodosij Spasov, Angel Zaberski Jr., Antoni Dončev, Hristo Jotsov, Stojan Jankoulov, Hilda Kazasyan, Lili Ivanova... Od 2006. ima nekoliko sopstvenih bendova koje predvodi a od 2008. godine je predavač na plovdivskoj Muzičkoj akademiji koju je sam završio, kao i član dva bitna bugarska Big Benda. Tokom pet godine bio i muzički direktor Julskog džez festivala u Smoljani, na Rodopima.

Od 2014. godine gradi svoj autorski katalog u kome se džez muzika meša sa samo malo folklornog nasleđa a kao svoje glavne uzore, pored oca, navodi bugarske muzičare kao što su Teodosij Spasov, Ivo Papasov, Ivan Milev, Milčho Leviev, Antoni Dončev, a onda i ,,američke legende", redom: Charlie Parker, Sonny Stitt, John Coltrane, Michael Brecker, Kenny Garrett, Chris Potter, Miguel Zenon, , David Binney, David Berkman, Herbie Hancock.

Na Gentle Look se svakako može čuti ta ,,američka" dimenzija. Liolev svira isključivo alt saksofon na svim ovim kompozicijama i njegov ton je bogat i pun, a tehnika veoma izgrađena. Po prirodi stvari, pošto su sve ove pesme praktično balade, izvođene snažno ali bez forsiranja, njegova svirka je velikim delom u legato stilu, sa majstorskim prolascima kroz skale gde se tonovi praktično pretapaju jedan u drugi i imate utisak da prsti jedva dodiruju instrument. Ovde nema ogromnih dinamičkih skokova, niti ekstremnih harmonskih prelaza, Liolev se uglavnom bazira na bopu i radi u njegovim okvirima, ne distorzirajući svoj izraz i baveći se mahom umiljatim, romantičnim frazama koje se razvijaju bez žurbe. Ako drame u ovoj muzici ima – a ima je – ona se razrađuje postepeno dostojanstveno, bez užurbanosti i naglašenog ,,dramljenja".

Sve kompozicije su delo samog Lioleva a postava varira od jedne do druge onako kako njegovi aranžmani to zahtevaju. Komad koji otvara ploču, Mutinkata, je tako rađen u klasičnoj kvartet kombinaciji, gde pored samog Dimitra imamo pijanistu Stanislava Arabadjieva, kontrabasistu Dimitara Karamfilova i bubnjara Stefana Goranova. I ova prva kompozicija je odmah demonstracija i tehnike izvođača i svetonazora ovog albuma, sa svirkom koja je energična ali ne bučna i jednim pažljivim radom na tome da se tema ozbiljno prosvira. Ima tu mesta i za kontrabas-solo, ne poslednji na ovom albumu.

Za drugu kompoziciju, Me and Vili, postavi se pridružuje Velislav Stojanov na trombonu i ovo je jedini komad u kome se narodna muzika može eksplicitno prepoznasti u temi i harmoniji. Ovo započinje Arabadjiev, ali čim se duvači uključe i shvatimo u kom se ritmu svira, jasno nam je da smo sa obe noge na Balkanu. No, Liolev je svoje narodnjačke korene ovde pažljivo upleo u slobodniji, džezerski format pa je Me and Vili svakako bliži džez festivalu nego Ibarskoj magistrali.

Na Near the Mountain se možda najviše čuje koliko je Goranov ,,tehnički" bubnjar, sa temom koja je spora i praktično sanjiva a gde će bubnjar svirati potpuno nepotrebno kompleksan ali na kraju ukusno posložen ritam koji nimalo ne ugrožava osnovni ton i atmosferu kompozicije. Arabadjiev ovde ima priliku da zablista vrlo romantičnim soliranjem koje i samo menja metriku usred fraze i ovo je sjajna demonstracija izuzetnih muzičara koji uspevaju da na momenat bljesnu ali da ne odvedu kompoziciju u nekom neželjenom smeru. Kada ovde Liolev preuzme soliranje na sebe, dobijamo skoro koltrejnovska arpeđa i rad sa skalama.

Peace and Love je najviše ,,balada" jer na njoj Nikoleta Hajatova svira flautu a aranžman stvari drži u jednom vrlo ,,noćnom" raspoloženju. Tu su i klarinetista Tsvetomir Radev i flugelhornista Martin Tashev i ovo je jedna kompleksna a opet pitka kompozicija. Na narednoj, Little Tale pijanista ponovo blista a ritam sekcija menja brzine, metrike i dinamike. Naslovna, Gentle Look je sa skoro jedanaest i po minuta muzike i najkompleksnija, sa možda najotvorenijim naklonom klasičnom bebopu iz četrdesetih i pedesetih, jednom vrlo prepoznatljivom ,,round midnight" atmosferom i prostorom da muzičari kroz dugačke solaže zaista duboko promisle kompoziciju. Arabadjiev je ovde ponovo izvanredan i uopšte, ceo kvartet zvuči jako dobro na celom albumu a pogotovo kada ima prostora za duže improvizacije.

Poslednja, Liovit Mood i sama spada u duže pesme sa skoro devet i po minuta svirke. I ovo bi bila jedna klasična ,,noćna" balada sa nemirnom ali disciplinovanom ritam-sekcijom i vrlo zamišljenim, ozbiljnim saksofonistom u centru teme.

Dimitar Liolev je ime koje bi svakako trebalo da bude zapamćeno među domaćom džez publikom jer, eto, u komšiluku imamo kvalitetnog autora i aranžera, te izvođača koji je prerastao egzibicije, a pogotovo jedno bukvalističko spajanje balkanskog folklora i džeza kome često svedočimo. Ovaj album jeste možda malo staromodan po atmosferi i zvuku, ali meni je to samo jedno dobro razumevanje klasike koja ne zastareva a po svirci je iskren, po sadržaju nimalo banalan dok njegova pitkost i nežnost samo znače da konačno imate nešto što možete da slušate pred ostalim ukućanima a da vas oni ne gledaju mrko i insistiraju da malo smanjite tu buku.

https://dimitarliolev.bandcamp.com/album/gentle-look (https://dimitarliolev.bandcamp.com/album/gentle-look)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 30-06-2024, 12:16:46

Ovonedeljni jazz album počinje kompozicijom Ornettea Colemana (Dee Dee) i to odmah postavlja stvari na idealni temperaturu i predviđa ozbiljne užitke sve do kraja albuma. To što u postavi nema saksofona, niti ijednog drugog duvačkog instrumenta, pokazuje se, nije toliki problem. Tarbaby: You Think This is America je album njujorškog džeza – bar dve trćine benda su iz Njujorka – i podsećanje da njujorški džez ima jednu bezvremenu dimenziju i da ploče kao što je ova ne možete nazvati ni modernim a ni zaista nostalgičnim. Čak ni kada uzimaju pesmu soul benda iz ranih sedamdesetih i od nje prave elegantnu ponoćnu baladu.

Tarbaby je samo jedan od projekata pijaniste po imenu Orrin Evans – prepoznaćete ga na omotu albuma po tome što ima najbolje i najbolje osedele zulufe od sva tri muzičara u ovoj postavi – rođenog u Trentonu u Nju Džersiju, a odraslog u Filadelfiji i sa celoživotnim interesovanjem za proučavanje, dekonstrukciju, ali pre svega izvođenje crne američke muzike. Evans je deset godina svirao klavir u Mingus Big Bandu, a 2017. godine je postao peti član član kvartea iz Mineapolisa, The Bad Plus, u kome sviraju takva imena kao što su Reid Anderson i Chris Speed, i sa njime snimio dva albuma.

Evans je rođen 1975. godine i pohađao Univerzitet Rutgers u Nju Džersiju gde ga je, između ostalih, edukovao Kenny Barron, legendarni filadelfijski pijanista sa istorijom opsedanja muzikom Theloniousa Monka. Ne sasvim iznenađujuće, u muzici Orrina Evansa čućete dosta Monka, čak i kada, kao na ovom albumu, ne svira ni jednu Monkovu kompoziciju.

Evans je profesionalni zanat pekao uz ugledne muzičare kao što su Bobby Watson, Ralph Peterson, Duane Eubanks i Lenora Zenzalai-Helm, da bi negde polovinom devedesetih krenuo i sa svojom autorskom karijerom. Iako njegov vebsajt kaže da mu je Captain Black iz 1998. godine drugi album, istina je i da je on pre njega već izdao dava albuma, The Trio iz 1995, za Black Entertainment a koji će šest godina kasnije ponovo izaći kao Deja Vu za Evansovu sopstvenu etiketu, Imani, pa onda Justin Time za nizozemski Criss Cross. Iako ima, rekosmo, sopstveni izdavački imprint, dobar broj njegovih recentnih albuma izašao je za Smoke Sessions, etiketu iz Njujorka vezanu za klub Smoke, a koja izdaje snimke nastupa u tom klubu.

E, sad, ne znam da li je Tarbaby ikada nastupao u tom klubu ali i da jeste, treba naglasiti da Tarbaby u 2024. godini nije baš ista grupa koju ste mogli čuti na njenim prethodnim izdanjima. Naime, dosadašnji albumi ovog benda su pored sržnog trija uglavnom imali i gostujuće duvače – a koji su ih neretko onda pratili i na nastupima – u koje se ubrajaju i takvi teškaši kao što su Oliver Lake ili Nicholas Payton. No, You Think This is America je čitav album urađen u trio formi i snimljen uživo na nastupu na koledžu Hunter 2022. godine, i zapravo Bandcamp strana ovu postavu naziva Tarbaby 2024, kao da želi da naglasi da je ovo posebna faza u radu benda.

U Tarbaby pored Evansa imamo bubnjara Nasheeta Waitsa, jednog iskusnog, predigriranog njujorškog udarača. Waits je – inače nekih pet nedelja stariji od MENE – sin legendarnog Freddieja Waitsa, bubnjara koji je svirao sa Andrewom Hillom, Marionom Brownom, Reggiejem Workmanom... Sam Nasheet ima iza sebe ogromnu karijeru sa velikim brojem postava, svirajući sa, takođe, Andrewom Hillom, ali i sa Christianom McBrideom, Jasonom Moranom, slovenačkim saksofonistom Igorom Lumpertom ali i sa našim Bojanom Zulfikarpašićem.

Najstariji u postavi je kontrabasista Eric Revis, dugogodišnji saradnik Branforda Marsalisa ali i čovek koji je svirao sa J.D. Allenom, Ralphom Petersonom, Avramom Feferom i mnogima drugima a sa Evansom je od devedesetih i bio je deo njegovog Captain Black Big Banda.

No, Tarbaby je, pogotovo u postavi iz 2024. godine mnogo vitkija postava, okretniji bend, i You Think This is America je album snimljen u striktnoj trio-postavi, prepun najfinijih vratolomija i improvizacija duboko ukorenjenim u istoriji džeza ali bez neke muzejske ambicije. Rekosmo da album otvara Colemanova Dee Dee, pesma sa njegovog prvog albuma za Blue Note, duplog živog Live at the Golden Circle o kome sam pisao pre nekoliko godina i gde su Coleman i kolege pokazali u praksi kako free jazz izgleda kada ga rade tri čoveka koji niti priznaju sopstvene niti jedan drugom postavljaju ikakve granice. Colemanove poletne teme su tamo razvijene u dugačke improvizacije – Dee Dee na tom albumu traje više od deset i po minuta – ali Tarbaby su sebi za ovaj sešn reklo bi se zadali imperativ efikasnosti. Dee Dee je svakako EKSTREMNO razigrana i u ovoj verziji, sa neopisivo komplikovanom ritam sekcijom koja sipa sinkope u sinkope dok slušalac ne počne da se pita kako je moguće da je ovo i dalje jedan prepoznatljiv gruv kad ni jedna nota naoko nije na svom mestu, i Evansom koji temu razvija sa jednim tihim zadfovoljstvom, bez prosipanja previše tonova i samo strateškim izletanjima iz harmonije. Sjajan početak albuma.

Sledi Mirror of Youth Davida Murrayja, pesma sa njegovog recentnog albuma, Blues for Memo, koji je snimio sa Saulom Williamsom. Verzija koju rade Tarbaby, naravno, nema vokale, sporija je i urađena je u drugačijoj metrici, završavajući kao maltene loft-jazz varijante jedne originalno brze, energične kompozicije. No, to, na moje iznenađenje funkcioniše savršeno. Murrayjeve legato teme na saksofonu ovde su zamenjene gotovo sanjivim pijanističkim izvođenjem i to pesmi daje jednu starinsku patinu koju ova u originalu nema.

Red Door je jedna od dve Evansove kompozicije, ponovo jedan ritmički zahtevan komad, sa puno akcenata na bubnjevima i pulsirajućim kontrabasom, te sa pijanistom koji svira malo mambo a malo avangardu, uspevajući da nas sve vreme drži na idealnom mestu između plesnog podijuma i akademije.

Evans je nenametljiv pijanista, u smislu da ovde nema rafala nota i harmonskih detonacija. On, čini se, voli da prati ritam sekciju i često će iz zadatog ritma izletati samo na strateškim mestima, a koja treba, kao u Red Door, da povuku i ostale muzičare i ova se kompozicija razvija u jednu ozbiljnu orgiju do svog kraja.

Druga Evansova kompozicija je Blues (When it Comes) i ovo je bluzina od skoro sedam minuta, gde ponovo ritam deluje varljivo jednostavno iako je u stvari dosta komplikovan još i pre nego što Waits i Revis ulete u surovi bebop.

Andrewa Hilla smo pomenuli par puta gore pa je nekako moralo da se dođe i do makar jedne njegove kompozicije. Reconciliation je sa njegovog albuma Judgment! Iz 1964. godine i Waits ovde ima da popuni jedne vrlo zajebane cipele jer je na ovoj Blue Note ploči bubnjeve svirao glavom Elvin Jones. Ali ide mu. Waits se ne takmiči sa duhom pokojnog bubnjara već dostojanstveno omažira njegov besprekorni šafl, a kompozicija je, i bez vibrafona, vrlo uspešno postavljena na evokativnoj temi i njenom laganom razvoju, pa i dekonstrukciji.

Pomenuti Soul iz 1971. godine stiže u formi Betcha By Golly Wow koji su tada izdali The Stylistics i ovo je u verziji Tarbaby dostojanstvena, spora balada u kojoj i dalje ima pritajene sentimentalnosti što su je The Stylistics stavljali pravo u izlog.

Waits je napisao narednu kompoziciju, Kush, takođe baladu. Bubnjar ovde vodi glavnu reč i u miksu, dajući kompoziciji jaku dinamičku amplitudu ali još jednom pokazujući kako njegove vrtoglavo složene poiritmije na kraju iz zvučnika izlaze kao gruv razumljiv i normalnom čoveku.

Najstariji komad na ploči je bluz iz 1923. godine, Nobody Knows You When You're Down and Out, pijaniste Jimmyja Coxa i Tarbaby je sviraju sa svim teatralnim, vodviljskim šmekom koji ona zahteva. Ovde nema pevanja – Bessie Smith je snimila najpopularniju verziju ove pesme na samom kraju ludih dvadesetih, 1929. godine, ali ritam je tako ubedljiv a Evansovo fraziranje tako evokativno da u glavi sami sastavljate tekst čak i ako Bessienu verziju nikada niste čuli.

Pred kraj stiže još jedna pesma Ornettea Colemana, Comme Il Faut, sa njegovog albuma Crisis iz 1969. godine, ploče koje nastajala u njegovoj tranzicionoj fazi i nudila muziku slobodnu i ekspresivnu na do tada možda i nečuven način. Tarbaby sviraju Comme Il Faut sasvim osobeno, kondenzujući je sa četrnaest na pet i po minuta, ali i kanališući svirku tako da pesma dobije intimniji ton, gde će Colemanova tema dostojanstveno zvoniti na klaviru umesto da je objavljuju duvači. Evans je ovde hipnotičan, ali, da budemo iskreni, i ritam sekcija je hipnotična i ovo je jedno fantastično čitanje iz dubine Colemanove glave.

I onda na kraju, gde je David Murray, tu mora doći i Sunny Murray, iako njih dvojica TVRDE da nisu braća. Album, dakle, zatvara Treetops, komad snimlken kasnih sedamdesetih i objavljen 1980. godine, jedna briljantna free jazz himna smirene dinamike i optimističnih tema. Tarbaby je sviraju zapravo veoma blisko originalu, sa istom svečanom dimenzijom u zvuku i naoko beznapornim ukrštanjem metrika ritam-sekcije u vazduhu iznad Evansovog prorađivanja teme i improvizovanja.

You Think This is America je briljantna ploča. Muzika na njoj je vrlo gusta i ovde nema praznih hodova i sviranja pukog ,,žanra", a muzičari improvizuju sa pažnjom da se svakoj noti i udarcu pronađe pravo mesto i, još važnije, razlog da se čuju. Pritom, materijal je impresivno širokog zahvata a da mu bend uvek daje prepoznatljivo sopstveni preliv. Tarbaby sviraju u tradiciji Monka ali ne izvode ni jednu njegovu kompoziciju, sviraju tuđe pesme ali im daju novi život, i pišu neke od najfinijih džez kompozicija koje ćete čuti ove godine. Ne propustite:

https://tarbaby2024.bandcamp.com/album/you-think-this-america (https://tarbaby2024.bandcamp.com/album/you-think-this-america)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 07-07-2024, 12:21:47

Od Ellingtona izgleda ne možemo da pobegnemo. Ovo je najmanje treći album o kome pišem ove godine koji se hvata u koštac sa nasleđem jedne od najvećih figura u džezu ikada i pokušava da demonstrira relevantnost tog nasleđa, evo, stotinu godina nizvodno. WHO Trio: Live At Jazz Festival Willisau 2023 je i svakako najapstraktnija interpretacija Dukeovih ideja i tema koju sam slušao u poslednjih godinu dana i predstavlja na neki način dekonstrukciju onoga što je Ellington radio i spajanje elemenata metodom gotovo slobodne asocijacije.

Za slučaj da nije jasno, WHO Trio je formacija poslednjih šest godina programski usmerena da proučava, analizira, dekonstruiše, rekonstruiše i živom održava muziku Dukea Ellingtona i Billyja Strayhorna, njegovog bliskog saradnika sa kojim je Duke tridesetak godina pravio pesme i sklapao aranžmane. Iako postoje duže od dvadeset godina, WHO Trio su posle dve decenije sviranja turneja rešili da se u narednom periodu posvete prevashodno ovoj muzici i tu je fazu u radu ove postave označio album Strell iz 2020. godine. Neke od kompozicija pokrivenih tim (uglavnom) studijskim materijalom čuju se i na Live At Jazz Festival Willisau 2023, u još ekspanzivnijim, još slobodnijim verzijama.

WHO Trio je, naravno, trio veterana. ,,W" u imenu benda je Michel Wintsch, pijanista iz Ženeve sa listom projekata dugačkom kao vaša ruka. Wintsch je u svojoj muzičkoj karijeri i filozofiji spojio i džez i klasičnu orkestarsku kompoziciju, i progresivni rok i slobodnu improvizaciju. Redovan za klavirom još od detinjstva (a rođen 1964. godine), Wintsch je mnogo svoje muzike napisao za radio, televiziju, pozorište i film (posebno se navode saradnje sa režiserom Alainom Tannerom) a onda je preko rok muzike (bend Monkey's Touch) stigao i do pisanja rok-opere Ma Barker, konstruisane na pisanjima Marguerite Yourcenar. U domenu džeza, improvizacije i avangarde, sarađivao je sa Fredom Frithom, Hanom Benninkom, Michelom Donedom i raznim drugim uglednim muzičarima.

Pod slovom O stoji Kontrabasista Bänz Oester, takođe iz Ženeve (rođen je 1966. godine), akademski obrazovan muzičar i u domenu džeza i u domenu klasične muzike. Na muzičkoj akademiji uBazelu predaje kontrabas a tokom duge karijere je radio sa mnogo MNOGO MNOGO poznatih muzičara od kojih ću pomenuti samo ove: Dewey Redman, Joe Lovano, Joey Baron, Seamus Blake, Sylvie Courvoisier, Nils-Petter Molvaer... Aktivno svira od 1983. godine a od devedesetih predvodi svoje formacije i radi solo materijal.

Naravno, onda ,,H" u naslovu benda može biti samo Gerry Hemingway, naš stari znanac, američki bubnjar/ perkusionista sa danas već dugom karijerom u Evropi, konkretno u Švajcarskoj gde se iz Njujorka preselio u Lucern i tamo godinama predavao bubnjeve, improvizaciju, kompoziciju i istoriju, te radio različite radionice na muzičkoj školi Hochshule Luzern. Hemingway se u smilsu profesure penzionisao 2022. godine – čovek je, na kraju krajeva rođen još 1955. u Konektikatu – ali nije prestao da se bavi muzikom i nadamo se da će tako ostati još dugo vremena jer je u pitanju jedan svestran, maštovit, prodoran perkusionista, kompozitor i improvizator koji je tokom duge karijere svirao i sa takvim teškašima kao što su Anthony Braxton, Thomas Lehn, Ellery Eskelin, Kermit Driscoll, Oscar Noriega, Derek Bailey, Wadada Leo Smith, Oliver Lake, Kenny Wheeler, Frank Gratkowski, George E. Lewis, John Cale... Moglo bi još da se nabraja, ali svakako je i ovo dovoljno. Hemingwayja smo i gledali u Beogradu pre nekih jedanaest godina (moj prikaz na Jazzinu je ovde (https://www.jazzin.rs/ring-ring-5-matthew-shipp-sabir-mateen-who-2-music-for-quintet-by-gerry-hemingway/)) a vrlo je zgodno što su u postavi tog kvinteta čijoj smo svirci svedočili na Kolarcu, svirala i ostala dva pripadnika WHO Trija pa smo imali prilike sve da ih vidimo i čujemo.

Naravno, kada sviraju kao trio, WHO su po prirodi stvari kompaktniji, ali Live At Jazz Festival Willisau 2023 je i svakako sasvim drugačija muzička ideja, sa jednim radikalnim prerađivanjem muzike iz Ellington-Strayhorn kuhinje i uklapanjem tema starih osam ili devet decenija u zvuk benda koji je evoluirao tokom više od dve decenije i u Septembru 2023. godine, kada je ovaj album snimljen, pretvorio se u jednu mišićavu ali razigranu polimorfnu mašinu.

Za čistunce Ellintonovog opusa vredi ukazati: ovaj album zvanično tvrdi da su kompozicije pod nazivom Reimagination 1-8 (sa podnaslovima koji su svi nazivi Ellingtonovih pesama) napisane od strane ova tri muzičara a da su sve ostale (to jest samo još jedna preostala) napisane od strane samog Ellingtona. No, tu je i napomena ,,Reimagination emerges from Ellington's song" koja treba da pojasni da bez obzira što su ovo autorski komadi, njihovo izvorište svejedno treba naći kod Dukea. Štaviše, sam Hemingway naglašava da su ovo obrade, ali da trio materijalu prilazi iz jedne radikalnije perspektive i ne tretira izvorne pesme kao ,,standard" koji se prosvirava, već kao ideju od koje može da dalje – kroz reimaginaciju – nastane bilo šta. Na jednom mestu, recimo, tokom kompozicije Reimagination #2 + The Mooche, Hemingway svira harmoniku.

Wintsch, pak smatra da su stvari vrlo jednostavne, da ovo nije dekonstrukcija niti bilo kakva intelektualna rabota već prosta, čista igra: ,,mi se samo radosno igramo sa stvarima koje volimo".

Radost i entuzijazam se svakako dobro čuju u ovom izvođenju. WHO Trio svira dinamično, sa mnogo nota koje se dobacuju između muzičara i čestim spontanim ulascima u ritmove i teme koje se zatim brzo prorade pa napuštaju zarad nečeg drugog. Ako je Strell dao Ellingtona koji je harmonski i ritmički razlabavljen, ovaj album ga skroz eksplodira i onda među parčićima traži lepe uspomene na muziku koja je nadahnula svu trojicu muzičara.

Naravno, pričamo o vrhunskim interpretatorima i improvizatorima – Wintsch zauzima centralno mesto u miksu i njegov stalno mutirajući pijanistički vatromet je po prirodi stvari ono što najpre privuče slušaoca jednom velikom širinom – harmonskom, žanrovskom itd. – sa kojom ovaj svira. Kod njega se izrazito primećuje ta razigranost i jedna skoro pa i namerna, programska težnja da se ne ulazi u teške drame i cerebralna promišljanja Dukeovih ideja na bini, pred publikom, jer naravno da Duke nije ni pisao svoju muziku da bude teška i cerebralna. Hemingway zatim zvuči onako kako smo navikli da ga čujemo, kao izuzetno nadareni oktopod sa totalnom separatnom kontrolom nad svakim od svojih udova i fantastično okretnim prelascima iz pune apstrakcije u sving-šafl, u hardbop krljanje, u latinični ritam... Oester demonstrira kako treba umeti izboriti se sa dvojicom muzičara koji sviraju OVOLIKO mnogo nota i koji se nikada ne zadržavaju u jednom ritmu ili temi dovljno dugo dase opustite i uđete u gruv.

I to je onda malo i problem sa ovim nastupom i albumom jer se muzika na njemu nalazi skoro tačno na ničijoj zemlji između sa jedne strane stvarne slobodne improvizacije u kojoj apstraktna forma daje zvuku slobodu da bude više od puke harmonije, teme i ritma, i sa druge strane nečeg strukturiranog, uklopljenog u klasičniju teoriju, orijentisanog na melodiju koja se može upamtiti, zviždati, na ritam uz koji se može plesati. U nekim najgorim momentima ovog albuma, utisak je da slušamo samo tri jako talentovana muzičara koji džemuju na probi i zagrevaju se za pravi nastup, nalazeći spontano ritmove i teme koje će prosvirati ali ih onda napuštajući pre nego što mogu da se razviju u nešto složenije jer to ovde nije cilj.

No, srećom, ni jedan album nije sklopljen samo od najgorih delova, pa tako ni ovaj. Live At Jazz Festival Willisau 2023 već i po reakcijama publike pokazuje da ima trenutke u kojima se bend ,,pronađe" i zadrži u jednoj zen-ravnoteži dovoljno dugo da se zaboravi na tu ideju da se ,,samo igramo" i da se intenzitet, struktura i sloboda spoje u jedan kongruentan izraz zbog koga je vredela platiti kartu ili kupiti disk. Pa kad čujete publiku da urla od oduševljenja onda i vama malo bude milo:

https://auriclerecords.bandcamp.com/album/live-at-jazz-festival-willisau-2023 (https://auriclerecords.bandcamp.com/album/live-at-jazz-festival-willisau-2023)
https://first-archive-visit.bandcamp.com/album/live-at-jazz-festival-willisau-2023-first-visit (https://first-archive-visit.bandcamp.com/album/live-at-jazz-festival-willisau-2023-first-visit)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 14-07-2024, 12:20:18

Pošto i dalje vladaju tropske letnje vrućine, svi medicinski stručnjaci savetuju lake sadržaje, od lake hrane do lake fizičke aktivnosti. U tom nekom smislu, danas malo lake, zabavne, optimistične džez muzike, a šta je, pitate sada vi, uopšte optimističnije od pesmica iz klasičnih Diznijevih filmova iz četrdesetih, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka? Ništa, eto šta. Već u dobroj meri džezirane same po sebi one su po prirodi stvari podložne svakakvim vragolijama pa, eto, nije neko veliko iznenađenje da smo u 2024. godini, dakle više od tri decenije nakon smrti velikog i neprevaziđenog Sun Ra dobili novi album kaver verzija tema iz Diznijevih filmova u izvođenju njegove Arkestre. Sun Ra & His Arkestra: Pink Elephants on Parade je baš ono što bi vam doktori prepisali kada bi ozbiljno shvatali svoju posvećenost ljudskoj dobrobiti u ova teška, mutna vremena, jedan koktel dobrog rapsoloženja, šašavih, karikiranih izvedbi pesama koji svi znate čak i ako ne možete u sekundi da se setite iz kog su tačno filma, ali i podsećanja da je Arkestra bila (i do danas ostala) jedna od najsvestranijh ,,avangardnih" formacija u istoriji džeza.

Moja istorija sa Sun Ra je, mislim, dosta dobro dokumentovana jer svake godine pišem o barem jednom ili dva njegova albuma, onako kako ih Irwin Chusid, novinar, istoričar, arhivista i kurator, vadi iz reklo bi se nepresušne arhive neobjavljenih snimaka Velikog Majstora, i, u saradnji sa raznim etiketama, stavlja na raspolaganje javnosti. Istorija Sun Ra sa muzikom iz Diznijevih filmova je, možda, nešto manje poznata javnosti, ali nije sad da je neka velika tajna da je pokojni (ili samo odsutni!) Sonny veoma voleo i Diznijeve filmove i muziku koja se u njima mogla čuti.

Možda to deluje nelogično, u najmanju ruku neobično, pogotovo iz današnje perspektive u kojoj je gotovo i poslednja osoba na planeti osvešćena za činjenicu da je kompanija Walt Disney trenutno dominantna forma života (ili makar organizacije materije) na planeti i da poseduje zabrinjavajuće veliki deo onoga što možda naivno i dalje nazivamo ljudskom kulturom, tretirajući ga kao kapital i ništa više. Kako je crni radikal iz Alabame, celog života posvećen borbi protiv postkolonijalne represije nad potomcima uvezenog afričkog roblja u Americi od strane bele većine* došao do toga da, što bi se danas reklo, ,,stenuje" Walta Disneyja i njegove filmove, njihove skorove?

*Mada ni svojima nije davao popust. Uprkos izraženoj afrocentričnosti u svom svetonazoru, ima ona priča da je, tokom prvih nastupa Arkestre po Africi, Sonny na oduševljene reakcije lokalaca koji su ga nazivali svojim bratom namrgođeno odgovarao da to nije baš tako i da su ,,oni" prodali ,,njegove ljude" u ropstvo, a što je bila demonstracija klasne svesti primerena old school radikalima, koja novoj generaciji često nedostaje

Da bi se na ovo odgovorilo, naravno, treba značajno više prostora nego što imamo ovde na raspolaganju, ali kratki odgovor je svakako da je Sun Ra bio jedna od naprepoznatljivije postmodernih figura u američkoj kulturi i umetnosti dvadesetog veka, čovek koji je spajao toliko različitih interesovanja i filozofija unutar jednog kreativnog opusa (i životnog stava) da su, kako je to jednom lepo primetio novinar Rob Young, mnogi kasniji (ali i savremeni) njegovi tumači kao jedino objašnjenje uspevali da pronađu tezu da je Sonny koristio opijate.

Ovo naravno nije istina, i Sonny je bio izraziti strejter tokom najvećeg dela svog života, sa duhovnom radoznalošću i entuzijazmom kojima nisu bili potrebni hemijski stimulansi. Njegova opsednutost besmrtnošću i prevladavanjem ne samo smrti nego i ropskog života na zemlji odvela ga je kroz više religijskih sistema, ali i naučnofantastičnih koncepata, uplela ga u kosmologiju, matematiku ali i numerologiju; promišljanje rasne i klasne borbe učinili su ga opsesivcem istorije (i, naravno, tajne istorije, pa i konspiratologije u određenoj meri) ali i filologije, dok je njegov izraz tokom decenija evolucije bio nekakav zaista postmoderni, zaista neopisivo komplikovani ali LOGIČNI spoj afrofuturizma, psihodelije, stare magije, stilema klasičnog džeza (tumačenih na osoben način), savremene klasične i avangardne elektronske muzike. Kada kažem, a to pominjem u skoro svakom tekstu o Sun Ra, da je Sonny smatrao da su Fletcher Henderson i Duke Ellington bili ,,anđeli" ovo nije nekakva simpatična metafora, literarno preterivanje zarad lepote teksta. Sonny je ove ljude zaista video kao glasnike sa neba a njihovu muziku kao prečišćenu duhovnu hranu koja spasava dušu i oplemenjuje život do tačke kada vas više ništa ne može povrediti.

Onda je, dvadesetak i kusur godina kasnije, slične epifanije doživeo gledajući filmove iz Diznijeve radionice i tokom sedamdesetih godina prošlog veka, sa sve postepenim prodorom elektronskog instrumentarija u njegov arsenal, postajao sve opsednutiji senzibilitetom ovih filmova i muzike koja se u njima čula. Za Sonnyja su Diznijevi filmovi bili iskonske optimističke priče o malim junacima koji prevazilaze ogromne prepreke – isto onako kako je on video sebe, bolesnog i siromašnog klinca iz Alabame koji je postao vodeća figura američkog džeza. A imajući u vidu da su Diznijevi filmovi muzički bez mnogo stida uzimali od afroameričke kulture štagod da im se dopadalo, nije neko iznenađenje da će se Sonny prepoznati u, na primer, Dambu.

Pink Elephants on Parade, čuvena tema iz scene ovog filma u kojoj titularni heroj ima teške halucinacije, dugo je bila jedina ,,Diznijeva" pesma za koju se naširoko znalo da ju je Sun Ra obradio, jer je izašla na albumu Stay Awake: Various Interpretations of Music from Vintage Disney Films, koji je Hal Wilmer producirao 1988. godine. Ali, ljudi koji znaju, znaju i da je Sun Ra tokom druge polovine osamdesetih već imao vrlo ozbiljan koncertni program sa gomilom kompozicija iz ovih filmova. Album Sun Ra & His Intergalaxtic Arkestra – Second Star To The Right (Salute To Walt Disney) izašao je za Leo Records 1995. godine, neke dve godine nakon Sonnyeve smrti a šest godina nakon što je snimljen na koncertu u Austriji 1989. godine i do nedavno je bio jedini ozbiljniji dokument o tome kako su Sun Ra i njegov orkestar obrađivali Diznija.

I bio je vrlo ugodan, sećam se da sam ga pre dvadesetak godina slušao u kancelariji i da je moja tadašnja šefica, jedna fina Kanađanka koja je do tada mučenički trpela moje didžejaške izlete u avangardu bila iskreno iznenađena da se iz mog ugla kancelarije čuje pesma kao što je Zip A Dee Doo Dah.

No, Sun Ra & His Arkestra: Pink Elephants on Parade, aktuelni album, izašao na fizičkim nosačima u Aprilu a na Bandcampu pre neki dan je obimniji i ništa manje zabavan NOVI dokument sa devet do sada neobjavljenih snimaka i nekoliko bonus pesama koje jesu već bile dostupne ali, statistički, skoro sigurno da ih niste čuli.

Snimljene na koncertima u Americi i Evropi, pesme na ovom albumu se u dobroj meri preklapaju sa onima na Second Star to the Right, ali naravno, ne postoje dva ista izvođenja iste pesme kada je Sun Ra u pitanju, i ovo je DRAGOCENA kolekcija muzike izvedene sa puno optimizma, enztuzijazma i jedne naivne, neposredne vere u poruku tih pesama. Chusid u svom tekstu naglašava da postoji mnogo snimaka Arkestre kako izvodi ovu muziku, ali da je većina krš jer je snimljena iz publike, amaterskom opremom koja je postojala krajem osamdesetih, pa je zato ovaj album, sa pažljivo probranim materijalom snimljenim profesionalno, jedna retka prilika da se ponovo čuje Arkestra kako izvodi Forest of No Return, Pink Elephants on Parade, Zip-A-Dee-Doo-Dah, The Second Star To The Right... Ovo su pesme napisane od strane nekih od najvećih autora svog doba, u aranžmanima Arkestre pretvorene u ritualne napeve, sa sve tapšanjem, pozivanjem publike da zviždi (naravno na početku Whistle While You Work), podvriskivanjem.

Sonnyjevi duvači i perkusionisti nisu bili profesionalni pevači ali su njihove izvedbe nabijene energijom i takvom verom u materijal i ono što on poručuje da je gotovo nezamislivo da vam neće doneti osmeh na lice. Someday My Prince Will Come je jedno od retkih mesta na albumu gde čujemo izgrađen, siguran vokal kako izvodi temu – pretpostavka je da ovo peva June Tyson jer je ona bila jedna od retkih članica Arkestre sa profesionalnom vokalnom tehnikom – ali izvesna karikiranost ostalih pesama je ,,feature, not a bug". Sonny je Diznijeve saundtrake na ovim turnejama reinventovao kao dečije pesme koje deca pevaju u glas, ponavljajući kompulzivno, ritualno njihove stihove pa kada, recimo, slušate Let's Go Fly A Kite iz Meri Popins, jednu od pesama koje nemate na Second Star to the Right, obuzeće vas osećaj da čitav orkestar, zajedno sa ciriškom publikom, uspeva da se odigne od zemlje i ZBILJA poleće u nebo.

Sa rasponom snimaka od 1985. gdo 1990. godine i kvalitetom zvuka koji je, tehnički gledano, profesionalan ali koji svojom partizanskom dimenzijom dodaje element naivnosti, jedne čistote i plemenitosti ovoj muzici, Pink Elephants on Parade je nezaobilazan novi dodatak istoriji najčudnije, ali možda i najdivnije figure u istoriji džeza. Poslušajte ga sa zadovoljstvom:

https://sunramusic.bandcamp.com/album/pink-elephants-on-parade (https://sunramusic.bandcamp.com/album/pink-elephants-on-parade)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 21-07-2024, 12:13:11

,,OPET Sun Ra?", kriknete vi iznenađeno, a ja vas hladno pogledam. ,,A, što? Mislite da je izašlo nešto bolje u proteklih nedelju dana? Mislite da je izašlo nešto bolje u ovom VEKU?" Dok god ga Irwin Chusid bude vadio iz rudnika ja ću ovo zlato da kupujem i da slušam, moliću lepo. A i vama to želim, pa zato danas sa vama delim i Sun Ra: Excelsior Mill, snimak star skoro tačno četrdeset godina na kome omiljeni Sonny svira orgulje kao da je odrastao u porti neke pristojne crkve, svako se jutro umivao svetom vodicom i doručkovao samo naforu.

Iz prethodne rečenice je jasno da nemam mnogo iskustava sa crkvama, ali to zaista nije toliko bitno za ovu priliku jer Excelsior Mill, i iz imena se to vidi, nije snimak performansa u crkvi već u, er, mlinu? Konkretno radi se o firmi Dupre Excelsior Mill (puno ime Du Pree Manufacturing Company Excelsior Factory), koja je na ovom mestu u gradu Atlana, državi Džordžija u SAD, negde u 1890ima sagradila postrojenje za preradu drveta. Vikipedija uslužno kaže da se ,,mill" prvi put pominje 1899. godine ali da je moguće da je kasnije sagrađena nova zgrada i da je to ono gde je Sonny svirao. Dakle, da bude jasno, ovo nije ,,mlin", kako bismo mi intuitivno preveli reč ,,mill" jer ni ,,excelsior" nije produkt koji bismo mi ovde uobičajeno dobijali iz mlinova. ,,Drvena vuna", kako mi to ovde zovemo jedan je od produkta strugara pa je zapravo Sun Ra, ako me pratite, orgulje svirao u – bivšoj strugari sagrađenoj krajem devetnaestog veka.

Otkud orgulje u strugari? Odlično pitanje! Pošto je potražnja za drvenom vunom ozbiljno opala do kasnih šezdesetih godina dvadesetog veka, makar u ovom delu Sjedinjenih američkih država, sve slične firme su se pozatvarale ili su ovaj fabrički prostor koristile za skladištenje, tako je i vlasnik ovog postrojenja je negde 1977. Ili 1978. godine njemu radikalno promenio namenu – a već je godinama bilo magacin – i na ovom mestu otvorio, nagađate, piceriju.

Dobro, ne samo piceriju, vikipedija navodi i da je ovo bio ,,barrio", dakle, u ovom kontekstu, to je bilo i mesto za okupljanje i socijalni život stanovništva poreklom iz latinske Amerike pa je pored služenja pića i hrane kulturni program bio zapravo bogat, kažu, od puštanja filmova do izvođenja Šekspirovih komada. A onda, ovaj je prostor imao i orgulje. Konkretno, poslednji komad klasičnih orgulja na američkom jugu, kako tvrdi Irwin Chusid u kratkom tekstu vezanom za album, jedan old school instrument proizveden od strane čuvene američke firme Wurlitzer. Otkud orgulje u piceriji? To istorija, nažalost nije zabeležila, ali se zna da je bluz pijanista Willie ,,Piano Red" Perryman pred kraj osamdesetih relativno redovno nastupao u ovom prostoru i svirao dotični instrument. Excelsior Mill je zatvoren 1989. godine, renoviran, pa je prostor pretvoren u noćni klub i koncertni prostor The Masquerade koji uspešno radi od tada sa gomilom umetnika iz, jelte, alternativnijih žanrova popularne muzike koji tamo nastupaju, i, preživevši razne džentrifikacije i selidbe, i danas postoji na drugoj lokaciji u istom gradu.

No, nastup o kome danas pričamo urađen je negde na polovini originalnog života picerije Excelsior Mill, tačno na novogodišnje veče 1984. godine, i verovatno nikada niste prisustvovali svečanijem ispraćaju stare i dočeku nove godine od ovog kome prisustvujete sa četiri decenije zakašnjenja i samo pasivno slušajući nezemaljske zvuke koje je Sonny proizvodio, za ovu priliku solo.

Ovo nije, da pojasnimo, POTPUNO nepoznat snimak. Petnaestak minuta sa ovog nastupa je već bilo objavljeno na albumu koji je Sun Ra objavio 1985. godine u limitiranom tiražu i sa naslovima koji su u nekim verzijama bili ,,Stars That Shine Darkly" a u drugim ,,Hiroshima". Na prvoj strani ploče bio je snimak sasvim drugog nastupa iz Evrope 1983. godine a na drugoj petnaest minuta, jelte, Hirošime.

Za ovu priliku, integralni snimak nastupa naslovljen je, prigodno, Beyond Hiroshima/Excelsior i u pitanju je tipično urnebesna svirka u kojoj se od eksperimentalne avangarde do vodvilja stiže u dva laka koraka, a čitava kompozicija (i improvizacija) imaju senzibilitet postmodernog obreda. Na kraju krajeva teško je pomisliti da Sonny, opsednut kosmosom, matematikom, brojevima i rasporedima nebeskih tela nije video nikakvu simboliku u tome da se svira tačno na novogodišnje veče.

Zvuk ovog izdanja, naravno, nije naročito kvalitetan, Sonny je ovde najverovatnije snimljen sa samo jednim, najviše dva mikrofona – naravno da nemamo pojma ko je ovo snimao niti, jelte, ,,producirao" – ali ta partizanština značajno doprinosi kakvoći iskustva i daje muzici jednu here-and-now dimenziju. To da ne čujemo samo same orgulje, već i to kako se njihov zvuk odbija po prostoriji, distorzira i interferira daje, razume se, i jednu crtu nezemaljskog svirci koja je već u startu donekle apokaliptična.

Verujem da Sonny nije Hirošimu potezao slučajno i mada ova kompozicija ima i elemente bluza pa i pomenute vodviljske, više konvencionalno zabavne momente, veliki njen deo otpada na snažno distorzirane, atonalne pasaže, disonantne teksture, disharmonična arpeđa. Ono što svakako treba pamtiti u vezi sa ovim jedinstvenim muzičarem i misliocem je da on nikada nije prestajao da evoluira svoj zvuk, da istražuje muziku, matematiku, kosmos, pa i da za njega koncept ,,zone komfora" naprosto nije postojao.

Utoliko, iako pre svega pijanista i predvodnik velikog, kompleksnog orkestra, Sonny je u svojoj dugačkoj karijeri snimio više solo pijanističkih albuma. A onda je negde krajem žezdesetih počeo da se interesuje i za sintisajzere, kada su ovi počeli da postaju dostupni običnom svetu, da bi tokom sedamdesetih i osamdeseth relativno često koristio električne i elektronske instumente u svojim izvođenjima. Kao obožavalac svga ,,kosmičkog", Sonny je u električnim instrumentima čuo zvuk budućnosti i svemirskog prostranstva i neki od njegovih albuma su urađeni sa Fender Rhodes sinsisajzerima, a prvi njegovi snimci kako svira na električnim orguljama datiraju još iz četrdesetih godina prošlog veka.

No, Excelsior Mill je do sada prvi i jedini (integralni) snimak Sonnyjevog nastupa sa klasičnim orguljama, sa sve pedalama i ogromnm cevima iznad klavijature i ovo je, prosto, APOKALIPSA. U pozitivnom smislu. Sonny na ovom snimku zvuči kao da se rve sa silama prirode, kao da stopalima i prstima upravlja olujama, zemljotresima i sa neba skida komete. U prvo vreme nećete biti sigurni ni da slušate pravi album ubeđeni da čujete duvače i perkusioniste kako sparinguju sa orguljašem, ali ovo je, da bude jasno, sve jedan čovek, naučen da muziku (i život) posmatra kao totalitet i da sebi ne postavlja granice kada svira.

Orgulje, naravno, imaju jedinstven zvuk, bogatstvo boje koje nema ni jedan drugi instrument, volumen koji čak i električni instrumenti jedva da uspevaju da podražavaju i Sonny je, pogotovo negde na sredini nastupa i sam očigledno opijen onim što ova sprava može da proizvede, pa tokom jednog dugačkog perioda on niže hipnotičke akorde, jedne preko drugih stavlja slojeve osnovnih tonova iznad kojih prska sitne, kristalno čiste note na desnoj strani klavijature... Kada iz svega ponovo izroni perkusionistička kompulzija a Sonny na licu mesta izmisli melodiju koja zvuči kao da se ogromna vojska sprema za trijumfalni marš, zateći ćete sebe na sasvim drugom mestu od onog na kom ste mislili da ste bili na početku nastupa. Nova godina? Ne, drugovi, ulazimo u novu EPOHU.

A ovde se stvari ne završavaju. Sonny do kraja nastupa kreira apsolutni sonični bioskop, dajući nam sinemaskopske širine i slikanje širokim pokretima po nebu, marševske ritmove i kosmičke spirale u koje nam se uvijaju i duh i intelekt dok ne otvorimo oči i shvatimo da ne znamo koliko je vremena prošlo. Četrdeset? Četrdeset hiljada? Četiri milijarde?

A zamislite kako je bilo ljudima koji su ovo slušali uživo.

Sa Sonnyjem nikada niste mogli unapred znati šta dobijate – ponekada biste očekivali free jazz a dobili biste Walta Disneyja, onda bi naleteli na surf ploču, na gomilu doo wop singlova, pa na album koji je ceo u egzotičnim žičanim instrumentima koje sviraju članovi duvačke sekcije njegovog orkestra (o ovom albumu uskoro opširnije jer izlazi proširena verzija) – ali ste uvek znali da nećete dobiti ništa lažno, isfolirano, ili polovično pripremljeno. Sonny je uvek i svuda ulazio za sve pare pa je tako i ovaj album prilika da čujete Sun Ra u najogoljenijijoj formi, kao čoveka koji ceo život provodi u jednom neprekinutom obredu i čije ruke – i noge – kreiraju kosmos u vazduhu ispred vas.

https://sunramusic.bandcamp.com/album/excelsior-mill (https://sunramusic.bandcamp.com/album/excelsior-mill)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 28-07-2024, 12:57:57

Ove nedelje smo upali do kukova u free jazz i nećemo se lako izvući. Jorrit Dijkstra's PorchBone: PorchBone je album sa mnogo slobodne improvizacije, nekoliko lepih tema, dosta modalnog soliranja i jednom sasvim plesnom kompozicijom. A, da, ima i jedan Ellington. Što se kaže, za nekoga sve, za svakog ponešto. Izvolite, ovim putem:

Jorrit Dijkstra, dakle, ime koje smo poslednji put pominjali pre nekih godnu i po dana na ime ne jednog nego dva albuma koje je ovaj saksofonista i kompozitor, zajedno sa još tri muzičara, snimio u pomen Steveu Laceyju. Dosta je to dobro bilo i učinilo poprilično na mom sopstvenom prihvatanju činjenice da moram da slušam više muzike koju Dijkstra piše. Čovek je naprosto prolifičan kompozitor* i to što mi se ne dopadne UVEK i SVE što on napiše, odsvira i snimi, ne znači da mi se mnogo toga što on napiše, odsvira i snimi ne dopada. Jer mi se dopada. Veliki delovi ovog albuma mi se, recimo dopadaju, počev od produkcije. A što je u ovom slučaju značajno jer se ja u džezu, u principu, zna se to, najviše ložim na produkciju koja je najbliskija čistoti i prirodnoj dinamičnosti onoga što je rađeno tokom šezdesetih u Blue Noteu i Impulse!-u. Neretko sam glasno, pred svedocima umeo da izgovorim da džez nikada nakon tog perioda nije ZVUČAO bolje.
* ne uvek i izvođač muzike koju piše, jer je u skladu sa tradicijom, Dijkstra i autor muzike koju izvode i drugi sastavi, kao što su David Kweksilber Big Band, Tetzepi Bigtet ili Amstel Quartet, ali i pojedinci kao što je nizozemski saksofonista Ties Mellema...

PorchBone ne imitira ovu produkciju niti bi ta vrsta ,,prirodnosti" ovom albumu odgovarala. Za početak, ovo nije samo akustična postava pa da je ozvučite sa dva mikrofona i pustite muzičare da se sami dogovore kako će i šta će. PorchBone ima i akustične i električne instrumente, pa i malo ,,elektronike", i Dan Cardinal koji je ovo snimio pa posle miksovao i masterovao je ušao u muziku sa jasnim razumevanjem da ovde nema ,,nepoželjnih" zvukova i da će muzičari čak i kada sviraju najkonvencionalnije od najkonvencionalnijih instrumenata – dakle, trombone, bubnjeve – njih svirati na nekonvencionalan način dobar deo vremena i da sve to valja onda smisleno upariti sa krckanjima i šuškanjima analogne elektronike i električnim basom bačenim pod teške efekte i puštenim da se snalazi kako zna i ume u šumi zvukova i zverinjaku šumova. Rezultat je da album zvuči toplo i dinamično, ali da postiže neku dobru ravnotežu između naglašavanja teksture, detalja, same strukture zvuka sa jedne i podržavanja poštene, znojave svirke sa druge.

Ovo je značajno jer su Dijkstrine kompozicije definitivno negde na sredini između apstraktne slobodne improvizacije u kojoj ne treba tražiti ni harmoniju ni temu ni ritam već samo kvalitetan gest i dobar ZVUK, i nešto konvencionalnijeg džez događanja u kome ima i melodija i harmonija i tema a muzičari ih zajednički razvijaju i na njih improvizuju. U par slučajeva na albumu se postiže i skoro idealan odnos ovih pristupa muzici i dobijamo i jare i pare.

Da podsetimo one koji znaju i podučimo one koji ne znaju, Jorrit Dijkstra je Nizozemac rođen u Ajndhovenu, sa korenima u amsterdamskoj free jazz sceni, ali sa uspešnim preletanjem Atlantika i pronalaženjem akademskog uporišta u Masačusetsu gde danas živi, radi, komponuje i predaje na Berkliju i na bostonskom Konzervatorijumu Nova Engleska. Ovo su ugledne institucije – mnogo američkih muzičara o kojima sam pisao prošlih par godina studiralo je na jednoj od njih dve – ali i pored profesure, Dijkstra ima vremena za mnogobrojne svoje projekte, sarađujući sa raznim Amerikancima i Kanađanima (John Hollenbeck, Benoît Delbecq...) ali i Nizozemcima (legendarni Han Bennink, naravno) i predvodeći nekoliko sopstvenih bendova: kvartet BOLT, kvintet Cutout, big bend Bathysphere. Projekat o kome smo onomad pisali, posvećen muzici Stevea Laceyja je bio samo jedan od vidova posvete Laceyju, pa je sekstet The Whammies play the Music of Steve Lacy (u kome svira i Bennink) imao lepe američke i evropske turneje.

A onda je tu i PorchBone, osnovan 2016. godine kao trio Dijkstre, Natea McBridea na kontrabasu i električnom basu i Erica Rosenthala na bubnjevima, i usmeren na slobodnu improvizaciju, a do svog prvog albuma, a koji danas slušamo, transformisan u sekstet dodavanjem još tri duvačka instrumenta. I sva tri su tromboni!

Dijkstra je ovde sasvim očigledno išao na jukstapoziciju ,,oštrije" muzike i zvuka sržnog trija i mekih, dubljih tonova i boja trombona. Materijal na ovom albumu, sedam originalnih kompozicija i jedan aranžman Ellingtona* snimljen je januara 2023. godine, inspirisan i samim Ellingtonom i njegovim big bend aranžmanima, ali i jednim od Ellingtonovih velikih sledbenika, čovekom po imenu Sun Ra o čija sam dva posthumna a recentna izdanja pisao prethodne dve nedelje.
*pres riliz koji izdavač, a to je opet Dijkstrina kuća Driff Records, stavlja na raspolaganje, govori o tome da materijal koji je izvođen na koncertima 2021. i 2023. godine ima deset kompozicija plus Ellingtona pa je moguće da će CD, koji u trenutku dok ovo kucam još nije izašao, imati više pesama.

Samo kratko o saradnicima: Nate McBride je izuzetno cenjeni kontrabasista i basista iz Bostona, ali sa karijerom svirke i u Bostonu i u Čikagu, sa velikim likovima kao što su na primer Ken Vandermark, Joe Morris i mnogi drugi. Sa Dijkstrom sarađuje u više projekata. Eric Rosenthal je meni manje poznato ime – mada, ja sam, iz ovoga se vidi ozbiljan ignorant – ali ovaj bubnjar je studirao kod Eda Blackwella i svirao i sa Anthonyjem Braxtonom, Mariom Pavoneom, Roswellom Ruddom, snimao za Tzadik... Dakle, ozbiljan muzičar i improvizator – što se na ovom albumu izvanredno čuje – ali i muzičar sa interesovanjem za afričke ritmove, a što se na ovom albumu dobro, ali možda i prekratko čuje.

Tromboniste predvodi legendarni Jeb Bishop, koga znamo iz postava sa Kenom Vandermarkom i Peterom Brötzmannom, Joeom MchPheejem, Hamidom Drakeom, Michaelom Zerangom... Čovek je institucija američkog free jazza i verovatno pored pomenutog Rosewella Rudda, njegov najprominentniji trombonista. Bostonski trombonista Michael Prentky je tu kao drugo ime i pretpostavljam da se radi o jednom od Dijkstrinih učenika, a treći trombon, i to bas-trombon svira najstarija kajla ove ekipe, Bill Lowe, čovek u osmoj deceniji života, koji je imao prilike da svira i sa Dizzyjem Gillsepijem, i sa Muhalom Richardom Abramsom, Henryjem Threadgillom i Cecilom Taylorom.

Ovako opasna postava MORA da proizvede opasnu muziku i možda je najveći greh PorchBonea taj da dobar deo muzike ovde zvuči više kao proces nego kao, jelte, produkt. Što je savršeno u redu kao filozofija za muziku koja je ,,čista" slobodna improvizacija, ali naravno da je ovde Dijkstra napisao i dosta propisnih tema. U tom smislu, kompozicija koja album otvara, One, je rani hajlajt albuma a koji malo toga u kasnijoj ponudi dostiže a praktično ništa ga ne prestiže. Ovde se iz slobodnog improvizovanja između duvača, vrlo organske, vrlo gesturalne svirke u kojoj ima mesta i za individualne izlete i za kolektivni napor, nekako neosetno, prosto prirodno pređe u post-bop vožnju i big-bendaške rifove. Dijkstra je, rekosmo, ovde pomenuo i Ellingtona i Sun Ra, ali je u smislu tema i raspoloženja ovo i dalje bliže Steveu Laceyju, a što ne da nije zamerka, nego je odlično. Kul soliranje saksofoniste preko opuštene ali disciplinovane free jazz pratnje zvuči prirodno, smisleno, usmereno, i kada kompozicija prema kraju krene da se uzvitlava do neizbežnog krešenda, ovo je onoliko uzbudljv otvarač albuma koliko iko može da poželi.

Naredne dve kompozicije su značajno apstraktnije. U Five into Four Dijkstra svira lyricon, stari duvačko-elektronski instrument koji su smislili u ludim sedamdesetima i ovo je spora, jedanaestominutna eksploracija teksture i slojeva zvuka sa solažama i ritmom koji nastupe kasnije ali su prilično hermetični. Seven (Trio) je, dakle, trio improvizacija, gde saksofon sparinguje sa električnom bas-gitarom i njenim modulacijama i sve je to razigrano i mišićavo ali bez mnogo ubeđenosti na kraju da je moralo da traje četiri i po minuta. Hoću reći, moglo je da bude i duže i kraće: ovo je knjiški primer imrovizacije kao, rekosmo, pre svega procesa.

Dobar deo ostatka albuma su ponovo apstraktni, tihi komadi, velikim delom bez ritma, sa Rosenthalom koji samo popunjava prostor oko neidiomatskih gestova duvača i povremenih izranjanja tema koje se samo iz najdalje daljine dalje razrađuju. Takve su Three into Ten i Six into Nine, dugački amorfni komadi u kojima se događa dosta toga interesantnog, ali koje nemaju nužno neku konačnu formu. Improvizacija to i ne mora, da podsetimo. Six into Nine posle svoje polovine postane neka vrsta avangardnog bebopa, a koji onda odleti u smeru free jazz frikauta, kako biste i očekivali!

Eight (Trio) je kraći i dinamičniji, čak i na neki način klasičniji komad jer u njemu Dijkstra svira praktično hardbop solo, a trio zvuči manje apstraktno nego većina ostatka albuma. Najinteresantnije je kada u Two Rosenthal svira jedan afrokubanski gruv a ostatak kompanije ga prati ležernim soliranjima i plesnim temama. Imam utisak da bi ovaj materijal značajno prodisao sa više ovakvih diverzija jer su ovde muzičari bili vidno inspirisani. Ellingtonova Warm Valley za kraj je naravno veoma prijatno iskustvo iako i nju ova šestorka svira sa merom apstraktne, avangardne distance. Ali ne možete vi Ellingtona skroz ohladiti i ima opipljive slasti sa kojom duvači preko klasičnog šafla ritam sekcije sviraju Ellingtonov big bend bluz, puštajući muziku da se pijano odgega ka horizontu. Lepo!

https://jorritdijkstra.bandcamp.com/album/porchbone (https://jorritdijkstra.bandcamp.com/album/porchbone)
https://driffrecords.bandcamp.com/album/porchbone (https://driffrecords.bandcamp.com/album/porchbone)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 04-08-2024, 11:58:44

Ako uvek kada kažete ,,džez" u sebi nemušto dodate i ,,ali i latinični fank sa afrokaripskim, džeziranim prelivima STO MU GROMOVA!", vi ste, prvo, jedna gospođa od ukusa, a drugo, veoma srećna osoba jer ove nedelje slušamo album izašao još u Martu, spreman duže od deset godina, ali jedan od ozbiljnih kandidata za album godine unutar džez, fank, latin ili bilo koje druge srodne a arbitrarne kategorije koja vam padne na pamet. Néstor Álvarez: Melting Pot je debi album muzičara koji se ne zove zaista Néstor Álvarez ali koji je to ime itekako zaradio ovim albumom i svojim generalnim muzičkim radom u proteklih nekoliko godina.

U stvarnosti, Néstor Álvarez je pseudonim za Neila Andersona, londonskog muzičara i vlasnika male izdavačke kuće Original Gravity u čiji sam katalog zaronio ove godine i nisam siguran kada ću uspeti da dođem do površine da udahnem malo vazduha. Na prvi pogled, Original Gravity je samo još jedna od onih malih, butik-firmi koje pronalaze davno izgubljene i skoro sasvim zaboravljene bisere crne muzike, nekako uspeju da nekome plate prava na nju a zatim izdaju kompilacije pesama originalno publikovanih pre pedeset i šezdeset godina na singl pločama, da budu municija za didžejeve i duševna hrana za plesače. Ploče koje Original Gravity izdaje imaju nazive poput Time Is Ska Tight/ Time Is Rocksteady Tight ili Reggae Dynamite vol.1 ili Latin Fever vol.1 i često se navodi da su ovo izdanja ,,raznih izvođača". No, kada malo pažljivije pogledate ko sve tu svira, shvatićete da na svim ovim izdanjima piše da ih je producirao sam Anderson, kao i da je on odsvirao najveći deo svih instrumenata na svim pesmama, uključujući bubnjeve i razne perkusije, bas-gitaru, klavijature, ali i vokalne dužnosti. ,,Šta se to dođavola događa?" promrmljaćete sebi u bradu sigurni da je nemoguće da je OVOLIKA količina muzike koja zvuči tako autentično latinski ili karipski, koja tako dobro RAZUME dušu fanka, soula ili rokstedija nastala u studiju jednog belog lika iz Londona.

Anderson je celoživotni muzičar. Veli da se seća da su mu još u zabavištu uvalili doboš-igračku u ruke da se zanima dok je vaspitačica objašnjavala da kad ona prestane da svira klavir i svi ostali treba da stanu jer je tu kraj pesme, i da je njegova misao bila ,,ONA da završi pesmu? Ali BUBNJAR je uvek taj koji završava pesmu!" Sad, možda su ovo samo male slatke izmišljotine kojima talentovani muzičar malo kiti ličnu mitologiju ali stoji da je Anderson počeo da se istinski interesuje za sviranje bubnjeva već sa 4-5 godina, gledajući mladog bubnjara na televiziji i govoreći sebi da bi i on to mogao da radi. Narednih nekoliko godina je, kao i svi mi, svirao improvizovane bubnjeve (od ambalaža sladoleda) uz svoje omiljene ploče, a neke od njegovih omiljenih ploča su zapravo bile poharane iz bratovljeve kolekcije, uključujući The Specials koji su u malom Andersonu probudili ljubav ka ska muzici. Brat mu je kasnije davao da sluša i The Jam, i The Beat, pomagao da napravi svoje kolekcije udaraljki kako bi mogao da svira uz snimljene kasete a kada je najstariji brat počeo da podučava dečake sviranju bubnjeva u obližnoj crkvi, Neil je, sa jedanaest godina, prvi put seo za pravi bubanj. Već za dvanaesti rođendan ga je, na nagovor istog brata, majka odvela u prodavnicu udaraljki da mu se kupe njegovi lični bubnjevi.

Danas je Neil, dakle, vlasnik muzičkog studija i izdavačke kuće, kao i prostora koji se izdaje drugim muzičarima za vežbanje a negde nakon početka pandemije uspeo je sve svoje obaveze oko podučavanja drugih da prebaci na svoje saradnike tako da se skoncentrisao na snimanje sopstvene muzike i ovo se veoma primeti u povećanom broju izdanja za Original Gravity u periodu posle 2020. godine. Ova je etikta aktivna od 2017. godine ali njeni koreni se nalaze u Andersonovoj pasiji vožnje mauntinbajka koja traje od početka stoleća. Evo kako: kao deo grupe strasvenih mauntinbajkera, Anderson je od ortaka 2010. godine dobio GoPro kameru kako bi mogao da snima uzbudljiva spuštanja niz divlje padine Škotske, Francuske, Švedske, Norveške i Italije, a onda je nekako spontano odlučio da će njegovi videoklipovi lude vožnje po urvinama publici na JuTjubu biti privlačniji ako ih bude pratila adekvatna muzika. Tako je ,,gravity" u menu etikete došlo kao posveta gravitaciji koja radi veliki posao u ovakvim vožnjama, a ,,original" je tu jer je Anderson namerio da pravi originalnu muziku.

Mic po mic, radeći u poljima fanka, soula, rege i ska muzike, Anderson je izgradio respektabilan katalog veoma dobrih izdanja (na narednom dab mikstejpu koji publikujem za koji dan se daju čuti i neke njegove ploče), pazeći na sve njihove aspekte podjednako. Ovo su i dobro napisane, žanrovski vrlo svesne kompozicije, i dobro producirane ploče, objavljivane na vinilu sa ukusno dizajniranim omotima i Original Gravity je pravi primer kako čovek, kada se BAŠ BAŠ potrudi i kada je BAŠ BAŠ talentovan, može da konzistentno pravi stvari koje po svim parametrima prevazilaze bezlični, bezukusni PRODUKT koji nam stiže iz korporacijskog sektora.

Dobro, ali otkud onda Néstor Álvarez? Pa, Anderson, vrlo razoružavajuće kaže da je negde od 2010. godine radio na nekim od ovih kompozicija, praveći planove da objavi album vrućeg latin fanka, ali da mu nekako nije delovalo kao da bi iko kupio ploču vrućeg latin fanka koju je snimio nekakav Neil Anderson. Zato je sebi smislio pseudonim i alter ego (,,On liči na mene, ali nosi tamne naočari i u kući i možda je malo kulji") i pre nego što je iko uspeo da se seti kako se ono kaže, a, da, ,,kulturna aproprijacija", dobili smo album sedam originalnih kompozicija i jedne obrade Bookera T-ja & the MGs-a, naime, titularnu Melting Pot.

I ovaj album je VELIČANSTVEN. I, ne kažem, naravno da se MOŽE sesti i raspravljati o tome da li beli momak iz Engleske ima pravo da se skriva iza latin-pseudonima i svira muziku koju vezujemo za afrokaripske, uglavnom crne zajednice i njihovu dijasporu u SAD, ali voleo bih kada bismo se svi ovde složili da optužbe za kulturnu aproprijaciju imaju smisla i vrede da se o njima diskutuje onda kada je u pitanju očigledna kolonizacija u kojoj neko sa više moći uzima kreativnost nekoga sa manje moći i, bez pravične kompenzacije, koristi tu kreativnost da uveća svoju dobit. Jeste, dakle, gledam da ovakve stvari svedem u marksističke termine jer su oni, istorija pokazuje, uglavnom idealan okvir za ovakve rasprave. I, mislim, nekako mi ne deluje da bi bilo fer da jednog lika iz Londona koji maltene doslovno sve radi sam i primer je hipernezavisnog DIY umetnika, sad tu nešto kao razvlačimo za latin-kosplej.

POGOTOVO ne kada je muzika ovako dobra. Melting Pot je ploča na kojoj je, čuje se to jako dobro, rađeno dugo vremena, sa pažnjom da se svaki detalj u temi, aranžmanu, miksu, promisli, postavi na idealno mesto u zvčnom pejsažu, da se kompleksno predivo muzike sastavljene od, čini se, samih sinkopa do kraja transformiše u glatki, meki materijal koji samo curi oko vas i opija vas lepotom. Štaviše, Melting Pot je ploča na ivici toga da je nazovem PREVIŠE produciranom u smislu da je sve na njoj vrlo čisto i da se ona po tome razlikuje od latin fank ili afrobit klasika iz šezdesetih i sedamdesetih kojima je inspirisana, ali srećom ima ovde dovoljno dinamike u zvuku, separacije u miksu i topline u bojama da se izbegne utisak sterilnosti. Na kraju krajeva, ovo je pravljeno komad po komad, atom po atom, sa muzičarima koji nisu bili u istoj prostoriji u isto vreme i to da Melting Pot ima ovako ŽIV zvuk i energiju je već svedočanstvo o Andersonovom produkcijskom talentu.

Dosta se tu dobrih muzičara pojavljuje pored samog Andersona, pa tako imamo dvojicu trubača, a onda i po jednog saksofonistu, flautistu, trombonistu i klavijaturistu. Sam Anderson je na sebe preuzeo pre svega ritam sekciju, sa preobiljem perkusija koje čine osnovu bogate teksture ovog albuma, ali je odsvirao i bas-gitaru i gitaru, i Melting Pot zvuči izvanredno već od prve pesme.

Štaviše, šestominutna El Ladrón En La Noche koja album otvara je toliko dobra da skoro ni jedan komad na albumu ne postiže njenu perfektnu hemiju ritma, teme i razigranih vokalnih doskočica koje pesmi daju pokretačku snagu i jak karakter. Ovo je onoliko prirodan singl koji će vam prodati album koliko je to uopšte teroijski moguće zamisliti.

I, ako ni jedna naredna pesma nema tu propulzivnost otvarača, a ono se svakako može reći da su naredne kompozicije još hipnotičkije, još sklonije da svojom GRAVITACIJOM uvuku slušaoca u spiralu u kojoj će mu centrifugalne sile dobrano provozati mozak. Anderson svira briljantnu, sitno seckanu fank gitaru na većini pesama, ukusno je filujući sa malo modulacija i dajući muzici briljantan harmonski bekgraund preko koga duvači prave haos. Ovde, naravno, imamo standardni program doziva i odziva u temama na albumu, ali onda i gomilu opakih solaža na baš svakom od duvačkih instrumenata (da, i na trombonu, NARAVNO), no svakako se valja istaći flauta koju svira Dan Lipman iz fank sastava Funkshy i čije su solaže i fraziranja izvanredni. Drugi muzičar koga bih posebno istakao je klavijaturista Abramo Riti, čovek sa diplomama iz klasične i moderne muzike i sa više od dvadeset godina iskustva, a koji ovde cepa električne Hammond orgulje sa takvim guštom da vam malo krenu suze na oči od miline.

Andersonove kompozicije su sve žestoke i prepune plesnog drajva, sa tečnim, glatkim bas-linijama koje drže na okupu nepoćudnu masu udaraljki i duvačka dozivanja, krećući se od klasičnog fanka Španskog Harlema sedamdesetih godina prošlog veka sa početka albuma, preko više afro intoniranih komada (Mozambique, naravno), do džeziranih tema u Joanna i salse u Sin Luz. En Candela, poslednja originalna pesma na albumu naglašava i evokativnu, kinematsku dimenziju Andersonove muzike, sa atmosferom policijskih filmova sedamdesetih (za koju on tvrdi da ju je prepoznao tek retroaktivno) da bi se ploča završila devetominutnim latin-fank presvlačenjem Bookera T-ja.

Melting Pot je, prosto onoliko dobra ploča koliko je uopšte moguće zamisliti da slušate u vrelim letnjim danima. To da je izašla u Martu je samo čudna okolnost a to da sam ja čekao do Avgusta da je sa vama podelim je naravno, ono kao je proviđenje htelo da se ova ploča promoviše. Slušajte, slavite, uživajte:
https://originalgravityrecords.bandcamp.com/album/melting-pot (https://originalgravityrecords.bandcamp.com/album/melting-pot)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 11-08-2024, 12:30:58

Dobro, imali ste par nedelja da odmorite od one najsurovije avangarde ali se danas, kako je bilo i najavljeno, vraćamo pravo na Saturn. Sun Ra & His Astro Infinity Arkestra: Strange Strings (Expanded) je proširena verzija jednog od najkultnijih, a neki bi rekli i najozloglašenijih albuma u istoriji free jazza i muzike dvadesetog veka uopšte i ja nisam siguran da umem da u reči pretočim svoju sreću što pedesetsedam godina nakon izlaska originala dobijamo još ovog božanstvenog materijala da se divimo inventivnosti muzičara najrevolucionarnije ere džez muzike, i da se čudimo smelosti, drskosti, praktično bezobrazluku koji je porodio ove snimke i ovaj album.

Ljudi koji BAŠ BAŠ pomno prate moje pisanje i imaju dobro pamćenje mogu da se sete da sam ovaj album već jednom ,,zvanično" pominjao, konkretno pišući o ,,Pet izvanrednih albuma koje je mogao da snimi svako od vas... a nije (https://cvecezla.wordpress.com/2009/06/21/pet-izvanrednih-albuma-koje-je-mogao-da-snimi-svako-od-vas/)", tekstu spremljenom za Huper koji nikada u njemu nije bio objavljen, možda jer je Politika neceremonijalno povukla okidač i likvidirala magazin koji tek što je bio pronašao svoja avangardna krila, a možda i jer je tekst bio loš, EVO NE SEĆAM SE, DAVNO JE BILO. Nezvanično, Strange Strings je album sa kojim živim i divim mu se već decenijama, album o kome sam sanjao i maštao čitajuči ono što su drugi ljudi pisali, u ta davna pre-internet vremena kada je pronaći opskurnu ploču avangardnog džeza iz šezdesetih ipak bio malo veći projekat od odlaska na JuTjub. Kada sam ga prvi put čuo on je, čudesno, ispunio sva moja očekivanja i bio monument po meri mojih maštanja. I svaki put kada ga ponovo čujem to je kao da sam se vratio u pećinu prepunu misterija koja uvek ima nešto novo da se u njoj otkrije. Cosmic Myth Records mi je, u Avgustu 2024. godine omogućio da ovaj album čujem u proširenoj verziji, sa novim remasterom i gomilom snimaka iz iste ere koji do sada nisu bili objavljeni. Irwin Chusid je kao i obično obavio fantastičan posao a za kupce vinilne verzije paket sadrži i esej Davida Toopa koji je jedan od najvećih ljubtitelja muzike Sun Ra poznatih čovečanstvu.

Zašto je Strange Strings tako zanimljiva, tako urnebesna ploča? Pa, Sun Ra je do 1965. godine, kada je većina ovih snimaka nastala, već bio duboko zagazio u avangardu. Gradeći svoj orkestar (svoju ,,arkestru") i praveći radikalan raskid sa uobičajenim harmonskim i melodijskim teorijama i praksama džeza onog vremena, osokoljen dodatno i free jazz revolucijom koja se dešavala u šezdesetima, Sonny je posle dva albuma objavljena krajem pedesetih a koji su bili još uvek vezani za repoznatljive džez forme svog doba, napravio krosover u skoro čistu avangardu. The Futuristic Sounds of Sun Ra iz 1962. je bio manifest raskida sa standardima i skok u budućnost, When Sun Comes Out je bio solidifikacija ovog usmerenja, a dva albuma iz 1965, nazvana The Heliocentric Worlds of Sun Ra Volume 1 i Volume 2 su bili kosmički sudar afrofuturističke free jazz komete i meterora dvadesetovekovne modernističke kompozicije u kome se rodio čitav novi univerzum.

No, čak i u poređenju sa ovim pločama, Strange Strings je bio ekstreman fenomen, a o čemu svedoči i činjenica da je Sonny čekao dve godine da ga objavi, verovatno prolazeći kroz sate snimaka koje je njegov orkestar napravio i tražeći ,,najkosmičkije" momente među njima. Strange Strings, u onome što je izašlo 1967. godine kao album sa tri kompozicije, još uvek ima jazz muziku u svom srcu ali doći do tog srca zahteva i izvesnu forenzičku istragu. Drugim rečima, ovo je jedna od najbeskompromisnijih ploča slobodne improvizacije svog doba – i bilo kog drugog doba, kad smo već kod toga – pomerena nekoliko koraka dalje prema čistoj apstrakciji u odnosu na revolucionarne radove koje su izdavali savremenici (na primer, 1967. godine smo dobili Aylerov In Greenwich Village i Coltraneov Expression, a obojica su umrla te godine, dobili smo Colemanov ,,klasičarski" The Music of Ornette Coleman, Milesov modalni Miles Smiles i Sandersov Tauhid).

Najprostije rečeno – i uostalom, po rečima samog Sun Ra – Strange Strings je ,,studija neznanja". Na ovim sesijama je duvačka sekcija njegovog orkestra dobila u ruke žičane instrumente koje je Sonny sakupljao poslednjih godina, poreklom iz raznih krajeva sveta, sa instrukcijom da improvizuju na njima. Kada su se muzičari požalili da ne znaju ni kako se ove stvari štimuju, a kamoli kako se sviraju, Sonny je, verujemo, uz znalački osmeh rekao da je to i poenta ove vežbe i da će ovo biti, rekosmo, studija neznanja.

Naravno, Arkestra je bila sastavljena od prekaljenih džez-improvizatora naviklih na šefova razmišljanja-izvan-kutije i strategije iznenađenja, pa je posle malo zagrevanja traka puštena i nastala je magija.

Slobodni improvizatori često rade na tome da instrumente koje su naučili da sviraju ,,školski" posmatraju kao pronađene, tuđinske predmete, kojima se može proizvoditi zvuk i izvan granica onoga što opisuje teorija. No, Sonny je pre skoro šezdeset godina pronašao jednostavan ,,hak" da zaista postigne ovaj efekat postavljajući svoje muzičare pred svršen čin i snimajući rezultate sa zadovoljstvom. Naravno da se na kraju nije razočarao ni on a ni slušalac: Strange Strings je veličanstvena demonstracija slobode i improvizatorskog instinkta. Originalne tri kompozicije su i dalje poražavajuće sigurno stupanje u neistraženu teritoriju, serija fantastičnih epizoda spakovanih u jednu još uvek prepoznatljivu, zaokruženu formu, sa periodičnim vraćanjima prepoznatljivijem ,,džez" zvuku (uglavnom kada saksofoni imaju vrištave, ekspresivne solaže preko poludelih udaraljki) i potonjim odlascima duboko u kosmos apstrakcije. Ako su svemirske metafore obavezan način pričanja o muzici Sun Ra, onda se Strange String može opisati i kao tuđinski objekat sa ekscentričnom orbitom sa koga ne možete da skinete pogled.

Expanded Edition i dalje otvaraju te tri originalne kompozicije. World's Approaching je i dalje monstruozna konstrukcija pretećih timpana i dementnog kontrabasa sa škripavim saksofonima i egzotičnim žičanim instrumentima koji tek stidljivo ulaze u miks. Strange Strings i njena naslednica Strings Strange (u ovoj verziji vraćena u svoj originalni naslov, Strange Strange) su ekspanzivniji, smeliji, egzotičniji komadi u kojima se koncept ritma i, uopšte, hijerarhije instrumenata u orkestru sasvim pomera iz ležišta i gde žičani instrumenti i neimenovane perkusije preuzimaju primat, vodeći slušaoca kroz neistražene prostore i neopisive boje.

Od ove tri kompozicije, samo je prva originalno snimljena u stereo tehnici, dok su druge dve mono-snimci, ali je novi remaster dosta doprineo dinamici i toplini zvuka. I dalje su u nekim momentima udaraljke distorzirane, verovatno jer je i originalni snimak tako napravljen, ali Strange Strings danas zvuči bolje nego i CD reizdanje koje je Atavistic Records izbacio 2007. godine

Propireni materijal je opet delimično u mono a delimično u stereo tehnici, snimljen najvećim delom tokom istih sesija 1965. godine. Chusid kaže da postoji ,,dvanaestak" snimaka na kompletnom materijalu pa nije isključeno da ćemo pored ovog, jednog dana dobiti i još neko ,,Further Expanded" izdanje ovog albuma. No, do tada, vredi zaroniti u bonus kompozicije koje su ako je to moguće, još apstraktnije, i još hermetičnije od materijala koji smo slušali od 1967. godine. Ovde su žičani instrumenti apsolutno u prvom planu i, recimo, Crystal Spheres (Between Worlds) je igra mačke i miša između Sonnyjevog klavira i gomile malih žičanih i perkusionističkih instrumenata, gotovo kao da slušate Stockhausena iz onog doba. Na Cosmos Miraculous Sonny svira klaviolinu, analogni sintisajzer iz četrdesetih godina, podstičući ostatak benda da gudalima kreira gustu teksturu tonova i slučajnih harmonija.

Untitled St. Peter's je koncertni snimak za koji se ne zna tačno iz koje je godine i mogao bi biti i iz 1968, i predstavlja demonstraciju kako je Strange Strings koncept uživo zvučao sigurno, tuđinski i omamljujuće. Moon Orbit je povratak u studio, ovog puta sa prominentnim kontrabasom sviranim gudalom a koji zadaje temu, ili makar boju ostatku benda. Album, nažalost ne sadrži improvizaciju oko zvuka škripanja vrata koju je imalo CD izdanje, ali se završava Sonnyjevim sviranjem (i pričanjem) u improvizaciji Sun Ra Explains the Bandura gde na sopstvenom primeru, ispitujući ukrajinsku tamburu, Sonny neimenovanom novinaru pokazuje kako oslobađajuće i moćno može biti kada svirate instrument koji ne poznajete.

Strange Strings je, jednostavno rečeno, jedna od najbitnijih ploča slobodne improvizacije ikada snimljenih, album koji čitavu teoriju o sviranju izvan postojećih formata i idioma pretače u savršenu, veličanstvenu praksu i zadaje neverovatne domaće zadatke muzičarima i teoretičarima već skoro šest decenija. Nekim čudom, ova je ploča upravo postala još bitnija:

https://sunramusic.bandcamp.com/album/strange-strings-expanded (https://sunramusic.bandcamp.com/album/strange-strings-expanded)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 18-08-2024, 12:19:15

Šta ovu neljudsku vrućinu može bolje da rashladi od daha sjevera? A imamo li severnijeg brata sa boljim dahom od Arvea Henriksena? Kao da je znao da će Srbiji trebati prijateljska ruka pomoći na vrhuncu drugog ovogodišnjeg tropskog talasa (onog što će u narednim godinama biti poznato kao umereno toplo leto), pomenuti trubač i osvedočeni ljubimac ovdašnje publike izdao je album Arve Henriksen: Kvääni, donoseći neke od najlepših zvukova koje možete da zamislite po ovom vremenu. Kvääni je ploča elegantnih minijatura, hladnih, odmerenih izvedbi i tople, prijateljske dispozicije. Sve dakle, kako treba.

O Henriksenu bi trebalo da se već dovoljno zna, na kraju krajeva već sam i ja pisao o njemu pa zato onda samo najsvedenije podsećanje da se radi o norveškom avangardnom/ free trubaču koji je studirao na Trondhajmskom konzervatorijumu i aktivan je kao profesionalni muzičar od kraja osamdesetih. Supersilent je verovatno najpoznatiji projekat sa kojim je Henriksen sarađivao – i danas i dalje sarađuje – ali lista njegovih muzičkih kolaboracija je toliko dugačka da kada bi svaka njegova saradnja sa nekim drugim muzičarem ili bendom bila tumačena kao atentat na predsednika Vučića, naše novine doslovno ne bi morale da pišu ni o čemu drugom.* Henriksen je, naravno, svirao sa ogromnim brojem skandinavskih muzičara iz domena avangardnog jazza i avangarde uopšte ali i sa rok sastavima poput Motorpsycho, radio je sa didžejevima i elektroničarima, snimao ploče na kojima se čita poezija, sparingovao sa muzičarima tako udaljenim od muzike glavnog toka da je njihova muzika skoro potpuno drugi medijum (Maja Ratkje, Toshimaru Nakamura)...

*NEOČEKIVANI PREOKRET: ONE I OVAKO NI O ČEMU DRUGOM NE PIŠU

Takođe je, naravno, napisao brda kompozicija za filmove, dokumentarne produkcije, za festivale, izdao skoro dve stotine albuma u svojoj dosadašnjoj karijeri (a koji se broj uvećava svakih par meseci, Kvääni mu je treći album ove godine), nadobijao se raznih nagrada.

No, mislim da se može braniti teza da je Henriksenovo najveće dostignuće to da je izgradio zvuk koji je toliko osoben i prepoznatljiv da ga slušalac identifikuje bukvalno posle dva takta. Često i posle jednog.

Već smo pominjali da Henriksenovo sviranje trube ima jednu eteričnost, mekoću, ugodnu zaobljenost lišenu oštrih ivica i reskih tekstura. Prašnjava, na neki neobičan način tiha truba koju on svira, a koja onda jako podseća na japanski šakuhači, postala je temelj njegovog zvuka ali i uzor za brojne imitatore tokom poslednjih tridesetak godina. A Henriksen i dalje zvuči jedinstveno i uvek kada ga čujete znate da čujete baš njega. To nije mala stvar.

Još više to nije mala stvar kada se radi o albumu kao što je Kvääni a koji pokazuje da nije stvar samo u instrumentu. Prva kompozicija na ovoj ploči, Kvenland, uopšte nema trubu. Ova uvodna obredna pesma za album sklopljena je samo od udaraljki i elektronskih efekata koji nespecifikovane izvore zvuka pretvaraju u duge, tople, ambijentalne dronove. Možda su sve to udaraljke, ne bi bilo prvi put u istoriji da čujemo kako neko zvuk gonga pretvara u kompletan horizont muzike, ali Henriksen ne daje nikakve podatke o ovom albumu, ukazujući samo na to da je sve instrumente svirao sam i da je sve kompozicije napisao lično.

Kvääni je na prvi pogled toliko apstraktan album da nisam siguran ni da li ova reč uopšte nešto znači. Gugl svakako misli da ne znači ali da je gugl odavno propo to nismo morali da dokazujemo ovom pretragom. No, naredne kompozicije imaju naslove poput Ancestors from the North i Secret Language i jasno je da Kvääni ima sasvim konkretne evokativne ambicije i nije ploča tek formalnog eksperimentisanja sa zvukom.

No, Kvenland kao otvarač svakako nudi Henriksena u prvorazrednom izdanju, ekstremno minimalnog po konceptu, ekstremno snažnog po efektima sa tim pomenutim širokim horizontom muzike koji se otvara sa samo dva izvora zvuka i malo disciplinovanog rada sa filterima. Ovde nema klasične harmonije niti ritma, svakako nema teme, ali ovo nije puki zvučni tapet i naprotiv, ova prva kompozicija služi da veoma izoštri slušaočev fokus, natera ga da dublje i intenzivnije sluša.

Ancestors from the north je onda klasičan Henriksen, u smislu da je ovo meditativna, a emotivna minijatura na trubi provučenoj kroz harmonajzer, pesma ponosne severnjačke teme i istočnjačke harmonije, meka, topla, melanholična a opet borbena i intrigantna.

Sa Secret language Henriksen konačno sebi daje i pratnju i solo-ulogu, nudeći diskretne elektronske akorde u pozadini i svečan, strastven rad na trubi. Ovo je još jedna tema koja priziva skandinavski folk na trubi ali harmonije koje se nalaze ispod nje su grublje, primitivnije, mašinskije i apstraktnije, dajući svemu jedan post-everything ugođaj. Možda je Kvääni muzika koja se svira na kraju sveta, pomisliće na trenutak slušalac, a onda će se lupiti po čelu: a možda je ovo muzika kojom se obeležava početak novog?

Rainsinjoki je kao da ste Richardu D. Jamesu preko noći iz kuće izneli sve kompjutere, midi banke i semplere i ostavili mu samo stari analogni sintisajzer i ritam mašinu da se podseti svojih početaka, jedan briljantan narodnjački lament sa ponovo neobičnim spojem severnjačkog i istočnjačkog u zvuku i harmoniji. Kako su sve kompozicije na ovom albumu srazmerno kratke tako je i Rainsinjoki kraća od četiri minuta ali u ta četiri minuta nudi takvu evoluciju zvuka i ideja da deluje kao sasvim nova vrsta muzike. I, hej, ono za šta mislimo da je analogni sintisajzer – mislim da će se ispostaviti da je to opet truba ali proterana kroz MNOGO filtera. Neopisivo.

Nećemo svaku kompoziciju prepričavati ponaosob, na kraju krajeva ima ih dvadeset i bili bismo ovde do jutra a i, da se podsetmo, ovakvu muziku je bolje slušati nego o njoj čitati, no moram da još malo penim od sreće kako je Henriksen ČIST u onome što radi, dakle, čist i jasan konceptualno, sa jasno izgrađenim temama, raspoloženjima, bojama i harmonijama, pa onda ovaj album dolazi kao ishodište četrdeset godina eksperimentisanja i improvizacije, ispitivanja zvuka sa svih njegovih strana i pod svim uslovima, dok na kraju shvatite da se u slučajevima kao što je Henriksenov, čovek skoro ne može razlikovati od zvuka.

Sappen je tako još jedna meditacija na trubi preko osnovnih tonova koji zvuče kao da su odsvirani na kontrabasu ali nemamo pojma ŠTA je zapravo njihov izvor. Voices from the highlands je doslovno kao da slušate pastira koji na fruli ispliće nemušti ali ekspresivni narativ o svojoj samoći, svojoj žrtvi ali i ponosu što obavlja posao koji je važan i ne može ga raditi niko drugi (pogotovo ne, jelte, veštačka inteligencija jer je ovo posao baziran na empatiji a ne na pameti), ali tako da se onda probudite i shvatite da nema ni pastira ni planine ni ovaca a vi i dalje čujete muziku jasno kao da je tu negde, uz vas.

Ima još tih naglašeno ,,pastirskih" momenata na ovom albumu. A new story being told je duet u kome će vam se pričinjavati i gajde i zurle, svi ti neki instrumenti sa piskom koje Henriksen decidno NE svira ali razume njihovu prijemčivost i to kako da imitira njihovu boju na instrumentima koje svira, kako da mu muzika zvuči kao da je nastala terenskim snimanjem grupe ljudi kojima je i televizija luksuz a opet su nekako srećniji od svih nas na gomili.

Creating new traditions je naslov koji sasvim jasno prikazuje sržne teme ovog albuma, odbijajući da odbaci tradiciju u ime modernog ali i da tradiciju cementira u prošlosti i predstavi je kao monolit koji se nikada ne moiže dovesti u pitanje, kamoli menjati. Ovo je perkusionistički komad koji asocira na centralnoafričke narodne (i nenarodne) tradicije, ali i naglašeno ,,elektronska" kompzocija sa bojama instrumenata koje nose distinktni retofuturistički, optimistički miris.

Mislim da je optimizam zaista ključna reč za Henriksena ne samo u ovoj ali posebno u ovoj fazi njegovog rada. Njegova muzika je uvek bila utopljena duboko u severnjačku melanholiju, kontemplativna i uzdržana, ali je poslednjih godina u kontemplaciji počela da nalazi razloge za veru u to da su bolje stvari moguće a u melanholiji lepotu i dostojanstvenost radije nego ponore depresivnosti. Kvääni je album koji savršeno posreduje ovaj njegov svetonazor, dajući slušaocu muziku koja je svečana a razigrana, jednostavna a duboka, izuzetno lepa a, da ponovimo, JEDNOSTAVNA. Henriksen ovim albumom inspiriše, muzičare i nemuzičare, pruža i primer kako može da se radi i kad ste potpuno sami a da kreirate desetine poziva na učestvovanje i zajedništvo radije nego samotne lamente o tome kako je sve teško. Savršeno i savršeno za ovu nedelju:

https://arvehenriksen.bandcamp.com/album/kv-ni (https://arvehenriksen.bandcamp.com/album/kv-ni)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 25-08-2024, 12:47:14

Ove nedelje dva albuma slobodne improvizacije, iako bi vam realno bio dovoljan jedan. Ali 1. u pitanju su dva kratka albuma koje možete da smažete bez stajanja za sat vremena i 2. njihova uporedna, ili makar konsekutivna analiza služi da se pokaže ne samo koliko je free improv zapravo široko polje ljudskog izraza, već i da se jasno demonstrira do kojih sam analnih detalja sposoban da se spustim kada treba da obrazložim zašto mi se jedan album muzike koja zvuči kao da vam je vokmen upao u mešalicu za beton bolji od drugog albuma muzike koja zvuči kao da vam je vokmen upao u mešalicu za beton a onda izuzetno lenja mačka uzela da remiksuje oba albuma. Zaintrigirani? KLADIM SE DA JESTE.

Ali ozbiljno, slobodna improvizacija svakako jeste muzički žanr u kome možda nema NAJVIŠE ljudi koji se pretvaraju da znaju šta rade iako samo recikliraju ono što su čuli na tuđim pločama ali NAJVIŠE ljudi koji ne slušaju slobodnu improvizaciju MISLE da je upravo to slučaj. Uostalom, muzički stil u kome se namerno svira kontra svih važećih muzičkih teorija, u kome se harmonija smatra neželjenim incidentom a ritmika je obično znak da ste zaboravili na kom koncertu nastupate i dopustili da vam rutina preuzme kontrolu nad stvaralačkim žarom, takav muzički stil je maltene po definiciji onaj za koji ,,normalan svet" skoro uniformno misli da je u pitanju jedna globalna omerta, zavera u kojoj učestvuju kvazimuzičari i njima naklonjeni službenici u – najčešće javnim – fondovima što finansiraju njihove besmislene ,,projekte" pod izgovorom da je to granična, avangardna umetnost koja i ne treba da bude komunikativna, mimetička ili, uopšte, lepa.

Naravno, MI znamo da je ovo netačno kao što i znamo da je devedeset procenata sve slobodne improvizacije smeće, ali da je devedeset procenata svega smeće pa je i često sasvim jasno zašto ponekada imate sklonost da prećutite to da vam je poslednji free improv nastup ili album koji ste poslušali delovao kao potpuno bezidejna, umorna reciklaža proznatih idioma (u muzici koja treba da bude, jelte, neidiomatska) ali ne želite da se popišate po umetniku koji možda naprosto tog dana nije bio inspirisan, nije imao zanimljivog sparing partnera sa druge strane bine, možda je pokušavao nešto NOVO. Ne treba zaboraviti ni da je free improv skoro po definiciji eksperimentalna muzika, stil u kome uvek želite da iza sebe ostavite ono što znate da je bilo dobro i nađete nešto novo jer inače neće biti u pitanju improvizacija, pa smo tako možda skloni da i neuspele eksperimente podržavamo kao, naprosto, časne činove u jednoj tekućoj potrazi za stalnim novumom.

Ali naravno, to što ih podržavamo ne znači da nemamo za njih kritičku reč. Evo, na primer: Eating Speed: Improvisations, vitak album veoma lepog zvuka i vrsnog muziciranja koji kroz svojih osam kratkih, brzih, ekonomičnih improvizacija svoju radnu temperaturu nalazi samo na par mesta, na par sekundi, na par trenutaka, ostajući ćitavom svojom dužinom UGODAN ali samo u tih nekoliko incidenata zapravo UZBUDLJIV.

O Eating Speed ne znam ništa, najpre na ime toga da ovaj kanadski trio o sebi ne nudi nikakve informacije. Eating Speed nemaju ni sajt ni Fejsbuk stranicu, nema ih na Discogsu i reklo bi se da imamo posla sa ekipom koja želi da njihova muzika priča u njihovo ime. A što je sasvim časno. Eating Speed su izdali jedan minialbum obrada Stevea Lacyja, Sun Raa i Ornettea Colemana pre sedam godina a ovog su se Avgusta vratili sa čak dva albuma. Jedan se zove Eating Speed, i pretpostavljam da predstavlja njihov manifest, zvanični ,,debi album" kojim bend prezentira svoj zvuk. I to nije loš zvuk, ovo je klasičan trio saksofona, bubnjeva i kontrabasa a muzika je očigledno stevelacyjevska i ornettecolemanovska sa slobodnom dimenzijom i u harmoniji i u ritmu i u temama i ohrabrivanjem svakog od muzičara da ide svojim putem, pa ako se negde sretnu, dobro, a ako se ne sretnu, kako to reče i ona stara poslovica kojom je opisivan rani speed metal, opet dobro. Verujem da je primarni autor muzike na ovom albumu saksofonista Jonathon Wilcke jer on i predvodi juriš svojim glasnim pozivima i melodijama, no, ovo je vrlo ,,harmolodički" sklopljen sistem zvuka u kome nema pravog lidera i pratnje i svi imaju jednaku slobodu i odgovornost da stvari izguraju do kraja.

Nije to loš album, ali me je više zanimao potpuno improvizovani Improvisations. Na njemu Eating Speed još naglašenije rade bez unapred pripremljenog plana, i još manifestnije (ako ta reč uopšte postoji!) prave distancu u odnosu na klasičniji džez (čak i fri džez) format. E, sad, mislim da je problem u tome da distance ovde nikada nema dovoljno i da bend provodi čitav album pitajući se da li je bolje da se sasvim detonira kuća koju su gradili tolike godine i ode u potpunu apstrakciju ili je bolje da se koliko-toliko očuva prepoznatljiva struktura ali da se ne obraća previše pažnje na to ima li harmonije, je li ritam smislen, da li temu treba dalje razvijati ili, baš suprotno, bežati od nje.

I to onda skoro sve vreme zvuči kao pokušaj da se, što kažu naši stari, i stisne i prdne. Album otvara jedna od dužih kompozicjja, One, nudeći jasna pozivanja na Lacyja i Colemana, sa propisnim postbop gruvom i prepoznatljivim svingom u svirci i samo to da se Wilcke, reklo bi se, stalno uzdržava od toga da pusti mašti na volju i solira ko čovek, pa umesto toga non-stop menja pristupe i dinamike, ukazuje da ovo treba da bude free improv album.

Ostale kompozicije su uglavnom kraće i prave snažniji napor da odu u apstrakciju, sa bubnjarem Ericom Hamelinom koji gotovo nikada ne svira ritam i skoro napadno izbegava da napravi ikakav gruv i kontrabasistom Robom Oxobyjem koji treba da bude ,,glavni" sagovornik i dalje najprominentnijem Wilckeu. Ali ovde nema dovoljno, da tako kažem, supstance, da se razgovor povede. Wilcke pokušava različite pristupe, od atonalnog piskanja pa to bluz tema, ali ni jednom ne uspeva da se stvarno posveti pa je na kraju ni tamo ni ovamo, ne nudeći ni oslobađajuću apstrakciju u kojoj ZVUK čujemo kao ZVUK ni zaista pamtljiv rad sa tonovima i temama. Onda i Oxoby često samo udara u žice pa stane i penje se po skalama, i mada je to, kako rekoh, sasvim prijatno da se čuje, nekako nikako da igde stigne. Ima samo još jedan momenat na ploči u kojem bend zvuči kao da su u studiju tri čoveka koja sebe doživljavaju kao CELINU a ne kao separatne izvore zvuka i taj je, neiznenađujuće, opet onaj najbliži hardbop i postbop formatu.

Kako rekosmo, pak, improvizacija PODRAZUMEVA eksperimente, pokušaje pa i neuspehe i Eating Speed se ovde valjaju pohvaliti ne samo za trud oko svirke već i za odličan studijski snimak. Nije ovo ploča koja ikome ima da promeni život ali nije ni neprijatna da se čuje:

https://eatingspeed.bandcamp.com/album/improvisations

Ali onda sa druge strane imamo primer upravo onog što slobodna improvizacija MOŽE da bude kada se steknu potrebni uslovi, a to su pre svega ljudi spremni na sve i SPOSOBNI da sviraju sve, a opet puni poštovanja i autentičnog entuzijazma za trenutak u kome slučajnost i nasumičnost nisu otežavajuće okolnosti već osnovna pokretačka snaga muzike. Ovde nema pogrešnih puteva, sve dok svim putevima svi idu zajedno! Ayako Kanda Ayumi Ishito Federico Balducci: Black Cat and the Moon je snimak nastupa troje muzičara u prostoru Troos, pretpostavljam negde u Zapadnom Masačusetsu a koji se odigrao pre svega nekoliko dana, trinaestog Avgusta, a turneja i daje traje, pa ako se zateknete u Pensilvaniji, Njujorku ili Masačusetsu tokom kasnog Avgusta, Septembra i Oktobra, možete i sami da okusite delić magije na bini. Ovo je, da odmah kažemo, kratka i EKSTREMNO slatka ponuda, dvadesetšest minuta suve krtine zvučnih akrobacija i besprekorne slobodne improvizacije industrijskog kvaliteta.

Federico Balducci je uprkos imenu koje deli sa uglednim italijanskim kvantnim fizičarem zapravo Čileanac koji živi u Masačusetsu i od gitare je napravio ceo svoj univerzum. Diplomac Berklija (u domenu filmske kompozicije), Balducci na svojoj Bandcamp straici ima DESETINE albuma sjajne gitarske avangarde, ambijenta, moderne klasike i improvizacije a od kojih su mnogi skorovi za filmove i dokumentarce raznih autora. Za ovu turneju udružio se sa dvoje izvanrednih japanskih muzičarki. Ayumi Ishito svira saksofon od devetnaeste godine, kada je debitovala u big bendu koledža Ritsumeikan u Kjotou. Posle je, naravno, studirala na Berkliju, pa se po diplomiranju preselila u Njujork i tamo sada snima razne albume, predvodi sopstveni džez kvintet i generalno rastura taj saksofon.

Trio upotpunjava Ayako Kanda, vokalna improvizatorka bazirana u Tokiju ali sa dosta veza sa SAD i Masačusetsom. Kanda ima sopstveni trio i voli da se kreće na transverzali između tradicionalnijeg džeza i slobodne improvizacije ali i unutar sveta vizuelnih umetnosti gde se bavi i crtanjem i impresionističkim slikarstvom. Najbitnije za ovu priču je da trenutno predvodi i kvartet baziran u Masačusetsu u kome Balducci svira gitaru a tu je još dvoje muzičara na violini, sintisajzeru i ,,prepariranim instrumentima". Zvuči uzbudljivo I JESTE i možete i njihov album naći na Balduccijevoj Bandcamp stranici pa ga svakako poslušajte ako vam se dopadne Black Cat and the Moon. A ako vam se ne dopadne, računajte da više nismo prijatelji.

Šalim se, ali Black Cat and the Moon JE ono kako ja mislim da bi u idealnom svetu sva slobodna improvizacija zvučala, kao demonstracija neverovatne snage, veštine i znanja troje izvrsnih muzičara koji pritom odbijaju da sviraju unutar idioma, ali će sve vreme idiome prizivati, koristiti za svoje potreb, dekonstruisati ih, lomiti preko kolena i, dok se ovi još oporavljaju od šoka na patosu, sprintati u sasvim drugu stranu.

Balducci ovde svira kao Marc Ribot u koga je ušao Šejtan, ali onda u njemu nagazio na lukavo kamufliran električni vod i sad ne zna šta mu se dešava i zašto mu je sva kosa ispravljena a rep mu se puši. Njegova kinematska ekspertiza ovde se čuje u brzom građenju mikroatmosfera, često spretnim korišćenjem pedala, ali njegova improvizatorska glad ne dopušta ovim atmosferama da se nametnu i umire muziku trija. Jer, OVAJ trio svira ZAJEDNO isto toliko koliko svaki od muzičara svira NASUPROT jednih drugima. Ovo je improvizacija kao saradnja, da, ali i improvizacija kao IZAZOV, pa na momente i čisto začikivanje, a onda na momente pređe i u maltene sukob u kome su ulozi ogromni i imate utisak da će na bini izbiti tuča. Ne pamtim kada mi je srce ovako jako udaralo a grudi se ovako nadimale samo od slušanja jednog albuma!

Ovaj trio, rekao bih, predstavlja improvizaciju u njenoj zaista najboljoj formi jer je njena suština da je a) sve dopušteno ali b) sve mora da ima smisla i c) čim prestane da ima smisla onda više nije dopušteno. I onda se ova petlja razreši ili radikalnom promenom smera ili, kako rekosmo, vrištanjem u lice onog drugog dok se NEKO ne okrene, napravi piruetu i krene da svira nešto novo. Zvuči prosto ali zahteva neverovatnu samouverenost, puno tehnike u rukama i jednu zen-odlučnost da se svaki mikrosvet koji ste upravo izgradili u sekundi napusti kada više nije relevantan, zanimljiv, bitan i da se u istoj sekundi pronađe neki drugi. Ovo troje muzičara se SLUŠAJU i REAGUJU, istina je, ali oni pre svega muzici ne daju da se smiri, svirajući kao da svaki krešendo do kog se stigne zapravo predstavlja predigru za naredni krešendo a onda onaj posle njega i tako dvadesetšest minutadok vas ne dovedu do prljavog klimaksa. Iskreno, teško da biste izdržali duže.

I ta brzina muzike, to decidno odbijanje da se i jednog trenutka njoj dopusti da se ohladi donosi mnogo ovom nastupu. Svo troje muzičara dele istu estetiku u kojoj su i potpuna apstrakcija i citiranja idioma i žanrova podjednako validni AKO IMAJU SMISLA. Ovde nema stidljivih šetkanja po skalama i obe Japanke će često kreirati upečatljive, snažne melodije, sa Ishitovom koja će začas od bluzerskih fraza proleteti kroz promukli bebop i utrčati u distorzirano guščije gakanje, ne gubeći ni mikrosekund da razmišlja u kom smeru da krene, da li je to dopušteno, da li ima šta da kaže na toj strani. Njeno sparingovanje sa gitaristom se često uvrne u vrtoglava arpeđa koja se dobacuju sa obe strane, kao stonoteniska partija sa sedamnaest loptica odjednom, a Kanda je onda dementni transdimenzioni arbitar koji recituje skor nemuštim jezikom.

Zapravo, Kanda je ovde, naravno, najveći rizik ali i najveća dobit jer je glas najmanje apstraktan instrument od svih i nekako po defininciji nosi ljudsku ekspresiju a što je uvek rizično za improvizaciju čiji zatočnici neretko žele da se uklone iz muzike i puste je da se dešava sama. No, Kanda stvari radi majstorski, nudeći uobičajeni spektar tehnika vokalnih improvizatora, od bluz zapomaganja, preko vriske, štektanja, kikota, teksturiranih melodija kojima vibriranje jezika daje prirodnu distroziju, pa sve do brehtovske drame. Nema u njenom izrazu, barem ne na ovom nastupu, odlazaka u ekstreme kakve znaju da ponude na primer Phil Minton sa svojim onomatopejama ili Eye Yamatsuka sa svojim horor-vriscima, ali ni nema potrebe, jer je muzika ovog trija pozitivna, energična, optimistična, večno na korak od fizičkog sukoba – i zbog toga uzbudljiva – ali i na takt udaljena od hardbopa. Kada se na kraju sve nekako spontano smiri i ode u nežni, asptraktni ambijent radosne ali umirujuće završnice, skoro da možete da čujete dopamin kako vam se razliva po organizmu. Izvanredno:

https://federicobalducci7.bandcamp.com/album/black-cat-and-the-moon

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 01-09-2024, 12:01:43

Lepo je kada u prolazu dokačite nekog od svojih starih heroja i utvrdite da on i dalje svira herojski, intenzivno, intrigantno, još zrelije nego pre. Oliwood feat. Evans, Mahall, Landfermann: Anatomy of Anarchy je album na kome možete dokačiti nekoliko takvih heroja (u mom slučaju je to Evans koga sam svojevremeno i intervjuisao (https://www.jazzin.rs/mostly-other-people-do-the-killing-moppa-elliott-peter-evans/)), ploča razuzdane a opet veoma disciplinovane free jazz svirke u kojoj slobodna improvizacija i apstraktna, neidiomatska svirka stoje u neočekivano jakom balansu sa nekim od najtvrđe skuvanog hardbopa koji možete čuti ove godine.

Snimljena uživo u kelnskom klubu Loft 14. i 15. septembra 2022. godine, i izašla protekle nedelje u samizdat aranžmanu bubnjara Olivera Steidlea, Anatomy of Anarchy je studija anarhije u njenom verovatno idealnom formatu. Ovo je free jazz što ga sviraju vrhunski instrumentalisti, svaki od njih virtuoz na svom instrumentu i gde se iz momenata ,,čiste" anarhije, dakle, improvizacije ne samo izvan harmonskih i ritmičkih obrazaca važeće muzičke teorije već prepune sasvim tuđinskih zvukova, dok pucnete prstima prelazi u vratolomna, euforična sprintanja kroz kompleksne teme prepune radosne, optimistične energije. Sasvim je moguće da sam već dosadio i bogu i narodu pominjanjem Ornettea Colemana praktično svake nedelje, ali, evo, Anatomy of Anarchy je izvanredna prilika da još jednom podsetimo ne samo na to da je harmolodics, Colemanov osobeni pristup improvizaciji koji ne isključuje meliodičnost, gruv i konvencionalne teme ali ni sasvim slobodnu, apstraktnu svirku, živ i zdrav i u trećoj deceniji narednog stoleća, već i na to koliko je njegova, do kraja života brižljivo uzgajana ljubav prema lepoj temi i melodiji iz koje posle, u zavisnosti od maštovitosti muzičara, može da izraste bilo šta, i dalje napaja muzičare što traže svoje puteve kroz savremeni džez.

Anatomy of Anarchy je utoliko i pomalo bezvremena ploča. Iako su kompozicije, a koje su ravnopravno napisali članovi ansambla, često po formi i raspoloženju takve da podsećaju na Colemanove radove pa i radove nekih od njegovih velikih nastavljača i ekstrapolatora (John Zorn sa Masadom, recimo), one su istovremeno i sasvim ,,svoje". Ovaj ansambl sa jedne strane kreira vrlo ,,belu" formu free jazza, sa izrazitom tehničkom dimenzijom, ali sa druge strane je ritam sekcija takva da i pored praktično razmetljivo mnogo nota koje bubnjar i kontrabasista ubacuju u miks, muzici ne nedostaje propisan gruv, propisan sving. Nije ovo samo ubrzani hardbop, da se razumemo, ali na momente jeste baš to, ubrzani hardbop. A sledećeg momenta je močvara puna pataka koje se dovikuju dok Elmer Fudd užurbano pokušava da napuni sačmaricu, prosipa barut, ispušta patrone u vodu, spadaju mu gaće.

Oliver Steidle sebe zove i samo Oli a ovaj bend, Oliwood, je samo jedna od njegovih tekućih muzičkih avantura. Zamišljen kao projekat u kome se svaki naredni put menja kompletna postava – sem bubnjara, naravno – Oliwood je programski smešten između tradicionalne džez kompopzicije i slobodne improvizacije, sa idejom da kratke, pamtljive teme koje stoje u srži pesama budu zameci improvizovanja koje može biti i harmonično ali i da bude borba neprestana, sve dok sve to znači da muzičari sviraju u, najšire gledano, zajedničkom smeru. Prvi album se zvao baš Euphoria, pa i to podseća da atmosfera koju čujemo na Anatomy of Anarchy nije slučajni produkt srećnih okolnosti već proizvod pažljivo postavljenih parametara u kojima će ovaj bend, to jest promenljiva grupa ljudi, svirati.

Na Euphoriji je Steidle imao sa sobom neke vrsne muzičare: Franka Gratkowskog na saksofonu, Trevora Dunna na kontrabasu i Kallea Kalimu na gitari. Za drugi album, bubnjar je želeo kompletno akustičnu postavu pa je regrutovao Roberta Landfermanna na kontrabasu, Rudija Mahala da svira bas klarinet i Petera Evansa da se oproba na džepnoj trubi a koju smo ga gledali kako svira i u Beogradu više od jednom.

Steidle je iskusan, veteranski muzičar, rođen u Nirmbergu, danas sa adresom u Berlinu, a u međuvremenu sa produženim boravkom u Njujorku. Još dok je bio u Bavarskoj, studirajući bubnjeve i džez na nirnberškom konzervatorijumu, Steidle je počeo da nastupa prvo sa Bavarskim državnim omladinskim orkestrom a onda, napredujući u znanju i u kontaktima svirao sa mnogo velikih imena kao što su na primer: Tomasz Stanko, Alexander von Schlippenbach, Louis Sclavis, Simon Nabatov, Aki Takase, Nils Wogram... Sa Rudijem Mahallom je, nakon preseljenja u Berlin zasvirao u bendu Der Rote Bereich a koji je postao jedan od najpopularnijih fri-džez trija u Evropi i osvojio silne nagrade. No, Steidle je i profesionalni kompozitor i veliki broj projekata sa kojima svira zasnovan je na muzici koju baš on piše.

Naravno, u Oliwood je on možda ,,glavni" autor, na kraju krajeva koncept je njegov, ali kako se za Anatomy of Anarchy okružio vrlo jakim imenima tako je i ovo ploča gde se kompozitorske zasluge ravnomerno dele. Steidle sam potpisuje samo dve kompozicije od devet, Mahall isto toliko, Evans i Landfermann po jednu, a dve potpisuje čitav bend. I, dobro, jedna je nepotpisana ali ona je, očigledno, improvizovana na licu mesta i, sa svojom slobodnijom formom i eteričnijom atmosferom predstavlja fin intermeco između bombardovanja ritmom i rafala superbrzih solaža.

Anatomy of Anarchy, ipak, nije snagatorska ploča, ovo uprkos i Steidleovom pojašnjenju da je u redu da muzičari sviraju i jedan protiv drugog nije muzika u kojoj se intenzitet i volumen boduju najvišim skorom. Ako smo navikli da nemački free jazz posmatramo samo kroz prizmu muzike Petera Brotzmanna, pa, treba da se malo odlepimo od te zablude. Anatomy of Anarchy je i cerebralnija ploča od ,,snagaškog" free jazza ali i veselija, više usmerena na pronalaženje zanimljivih melodija izvan tema koje su i same po sebi napisane da budu vesele. Prve dve kompozicije, tako, demonstriraju tu laku, skoro beznapornu tranziciju iz melodija komplikovane metrike i furioznog tempa u slobodno improvizovanje koje može biti ugurano u format ,,pravog" džeza, dakle sa koliko-toliko prebrojivim ritmom i kontrabasom kao harmonskom osnovom, a može biti i sasvim slobodno u momentima kada bend dekonstruiše tradicionalnu podelu na pratnju i solaže i svi sviraju ravnopravno. Steidle je vrlo eksplicitan zatočnik ideje da moderni džez bunjari nisu samo pratioci već da mogu biti lideri kao i bilo koji saksofonista ili gitarista pa je i njegova svirka takva, asertivna, snažna i prepuna nota, motiva i ideja. No, Steidleov najbolji kvalitet je neverovatno čista tehnika koja čini da se i u najkomplikovanijim deonicama koje svira čuju svaka nota, svaki dodir palice sa kožom i metalom, pa njegovo slušanje ostala tri muzičara i komuniciranje sa njihovim linijama proizvodi hipnotičku poliritmiju koja je beskrajno kompleksna ali uvek tako dobro dinamički postavljena da sve vreme ima jak gruv i vučnu silu napred. Ponovo vredi ukazati da ovde nema sviranja na snagu i da niko ne pokušava da sebe nametne ispred ostalih članova benda.

Treća kompozicija, Meditation on a slaughterhouse je najapstraktniji momenat u dotadašnjem toku nastupa, ali bend i ovde pokazuje strahovitu disciplinu i osećaj za tempo, ne dopuštajući muzici da se zaplete u predugom, jelte, meditiranju nad pojedinačnim zvucima. Evans ovde prelazi u istočnjačke skale na svojoj trubici i svira tako precizno da imate utisak da slušate sempler po kome trči rakun.

No, rani krešendo nastupa i albuma dolazi sa diptihom Freaks i Bling Bling Frogs, jednom Evansovom i jednom Steidleovom kompozicijom koje forsiraju nešto tradicionalniji džez pristup, makar u domenu ritma. Evansova Freaks je vratolomni hardbop odsviran brzinom od trista kilometara na sat sa kontrabasistom za koga se plašite da će mu se ruka uplesti u žice do ramena i bubnjarem koji zvuči kao da je priključen na električni vod i puši se dok sipa najljući sving sa ove strane Buddyja Richa. Kada Evans prospe naprosto apsurdno ekspresivnu solažu ovo je prvi put da na albumu čujete publiku koja ne može da ne pozdravi gromoglasno virtuoza na delu. Mahall onda ima priliku da ohladi atmosferu svojim soliranjem ali kako ni do sada nije pokušavao da se pravi Englez, veteranski klarinetista i ovde upotrebljava vrlo proširenu paletu tehnika i zvukova da se odmakne od tradicije taman koliko treba a da ostane u pravilnom raspoloženju. Sa Bling Bling Frogs Steidle malo spušta tempo ali ne i intenzitet svirke i ove dve kompozicije onda prirodno vode u mali odmor sa Ballade, samo da bi se stvari ponovo zakuvale sa poslednja tri komada u kojima zaslepljujuća brzina soliranja i neverovatan broj nota ritam sekcije i dalje slušaoca drže na udici i ne dopuštaju mu da zaspi kao prekriven nekim bodljikavim, hrapavim ćebetom.

Anatomy of Anarchy je ploča koju će svaki ljubitelj free jazza radosno poslušati ali, čini mi se, i album koji možete oprezno ponuditi ,,normalnim" ljudima da čuju da tu ,,ipak ima nečega". Odsustvo esktremnih tehnika i buke, vidna virtuoznost na delu i visoka učestalost pamtljivih, finih melodija i harmoničnih solaža, u sadejtsvu sa vrlo dobrim snimkom Christiana Hecka i miksom Ludwiga Wandingera (ne zna se ko je radio mastering pa pretpostavimo da je takođe i ovde Wandinger obavio dobar posao) koji dopušta da se svi ti sitni zvuci odlično čuju, čak i sumnjičavom slušaocu će pomoći da prepozna lepotu i u najapstraktnijim momentima svirke. Ukratko, izvrsno je:

https://oliversteidle.bandcamp.com/album/anatomy-of-anarchy (https://oliversteidle.bandcamp.com/album/anatomy-of-anarchy)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 08-09-2024, 12:13:25

Iako mi ovde (ili samo ja?) harmoniku shvatamo kao instrument prevashodno za narodnu muziku, ona ima i već dugu i uglednu akademsku tradiciju, a, onda, ima je i u džezu. Album Josh Hou: Diaspora uspešno spaja ove tri dimenzije nudeći umiljate foklorne motive, slobodu džez improvizacije i jednu, ipak, akademsku disciplinovanost u izvođenju kompozicija čija je prevashodna karakteristika, barem za moje uho, ljupkost.

Josh Hou je, dakle, harmonikaš koji će nas danas zabavljati. Rođen u SAD i danas baziran u Sijetlu, Hou je kinesko-malajskog porekla i detinjstvo je proveo u Pekingu i Kuala Lumpuru pre nego što će se sa šesnaest godina vratiti u Ameriku da tamo nastavi da živi i da se formira kao muzičar. Klavir mu je bio prvi instrument koji je učio da svira, ali je onda 2013. godine preskočio u drugu traku i dohvatio se harmonike. Nisam siguran koji je opseg njegove profesionalne naobrazbe jer ni jedna njegova biografija niti intervju kojoi sam čitao ne navode škole, ali Hou je aktivan muzičar i kompozitor, pa onda i džez-aktivist u Sijetlu. Sa bubnjarem Maxom Holmbergom je pola decenije bio autor podkasta Jazztalk Seattle i član je sastava How Short Andyja Shorta koji izvodi sving a gde Hou peva.

No, Hou je pre svega zanimljiv na ime toga da pokušava da pronađe smislen način spajanja tradicionalne i pop muzike koju je slušao u kući i džeza koji je zatim zavoleo. I njegovi dosadašnji albumi (komada dva) su tematizovali krosover između džeza i tradicionalne i popularne muzike azijskog porekla, a Diaspora je možda najizraženije okrenuta u tom smeru, sa Houovim aranžmanima tradicionalnih i popularnih kineskih i malezijskih pesama pored svojih autorskih kompozicija.

Hou je jedan od onih muzičara koji će otvoreno reći da se ne identifikuje sa mnogo ,,azijskog džeza" koji se pravi u Severnoj Americi i njegov osećaj je da se azijski kulturni identitet ne čuje dovoljno u onome što danas rade muzičari azijskog porekla u ovoj muzici. Između ostalog zato je prošle godine bio jedan od organizatora događaja Asian American Jazz Showcase u Sijetlu kojim je predstavio svoju viziju azijskog džeza, odnosno džeza koji sviraju Azijati u dijaspori.

Naravno, džez je bitan za Houa kao muzičara i kompozitora, on oblikuje način na koji razmišlja o svoj muzici ali jedan momenat u recentnom intervjuu je bitan da se shvati kako je nastala Diaspora: ,,Veliki deo džez tradicije u prošlosti sastojao se u uzimanju pesama koje su deo popularnog pejzaža, kao što su pesme iz mjuzikla, filmske teme... a zatim improvizovanja preko njih ili sviranja u harmoniji sa njima. Želeo sam da uradim isto sa muzikom iz sopstvenog nasleđa i tradicije". Diaspora je otud album snažno zasnovan na muzici koju je Hou slušao kao klinac u Kini i Maleziji, tradicionalnim narodnim i pop pesmama njegovog detinjstva. Naravno, Hou je i svestan da je ideja o ,,azijskim Amerikancima" u najboljem slučaju dobronamerno konfuzna jer se radi o frazi kojom se pod jednu kapu guraju ljudi iz mnogo različitih delova ogromnog kontinenta, mogo različitih kulturnih tradicija. Otud Diaspora sigurno nije nekakav reprezent SVIH azijsko-američkih tendencija u džezu ali je veoma simpatičan korak u pravom smeru.

Pored Houa na albumu svira cenjeni mladi sijetlski trubač, flugerlhornista i kompozitor Raymond Larsen, kontrabastistkinja je sjajna Kelsey Mines, bubnjar je Tai Taitano a azijsku reprezentaciju dopunjava Alex Chuang na violončelu. Tu su još i gosti na flauti (Leanna Keith, takođe azijskog porekla) i na saksofonu (Brian Bermudez), ali harmonika i violončelo su definitivno najjači glasovi ovog albuma.

I ovaj album je negde na zaista prilično zlatnoj sredini između džeza, pop i tradicionalne muzike, sa toplim, prirodnim zvukom i propisnom improvizatorskom energijom, bez prenaglašenih studijskih peglanja i umiljavanja bilo mlađoj bilo starijoj publici. Izašao pre nekoliko nedelja ispostavilo se da mi je bio prijatniji za slušanje i ostao jače u sećanju nego neki aktuelni albumi iz hardbop produkcije koji su, nominalno, bliži mom ukusu.

Houove kompozicije zvuče prilično klasično, a što se da verifikovati već sa Wren's Happy koja album otvara. Zasnovana na trotonskoj temi koja postavlja pitanje više puta dok ne stigne odgovor ona spretno ulazi u gruv i menja ritam a da ne izgubi svoju radosnu, radoznalu energiju. Čuje se da je ovo pesma napisana za dete (Joshovu kumicu, takođe kineskog porekla), ali ne u nekom podcenjivačkom smislu. Naprosto, ovo je optimističan komad lepog tempa i kvalitetnog ritma sa ugodnom temom i njenim razradama.

Colorful Clouds Chasing the Moon je, pak, tradicionalna kineska kompozicija koju ste verovatno i vi čuli. Napisana negde u vreme dinastije Ćing (koja je, ruku na srce vladala trista godina...) ovo je i danas popularna tema smirene ali velike radosti koju harmonika i violončelo istiskuju preko diskretnog ali poletnog ritma.

Blue and White Porcelain je, pak, tajvanska pop-melodija (napisao ju je uigrani duo Jay Chou i Vincent Chang), a za njom sledi Houov Double Dog, naglašenije ,,džez" tema (o dva psa) prevdođena trubačkom melodijom preko energičnog, gruverskog bubnja.

Theme from the Butterfly Lovers je, naravno, aranžiranje teme iz jedne od najpoznatijih kineskih modernih orkestarskih kompozicija, The Butterfly Lovers' Violin Concerto. Napisana krajem pedesetih za ,,klasični" (dakle zapadnjački) orkestar ona koristi mnogo tradicionalnih kineskih harmonskih obrazaca i tehnika sviranja violine i bazirana je na kineskoj narodnoj priči o tragičnim ljubavnicima. Sasvim je verovatno da ste i ovu temu već negde čuli jer je kineski orkestri skoro obavezno izvode gde god da sviraju a njihovi takmičari u umetničkom klizanju često prave koreografije za nju. Hou je aranžira sa puno ljubavi i daje svojim saradnicima priliku za soliranje – čak i kontrabasistkinji – završavajući sa jednom od najlepših pesama na albumu.

Da ne nabrajamo sada sve, Eight je Houvoa posveta osobama (od čega je bilo šest azijskih žena) ubijenim u rasističkom napadu u Atlanti 2021. godine, jedna tenzičnija a opet nežna i topla kompozicija, a Rasa Sayang je malezijska narodna pesma koja će svojim sedmoosminskim ritmom i poletnom temom odmah na noge podići ovdašnju publiku.

Josh Hou radi nešto dobro i zanimljivo spajajući kontinente i kulture i trudeći se da koncept dijaspore – često sputavajući i težak za mnoge ljude – pretvori u inspiraciju za lepotu i optimizam. Pozdravljamo iz sve snage:

https://joshhou.bandcamp.com/album/diaspora (https://joshhou.bandcamp.com/album/diaspora)

Title: Re: All That Jazz
Post by: klem on 08-09-2024, 12:35:34

od džeza volim majlsa i koltrejna, a dalje nisam mnogo istraživao.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 15-09-2024, 12:30:59

Kad čujem album koji je tako dobar kao što je Speaking in Tongues: GRIDO, napravljen da se obeleži deset godina rada asocijacije GRIDO italijanskog promotera avangarde po imenu Giuseppe Di Berardino, malo se i naježim. Ima ljudi koji u 2024. godini prave novu muziku unutar nečeg što nije ni žanr ni pokret ni stil a opet se zove ,,nova muzika" i svi to, kao, intuitivno shvatamo. Album o kome pričamo je isto onoliko džez koliko i slobodna improvizacija koliko i moderna klasična muzika koliko i recital, a snimljen je Jula meseca ove godine, uživo, u malom klubu Cantina Di Giovanpietro Flaviano u italijanskom gradu Teramo pred nečim što je, sudeći po snimku, mogla biti i publika toliko mala da se može izbrojati a da ne iskoristite sve prste obe ruke. I to čak i ako nemate BAŠ SVE prste. A muzika koju album nudi je visokosofisticirani spoj evropskog teatra i afroameričkog džeza, klasične kompozicije i neidiomatske improvizacije, briljantne, pamtljive melodije i zvukova za koje niste sigurni da li ih proizvode muzičari ili neka životinjica koja se krije ispod parketa vaše sobe. All inclusive paket koji je za naše zadovoljstvo. napravilo troje ljudi, čuj mene Italijana, a snimio ga, odlično, Paolo Maggitti. Isto Italijan!

Miks snimka, ali i autorstvo većine kompozicija potpisuje Marco Colonna (ostatak kompozicija je rađen u sadejstvu sa pevačicom o kojoj ćemo detaljnije malo niže). Colonna je, kako veli biografija na njegovom sopstvenom sajtu, čovek sa jedinstvenim stilom a koji ga čini jednim od ,,najjedinstvenijih" muzičara svoje generacije. Zvuči kao uobičajena niska superlativa za ovakve prilike, ali Colonna zaista ima jedinstven stil i briljantnu viziju jahanja po crti koja razdvaja džez od moderne klasične muzike ali i visoko strukturiranu kompoziciju od slobodne improvizacije. Rođen 1978. godine, u Rimu, Colonna je i kompozitor i improvizator, ali i voli da piše. Iako tehnički multiinstrumentalista poslednjih nekoliko godina opsesija mu je bas-klarinet kome se posvetio sa studioznom ambicijom i nepatvorenom strašću pa ga, studiozno i strastveno, svira i na ovom albumu. Colonna je akademski obrazovan, kao njegovi podučavaoci navode se Piero Quarta i Gaetano Zocconali, a pokojni nizozemski klarinetista Harry Sparnaay ga je vodio kroz specijalizaciju za izvođenje savremene akademske muzike.

Dosta je tu bilo, dakle, nastupa sa muzikom napisanom za solo bas-klarinet (na primer na Venecijanskom bijenalu), ali Colonna ima i jednako pa i više impresivnu biografiju koja se tiče džez muzike. Neki od muzičara sa kojima je radio su Evan Parker, Andrew Cyrille, Frank Gratkowski, Gebhard Ulmann, Omar Tamez, Ivano Nardi, Federica Michisanti, Michele Rabba, Silvia Bolognesi, Eugenio Colombo i slovenački bubnjar Zlatko Kaučič, a Colonna ima i treće paralelno interesovanje koje se tiče narodne muzike, pa je sa grupom Acquaragia Drom koja izvodi romsku muziku proputovao dobar deo planete (Meksiko, SAD, Malezija, Mađarska, Francuska, Španija itd.)

U domenu snimljene muzike, Colonna ima nemali broj interesantnih albuma u raznim postavama a za ovu priliku mogu da istaknem Playing Coltrane iz 2018. godine sa aranžmanima Coltraneovih kompozicija (i drugih kompozicija u Coltraneovom stilu) za solo klarinet i bas-klarinet.

Speaking in Tongues je, pak, trio u kome pored Colonne na klarinetu sviraju i rimski bubnjar Fabrizio Spera, te pevačica Giulia Cianca.

Spera je veteran rimske i italijanske improvizacije, čovek koji svira decenijama i nastupao je sa desetinama bitnih muzičara (samo nasumično ćemo nabrojati par imena: Wadada Leo Smith, Phil Minton, Axel Dorner, Michael Zerang, Lol Coxhill, Tristan Honsinger, Alfred Harth, Elliott Sharp, Kazuhisha Uchihashi,Tim Hodgkinson...). Obišao je SAD, Kanadu, Evropu, Japan i Južnu Koreju i ima ogromnu diskografiju u najrazličitijim postavama koja seže do duboko u devedesete godine prošlog veka.

Sa svoje strane Giulia Cianca je mlada pevačica i vokalna improvizatorka koja je prosto eksplodirala na rimskoj i italijanskoj sceni u poslednjih par godina. Školovana inicijalno na koledžu Saint Louis u Rimu (nakon što je celo detinjstvo provela pevajući), ona je dalje sutidrala na nacionalnoj akademiji Siena Jazz i tu dalje učila i improvizaciju. Za džez kaže da je većinu života nije interesovao i da ga nije slušala, a da joj je improvizovana muzika bila ,,potpuno nepoznata". NIJE JEDINA. Elem, sa ulaskom na Siena Jazz se, naravno, upoznala sa džez muzikom, i shvatila smisao improvizacije a onda je upoznala i Colonnu i sve se nekako sklopilo kako treba. Isprva skeptična, sa idejom da će samo da proba taj džez i tu improvizaciju pa da vidi kako je, srazmerno brzo je počela da objavljuje albume sa kolektivom New Ethic Society, jednom labavom ali interesantnom grupom muzičara koja svoju muziku između ostalog pravi kako bi imala prihode da ih donira u dobrotvorne svrhe, uglavnom po bivšim evropskim kolonijama. Ljudski i etički, ali vredi istaći da je ovo uglavnom improvizovana muzika, kombinovana sa tekstom i poezijom.

A što se, naravno, čuje i na albumu GRIDO. Izveden od strane trija nazvanog po fenomenu ,,ushićenog govora" u kome osobe izgovaraju ,,reči" na nepoznatim jezicima i za koje neki veruju da su znak religiozne ekstaze, ovo je album na kome Cianca prolazi čitav spektar od izuzetno zrelog, autoritativnog rada sa melodijom i tekstom pa sve do proširenih vokalnih tehnika i zaista na glosolaliju nalik rafala slogova bez značenja.

Kompozicija koja album otvara, osmominutna Sangue Di Nuvole je neka vrsta uspostavljanja boje i dinamike čitavog nastupa, sa Colonnom i Ciancom koji izvode unisonu melodiju preko Sperine vrlo slobodne metrike. Ovo je odmah spoj ,,klasičnog", sa jasnom harmonskom teorijom, i ,,eksperimentalnog" u ritmičkoj strukturi kompozicije. Colonna je već pisao komade za solo glas (namenjene baš Giuliji Cianci) i čuje se kako on i u ovom komadu pa i u ostatku albuma tretira glas kao instrument i kako ga srećno i po boji i po dinamici i po teksturi uklapa uz bas-klarinet.

Sam Colonna svira na idealnoj razmeđi akademske, formalne discipline i džezerskog, svingerskog šmeka. Njegov ton je jako čist i snažan, a opet zavodljiv i mekan, a kada improvizuje odmah se čuju duhovi velikih afroameričkih prethodnika sa svim njihovim bluzom i soulom prisutnim u njegovoj svirci. Pored Coltranea koji se jako lepo čuje – iako GRIDO nije ploča ,,snagaške", ekstatične muzike u tom smislu – vredi pomenuti i da je jedan od velikih Colonninih uzora i Rahsaan Roland Kirk pa se u njegovoj svirci jasno identifikuje i jedna nestašna, eksperimentalna, radosna dimenzija koja ga vodi direktno iz cerebralnih, atonalnih linija u džezersko sinkopiranje pa u free-improv poigravanje sa zvukom.

Sa svoje strane, Giulia Cianca je STRAHOVITA pevačica i ogromno prisustvo na albumu. Iako je ovo u suštini nehijerarhijski trio i nema podele na ,,lidera" i ,,pratnju", činjenica da ona koristi tekst je u nekim momentima po prirodi stvari stavlja u fokus pažnje slušaoca. Njen glas je bogat, teksturiran, sa ogromnim tonalnim rasponom i savršenom kontrolom u svim registrima, a talenat za glumu joj se jako dobro čuje, bilo u glosolalijskim momentima, bilo kada dramatičnom, savršenom dikcijom recituje poeziju.

Spera je ipak tajno oružje ove ekipe, bubnjar koji udara meko i dinamično, savršeno okretan da se uklopi u brze promene smera koje diktiraju kompozicije, savršeno sposoban da svoje note tako rasporedi u vremenu i po frekvencijskom opsegu da čak i kada muzika ,,stoji" i ne da nema ritam nego i gotovo da nema ni temu već samo atmosferu, njegove udaraljke dodaju perfektnu treću dimenziju, grade smislen zvučni prostor i nisu puka tekstura kako je to često slučaj kod free bubnjara. A onda, kad treba da se sviraju ritmovi, Spera izmišlja impresivne metrike, ponovo se savršeno uklapajući u muziku koja je cerebralna i zahtevna ali, uz njegovu pomoć skoro i plesna. A onda i ZAISTA plesna. Kada u monumentalnoj trinaestominutnoj Custodirsi Spera skoro neobavezno uhvati Colonninu melodiju i kreira gruv uz koji STVARNO može da se igra, ovo je jedna od najšokantnijih i najzabavnijih stvari što ih možete čuti na free improv koncertu, upravo zato što 99% bubnjara koji ovako nešto pokušavaju završe u banalnim obrascima dobrim jedino za zagrevanje.

GRIDO je savršen album muzike na idealnoj tački u kojoj se spajaju džez, moderna kompozicija i slobodna improvizacija, ali i poezija, drama i muzički teatar. U jednakoj meri dugujući Arnoldu Schoenbergu i Bertoldu Brechtu kao i Johnu Coltraneu i Anthonyju Braxtonu, on je album nove muzike u okviru koncepta ,,nove muzike" koji podseća da nova muzika nikada ne zastareva dok se u njoj rađa zaista nova muzika, svirana iz srca i sa velikom svešću o svemu što je bilo ali i o svemu što ima potencijal da tek bude. Izvanredno:

https://marcocolonna.bandcamp.com/album/grido (https://marcocolonna.bandcamp.com/album/grido)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 22-09-2024, 12:15:29

Danas slušamo ne jedno već dva vrlo sveža džez izdanja, a uglavnom zato što su u pitanju opet dosta različite forme free jazza i improvizacije i nekako se ta dva albuma lepo dopunjavaju, na ime svojih razlika a i na ime svojih sličnosti. Naravno, jedan od njih (možda i) možete da slušate pred civilima i da oni ne pobegnu vrišteći, možda čak i da kažu da saksofonista ima baš lep ton, drugi je striktno za hardkor frikove koji zastenju od miline kadgod na albumu čuju zvuk za koji ne umeju da kažu kako je za ime sveta proizveden a mršte se kad god saksofoista svira te neke ,,harmonije" i ,,skale" ko da je, božemeprosti, na hotelskoj terasi i zabavlja turističku klijentelu umesto da diže revoluciju i lansira nas sve zajedno u svemir.

Prvo izdanje na redu je Xylyn Hathaway: Music For A Few People, živi album za koji nam je ista ta Xylyn Hathaway putem svog instagram profila pre nekoliko dana rekla da bi joj mnogo značilo kad bismo ga malko poslušali. Pošto je meni ideološki i fiziološki nemoguće da odbijem ijedan zahtev koji dolazi od osobe sa naočarima – inače bi bio prekršen tajni zavet kome pripadamo svi mi muškarci i žene sa naočarima – odvojio sam malo svog ionako uglavnom bezvrednog vremena da poslušam Xylyninu muziku i zapravo tu ima dosta lepog da se čuje. Štaviše, Music For A Few People je album džez-kvarteta za koji ne mogu da kažem da je već sasvim formiran i što se karaktera tiče sasvim definisan, ali slušanje ova četiri mlada muzičara kako traže format, karakter i definiciju nije bilo nimalo neprijatno iskustvo.

Da se složimo odmah da je Xylyn Hathaway opasno ime i da sa takvim imenom morate da budete ili hakerka ili džezerka. Xylyn Hathaway je odabrala ovo drugo, ali je onda rešila da kroz život ide u hard modu, odlučivši se za kontrabas kao svoj primarni instrument. Kad vidite nekog ko je očigledno ima jaku autorsku ambiciju a svira kontrabas, znate da taj u muziku nije ušao zbog slave, para i seksa, nego da BAŠ VOLI muziku.

Elem, radi se o mladoj trans osobi, kontrabasistkinji i kompozitorki iz Portlanda u Oregonu, grada koji daje NEPROPORCIONALNO mnogo dobre muzike američkoj i svetskoj javnosti, a o kojoj nemam mnogo istorije da ispričam jer će njena istorija tek da bude ispisana. Pod svojim starim imenom je ona već imala nekoliko izdanja i ostvarila se kao kompozitor (videti pod The Farm ili Thin Air) a sa novim identitetom je proletos izdala album Air & Darkness. Wyck Malloy koji je na njemu svirao saksofon se pojavljuje i na Music For A Few People ali ovo je sasvim drugačija ploča, snimljena uživo pretprošlog Petka (da, trinaestog) u klubu Haymaker u Portlandu, sa naglašenom improvizatorskom ambicijom.

Pored Hathawayjeve i Malloyja ovde sviraju i Paul Moyer na klaviru i Dae Bryant na bubnjevima i ako pogledate Bandcamp stranicu kontrabasistkinje, videćete da su ovi muzičari sa njom uglavnom radili poslednjih nedelja i meseci, nastupali uživo i objavljivali žive albume. I to se, naravno, čuje i na Music For A Few People – ovo su muzičari koji se dobro razumeju i mada još nisu nužno izgradili svoje ,,stvarne" persone, hemija koju imaju kad zajednički improvizuju pokazuje da su na dobrom putu da to ostvare kroz ovaj kolektivni rad.

Music For A Few People inače nije nikakav manifest hardkora stavljen u naslov, koji bi sugerisao da je muzika toliko elitne avangardne klase da će je samo šačica posvećenih razumeti, već doslovno objašnjenje konteksta: ovaj nastup je gledalo samo nekoliko osoba, a što ćete čuti i po povremenim skromnim aplauzima. No, bend svakako nije dopustio da ga to demotiviše i ovo je jedan iznenađujuće robustan koncert, prvo vremenski – najkraća od sedam kompozicija traje skoro deset minuta, najduža više od sedamnaest – a onda i estetski.

Ovaj kvartet radi na mestu srastanja hardbop i free jazz formata, sa muzikom koja ima i gruv i harmoniju i melodiju. Xylyn je žestoka kontrabasistkinja sa vrcavom, nemirnom maštom i sasvim je jasno ko ovaj kvartet predvodi čak i uz prepoznavanje da ona ne svira nametljivo već samo imaginativno, inspirativno. Bubnjar, Dae Bryant je prati i u gruvu i u ambicioznim poliritmijama, a Malloy na tenor saksofonu ne samo da ima zaista lep ton već dosta ubedljivo stupa tragom velikih ,,ekstatičkih" tenorista iz jazz istorije i izvlači neke lepe, duševne teme tokom nastupa. Pijanista Moyer je nekako najtiši i najdiskretniji u ovom kvartetu ali to ne podrazumeva nesigurnost, već samo pažnju da se drugim muzičarima ostavi prostor i da se on omeđi ukusnim spuštanjem akorda u miks, i to funkcioniše sjajno. U solažama on zna šta radi i lako prlazi iz honkytonk šmeka u slobodniji džez.

Najsjajnije je da orkestar, kako nastup odmiče, svira sve ubedljivije, sa manje praznih hodova u improvizaciji i manje traženja prave tempearture. Dok se stigne do pete kompozicije, Friday the 13th, jednog omaža old school bebopu, Moyer je već dobrano razradio ruku, ritam-sekcija je uhvaćena u slatkom raskoraku između tradicije i avangarde a Malloy svira praktično obrednu, duhovnu muziku na svom tenoru. Ima ovde sjajnih momenata:

https://xylynhathaway.bandcamp.com/album/music-for-a-few-people (https://xylynhathaway.bandcamp.com/album/music-for-a-few-people)

Drugo izdanje ove nedelje ima, ako je to ikako moguče, još bukvalniji naziv: Moth Bucket: Jazz No Jazz. I mislim, ,,Jazz? NO! Jazz!!!!!!!" je upravo sekvenca misli koje će vam prolaziti kroz glavu dok budete slušali snimak ovog živog nastupa pensilvanijskog dvojca, a koji je snimljen još jeseni 2022. godine u Aaronsburgu u Pensilvaniji. Da budemo fer, bend je sebe originalno opisivao samo kao elektroakustički duo i navodio samo perkusije i elektroniku kao instrumente kojima se bave, a gomila izdanja koja su izbacili između 2016. i 2020. godine su nosila nazive poput ,,Music For Around The House" ili ,,Music For Homemade Instruments" ili, dakako ,,Untitled Recordings".

Hoćemo da kažemo, Moth Bucket su ekipa koja zaista više dela u području kućne, do-it-yourself eksperimentalne i improvizovane muzike, sa jeftinim priborom i maštom nesputanom muzičkom teorijom. Naravno, u TOM muzičkom domenu već duže od pola veka delaju razni amateri, diletantni i po neki genije, a moja je misija u ovom tekstu da vas ubedim da su Moth Bucket bliži geniju nego ičem drugom.

James Searfoss, čovek koji svira saksofon ali i masu nespecifikovane elektronike na ovom izdanju, pa onda i južnoazijski narodnjački jednožičani instrument gopičand, je jedan pouzdani, iskusni noise muzičar i aktivista iz Pensilvanije, čovek koji organizuje razne svirke i nastupe za razne eksperimentalne i avangardne muzičare i svira u gomili projekata poput DRAOIDH, Sugar Pills Bone, Floating Dinosaur, Nancy Bigfoot, Media Bias, a solo se snima i nastupa pod imenom Teuthis Galore. Estetski, Searfoss se pre svega interesuje za pokvarene ili izanđale ,,medije", što ga stavlja u bogatu tradiciju eksperimentalnih muzičara koji su kroz svoje stvaralaštvo beležili promenu zvuka medija koji se raspada (na primer William Basinski) ili pronalazili neočekivane zvuke u spravama koje su se pokvarile, zaprljale ili na druge načine ne rade kako je predviđeno (na primer Voice Crack).

Njegov partner u Moth Bucket je perkusionista Kevin Sims baš iz Aaronsburga, čovek koji improvizuje i svira u raznim kontekstima, od solo radova (projekat Yarrow Canon), preko multimedijalnih dokumentaraca (Battle Hymn of the Public ili Our Sense of the Real), i saradnje sa pesnicima, pa do propisnog free jazza (ili barem onoliko propisnog kada se na spisku korišććenih instrumenata nalazi i šrafciger).

Dakle, imamo na delu dva avangardna hardkorovca koje ne interesuju ni pare ni slava niti sviranje u bilo kom prepoznatljivom idiomu. Eksperimentalna muzika, uostalom, ima samo jednu želju: da čuje šta će biti na kraju. Ali Moth Bucket je, u ovom partikularnom slučaju, možda i radikalno proširio svoju estetsku paletu i Jazz No Jazz je album koji se na momente sasvim kredibilno da opisati kao free jazz ploča. Svakako abrazivna, hermetična, pa i konfrontativna, ali sve ovo samo ako joj prilazite iz nekog konzervativnijeg ugla. Ako, pak, prepoznate da su jazz i avangarda počeli da se ozbiljno ukrštaju praktično odmah posle Drugog svetskog rata a da su do šezdesetih godina prošlog veka elektroakustika, moderna kompozicija i džez uleteli u tako strastven zagrljaj da vrlo često nije bilo moguće da se kaže gde prestaje jedno a počinje drugo, onda je Jazz No Jazz ploča jedne prijatno prepoznatljive tradicije, topla, komunikativna, prijatna za uho.

Elektroakustike ovde ima u solidnoj meri, sa elektronskim teksturama i tonovima koji daju obrise prostora u kom će se muzika odvijati, ali zapravo, iako ovo nije ,,klasičan" džez nastup, najveći njegov deo se odnosi na sasvim prepoznatljivu ,,svirku". Sims je, da ne bude neke sumnje, izvanredan perkusionista koji radi izvan idioma ali ne i izvan gruva. Njegov neravni, truckavi, poliritmični haos je neodoljiv na ovom albumu, ne najmanje jer vrlo autoritativno usmerava kompozicije, i mada one nemaju prebrojivu metriku niti su dinamičke amplitude naročito velike, slušalac sasvim jasno čuje kuda idu i kuda on za njima treba da krene.

Ovo nije improvizacija u kojoj bi muzičari radili po principu doziva i odziva a još manje ona koja kreće iz šaptanja a završava u vriscima. Moth Bucket su MNOGO zreliji kombo od toga i sasvim je jasno da se radi o muzičarima koji su dosta vremena tokom godina proveli zajedno, ali da su i individualno mnogo razmišljali o tome kako se pravi muzika koja angažuje uho i duh a da ne sadrži ništa od standardnih ritmova, harmonija, tema, čak ni gestova.

I to je impresivno. Iako Moth Bucket ne rade čak ni u formatu nekakvih krešenda i dekrešenda, iako ovde nema ponavljanja tema, vrlo retko se ponovi čak i ritmičko jezgro ili pregršt nota, muzika koju prave je tečna, pitka, zrela i snažna, sa tuđinskom ali ne nelogičnom strukturom i bogatom teksturom. Elektronika je ovde izvrstan začin, ali džez čistunci će dobiti MNOGO kvalitetne free svirke, sa Searfossom koji se izrazito trudi da izbegne očigledna skretanja u bluz ili bop, ali na kraju zvuči kao free jazz saksofonosti iz šezdesetih u svojim najbudističkijim momentima i sa Simsom koji uvek pazi da ne pretera sa notama ali koji kreira strahovite ritmičke strukture.

Više puta sam, dakle, pomislio da je ovo, da proverim beleške, ,,kao Angus MacLise koji džemuje sa mladim Peterom Brötzmannom" ili ,,kao Cecil Taylor ali da mu je neko kidnapovao klavir" i, zaista, dok album stigne do monumentalne Ladle / Pages, ovo je punokrvna fri džez ploča za ozbiljne frikove i adikte. Srećne vam rane, junakinje i junaci:

https://mothbucket.bandcamp.com/album/jazz-no-jazz (https://mothbucket.bandcamp.com/album/jazz-no-jazz)
https://lurkerbias.bandcamp.com/album/jazz-no-jazz (https://lurkerbias.bandcamp.com/album/jazz-no-jazz)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 29-09-2024, 12:29:25

Ove nedelje smo u Skandinaviji. Makar duhom. Per Anders Nilsson / Henrik Wartel / Gunnar Backman / Anders Berg: Storsjö Kyrka je vrlo skandinavski album, snimljen u Švedskoj, od strane švedskih muzičara i sa tipično severnjačkim hladnijim, distanciranim pristupom sviranju džeza gde se i optimistične, vesele teme razdavajaju sa puno taktova tišine kao da muzičar nije siguran do koje mere sme da slušaocu pobudi nadu da će u životu baš sve biti potaman.

Storsjö Kyrka zapravo nije čisto džez, pa ni čisto free jazz album i bilo bi tačnije da ga opišemo kao album kvartet-improvizacija sa elementima džeza i jednom inspirisanom kombinacijom akustičnih instrumenata i analogne elektronike. Snimljen u seoskoj crkvi na zapadu Švedske (sela Storsjö i Ljungdalen su svojevrsna kapija prema planini Helags i planinskom masivu Sylarna, i popularna lokacija za hajkere i druge turiste koji vole planinu, hladnoću i samoću), a po kojoj je dobio i naslov, on odiše mirom, spokojem i čistotom zvuka koji možda ne sugerišu religioznost, ali svakako inspirišu introspekciju i izvestan duhovni rad u slušaocu. Sa omota se već može videti kako crkva izgleda – prijateljski, svetlo, skromno i dostojanstveno – i zvuk na albumu, snimljenom 27. Avgusta ove godine je i sam svetao, prijateljski nastrojen, dostojanstven ali ne i sasvim skroman. Ovde, doduše nema maksimalističkih ambicija u svirci, nema buke i pokušaja da se slušalac shrva na pod intenzitetom i volumenom, ali Storsjö Kyrka je ploča koja uživa u pronalaženju novih zvukova i njihovih do tog momenta neisprobanih kombinacija, sva u reinvenciji svoje palete boja i efekata. Kao takva, ona će džez čistuncu pružiti možda i nedovoljno zadovoljstva a možda i malo frustracije, jer su prepoznatljive džez teme i ritmovi razdvojeni sa dosta apstraktnijeg programa, ali njen veliki adut je to da i pored većinski neidiomatske svirke, sve kompozicije na albumu održavaju inerciju gruva i usmerenog, kolektivnog sviranja, bez praznih hodova, natezanja, gubljenja i traženja. Naravno, to je najverovatnije svedočanstvo o tome da su autori muzike u editovanju i miksovanju albuma iskazali potrebnu zrelost i iz značajno dužeg materijala izvukli njegove najbolje delove. Opet, ni ta čitava filozofija o improvizaciji kao procesu nije odavde izagnana i Storsjö Kyrka će slušaocu u potrazi za neobičnim, novim, eksperimentalnim dati puno interesantnih i lepih momenata.

Anders Berg je švedski basista koga ste možda najpre slušali u triju Uuskyla Øgrim & Berg, sa kojim je snimio četiri albuma. Ovo je klasičan power-trio kombo koji svira free jazz (bubnjar Peeter Uuskyla kao najpoznatiji član, aktivan na sceni pedeset godina i sa notabilnim saradnjama sa Peterom Brötzmannom, a o čemu sam već pisao) u rok postavi, sa električnom giatarom i električnim basom. Berg ima i duo prijekat sa Tellefom Øgrimom, a radi i sa drugim švedskim muzičarima kao što su Gunnar Backman, Lars Larsson, Fredrik Lindholm... na ovom albumu on svira akustičnu bas gitaru što se neobično sjajno uklapa uz celu postavku u crkvi.

Možda je najpoznatiji član ovog kvarteta Per Anders Nilsson, profesor na Univerzitetu Geteburg i čovek koji se graničnom muzikom i improvizacijom bavi duže od četiri decenije. Nilsson ima dugačku i bogatu biografiju koja se tiče akademskog rada, sa doktoratom usredsređenim na dizajn i sviranje na digitalnim instrumentima, ali i sa istorijom sviranja u improv bendovima još tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Drugim rečima, Nilsson nije SAMO akademska veličina već i ostvareni imptov rmuzičar koji je krenuo u istraživanje improvizacije sa postavama poput Olle Bäver i Volapyk, a onda je tokom decenija nastupao sa velikim brojem notabilnih free jazz i free improv figura (Anthony Braxton, Karin Krog, John Surman, Evan Parker, Mats Gustafsson, John Tilbury...). Nilsson je autor više publikacija o improvizovanoj, elektroakustičkoj, kompjuterski spravljanoj muzici itd, snimio je razne albume, imao razna predavanja i konferencije, a bio je i na čelu više istraživačkih muzičkih departmana više visokoškolskih institucija...

Gitaru je, pak, ovde svirao Gunnar Backman, jedan vizuelno upečatljivi muzičar duge sede brade i čovek sa više od 45 godina iskustva i rada unutar muzičke industrije, velikim delom na pozicijama producenta, snimatelja, mastering-inženjera, ali i autora i kompozitora, uključujući, naravno, i muziku za plesne i druge scenske predstave. Backman svira više verzija gitare nego što možete da se setite da postoji, plus razne druge slične instrumente (ud, bendžo, sitar, sarod, saz...), plus koristi elektronska pomagala za živo procesovanje svoje muzike, pogotovo kada svira u improvizovanim kontekstima, kao što je ovaj. Nastupao je na najmanje četiri kontinenta.

Konačno, tu je bubnjar, Henrik Wartel koji na svom sajtu za sebe skromno kaže ,,I'm just a drummer". No, Wartel je još jedno veteransko ime, sa karijerom koja traje još od kasnih sedamdesetih, akademskim angažovanjem na istom univerzitetu gde i Nilsson, gomilama bendova u kojima je svirao (Carlstad Jazzquintet, Blue Connection, The Peter Gullin Quartet, Cecilia Wennerström Quartet, Johan Borgström kvartett...) i celoživotnom radom u polju improvizovane muzike u kome, vidimo, ne posustaje.

I Storsjö Kyrka je onda album koji kao da se pred vašim ušima razvija neobično lako. Kvartet muzičara u crkvi koristi zanimljivu kombinaciju akustičnih i elektronskih instrumenata da iz korena u džezu – a prva kompozicija, Intro, ima i pasaž čistog hardbopa u kome Nilsson pokazuje da mu parkerovsko fraziranje nije nikakav problem a Wartel prosipa ljute bebop sinkope – uzgaji razgranato drvo slobodnih improvizovanih incidenata a onda da to drvo lansira u svemir.

Nilsson je svakako neko čiju svirku najpre čujete kad krenete da slušate Storsjö Kyrka. Njegov saksofon je umiljat, prijatan i mada on ne svira ništa monumentalno na ovoj ploči, free improvizacije su mu ugodne a propisne teme do kojih dolazi spontano su lepi hardbop pastiši i služe kao pojasevi za spasavanje publici koja bi se utopila u talasima neidiomatskog, apstraktnog zvuka. No, Nilsson još više od saksofona ovde svira analogni modularni sintisajzer i ovo proširuje zvučnu paletu kvarteta na veoma dobre načine, nudeći tople, ,,svemirske" zvukove koji nemaju retro aromu i nude veoma raznovrstan zvučni imaginarijum.

Backmanova gitara je i sama uključena u elektronske sklopove i on njome kreira veliki deo harmonskog programa ovog kvarteta, ne preterujući sa notama i zapravo ukusno spuštajući akorde u improvizaciju, promišljeno solirajući. Berg na akustičnom basu daje muzici tople, mekane donje registre a da je i njegova svirka okretna i perfektno sparinguje sa gitarom, sintisajzerom i saksofonom, no, tajno oružje kvarteta je nesumnjivo Wartel koji uspeva da i u momentima najveće apstrakcije održi gruv i vuče čitav bend u istom smeru. Wartel je zbilja vrhunski bubnjar, sa jednako velikim interesovanjem za sam zvuk (svirka četkicama pred kraj albuma je izvanredno pažljiva i efektna) i za ritam. On uspeva da vrlo retko posegne za ,,pravim" džez ritmom – pomenuli smo već prvu kompoziciju – a da opet svaka kompozicija bude nošena napred energičnim ali ne preglasnim poliritmičnim radom bubnjara i basiste.

Naravno, Storsjö Kyrka treba pre svega slušati kao seriju začudnih incidenata. Kompozicije nisu ,,zaokružene" ni harmonijama ni temama, čak ni zvučnom paletom i Nilsson će vrlo rado i bez mnogo izvinjavanja ostavljati saksofon da pređe na sintisajzer, dok Backman pali i gasi svoje procesore, i često se dešava da muzika krene jednm smerom, pa je Wartel spretno uputi negde drugde i onda se ceo bend tome prilagodi i to na kraju bude zaista nešto drugo. I poštujem ako nekim slušaocima ovakav pristup instant-komponovanju nije prijemčiv. No, Wartelova magija kojom ceo kvartet stalno drži u gruvu, maštovitost Nilssona i Backmana, te Andersov bas-autoritet postepeno, mislim, otkravljuju i najledenija srca. Dok stignete do četvrte kompozicije, Move, šestominutne toboganske vožnje kroz rotirajući kaleidoskop, trebalo bi da budete potpuno opčinjeni univerzumom mogućnosti koje ovaj kvartet pronalazi, realizuje i onda britkim korakom ide dalje. Vrlo lepo:

https://andersberg.bandcamp.com/album/storsj-kyrka (https://andersberg.bandcamp.com/album/storsj-kyrka)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 06-10-2024, 12:38:37

Nisam siguran da se ovonedeljni album kvalifikuje za džez u dovoljnoj meri da se zadovolje čistunci, ali Michael McNeill: Barcode Poetry je izuzetno elegantna kolekcija kompozicija i improvizacija u kamernoj postavi koja koristi za džez karakteristične instrumente, povremeno upadne u džez harmonije i na bar dva mesta na ploči ima ritmičkih struktura koje bismo sasvim bez stida opisali kao svingovanje. Meni je to dovoljno, a ako je i vama, izvolite!

Ovaj album je izašao prvog Oktobra za pensilvanijski Infrasonic Press, jednu nezavisnu i odvažnu etiketu koja se prevashodno bavi promovisanjem rada ,,avanturističkih kompozitora, izvođača, bendova, pesnika i zvučnih umetnika iz američkog Pojasa rđe". Dakle pričamo o severu, severoistoku i delu srednjeg zapada SAD a izdanja do sada publikovana za Infrasonic Press sva imaju upečatljiva, elegantna vizuelna rešenja koja je uglavnom naslikala Meredith Gilna iz Bafala u Njujorku, po vokaciji inače kompozitorka. I Barcode Poetry ima veoma lepo grafičko rešenje na omotu, ali je autorka u ovom slučaju Ashley Pastore, jedna sjajna vizuelna umetnica i ljubiteljka mačaka koja primenjuje mnogo različitih tehnika (vodene boje, flomaster, kolaž, fotografija...) u kreiranju svojih radova i čije vam stvaralaštvo toplo preporučujem da pratite putem njenog sajta (https://ashleypastore.com/).

No, veze sa Bafalom u Njujorku su neraskidive i u slučaju ovog albuma jer je sam pijanista koji ga potpisuje kao šef operacije, Michael McNeill, građanin ovog grada i tamo trenutno živi i radi kao muzičar, kompozitor i podučavalac.

Čim čujete McNeillovo sviranje znaćete da je u pitanju klasično obrazovani pijanista – mada koji OBOŽAVA Monka – i naravno da je u pitanju akademski kompozitor koji je diplomirao muzičku teoriju na koledžu Nazaret u Ročesteru i zatim stekao i master na temu Moderne američke muzike na školi Longy u Kembridžu u Masačusetsu. Na master studijama je imao dva profesora za džez klavir i jednog za klasični klavir, a što se čuje i u njegovoj svirci. Barcode Poetry je, da bude jasno, više album moderne akademske avangarde nego free jazza ali nosi džez srce u svojim grudima, to se mora prepoznati.

McNeill na svom satu nabraja neshvatljivo mnogo muzičara sa kojima je radio (https://michaelgraymcneill.com/bio.html) poslednjih dvadesetak godina i nećemo ih ovde i mi nabrajati, ali vredi istaći neke od njegovih notabilnih projekata, kao što su saradnja sa Johnom Baconom i Dannyjem Ziemannom na albumu iz 2019. godine, Refractions, a koji je reimaginacija muzike Theloniousa Monka, ili kamerni (oni ga zovu ,,chambercore") kvartet The Evolution of the Arm koji je za Infrasonic Press izbacio tri albuma naslovljena Sounds like i Telepathic Music Vol. 1 i Vol. 2.

The Evolution of the Arm je veoma vredan proveravanja jer će vas pripremiti na muziku koja se čuje i na Barcode Poetry. Postava je sasvim druga – mada takođe rodno mešovita – a i mete u koje ova dva kvarteta nišane nisu iste (The Evolution of the Arm se igraju i u domenu barokne muzike i romantičarske poetike), no u oba slučaja se radi o kvartetima koji improvizuju zajedno u produženim vremenskim periodima do momenta kada je u njihovoj muzici nemoguće reći šta je improvizovano a šta napisano.

Naime Barcode Poetry je, kako kaže i izdavač, kulminacija prve turneje ovog kvarteta, iz leta 2022. godine, gde je bend posle nedelju dana sviranja uživo u okvirima Mcneillovih kompozicija pronašao jedinstvene interakcije i međusobnu hemiju i onda utrčao u studio da snimi polaroid i uhvati bend u trenutku najveće kreativne moći.

A radi se i o veoma jakim muzičarima. Trubač Dave Ballou predaje muziku na univerzitetu Towson već dvadeset godina i svira sa više različitih postava od kojih neke (Dave Ballou Trio, Dave Ballou Group) sam predvodi a negde svira sa drugim renomiranim muzičarima (na primer Tony Malaby, Tom Rainy, Mike Kuhl). Diskografski je aktivan od poznih devedesetih, potpisujući nisku albuma na kojima sviraju i Malaby i Rainy ali i Jeff Williams, Cameron Brown, Michael Formanek...

Perkusionistkinja i vibrafonistkinja Shelly Purdy je završila udaraljke na Univerzitetu Merliend u Baltimoru i posle odbranila master na Državnom univerzitetu Njujork u Bafalu, a danas predaje na koledžu Carroll i radi sa eksperimentalnim kolektivom The Red Room Collective. Naravno, Purdyjeva radi i u raznim drugim postavama koje operišu na teritoriji između džeza, nove muzike i avangarde. Možemo da pomenemo perkusionistički kvartet Umbilicus, pa onda The Inverse Square Trio, i to da često i rado sarađuje sa plesačima, vajarima, i drugim vizuelnim umetnicima.

No, možda je najjače oružje ovog kvarteta, a svakako njegova najstarija i najpoznatija članica, gitaristkinja Susan Alcorn, žena rođena još 1953. godine u Ohaju, koja je gitaru krenula da svira sa dvanaest godina, tresući folk, bluz i pop muziku a onda je upoznala Muddyja Watersa i odlučila da je slajd gitara njen odabrani izraz. Do početka svojih dvadesetih godina razvijala se svirajući pedal steel gitaru u raznim kantri i verstern bendovima, da bi zatim u klasičan pedal steel repertoar tehnika i ideja počela da ubacuje sve više eksperimentalnih i avangardnih elemenata. Nagađate da su na nju uticali raznorazni izvori, od ,,standardne" avangarde, preko free jazza, ,,deep listening" muzike (i svetonazora) Pauline Oliveros, do raznoraznih tradicionalnih muzičkih nasleđa. Pa se onda i njen spisak kolaboratora od devedesetih godina pa na dalje čita kao neka vrsta ko-je-ko registra avangarde. Evo par svima poznatih imena: Pauline Oliveros, Eugene Chadbourne, Peter Kowald, Chris Cutler, Ingrid Laubrock, Le Quan Ninh, Josephine Foster, Joe McPhee, Ken Vandermark, Jandek, Michael Formanek, Ellery Eskelin, Fred Frith, Maggie Nicols, Evan Parker, i naravno, neizbežna Mary Halvorson. No, Alcornova je prevashodno solo-umetnica i snimila je, od početka ovog stoleća, pregršt zanimljivih albuma u kojima demonstrira da je pedal steel gitara, u rukama nekog ko je BAŠ poznaje, praktično čitav orkestar.

Barcode Poetry je, dakle, prevashodno McNeillova beba, i naslov albuma se odnosi na njegov pristup radu sa ovim kvartetom. Pominje se tu ,,rigidni kompozitorski okvir" ali i crne i bele dirke klavira. Nisam siguran je li McNeill svestan svojevrsnog savremenog poetskog pokreta istog imena gde pesnici kao što su Dom Barra ili Kyle Flemmers koriste barkodove kao okvir u kome kreiraju svoje radove, ali čak i da nije, reći ćemo da je muzika na ovm albumu vrlo srećan spoj mehaničkog i organskog a na šta bi nas asocirao njegov naslov.

McNeill je svakako i zvučno predvodnik kvarteta, makar u tome kako na početku albuma zadaje motive i diktira dinamiku. Timeigrant koja album otvara i počinje solo-klavirom koji puca brzo, rafalno, sigurno i bogato, ne štedeći dirke ni sa jedne strane klavijature. No, taj ,,rigidni kompozitorski okvir" se očitava u istini da ovde nema viška nota i da je ovo etos koji dalje važi za ceo album. McNeill u ovom uvodu lako prelazi iz klasike u džezersko fraziranje i poigravanje sa temom pa nazad, pazeći na dinamiku i zvuk i noseći slušaoca kroz narativ, bez ukrašavanja ili umiranja u lepoti. Kada mu se priključe prvo truba pa ostali instrumenti, postaje jasno da slušamo jedan kompleksan muzički konstrukt u kome su tempo, tekstura, interferencije između različituh instrumenata jednako bitne za doživljaj albuma kao i teme koje se sviraju.

Improvizacija je ovde zbilja nerazaznatljvo slepljena uz komponovane delove. Ballou je asertivan i autoritativan trubač, doduše bez želje da muziku odvlači daleko od onog što McNeillove teme zadaju u harmonskom, dinamičkom i tematskom smislu. Ovo nije improvizacija-kao-konfrontacija ili kao eksperiment-po-svaku-cenu i Ballou i McNeill sarađuju savršeno noseći teme napred i razrađujući ih sa, ponovo, mnogo ali ne previše nota. Ovo nije ni album traženja, nesigurnosti, nije kolektivna terapija već sigurna svirka benda koji je poslednjih nekoliko dana svirao, mislio i disao zajedno, pa onda i kada Ballou u kasnijim kompozcijama zadaje zvuk i teme, to i dalje sve zvuči konzistentno, logično, snažno.

Shelly Purdy je izvrsna u tome kako se smešta na idealnu poziciju između harmonije i teksture, svirajući arsenal toniranih i ,,običnih" udaraljki, kreirajući sopstvene puteve kroz složene teme i improvizacije i ne pokušavajući da kvartet ,,zaključa" u nekakvom definitivnom ritmu ali nudeći konstantno efektne ritmičke dopune Ballouvom i McNeillovom često razudzdanom sviranju.

No, Alcornova je prosto najfascinantnije prisustvo na albumu, žena sa više iskustva nego što ostali članovi kvarteta imaju života, muzičarka sa takvim opsegom zvuka, boja i tehnika da biste dobar deo ovog albuma mogli da remiksujete tako što ćete kanale ostalih muzičara potpuno utišati i da vam opet ostane izvanredna ploča. Alcornova i ovde svira pedal steel gitaru i njena kontrola nad tonovima je – koliko god ta reč delovala izlizano – hipnotička. Ovaj instrument je ionako zamišljen kao ultimativna psihodelična mašina koja omogućava izvođaču bešavno povezivanje tonova kroz neprekinuta glisanda i sasvim je lako zaboraviti da je ono što na albumu čujete, tehnički, gitara. Štaviše, Alcornova koristi vibrato tako da zvuk zaista izvede iz kolornog opsega koji intuitivno vezujemo za gitaru i na momente sam bio ubeđen da je McNeill prešao sa klavira na orgulje pre nego što sam se trgao i setio da je ovo samo Alcornova koja je naučila kako da pulsiranja tonova kontroliše tako fino, tako minuciozno da im daje potpuno nezemaljsku, distorziranu a toplu teksturu.

Njena svirka u velikoj meri iznosi kasniji deo albuma na kome kvartet improvizuje kroz spore, sanjive ambijente, odvajajući se od ,,džezerske" dinamike i istražujući dugačke neprekinute tonove i njihovu interakciju, pa truba i pedal steel ovde imaju centralnu ulogu dok klavir i perkusije dodaju detaljčiće snolikim slojevima zvuka i harmonija. Kvartet čak dva puta prolazi kroz kompoziciju As a Metaphor, demonstrirajući različite improvizovane pristupe istoj ideji i oba puta su to memorabilna, duboka istraživanja interakcije ali i čiste boje. Double Memory koja album zatvara je toliko tiha, intimna, lagana u tome kako će dotaći slušaoca da maltene zvuči kao Morton Feldman koji je odlučio da isproba džez. I ne mogu da se setim većeg komplimenta koji bih dao ovoj ploči. Slušajte:

https://michaelmcneill.bandcamp.com/album/barcode-poetry (https://michaelmcneill.bandcamp.com/album/barcode-poetry)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 13-10-2024, 12:29:24

Album Su Rossy Girod: Three Trios izašao je još krajem Maja, ali pošto se tek sada pojavio na Bandcampu, dao sam mu priliku da me zavede i on je to veoma dobro iskoristio. Radi se o ploči koja ne ZVUČI eksperimentalno ali jeste produkt eksperimenta, ploči utemeljenoj u tradiciji ali sviranoj sa autentičnim, savremenim senzibilitetom ljudi koji su u džezu već decenijama i on je, naprosto, njihov maternji jezik. Bubnjar i vibrafonista Jorge Rossy povodom ovog albuma kaže: ,,Kao muzičar, osećam moralnu odgovornost da izvodim zvuk prave demokratije na sceni svaki put kada mi se ukaže prilika. Muzičari su u privilegovanoj poziciji da inspirišu sve, pokazujući kako demokratija funkcioniše u realnom vremenu. Demokratski načini donošenja odluka su u stvari najefikasniji za rešavanje svih vrsta problema bilo koje zajednice ili kolektivne organizacije. Takođe, staranje da se sve konstruktivne ideje čuju i da se postigne inteligentni konsenzus je prirodna posledica dobrog obrazovanja odrasle osobe sa osećajem odgovornosti i smislenim društvenim i privatnim životom. Dobar džez bend to oličava u svakom nastupu i publika to doživljava kao ,,magiju"". Ovo je jedna manifestna izjava, ali svakako utemeljena u činjenici koliko je džez, pogotovo nakon New Thing transformacije u šezdesetima zaista demokratizovao proces dosezanja konačnog zvuka ansambla, oslobađajući muzičare do tada doživljavane kao ,,pratnja" da budu u punoj meri učesnici tog kreativnog rada, izvlačeći u prvi plan ,,skrivene" potencijale instrumenata kao što su bubnjevi kontrabas, trombon, tuba itd.

Three Trios (a koji nije baš u svakoj kompoziciji rađen u trio postavi) je produkt ovakvog svetonazora, gde tri muzičara u bendu sviraju sa ravnopravnom odgovornošću za konačnu formu izvedbe i prostorom da pokažu kako improvizuju koji nije rezervisan samo za saksofon ili vibrafon, ali je on istovremeno i korak dalje u ,,demokratizaciji" muzike, sa svojim programskim zamenama instrumenata između članova. Naime, Rossy i saksofonista Nat Su, koji već dugo sarađuju i dobro poznaju jezik onog drugog, u nekim kompozicijama rade rokade. Rossy sa bubnjeva prelazi na vibrafon, a u tim kompozicijama Su svira bubnjeve. Kontrabasista Dominique Girod je jedina ,,statična" figura u triju ali njegova svirka je sve samo ne statična, nudeći veoma maštovit, dinamičan bebop program i atmosferične, elegantne balade.

Three Trios je album sklopljen uglavnom od trio i duo aranžmana klasičnih džez kompozicija pisanih u rasponu od tridesetih do sedamdesetih godina prošlog veka, sa naglaskom na pesmama Colea Portera i jednim autorskim komadom koji je originalno Rossy snimio prošle godine u jednoj drugoj trio postavi. Snimak je izuzetno lep, sa atmosferom bliskosti, intimnosti u kojoj tri prijatelja sviraju džez standarde i uživaju u bezvremenosti ovih tema, ideja, ali i prostoru za improvizaciju koje one otvaraju. Na kraju krajeva, džez je uvek bio muzika sklona demokratiji, čak i pre vremena u kome mu je prikačen epitet ,,free".

Rossy je Španac, rođen u Barseloni i bubnjar sa ozbiljnim pedigreom. Njegova biografija navodi da je do sada snimio više od stoosamdeset albuma, sa poznatim muzičarima kao što su Brad Mehldau, Ethan Iverson, Mark Turner, Seamus Blake, Joshua Redman, Kurt Rosenwinkel ili Steve Swallow, ali i da je išao po turnejama sa nekim jednako jakim imenima: Charlie Haden, Wayne Shorter, Lee Konitz, Carla Bley, Joe Lovano. Od 2006. godine predvodi i svoje projekte i snimio je više od trideset albuma kao lider, a od 2015, počev od albuma Stay There, počeo je da snima i ploče na kojima svira vibrafon, marimbu i klavir. Predvodi i dva kvinteta u kojima svira vibrafon a u bendovima gde je on lider sviraju ili su svirali i neki izuzetno cenjeni muzičari kao što su Joey Baron, Mark Turner, Joshua Redman i mnogi drugi.

Nat Su (puno ime Nathanael Su) je Švajcarac sa decenijskom karijerom saksofoniste, kompozitora ali i univerzitetskog predavača i teoretičara (autor je ,,revolucionarne" knjige o harmonijama u džezu koja se koristi na više muzičkih škola u Evropi i SAD). Su je profesor na visokoj Muzičkoj školi u Lucernu u Švajcarskoj a aktivno snima albume od 1987. godine, u raznim postavama. Naravno, kao lider predvodi razne postave (prevashodno Nat Su Trio i Nat Su Quartet) a spisak muzičara sa kojima je sarađivao tokom poslednje četiri decenije obuhvata i tako cenjena imena kao što su Irène Schweizer, Franco Ambrosetti, Omri Ziegele, Lee Konitz...

Sa svoje strane, kontrabasista Dominique Girod, takođe Švajcarac, je podjednako teorijski potkovan i u domenu džeza i u domenu klasične muzike dvadesetog veka, a koje je devedesetih studirao paralelno na dve škole u parizu (Ekole Normale i American School of Modern Music). Posle toga je nastavio naobrazbu u Švajcarskoj i tu onda dobio diplome iz kontrabasa, kompozicije i elektronske muzike i muzičke teorije (sve na Ciriškom muzičkom konzervatorijumu). Kao kompozitor, Girod radi i klasičnu muziku (uključujući operu), ali i folk muziku (uglavnom romsku), kao predavač zaposlen je na Ciriškom muzičkom konzervatorijumu gde predaje klasičan i džez kontrabas, a kao izvođač je radio sa ljudima kao što su Chris Wiesendanger, Christoph Gallio, Dieter Ulrich, Daniel Schenker, Matthias Spillmann, Kurt Rosenwinkel, Michael Jeffrey Stevens/Miles Griffith, Benny Golson, ali i sa filharmonijskim orkestrima...

Three Trios, izašao za TCB Records, na naslovnoj strani ima trio mirketa što sugeriše i izvesnu žovijalnost u izvedbama. No, jazz čistunci mogu da se osećaju bezbedno jer od prvog tona You'd Be So Nice to Come Home To Colea Portera (napisane 1943. godine za film Something to Shout About) bude jasno da su ova tri čoveka ,,ozbiljni" muzičari i da imaju ogroman respekt i ogromnu ljubav za džez tradiciju.

I da se, razumemo, nije Three Trios nikakav ,,radikalan" album koji treba da prevrednuje vrednosti i iz temelja promeni način na koji posmatramo džez iz, recimo, četrdesetih godina prošlog veka, ali on nije ni puko prosviravanje starih dobrih, proverenih komada. Naprotiv, ,,savremenost" ovih izvedbi je u tome koliko ih muzičari sviraju sa jednim svežim pristupom temama, sa koliko entuzijazma improvizuju i, mada se drže relativno klasične forme, koliko u njoj pronalaze novih i neistraženih puteva.

Tako je You'd Be So Nice to Come Home To jedan izuzetno relaksiran, romantičan a ne zaslađen bebop iz četrdesetih. Odmah posle nje ide skok u sedamdesete gde Rossy prelazi na vibrafon i svira se Nem Um Talvez, napisana od strane Hermeta Pascoala, kultna još od kada smo je prvi put čuli na albumu Love Evil Milesa Davisa (gde je kompozicija pogrešno pripisana samom Davisu, ali gde je Pascoal i svirao i pevao). Verzija ovog trija, gde Rossy svira avetinjski, pulsirajući vibrafon, Girod sanjivo prebira po kontrabasu a Su diskretno vozi bubnjeve je FANTASTIČNA.

Sledi balada Jimmyja Van Heusena, But Beautiful, sa Suom koji na alt sksofonu podseća na to koliko je Lee Konitz uticao na njega (naziva ga ,,ključnim formativnim uticajem") i u kojoj nema udaraljki, ali Girod u potpunosti čuva leđa saksofonisti a onda, da ne bude da ne sme, odradi i veoma ukusan solo.

Na After the Morning Johna Hicksa umesto Hicksovog klavira imamo vibrafon, ovom prilikom manje psihodeličan i bliži pijanističkoj tehnici, dok Su ponovo prelazi na bubnjeve i radi korektan šafl sa Girodovom podrškom. Veoma to lepo zvuči a i prirodno se pretače u Rossyjevu Swift Robbery, na kojoj ovaj i dalje stoji za vibrafonom a Su i Girod moraju da se uklope u kompleksniji, jako sinkopiran ritam i odlično se snalaze.

Rossy i Su su ponovo na svojim matičnim instrumentima za izvedbu Porterove Just One of Those Things. Ovo je pesma iz 1935. godine, napisana za mjuzikl Jubilee i popularna prvo u tridesetima u verziji Richarda Himbera, a onda i nekih osamnaest godina kasnije, kada ju je ponovo snimila Peggy Lee. Ovo je brz, zabavan bebop gde sva tri muzičara sjajno improvizuju i romantična dimenzija teme je samo to: jedna dimenzija snažne, žestoke izvedbe kompozicije.

Pošto bez Ellingtona ovakav album naprosto ne može da se napravi, onda je Isfahan koju su napisali on i Billy Strayhorn praktično centralni deo albuma. Rossy je ovde na vibrafonu ali Su ostaje na altu, tako da se kompozicija svira bez bubnjeva. Nikakav problem, da odmah dodamo, Rossy je sjajan u ekstrapolaciji Ellingtonovih originalnih ideja na vibrafon a Su pruža jednu od najboljih partija na albumu.

Mada... možda je njegova najbolja partija na Porterovoj So in Love koja sledi. Kompozicija iz mjuzikla Kiss Me, Kate (1948. godina), rađenog po motivima Šekspirove Ukroćene goropadi je Porter u već zreloj fazi, a Suovo soliranje preko Girodove pratnje je nekako neobavezno izvanredno i relaksirano virtuzono.

Konačno, album se zatvara Van Heusenovom Darn That Dream, jednim od obih standarda koji skoro da nema ko nije svirao: Benny Goodman, Tony Bennett, Doris Day, Miles Davis, Ella Fitzgerald. Petula Clark, Billie Holiday, Dexter Gordon, Ahmad Jamal, Sarah Vaughan, Nancy Wilson, Dinah Washington, Thelonious Monk... Trio je u ovoj verziji svira u perfektnom tempu, sa lepim, sanjivim šaflom i Suovim briljantnim razvijanjem teme.

Three Trios je ploča koja uspeva da staru muziku učini aktuelnom – ako već ne tehnički NOVOM – posredstvom intenzivno proživljenih (a nikada glumljenih) izvedbi, a ta mutirajuća struktura trija očigledno je muzičare držala investiranim i budnim pa se ni na jednom mestu na albumu ne može čuti upadanje u rutinu i ,,obično" sviranje standarda. Pravo je zadovoljstvo čuti u 2024. godini džez koji zvuči ovako klasično a ni trunku zastarelo.

https://tcbrecords.bandcamp.com/album/three-trios (https://tcbrecords.bandcamp.com/album/three-trios)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 20-10-2024, 12:19:11

Ove Nedelje ćemo se malo baciti to Nemačke, da čujemo šta se radi na tradicionalno kvalitetnoj berlinskoj sceni gde se džez improvizatori susreću sa elektroakutičarima. Mada je album o kome pričamo toliko akustičan da je isto ovako mogao biti snimljen i pre sedamdeset godina.

Flut: Stones That I Have Chiseled je album energičnih, zabavnih, pa onda i apstraktnih, cerebranih trio-improvizacija sklopljen oko kontrabasa žene po imenu Isabel Rößler i soprani i tenor saksofona saksofoniste Christophera Kunza, a uz presudan doprinos bubnjara/ perkusioniste Samuela Halla, snimljen u studiju u Berlinu 11. i 12. oktobra ove godine. Napominjem da je u pitanju studijski snimak, a ne snimak živog nastupa kako je to u free improv i free jazz svemiru uglavnom pravilo, a što ima dosta pozitivnih posledica kako na kvalitet zvuka tako i na kapacitet muzičara da u jednom ipak malo dužem vremenskom okviru kreiraju svoje improvizacije, razmisle o njima, odaberu ono najbolje što su odsvirali tokom dva dana.

Tekst koji dolazi uz album nagalašava koliko je ovakva trio-postava važna za razvoj free jazza i improvizovane muzike koje je dalje iz njega izrastala, pa baca neka jaka imena poput Aylera, Konitza, Lovana i Brötzmanna koji su svi imali notabilne (a tu i tamo i ništa manje nego revolucionarne) trio-projekte, no odmah i napominje da Flut nije pokušaj muzejske izložbe muzike koju su već drugi odsvirali i koju bi ovo troje ljudi samo sa više ili manje uspeha imitiralo. Njihova improvizacija je, naglašavaju, unikatna jer je bazirana na njihovim ličnostima i na procesu koji je komunikativan, demokratičan, znate već celu priču. No, Rößlerova i Kunz sarađuju već devet godina i ovo se dobro čuje tako da to insistiranje na unikatnosti ima utemeljenje. Flut je dugovečan, centralni projekat za kontrabasistkinju i saksofonistu i odmah se tu primeti koliko se muzičari poznaju i koliko imaju udoban, razgažen mod saradnje a u koji se Hall uklopio izuzetno dobro. Flut je u prethodnim svojim inkarnacijama imao različite druge bubnjare (prethodni album, Live At Au Topsi Pohl je označen kao Flut+ i na njemu Rößlerova i Kunz sviraju sa deset drugih muzičara u različitim kvartet-postavama gde se u jednoj pojavljuje i Hall), a Hall se savršeno postavlja u ovoj situaciji koja zahteva brzu svirku, razigranu poliritmiju ali zazire od buke. Stones That I Have Chiseled nije ploča brötzmannovskih nadmetanja u intenzitetu već jedna kamernija, ali i optimističnija, veselija niska prijatnih improvizacija sa jasnom džez osnovom, pa onda i, rekosmo, cerebralnijih improvizacija koje beže ne samo od idoomatske svirke, nego i od ,,normalnog" zvuke instrumenata, tražeći potpuno odvajanje slušaoca od materijalnog sveta, direktno vezivanje za zvuk kome više ne samo da ne treba nego i ne možete da identifikujete poreklo.

Isabel Rößler u Berlinu radi od 2019. godine, a prethodno je studirala u Nirmbergu i Talinu. Sarađivala je sa različitim jazz i improv muzičarima, i svira u više bendova (OBSiDiAN, Rupp/Rößler/Hall, Trespassing Rooms, SORBD, Brad Henkel Quartet, Red Color Trio The Omniversal Earkestra) a Flut joj je glavni projekat sa kojim je svirala po Nemačkoj i istočnom delu Evrope. Naravno, kao i mnogi muzičari iz ove partikularne branše, voli da sarađuje sa umetnicima iz oblasti poezije, plesa, teatra.

Sa svoje strane, Kunz je originalno iz Karlsrulea, diplomirao je džez saksofon u Nirmbergu i kasnije magistrirao u Lajpcigu. Posvećeni je improvizator, osvajač više nagrada (uglavnom sa Flut koji je i njemu jedan od glavnih projekata) i upisao je dosta saradnji sa muzičarima svetske reputacije kao što su na primer Tony Buck, Dag Magnus Narvesen, Dan Peter Sundland, Anna Kaluza, Marcello Busato, Rieko Okuda... Hall je takođe posvećeni improvizator i autor elektroakustičke muzike (pre dve godine je izdao VEOMA dobar solo album elektroakustičkih kompozicija izmešanih sa improvizovanim udaraljkama, Sunken Temple) i radi na čitavom spektru između ,,suve" akustike, preko prepariranih bubnjeva pa do elektronike. Vredi naglasiti da je svirao sa nekim vrlo jakim imenima kao što su Satoko Fujii, David Murray, Lucio Capece, Tristan Honsinger, Sophia Salvo, Axel Dorner, ali i da je čovek, kada treba da svira free jazz više nego kadar da opali ozbiljan poliritmički sving.

Jer, evo, slušajte It's Already Out There, petu kompoziciju na ovom albumu, snimljenu, slutim, kada se trio već dobrano zagrejao, isterao iz sistema gestove upoznavanja i traženja pravog zvuka, i ovo je jedan ČIST, tečan, neverovatno prirodan free jazz koji zaista kao da dolazi iz najboljih momenata šezdesetih ili sedamdesetih godina prošlog veka, jedna furiozna ali neusiljena kiša nota i udaraca koja se vozi na tom ekstatičkom talasu emocije i duhovnosti što je neraskidivi deo istorije ovog žanra. Hall je ovde BRILJANTAN, Rößlerova autoritativna a Kunz zvuči kao da je barem duplo stariji nego što jeste (u najpozitivnijem mogućem smislu).

Nisu sve kompozicije na albumu ovako old school pravoverne, ali sve su zaista dobre. Driplines koja otvara album je, recimo, optimistični, dinamični free improv gde se džez vrlo dobro čuje u tom neprestanom kretanju unapred, čak i kada su ritmovi neprebrojivi a harmonije samo slučajne. Glimmung je isto to samo brže, luđe, intenzivnije, a onda ide devetipominutna Zuflucht für die ewig Suchenden, apstraktan komad bez ritma i sav u tuđinskim ambijentima.

You Don't Have To Leave – Yet je prelazni oblik između apstraktnije improvizacije i razigranog, optimističkog free jazza a When Shadows Become Real je još jedna skoro ambijentalna, apstraktna kompozicija koju ne možemo nazvati elektroakustičnom jer su svi instrumenti u njoj akustični, ali koja je svakako bliža akademskom istraživanju teksture i boje nego klasičnom jazz znojenju.

Trinaestipominutna Bedeutungsknoten je negde između ova dva pola i pokušava – u dobroj meri uspevajući – da nađe prirodnu sponu među njima. Improvizacija je ovde uglavnom dinamična ali sama kompozicja nema problem da stane, da izoluje note, da pusti instrumente da nestanu u apstrakciji. Kunz zapravo veliki deo ovog komada svira sam, meditirajući nad dinamikom, prirodnom distorzijom tona, krešendima koja dolaze na kraju kada više nema daha. Ovo je, pogotovo snimljeno i miksovano sasvim suvo, bez ikakvih efekata, strahovito ogoljavajuća svirka, ali time i snažnije pogađa slušaoca koji se na nju usredsredio.

Finalna There Is Silence And The Room Is Not Filled With Stones That I Have Chiseled zapravo nastavlja ovu redukciju u izrazu i mada ovde trio svira zajedno veliku većinu vremena, zvuci koji se proizvode su ne čak ni avetinjski, koliko skoro sasvim razvedeni od ,,standardnog" kolorita i tehnike koje vezujemo za instrumente. Kunz veliki deo vremena samo pušta dah da mu prolazi kroz cev, ne dodirujući ventile, pazeći da ne proizvede ni jedan ton, dok ostalo dvoje škripe, pište i grebu. Do kraja devetominutne kompozicije sve deluje kao da pratite napetu partiju pokera u kojoj se čeka da neko trepne da bi na posletku svi zadovoljno spustili karte svesni da su svi dobri potezi odigrani i da bi dodavanje nekakvog veštačkog krešenda delovalo kao loša gluma.

https://flut.bandcamp.com/album/stones-that-i-have-chiseled (https://flut.bandcamp.com/album/stones-that-i-have-chiseled)

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 21-10-2024, 19:47:12

https://svaneborgkardyb.bandcamp.com/

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 27-10-2024, 12:17:29

U Septembru je izašao album Satoko Fujii Quartet: Dog Days of Summer, već četvrti album u 2024. za prolifičnu tokijsku pijanistkinju i jednu od najinteresantnijih figura japanske džez avangardne scene u poslednjih nekoliko decenija. Fujiijeva, inače rođena 1958. godine, je još 2022. obeležila važan jubilej, izdajući svoj stoti album u ulozi liderke, a od početka pandemije je priličan broj izdanja uradila u kolaboraciji sa svojim mužem, trubačem Natsukijem Tamurom, snimajući se u kućnom studiju i publikujući albume na svakih mesec ili dva. I, tako, neko se na polovini sedme decenije svog života penzioniše, a neko nastavlja da radi nesmanjenim intenzitetom, pa je ovaj album povratak formatu kvarteta koji je svoj formalni život završio još pre dobrih sedamnaest godina albumom Bacchus iz 2007. godine, a u međuvremenu se pojavljivao samo u par živih varijanti i sa izmenjenom postavom. Za ovaj album u postavi su pored Fujiijeve i Tamure ponovo i Takeharu Hayakawa na električnom basu i Tatsuya Yoshida na bubnjevima i ne samo da ovde imamo proverbijalno ,,nastavljanje bez gubljenja ijednog koraka" nego Satoko Fujii Quartet zvuči eksplozivno i moćno kao da se radi o mladim muzičarima koji tek počinju i imaju sve potrebe ovog sveta da se dokažu. Dog Days of Summer je, da odmah kažem, razaračka ploča.

Satoko Fujii je, naravno, deo one generacije japanskih jazz muzičara (u koju spadaju i, recimo, Junji Hirose i Otomo Yoshihide, svi rođeni u drugoj polovini pedesetih) koji su tokom svog odrastanja i formiranja muzičkog karaktera imali priliku da se napajaju ne samo na vrhunskim pločama američke jazz avangarde, uključujući Milesa Davisa, Ornettea Colemana, Alice i Johna Coltranea, Alberta Aylera, Erica Dolphyja, Cecila Taylora i celu tu scenu, već su iza sebe već imali i tradiciju japanske jazz avangarde i muzčare kao što su Masayuki Takayanagi, Kaoru Abe, Motoharu Yoshizawa i Yoshisaburo Toyozumi da im postave standarde i izazove. Ovo je rezultiralo u naredne četiri decenije strahovito zanimljive muzike. Fujiijeva je, doduše, u jazz došla srazmerno kasno, budući da je klavir počela da svira već sa četiri godine, i učila klasičnu muziku do svoje dvadesete kada je počela da sluša (i svira) improvizovano džez, u velikoj meri pod uticajem i tutorstvom pijaniste Fumija Itabashija. Ova interesovanja su je onda odvela u SAD gde je prvo diplomirala na Berkliju 1987. godine, a onda i na Konzervatorijumu Nova Engleska 1993. godine, ovde se specijalizujući za džez, uz dosta pomoći koju ju je pružio Paul Bley (doduše, po njenom svedočenju prevashodno tako što su pili kapućino a on je ohrabrivao da se izražava i ne bude samo izvođač tuđe muzike).

Od 1996. izdaje albume (prvi je bio duo album sa baš Paulom Bleyjem) i to je transformiše u pravu liderku koja zatim počinje da predvodi bendove i orkestre u Tokiju ali i u SAD, gde je 1997. godine osnovala Satoko Fujii Orchestra New York. Sa Tamurom je od berklijskih dana i on učestvuje u velikom broju njenih muzičkih projekata a pričamo o čoveku koji trubu svira još od školskog orkestra a profesionalno od kraja srednje škole, sa mnogo različitih postava (sa i bez Satoko). I Tamura je diplomac Berklija, a iako je celoživotno vezan za improvizovani i avangardni džez i njegove intereskcije sa avangardnim rokom, poslednjih dvadesetak godina radi i u (po sopstvenim rečima) dijametralno suprotnom formatu, predvodeći kvartet Gato Libre, a koji spaja ,,evropsku narodnu muziku i zvučnu apstrakciju". Satoko u toj postavi svira harmoniku!

Basista Takeharu Hayakawa je i sam ekstremno iskusan muzičar sa karijerom koja traje još od poznih sedamdesetih. Verovatno najpoznatiji kontekst u kome svira je kao član raznih postava koje predvodi legendarni saksofonista Kazutoki Umezu a sa kojim je krenuo da sarađuje još 1978. godine kad je bio u srednjoj školi i hajpovan kao ,,genijalni džez basista". No, Hayakawa ima interesovanja i izvan džez formata (ma koliko širok taj format bio kad su u pitanju džez sastavi sa kojima svira), pa svira i rok, ritam i bluz, pop, fank, piše svoju muziku... Snimio je stotinak albuma, od čega šest sa sopstvenim projektom, Hayakawa.

Naravno, Tatsuyu Yoshidu skoro da ne treba predstavljati. Legendarni avangardni bubnjar svira već decenijama, sarađujući sa nekim od najvažnijih japanskih rok i džez muzičara (Masabumi Kikuchi, i njegov netjak Masaaki Kikuchi, Atsushi Tsuyama, Makoto Kawabata, Asahito Nanjo) i član je ili predvodnik nebrojenih kultnih projekata kao što su Ruins, Musica Transonic, Acid Mothers Temple (u nekim varijantama ovog projekta), Korekyojinn, Koenjihyakkei, Akaten, Knead (gde je svirao sa Keijijem Hainom). Yoshida je apsolutna institucija japanske avangarde i čovek koji ni sa, evo, pune 63 godine ne usporava i, štaviše, na ime ovog albuma može da se kaže da i dalje razvija i perfektuira svoju tehniku.

Satoko Fujii je autorka svih sedam kompozicija na ovom albumu ali naravno da su ličnosti ostale trojice muzičara snažno imprintovne na njih, sa izvođenjima koja su ne samo ,,tehnički" impresivna već ekstremno karakterna pa u nekim slučajevima i samo ekstremna. I Fujiijeva je, naravno, bila svesna da se kvartet ujedinjuje posle mnogo vremena i da se dijalog (u četvoro) ne može samo nastaviti tamo gde se stalo pre deceniju i po pa je i muzika na Dog Days of Summer pisana sa puno prostora ostavljenog svakom od muzilara za individualnu ekspesiju i solo improvizovanje. Opet, ovo je VISOKO strukturirana ploča, štaviše u nekim momentima ćete vraćati pesme iz početka jer nećete moći da verujete da su OVOLIKO komplikovane deonice muzičari izveli uživo, svi u isto vreme i Fujiijeva i sama naglašava da ovaj kvartet ,,nema potrebu da svira 'lepo'" i da se umesto toga u prvi plan stavlja energija: ,,Ovo je prilično tipično za našu muziku, da ne sviramo zajedno ali da smo nekako ipak zajedno."

Koliko god ovo zvučalo kao nekakav instant-zen-koan, biće vam jasno o čemu pijaistkinja priča već na prvoj kompoziciji, a koja se, instruktivno, zove baš Not Together. Ovo nije ,,free jazz" u kome se svira tečno i muzičari imaju slobodu da rade šta hoće sve dok se generalni pokretački impuls muzike održava, nego, naprotiv, izuzetno disciplinovao napisana muzika koja ne zvuči haotično već možda pre borbeno, sa članovima ansambla koji svi sviraju jedni NASPRAM drugih, individualno ili u duo-formatu, izazivajući ono drugo dvoje da odgovore kako znaju i umeju na njihove rafale nota i udaraca. Ovo je na sasvim suprotnoj strani od džeza koji polaže na gruv i umesto toga se ovaploćuje u formi stakato erupcija nota i zvuka, kaskadnih obaranja na slušaoca (i drugu polovinu benda) grozdovima udaraca i disonantnih akorda, negde na pola puta između Cecila Taylora i Weather Report. Ovo zvuči možda i tipično ,,japanski" sa tom svojom kombinacijom izuzetne, skoro nadljudske discipline u izvođenju i rastrzanja fome na male, kratke epizode koje su same za sebe značajne a celina je na kraju prevashodno prostor u kome svaku od tih epizoda možete da iskusite, analizirate, da na nju reagujete.

Zvuk na albumu je takođe ,,tipično japanski", mada je za to u popriličnoj meri zaslužan jedan Amerikanac. Album je snimljen u studiju Orpheus u Tokiju sa Naotom Sugaharom kao inženjerom zvuka ali je miks i master rado dvostruki osvajač Gremi nagrade, Mike Marciano, u Njujorku. Ova kombinacija je, uz rizik da odemo u hoperbolu, praktično SAVRŠENA. Sugahara je instrumente snimio najčistije moguće, hvatajući njihovu prirodnu dinamiku ali bez ikakvih parazitskih zvukova, šumova i frekvencija a onda je Marciano – inače čovek kaljen na metalu i videoigrama (radio sa njujorškim ekipama poput Carnivore i Type O Negative, Agnostic Front i Life of Agony a doprineo sauntracima za igre poput Descent 1 i 2, Mortal Kombat itd.) – u miksu i masteringu albumu dao snagu koja se granići sa brutalnošću a da nije ubio dinamiku instrumenata. Rezultat je da je ovo album sa brojnim solo deonicama distorzirane bas-gitare koje zvuče kao da slušate ceo orkestar, a onda i album sa možda najboljim zvukom bubnjeva koji je Yoshida ikada imao. Mada, da budemo odmah fer, Yoshida i svira bolje nego ikada u životu, kombinujućči svoja džez i rok iskustva u jednu instant-prepoznatljivu, agresivnu formu u kojoj ima mnogo nota i udaraca ali svaka nota i svaki udarac su na svom mestu i, iako se radi o čoveku koji sebe nikada nije video kao puku ,,pratnju", Yoshida ovde prevashodno zvuči kao timski igrač.

No, naravno, Fujiijeva je i napisala album četvordodimenzionalnog kretanja u kome svaki od muzičara upravo ima priliku da iskoristi svoju tehniku i demonstrira svoj svetonazor. Za nju i Tamuru je posebno simpatično kako na momente sviraju zajedno, harmonično i u istom smeru a onda se pola minuta kasnije nalaze na suprotnim stranama i dobacuju se sve komplikovanijim pregrštima nota kao da hoće da vide može li ono drugo da ih uhvati i razume. No, ovo je generalno kako ceo bend svira, not together but somehow together, u kompozicijama koje su tvrdo, čvrsto napisane, da se zna tačno kog su tempa i tonaliteta i dinamike i kada šta ide, ali i da svako može da svira svoju muziku bez brige da li će nekada odsvirati nešto pogrešno.

Yoshida je ovde, rekoh, na vrhuncu svojih moći. Prevashodno i primarno rok bubnjar – koji se nikada nije trudio oko transformacije u džez bubnjara što svinguje i svira nekakav kul gruv – on je organska računska mašina koja uvek zna na koliko se smislenih komadiča koja nota može pocepati i kako da onda te komadiće rasporedi u sve kraćim vremenskim razmacima, pa ovde svira matematičarske, tvrde ritmove i oduševljava kratkim, strahovito maštovitim solažama. Fujiijeva i sama klavir često svira kao perkusionistički instrument, uparujući ga sa bubnjevima u tim rafalima nota, otvarajući atonalne provalije na čijem dnu grme Yoshidini timpani dok sa druge strane reži i uvija se Hayakawin električni bas. Tamura je nekako jedini u orkestru koji vam deluje kao da je stalno nasmejan, čija truba, često u vrlo majlsdejvisovskim modalnim meditacijama ,,posvetljuje" zvuk benda i malo ga ,,hladi". Naravno, ima i on izletanja i izenađenja, kao što je distorzirano, štektavo sviranje sa prigušnikom na početku jedanaestominutne Circle Dance koje zvuči skoro ,,nemuzički", skoro kao glasanje neke životinje (ili čoveka?) koja zove u pomoć a ne zna ni jedan nama poznat jezik.

No, Dog Days of Summer nije ni mučna ni hermetična ploča. Ovo je ploča, u nedostatku bolje klasifikacije, džez-roka koji voli njegove teme i motoriku ali prezire njegovu fetišizaciju tehnike i tendenciju da se raspline u slatkim hotel-wave besmislicama. Kada je tehnika ovde u prvom planu, to je prevashodno u služni kompleksne naracije i građenja dugačkih krešenda od kojih se slušalac naježi. Kada na početku Metropolitan Expressway kvartet počne da svira sve komplikovanije i tenzičnije grupe nota a onda krene da razdvaja linije individualnih muzičara takta tako da se sa svakim sledećim instrumentom pitate da li ovaj kasni ili je onaj pre njega svirao prerano a, dok ste to pomislili, još ih je dvoje ubacilo svoje fraze u mešalicu i skroz vas zbunilo, i to vam skoro polomi mozak, pitaćete se KAKO. Kako četvoro muzičara nauče ovako složen komad muzike i izvedu ga zajedno, uživo, bez stajanja i nasnimavanja, kao da je ovoliko onostrana, NEMOGUĆA muzika nešto najprirodnije na svetu. Kada se osam minuta kasnije Metropolitan Expressway i završi ponavljanjem iste ove serije tema i nota samo sviranih JOŠ komplikovanije, bićete ubeđeni da slušate muziku sa onog sveta.

Dog Days of Summer je istovremeno i ispravno i potpuno pogrešno nazvati cerebralnim albumom. Ovo jeste muzika kompleksnih formi, hermetičnih harmonija i prkosno dekonstruktivnih aranžmana, ali ovo je i muzika takve kinetičke energije, oznojene, gole SNAGE da se isto koliko mozgom upija i ostatkom tela, čoveka jača i podstiče da ide dalje, samo sada brže i jače. Takvih nam je albuma, mislim, uvek premalo u životu.

https://satokofujii.bandcamp.com/album/dog-days-of-summer
https://natsukitamura.bandcamp.com/album/dog-days-of-summer

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 03-11-2024, 11:20:50

I ove Nedelje smo u Nemačkoj jer, eto, Nemci ove jeseni izbacuju neka zanimljiva izdanja. Album Christof Thewes Quartet: SurRealbook ,,i" je već drugi album ovog kvarteta izašao ove godine, ali je on snimljen ranije nego u Februaru izašli SurRealbook ,,H". Naime, za razliku od studijskog prethodnika snimljenog prošle godine, SurRealbook ,,i"je koncertni album napravljen negde 2022. godine u sarbrikenskom prostoru po imenu Theater im Viertel i u pitanju je jedna poletna živa ploča glasne, energične džez svirke i improvizacije koja se uvek oslanja na nekakve teme i melodije ali je i obešenjački sklona istrčavanjima i iz ritma i iz harmonije, pa i iz samog žanra, sklonija kreiranju zanimljivih mini-narativa nego očuvanju originalne forme. Uostalom, u donjem desnom uglu omota je sitnim slovima ispisano ,,Swing to Punk" i ako to nije samorazumljiv manifest za ovaj album – i ovaj kvartet generalno – onda ste mi vi mnogo neka zbunjena publika.

Trombonista Christof Thewes je i inače neko ko ne voli da se zadržava u samo jednom žanru. Na svom sajtu navodi da kao lider predvodi razne muzičke projekte (od solo rada do big bendova), i da je tu raspon od modernog džeza i slobodne improvizacije/ ,,nove muzike", do eksperimentalnog roka, fanka i popa. Molimlepo. Kao kompozitor je sarađivao sa raznim institucijama, u nemačkoj i Švajcarskoj, a kao izvođač ima u džepu pregršt nagrada, više od trideset albuma, saradnje sa brojnim legendarnim imenima (Olaf Rupp, Rudi Mahall, Nils Wogram, Axel Dörner, Paul Lovens, Paul Lytton) a o njegovom pedigreu verovatno najbolje govori to da se od 2008. godine vodi kao član Global Unity orchestra Alexandera von Schlippenbacha, koliko god da su retki nastupi TE legendarne postave.

Saksofone u ovom kvartetu svira Hartmut Oßwald, nesuđeni geograf i džezer sa karijerom od skoro četiri decenije. Veliki deo njegove profesionalne karijere vezan je za saradnju sa Thewesom, pa se i među njima čuje jedna decenijama građena sinergija i poseban muzički jezik kojim komuniciraju, no, Oßwald ima i druge svoje projekte, od dadaističkog Quatre Marteaux pa do šesnaestočlanog FreeJazzSaar Orchestra koji okuplja krem fri džez scene Sarbrikena i okoline.

Da nastavimo sa sarbrikenskom temom, kontrabasista Ben Lehmann je rođen u Berlinu (naglašava, u Martu 1990. godine, u periodu između pada Zida i ponovnog ujedinjenja dve Nemačke u zajedničku državu) i inspirisala ga je berlinska free scena (Schlippenbach, Mahall, Dörner itd.) ali je onda otišao da studira muziku u Sarbrikenu, pa je posle diplomiranja 2015. godine ponovo došao u Berlin. No, tokom studija je sklopio prijateljstvo i započeo saradnju sa Thewesom i Oßwaldom i stalni je član ovog kvarteta.

Četvrti član kvarteta, bubnjar Martial Frenzel je rođen 1985. godine i takođe je studirao u Sarbrikenu. Sa kvartetom je već godinama a ima i druge projekte, poput Phase IV (u kome takođe sviraju i Thwewes i Oßwald), ali i solo improv projekat Frenzel of Love.

Pričamo, dakle, o postavi ljudi koji su ne samo iskusni muzičari već i koji su dobri prijatelji, već decenijama, i čija zajednička svirka odiše dobrim raspoloženjem, štaviše energijom kao da se na bini nalazi više od četiri muzičara od kojih su neki već na isteku šeste decenije života.

Ima nečeg vrlo old school u muzici na ovom albumu, jer na kraju krajeva kompozicija koja ga otvara, I Remember Bloas Pit tokom svojih sedamnaest minuta prođe i kroz opširnu obradu i razradu starog diksilend hita, iz 1917. godine, Tiger Rag. No, i kada sviraju svoje kompozicije, odnosno kada bučno improvizuju, ovi ljudi zvuče kao ,,pravi" džez bend starog kova, kvartet koji voli ritam, voli ples, želi da se publika i zabavi uz njihovu muziku.

Naravno, već tokom I Remember Bloas Pit čujemo da je ovo free jazz sa kojim nema mnogo šale. Oßwald i Thewes su toliko svikli jedan na drugog da se njihovi istrumenti uvijaju i prepliću međusobno kao dve mlade, raspoložene zmije, konstantno smenjujući teme i improvizacije, dok ritam sekcija smišlja najbolje načine da proprati stalne žanrovske skokove i skretanja pod pravim uglom. Ima ovde i neidiomatske svirke, oglašavanja tonovima koje je teško spojiti u bilo kojoj skali, ali muzika nikada ne skreće u nekakvu tešku apstrakciju i uvek kada vam se pričini da je bend potpuno rastrgao kompoziciju i da se nikada neće vratiti u temu, stiže Thewes sa trombon-rifom koji onda prihvata Oßwald da bi Thewes ispod njega krenuo da distorzira svoje tonove, a sve u metrici koja vam DELUJE kao da je u pitanju marševski džez, samo čim pokušate da je ispratite, shvatite da se saplićete o sopstvene noge.

Ovaj sedamnaestominutni uvod postavlja očekivanja slušaoca na potrebne pozicije i posle njega su svi komadi kraći, sa istraživanjem manjeg broja ideja u isto vreme. Što je i dobro, jer čak i ovako razigrana muzika, kada se stalno, svakih par taktova menja i mutira, u opasnosti je da slušaoca zamori i ostavi mu utisak monotonosti.

Im Zweifel ohne onda počinje temom koja ima upitnu intonaciju, nastavlja se kao hardbop pa prelazi u seriju mini-epizoda koje prevodi trombon a ostali muzičari Thewesa prate sopstvenim kontrapredlozima i varijacijama. Oßwald i Thewes u drugoj polovini pesme smenjuju svoje ideje i smernice a ritam-sekcija ih prati u korak, leteći da postigne svaki put kada duvači pređu u brzi, incidentima ispunjeni bop.

Immer das Gleiche isto tako kreće upečatljivom temom, a nastavlja se tečnim, energičnim improvizacijama. Thewes je vrlo energičan, čak agresivan lider sa kojim se, čini se, morate boriti da dođete u prvi plan i to energizuje ostatak kvarteta, terajući sve muzičare da se sve vreme ,,dokazuju", bez upadanja u rutinsku pratnju.

In hundert Jahr' ist alles vorbei je onda malo relaksiraniji komad koji skoro da bi uspeo da se kvalifikuje za cool jazz etiketu, kada čitava ideja pesme ne bi bila da se trombon pijano tetura krzo noćni ,,mood" a ostali muzičari onda moraju da prihvate njegov nepravilni korak i snađu se sa temom koja svako malo izroni pa nestane.

In Sack und Asche je onda opet promena atmosfere i tempa, energičnija i hardbopu bliža kompozicija u kojoj se stiče utisak da je pisana za Big Band a da onda kvartet mora da radi prekovremeno da isprati Thewesovu viziju. Frenzel se svakako trudi, sipajući tribalne solaže kad god se ostali muzičari uklone.

Industrial Gruft Muck je skoro pa kao bluz ispao iz tridesetih ili četrdesetih godina prošlog veka, još malo pa proto-rokenrol pesma svirana anarhično i distorzirano, a finalna It's full of stars je samo logičan zaključak odsviran u maniru tevtonskog free jazza koji se dobro provodi.

SurRealbook ,,i" je ploča koja deluje neobavezno – na kraju krajeva ovo je osmi album ovog projekta, snimljen uživo – ali njena kombinacija improvizacije i kompozicje je disciplinovana a njeno insistiranje na čestim pozivanjima na predratnu istoriju džeza olakšava varenje jednog suštinski cerebralnog, zahtevnog free jazz obroka. Uz sve to, ona se i naplaćuje onoliko koliko ste sami spremni da date, pa se osetite slobodni da budete darežljivi ako vam se dopadne:

https://christofthewes.bandcamp.com/album/surrealbook-i (https://christofthewes.bandcamp.com/album/surrealbook-i)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 10-11-2024, 12:32:40

Ove nedelje slušamo jedno izvrsno novo izdanje njujorškog free jazza i slobodne improvizacije, a koje sviraju neki stari ljudi, takoreći veterani. Walter Thompson - Steve Rust - Harvey Sorgen: Both Moth je drugi album ovog partikularnog trija (mada ni izdaleka drugi put da ovi ljudi u raznim kombinacijama sviraju zajedno) i značajno, pa i malo ikonoklastički proširuje zvučnu paletu i generalni svetonazor ove postave, izlazeći iz nekakve ,,standardne" free jazz formule i ulazeći, vrlo spretno u mnogo ,,čistog" zvučnog eksperimentisanja, a da se opet ni jednog trenutka ne gubi kinetička energija dobro podmazane, dobro razrađene fri džez trojke u kojoj se zna da se ne zna ko vodi a ko prati. Štaviše, jedna od najsimpatičnijih komponentni albuma je baš to da dobar deo vremena kompozicije nastaju tako što muzičari sviraju nasuprot jedni drugima, sukobljavajući se kao nekakvi proverbijalni ovnovi na brvnu koji će na kraju ili proći svojim putem ili pasti u vodu, osim što u ovom slučaju oba ishoda proizvode urnebesne muzičke rezultate. Free improv kao partija Tekkena? Što da ne! Posebno kada je igraju tri čoveka i taguju jedan drugog tako da često imamo situacije u kojima se dvojica udružuju protiv trećeg i slede trenuci neizmernog uzbuđenja u praćenju njihovih eskivaža, blokada, finti i kombo-poena.

Druga najsipmatičnija stvaru u vezi sa Both Moth je sa koliko je – za free jazzere, mislim, i dosta karakteristične – nenametljivosti i skromnosti ovaj album lansiran u svet. Trio ga – u trenutku dok ovo kucam – nije stavio ni na Spotify a Bandcamp stranica ima samo najosnovnije podatke i između ostalog se navodi koliko je ekipa zahvalna izdavaču I Am Them Records na podršci i volji da se rizikuje. Štaviše, ni sajtovi Waltera Thompsona i Harveyja Sorgena još ne pominju ovaj album, kao ni inače srazmerno aktivna (sa postovanjem na svakih nekoliko meseci, dakle), Stevea Rusta. Dakle, sva ova tri postarija čoveka imaju onlajn prisustvo i ni jedan od njih se nije potrudio da putem svojih kanala uopšte obavesti svet da je, eto, ovaj trio izdao novi album. Ni izdavač I Am Them Records je jedna ekstremno gerilska i mala operacija (predvodi je Jake Sorgen, takođe muzičar ali i pesnik za koga moramo pretpostaviti da je u rodu sa Harveyjem) se nije nešto specijalno ubio od promovisanja izdanja i sve je to, čini se, u nekakvoj tradiciji free jazza gde se svirka i snimanje posmatraju kao proces i vrednost se nalazi prevashodno u tom procesu, u tom trenutku, u tom susretanju muzičara u zajedničkom prostoru i vremenu, dok su snimak i izdanje, ono što bi se u drugim muzičkim svetovima smatralo ,,pravim" produktom tog procesa, ovde tretirani kao gotovo slučajna i možda ne ni reprezentativna emanacija onog što se ZAISTA događalo u vreme kada se sviralo. No, da ne bude zabune, Both Moth je IZVRSNA ploča free jazza i slobodne improvizacije, veličanstveno snimljena i odsvirana onako kako samo ljudi sa decenijskim istorijama ali sa nimalo utaženom glađu za NOVIM i NEČUVENIM mogu da sviraju.

A imamo zaista posla sa ozbiljnim imenima. Bubnjar Harvey Sorgen je jedna stara kuka rođena na Long Ajlendu sa kasnijim življenjem na više mesta u Americi i Evropi (konkretno Nizozemskoj). Iako je imao stipendiju da studira na Berkliju, odlučio je da se školuje na njujorškom univerzitetu New Paltz a veliki deo njegovih prvih muzičkih projekata vezan je za Woodstock. Sorgen je bubnjar velike naslušanosti i žanrovske pismenosti, sa biografijom koja obuhvata sviranje bluza, roka, amerikane, džeza i improvizacije. Stric-saksofonista mu je bio prvi muzički uticaj a prvi instrument koji je dohvatio (kaže sa tri godine) bila je bratovljeva harmonika na kojoj je ,,počeo da svira bluz". Stric mu je ,,sutra kupio klavir", koji Sorgen i danas svira kada komponuje, kreirajući predloške za improvizaciju a bubnjeve, svoju ,,pravu ljubav" je počeo da uči u osnovnoj školi.

Sorgen je najpoznatiji po dužoj od decenije saradnji sa bluz-rok sastavom Hot Tuna, jednim od spinofova kalifornijske institucije psihodeličnog roka, Jefferson Airplane. Hot Tuna su osnovani još 1969. godine i danas su još uvek aktivni a Sorgen je sa njima svirao od kraja osamdesetih – gotovo slučajno ulećući u studio da zameni bubnjara koji se nije pojavljivao na snimanju jer je pored Hot Tune istovremeno snimao album sa Dilanom – pa do početka ovog veka. No za jazz publiku je bitno da naglasimo Sorgenov strahoviti pedigre u radu sa velikanima kao što su Ahmad Jamal, Dewey Redman, Dave Douglas, Roswell Rudd, Mark Feldman, Joe Mcphee, ovogodišnja zvezda Beogradskog džez festivala Bill Frisell, Zakir Hussain (OK, ne BAŠ džezer ali jasno je valjda što ga ovde pominjemo), Jack DeJohnette... Formiran još kao mlada osoba slušanjem Milesa Davisa i Johna Coltranea sa jedne, a onda braće Allman, The Grateful Dead i Franka Zappe sa druge, Sorgen je svestran, inteligentan muzičar sa jako širokim spektrom interesovanja i zavidnom karijerom.

Jedan od njegovh čestih saradnika je basista Steve Rust, još jedan momak (koji je ove godine napunio šezdeset) iz Vudstoka koji je tokom svoje karijere svirao i sa simfonijskim i sa brodvejskim orkestrima i sa džez grupama i sa metal bendovima. Kao električni basista u free jazz i improv kontekstima, dobar deo svojih istraživanja radio je rame uz rame sa Harveyjem Sorgenom ali i Walterom Thompsonom, trećim članom ovog trija. No, vredi svakako pomenuti i saradnju sa Daevom Douglasom u bendu Mallards (i ovde Sorgen svira bubnjeve), njegov sopstveni trio, Dave Rust Trio sa Deanom Sharpom na bubnjevima i Markom Dzuibom na gitari, kao i projekat Audiocanvas a koji je rađen sa muzičarima iz Vudstoka a po sistemu ,,zvučnog slikanja" koji je invencija Waltera Thompsona.

Thompson je svakako najpoznatiji od sve trojice u ovom bendu, čovek-institucija avangarde, kako klasične tako i one džezerske, još jedan student Berklija koji se sredinom sedamdesetih preselio u Vudstok gde je studirao kompoziciju i razne duvačke instrumente pod patronatom Anthonyja Braxtona. Već tada je počeo da razmišlja o sistemu koji bi predvodniku ansambla omogućio da gestovima, pokretima ruku i tela usmerava sviranje celog orkestra. Sa godinama i decenijama ovo je transformisano u kompleksnan kompozitorski jezik kojim se pored muzičara mogu usmeravati i plesači i drugi izvođači, a formalizovan pod imenom ,,soundpainting". Thompsonov sajt navodi da se zvučno slikanje danas koristi ,,profesionalno i u procesu obrazovanja" u više od 35 država na svetu a on je sam sarađivao sa orkestrima, plesnim i pozorišnim trupama širom SAD i zapadne Evrope. Pre oko godinu dana sam već pisao o Thompsonu povodom duo-albuma koji je snimio za istog ovog izdavača sa španjolkom Mariom-Angeles Cuevas (https://cvecezla.wordpress.com/2023/10/01/jazz-nedeljom-walter-thompson-and-maria-angeles-cuevas-canopus/), pa se tamo možete još malo informisati a ovo nam i daje šlagvort da podsetimo da je Thompson ne samo inventivni mislilac i kompozitor nego i pijanista (pored raznih duvačkih instrumenata koje takođe svira) a koji kad improvizuje to radi sa fantastičnim rezultatima.

Both Moth je, rekosmo, nenametljiva ploča sa četrnaest srazmerno kratkih improvizacija urađenih u izvrsnom studijskom kvalitetu. Šturost informacija se proteže i na podatke vezane za snimanje ali može se nagađati da je inženjer zvuka za ovu priliku bio Harvey Sorgen jer je on čovek sa decenijskim iskustvom i u ovom poslu (čovek na kraju krajeva, ima stranicu na Metal Archivesu jer je bio inženjer zvuka na oba albuma legendarnog njujorškog krosover benda Crumbsuckers). No, kogod da je ovo ozvučio, snimio i miksovao (a možda to i nije sve bila ista osoba) odradio je FANTASTIČAN posao i Both Moth je album koji istovremeno nudi kristalnu čistotu zvuka i razgovetnost svirke a da opet uspeva da slušaoca kad god je to potrebno dobrano dezorijentiše i natera da se pita ŠTA on to zapravo čuje i ODAKLE svi ti zvuci dolaze. A što je, rekli smo već jednom, idealna situacija za free improv album.

Both Moth, da se odmah i malo korigujemo, nije čist free improv i ovo je ploča džez improvizacija isto koliko i ploča neidiomatskog sviranja, album na kome eksperimentisanje i to sviranje nasuprot drugim muzičarima ima i komponentu komike, ali ne i parodije, sa sva tri muzičara koji programski izbegavaju momente nekakvog glumljenog patosa i umesto njih uvek gledaju šta novo, sveže i zanimljivo može da se doda u već postojeću zvučnu sliku.

Prve dve kompozicije su tako energičan ali atmosferičan free jazz u kome Thompson vodi igru čestim promenama harmonije i dinamičkim amplitudama. Sorgen ga u ovom delu albuma verno prati i trudi se da i ritmom i samim zvukom pravilno odgovara na njegove signale. No, Rust je tu očigledna divlja karta od samog početka i već na drugoj kompoziciji on kombinuje bas-gitaru i elektronske efekte da ponudi snažan kontrapunkt stakato tehnici svojih partnera, ubacujući topla, duboka pulsiranja u miks, kao nekakak kit koji izranja sa dna okeana da proveri ko to na površini pravi talase i grakće.

Već na trećoj kompoziciji, The Contrarian's Hat postaje jasan taj koncept sviranja ,,nasuprot". Rust posle vrlo apstraktnih tonova iz prethodne kompozicije – glatkih, zaobljenih, perfektno blendovanih jednih u druge, lišenih ,,attack" gestova koje biste inače čuli u sviranju bas-gitare – ovu započinje kompulzivnim fank rifom, čupajući žice energično i dobacujući ostatku benda jasan poziv na upadanje u gruv. Sorgen i Thompson se verovatno ni ne pogledaju pre nego što obojica krenu da sviraju bizarnu poliritmiju i atonalnu supu nota koje stoje na sasvim suprotnoj strani od onog što se čini da je Rust imao na umu. Iako bi trebalo da je produkt apsoutni nekompatibilni haos, muzika zapravo nekako dobro FUNKCIONIŠE, štaviše The Contrarian's Hat profitira od ove inicijalne provalije između dva dela benda pre nego što se trio do kraja ujedini u urnebesnom free jazzu.

Sa Sharp Syndrome onda imate sasvim novu muzičku sliku, novo platno na kome Thompson oslikava dinamičnu ali i romantičnu džez baladu, Sorgen ga spretno – takođe dinamično – prati, ali onda imate Rusta koji koristi bas-gitaru i elektroniku da vas prevari kako ovaj trio sad odjednom ima trubača. Kako to tačno bas-gitara uspeva da u fraziranju i boji zazvuči kao truba moraćete da pitate njega ali Sharp Syndrome time dobija jednu duhovitu a i spontano emotivnu dimenziju.

Zanimljivo je i kako se na albumu menjaju ,,lojalnosti" između muzičara i formiraju novi savezi. Na Howland Road Thompson i Rust imaju duo koji je savršeno izbalansiran i funkcioniše kao da su ceo album, možda celu TURNEJU svirali samo u ovoj postavi. A onda u Beast Roam Toad ponovo imamo pijanistu i bubnjara naspram basiste koji njihovu stakato improvizaciju ubacuje tako duboko u ponor apstraktne elektronike da se i njih dvojica brzo izgube pa ih onda pronađemo kako bauljaju po obodima bubnjarskog seta i utrobi klavira umesto da sviraju, jelte, džez. Flunction nam pokazuje kako izgleda kada bubnjar i basista okrenu stolove i nameste se naspram pijaniste koji mora da se odbrani od možda i neočekivanog juriša sa dve strane (mada mu ovde pomaže ekstremno dobar miks u kome klavir zahvata ogromnu širinu zvučne slike) a onda u Velvet Mingle isti taj pijanista predvodi furiozni džez trio u kome svi trče u istu stranu i dopunjuju se kao da su u nekom njujorškom klubu svirali sve večeri tokom dve nedelje i sada moraju ceo set da strpaju u tri minuta.

Both Moth je, dakle, izvrsna ploča džeza, apstraktnih improvizacija, energične, optimistične buke i svirke koja je strastvena, duhovita, nikada nasilna i nikada posprdna. Na idealnom mestu za sve moje, a nadam se i vaše potrebe:

https://thompson-rust-sorgen.bandcamp.com/album/both-moth (https://thompson-rust-sorgen.bandcamp.com/album/both-moth)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 17-11-2024, 14:12:48

Pošto imamo novi album starih snimaka jedne od najvećih – i već duže od tri decenije odsutnih sa ove planete – figura avangardnog džeza, postmoderne umetnosti, muzike-kao-nauke i jezika-kao-magije, ove nedelje vodimo ljubav u svemiru, letujemo na Saturnu, živimo u Africi koja će tek izrasti u budućnosti koju su ove kompozicije nekako predvidele. Nagađate da pričamo o novom albumu čoveka koji je na rođenju dobio ime Herman Poole Blount a ceo svet ga danas zna po drskom, ali, mislim, zarađenom imenu boga sa kojim se poistovetio. Sun Ra & His Arkestra: Kingdom of Discipline je još jedna od ploča sklopljenih od snimaka koje je za naše uživanje otkopao, očistio i pripremio Irwin Chusid, čovek zadužen za očuvanje Sonnyjevog legata, a izdala ju je, u tiražu od skromnih 75 primeraka nešvilska etiketa Dead Currencies, specijalizovana za ,,materijalna dobra u bolno ograničenim izdanjima". Ovo, naravno, znači da će sva njihova izdanja avangardnog roka i raznih eksperimentalnih krosžanrovskih pojedinaca i skupina biti u svojim CD ili vinilnim verzijama rasprodata daleko pre nego što vi za njih i čujete, ali lepota modernog doba je svakako i u neiscrpnosti digitalne muzike, pa je tako Kingdom of Discipline album koji, iako opskuran u svojoj suštini, ni slučajno ne treba da bude smatran ,,izgubljenim" čim se pojavio. Naravno, ovo je još jedna poslastica za ljude koji Sonnyjevu muziku slušaju već decenijama, kolekcija neobjavljenih snimaka iz perioda od kasnih sedamdesetih pa do početka devedesetih i mada sigurno nigde neće biti zabeležena kao OBAVEZNA lektira za ljude koji bi da se upoznaju sa ključnim delima Sonnyjevog opusa, ona je i sasvim elegantan način da civilno lice, bez iskustva lagano i bez mnogo frikcije uvedete u univerzum Sun Ra.

Vlasnik etikete Dead Currencies, JR, uostalom napominje da je edicija od 75 komada sa ručno rađenim omotima prigodna za ovog umetnika jer je Sun Ra, kada je pedesetih godina prošlog veka pokrenuo svoju izdavačku kuću, El Saturn, uglavnom ploče izdavao u veoma malim tiražima (često samo 75 komada) sa ručno rađenim omotima. Nije neka velika tajna ali VREDI stalno ponavljati da je Sun Ra, pored svih svojih muzičkih inovacija i avangardnih filizofskih i estetskih dimenzija što ih je uneo u korpus džeza i generalno afroameričke muzike, bio i pionir samoizdavanja, praktikant Do It Yourself etike decenijama pre nego što su pankeri DIY etos ugradili u osnov svog delanja (i onda se međusobno prozivali za izdaju kad god bi neko potpisao za ,,pravu" etiketu). Sonny je ekstremno rano rešio da istupi iz establišmenta u kome ne samo da nije video ljude što razumeju muziku koju on pravi već ni način da zaista nastavi da pravi tu muziku i od nje živi, pa je stvari preuzeo u svoje ruke. Da je bilo lako – nije. Već i to da su ploče izdavane u ekstremno malim tiražima sugeriše da tu nije bilo ni govora o nekakvoj ozbiljnoj zaradi, a trebalo je hraniti orkestar koji je u svakom trenutku imao dvocifren broj članova od kojih su mnogi, ne zaboravimo, živeli u istoj kući sa Sonnyjem. To da je lider na sebe preuzeo obavezu da im sprema hranu značilo je da niko tu neće umreti od gladi, ali su ljudi svejedno očekivali i koliko-toliko redovnu platu.

Brutalan režim živih svirki, turneja, i, tokom višegodišnjeg perioda, skoro svakovečernje putovanje vozom iz Filadelfije u Njujork da se tamo svira u klubu u kome su imali stalnu gažu, pa nazad da se spava jer ujutro valja ustati da se vežba, je fizički bio izuzetno zahtevan, i ako svi ti koncerti ne bi donosili dovoljno novca za troškove orkestra i plate muzičara, Sonnyjev ,,hak" je bio da izvuče iz sanduka neku od traka snimljenih na nekom od prethodnih koncerata ili u prostoru za vežbanje, kompozicijama na licu mesta izmisli imena – pošto ih, jer su često bili u pitanju work-in-progress komadi, mnoge do tada nisu imale – i izda ploču u malom tiražu koji bi odmah mogao da proda i zaradi platu za ovu nedelju. Naravno dešavalo se da neke od tih ploča, sklapane u žurbi i iz nužde, ponove snimke već objavljene na prethodnim, jednako opskurnim albumima, samo pod drugim imenima, ili editovane da budu kraće, a što sve na gomili samo doprinosi tom mitološkom, nikad do kraja saznatljivom kvalitetu Sonnyjevog nezemaljskog šarma.

Kingdom of Discipline, generalno, emulira ovaj proces i njegove ishode, nudeći nam snimke koji, koliko mi znamo, do sada nisu objavljivani ali ne smem da tvrdim da čak i Irwin Chusid može krvlju da potpiše da baš ni jedan komad sa ove ploče nije u nekoj svojoj formi izašao na nekom vinilu koji je Sonny izbacio u besmisleno malom tiražu u trenutku slabosti sedamdesetih godina prošlog stoleća. Najstariji snimak ovde i jeste iz 1971. godine, tako da šanse za to postoje i, ponovo, samo doprinose toj kosmičkoj, neuhvatljivoj prirodi Sun Ra koji, kao nekakav kvantni fenomen, postoji samo kada ga pogledate ali je inače na svim drugim mestima, u svim mogućim stanjima.

,,Disciplina" je bila važna reč za Sonnyja koji je, ma koliko neiniciranom slušaocu njegova muzika na momente delovala anarhično, veoma mnogo radio na tome da njegova ,,Arkestra" radi kao dobro nauljena mašina, da sve individualne slobode i kreativnosti pojedinačnih muzičara koji su tvorili ovaj organizam budu u službi jedne jasne velike vizije. Mnoge njegove kompozicije su i naslovljene samo ,,Discipline", sa dodatim brojem, što je još jedna od čestih konvencija u njegovom opusu pa ovaj album otvara kompozicija koja se zove Tone Poem #9, jedan izvrstan uvid u kreativni proces kojim je ovaj bend rastao (često naunutra). Snimljena na probi u kući u Filadelfiji u kojoj je bend živeo i radio 1978. godine, sa sve Sonnyjem za električnom orguljama, ovo je relaksirani, prijatni gruv tokom kog vođa izdaje svojim muzičarima verbalna uputstva i podsećanja. Marshall Allen i John Gillmore su dvojica od najbriljantnijh saksofonista svoje generacije a Sonny će u ovoj kompoziciji Johna poslovno podsetiti da na red dolazi njegov solo. Briljantnost ove muzike ni na koji način nije narušena time što slušalac čuje ,,kako se pravi kobasica" i, štaviše, ta ideja da je za Sonnyja i Arkestru muzika bila život a život bio muzika se ovde čuje jasno, čisto, nedvosmisleno.

Love in Outer Space, kao jedna od najvoljenijih Sonnyjevih kompozicija je ovde u svedenoj, instrumentalnoj verziji kojom dominiraju klavjature što podsećaju na vašarsku vergl-muziku njegove mladosti, a ispod kojih razigrana ritam sekcija obezbeđuje dinamičan gruv za Sonnyjeve sanjarije.

Na sasvim suprotnoj strani od sanjivosti i gruva je The Schimmel Impromptu, koja počinje gromovitim napadom koncertnog klavira a nastavlja se solo-pijanističkim bravurama koje spajaju džezerske harmonije sa klasičarskim temama. Sonny je retko pominjan u istom dahu sa Theloniousom Monkom, ali to je uglavnom zato što je on svirao u toliko različitih stilvoa i na toliko različitih instrumenata, ali ova kompozicija podseća da je, samo da je HTEO, mogao da nosi titulu najvećeg pijaniste svoje generacije.

Pleiades je, pak, romantična kompozicija sa dve flaute i ekstremno minimalnim perkusijama. Ne znamo ko svira ove instrumente jer digitalna verzija albuma ne daje spisak muzičar za svaku kompoziciju (a, koliko mogu da vidim, ni fizičke edicije to nemaju jer, realno, to niko nigde nije seo i zapisao) pa ću pretpostaviti da su ovo Gilmore i Allen, kao sržni članovi Arkestre (koji su pored saksofona svirali i flaute) a ako ne oni, onda su u pitanju Danny Thompson i Knoel Scott. Ko god da su ovi ljudi, kompozicija je tipično sonnyjevska, sa nežnom, ljupkom temom a zatim impresionističkim bežanjima od iste i kinematskim gestovima.

Sledi jedan lenji, spori skoro generički bluz, gotovo sigurno snimak sa probe – na kraju krajeva naslov je samo Reel 191 Blues – ali, znate šta? Arkestra, čak i kad svira ,,samo" bluz, nudi vrhunski ugođaj za vaše pare, mnogo lepog soliranja na trubi i divan gruv.

Naslovna kompozicija, The Kingdom of Discipline je ponovo Sonny solo na klaviru, sa nežnim, romantičnim uvodom zvonkih tonova i prefinjeno razvijanih akorda koji postepeno prelaze u tamnije prelive sve dok gazda ne odšrafi zglobove i krene u ekspresivni, gromoviti galop po dirkama. Harmoničnost nikada ne biva kompletno egzorcirana iz ove izvedbe ali Sonny posle dva minuta već svira rafalnom brzinom, mešajući džez akorde sa atonalnim bombardovanjima koje biste čuli na bilo kom albumu Cecila Taylora iz onog vremena. Raspon mašte, vizije i tehnike od koga stane dah.

Konačno, Ellington, znali ste da bez njega ne može. Sophisticated Lady zatvara album svirana optimistički, radosno, u neužurbanom gruvu, sa izvrsnim zvukom i hemijom između perkusionista. Sonny je ovde ponovo na električnim orguljama i igra se sa Dukeovom temom, filuje je distorzijama i disonancama ali je nikada ne dekonstruiše – na kraju krajeva, Sonny je isuviše voleo Ellingtona da bi mu radio strašne stvari, ali nije mogao da odoli da ne ubaci par ushićenih vokalizacija kada bi ga muzika ponela.

Kingdom of Discipline, dakle. Četrdesetak minuta čiste magije. Nemojte propustiti.

https://sunramusic.bandcamp.com/album/kingdom-of-discipline (https://sunramusic.bandcamp.com/album/kingdom-of-discipline)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 24-11-2024, 12:27:05

Veoma me je obradovao Jorge Torrecillas kada mi je pre neki dan poslao drugi album svog veličanstvenog projekta koji se big bendom ne naziva samo zato što bi to previše ograničilo očekivanja slušaoca pa bi mu onda mozak bio JOŠ VIŠE razbucan nakon slušanja. Orquesta Inorgánica: Viaje hacia lo inesperado je u prvom redu korektno nazvana ploča; ovo je zbilja ,,putovanje u neočekivano", pogotovo ako vam je to prvi susret sa muzikom ovog kolektiva. No, vi ste učena osoba prefinjenog ukusa i sigurno ste kao i ja, pre neke dve i po godine veoma uživali u prvom albumu ovog projekta, Noctámbulos, a o kom je pisano na ovom mestu (https://cvecezla.wordpress.com/2022/04/24/jazz-nedeljom-orquesta-inorganica-noctambulos/). Čak i tako, Viaje hacia lo inesperado je takav skok u to pomenuto nepoznato, takva avantura u neistraženim predelima savremene muzike da je, barem meni, sada nemoguće da o Noctámbulos razmišljam kao o bilo čemu drugom do o zagrevanju, isprobavanju, razigravanju mišića. Sa Viaje hacia lo inesperado ovaj muzički projekat se pokazuje kao raskošna, energična kombinacija kompozicije i improvizacije koja se neidiomatskom naziva samo jer ne želi da VAS obavezuje nekakvim pokušajima da shvatite u koji bi žanr ovo trebalo da spada i iz koje tradicije dolazi. Jer se tako slučajno može desiti da vam promakne lepota same muzike, njena neposrednost u izrazu, njena ljupkost u odmotavanju narativa za koje jedno vreme niste bili ni svesni da su počeli.

O Argentincu Jorgeu Torrecillasu, koji je predvodnik ovog orkestra sam opširnije pisao prošli put, a on me je zamolio da ovom prilikom ne pišem o njemu lično jer je Orquesta Inorgánica kolektiv, jedan veliki sastav sklopljen od muzičara različitih žarnrovskih pozadina pa i različitih generacija, sa različitih krajeva Argentine (mada većinski iz Tandila). Kao i na prvom albumu orkestar broji trinaest stalnih članova koji improvizuju i sviraju Torrecillasove kompozicije, pod njegovom direkcijom, ali je ovde onda dodata i Guillermina Moroder kao ,,gostujuća pevačica" i to pored već postojeće dve pevačice u postavi (Juanita Flores Arce i Karina Altamiranda).

I ovo već sugeriše razliku između prvog i drugog albuma, a gde su oba izašla za izvrsnu, malu ali žilavu etiketu Numeral iz Buenos Airesa. Noctámbulos je u postavi imao Juanitu Flores Arceovu, ali ona je najvećim delom bila samo jedna od niti u gustoj tapiseriji zvuka koja je karakterisala taj album. Drugi glas koji smo tamo čuli (Alicia Larsen) bio je zadužen za recitovanje i Noctámbulos je, uostalom prirodno, imajući u vidu svoju ,,noćnu" temu, bio tamnija i hermetičnija ploča u kojoj se džez komponenta povremeno pomaljala između dugačkih pasaža moderne atonalne kompozicije. Viaje hacia lo inesperado obeležavaju još duže kompozicije, ali je način na koje se one razvijaju, uprkos imenu orkestra, primetno organskiji. Vidi se da je ova ekipa intenzivno nastupala po Argentini tokom proteklog perioda i da se tu izgradila nova hemija. Utoliko, Torrecillas ovde ima slobodu da kreira značajno složenije kompozicije, sastavljene od mnogo slojeva i posebnih celina a koje Orquesta Inorgánica izvodi sa opipljivim entuzijazmom i zaraznom energijom.

To je, čini mi se, ono što najpre čujete kada krene ovaj album i što vam najpre ukazuje na to da je u pitanju grupa ljudi koja se poslednje dve godine tesala na različitim binama, pronalazeći jedni u drugima ono što im odgovara i ono na šta mogu da najbolje reaguju. Kompozicija koja album otvara, skoro devetominutna Caminos Cruzados je, kao i na prošlom albumu, jedan energičniji, ritmički komad sa vrlo izraženom džez-dimenzijom i, štaviše, da je ceo album ovakav, sasvim bih ga bez griže savesti preporučio publici koja voli kada je hardbop malo pustolovniji. Ovde bubnjarka Daiana Grierson na pravi način odšrafi svoje zglobove i zajedno sa iskusnim kontrabasistom Mariom Albom vozi sastav kroz ležeran, slobodan ali ultimativno plesan gruv. Tu duvači onda dosta soliraju – orkestar je pun saksofona ali vredi u ovoj kompoziciji istaći trombonistu Juana Pantusu koji svira kao da je u nekakvom baru na obali i da je svestan koliko su svi već popili – ali se kompozicija prema kraju fatalno transformiše u free jazz sa prvo saksofonima koji razbijaju ritmički, tematski i harmonski okvir koga se do tada ekipa držala a onda sa vokalima koji svemu daju jednu, pa, organsku, dimenziju improvizacije i duha.

Vokali su dalje na albumu često korišćeni kao dodatni instrumenti – ovde nema ,,pevanja" u smislu melodičnog izvođenja teksta – i neizmerno doprinose toplini koju Orquesta Inorgánica emituje. A što je dobro pa i preko potrebno jer kada se Caminos Cruzados (,,Ukrštene staze") završi, orkestar stupa sve manje utabanim... stazama. Dvanaestipominutna No Hay Razón Para Temer (,,Nema razloga za strah"... yeah, right) je duvački vođen komad koji samo podseća na džez ali je prevashodno u duhu neidiomatskog, modernističkog zvuka sa temama – kada ih ima – koje vole atonalnost a onda i sa razbijanjem orkestra na manje grupe da se prorade individualne teme i improvizacije. Ovo je komad prektično bez ritma, ali ma koliko da Torrecillas insistira na neidiomatskoj muzici, ovaj album dosta čvrsto stoji u secištu tradicija free jazza, akademske kompozicije, povremeno i art rocka, u smislu da se uvek izražava notama (ako već ne temama i harmonijama) i ne naglašava teksture ili brujanja a što je veoma često slučaj u neidiomatskoj improvizaciji gde je sviranje instrumenta na način koji nje bio predviđen specifikacijom praktično ideal. Rezultat je da Viaje hacia lo inesperado zvuči ne staromodno ali definitivno ugodno familijarno, sa instrumentalistima koji veoma očigledno vole boje svojih alatki i koriste ih da obogate i popune gustu zvučnu sliku koju Torrecillas priziva, baš kao u, na primer, finalu druge kompozicije.

Treća, Sueños Peligrosos (,,Opasni snovi") udaraljke, uglavnom doboš, koristi za punktuaciju, radije nego za držanje ritma i ovo se postepeno razvija u kompleksnu kompoziciju iz mnogo epizoda, gde duvači (flaute posebno!) i ženski vokali razvijaju atmosferu i narativ, izlazeći iz mračnijih boja sa početka i nudeći jednu razigranu, poletnu improvizaciju.

Nakon tih petnaest minuta na red stiže trinaestominutna El dolor lo justifica todo (,,Bol opravdava sve"), još jedan impresivan primer Torrecillasove direkcije. U ovoj se kompoziciji improvizovani gruv bubnjeva, kontrabasa i klavira (Ezequiel Lavayen) postepeno razvija u himničnu, moćnu free jazz kompoziciju sa duvačima i vokalistikinjama koji zvuče kao da ste ih uhvatili usred obreda koji treba da promeni godišnje doba. I sve to ima ugodno poznat miris ekstatičkog džeza i pustolovnijeg roka sedamdesetih godina prošlog veka, a što valjda ima i smisla jer je Torrecillas u nekom muzičkom smislu upravo tada stasavao.

No me pidas que decida (,,Ne traži od mene da odlučujem") je onda i sama logičan nastavak ovog smera sa ,,čistom" neidiomatskom improvizacijom u orkestru gde svi sviraju u isto vreme ali se haos i kakofonija izbegavaju pažljivom direkcijom energije i ostavljanjem prostora za solo izlete na koje onda treba reagovati u realnom vremenu. Ovo je jedna od najkompleksnijih i po boji, atmosferi i harmoniji najraznolikijih kompozicija na albumu, sa prelascima iz ,,čiste" avangarde u džez gruv i nazad. A potpuno je improvizovana, bez startne teme. Kada pomislite da je čitav album ovakve muzike snimljen za samo jedan dan morate da osetite malo strahopoštovanja.

Konačno, album zatvara druga ,,čista" džez kompozicija na ploči, Veinticinco no tiene mitad (,,Dvadesetpet nema polovinu"), jedan ozbiljan i ozbilno cool hardbop u kome sve strategije koje smo do tada čuli na albumu dobijaju počasni krug u jednoj disciplinovanoj ali zarazno plesnoj formi.

Orquesta Inorgánica se, mislim, postepeno transformiše u instituciju argentinskeog džeza, svakako nezaobilaznu pojavu njegovog avangardnijeg krila. Spoj moderne, neidiomatske kompozicije i džezerske improvizacije se na ovom albumu, uprkos tom imenu orkestra, dešava izrazito organski, sa besprekornim uklapanjem ritma, harmonije i eksperimentalne, neidiomatske, gesturalne svirke. Eksperiment se ovde ne dešava na nivou tehnike – kako rekoh česta, možda i prečesta pojava među avangardnim improvizatorima – već na nivou kompozicije, strukture, jukstapozicije naizgled nemogućih parova a onda prikazivanja kako im lako ide ples u paru. Da ponovim još jednom: veličanstveno.

https://neue-numeral.bandcamp.com/album/viaje-hacia-lo-inesperado (https://neue-numeral.bandcamp.com/album/viaje-hacia-lo-inesperado)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 01-12-2024, 12:00:50

Take Yokoyama se javio pre par nedelja da ukaže kako izlazi novi album njegovog čikaškog kvarteta Mahjong Crib i, evo, Mahjong Crib: Mahjong Crib je, reći ću, jedan od najzabavnijih džez albuma koje sam čuo ove jeseni. Onoliko sirov koliko je potrebno da biste prepoznali da je ,,real", onoliko tradicionalan da ne biste imali sumnji u to koje ploče kod kuće slušaju ovi ljudi, i onoliko maštovit i autentičan da razveje i najmanju primisao kako se radi o samo nostalgičnom prekopavanju po uspomenama, Mahjong Crib je ono što nam kao čovečanstvu u ovom trenutku očajnički treba: zvuk četvorice ljudi koji UŽIVAJU dok sviraju taj džez, stojeći čvrsto na ramenima, jelte, divova, ali gledajući u sopstveni horizont i svirajući samo svoju muziku.

O Yokoyami i ovom njegovom projektu sam pisao pre nepune dve godine a na ime albuma Tapenik koji je bio prvo studijsko izdanje za ovu ekipu (https://cvecezla.wordpress.com/2023/01/15/jazz-nedeljom-take-yokoyama-mahjong-crib-tapenik/). Koga mrzi da klikne, a to ste statistički svi vi, evo da kažemo da je Yokoyama rodom iz Japana, i da već izvesno vreme živi i radi u Čikagu, nastupajući sa raznim postavama. No, Mahjong Crib, kvartet koji on predvodi negde od 2022. godine, je sada njegov glavni projekat, sa kojim nastupa po čikaškim kluboma kao što su The Whistler ili Hungry Brain i na osnovu ove postave se o Yokoyami priča kao o jednom od naperspektivnijih mladih kompozitora u ,,Vetrovitom gradu".

Već smo ukazali da je ime benda nastalo jednom, uh, dosta slobodnom asocijacijom gde je Yokoyama razmišljao o rečima svog, citiram, idola, Fele Kutija a gde je ovaj afrički umetnik rekao kako je ,,muzika naša spiritualna igra" i onda je, kako to u japanskoj kulturi već zna da bude, nađen termin koji treba da asocira na igru, a to je u ovom slučaju mahdžong. Da bude jasno, kod kuće u Japanu je Yokoyama često igrao mahdžong i ova komplikovana igra na tabli – koju uvek preskačem kada igram naslove iz serijala Ryu Ga Gotoku jer sam suviše star i umoran da učim njena pravila – je nesumnjivo duboko ukorenjena u njegovoj ličnosti, onako kako je generalno ukorenjena u japanskom i šire azijskom mentalitetu. Tako da, to da je i drugi album ove postave nazvan Mahjong Crib ima priličnu težinu u opštem poretku stvari. A i stoji da je muzika Mahjong Crib i muzika NA Mahjong Crib muzika poigravanja, jedna poletna, vesela aktivnost četvorice ljudi koji jedan drugog dobro razumeju i poznaju i koji, kada su u istoj prostoriji, kreiraju nešto što je sasvim očigledno više nego prosta suma njihovih individualnih ideja i doprinosa. Način na koji muzičari ovde jedni druge inspirišu, kako se dopunjuju dok sviraju, ali i kako se nadmeću i izazivaju je u središtu tog radosnog, neumoljivo optimističnog i energičnog duha koji Mahjong Crib – bend – i Mahjong Crib – album – prenose i na slušaoca.

Yokoyama je u Čikagu imao i druge projekte, na primer Take Yokoyama Quartet, ali utisak je da se Mahjong Crib sa prvim albumom ozbiljno utemeljio kao jedna od najvrelijih novih postava na tradicionalno jakoj sceni ovog grada, ali i Srednjeg zapada SAD generalno.

Postava je nepromenjena u odnosu na prvi album – a isti su i studio i snimatelj – a što doprinosi osećaju da se radi o jednoj tekućoj avanturi, o projektu koji se razvija dinamično i živi brzo. Will Mallard, sjajni trubač je i dalje tu a i dalje se radi o čoveku koji radi i u drugačijim žanrovima. Ako se bacite do njegove Bandcamp stranice (https://willmallard.bandcamp.com/) čućete da ovaj ,,dvadesetšestogodišnji multiinstrumentalista" svira vrlo zabavan električni jazz-funk (Basement Spaceship) ili minimalistički elektronski fjužn (Re-Assembly). Njegov opus je veoma vredan istraživanja već i zato da podseti koliko je džez ugrađen u mnoge žanrove koje danas slušaju ljudi što nikada nisu bili na koncertu gde je neko na bini duvao u trubu.

Na tenor saksofonu je i dalje Rufus Parenti, a za koga sam i dalje zapanjen koliko dobro svira s obzirom na to koliko je nepodnošljivo mlad. Njegova glavna postava je danas Rufus Parenti Quartet, ali na njegovom Sooundcloud profilu (https://soundcloud.com/rufus-parenti) naći ćete i mnogo improvizovane muzike u raznim drugim kontekstima, uključujući neke koji se sa džezom dodiruju sa pristojne distance.

Bubnjar Isaiah Keith je neka vrsta tajnog oružja ovog kvarteta, jedan eksplozivan, energičan mladi muzičar koji pritom ima izuzetan osećaj za sving i koliko god bučno da svira – a na ovom albumu svira VEOMA bučno – on ne zatrpava aranžmane svojim notama ili, jelte, bukom, i dopušta svima da oko njega dišu.

Uopšte, ritam-sekcija ovog benda, pogotovo na ovom drugom albumu je toliko prominentna da će čak i manje usredsređenom slušaocu biti jasno da je ovo bend koji predvodi kontabasista. Yokoyama je glasan u miksu, snažan i autoritativan u vođenju kompozicija, zadajući tempo svojim glasnim, energičnim ,,walking" linijama. Kod njega nema neke velike egomanije i pesme ne moraju da prave prostor za solaže na kontabasu ili, alternativno, da se snalaze kako da pronađu usmerenje i, jelte, drajv, pošto kontabasista lebdi negde u svemiru i traži alternativne tehnike i skrivene zvuke u svom instrumentu. Muzika Mahjong Crib je, iako slobodna i sasvim bi je korektno bilo opisati i catch-all deskriptorom ,,free jazz", u suštini hardbop i u njoj se zna da je kontrabas uzemljenje, veliko, toplo kucajuće srce koje služi kao orijentacija svim ostalim muzičarima, da lutaju po šumama svoje imaginacije ali da se u njima nikada ne izgube.

A što je možda i neophodno jer je Isaiah Keith ne samo razuzdan u svom sinkopiranju nego i VEOMA bučan. Kao i na prvom albumu, reklo bi se da je ovo sve snimano sa samo zakonski propisanim minimumom mikrofona i ovde nema separacije koja bi vam bubnjarski set razdelila na komponente i pažljivo rasporedila u miksu. Keithovi bubnjevi su masivna gromada drveta, metala i kože u dnu prostorije i odande se čuju grmljavina, talasi, kršenje i lom. Sirovost snimka podrazumeva da njegov bubanj iako veoma malo farban u miksu ne zvuči ,,prirodno" već da je njegova dinamika prenaglašena, sa otvaranjem gejtova i aktiviranjem kompresora onako kako Keith jače ili slabije (ali uglavnom jače) udara, i dobar deo albuma, pogotovo na bržim pesmama, imate utisak da zajedno sa kvartetom surfujete na ogromnom talasu spremnom da se obruši na nedužnu publiku koja stoji na obali.

Stilski je Mahjong Crib smešten na i dalje vrlo udobnu poziciju između tradicije i slobode. Neizbežno je da i ovde pomenem Ornettea Colemana i njegov ,,harmolodics" kao filozofiju koju najpre umem da prepoznam u Yokoyaminim kompozicijama i načinu na koji ih kvartet izvodi. One imaju teme i ,,normalne" ritmove i Yokoyama na više od jednog mesta diktira vrlo distinktne promene tempa ili harmonije, vodeći kvartet kroz unapred pripremljene forme. Ali je onda svaki muzičar veoma slobodan da unutar tog okvira improvizuje iz sve snage i da drugim muzičarima zadaje izazove i pozive na saradnju.

Juju, koja album otvara je, tako, energičan hardbop u kome se odmah čuje razlika između onoga kako svira Mallard i kako svira Parenti. Yokoyama i Keith bacaju jedan kompulzivan, neizdrživo energičan ritam na traku, a Mallard onda stiže od nula do sto za svega par sekundi, štekćući i distorzirajući signal kao da je progutao celog Petera Evansa i sada ga podriguje natrag u mikrofon u sitnim komadima. Ovo je svirka koja se ne muči razmišljajući o registru i harmoniji, pa čak ni o tradicionalnoj trubačkoj tehnici, tok svesti i vrhunski improvizovan slobodni džez. A onda negde oko dva i po minuta Parenti kreće da iz pozadine ubacuje svoju harmoniju i kada Mallard završi soliranje kreće jedan skoro klasični ,,after midnight" cool solo na tenoru, kao spušten sa neke druge ploče u miks, a sve to nekak zvuči baš kako treba, logično i neizbežno.

Nije Parenti, naravno, ovde neki ,,tradicionalista" a Mallard nekakav revolucionar i naravno da će tenorista na narednim kompozicijama, ali već i u samom Juju pokazati da se ne radi o pukom reciklatoru. Ja sam i dalje zapanjen kako ovako mlada osoba ima ovako zreo ton, ali i smelost – i, naravno, veštinu – da se upušta u strahovito komplikovane solaže koje kao da sasvim ignorišu ritam koji ispod njih ide, a da se opet smeste u takt tačno gde treba.

Nisu sve kompozicije na albumu ovako brze i agresivne. Dali's New Car je sporiji, relaksiraniji, tradicionalniji gruv sa bluziranim duvačkim temama, gde Keith i Yokoyama nude ugodan plesni ritam, a Big Stufffffffff je još plesnija, sa razobadanim fank bubnjem i preplićućim duvačkim soliranjem.

Duh Ornettea Colemana se veoma jasno čuje na uvodu za DITC Abstract koji je slobodan, poliritmički juriš kroz iznavredno optimističke duvačke teme, a Yokoyama onda stvari prebacuje u bebop gruv gde se stvari do kraja strahovito zakuvaju i ritmički i u soliranju duvača.

Picasso With A Gun je onda sumanuto brz hardbop koji bi mogao da bude i na špici neke krimi serije iz šezdesetih u kojoj detektiv koga zovu Pikaso jer je umetnik rešavanja zločina mora da rešava sve bizarnije nadrealističke slučajeve. Keith u ovoj kompoziciji solira i to je kao da slušate seriju detonacija kojima se ruši neko brdo da se probije tunel, a Mallard je ovde takođe razoran i neizdrživo zabavan u svom soliranju, lako se prebacujući između slatkog bluz tona u distorzirane rafale. Parenti onda stvari samo malo smiruje, nudeći duboki, sonorni tenor i prijatna razrešenja za nakupljene tenzije.

De Niro (na prošlom albumu je bio Al Pacino, tako da na sledećem možda bude... Joe Pesci?) je još jedan energičan bebop, sa sedam i po minuta gaženja po pedali za gas iz sve snage. Kvartet je izuzetno siguran u razvojima teme, u soliranjima, u dopunjavanju i komentarisanju muzike drugih muzičara i ovakve kompozicije su demontracija do kog je nivoa ovaj bend došao svirajući u poslednje tri godine zajedno.

Introduction je mali uvid u to ,,kako se pravi kobasica", više neka vrsta studijskog ambijenta nego ,,kompozicija" per se, a album zatvara Go Until Tomorrow, jedan ritmički sporiji, po atmosferi relaksiraniji komad koji treba da slušaoca malo smiri i pripremi za izlazak u stvarni svet. Ali Mallard neće tako lako pustiti da se ovo desi, i on ovde kombinuje lepe tradicionalne teme sa nervoznim, agresivnim soliranjem. Parenti onda nekako ipak uspeva da smiri stvar i bend se prizemljuje meko, nežno i elegantno, da vas ne probudi i da vam dopusti da još malo sanjate.

Fantastičan, dakle, album napravljen najjednostavnijim mogućim sredstvima. Ako ovaj bend ne bude VELIKI, to će biti krunski dokaz da živimo u najgorem od svih mogućih svetova. Ali ako je i tako, Mahjong Crib je melem na svaku ranu:

https://mahjongcrib.bandcamp.com/album/mahjong-crib (https://mahjongcrib.bandcamp.com/album/mahjong-crib)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 08-12-2024, 12:01:59

A ove Nedelje opet dva albuma. A jedan od njih je čak i dupli! Vrijeme je darivanja, kako bi to rekli u starim Alan Fordovima.

A prvi na redu je taj dupli novi album našeg omiljenog kompozitora, improvizatora, diplomiranog violiniste a serijskog svirača viole iz Sente, istrajnog proizvođača i promotera nove muzike po imenu Szilárd Mezei, čoveka o kome sam već pisao više puta i koji nastavlja da me zadivljuje svojim nepokolebljivim radom u polju muzike koja ima istovemeno i akademsku diciplinu i kamernu toplinu, i improvizatorski eksperimentalni duh i narodnjački, neposredni šmek. Szilárd Mezei Túl a Tiszán Innen Ensemble: Révészem je serija kompozicija i improvizacija za veliki ansambl, još jedno podsećanje da je Mezei u ovoj fazi svog stvaralaštva – a ove je godine napunio pedesetu godinu života i ima iza sebe više od tri decenije muzičkog rada – čovek sa ambicioznom vizijom da nekako kondenzuje sva svoja umetnilčka i muzička interesovanja unutar jednog formata pa je onda Révészem istovremeno i album big band jazz aranžmana, i niska panonskih folklornih tema, i gomila solo improvizacija članova ovog orkestra na svojim instrumentima, neidiomatskih, slobodnih, ubačenih u vidu intermeca između dugačkih, precizno strukturiranih kompozicija.

Kao što smo već pričali o Szilárdu, njegova karijera izvođača i proizvođača avangardne, apstraktne muzike je uprkos činjenici da se radi o nečem po definiciji ,,elitnom", namenjenom užem krugu slušalaca i poštovalaca, zapravo poznatija i zapaženija nego njegova karijera izvođača mađarske narodne muzike. A poslednjih godina ova dva u početku možda i radikalno razdvojena dela njegovih estetskih i kulturoloških interesovanja počela su da ozbiljno konvergiraju.

Révészem je ogledni primer za ovo, ploča koja se i ovog puta može opisati epitetima kao što su ,,cerebralna", ,,hermetična" pa i ,,apstraktna", ali na kojoj atonalne kompozicije dele prostor sa folklornim motivima a vrlo pažljivo strukturirana muzika ima u sebi više nego primetan dašak spontanog, intuitivnog sviranja i izvođenja. Ako ste do sada Szilárdovu muziku poštovali pre svega kao konstrukt zvuka, teksture i individualnih tonova sakupljenih u grozdove koji se najčešće nisu mogli nazvati melodijama, Révészem sadrži sve to, ali istovremeno nudi i najtoplije, pa i najnežnije Szilárdove teme kojih makar JA mogu da se setim, bez previše problema premošćavajući jaz između avagnardnog odustajanja od harmonije i, uopšte, LEPOTE sa jedne strane i, pa, klasične lepote sa druge.

Andrew Choate, američki autor, fotograf i promoter nove muzike (a koji je studirao i književnost i muziku, da biste bili sigurni da zna o čemu priča) je napisao tekst za ovo izdanje i u njegovom uvodu podvlači onu prostu, jasnu, često nažalost zaboravljanu istinu: ,,Temelji kulture su čvrsti kada njihove narodne tradicije mogu da izdrže da budu obrađivane i prerađivane od strane više generacija kompozitora". On u ovim kompozicijama, ali još više u njihovim izvođenjima prepoznaje distinktnu ritualnu komponentu, a što jeste značajan element možda do sada nedovoljno naglašen u osvrtima na Szilárdove radove. Révészem svakako čuva cerebralnost i akademsku ozbiljnost njegovih dosadašnjih izdanja ali ovaj album, snimljen još 2017. godine u Kulturnom centru Novi Sad (što znači da je suštinski pet godina stariji od albuma The Kangaroo is Watching o kome sam pisao ovde (https://szilardmezei.bandcamp.com/album/the-kangaroo-is-watching-2022)) demonstrira i jasan napor da izvedbu ofarba individualnim doprinosima i karakterima muzičara, da ih izvuče iz ravni pukih ,,izvođača" i obezbedi im svojersno koautorstvo nad ovom muzikom.

Naravno, ovo je najvidljivije u činjenici da između dugačkih kompozicija aranžiranih za čitav orkestar od jedanaest muzičara stoje kratke, jedno- ili dvominutne solo improvizacije njegovih članova. Ove vinjete, uglavnom veoma svedene, ponekada na samoj granici čujnosti (slušajte, recimo improvizacije na vibrafonu koje kao da dolaze iz drugog kosmosa) su potpisi dodati na grupnu svirku, pa će tako razigrana flauta Andree Berendike ili tribalni ritmovi Istvána Csika – svirani golim rukama – biti neka vrsta poziva da u dugačkim, kolektivnim kompozicijama obratite posebnu pažnju na njihove putanje kroz Szilárdove aranžmane.

Ali to možda dođe tek na drugo ili treće slušanje. Na prvo je teško ne biti skoro oboren na patos VELIČINOM ove ploče, sa kompozicijama koje svoje teme razvijaju neužurbano, elegantno, trajanjima od preko osam, deset pa i petnaest minuta. Džez publika će umeti da ceni besprekorno Csikovo svingovanje i lepe teme na saksofonima, pored narodnjačkih violina i viole (slušajte Cinegemadár/ The tit bird), razigravanje žičanih instrumenata i duvača, a klasična publika metodične, briljantne aranžmane koji uprkos tom svom trajanju ne deluju pretenciozno ili naprosto mehanički sklopljeni. Ovo jeste, da ponovimo, cerebralna, uredna muzika, ali ne na uštrb same duše:

https://szilardmezei.bandcamp.com/album/r-v-szem-2024-double-album (https://szilardmezei.bandcamp.com/album/r-v-szem-2024-double-album)

Drugi album za ovu Nedelju je mnogo bliži ,,klasičnom" džez zvuku, ako u klasični džez zvuk ubrajate razularene, distorzirane električne gitare, neprebrojivu freetime poliritmiju, manično prebiranje po žicama kontrabasa i rešetanje tenor saksfonom kao da ga svira nekakav detlič sa ADHD-om. Humanization 4tet: Saarbrücken je, perceptivniji čitalac će odmah pogoditi, snimak nastupa u nemačkom gradu Sarbrikenu od strane kvarteta koji se zove Humanization 4tet, a ako znate da se u ovom gradu redovno održava Saar Free Jazz Fest, pretpostavićete i da je sve ovo baš tamo snimljeno.

I jeste, i to još Oktobra 2021. godine, u vreme kada su pandemijske stege tek krenule da popuštaju pa se u reakcijama publike na energični, na momente sumanuto zabavni free jazz koji dopire sa bine mogu prepoznati skoro orgazmični grčevi oslobađanja i ekstaze slobode. Baš kako, jelte, free jazz i treba da deluje na ljude.

Humanization 4tet je samo jedan od projekata prolifičnog, nemirnog portugalskog džez gitariste po imenu Luís Lopes, čoveka koji sebe opisuje kao nekog ko uvek beži od konvencije, formalnosti i manirizma i eksperimentiše sa NOVIM. On je, kako kaže ,,nesledbenik... neko ko eksperimentiše sa samim sobom kroz paradokse", a što je sve dobra, jelte, žvaka, ali dokaz, kako to Englezi često umeju da ukažu, leži u proverbijalnom pudingu.

U ovom konkretnom slučaju, puding je metafora za MASU projekata kroz koje Lopes vredno radi i nastupa diljem Evrope. Lisbon Berlin Trio je kombinacija portugalskih i nemačkih muzičara, Guillotine ima i norveške i francuske muzičare u postavi, a imate i BBBB-Big Bold Back Bone, švajcarsko-portugalski elektroakustički kvartet. U svojim solo radovima ide celim putem ,,od buke do pijanisimo sviranja" a pošto voli duo-postave ima tekuću, dugoročnu saradnju sa uglednim muzičarima kao što su Jean-Luc Guionnet, Fred Lonberg-holm, Noel Akchoté i Julien Desprez.

Lopes dolazi iz smera rok muzike –to da mu je gitara primarni instrument je valjda dovoljan nagoveštaj – ali je posle kaljenja u pank i rok bendovima i nešto formalne naobrazbe uzeo da studira džez na Escola de Jazz Luiz Villas-Boas - Hot Clube de Portugal, dakle u školi vezanoj za najstariji i najugledniji džez klub u državi, aktivan još od 1948. godine i sa samo kratkim prekidom od tri godine nakon devastirajućeg požara 2009. Lopes je učio i u instituciji Escola de Jazz do Barreiro a sa saksofonistom Joeom Giardulloom je dobio poduku vezanu za savremeniji džez i ,,lidijski hromatski koncept organizacije tonova", teoriju koju je istoimenom knjigom iz 1953. godine uspostavio američki pijanista George Russell. Ovo je Lopesa odvelo putem istraživanja modalnog džeza, zatim slobodne improvizacije, buke i svega redom. Svirao je sa mnogo velikih imena, pa evo par: Phill Niblock, Ernesto Rodrigues, Paulo Curado, Jeb Bishop, Evan Parker, Gonçalo Almeida, Ingebrigt Haker-flaten...

Jedno od važnih imena je i Rodrigo Amado, a koji je i član ovog kvarteta, tenor saksofonista koga ovdašnja publika prilično dobro poznaje između ostalog i zato što je rado viđen gost Beogradskog džez festivala na komeje nastupao i ove godine sa portugalsko-nizozemskim triom The Attic. Amado je jedan od utemeljivača izdavačke kuće Clean Feed, jednog od svakako najvažnijih free jazz izdavača u ovom stoleću, i čovek sa ogromnim brojem aktivnih projekata koje vodi ili u njima svira.

Ritam sekciju kvarteta čine braća Gonzalez: Aaron na kontrabasu, Stefan na bubnjevima a album je posvećen njihovom preminulom ocu, Dennisu (sa kojim su obojica svirala u free jazz bendu Yells at Eels). Teksašani ovom kvartetu daju puno kinetičke energije, imajući u vidu da su obojica više nego verzirani u ekstremnim muzičkim forama (između ostalog svirali su u grindcore sastavu Akkolyte) i zapravo, kada se vidi koliko su muzičari na ovoj bini skloni ekscesu i brutalnosti, skoro da je šokantno kako Humanization 4tet na ovom albumu zvuči pitko, neposredno i zabavno.

U pitanju su tri kompozicije, obilno nabijene improvizacijom a u kojima se na par mesta citira i muzika američkog alt-saksofoniste i člana starog udruženja Underground Musicians and Artists Association, Arthura Blythea. Ovo je standardni festivalski nastup, po trajanju i dinamici, ali muzika je toliko energična a izvođenja toliko nabijena entuzijazmom da je teško ostati miran dok se ovo sluša.

Suite I počinje veoma gruverski, nudeći komplikovan ali kinetički, ne baš PLESNI ritam, ali ritam koji poziva da uz njega nešto RADITE, da se krećete, nekako učestvujete u ovoj muzici. Ako sam za Szilárdovu muziku gore rekordan broj puta upotrebio epitet ,,cerebralna", onda je okej da muziku Humanization 4teta proglasimo somatskom, muzikom znoja, instinkta, reakcije. Ovo važi i za muzičare koji, iako sviraju zajedno, sviraju i, bogami, malo i jedni protiv drugih. Braća Gonzalez na ovoj prvoj kompoziciji sipaju strahovite sinkope i svaki čas iz komplikovanih fank matrica izleću u free jazz rafale, a Lopes i Amado se malo takmiče ko će brže, jače, žešće a onda malo i sviraju Blytheove teme i daju kompoziciji jedan svečan gravitas, mada nikada toliko svečan da dekonstrukcija, disonanca i distorzija neće biti iza prvog ugla.

Stefan Gonzalez je STRAŠAN bubnjar, sa poliritmijom od koje normalna poliritmija ima košmare, pa kada ga publika čuje da solira na Suite II, to u njoj izaziva životinjske, primalne reakcije. Aaron je, pak jedino vezivno tkivo koje na okupu održava ovu četvorku manijaka, pazeći da sve uvek ostane u gruvu i svingerskom drajvu. I, mislim, ova ekipa zajedno svira već duže od petnaest godina, pa je lakoća sa kojom se sviraju ovako kompleksne kompozicije i razularene, ekspresivne improvizacije vidljiva ali i dalje vredna strahopoštovanja.

Druga kompozicija, interesantno, posle *vrlo* eksplozivnog početka u kome svi sviraju SVE, nastavlja u jednom tradicionalnijem free jazz maniru, bez gitare, i onda Amado detonira sve tenor-saks mine što ih je postavila hardbop tradicija i uzleće u overblowing stratosferu, a Stefan i Aron sviraju brže od, čini se zvuka. Lopes se vraća u akciju negde posle polovine, kada se muzika već malo umiri, razmenjujući čiste, lepe tonove sa Amadom i Suite II do kraja ponovo dostiže uzvitlani krešendo, samo ovog puta u izvedbi sva četiri muzičara.

Onda je Suite III – možda iznenađujuće – najmirnija, najprijateljskija od sve tri kompozicije sa sedamnaest minuta prvo ,,kamernijeg", odmerenijeg free džemovanja a onda i sa fanki gruvom gde Lopes pali wah wah pedalu i modulira svoje cepkanje po žicama, a onda se i propisno distorzira i preko sinkopa braće Gonzalez prosipa rastopljeni metal. Na kraju se sve završava očekivano energično ali uz osmehe koje možete da čujete i preko Atlantika ako je potrebno.

https://luislopes.bandcamp.com/album/saarbr-cken (https://luislopes.bandcamp.com/album/saarbr-cken)
https://rodrigoamado.bandcamp.com/album/saarbrucken (https://rodrigoamado.bandcamp.com/album/saarbrucken)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 15-12-2024, 11:59:55

Ove nedelje idemo u Roterdam da bismo slušali muziku koju je napisao jedan Italijan a izvode je on, još jedan Italijan, jedan Nizozemac i jedna Južnokorejka. Globalizacija! Ili samo podsećanje da civilizovane zemlje sebi privlače kreativce koji će tamo moći da se bave svojim opsesijama i pronađu način da ih pretvore u nešto što vredi podeliti sa drugima, umesto da svakodnevno ratuju kako bi preživeli. Alessandro Fongaro's Pietre: Pietre je album velikog stilskog i izražajnog raspona, više niz personalnih zapisa i memoarskih refleksija nego ploča zainteresovana da pravi hitove i plesnu muziku. Ona je i impresivno kompleksna a da istovremeno slušaoca osvaja neposrednošću i emocijom koja nije ni patvorena ni prenaglašena već prosto – ljudska.

Alessandro Fongaro je Italijan, kontrabasista čija je praktično čitava profesionalna karijera vezana za Nizozemsku. Rođen 1991. godine u Valdanju, Fongaro se, kada je stasao, preselio u Nizozemsku da u Roterdamu na konzervatorijumu Codarts studira muziku. Paralelno sa studijama predvodio je Alessandro Fongaro Quintet, koji je 2016. godine objavio i debi album, Neither More Nor Less, a 2014. godine je lider osvojio nagrade The records i Erasmus Jazz Prijs. Nakon diplomiranja se privremeno preselio u Amsterdam gde je na tamošnjem muzičkom konzervatorijumu 2016. godine odbranio master iz džez-kontrabasa. Naredne je godine sa kvintetom obavio album A Day At School, snimljen u amsterdamskom klubu Blue Note i ova ploča već najavljuje eklektični i emotivni naboj koji ćemo slušati sa kvartetom Pietre.

Pietre na Italijanskom, naravno, znači ,,kamenje" a ovaj je kvartet nastao tokom pandemijskog lokdauna, 2021. godine, najpre kao način da se zabeleže momenti kroz koje je Fongaro prolazio. U to vreme već čest saradnik bubnjarke Sun-Mi Hong i saksofoniste Nicolòa Riccija – sa čijim je projektima poput Sun Mi Hong Quintet i Ambergris nastupao i snimao – Fongaro je njih dvoje nekako prirodno regrutovao za ovaj projekat, dodajući u postavu i mladog roterdamskog tenor i bariton saksofonistu, improvizatora i kompozitora po imenu Jesse Schilderink, člana istog kolektiva, Batavierhuis kao i sam Fongaro, za kombo koji na, evo već dva albuma, servira mešavinu mišićavog, kompleksnog ritma i ekspresivnih, melodičnih duvaljki.

Fongaro, naravno, nastupa i sa drugim projektima, kao što su Tijn Wybenga's AM.OK, Kika Sprangers Large Ensemble (i kvintet), Sjoerd van Eijck's OAK, Koeniverse 3 ft. Joris Roelofs, the Robert Koemans Trio, BRAIN//CHILD, the Allison Philips Trio, the Rok Zalokar Trio, ROEST... Sa Riccijem i Hongovom je osvojio i razne nagrade (The records, dvaput sa Riccijem, pa onda pobeda na nacionalnom džez takmičenju 2018. godine i nagrada Edison 2019. godine sa kvintetom koji predvodi Hongova), a navodi se da je svirao i sa muzičarima kao što su Jasper Blom, Bo van der Werf, Harmen Fraanje, Joris Roelofs, Tineke Postma, Ben van Gelder, Reinier Baas, Joost Patocka, Mete Erker, Mark Schilders. Od 2017. godine je gostujući predavač na Codartsu.

Sun-Mi Hong je verovatno najpoznatija muzičarka u ovoj postavi, bubnjarka koja u Amsterdamu radi već dugo vremena a još od 2012. godine predvodi svoj gorepomenuti kvintet (od 2017. OZBILJNO), ima zapažene albume, osvaja nagrade. Sa svoje strane, Jesse Schilderink radi sa velikim brojem projekata (Teis Semey Quintet, Paradox Jazz Orchestra, Imaginarium, Coal Harbour, Dutch Jazz Collective, Dennis van Aarssen, Pierre Courbois 3GEN3) i osnivač je Rotterdam/Trondheim kolektiva, projekta tekuće saradnje između nizozemskih i norveških muzičara. Nicolò Ricci, tenorista, pak, dolazi iz Milana ali je od 2015. godine u Amsterdamu, takođe je član Sun-Mi Hong kvinteta i svira i sa projektom Joe Goes Hunting Orchestra. On je diplomirao na Konzervatorijumu Giuseppe Verdi u Milanu a na Amsterdamski konzervatorijum je stigao da bi radio master pa iste te, 2015. godine dobio prvi nagradu kao najbolji solo izvođač na ceremoniji Vittoria Rotary. Projekat koji predvodi se, rekosmo, zove Ambergris.

Dakle, ovo je grupa vrednih, aktivnih, vrlo obrazovanih muzičara, ali Pietre je pre i posle svega Fongarov projekat, hroničarski napor da se neke stvari, pre svega neke impresije vezane za, kaže, prijateljstvo i ljubav između ostalog, zabeleže u za to pogodnom formatu. Prvi album sa kraja 2022. godine, First time (a)live je bio kombinacija studijskih i koncertnih snimaka, kao neka vrsta manifestnog izlaska iz pandemijske izolacije. Novi album, izašao u Julu, ali tek od nedavno prisutan na Bandcampu, nazvan samo Pietre, nema ovu vrstu ujedinjujuće teme pa je on muzički raznolik i interesantno neujednačen.

Fongaro piše složene kompozicije, baš kako biste očekivali od visokoobrazovanog profesionalnog muzičara. Pogotovo je, naravno, za očekivati složenost u domenu ritam sekcije i Fongaro ovde ne razočarava. Komad koji album otvara, Barbaro, nudi ritmičku pirotehniku i saksofonske rafale koji podsećaju na to da ,,free jazz", kako često jednim terminom obuhvatamo svu džez avangardu, često uopšte nije ,,free" i da može biti ekstremno tvrdo napisan i strukturiran. Metrika u Barbaro je vrtoglavo kompleksna sa Hongovom i Fongarom koji postavljaju klizavu, skakutavu podlogu za saksofoniste, no ova kompozicija ima nepobitan drajv pa i, ako ste dovoljno odvažni, plesni, kinetički kvalitet. Duvači nemaju problem sa složenim ritmom i obojica pružaju energičan program, a Schilderinkov bariton je ovde pogotovo prominentan u soliranju.

Druga kompozicija, Doggo je odmah i druga strana medalje, jedan apstraktniji, više improvizovani komad u kome su studijski efekti jednako značajan deo identiteta kompozicije kao i živa svirka muzičara. Hongova ovde svira jednako kompleksno ali relaksiranije, a elektronsko procesovanje instrumenata daje kompoziciji jedan avetinjski kvalitet.

Možda bi termin math-jazz dobro opisao neke od komada na ovom albumu, ali Uno Spreco Di Pazienza (A Waste Of Patience), treći po redu je vrlo sveden, ritmički oneobičen ali jednostavan komad kontemplacije i atmosfere. Stop Thinking About Feelings je ponovo povratak u kinetičku ritmičku orbitu, sa saksofonima koji sviraju ekstatične, himnične teme, a Marcia Nuziale je opet snažan kontrast njoj, sa svojim neparnim, saplićućim ritmom i robotskim fank temama.

Tiha, avetinjska, vrlo reflektivna One Minute potvrđuje da oaj deo albuma karakteriše nežnija, kontemplativnija muzika. Mada je, naravno, Three Minutes koja sledi odmah iza nje (i traje, da se razumemo, četiri minuta i 36 sekundi) najbliže ,,klasičnom" free jazzu što ćete čuti na ovom albumu, sva u bubnjarskim sinkopama i energičnim saks-solažama. Ali onda stiže The Holy Mountain, briljantna, kinematička, melanholična refleksija koja zaista dotiče ,,svetost" u svom razvijanju teme i slobodnom, spontanom ritmu.

Palermo koja je sledi je bučnija, energičnija i kraća ali i ona je više okrenuta kontemplaciji i potrazi za ekstazom nego nekakvoj mišićavoj matematičarskoj svirci. Onda iza nje dolazi Se, Tu, Un Gior - No, Mi Di - Rai, Quel - Lo, Che Vor - Rai (Nuovocarino), ponovo ritmički kompleksan, dinamičan komad u kome, opet dominiraju apeninske teme i atmosfere radije nego klasičan postboperski free jazz koji biste možda očekivali.

U istom tonu album zatvara Sempretutti, Tuttiinsieme čija je tema vrlo ,,italijanska" a svirka izrazito uspeo spoj melanholije i optimizma. Lagano nestajanje teme i instrumenata dok u miksu ne ostane samo elektronski šapat u kome melodija zamire je perfektan kraj za ovakav album.

https://alessandrofongaro.bandcamp.com/album/pietre (https://alessandrofongaro.bandcamp.com/album/pietre)

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 19-12-2024, 22:10:27

Krautrok? Džez? Vaj not bouf!

https://nonkeen.bandcamp.com/album/all-good

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 22-12-2024, 12:14:14

Juče je počela zima a svaka zima je dobra prilika da se sluša norveški free jazz i slobodna improvizacija. Ali pošto je nekima to malo mračno, opskurno i baca ih u dublju depresiju nego što je standard za period u godini kada su dani najkraći, noći najduže, a sunca i plavog neba jedva da ima, onda ćemo da dodamo, PO ISTOJ CENI i nešto što je nastalo u sunčanoj Kaliforniji. Dakle, danas ne jedno, ne dva, nego TRI izdanja, jer ide Nova godina i valja biti darežljiv.

Idemo onda prvo u Norvešku i već sam izvesno vreme imao želju da malo slušamo muziku koju pravi i izvodi ugledni gitarista iz Osla, Tellef Øgrim, a koga sam već mislim više puta pominjao ove godine kao čestog saradnika drugih skandinavskih muzičara o kojima sam pisao. On mi je sada dao izvrstan šlagvort, objavljujući početkom Decembra dva nova, zanimljiva izdanja. Øgrim, naravno, kao i veliki deo free improv sabraće i sasestara, snima i objavljuje mnogo muzike i zapravo je jedno od ova dva izdanja kompilacija najboljih momenata sa nekoliko recentnih albuma (izašlih u 2023. i 2024. godini) koje je radio u partkularnoj postavi, nastupajući uživo i improvizujući u studijskim uslovima, a gde je razlika u pristupu, ali i kvalitetu zvuka gotovo neprimetna. Ovo su sve čiste, nepatvorene slobodne improvizacije u kojima se ostaci idiomatske muzike jedva naziru a muzičari programski idu protiv kreiranja harmonije, teme, gruva...

Poslušajmo, dakle prvo tu kompilaciju: H.U.L.L.V.A.N.N. je ime benda a Bestof je ima albuma i ovde se radi o postavi u kojoj pored Øgrima na električnoj gitari sviraju (ne nužno UVEK u isto vreme) bubnjar Thomas Oxem, basista Anders Berg i saksofonista Dario Fariello. Fariella na nekim albumima potpisuju da koristi i glas (to se ovde čuje već na prvoj kompoziciji) i svira i ,,fidbek violu" što VALJDA znači da svira električnu violu ali tako da se uđe u zvučnik i da se izazove mikrofonija dok se svira. Plemenita rabota, čovečanski napor da se muzici da sloboda sa kojom ona onda sama bira šta će da radi.

Na pomenuta četiri albuma je ovaj bend ponekad sveden na trojku, nekada nema Fariella a nekada nema Oxema, ali pošto pričamo o potpuno nehijerarhijskoj muzici u kojoj nema nikakve podele na pratnju i soliste onda se te mutacije u postavi ne odražavaju specijalno mnogo na ono što se čuje.

Tellef Øgrim je inače stara garda skandinavske slobodne improvizacije, rođen 1958. godine i sa kaljenjem u rok i džez bendovima tokom mladosti a početkom osamdesetih je okusio i meru mejnstrim popularnosti sa nju vejv postavom Ung Pike Forsvunnet koja je imala par izdanja i nastupa po televizijama. A TAD JE TO NEŠTO ZNAČILO. Sa svojom kasnijom ženom je 1985. godine imao soul-rok bend Duck Spin, pa je 1987. osnovao svoju prvu džez grupu, Libido. Onda je krenuo da piše muziku za pozorište, pa se progresivno sve više interesovao za slobodnu improvizaciju i onda, pogotovo u ovom veku sarađivao sa mnogo evropskih muzičara sa ove scene, uključujući, recimo ljude kao što su Jacek Kochan, Anne Danielsen, Franz Hautzinger... Imao je i multimedijalne projekte a negde od 2017. godine je dosta aktivan njegov trio sa Šveđanima, Andersom Bergom na basu i Peeterom Uuskylom na bubnjevima.

O Uuskyli sam već pisao, a i o Bergu, ranije ove godine, pa izvolite da se uputite (https://cvecezla.wordpress.com/2024/09/29/jazz-nedeljom-per-anders-nilsson-henrik-wartel-gunnar-backman-anders-berg-storsjo-kyrka/). A ovde ćemo da dodamo da je Thomas Oxen norveški bubnjar i inženjer zvuka koji dosta sarađuje sa jakim imenima kao što su npr. Fred Longberg-Holm, Paal Nilssen-Love, ali i Ken Vandermark. Kao muzičar, imao je saradnje sa raznim skandinavskim muzičarima (npr. Lasse Marhaug) a najbitniji mi je bend Bladed, koji izvodi nekakav nezavisni, arti rok/ pop.

Dario Fariello je najmlađi iz ove ekipe, rođen u Napulju 1987. godine i sa trenutnom adresom u Berlinu. Od, jelte, mladosti se bavi improvizovanom muzikom (partikularno dok je studirao u Bolonji gde je pokrenuo Bologna Improvisers Orchestra kao i etiketu Eclectic Polpo Records). Svirao je sa raznim dobrim likovima kao što su Gino Robair, Eugene Chadbourne, Jonas Kocher, Renato Ciunfrini i generalno čovek radi razne zanimljive stvari.

No, naravno, Bestof je onda po prirodi stvari ploča samo za najtvrđe jezgro ljubitelja free improva, već i time da iako je ovo Øgrimov izbor ,,najboljih" H.U.L.L.V.A.N.N. komada iz poslednjih par godina, pričamo o muzici čiji se autori izrazito trude da ona bude potpuno slobodna, bez ikakvih dugova žanrovskim i idiomatskim ekspresijama. Drugim rečima, kada ovde čujete nešto što podseća na fanki gruv ili na džezerski sving, to su retki ustupci ,,običnoj" muzici, i najčešće su samo ostvrca idiomatskog u moru potpuno slobodnih zvukova.

Øgrim ovde svira električnu gitaru ali njegov odabrani zvuk je relativno suv, bez mnogo efekata kakve danas vole improv gitaristi. Ovde, dakle, nema nekog velikog igranja sa pedalom za volumen, ili digitalnog semplovanja i procesovanja signala i Øgrimova svirka je pre svega zasnovana na pronalaženju smislenih pregršti nota i zvukova i njihovog smislenog povezivanja, nekada kroz harmonije, često bez harmonija, sa snažnim, energičnim ali diciplinovanim saundom. Interakcije, kada ih ima, su najprimetnije sa Fariellovim saksofonom i ova dvojica muzičara povremeno imaju jasne razmene i zajedničke prolaske kroz skale.

No, muzika H.U.L.L.V.A.N.N. je više prostor u kome četiri čoveka nalaze svaki svoju autonomnu zonu nego nekakav disciplinovano usmeren zajednički poduhvat, pa ovde svako staje i kreće kad hoće, Oxem svira neke svoje poliritmije, Berg grmi iz podzemlja a ostala dvojica pršte, pište, škripe i štekću i to sve zvuči kao da je snimano telefonom iz publike.

Ali, ako volite tu partikularnu estetiku, H.U.L.L.V.A.N.N. pruža hardcore program i, kako rekosmo, u nekim kompozicijama dobijamo i svojevrsni gruv. A u drugim, naprosto uživamo u zvuku koji se cepa, lomi, topi – poslušajte na primer Øgrimovu gitaru u Hard starboard, gde žice vibriraju kao da se neki panker dočepao Hendriksove gitare i sada ON sa njom vodi ljubav. Drugde, na primer u Cyclic poem, gitarista traži izraz u malim, odsečnim gestovima iz kojih izrasta gotovo rokenrol ekspresija.

https://tellefogrim.bandcamp.com/album/bestof (https://tellefogrim.bandcamp.com/album/bestof)

Drugom Øgrimovo izdanje iz Decembra je EP Brain Sofa na kome on svira sam, i to akustičnu gitaru. I to ne bilo kakvu akustičnu gitaru nego vrlo važnu akustičnu gitaru za njega, koju je kupio u zalagaonici pre četrdesetak godina, nakon što je sirota gitara, kupljena na poklon pa polomljena na žurci, donesena u radnju da se opravi i onda nikada niko nije došao po nju.

U solo izdanju Øgrim se snalazi kao riba u vodi, svirajući uglavnom vrlo cerebralne ali zapravo tople, emotivne mikro teme i denflovane akorde, nudeći dinamičan a intiman program kratkih kompozicija koje pokazuju da za bogatstvo zvuka i avangardnu apstrakciju nisu neophodni amplifikacija, efekti, struja – ništa sem klasičnog instrumenta i oslobođenog muzičara:

https://tellefogrim.bandcamp.com/album/brain-sofa (https://tellefogrim.bandcamp.com/album/brain-sofa)

Kako smo i obećali, idemo sada u malo toplije krajeve, konkretno u Kaliforniju. signal_Blur je album saradnje između Marka Dressera na kontrabasu i Paula Nicholasa Rotha na alt saksofonu, a koji je i primarni autor materijala. Snimljen potkraj 2022. godine u Kaliforniji (David Aguilla je bio inženjer zvuka) i zatim miskovan dve godine, ovaj je album izašao na vinilu u Oktobru a onda se početkom Decembra pojavio i digitalno na Bandcampu i predstavlja jednu od najslađih, najtoplijih ploča avangardnog džeza koje ćete čuti ove zime.

Marka Dressera naravno ne treba POSEBNO predstavljati jer se radi o veteranu avangardnog džeza, čoveku koji je ove godine napunio krepkih sedamdeset a koji je tokom svoje duge i plodne karijere sarađivao sa samim kremom američke avangardne/ džez/ improv scene. Svakako moramo pomenuti kvartet Anthonyja Braxtona gde su pored njega bili i Marilyn Crispell i Gerry Hemingway, a onda i rad sa Laurie Anderson, Ivom Perelmanom, Simonom Nabatovim, Nedom Rothenbergom, Bobom Ostertagom, Johnom Zornom, Tomom Corom, Satoko Fujii, Susie Ibarrom, Fredom Frithom, Roswellom Ruddom, Abdrewom Cyrilleom... Dresser je institucija američke avangarde i sa njim uvek znate da dobijate samo najbolje.

Roth je, sa svoje strane, profesor na Univerzitetu San Dijego na programu interdiciplinarne muzikologije za doktorande a navodi se i da ,,predaje kurseve o spekulativnom džezu, hip-hop istoriji i naprednoj teoriji improvizacije za studente redovnih studija". Teška je to, jelte, akademska artiljerija, ali Roth je i aktivan muzičar koji sarađuje sa basistom Joeom Rehmerom i gitaristom/ elektroničarem Ianom Douglasom-Mooreom, Njujorčaninom koji drži i malu etiketu Earwash Records. Roth i Douglas-Moore imaju više kolaboracija na ovoj etiketi (koja je i osnovana da se on epublikuju) a baš je taj izdavač izdao i signal_Blur. I to je jedna beskrajno prijatna ploča.

Dresser i Roth materijal opisuju kao ,,aritmične" kompozicije koje su snimljene, pa se sa njima svašta radilo (,,messed with", kažu) pa su ponovo sklopljene, ali u praksi, kada album slušate, ovo nije nikakva STRAŠNA avangarda. Aritmičnost pre svega znači da ovde nema perkusionističkih instrumenata i da se baš ne gleda koliko traje koji takt, ali Dresser i Roth sviraju uglavnom u prepoznatljivim džez gestovima i ovo je album sa čvrstim korenima u hardbopu iako je kameran, tih i intiman.

Takođe, ako je ovde bilo nekog velikog petljanja u postprodukciji, to se ne čuje. Kompozicije zvuče kao da su odsvirane u realnom vremenu, sa muzičarima u istom prostoru, Agullin snimak je čist, ali topao i živ, a Tornike Karchkhadze koji je ovo miksovao zajedno sa Rothom, te Sam Minaie koji je radio mastering, ne kvare ništa i samo obezbeđuju da se ovi lepi muzički gestovi čuju.

Ako volite Dressera i slušali ste razne njegove snimke na etiketama kao što su Tzadik, Victo ili Knitting Factory, ovde se dobija vrlo prirodna ekstrapolacija njegovog pristupa sviranju kontrabasa, oplemenjena velikim iskustvom i čistotom koje donosi zrela faza života jednog muzičara. Dresser uglavnom svira gudalom, a njegova muzika je bogata, tonalno i teskturalno, sa neretkim momentima u kojima imate utisak da ovo nije jedan instrument već čitav orkestar. Roth i on ravnopravno rade na Rothovim temama i ovde nema pratnje i soliranja a kada se improvizuje, to obojica rade u isto vreeme, ne napuštajući osnovnu tematsku orijentaciju kompozicija. Čak ni kada, kao na primer u weather, zvuci koji se proizvode nisu ,,normalni" ni za jedan od dva instrumenta na ovom albumu. Efekat koji album ostavlja nije da je ovo nekakva redukcionistička, ,,minimalna" postavka, iako tehnički ona to jeste, i muzika zvuči užurbano, energično, živo.

Uopšte, Dresser pripada generaciji američkih muzičara stigloj na scenu nakon što je avangarda podrazumevala potpuni raskid sa tradicijom i građenje novog po svaku cenu. Dresser, Zorn, Chadbourne i njihovi ispisnici su onda u sopstvenu tradiciju ravnopravno ugradili i to novo, neidiomatsko, nežanrovsko, ali i klasičniju klasičnu i džez muziku, rok i pop i dopustili sebi da se slobodno kreću između potpunih apstrakcija i sasvim iskreno sviranog idioma. Iako su teoretičari često Johna Cagea nazivali postmodernistom, zbog njegovih filozofskih stavova više nego zbog muzike, ,,prava" postmoderna je stigla zapravo tek generaciju posle njega sa Dresserom i njegovim ispisnicima i saborcima.

I signal_Blur je onda SAVRŠEN pokazni primer za muziku koja je u načelu netradicionalna, ne poštuje hijerarhiju u postavi niti teoriju u komponovanju i aranžiranju, ali koja se istovremeno nimalo ne stidi da svira lepe, optimistične melodije i da, prosto, SVINGUJE. Izuzetno prijatna ploča:

https://earwash.bandcamp.com/album/signal-blur (https://earwash.bandcamp.com/album/signal-blur)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 29-12-2024, 13:10:28

Za poslednju džez Nedelju u ovoj godini ponovo imamo dva izdanja. Oba su nova ali dok jedno predstavlja nove, mlade muzičare za koje verovatno niste čuli, sa zanimljivom muzikom koja obećava mnogo uzbuđenja u budućnosti, drugo predstavlja stare ali neobjavljene snimke muzičara za koga, statistički, takođe verovatno niste čuli ali koji je vrlo duboko obeležio avangardnu džez scenu svoje velike države.

Prvo ćemo naravno o ovom drugom: Vladimir Rezitsky: His Universe je ganc-nova kolekcija starih, nikada ranije objavljenih snimaka ruskog saksofoniste i flautiste, kompozitora i inovatora po imenu Владимир Петрович Резицки (odnosno Владимир Петрович Резицкий) a koju je izbacila moskovska etiketa ArtBeat velikog ruskog producenta, radijskog voditelja i kolekcionara ploča Nikolaja Bogajčuka. Big Nik, kako su ga zvali, umro je prošle godine sa jedva navršenih šezdeset i sa više stotina izdanja u katalogu firme, trudeći se da pronađe, podrži i promoviše nezavisne autore u rasponu ,,od progresivnog roka do nežnog džeza". I firma to i posle njegove smrti nastavlja zahvaljujući entuzijazmu njegovih saradnika. Za potrebe ovog izdanja, sin Vladimira Rezickog, Spartak, je uradio izbor iz neobjavljenih očevih snimaka i kompilirao kolekciju koja pokriva žive snimke napravljene između 1985. i 1991. godine, uglavnom u Arhangelsku, Vladimirovom rodnom gradu.

Vladimir Rezicki nije izvorno bio saksofonista. On je studirao, i 1962. godine završio obou na Visokoj muzičkoj školi Arhangelsk a onda je sam sebe naučio da svira saksofon i flautu. Na ovom izdanju čućete ga kako svira i klavir, harmoniku, a uz njega se nalazi njegov tadašnji sastav Arhangelsk, sa kojim je svirao od ranih sedamdesetih. Iako je kroz grupu tokom duže od dve decenije prošlo više od dvadeset muzičara, ova postava (Vladimir Turov na klaviru, trubi, klavijaturama, harmonici, Nikolaj Klišin na kontrabasu, bas gitari, violini i trubi, Oleg Judanov na bubnjevima i klarinetu, njegov, pretpostaviću brat Nikolaj Judanov na udaraljkama i trombonu, i onda Konstantin Sedovin na vokalima) je bila tu u onom zrelom periodu grupe, kada je sviranje redovnih koncerata u gradu Arhangelsku bio glavni posao ovih muzičara, a bend je postao poznat i izvan Sovjetskog saveza sa švercovanim snimcima koji su se puštali po evropskim bastionima progresivne i avangardne muzike.

Arhangelsk je imao samo jedan jedini ,,pravi" album za vreme svog postojanja, pošto u to vreme u SSSR nije bilo baš mnogo nezavisnih izdavača, pa je državana firma Melodija tek 1990. godine izbacila album Призраки старого города da ispoštuje u tom trenutku već veoma veteranski sastav koji je bio na vrhuncu moći. No, Leo Records iz Londona, firma koju je osnovao Leo Feigin (to jest Aleksej Leonidov, ruski imigrant) 1979. godine i jedan deo kataloga posvetio publikovanju ruskog džeza, što je omogućilo zapadnoj publici da po prvi put čuje Sergeja Kurjokina, Simona Nabatova, ali i tuvansku divu Sainkho Namtchylak, je još 1985. godine izbacio živi album snimljen u Lenjingradu 1985. godine a onda 1994. godine objavio Hot Sounds From The Arctic. Ovaj potonji album je do ovog trenutka bio praktično jedini album Vladimira Rezickog i jednog od njegovih tadašnjih projekata (sa kojima je radio sve intenzivnije posle raspuštanja Arhangelska polovinom devedesetih) koji se mogao naći u kakvoj-takvoj distribuciji.

Taj je album snimljen na Džez festivalu u Arhangelsku koji je bio ogroman projekat za Rezickog i stavio ovaj grad na međunarodnu mapu, tokom duže od decenije i po dovodeći brojne strane muzičare da nastupaju u Rusiji. I ovogodišnje izdanje festivala posvećeno je baš Rezickom i osamdesetogodišnjici njegovog rođenja. Istovremeno, Rezicki je sa svojom muzikom putovao po raznim festivalima širom sveta pa su i snimljeni neki živi albumi (na primer onaj u Japanu) a 1995. godine je on i odlikovan kao Zaslužni umetnik Ruske federacije, što je došlo kao kruna karijere ispunjene brojnim nagradama. Nažalost, Rezicki nije dugo ubirao plodove svoje međunarodne popularnosti i preminuo je 2001. godine, sa jedva 56, pa je onda sahranjen u Arhangelsku za koji je bio vezan najveći deo svog života (iako je studirao i u Viljnusu).

His Universe je, dakle, prilika da se, trideset godina nakon Hot Sounds From The Arctic ponovo sluša Vladimir Rezicki i nisam siguran da mogu da prenaglasim koliko je ovo veličanstvena kolekcija veličanstvene muzike. Ruska vikipedija sa dosta ponosa naglašava da je ranih šezdesetih Rezicki bio prvi sovjetski saksofonista koji je svirao kao moderni majstori avangardnog džeza (naravno Peter Brotzmann, Evan Parker i Willem Breuker), ali muzika na His Universe, urađena dvadeset i više godina kasnije prikazuje nam ne samo vrsnog tehničara i prodornog solistu nego i raskošnog kompozitora i aranžera, smelog eksperimentatora, jednu zaokruženu muzičku ličnost koja bi, evo da kažem, mogla da se označi i kao ,,ruski Sun Ra".

Verovatno ne po dosegu i uticaju, svakako ne po obimnosti diskografije, ali širina vizije, jedna neverovatna, beskompromisna radoznalost i inventivnost sa kojom su Rezicki i njegova ekipa kreiraju jedinstvena muzička iskustva je prilično snažno prezentirana ovim izdanjem.

Već naslovna kompozicija, kojom album počinje je dovoljna da se Rezicki i Arhangelsk upišu u sam vrh liste džez-istraživača koje ne zanima tradicija sem ako u njoj ne može da se živi i koja ne može, paralelno sa tim životom da se razvija, ali ih ne zanima ni puki novum ako uz njega ne možete da se dobro provedete. Kao i najradikalniji snimci Sun Ra, His Universe je dvadesetsedam minuta žestine koja dolazi i u tihoj i u bučnoj formi, psihodeličnih zvukova izvan ne samo svih žanrova već izvan poznatog svemira, brutalnog elektronskog filtriranja nota tako da nikada ne budete sigurni da li čujete ,,instrument", ,,čoveka", ,,efekat" ili nešto četvrto, glosolalijskih, nemuštih vokala i divljih, obrednih udaraljki. His Universe je komad koji spaja free jazz i progresivni rok sa modernom akademskom avangardom, erupcija zvukova i boja uz koju se pleše čak i ako u životu niste ustali sa stolice tokom džez koncerta.

Šta je publika u sali Zolotica 1991. godine mislila dok je ovo slušala nemamo pojma jer od nje neće doći ni glas: kompozicija se završava snimljenim i izprocesovanim smehom koji bend pušta publici, kao da je izaziva da smisli bolji vic ako može.

Ništa na ostatku albuma, naravno, po monumentalnosti ne doseže OVE razmere, ali je sve izvanredno. Pilgrim je osmominutna kosmička eksploracija gruva i nepregledne dubine i prostranstva; Na Gorushke, Na Gore počinje glosolalijskim sparingovanjem muzičara na bini pa se izmeđe u free jazz od kog bi i Cecil Taylor počeo da štuca, samo da bi onda prešala u ljuti latinični džez gruv preko koga Rezicki sipa perfektne alt-solaže; Sunrise je ajlerovska proslava života i melodije spakovana u manje od dva minuta i detonirana pred vašim licem kao da je svako jutro novo rođenje; Spain 5/4 je briljantni petočetvrtinski plesni gruv I TAKO DALJE. Ne želim da vam više prerpričavam ovbaj album, KUPITE GA ZA IME SVETA.

https://artbeatmusic.bandcamp.com/album/his-universe (https://artbeatmusic.bandcamp.com/album/his-universe)

A mi da završimo godinu jednim malim ali slatkim novim izdanjem kojim dominira klarinet. Svesni smo da ga premalo zastupamo u ovim nedeljnim pregledima i zavetujemo se da budemo bolji u budućnosti. Sem ako ne budemo gori, što je isto dosta moguće.

Julius Gawlik, Jeremy Viner, Victor Fox, Marius Wankel, Zuza Jasinska: Klarinettensalat vam već i samim imenom govori šta ćete ovde dobiti: salatu od klarineta. And I think it's beautiful kako bi to rekli mangupi na pokojnom tviteru. Julius Gawlik je Nemac (al dobar čovek), rođen 1997. godine ,,u muzičkoj porodici" a koji je od svih instrumenata odabrao da svira BAŠ klarinet sa nežnih dvanaest godina. Neke odluke nas posle progone celog života, ali Gawlik je mudro odlučio da nedugo potom nauči i tenor-saksofon (prstomet je ionako isti) i posle je sve išlo svojim tokom: sa šesnaest je dobio stipendiju Univerziteta Templ u Filadelfiji jer je, jasno je, KIDO taj saksofon i klarinet, onda se preselio u Berlin, na Džez institutu tamo diplomirao 2021. godine, a profesori su mu bili Peter Weniger, Greg Cohen i Reggie Moore što, složićete se, nije loše. Od 2021. godine član je NDR Big Banda, ali je već do tada naređao neke nagrade, svirao sa Nemačkim nacionalnim omladinskim orkestrom i krenuo da sarađuje sa raznim evropskim avangardistima kako bi izgradio ime u improvizatorskoj zajednici. Evo nekih imena: Jim Black, Evi Fillipou, George Garzone, Wanja Slavin, Jeff Ballard, a Gawlik je već obišao dvadesetak zemalja svirajući, nastupao na North Sea Jazz festivalu, Londonskom Jazz festivalu, Kopenhagenškom Jazz festivalu...

Za ovu priliku udružio se sa još dvojicom klarinetista (Jeremy Viner i Victor Fox) i uzeo i bubnjara (Marius Wankel) i na ovom kratkom izdanju ne da nema saksofona nego nema ni kontrabasa.

Ali nikome to ni ne treba. Ovo je kombinacija džezerske improvizacija i izlazaka u potpuno slobodni, neidiomatski improv, er, idiom, pa su svi slobodni da predvode ili prate onoliko koliko je to smisleno. Ovaj lepi, vrlo lepo i prirodno snimljeni EP nema svingovanja niti klasičnog gruva, ali nije ni meditativni, suvo-cerebralni free improv gde se muzičari gledaju ledenim pogledima i nastoje da iskoriste najmanji moguć broj nota do kraja nastupa kao da na svaku plaćaju PDV. Sva četvorica muzičara ovde rade lepršavo, energično, a razigrano i duhovito (bez, srećom, upada u glumu i kreveljenje) i toplina i intimnost zvuka sa jedne strane a onda ta energična a optimistična svirka sa druge kreiraju izuzetno lep koloplet melodija i ne-baš-ritmova. Za ,,propisniji" free jazz treba da ovo poslušate do kraja jer četvrta kompozicija, TossMe ima neku vrstu (kvazi)gruva i uspeva da kombinuje slobodnu svirku sa upadima diksilend citata, ali hajlajt avangarde je verovatno treća, Nie Siedź W Głowie, na kojoj gostuje Zuza Jasinska na vokalima i ovo je, iako ima i tekst (na Poljskom, pa ga ionako nećete razumeti) zapravo najapstraktniji komad na izdanju. Ugodno:

https://juliusgawlik.bandcamp.com/album/klarinettensalat (https://juliusgawlik.bandcamp.com/album/klarinettensalat)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 05-01-2025, 17:58:35

E, da, da ne zaboravim, za prvu Nedelju u godini sam napravio mikstejp koji je retrospektiva džeza koji sam slušao u 2024. pa ko ima na raspolaganju nekih 340 minuta ovde može da čuje dosta dobre muzike:

https://cvecezla.wordpress.com/2025/01/05/dj-meho-jazz-of-2024/ (https://cvecezla.wordpress.com/2025/01/05/dj-meho-jazz-of-2024/)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 12-01-2025, 12:30:10

Za prvi ovogodišnji Nedeljni jazz ugođaj imamo... čekajte, OPET Szilárda Mezeija? Nismo li pre svega nekoliko nedelja pisali o njegovom obimnom duplom albumu kompleksnih kompozicija i intenzivnih improvizacija, Révészem (https://cvecezla.wordpress.com/2024/12/08/jazz-nedeljom-szilard-mezei-tul-a-tiszan-innen-ensemble-reveszem-i-humanization-4tet-saarbrucken/)? Jesmo, ali panonski kompozitor i improvizator je u međuvremenu ozbiljno unapredio svou Bandcamp stranicu, dodajući na nju masu albuma koje je snimio tokom poslednje decenije i po a donedavno nisu imali ovu vrstu izdanja, a među njima je i par novih izdanja, snimljenih 2024. godine gde je najnovije ovo o kome danas pričamo. Szilárd Mezei Ring Consort: Infinities Meets in the Parallel je album sa osam kompozicija koje kombinuju autorski materijal, slobodnu improvizaciju i aranžiranje klasične muzike, snimljen uživo u mestu Kápolnásnyék u susednoj Mađarskoj, dvadesettrećeg Novembra prošle godine i premijerno je izašao petog Januara ove kao da plodni autor ovim želi da nam obezbedi ne samo zakasneli novogodišnji poklon već i uveravanje da će ova godina proteći u znaku nadahnute nove muzike.

Kako smo to negde već detaljisali, ,,nova muzika" je žanr za sebe, delom produžetak i evolucija klasične kompozicije – najčešće u njenim kamernim formama – delom eksperimentalni spoj kompozicije i improvizacije, klasike, džeza, roka, folk i tradicionalne muzike, često elektronike i elektronske improvizacije. Ironija da se nešto što se zove ,,nova muzika" tako zove već decenijama nije neprimećena od naše strane, hvala lepo, ali istina je i da je ovo i dalje najbolji termin kojim se može opisati stvaralaštvo autora kao što je Szilárd Mezei.

Na kraju krajeva, ovde postoji eksperimentalna ambicija, ali ona nije jedini princip u nastajanju ove muzike i rezultati eksperimenta ne posmatraju se kao vredni po sebi kao što bi možda bilo u nekom drugom kontekstu, već pre svega onoliko koliko donose estetskog sadržaja. A ta je estetika opet formirana kroz složen sistem međuzavisnosti različitih muzičkih nasleđa i filozofija, sa klasičarskom disciplinom i formom kao zaleđem i polaznom tačkom, sa imptovizatorskom glađu kao etosom, sa prepoznavanjem relevantnosti – i lepote – različitih žanrova koji svi mogu da stoje zajedno, jedni naspram drugih i jedni UZ druge u ovakvim kontekstima. ,,Postmoderna" je izlizan termin, ali meni deluje i dalje kao dobro rešenje ako vam je ,,nova muzika" nedovoljno precizan dekstriptor.

Jer Szilárd je, kao i mnogi drugi autori slične muzike, neka vrsta hodajuće, pišuće i svirajuće rasprave o tome kako se tradicija danas čini relevantnom – a ne samo muzejskom građom – odnosno bukvalno, kako se tradicija može menjati, šta joj se može dodavati a šta oduzimati da bi ostala živa a ne samo zapisana prošlost koja se ponavlja poput molitve. I to ne jedna tradicija, da stvari budu komplikovanije. Szilárdova muzika je, možda i izrazitije na ovom izdanju, smeštena između nekoliko tradicija, folklornih, džezerskih, klasičnih, improvizatorskih (dakle, tu ima i onih koje se skoro programski trude da ne budu deo ni jedne tradicije) i njegov životni poziv je onda da u toj pregršti nasleđa, zvuka, teorija, stilova, harmonija, zvukova i tehnika, nađe skladnu celinu.

Ring Consort je manji orkestar od onoga što smo zatekli na poslednjih par Szilárdovih izdanja. Originalno ovo je bio kvartet, nastao 2020. godine tokom improvizatorskih radionica rađenih u Segedinu. Isprva okrenut slobodnoj improvizaciji, ovaj je bend u Novembru prošle godine u Subotici svirao u postavi koju su pored Szilárda činili još Margit Szvetnyik na violini, Zoltán Csányi na kontrabasu i Kornél Jenei na udaraljkama. No, u Mađarskoj, i na ovom albumu imamo nešto drugačiju i širu ekipu. Szilárd, Kornél Jenei i Margit Szvetnyik su i dalje tu, ali veliki deo zvuka na ovom albumu proizvode Csaba Nagy koji svira lautu i teorbu i Vedran Ferizović na klasičnoj gitari. Sekstet zaokružuje Nemanja Mihailović na fagotu i ovo je jedan od najtoplijih, najnežnijih muzičkih projekata koji sam ikada čuo da dolazi iz Szilárdove imaginacije.

Neću da kažem da me je Szilárd iznenadio. Slušam njegovu muziku decenijama i poznajem širinu njegovih interesovanja i sposobnost da kreira vrlo različite muzičke svetove, od kojih svaki ima svoju boju, svoju teksturu i dinamiku i, već sam pišući o Révészem primetio da imamo na programu topliju, nežniju muziku nego što je dugo godina bio njegov standard, zasnovan na vrlo cerebralnom percipiranju improvizacije i moderne kompozicije. Infinities Meets in the Parallel je utoliko nekakav prirodni korak dalje, kamerna muzika sa umiljatom baroknom osnovom, program koji klasičnu muziku pozne renesanse i ranog baroka spaja sa narodnjačkim i džezerskim improvizovanjem, u kome Szilárdova viola i violina Margit Szvetnyik sparinguju kao Muhamed Ali i Džo Frejzer iznad kamerne, klasične pratnje. Konkretno, u naslovnoj kompoziciji koja traje solidna dvadesettri minuta imamo spajanje Szilárdove originalne kompozicije, žustrih improvizacija (slušajte fagot kada Mihailović solira, kako se propinje poput ždrepca koga su konačno ispregli iz dvokolice i pustili ga da trči po polju) i Szilárdovih aranžmana sedamnaestovekovnih autora kao što su Carlo Gesualdo da Venosa i Giovanni Girolamo Kapsberger.

Dobar deo albuma je utemeljen na tom spoju kasne renesanse i modernih aranžmana sa prstohvatom improvizacije. Prva kompozicija, Free Improvisation + Arpeggiata kreće iz free improv supe neidiomatskog zvuka koji zvuči kao neka jako učtiva verzija Velikog praska i prelazi u Kapsbergerovu Arpeggiatu gde Ferizovićeva gitara i Mihailovićev fagot prolaze kroz atmosferičnu, optimističnu seriju akorda i gotovo neprimetnu temu. Capona je još jedna Kapsbergerova kompozicija, sa pažnjom aranžiran barokni komad u kome se podsećamo da su upravo lauta i terbona bili instrumenti što ih je slavnim učinio ovaj virtuoz austrijskog porekla koji je radio u Rimu.

C - dur Choral Op. 1 "Winter" je Szilárdov autorski komad, veoma nežna, veoma optimistična plesna minijatura, a nakon pomenute monumentalne naslovne kompozicije ide jedan sasvim drugačiji Szilárd. Lady Macbeth behajózott / Lady Macbeth Sailed In je izrazito kinematska, evokativna kompozicija u kojoj je nemoguće pored srednjeevropske osnove ne čuti i malo azijske nadogradnje u udaraljkama i uzvitlanim gudačima, kao da se autor na Ledi Magbet podsećao gledajući Kurosawin Krvavi presto. Ovde dobijamo i još jedan fantastičan solo na fagotu, i to treba ceniti.

Se per havervi oimé + Szépen esik az je pak spoj tradicionalne mađarske narodne pesme i kompozicije Claudija Monteverdija, italijanskog kompozitora šesnaestog i sedamnaestog veka koji se smatra ključnom figurom prelaska renesansne muzike u barok. Szilárd aranžira njegovu muziku sa mnogo topline a prelazak u mađarsku narodnu pesmu dolazi nakon dramatičnog krešenda i Margit Szvetnyik nas prizemljuje svojim zvonkim a nežnim pevanjem.

Chaconne des Scaramouches je napisao Jean-Baptiste Lully, veoma cenjen autor baleta sa dvora Luja Šesnaestog (koji je, štaviše, na dvor i stigao kao plesač pa tek kasnije demonstrirao talenat za pisanje i izvođenje muzike i onda iz korena transformisao i francusku operu) i u Szilárdovom aranžmanu ovo je kratka, poletna plesna numera što podseća na revoluciju u dvorskim balovima koje je Lully iz sporih, svečanih ceremonija transformisao u živu, znojavu igru.

I onda sasvim prigodno album zatvara još jedna Lullyjeva kompozicija, trominutni aranžman Air des Espagnols koji je jednako plesan, razigran i energičan, kao stvoren da zaključi još jednu epizodu u opusu autora što je trenutno u svom apsolutnom kreativnom apeksu i ja se, lično, osećam privilegovanim što mogu da mu prisustvujem:

https://szilardmezei.bandcamp.com/album/infinities-meets-in-the-parallel-2024 (https://szilardmezei.bandcamp.com/album/infinities-meets-in-the-parallel-2024)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 19-01-2025, 12:15:55

Imamo veoma vreo Januar, i to ne mislim samo na preuranjeno proleće u Srbiji i strahovite požare u Kaliforniji. Iz nekog razloga, broj notabilnih izdanja iz domena džeza i srodnih disciplina je neuobičajeno visok za ovo doba godine, kao da se umetnici i njihovi izdavači nervozno gledaju i klimanjem glavama potvrđuju da je kraj sveta možda sada zaista iza ugla i da je najbolje da se sve što je snimljeno izbaci pred narod što pre, bar da se muzika ČUJE pre nego što se kolektivno preselimo u večna lovišta. ICTUS Records, firma koju već, evo skoro pedeset godina predvodi kompozitor, perkusionista, dirigent, edukator pa i multimedijalni umentik Andrea Centazzo je godinu započela izbacujući čak tri albuma od kojih ćemo danas da se upoznamo sa dva. Treći je, da se razumemo, isto izvrstan i vredan pažnje ali je u pitanju muzika dovoljno žanrovski udaljena od jazza da se ne osećam PREVIŠE krivim što danas neću pisati o njoj. Ali ništa vas ne košta da i taj album (ELECTRONIC MIND WAVES VOL. #2 (https://ictusrecords.bandcamp.com/album/electronic-mind-waves-vol-2)) poslušate dok ste na Bandcampu!

Dva albuma o kojima HOĆU danas pisati su oba dovoljno bliska jazz muzici za moje kriterijume i u pitanju su moćne, prodorne ploče slobodne improvizacije utemeljene na džezu i savremenoj klasičnoj muzici a spremne da u svakom trenutku preispitaju svaki element svoje suštine i mutiraju u kojem god bilo smeru.

Andrea Centazzo Art Trio At Sengawa i Andrea Centazzo J Ensemble: Tokyo Moving Nights su, dakle, albumi hardcore slobodne improvizacije centrirani na perkusionistu, dirigenta i autora koji se nalazi u drugoj polovini osme decenije života i ne pokazuje znakove usporavanja. Oba su snimljena uživo na novembarskoj turneji po Japanu gde je Centazzo sarađivao sa nekim veteranskim muzičarima ali i sa nekim novim nadama improvizacije i avangrade i oba su albumi-DOGAĐAJI u onom najlepšem smislu: dokumenti susretanja muzičara koji nisu ,,bend" u nekom konvencionanom smislu i koji su svi posvećeni istraživanju i eksperimentu sa strašću da se iz dostupnih instrumenata izvuče ono najesencijalnije.

Andrea Centazzo je jedno od temeljnih imena evropske pa onda i američke muzičke avangarde poslednjih pola veka (a i nešto duže). Sa listom akademskih titula od koje čovek mora malo da se zagrcne (pored doktorata u muzikologiji, Centazzo je i doktor prava) i zaslugama jednako bitnim i na polju džeza i na polju moderne klasične muzike, Centazzo je i posvećeni predavač koji je na raznim evropskim univerzitetima držao kurseve vezane za muziku, film i multimediju, napisao više od četiri stotine kompozicija (uključujući simfonije i opere), režirao dvadesetak video-filmova, radio sa ogromnim brojem muzičara. Pomenućemo samo najpoznatije među njima: John Zorn, Steve Lacy, Alvin Curran, Don Cherry, Lester Bowie, Evan Parker, Anthony Coleman, Derek Bailey, Tony Oxley, Paul Lytton, Paul Lovens, Mark Dresser, Enrico Rava, Henry Kaiser, Elliott Sharp, Fred Frith, Andrew Cyrille, Lol Coxhill, Steve Swell, Jon Raskin... A kome se od ove liste zavrtelo u glavi, treba da zna da je Centazzo i jedan od vodećih savremenih autora i izvođača solističke perkusionističke muzike sa nastupima gde se akustične udaraljke i elektronika spajaju u nesvetom braku za zvuk i muziku koji kao da nisu sa ovoga sveta.

Od 1976. godine Centazzo predvodi ICTUS Records, etiketu koju je osnovao jer ni jedna od firmi koje je kontaktirao nije htela da objavi njegov album sa Steveom Laceyjem, CLANGS. Centazzo sam kaže: ,,Bile su to godine velikog entuzijazma, kada je improvizovana muzika imala politički značaj, a muzičari su osetili potrebu da se odvoje od uobičajenog produkcionog biznisa i sami upravljaju svojim nastupima i snimcima.". Bezmalo pet decenija nizvodno, ICTUS je etiketa koja u katalogu ima umetnike kao što su Steve Lacy, Alvin Curran, John Zorn, Evan Parker, Derek Bailey, Perry Robinson, Henry Kaiser, Elliott Sharp, uglavnom, mada ne UVEK u muzičkim saradnjama sa samim Centazzom. Iako kaže da je izdavaštvo od početka bilo posao na kome nije zarađivao već često gubio novac, Centazzo, evo, skoro pedeset godina ne izlazi iz ove priče jer, pretpostaka je, razume da je bitno da se ovakva muzika pravi, izdaje i čuje, a mogućnost digitalne distribucije uveliko olakšava taj deo njegovog posla.

Štaviše, ni jedan od tri albuma izašla na Bandcampu u Januaru za sada nema fizičko izdanje, mada se nadamo da će do njih na kraju u nekom momentu ipak doći jer se radi o veličanstvenoj muzici.

Andrea Centazzo Art Trio At Sengawa je možda ,,džezerskiji" od dva albuma o kojima danas pričamo jer je i postava možda bliža ,,klasičnom" triju. Pored Centazza na kombinaciji udaraljki i elektronike, tu su i veteranski kontrabasista Kiyoto Fujiwara, te mlada, vatrena alt-saksofonistkinja Masayo Koketsu o kojoj smo već pisali pre oko godinu dana na ime njenih sumanutih improvizovanih dueta sa Tatsuyom Nakamurom (https://cvecezla.wordpress.com/2024/01/07/jazz-nedeljom-terry-gordon-quintet-tangents-i-masayo-koketsu-x-tatsuya-nakamura-%ce%bb-lambda/). Fujiwara je jedna stara kuka japanske džez scene, kontrabasista koji je nakon studija na Tokijskom muzikom univerzitetu pod Seiichijem Imamurom prešao Pacifik da uči na Berkliju i konzervatorijumu Juiliard gde ga je podučavao tadašnji prvi kontrabasista Njujorške filharmonije, John A. Schaeffer. Posle diplomiranja, 1975. godine svirao je sa Horaceom Silverom u njegovom kvintetu a dalje nastavio da sarađuje sa takvim imenima kao što su Jackie Mclean, Archie Shepp, Jaki Byard, Sunny Murray, Roy Haynes, Eddie Jefferrson, Eddie Gomez, Rashid Ali, Sam Rivers... Dalja karijera mu je uredno podeljena između SAD i Japana, a od devedesetih je krenuo sa vrlo ozbiljnim istraživanjem kontrabasa u solo-kontekstu, što se na ovom albumu veoma dobro čuje sa Fujiwarom koji rutinski proizvodi dovoljno zvuka za čitav orkestar.

I, da odmah kažem, MILINA je slušati ovako iskusne, a ovako raspoložene improvizatore koji svoje ogromne karijere i životna iskustva (Centazzo je rođen 1948. godine, Fujiwara 1953.) ulivaju u materijal koji nastaje u trenutku dok se izvodi i zvuči svakom notom i svakim zvukom kao najvažnija muzika na svetu.

Veliki deo zvučnog konteksta, boje i teksture otpada na Centazzove udaraljke i elektronsko procesovanje, naravno, i već on sam daje snimku nastupa trodimenzionalalni kvalitet i dubinu, pažljivo kreirajući podlogu za ono što će svirati drugo dvoje muzičara. Nema ovde mnogo ,,pravog" džeza, naravno, većina ove muzike nema ponavljajuće ritmove niti nekakav gruv, ali Centazzo nikada ne svira trivijalne note niti u njegovom izvođenju ima slučajnih zvukova. Slušajte Art Trio Live #5: ovo je istovremeno i obredna, ritualna svirka i neka vrsta ljudskog zemljotresa, razvučena po veličanstveno širokoj stereo slici, muzika bez ,,ritma" ali urađena isključivo na ritmičarskim instrumentima.

Naravno, Fujiwara je više nego dorastao ovakvom saradniku (sa kojim je, uostalom i ranije imao prilike da svira) i njegova ekspanzivna tehnika je ovde prikazana u svoj svojoj raskoši. Na momente je veoma lako zaboraviti da je ovo samo jedan veliki drveni sanduk sa četiri žice jer Fujiwara proizvodi neverovatan spektar tonova i tekstura, prelazeći bez problema iz sviranja prstima u sviranje gudalom, iz dubokih, gotovo podzemnih vibracija u visoke flažolete i natrag. Kada iz njegove metodične, svečane improvizacije muzika pređe u uzvitlani trio-haos, kao u Art Trio Live #6, to je ona Harmsova buka što nije sa onoga sveta koja se baš zato mora dizati. Naravno Masayo Koketsu ovde iz sve snage nastoji da pokaže da pripada uz ove legende džeza i slobodne improvizacije i njena svirka je strastvena i moćna ali, a možda je to najvažnije, i dalje pažljivo odmerena, da svaki ton koji odsvira bude SMISLEN. Ovde nema takmičenja, nadvikivanja i ego tripova, samo čist zvučni zen.

A koji je oslikan i u tome da kompozicije nemaju imena i da se razlikuju samo po brojevima, što deluje gotovo brutalno u svojoj bezličnosti kada se čuje kako je muzika strastvena i moćna – kad Masayo Koketsu svira uvod za Art Trio Live #7 to nije samo saksofonistkinja koja prolazi kroz skale nego zvuk iščupan iz kolektivnog sećanja i narodne tradicije pa proteran kroz postmoderni džez filter, dalje nadgrađen Centazzovim udaraljkama koje zvuče kao potok što juri preko kamenitog korita a onda sve uleće u free jazz freakout kao da su i dalje rane sedamdesete a Albert Ayler je u stvari živ i džemuje sa Cecilom Taylorom (koji je prešao na kontrabas) i Andrewom Cyrilleom, sve do jutra. A ovakvih trenutaka je ovaj izvanredni album PREPUN:

https://ictusrecords.bandcamp.com/album/andrea-centazzo-art-trio-at-sengawa (https://ictusrecords.bandcamp.com/album/andrea-centazzo-art-trio-at-sengawa)

Andrea Centazzo J Ensemble: Tokyo Moving Nights je, pak, ,,glavno jelo" jer je Centazzo i otišao u Japan da svira sa ovim orkestrom a Art Trio mu je valjda onda uleteo kao dobar nastavak priče. J Ensemble je svakako nešto veća postava. Ovde Centazzo i dalje svira udaraljke i elektroniku, ali i diriguje ostalim muzičarima, a u postavi su još i Junji Mori i Yoko Tada (oboje ozbiljni veterani japanskog džeza i avangarde) na saksofonima, Kazumi Suzuki na flauti, perkusionistkinja Tomomi Fukagawa, elektroničar Akiyama ,,Bob" Daichi, pijanista Hisaharu Teruuchi, Sayo Horiguchi na violini i Ayako Ogawa na vokalima.

Snimljen na četiri koncerta održana u raznim prostorima u Tokiju, Tokyo Moving Nights je jednako apstraktna ponuda kao i album o kome smo upravi pričali, u smislu da sa i ovde sve kompozicije zovu samo Tokyo Moving Nights i obeležene su samo brojevima, ali onda i JOŠ apstraktnija ponuda u svojoj audio-formi jer je ovo korak ili dva udaljenije od džeza i predstavlja možda ,,klasičnu" avangardnu muziku, sasvim lišenu idiomatskog izraza i bilo kakvih veza sa postojećim stilovima.

To da Tokyo Moving Nights ne zvuči hladno i sterilno velikim delom je svakako zasluga samog Centazza koji ove improvizacije predvodi sa velikim autoritetom, dajući svojim udaraljkama osnovne boje, teksture i tonove ali onda se mora prepoznati i koliko su ovo DOBRI improvizatori. Pričamo o jako dugačkom albumu sa čak jedanaest kompozicija i trajanjem dužim od sat i po a na kome naprosto nema momenata praznog hoda, traženja, lutanja, čak ni onog sviranja ,,napamet" koje free improv muzičari rade kada su svesni da publika očekuje akciju a oni ne nalaze stvarnu inspiraciju ni u sebi ni u partnerima. Ovo je album vrlo apstraktnih ali vrlo dubokih eksploracija zvuka ali i ljudskog izraza, istovremeno vrlo akademski razdvojen od nekakvih ,,pop" tendencija u muzici (gluma, afektiranje, prenaglašavanje emocije) a opet vrlo neposredan, sa muzičarima koji ne deluju kao laboratorijski tehničari već kao ljudi koji znaju da je SVAKI zvuk koji proizvedu ovde životno važan. Tokyo Moving Nights #2 je, recimo, odličan primer jer će ovde klavir i ženski glas voditi kompoziciju tako da se u nju umešaju udaraljke i saksofon i da sve zvuči istovremeno i napeto, tenzično, kao da od svakog zvuka zavise životi, a da niko od muzičara ne padne u iskušenje da istrči iz stroja i isprazni se u lica publike.

Centazzo je ovaj album snimio na malom, prenosnom stereo-snimaču i zatim pažljivo editovao materijal sa svih koncerata u ovih jedanaest komada. Skromnost tehničkih uslova samo doprinosi snazi muzike dajući izvedbama jednu onostranu, distanciranu dimenziju ali ponovo vredi da se istakne kako su instrumenti pažljuivo raspoređeni u prostoru, kako su im boje i teksture karakterne, kako ovde nema praktično ni jednog slučajnog, trivijalnog zvuka. Tokyo Moving Nights verovatno nije album koji ćete kupiti omiljenoj razrednoj kao poklon za odlazak u penziju ali ako to ipak učinite, ona će njemu da se vraća mnogo puta u budućnosti, svaki put se osećajući kao da ulazi u jedan tajni svet izmaštan samo za nju. Pa, kad ste već tu pomozite joj da otvori i Bandcamp nalog:

https://ictusrecords.bandcamp.com/album/tokyo-moving-nights (https://ictusrecords.bandcamp.com/album/tokyo-moving-nights)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 26-01-2025, 12:17:07

Ovu smo godinu započeli dosta dubokim zahvatima u renesansnu i baroknu muziku i slobodnu improvizaciju pa je red da danas malo odmorimo, slušajući, uh... bluz? (spojler: nećemo se odmoriti) Baba Sissoko & Mediterranean Blues: Live in Basel je, TEHNIČKI gledano ploča bluza izmešanog sa zapadnoafričkim folklorom, snimljena na nastupu u okviru festivala Floss u Švajcarskoj leta 2023. godine. Ali ovo nije ,,world music" uz koji sa odobravanjem klimate glavom i u toj istoj glavi sastavljate učene eseje o tome koliko je afrička glazbena tradicija zaslužna za razvoj evropske i američke popularne muzike a da danas ne dobija dužnu pažnju u istim tim Amerikama i Evropama (sve, inače, TAČNO) niti je to bluz uz koji se sedi za kafanskim stolom, u tišini guta nešto ljuto, svakoj noti se posvećuje poseban kontemplativni napor i meditira se o nepravednom životu i teškoj sudbini. Baba Sissoko se suviše dobro provodi kad svira da bi pravio TAKVU muziku i njegov bluz je znojavi, bučni dernek uz koji će i free jazzeri i heavy psych rokeri i metalci da pronađu svoju frekvenciju i unesu se celim telom u obred svete krljačine. Kako su blizanačka dogonska Nommo božanstva bez sumnje i planirala kada su kreirala svet i muziku.

Baba Sissoko je sada već veteran zapadnoafričke tradicionalne mutike i njenih ukrštanja sa popularnom muzikom, i raznim evropskim i američkim formama. Rođen je 1963. godine u gradu Bamako, prestonici Republike Mali a koja sada, ta prestonica na reci Nižer, ima više od četiri miliona stanovnika i predstavlja industrijski ali i kulturni neksus ove zemlje. Da ne nabrajamo sada muzeje i biblioteke, u muzičkom smislu Bamako je Mali i zapadnu Afriku stavio na mapu svetskih world music (i džez) festivala kada su početkom devedesetih Salif Keita i Ali Farka Touré krenuli sa turnejama izvan Afrike i privukli pažnju globalne publike na osobeni zvuk svog regiona. Od tada je zapadnoafrička muzika neka vrsta obaveznog sadržaja na mnogim internacionalnim muzičkim događajima.

No, Baba Sissoko je zapravo svirao međunarodne turneje još polovinom osamdesetih kao dvadesetdvogodišnjak nastupajući sa orkestrom Instrumental Ensemble of Mali a gde je bio perkusionista i svirao đembe i tamani a koji se naziva i ,,bubnjem koji govori". Tamani je prvi instrument za mnoge zapadnoafričke klince koji se nadaju da jednog dana budu zvezde makar u svom gradu jer je on deo praktično podrazumevane pratnje u nastupima zapadnoafričkiih griota. Grioti nisu SAMO pevači ili muzičari, već kombinacija poeta, pripovedača, istoričara, recitatora, pevača i muzičara i nosioci oralne istorije i tradicije. U istoriji Malija su grioti bili i savetnici vladara, mada je Baba Sissoko svirao sa manje društveno prominentnim umetnicama koje su uglavnom nastupale po svadbama i drugim veseljima. No, podučavan muziciranju od strane svog dede (Djeli Baba Sissoko), on je svoju perkusionističku tehniku i generalnu muzičku naobrazbu veoma jako razvio.

Kada se malijska muzika probila izvan afričkih okvira početkom devedesetih, Sissoko je osnovao svoj trio Baba Sissoko & Taman Kan, i krenuo u kolaboracije sa raznim muzičarima unutar Malija i izvan njegovih granica. Ovaj je bend svoj prvi album snimio 1995. godine, a Sissokovi saradnici u triju su i sami vrlo ugledni muzičari. Roger Sabal Lecco je svirao sa Manu Dibangom, Felom Kutijem Miriam Makembom i još mnogo drugih muzičara a Reynaldo Hernandez – koji i dalje svira sa Sissokom, više od tri decenije nizvodno – je imao prilike da nastupa sa Gipsy Kings.

Već Taman Kan je bio sastav u kome se kombinuju tradicije i muzička nasleđa različitih nacija u Africi a Sissoko je paralelno razvijao karijeru u kojoj je sarađivao sa raznim drugim muzičarima, kao što su američki džez kontrabasista Reggie Washington, italijanski džez pijanista Antnello Salis, američki perkusionista avangardnog džeza i afrokubanske muzike Famoudou Don Moye...

Mediterranean Blues je jedan od novijih Sissokovih projekata sa istoimenim živim debi albumom izašlim pre sedam godina i solidifikacijom postave – uglavnom sastavljene od italijanskih muzičara – na narednom, studijskom albumu, Mali Music Has No Borders a koji je izašao 2021. Sa Live in Basel ovaj se sastav vraća koncertnoj formi i nudi URNEBESNU živu muziku uz koju je nemoguće ostati miran. Ovaj je projekat i nastavak sada već duge saradnje sa italijanskom promocijom South Side Music i venecijanskim izdavačem Caligola Records i možda nije zgoreg napomenuti da Sissoko sebe sada naziva Afro-Kalabrijcem, insistirajući na dubokom prožimanju između afričke i italijanske kulture i tradicije koje označava ovaj deo njegovog života.

Caligola Records je, inače, vrlo izdržljiva, veteranska inicijativa, osnovana još početkom osamdesetih i sa neumoljivim naporima da se promovišu ne samo radovi notabilnih italijanskih džez umetnika već i mnogo međunarodnih saradnika, kroz izdanja, organizaciju nastupa i izložbi u Veneciji. Izdavač na svojoj Bandcamp stranici ima veliki broj jako zanimljivih izdanja (https://caligolarecords.bandcamp.com/) – džeza i srodnih žanrova – i vredi odvojiti nešto vremena da se kroz to prođe.

No, za sada, biće dovoljno da odvojite sat vremena za Live in Basel jer će ova ploča na vas naleteti takvom žestinom da će vam trebati sva snaga koju imate samo da sačuvate prisebnost. ,,Afrički bluz" i inače prepoznajemo po repetitivnijim, hipnotičkijim formama nego što su karakteristične za severnoamerički bluz i Sissoko sa svojim saradnicima ovde kombinuje tu hipnotičnost i repetitivnost sa apsolutnim cunamijem energije.

Pored samog šefa koji svira tradicionalne udaraljke i peva, tu su još dvojica udarača (Eric Cisbani na bubnjevima i Ady Thioune na đembetu i raznim udaraljkama), te Alessandro De Marino na klarinetu i elektronici, Domenico Canale koji svira usnu harmoniku, Angelo Napoli opasan električnom gitarom i , Walter Monini na bas-gitari. Na prvoj kompoziciji gostuju i basista Tobia Ciaglia te bubnjar Philippe Lago i ovaj album je naravno fatalno obeležen ritmičarskim orgijanjem sa plesnim programom koji se šeta od tročetvrtinskog gaženja pa do sedmoosminskih klecanja u brzom tempu koja bi partikularno naš narod podigla na stolove u sekundi.

No, verujem da Sissoko uspešno podiže i Švajcarce i već na prvoj kompoziciji on publici komanduje i pušta glas tako da ona ne može a da ne odgovori pa se onda klasična doziv-odziv struktura bluza u Hey Baby Blues izmeće u praktično ritual. Druga kompozicija, Bakadaji je onda kombinacija zapadnoafričkog griot pevanja i električnog fanka ali svirana takvim tempom i intenzitetom da je praktično metal. Već ovde se da primetiti da Domenico Canale usnu harmoniku koristi onako kako bi džez orkestar koristio saksofon i njegovo sparingovanje sa Sissokom je jedan od hajlajta albuma gde se glas-kao-instrument i instrument-kao-glas sudaraju u vazduhu i kreiraju bogatu tenziju i izuvijane tragove kolizije. Slušajte kako Canale solira na Ebi, nadjačavajući čitav poludeli orkestar kao da je od svih đavola na ovoj bini on kanonski vrhunski demon.

Ebi je i neka vrsta demonstracije kako Sissoko kreira pesme iz praktično jednog gesta, jedne fraze, započinjući je zahvaljivanjem i obrednim ponavljanjem osnovne fraze koju prihvata ostatak benda i publike u demonstraciji afričkog porekla gospela i onda, negde pre polovine kompozicije kada proceni da se publika dovoljno odmorila, kreće urnebesni sedmoosminski ritam koji istu temu povlači u ludački ples.

Amadran Blues je bliži ,,normalnom" bluzu sa zavijajućom usnom harmonikom i teškim tročetvrtinskim ritmom ali i ovde je obredna komponenta neizbežna sa Sissokom koji vodi i bend i publiku kroz iznurujuću, hipnotičnu procesiju pitanja i odgovora a kompozicija se završava soliranjem klarinetiste, gitariste i harmonikaša u isto vreme jer tu niko ne može da se dogovori ko je u bendu glavni.

Mislim, glavni je naravno Baba i njegovo sviranje ngonija, tradicionanog žičanog instrumenta iz zapadne Afrike koji ovu muziku obeležava još od četrnaestog veka se, nekako, MAGIČNO uvek probija između glasnih duvača i amplifikovanih električara.

Na ngoniju se svira i uvod za Masaya, tradicionalniji zapadnoafrički komad i sam obeležen brzim ritmom i žustrom svirkom ali optimističnije atmosfere i nežnijih harmonija. Mediterranean Blues je onda manifest u kome se bluzerski udarci, ngoni fraze i malijsko tradicionalno zapevanje mešaju u perfektnom znojavom skladu sa ponovo solažama koje kompoziciju prema kraju lansiraju u svemir (posebno distorzirana, psihodelična gitara Angela Napolija).

Djarabi Blues onda kreće sporije, mirnije, da se ipak publika, koja je bez sumnje sva na nogama, malo odmori ali Sissoko nema baš MNOGO milosti i kada krene naordnjački plesni gruv ovo je opet u strahovitom tempu a njegovo komandovanje ,,EVERYBODY" nije upućeno samo muzičarima koji dalje horski odgovaraju na neverbalne vokalizacije. Do ovog momenta koncert je već potpuno transformisan u psihodeličnu žurku u paklu pa kada De Marino uleti sa klarinetom provučenim kroz psihodelične elektronske filtere, osećaj napuštanja tla je praktično neizbežan.

Ni Bibisa koja album zatvara i koja je već dugi niz godina u Babinom repertorau nije manje psihodelična niti sporija pesma i ovo je sa svojim obrednim ponavljanjem perfektno finale za album koji ćete dočekati znojavi, rastrojeni i zadihani ali sa dovoljno prisebnosti da krenete od početka, stisnete autoplay i pojačate volumen kako bi i komšije mogle da uživaju dok se vi hladite i promuklo pevate pod tušem.

https://caligolarecords.bandcamp.com/album/live-in-basel (https://caligolarecords.bandcamp.com/album/live-in-basel)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 02-02-2025, 11:14:00

Evo, ulazimo u Februar a moji neobavezni nedeljni osvrti na džez muziku prvi put u ovoj godini se bave jednim eksplicitno džez albumom. Posle mnogo slobodne improvizacije, afričkog i mediteranskog bluza i modernih aranžmana barokne i kasnorenesansne muzike konačno danas imamo album propisnog džez-kvarteta koji, uh... ceo materijal posvećuje proučavanju ostavštine Georga Friedricha Handela? Izgleda da se tog baroka nećemo tako lako osloboditi, braćo.

Makar je u pitanju jedno sveže, inspirisano poigravanje sa baroknim radom i jedan duboko proživljen odnos sa Hendlovom muzikom a gde jedna Japanka i trojica Skandinavaca proizvode neumereno ljupku kamernu muziku koja spretno spaja džez sa klasičnim i kamernim izrazom. Makiko Hirabayashi: Gifts je album koji o poklonima govori sa jednom svečanom, skoro sakralnom dostojanstvenošću.

Ali ne bez razloga. Pokloni iz naslova albuma odnose se na ono što je Makiko Hirabayashi dobila od svoje majke, pevačice u horu koja je, tokom Makikinog detinjstva izvodila, između ostalog Hendlov božićni oratorijum, Mesija. Uspomena iz detinjstva na muziku koja ostavlja dubok trag i transformiše osobu u njenim najosetljivijim godinama ovaploćuje se kroz mnoge refernce na Hendla koje ćete čuti na ovom albumu, posejane između intrigantno kompleksnih ritmova, nadahnute improvizacije, pa i spajanja više kulturnih i muzičkih tradicija u radu ovog kvarteta.

Makiko Hirabayashi je rođena u Tokiju 1966. godine, ali je dobar deo najvažnijih godina svog detinjstva provela u Hong Kongu i naglašava da je, kao kulturni melting pot onog vremena, ovaj grad izvršio snažan uticaj na nju. Klavir je počela da svira već sa četiri godine, sa devet se zainteresovala i za violinu, a sa dvadeset je, dakle, posle više od decenije i po učenja i izvođenja muzike, osvojila stipendiju da ide da studira na Berkliju u Masačusetsu. Njen inicijalni naum je bio da se pre svega orijentiše na komponovanje filmske muzike, dovodeći svoju klasičnu naobrazbu i zaleđe u moderniji kontekst, ali je bostonska džez scena zavela mladu Japanku i ovaj je plan brzo promenjen kada je shvatila da je komponovanje i improvizovanje na klaviru, a pod džez uticajima, više interesuju u ovom periodu života. Otkada je diplomirala 1990. godine, stalno je nastanjena u Kopenhagenu i za, evo, tridesetpet godina je uradila svega deset studijskih albuma kao lider. Štaviše, njen prvi album kao liderke sopstvenog trija izašao je tek 2006. godine, za etiketu Enja, a sa kojom je sklopila partnerstvo što, evo i danas traje sa desetim albumom koji je za minhensku firmu izašao pre neki dan.

Naravno, kao članica tuđih projekata, Makiko je snimala još od 1996. godine, sa grupom gitarste Mortena Kargaarda, sa big bendom BIMWO (tj. Brande International Music Workshop Orchestra) a koji je, baziran u danskom gradu Brande, programski išao na to da se sa lokalnog konzervatorijuma izaberu najbolji studenti iz što više nacija, pa je u nekim momentima tu bilo i muzičara iz petnaest zemalja, sa brazilskom Vanjom Santos, sa danskim world music sastavom Uno Mundo a koji je i sam imao članove iz nekih četrnaest zemalja, sa perkusionitkinjom Marilyn Mazur (Dankinjom danas u SAD), ali i sa našim harmonikašem Lelom Nikom, koji je učio kod Branimira Đokića, kasnije studirao u Malmeu i na Danskoj akademiji harmonike i dvaputa osvajao titulu svetskog šampiona u sviranju harmonike.

Dobar CV, zanimljivi saradnici. A saradnici na ovom konkretnom albumu su trojica skandinavskih muzičara koji su sa Makiko već radili na albumu Weavers iz 2021. godine pa se sada, sudeći po omotu ovog albuma, i ovaj kvartet zove Weavers. Fredrik Lundin, saksofonista, je veteran danske džez scene, sa prvim svojim kvartetom koji je osnovao još 1981. godine, spiskom nagrada koji kreće još 1982. godine, brojnim napisanim kompozicijama (uključujući za balet ali i dečije pozorište) i profesurom na visokoj školi Rytmisk Musikkonservatorium u Kopenhagenu.

Kontrabasista Thommy Andersson je Šveđanin sa korenima u švedskoj folk muzici kojoj, kako sam kaže, duguje topli, ,,drveni" stil sviranja kontrabasa. I on regularno svira sa Lelom Nikom, čisto da zabeležimo, a inače nastupa po celom svetu sa Pierre Dørge´s New Jungle Orchestra, komponuje za razne orkestre (Praški simfonijski orkestar, Berlinska filmska filharmonija itd.) a svira i violončelo.

Konačno, tu je bubnjar i perkusionista Bjørn Heebøll, jedan zaposlen, raznovrstan muzičar koji je svirao ili svira sa masom danskih projekata, poput Mark Solborg 4, Casper Nyvang Rask's ,,Slow Evolution Ensemble", Bodaboda Duo (sa gitaristom Jakobom Thorkildom), Slaraffenland, Slaraffenklang, The Black Nothing itd. Heebøll, dakle, ima vrlo širok i eklektičan muzički rad koji se proteže od džeza preko roka i post roka do eksperimentalne muzike i ta njegova širina vizije i izgrađenost estetike (ali i tehnike) se sjajno čuju na ovom albumu.

Gifts je nastao tako što je Makiko Hirabayashi 2023. godine bila zamoljena da pripremi kompoziciju za festival u saksonskom gradu Hale, a koji se, taj festival, bavio Georgom Fridrihom Hendlom. Ovo je kod pijanistkinje izazvalo flešbek na detinjstvo i majčino izvođenje Hendla pa je album onda nastao kao meditacija o muzičkim poklonima koje jedna generacija predaje drugoj i o transformativnoj moći Hendlove muzike. Da je Hendl jedan od najvažnijih uticaja u stvaralaštvu ove autorke podsća i projekat The Händel Experience sa kojim je pijanistkinja radila pre više od deset godina.

Naravno, Gifts nije čist klasični album ali ni čista džez ploča već interesantna fuzija barokne muzike i džez improvizacije, vođena pijanistkinjinim preciznim kompozicijama i simpatičnim citatima velikog baroknog autora. Hight Tide koja album otvara je i jedan od najviše ,,džez" komada, već time da počinje mekim bubnjarskim šaflom a onda walking temom koju kontrabas i klavir sviraju unisono pre nego što saksofon povede ceo kvartet u melodičnu, slobodniju improvizaciju. Ovo je jedna od čvrščih kompozicija na albumu sa puno ritmičkih improvizacija i brzom, stakato međuigrom između saksofoniste i pijanistkinje.

Weightless je jedan od retkih komada na albumu koji ukazuju da ovaj bend predvodi pijanistkinja, prilika da ona solo uvodom spoji džez improvizaciju i barokne motive koji će, kada se ostatak benda uključi razvijati i teme koje prepoznajemo kao delove Hendlove opere Xerxes, odnosno njenog najpoznatijeg dela, Largo.

Kvartet najveći deo albuma svira umireno, tiho, diskretno, sa narednom kompozicijom, Darkness and Light koja sugeriše noćnu atmosferu, izranjajući iz apstraktnih zvukova sitnih perkusija, sa klavirom i saksofonom koji se praktično šunjaju oko ritam-sekcije i samo odmereno nudeći jednostavne teme i umiljate improvizacije. Red je jedan od najapstraktnijih komada na albumu, sa vrlo pointilističkim pristupom perkusijama (ovde nema ,,pravog" ritma) ali i saksofonu i kontrabasu i bend razmenjuje kratke, prigušene note najveći deo vremena.

Up River je onda direktna oda Hendlu i njegovom ciklusu Water Music (napisanom na zahtev Čarlsa Prvog, da se izvodi na reci Temzi), sa razvijanjem Hendlovih motiva kroz složenu metriku i očuvanjem njegove melodičnosti i optimizma. Naslovna, Gifts je, dalje, vrlo emotivna, nežna kontemplacija bez ritma ali sa jasnim krešendom strasti i ljubavi koji dolazi iz apstraktnijeg, skoro ambijentalnog izvođenja na početku i stiže do zvonkih klavirskih akorda i džezerskog soliranja na saksofonu u finalu.

Ghosts je slična po formi, mada sa za nijansu više ritma i ovo u izvesnoj meri donosi atmosferu džez-kluba iz ,,round midnight" ere, a Surely je klavirom vođen dinamični komad koji ulazi u latinoamerički ritam bez ikakvih konceptualnih nedoumica i pokreće slušatelja na ples.

Završna Echoes je jedan od najinteresantnijih komada jer pravi direktni referencu na Hendla i njegovu violinsku sonatu u d-duru, onda kralja evropskog baroka spaja sa bluzerskim frazama i poliritmijama kao teleportovanim iz Indonezije. No, ovo nije nekakav laboratorijski sklapani postmoderni mišmeš i nežna, spiritualna posvećenost sa kojim se ova muzika izvodi je centralna vrednost čitavog albuma:

https://makikohirabayashi.bandcamp.com/album/gifts (https://makikohirabayashi.bandcamp.com/album/gifts)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 09-02-2025, 12:07:04

Ove Nedelje sam inicijalno planirao da pišem o debi albumu jednog mladog crnog njujorškog džez saksofoniste (na kome, takođe, jednu pesmu svira meni vrlo dragi mladi pijanista danas baziran u Njujorku), ali sam, preslušavajući album ponovo, zaključio da je previše akadeski umiven za mene. Da mu fali malo šmeka, malo barske atmosfere, malo patine. Tako da sam se na kraju okrenuo nečem drugom. Patiniranom i barskom, naravno! Paul Vornhagen: Live at the Blue Llama je svakako pivot za stoosamdeset stepeni jer umesto mladog, crnog saksofoniste tek izletelog sa akademije, sa celom karijerom ispred njega, slušamo živi album matorog belog duvača koji muziku javno izvodi duže od pedeset godina. Izdao sam na svim frontovima, ali Paul Vornhagen: Live at the Blue Llama je svejedno vrlo dobar album.

Paul Vornhagen sa dosta ponosa ističe da je on jedan ,,ostvaren" saksofonista i da je Detroitsku muzičku nagradu osvajao ne jednom ili dvaput nego ŠEST puta, u različitim kategorijama, kao saksofonista, kao talentovani muzičar koji zavređuje da ga više ljudi zna, kao instrumentalista, pa onda i za džez i world music snimke (ovo potonje dva puta). Vornhagen je iz Mičigena i trenutno živi u Ann Arboru a gde je i kao klinac imao svoje muzičke početke. Rođen 1950. godine, navodi da je isprva bio samouk ali je već sa 22 godine svirao u plesnom orkestru Mičigenskog univerziteta jer je muzika na neki način fatalno obeležila njegov životni put. Naime, Vornhagen nije imao neku muzičku naobrazbu – sem, kaže, par časova klavira koje je dobio kao osmogodišnjak – i kada je, nakon seljakanja po Sinsinatiju i Nju Džersiju došlo do toga da se studira, upisao je psihologiju na Univerzitetu Mičigen. Kad je bio druga godina, rešio je da jedan semestar pauzira i onda je jednog dana, kad se vraćao sa posla, čuo ženu kako svira flautu sedeći u zadnjem delu pikapa. Njega je zvuk toliko opčinio da je zamolio ženu da mu dopusti da sam pokuša i ona je pristala, predajući mu flautu. Nakon što je izduvao par tonova, njen komentar je bio da ume da proizvede lep zvuk i da bi možda mogao da nauči da svira. Dve nedelje kasnije, dok je autostopirao na drumu ponovo je čuo flautu, ponovo je bio opčinjen zvukom i pomislio da ovo, na kraju krajeva, nije slučajno. Seo je i sam počeo da uči flautu i tako proveo sledećih pet godina, batalivši studije i posvetivši se muzici.

Posle flaute je, naravno, naučio da svira i saksofon (kako to obično na ovom mestu kažemo: prstomet je isti!) i onda se 1977. godine upisao na Gradski koledž San Franciska da nauči neke osnove muzičke teorije. Paralelno je uzimao časove klavira ali i uspeo da privoli flautistu (ili, verovatnije, flautistkinju ali rodno neosetljivi Engleski jezik nam ovde ne daje dovoljno informacija) Simfonijskog orkestra San Franciska da mu takođe da poduku. Za pare je krečio viktorijanske kuće u okolini, a čim je malo bolje naučio da svira ušao je u džez trio i krenuo da radi tezge. Svirali su uglavnom bosa novu.

Pet godina kasnije se vratio u Ann Arbor i tamo nastupao u baru Del Rio, svirajući Nedelje uveče sa Rickom Burgessom, a onda i puno svirao u klubu Bird of Paradise. Iako je uglavnom svirao džez i latin džez (ovo potonje u ekipi Changes koju je predvodio Rick Burgess), pa onda i malo ritma i bluza i fanka (sa postavom Domino a koja je imala nacionalne televizijske nastupe) njegovi prvi snimci su bili u nju ejdž stilu, više jer mu je vlasnik lokalne prodavnice ploča John Ashbrook ponudio da radi za njegovu novoosnovanu etiketu Inner Light nego što je sam uopšte razumeo ili znao šta je nju ejdž. No, takvi su ti sektaši, SLATKOREČIVI. Ashbrook je Voornhagenu sredio album sa klavijaturistom Stefanom Kukurugom a posle je ovaj upoznao gitaristu Paula Sihona (u prodavnici instrumenata, naravno) pa su se njih dvojica zezali, džemovali, snimali se i ponudili Ashbrooku snimke. Ovome se to dopalo i dvojac je izbacio dva albuma na Inner Light. No, Sihon će biti važan u Vornhagenovom životu još više zbog toga što mu je ponudio da u toj istoj prodavnici instrumenata daje klincima časove muzike. Vornhagenu je ovo, naravnom, promenilo život jer je najzad mogao da ima stalne prihode od muzike i nije više morao da bude moler po danu a muzičar po mraku.

Preokret je došao i na muzičkom planu pa se Vornhagen u daljem studijskom radu okrenuo prevashodno džezu (sa ili bez latin preliva), izdajući tokom devedesetih godina razne albume. Kao prekaljeni tezgaroš, mnogo od te muzike su bili njegovi aranžmani džez standarda. No, od polovine devedesetih albumi mu imaju sve više originalnih, njegovih kompozicija a uz muzičare kao što su kontrabasista Kurt Krahnke, trubač Jimmy Cook, Gary Schunk na klaviru (stara detroitska kajla koju smo recentno slušali ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2022/05/15/jazz-nedeljom-mark-lipson-springwells/))... Vornhagen je nastavio da izdaje albume relativno relaksiranim tempom i u novom veku, mešajući svoje kompozicije sa aranžmanima komada koje su pisali Wayne Shorter, Clifford Brown, Dave Brubeck, Lee Morgan, Duke Ellington, Freddie Hubbard, Juan Tizol, Bud Powell, Horace Silver, Dexter Gordon... Od albuma Trust Your Heart iz 2016. godine sve više ga interesuje i pevanje, pa je na toj ploči za sve komade snimio i vokale a onda i na albumu koji danas slušamo takođe ima pesama sa pevanjem. Treba još zabeležiti i da su uz njegov kvartet razni muzičari jake reputacije voleli da se popnu na binu i zadžemuju pa je Vornhagen upisao minutaće i sa Marcusom Belgraveom pa i Wyntonom Marsalilom.

Live at the Blue Llama snimljen je u, pogađate, klubu Blue Llama u Ann Arboru, ne kažu kada ali verovatno nedavno. Kako album, tehnički, u trenutku dok ovo pišem još nije izašao (ovo je old school ekipa koja Bandcamp izdanje očigledno smatra uzgrednim, nekom vrstom bekapa), i pravi datum izlaska mu je treći Februar, nemamo baš MNOGO podataka o svemu. Izdavač Global Pulse Records planira nacionalnu promociju na oko 170 radio stanica počev od tog trećeg Februara i to je nekako starinski i simpatično ali i govori o tome kome je ova muzika najviše namenjena. Ne akademskoj publici koja od novog džeza traži radikalno nove iskaze, ne ni klincima koji danas svoj džez možda i najčešće troše pre svega izmešan sa elektronskim instrumentima, programiranim udaraljakama i sintetizovanim vetrovima, već pre svega ljudima koji vole da puste radio i da uz njega, jelte, uživaju.

Želim da istaknem da, iako to na papiru deluje izrazito konzervativno, praktično reakcionarno i uvredljivo malograđanski, kvalitet Paula Vornhagena je što on pravi muziku koja nije ništa od toga. Ona je sentimentalna samo u formalnom smislu, sa izvođenjem pesama starih po osamdeset i devedeset godina u jednoj ljupkoj, očigledno nostalgičnoj atmosferi, ali nema ovde ničeg što fetišizuje nostalgiju niti one otužne ambicije da se rekonstruišu vremena prošla u nadi da ćemo zaboraviti da su prošla. Umesto toga, Vornhagen radi ono najbolje: svira klasike tako da se ČUJE zašto su klasici, i njegova izvođenja Dukea Ellingtona ili Colea Portera nisu ,,patinirana" niti sa strahopoštovanjem stegnute recitacije originala, već živi klupski komadi koji prepoznaju moć melodije i teme, ali u prvi plan uvek ide improvizacija, izvođenje OVDE I SADA, tretiranje džez muzike kao žive materije koja nikada ne prestaje da raste, razvija se, mutira.

Za ovaj posao angažovani su neki odlični muzičari. Pijanista Pat Cronley dolazi iz porodice u kojoj je imao petoricu starije braće i SVI su se bavili muzikom. Onda je i on, po službenoj dužnosti počeo da svira klavir sa ,,četiri ili pet godina" i, evo, decenijama kasnije živi kao profesionalni muzičar, svirajući uglavnom džez i, u poslednje vreme, pišući sopstvenu muziku.

Kontrabasista Patrick Prouty je stanovnik Detroita, kompozitor i dirigent koji je osvojio silne nagrade za svoj rad u okviru klasične muzike. Trenutno je Direktor okrestra i horova na Jezuitskoj srednjoj školi i akademiji Univerziteta Detroit ali i kompozitor muzike za televiziju (uključujući seriju Breaking Bad ali i materijal za otvaranje prošlogodišnjih Olimpijskih igara u Parizu), te ostvareni džezer u raznim postavama.

Konačno, bubnjar Larry Ochiltree nije neko VELIKO ime, ali je u pitanju iskusan tezgaroš iz Battle Creeka u Mičigenu sa dugom karijerom u kvartetu flugelhorniste Ricka Hollanda i ne baš mnogo snimljenog studijskog materijala.

Album je gotovo tačno pola-pola sklopljen od aranžmana tuđih pesama i Vorhagenovih ličnih kompozicija i ovo je vrlo lepa kombinacija. Bez obzira na dekadu u kojoj su nastajale sve pesme su svirane u formatu kvalitetnog klupskog hardbopa, istovremeno mišićavog i relaksiranog, sa peffektno odmerenim odnosom romantike i improvizatorskog žara. Ellingtonova Do Nothing till You Hear from Me je, recimo, originalno snimljena 1940. godine kao instrumental pod imenom Concerto for Cootie, da se promoviše soliranje trubača Cootieja Williamsa, pa je onda Bob Russell 1944. dodao tekst i pesmu je pod imenom koje sada znamo snimio prvo Ellington a onda su svoje verzije imali Nat King Cole, Billie Holiday, Bing Crosby, Ella Fitzgerald, Nina Simone, Dinah Washington, Sammy Davis Junior i još masa izvođača, uključujući kraljicu koktel-džeza Dianu Krall. Vornhagen i njegov kvartet ovo izvode kao bluz napisan BAŠ za njih sa tenor saksofonom koji pravi izvrstan uvod, a da bi ostatak pesme bio obeležen vokalima. Vornhagen, naravno, nije Nat King Cole i njegovo pevanje je veoma uredno, bez ambicije da dekonstruiše osam decenija staru temu, ali je i dovoljno ekspresivno, dovoljno životno da ne bude puko recitovanje nota. Kada pri kraju upadne u stakato-posvetu Louisu Armstrongu to je simpatično povezivanje tačkica džez istorije.

I Long Ago Far Away je izvedena uz Vornhagenovo pevanje. Ovaj komad Jeromea Kerna i Ire Gerswhina iz filma Cover Girl (jeste, Rita Hayworth i Gene Kelly, 1944. godina) je romantična, ljubavna pesma, ali ovde odsvirana žustro, u brzom tempu, sa Vornhagenom koji je peva sa puno entuzijazma.

Najveći deo albuma i jeste rađen u solidnom tempu i sa poštenim kafanskim energetskim punjenjem. Bernie's Tune koja album otvara (napisao ju je Bernie Miller, 1952. godine) je osmominutni šoukejs za ceo kvartet sa svakim od muzičara koji će imati priliku da solira. Millerova tema je, naravno, i posle sedamdeset i kusur godina ekstremno šarmantna a svi muzičari ovde sviraju sa puno ukusa. Tako su i kontrabas i bubnjarski solo urađeni u letu, bez iskakanja iz ritma, držeći sving u punom zamahu sve vreme i to zvuči odlično. Naravno, nije ovo avangarda ali to valjda nismo ni očekivali.

Sa Vorhangenovom Montuno Salad odmah uadamo u latin-gruv. Cronley već na ovoj kompoziciji demonstrira svoju raznovnrsnost a Vornhagen svira flautu i vidi se da je to instrument na kome je prvo razmišljao i učio se. Svaki put kada ga uzme u ruke na ovom albumu to zvuči jako promišljeno, proživljeno i prodorno, partikularno u kompoziciji Caravan portorikanskog trombonoste Juana Tizola, standardu koji svi znaju a koji kvartet ovde pretvara u skoro desetominutni monument latin-džezu. Cronley je izuzetan i kada svira bluz i kada secka briljantne latinične sinkope a ritam sekcija je stalno savršena, sa Proutyjem koji će samo na momente iskočiti iz klasične bebop pratnje i dohvatiti se gudala.

Do kraja ćemo čuti i The Gravy Waltz Rayja Browna i Stevea Allena a koja je najpoznatija u izvođenju Oscara Petersona iz 1961. godine (koja, iako prva snimljena, nije bila objavljena narednih deset godina pa su u oono vreme ljudi prevashodno slušali verzije Herba Ellisa i Jennie Smith), jedan razigrani, džezirani valcer koji donosi dah ranih šezdesetih (i solo na kontrabasu), nekoliko vrlo dobrih originalnih kompozicija ali i Porterovu Night and Day, najstariji komad na ovom albumu i veliki mjuzikl-hit iz 1932. godine. Posle Portera ovo su izvodil MNOGI, uključujući Sinatru a Vornhagen i ovo peva neopterećen legatom, puna srca i dobrog raspoloženja, proživljavajući pesmu i svu njenu nakupljenu istoriju u jednom momentu čiste radosti. A onda ide i ozbiljan bebop. Pa ako vam to ne donese osmeh na lice, ne znam šta će:

https://paulvornhagen.bandcamp.com/album/paul-vornhagen-live-at-the-blue-llama (https://paulvornhagen.bandcamp.com/album/paul-vornhagen-live-at-the-blue-llama)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 16-02-2025, 12:19:30

Početak 2025. godine podseća na staru dobru poslovicu da bez starca nema udarca. Dok čekamo dugo najavljivani prvi solo album Marshalla Allena (koji bi, u trenutku dok ovo čitate trebalo da je već izašao), krepkog stogodišnjaka što posle nebrojenih decenija izlazi iz senke Sun Ra (AKO SUNCE UOPŠTE MOŽE DA BACA SENKU A U ŠT ANISAM SIGURAN) i ovaploćuje se kao kompletan autor, stigao nam je i novi album još jedne legende najsvetlije epohe jazz avangarde. Roscoe Mitchell Quartet: Gratitude: One Head Four People je ploča neustrašive slobodne improvizacije, trodimenzionalni muzički krajolik i izlomljeni psihodelični kaleidoskop zvuka, onoliko odvojena od ,,idioma" da ne možete posle minut (ili petnaest minuta) slušanja da kažete u kojoj je dekadi nastala, ali i onoliko prirodno smeštena u opus svog autora koliko to očekujemo od jednog od najvećih imena free jazza uopšte.

Roscoe Mitchell još nema sto godina, ali sa pune osamdesetčetiri nalazi se u zrelim godinama i ima iza sebe raskošan, prebogat muzički curicullum vitae kojim malo ko može da se pohvali, živ ili mrtav. Wikipedija, recimo, navodi da je All About Jazz 2004. godine čikaškog saksofonistu i kompozitora opisao kao nekog ko je duže od 35 godina na prvoj liniji moderne muzike. A to je, primetićemo, bilo pre više od dve decenije. Mitchell se na sve strane naziva ,,američkim ikonoklastom", a što je citat Jona Parelesa iz Njujork tajmsa iz članka napisanog još 1983. godine. Pareles u tom tekstu kaže da se ,,Mitchell kvalifikuje za ikonoklasta. Koristi ideje iz zapadne i nezapadne klasične muzike, kao i džez tradiciju, da piše muziku koja svinguje kao luda ili, namerno, uopšte ne svinguje." Ovaj članak, inače prikaz nastupa Mitchella sa svoja dva benda, Sound i Space u njujorškom klubu Sweet Basil u Grinič Vilidžu, zatiče Parelesa prilično nespremnog da izađe na kraj sa slobodnom improvizacijom koju će čuti na nastupu Spacea, pa autor poseže za opisom instrumenata (,,zapanjujuće kontrabas ćemane"), i zaključuje da ,,izgleda kako bi muzika Spacea profitirala od malo editovanja, mada ima delova sa jedinstvenim, neumoljivim tokom".

Pareles i dalje piše za Njujork Tajms – uostalo mlađi je od Mitchella punih trinaest godina – ali u nedelji u kojoj je ovaj album izašao on se naravno bavi Gremi nagradama i njegov generalni autput ovih dana više se interesuje za Bad Bunnyja i FKA Twigs. U međuvremenu Mitchell ne prestaje da otkriva nove muzičke kontinente.

Mitchellovu biografiju, naravno, najviše vezujemo za čikaško Udruženje za unapređenje kreativnih muzičara (AACC) i Art Ensemble of Chicago koji je spontano izronio kroz saradnje muzičara u ovoj asocijaciji. Iako ne eksplicitno rasno kodirani, naravno da su i AACC i AEOC bile grupe pretežno afroameričkih muzičara, inspirisane džez revolucijom koja se dešavala u Njujorku, ali namerne da traže sopstveni zvuk i izraz.

Tako je i bilo; muzika ovih kolektiva je imala značajno manje ekstrovertne energije koja je karakterisala njujorški free jazz – čak i u njegovim najradikalnijim momentima koje bi produkovali Albert Ayler, Cecil Taylor ili Ornette Coleman – i bila radikalnije usmerena ka dekonstrukciji ne samo ,,standardnog" zapadnog muzčkog nasleđa (u domenu klasične, narodne i popularne muzike) , već i afroameričkog. Muzika Art Ensemble of Chicago je podrazumevala istraživanje muzičkih tradicija drugih kultura i podneblja, a onda i NJIHOVU dekonstrukaciju i reasamblaž (da zloupotrebimo rečnik plastičnih umetnosti) unutar jednog agnostičkog ali JAKO ZAINTERESOVANOG muzičkog svetonazora koji će biti veoma istraživački nastrojen, veoma intenzivan u izvedbi. Takođe sklon korišćenju instrumenata koji ne samo da nisu bili deo standardne zapadnjačke ponude već koji, strogo uzev, nisu ni smatrani pravim instrumentima.

Ovo vredi imati na umu jer je Gratitude: One Head Four People ploča koja čitav ovaj prethodni pasus prezentira u zvučnoj sferi tako da će vam se u glavi zavrteti već posle trideset sekundi a sa onostranim ćete se sresti pre isteka prve kompozicije, Ruckus, koja traje malo manje od devet minuta. I što rekoše Wu-Tang Clan: bring da muthafuckin' ruckus, jer Roscoe Mitchell ni posle šezdeset godina improvizovanja nije rashladio svoju strast.

No, Gratitude: One Head Four People i dalje zvuči kao prirodna ekstrapolacija onoga što je Mitchell radio pod okriljem AACM i kao jedan od članova AEOC: ovo je muzika koja tradicije secira na sitne komade a onda ih sklapa logikom čiste intuicije, brza i dinamična a istovremeno i gotovo naučno distancirana tako da strast nikada ne pređe u glumu i da se sve one metafore o orgazmičnim klimaksima u free jazzu osete posramljeno jer su klimaksi na ovoj ploči bolji od bar 85% orgazama koje ste ikada imali.

Hoće se reći, ovde zaista nema ni prisenka pokušaja da se volumenom nadomesti kreativnost a intenzitetom prikrije odsustvo dubin., Mitchellovi saradnici svi sviraju sa strahovitom posvećenošću i koncentracijom, ispunjavajući zvučnu sliku neverovatnom gustinom gestova, nota, tekstura, obezbeđujući da slušalac veliki deo vremena ima utisak da sluša najmanje tri ploče odjednom a da su one nekako – neobjašnjivo! – sinhronizovane jedna sa drugom. Sam Mitchell je odmereni sensei koji se ne nameće svojim sviranjem na saksofonu već pronalazi za sebe prostore između instrumenata za koje vam se čini da su već zauzeli svu dostupnu kubikažu u sobi, i onda svira duboke, zvonke solaže koje vas drže svojim melodijama a sve vreme vam rendaju kožu sa lica svojom hrapavom teksturom. Mitchell svira bas saksofon na ovom albumu i lako je, naravno, njime proizvesti ton od koga vam malo zavibriraju zubi u vilicama, ali treba onda znati malo ga zalomiti i izvući bluz krešendo iz tog instrumenta. A Mitchell to zna.

Kada ne svira saksofon, Mitchell je na udaraljkama i Gratitude: One Head Four People je ploča PREPUNA udaraljki, a ne najmanje na ime toga da bubnjeve i druge perkusije ovde svira Weasel Walter. Ovo naravno, podseća da njegova proklamacija ,,Fuck hardcore, I like ice cream" kojom je odgovoro na moju (najmanje napola šaljivu) optužbu da je izdao hardkor jer se seli iz Čikaga u Kaliforniju pre više od, uhhh, dve decenije, i sama nije bila skroz ozbiljna. Izuzetno talentovani bubnjar (i multiinstrumentalista) i kompozitor je tokom protekle dve decenije radio strahovito zanimljive stvari u domenu avangardne, improvizovane muzike u rasponu od free jazza do ekstremnog metala, seleći se iz Čikaga u San Francisko, pa posle u Njujork, zatim ponovo pokrenuo svoj celoživotni projekat The Flying Luttenbachers, a sada vidimo da se vraća svojim čikaškim korenima. Mada je ovaj album snimljen u Viskonsinu, ne kaže se kada (negde 2024. godine), miksovan u Aprilu i onda na CD-u izašao krajem Decembra, ali ko od nas UOPŠTE danas kupuje diskove? Bandcamp izdanje je dakle, ono kako će većina nas čuti Gratitude: One Head Four People I TREBA DA GA ČUJE.

Jer, Weasel Walter je ovde potpuno U PLAMENU, nudeći svoj trejdmarkovani brzi, nervozni, četvorodimenzionalni stil svirke, sa izvanrednim odnosom intenziteta i pažnje da ne preplavi zvučnu sliku i zakloni ostale muzičare. Njegovi rafali i pulsiranja su stalno interesantni i podsticajni za ostatak ansambla a prigušen, topao zvuk udaraljki znači i da ovde nema neželjenih amplituda u intenzitetu i distorzija snimka. On i Mitchell ovde razmenjuju mnogo perkusionističkih salvi i ovo skoro da je mogao biti album sa samo njima dvojicom u studiju.

Ali srećom nije, jer su i drugo dvoje muzičara izvanredni. Kontrabasista Damon Smith je svoju reputaciju zaradio svirajući sa pomenutim Cecilom Taylorom, takođe pomenutim Marshallom Allenom, sa Peterom Brötzmannom, Johnom Tchicaijem, Elliottom Sharpom, Jimom O'Rourkeom, Williamom Hookerom, Jaapom Blonkom, ali i sa Rock in Opposition prvoborcima Chrisom Cutlerom i Fredom Frithom. Na sviranje električnog basa ga je inspirisao – nagađate, to je ta generacija – Mike Watt iz The Minutemen, pa je jedna stvar vodila drugoj i čovek je vrlo rano u karijeri sarađivao sa Henryjem Kaiserom a što će onda odrediti i skretanje u free jazz i improvizaciju, prelazak na kontrabas, inspirisanje Peterom Kowaldom, pa kasnije saradnje sa Weaselom Walterom pored drugih. Smith je urnebesan kontrabasista i njegova svirka na ovom albumu je fantastična, sa svom silom proširenih tehnika koje on koristi da drži korak sa uzvitlanim perkusionistima, ali i dubokim tonom, bogatim teksturama koje pariraju Mitchellovom bas-saksofonu. Ima ovde par momenata kada sviraju samo Mitchell na saksofonu i Smith na kontrabasu i, TAKO JE, ovo bi mogao da bude album na kome sviraju i samo njih dvojica.

Ali nije. Jer, čak i da nema Waltera, tu je Sandy Ewen. A da vam kažem, ova Kanađanka (danas u Teksasu, gde je i studirala) razvaljuje tu gitaru. Ali baš razvaljuje. Ne da ćete u prvih pola sata uopšte biti svesni da ovde postoji gitara – ako niste pročitali ovaj tekst ili, jelte, spisak muzičara na Bandcampu – jer Ewenova uopšte nije zainteresovana za akorde, pa čak ni za klasičan zvuk gitare. Opremljena stereo-pedalom (i, prilično sam siguran, sa još dosta pedala), ova gitaristkinja zvukom rukuje kao što bi nekakav keramičar rukovao glinom (ili pica-masjtor testom?), razvlačeći ga ispred nas, bacajući ga unaokolo i onda ga umotavajući i oblikujući u nove forme sa svakom sledećom sekundom. Nije da su ove vizualne metafore nelogične: Sandy Ewen je po uskoj vokaciji vizuelna umetnica koja je završila arhitekturu a nakon prilično dinamičnih deset godina izlaganja (mahom na solo izložbama) po Teksasu, počela je da radi fotografije i video-art pa joj je to sada glavno vizuelno interesovanje pored muzike a gde redovno snima i objavljuje, solo ili sa ljudima kao što su Roger Turner, Alan Tomlinson, Lisa Cameron, Alex Cunningham itd. Njeni ,,mikrokolaži", kako ona naziva svoje skulpture/ slike su rađeni ili od polimera ili u kombinaciji materijala i izgledaju jako zanimljivo (https://www.sandyewen.com/2d/), a njeni video radovi (https://www.sandyewen.com/vide/) je prikazuju kako eksperimentiše sa raznim pristupima, od kreiranja kratkih filmova pa do video instalacija.

Sve zajedno to, jasno je, zvuči INTENZIVNO i gusto, i čoveka može da prepadne iako nikada nije preglasno i Roscoe Mitchell Quartet decidno NE hvata na snagu, ali ovo jeste muzika izuzetne semantičke gustine i mnogo zvuka. Ali samo do momenta kada to nije i zapravo druga polovina albuma sadrži tri kompozicije sa nazivima Sustain and Ring (1, 2 i 4) a koje će posle već svedenije kompozicije Shiver što im prethodi biti eksploracije zvukova – uglavnom zvonkih metalnih udaraljki – izolovanih u prostoru, disciplinovane, uzdržane i prelepe. Kada se čitav bend za The Final Bell Vrati u igru, to je krešendo kakav ovaj album zaslužuje ali i ona vrsta krešenda koja vas ostavlja gladnim za još. Nadamo se da Mitchell i ova (ili neka druga) ekipa muzičara imaju još mnogo materijala u pripremi jer malo ko danas svira OVAKO moćno:

https://balancepointacoustics.bandcamp.com/album/gratitude-one-head-four-people (https://balancepointacoustics.bandcamp.com/album/gratitude-one-head-four-people)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 23-02-2025, 12:23:30

Ove Nedelje malo slušamo fjužn, latinicu i tako te stvari, a kad kažem MALO, mislim ČETIRI SATA ROĐACI. PAZ: Variation and Creation: The Story of PAZ je monumentalna kompilacija što sa tri kompaktdiska natrpana muzikom do vrha prolazi kroz karijeru benda koji izdavač opisuje rečima ,,najveća britanska džez fjužn grupa za koju nikada niste čuli". I nisu u krivu: evo, ja slušam džez i fjužn duže od tri i po decenije, mnogo toga što slušam dolazi iz Britanije, pratio sam karijere nekih od muzičara koji su bili umešani u rad PAZ u nekim od njegovih istorijskih perioda i opet nisam nikada čuo za PAZ.

Nije ovo bio bend bez izdavačkog traga, mada je istina da je prevashodno bio orijentisan na živu svirku i turneje po londonskim i južnoengleskim klubovima, dinamički menjajući postavu onako kako bi neki od članova imali druge – lukrativnije, dakako – obaveze a drugi muzičari bili u datom trenutku slobodni. Za svojih nepunih pola veka aktivnosti PAZ je snimio osam albuma, ali je osim toga snimio i još puno materijala koji nije nikada ugledao svetlost dana – ili makar polumrak prodavnice ploča – i koji je bio razbacan po ličnim kolekcijama magnetofonskih traka decenijama pre nego što će, pre nekih pet godina, neprofitna organizacija Jazz in Britain od Rona Mathewsona, britanskog džez kontrabasiste i jednog od basista koji su prošli kroz PAZ, dobiti na poklon celu njegovu kolekciju traka. Mathewson je, nažalost, brzo potom umro – bila je to 2020, prva godina pandemije COVID-19, pa je i Mathewson u Decembru preminuo od posledica ovog oboljenja – ali je u njegovoj kolekciji nađeno i dosta snimaka PAZ koji nikada nisu bili objavljeni.

Jazz in Britain su inače organizacija – koja se bavi izdavanjem muzike i knjiga – posvećena prevashodno očuvanju legata britanskog džeza. Tako su, recimo objavili knjige o muzuičarima kao što su Neil Ardley, Barbara Thompson ili Ian Carr a u domenu muzike, trude se da publikuju ili izgubljene (pa nađene) snimke ili da rade reizdanja retkih stvari koje se odavno više ne mogu nabaviti. U muzičkom katalogu ove firme mogu se naći neki biseri, kao što su albumi Karla Jenkinsa, Tubbyja Hayesa, Chrisa Laurencea, Rayja Russella, Joea Harriotta, Iana Carra, grupe Splinters, Trevora Wattsa, grupe Fingers i još mnogih drugih a pošto se i digitalne i fizičke kopije prodaju isključivo putem Bandcamp stranice ovog izdavača (https://jazzinbritain1.bandcamp.com/music) onda snažno ohrabrujem da odete do iste i proverite čega sve tu ima. Možda ćete biti prijatno iznenađeni!

PAZ je osnovao vibrafonista Dick Crouch (pošto ste u Britaniji četrdesetih godina prošlog veka mogli detetu da nadenete ime Dick Crouch i da uopšte ne razmišljate o tome da li će mu klinci od života napraviti PAKAO), 1972. godine u Londonu. Crouch je preko dana radio u BBC-ju, ne kao muzičar već se bavio transkripcijom govora u tekst, a onda je uveče u svom prostoru u Shepherd's Bushu ugošćavao raznorazne londonske muzičare koji su sa njim delili interesovanje za džez, latin džez i srodne muzike. Iako se ,,jazz fusion" često poistovećuje sa terminom ,,jazz rock", jedna od definišućih karakteristika PAZ je bila refleksija Crouchovog interesovanja za fank ali i latinoameričke žanrove popularne muzike. Uostalom i ime benda je španska reč za mir.

Za Croucha je Geoff Castle, klvaijaturista i vibrafonista koji je posle Croucheve smrti predvodio bend, pričao da je obožavao da organizuje svirke sa raznim muzičarima, na kojima bi i sam ulčestvovao a da često ne bi odsvirao ni jedan ton, već bi samo stajao za vibrafonom na bini i uživao u gruvu. Rani članovi benda, tokom sedamdesetih godina su uključivali i bubnjara po imenu Les Cirkel koji tvrdi da je bio u postavi od svoje sedme godine, basistu Roba Stathama, saksofonistu Matta Watesa ali je rotacija muzičara kroz ovu postavu bila stalna i tokom duge (i isprekidane) karijere je kroz nju prošlo više od trideset svirača, ne samo Britanaca već i Amerikanaca. Od jačih imena svakako treba pomenuti legendarnog free saksofonistu Lola Coxhilla, saksofonistu Rayja Warleigha (svirao sa Dusty Springfield, Marianne Faithfull, Scottom Walkerom i Steviejem Wonderom), gitaristu Eda Speighta (sarađivao sa Ianom Duryjem i Mikeom Oldfieldom), a etos PAZa tokom te prve decenije bio je pre svega da se sviraju koncerti i da se pravi autorska muzika i da se improvizuje i da se, pretpostavljam svi dobro provedu. No, možda je to, pored stalno promenljive postave i malo neobaveznog odnosa prema njoj i bilo zaslužno za činjenicu da bend nikada nije dosegao popularnost drugih fjužn ekipa iz tog doba. Danas pamtimo Incognito, naravno, ali Londonom i Engleskom su u to vreme harali i Morrisey-Mullen (ne, ovo je DICK Morrisey), i Brian Auger's Oblivion Express (u kome je svirao isti Mullen, Jim Mullen iz Morrisey-Mullen, a koji je, da se ne iznenadite, svirao i u PAZ), i fer je reći da su ovo bili bendovi sa mnogo većim javnim profilom, koji su se vrteli po radio-stanicama, redovno izdavali ploče pa i verovatno zabadali po koje gostovanje na televiziji.

PAZ, naravno, nisu imali ništa objavljeno iako su već uveliko krenuli sa snimanjem, pa je onda Crouch shvatio da nema daljeg napretka bez albuma. Kandeen Love Song, snimljen 1976. i 1977. godine je izašao 1978. godine, uz dosta pomoći koju je njegovom projektu pružila njegova matična firma, BBC, a onda su tokom osamdesetih izlazili dalji albumi za razne etikete, da bi u 21. veku izašla samo dva, jedan 2001. a drugi je ovaj o kome sada pišemo. PAZ je doduše pravio i dosta velike pauze u nastupima, a neki od ključnih muzičara su i umrli, uključujući Croucha.

Za album o kom danas pričamo je pored kolekcije traka dobijenih od Rona Mathewsona bila presudna saradnja sa Coruchovom ćerkom, Beth Curtis-Clarke koja je izdavaču dala i neke snimke iz privatne arhive, a onda je i udovica Geoffa Castlea, Caroline Castle donirala njegovu kolekciju magnetofonskih traka a tu je bila gomila PAZ snimaka, kako raznih mikseva već objavljenih albuma, tako i sesija rađenih za BBC, živih snimaka. Izdavač je na kraju od nekih 35 sati materijala napravio selekciju svedenu na četiri, gledajući da pesme drži u približno hronološkom rasporedu ali da šara po žanrovima, tako da ne budu sve latin pesme nagurane jedna iza druge iako je, možda Crouch njih i pisao jednu za drugom jer je bio u takvoj fazi. Možda bitnije, na Variation and Creation: The Story of PAZ nema snimaka koji su već objavljivani na albumima i ovo je 100% ,,rare and unreleased" materijal. To ne znači da ovde nema poznatih PAZ pesama – mada statistički, vi niste čuli ni jedan album ovog benda – ali su birane verzije drugačije od onih koje su objavljivane na albumima.

I, znate šta, ovo je možda najprijatnijih četiri sata muzike koje ćete imati ovog meseca ili ove godine. PAZ su onaj idealni spoj nepatvorenog, čistog entuzijazma i ozbiljne, vrhunske tehnike koji porađa muziku što se ne troši u nekoj self-indulgenciji, samoanalizi, dekonstrukciji i rekonstrukciji. PAZ su pisali melodične, prepoznatljive teme i svirali ih sa energijom benda koji zna da je publika u klub došla da se jebeno dobro oznoji a ne da stoji u ćošku sa pićem u ruci i sa zgađenim izrazom na licu kontemplira o neadekvatnoj akustici ovog prostora i ovo je onoliko vrela džez-fjužn žurka koliko napaljeni (uglavnom) Englezi uopšte mogu da napale. A prilično mogu.

U 36 kompozicija na ovom albumu, od kojih je dobar deo snimljen uživo, pred publikom, može se čuti širina interesovanja i estetske vizije koja ,,fjužn" shvata kao licencu za ukrštanja i spajanja stvari koje drugi, da tako kažemo, ne bi spajali. Ne iz higijenskih razloga već jer su to naprosto često bile sasvim različite scene. No, Crouch i njegovi saborci su bili muzičari koji za život zarađuju svirajući sa onim ko dobro plati pa je i za njih bilo normalno da u jednoj pesmi krljaju brazilsku bossa novu, u drugoj da ljušte američki jazz funk a onda da u trećoj to bude spoj džeza, roka i britanskog folka. Recimo, Ever in Love je kombinacija latiniziranog, braziliziranog džeza i britanskog folka (sa sve ženskim vokalima) a ona na albumu dolazi direktno posle izvanredne verzije Jobimove klasične bossa nove A Felicidade, izvedene instrumentalno i pakleno.

Iako plesni komadi sa melodičnim, prijemčivim temama dominiraju dobrim delom ovog albuma, PAZ nije bio bend isključivo zainteresovan za ples i zabavu, pa, recimo, drugi disk ovde otvara trinaestominutna verzija Coltraneove A Love Supreme, rađena avangardnije nego što je to bio standard i za samog Coltranea a odmah iza nje sledi Castleova Hebridean Chant koje je manje ekspanzivna, sa svoja četiri minuta trajanja, ali prezentira bend u reflektivnijem, meditativnijem modusu.

Variation and Creation: The Story of PAZ je definitivno monument bendu koji je dobro čuvana tajna scene što ni u svojim najjačim momentima nije imala pažnju nekakve preširoke javnosti. Sedamdesete su bile takva decenija da su jazz rock i fusion nekako brzo i neosetno kidnapovani i mutirani u disko muziku koja je zatim osvajala svet bez mnogo ambicija da se tu iko bavi kompleksnim kompozicijama i virtuoznim improvizacijama. Sa druge strane old school džezerzi su, dokumentovano, vrteli glavom u neodobravanju na ove ,,nove" klince koji su ukrštali fank, rok i džez, dodavali rumbu ili bosanovu i generalno šarali preko crte. PAZ su na sve to bili ekipa neobavezana ugovorima sa izdavačima niti ambicijom da se proda mnogo ploča, bend prevashodno ovaploćen u živom kontekstu. I ovaj album ih i prikazuje kao stalno mutirajući, stalno, zanimljivi kombo promenljivih muzičara koji rade ono što vole i JAKO vole to što rade. I to je, ne sumnjajte, sasvim dovoljno.

https://jazzinbritain1.bandcamp.com/album/variation-and-creation-the-story-of-paz (https://jazzinbritain1.bandcamp.com/album/variation-and-creation-the-story-of-paz)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 02-03-2025, 13:11:40

Jedan ste od najvažnijih saksofonista u istoriji avangardnog džeza i snimili ste neke od najuticajnijih i najcitiranijih albuma u čitavom džezu. Decenijama ste deo najdugovečnijeg i po mnogo čemu najbitnijeg orkestra džez avangarde. Poslednjih trideset godina, nakon odlaska osnivača i lidera tog orkestra na drugu planetu, ste njegov predvodnik i održavate plamen na najdostojanstveniji način. Upravo ste snimili svoj prvi solo album. I da, imate punih sto godina. Vaše ime je Marshall Allen i vi ste živa muzička legenda.

Marshall Allen: New Dawn se vodi kao debi album Marshalla Allena, saksofoniste, kompozitora, lidera i generalno džez-institucije od međunarodnog i istorijskog značaja, iako je čovek aktivan muzičar još od četrdesetih godina prošlog veka. Sa Sun Ra i njegovom Arkestrom je počeo da svira 1958. godine i do danas ostao u tom orkestru, preuzimajući ulogu lidera od kolege-saksofoniste Johna Gilmorea koji je kratko predvodio ekipu nakon što je Sun Ra preminuo 1993. godine. Arkestra je sa Allenom na čelu snimila nekoliko studijskih albuma (od čega tri u poslednjih pet godina) i zapravo ima prilično dinamičnu koncertnu aktivnost. Bend je u ovom momentu na turneji, sa planiranim američkim i evropskim nastupima sve do Maja a kada će Allen napuniti stoprvu godinu.

No, iako je gro Allenove karijere vezano upravo za Sun Ra i Arkestru, čiji je član bio neprekidno od kasnih pedesetih a od kraja šezdesetih živi u zgradi Arkestral Institute of Sun Ra u Filadelfiji, mestu na kome su Sun Ra i saborci stanovali, vežbali, snimali i stvarali i koje je 2022. godine grad proglasio lokalitetom od posebnog istorijskog značaja, on je nalazio vremena da svira i sa drugima. Doduše, najvećim delom nakon Sonnyjeog odlaska, pa je Allen upisao saradnje sa muzičarima kao što su Paul Bley, Lou Grassi, Hamid Drake, Terry Adams, Matthew Shipp, Roscoe Mitchell, Olatunji, Milford Graves, Konstrukt, Medeski, Martin and Wood, Joe Morris, Alan Silva, nastupajući takođe često sa kontrabasistom Henryjem Grimesom, sarađujući i sa Carlom Craigom u njegovom projektu Innerzone Orchestra.

Dakle, pričamo o muzičaru koji je VEOMA realizovan u svojoj profesionalnoj karijeri i koji samo naprosto nikada nije osetio potrebu da potpiše album svojim imenom, shvatajući, nagađamo, svoju ulogu čuvara, kuratora i nastavljača legata Sun Ra kao prioritetnu. Radi se, da podvučemo to još jednom, i o izuzetno važnom alt-saksofonisti u istoriji džez avangarde, čoveku koji je naučio da svira tokom služenja vojske u Francuskoj gde je poslat još za vreme Drugog svetskog rata a nakon povratka u SAD postao profesionalni muzičar. Susret sa Sun Ra mu je odredio sudbinu i oslobodio mladog čoveka da svira, kako je sam rekao ,,na široj zvučnoj osnovi nego što je daju akordi". Naravno, život i rad sa Sun Ra je podrazumevao i uletanje sa obe noge u kompleksnu, često naoko sasvim slobodno asociranu filozofiju, numerologiju, kosmologiju, pored revolucionarne muzike koju je Arkestra pravila temeljeći se na nasleđu Fletchera Hendersona i Counta Basieja i onda na njemu gradeći svu silu psihodelične, avangardne, često atonalne, afrocentrične, u velikoj meri fantastične nove muzike.

U tom nekom smislu, nazvati album New Dawn ne znači samo podsetiti ljude kako jedan stogodišnjak voli život, već i sugerisati da se radi o okretanju novog lista, zaista novoj paradigmi u istoriji džeza u kojoj Allen izlazi iz senke velikog Sonnyja i konačno govori svojim glasom. No, naravno da taj glas IZUZETNO podseća na ono što je Arkestra radila poslednjih tridesetak godina i da se decenijski život unutar sistema vrednosti i estetika koje je Sun Ra gradio sa kolegama odražava na muziku u velikoj meri.

Prvi, najprviji utisak koji New Dawn ostavlja na slušaoca je da je ovo neužurbana ploča u kojoj Allen i njegov aranžer i kolega iz Arkestre, takođe saksofonista Knoell Scott, a koji je okupio muzičare za ovaj album i bio po svemu glavni izvođač radova, prolaze kroz žanrove i teme sa entuzijazmom ljudi svesnih da im sva ova ogromna istorija pripada u velikoj meri. Allenu možda i u većoj meri nego ijednoj osobi na svetu: prethodni rekorder po ,,starosti" u momentu kada je izdao album je bio Colin Thackery sa 89 godina i 272 dana u trenutku kada mu je izašao Love Changes Everything 2019. godine pa ga Allen sa sto godina i 265 dana na datum 14. Februara kada je album izašao šije za više od decenije. New Dawn je posledično i ploča vrlo okrenuta tradiciji, sa čak i izraženim romantičnim pogledom na te korene iz kojih su izrasli i Allen i Sun Ra i druge kolege iz Arkestre i čitava ta generacija muzičara, ali istovremeno i ploča koja ne deluje staromodno i nostalgično. Nova zora je, dakle, nova mogućnost i Allen se njoj raduje.

Postava koja na ovom albumu svira je izuzetno brojna i naravno fantastična. Pored Allena koji svira alt-saksfon, koru i EWI (dakle, ,,elektronski duvački instrument" koji je Nyle Steiner dizajnirao sedamdesetih godina prošlog veka a od osamdesetih su njegovi razni varijeteti u prodaji), i Scotta koji je na bariton saksofonu, bubnjevima i kongama, na albumu svira još devetnaest muzičara na trubama, kontrabasovima, flauti, bubnjevima i udaraljkama, te unutar vrlo brojne gudačke sekcije. Tu je, naravno, i Neneh Cherry kao gošća na naslovnoj pesmi sa vokalnom izvedbom koja podseća u kakvoj kući je ova žena rasla i koliko su njene spone sa džezom snažne.

Notabilno, ovde nema klavira. Možda nesvesno, a možda i sasvim svesno, u Allenovim kompozicijama i Scottovim aranžmanima je ostavljeno upražnjeno mesto koje bi po prirodi stvari zauzimao Sun Ra i to odsustvo muzici zapravo daje primetnu dimenziju samostalnosti. Allen naprosto nije neko ko slepo sledi svog preminulog lidera i gradi karijeru trideset godina nizvodno emuliranjem onog što bi Sonny radio. Njegova muzika je, naravno, vrlo jasno pod uticajem decenijske karijere u Arkestri (i, uostalom, nekoliko članova ovog orkestra pored njega i Scotta svira i na ovom albumu: trubači Cecil Brooks i Michael Ray, bubnjar George Gray), ali je ona i dalje NJEGOVA i Scottova, sa mnogo većim naglaskom na gudačkim instrumentima nego što je Arkestra ikada imala.

No, žanrovski ovo je vrlo tradicionalno. Prva kompozicija, African Sunset je romantični, plesni komad koji bi, da je produkcija samo malo sirovija lako mogli da vam prodamo kao nešto što snimljeno kasnih pedesetih ili ranih šezdesetih. Doduše ne od strane bilo kojih muzičara. Allenovo soliranje odmah podseća na to da su za njega standardne harmonije i akordi samo polazna tačka i ovo je taj vitalni spoj tradicije i avangarde koji karakteriše celu njegovu karijeru.

Naslovna pesma, New Dawn nakon Scottovog uvoda na bariton-saksofonu i umiljatih gudača u pozadini preuzima Neneh Cherry i njen glas je toliko zreo a izvedba toliko besprekorna – a opet karakterna, bez beživotne ,,tehničke" savršenosti koju neretko čujemo kod džez pevača i pevačica, ali i bez glume – da imam vrlo malo sumnje u to koliko će ovaj komad biti slušan, pa posle i obrađivan, izvođen, tretiran kao pravi džez klasik.

Are You Ready je onda neočekivani iskorak u big band blues, jedna zabavna, proto-rokenrol pesma i jedino mesto na ovom albumu gde imate utisak da bend samo džemuje, radije nego da se daje nekakav istorijski iskaz. Naravno, ovo su muzičari koji i kad džemuju nude vrhunski program (pomenućemo i da je jedan od kontrabasista Jamaaladeen Tacuma, a da perkusije radi Jan Lankisch, nemački dizajner i muzičar koji je u ime izdavača Week-End Records i pitao Allena za mogućnost snimanja solo albuma, dok je na gitari Bruce Edwards, nekadašnji član Arkestre, danas cenjeni autor muzike za film i televiziju) pa je Are You Ready prijatan komad plesnog ritma-i-bluza. No, sledeća, Sonny's Dance kao da sasvim menja ravan na kojoj se o muzici razmišlja i ovo je meditativni, a svingerski hardbop u kome Allen sparinguje sa Edwardsom, a Gray svira ukusne solaže. Sonny iz naslova je, nagađamo, baš Sun Ra, ali ova pesma nije samo imitacija nekih njegovih hardbop komada, već kontemplativna posveta i produžetak misli koju je ovaj ostavio nedovršenom.

Boma je onda najkompleksniji i najduži komad na albumu sa afrokaripskom poliritmijom u temelju, modalnom haronijom, zaraznim duvačkim temama, jedna hipnotička džez-kompozicija koja podseća da je za Allena, kao i za njegovog mentora termin ,,džez" značio naprosto ,,muzika". Sa ovakvim kompozicijama Allen i Scott pokazuju šta znači ovakvo iskustvo, besprekorno prebacujući temu sa duvača na gudače, praveći prostora za trubačke solaže, gitarske eskapade, udaraljke.

Album onda zatvara Angels and Demons at Play, kompozicija koju su Marshall Allen i Ronnie Boykins napisali a Sun Ra ju je odabrao da bude poslednja na prvoj strani istoimenog albuma benda koji se u trenutku izlaska albuma 1965. godine zvao Sun Ra and his Myth Science Arkestra. Ovaj aranžman je nov, sa dub efektima u miksu i Allenovim neužurbanim, autoritativnim a opet nežnim, očinskim, izvlačenjem teme i pohranjivanjem ovog albuma u naše kolektivno sećanje. Znam da sam možda i malo gramziv ali se nadam da će naredni album Marshalla Allena biti snimljen pre nego što prođe još 6-7 decenija. Nemamo svi Allenovu vitalnost, kreativnost i ljubav prema životu.

https://marshallallen.bandcamp.com/album/new-dawn (https://marshallallen.bandcamp.com/album/new-dawn)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 09-03-2025, 12:25:46

Danas je na jelovniku suva krtina: hardkor free jazz koji podseća da za muziku koja mnogo kaže, mnogo znači ili bar diže mnogo buke (ali one harmsovske, sa onoga sveta) ne morate imati ni mnogo muzičara na bini, ni veliki asortiman instrumenata, ni vrhunske studijske uslove ni skupe efekte. Ne morate imati ni kontrabas. Dovoljni su bubnjevi, saksofon – dobro, DVA saksofona* – i direktna spona sa međuzvezdanim svemirom.
*ali jedan SAKSOFONISTA

Harvey Parkin-Christie & Hinrik þórisson: Týndur í Týmarými je za sada možda najbolja ploča free jazza iz ove godine, ako kao najbolji free jazz doživljavate ultra-spartanski kontekst dva čoveka koji sviraju u realnom vremenu, na apsolutni skelet svedeni instrumentarij i zvuk iza koga niko ne može da se sakrije. Ovo je ultimativni muzički stoicizam, potpuna ogoljenost i okretanje svoje najranjivije strane prema publici a onda podizanje nesvete količine buke koja je, baš onako kako tradicija nekako i diktira, istovremeno i duhovna, pa i prelepa. Harvey Parkin-Christie i Hinrik þórisson zvuče kao ljudi koji u jednom otvorenom formatu pronalaze način da njihove teme i kompozicije zaista zažive na sasvim drugoj ravni od pukih nota zapisanih na papiru ali i od probnih letova koji su se dešavali u prostoriji za vežbu. Týndur í Týmarými (a što bi u prevodu sa Islandskog jezika bilo ,,izgubljeni u vremenu i prostoru") ima onu najidealniju kombinaciju jasne vizije, koja obuhvata i postojeće melodije, teme i kompozicije, i spontanog, slobodnog improvizovanja. Ovo je pritom album jako guste, malo i zahtevne svirke (ako niste pravilno istrenirani) ali koji ima izuzetno spretno postavljen redosled kompozicija da slušaocu obezbedi jedan neprekinut, dinamičan narativ i da ga, kad god pomisli da je previše, pažljivo spusti par stepeni ispod tačke ključanja, samo da bi ga kasnije ponovo lasnirao u sunčevu koronu. Naravno, ako JESTE istrenirani, možda ćete biti i malo besni što ovaj biser savremenog free jazza traje ni punih pola sata. Nadajmo se da će Parkin-Christie i þórisson pre PRE nego kasnije da snime još malo ovih svojih improvizatorskih vratolomija jer pričamo o ekipi koja deluje kao da je našla idealan odnos unapred pripremljenih tema i smelog improvizovanja, ali i idealnu hemiju između dva muzičara.

Kad pominjemo trening, na umu imamo prevashodno američki free jazz sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih. Iako su oba muzičara ovde Evropljani, njihova muzika najpre podseća na onaj momenat u istoriji džeza kada su američki crni muzičari klasičnu bebop osnovu eksplodirali tako da su komadići odleteli u svemir, prestali da se brinu može li se ritam prebrojati i da li su harmonije standardne, modalne, ili ih uopšte nema, i počeli da sviraju direktno iz (kolektivnog?) nesvesnog. Obično na ovom mestu pominjemo Ornettea Colemana i njegovu harmolodiku kao način da se svira maltene bilo šta ako to u kolektivnom kontekstu ima smisla, i, svakako, izdavač, britanski Lamplight Social Records, pominje Ornettea kao jasan uzor, ali muzika ovog dua je značajno šira po zahvatu i smelija po ambiciji od pukog skidanja Colemanove muzike i u njoj se čuje mnogo ekstatičnog džeza – ili onoga što je Archie Shepp nadahnuto nazvao ,,Fire Music" – koji je karakterisao rad drugih lidera njujorške free scene onog doba.

Harvey Parkin-Christie i Hinrik þórisson su pripadnici džez i fri improv scene britanskog grada Lidsa. Parkin-Christie je saksofonosta i nedavno je diplomirao na lokalnom konzervatorijumu, a izdavač kaže da je on trenutno jedan od najtraženijih tenorista na sceni. Iako je u pitanju mlad muzičar, njegov izvođački i autorski trag nije uopšte zanemarljiv – uključujući filmski skor za kratki film Taber pre tri godine – sa aktuelnim učestvovanjem u projektima kao što su Nika Ticciati's Cataclysm Ensemble i The Wandering Luminous, oba iz Lidsa, saradnju sa takođe lidskim kontrabasistom Fergusom Quillom u projektu koji je porodio album ¡Up Yours! Fergus Quill Plays Xero Slingsby, ali i tekuću improvizatorsku svirku sa projektima mađarske multiinstrumentalistkinje po imenu Quetzal Tirado koja trenutno i sama živi u Lidsu. Vredi sve to čuti pa preporučujem posete adekvatnim Bandcamp stranicama.

Kako svi putevi, očigledno, vode u Lids, tako je i Hinrik Þórisson došao sa rodnog Islanda u ovaj grad u Zapadnom Jokrširu. Þórisson je u Rejkjaviku završio FÍH jazz program i tamo svirao sa nekim bitnim free jazz muzičarima, kao što je Tumi Árnason, pionir islandske free scene a u Lids je stigao kako bi dalje studirao na konzervatorijumu koji je Parkin-Christie završio.

Iz priloženog se da zaista dobro čuti koliko je aktuelna scena avangardnog džeza i slobodne improvizacije u Lidsu vitalna. Svi projekti koje smo gore pobrojali zvuče zanimljivo, živo, nadahnuto, avanturistički nastrojeno, sa dovoljno zanata u rukama da ne budu u pitanju samo deca što prave svoje prve avangardne korake, a Hinrik Þórisson i Harvey Parkin-Christie ovim zajedničkim albumom pokazuju jednu zaista impresivno zrelu i ubedljivu svest o tome kako se u duo-formatu svira slobodno a opet disciplinovano, ekspresivno a zajednički.

Izdavač ne daje podatke o tome gde i kada je ovaj album snimljen ali kako se radi o praktično neprekinutoj svirci – prve tri kompozicije i bukvalno bez pauze prelaze jedna u drugu – tako je verovatno da je u pitanju živi nastup pred publikom, ili čak bez nje. Jer je ovo ipak ,,suvi" free jazz kakav u najvećem broju slučajeva na svetu gledaju gotovo isključivo drugi free jazz muzičari. No, to i doprinosi jednoj čistoti onog što ćemo čuti na albumu: ovde nema kalkulisanja, nema glume, nema ničega sem rigoroznog prolaska kroz kompozicije sa željom da se iz njih ekstrahuje sva životna energija i baci pravo na slušaoca.

Takođe, zvuk je VEOMA živ. Ne naglašeno sirov ili nekvalitetan ali ovo ne deluje kao studijski snimak. Þórissonovi bubnjevi su dovoljno dinamični i definisani a opet, kada on svira tiše i prelazi na timpane, dajući kolegi samo kolornu podlogu, ovo je idealno tamni, višeslojni zid boje i pointilističkih vibracija radije nego pravi ,,ritam". A kako i treba da bude. S druge strane, Parkin-Christievi saksofoni su ozvučeni blisko, čuju se glasno ali tako da se i najtiši njegovi gestovi, kao što je kliktanje ventila i uzimanje vazduha pred izbacivanje snažne note, dobro čuju a da opet snimak ne pati od brutalne kompresije koja bi ispunjavala sav prazni prostor opresivnim belim šumom. Gore smo rekli da vam za kvalitetan free jazz ne trebaju vrhunski studijski uslovi, ali ko god da je kupio mikrofone za ovaj snimak, znao je dobro šta radi i u šta VREDI uložiti novac. Rezultat je muzika koja DIŠE, sa jedne strane sirova, glasna i vitalna mnogo više nego što daju često isuviše upeglani studijski snimci čak i dobrog free jazza, sa druge dinamična, višeslojna, perfektno razložena na elemente prefektno posložene u prostoru. Da ponovimo: ne znam ko je bio inženjer zvuka, ali ZNAO je šta radi kada je birao mikrofone.

Iako je ovo muzika u kojoj naglašavamo improvizaciju, istina je i da je samo jedna kompozicija na albumu – najkraća od svih, Fróði – stvarni free improv. Sve ostale imaju unapred primpremljene teme i obrise strukture pa tako album počinje prilično intimnom, nežnom interpretacijom kompozicije koju je napisao Jón Múli Árnason, jedna pitoreskna figura važna za istoriju islandskog džeza (i kao svirač i kao kompozitor i kao uticajni radio-prezenter) koja je, uh, ostala upamćena i po prilično bizarnoj reakciji na socijalne promene u Poljskoj početkom osamdesetih gde je lidere Solidarnosti nazivao fašističkim ološem i pozdravljao uvođenje vanrednog stanja jer je bio, nagađate, posvećeni socijalista. U svakom slučaju, njegova Undir Stórasteini počinje album tiho i pažljivo, uvodeći slušaoca u ambijent postepeno, kako bi se navikao na zvuk i tu ravnopravnost u duo-postavi koju će slušati.

Već druga, Obbobboi, autorsko delo dvojice muzičara opravdava naše pozivanje na ,,međuzvezdani svemir" iz prvog pasusa jer, tako je, ovde moramo da prepoznamo da su neke od estetskih ideja postavljenih na albumu Interstellar Space Johna Coltranea i Rashieda Alija pre više od pola veka još uvek žive, zdrave i ELEGANTNE u 2025. godini. Parkin-Christie je ovde snažan, prodoran, zvonak i zavodljiv, a þórisson je božanstvo poliritmije, sa izuzetnom dinamikom. Naravno, komunikacija između dvojice muzičara je posebno impresivna.

Sa trećom kompozicijom, Skarfurinn (a što je Kormoran na Islandskom) Parkin-Christie demonstria izuzetnu tehniku svirajući tenor i alt saksofon u isto vreme. Ovaj pristup sviranja solaža koji je pionirski izvodio Rahsaan Roland Kirk još pre više od pedeset godina se danas često doživljava kao puka atrakcija ili tehnička egzibicija, no, Parkin-Christiejevo soliranje je ukusno i SMISLENO.

Album postaje samo žešći i brži kako vreme odmiče pa je Fróði uzvitlana grudva slobodne improvizacije a u ovoj kompoziciji Parkin-Christie po prvi put počinje da dosledno izlazi iz opsega ,,prirodno" dodeljenog saksofonu i tehnikama preduvavanja doseže visoke fantomske note. Sa Heilabiliun ponovo imamo ekstenzivno soliranje na dva saksofona u isto vreme, još razrađenije i ubedljivije nego prvi put a Klósigar je brižno vraćanje hardbop bojama i bluzerskim temama za kraj albuma koji čoveka samo ostavlja gladnim za JOŠ. Nadajmo se uskoro!

https://lamplight-social.bandcamp.com/album/t-ndur-t-mar-mi (https://lamplight-social.bandcamp.com/album/t-ndur-t-mar-mi)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 16-03-2025, 12:31:00

Danas ćemo poslušati dva albuma na koja sam oba naleteo pregledajući recentna metal izdanja i bio prijatno iznenađen nesvetom legurom vrištećih saksofona, distorziranih gitara i bubnjeva koji blastbitove i free jazzerske poliritmije mešaju na najorganskiji način. Ljudi koji znaju naprosto ZNAJU da su džez i metal neraskidivo povezani već decenijama, od toga da su ,,shred" dimenzija metala i na solažama i improvizaciji bazirana jazz filozofija često dve strane istog novčića, pa do toga da su mnogi eksponenti free jazza i ekstremnog metala svoj raison d'etre bazirali na programskom razaranju postojećih formi, eksperimentisanju i traženju nečeg što se nalazi IZA. Naravno, imamo i mnogo primera srazmerno lenjih ukrštanja – ljudi koji čitaju moje nedeljne metal preglede znaju da ću povremeno da progunđam kako puko nabacivanje saksofona preko generičkog sludge-doom metala nije preterano inventivna strategija – ali kada je dobro onda zna da bude MNOGO dobro. Pa evo:

Prvi na redu je Dissensus: Inhumation, dakle bend Dissensus i album Inhumation, na neki način prvi ,,pravi" dugosvirajući opus za ovu postavu, a koja je u poslednjih par godina izdala nekoliko minialbuma i živih albuma, uključujući snimke iz prostorije za probu. Naravno, kada pričamo o free jazzu i free improvu, razlika između ,,studijskog albuma", ,,živog albuma" i ,,snimka sa probe" ume da bude vrlo akademska. U svakom od ovih konteksta, a pogotovo u slučaju dotičnih Dissensus u pitanju su sirovi živi snimci ljudi koji improvizuju u realnom vremenu i u realnom (jedinstvenom) prostoru. Inhumation, osim što ima vrlo kul metalsko ime, ima i distinkciju da jeste malčice čistiji u zvuku i da su improvizacije malo editovane, ali i dalje govorimo o jednoj ČISTOJ, neprskanoj erupciji energije i improvizatorskog entuzijazma.

Dissensus je originalno bio gitara-bubanj duo i jedan od možda i neočekivanih novih projekata danas njujorškog producenta po imenu Slava Balasanov. Originalno iz Moskve (one u Rusiji, ne one u Ajdahou), Balasanov se sa roditeljima preselio u Čikago kad je imao dvanaest godina, i to je ona klasična priča o Rusima koji po okončanju avanture koja se zvala Sovjetski savez odlaze na zapad da konačno žive životom koji su do tada samo gledali na piratskim VHS kasetama i satelitskim televizijskim kanalima. Balasanov je već kao klinac bio skoro pa nezdravo opsednut free jazzom, i vežbao gitaru, kaže, po četiri sata dnevno ali je po diplomiranju na Čikaškom univerzitetu prošao neku vrstu (negativnog) satorija, prestao da sluša džez i, ne šalim se, kupio album Britney Spears, a gitaru zamenio za Korgove Electribe kutije i postao producent i autor elektronske plesne muzike. Narednih godina je pravio ovu muziku, didžejisao i bavio se vizuelnim umetnostima, ali se freejazzerska podsvest nije dala lako umiriti, sa često neočekivano kompleksnim ritmičkim obrascima koje je pisao za svoje house/ IDM kompozicije. I ovde je naravno bila primetna naklonost avangardnijem krilu ove muzike pa je Slava (pod imenom Slava pod kojim pravi elektronsku muziku) objavljivao za etiketu Software a koju vodi bruklinski komšija i guru eksperimentalne plesne muzike Daniel Lopatin poznatiji kao Oneohtrix Point Never.

No, gitara je nekako našla put natrag u Slavin život i u ovoj deceniji se on pored redovnih dužnosti na elektronskoj muzici (koju, uzgred, ovde možete čuti) zatekao kako džemije sa bubnjarem Benom Scottom i njih dvojica će biti prva postava Dissesnsusa pre nego što im se pridružio saksofonista Carl Mitchell nakon čega je formiranje pravog, hardkor power trio free jazz metal noise benda bilo dovršeno.

Inhumation je, uprkos imenu koje zaista više sugeriše death metal nego jazz, ,,prava" free jazz ploča. Ovde, bez sumnje ima po koji ,,čist" metal rif i povremeno se u sumanuto užurbanim aranžmanima pojavi po nekoliko taktova superbrzog trešerskog ,,keca" i klasičnih blastbitova, ali filozofija ovog projekta nije da se svira ekstremni metal uz dodatak slobodne improvzacije (kao što recimo rade Indusi Moral Collapse sa kontribucijama veteranskih poljskih free jazzera) već da se slobodna improvizacija uzme kao osnova na kojoj će se graditi uz korišćenje tehnika i zvuka ekstremnog metala.

Tako su neke kompozicije mnogo bliže ,,pravom" free impov zvuku nego bilo kakvom metalu – čak i ako u metal računate Borbetomagus – i ako slušate, recimo, Untitled 2 a pogotovo Untitled 3, čućete tri muzičara koji sviraju gotovo sasvim izvan idioma, sa pronalaženjem zajedničkog jezika istovremeno dok njime pokušavaju da kreiraju smislen iskaz. Balasanov je nervozan, radoznao gitarista, Scott kaže da mu je najveća inspiracija u životu Derek Bailey a Mitchell u njihov gusti, notama do vrha napunjeni bunar onda uspev da ubaci mnogo ukusnog tenor-soliranja, koristeći jazz skale dovoljno da muziku podseti na njene korene ali ne bežeći od neidiomatskog sviranja kada mu to odgovara. Slavina gitara je energična, sa velikim opsegom nota i harmonija kroz koje on prolazi, ali i sa izraženim perkusivnim elementima

Naravno, druge kompozicije na albumu, kao što su Inhumation, Totaling Out ili, još ,,metalskije" naslovljene Terror Fate i Undifferentiated Torment u punoj meri profitiraju od distorzija i drugih efekata u koje Rus uključuje svoj instrument ali i od odgovarajuće eskalacije intenziteta sviranja ostatka benda. ,,Free improv sa distorzijom" je, naravno, dobro istražen i u literaturi opisan fenomen, od radova Masayukija Takayanagija i Keijija Hainoa, preko raznih projekata Colina Marstona i Weasela Waltera, a u Britaniji ekipe oko Ascension/ Skullflower, pa do karijere Kaspara Brötzmana, ali Dissensus ima sopstveni zvuk koji zaista dodaje meru ekstremnog metala u furioznom tempu i prepoznatljivim ritmovima. Naravno, Slavina gitara ovde dobija čitave nove univerzume tekstura, alikvotnih tonova, i fidbeka, a čak i kad je on koristi kao kontrabas da bi ostatak grupe svirao slobodni, ali prepoznatljivi improvizovani hardbop, to zvuči jako dobro. Mitchell je odličan saksofonista i svirka zvuči autentično i moćno.

Ima na ovom albumu i dosta za improv karakterističnog ispipavanja i traženja pravog izraza i zapravo bi možda JOŠ editovanja bilo za njega blagotvorno, ali ovo je svakako jedan energičan, veoma zabavan album muzike izražene istraživačke i eksperimentatorske crte u kojoj se navodno razdvojeni svetovi preklapaju sa izuzetnim uspehom:

https://dissensus.bandcamp.com/album/inhumation

Sa druge strane, a i bukvalno sa druge strane planete imamo Smiqra: Rɡyaɡ̇dźé! I ovo je album koji ne bih sam za sebe nikome pokušao da prodam kao ,,jazz" pa ni ,,ekstremni jazz" ali u kontekstu koji su već postavili Dissensus, Smiqra je logičan naredni korak. A u tom se koraku spajaju metal, progresivni rok, no wave, mathcore i free jazz. Široko, što kaže ona reklama, mada je muzika, naprotiv, ekstremno ,,tajt".

Smiqra je kineski ,,bend" mada zapravo pre svega projekat izvanredno talentovanog mladog muzičara po imenu Liu Zhenyang. Ovaj mladi čovek koji će za koji dan napuniti tek dvadesetpet godina je metal počeo da sluša nakon što je 2012. godine na nekom kineskom nadmetanju talenata aprenošenom na televiziji video pevača koju sred normalne pesme počinje da izvodi metal vriske i to ga je toliko impresioniralo da je digao ruke od Michaela Jacksona i posvetio se proučavanju metala. Na moj radar uleteo je pre neku godinu kada je njegov solo blek metal projekat Ὁπλίτης (Hoplites) izdao prvi album i zaprepastio dobar deo međunarodne andergraund scene jednom uverljivošću iskaza izmešanom sa neočekivano visokom tehničkom ekspertizom ali i inventivnošću. Zhenyang je pritom po vokaciji lingvista – trenutno na postdiplomskim studijama u Francuskoj – i muzika mu je hobi ali je sa Ὁπλίτης i svojim drugim, takođe solo projektom, Vitriolic Sage izbacio devet izdanja za četiri godine.

No, Smiqra je naredni korak u njegovoj muzičkoj evoluciji, nastala kao novi koncept nakon što je rešio da je sa Ὁπλίτης uradio sve što ga je zanimalo. Iako prevashodno Zhenyangov projekat, Smiqra je zapravo saradnja sa bubnjarem po imenu 包子 (a što je na Mandarinskom ime peciva) i 非邪 iz šangajskog death metal benda Holokastrial na vokalima, a u kojoj Zhenyang pod presom spaja razna svoja interesovanja i ta interesovanja uključuju i progresivni rok, i free jazz.

Hoći reći, Rɡyaɡ̇dźé! je velikim delom metal ploča sa kombinacijom proggy gitara, nervoznih mathcore ritmova i ekstremnih vokala, ali između silnih disonanci i neparnih ritmova koje ovde čujete, pored promuklih vokala i efekata koji ih obezljuđuju, čućete i frenetični saksofon koji će ovu muziku nepogrešivo spojiti sa graničnim formama free jazza. Imaginary Minotaurian academia je, recimo agresivni mathcore komad u kome stereo miks dva saksofona proizvodi dezorijentišuće efekte u furioznoj završnici dok naredna, Peer review by oxen, zapravo kreće saksofonskim vriscima i pretvara se u manični jump-cut thrash jazz koji čini logični – i PREDUGO očekivani – naredni korak nakon onoga što su nam kasnih osamdestih i ranih devedesetih dali Naked City i Ground-zero.

Rɡyaɡ̇dźé! verovatno nije album koji ćete pustiti ikome da bi se relaksirao ili da biste ga doveli na pravu radnu temperaturu za vođenje ljubavi, ali jeste album čiju sviračku i produkcijsku izvrsnost neće moći da porekne niko ko nije najčistije zlonameran. Zhenyang piše strahovito efektne, kratke, eksplozivne pesme u kojima se teme (neretko, kao u Major revision! samo pregršti nota bez ikakvog formalnog tonalnog odnosa) istražuju logično i smisleno – velikom brzinom, naravno – a onda kada se skrene pod pravim uglom to je uvek u nekom zanimljivom smeru.

Za ljude kojima je energija lekovita, volumen drag a brza, vratolomna improvizacija ih inspiriše, Rɡyaɡ̇dźé! je ploča na kojoj se metal, free jazz i svi oni žanrovi odozgo spajaju na zaista prijemčiv način. Nadam se da čujemo još sličnih radova iz Zhenyangovog kampa, a do tada, slušajte Smiqra. A pritom daunloud albuma plaćate po želji:

https://hoplites.bandcamp.com/album/r-ya-dz-e

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 23-03-2025, 12:46:52

Za danas ćemo se ponovo baciti do britanskog grada Lidsa (ali preko Segedina) i provesti još malo vremena slušajući strahovitu buku koju prave tamošnji free jazzeri. Quetzal Tirado Unit: The Fat is Back je živi album ekipe koja je brojčano smanjena u odnosu na formu sa kojom je snimljena pre nekih godinu i po dana na albumu Camaredrie*, ali su količina i intenzitet zvuka odvrnuti na proverbijalnih jedanaest. Ovo su free jazz i slobodna improvizacija koji, istina je, imaju razumevanja i za kontemplativne pasaže i apstraktne zvuke ali je najveći deo ovog albuma energičan, bučan, esktatičan uragan metala, drveta, žica i koža. Ne uvek suptilan, često zaslepljen sopstvenom razjarenošću, ali uvek dobronameran i u sasvim primetnom dosluhu sa tradicijom.
*otpali su klavir i truba, ali se Marie McAuliffe, američka multiinstrumentalistkinja koju najpre znate po eksprimentalnim metal bendovima poput Mesa ili Putrescine ovde ponovo pojavljuje da naslika omot

Quetzal Tirado sam već pominjao pre par nedelja pišući o albumu na kome je svirao izvrsni lidski saksofonista Harvey Parkin-Christey, a na The Fat is Back je ovaj sjajni tenorista ponovo u postavi ove, jelte, jedinice, da sparinguje sa Quetzal pri brzinama od 300 kilometara na sat i da se vidi ne samo čiji je saksofon, jelte, veći, već i ko može duže i jače da svira. Hitam, doduše, da dodam da su sve ove seksualne aluzije i borilačke metafore koje koristim samo emanacije moje izopačene psihe i da je ovo album kolaboracije, ,,drugarstva", kako se i prethodni album zvao, pre svega džeza, dakle zbilja izgrađen na tradiciji i nimalo voljan da se nje odriče. Ovde nema svingovanja i za samo jednu kompoziciju se može reći da ima nekakav gruv, ali i pored gotovo totalne slobode sa kojom se svira, The Fat is Back, izašao Januara ove godine, a snimljen krajem Novembra u Segedinu, je nedvosmisleno džez ploča. Neuredna, bučna, razbarušena, ali udobno smeštena u svoj idiom.

Kad smo već kod razbarušenosti, Quetzal Tirado je mađarska trans žena koja potiče iz gradića Solonok, a koji je negde na skoro tačnoj geometrijskoj sredini između Segedina, Debrecina i Budimpešte. Nemam naročito mnogo podataka o njenoj biografiji – pogotovo jer nemam ideju kako se zvala pre tranzicije – ali na njenom Fejsbuku se ne pominje nikakvo formalno muzičko obrazovanje nakon završene srednje škole. Pretpostavićemo da je u pitanju samouka muzičarka (i povremeno vizuelna umetnica) inspirisana prvim talasom evropskog i američkog free jazza i improvizacije (KAO I SVI MI) a čiji su odabrani instrumenti pre svega saksofoni, ali i klavir, udaraljke, elektronika. Znamo da je svirala saksofon na dve pesme na saundtraku za fenomenalni Ultrakill (https://cvecezla.wordpress.com/2020/09/21/video-igre-ultrakill-early-access/) koje sadrže ovaj instrument a to je već preporuka kakvu malo ko može da donese na intervju. Kako je išla u dvojezičnu školu u Mađarskoj, učeći delom na Engleskom jeziku, moglo bi se reći da je i prirodno privučena novoj britanskoj sceni free jazza i slobodne improvizacije, a čiji je Lids jedan od Neksusa. Zbog toga trenutno živi na relaciji Lids-Solonok a većina njenog sada već impresivno masivnog muzičkog autputa (urađenog velikim delom u poslednjih šest godina) uključuje muzičare iz velike Britanije i Lidsa.

Inspiracije, pored očiglednih (Peter Brötzmann, Anthony Braxton, Mats Gustafsson, Jemeel Moondoc i Charles Gayle se svi pominju u tekstu koji prati ovaj partikularni album) uključuju i ezoteričnije umetnike iz muzičkih i drugih oblasti kao što su Jhonn Balance, Scott Walker, David Bowie, Jarboe, a mnoga od prethodnih izdanja izlaze iz okvira onog što bismo nazvali džezom i zalaze i u neidiomatsku improvizaciju, buku, power electronics...

Standardna priča za mlade evropske avangardiste, ali intenzitet i fokus sa kojim Tirado svira naprosto čoveku zgrabe pažnju i ne daju mu da odluta. The fat is Back je, i pored svoje poprilične dužine pa i povremenih zapadanja u monotoniju, ploča koja se rado sluša iz početka jer sadrži dovoljno interesantnih ideja u kompoziciji i dovoljno impresivne ekspresije (!!!) u izvođenju da nikada ne bude dosadna.

Tirado ovde svira pored bariton saksofona i bas klarinet. Parkin-Christie je za ovu priliku na alt-saksofonu (na Camaraderie je svirao svoj matični tenor i sopran) i njihova komunikacija je prirodna, intuitivna i ekstremno zapaljiva. Jamais Vu, I. tétel – Határtalanság koja album otvara je kao da slušate dva petla kako se svađaju, ali tako da su obojica odrasla slušajući Brötzmanna i Aylera i da se spremaju za maraton iako u album uleću brzinom kao da je u pitanju sprint od sto metara. Ova je kompozicija i deo duže celine koja čini prvi deo albuma, Jamais Vu, a koja sa svojih sedam delova ide celim putem od strukturiranog zvuka sa prebrojivim ritmom i harmonijama pa do potpuno slobodnog improvizovanja. Uvek je ovo free jazz, doduše i ovde nema odlazaka u bilo kakav formalizovani hardbop ili išta slično, a autorka pojašnjava da je Jamais Vu nastao primenom sistema upravljanja improvizacijom koji nalikuje onome što je Anthony Braxton radio sa svojim Language Music konceptima. Kod Braxtona je u pitanju formalan set pravila koji uobličava improvizovanje, dajući jasno razumljiva uputstva koja se tiču trajanja nota, njihovog intenziteta ili načina na koji će note biti izvođene (legato, stakato, u uzlaznom ili silaznom nizu sa sve sporijom ili sve bržom frekvencijom itd.) a koja dirigent (ili koordinator) izvođenja može da zazove, i u realnom vremenu upravlja onim što rade muzičari. Kod Tirado je u pitanju sličan komplet dogovorenih formi i fascinantno je kako to može da bude i zaista disciplinovano: u Jamais Vu, II. tétel - Barázdált... imamo na programu pomenuti prebrojivi ritam, jasnu harmoniju i dobar gruv pre nego što se sve, naravno, strmekne u smeru slobodnog improvizovanja.

Kontrabas ovde svira Harry Souter, gitarista i kontrabasista iz Lidsa koji dosta često sarađuje sa Tirado. Diplomac Lidskog konzervatorijuma (kao i Parkin-Christie), on je čitavu 2024. godinu proveo svirajući po Ujedinjenom kraljevstvu, ali i Skandinaviji i Mađarskoj, uključujući sa Tirado. Predvodi sopstveni trio.

Na bubnjevima je Teruki Chan, kompozitor i multiinstrumentalista iz Hong Konga, mešovitog hongkonško-japanskog porekla, a i sam trenutno baziran u Lidsu. Chan je sa Tirado član trija Becoming-Animal a njih dvoje, gitaristkinja i perkusionistkinja Becoming Animal Nika Ticciati (koja je svirala i na prethodnom albumu Quetzal Tirado Unit) i ponovo Parkin-Christie čine i kvartet The Wandering Luminous koji je više okrenut free folk izrazu.

Chan je možda i najmanje ,,džez" komponenta ove ploče jer je njegova svirka apstraktnija, agresivnija i bučnija nego što je standard za čak i slobodan džez. Kada saksofonisti rade standardne ,,freakout" solaže i smenjuju urnebesna polivanja post-bop skalama i melodijama, Chan uglavnom rešeta po dobošu sa diverzijama na timpanima, vrlo decidno nasuprot ideji bilo kakvog gruva ili svinga. U tišim delovima je pointilistički sveden i apstraktan ali kada solira u Jamais Vu, VII. tétel - Vonalak és ütközéseik, to je i smisleno i ubedljivo i veoma uzbudljivo, pripremajući teren za jedan poslednji kolektivni juriš kojim se Jamais Vu završava.

Album posle toga sadrži još četiri dugačka, sasvim improvizovana komada i ovde se može govoriti o tome da je Tirado mogla da edituje materijal umesto da baš čitav nastup na kraju završi na albumu. Da ne bude zabune, ništa od ovoga nije ni loše ni dosadno, kvartet improvizuje energično i sa dovoljno ideja i (piro)tehnike da to bude ,,opravdano" ali ovo je svakako i materijal samo za najtvrdokornije free improv zilote, sa svim onim momentima u kojima čujete kako muzičari slušaju jedni druge i razmišljaju kako da se smisleno uklope u konverzaciju, traženjima zajedničkog izraza i smera. Imajući u vidu da album traje duže od sat vremena, fer je reći da ponekome ovo neće biti ploča za slušanje u jednom cugu. No, njen zvuk je veoma dobar, svirka zapaljiva – posebno su saksofonske razmene konzistentno inspirisane i vitalne – i to da i publika u Segedinu do kraja ima snage da samo pristojno zatapše a ne i da se dere u ekstazi i traži još svedočanstvo je pre svega o tome da ponekada ovakvu muziku naprosto morate izdržati. Ali biće vam drago:

https://nightcollectorscrew.bandcamp.com/album/the-fat-is-back

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 30-03-2025, 12:13:00

Veze albuma koji danas slušamo sa džezom su postojeće ali nisu odmah očigledne. Ako kažem da najmanje dvojica od trojice muzičara na albumu Placebo Domingo: First Crash imaju profile na sajtu All About Jazz, to je što se kaže, pametnom dosta. No, poenta je da ovde nećete čuti ni sving ni bluz ni saksofon ni kontrabas, ni klavir ni trubu, ali hoćete čuti tri čoveka koji improvizuju na osvežavajuće inventivne načine, hoćete čuti i prebrojive ritmove i, u nekim momentima, sasvim korektno plesan gruv, hoćete čuti i po koju melodiju i, u sumi svih stvari otkrićete da se zabavljate uz muziku koju prečesto, mada ne sasvim bez argumenata, optužuju da je preterano cerebrala, suva, distancirana od svega ljudskog, više zainteresovana za teoriju nego za sam čin susreta muzike i slušaoca (pleasoca, mošera itd.). Free improv je u slučaju trija Placebo Domingo pre svega licenca da se uradi sve što zvuči dobro, uključujući da se zapeva i zaigra, a ne stilska vežba iz askeze u kojoj muzičari više pažnje obraćaju na to kako da izbegnu da im izleti niz nota koje bi neko mogao da nazove harmonijom ili, nedajbože, da zasviraju u ritmu.

Naravno da je za ovo zaslužan Boomslang, austrijski izdavač o kome nedopustivo premalo pišem jer je njihov autput ne samo neumoljivo frekventan već i uglavnom izuzetno visokog kvaliteta, sa brojnim izdanjima koja – uglavnom evropsku – slobodnu improvizaciju predstavljaju kao preduzeće koje nije preseklo svoje veze sa džezom i fri džezom, ali im po svojoj formi ni na koji način ne robuje. Naravno da su američki i evropski džezeri koji su šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog stoleća prvi napravili skok u nepoznato istorijski zaslužni za postojanje mnogih formi savremenog free improv izraza, ali je njihov najveći doprinos upravo to što je ,,sloboda" postala ambicija, ne samo ,,dozvola", da se istražuje, eksperimentiše i svira ne samo unutar i izvan već i između idioma, sa spojevima koji evo i u 2025. godini daju uzbudljive, iznenađujuće, na momente urnebesne a, ponekad i šokantne rezultate.

Placebo Domingo je solidna igra reči za bend koji ni jednim jedinim svojim gestom na ovom albumu ne pokazuje da uopšte zna koju vrstu muzike izvode bilo grupa Placebo bilo slavni operski tenor Plácido Domingo. Tako da, ako ste se nadali da će ovaj album na neki volšeban način ukrstiti soporifični gitarski pop koji izvodi terminalno namrgođen Englez u društvu terminalno cool Šveđanina sa arijama popularnih opera, NEĆE SE DESITI. Ono što Placebo Domingo nude je mnogo kulje od toga, zaista u skladu sa eto, tom fonetskom slobodnom asocijacijom koja je odgovorna za nastavak njihovog imena.

Vođa ovog trija, ili makar čovek čija ga je inicijativa okupila, Philip Zoubek, je u osnovi pijanista. Rođen u Austriji, 1978. godine, Zoubek je devedesetih u Beču studirao džez-klavir a pod Reinhardom Mickom, da bi 2000. godine prešao u Keln i tamo učio pod Hansom Lüdemannom. Kao što smo više puta do sada primetili, Keln je konzistentno jedan od najvažnijih gradova za muzičku avangardu raznih tipova, pa se Zoubek u njemu snašao kao riba u vodi i nadobijao se stipendija i nagrada za svoj muzički rad. Od 2020. godine ima stipendiju NICA Evropskog centra za džez i savremenu muziku.

Aktivan i kao organizator, Zoubek od 2017. godine koordinira koncertnu seriju koja se zove Facetten, u Kelnu, a kao muzičar nastupao je sa mnogo poznatih imena evropske i američke improvizacije i nove muzike. Evo nekih od njih: Tony Buck, Wilbert de Joode, Louis Sclavis, Franz Hautzinger, Xavier Charles, Tom Rainey, Jozef Dumoulin... Nastupao je na raznim džez festivalima po Evropi (Saalfelden, Berlin), Kini itd. a osnivač je kelnskog kolektiva za improvizaciju i savremenu muziku, Impakt.

U skoro dvodecenijskoj diskografskoj aktivnosti, Zoubek je izdao gomilu albuma sa raznim zanimljivim likovima, za razne izdavače uključujući ugledne kuće kao što su Emanem, Leo, naravno Impakt. Ovde svakako vredi da se istakne berlinski izdavač WhyPlayJazz jer je za njega Zoubek izdao više svojih albuma a notabilno nekoliko albuma postave Philip Zoubek Trio, koja je ista kao i postava trija Placebo Domingo. U njoj, dakle sviraju David Helm i Dominik Mahnig i to su ljudi sa vrlo solidnim biografijama, Helm kao multiinstrumentalista (sa kontrabasom koji mu je glavni instrument) , Mahnig kao bubnjar od svoje jedanaeste godine i neko ko je upisao albume sa uglednim džezerima i improvizatorma kao što su Simon Nabatov, Mark Dresser, Frank Gratkowski. O ovim sam svim ljudima već pisao pre nepune godine (https://cvecezla.wordpress.com/2023/09/17/jazz-nedeljom-philip-zoubek-trio-extended-mirage/)kada je Philip Zoubek Trio u svojoj ,,Extended" formi snimio album Mirage, i to baš za Boomslang.

Placebo Domingo je onda isti ovaj trio samo pod drugim imenom ali i sa (radikalno?) drugačijim pristupom improvizovanju i, uopšte pravljenju muzike. Ovaj je entitet, odnosno rekombinacija već prisutnih članova izronio na površinu tokom pandemijske izolacije kao način da se izađe iz standardnog džez i fri džez formata i pronađu improvizatorski horizonti koji neće biti vezani za partikularne muzičke idiome ali se neće stideti ni da ih citiraju kada je to zgodno. U razvoju koncepta trio je išao na kreiranje ,,zida zvuka", pa je i album First Crash jedna gusta i glasna ali slojevita i dinamična zvučna skupltura, zapravo kolekcija kompozicija koje traju od minut i po do sedam minuta, sa instrumentarijem koji manifestno izlazi izvan nekakvih džezerskih međa. Dakle, Zoubek je ovde na sintisajzeru, Helm svira električnu gitaru sa raznoraznim efektima i dodaje vokale u miks, a Mahnig pored bubnjeva svira i frulu, no prevashodni utisak koji čovek ima dok sluša First Crash je da je nemoguće reći koliko ovde ljudi svira i koje instrumente koriste.

Za razliku od ,,klasičnog", purističkog free improv pristupa u kome je komunikacija između muzičara ključna komponenta a sve drugo, zvuk, dinamika, harmonije ili teme (ako ih ima), se podređuju onome što se čuje u realnom vremenu u datom kontekstu, Placebo Domingo rade ,,unatrag" i svaka kompozicija ima svoj set zvukova, boja i dinamiku, jedan senzibilitet određen unapred, i improvizovanje se dešava unutar poznatih parametara.

Ovo deluje kao antiteza ,,slobodi" koju podrazumev termin slobodna improvizacija, ali je ovakav pristup već decenijama legitiman deo tradicije slobodne improvizacije. Omeđenost zvuka, tehnike, instrumentarija i unapred zadata evokativnost koju muzika treba da pobudi su već sedamdesetih godina prošlog veka ušli u improv kontekst* a pogotovo su se razvijali od devedesetih godina kada su ,,klasični" improv muzičari počeli da koriste nestandardne instrumente, elektronske procesore, semplere itd, što se dalje razvijalo u mnogo zanimljivih smerova, uključujući japanski ,,onkyo" pokret koji je slobodnu improvizaciju radio na praktično mikro nivou koristeći samo najsvedenije elemente zvuka, poput čistih sinusoidnih talasa.
*budite na Cveću zla i naopakog za par nedelja kada bude publikovan moj izbor muzike iz opusa Davida Toopa za praktičan primer ovog o čemu pričamo

U Evropi je nešto slično rađeno u okviru raznih scena ali notabilno u Austriji i Nemačkoj, pa još notabilnije baš u Kelnu gde je izvanredna etiketa GROB izbacivala neverovatne stvari na prelazu u novi milenijum, uključujući četvrttonsku trubu gorepomenutog Franza Hautzingera, ali i gitare Olafa Ruppa i Josepha Suchyja*.
*hmmm, imam utisak da se pomalja tema za neki od narednih DJ Meho mikstejpova, samo da iskopam stare GROB cedeove

Placebo Domingo se nadovezuju upravo na ovu tradiciju, ali sa sopstvenim tvistom u formuli, i jednom neverovatno uzbudljivom energijom u izvođenju. Kompozicije na ovom albumu su, moglo bi se reći ,,pesme" u pravom smislu te reči jer su kratke i imaju prepoznatljive ako ne baš teme a ono identitete. Hoću reći, komadi na First Crash nisu isečci iz dužih improvizacija već osmišljeni, omeđeni komadi muzike koja, ma koliko da je haotična, ima jasnu i distinktnu strukturu u odnosu na ono što joj prethodi i ono što iza nje dolazi.

Tako je kompozicija koja album otvara, Rambo, kakofonija disonantnih gitarskih solaža, dementnih udaraca u bubnjeve i psihotičnih pretrčavanja preko klavijature, onoliko haotična da vas šokira u prvom trenutku pre nego što shvatite da u ovom ludilu postoje metod, struktura, jezik, čak i, gulp, PORUKA.

Dusk Till Dawn je odmah kontrast sa svojim forsiranjem teksture u odnosu na ritam ili distinktnu (a)tonalnost, halucinacija u kojoj ne znate da li slušate čoveka koji duboko diše ili mašinu koja i dalje radi iako je kraj sveta. Helmove ne-jezičke verbalizacije su jako oružje ovog trija i u drugim kompozicijama a ovde ćemo prvi put toga postati svesni.

Helm će zaprvo zapevati (pa i kreveljiti se) u narednoj, Fatal Crash, koja ima i primetnu meru džonzornovsko-karlstalingovske postmoderne nervoze da promeni kompletan set zvukova svakih nekoliko sekundi i kroz agresivne jump-cut mikroepizode dođe do nekakve jasne strukture. Down to Earth je onda ponovo kompozicija halucinantnih šapata ali u kojoj se ritam i gruv pomaljaju tako spontano i održavaju tako konzistentno do kraja da imate utisak da slušate neki od sporednih projekata koji su devedesetih godina prošlog veka ispadali iz Skinny Puppy dok su ovi vodili (i, uh, gubili) ratove sa heroinom. Da ste mi rekli da je ovo nekakav rani demo Downloada, JA BIH VAM POVEROVAO.

U Süßes Holz Helm opet peva dok se oko njega okreće univerzum metalnih tonova i harmonija, a taman kad ste se opustili, Astrid je kao da vam je cela magnetofonska kolekcija ranog Eugenea Chadbournea upala u mešalicu za beton a vi nesmotreno skočili za njom da spasete šta se spasti može. Radikalne smene perskeptive svakih nekoliko sekundi ponovo garantuju da niste sigurni ni koliko ljudi svira ni u ŠTA to ZABOGA sviraju, ali Astrid ima neki svoj put i nećete sa njega uspeti da skrenete.

Bowman's Lament možda najviše podseća na pomenutog Davida Toopa svojom kinematskom evokativnošću i Mahnigovim setnim tonovima na fruli koji jašu iznad Zoubekovih elektronskih talasa. Vanity Fair je ubrzani kurs iz slobodne improvizacije, minut i po proizvodnje zvuka koji je skoro nasilno otrgnut od svog izvora i nateran da igra ukrug dok se sve ne polomi, Portal je kratka, skoro religiozna meditacija u praznini a Last Voyage album zatvara šest minuta dugačkim krešendom u kome se istovremeno ne događa ništa ali se događa i sve. Savršeno. Slušajte Placebo Domingo, kupujte Boomslangova izdanja, budite srećni.

https://boomslangrecords.bandcamp.com/album/first-crash

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 06-04-2025, 12:19:48

Ove nedelje imamo kombinaciju brazilskog folklora i džeza a koja do nas stiže preko Talina, glavnog grada Estonije. Što ne deluje naročito logično na papiru ali ,,latin jazz" je ionako deo svetske kulturne baštine u ovom trenutku a Candango Trio: Candango Trio je ploča koja zvuči sasvim autentično i uostalom, od troje muzičara koje ćete na albumu čuti, dvojica su Brazilci. Dvotrećinska većina bi bila dovoljna da se njome radikalno promeni i ustav Republike Srbije i u njega stavi obaveza uvođenja kung fua u osnovnoškolski kuikuklum, a kamoli za ocenjivanje ubedljivosti ove muzike.

Candango Trio su, ako hoćete da budemo tehnički precizni, više folk nego jazz postava i to je fer reći na ovom mestu. Album, inače debi za ovu ekipu, sadrži prominentan saksofon – a koji svira čovek sa diplomom iz džez-saksofona – i na njemu ima harmonija koje ćemo klasifikovati kao džezerske, kao i generalnog improvizatorskog pristupa koji je imanentan džezu i, uopšte, kombinacija energičnih udaraljki i soliranja je sasvim u skladu sa džez etosom onako kako ga ja shvatam. No, ovo je prevashodno muzika bazirana na tradicionalnom nasleđu severoistoka Brazila i koristi, između ostalog, gomilu tradicionalnih perkusionističkih instrumenata. Ipak, sve kompozicije na albumu su autorske i Candango Trio se, ako vam je to baš potrebno u životu može nazvati i etno jazz albumom.

Kako u Estoniji napraviti trio koji zvuči ovoliko brazilski? Pa, lepo, uzmete dva Brazilca, jednu lokalnu violinistkinju sa dubokim interesovanjem za etnomuzikološke korpuse drugih kultura i voila! imate Candango Trio. Spoj autorskog i narodnjačkog će onda biti urađen na jedan organski način, da se tradicija uzme kao izvorište ali da izraz bude ličan i bude to na kraju dobar album.

Karoliina Kreintaal je mlada violinistkinja – i, naravno, prosvetni radnik – koja je svoju fakultetsku diplomu stekla baveći se interpretacijom tradicionalne estonske muzike na violini. No, njena su interesovanja značajno šira od bavljenja isključivo estonskim folklorom pa je Karoliina deo svoje akademske naobrazbe sticala i u Švedskoj i Mađarskoj, proučavajući njihove muzičke folklorne zaostavštine. Trenutno je šefica odseka za Narodnu i tradicionalnu muziku na Estonskoj akademiji za muziku i teatar – gde je ovaj album i snimljen – ali i aktivna muzičarka u više postava uključujući ekipu Tintura koja svoj izraz bazira prevashodno na folklornoj tradiciji ostrva Muhu i Saaremaa, ali je meša sa semplovima popularne estonske muzike iz osamdesetih, kao i Ruhnu saare viiulitrio, ženski violinski (i violski) trio koji izvodi muziku poreklom sa ostvrva Ruhnu, ali iz različitih epoha. Oh, Karoliina je takođe i organizatorka violinskog kampa na ostrvu Ruhnu.

Njeni saborci u Candango Triju su, rekosmo, Brazilci. Luiz Black je perkusionista rođen u Sao Paolu a gde je studirao na konzervatorijumu Souza Lima, specijalizujući se za afro-brazilske i kubanske udaraljke. Kao i svaki pošten čovek, dodao bih. Počeo je da se muzikom profesionalno bavi već sa osamnaest godina i tokom svoje karijere svirao jazz, funk i slične stvari sa velikim brojem cenjenih muzičara od kojih ćemo nabrojati samo neke: Freddie Hubbard, Sadao Watanabe, Johnny Griggs (perkusionista koji je svirao sa Jamesom Brownom), Tom Zé... Aktivan već duže od četrdeset godina (bio je jedan od perkusionista na albumu Nave Maria koji je Tom Zé izdao još 1984. godine) u Estoniji je Black radio sa ljudima i postavama kao što su Rita Ray, Motown, Lexsouldancemachine...

Trio upotpunjava saksofonista, flautista i pijanista Marcelo Politano, kompozitor iz Brazila koji je trenutno nastanjen u Talinu. Rekosmo već da je diplomirao džez saksofon 2012. godine na Univerzitetu Campinas, a onda je prešao na kozervatorijum u Sao Paolu da nastavi da uči kompoziciju. Na kraju je master iz kompozicije odbranio u Nizozemskoj, 2017. godine na amsterdamskom konzervatorijumu gde navodi da su mu profesori bili Joël Bons, Wim Henderickx i Rafael Reina. Pošto mu se severna Evropa izgleda dopala, prešao je na Baltik i u Talinu na Estonskoj muzičkoj akademiji odbranio drugi master iz kompozicije 2021. godine a gde su mu profesori bili Helena Tulve, Einike Leppik i Tammo Sumera. Trenutno ima poziciju na dve visoke škole, kao istraživač i doktorand na Estonskoj akademiji za muziku i teatar i kao doktorand na akademiji Sibelius u Helsinkiju. Komponuje dosta muzike za audiovizuelne radove i sastave koji izvode novu muziku, od čega je deo inspirisan folklorom a što sve detaljnije možete da proverite na njegovom sajtu (https://www.marcelopolitano.com/).

Dakle, ovde imamo spoj vrlo jake akademske zaleđine ali i propisnog terenskog iskustva i album Candango Trio uspeva da ne zvuči kao laboratorijska etnomuzikološka studija ali ni kao tek niz lakih nota prebačenih preko neodređeno ,,etničkih" udaraljki. U osnovi ploče je muzika forró karakteristična za severoistok Brazila, vezana za zemlju, zemljoradnju i stoku. Vikipedija doslovno navodi da se smatra da je forró nastao tako što su stočari pevali svojim kravama na ispaši, valjda da i sebi i njima skrate vreme, pa onda i drugi seljaci pevali jedni sa drugima tokom žetvi raznih useva (šećerne trske, kafe, kukuruza, raznog povrća), Kreirajući posebne pesme za svaku biljku i za svaku fazu rada. Nakon što je ova muzika našla svoj put i do seoskih slavlja, počela je da se izvodi uz pratnju perkusija kao što je zabumba, brazilski bubanj afričkog porekla, i violão, a što je zapravo gitara. Kasnije, između polovine devetnaestog i polovine dvadesetog veka, sa uplivom imigranata iz Francuske u forró su ušli i harmonika i violina (odnosno brazilska varijanta ćemaneta, rabek).

Candango Trio, naravno, dosta jako forsira violinu i tradicionalne udaraljke, ali prva kompozicija na albumu, Guaiamum odmah uspostavlja i nepobitno džez gruv sa Politanom koji daje osnovu na klaviru i Kreintaalovom čija violina frazira oko vrlo ,,narodnjačkih" vokalnih linija koje peva/ izvikuje/ vokalizuje Black. Ovo je vrlo ubedljiv početni iskaz, jedna jasna, energična, vrlo plesna numera sa idealnim odnosom tradicionalnog i autorskog, teme i improvizacije.

Drugu kompoziciju napisala je Kreintaalova i ona zvuči ,,najevropskije" sa prepoznatljivo severnjačkom kombinacijom tihe radosti i melanholije što je donose violinska tema i Blackove tonirane udaraljke, te saksofonom koji preko toga setno solira. Black je autor najvećeg broja kompozicija na albumu i one i daju ploči presudan element identiteta. Nonato je tako vrlo plesna, vrlo perkusionistička pesma sa sitnim, ručnim udarljakama koje daju brz tempo, saksofonom koji svira osnovnu, nemirnu frazu i džeziranim soliranjem na violini. Svašta se tu dalje događa, sa dosta unisonog sviranja saksofona i violine i hardbop soliranjima na saksofonu, pa je Nonato komad koji bi na noge podigao bilo koji festival nove muzike u našem regionu isto kao i bilo koju poštenu kafanu.

Blue Pote je sporija i kontemplativnija, ali zapravo i sama vrlo perkusionistička, sa naglašenom atmosferom džungle, barem onako kako smo navikli da o njoj mislimo u popularnoj muzici. Maracatu dos Andes je jedina Politanova kompozicija na albumu i na njoj on svira flautu preko monotonalnog ritmičkog gruva koji mu Black daje svirajući birimbau. Kreintaalova se onda uključi prihvatajući frazu i ovo postaje epski, vrlo kinematski komad muzike.

Do kraja albuma su onda sve Blackove kompozicije. Vem da Bahia je raspevan, izuzetno prijemčiv komad sa Blackovim pevanjem i tapšanjem. Afrobaltic je orgija udaraljki ali i legato džez fraziranja na saksofonu, dok je Verão da Estrada neka vrsta sanjivog ispraćaja albuma na počinak sa Blackom koji peva preko toniranih udaraljki i uprkos brzom tempu hipnotiše slušaoca da se opusti i bezbedno prizemlji u alfa stanje. Izuzetno, dakle, prijatan album i, nadamo se, početak jedne višedecenijske avanture za ovu postavu:

https://candangotrio.bandcamp.com/album/candango-trio

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 13-04-2025, 12:18:57

Danas ćemo slušati dva sveža američka albuma od kojih je jedan, nažalost posthumno izdat ali na sreću je da je uopšte izašao. Drugi, a koji ćemo poslušati prvi, nije posthumno izdanje i njegovim autorima možemo da samo poželimo mnogo sreće, berićeta i još dugi niz godina rada u ovom i drugim formatima.

A taj format se možda naslućuje iz imena grupe i naslova albuma. Andy Biskin and Reed Basket: Reed Basket asocira na kopu od pletene trske ako niste upućeni u džez sleng i ne znate da se ,,trskom" naziva svaki duvački instrument sa piskom, no ovde vredi ukazati da je u pitanju vrlo partikularna vrsta duvačkog instrumenta sa piskom. Naime klarineta. Reed Basket je, dakle, album, ali i kvartet – koji prevodi Njujoračanin Andy Biskin – koji ima jednu jednostavnu krilaticu: samo klarineti, sve vreme.

Klarinet je instrument koji je u džezu načelno najviše vezan za neka prošla vremena, instrument koji je bio popularan tokom doba svinga i regtajma, partikularno u vreme kada je rani čarslton ples iz dvadesetih godina evoluirao da se prilagodi modernom svingu. Lično, kao klinac sam klarinet prevashodno vezivao za narodnu muziku, najviše na ime sveprisutnosti velikog Bokija Miloševića u tadašnjoj medijskoj ponudi, ali jesam bio svestan njegovih veza sa ,,starinskim" džezom. U tekstu o Andyju Biskinu magazin Njujorker priznaje da se danas ne može govoriti o nekakvoj renesansi klarineta u džezu – njegov metalni pobratim saksofon je preuzeo primat četrdesetih godina prošlog veka i kao da nema nameru da se skloni – ali tvrdi da se njegovo pojavljivanje u džez krugovima u poslednje vreme može registrovati ,,sa većom učestalošću" i da je Biskin ovde neka vrsta avangarde u svom istraživanju Amerikana-nasleđa i njegovog povezivanja sa drugim, neispitanim muzičkim regionima.

Biskin je kompozitor, klarinetista i neka vrsta avangardnog filmmejkera, partikularno poslednjih godina gde je u projektu Goldberg Variations za turneju kreirao dvanaest video animacija i muzičkih komada za svoj sekstet. Njegove muzičke inspiracije su na očekivanom rasponu od američke akademske avangarde do avangardnog a klasičnog džeza: Raymond Scott, Charles Ives, Thelonious Monk, Igor Stravinsky. Po rođenju Teksašanin i odrastao u muzičkoj porodici, Biskin je kao klinac slušao meksičke narodnjake, diksilend, simfonijsku muziku, paradne bendove i, uh, nemačke polke. Pa je onda u srednjoj školi bio u bendu koji je svirao polke i valcere. Bavio se trubom i trombonom ali se na kraju odlučio za klarinet. Na Jejlu je studirao antropologiju i muziku i kasnije bio asistent Alanu Lomaxu da bi kasnije počeo da radi kao autor dokumentarnih filmova. Počeo je da radi kao kompozitor, kaže, praktično slučajno, nakon susreta sa kompozitorom Guntherom Schullerom u liftu u Njujorku i od tada se bavi različitim muzičkim interesovanjima. Sa trubačem Kennyjem Warrenom, recimo, ima kvartet 16 Tons a gde se kombinuju evropski folk koreni, rana američka narodna muzika i avangarda. Ibid je kvartet (klarinet, trombon i dva seta bubnjeva) u kome se radi kombinacija old school njuorleanskog džeza, polke, fanka i bluza. The Spokes je duvački trio koji i sam kombinuje predratni džez, kamernu muziku, savremenu klasiku i duvački program iz vremena građanskog rata u SAD.

Reed Basket je dakle, najnoviji i na neki način najradikalniji projekat u Biskinovom portfoliju najpre zato što zaista treba biti prilično odlučan pa sastaviti bend od samih klarinetista. Biskinovi saradnici na ovj ploči, Peter Hess, Mike McGinnis i Sam Sadigursky, kao i on, sviraju po više različitih klarineta, sa različitim registrima i to, zapravo, albumu daje bogatstvo i dubinu zvuka. Ovo nije nekakav suvi avangardni eksperiment u kome se klarinet dekonstruiše i svodi na svoje osnovne vrednosti nego generalno vesela kolekcija kamernih kompozicija koje su smeštene na nekoliko udobnih pozicija između klasike (folk i džez klasike, prevashodno) i avangarde.

Najveći broj kompozicija na albumu napisao je Biskin i one imaju prepoznatjiv, lepršav, često folklorom inspirisan duh. Easy Chair koja album ottvara je, recimo, napravljena kao kasni sving ili rani bebop komad, plesnog gruva ali sa mnogo avangardnih elemenata u prolasku kroz harmonije ali i promene ritma. Glavna tema je zasnovana na kompulzivnom, jednostavnom rifu, ali njena razrada je složena i često izlazi daleko iz teritorije koju bi za sebe zahtevala nekakva istoriji verna rekonstrukcija.

Odmah iza nje je Camelot, glavna tema iz istoimenog brodvejskog mjuzikla koji je napisao Frederick Loewe, atmosferičan komad folklorom i arturijanskom legendom inspirisane muzike. Biskinova Yasmina je prilično ,,evropski" intornirana folk balada, a Moment Musicaux #3 je Franz Schubert transformisan u narodnjački plesni komad. New Fangle je ponovo Biskinova džez kompozicija koje je četrdesetih godina prošlog veka mogla biti i tema što je radosno sviraju big bendovi, sa svojim sving ritmom i velikim rifovima. Ponovo, ovaj kvartet dosta radi na poigravanju sa harmonijom i ritmom i sve su to avangardna čitanja klasike.

I kad smo već kod klasike, tu je i Pee Wee Russell sa Wailin' D.A. Blues, samo što je ovaj klasični bluz komad iz četrdesetih u verziji kvarteta pretvoren u halucinantnu, psihodeličnu procesiju nota koje ,,wailin'" komponentu originala izvlače u prvi plan.

I ostatak albuma je kombinacija Biskinovih kompozicija sa nekim klasicima, uključujući hiperoptimističnu verziju Reedove Walk on the Wild Side a onda i prilično strejt odsviran Jelly Roll Morton klasik Wolverine Blues. Dakle, Reed Basket ima nešto za svakoga, od skoro sasvim strejt svinga, preko psihodeličnog bluza, evropskog folka do kamerne avangarde i sve je to odrađeno u izuzetno sigurnim kvartet-aranžmanima i uz izuzetno lepe boje instrumenata. Ovo možete pustiti i na dečijem rođendanu i biti posmatrani kao obrazovana osoba od ukusa i sa mnogo šarma. Pa izvolite:

https://andybiskin.bandcamp.com/track/wolverine-blues

Drugi album je, rekosmo, izdat posthumno. I to DOSTA posthumno. Nekih devet godina posle smrti autora, da budemo precizni i dvadesetjednu godinu nakon što je album snimljen. Marco Eneid Quintet: Wheat Fields of Kleylehof je živi album u izdanju firme Balance Point Acoustics iz Sent Luisa, jednog ozbiljnog malog preduzeća osnovanog da bude diskografski dnevnik kontrabasiste Damona Smitha. Nedavno smo hvalili najnoviji album Roscoea Mitchella na kome je Smith svirao – takođe izašao za BPA – a danas imamo na programu izvanrednu ploču energičnog, na momente FURIOZNOG free jazza materijalizovanog u sedam podugačkih improvizacija.

Marco Eneidi je bio sjajan saksofonista, rođen u Oregonu – i to baš u Portlandu za koji je jasno da je muzički neksus Pacifičkog severozapada SAD – ali muzički obrazovan i kaljen u Njujorku. Rođen 1956. godine, Eneidi se preselio u Njujork 1981. da uči kod Jimmyja Lyonsa a onda je krenuo i da svira sa njujorškim facama kao što su William Parker, Jackson Krall, Dennis Charles. Već 1984. godine ga je Bill Dixon zaposlio na koledžu Bennington da tamo bude predavač mlađim muzičarima a od devedesetih kreće njegova diskografska i ospežna koncertna aktivnost, između ostalog u bendu Cecila Taylora. Sa Taylorom je doputovao u Evropu pa mu se to dopalo i onda je, nakon što je jedno vreme ponovo živeo na zapadnoj obali SAD i svirao sa Glennom Spearmanom, rešio da se preseli u Beč. Tamo je živeo od 2005. godine gde je svake nedelje organizovao free improv sesije za domaće i gostujuće muzičare, da bi se 2015. godine preselio u Meksiko a onda naredne godine, nažalost, umro u Kaliforniji.

Eneidi je još kao dete učio saksofon od Sonnyja Simmonsa a svoje je akademske titule stekao na nekoliko visokih škola (Mt. Hood Community College, gde nije diplomirao ali je to učinio na Sonoma State University, a onda na Mills Collegeu i odbranio master) da bi kasnije tokom karijere studirao severnoindijsku klasičnu muziku na muzičkom koledžu Ali Akbar u Kaliforniji. No, jazz improvizacija je bila strašno važna za ovog muzičara i Wheat Fields of Kleylehof je snimak koji u prvi plan izbacuje upravo ovakav pristup žanru: džez koji je na momente nekontrolisano kreativan a na momente kreativno nekontrolisan.

Pored Smitha na kontrabasu ovde su i Darren Johnston na trubi, John Finkbeiner na gitari i sjajni Vijay Anderson na bubnjevima. Kompozicije su Eneidijeve i pokazuju na kom mestu je u tom trenutku bio u svojoj karijeri i muzičkoj evoluciji, sa jasnim odjecima vremena provedenog sa Cecilom Taylorom (a gde je sa sobom doveo i Smitha) ali i uticajima evropske, posebno nizozemske free jazz i free improv scene, gde je Eneidi već imao iskustva sviranja sa Hanom Benninkom. I onda, Wheat Fields of Kleylehof je ploča na kojoj imate ceo raspon slobodog, razobručenog džeza, od tihih, asptraktnih, gotovo nemuzičkih istraživanja čistog zvuka, preko kamernih tema i slobodnog post-bop fraziranja sa Andersonovim neponovljivim gruvom, pa do klasičnih freakout gasiranja koja nisu samo krešenda kompozicija već, često, njihov glavni sadržaj.

Svirka visokog intenziteta, velike brzine, bučna i ekspresivna je, naravno, sinonim za ,,free jazz" za mnogo ljudi, unutar i verovatno još više izvan free jazz scene, i, pogotovo ako dolazite iz orbite Cecila Taylora, prirodna stvar. No, onako kako Taylor nije bio puki siledžija sa dobrom fizičkom kondicijom, tako ni Eneidijeve kompozicije nisu sirovi komadi buke već elegantno napisani i ubitačno odsvirani komadi avangardog džeza u kojima tepih-bombardovanje duvačima i rafalna paljba sa gitare dolaze kao deo jasno postavljenog konteksta i narativa.

Smith je Eneidija doživljavao kao svog prijatelja i mentora – i dalje, veli, koristi gramofon koji je uzeo od njega – i verujem da je veoma srećan što je u arhivima duže od dve decenije imao ovaj snimak koji je sada mogao da pošalje Weaselu Walteru na miksovanje i mastering. Walter ima svoj prepoznatljiv zvuk koji možete i ne morate voleti. Ja ga lično volim i mislim da je uhvatio i dubinu i intenzivnost ovog kvinteta a da nije album učinio napornim za slušanje. Ako ste skloni free jazzu koji zahteva od slušaoca dosta ali dosta i nagrađuje, Wheat Fields of Kleylehof je nezaobilazna lektira:

https://balancepointacoustics.bandcamp.com/album/wheat-fields-of-kleylehof

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 15-04-2025, 18:43:51

https://intlanthem.bandcamp.com/album/uhlmann-johnson-wilkes

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 15-04-2025, 20:27:22

International Anthem vrlo retko zajebu. Jedna od najjačih firmi na svetu trenutno (mada su Clean Feed naravno za prsa ispred svih!)

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 20-04-2025, 12:29:02

Pošto je danas uskrs, i to po oba kalendara, red je da se sluša nešto bogougodno. A ima li šta bogougodnije od albuma Live In Greenwich Village – The Complete Impulse Recordings koji je posthumno, i to ZNAČAJNO posthumno, izašao da kruniše opus jednog od najvećih saksofonista, najglasnijih GLASOVA avangardnog džeza šezdesetih godina prošlog veka, Alberta Aylera? Ako ima ja ga nisam čuo a ja sam ipak neko ko je ekstenzivno preslušavao snimke Djivana Gasparyana, monaha iz Kovilja i diskografiju Nusreta Fateha Alija Khana...

Live In Greenwich Village – The Complete Impulse Recordings je izašao tek 1998. godine, dakle, skoro pune tri decenije nakon Aylerove smrti i u moj život je ušao kao nenadana eksplozija radosti i duhovnog zanosa nakon što sam pažljivo preslušavao ranije Aylerove snimke rađene za ESP ili Debut. Albumi poput Spirital Unity, Ghosts, ili živog Bells su prikazivali jednog od najvećih saksofonista svoje epohe kako ispisuje istoriju avangardnog džeza i upisuje se tik uz kolege kao što si bili John Coltrane, Archie Shepp ili Pharoah Sanders – da pomenemo samo njih trojicu kako ne bismo ovde bili do uveče – osobenom tehnikom i glasom ali istim zanosnim, neopisivo snažnim iskazom koji će mobilisati emocije, intelekt, duh i fizički rad u svojoj i generacijama koje će doći. A ipak nisu bili DOVOLJNA priprema za Live In Greenwich Village – The Complete Impulse Recordings.

Šezdesetih je godina saksofon u džezu postao ne samo zaštitni znak celog žanra – onako kako su u prethodnim deecenijama to bile truba ili klarinet – već i više od toga, vesnik novog doba, poziv na pobunu i na evoluiranje čitave filozofije muziciranja i življenja. Saksofonisti više nisu bili samo majstori svog zanata kao što su samo nekoliko godina ranije bili Sonny Rollins ili Coleman Hawkins već politički i duhovni vođi koji su svom narodu pokazivali da sećanje na ropstvo i život u i dalje jakoj diksriminaciji ne mora niti sme da bude kompeltan horizont njihove percepcije. Coltrane, Sanders, Shepp i mnogi drugi su svojim saksofonom rasparali nebo i pokazali ljudima zvezde, učinili da shvate da su ONI zvezde, dali im u ruke vatru znanja i pozvali ih da se izdignu iz prašine, blata, asfalta i betona koji su im predstavljani kao jedina sudbina i da se uspnu na sasvim nove duhovne nivoe. Albumi novog džeza više nisu bili imena dobijali po romantičnim ljubavnim baladama ili sleng-izrazima za seksualne činove, već su se zvali ,,Muzika vatre", ,,Uspenje", ,,Ljubav vrhunska", ,,Tauhid", ,,Heliocentrični svetovi Sun Ra", i, ako računamo i posthumne ploče, ,,Zvezdani regioni", ,,Međuzvezdani svemir", ,,Sveti duh"...

Ayler je na sugestiju baš Johna Coltranea svoj prvi album za Impulse!, izdavača koji je u to vreme izdavao Coltranea i bio superteški šampion novog jazza, snimio uživo u nekoliko klubova u Greenwich Villageu u Njujorku i izbacio ga na jesen 1967. godine, dakle, suviše kasno da bi ga Coltrane, koji je umro sedamnaestog Jula, čuo. Ayler će, naravno, i sam biti mrtav jedva tri godine kasnije, sa svega 34 leta spojena na ovoj Zemlji i, nakon nestanka od tri nedelje, proglašen samoubicom kada mu je telo nađeno u Ist riveru 25. Novembra 1970. Čovek koji je svirao najekstatičniju muziku na svetu je na kraju sam sebi oduzeo život, iako se dosta dugo pričalo da je ubijen od strane mafije i bačen u reku vezan za džuboks.

Albert Ayler in Greenwich Village je imao samo četiri kompozicije ali je bio dovoljan da raspameti tadašnju publiku i otvori brzometnu seriju albuma izašlih za Impulse! koji su Aylera, u odsustvu Johna Coltranea stavili u ulogu nosioca baklje, čoveka oko koga će se dalje skupljati svi oni što sanjaju o slobodi, o istini, večnosti i pravdi.

Impulse! je 1978. godine izdao The Village Concerts, album sa ostalim materijalom snimljenim 1966. I 1967. godine po Greewich Villageu da bi konačno 1998. godine album o kome danas pričamo ujedinio kompletan materijal i u jednom raskošnom duplom CD formatu nam dao čak dva sata i četrnaest minuta muzike koju gotovo da je reduktivno nazvati džezom.

Ayler je na ovim snimcima spojio post-boperski free jazz, gospel, marševsku muziku, bukvalno molitvene pesme i onda sa dve postave od osam ljudi (na kontrabasu ZAJEDNIČKI po dva od trojice muzičara: Bill Folwell, Alan Silva i legendarni Henry Grimes, da bi zvuk bio topao i dubok) kreirao nešto potpuno magično.

Kada sam prvi put čuo ovaj album te 1998. godine, mislio sam da sam spreman. Na kraju krajeva, već sam slušao Coltraneove radove iz poznije faze, kosmički, slobodni džez intenziteta i masivnosti od kojih otpada glava. Znao sam modernističke i afrofutirističke radove Sun Ra i neprozirni, hermetični urnebes Cecila Taylora. Na kraju krajeva, slušao sam Aylera, kako već rekoh, njegove kompleksne, guste improvizacije na albumima za ESP i Debut. Ali nisam bio svestan koliko su Albert i njegov brat Donald – koji na ovim snimcima svira trubu – daleko otišli u spiritualnoj potrazi za istinom, pravdom, pravom na istoriju i na slobodu. Naravno, svi njujorški saksofonisti su u to vreme gledali u Johna Coltranea kao u vođu, ali samo je Ayler napravio takav NAREDNI korak da je delovalo kao da je otvorio NOVI svemir da se u njemu svi zajedno izgube. Uostalom, ovo je čovek koji je kompoziciju For John Coltrane, koja originalno otvara Albert Ayler in Greenwich Village – a ovde je prva na drugom disku – odsvirao bez bubnjeva i duvajući u alt-saksofon, instrument koji ni on ni Coltrane nisu svirali na svojim studijskim radovima. Ova kompozicija, posveta iz najdubljeg poštovanja i ljubavi prema Johnu Coltraneu je istovremeno i jasno rekla ,,Hvala ti, beskrajno. Ja nisam ti. Ali radiću da budem dostojan tebe."

I itekako je bio. Ostatak albuma je, hajde da kažemo, spoj free jazza RAZORNOG intenziteta i spiritualnih himni u kome, tom spoju, truba, saksofon, violončelo, klavir, violina i dva kontrabasa, te bubnjevi, zvuče kao da doslovno iz primordijalnog haosa originalnog postanja izvlače koncepte svetlosti, istine, slobode, radosti. Kompozicije poput Divine Peacemaker, Our Prayer, ili Spirits Rejoice su ispunjene takvom nepatvorenom radošću da čak i kada iz optimističnih marševskih tema pređu u uzvitlani, furiozni free jazz ovo nije moguće tumačiti drugačije nego kao čistu, nepatvorenu sreću koja dolazi sa životom u slobodi i sa životom koji ima svrhu. Naravno, Truth is Marching In, koja je bila i na originalnom albumu je možda najpoznatija, neka vrsta himne koja će mnoge glave okrenuti u Aylerovom smeru i učiniti ga jednim od najuticanijih i najimitiranijih saksofonista u muzici dvadesetog veka.

A opet, NIKO NIKADA nije zvučao kao Ayler. Možda jer niko nije osećao tavkvu SVRHU? I takvu slobodu? Možda je to trajalo jako kratko, kako rekosmo, Albert Ayler je izvađen mrtav iz njujorške reke krajem Novembra 1970. godine, ali je svrha iza njega opstala i ostala. Live In Greenwich Village – The Complete Impulse Recordings je ploča koja nadahnjuje i danas jednako onako kako je nadahnjivala kada sam je prvi put čuo pre dvadesetosam godina i, verujem, jednako onako kako je materijal sa te ploče nadahuo ljude još dobre tridesetdve godine pre nego što će biti kompetiran na dvostrukom CD-u. Kako je i Carla Bley rekla: ,,Ljudi koji se čak i nisu razumeli muziku mogli su da uđu u ono što je svirao jer je to bila ta radosna vrsta sviranja, optimistična, ali sa nekim veoma tamnim elementima. Bilo je prelepo, i svi smo ga jednostavno voleli—svi koje sam poznavala u to vreme, a to je bila gomila frikova." Pa, bez obzira da li se osećate frikom ili ne – a ako ste do ovde sve pročitali onda, da, osećate se – ovo je muzika takve čistote, takve neposrednosti, lišena akademske distance, ali i nekakve ,,eksperimentalne" nedorečenosti da će za vas biti doslovno lekovita. I ne budite škrtica, podelite je sa drugima, biće vam zahvalni.

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mvqq1u3ahmarvr4KiOq2LJGtD2sLy9VXY

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 27-04-2025, 12:44:27

Danas se osećamo velikodušno pa možemo da preslušamo dva recentna albuma koja, svaki na svoj način, rastežu granice onog što znamo kao jazz, mešaju ga sa rokom, pa, reći će neki, i sa metalom, ali na najdobronamernije načine, koji bi svakome trebalo da budu makar interesantni.

Prvi bi na redu bio Dead Kenny Gs: House With An "R", živi album sastavljen od snimaka sa dva nastupa koje je ovaj trio održao na Floridi 2011. godine tokom turneje gde su svirali kao podrška Primusu. Ako znate išta o Dead Kenny Gs onda znate i da je njihov saksofonista, klavijaturista i elektroničar, Eric Walton, poznatiji možda pod nadimkom Skerik, takođe bio i osnivački član postave The Les Claypool Frog Brigade (danas poznatije kao Colonel Les Claypool's Fearless Flying Frog Brigade),a u kojoj je Les Claypool, proširujući koncepciju matičnog benda Primus, gledao da zahvati široku lepezu uticaja progresivnog i avangardnog roka, od King Crimson, preko Pink Floyda do Zappe.

Naravno, sa Dead Kenny Gs Skerik svira muziku bližu jazz zvuku, ali ne toliko blisku da biste ovo mogli da podmetnete Voji Pantiću i da on baš ni ne trepne. Često opisivani kao punk-jazz ekipa, Dead Kenny Gs već i samim imenom potvrđuju ovu klasifikaciju, parodirajući ime jedne od najvažnijih američkih pank rok grupa, time što u njega umeću ime jedne od vodećih faca komercijalnog, smooth jazz zvuka Amerike 21. veka, mutliplatinastog saksofoniste Kennyja G-ja. Ako vam kažem da je Kennyja jedan Pat Metheny na snimku koji još ima da se vidi na JuTjubu (https://www.youtube.com/watch?v=X-mjt1ypiF8) sa osmehom na licu opisao kao ,,najgluplju muziku koja uopšte može da postoji", jasna je šaljiva subverzija u korenu filozofije ovog benda.

Dead Kenny Gs imaju vrlo malo studijskog materijala u divljini, jedan EP i dva albuma, od čega je poslednje izdanje izbačeno 2012. godine, a kada su, koliko umem da vidim, ovi ljudi i poslednji put nastupali u nekom ozbiljnijem kapacitetu. Imajući u vidu da Bandcamp stranica sa živim albumom na koji danas ukazujem bend vodi kao da je smešten u Nju Orleansu – originalno ovo je bila postava iz Sijetla – možemo da se nadamo novoj kreativnoj ili bar aktivnoj fazi grupe. House With An "R" svakako služi kao fino podsećanje da je ovo bend uz koji se možete dobro provesti a da pritom drugima možete da nabijate na nos da ste se provodili uz konceptualno ambicioznu muziku.

Naprosto, Dead Kenny Gs su skup dobrih uticaja, od postpankerskih eksperimentatora poput Minutemen, preko fanka izašlog iz mantije Georgera Clintona, pa do proggy pustolova koje svakako epitomizuje Frank Zappa. Kolega koji je na Jazzinu pisao prikaz njihovog drugog albuma dobro je primetio da se kod ove ekipe može primetiti i prilična Rock in Opposition komponenta i, naravno, da su Skerik i ortaci počeli da sviraju petnaest-dvadeset godina ranije i da su iz Evrope, vidim da bi ih istorija pamtila kao RiO bend.

Sve to znači da House With An "R" nudi zagarantovan provod, sve dok volite dobar plesni ritam, čvrstu, mišićavu svirku i dosta eksperimentisanja sa spajanjem žanrova unutar iste kompozicije. A ako ne volite, nisam siguran kako ste zalutali već u šesti pasus ovog teksta, no divim se vašoj istrajnosti i hrabrim vas da nastavite dalje pa ćemo se već sresti u paklu jednog dana, vi i ja.

Možda je najimpresivnija komponenta ovih nastupa to koliko kvalitetnih i distinktnih jazz-funk-rock-noise minijatura možete da napravite u trio-postavi. Iako liberalno koriste elektroniku, Dead Kenny Gs na ovim snimcima ne posežu za semplerima i sve što čujemo odsvirali su muzičari u realnom vremenu. Tako, kada krene obrada jednog od ranih Dead Kennedys hitova, Kill the Poor pa čujete dva saksofna, ne morate da se pitate kako Skerik svira dve potpuno odvojene linije na dva odvojena instrumenta u isto vreme. Iako inspirisani Rolandom Kirkom između ostalih uticaja, i uprkos onome što piše na Bandcamp stranici za ovaj album, Dead Kenny Gs MOGU da imaju dvojicu saksofonista u postavi kada im to treba jer basista Brad Houser, kao i na studijskoj verziji ovde svira bariton saksofon u uvodu pesme, da bi se kada krene prva strofa dohvatio svog vernog električnog basa i počeo Biafrine satirične stihove da bljuje u mikrofon.

Pored klasičnog pank roka ovde se čuje i mnogo jazz-funka, punk-funka, distorziranih vokala, distorziranog basa, saksofona proteranog kroz efekte, ali i izvrsnih perkusionističkih bravura od strane Mikea Dilliona koji svira i vibrafon kada je to potrebno. Bend nema problem ni da upadne u hip-hop teritoriju kada je to oportuno (na Black Death gde mešaju repovanje i pankerski gruv) ali ni da radi komplikovane kombinacije punk-jazza i egzotike (Melvin Jones) i sa dvadesetčetiri pesme i solidnim živim miksom, zabava vam je ovde praktično zagarantovana bez obzira na to da li možda bend smatrate pretencioznim ili, naprotiv, mislite da su se suviše zajebavali i nikako nisu uspeli da realizuju ogroman potencijal koji su imali. Pratićemo da li će ovde biti daljih aktivnosti, a do tada, House With An "R" nudi odličan provod:

https://deadkennygs.bandcamp.com/album/house-with-an-r

Drugi album dolazi sa teritorije jazz rocka, a i sa teritorje severne Evrope, a na njega sam naleteo brauzujući najnovija metal izdanja. STANITE GDE BEŽITE. André Drage: Wolves je drugi album talentovanog norveškog bubnjara po imenu, jelte, André Drage i nalazi se na idealnom brisanom prostoru između jazz-fusion ekstremizma i progressive rock dekadencije. Postava na Wolves je, da se razumemo, VRLO električna, jedini EVENTUALNO akustični instrument pored bubnjeva je violina a ni za nju nismo sigurni da li nije ozvučena nekim malenim pikapom, i ovo je mnogo bliže Mahavishnu Orchestra fjužn-formatu nego bilo kakvoj majsldejvisovštini ili herbihenkokovštini kakve sam u ovoj životnoj fazi statistički mnogo skloniji da slušam.

No, kako to kaže i stara sprska poslovica: ,,ko baš nikada nije voleo Mahavishnu Orchestra u svom životu taj nije uopšte ni živeo", i prepuštanje ovom mišićavom, energičnom progg-jazz-rock albumu, električnom i napaljenom, sve dok vas ne uznese u vrhunce zadovoljstva je jedna etički sasvim nekontroverzna odluka.

André Drage je svoju izdavačku kuću osnovao koliko prošle godine, upravo da izda svoj prvi solo album, Journeyman (a odmah za njim i ovaj album), no, to je bila znatno ,,mekša" fjužn ploča, više okrenuta perkusijama, sanjivim atmosferama, naglašenijim uticajima afričke folklorne tradicije na nekim mestima. Beše to sasvim solidan album, sa dosta fine ritmičke komplikacije, ali i sa mnogo mirnih pasaža meditacije i nekako je Wolves kao naredni korak došao skoro i sasvim prirodno. Ako je na Jorneyman Drage ispitivao sebe i tražio svoj partikularni izraz, zahvatajući u nasleđe Mahavishnu Orchestra, ali i bendova poput Gong ili Soft Machine, te narodne muzike Malavija, sa Wolves je, u jakoj kvintet-postavi on pozvao druge da se usele u njegov svet i kreiraju nešto ekspanzivnije i bučnije ali, možda ključno, ekspresivnije, sa mnogo izvrsne međuigre sjajnih muzičara.

Drage je inače bubnjar hard rok postave Draken, ali svira i sa drugim ekipama u raznim mutacijama roka, nojza, etno-džeza , fanka (Kennel, Aquafaba, De la transistor...), a ideja o osnivanju sopstvene etikete došla je kada se posle pandemijskih pauziranja zatekao sa gomilom snimaka u raznim stilovima kojima je trebalo naći nekakvu kuću ali i jasan identitet. Drage Records je osnovan kada je Drage već imao prva dva albuma praktično gotova, sasvim programski spremajući Journeyman kao uvodni iskaz i postavljanje temeljnih vrednosti a onda Wolves kao građenje kuće na tim temeljima.

Ekipa koja sa Drageom ovde svira je mlada ali jaka. Gitarista Viktor Bomstad je master stekao na Muzičkoj akademiji Oslo, baveći se folklornim nasleđem Samija i tražeći mu mesto u savremenoj muzici. Takođe je strastven improvizator. Violinista Jørgen Krøger Mathisen je radio sa mnogo džez postava, pozorišnih orkestara ali ima i solo izdanja, basista Petter Asbjørnsen takođe svira sa gomilom džez postava u Oslu a u Berlinu je pripremao pa u Kopenhagenu (Rytmisk Musikkonservatorium ) odbranio svoj master. Konačno, klavijaturista Vegard Lien Bjerkan svira sa gomilom bendova (Relling, Soft Ffog, Sondre Ferstad Ensemble) i oni zajedno čine André Drage Group, čvrstu, snažnu postavu koja na Wolves EKSPLODIRA od entuzijazma.

Ali ne eksplodira nekontrolisano, Drageove kompozicije su perfektno odmerene i izbalansirane da ponude i atmosferu i gruv i ritam i munjevitu, blistavu improvizaciju, ali i zvučne pejsaže koji se u nekoliko slojeva i u nekoliko različitih brzina kreću pred opčinjenim slušaocem pre nego što upadnu u kompleksne, sinkopirane a zarazne teme vođene violinom ili gitarom. Drage navodi Soft Machine, i King Crimson kao dodatne tačke orijentacije pored Mahavishnu Orchestra i ovo su sasvim dobre reference jer pored električnog, psihodeličnog džeza sa indijskim uticajima, a koji je bio karakteristika McLaughlinovog projekta, na Wolves se zaista čuje dosta britanske prog-ekscentričnosti i eksperimentacije i puno čvrstog gruva uz koji se, ako ste kao i Drage, metalac i metalskoga roda, da pošteno hedbengovati.

No, ne želim da ostavim utisak da je ovo nekakva ,,ekstremna" muzika. Drage piše lepe teme – ma koliko ritmički kompleksne umeju da budu i ma koliko da im je harmonski program pustolovan – i ovo je uvek, od početka do kraja, album dobrog raspoloženja, pozitivne energije i dostojanstveno svetlih tonova. Čak je i najsporija pesma, Nesodden, u kojoj se najviše čuju uticaji folklora, napravljena sa jednim naglašeno kinematskim, naglašeno ,,narativnim" aranžmanom na pameti, da bude ne samo mesto na kome se istražuje tema i njene konsekvence već i mesto na kome će tema moći da se pronađe u neobičnim, neočekivanim okruženjima, sa promenjenim atmosferama, mutirajućim harmonijama i dosta propisne rok-energije u krešendu. I to je jako lepo.

Naravno, album se zatvara poliritmičkom orgijom pod naslovom Brainsoup u kome Asbjørnsenova bas-gitara kao da prkosi zakonima fizike, Drage se detonira na bubnjevima, a Mathisen, Bjerkan i posebno Bomstad upadaju u frenetične improvizacije i sve je baš kako treba da bude. Andréa Dragea obavezno dalje pratiti jer je već do sada pokazao da je vanserijski kompozitor, aranžer i izvođač:

https://dragerec.bandcamp.com/album/wolves

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 04-05-2025, 12:00:52

I ove nedelje slušamo dva albuma, najviše zato što mi se čini da ovog proleća izlazi nesrazmerno mnogo dobrog džeza (i, hm, ostalih srodnih muzika koje ja trpam u isti koš) pa se trudim da se ne ogrešim o neke ljude čiji su mi se albumi dopali. Ove nedelje jedna ,,klasičnija", da ne kažem ,,konzervativnija" ploča iz Filadelfije a posle i malo tople, intimne slobodne improvizacije iz Portugalije. Lep raspon, fina muzika, idemo:

Norman David and The Eleventet: Copious Moteefs je album kompozicija muzičara i kompozitora po imenu Norman David, iz Pensilvanije, aranžiranih za, praktično big band. Doduše, ,,eleventet", kako se njegova ekipa zove je postava od jedanaest članova, što je mrvicu ispod donje granice onog što se smatra big bandovima u džezu, ali su aranžmani definitivno rađeni sa estetskim horizontom ,,klasičnog" big band zvuka pred očima, ali je onda i dodata fatalna mera autentičnog, autorskog, avanturističkog tako da Copious Moteefs zvuči sveže i interesantno.

Norman David je veteranski kompozitor, bendlider i saksofonista sa istočne obale SAD. Njegov primarni instrument, u ovom periodu rada, je sopran-saksofon ali svira i druge saksofone kao i klarinete. Tokom duge karijere svirao je, veli sa mnogo poznatih džez-muzičara, i bio edukator za mnogo budućih džez-velikana. Vlasnik je doktorata iz muzičke kompozicije koji je odbranio na Univerzitetu Templ a master iz takođe komponovanja je branio na Konzervatorijumu Nova Engleska u Bostonu, gde mu se i dešavao prvi deo karijere nakon što je diplomirao na Univerzitetu McGill u Montrealu. Da bude jasno, David je vrlo akademski obrazovan muzičar pošto je paralelno na Berkliju završio napredne studije aranžiranja i saksofona, tako da je samo prirodno da je on danas i, rekosmo, edukator, i da je predavao na Berkliju, Templu i još pregršt visokih škola, a da sada najviše vremea ulaže u predavanje sopstvene tehnike aražiranja. Objavio je i dve knjige, od kojih je prva, Jazz Arranging, edukativno štivo što se koristi na različitim koledžima i univerzitetima a druga, The Ella Fitzgerald Companion je akademska studija rada slavne džez-pevačice.

Prva verzija Eleventeta je nastala još krajem osamdesetih godina prošlog veka u Bostonu i David je onda imao nekoliko varijanti ove postave koje su bile situirane u Mejnu, Njujorku i Bostonu. Na svom sajtu on nabraja dosta jakih muzičara koji su prošli kroz Eleventet a mi ćemo pomenuti samo ljude kao što su Seamus Blake ili, jelte, profesor Greg Hopkins. Od 2001. godine Eleventet je aktivan u Filadelfiji a od 2007. godine je to glavna verzija ovog orkestra i Copious Moteefs je sedmi album pod ovim imenom, sa muzičarima kao što su talentovani mladi saksofonista Andrew Urbina ili veteranski filadelfijski trubač Tony DeSantis.

David je prolifičan kompozitor, ne samo striktno u džez domenu i on redovno kompozicije klasične muzike po narudžbini za različite orkestre i izvođače širom SAD. Kako i rekosmo, sve pesme na ovom albumu je napisao baš on, a i svi aranžmani su njegovo delo i ovo je rad jednog iskusnog, veteranskog kompozitora koji aranžiranje smatra svojim najjačim oružjem pa je i muzika takva. David u tekstu o albumu sam kaže da je ovo ,,tour de force, sa svakom kompozicijom koja je moćan iskaz. Kao i obično, muzika je nepredvidiva i provokativna. Ansambl svira oštro kao žilet, a soliranje je vruće."

I to, da se razumemo, nije netačno. Ovde jedanaest ljudi zaista svira vrhunski disciplinovano i prolazi kroz Davidove pažljivo postavljene aranžmane tako da se slojevi duvačkih instrumenata (dva trombona, dve trube, četiri saksofona) postave po dubini i po vremenskoj liniji na najefektnije načine, dajući muzici masivnost i grandioznost. No, i same solaže JESU pažljivo osmišljene i mada se ovde tačno zna ko ima koliko taktova na raspolaganju da pokaže svoje improvizatorske veštine i nema izletanja iz harmonija i zadatog ritma, album ne ostavlja utisak sterilne, kliničke egzekucije Davidovih kompozicija. Naprotiv, ima ovde zaista mnogo suptilnosti, od toga kako pijanista James Collins sparinguje sa duvačima spretno menjajući dinamiku, pa do činjenice da su kompozicije istinski kompleksne sa dugačkim, marljivo urađenim aranžmanima koji osnovne teme razvijaju tokom dužeg vremenskog perioda i provlače orkestar kroz različite piruete, a da se praktično uvek čuva kinetička, plesna dimenzija muzike.

Štaviše, ovo je i glavni element koji će Copious Moteefs činiti zanimljivim širem slušateljstvu. U osnovi, David piše bebop za big band i uz taj se bebop skoro uvek može igrati, skoro uvek je tu ritmičko svingovanje, skoro uvek su tu melodične, prijemčive teme. Kada se od ovoga odstupa to je planski, sa jasnom aranžmansko-narativnom idejom na pameti (na primer u finalu Isolation Riffs koje doslovno izoluje rifove u praznini), i album takođe neretko beži iz standardne harmonske matrice za bebop i ulazi u modernistička rešenja i eksploracije. No uvek je to dobronamerno, podvlačeno tom umirujuće poznatom bebop matricom i mišljenja sam da čak i konzervativnija publika uz Davidov Eleventet može da se veoma lepo provede a da se ni avangardisti neće osećati prevareno:

https://normandavid.bandcamp.com/album/norman-david-and-the-eleventet-copious-moteefs

Druga na redu je danas ta portugalska avantura dvojice muzičara koji zajednički improvizuju. José Lencastre & Flak: Cloudy Skies je, po prirodi stvari značajno intimniji i hermetičniji materijal. Uz ovo teško da ćete plesati, ne najmanje zato što ovde i nema ritam-sekcije i muzika se ovaploćuje u seriji atmosferičnih halucinacija i na licu mesta izranjajućih tema koje ne beže od emotivnosti – možda čak ni od sentimentalnosti – ali se neće nužno razrešiti onako kako bi to bilo u muzici koja je pisana, aranžirana, analizirana, sintetizovana tokom dužih vremenskih perioda. José Lencastre i Flak ovde ne rade onu potpuno slobodnu improvizaciju u kojoj se programski beži od bilo kakve harmonije, melodična tema ili, uopšte TEMA u kojoj se redosled nota ponavlja se smatra anatemom (izvinjavam se) a prebrojivi ritmovi ne postoje. Ovo je slobodan kontekst, da, ali su harmonski i tematski kompozicije dobrim delom unutar džez idioma i kako ovakvi eksperimenti često znaju da se završe pukim džemovanjem muzičara koji vrte klasične rifove i oprobane trikove, zadovoljstvo mi je da izvestim kako to ovde NIJE slučaj i kako je Cloudy Skies vredan dokument smelog eksperimenta.

José Lencastre, alt i tenor saksofonista (oba instrumenta svira na ovom albumu), je jedna od istaknutijih figura savremene portugalske scene avangardnog džeza i improvizacije a koja je, ta scena, poslednje dve-dve i po decenije sigurno jedna od najzanimljivijih i najdoslednijih u Evropi. Lencastre smatra da muzika ima ,,transformativnu i isceliteljsku moć" a što u (mom) prevodu znači da se on u svojim improvizacijama i eksploracijama ne vodi samo tim, jelte, standardnim modernističkim idejama da se zvuk valja osloboditi konceptualnih i istorijskih naslaga i posmatrari bezinteresno, fenomenološki itd, već da on u muzičkoj tradiciji prepoznaje jasne uzore koji su njemu pomogli da bude bolje i da bude bolji. Kao izvođač, nastupao je po mnogo festivala širom Evrope (Area Sismica, Krakow Jazz Festival, Copenhagen Jazz Festival, Aarhus Jazz Festival, Dragon Social Club, Jazz em Agosto, Konfrontationen Festival), sarađivao sa brojnim uglednim muzičarima iz orbite džeza i avangarde (Kresten Osgood, Peter Evans, Vasco Trilla i MNOGI drugi) a studijski trag mu kreće od pre dvadesetak godina sa raznim postavama u kojima je učestvovao a onda sa autorskim potpisom od 2017. godine i to je za sada više od šezdeset albuma.

Sa druge strane je gitarsta poznat pod imenom Flak (a pravo ime mu je João Pires de Campos). Ko prati portugalsku pop i rok scenu poslednjih pola veka – a sigurno je NEKO prati – on zna i za bend Rádio Macau, legendarnu postavu začetu još početkom osamdesetih kada su Flak i još dvoje budućih članova bili cimeri, pa odlučili da i zasviraju zajedno. Bend je imao dosta uspeha osamdesetih, svirajući vrlo strejt, vrlo radio-friendly pop-rok svojstven onom dobu, pa je prestao sa radom devedesetih, vraćao se krajem te decenije i u punoj meri reaktivirao u ovom veku sa novim zvukom. No, Flak je imao i paralelnu karijeru eksperimentisanja i istraživanja avangardnih puteva u muzici pa njegova saradnja sa Lencastreom nije pala s neba. On je i poslednjih godina intenzivno radio sa nekim jakim imenima portugalske avangarde – kao što je na primer Rodrigo Armado – a sa Lencastreom već ima i prethodna izdanja, na primer album Magpie Live iz 2021. godine koji je rađen u formi septeta (i na kome svira i Armado).

Cloudy Skies, snimljen u Flakovom studiju u više sesija je zvuk dvojice ljudi koji nikuda ne žure i, naprotiv, sebi ostavljaju vremena da upoznaju jedan drugog, da čuju i promisle ideje koje pravi osoba sa druge strane, da stanu kada ne ide, da naprave pauzu, vrate se sutra. Otud ovaj album ne samo da ima neužurban, intiman kvalitet bezvremene, zaista SLOBODNE improvizacije već i svaka kompozicija zvuči posebno, sa drugačijim zvukom, drugim efektima, drugim instrumentima, drugim raspoloženjem. Ovo je praktično antiteza onome kako statistički najčešće izgledaju free improv izdanja, uglavnom rađena kao živi snimci iz jednog udarca, na festivalima, bez prethodne pripreme i sa idejom da će biti šta će biti i da je album naprosto zapis procesa a ne nekakav produkt u klasičnom smislu.

Cloudy Skies je nešto, dakle, bliži ,,produktu" ali ovo kažem u najpozitivnijoj mogućoj konotaciji, sa idejom da podvučem da ovo nisu samo komadi editovani iz jedne dugačke improvizacije odakle su izbačeni bezidejni, neusmerenui delovi, već zaista kratke, distinktne kompozicije za koje su pripremljene posebne boje instrumenata, setap efekata i mikrofona i koje svaka za sebe daju nešto posebno.

I to meni jako prija. Lencastre ima lep ton i kada svira melodične teme ovo je čist, ugodan džez, a kada radi proširne tehnike, beži od skala, tretira svoj instrument kao pronađeni predmet koji zvukove može da proizvede na mnogo načina, i to bude lepo, sa finim skicama ideja koje dobijaju taman dovoljno vremena da se razigraju u ovim dvo-, tro- i četvorominutnim komadima. Flak je sa svoje strane naglašenije apstraktan, sa povremenim čistim akordima, ali češće redukovan na boju i apstraktne pojedinačne zvuke. Ima ovde derekbejlijevske ,,čiste" improvizacije, izvan idioma, izvan ritma, harmonije i teme, ali Flak svom sparing-partneru voli da ponudi i osvetljenu pozornicu na kojoj on može da zapleše, provlačeći svoj instrument kroz efekte i svirajući ga tako da posle nekoliko sekundi zaboravljate da je u pitanju gitara i čujete samo ZVUK.

Odlično je ovo, na finoj razmeđi između jake, radikalne apstrakcije i stilističkih rešenja koja čuvaju sponu sa džez-tradicijom, intimno a opet moćno. Jake preporuke:

https://joselencastre.bandcamp.com/album/cloudy-skies

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 11-05-2025, 12:38:31

Ove nedelje se vraćamo proverenim hardkor vrednostima i slušamo album RuinsZu: Jazzisdead Live, kolaboraciju, kako joj i ime kaže, između italijanskih Zu, ili bar njihove polovine i japanskih Ruins, ili bar njihovog, uh, bubnjara, Tatsuye Yoshide. A koji JE Ruins već najmanje dve decenije. Ovo je supergrupa u svakom pogledu osim u onom gde mogu lako da odredim šta tačno ovi ljudi sviraju, pošto su i Zu i Ruins uvek sedeli između nekoliko žanrova, češući se snažno o jazz, ali ne trudeći se da sebi nužno isposluju stalno mesto za stolom i neprikosnovenu poziciju u enciklopediji. Bezbedno je reći da istorija avangardnog džeza ne bi bila potpuna ni bez jedne ni bez druge ekipe.

O Zu sam pisao, ima evo sedamnaest godina a povodom njihovog tadašnjeg nastupa u beogradskom SKC-u, zajedno sa Mikeom Pattonom (https://www.popboks.com/article/6526). Ako ste bili onda se i sećate da je početak koncerta malo i kasnio jer su Pattona domaćini vodali po kafanama, pa se tu malo zarakijalo i on se na posletku na bini pojavio u majici na kojoj je bio Najki simbol ali logo na kome je pisalo ,,Munze". Otmeno. Koncert je bio razuzdano dobar ali sam sutradan video gomilu omladine koja je bila izuzetno razočarana što se sa bine nije čulo nešto ipak više nalik Faith No More. Fer. No, Zu su već tada, sa dobrih desetak-jedanaest godina rada iza sebe bili vrela rimska no wave i punk-jazz atrakcija koja je prirodno uskakala u kolaboracije sa kremom avangardne jazz i rock scene i to na globalnom nivoiu pa su do 2008. godine uspeli da upišu saradnje sa veoma uglednim imenima kao što su Nobukazu Takemura, Han Bennink, Hamid Drake, Ken Vandermark, Mats Gustafsson, Eugene Chadbourne, Damo Suzuki, Fred Lonberg-Holm... Nedugo potom radiće i sa Buzzom Osborneom na albumu Carboniferous na kome se i sam Patton pojavio na par pesama, a Zu su dalje nastavili da postojano snimaju i publikuju nova izdanja, ne onim tempom kojim to improvizatori obično rade – po desetak albuma godišnje – ali dovoljno često da bude jasno da se vatra ne gasi i da se snima onda kada ima šta da se kaže, pokaže, napravi. Bitnija izdanja u poslednjih deceniju i po ubrajaju i album The Left Hand Path gde su sarađivali sa Eugeneom Robinsonom iz Oxbow o kojima sam pisao pretprošle godine povodom njihovog, ispostaviće se poslednjeg albuma Love's Holiday, a nakon čega je baš Robinson najavio odlazak iz benda pa se bend posle raspao.

Napominjem baš The Left Hand Path jer se tu može govoriti o ,,rokerskijem" izdanju Zu, ali ovo je apsolutno bend koji je uprkos električnom basu, nekada električnoj gitari i gomili analogne elektronike u postavi, uvek imao saksofon kao veoma bitnu, pa verovatno i najbitniju stavku u svom zvuku, gde će praktično svi ostali instrumenti imati prevashodno ritmičku, perkusionističu ulogu a saksofon će biti zaslužan za šaranje free frazama po izuvijanom prostoru. Za RuinsZu, dakle, u postavi su baš saksofonista Luca Tommaso Mai i basista Massimo Pupillo i ovo je srž benda koja je tokom godina imala razne druge kolaboracije i eksperimente. Pupillo je pogotovo cele svoje karijere bio blizak jazzu, sarađujući još pre dvadesetak godina sa Giannijem Gebbijom, pa kasnije sa Michaelom Zerangom, Paalom Nilssenom-Loveom, sa Vandermarkom i Gustafssonom, Tonyjem Buckom, Toshinorijem Kondom. Naravno, bilo je tu i saradnji sa avangardistima ,,električnije" i ,,elektronskije" sorte kao to su bili Oren Ambarchi, Caspar Brotzmann, Alvin Curran...

Sa svoje strane, Mai je radio sa Traum (13), sa Nerve 4tet, sa Udus ali i u gomili različlitih bendova kojis u bili prepakovane verzije Zu, kao što je recimo Black Engine gde su sarađivali sa Eraldom Bernocchijem.

Nisam siguran šta, pak, da ponovo pišem o Tatsuyi Yoshidi, pošto sam tokom proteklih godina pisao o više izdanja na kojima je legendarni bubnjar demonstrirao da mu ni u sedmoj deceniji života ne manjka inspiracije niti energije. Najpoznatiji po svom mutantnom prog-rok duo-projektu Ruins, Yoshida već četrdeset godina stoji iza ovog imena kao jedini stalni član (i nosilac svetonazora) dok su se na poziciji basiste smenjivali razni ljudi – Hideki Kawamoto, Kazuyoshi Kimoto, Ryuichi Masuda i, najduže od svih, Hisashi Sasaki. No, nemirna duha i još nemirnije ambicije da sarađuje sa mnogim muzičarima u Japanu i izvan njega, Yoshida od 2004. godine radi sam, pod imenom Ruins-alone da bi pre otprilike deceniju i po penzionisao Ruins kao projekat a onda 2016. nakratko u kombinaciju vratio Masudu za nekoliko nastupa.

No, od tada, Yoshida radi šta mu se dopadne pa je upisao saradnje sa progresivnim bendom Koenji Hyakkei, sa Ryoko Ono, Richardom Pinhasom, Risom Takedom, Sarom Wakui, Kazuhisom Uchihashijem, i naravno sa pijanistkinjom Satoko Fujii o čijem sam kvartetu, u kome svira i Yoshida, pisao prošle godine (https://cvecezla.wordpress.com/2024/10/27/jazz-nedeljom-satoko-fujii-quartet-dog-days-of-summer/). Yoshida uspeva da svoje vreme podeli između raznih prog-rok projekata, držeći se svoje prve ljubavi (najveća inspiracija za Ruins je, naravno, bio francuski prog sastav Magma i njihov bubnjar Christian Vander), i džeza sa avangardnim naklonom, pa se otud i zatekao u ovoj dobroj kombinaciji sa Zu.

Jazzisdead Live je, kako mu i naslov govori, snimak nastupa ove ekipe na festivalu Jazz is Dead u Torinu pre skoro tačno godinu dana (24. Maja 2024. godine) i ovo je URNEBESNO dobra svirka. Ne pričamo, to je jasno, o slobodno improvizovanom nastupu i nekakvom na licu mesta pravljenom free jazzu već o tvrdom, bučnom sudaru no wavea i progresivnog roka (sa elementima free jazza) koji, kada se stvari pogledaju iz prave perspektive imaju previše zajedničkih elemenata da bi to moglo da se ignoriše.

Naime, oba stila polaze od rokenrola i trude se da dekonstruišu njegove ritam-i-bluz formate, da ubace nove ritmove u kombinaciju, da iskomplikuju metrike koliko god je to moguće, da pronađu harmonska rešenja koja nisu primerena rokenrolu ali koja RADE, da, na kraju krajeva, izvade iz roka sve što mu se može izvaditi a da on i dalje ostane ono što volimo: zapaljiv, kinetički neodoljiv, MIŠIĆAV.

Album onda tako počinje sa dve brutalno efikasne trominutne kardio-vežbe. Gravestone i Speedball su obe kombinacije neparnih ritmova, jazz-rifova preko meljućeg, distorziranog basa i nervoznih bubnjeva, dok saksofon i glasovi izbacuju nemušte fraze i vokalizacije. Obe ove pesme su dekonstruktivne, na ivici destruktivnosti, preteći abrazivne ali i dobrohotno optimistične, pogotovo Speedball koja podseća na Ground-zero ili Naked City sa svojim himničnim strofama i skokovima u sumanute ritmičke vratolomije u refrenu.

Asmodeo je onda više ,,džezerska" sa Maijevim bariton-saksofonom koji je otvara meditativnom solažom pre nego što sve ponovo pređe u komplikovanu metriku i mrvljenje basom i bubnjevima. Ima nečeg neodoljivo moćnog u tome kako bend složene ritmove uparuje sa jednostavnim , kompulzivnim temama na saksofonu i bas-gitari i onda iz njih izvlači bravurozne razrade tokom ta tri-četiri minuta koliko kompozicije traju.

Album se do kraja kreće u sasvim predvidivim ali ništa manje uzbudljivim smerovima. La Grande Madre Delle Bestie je praktično noise rock sa saksofonom, Vexoprakta je pank-rokersko čitanje džeza sa vokalima koje je mogao otpevati i Jello Biafra da se zatekao na ovom dejtu, a Burning Stone je maltene grindcore kompresija čitavog ovog projekta u pedesetsedam sekundi posthardkor-punk-funk-jazz-noise-prog-rock rasturanja.

A to je tek poal albuma. Dalje vam dolaze iščašena Hyderomastgroningen, otprilike ono kako bi zvučai Nomeansno da su pred koncerte gutali speed, sa izletima u bluz između iskrivljenih punk-noise fraza. Sanctuary je Magma svirana pri brzini od 300 kilometara na sat, kiša Yoshidinih činela i i Pupillo koji distorzirani bas mora da svira praktično kao tamburu da bi mogao da pristigne. Yoshidini vokali zvuče pozitivno dementno tokom celog albuma ali na ovoj pesmi odlaze u opersku karikaturu koja je neodoljiva.

Odmah zatim dolazi Memories Of Zworrisdeh čiju brutalnu bas-bubnjevi kinetiku Mai oplemenjuje zabavnim sintisajzerskim frazama, pa onda ide uletanje u free jazz orbitu sa Muro Torto koja je kao, uh, pa Naked City koji se trude da zvcuče kao Gerogerigegege (sa kojima je Yoshida snimio jedan album pre skoro tačno trideset godina). Mai se ovde potpuno detonira, vozeći saksofon-slalom kroz analogne efekte a ostala dvojica ga sačekaju da ispuca ceo šaržer pa opet ulete da se biju. No, Mai se ne da i ovde dobijamo toliko brotzmannovskih vrisaka da će nam potrajati barem do leta.

Umesto da su pesme prema kraju nastupa kraće i svedenije, dobijamo naprotiv, neke od najkomplikovanijih komada u samoj završnici albuma. Mar Glaciale Artico je kao švedski Rock in Opposition bend Samla Mammas Manna (a gde je Yoshida jedno vreme takođe svirao) kada bi ovaj svirao gamelan, spakovana u četiri i po minuta posle kojih nećete znati ni koji je dan, a album zatvara Solar Anus, još jedan ultra-brutalni no wave kardio-trening nakon koga možete slušati publiku kako oduševljeno urla čitav minut. Ko i ne bi...

https://zuband.bandcamp.com/album/jazzisdead-live

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 18-05-2025, 12:02:58

"Da pogledamo malo šta radi Han Bennink", rekao sam sebi i skočio do Bandcamp stranice ICP Orchestra a tamo... Posvećenje proleća???? Priznajem da je ideja o free jazz reinterpretaciji velikog dela Stravinskog delovala IZUZETNO primamljivo ali Joris Roelofs + Guus Janssen + Han Bennink: Rite of Spring pozajmljuje samo ime od čuvenog paganskog baleta za koji je sam Nižinski kreirao koreografiju a očevici su tvrdili da je na premijernom izvođenju u Parizu izbila praktično pobuna jer niko nije očekivao muziku tako ikonoklastične i eksperimentalne energije. Ovo što trio Nizozemaca radi na istoimenom albumu daleko je od paganštine i ikonoborstva i zapravo je možda najbliže nekakvoj nostalgičnoj, feelgood večeri u baru gde tri dobra druga sviraju kompozicije koje su voleli u svojoj mladosti. Na primer, Ellingtonov Caravan! Ko je TO očekivao?

Pomenuta mladost je bila, znamo, prilično davno. Han Bennink, inovativni improvizatorski bubnjar i perkusionista je na sceni već duže od šezdeset godina godine i u vreme snimanja ovog albuma, a koje se desilo šesnaestog Marta na nastupu trija u amsterdamskoj dvorani De Roode Bioscoop, dakle pre svega dva meseca, imao je pune 82 godine i hitao ka osamdesettrećem rođendanu koji je bio sedamnaestog Aprila. O Benninku mi se čini da ne moram da opširno pišem jer ga ionako pominjem svakih par nedelja. Pričamo o jednom od najvažnijih muzičara iz domena avangardnog džeza i slobodne improvizacije na celom evropskom kontinentu, stožernoj figuri avangardnog pokreta koji je podrazumevao ne samo radikalnu – ali ljubavlju vođenu – rekonstrukciju ideja američkog free jazza koji je fascinirao njegovu generaciju, već i jednu totalizaciju ovih ideja, njihovo ulivanje u druge grane umetnosti i stvaralaštva, povezivanje sa radikalnim – naravno levim – političkim idejama i pokretima.

Bennink je uz Dereka Baileyja, Peter Brötzmanna, Evana Parkera i Alexandera Von Schlippenbacha verovatno najuticajniji evropski improvizator, neko čija je svirka sa velikanima američke moderne i avangardne jazz scene (Eric Dolphy, Dexter Gordon, Wes Montgomery, Sonny Rollins, Don Cherry, Marion Brown, Lee Konitz...) obezbedila prirodne temelje za autoritativno građenje osobenog nizozemskog i šire evropskog free jazz i free improv izraza, a čiji je dalji rad sa muzičarima iz raznih žanrova i medijuma (uključujući anarhopankere The Ex koje je zarazio free imrov virusom, svirao sa njima u Etiopiji, podstakao ih na sasvim organski krosover između radikalne DIY rok muzike i radikalne jazz i post-jazz avangarde, ali i japanskog gitaristu Kazua Imaija, švajcarsku pijanistkinju Irene Schweizer, američkog avangardnog šoumena Keshavana Maslaka, britanski elektronski kombo Spring Heel Jack...) obezbedio širenje ideja improvizacije, slobode, egalitarizma, komunikacije daleko preko granica Nizozemske ili granica nekakvog u sebe zagledanog, akademskog free improva. Bennink je bukvalno OG, dakle originator i genije koji je sa grupicom saboraca i istomišljenika promenio istoriju muzike i ostao u toj promeni kao neko ko je ŽIVI, aktivan, vidimo i u devetoj deceniji života.

Jedna od najvažnijih stavki u Benninkovoj karijeri i kamena-međaša u evoluciji evropske jazz i improv avangarde bilo je uspostavljanje Instant Composers Pool kolektiva, istovremeno orkestra i nezavisne izdavačke kuće koji deluju u promenljivim formatima od kraja šezdesetih i zaslužni su za kaljenje i lansiraje u svet nekih važnih imena. Ključna su, pored Benninka, naravno, saksofonista Willem Breuker i pijanista Misha Mengelberg, jer su njih trojica bili osnivači etikete i prva postava ICP Orchestra a tokom sedamdesetih, pogotovo posle Breukerovog odlaska da se usredsredi na rad sopstvene grupe i etikete, ova dvojica su intenzivirala saradnju sa raznim muzičarima srodnih interesovanja pa se u ICP članove i saradnike ubrajaju i Derek Bailey, Tristan Honsinger, Steve Lacy, Paul Rutherford, Evan Parker, Peter Brötzmann... ICP je i dalje aktivan i pijanista Guus Janssen koji svira na ovom izdanju od 2015. godine sarađuje sa kolektivom, gde je njegov prvi rad napisan za ICP bila opera Koeien operamisha bazirana na ostavštini Mishe Mengelberga. Janssen je Nizozemac, klasično obrazovan pijanista i kompozitor (Amsterdamska muzička akademija Sweelinck), i posvećeni improvizator koji pored klavira svira i harpsikord, piše i izvodi mnogo komada za improvizaciju koji se kreću između polja klasične muzike i jazza. Nosilac je nagrade Boy Edgar za svoje jazz radove još od 1981. godine a 1984. godine je dobio najvažniju nizozemsku nagradu koju kompozitor može da dobije: Matthijs Vermeulen Award. Napisao je pet opera.

Janssen je samo devet godina mlađi od Benninka ali treći član ovog trija, bas-klarinetista Joris Roelofs je ipak pripadnik nešto mlađe generacije. Rođen u Francuskoj, ali baziran u Amsterdamu, Roelofs je klarinet počeo da uči sa šest godina, pa kasnije svirao alt saksofon u džez orkestru Concertgebouw tokom decenije i po. Bio je član Bečkog umetničkog orkestra, nastupao sa Bradom Mehldauom, Meg Stuart, Vanguard Jazz Orchestra... Diplomirao je na Amsterdamskom konzervatorijumu 2007. godine, onda živeo u Njujorku i tamo počeo da radi autorske albume, velikim delom sa nizozemskim muzičarima. U 2018. godini će snimiti prvu kolaboraciju sa Hanom Benninkom a nakon povratka u Nizozemsku dobio je nameštenje kao predsednik departmana za džez klarinet na Amsterdamskom konzervatorijumu. Trenutno radi doktorat koji se bavi političkom dimenzijom improvizacije, a što je prirodna sledeća etapa za čoveka koji mnogo piše o muzici i filozofiji.

Rite of Spring, rekosmo gore, nije nekakva rekonstrukcija ključnog dela Igora Stravinskog već, mnogo bukvalnije, prolećni obred kojim trojica iskusnih muzičara uvode sebe i sve oko sebe u novu sezonu, možda pre svega podsećajući jedni druge da su živi i da užasno teški geopolitički trenutak ne treba da učini da to zaboravimo. U tom smislu, umesto možda očekivane apstraktne, hladne improvizacije, ovo je album razigranih trio-aranžmana nekih zaista klasičnih jazz kompozicija koje su, možemo to da tvrdimo sa dosta samouverenosti, Janssen a posebno Bennink voleli kao klinci i koje su ih uvele u tu celu jazz priču.

Gore smo pomenuli Caravan, legendarnu temu koju su Duke Ellington i njegov portorikanski trombonista Juan Tizol napisali i 1936. godine i trio nizozemskih muzičara je svira sa nepatvorenom ljubavlju i mnogo praktično dečačke lepršavosti. No, ostale kompozicije su nešto ,,modernije" i dobar deo Rite of Spring odnosi se na aranžiranje kompozicija Theloniousa Monka.

A što ima MNOGO smsila. Iako je Monk danas u najširim masama zapamćen na ime hitova poput Round Midnight, Straight, No Chaser, Ruby, My Dear, ili In Walked Bud, dakle, mnogo na bluzu zasnovanih legendarnih tema, njegov doprinos modernizaciji džeza kroz evoluciju bebopa je nemerljv. Monkove harmonije nisu bile puko kopipejstovaje onog što je radila generacija pre njega po njujrškim klubovima i njegova muzika je akcentovala dramu, narativ, nagle promene registra, korišćenje disonantnih intervala, rafale hromatskih tema, perkusionistički tretman klavira... Nizozemska improv scena je bila pod velikim Monkovim uticajem, naročito kada je Misha Mengelberg insistirao na proučavanju njegove muzike (zajedno sa muzikom Dukea Ellingtona i Herbieja Nicholsa) pa je snimljen i album sa aranžmanima njegovih kompozicjija: Two Programs: Herbie Nichols/Thelonious Monk iz 1987. godine.

Na Rite of Spring trio bira neke bitne Monkove kompozicije upravo po ključu toga šta su one značile za evoluciju džeza. Epistrophy koja album otvara je aranžman od jedanaest minuta teme koju su napisali Monk i Kenny Clarke 1941. godine a bila je i prva pesma koju je Monk te iste godine zaštitio autorskim pravima na svoje ime (iako je nije snimio do 1948. godine). Ovo je bilo rano Monkovo eksperimentisanje sa modernim zvukom i atonalnošću, i Nizozemci kompoziciju sviraju sa dosta ljubavi prema melodiji ali sa prepoznatljivim jump-cut pristupom aranžmanu gde se razvoj teme minira ritmičkim upadima. Janssen je, uostalom, svirao sa Johnom Zornom u svoje vreme...

Evidence je Monk takođe prvi put snimio 1948. godine ali je nastavio da eksperimentiše sa temom i aranžmanom i ova je pesma svoju konačnu formu dobila tek nekih devet godina kasnije. Na ovom albumu se njena osnovna bebop matrica razvija u stakato komunikaciji između pijaniste i klarinetiste koji namerno naglašavaju za Monka tipična zastajanja i tišine, praćeni Benninkovim poigravanjem na bubnjevima.

Four in One je napisana nešto kasnije i na ovom nastupu Nizozemci je rade sa mnogo naklonosti njenoj vrlo klasičnoj bebop energiji. Ovom triju bi na nekim kompozicijama, po mom osećaju, dobro došao kontrabasista, da oslobodi Janssena ,,walking" linija na levom delu klavijature i pusti ga da radi teme, no Four in One je stručno dekonstruisan komad u ovom izvođenju sa spretnim zamenama uloga između muzičara čije se improvizacije i pratnje smenjuju kao na traci tokom skoro osmominutnog aranžmana. Roelofs na jednom mestu pred kraj izleće u jako visoke registre, nudeći ,,pravi" free jazz ugođaj na jedno pola minuta i publici se to kako dopadne.

Roelofs je napisao i jednu od dve autorske kompozicije koje imamo na ovom albumu. Njegovu Prelude karakteriše kontemplativna klavirska tema koja se razvija u energičan free jazz juriš. Drugu, Scharrel, napisao je Janssen i to je razigran, brz barski džez koji se jako poziva na baš onu eru njujorške evolucije ove muzike u kojoj je Monk, zajedno sa savremenicima tranformisao svoj medijum.

Ostatak albuma ima još Monka, pa onda jednu kompoziciju francuskog džez i šlager hitmejkera Charlesa Treneta (veoma ljupka La Mer iz 1946. godine), i svakako neizbežnu Spring Is Here Richarda Rogersa, veoma slatku baladu poznatu iz mjuzikla I Married an Angel a koju su kasnije snimili i velikani kao što su Shirley Bassey, Chet Baker, Bill Evans, Miles Davis, John Coltrane, Ahmad Jamal, Erroll Garner, Ella Fitzgerald... U izvedbi ovog trija ona je briljantno sirova i spontana uz samo dašak dekonstruktivnog, post-modernog nestašluka.

Album na kraju zatvara ko drugi do Misha Mengelberg, odnosno njegova De sprong, o romantiek der hazen, još jedna balada, koja počinje Benninkovim pevanjem, a ostala dvojica prihvataju temu i nežno je razvijaju. Sve to na kraju zvuči kao dobro zezanje tri dobra drugara i zapravo čitav album ima jednu neobaveznu crtu koja možda deluje i pomalo kao da se tri muzičara samo igraju. Istina je, naravno da Rite of Spring ne treba tumačiti kao nekakvu poslednju reč koja se tiče Monka i ostalih autora koji su na njemu zastupljeni, ali ovo je muzka rađena sa ljubavlju i jasnom nostalgičnom dimenzijom, a koja istovremeno ne da da je nostalgija ili preveliki respekt za izvornike ikako ograniče. Krajnji produkt je prijatan i na prvo i na potonja slušanja i mada teško da ćete ijednu osobu sumnjičavu spram free improv izraza odmah konvertovati u obožavatelja ovim albumom, on bi mogao da joj malo razmekša oklop. Pa probajte:

https://icporchestra.bandcamp.com/album/rite-of-spring-2025

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 24-05-2025, 23:26:18

https://phi-psonics.bandcamp.com/album/expanding-to-one

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 25-05-2025, 12:20:00

Za danas smo opet spremili dva albuma jer je i dalje proleće i sve BUJA. Jedan je tradicionalniji, drugi avangardniji tako da smo pokrili JEDINE DVE POSTOJEĆE forme džeza i, uopšte, muzike, pa verujem da će svako sa današnjeg džez-matinea odšetati zadovoljan.

Prvi album dolazi nam iz Nju Orleansa, kolevke džeza ali njegovi autori kažu da sviraju ,,brazilski džez i ciganski sving", podsećajući nas na to da globalizacija nije završena i da su Enovi i Hasselovi četvrti svetovi i dalje živi i zdravi. Midnight Brawlers: Brawl'n' je debi album za postavu iz Luizijane, Midnight Brawlers, i u pitanju je vrlo zdrava, vrlo zabavna, retro, a opet sveža i savremena rekonstrukcija nekih voljenih old school formata.

O Midnight Brawlers nećete saznati previše podataka jer ovo i nije bend sa nekakvom prevelikom istorijom. Kvintet je osnovan 2021. godine nedugo nakon uragana Ida koji je pustošio ovim delom Luizijane. Postava ima bubnjeve, kontrabas, gitaru, trombon i pevačicu Rosalynn De Roos koja svira i klarinet i ovo je idealan lajnap za muziku koja je dobrim svojim delom utemeljena u zvuku dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Bend, dakle, voli sving, voli plesni ritam i barsku atmosferu i zapravo ovo i jeste u prvom redu barska grupa koja svira svakog Petka uveče u klubu Bamboula's.

Na trenutak treba stati i pomisliti kako je ipak cool da živimo u svetu gde na mestu u kome je džez dobio svoju prepoznatljivu formu i posle sto godina otkada je sving bio u svojoj najboljoj fazi, i dalje postoje ljudi koji ovu muziku vole, sviraju i prave, da za to ima publike, ali i da ti ljudi imaju i ambiciju da ovu muziku snime u studiju, izdaju u formi albuma, dakle, da ne budu puki interpretatori već da se ta muzika u novo stoleće upiše sa merom modernog promišljanja i rekonstrukcije.

Album Brawl'n' je, dakle, kombinacija aranžmana nekih dobro poznatih kompozicija starih devedesetak godina, ali i originalnih radova benda i ovo je jedan veoma lepo spravljen obrok ugodne, plesne muzike, snimljene profesionalno, sa kvalitetnom a opet organskom produkcijom. Brawlersi ovde ne zvuče kao da sviraju u baru, ali album ima jedan živi, dinamični šmek koji čoveka odmah uvuče i ne pušta ga.

Quaijo koja album otvara je dobar primer kako Brawlersi prave džez sa brazilskim šmekom, jedna dinamična a relaksirana samba sa trombonom koji vodi glavnu reč, klarinetom koji mu se pridružuje u podcrtavanju teme i odličnim plesnim ritmom. Tu su i prepoznatljiva podvriskivanja i ko sa ovom pesmom ne unapredi svoje raspoloženje bar 50% NIJE DOBRO SLUŠAO.

Odmah iza nje sledi Blue Drag, pesma Josefa Myrowa iz 1932. godine koje su prvo snimili Washboard Rhythm Kings, ali koji svet najbolje poznaje po verziji Djanga Reinhardta iz 1935. Ovo je odrađeno kao klasičan gypsy swing sa izvrsnim vokalima Rosalynn De Roos za koju zaista ne znam da li je legalno da istovremeno ovako solidno svira klarinet i ima pevački stil dostojan klasičnih jazz diva iz prve polovine prošlog veka. Briljantna verzija brlijantne, klasične pesme.

Alma da Sanfona je ponovo originalni, brazilskom muzikom inspirisani komad u kome klarinet nosi temu a ostatak benda cepa neodoljivi plesni ritam u pozadini. Ovakav klarinet u meni uvek izaziva pseudo-nostalgične reakcije u podsećanju na vreme nekoliko decenije pre mog rođenja a koje sam iskusio kroz sekundarne izvore u detinjstvu i iz te perspektive mogu da kažem da ova pesma ne hvata SAMO na nostalgični zvuk već da su tema, ritam i čitav aranžman ODLIČNI.

What's the Matter with the Mill? je bluzina originalo snimljena 1935. i duo Memphis Minnie i Kansas Joe McCoy je sa ovom pesmom proslavio svoj doziv-i-odziv stil. Brawlersi se ne igraju sa proverenom formulom (ovu pesmu nema ko nije obrađivao, uključujući Muddyja Watersa) i njihova verzija je slatko-ljuti bluz sa izvrsnim glavnim vokalima, sjajnim odazivanjem benda, dobrim soliranjem na trombonu ali i trubi za koju ne znam ko je svira. Svejedno, ovo je sjajno.

Shady je još jedan originalan komad koji u prvi plan stavlja gitaru i ima nešto moderniji prizvuk, kombinujući klasičnu latinicu sa nešto savremenijim harmonskim programom.

Do kraja albuma imamo Gimme a Pigfoot (komad iz 1933. godine snimljen od strane Bessie Smith) gde Rosalynn De Roos ponovo dominira, pa onda Rio Antigo, komad čuvenog brazilskog choro flautiste po imenu Altamiro Carrilho, i sve zatvara još jedan plesni brazilski komad, Forró Brasil, odajući počast plesnoj muzici velike latinoameričke države koja je inspirisala severnoamerički jazz u nemaloj meri.

Midnight Brawlers, dakle, imaju veoma dobar debi album a prisustvo originalnih kompozicija je posebno lepo videti, kao podsećanje da nema zastarelih stilova i da se i u muzici staroj sto godina uvek može naći nešto novo:

https://midnightbrawlers.bandcamp.com/album/brawln

Sa druge strane nam dolazi još jedan debi album, a kad kažem ,,s druge strane" mislim ,,iz Francuske" a kad kažem ,,još jedan debi album" onda mislim ,,nisam siguran kako se ovo zove." Jer, u zavisnosti da li gledate Bandcamp stranicu izdavača ili samog umetnika ovo izdanje se vodi kao Baishi: Baishi ili kao Thomas Leuwers: Baishi. Šta god da je ispravno od ova dva – a nije isključeno da su oba ispravna jer album, iako je muzika ista, ima i dva slična ali različita grafička rešenja za omot, inspirisana umtnošću kineskog slikara po imeni, nagađate, Qi Baishi – time će morati da se bave istoričari. Naše je da ukažemo da imamo posla sa vrlo solidnim albumom moderne fuzije džeza, japanske klasične muzike i muzike za teatar, te omaža Igoru Stravinskom i ako vam OVO ne izazove barem umereno saliviranje onda ne znam što uošte čitate ove moje črčkarije, pošto se očigledno nalazimo na različitim planetama.

Thomas Leuwers se nalazi na nekoj svojoj planeti, ali je to DOBRA planeta. Ovaj francuski gitarista je od rane mladosti pokazivao interesovanje za muziku i prvo se bavio učenjem klavira i violončena da bi sa deset godina krenuo da svira gitaru i shvatio da će mu to biti matični instrument do kraja života. Pošto je iz Tura, tamo je i studirao na visokoj školi Jazz à Tours, a istraživanje raznih muzilčkih žanrova – uglavnom podvrsta roka i džeza – mu se dramatično obogatilo kada je na masterklasu koji je držao Denis Charolles imao epifaniju vezanu za improvizaciju. Kasnije je studirao savremenu kompoziciju pod Alessandrom Solbiatijem ali kada ga pogledate, Leuwers više izgleda kao roker nego kao predavač na istoj visokoj školi na kojoj je studirao. A upravo to jeste. Mislim, predavač. A malo i roker.

No, Baishi nije rok-sastav, mada jeste nabijen solidnom energijom. Pored više bendova u različitim stilovima sa kojima radi, Leuwers je 2021. godine, dakle, osnovao i Baishi, prvo kao kvartet, a onda, posle sviranja uživo, proširio postavu na septet i to ne dodavanjem novih instrumenata nego uglavnom uduplavanjem postojećih. Tako je na debi albumu Baishi postava sa dve trube i dva trombona, dva bubnjara (od kojih jedan svira i flugerlhornu a drugi – treći trombon) dok šef pored preparirane ,,obične" gitare svira i bariton gitaru. Električnog basa ili kontrabasa, posledično nema i nema za njim ni potrebe jer se o niskim frekvencijama ovde ionako stara više muzičara nego što je standard u ovakvim postavma. A i jer muzika Baishi nije nužno plesni, kinetički jazz kome bi bas-linije služile kao vođica.

Naprotiv, Baishi je album dramatičnih, teatralnih/ teatarskih kompozicija u kojima se nasleđe Stravinskog i njegovog halucinantnog impresionizma, koketiranja sa džezom i neoklasičarskih rekonstrukcija susreće sa vrlo formalizovanim nasleđem japanske klasične i teatarske muzike. Leuwers navodi gagaku, dakle, japanski klasični dvorski plesni izraz nastao pre više od hiljadu godina – a koji se i danas izvodi na imperijalnim ceremonijama – i onda ga spaja sa muzikom noh teatra, dakle, takođe vrlo formalnim, disciplinovanim stilom dramatizovanih narativa i plesa.

Album je izuzetno metodično napisan sa veoma dobro shvaćenom ulogom prostora u muzici ali i ulogom pauza u sviranju. Prostor svemu daruje osećaj da je slušalac ne puki konzument jedne kompleksne, višedelne muzičke kompozicije već da je prisutan u prostoru u kome ona nastaje kroz stapanje improvizacije i čvrsto napisane notacije, tesktura, boja i džezerskih motiva, sa udaraljkama koje ređe služe da se prebroji ritam a češće da budu pointilističke, koliko toliko stabilne tačke za koje se možete uhvatiti u nestalnoj konturi i formi ove halucinantne muzike. Pauze i sviranje bez čvrste ritmičke metrike pritom muzici daju jednu zaista dramatičnu, ponovo vrlo formalnu notu, stalno slušaoca podsećajući da prisustvuje izvođenju nečeg kompleksnog, dajući mu punktuaciju koja mu dopušta da trepne, pripremi se za ono što će tek doći.

Posvećen pre svega Stravinskom, Baishi je album izuzetno širokog zahvata ali i vrlo fokusirane vizije, album-iskaz koji pritom sa svojih jedanaest kompozicija ne deluje ni predugačko ni raspričano već TAMAN kako treba. Leuwers je ovde u muzici istražio spajanje džeza, savremene klasike, impresionizma i japanskih klasičnih formi u mnogo dimenzija i ovo je debi kakav svaki kompozitor sebi samo može da poželi, ali utisak je da ovaj autor tek počinje i ja ne mogu da dočakem da čujem šta će još uraditi. Baishi je sjajna ploča usredsređene muzike a konceptualno vrlo širokog zahvata i preporučujem ga od sveg srca:

https://thomasleuwers.bandcamp.com/album/baishi
https://capsulrecords.bandcamp.com/album/baishi

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 27-05-2025, 00:13:04

https://danielherskedal.bandcamp.com/album/movements-of-air

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 27-05-2025, 06:15:36

Da, ovo je jako lepo. Pretpostavljam da je duvački instrument koji se čuje tuba, iako se navodi da on ovde svira samo klavir i klavijature.

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 27-05-2025, 11:21:59

Za Daniela piše da svira plekane instrumente.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 01-06-2025, 12:10:17

Danas PONOVO dva albuma, u daljoj potvrdi da je ovo proleće jako loše za sve drugo ali JAKO dobro za džez. Slušaćemo novi, živi album zvezde u usponu njujorškog džeza i fjužna, objavljen pre nekoliko dana skoro bez ikakve najave i građenja tenzije, pa ko se iznenadi, iznenadio se, a onda ćemo poslušati i jedan novi album koji nam stiže sa beskrajno zanimljive portugalske scene avangardnog džeza, improvizacije i, generalno, nove muzike. Lepa ponuda, bogat obrok, izvolite, raskomotite se.

Marcus Gilmore: Journey to the New: Live at the Village Vanguard je izašao šesnaestog Maja, kako rekosmo, bez specijalnih najava i reklamiranja, verovatno uz prepoznavanje da je muzika na njemu dovoljno posebna, ekspresivna i ubedljiva da izgradi mitologiju o sebi spontano, bez potrebe da je njeni autori posebno hajpuju i, možda, time malo pokvare i magiju otkrića koje dolazi iz same zajednice, kada varnica krene da se prenosi od usta do usta i dok stigne do vaših ušiju već je kreirala prerijski požar. Čini se da je ovaj pristup bio ispravan jer sam makar JA postao svestan albuma kada ga je Bandcamp istakao kao najprodavaniji album u svojoj džez sekciji u nedelji kada je izašao i nakon slušanja ostao zbilja impresioniran i zrelošću i ambicioznošću muzike što se na njemu čuje.

Ali, dobro, nije da je Marcus Gilmore nekakav žutokljunac kome je ovo prvi rodeo u Vilidž Vengardu. Bubnjar iz Kvinsa ima već tridesetosam godina, a sa profesionanom karijerom koju je započeo već sa šesnaest. Odmah po završavanju srednje škole dobio je stipendije da paralelno studira na Muzičkoj školi Julliard i Muzičkoj školi Menhetn, svirao sa ogromnim brojem uglednih muzičara, dobijao pohvale u Njujork tajmsu da je inovativan i originalan još dok je bio u ranim dvadesetima, pisao muziku za Pixarov Soul, svoju prvu narudžbinu za orkestarsku kompoziciju dobio 2020. godine... Gilmore je prekaljeni džez-pregalac u ovom trenutku u vrhuncu svoje kreativne energije i zapravo se čini da je tek na početku faze u kojoj će raditi više autorske muzike i potpisivati albume kao glavni autor i lider benda.

Pomenućemo neke od ljudi sa kojima je Gilmore radio čisto da bude jasno o kom kalibru ovde tačno pričamo. Za početak, Marcusov deda je bio Roy Haynes jedan od najzaposlenijih bubnjara ere bebopa – a koji je u karijeri od skoro osam decenija svirao i sving i fjužn i avangardu – čovek sa ogromnim brojem prestižnih nagrada i distinkcijom da se smatra jednim od džez bubnjara koji je snimio najviše ploča u karijeri. Marcus je onda krenuo njegovim stopama i upisao saradnje i sa takvim legendama kao što su Chick Corea, Pharoah Sanders, Ravi Coltrane, Mulatu Astatke, Natalie Cole, Gonzalo Rubalcaba, Terrence Blanchard, Vijay Iyer, Brad Mehldau, Nicholas Payton, Zakir Hussain ili Roy Hargrove, a onda je i sasvim lako i prirodno sarađivao i sa crnim muzičarima izvan striktno džez žanra, kao što su Talob Kweli, Jill Scott, Common, Flying Lotus (kome je baba-tetka, ne zaboravimo, bila Alice Coltrane), Norah Jones, Queen Latifah, Bilal... Svirajući sa Chickom Coreom već je okusio kako je to biti nagrađivan Gremijem, ali Gilmore, reklo bi se, tek sada u zrelijim godinama pravi prostor za sopstveni kreativni i autorski izraz i kreće u pravljenje sopstvene muzike.

Journey to the New: Live at the Village Vanguard, snimljen prošle godine je ko zna koji po redu Gilmoreov nastup u ovom legendarnom džez klubu u Grinič Vilidžu, ali on je sam na Instagramu pojasnio kako mu je, tek kada je tamo počeo da nastupa sa bendovima koje sam predvodi, postalo jasno koliko je smisleno i značajno da se tamo i snimi živi album. Nije da nije imao velike prethodnike, naravno.

Za ovaj konkretni dejt, a gde je ista postava šest večeri svirala svoj program u klubu, sa Gilmoreom su svirali Morgan Guerin na ,,elektronskom duvačkom instrumentu", EWI, David Virelles na klaviru, Emmanuel Michael na gitari, Rashaan Carter na kontrabasu i Burniss Travis koji je pored električnog basa zadužen i za ,,dizajn zvuka". Muzičari koje smo nabrojali su takođe uglavnom upisani i kao autori kompozicija koje se ovde čuju sem kompozicije Open Handed Reach prerano otišle pijanistkinje i edukatorke Geri Allen a za čije intimističko, suptilno izvođenje ovde Virelles dobija veoma topao aplauz od publike.

I generalno muzika na ploči je ,,topla", sa puno improvizacija spakovanih u veoma ugodan, veoma uglađen ali ne beživotan fjužn zvuk kojim kolorno dominira EWI i daje mu preliv prepoznatljivog a opet ,,svežeg" retrofuturizma.

Gilmore je, naravno, izuzetno kvalitetan bubnjar ali njegova svirka nije samo impresivna zbog kompleksne metrike i precizne kontrole dinamike. On je ipak ovde lider i čuje se da su kompozicije izgrađene oko ekspanzivnih ritmičkih temelja, a kada solira, na primer u monumentalnoj naslovnoj kompoziciji koja album zatvara, to nije spektakl tehničkog vatrometa već istraživanje teskture i boje kroz složenu poliritmiju.

Ako bih izdvojio ijednog drugog muzičara, to bi morao biti Virelles, kubanski pijanist i elektroničar sa strahovitim sivijem iza sebe (svirao je sa Ravijem Coltraneom, Oliverom Lakeom, Billom Frisellom, Reggiejem Workmanom, Henryjem Threadgillom, Milfordom Gravesom, Wadadom Leom Smithom...) a čiju svirku ovde karakterišu sa izvrsna pratnja i još bolje solaže tokom celog albuma, no čitav bend je izvanredan, nudeći fjužn koji energiju roka, emociju džeza i kinematičnost retrofuturističke fantastike drži u idealnom odnosu. Gilmore sa ovim albumom definitivno okreće novi list u svojoj karijeri i biće zanimljivo pratiti šta će u budućnosti raditi:

https://marcusgilmore.bandcamp.com/album/journey-to-the-new-live-at-the-village-vanguard

Drugi album koji danas slušamo je Mazam: Pilgrimage Vol. II jedna suštinski koncept-ploča koja kroz svojih četrnaest kompozicija pokriva period od jednog dana, tako što svaka, počev od sedam ujutro a završavajući se sa poslednjom koja je naslovljena sa osam uveče, obeležava jedan sat i svojim naslovom označava aktivnosti koje su planirane da se rade u tom periodu. Zvuči možda i malo suvo i formalistički i muzika svakako odiše jednom laboratorijskom ,,eksperimentalnom" aromom, ali je ona istovremeno i topla i ljupka i nudi slušaocu lepu kombinaciju džeza i kamerne kompozicije, atonalne muzike i simpatičnih tema, boja i tonova.

Mazam su osnovani 2018. godine, prevashodno kao formacija koja će svirati kompozicije što će ih pisati saksofonista João Mortágua. Ovaj alt i sopran saksofonista iz Coimbre je veoma snažno okrenut autorskoj muzici sa niskom albuma koje je uradio u raznim postavama. Iako veoma čvrsto ušančen u domenu portugalskog avangardnog džeza i slobodne improvizacije, Mortágua ima i ,,mejnstrim" prepoznatljivost, sa albumom Dentro da Janela iz 2019. godine koji je dobio nagradu za džez album godine na ceremoniji Play u Portugaliji, a sam Mortágua je te godine poneo i titulu ,,Džez muzičara godine" koju mu je dodelila nacionalna televizija. No, iako je i Dentro da Janela bila prilično avangardna ploča, sa dugačkim, kompleksnim kompozicijama jednako okrenutim teksturi kao i melodijama, oa je nešto bliža ,,standardnom" džezu od ovoga što se da čuti na Pilgrimage Vol. II.

Jedan od razloga je svakako Mortáguino sazreanje kao autora ali drugi je i to da je Mazam za ovih sedam godina radikalno evoluirao u kvartet koji muziku pravi kroz kolektivistički proces zajedničkog pisanja i improvizovanja.

Mortágua radi sa dosta različitih muzičara u raznim projektima, a za Mazam ima u postavi pijanistu i klavijaturistu po imenu Carlos Azevedo, jednog vrlo uglednog akademskog radnika, koji ime i prezime, istina je, deli sa starijim, poznatijim i pokojnim portugalskim džez pijanistom i kompozitorom, ali koji ima vrlo solidnu karijeru kao autor, izvođač i predavač. Na kontrabasu je Miguel Ângelo, još jedan autor koji predvodi svoje postave, a bubnjeve svira Mário Costa, čovek koji je napravio strelovit uspon na evropskoj džez i avangardnoj sceni, 2018. godine bio portugalski džez-muzičar godine itd.

Dakle, sa ovoliko snažnih autorskih ličnosti u postavi, Pilgrimage Vol. II je isto onoliko proces pregovaranja između četiri muzička intelekta koliko i kolektivni napor da se različite ideje i uticaji uliju u srazmerno kompaktne komade od po dva, tri, četiri ili pet minuta. Improvizacija je ovde ime igre, ali Mazam nije free for all igra slobodnih asocijacija, ili nije SAMO to. Bend izrazito nastoji da svira u formatu koji će sugerisati konvencionalnu strukturu pesme, a što onda služi kao osnova za dekonstrukcije kroz improvizaciju.

Drugim rečima, muzika na ovom albumu može da ima i ritam i gruv, i teme i njihovu manipulaciju, kao što je, na primer u najdužoj kompoziciji, skoro devetominutnoj 9AM - Lets Go koja bi se uz malo ratezanja mogla nazvati i fjužn komadom na ime Costinog poliritmičnog ali ipak nominalno plesnog gruva i Azevedovog rada sa klavijaturama pored pijanističke, ritmičke pratnje. No, odmah posle nje dobijamo 10AM - Break, koja je negde na drugoj strani spektra, sa polaskom iz izolovanih incidenata zvuka i dobacivanja sitnih nota i udaraca između muzičara dok se spontano ne izgradi nekakva pravilna forma, osetljiva, na ivici raspada sve dok se pesma posle stotrideset sekundi ne završi.

Ali onda je 11AM - Getting deeper jedan nežni, čak romantični džez komad gde Azevedo nudi suptilnu, skoro pointilističku pratnju za Mortáguin prašnjavi, kontemplativni solo na altu i slušalac, nepripremljen za teleportovanje direktno u harlemski klub Minton's Playhouse, cirka 1949. godine će se možda zapitati da li halucinira.

Ali ne, to samo Mazam rade sve što im padne na pamet i rade ga odlično. 12AM - Conclusion je još jedan snažan jazz komad, ali naglašenije avangardan, bez prebrojivog ritma ali sa emotivnim saksofonom koji ga predvodi a onda međuigrom između saksofona i kontrabasa koja zvuči kao da su dve mačke naučile da sviraju i jure se po podu.

1PM - Lunch je pomalo kao da je Morton Feldman rešio da svoje monumentalne a spartanski svedene kompozicije od po nekoliko sati spakuje u pet minuta i ovo je neidiomatski komad zvučnih incidenata koji pričaju tajanstven narativ. 2PM - Nap je ponovo intimistička, sanjiva kompozicija u kojoj kontrabas i saksofon lenjo razgovaraju na kanabetu šuštećeg doboša, sa klavirom koji se oko njih kreće na prstima.

Čitav je, dakle, album sklopljen od izuzetno ukusno konstruisanih malih kompozicija u kojima se improvizacija događa oko unapred poznatog jezgra, pa je ona efektna, ekonomična, bez lutanja i filozofskih neodumica koje se često susreću u slobodnijem formatu. Zvučno, ona je VEOMA prijemčiva sa kvalitetnim studijskim snimkom, miksom i masterom koji imaju prostora za njenu dinamiku i kolornu ekspanzivnost. Mazam su, dakle, još jedan od izdanaka jedne od najinteresantnijih i najdoslednije eksperimentatorski nastrojenih scena avangardne džez muzike u Evropi sa albumom koji se sluša više puta i proučava. Pa krenite u proučavanje, molim:

https://mazam4.bandcamp.com/album/pilgrimage-vol-ii

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 01-06-2025, 21:58:41

Danas ceo dan na NTS2 John Coltrane day, ko voli ima još neka 4 sata.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 08-06-2025, 12:20:43

Hej, hej, danas opet imamo dva albuma na meniju* i ovo nije nekakav znak da sam ja postao veoma vredna osoba već više refleksija osećaja krivice koji imam. Jer, ovo proleće je donelo TOLIKO sjajnih ili u najmanju ruku interesantnih džez izdanja da me moja nemogućnost da o svima njima pišem IZJEDA. Pa je ovo kao neki pokušaj kompenzacije. Neuspešan, nesporno, ali niko nikada ionako nije svoju dušu spasao ulaganjem više truda, LAŽU NAS.
*dva i po, zapravo da ne kažem TRI, ali hajde da ne otvaramo SVE karte odmah na početku...

Enivej, prvi album za danas je nešto što slušam nekoliko nedelja unazad i mišljenja sam da je ovo ploča koja je konzervativna na najbolji moguć način, svirajući vrlo odlučno u okviru svog idioma, bez ikakvih naklona nekakvim savremenim trendovima, a da je opet unutar tog idioma snažna, maštovita, puna izvrsne muzike, naprosto robusna. Jed Levy: Faces and Places je album kvartet-aranžmana bebopa, hardbopa, postbopa, malo latinice, jedan vrlo NJUJORŠKI album ispunjen do vrha originalnim kompozicijama a koje izvode neki veoma dobro muzičari.

Jed Levy pre svih, naravno, jer je ovo njegov kvartet, njegova kolekcija kompozicija i njegov jedanaesti album koji potpisuje kao lider. A jedanaest albuma nije mnogo kada se ima u vidu da pričamo o čoveku sa više od četiri decenije karijere u gradu za koji vezujemo neka od najvećih imena iz istorije džeza. Jed Levy je svoje saksofonističke veštine tesao svirajući sa takvim likovima kao što je Jaki Byard – koga navodi kao mentorsku figuru i podseća da je sa njim imao tri studijske avanture i ,,nebrojene" nastupe – Ron McClure (sa kojim je takođe snimio dva albuma i još uvek nastupa iako je legendarni kontrabasista već ozbiljno zagazio u devetu deceniju života), Mike Clark, bubnjar Headhuntersa sa kojim je takođe uradio dva albuma i najavljuje treći. Bilo je tu još učitelja i uzora, ali Levy takođe ima istoriju svirke i nastupanja sa mnogo različitih muzičara, navodeći da je raznovrsnost zapravo tajna njegovog dugog opstanka na sceni. Drugim rečima, Levy zna da svira proverbijalno ,,sve" pa ćete ga zvati u ekipu kada vam treba saksofonista koji ne mora da sedne i uči to što svirate. Na svom sajtu on navodi dugačku listu muzičara sa kojima je nastupao ali mi ćemo izdvojiti samo imena kao što su Curtis Fuller, Junior Mance, Eddie Henderson, The Vanguard Jazz Orchestra, Shirley Scott, Kevin Mahogany...

Levy je svirao po Evropi, Južnoj Americi i Aziji (Kina i Japan) ali utisak je da je nastupanje u Njujorku, obilaženje njegovih legendarnih klubova i sala (Birdland, Smalls, The Django, Sweet Basil, Blue Note, Visiones, Zinno) za njega posebno važno. Otud i nije iznenađenje da mu autorska muzika zvuči vrlo ,,njujorški" sa zaranjanjem u istoriju džeza koji je nastajao u ovom gradu i smislenim ugrađivanjem novih cigala u tu monumentalnu konstrukciju.

Za Faces and Places, Levy je okupio veoma jak kvartet. Na klaviru je Luis Perdomo, nekadašnji venecuelanski vunderkind rado viđen na televizijama i radiju kako kida taj klavir, a kasnije stipendista Škole muzike Menhetn da bi se onda tamo i preselio da studira 1993. godine i ostao da živi u Njujorku. Perdomo od prošle godine ima u vitrini i Gremi nagradu (osvojenu iz trećeg pokušaja) za svoju saradnju sa portorikanskim saksofonistom Miguelom Zenónom a pored Zenóna svirao je ili svira i sa Ravijem Coltraneom, Tomom Harrellom, naravno sa kontrabasistkinjom i pevačicom Mimi Jones, a sa kojom je i u braku.

Ritam sekcija je isto jaka. Kontrabasista Peter Slavov radi duže od trideset godina u Njujorku kao pouzdani lider, sajdmen, kompozitor i edukator. Diplomac je Berklija, sin legendarnog bugarskog bubnjara Petra Slavova starijeg, i pored toga što danas predaje na Berkliju, može da se pohvali nastupanjem sa tako jakim imenima kao što su Quincy Jones, Joe Lovano, George Garzone, Danilo Perez, Kevin Mahoganey... Konačno, bubnjar Alvester Garnett dolazi kao šlag na tortu, čovek koji je iako srazmerno mlad (er, dakle, napuniće 55 godina za koju nedelju) neka vrsta njujorške institucije, muzičar što je svirao sa tako velikim imenima kao što su Betty Carter, Clark Terry, Regina Carter, Dee Dee Bridgewater, Teddy Edwards, James Carter, Lou Donaldson, Benny Golson i mnogim drugima.

Sa ovakvom ekipom, Levy je naravno posegao što je dublje mogao u svoj kreativni arsenal i jedanaest kompozicija što ih je napisao za Faces and Place predstavljaju jednu lepu sumu njegovih životnih iskustava i muzičkih interesovanja. Gore sam album nazvao konzervativnim, ali to mislim zasta u najboljoj konotaciji. Ovo je ,,pravi", organski bebop, hardbop i postbop, muzika koja se svira snažno, sa obe ruke, a da je opet okrenuta pre svega prepoznatljivim temama, dobrim rifovima, pamtljivim melodijama, koje služe kao podloga za virtuoznu improvizaciju.

Kada imate kvartet ovakvih muzičara onda im i treba dati prostora da se razmahnu. Levy i Perdomo su, razume se, najpozvaniji da soliraju ali Levyjevi aranžmani pre svega forsiraju interaktivnost u izrazu pa ovde nema zaista dugačkih pasaža u kojima jedan od muzičara improvizuje a ostali sviraju pratnju. U maniru velikih prethodnika u rasponu od Dizzyja Gillespieja pa do Joea Lovana, i Levy svoje aranžmane konstruiše kao kompleksne multidirekcionalne dijaloge u kojima se harmonije prepliću a ritmovi imaju kompleksne i ambiciozne metrike. No, ovde se to njegovo iskustvo i raznovrsnost prepoznaju u tome da u kompozicijama nema ničeg usiljenog. Muzika se razvija prirodno, ritam uvek ima gruv, solaže su uvek logične razrade tema (a kad nisu i to je u kontekstu pesme LOGIČNO) i ma koliko harmonija da se ovde koristi, one zajedno imaju smisla. Poslušajte, recimo briljatnu Coming To Terms da čujete kako Perdomo ima dugačku, tiho razdraganu deonicu čije motive postepeno prihvata Levy pa onda njih dvojica zajednički improvizuju, bez užurbanosti, kreirajući jedan vrlo tradicionalan a istovemeno svež, vrlo NJIHOV dijalog.

Naredna kompozicija, St. Simons je, onda, energičnog, brzog ritma, ali bez agresije, sa Levyjem koji razvija svoju temu neužurbano preko vatre koju mu ispod nogu potpiruju ostala trojica muzičara. Njegovo fraziranje je besprekorno, sa lakim šetanjem kroz skale i uvek perfektnim postavljanjem samom sebi naredne kaskade nota da slušalac ne može da se odvoji. Kada Perdomo preuzme solo od njega, to je onda jedna zaslepljujuća niska nota sa pijanistom koji se igra sa ritmom i sinkopama kao da kroti divljeg ždrepca.

I ostatak ploče je takav, duboko ukorenjen u tradicionalnom viđenju bebop, cool jazz, hardbop itd. izraza ali napisan i odsviran bez nekakvog strahopoštovanja prema tradiciji, bez direktnih omažiranja ili emuliranja starih kajli, sa izrazom koji je savremen i dolazi iz skupa savremenih iskustava muzičara koje ovde slušamo.

Danza de Berrios je jedan od ranih hajlajta albuma, posveta premiulom Steveu Berriosu, bubnjaru sa kojim je Levy svirao u bendu Chica O'Farrilla, jer iako ovde ima liričnosti i dostojanstvene refleksije, u pitanju je energičan, brz, vrlo ritmičan komad sa izvanrednim Perdomovim soliranjem i Garnettovim vatrometom koji nije ni bučan ni nametljiv nego samo sve vreme impresivno maštovit.

Ni free jazz publika neće ostati neuslužena pa Leading Tone ima ornetkolmenovski kompleksan početak, sa celim bendom koji juri kroz rif i ritam kao armija robota koja u Ponedeljak ujutro sa mnogo entuzijazma kreće na posao, ali kad krene soliranje Levy svira slobodno, pržeći kroz skale i izvan njih kao da ga je poseo duh Johna Coltranea. Muzika ni ovde ne postaje agresivna ali da ćete se oznojiti, hoćete.

Nisam pokrio ni pola albuma pa je, nadam se, jasno da je ovo diskretno monumentalna ploča sa autorom koji je jako svestan da u svojim godinama i sa svojom kilometražom treba da kreira snažne, velike iskaze koji će biti proučavani i tumačeni u godinama i decenijama koje dolaze. Ovo je garantovano, ali istovremeno, Faces & Places je eminentno prijatan album, besprekorno lepog, prirodnog zvuka i neodoljivog šarma. Užitak.

https://jedlevyquartet.bandcamp.com/album/faces-places

Za drugi album danas idemo na sasvim drugu stranu. Drugu stranu planete, drugu stranu džez-spektra, drugu stranu svesti. Oxblood: Oxblood je album duo-improvizacija dvojice američkih muzičara sa stalnim boravkom u Kuala Lumpuru i prvo izdanje koje ova dva čoveka, inače zaposlena u raznim drugim postavama zajednički potpisuju.

Na saksofonu je ovde John TR Long, čovek kome nisam našao previše diskografskog traga (rad sa grupom Siel, i učešće na jednom od projekata bubnjara i edukatora Zahida Ahmada) ali koji sudeći po slikama nije nikakav klinac i verovatno iza sebe ima podužu karijeru improvizovanja u više ili manje bučnim kontekstima. Sa druge strane mu je Richard Allan Bates, gitarista, basista, elektroničar, čovek sa istorijom saradnje sa, na primer Rickom Countrymanom i Steveom Hirshom u onlajn projektu The Stateless Trio, ali i sa niskom drugih improv, free jazz i noise projekata. Bates sarađuje i sa japanskim free bubnjarem Sabuom Toyozumijem, australijskim bubnjarem naseljenim u Singapuru, Darrenom Mooreom, sa malezijskim saksofonistom Yongom Yandsenom i mnogo drugih muzičara...

Kao dvojac, Oxblood su vrlo jednostavan koncept, sa albumom koji se sastoji od četiri podugačke slobodne improvizacije u kojima Long svira free jazz solaže a Bates krlja disonantne fraze po distorziranoj gitari. Naravno da ovo može da bude i samo dosadan krš ružnog zvuka, koji će izgubiti vašu pažnju daleko pre isteka desetog ili jedanaestog minuta (najkraća kompozicija na albumu je prva, sa solidnih 616 sekundi trajanja) no Oxblood imaju dovoljno štofa da su kompozicije svaka za sebe prilično disktinktne, bez obzira na generalno isti zvuk i boje, a muzičari jedan drugog umeju da inspirišu, demonstrirajući razumevanje onog što drugi radi i smišljanje adekvatnog odgovora. Somer Since je, tako bzža, haotičnija, energičnija razmena rafala u kojoj Bates, doduše jako distorziran, dosta denfluje svoje žice kako bi odgovorio na Longovo jurenje kroz skale i samo povremeno pređe u mod totalne buke, svestan da je prvi trepnuo, pustio kolegi da ispadne šmeker koji, hladan ko špricer i dalje voz džez solažu, pa onda ugasi pedalu i krene da i sam prepliće po žicama prateći Longove kadence i dinamiku individualnim, zvonkim notama.

Good Wants to Forgive You je onda drugi pristup, sa Batesom koji koristi svoje elektronski setap da pusti dugačke, distorzirane tonove i teksture da se prirodno modulišu u interakciji celog njegovog elektronsko-akustičkog sklopa i tako sagrade nestabilnu ali jako osvetljenu binu na kojoj Long može da pleše.

All Contents je onda povratak u višu brzinu, zaslepljujući dijalog između dva demona na spidu, manje AGRESIVAN a više APSURDAN u najpozitivnijem smislu, da bi se finalna Delivery onda prošetala celim putem od džeza preko nojza do Montija Pajtona i natrag, dok se slušalac potpuno ne preporodi.

https://oxblood-noisejazz.bandcamp.com/album/oxblood

I, to nije sve za danas jer su Oxblood posle albuma iz Marta u međuvremenu uradili i OXBLOOD x Fallen Sun, kolaboraciju sa malezijskom noise umetnicom pod pseudonimom Fallen Sun, a što je zapravo ,,bučniji" alter ego muzičarke Y'ng-Yin Siew poznatije po radovima pod imenom Reverse Image. Reverse Image, da se razumemo i sam nudi prilično apstraktnu, hermetičnu elektronsku avangardu, minimalističku po formi, duboku i ambicioznu po koncepciji, rađenu možda u tradiciji bliskijoj akademskim kompozitorima poput Pierrea Schaffera, Bernarda Parmegianija, Karlheinza Stockhausena itd. samo sa opipljivijom dimenzijom refleksije i postmilenijalskog samoposmatranja (ako to deluje zanimljivo, kolekcija njenih radova iz 2022. i 2023. godine je ovde). Fallen Sun je onda nestašnija, agresivnija eksploracija oslobođene elektronske nemani sa dva albuma koje je Siew izdala prošle i ove godine što nasleđe tradicionalnog azijskog power electronics zvuka spajaju sa modernijim digitalnim izrazom. Drugi od ta dva albuma je zapravo bio split sa češkim avangardistom/ noise muzičarem RDKPL (koji je znatno minimalniji i kontemplativniji na ovom izdanju) a onda je saradnja između Fallen Sun i Oxblood, snimljena uživo, krajem Marta bila idealna prilika da Siew stavi svoj analogni i digitalni instrumentarij naspram dvojice vrlo bučnih improvizatora. Kažem naspram jer ,,x" u nazivu ploče više sugeriše sukob (ili makar sparing) nego saradnju.

OXBLOOD x Fallen Sun ima samo jednu kompoziciju, odnosno polusatna Decomposed and Elements je verovatno needitovan (ili minimalno editovan) snimak nastupa na kome ćete čuti taj sudar elektronskih pulsiranja, čitavih ravni bele buke i elektronske jeke bačenih direktno na dvojicu Amerikanaca koji se iz sve snage trude da glavu drže iznad vode i ne potonu u bezdane što ih nemilosrdno otvara Siew. Improv albume je načelno neukusno opisivati u terminima koji su adekvatniji za MMA mečeve u kavezu, ali OXBLOOD x Fallen Sun je izuzetak. Ovo je veličanstven rvački spektakl sa puno kvarnih udaraca laktom direktno u facu, džez koji gori, pucekta i mrvi se pod naletima vreline supernove što stižu sa Suncem koje, jelte, pada. Nije za neutreniranu publiku ali JESTE sjajno i taman dobro odmereno da stignete do kraja albuma a da vas srce ne izda:

https://oxblood-noisejazz.bandcamp.com/album/oxblood-x-fallen-sun

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 15-06-2025, 12:22:07

U sada već ni ne tako iznenađujućoj, štaviše zamorno predvidivoj praksi, I DANAS SLUŠAMO DVA ALBUMA. Leto je pred vratima a mi se još nismo iščupali iz proleća koje nas je zavejalo naprosto opscenom količinom dobrog džeza. Evo, danas malo brazilskog a malo i britanskog džeza, da bismo ipak u skladu sa propisima pokrili jedine dve vrste džeza koje postoje.

Prvi na redu je album Antonio Adolfo: CARNAVAL - The Songs Were So Beautiful, ploča aranžmana karnevalskih pesama koju potpisuje jedan veteranski brazilski pijanista, kompozitor i aranžer po imenu, nagađate, Antonio Adolfo.

Adolfo je veteran brazilske muzike. Rođen je 1947. godine u Rio De Žaneiru, u, kako kaže, ,,muzičkoj porodici". Majka mu je bila violinistkinja u simfonijskom orkestru a on je sa sedam godina krenuo da uči sviranje. Deset godina kasnije, još uvek tinejdžer, Adolfo je bio profesionalni muzičar koji je redovno nastupao. Tokom šezdesetih je predvodio sopstveni trio, ali i radio turneje sa tada popularnim pevačima i pevačicama kao što su Leny Andrade, Carlos Lyra, Flora Purim, Wilson Simonal, Elis Regina i Milton Nascimento. Već krajem šezdesetih neki od ovih pevača snimaće kompozicije koje je on napisao, a jedna od najpoznatijih je Sá Marina koju je u Brazilu proslavio Wilson Simonal, da bi onda ona dobila mnoge druge verzije i internacionalnu popularnost kada je prepevana u Pretty World pa su je izvodili i pevači kao što su Stevie Wonder, Herb Alpert, Dionne Warwick...

Tokom više od pedeset godina karijere sarađivao je sa mnogo brazilskih muzičara i pobeđivao na međunarodnim muzičkim nadmetanjima. Objavio je desetine albuma kao lider ali je važno i da se podseti da je Adolfo bio i neka vrsta pionira nezavisnog publikovanja muzike u svojoj zemlji, krajem sedamdesetih praktično pokrećući čitav trend do-it-yourself objavljivanja i direktnog rada sa muzičkim prodavnicama koji su prihvatili i drugi muzičari, menjajući tradicionalne načine distribucije muzike.

Negde od polovine osamdesetih Adolfo se snažno posvetio edukaciji, otvorio svoju školu, napisao desetak knjiga i osam godina bio predstavnik Međunarodnog udruženja za džez edukaciju IAJE za Latinsku Ameriku.

Iako je još sedamdesetih svirao po Evropi i SAD, njegova koncertna aktivnost je tek relativno nedavno reaktivirana, a poslednjih godina, pored nastupanja objavljuje i albume koji su često kombinacija sambe i džeza a onda i posvete velikanima poput Waynea Shortera, Colea Portera, Antônia Carlosa Jobima... U osmoj deceniji života Adolfo je, dakle, aktivan i pun entuzijazma, sa više nominacija za Gremi nagradu u poslednjih desetak sezona.

CARNAVAL - The Songs Were So Beautiful je, kako se i iz naslova prepoznaje, Adolfova posveta brazilskim karnevalima, dugoj i voljenoj tradiciji koja je deo brazilske kulture. On veli da je kao dete obožavao karnevale i sa porodicom često išao da gleda nastupe karnevalskih grupa te da mu uspomene na maske, konfete i kostime dopunjuje prisećanje ,,tih prelepih pesama".

Album je onda kolekcija Adolfovih aranžmana karnevalskih pesma napisanih između dvadesetih i pedesetih godina prošlog veka, urađenih za orkestar od devet članova, uglavnom ljudi sa kojima je on i nastupao proteklih godina, a sve u misiji očuvanja muzike koja je za njega bila neka vrsta formativnog iskustva i predavanja te muzike budućim generacijama.

Naravno, ovo su vrlo prijatne pesme i mada pričamo o suštinski ,,lakim notama", Adolfovi aranžmani su zabavni a izvođenja lepršava sa orkestrom koji kompozicije svira energično, mešajući džez, bosanovu i sambu sa apetitom i entuzijazmom. Ovde nema nekog velikog istupanja iz formata, ali da bude jasno, ovo JESU moderni aranžmani muzike stare osamdeset ili sto godina, i Adolfo ove komade čini svojim. Na primer, As Pastorinhas koju najpre znate iz energičnog izvođenja Elizeth Cardoso ovde je transformisana u sanjivu, vrlo nežnu baladu, a Exaltação à Mangueira čiji su retki snimci iz pedesetih godina na internetu uglavnom sirovija izvođenja, ovde je transformisana u cool jazz sa ležernim Latin-ritmom i legato soliranjem na saksofonu i trubi. Razume se, već to da su ovo uglavnom vokalni komadi koji u ovim aranžmanima nemaju pevanje i posvećeni su improvizovanju čini diferenciju specifiku vrednu pažnje.

Nije ovo album uz koji se radikalno prevrednuju vrednosti, ali jeste album izuzetno kvalitetnih aranžmana i izvedbi neke stare, važne muzike koju dobar deo ljudi izvan Brazila ni ne zna u originalima u koja je vredna da se i dalje svira i pamti. Pa poslušajte:

https://antonioadolfo1.bandcamp.com/album/carnaval-the-songs-were-so-beautiful

Drugi na redu su danas pomenuti Britanci, trio mladih oksfordskih naučnika sa albumom punim zanimljivih aranžmana, autorskih radova i osobenog pogleda na istoriju džeza. Small Claims Trio: Small Claims je prvi studijski rad za ekipu koja sebe naziva ,,instrumentalnim brkatim džez triom" i jedna interesantna fuzija, er, fjužna i modernog improvizatorskog džeza u formatu koji jeste mali ali ne zvuči ni malo skučeno.

Small Claims Trio rade od 2023. godine i prvo su, kao i mnogi drugi ovakvi projekti, nastali kroz džemovanje. Naravno, njihova muzika i na ovom albumu ima jednu relaksiraniju strukturu i kompozicije deluju kao da su nastajale iz dugačkih džemova i improvizacija onda destilovanih u komade od pet, šest, sedam ili osam minuta kakvu se mogu čuti na albumu. Bendu je važno da, iako improvizacija čini veliki deo njihovog izraza, koreni iz kojih su muzički izrastali i dalje mogu da se čuju u onome što rade, pa se tako navode Shai Maestro, Thelonious Monk, Wayne Shorter i Ari Hoenig kao uzori i inspiracije.

No, članovi benda svakako imaju distinktne glasove. Basista Matthew Reavley, eletroničar po vokaciji, svira električnu verziju instrumenta i naklonjen je fjužn i prog elementima, pijanista i klavijaturista Jossy Russell je inače po profesiji matematičar a kaže da je zainteresovan za modernu londonsku džez scenu ali i za klasične džez pijaniste kao što je McCoy Tyner, dok bubnjara po imenu Tyler Farghly (još jednog matematičara) nazivaju ,,džez ekspertom" koji unosi ,,sving i prostor" u sve što svira.

I onda Trio album započinje ne jednim već sa dva aranžmana Ellingtonovog Caravana, od kojih je prvi ,,tamniji", sa više izraženom pratnjom i slobodnijim harmonskim eksploracijama, gde se tema jedva da naslutiti pre nego što ekipa istrči iz harmonije, dok je druga onda ritmički nemirnija, dinamički nestašnija, i Russellov klavir temu svira sa razjarenim apetitom čoveka koga su pustili da se igra sa jednom od najprepoznatljivijih tema u džezu, dok ritam sekcija iza njega divlja.

Da se ne bismo ohladili, treća na redu je My Favorite Things Richarda Rogersa, čuvena tema uz mjuzikla The Sound of Music iz 1959. godine a koja je dobila sasvim novi život u šezdesetima kada ju je na svojim koncertima kvartet Johna Coltrtanea pretvarao u MASIVNU platformu za improvizaciju. Russell svakako ima prilike da ovde kanališe malo McCoy Turnera, a bend ekonomično prolazi kroz aranžman sa puno ritmičkog entuzijazma i zakucava poentu par sekundi pre isteka sedmog minuta.

Nisu sve kompozicije na albumu sve vreme žestoke i znojave, na primer autorska Through Darkness svoju prvu polovinu živi kao spora, tiša balada da bi tek pred kraj dobila svoju energičniju razradu. I Love Music Ahmada Jamala i njegovog trija pak donosi razularen, gotovo squarepusherovski razobadan ritmički tretman jednom kad prođu uvodne ljubaznosti i tema se uspostavi dovoljno jasno da trio može da pristupi dekonstrukciji.

Regularnu verziju albuma završava autorski komad Blossom, jedna prilično svečana tema sa ritmičkim i dinamičkim razradama koje joj ne kvare svečanost ali ukazuju na to kuda bend ide i šta ga interesuje, dajući celom albumu jedan work-in-progress vajb, ali sa dosta jakih momenata i priličnom količinom karaktera. Ako album na Bandcampu kupite, imaćete pristup i bonus komadu, a to je Coltraneova Giant Steps i razlog za malo slavlje:

https://smallclaimstrio.bandcamp.com/album/small-claims

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 22-06-2025, 13:14:49

-   Jeste li spremni za malo hardbopa, deco?
-   JESMO KAPETANE, bopni nam ga HARD, MOLIMO TE.
-   ...
-   HARD!!!!!!!!!
-   You made it weird, deco.

Enivej, i danas dva albuma, i oba su u dobroj meri hardbop ploče primerene ne samo današnjem istorijskom trenutku nego i vrućinama koje vladaju ovog leta i prosto traže nešto čime ćete im se suprotstaviti. Drugi, MANJE HRABRI nedeljni džez-pregledi bi vam savetovali nešto lagano, nekakav cool jazz/ noir jazz/ cocktail jazz, er, koktel, da se rashladite i budete minimalno aktivni, ali mi ovde verujemo da se ljuto leči ljućim, a vruće... er... krućim??

Dobro, manimo se pokušaja da prevedemo Englesku reč ,,hard" na način koji neće imati osramoćujuće seksualne konotacije i zahvatimo obilno u bunar savremenog hardbopa. Jer tamo ima dobre... ribe? Nenenene, ima dobre MUZIKE. Prva rib... odnosno muzika na redu danas je Aaron Bennett's Trio for Three, ploča urađena u svedenoj, neki bi rekli spartanski disciplinovanoj i IDEALNOJ trio-formi saksofona, kontrabasa i bubnjeva, onoj koja već decenijama dokazuje da vam ne treba apsolutno ništa više od malo metala, drveta i kože da stvarate magiju. I da vam kažem, ima ovde dosta magije.

Aaron Bennett je inače iz Kalifornije, trenutno sa bazom operacija u San Francisku ali Trio for Three je snimljen 2023. godine u Bruklinu, u studiju Petera Karla gde je poslednjih decenija snimljeno mnogo kvalitetnog džeza i ovaj se album apsolutno uklapa u tu matricu. Bennett je inače svoj život ,,posvetio džezu" kada je sa četrnaest godina čuo Johna Coltranea i, kao i mnogi među nama, doživeo neku vrstu religioznog prosvetljenja. Naravno, neki smo samo nastavili da slušamo a neki su dohvatili instrument i počeli da ga opsesivno uče. Bennett kaže da se ,,nadao se da drugima podari onaj osećaj koji je sam imao slušajući ovu muziku" i to je, naravno, jedna od najplemenitijih misija na svetu. Tokom obrazovnog procesa prvo je diplomirao klasičan saksofon a za master se fokusirao na džez saksofon, učeći sa nekim zaista velikim imenima, kao što su Charlie Hayden, Wadada Leo Smith, Larry Koonse i Joe Labarbara, ali i tražeći – i dobijajući – naobrazbu vezanu za tradicionalne izraze i folklornu muziku Indije, Balija, Jave, Gane, Japana. Neki od muzičara sa kojima će dalje sarađivati su i Wadada Leo Smith, Mykal Rose, Peter Kowald, John Butcher, Adam Lane, Aphrodesia, Lagos-Roots, The Rova Saxophone Quartet, William Hooker, Lisa Mezzacappa...

Iako Coltranea pominje kao prauzor, Bennetta je, naravno, inspirisalo i mnogo druge muzike. U manifestu na svom sajtu on pominje i Charlieja Parkera a na albumu o kome danas pričamo se čuje Monk. I to je jedna izvrsno sklopljena smeša hardbop klasike i improvizacije. A za to Bennett ima neke dobre saradnike. Na kontrabasu je tako Adam Lane, još jedan od učenika Wadade Lea Smitha, ali i Anthonyja Braxtona, čovek sa dosta projekata u igri u isto vreme, uključujući saradnje sa Kenom Vandermarkom i Vinnyjem Golliom, ali i istoriju svirke sa Johnom Tchicaijem... Lane ima neke vrlo cenjene albume koje je napisao i snimio kao lider i on nije tek ritmičar koji će da razobručenom saksofonisti obezbedi orijentaciju da se ovaj ne pogubi, već ravnopravni partner i ko-autor.

Treći član trija je VIjay Anderson, bubnjar, lider i kompozitor iz Bruklina, Laneov saradnik iz Full Throttle Orchestra, ali čovek sa istorijom saradnje sa takvim imenima kao što su (opet) John Tchicai, Wadada Leo Smith, Jamaaladeen Tacuma, Mike Watt, Sheldon Brown, Marco Eneidi (a o čijem smo posthumno objavljenom živom albumu na kome je svirao i Anderson nedavno pričali (https://cvecezla.wordpress.com/2025/04/13/jazz-nedeljom-andy-biskin-and-reed-basket-reed-basket-i-marco-eneid-quintet-wheat-fields-of-kleylehof/)).

Trio for Three je, onda, album pune, trosmerne kolaboracije u kojoj svako ima svoj posao i ne postoji nadmetanje između muzičara, ali takođe ne postoji ni nekakva klasična podela na pratnju i soliste. Bennett jeste taj koji će svojim saksofonom izvoditi teme i improvizovati, ali ostala dvojica rade takođe vrlo prominentnu, vrlo ,,autorsku" muziku u svom improvizovanju i mada ovo nije album divlje, bučne svirke, on je jedna od onih perfektnih hardbop ploča na kojima zaista čujete tu magiju trija, gde svako radi nešto esencijalno bez čega bi muzika bila manjkava, nedovršena, nepotpuna. Slušajte, recimo, Balderdash, Bennettov autorski komad sa ritmom koji podseća na voz što energično juri kroz noć i saksofonom koji mu služi kao jedino svetlo što proseca mrak i vodi ga ka cilju. Bennett je ovde brz, jak, dramatičan, sa izlaskom iz ne samo skala već i ,,normalnog" opsega saksofona, a kompozicija opet ima jedan intimno kvalitet i nije komad ,,obične" free jazz ,,buke".

Sa druge strane imate, recimo, Monkovu Raise Four koja album otvara i nudi perfektan blues i bebop, sa Laneovim i Andersonovim savršenim gruvom i Bennettom koji bluzersku temu razrađuje dok sva ne ispuca, dobije patinu, ožiljke.

Ima tu još Monka, Ask Me Now je spora, relaksirana ali veoma optimistična i daje slušaocu mnogo energije iako je srazmerno malo troši. Za Bennetta kažu da se kod njega svaka nota broji i to se veoma dobro čuje u ovoj baladi.

Adams Rib je onda kolektivna improvizacija koju potpisuju sva tri člana trija, postavljena na temelju Laneove sanjive improvizacije na kontrabasu, postepeno razvijana u bučni, ekspresivni hardbop.

Do kraja albuma ima još Monka – pretposlednja kompozicija je Let's Call This, improvizacijom razvijena u ozbiljan komad od sedam minuta – ali i još mnogo zajedničke kompozicije i ovo je, uz zaista izvrstan zvuk albuma – miks i mastering je radio Myles Boisen – briljantna ploča za sladokusce koji znaju da se ne mora svirati GLASNO ako želite da vas čuju ali ni da nije nikakva sramota da svirate glasno i punom snagom.

https://aaronbennett.bandcamp.com/album/trio-for-three

Drugi album za danas je snimljen još ranije. Agustín Moya Trío feat. Sebastián Jordán en vivo en Naima je snimak nastupa iz 2019. godine, izdat tek ove i to preko Bandcamp (i Jutjub) kanala muzičara po imenu Felipe Peña a koji na ovom albumu ne svira. Ali ga je on snimio, miksovao i masterovao i očigledno mu je stalo da se ova ODLIČNA muzika sačuva od zaborava.

I to odlična ČILEANSKA muzika. Agustín Moya je tenorista iz Santjaga koji je kao mladić prvo svirao kornet pa se onda prebacio na saksofon, učeći prvo kod legendarnog alt-svirača Carmela Bustosa a onda dobijajući napredniju naobrazbu kod Marcosa Aldane. Od početka veka počeo je da sarađuje sa trubačem Sebastiánom Jordánom i ovaj dinamični improvizatorski duo se može čuti i na par pesama na ovom albumu. No, Moya je svoje veštine tesao u sastavu La Tropa, pa onda svirajući sa muzičarima kao što su Pablo Lecaros, Nicolás Vera, Roberto Dañobeitía, Ammy Amorette i grupa Alszinati. Poslednjih dvadeset godina radi kao lider sopstvenih bendova, polazeći od kvarteta 2005. godine, radeći sa supergrupom Pulso, kao muzičar i kompozitor, a kasnije i proširujući svoj rad da uključi i muzičare iz drugih država, poput, recimo Argentinca Lea Genovesea.

Na ovom konkretnom nastupu u klubu Naima u Santjagu, nazvanom, znamo, po prvoj supruzi Johna Coltranea, članovi Moyinog trija su Rodrigo Espinoza na kontrabasu i bubnjar Carlos Cortés, dok pomenuti trubač Sebastián Jordán gostuje na poslednje dve kompozicije. Jordán je, inače, iskusan muzičar, sa popriličnim brojem albuma snimljenih kao pratilac ili lider, sopstvenom izdavačkom kućom (Discos Pendiente), nagradama u vitrini...

Živi album je onda procesija improvizacija napravljenih oko kompozicija nekih cenjenih autora. Otvara ga When will the blues leave Ornettea Colemana, čisto da bude jasno kakav kvalitet ovaj trio ima da ponudi i to je briljantni, ,,oslobođeni" hardbop i disciplinovani a lepršavi free jazz sa tri muzičara od kojih svaki ima svoj put a ti se putevi smisleno ukrštaju. Nobody else but me Jeromea Kerna je, naravno, blast from the prilično distant past, ali trio je ne svira sa nekakvom prenaglašenom nostalgičnom dimenzijom, nudeći i ovde odličnu bebop razradu i improvizaciju.

I remember April je kompozicija američkog pijaniste Genea De Paula, njegov prvi veliki hit i veoma popularan komad iz četrdesetih godina prošlog veka, ovde sviran bez klavira, ali sa briljantnim, superbrzim bebop ritmom i Moyinim perfektnim improvizovanjem oko teme. Naravno, pesma se u orginalu zove I'll rememeber April, ali ovo je jedno DIY , praktično andergraund izdanje i ne zameramo sitne faktografske greške kad je muzika ovako dobra.

Skylark je još jedan komad iz ranih četrdesetih, napisala ga je jedna od Tin Pan Alley vedeta, Hoagy Carmichael i Moya i njegov trio sviraju ovu baladu kao da je zaista 1941. godina a oni rade jedan poslednji stiskavac u idealnom njujorškom baru pet minuta pred fajront. Mislim, sviraju je sa toliko duše i osećaja da je ovo SAVRŠENO. Nešto siroviji zvuk snimka samo doprinosi patini.

Za poslednje dve pesme se triju priključuje Sebastián Jordán i to je povratak u free jazz budućnost. Prvo ide Cyclic episode, kompozicija Sama Riversa, jedan ozbiljan hardbop koji ovde, dok se trubač, saksofonista i bubnjar izređaju na solažama, prebaci deset minuta. Ali sve je sjajno, svi sviraju odlično a mada Espinoza nema sopstvenu solo tačku, njegov walking je VRHUNSKI i stvarno ceo bend drži da ne odleti u jarak, pogotovo kada Cortés krene da sipa virblove i najavljuje svoja soliranja. Duvači se ovde smenjuju u dobroj staroj tradiciji i svaki se trudi da inventivnošću nadmaši prethodnika.

Za kraj opet ide Ornette Coleman i trinaestominutna Turnaround. Moya najavljuje temu na saksofonu i onda stiže mnogo relaksiranog bluza u plesnom, finom ritmu, sa duvačima koji se dobacuju solažama tako da više podsećaju na braću Ayler nego na Ornettea i njegov bend. I to je DIVNO. Ne propustite:

https://felipepegna.bandcamp.com/album/agust-n-moya-tr-o-feat-sebasti-n-jord-n-en-vivo-en-naima-productor

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 28-06-2025, 12:35:55

https://kohlhaas.bandcamp.com/album/unfall

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 28-06-2025, 13:47:52

Da, ovo je baš simpatično. Valjaće ovog Kinzelmana malo proučiti.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 29-06-2025, 12:15:54

Izašao je novi Sun Ra, tako da znate da danas slušamo samo najbolje. Sun Ra: Uncharted Passages još je i podnaslovljen New York Piano Sololoquies 1977-79 i, dakle, radi se o kolekciji solo-snimaka (ne sasvim solo, ali o tome malo niže), snimljenih krajem sedamdesetih u Njujorku. Ovo je sat vremena muzike snimljene u vrlo dobrom kvalitetu i ne radi se – što je jasno već i iz činjenice da su u pitanju snimci načinjeni u Njujorku – o nekakvim džemovima snimanim na probi, a koje smo dosta slušali poslednjih godina.

I uglavnom su bili dobri, no Uncharted Passages je u posebnoj klasi i sadrži neke istinske bisere njegovog rada iz poznih sedamdesetih.

Kao što se zna, u vreme nastanka ovih snimaka Sun Ra je već jednu deceniju živeo u Filadelfiji i, zajedno sa svojim orkestrom (,,Arkestra") postao neka vrsta zaštitnog znaka Germantowna, sa čestim gostovanjima na radiju, predavanjima koja je Sonny držao deci po školama i bibliotekama, besplatnim koncertima koje je ekipa često držala Subotom popodne u parku blizu kuće u kojoj su svi zajedno živeli – u harmoniji sa komšilukom koji se samo u početku žalio na buku – a koja će vremenom biti zvanično prekrštena u ,,The Arkestral Institute of Sun Ra". Mnogi snimci koje poslednjih godina slušamo a koje neumorni Irwin Chusid iskopava u arhivama što su mu predate na staranje, utvrđuje poreklo i sadržaj traka, restaurira muziku što bolje može i daje nam je na raspolaganje, su rađeni baš na ovoj lokaciji u Filadelfiji, snimljeni na beskonačnim probama koje je Arkestra držala svakog dana i često predstavljaju uvid u razvoj tadašnjih ideja koje je Sonny imao za dalju evoluciju svoje muzike.

Ta je muzika prema kraju sedamdesetih godina postala i srazmerno ,,normalna" ako pričamo o javnim nastupima grupe, odnosno solidan deo muzike na koncertima Arkestre sastojao se od sving-kompozicija koje je Sonny voleo (i svirao) u tridesetima, izmešanim sa divljim improvizacijama i tribalnim, naučnofantastičnim eskapadama. Ovo je i period kada je Sonny počeo intenzivno da se zanima za muziku iz filmova kompanije Walt Disney i da mnoge od njih aranžira za svoj okrkestar pa smo (značajno kasnije) dobili i par živih albuma na kojima su sakupljene mnoge ove izvedbe. O tome sam prošle godine pisao opširnije.

Takođe, tokom sedamdesetih su sintisajzeri konačno postali široko dostupni ,,običnim" muzičarima i Sonny, koji je električne orgulje svirao još četrdesetih, a u elektronskom zvuku sintisajzera čuo odjek sopstvenh kosmičkih i futurističkih vizija, je počeo da ih sve više uklapa u zvuk svog orkestra. U njegovoj biografiji, Space is the Place, autor John F. Szwed navodi da je Sonny i na poziv kompanije Moog krajem šezdesetih išao u Severnu Karolinu da isproba jedan od prototipova njihovih sintisajzera, ali da je ovaj umesto kasnije standardizovane mehaničke klavijature imao senzorske dirke koje nisu savršeno reagovale na dodir ovog muzičara. Neko od inženjera je Sonnyju objasnio da je u pitanju specifičnost njegove kože, njene vlažnosti i naelektrisanja ali Sonny je odmah – kažu ipak uz osmeh – zaključio da mašina koju su napravili belci neće da svira kad je u rukama crne osobe.

Sve ovo navodim jer je Uncharted Passages na apsolutno DRUGOJ strani i zbog toga je toliko dragocen.

Kao i mnogi drugi poslednjih godina izdavani albumi Sun Ra, i ovaj je krenuo od trake pronađene u jednom od arhiva a na kojoj je pisalo jedno, da bi se preslušavanjem utvrdilo da se na magnetofonskom zapisu nalazi nešto sasvim drugo. Sedmoinčna traka obeležena kao da je u pitanju snimak Sonnyjevog nastupa u Karnegi Holu 1979. godine je sadržala kompozicije za koje se zna da nisu izvođene tom prilikom. Irwin Chusid i Ted Gioia su priskočili da pomognu Michaelu D. Andersonu – koji je prvi ovu traku i iskopao – i do kraja je identifikovano da se radi o snimku sa koga većina muzike do sada nije objavljivana a koji je načinjen u njujorškom džez kafeu Axis in Soho Jula 1977. godine. Radi se o mestu u Sohou koje nije imalo dozvolu za prodaju alkohola pa je gostima naplaćivalo ulaznice od četiri dolara i skupi kapućino ali im je zauzvrat obezbeđivalo ekskluzivne nastupe muzičara kao što su bili Sun Ra, Hamiet Bluiett, Roland Alexander, Burton Greene ili Paul Bley. Sun Ra je već 1978. godine imao album solo-klavira snimljen u ovom prostoru, St. Louis Blues - Solo Piano, a neke od pesama na njemu su snimljene na baš ovom nastupu.

Preciznije, dve, pa su za Uncharted Passages restauratori identifikovali imena ostalih devet komada sa trake i pripremili ih za publikovanje. No, Chusid je onda dodao i četiri Sonnyjeva komada urađena takođe u Njujorku kao deo sesije gde je pijanista džemovao sa bubnjarem po imenu Samarai Celestial (originalno Eric Walker) a koji će postati stalni bubnjar Arkestre tokom osamdesetih. Chusid kaže da je većina ove sesije prosto džemovanje na kome Sonny i Celestial voze gruv i isprobavaju zajedničku hemiju ali da je onda, dok je Celestial otišao da se malo osveži Sonny snimio i četiri solo-kompozicije koje su onda dodate na ovaj album zaokružujući tako materijal na trinaest komada. U fizičkoj formu Uncharted Passages je masterovan i izašao prošle godine na vinilu i CD-u, a ovog Juna smo dobili digitalni daunloud. I, da bude najjasnije što je moguće, ovo je vrlo verovatno najbolja muzika koju ćete čuti ove godine.

Već Axis Rhapsody sa kojom Sonny otvara album je kao pad komete na Zemlju, i to neke uistinu BOGATE komete. Ovo je skoro dvanaest minuta autoritativne svirke koja počinje praktično klasičarskim, elegantnim uvodom u koji Sony postepeno ubrizgava džez harmonije, da bi se zatim ubacio u brzu traku, izgradio čitavu šumu zvuka, menjao tempo i dinamiku tako da slušalac ima utisak da sluša čitav orkestar a ne jednog čoveka za najobičnijim instrumentom na svetu – klavirom. Axis Rhapsody je prepun vratolomnih kaskada i rafala nota, ali je i emotivna, vrlo impresionistička muzika koju izvodi čovek na apsolutnom vrhuncu svojih sposobnosti.

Odmah iza nje sledi tradicional St. Louis Blues a koji je Sonny u ovo vreme često i rado svirao i, posle na momente agresivno modernistčke prve kompozicije, ovo isprva deluje kao ,,nagrada" za konzervativnijeg slušaoca – ako su takvi uopšte zalazili u Axis – sa svingerskim uvodom sviranim zaslepljujućom brzinom kao da je 1938. godina i pijanista pokušava da svojeručno izmisli bebop. O Sun Ra često pričamo kao o inovatoru, psihodeličaru, futuristi, posvećeniku svemu neobičnom i egzotičnom u zvuku, ali vredi se podsetiti i koliko je on bio VRHUNSKI pijanista i kada negde pred istek drugog minuta bluzerska tema počne da se ljulja pod upadima atonalnih rafala, a nikada zaista ne kolabira, i Sonny još skoro pet minuta kombinuje klasično bluz fraziranje sa modernističkim harmonijama i takvim ritmičkim diverzijama da deluje kao da njegove sinkope imaju svoje sinkope, to je jedna takva demonstracija MOĆI da samo zažmurite od miline.

Ima ovde još jedan tradicional: Sometimes I Feel Like A Motherless Child je pesma koja doslovno potiče još sa plantaža sa robovima iz devetnaestog stoleća i Sonny je svira sa dramom dostojnom njegove celoživotne borbe za ljudska prava afroameričke zajednice u SAD.

Blue Play je, pak, Sonnyjeva kompozicija, rađena na prepariranom instrumentu, energična pa i vesela ali puna ZVUKA koji osetljivije uši neće uvek nužno prepoznati kao muziku. Axis Nexus je energičan džem sa puno distorziranog soliranja na desnoj strani klavijature dok leva ruka drži plesni gruv. U kontrastu sa njom, Axis Extempore često napušta prebrojiv ritam ili dramatično menja tempo, prepuna modernističkih ispada između obrada relativno romantične glavne teme. Sonny prema kraju ove kompozicije denfluje zvuk i napada dirke takvom brzinom da biste se zakleli da je ovo Cecil Taylor koji je samo nabacio dvadeset kila više i na glavu stavio fes.

Gore sam rekao da ovo nisu SASVIM solo izvedbe i violinistkinja Arkestre, veličanstvena June Tyson se pojavljuje u dve kratke epizode da svojim božanstvenim pevanjem oplemeni ovaj nastup. Nisam siguran ni koliko je sve bio deo plana a koliko spontana upadica jer u prvom slučaju Sonny prvo svira Honeysuckle Rose Fatsa Wallera a kada pređe u sopstvenu Enlightment, Tysonovu prvo čujemo izdaleka pa tek posle nekoliko stihova ona priđe dovoljno blizu mikrofonu da se razumeju reči ove svojevrsne himne koju je Sonny napisao krajem pedesetih i često izvodio do duboko u sedamdesete. Odmah iza nje sledi najkraća verzija Space is the Place koju sam ikada čuo gde Tysonova preko Sonnyjeve razigrane teme otpeva sve one stihove o slobodi i odsustvu granica uspevajući da se sve završi za manje od dva minuta.

Prvi deo materijala završava Axis Impromptu, energična, vrlo modernistička, srazmerno atonalna improvizacija u kojoj Sonny podseća na to koliko je voleo moćnu, dramatičnu grmljavinu donjih registra uparenu sa pointilističkim iglama visokih nota u nepogrešivom kreiranju kinematskih slika i atmosfere.

Četiri poslednje kompozicije, dakle one sa kasnije sesije sa Celestialom su čista radost. Sonny ovde svira uglavnom stare stvari, pesme koje su bile popularne na radiju i u barovima, ili snimane za filmove dvadesetih i tridesetih godina, kad je on bio klinac, i radi ih sa svom postmodernističkom dekonstruktivnom energijom koju od njega očekujete ali bez trunke želje da ove pesme nekako liši njihove imanentne nevinosti i radosti. June Night Abela Baera je, na kraju krajeva plesni fokstrot komad iz 1924. godine uz koji su se OZBILJNO testirale tadašnje granice građanskog morala i Sonny svu subverzivnost ovakve muzike pamti i ume da kanališe.

Samo za poslednju kompoziciju je bilo nemoguće utvrditi ko je autor i kako se zove – i da se razumemo, i June Night JEDVA da podseća na original – pa su je restauratori krstili Rumination i ovo je Sonny koji sve svoje modernističke impulse pakuje u tri minuta briljantne stakato svirke dok čeka kolegu da se vrati, pretvarajući klavir u supernovu nota, zvukova, energije, radosti. Ne propustite:

https://sunramusic.bandcamp.com/album/uncharted-passages

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 02-07-2025, 23:39:58

https://intlanthem.bandcamp.com/album/horizon

Nije striktno džez, ali je i džez, muzika za vrućine svakako.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 03-07-2025, 12:19:48

Nije baš čist džez ali obeležio sam odlazak Lala Šifrina sa ovog sveta jednim ljupkim mikstejpom gde sam iskombinovao dvadesetak njegovih kompzicija od kojih neke sigurno znate, a neke možda i ne jer sam gledao da bude i malo opskurnijih komada. Pa, ko voli, uživaće:

https://cvecezla.wordpress.com/2025/07/03/dj-meho-lalo-schifrin-r-i-p/

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 06-07-2025, 12:13:40

A današnji džez matine provešćemo u Latinskoj Americi. Imamo dva izdanja, oba su – u nekom smislu – debitantska, oba predstavljaju prve radove trio-postava koje PUCAJU od želje da se dokažu, oba trija predvode bubnjari i mada ne mogu da kažem da se radi o istoj muzici, oba se temelje na bebop/ hardbop osnovi i na njoj onda grade neke svoje priče. Lepo to na kraju ispadne, PA HAJDE DA POSLUŠAMO.

Prvi na redu bi bio Monster Trio: Monster Trio Vol 1, krajem marta izašao debi album trojke iz Meksiko Sitija a koju predvodi bubnjar Juan Ale Saenz. Saenz je ozbiljan lik, poreklom iz muzičke porodice a koja ga je onda za bubnjeve stavila već kad je imao svega četiri godine. Ne bez rezultata jer je, kad je došlo vreme da se studira, Juan uspešno dobio punu stipendiju da studira na Berkliju pa je onda na uglednoj bostonskoj školi i diplomirao 2016. godine, dobijajući i cenjenu ,,Summa Cum Laude" pohvalnicu za izuzetno zalaganje i kvalitetna dostignuća. Saenz navodi da su mu na Berkliju neki od predavača bili Terri Lyne Carrington, Hal Crook, George Garzone, Darren Barrett, Ralph Peterson i Danilo Perez a sa nekima od njih (Barrett, Garzone, Crook...) će onda, naravno, i nastupati tokom studija, pa i kasnije. Od drugih muzičkih kolega koje vredi navesti a sa kojima je talentovani udarač delio binu ćemo izdvojiti imena kao što su Paquito D'Rivera, Jim Odgren, Tim Miller, Janek Gwizdala, Benito Gonzalez, Dave Santoro, John Lockwood, Santiago Bosch, Luri Molina, Agustin Bernal, Francisco Lelo de Larrea, Diego Franco, Emmanuel ,,Chopis" Cisneros, Ricardo Amadeus, Gabriel Hernandez... Ralph Peterson je citiran na Saenzovom Spotify profilu kako se radi o sjajnom mladom bubnjaru i ozbiljnom studentu muzike, čija će iskrenost i posvećenost da ga ,,daleko odvedu". Dakle, čovek ima sve preporuke koje su mu potrebne.

A ima i sa čim da vam se prikaže kada se zapitate kako to u praksi zvuči. Njegov debi album iz 2021. godine, African Breath, vrlo je prijemčiva ploča senzitivnog, emotivnog hardbopa na kojoj je Sanez kompozicije posvetio ,,momentima i karakterima" u svom životu, rađena tokom 2019. godine u postavi koja je imala i klavir i saksofon, mada vrlo ,,bubnjarski" inklinirana sa mnogo intrigantnih ritmičkih i teksturalnih detalja sa Saenzove strane pa onda i sa pesmom Elvin za koju znamo kom bubnjaru je posvećena i koja zbilja i nosi deo koltrejnovske DUŠE u sebi.

Sanez je onda 2024. godine uradio i drugi album, Sombras, komponujući sve pesme na njemu (na prvom je imao dve obrade) i odlučujući se za čvršću kvartet-postavu u kojoj su svoje uloge ponovila dvojica muzičara sa debija, a što će rezultirati vrlo punim zvukom i kvalitetnom kolektivnom svirkom.

No, Monster Trio je onda sasvim nova muzika avantura, sa dva nova čoveka i podelom kompozitorskih zaduženja između članova, uzbudljiva u svojoj svedenosti i naglasku na improvizaciji između prijemčivih, pamtljivih tema.

Toplo preporučujem oba prethodna albuma a u Monster Trio pored Saenza svira još i Adrian Flores, kontrabasista za koga bi vam bilo oprošteno da pomislite da je on u stvari tajno predvodnik ove ekipe, na ime toga koliko je kontrabas prominentan u njenom zvuku ali i u vrlo izraženom autorskom glasu koji Flores demonstrira na ploči. Ovaj čovek iza sebe ima jedan solo album ali po onome što demonstrira u Moster Triju, pred njim je ozbiljna budućnost.

Na tenor saksofonu je Jahaziel Arrocha, još jedan berklijski đak, i momak koji saksofon svira od četrnaeste godine, kada je dobio mesto u srednjoškolskom orkestru u rodnom Panama Sitiju, a onda je 2007. godine osvojio dve stipendije koje su mu omogućile da dođe na Berkli. Iza sebe ima najmanje jedan album, A Marte iz 2021. godine, zanimljivu blago avangardnu ploču džeza i improvizacija i, sudeći po Monster Trio Vol 1, u pitanju je čovek koji može da svira mnogo i dobro.

Uopšte, Monster Trio Vol 1 je ploča lepršave, energične svirke za koji odmah čujete da je sviraju mladi ljudi željni dokazivanja. Ne da je ona sirova ili tehnički neizbrušena, rekli smo već da pričamo o vrlo talentovanim muzičarima koji su prošli ozbiljan akademski dril, ali ovo je onaj tip džez-trija gde su muzičari svesni da treba da zvuče kao tim, ali svaki od njih će se primetno truditi da individualno zablista i ostaloj dvojici zadaje izazove u realnom vremenu da se vidi ko može brže, jače, bolje. Već prva kompozicija, Floresova Back Home je urnebesni, superbrzi hardbop u kome sve puca od SVIRKE. Naravno da ćete prvo obratiti pažnju na Arrochin temor, ali momci u pratnji ne da RADE nego to lete varnice na sve strane. I obojica će solirati do kraja pesme, molimlepo, mada se drajv i sving kompozicije ni tokom solaža ne ispuštaju.

Flores, da otvorimo karte, solira na SVAKOJ pesmi. Možda je on najstariji u triju, možda samo ume da se nametne ali ovde svaka kompozicija na albumu ima solo na kontrabasu i, da se razumemo, većina njih je vrlo dobra i sasvim je opravdano što ih ima. Trio, inače, posle furioznog otvaranja upada u par gruverskijih komada, a koje je opet napisao Flores. Mr. Frago je cool četvoročetvrtinski fank sa kinematičnom temom koju kontrabas i saksofon sviraju unisono i dosta soliranja oko te srži do kraja sedmominutne pesme. Triki je, pak, ,,narodnjačkija" u svom ritmu i ima dosta sjajnog soliranja na tenor saksofonu gde Arrocha daje vrlo toplu, lepu temu pre nego što odleti kroz skale i prikaže malo pirotehnike.

Blues for Saint Jaha je onda Arrochina kompozicija, energičan hardbop sa umiljatom temom i brzim soliranjem na saksofonu a gde Saenz sipa odozgo strahovite poliritmije i uspeva da ne zatrpa ostala dva muzičara svim tim notama koje svira. Saenzova Emergency je još jedna brza, energična pesma sa jednostavnom, zaraznom glavnom temom koju Arrocha dalje stručno razrađuje i u ove dve kompozicije Trio kao da doseže idealnu radnu temperaturu, vozeći brzi, dinamični sving u kome svako ima prostora da pokaže šta zna a da pesme ne moraju da odvajaju previše vremena za individualna soliranja. Mada Flores opet ima solo, naravno, i njegov kontrabs je toliko elastičan, žice se naoko tako lako savijaju da je to čudesno.

Takođe Saenzova Joke Song je nešto sporija ali ima kompleksnu metriku i jedan zaista pomalo šaljiv marševski rif na saksofonu. Ovo dosta podseća na njujorške bebop radove iz četrdesetih i pedesetih u pozitivnom smislu i ,,joke" ovde ne podrazumeva parodiranje.

Sa takođe Saenzovom Trust bubnjar kao da je skroz odšrafio ruke i ovde se svira energično, bučno, sa puno udara u kreš činele, dok Arrocha na tenoru sipa prijatne teme i onda ih ispraća rafalima kratkih, stakato nota, kao da odgovara na bubnjareve izazove. Flores drži kompoziciju na okupu izvanrednim walkingom visokog tempa i ovo je freebop prvorazrednog kvaliteta. Saenz ovde ima i solo koji je prilično sveden i više služi da bude bučan i kurčevit nego da demonstrira nekakvu prefinjenu tehniku ali to je, u kontekstu ove kompozicije sasvim na mestu i kada Arrocha uđe sa temom da ohladi stvari, kontrast između njegovog praktično svečanog tenora i još uvek razuzdanih bubnjeva je sjajan.

Album zatvara Pachi, još jedna Saenzova kompozicija a koja, unutar ovog opusa, prilazi najbliže formi balade. Flores ovde ima važnu ulogu da drži temu u vazduhu dok saksofonista sanjivo solira i album se na kraju svega tiho i meko prizemlji. Lepo:

https://juanalesaenz.bandcamp.com/album/monster-trio-vol-1

Drugi album za danas dolazi iz Argentine. I nije baš ni album, nego EP sa četiri pesme, ali četiri vrlo lepe pesme koje ne samo da obećavaju mnogo nego mnogo i isporučuju na licu mesta. Teo Perez Trio: On The Spot je liderski debi za bubnjara po imenu Teo Perez a koji je, iako mu je izdavač, buenosaireska etiketa Silver Walker, ime napisala pogrešno na Bandcampu, vrlo ozbiljan mladi muzičar. Rođen 1999. godine u Buenos Airesu, Perez je sa šest godina krenuo da svira bubnjeve, sa šesnaest počeo da nastupa profesionalno, dosta sarađujući sa kontrabasistkinjom i kompozitorkom Ailén Antú, u raznim varijantama, nastupajući po Buenos Airesu, ali je snimio i album sa fank/ rok postavom Camaleón. No, sa On the Spot je sklopio svedenu, ali perfektno uigranu trio-postavu koja se onda poduhvatila rada na nekim odličnim kompozicijama.

Na kontrabasu je Jeronimo Carmona, predavač na visokoj muzičkoj školi Escuela de Música Contemporánea u Buenos Airesu, poznatoj po tome da radi po programu Berklija. Pijanista je, pak, Dante Picca, diplomac škole Conservatorio Superior de Música Manuel de Falla i čovek sa već dosta snimljenog materijala iza sebe što je izašao u poslednjih 4-5 godina.

Ovaj trio je materijal na On The Spot kreirao kroz ,,čistu spontanost" u studiju, a po uzoru na sešnove Milesovog kvinteta iz pedesetih i, da se razumemo, ovde se čuje nešto zaista prvoklasnog džeza. Pomaže naravno i što su kompozicije vrlo dobre, pa tako EP otvara Stranger in Paradise, kompozicija iz mjuzikla Kismet napisana od strane Roberta Wrighta i Georgea Forresta 1953. godine i najpoznatija u izvedbi Tonyja Bennetta koji ju je brže-bolje snimio iste te godine. Perezov trio ovu sporu, emotivnu baladu o opijenosti ljubavlju i transcendentnom plutanju u, jelte, raju, svira brzo, energično pretvarajući je u cool hardbop komad gde Picca apsolutno dominira izvanrednom dinamikom i savršenim harmonskim poigravanjima.

All the Things You Are Jeromea Kerna je starija, urađena još 1939. godine za mjuzikl Very Warm for May, ali ovo je toliko poznata pesma da ste je verovatno čuli u bar 5-6 drugih verzija radije nego u originalu. Na kraju krajeva, snimili su je i Judy Garland i Dizzy Gillespie i Charlie Parker sa Milesom Davisom, Art Pepper, Sarah Vaughan, Shirley Bassey, Ella Fitzgerald, Sonny Rollins, Gonzalo Rubalcaba, Gerry Mulligan, Brad Mehldau... Dakle, radi se o par ekselans džez standardu i ovaj trio ga svira kao elegantnu, nežnu baladu, dajući Picci priliku za puno lirizma na klaviru ali bez nekakvog melodramskog razvlačenja pa se sve završava za manje od dva minuta. I to je sjajno.

It's All Right with Me je povratak u 1953. godinu ali i ubacivanje u najvišu brzinu. Ova kompozicija Colea Portera rađena za mjuzikl Can-Can je takođe snimana i obrađivana nebrojeno puta – Bing Crosby, Sonny Rollins, Ella Fitzgerald, Peggy Lee, Curtis Fuller, Frank Sinatra, Natalie Cole, Brad Mehldau, pa čak i George Michael ili Seth MacFarlane – ali nisam siguran da je ikada bila ovako brza. Picca, naravno i ovde briljira ali Perez ima solažu na bubnjevima i odličan je. Ovo je jedan vatromet tehnike, ali istovremeno i vrlo dobro shvaćena i interpretirana klasična tema, sa poštovanjem ali i humorom.

Konačno, When I Grow Too Old To Dream je najstariji komad na EP-ju, napisan od strane Sigmunda Romberga i Oscara Hammersteina drugog 1934. godine a onda uvršćen u saundtrak filma The Night is Young naredne godine. I ovo je kasnije bilo mnogo puta obrađivano (uključujući Binga Crosbyja ali i Stéphanea Grappellija i Lindu Ronstadt koja je svoju verziju izvodila i na Mapet šou), ali radi se o ipak za nijansu manje poznatom komadu a koji Perez i drugovi sviraju vrlo sigurno, romantično a opet dostojanstveno i sa pravilnim odnosom nostalgije i razigrane improvizacije.

On The Spot je impresivan materijal, veoma zrelo obrađivanje nekih vrlo klasičnih kompozicija, instrumentalistički vatromet uz puno sigurnog improvizovanja, ali pažljivo uparenog sa promišljenim aranžiranjem. Ovo je izdanje na koje svaki od učesnika može da bude jako ponosan i, nadam se, vizit karta za njihove buduće velike projekte:

https://silverwalker.bandcamp.com/album/on-the-spot

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 13-07-2025, 12:44:32

Danas imamo baš svašta na repertoaru pošto u svojoj velikoj velikodušnosti i, uopšte, neopisivoj dobroti preporučujem za slušanje ne jedno, ne dva, nego TRI recentna izdanja. I to u tri sasvim različita žanrovska izraza od kojih ćete neke lako prepoznati kao džez a neke... pa ne baš tako lako. Ali sve ima SMISLA, obećavam. Evo, idemo.

Edgar van Asselt: Song for Lost Friends je primer toga što se lako prepozna kao džez pošto je u pitanju kolekcija veoma lepih džez standarda i originalnih kompozicija, a koje sviraju neki veoma solidni nizozemski muzičari. Na naslovnoj strani je sedi, stariji čovek koji sa zatvorenim očima svira u flugelhornu i sve je kako treba da bude.

Osim što, jelte, taj čovek na naslovnoj strani nije Edgar van Asselt. Edgar van Asselt nije toliko sed, zapravo je uglavnom ćelav, mlađi je i, uostalom, sira klavir. U retkom primeru pomanjkanja ega i nesebične ljubavi prema prijatelju, van Asselt je na naslovnu stranu albuma stavio flugelhornistu i trubača po imenu Ack van Rooyen, a sa kojim je, nagađate, radio ovaj sešn. Naslov albuma, naravno, ukazuje da se radi o posthumnom izdanju a koje je kompletno posvećeno baš van Rooyenu i njegovom legatu unutar korpusa nizozemskog džeza ali i sponama koje je baš van Rooyen pravio između američkog i nizozemskog džeza.

Ack van Rooyen je umro 2021. godine, sa solidnom devedesetjednom godinom života iza sebe. Rođen 1930. godine u Hagu, van Rooyen je već kao tinejdžer imao prilike da sa vojnim orkestrom svira daleko od svoje kuće, radeći turneje po vojnim bazama u Indoneziji. 1950. godine je, pak, svoju praksu overio i teorijskim žigom potvrde diplomirajući na Kraljevskom konzervatorijumu u Hagu. Odmah je krenuo da radi i najvažnija saradnja u ono vreme bila je sa pijanistom i bendliderom po imenu Ernst van 't Hoff, a nakon čega je van Rooyen postao član veoma popularnog radijskog big benda The Ramblers koji je bio aktivan još od polovine dvadesetih i gde je ovaj svirao od Hoffove smrti 1955. godine do preseljenja u Francusku 1957. Tamo je svirao sa muzičarima kao što su Aime Barelli, Kenny Clarke, Lucky Thompson i Barney Wilen pa se 1960. godine preselio u Nemačku kako bi, zajedno sa svojim bratom svirao u još jednom radijskom big bendu: Sender Freies Berlin. Njegov brat, Jerry van Rooyen (ili, ako hoćete punu legitimaciju, Gerard Gijsbertus Jacobus van Rooijen) je inače takođe bio trubač, ali i dirigent i lider, autor muzike za filmove i pošto je tokom studija – a diplomirao je isto kada i Ack na istom konzervatorijumu, iako je bio dve godine stariji – proveo izvesno vreme u Njujorku na razmeni, došao je nazad u rodnu Nizozemsku da promoviše moderni američki zvuk. On i Ack su onda bili neka vrsta prozelita savremenog američkog džeza i njihov rad je u mnogome uticao na to kuda će nizozemski džez dalje krenuti.

Nakon berlinske epizode, Ack je nastavio da živi u Štutgartu, svirao sa muzilčarima kao što su Volker Kriegel, Charly Antolini, Friedrich Gulda, Slide Hampton i Eberhard Weber i posle dve decenije života i rada u Nemačkoj, vratio se 1980. godine u Nizozemsku gde je uzeo da predaje na istom konzervatorijumu na kome je diplomirao.

Imajući u vidu dugačku i bogatu karijeru, diskografija Acka van Rooyena ubraja više od tri stotine izdanja na kojima se on pojavio, uključujući brojne saradnje sa Amerikancima tokom života u Francuskoj, a jedan od tih Amerikanaca je bio i Clark Terry, a koji je zapravo i bio hedlajner koncerta na kome je snimljen ovaj nastup.

Naravno, zaslužan što je Ack van Rooyen ovde izašao na binu i nastupao pod stare dane je pijanista Edgar van Asselt, još jedan diplomac Haškog kraljevskog konzervatorijuma, i čovek koji svoju prirodu opisuje rimom ,,DIY, on-the-fly, just-gotta-try guy." Van Asselt je i kompozitor, i producent i kulturni, jelte poslenik, i još tokom studija je počeo da organizuje svoje koncerte i snalazi se sa lokalnim hotelima i drugim prostorima, dogovarajući da se rade džez serijali. Kao i Jerry van Rooyen, hodočastio je u Njujork, krajem devedesetih, i jedan deo njegovog rada vezan je za big bend muziku. No, na ovom albumu imamo čvrsti, stameni džez-kvartet i zbilja prefinjenu muziku kvalitetnog gruva i dobrog soliranja.

Snimljen u prostoru Huis Kernhem u nizozemskom gradu Ede, 20. februara 2020. godine, dakle, manje od dva meseca nakon van Rooyenovog devedesetog rođendana Song for Lost Friends ima Erika Robaarda na kontrabasu i Wima Kegela na bubnjevima i u pitanju je naprosto besprekoran nastup iskusnih, izvrsnih muzičara koji veoma vole klasični američki džez i umeju da ga interpretiraju na osoben način. Van Asselt naglašava koliko je van Rooyenov stil ležeran i koliko pesme zapravo obogaćuje to da on namerno mnoge note prećuti, ne odsvira i ostavlja prazne prostore koji preostalim notama daju više težine i mesta da se čuju, ali on sam svira DOSTA, sa mnogo sinkopa i šetnje kroz skale, a i ritam sekcija je naglašeno dinamična i radi kvalitetan hardbop i postbop, uspešno držeći gruv i pretvarajući često nežne i romentične teme u odlične plesne komade.

Ovo se čuje već na otvaraču, The Touch of Your Lips Rayja Noblea, baladi iz 1936. godine koju je van Rooyen rado i često svirao u svojim setovima i koja ovde ima pritajeno radosnu, razigranu energiju. Sledi je valcer naslovljen Sometime Ago, a koji je napisao argentinski pijanista hrvatskosrpskog porekla, Sergio Mihanovich, još jedan od Ackovih koncertnih favorita i prilika za puno mekog fraziranja na flugelhorni dok ritmičari ispod plešu i sapliću se dodajući sinkope na sinkope. Van Asselt ovde odaje poštu i Mihanovichu ekspresivnim, liričnim soliranjem koje Ack prati briljantnim upadima na horni.

Naravno da ovakav album neće moći da prođe bez naklona Ellingtonu pa pred kraj ima da se čuje Take the "A" Train koju je napisao njegov slavni aranžer, Billy Strayhorn a koju ovde Ack van Rooyen istražuje radosno, nesputano, kao da prvi put vidi ove note na papiru i ne može da im se nadivi.

Imamo i još standarda iz tridesetih, a skoro da nemate standardniju pesmu od Just Friends koju su svirali i snimali skoro svi kojih možete da se setite, od Charlieja Parkera, preko Franka Sinatre do Sun Ra. Nizozemci je ovde sviraju brzo, energično, sa jasnim omažiranjem Clarka Terryja i Cheta Bakera, i ovde van Asselt radi neke jako zabavne stvari na klaviru, potežući unazad do regtajma ali se uvek vraćajući u bebop. No, van Rooyenovo soliranje je toliko slatko i lirično da je on na kraju zvezda ove izvedbe.

I zapravo čitavog albuma. Kao jedan od poslednjih snimaka velikog trubača i flugelhorniste – van Rooyen će umreti već Novembra 2021. godine – Song for Lost Friends je veoma lep način da se čovek osvrne na karijeru, nasmeši se i kaže sebi da je radio dobre stvari. Slušajte:

https://edgarvanasselt.bandcamp.com/album/song-for-lost-friends

Sledeće što slušamo danas je sudar elektronske plesne muzike i džeza a na albumu Calm: Feel the Moment - Laboratory Live in Kyushyu. Ovo je ploča četrnaest podugačkih kompozicija – najkraća traje pet minuta i dvadeset sekundi a najduža dvanaest minuta i sedam sekundi – i to sve svoj smisao više nego dobija kada znate da je u pitanju nešto između didžej seta iseckanog na komade i ,,pravog" koncerta sa ,,pravim" elektronskim kompozicijama.

Calm je naravno, glavni pseudonim japanskog didžeja i elektronskog muzičara po imenu Kiyotaka Fukagawa, a koji se muzikom profesionalno bavi već oko tri decenije. Fukugawa je istovremeno i didžej i producent i autor muzike, ali i vlasnik nekoliko etiketa koje rade elektronsku muziku i izdaju druge muzičare srodne po interesovanjima i senzibilitetu, i generalno zanimljiv lik. Iako ga izvan Japana znaju uglavnom po sporim, chillout-friendly radovima koje je uglavnom publikovao na vinilu u saradnji sa italijanskom etiketom Hell Yeah!, Fukugawa radi dosta različitog elektronskog zvuka pod imenom Calm i u drugim kontekstima i ovaj album – nakon komada koji ga otvara a koji jeste prilično laundž-frendli – dopušta da se nešto od toga čuje.

Glavna stvar zbog koje je ovaj album nama danas zanimljiv je upravo jer spaja Fukugawin bogati, interesanti stil elektronskih bitova i sintisajzerskih melodija sa džez soliranjem. Na saksofonu je ovde tokijski muzičar Yuichiro Kato koji inače pravi interesantnu – često i samu vrlo chilled out – muziku na razmeđi džeza i elektronike, kombinujući razne instrumente – elektronske i akustične – a sam svirajući klarinet ili saksofon.

Na Feel the Moment Kato je samo na saksofonu i kombinacija elektronskih ritmova, pulsiranja, sintisajzerskih tema i tekstura sa njegovim džez-soliranjem je vrlo efektna. Ovakva muzika nije bez razloga omiljena podloga za čilaut sesije – na kraju krajeva utemeljiteljski album čitavog podžanra, Ki-Oku DJ Krusha i Toshinorija Konda iz 1999. godine je i danas, mislim, rado u rotaciji u pogodnim prostorima – ali Fukugawa i Kato imaju značajno jaču ambiciju do da naprave samo prijatan zvučni tapet. Fukugawine produkcije su raznovrsne i često se oslanjaju na dekonstrukcije instrumentarija – slušajte u šta se na sredini pretvori Light Years sa nečim što je možda i nesvesni omaž Pink Floydu – ali su onda često i meditativne (Space is My Place, recimo) i emituju jednu gotovo zen-budistički svečanu, radosnu umirenost. Fukugawa, da se razumemo, svoje korene vidi upravo u džezu, navodeći Davisa, Coltranea* i Beatlese kao utemeljiteljske uticaje, pre nego što će otkriti Talking Heads, Beastie Boys, Kool & The Gang i onda techno i house, pa su i njegove kompozicije kreirane da naprave prirodan prostor Katovom soliranju. Ovo je vrlo lep spoj dvojice ljudi koji prave vidne gestove da jedan drugom učine, i da rezultirajući zvuk bude organska sinergija elektronike i akustike, ali ne i puka ispasirana i izblendovana zvučna podloga za one momene u četiri ujutro kad pijete vodu, glava vam pada i čekate da ekseri lagano prođu kroz vaš organizam pa da njihove poslednje ostatke ispiškite pre nego što odete da spavate.
*I dan danas navodi Pharoaha Sandersa kao najomiljenijeg muzičara svih vremena

Naprosto, Fukugawa je ozbiljan kompozitor i njegove kompozicije, iako imaju više ,,horizontalnu" logiku primerenu DJ setu a manje ,,vertikalnu" konstrukciju stroge akademske građevine gde sve što je naredno došlo mora da se temelji na onom prethodnom, to što radi – radi odlično. Kompozicije na ovom albumu su kao serija polaroida koje vidite u starom porodičnom albumu naređane nehronološkim redom, ne nužno ,,smislene" u redosledu kojim ih gledate ali LOGIČNE kao celina, sa kompleksnim i kompletnim narativom koji ćete dobiti kada prođete kroz sve. Pritom, on i solidno svira Fender Rhodes i druge instrumente ulazeći u solo-dijaloge sa Katom (npr. u Music is Ours) i ovo je ploča sa dosta supstance.

https://calm.bandcamp.com/album/feel-the-moment-laboratory-live-in-kyushyu

Za kraj slobodna improvizacija ŠTA DRUGO? WØJT: Motor Cortex Overhaul je, za razliku od prethodna dva izdanja koja smo danas slušali NAGLAŠENO studijska ploča, mada, naravno, slobodna improvizacija se po pravilu (mada ne uvek) svira uživo tako da je ovo akademska razlika. U pitanju je skroman ali pitak materijal napravljen devetnaestog Juna u studiju Hjulvispen u Oslu i iza akronima WØJT stoje oboista Jan Wiese i gitarista Tellef Øgrim.

Øgrim je neko čiju sam muziku počeo intenzivno da slušam sa velikim zadovoljstvom poslednjih par godina – a i čija je Bandcamp stranica zauzvrat donela dosta prometa mom blogu, na čemu mu se zahvaljujem – jer je u pitanju jedan od onih free improv gitarista za koje naprosto imate utisak da su TOLIKO pronikli u svoj instrument, ali i muziku kao medij da više ni o čemu ne razmišljaju. Øgrim naprosto uvek zvuči kao da je samo tu i samo uvek pronalazi prave, najpravije note, bez ikakvih naglašenih tehničkih egzibicija, bez ikakvih isforsiranih eksperimentalnih ambicija. Na ovom, recimo, EP-ju (tri kompozicije, dvadesetak minuta) on svira akustičnu gitaru, često razlažući ,,prave" akorde i svirajući ,,tehničke" fraze koje ne podrazumevaju rastavljanje gitare na komade ili njeno tretiranje kao pronađenog predmeta za koji nemamo pojma čemu služi. I to zvuči sjajno, naročito u sparingu sa Wieseom koji je jedna ekstremno stara kuka evropske (i američke) improvizacije i elektroakustičke kompozicije ali sa jednim vrlo akademskim kvalitetom u svojoj tehnici.

Ne mislim da je Wiese sad zapravo EKSTREMNO star ali on je muzičar aktivan od ranih osamdesetih i sarađivao je sa nebrojenim ljudima sa severnoameričkog i evropskog kontinenta, kombinujući elektroakustiku i slobodniji džez i nastupajući ili snimajući sa ljudima kao što su Tetsuro Hoshii, Walter Chesarini, Aronne Dell´Oro, Håkon Storm, Håvard Caspersen... Sa Øgrimom, kao WØJT snimio je album Undreaming 2019. godine i povratak u studio za ovu postavu izgleda da je veoma prijao obojici jer Motor Cortex Overhaul zvuči kompaktno, energično a opet dovoljno ,,cerebralno" i distancirano od nekakve populističke svirke. Øgrim i Wiese ovde možda jesu dva stara ortaka koja bi mogla da sednu i izdžemuju dvadeset minuta muzike i da je nikada ni ne poslušaju jer je bila tek mrvu više od zagrevanja za ,,pravu" svirku, ali naravno da Motor Cortex Overhaul pruža propisnu, hardcore improvizaciju u kojoj oba muzičara pored svojih standardnih instrumenata – a Wiese je vrlo dobar svirač oboe – udaraju i u razne kuhinjske predmete, uključujući džezvu za kafu pa i slavinu.

Kombinacija ,,pravih" muzičkih zvukova – uključujući, rekosmo, akorde, fraze, kompletne tonalne solaže sa šetnjom kroz registre – i priručnih sredstava ovde zvuči prirodno, organski, logično, sa vrlo solidnim kvalitetom zvuka i čujnim entuzijazmom dvojice veterana koji do kraja druge kompozicije, Ack Tun, sviraju gotovo čist džez. Ili ga bar Wiese svira, solirajući kao da je na svadbi i treba podići goste na stolove, dok Øgrim ispod njega razara svoju gitaru. Dulark, koja materijal zatvara je najapstraktnija pa i najagresivnija u svom odmicanju od tonalnosti i muzičkih zvukova ali onda u neku ruku i najuzbudljivija, sa Wieseom koji ne odustaje od impresionističkih fraza i maštarija čak i dok Øgrim odlaže gitaru i mikrofon približava vodi koja ključa u džezvi. Dobro jutro, džezveri indeed. Sjajna zabava i, nadam se, najava novih i opširnijih studijskih avantura za WØJT:

https://tellefogrim.bandcamp.com/album/motor-cortex-overhaul

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 19-07-2025, 12:59:34

Još malo ambient džeza za novi toplotni talas

https://open.spotify.com/album/3DCn9TV1eddK9j4EKqWo84?si=-iO39KbzSMOn-Pkcdy-2sw

Ko oće da kupi ima ovde

https://store.bluenote.com/products/nate-mercereau-josh-johnson-carlos-nino-openness-trio

Pederski Blue note kaže digitalno izdanje može samo amerikancima, al postoji piracka verzija i to ćemo slušati u inat.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 20-07-2025, 13:06:47

Danas malo avangarde a malo i romantike, kako bismo ispunili sve vaše potrebe vezane za konzumaciju džez muzike u toplim letnjim danima. Jer vas VOLIMO:

FAS Trio: Yab Yum je zabavna, blago obredna ploča slobodne improvizacije spravljene u Meksiko Sitiju, od strane ljudi koji ovo zajedno rade već dve decenije. No, njihov pristup improvizaciji je očigledno taj da je u pitanju proces a ne serija polaroida, pa je Yab Yum tek treći album koji su snimili za sve te godine. On je i smisleno drugačiji od prethodnih radova pod ovim imenom ali i od drugih savremenih radova ovih muzičara sa eksplicitnom ambicijom da se pronađu nove, neistražene teritorije na intersekciji fri džeza, slobodne improvizacije i tradicionalne muzike. Ono najvažnije, album Yab Yum zvuči avanturistički, rizično, na momente onako herojski naivno kako donkihotovska priroda slobodne improvizacije praktično zahteva.

Jorge Fernández je bubnjar iz Meksiko Sitija sa uobičajenom kombinacijom sviranja na krvarećoj oštrici beskompromisne avangarde, sviranja u MNOGO različitih postava i konteksta bližih ili daljih od tradicionalnog džeza uključujući fjužn i rok muziku, sa edukatorskom ulogom koju je igrao ili igra u različitim meksičkim obrazovnim institucijama, sa solidnim kompozitorskim stažom ali sa ljubavlju, iznad svega, prema improvizaciji. Zanimljivo je da je Fernández započeo svoju muzičku naobrazbu sa osam godina učeći gitaru i pevanje a da je pivotirao na udaraljke sa petnaest godina, kada je bilo vreme da se krene sa ozbiljnim studiranjem, na neki način radeći suprotno od onog što je nekakav uobičajen smer u kome razmišljaju mladi muzičari. Prvo je učio klasične udaraljke a onda se zainteresovao za džez i tu je, kaže, pronašao svoj sopstveni glas. Diskografsku karijeru je započeo 2014. godine uz pomoć stipendije za mlade autore koju je dobio od Nacionalne fondacije za unapređenje umetnosti, FONCA, ali Jorge Fernández Quartet sa kojim je snimio album je postojao i čitavu deceniju pre toga, rođen iz interakcija sa raznim muzičarima koje je imao nakon diplomiranja, tražeći pravu postavu za svoje ideje.

Fernández navodi uobičajena imena kao uzore za ono što radi: Thelonious Monk, Eric Dolphy, John Coltrane i Ornette Coleman, dakle najuglednija imena iz nekih od najrevolucionarnijih perioda američkog džeza ali je njegova muzika svesno pravljena da izbegne imitiranje džeza iz šezdesetih i sedamdesetih, koristeći njegova dostignuća kao polaznu osnovu. Na njegovoj Bandcamp stranici možete čuti mnogo muzike koja demonstrira ova njegova razmišljanja ali Yab Yum je verovatno do sada najveći odmak od tog ,,klasičnog avangardnog" džeza a istovremeno mu je i najverniji po eksperimentatorskoj ambiciji.

Pored Fernándeza u triju su još i Remi Álvarez na flauti i elektronici, te David Sánchez na kontrabasu. O Sánchezu nisam uspeo da pronađem nikakve podatke, ne najmaje zbog toga što ime deli sa gomilom slavnijih ljudi od kojih su neki i vrlo poznati muzičari, ali Remi Álvarez je ime koje bi trebalo da je poznato svakom ljubitelju džeza u Meksiku. Ovaj veteran meksičke avangardne scene je i sam prvo sebe tražio u klasičnoj muzici pa se pronašao u džezu, samostalno naučivši da svira saksofon a nakon studija flaute sedamdesetih godina prošlog veka, 1984. godine je osnovao svoj džez-kvartet pa se kasnije preselio u Njujork, ulazio sve dublje u improvizaciju učeći sa takvim legendama kao što su Roscoe Mitchell, Anthony Braxton, Don Cherry i George Lewis. Zatim je i u Parizu učio kod Stevea Lacyja a i sam navodi da mu je otkrivanje muzike ljudi kao što su John Coltrane, Eric Dolphy i Ornette Coleman promenilo pogled na muziku i život sa njihovom kombinacijom spiritualne dubine, slobodne forme i nesputane kreativnosti. Njegovu muziku danas karakterišu, citiram, ,,sloboda, otpor i intuicija" i imati Álvareza u postavi znači uvek imati obavezu da se ide neistraženim putanjama.

Sa Yab Yum FAS Trio kombinuju vrlo organsku, vrlo akustičnu svirku sa malo elektronike i eksperimentisanja sa tradicionalnim bojama kako bi postigli ,,drvenu" boju zvuka. Ovo je improvizovana muzika, zasnovana na komponovanju u hodu ali ona je istovremeno i vrlo repetitivna (makar u prvoj polovini albuma), mnogo više zainteresovana za postizanje neke vrste ritualnog transa nego za stalne reinvencije odnosa između instrumenata i disrupcije forme.

Štaviše, često pominjem da u slobodnoj improvizaciji i free jazzu nestaju podele na pratnju i soliste i da su u ovakvim postavama ,,svi glavni" ali FAS Trio taj pristup uspeva da spoji sa jednim opet dosta tradicionalnim pristupom svirci u kojoj ritam sekcija ima prepoznatljivu ulogu držanja ritma i kreiranja gruva a Álvarez na flauti preko toga solira. No, ,,tradicija" o kojoj ovde pričamo ne mora nužno biti ,,džez tradicija" i već naslov druge kompozicije, Por los Ancestros ukazuje da se u ovoj muzici traži spona sa ostavštinom predaka, i to ne konkvistadora koji su došli da pokore novi kontinent nego onih koji su bili mnogo bliži njegovom tlu, njegovom biljnom i životinjskom svetu, njegovoj klimi i njegovom generalnom ritmu življenja. Trojica muzičara onda izbegavaju za free jazz česte dinamičke varijacije, sa kompozicijama koje polaze tiho, uspinju se do katarzičnih klimaksa pa se ponovo stišavaju i ovo su mnogo ,,horizontalniji" komadi, ujednačene dinamike, kinetičkog, pa i plesnog ritma i razigrane improvizacije.

Fernández ovde svira poliritmično i kompleksno, ali prebrojivo a Sánchez pomaže dobro odmerenim punktuacijama koje slušaoca drže usidrenim pa ga i usmeravaju na to kako se uz ove ritmove može plesati. Naravno, to je sve uglavnom naglašeno primitivno u nekakvom antropološkom smislu i nudi primalni, sirovi gruv koji osećate celim telom. Álvarez preko toga svira improvizovane napeve i na licu mesta smišljene teme koje svoju jednostavnost zaista duguju tradicionalnoj muzici a a svoj razvoj džez-nasleđu improvizovanja.

Yab Yum je ploča sa osam kompozicija vrlo ujednačenog zvuka, ali vrlo dinamične razmene između muzičara. U drugoj polovini albuma Sánchez sve više svira gudalom i proširuje zvučnu paletu ulazeći u direktne dijaloge sa Álvarezom a i sam Fernández će se dohvatiti okarine pa su druge četiri kompozicije naglašeno psihodeličnije i nešto apstraktnije od onog što je prethodilo, dosledno ulazeći sve dublje u kolektivno nesvesno ali i u principe žestoke avangarde pa je, recimo, Confusión uvod a Magical Emanation vrlo autoritativna razrada free improv pristupa u kome se gubi granica između ritma i teme i svi instrumenti sviraju u istoj ravni. Espontaneidad koja album zatvara je iznenađujuće topao i umiljat zaključak ovog smera razmišljanja i slušaoca podstiče da krene sve iz početka jer ovakvo putovanje, da se razumemo, nije dovoljno iskusiti samo jednom:

https://musicjorgefernandez.bandcamp.com/album/yab-yum

Imamo jednog latinoameričkog muzičara i na drugom albumu koji danas slušamo. Bosiljka Kulišić & Nicolas Moretta: BalkArg A je kolaboracija između crnogorske harmonikašice Bosiljke Kulišić i argentinskog gitariste Nicolasa Morette, album originalnih kompozicija koje na ljupke načine oživljavaju nostalgiju i romantiku ali se ne dave u sentimentalnosti i nude zapravo strastvenu fuziju argentinskog tanga i balkanskog folklora. Ovo je prvi snimljen materijal za ovaj projekat ali mislim da bi bila šteta da bude i poslednji jer ovde ima da se čuje puno simpatične muzike. Bosiljka Kulišić i sama kaže da je napisano još kompozicija za koje ovde nije bilo mesta – već ih ima petnaest (od čega na Bandcampu četrnaest na izvolte i jedna kao bonus) – i da je sasvim izgledno da već iduće godine dobijemo novi album projekta BalkArg.

Bosiljku Kulišić možda i znate a ako živite u Herceg Novom, VEROVATNO je znate pošto je ova žena, čini mi se neizbežna, sa dosta javnih nastupa i gostovanja po televizijama. Rođena u Bosni i Hercegovini ali kao nažalost i ogroman broj drugih ljudi ekspatrirana tokom rata devedesetih, danas je ona pomalo svestrana edukatorka koja, iako je po vokaciji muzičarka – klasične studije na akademiji u Bernu, master studije izvođenja klasične muzike u Lucernu – jedan solidan deo svog vremena ulaže u raznorazne self-help poduke i knjige poput ,,Kako preživjeti sebe" ili ,,5 ključnih elemenata uspješnog predavanja". Da bude jasno, Bosiljka Kulišić nije nekakav samouki TikTok lajfkouč, ona ima i master iz pedagodije (ali i iz neurolingvističkog programiranja pa kome je to kontroverzno, nek zabeleži) tako da je prenošenje znanja i podučavanje njena pasija i zapravo u dobrom delu njenog rada muzika se koristi ne samo kao predmet učenja već i kao sredstvo poduke, pa i kao terapeutska metodika.

Ono što moram da podvučem u vezi ove autorke je ljubav prema životinjama i čak i inače dosta ,,ozbiljan" dizajn omota ovog albuma sadrži sliku mačke sa akustičnom gitarom u rukama a koja, pretpostaviću, predstavlja Morettu. Nicolas Moretta je, dakle, Argentinac, rođen u Buenos Airesu, nastanjen u Herceg Novom, vrstan gitarista i, da odmah razjasnimo, NE isti Nicolas Moretta koji je osnivač argentinske firme More Guitars što se bavi dizajnom i proizvodnjom gitara. Ovaj Nicolas Moretta ima naobrazbu iz tango muzike i veliko sviračko iskustvo u Južnoj Americi a gde je sarađivao sa Silvanom Casavale, Rudijem i Ninijem Floresom i nastupao je, kažu mi ,,na svim značajnim festivalima širom Latino Amerike", trenutno aktivan u tandemu sa Bosiljkom, svirajući tu ljupku kombinaciju tanga i balkanske muzike.

I, mada naglašavam da je BalkArg A ,,ljupka" ploča, ona nije trivijalna. U sviranju Bosiljke Kulišić se čuje akademsko nasleđe, ne samo u disciplinovanoj, odsečnoj tehnici već i u obogaćivaju tradicionalne harmonije jednim istraživačkim duhom koji joj daje relevantnost i novi život i u dvadesetprvom veku. Ima na ovom albumu mnogo motiva za koje biste se zakleli da ste ih već čuli, ali muzika je na njemu sva autorska – dve pesme je napisala Bosiljka, dve je uradio Nicolas a ostale potpisuju zajedno – i samo je vrlo znalački smeštena u korpus tradicionalnog zvuka, da odmah bude familijarna, ugodna, pa i intimna. Stari kapetan je, recimo perfektna mala pomorska poskočica u razigranom tročetvrtinskom ritmu, tarantela sa harmonikom koja temu obradi tako detaljno da kada Moretta na gitari dobije momenat da svira ,,solo" on mora da se tako snažno transformiše u ,,barbu" da prosto osećate kako mu raste brada. Glas Žene je onda, recimo dostojanstveni valcer i ove dve pesme su pisane za radio dramu Sat Starog kapetana u produkciju Herceg Festa iz Herceg Novog. Milonga Adriatica je onda vatreni, energični tango kakvog se ne bi postideli ni u jednom argentinskom baru koji drži do sebe, bez obzira na jadranske motive koje Moretta stručno prosipa preko ritma harmonike.

Mačke se pominju na više od jednog mesta na albumu pa je Mačija igra narodnjak po svom zaraznom ritmu (,,kombinacija kola i latinoameričke polke. Oni imaju neke svoje polke koje su drugačije od naših...", kaže Bosiljka) ali sa melodijom koja ima detinji optimizam i mogla bi da bude na saundtraku naredne Super Mario igre bez ikakvih problema. Moretta i ovde plete po gitari kao iskusni tamburaš a gaženje po papučici za gas prema kraju pesme je posebno lep element koji podseća da ni akademski muzičari nisu rođeni sa metronomom u rukama i da razumeju šta znači prepustiti se žaru borbe. Mačak Žarko je sa skoro tri i po minuta druga po dužini na albumu i to je praktično epska, dostojanstvena oda mačoru koga pre slušanja ovog albuma nisam znao ali koga verujem da bih sada prepoznao ako me put nanese u Herceg Novi. Epiku i emociju ove pesme objašnjava i to da je u pitanju posveta preminuloj baki i teškom emotivnom trenutku u životu autorke a gde je pomenuti mačak fokalna tačka sećanja koje je trebalo transformisati iz bolne u plemenitu uspomenu. Treća pesma sa mačkom u imenu, Gato (para Tatin) je Nicolasova i u njoj se zapravo radi o formi argentinske narodne muzike i plesa a gitarista ju je napisao kao posvetu svom preminulom ocu, zaljubljeniku u Gato.

Za ljubitelje tradicionalnog plesa tu je Početak kolo koje je ,,kolo" samo po tome što negde duboko ima dvočetvrtinsku osnovu ali oboje muzičara sviraju u kompleksnom, poliritmičnom modusu sa temama koje se razvijaju kroz taktove i lete po skalama, i do kraja i ova kompozicija – polka! – zvuči kao nešto što biste čuli u videoigri koju bi potpisao Nintendo. A što je, ko me poznaje, jedan od ozbiljnijih komplimenata koje umem da udelim.

BalkanArg A je, prosto, album tokom koga je teško skinuti osmeh sa lica. Kombinacije tanga i balkanske muzike nisu baš naročito retke među ovdašnjim autorima podignutim na tradicijama džeza i klasike, i mnoge od njih su sentimentalne i intimne na svoju štetu. Sa druge strane, ovaj duo ima konceptualnu čistotu i radost izvođenja kojima se jako izdvaja iz te bare pune učtivih krokodila i osvaja jedan prepoznatljiv, autentičan identitet. Odlično je i čekaćemo naredni album sa apetitom:

https://balkarg.bandcamp.com/album/balkarg-a

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 27-07-2025, 12:26:58

Nisam svesno odlučio da danas pišem o dva izdanja PRILIČNO AVANGARDNOG DŽEZA nego se to prosto tako namestilo samo od sebe. Uostalom, kada Satoko Fujii izda novi album, mi stanemo mirno, to je tako i zakonski uređeno i nema prostora za neka kreativna tumačenja. Takođe, odavno nismo slušali album solo improvizacija na saksofonu. Pa eto.

Dakle, prvi album, od dva koja ćemo danas sa zadovoljstvom poslušati je Kaze & Koichi Makigami: Shishiodoshi i on nam donosi prilično urnebesan sudar japanske i evropske džez avangarde u prostoru u kome se tradicija i revolucija srdačno pozdravljaju stiskom ruke i gledaju kako jedna drugoj što efikasnije da zariju nož u leđa. Pobednici smo na kraju, mi, slušaoci, mada je fer reći i da Shishiodoshi zvuči kao ploča tokom čije su se proizvodnje muzičari baš solidno zabavljali. A i sama Satoko Fujii kaže ,,Veoma smo se zabavili praveći ovu ploču. Koichi je u muziku uneo nešto unikatno i to je i nas nateralo da sviramo drugačije". A kad kaže ,,drugačije", pijanistkinja vas priprema na preko sat vremena ljute improvizacije u kojoj se svira i bučno i brzo ali koja ima i pasaže razoružavajuće folklorne naivnosti koju u blender ubacije Koichi Makigami, po vokaciji glumac i plesač, po karijeri muzičar, ali po interesovanjima, očigledno, renesansna ličnost.

O Satoko Fujii sam već pisao dosta opširno pa ne bih ponavljao priču o njenom životu i priključeniju. Evo teksta od jesenas o njenom kvartetu (https://cvecezla.wordpress.com/2024/10/27/jazz-nedeljom-satoko-fujii-quartet-dog-days-of-summer/) u kome je navedeno sve što o njoj treba da znate ako ste namerili da se u nekom finijem društvu predstavite kao poznavalac japanskog avangardnog džeza i njenog mesta u toj bari punoj krokodila. Za ovu priliku, pak treba da ukažemo da je Kaze jedan od projekata u kojima je pijanistkinja aktivna poslednju deceniju i po i da je prelepo videti ga u novoj inkarnaciji.

Kaze je osnovan 2010. godine, kao japansko-francuski kvartet sa sumnjivo prevelikim brojem truba a bez kontrabasa. Sa japanske strane su u njemu Satoko na klaviru i njen životni partner Natsuki Tamura na trubi, dok boje francuske zastave, sve tri, brane još jedan trubač, Christian Pruvost i bubnjar (i elektroničar) Peter Orins. O Fujii i Tamuri smo, dakle, već pisali, a Francuzi su, da ne bude zabune, vrlo iskusne, vrlo stare kajle avangardnog džeza i improvizacije.

Christian Pruvost je klasično obrazovan, sa fokusima koji su obuhvatili elektroakustičku kompoziciju, akuzmatičku kompoziciju i konkretnu muziku, i to sad zvuči JAKO akademski i ozbiljno, a Pruvost i jeste čovek koji voli da radi u kontekstima koji teorijski omogućavaju mnogo eksperimentisanja. Međunarodni ansambl Dedalus u kome svira, dvanaestočlani bend Organik Orkestra i Grand Orchestra of Muzzix – tridesetočlani ,,big bend" čiji je umetnički direktor – su sve entiteti koji istražuju kontekste u kojima veće grupe muzičara mogu da zajednički rade sa velikom individualnom slobodom. U solo kontekstima on često trubu istražuje kao nekakav totalni generator zvuka pre nego kao džez ili klasični instrument – ali na ovom albumu i generalno unutar Kazea on ume da bude vrlo zabavan i razigran.

Orins je aktivan od sredine devedesetih, naravno najveći deo vremena unutar konteksta eksperimentalne i improvizovane muzike i neki od njegovih projekata su takođe napravljeni sa idejom improvizovanja velikih grupa muzičara u isto vreme (na primer La Pieuvre, orkestar improvizatora kojim od početka upravlja dirigent, Olivier Benoit, a koji je kasnije postao umetnički direktor nacionalnog francuskog džez orkestra). Kod Orinsa je važno napomenuti da je pre nepunih dvadeset godina započeo zanimljivu saradnju između francuskih muzičara iz sfere džez-avangarde i improvizacije, sa vijetnamskim muzičarima koji izvode tradicionalnu vijetnamsku muziku i tu je odrađeno nekoliko turneja i snimljen je album.

Nije, naravno, retkost da evroamerički improvizatori traže saradnju sa muzičarima koji rade unutar tradicionalnih muzičkih modusa jer se u njima spontanost ceni a teorija ima manju težinu od ekspresije i nekako je onda i Kaze kvartet sklopljen oko ideje da se četvoro ljudi služi intuicijom, da se mnogo i sa puno respekta slušaju ostali, da se muzika kreira suptilnim promenama boje isto koliko i užurbanom, dinamičnom svirkom. Kaze je i pre saradnje sa Makigamijem već proširivao svoju postavu petim članom svirajući sa legendarnom Ikue Mori 2020. godine a postoji i varijanta Trouble Kaze u kojoj je u postavi šest članova i svaki instrument je dupliran.

Na Shishiodoshi nemamo duplirane sve instrumente, ali trubu na momente imamo u triplikatu. Koichi Makigami je veteran japanskog avangardnog teatra i plesa, čovek aktivan od ranh sedamdesetih, prvo u okviru pozorišne trupe Tokyo Kid Brothers a zatim sa trupama koje su nastupale u Njujorku i Londonu, da bi 1976. godine osnovao svoju muzičku grupu, Hikashu, legendarni japanski progresivni/ avangardni rok sastav. Bend je isprva bio doživljavan kao ,,tehno-pop" grupa, pa je imao ugovor i sa Columbijom ali je Makigami vrlo ozbiljno vukao u avangardnom smeru pa su kroz bend prošli i razni velikani avangarde, od Otomoa Yoshihidea na gramofonima do Torstena Rascha na sempleru. Hikashu je i dalje aktivan sa relativno redovnim tempom izdavanja novih albuma.

No, Makigami je paralelno nastavio da radi i u teatru, osnivajući baletski grupu Tutuland Academy sa Nicholasom Dicksonom i Kotakeom Nobutakom 1987. godine a u muzici nastavljajući da sarađuje sa velikanima avangarde kao što su John Zorn, Kazutoki Umezu, Akira Sakata, Kenji Endo, Otomo Yoshihide, Ned Rothenberg, Marc Ribot, Cyro Baptista, Jaap Blonk, Jim O'Rourke, Peter Evans, pa je čak bio i gost na nastupima Faith No More u Japanu pre desetak godina. Sa Kazeom je već nastupao 2023. godine kada je kvartet radio japansku turneju a pre toga su se upoznali kada su oni nastupali na festivalu Jazz Art Sengawa čiji je on jedan od direktora. Shishiodoshi je onda snimljen Maja prošle godine na koncertu u Lilu, u Francuskoj, gde Orins i Pruvost inače žive.

Na ovom albumu Makigami svira trubu i šakuhači ali i velikim delom izvodi vokalne akrobacije koje samo povremeno možemo nazvati pevanjem. Ljubitelji Ground Zero će se sećati šta je Yumiko Tanaka radila sa svojim glasom u ovom bendu i postoji jasno utemeljenje u japanskom tradicionalnom i teatarskom muzičkom nasleđu za ovo što Makigami radi.

Shishiodoshi je sastavljen od tri dugačke improvizacije i ovo nije album rafalnog punk-jazza, osim naravno, u momentima kada jeste. No, koncept je ovde svakako da se kompozicije razvijaju preko dužih vremenskih perioda, sa muzičarima koji imaju slobodu i odgovornost da rade šta žele ali tako da se uklope u duh kvinteta. Prva i najduža kompozicija, Make a Change, naravno, kreće glasno i razigrano i ovo je najbliskije ,,normalnom" free jazzu što ova ekipa ovom prilikom prilazi. Naravno, Kaze su vrlo navikli jedni na druge i znaju kako se ove stvari rade, ali Makigami je iks-faktor, čovek koji izvodi mnogo vokalne akrobatike i u velikoj meri usmerava tok improvizacije celog orkestra. Ako volite apsurdističke, često groteskne, u svako slučaju zabavne vokalne improvizacije, Makigami uspeva da svojim radom inspiriše i ostatak benda da se uključi pa na naslovnoj kompoziciji, drugoj na albumu, dobijamo nekoliko momenata grupnih vokalnih improvizovanja.

No, ovo nije album samo free jazza ili samo teatarskog vokalnog izraza pa tu ima i dosta vrlo apstraktne svirke, sa Satoko Fujii koja ulazi u klavir i svira direktno po žicama, Orinsovim ,,etničkim" udaraljkama i bizarnim trubačkim eskapadama koje zvuče kao da je neko uhvatio zvuk usred skoka i izgužvao ga dok se ovaj grčevito brani a Makigami iz mrtvog ugla uleće sa maničnim kricima.

Iako su ovo najvećim delom improvizacije, muzika Kazea je uvek bazirana na nekoj osnovi pa je treću i poslednju kompoziciju, Inspiration 2 potpisao Tamura. Ona kreće zvižducima i cvrkutom, transformišući se prirodno u neku vrstu malog seoskog slavlja sa udaraljkama koje najviše podsećaju na gamelan iz jugoistične Azije i razigranim, melodičnim trubama. Par minuta kasnije, zvuci se ponovo rasprše u potpunu apstrakciju, potonu u gotovo tišinu pa iz nje ponovo izrone kao jegulja što se valja po blatu i uživa da vas šokira kad se najmanje nadate. Makigami ovde svira šakuhači i nudi tribalne, repetitivne vokalizacije pre finala u kome Fujii napadne svoj klavir sa takvom furioznošću da ostatak orkestra nema drugog izbora nego da uleti u paklenu free jazz završnicu koja je publiku u Lilu, ne sumnjam, ostavila u esktazi.

Shishiodoshi nije ni lak album da se presluša, on traje dosta dugo i ima mnogo delova koji zahtevaju mir, kontemplaciju, usredsređenost, ali i otvorenost koju podrazumeva onaj ,,deep listening" što ga je patentirala Pauline Oliveros. No, on je velikim svojim delom zabavan a uvek besprekorno odvažan da isproba SVE što može da se isproba pa makar nešto od toga delovalo i naivno. I prelepo je da ljudi sa toliko decenija iskustva iza sebe IMAJU kapacitet da zvuče naivno. Kaze su, dakle, ovde u brutalnoj formi a Makigami im junački staje na megdan i saradnja koja iz toga izlazi je legendarna:

https://satokofujii.bandcamp.com/album/shishiodoshi

E, sad, drugi album je pomenuta ploča improvizacija za saksofon i to SOPRAN saksofon, onaj najperverzniji od svih saksofona, koji sviraju samo ljudi što žele da nas uhvate u raskoraku i da nikada nismo sigurni da li slušao saksofon ili klarinet. Naravno, ja sam prilično gluv čovek, hoće to posle četrdeset godina slušanja metala isključivo na najjačem, ali istina je i da saksofonista sa kojim danas imamo posla voli da svira tehnikama koje zvuk njegovog instrumenta čine avetinjskim tako da zaista niste u trenutku sigurni čuje li se to metal ili drvo.

Edu Pons: 14 soledades para saxo soprano je izašao za etiketu iz Barselone, dungchen records koja sebe opisuje rečima ,,zvuci za visoke planine". Čisto da znate ako ste krenuli u planinarenje ili, čak, na alpinistički vikend, Pons (koji je, slutim, i jedina osoba iza ove etikete) poslednje tri godine izbacuje stvari koje opisuje i kao ,,hallucinated, bastard jazz from Spain" a to su uglavnom sve projekti koje radi pomenuti sam, povremeno u saradnji sa možda nekim drugarima, ali najveći deo vremena solo. ,,A temple of sound where everything can happen" kao slogan kojim dodatno opisuje svoju muziku ne treba da vas uplaši ali treba da vas malo isprovocira, naravno.

Eduardo Pons je saksofonista koji sebe opisuje pre svega kao ,,slušaoca" a što se perfektno uklapa uz već navedenu deep listening temu današnje džez Nedelje. Klasično je obrazovan na konzervatorijumu Huesca a David Ruiz mu je bio mentor i sa njim je Pons i dalje nastavio da sarađuje na raznim projektima, a dok je sam produžio svoje obrazovanje preko ESEM programa u Barseloni. Kao svirač, on sarađuje sa većim brojem različitih projekata u raznim žanrovima među kojima su Omar Sosa & Taller de Músics Ensemble, Reptilian Mambo i muzičari poput Marine Herlop i kontrabasistkinje Giulie Valle. Pons je i sam aktian u osnivanju sopstvenih projekata, pa on stoji iza bendova kao što su Hulm, Hekura, Lidia Facerías & Edu Pons, Bang Mantra i In Roots, a nastupao je na raznim relevantnim festivalima kao što su Sónar, Slap!, Pirineos Sur, Vijazz, Estival de Jazz de Igualada, Zaragoza Jazz Festival... Pons je u ovom trenutku i predavač na pomenutoj muzičkoj školi Taller de Músics u Barseloni a ovaj album je, pa, neka vrsta serije minijaturnih studija i eksperimenata.

Naime, dok je prva kompozicija na 14 soledades para saxo soprano dugačka neke 164 sekunde, većina od četrnaest komada traje manje od jednog minuta. Pons ovde ne traži transcendenciju u iznurujućim, produženim rvanjima sa zvukom već, naprotiv, u manjim celinama gde se po jedna ideja može istražiti u nekoliko desetaka sekundi, neretko samo sa moduliranjem jedne jedine note i osluškivanjem njenog pretapanja u teksturu.

Ovo je, jasno je, spartanski kontekst, ali je pravilno odmeren. Zvuk je sirov, uhvaćen jednim mikrofonom – možda i ne profesionalnim – a svirka je posvećena, sa mnogo težine koja se daje savakom tonu. Kompozicije nemaju imena jer je ovde sve apstraktno, bestelesno i lišeno spona sa žanrovima, ali naravno da sve proističe iz free jazza i njegovih sudara sa akademskom avangardom. Pons tokom svog sviranja ne svira stvarne teme ali duže kompozicije, na primer prva, imaju prostora da se iz njih razvije tonalna improvizacija pored svih distorzija i naprslina koje njegova tehnika proizvodi. I treća kompozicija je neka vrsta dekonstruisanog džeza sa solažom koja se uzdigne i završi u dvadeset sekundi pre nego što naredna kompozicija, devedesetosekundna ,,IV" donese visoke tonove i lagani vibrato i posle nekoliko trenutaka vam se čini da slušate životinju – na primer mačku – koja pokušava da peva.

Ovakva muzika, naravno, živi na tome da slušaoca izvodi iz uobičajenog opsega boja i tonova, da mu pažnju skrene upravo na zvuk, da ga natera da aktivno sluša i prepoznaje nijanse u nečemu što isprva deluje sasvim jednobojno, dubine u nečemu što deluje kao da ima samo jednu dimenziju. ,,VI" je praktično jazz balada, samo što je neko napada na polovini a ,,VII" je pijana spirala koju izvodi zvezda padalica koju posmatrate iz nemogućeg ugla.

Kada na kraju čujete aplauz shvatite da Pons nije bio sam pred mikrofonom, i da je ovo bio duhovni striptiz najvišeg ranga. A to je uvek divno:

https://dungchenrecords.bandcamp.com/album/14-soledades-para-saxo-soprano

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 03-08-2025, 12:29:41

Čovek tako bude miran i gleda svoj posao kad odjednom sa svih strana kreću bubnjevi, kao da je neko bataljon Orka nahranio ljutom paprikom i podelio mu automatsko oružje, onda odozgo krene kontrabas kao tepih bombardovanje nakovnjima, hiljadama nakovnja i uz sve to stiže saksofon da vas ubode prstima pravo u oči, kao nekakav kjokušinkai majstor, ali taj kjokušinkai majstor je u stvari tvor a prste je prethodno umočio u najljući wasabi sos koji možete kupiti a da ne dospete na listu osoba osumnjičenih za terorizam. Sve to pa još i nadrealistički, morbidni ali istovremeno melanholični imaginarijum, oh, VRATILI SMO SE BEBO i bit će prelijepo!

Kada sam jutros došao u kancelariju, nismo imali vode. Incident koji bi inače imao snagu nuklearnog napada na miroljubivu, pacifističku zajednicu humanitarnih desk džokeja sam jedva registrovao jer su mi u glavi još odzvanjali božanski zvuci albuma James McKain, Damon Smith & Weasel Walter: ...seeing the way the mole tunnels.... koji sam slušao na putu do posla. U godini u kojoj je već izašlo PREVIŠE odličnih džez albuma upravo nam je stigao jedan koji zakrivljuje realnost oko sebe, zahteva svu pažnju koju imate i rearanžira ćelije mozga na opasne načine. Priđite da se ne derem, sve mi još uvek zvoni u glavi.

Pre nekih godinu i po dana James McKain je svojoj mejling listi poslao prilično mračnu poruku. ,,Od sutra brišem ovu Bandcamp stranicu. Molim vas da daunloudujete šta želite, ali nemojte kupovati nikakav merčandajs. Ako vam dugujem neke pare za nešto što vam nisam poslao, pošaljite mi imejl na (CENZURISANO). Više ne verujem u ovu muziku."

Ovo su poruke kakve šalju ljudi kada se nalaze u najdonjem delu sinusoide koja opisuje promene depresivnih stanja u čovekovoj ličnosti i mada se uz dosta napora iz ove jame mnogi izvuku, u tom partikularnom trenutku im se čini da nema ničega više ispred njih, da je sve gotovo i da ni jedan napor koji se potencijalno može napraviti neće doneti nikakav rezultat.

James je, znamo to i pisao sam o njegovim izdanjima više puta, jedan od najboljih i najzanimljivijih saksofonista koji trenutno rade u široko shvaćenom kontekstu avangardnog free jazza. Uzgojen na kombinaciji klasičnog ekstatičnog jazza i marksizma, James je jedan od aktuelnih heroja brizantne, beskompromisne muzike koja intenzitet improvizacije i revolucionarnost avangarde shvata i dalje smrtno ozbiljno i nema nameru da se u skorije vreme preseli u nekakvu distanciranu postmodernu poziciju.

Hoću da kažem, kada je James napisao ,,Više ne verujem u ovu muziku" moja prva pomisao bila je ,,Ne verujem Jamesu kada ovo kaže. Ovo ne piše on. Ovo piše depresija." Kao neko ko gotovo celog života koketira sa distimijom, mogu da kažem da znam kakav je to osećaj. Ali naravno da ja nisam psihijatar i naravno da je u ovakvim trenucima najviše što možete da uradite da čoveku date prostora da se zaleči i da mu javite da ste tu za njega onda kada on bude ponovo hteo da bude tu za druge ljude.

McKain je, ipak, čini se prilično uspešno prebrodio plavu fazu i, kako u kratkom tekstu koji ide uz ovaj album piše, prošle se godine pridružio dvojcu Damon Smith i Weasel Walter i prvo u studiju zabeleženo svedočanstvo ove saradnje je album ...seeing the way the mole tunnels.... snimljen u Ilinoju petnaestog Decembra prošle godine. James mi ga je jutros poslao, ja sam stavio slušalice na uši, izašao iz kuće i nije prošlo više od dva minuta prve kompozicije, adekvatno naslovljene Wrecked brain in the capital, a koju sam odvrnuo na najjače, kako se ovakva muzika samo i sluša, pre nego što sam se sudario sa kamionom. Da bude sasvim jasno, kamion je išao polako a ja sam išao peške, ali da sam išao malo brže najebali bismo i kamion i ja. Živ sam, dakle, ali da sam i poginuo, bio bi ovo proverbijalni DOBAR NAČIN DA SE UMRE, sa razuzdanim free jazzom koji mi vrišti u ušima dok krvarim na asfaltu.

Za Jamesove biografske podatke, ako ih već ne znate napamet, možete skočiti do mog prikaza albuma Blekingegade od pre dobre tri godine (https://cvecezla.wordpress.com/2022/05/22/jazz-nedeljom-dennis-mckain-murray-sullivan-blekingegade/). Takođe, kupite taj album ZA IME SVETA, u pitanju je apsolutni moderni free jazz klasik.

Za biografske podatke ostala dva člana ovog trija se možete vratiti nekoliko meseci unazad i čitati moj prikaz albuma One Head Four People kvarteta koji predvodi veteran Roscoe Mitchell (https://cvecezla.wordpress.com/2025/02/16/jazz-nedeljom-roscoe-mitchell-quartet-gratitude-one-head-four-people/), ali nekako mislim da većina ljudi koja ovo čita već u najmanju ruku zna ko je Weasel Walter. Čovek na kraju krajeva ima tridesetogodišnju karijeru na OZBILJNO krvarećoj oštrici avangardnog džeza i srodnih muzika (u koje, TAKOE, ubrajamo i death metal), a i vrlo detaljnu stranicu na wikipediji, skoro sigurno detaljniju od bilo koje lasice koja se rodila na planeti u poslednjih sto godina. O Smithu sam, takođe pisao prošli put ošpširnije pa ću samo reći da je ovo ekstremno raznovrstan kontrabasista koji je svirao sa Henryjem Kaiserom, Peterom Brötzmannom, Cecilom Taylorom, Elliottom Sharpom...

Na ...seeing the way the mole tunnels.... ova tri muzičara pristupaju free jazzu iz jedne relativno izmeštene pozicije. Ako ste kod Mckaina na prethodnim izdanjima često mogli da vidite otvorene i entuzijastične posvete konceptu harmolodije koji je izmaštao veliki Ornette Coleman i direktne spone sa američkom tradicijom ekstatičkog sviranja saksofona u free jazz kontekstu, ovde se brzo primeti da su stvari nešto drugačije. I trio naglašava da je album bliži free jazzu u evropskoj tradiciji, dakle, udaljeniji od bebopa i bluza makar za širinu jednog okeana, sa ,,angularnim pristupom materijalu i inovativnom formom".

To je mnogo reči da se opiše kako je ovo album vrlo intuitivno razumljivog free jazz improvizovanja od strane trojice ljudi koji već godinama sviraju onoliko brzo i žestoko koliko to ljudska biologija, pogurana do svojih krajnjih granica, uopšte dopušta. Pomenuta Wrecked brain in the capital, koja album otvara je jedanaest i po minuta frenetične razmene vatre sa tri strane, free jazz tobogan iz pakla u kome niko ne svira ,,normalno" a svi nekako svinguju. ,,Evropska free jazz tradicija" ovde – meni – najpre znači da nema mnogo spontano formiranih fraza koje bi se razvile u blues ili gospel smeru onako kako smo to znali da čujemo kod Coltranea, Sandersa, Aylera i sam McKain ovde svira sa mnogo intenziteta ali sa jednom, čini se, novom čistotom, novom mirnoćom, notama koje traju duže i vibriraju sigurnije, sa manje harmonije nego ranije ali, ako je moguće, sa više ubeđenja.

Wrecked brain in the capital je i neka vrsta privjua za ceo album, čitava intenzivna ali sa dobrodošlim dinamičkim varijacijama. Pred kraj kompozicije Walter i Smith sviraju sami i to je TOLIKO gusta, dobra i moćna svirka da se čovek za trenutak glasnim šapatom zapita je li njima dvojici uopšte trebao McKain. A onda McKain ponovo sebe uvede u sliku držeći duge, meditativne tonove koje onda zalomi u smeru distorziranog štektanja da se odmah ujedete za jezik i shvatite da su vaša izdajnička usta počinila jeres.

She sucks in the rose of the cold je onda kompaktni, kondenzovani nastavak. Smith inače svira kontrabas proteran kroz pojačalo i koristi sve nepoštene prednosti koje mu amplifikacija daje, nudeći svu najmračniju dubinu najmračnijih registara svog gigantskog instrumenta da grmi i valja planine ispred sebe, ali i cvrkućući nestašnim flažoletima i atonalnom škripom svaki put kada pomisli da McKainu treba plesni partner u tenor-opsegu. Naravno, McKain zna mnogo trikova pa je za ovu, drugu kompoziciju, on na bariton saksofonu nudeći duboka, meditativna brujanja i opijene, teturajuće fraze sa pokojim skokom u overblowing vrištanja. Smith se valja duboko u crnini a Walter obojicu nosi kao cunami.

A cloud which does not last je onaj predah koji očekujete posle petnaest i po minuta juriša koji album otvara. Ovo je ono što ljudi u biznisu zovu ,,neidomatskom improvizacijom" osim što je ona sa decenijama postala idiom za sebe. No, McKain, Walter i Smith to rade sa toliko spretnosti, ubeđenja i inventivnosti da čak i kompozicija u kojoj nema ritma, nema fraza, i muzičari se samo (!!!) dobacuju najapstraktnijim zvukovima koje mogu da proizvedu, zvuči kao audio verzija nekog istočnoevropskog eksperimentalnog crtanog filma za koji ste sigurni da ste ga negde 1990. godine neočekivano videli na televiziji u nekom bizarnom terminu i sad ćete provesti celo popodne na JuTjubu pokušavajući da oživite u sebi taj osećaj apsolutne slobode i kosmičke ekspanzije uma koji ste tokom tih desetak minuta imali.

Iako sam rekao da je McKain ovde ,,čistiji" i ,,mirniji", njegova svirka je i dalje intenzivna, samo na nove načine. U jednom trenutku na ponovo brutalnoj i brzoj Its corpse is strewn with flowers njegov tenor saksofon zvuči kao da se dva gavrana svađaju putem telegrafske veze, šaljući jedan drugom pasivno-agresivne uvrede Morzeovim kodom. ,,Tvoja majka nosi jaja a ne znaš ni čija BEDNIČE" ,,Uzmi taj tvoj kljun i zabij ga sebi u smrdljivu kloaku jer ionako ceo mirišeš na guano!!!!".

No, izvinićete me što moram da posvetim još malo vremena oduševljavajući se Walterovom svirkom. Ovaj čovek, da se razumemo, svira i druge instrumente sem udaraljki, ali na bubnjevima je on postigao ono što je sveti gral i sanjani ideal svakog muzičara: sopstveni, unikatni glas. Waltera ćete UVEK prepoznati, ma ko da su drugi muzičari u ansamblu i to je valjda najveći kompliment koji umem da smislim. Njegov stil sviranja – koji bismo mogli opisati kao da slušate hardbop big-bend sastavljen od samih automatskih pušaka i sve pucaju rafalno u isto vreme – je istovremeno agresivan, oslonjen na mukotrpnim, decenijskim vežbanjem građenu tehniku, ali i suptilan, sa puno osećaja za dinamiku, teksturu, ali i zvuk svake note. Walter, koji je ovo i miksovao i masterovao (inženjer zvuka je bio Ryan Wasoba) naravno ima mozak drugačiji od nas ostalih, onaj koji je u stanju da individualno čuje svaku od stotina i hiljada nota koje je vlasnik tog mozga odsvirao na albumu, svakoj nađe idealnu poziciju i onda joj omogući da se čuje na najbolji moguć način. Bring me Schnapps, Fame & Love ali pogotovo The Shit of four thousand years koja album zatvara prikazuju Waltera na vrhuncu moći ali i ostalu dvojicu kako uzleću u spirali uz orkan free jazza što se kreće NEMOGUĆOM brzinom i završava se u produženoj Super Saiyan detonaciji kakvu vam niko drugi na kugli zemaljskoj neće prirediti. Slušajte!!!!!!!!!

https://jamesmckain.bandcamp.com/album/seeing-the-way-the-mole-tunnels

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 10-08-2025, 12:42:34

Danas sa velikim zadovoljstvom predstavljamo jedan album na kome svira jedan od meni omiljenih mladih jazz pijanista, a onda i jedan album solo improvizacija za bas klarinet. Taman kako i bog zapoveda da se provodi Nedelja, dostojanstveno ali bez POTPUNOG opuštanja.

Finn Genockey: Tacet Trust je debi album kompozitora po imenu Finn Genockey, momka iz Londona i primer te neke međunarodne pa i međukontinentalne saradnje koja savremenim, mladim džez muzičarima nekako prirodno dolazi. Kvartet sa kojim je Genockey snimio ovaj album sopstvenih kompozicija je, pritom, malo i različit u postavi od Inc Quartet ili International Quartet ansambla sa kojim je ove godine nastupao po Londonu najavljujući izlazak albuma, tako da je u pitanju jedna fluidna grupa muzičara koja ipak ima neki osoben, prepoznatljiv zvuk, a za koji je zaslužan pre svega autor muzike i šef benda, a koji je – bubnjar.

Finn Genockey je sa jedanaest godina čuo Tonyja Williamsa pa je poželeo da i sam svira bubnjeve KAO I SVAKO ZDRAVO DETE, dodaću. Dalje je slušao Elvina Jonesa i Briana Bladea i njihov slobodni, poliritmički stil se dobro čuje u njegovoj svirci na ovom albumu. No, pošto veli da su ga opčinile i džez harmonije, pored bubnjeva je poslednjih deset godina svog života posvetio i pijanističkoj naobrazbi i sada se ravnopravno smatra pijanistom i bubnjarem. Studirao je na školama Junior Trinity i Junior Royal Academy of Music Jazz a sada je na Guildhall School of Music and Drama i veli da je veoma inspirisan da se i dalje obrazuje i akademski usavršava.

No, on je istovremeno i aktivan živi muzičar, unutar više raznih projekata, od sopstvenog benda koji je zamišljen kao posveta muzici Kennyja Wheelera, pa do The London Intercollegiate Jazz Orchestra, big benda koji je sam osnovao i za koji piše muziku. Svirao je i snimao i sa drugim muzilčarima (Emma Rawicz, Orla Gartland) a Tacet Trust je prvi album koji potpisuje kao kompletan autor i lider ansambla.

Pomenuti omiljeni mladi pijanista je Danac Rasmus Sørensen, čovek o čijem sam debi albumu pisao pre tri godine (https://cvecezla.wordpress.com/2022/06/19/jazz-nedeljom-rasmus-sorensen-traits-i-krzysztof-komeda-quintet-live-in-praha-1964/) i koji je svoje vreme tada provodio na transverzali Danska-Švedska-SAD (partikularno Njujork, a gde je snimao albume sa još nekim muzičarima o kojima nisam pisao), ali sada ga vidimo i kao nimalo nedobrodošlog novog učesnika londonske džez scene. Pored njega na Tacet Trust sviraju Genockeyjevi stalni saradnici, trubač i flugelhornista Josh Short i kontrabasista Nico Klöffer. Short je londonski komšija koji se do sada već pojavio na par recentnih izdanja sa drugim liderima a Klöffer je nemački kontrabasista koji ovaj instrument – u njegovoj džez inačici – studira na visokoj školi Hochschule für Musik und Tanz Köln u, dakle, Kelnu, a sarađuje sa postavama kao što su Silent Explosion Orchestra ili 4Fliegen.

Za mene neiznenađujuće, Sørensenov pijanistički vatromet je ono što stoji u prvom planu albuma Tacet Trust. Nije da je Danac neki siledžija koji se nametljivo gura u prve redove i naravno da pričamo o albumu kompleksnih ritmičkih struktura i dinamike, kako to zna da bude kada bubnjari pišu muziku, ali čini mi se da Sørensen naprosto pleni zrelošću koja podrazumeva vrlo smele improvizacije oko Genockeyjevih zadatih tema i harmonija, sa razigranom, razrađenom hardbop rukom koja ne daje u proizvodu agresivnu muziku ali se ČUJE između svirke svih ostalih. The Tree Atop the Hill, recimo, rani, osmominutni hajlajt albuma, bi trebalo da nosi Shortova flugelhorna ali Short je svira nežno, melanholično kontemplirajući o devonskom krajoliku koji je tema pesme, pa je Sørensenovo snažno hardbop improvizovanje baš ona injekcija energije koja paše uz složene ritmičke obrasce i promene. Napisana za big bend ali na kraju aranžirana za kvarte ova pesma je i neka vrsta legitimacije tehnike i kvaliteta sve četvorice muzičara.

Odmah iza nje je Midnight, impresionistički, prilično kinematski komad u kome Short svira ekspresivnije, a Sørensen postavlja scenu na kojoj se ostali igraju jednostavnim, a vrlo evokativnim pointilističkim radom na dirkama na koji se zatim nadovezuje filigranski vez na bubnjevima i kontrabasu.

Genockey je inče jedan od onih bubnjara koji bubnjeve shvataju kao INSTRUMENT a ne samo alatku za brojanje ritma pa su njegove kompozicije izrazito dinamične i ritam se u njima menja često, tempo nije nužno fiksiran a ima puno prostora za izletanje iz zadate teme koji svi muzičari obilato koriste. U The Yawning Sun je Short pogotovo upečatljiv sa mnogo odlične, reske a senzitivne trube u soliranju. Naravno, kad Sørensen preuzme solo – posle već SJAJNIH ideja u pratnji – ovo je demonstracija koliko je ovaj čovek sazreo u par godina što je proteklo od njegovog debi albuma, prikaz muzičara koji džez DUBOKO razume i svira ga sa mnogo autoriteta.

Nećemo da pišemo baš o svim pesmama na albumu, ali Tacet Trust ja prijatna, vitalna ploča kompozicija koje su optimistične, prilično, čak i romantične, a čije izvedbe su naprosto radosne. Slušajte energični bop I Was Born Yesterday But I Stayed Up All Night i znaćete o čemu pričamo:

https://freshsoundrecords1.bandcamp.com/album/tacet-trust

Sa druge strane današnjeg matinea imamo jednog čoveka na bas klarinetu. I drugo nam neće ni trebati. Daniel Paz: Equilibrio je serija improvizacija za bas-klarinet koje izvodi meksički muzičar Daniel Paz i, za razliku od nekih drugih albuma za samostalni instrument ovog tipa, u pitanju je iznenađujuće topla, prijatna kolekcija lepih tema i strastvenih improvizacija koje ne propuštaju da profitiraju od tog svedenog, pomalo i svečanog konteksta koji se podrazumev kada imate samo jednu osobu ispred mikrofona i potpunu golotinju.

Paz je klarinetista i kompozitor iz Meksiko Sitija sa istorijom nastupanja na festivalima po Srednoj Americi i SAD i više aktivnih projekata. Jedan od njih, Ojos de gato NIJE istoimeni italijanski orkestar osnovan da se oda pošta Gatu Barbieriju, već ekipa okupljena da se svira Pazova vizija ciganskog džeza. Drugi, Polka Madre, je američko-meksičko-evropski projekat u kome se spajaju polka, balkanski folk i recimo nekakav postpank, pa je tu onda Ficus Trío, avangardni spoj free jazza i slobodne improvizacije u postavi bubanj-električna gitara-klarinet. Za nežnije dušice tu je Tres Tristes Tangos, opet trio (kontrabas, harmonika, klarinet) ali koji svira ,,rustičniju" muziku.

Paz, dakle, sedi na nekoj lepoj sredini između avangarde, improvizacije, slobode sa jedne strane, i dobro istražene tradicionalne i plesne muzike sa druge a sa Equilibrio ga čujemo u toj ogoljenoj formi gde nema laži, nema prevare, svaki pokušaj glume se čuje i u ovakvim kontekstima muzičari ili sazrevaju ili ginu.

Paz ne gine. A mislim i da sazreva. Štaviše, on kaže da je materijal na ovom albumu snimljen 2018. godine u momentu kada je tražio ravnotežu. Sada, veli, kada ju je našao, usuđuje se da album i objavi.

Jasno je zašto muzičar strepi od toga što će se ovde čuti potpuno sam, bez ikakvog drugog zvuka da se iza njega zakloni, bez ikog drugog da ponudi kontratezu na ijednu njegovu tezu, ali mislim da Paz apsolutno nema čega ni da se plaši ni da se stidi. Njegove improvizacije su sigurne, štaviše dobar deo vremena razigrane i dostojanstveno radosne, sa sigurnim radom kroz spontano nastale teme i ukusom za harnoniju. Naravno, ton bas-klarineta je dubok, prijatan i nekako po definiciji lepo legne na ljudsko uho pa album onda nije u startu toliko konfrontativan za neutreniranog slušaoca kakvi su neki drugi slični projekti o kojima sam tu i tamo pisao. No, Paz nije sebi u zadatak stavio da samo uljuljka sebe ili slušaoca u zvonke, tople tonove i prijatno zrnaste teksture i njegova izletanja u atonalnost i gestularnu svirku su uzbudljiva i dobro sede uz tradicionalniji džez program. Sa Espera, recimo, imamo kompoziciju od skoro šest i po minuta koja fino profitira od laganog pomeranja od svirke po skalama u kojoj se kontemplativno istražuje tonalnost, prema distorziranim, energičnim ekscesima koji su ovde ipak pre svega punktuacija a ne krešendo.

Después de los patos je još jedan dobar primer svirke u vrlo klasičnom modusu koja prelazi u ,,avangardu" sa proširenim tonalnim opsegom instrumenta i netradicionalnim tehnikama sviranja.

Paz ima i naglašenije džez soliranje u, recimo, dinamičnoj, energičnoj ¿¡Quién voy!? koja podseća koliko ovaj instrument ima širok tonalni opseg i koliko je dobro kada imate muzičara koji ume da ga iskoristi ovako sigurno. Humito je onda meditativna, gotovo pastoralna, jednostavna pesma u kojoj imate utisak da je autor zaista dosegao ravnotežu koju je tražio, Camaleón je egzotični, kontemplativni prolazak kroz donje registre, a Motivo na kraju albuma nudi po malo od svega što smo već čuli u jednom počasnom krugu koji zaokružuje iskaz. Veoma lepo:

https://danielpaz.bandcamp.com/album/equilibrio

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 17-08-2025, 12:15:29

Danas se bavio gotovo isključivo avangardom sa, IPAK, dovoljno korena u džezu da niko ne ode kući nezadovoljan. Malo ćemo prošarati po Ujedinjenom kraljevstvu, malo po SAD, biće dosta zabavno.

Gledajući šta je ovog proleća sve izašlo na sjajnoj etiketi Jazz in Britain, odabrao sam da danas slušamo Sarost: Aurora, album novog trija u kome sviraju neki baš veteranski muzičari i koji nudi muziko što je, iako improvizovana i to od strane tri matora bela Britanca, ili BAŠ ZBOG TOGA ŠTO JE improvizovana od strane tri matora bela Britanca nekako ljupko bliska ekstatičnom američkom džezu šezdesetih godina prošlog veka, nesputane ekspresije, tragalačke dispozicije, duševne, moćne melodije i eksperimentatorskog, pustolovnog duha.

Sarost je osnovan nedavno. Ne kažu tačno kada, ali je sa nastupima počeo negde prošle godine, tako da se radi o svežoj postavi u kojoj sviraju tri čoveka što se znaju, i u različitim kombinacijama zajedno sviraju dobrih četrdeset+ godina. Na bubnjevima je ovde Mark Sanders, legenda britanskog fri džeza i slobodne improvizacije, profesor na Konzervatorijumu Lids i gostujući predavač na Kraljevskoj akademiji i Konzervatorijumu Birmingem i čovek koji je kroz gostovanja na raznim drugim visokim školama kroz šake propustio popriličan broj generacija mladih džez i improv muzičara, dajući im poduke i usmerenje. O Sandersu sam već pisao, ali da podsetim da je u pitanju čovek sa zastrašujućom karijerom i saradnjama što ubrajaju tako moćna imena kao što su Roscoe Mitchell, Evan Parker, Wadada Leo Smith, John Butcher i Christian Marclay.

Na sedmožičanom (!!!) kontrabasu je Paul Rogers, druga legenda britanske improvizacije, džeza i avangarde čovek koji je u ruke uzeo akustičnu gitaru sa dvanaest godina a ona je na sebi imala svega četiri žice. Ovo ga je, dakako, predodredilo da postane basista pa će Rogers pet godina kasnije, 1973. godine kupiti svoj prvi kontrabas. Iz Velsa se preselio u London naredne godine i tamo svirao po pabovima, da bi ga Mike Osborne uveo u londonsku džez scenu gde će Rogers skakati od postave do postave, od projekta do projekta, sa bine na drugu binu i nakupiti mnogo iskustva radeći sa takvim imenima kao što su Elton Dean, Keith Tippett, John Stevens, Howard Riley, Stan Tracey, Ken Hyder, Alan Skidmore, Evan Parker, Tony Marsh, Kenny Wheeler, John Etheridge... Od osamdesetih tešnje sarađuje sa ljudima kao što su Tony Levin, Alan Skidmore i Paul Dunmall a njegov trio sa Levinom i Dunmallom se pridružio pijanisti Keithu Tippettu da bi nastao legendarni kvartet Mujician. Onda se Rogers 1987. preselio u Njujork, i tamo tokom godinu i po dana – iako je živeo u Bronksu – radio sa kremom downtown scene i ljudima kao što su Gerry Hemingway, Don Byron, Myra Melford, Mark Dresser, Tom Cora, Tim Berne. Onda se vratio u Evropu, živeo u Francuskoj, radio sa neverovatnim brojem muzičara (Elton Dean, Sophia Domancich, Andrew Cyrille, John Zorn, Derek Bailey, Lol Coxhill, Barry Guy, Joachim Kuhn, Alexander von Schlippenbach) i počeo intenzivno da komponuje. Rogers je i danas vrlo aktivan sa recentnim albumima što ih je snimio sa, na primer, Paulom Rutherfordom i Emilom Grossom.

Na saksofonima je ovde Larry Stabbins, sedamdesetpetogodišnji muzičar i kompozitor iz Bristola, obrazovan da svira klarinet kada je imao osam godina, veran saksofonu (sa povremenim izletima na flautu) od jedanaeste a profesionalni, plaćeni muzičar od dvanaeste godine. Sa šesnaest je počeo da radi sa Keithom Tippettom i nakon prethodnih nekoliko sezona cepanja soula i fanka zatekao se usred britanskog free jazz melting pota, kao član bendova poput Centipede, Ark Tapestry, Keith Tippett Septet. Sarađivao je i sa legendarnim južnoafričkim perkusionistom Louisom Moholom, pa dalje krenuo u ozbiljnom free jazz i free improv smeru, radeći sa projektima kao što su Chris McGregor's Brotherhood of Breath John Stevens' Spontaneous Music Orchestra, Spontaneous Music Ensemble, pa onda produžujući u smeru London Jazz Composers Orchestra i saradnji sa Peterom Brötzmannom u Alarm Orchestra i Marz Combo. Bio je i u kvartetu Eddieja Prevosta, a onda se pridružio bendu Weekend, kultnom velškom, prilično avangardnom pop projektu koji je iza sebe ostavio malo muzike ali veliki uticaj. Radio je sa Eltonom Deanom, Tonyjem Oxleyjem, Simonom Boothom i mešao free jazz sa raznim ,,etničkim" muzikama, udruživeo se sa didžejevima i svirao sa Adrianom Utleyjem iz Portishead, tesao svoj izraz i komponovao.

Kad se ovako tri jake muzičke ličnosti okupe pod jednim metaforičkim krovom, rezultirajuća muzika može da bude ili veličanstvena proslava slobode i kreativnosti ili mučno sudaranje ego-tripova, no nagađate da sa Aurorom dobijamo ovo prvo. U pitanju je studijski snimak urađen dan nakon nastupa trija Sarost na Bath Jazz Weekend fešti Januara ove godine i jedno zaista impresivno sažimanje tri fantastične karijere u nešto manje od sat vremena slobodne, a opet vrlo strukturirane, spontane a usmerene muzike.

Aurora je podeljena u četiri kompozicije, mada su ovo, naravno, relativno arbitrarne podele i materijal treba slušati kao celinu. U skladu sa svojim zaista dugim karijerama i formativnim godinama u periodu kada je američki free jazz eksplodirao u galaksije neverovatne kompleksnosti i spiritualnosti, pritom utičući presudno na radove prekomorskih kolega, Aurora je muzički opus u kome je proces interakcije muzičara i pronalaženja načina da se da zajednički iskaz a da svako ima slobodu da unutar tog iskaza iskaže sebe važniji od toga da se unapred dogovore teme, tempo ili registar u kome će se svirati. Opet, vidi se da Sarost nije ad-hok postava i da ova tri čoveka sviraju zajedno pa je Aurora već od prve kompozicije, gotovo petnaestominutne First Lights, karakterisana laserski usredsređenom svirkom.

,,Slobodna improvizacija" ovde ne podrazumeva reinvenciju muzičkog jezika od nule i ,,zaboravljanje" sve naučene tehnike i teorije kako bi se devičanski neukaljano ušlo u ocean zvuka. Sarost je prevashodno free jazz trio, utoliko što se ovde cene gruv, melodija i atmosfera, a spontano nastale teme se sa razumevanjem prihvataju od strane celog benda i istražuju dosledno i bez imperativa da se pobegne od harmonije ili ritma. Stabbins je svakako neko ko predvodi taj juriš, sa moćnim tonom i dubokim istraživanjem frekvencije ljudske duše putem snažnih vibrato motiva na tenor saksofonu. Sanders nudi složenu poliritmičku tapiseriju i dobro odmerene akcente a Rogers je sa svojim sedmožičanim instrumentom neka vrsta okrestra unutar orekstra. Ima ovde i dosta klasičnih freakout krešenda, ali muzika Sarost nikada ne zvuči usiljeno niti odglumljeno i uvek čuva gruv.

67 South dopušta ritam-sekciji da postavi temelje pre nego što Stabbins uleti na sopran saksofonu. Njegova arpeđa i visoki, napukli tonovi se dramatično kontrastiraju atonalnim teksturama kontrabasa i Sandersovim složenim ritmovima, i mada je ova kompozicija tiša nego ona prva, 67 South je sedamnaest i po minuta tenzije, tamne energije, odlazaka u neidiomatskim smerovima potpuno slobodne improvizacije.

67 North je kraća sa svojim osam minuta i deset sekundi trajanja i nudi Stabbinsa u svečanom raspoloženju dok improvizuje himnični uvod na sopran saksofonu, nudeći smirenu, optimističnu meditaciju koja će postepeno preći u bučni freakout kada se umešaju ostala dva muzičara. Sanders udarcima u metal plete lavirint odjeka i abrazivnih šumova a Rogers radi stakato rifove gudalom i sve deluje kao da se tri muzičara trkaju jedan sa drugim, pazeći ipak da niko nikog ne pretekne i da se preko linije cilja pređe zajednički. Gospoda.

Jedanaestominutna Boreas Curtains koja zatvara album ponovo ima Stabbinsa na tenor saksofonu. Iako Stabbins na neki način predvodi ovaj projekat svojim proklamacijama melodije, sve kompozicije sem ove potpisuje ravnopravno čitav trio. Jedino, dakle, u Boreas Curtains vidimo da je kao četvrti autor potpisan i Keith Tippett, veliki kolega i lider preminuo 2020. godine i ova kompozicija kroz metodičnu, posvećenu improvizaciju razvija se u spiritualnu, dirljivu himnu što do kraja ne gubi svoj fri džez ,,drajv" ali zvuči meditativno, dostojanstveno, dirljivo. Prelep album i apsolutno zakucavanje od strane tri veterana:

https://jazzinbritain1.bandcamp.com/album/aurora

Drugo i poslednje izdanje za danas je po formi bliže klasičnoj akademskoj muzici i zatiče svoje muzičare na uskoj ali uzbudljivoj ivici između džeza, atonalne kompozicije i slobodne improvizacije. ,,Kamerniji" po formi ali i dalje zanimljiv, Jonathan Reisin: Too Good X Unreality je i izdanje fenomenalnog austrijskog izdavača Boomslang Records koji izbacuje toliko dobrih albuma u jedinici vremena da moram da se aktivno uzdržavam kako ne bih ove nedeljne osvrte na džez pretvorio u tekuću reklamu za Boomslang.

Jonathan Reisin je rođen u Izraelu, ali živi u Bruklinu, što je generalno SUPROTAN smer od onog što ljudi inače rade, ali valjda i jedini način da mladi muzičar željan učešća u najvrelijim muzičkim eksperimentisanjima na planeti ispuni svoje snove. Kao klinac koji je odrastao u ,,malom gradu u Izraelu", Reisin je sa šest godina počeo da uči da svira violinu što mu je poklonio deda. Deset godina je trajala njegova klasična naobrazba kao violiniste, presecana čestim odlascima da se gledaju nastupi Izraelske filharmonije, da bi ga onda školski fank bend pitao da li bi im se pridružio ali pod uslovom da pređe na saksofon jer, jelte, radilo se o rekosmo, FANK bendu. Reisin je pristao i naravno, ovo ga je odvuklo u smeru istraživanja džeza i improvizacije. Već dve godine kasnije je svirao džez festivale po Francuskoj i Južnoj Koreji a onda i snimio album sa sastavom Batterista predvođenim muzičarima iz Nju Orleansa.

Studirao je na Džez institutu Muzičke škole Rimon gde je ušao 2017. godine, a gde su ga podučavali Yoni Rechter, Mordy Ferber, Avishai Cohen, da bi onda po dobijanju stipendije 2019. godine došao u SAD, da studira na Berkliju i tamo diplomirao pa posle zaradio i master. Navodi da je saradnja sa muzičarima kao što su George Garzone, Kris Davis, Joan La Barbara, Francisco Mela, Joe Morris, Billy Martin, Ingrid Laubrock i Sylvie Courvoisier na njega imala veličanstven uticaj, pa je 2022. godine Reisin krenuo i sa sopstvenom diskografskom karijerom izdajući debi album.

Too Good X Unreality mu je treći album, nastao iz dvogodišnje saradnje sa pijanistom po imenu Shinya Lin i bubnjarem koji se zove Jarred Chase. Lin je zanimljiv lik, neko ko klaviru prilazi sa idejom prepariranja i kombinovanja elektronike sa akustikom, pod uticajem dva velika uzora: Johna Cagea i Cecila Taylora. Baziran u Njujorku i suosnivač kolektiva Chaospace, a koji se bavi podrškom azijskim, jelte, muzičarima i multidisciplinarnim umetnicima, Lin je posvećeni improvizator i muzički eksperimentator, sa već solidnim diskografskim tragom nastalim u poslednjih šest godina. Jarred Chase je bostonski mladi muzičar koji iza sebe nema previše snimljenog materijala i koji se, pošto je i sam studirao na Berkliju, sa Reisinom verovatno poznaje sa fakulteta.

Too Good X Unreality nije ploča gruverskog džea, ali to valjda u ovom trenutku niko ni ne očekuje. Iako se ovde da čuti i ponešto standardnih džez skala, većina muzike je više kamernog, više avangardnog tipa, sa Linom koji daje veliki deo atmosfere i pronalazi mnogo apstraktnog, tuđinskog zvuka u utrobi svog prepariranog klavira. Chase je metodičan perkusionista, neko ko ne voli da zvučnu sliku prekriva nepotrebnim udracima i notama i njegova komunikacija sa Linom je disciplinovana, nudeći skelet na koji saksofonista može da nanosi forme i boje. Ovo je vrlo izraženo u centralnom delu albuma, u naslovne dve kompozicije Too Good X Unreality Pt. 1 i Pt. 2 gde je muzika često svedena na izolovane note, zvuke i udarce, često bestelesna pa i hermetična, bliža Johnu Cageu nego Cecily Tayloru ali uvek zanimljiva i nikada nesigurna u koju je stranu krenula.

Nije sve baš TOLIKO apstraktno na albumu i, recimo, Walk and Talk koja album otvara nudi nešto bliže kamernom džezu sa Reisinom na sopran saksofonu kako razmenjuje fraze sa Linom i vozi se po skalama dok Chase drži ritmički temelj na kome dvojica drugih muzičara munjevito menjaju tempo i smer sviranja. Na Through The Glass trio na momente ima praktično čiste free jazz ispade, sa snažnim tenor saksofonom i energičnim ritmičkim radom, ali ovo su epizode u dužoj kompoziciji koja nema problem i da ode u te hermetične daljine i svedene muzičke konstrukcije karakteristične za Reisinova interesovanja u ovom momentu.

Lin predvodi Offertorium svojim klavirskim resitalom iz koga izranja ostatak kompozicije, dramatično, ali i pomalo crtanofilmovski prenaglašeno. To je dobra kombinacija i ova kompozicija preko svojih osam minuta trajanja uspeva da ponudi i formalnu disciplinu avangardnog eksperimentisanja i džezerskiju razigranost.

I na Turn Off the Voices (For Jimmy) Lin i Chase nude vrlo tuđinski, vrlo hermetičan ambijent udaraca i tekstura u koji Reisin uspeva da udene nežniju, emotivniju meditaciju na tenor saksofonu, da bi do kraja i on prihvatio apstraktni, jump-cut pristup izgradnji ovog komada. Ironično, poslednja kompozicija se zove Prelude i ovde se Reisin vraća na sopran saksofon, predvodeći trio atonalnim cvrkutom na koji mu Lin i Chase odgovaraju sitnim, ljupkim improvizovanjem. Album cerebralne muzike, svakako, ali sa dosta uzbuđenja i lepih slika:

https://boomslangrecords.bandcamp.com/album/too-good-x-unreality
https://jonathanreisin.bandcamp.com/album/too-good-x-unreality

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 19-08-2025, 21:16:45

RTS reko nema više vrućina, al zato ima još ambient džeza, ovoga puta iz arhive. Dva Italijana i Austrijanac, izašlo na kaseti 1993. Discogs kaže da postoji i digitalno izdanje, ali nisam uspeo da mu uđem u trag. Ceo album se može poslušati ovde

https://youtu.be/WdOYGd0Vleg?si=KtWyTNSxYVd6NdSD

A može i da se skine ovde

https://433rpm.blogspot.com/2017/05/aquarello-to-cover-dark-cassette-deep.html?m=1

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 24-08-2025, 12:01:27

Danas imamo jednu posvetu nedavno preminulom muzičaru. No, tu posvetu nisam napravio ja nego Bill Laswell. A to je verovatno i bolje. Aïyb Dieng on Bill Laswell project: Akashic Bassmatter: The Space Between je jako dugačak i komplikovan naslov albuma koji sakuplja nekoliko živih snimaka u kojima možemo čuti razne postave kako sviraju koncerte na raznim mestima na svetu, a koje ste MOŽDA do sada čuli ako ste pretplaćeni na Bandcamp Billa Laswella, takozvani ,,Bassmaster" program. Kako ova pretplata košta popriličnih 22 dolara mesečno slutim da niste. Ali ako se pretplatite, imaćete pristup ne samo celom ,,javnom" katalogu koji postoji na ovoj stranici već i ekskluzivnim izdanjima, ekskluzivnim informacijama, ekskluzivnom merčandajsu itd. Naravno, znamo ko je Bill Laswell i teško je išta zameriti čoveku koji je muziku ovoliko zadužio na tome što ceni sebe, svoj minuli i sadašnji rad.

Ali da li znate ko je Aïyb Dieng? Statistički, verovatno ne znate i ovaj album će biti idealna prilika da se sa njim upoznate, nažalost tek nakon što je ovaj veliki muzičar umro., 13. jula ove godine. Laswell je sa njim sarađivao decenijama i zapravo prvi solo album na kome je Dieng bio autor najvećeg dela muzike (i imao neke fantastične kontributore, kao što su sam Laswell, Trilok Gurtu, Pharoan Sanders, Nicky Skopelitis, Bernie Worrell, Umar Bin Hassan i Bootsy Collins), naslovljen Rhythmagick, izašao je baš za Laswellovu etiketu, Subharmonic, 1995. godine, snimljen u Laswellovom studiju Greenpoint u Bruklinu.

Ali Dieng je svoju muzilčku karijeru započeo značajno ranije. Rođen 1947. godine u Senegalu, Dieng je postigao ono što mnogi dečaci u zapadnoj Africi sanjaju i već sa četrnaest godina živeo od udaranja u bubanj. Ovo je bilo u okviru grupe Xalam, rođačkog benda u kome je bilo devet članova šire porodice, negde ranih šezdesetih godina i Xalam su postali neka vrsta ne samo nacionalnog već i regionalnog fenomena sa uticajnom karijerom koja je inspirisala mnoge druge slične grupe u ovom delu Afrike. Kako je nekako bila i poželjna trajektorija u ono doba, Dieng je do 1968. godine uspeo da postane dovoljno veliko ime da se preseli u Pariz i tamo se nametne kao ozbiljan, prilagodljiv perkusionista koji je mogao da sarađuje sa veoma različitim muzičarima. Pričamo, naravno, o periodu, kada su mnogi afroamerički muzičari bežali u Evropu jer su tamo bili prihvatani kao ozbiljni umetnici i trpeli manje rasizma nego kod kuće, pa je Dieng u ovom periodu sarađivao sa takvim imenima kao što su Don Cherry, Colin Wolcott, Kenny Clark, Rashied Ali, cepao free jazz ali i funk i blues.

Njegov prvi snimljeni materijal će biti u mnogome i sažetak upravo ovih tendencija u muzici tog vremena, spoju zapada i ,,globalnog juga", avangarde i tradicionalne muzike, eksperimentalnih tehnika i tehnologija sa folklorom. Pričamo, naravno, o albumu Fourth World, Vol. 1: Possible Musics Briana Enoa i Jona Hassella , urađenom u Njujorku 1980. godine na kome su ova dvojica vizionara slobodno spajala različite muzike i filozofska nasleđa, kreirajući intelektualni melting pot iz koga će izaći STRAŠNO mnogo dobri stvari tokom narednih četrdeset godina. Ne najmanje bitno je svakako to da se dobar deo karijere samog Billa Laswella može percipirati kao eksperimentisanje upravo u prostoru koji su Eno i Hassell opisali ovim albumom.

Laswell nije svirao na ovom albumu, ali pored Dienga smo na njemu mogli da čujemo i ljude kao što su velški basista Percy Jones ili brazilski perkusionista Naná Vasconcelos i ovo je tada već veoma iskusnom senegalskom perkusionisti otvorilo mnoga vrata.

Nešto od toga bilo je u domenu džez muzike, na primer saradnja sa japanskim pijanistom Masabumijem Kikuchijem – saborcem Milesa Davisa, Sonnyja Rollinsa, McCoy Tynera itd. – ali Aïyb Dieng je imao tačno onu idealnu kombinaciju radne discipline i dubokog poznavanja ,,egzotične" muzičke tradicije da bude obavezan deo menija na albumima veoma različitih muzičara koji su tokom osamdesetih lagano otkrivali World Music koncept i pokušavali da ga uključe u svoje opuse. Tako je Dieng sarađivao sa Yoko Ono, sa Mickom Jaggerom (na albumu She's the Boss koji ja još uvek imam na polici iza leđa u domaćem vinilnom izdanju), sa Gingerom Bakerom, Williamom Burroughsom, sa Edom Blackwellom, sa Haroumijem Hosonom pa i sa Bobom Marleyjem. Naravno, saradnja sa Billom Laswellom koji je već osamdesetih bio ugledni producent sa perfektnim uhom za mnoge muzike koje nisu spadale u korpus zapadnjačkog popa, mu je bila više nego značajna pa je tako Dieng sivirao i na albumu Sound-System Herbieja Hancocka 1984. godine, koji su zajednički producirali Hancock i Laswell, a gde se perkusionista pojavio zajedno sa takvim imenima kao što su Wayne Shorter, Hamid Drake, Henry Kaiser, Toshinori Kondo, naravno ponovo Skopelitis, Laswellov verni saradnik. Dieng je pred kraj života živeo na Floridi i zaravo iza sebe ostavio srazmerno malo snimljenog materijala. Veliki deo recentnih snimaka je bio unutar postava koje je predvodio Bill Laswell pa su tako ove godine unutar Bassmatser pretplate izašli albumi poput Molde i Moers, oba snimljena u prvoj deceniji ovog veka na festivalima u Norveškoj i Nemačkoj.

Akashic Bassmatter: The Space Between je onda za mnoge ESKLUZIVNA prilika da čuju novije radove na kojima svira Dieng i, ako imate imalo afiniteta ka muzici Bila Laswella ovo je apsolutna lektira čak i da ste nekako neobjašnjivo bezdušni i baš vas briga što je njegov dragi, verni saradnik umro.

Album otvara Warsaw Intro – Tarab, snimljena na Waršavskim letnjim danima džeza 1998. godine. Na ovom snimku naravno imamo Skopelitisa na (jednoj) gitari, Laswella na električnom basu i još nekoliko muzičara, ali pored Dienga na perkusijama tu je i Hamid Drake na bubnjevima. No, ovaj petnaestominutni komad je velikim delom ekstatična meditacija bez ritma, sa mnogo klavijaturističkih i gitarskih akorda, a koja se onda razvije u psihodelični fank kakav od ovake ekipe očekujete. Snažno otvaranje.

Međutim, shit gets OZBILJNO real sa Milan 2012 part 3. Na ovom snimku iz 2012. godine Drake i Dieng vode glavnu reč, svirajući intro sa vrlo afrofuturističkim mirisom, preplićući ritmičke konstrukcije komplikovanih metrika i promenljivog tempa da bi onda kompozicija eksplodirala u ekscentrični džez-fjužn. Laswell naravno ovde unosi malo discipline svojom bas giarom pod teškim korus efektima ali saksofon Petera Apfelbauma, trube Stevena Bernsteina i klavijature Bernieja Worrella utrčavaju u brutalan klinč sa perkusionistima i ovo je onda električni free jazz ekstaze i furiozne električne gitare Dominica Jamesa koji se do kraja pronađe u fank gruvu.

Stvari se direktno nastavljaju u Warsaw part 3, snimak iz istog grada ali pet godina stariji. Na bubnjevima je ovde Guy Licata i Dieng zajedno sa njim kreira hipnotički fank gruv na početku na koji se onda nalepi jako isprocesovana truba Nilsa Petter Molværa. Molvær koristi harmonajzer, dilej i ima pažljivi legato pristup koji podseća jednako i na Jona Hassella i na Toshinorija Konda i tek u drugoj polovini pesme svira reskije, prodornije, mada je to i momenat kada se perkusije primire i čita ovaj komad je elegantan, meditativan, sanjiv a dinamičan.

Niaje Maje je snimljena u Tokiju 2005. godine i gambijski majstor Foday Musa Suso ovde svira koru i peva. Njegov uvod za kompoziciju je nežan, ljubak, optimističan i Molvær se savršeno uključuje u dijalog dok Dieng i Drake postepeno podižu temperaturu. Ovo je ,,najafričkija" kompozicija na albumu do ovog trenutka, relativno svedena i vezana za osnovne teme, folklorna ali i avangardna u isto vreme.

Maura Maura je takođe snimljena u Tokiju ali još 1992. godine i na njoj nema Laswella. Suso ovde pored kore svira i perkusije (uključujući ,,bubanj koji govori"), Dieng je na svom standardnom perkusionističkom arsenalu a ,,pravi" bubnjar je Ginger Baker. Suso ovde izvlači folklorne zapadnoafričke napeve slične onima koje je u to vreme Youssou N'Dour učinio, jelte, poznatim publici koja je gledala MTV i ovo je, uprkos Bakeru u postavi – a koji u poznijem periodu karijere i jeste mnogo proučavao afričke udaraljke i ritmove – još izrazitije ,,afrički" komad od prethodnice.

Jazz Middelheim part 5 je iz 2008. godine i ovo je praktično strejt psihodelični fank snimljen u Belgiji. Drake i Dieng sviraju hipnotički ritam, Laswell i Worell pružaju podršku a paradu predvodi Toshinori Kondo na trubi. Japanac, naravno, svoj instrument drži pod jakim efektima i ovo je fini spoj plesnog, energičnog ritma i efemerne, neuhvatljive jazz meditacije.

Album zatvara Kyoto part 2 i to je dvanaest minuta suvih udaraljki. Snimljena isto 1992. godine u Kjotu, ovo je ritmička meditacija u pokretu u kojoj Dieng i Baker rade čistu magiju, odustajući od ideje da postoji ikakva podela na zapadnjačku i afričku muziku, na džez, rok i folk, nudeći samo prefinjena psihodelična pulsiranja i diktat ritma kome je nemoguće odoleti. Treba biti muzičar ovakvog kalibra pa imati ovakav muzički nekrolog.

https://billlaswell.bandcamp.com/album/akashic-bassmatter-the-space-between-24-bit

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 31-08-2025, 12:38:15

Tražili ste dva albuma ove Nedelje. Dva ćemo vam i dati. I biće vam mnogo. I tako i treba da bude.

Ponekada vam je potrebno da se samo na sat vremena resetujete uz kolekciju džez balada. Ponekada ćete imati sreće da je ta kolekcija skoro do vrha puna originalnih kompozicija a ne petstoto izvođenje Billa Evansa i Dextera Gordona. Gregory Tardy: Abide in Love bruklinskog saksofoniste i kompozitora Gregoryja Tardyja je izašao krajem Maja i pruža upravo takvu, retku a dragocenu priliku.

Tardy je saksofonista dubokog, punog, toplog tona i vrlo izražene duhovnosti u svojoj svirci. Biografija na njegovom sajtu počinje rečima ,,Muzika je izraz duše i uvek pokušavam da govorim kroz svoj instrument." U nastavku dodaje da je nekada čuo jednog starog muzičara kako kaže ,,bolje je kad te osete nego kad te čuju" i ovo mu je zazvučalo toliko istinito da je pokušao da celu svoju karijeru upravlja ovim načelom.

Tardy je danas deo njujorške scene, ugledni saksofonista, klarinetista i kompozitor baziran u Bruklinu i sa istorijom saradnje sa nekim od najjačih imena downtown jazza koja mogu da vam padnu na pamet (Bill Frisell, Dave Douglas). No, Tardy džez nosi praktično u genima a muziku u krvi jer je rođen, sada već poprilično davne 1966. godine u Nju Orleansu, u veoma muzičkoj porodici. I majka i otac su mu pevali u operi pa je mali Gregory na vreme zadojen umetničkim mlekom i krenuo da uči klasični klarinet čim je to bilo tehnički izvodljivo. U srednjoj školi se naosvajao nagrada za svoju svirku i krenuo da se priprema za karijeru simfonijskog muzičara. No, nagađate, s obzirom na to gde je živeo, i znajući da su saksofon i klarinet instrumenti koji se sviraju isto iako zvuče različito, Gregory je bio tražen na lokalnoj sceni da uskoči u ovaj ili onaj džez kombo kad god je postojala tezga a nije imao ko da svira. Vremenom će sviranje džez saksofona da ga postepeno odvuče od klasične muzike, a kada je čuo Monka i Coltranea kako sviraju Monk's Mood odlučio je da je njegov životni poziv da bude džezer.

Nakon sviranja po bluz i džez klubovima u Setn Luisu, vratio se u Nju Orleans da uči džez i bio deo bujajuće scene na kojoj su svirali Nicholas Payton, Brian Blade, Victor Goines, Mark Turner i mnogi drugi. 1992. godine snimio je prvi autorski album a te godine ga je i Elvin Jones pokupio da svira sa njegovim projektom Jazz Machine. Teško je i zamisliti šta je mladi saksofonista koga je u džez avanturu uvukao John Coltrane osećao svirajući nekoliko godina sa Coltraneovim bubnjarem. Ovo je, naravno, bio i trenutak kada je Tardy shvatio da je neophodno da se preseli u Njujork i od tada je tamo aktivan kao kompozitor, lider i saradnik mnogih velikih imena uključujući ljude kao što su Eddie Palmieri, Andrew Hill, Chris Potter...

Abide in Love je, nakon tri godine diskografske pauze, novi Tardyjev iskaz i, da budem vrlo jasan, iako je ovo album džez balada i ima ljubav u imenu, ovde se uglavnom ne radi o pukoj romantičnoj ljubavi. Tardy je jedan od onih muzičara i autora koji svoju muziku vide kao izraz duboke spiritualne povezanosti sa nečim, jelte, večnim i većim nego što je ,,obično" zemaljsko bitisanje i ovo su meditativne, duhovne pesme u kojima su ljubav i radost uzajamno zamenjive kategorije. Na Abide in Love, dakle, nećete čuti ni trunku tuge, sumnjičavosti, kajanja ili očajanja, kako bi možda bilo normalno za ploču koja govori o ,,običnoj" ljudskoj zaljubljenosti. Ovo je album dubokih kontemplacija o ljubavi kao otelovljenju božanskog, načinu da se ljudi sa njim spoje pa se onda pesme i bave aspektima ovog gubljenja granice između sebe i svega ostalog i mirne, radosne ekstaze koju to podrazumeva.

Tardyjev ton je ovde veličanstven. On je jedan od onih saksofonista sa totalnom kontrolom nad svojim dahom i dinamikom nota koje taj dah proizvodi, a onda i muzičar koji ima prirodan osećaj za ritam, tempo i dramu koju proizvodite njihovim variranjem kroz kompozicije. Takođe, njegov zvuk ima u sebi finu teksturu, sa tenor saksofonom koji će biti prirodno distorziran kada je potrebno da se notama da malo ,,težine". Ne znam da li je to samo moj problem, ali kad slušam albume muzičara koji se bave sličnim temama i svi saksofoni na njima zvuče skroz legato i nemaju ni malo ,,ljudske", lomne dimenzije u svom zvuku, meni je to nekako sterilno.

Kod Tardyja nema ničeg sterilnog i ovo je veličanstven album dostojanstvenih, sporih ali uzbudljivih kompozicija na kojima pored njegove zrele, duhovne a istoremeno i duhovite svirke imamo i neke odlične saradnike. Najviše se ističu trubač Marcus Printup, sa kojim Tardy ima studijsku saradnju još od polovine devedesetih i pijanista Keith Brown. Dugogodišnji saradnik Wyntona Marsalisa, Printup je na ovom albumu briljantno ekspresivan, parirajući dubokom, duševnom teonu lidera svojim briljantnim fraziranjem i razrešenjima. Brown je pak, muzičar rođen u Memfisu, sa bogatim iskustvom sviranja u mnogim idiomima, uključujući fank, R&B, free jazz... Saradnik Kenyja Garretta, Georgea Colemana, Tereona Gullyja, Brown dosta svira i sa bubnjarem Williem Jonesom III a koji je deo kvinteta i na ovom albumu, pored Seana Conlyja, jednog sjajnog kontrabasiste koji je svirao sa strašno mnogo muzičara (Regina Carter, Freddie Hubbard, Tony Malaby) i ovde upotpunjuje ubistvenu postavu što svira uglavnom Tardyjeve kompozicije.

I, ovo je apsolutno moćan album, čije su pesme, kako ploča odmiče, sve duže i kompleksnije. Format ,,balade" se nikada zaista ne napušta i ovo je spora, odmerena, PRIJATNA ploča ali sa dubinom koju tipićno nećete naći na modernim albumima ovog tipa koji smatraju da je najbolji način da se opustite taj da vas vrlo malo angažuju. Abide in Love će vas, naprotiv, VEOMA jako angažovati bez obzira na nominalno nizak intenzitet svirke to je baš onakva ploča modernog džeza kakve čovek ponekada traži, da ih sluša, da ih obožava i čuva u godinama koje će doći kao dragocenost što će joj se mnogo puta vraćati:

https://gregorytardy.bandcamp.com/album/abide-in-love

Drugi album za danas je, naravno, sasvim drugog tipa, drugog tona, drugih ambicija i proizvešće sasvim druge efekte u vama. Ali samo i isključivo pozitivne. The Resonators: Dashin' Headless počinje sketovanjem Jelene Kuljić, naše pevačice koja je, nakon rođenja u Zrenjaninu 1976. godine stvorila sebi ozbiljnu karijeru u Nemačkoj, gde je studirala a danas živi, radi sa nekoliko bendova i deo je ansambla pozorišta Kammerspiele u Minhenu već deset godina. Jelena je vrlo uspešna u svom povezivanju interesovanja za avangardu sa kvalitetnom pevačkom tehnikom pa onda nije neko veliko iznenađenje da je zatičemo u proširenoj postavi benda The Resonators kome je Dashin' Headless drugi album.

Naime, The Resonators je začet 2021. godine kao projekat basiste po imenu Reza Askari, profesora na Visokoj muzičkoj školi Vircburg. Askari, sin iranskog oca i nemačke majke je rođen 1986. godine i prvo je svirao klavir ali je onda kao tinejdžćer krenuo da svira pank i tu je morao da u ruke uzme bas-gitaru. Ispostavilo se da mu se to sviđa pa je 2006. krenuo sa studijama električnog basa u Kelnu gde je diplomirao 2012. godine. Za master se bavio improvizacijom jer je u međuvremenu svirao sa raznim džez orkestrima, uključujući Nemački nacionalni džez orkestar. U svojoj karijeru nastupao je sa jakim imenima kao što su Lee Konitz, Benny Golson, Barre Phillips, Mark Dresser, a trenutno predvodi trio Roar.

The Resonators je, pak, Rezin eksperiment u spajanju elemenata free jazza i improvizacije sa rok formama i električnim isntrumentima. Prvi album je bio urađen u kvartet postavi u kojoj su pored bubnja, električnog basa i električne gitare bili dodati i duvački instrumenti, a za ovaj drugi The Resonators su sekstet koji pored Jeleninih vokala ima dodat i Fender Rhodes električni klavir.

Pored Askarija, u bendu su još i Sebastian Müller, berlinski gitarista specijalizovan za havajsku čeličnu gitaru, kelnski bubnjar Thomas Sauerborn, Jelena Kuljić, veoma iskusni džez pijansta Achim Kaufmann na Fender Rhodesu (rođen 1962. godine) i samo godinu dana mlađi, legendarni Frank Gratkowski na saksofonu.

Ovo je vrlo jaka postava i nije neko uznenađenje da će Dashin' Headless, snimljen 2023. godine na muzičkom festivalu Plush u Kelnu, a kada je ovaj sekstet po prvi put i nastupao pred publikom, zvučati moćno i ubedljivo.

Ovo je u velikoj meri improvizovana, pa i slobodno improvizovana muzika, mada i dalje sa primetnom merom roka u svom formatu. No, Askari je od početka išao na to da se free jazz ovde ukrsti sa slobodnijim, pustolovnijim formama roka, oslanjajući se pre svega na psihodelične eksperimente iz poznih šezdesetih i ranih sedamdesetih i ovde je kombinacija Fender Rhodesa i električne gitare zapravo presudna za osobeni šmek koji The Resonators imaju. Da se razumemo, Müller svoju gitaru distorzira i, pogotovo u prvoj kompoziciji svira kroz brze, kratke, grčevite gestove, uklapajući se uz nemoguće izlomljen, poliritmički shizofren ritam koji zadaji Askari i Sauerborn, pa onda prelazi na alterovane akorde i drhtave, avetinjske vibrato tonove ispod kojih Kaufmannov klavir zvuči kao da se budi iz teškog kodeinskog sna. Dakle, ovo je rok na samim granicama onog što biste prepoznali kao rok.

Gratkowski je sa svoje strane, naravno, tipično razigran, cvrkutav, pružajući muzici pun free jazz program rafalne improvizacije i jurnjave po skalama, ali kompozicije su ugodno dugačke, sa mnogo prostora da se dinamički transformišu i The Resonators ne dopuštaju da se njihov koncept iscrpi u bučnom, katarzičnom izbacivanju serije money shotova bez brige za atmosferu.

Štaviše, pevanje Jelene Kuljić je komponenta koja ovu muziku, inače prilično hermetičnu i primerenu pre svega publici koja je bliskija ,,pravoj" avangardi, drži dovoljno blizu uha ,,običnog" slušaoca da The Resonators mogu da posluže kao neka vrsta gateway drug iskustva što će i civile privući ovim našim gadarijama. Postojanje tekstova i jedan vrlo teatralan, pokušavam da izbegnem da kažem ,,brehtovski" ali ZNALI ste da to negde mora da se pojavi, performans onda daju i ostatku ansambla kontekst u kome pogotovo gitarista i pijanista proizvode savršena ,,noćna"raspoloženja i nude muziku koja nije nimalo umanjena u svojoj ,,avangardnosti" ali kreira izrazito ,,vizuelnu", evokativnu atmosferu.

Slobodna improvizacija u kojoj prestajete da čujete individualne instrumente i imate utisak da muzika dolazi direktno iz primordijalnog kosmičkog haosa je slobodna improvizacija koja u čoveku ostavlja duboke emotivne i duhovne pečate i ona koja zaista može da bude inicijantsko iskustvo i za ljude koji do sada nisu trošili ovakve programe. Kada onda u trećoj kompoziciji bend bez nekakve velike najave uleti u iznurujući, plesni psihodelični fank, čini će vam se nepristojnim da ne ustanete i uletite u akciju i sami. Müller ovde svoju gitaru razara, šetajući je od hendriksovštine, preko Dereka Baileyja sve do metalskih ,,shred" trkanja po skalama, a Jelena Kuljić završava predstavu recitujući jetke stihove o prljavim noktima i napuštanju. Savršeno.

https://gratkowski.bandcamp.com/album/dashin-headless
https://theresonators2021.bandcamp.com/album/dashin-headless

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 07-09-2025, 12:30:33

Danas slušamo električnu muziku, gitare, bubnjeve, pojačala, škripu i večeramo u paklu. Kao i svaka osoba od časti i ukusa. Toadal Package: Toadal Package je drugi album benda Toadal Package i četvrto izdanje izdavača JPN, a koji je samo jedan čovek. Koji, naravno i svira u Toadal Package. Ali KAKO svira, sestre moje i braćo, usraćete se. U pozitivnom smislu.

Perceptivniji čitalac će već na osnovu inicijala naslutiti da je taj čovek od čije je svirke sevap usrati se niko drugi do James Paul Nadien, bubnjar i perkusionista koji u ovom momentu živi i radi u Bruklinu i bio je tokom poslednjih nekoliko godina umešan u mnogo zanimljivih muzičkih projekata. O Jamesu sam već pisao, par puta, govoreći o njegovim saradnjama (https://cvecezla.wordpress.com/2022/12/18/jazz-nedeljom-james-mckain-james-paul-nadien-caleb-duval-dancing/) sa Jamesom McKainom, jednim od najurnebesnijih savremenih tenor saksofonista i ekspanzivnim kontrabasistom i avangardistom Calebom Duvalom. Nadien je školovan, klasičan perkusionista koji je završio konzervatorijum Nova Engleska i svira i klavir pored bubnjeva, sa istorijom saradnje sa veoma uglednim imenima kao što su Joe Morris, Anthony Coleman, Stephen Gauci, te legendarni njujorški bubnjar William Hooker. Nadien sa Duvalom ima i interesantan električni kvartet, Stalwart u kome sa još dvojicom muzičara rade kompleksne, bučne, amplifikovane improvizacije. Imajte to na umu ako vam se dopadne Toadal Package, jer koliko god da je Toadal Package, jelte, total package, možda vam neće biti dosta.

Nadien je, dakle muzičar nemirna duha, sa mnogo interesovanja da improvizuje u različitim kontekstima, i ljubitelji hermetične, hardcore free improv avangarde treba da poslušaju njegov solo album single surface sounds and so silently sails (https://jpnnnnnnn.bandcamp.com/album/single-surface-sounds-and-so-silently-sails), napraljen od piskavih i škripavih zvukova stiropora, gumenih dečijih igračaka i drugih predmeta, ukljućujući Jamesova usta. Nekom će ovo zvučati dementno i ,,nemuzički", drugima će se pogled ozariti i fraza ,,bruklinski Pierre Henry" će im se sama popeti uz larinks, kroz usnu duplu i do usana, slobodna da pravi štetu u spoljnjem svetu pre nego što iko stigne da pomisli da li TREBA da bude izgovorena. AL SAD JE KASNO.

Toadal Package je nastao kako ovakvi bendovi često nastaju, kroz neobaveznu džem-sesiju troje muzičara koji se svi ovako ili onako znaju, a koji su onda, 2020. godine zasvirali zajedno, videli da im se to dopada i, voila, odjednom je Toadal Package postao bend koji svira turneje i snima albume. OK, ne baš ODJEDNOM, za rađanje benda vezana je i jedna bolna priča.

James i basistkinja Brenna Rey se poznaju iz škole a Brenna je gitaristu po imenu Cosmo Gallaro upoznala 2018. godine, na studijama na Institutu za tehnologiju Stevens. Gallaro je, inače, ne samo talentovan muzičar – pored gitare on svira i klavir i bas-gitaru – već i talentovan naučnik, u ovom trenutku doktorand na Prinstonu, fizičar koji se bavi plazmom. Sad vi mislite ,,postoji li uopšte način da ovaj čovek bude JOŠ VIŠE cool", pa vredi da se kaže da Gallaro pored svirki sa Jamesom McKainom ima upisane saradnje sa Joeyjem Sullivanom ali ne TIM Joeyjem Sullivanom već Joeyjem Sullivanom koji svira bubnjeve u Bark Culture i bučnom country-ansamblu Florry, a onda i sa Steviejem Van Zandtom. Da, TIM Steviejem Van Zandtom.

Brenna je sa svoje strane svirala sa nekim kul likovima kao što su Kevin Shea, Sandy Ewen, James McKain, Danny Kamins, bila članica benda Slipstream Time Travel uglednog njujorškog bubnjara Marca Edwardsa i trenutno svira bas gitaru i u bendu PAK koji predvodi takođe njujorška legenda, Ron Anderson. Brenna svira i gitaru i na Bandcampu možete čuti njen minialbum eksperimentalne muzike Landed, izašao prošlog Decembra (https://brennaaahhhrey.bandcamp.com/album/landed), snimljen uživo, sa devetnaest minuta preparirane električne gitare i pravovernih analognih efekata.

Toadal Package su, pak, manje apstraktna grupa i ovo je mnogo više klasičan ,,power trio" sastav koji spaja slobodnu improvizaciji i free jazz sa bučnim, električnim prog rock i no wave zvukom. Prvi album benda, Final Entrance, izašao 2023. godine bio je saradnja sa kultnim saksofonistom David Tamurom koji je preminuo svega dva meseca nakon što je ovaj studijski snimak urađen. Nadien kaže da je Tamurina želja na samrti bila da se ova sesija publikuje i to je onda Jamesa podstaklo da utemelji JPN, a zatim i Toadal Package da odradi svoju prvu turneju.

Novi, drugi album trija je, ako ćemo da ga opišemo samo jednom rečju, totalni urnebes. OK, to jesu dve reči, uhvatili ste me u laži, ali taj moj dovitljivi semantički trik i sugeriše maksimalističku prirodu ove muzike. Cosmo, James i Brenna na ovom albumu zvuče kao čopor hromiranih rok mašina povezanih na red i instruiranih da sviraju free jazz ali tako da slušalac nakon završetka albuma ima snage samo da pridigne ruku sa patosa, ponovo pritisne ,,play" i stisne zube jer MNOGO DOBRO boli kad vas u lice udari oluja usijanih šrafova, pokidanih žica, polomljene armature. Znate one scene u Tetsuo: The Iron Man (https://cvecezla.wordpress.com/2022/10/21/film-tetsuo-the-iron-man/) gde komadi metalnog otpada počinju da se kreću sami od sebe, spajaju se i tvore strašne, žive skulpture animiranog mašinskog đubreta? E, pa, Toadal Package je ceo ta jedna scena podeljena u pet činova.

Toadal Package su prvu pesmu na albumu nazvali Yes, You Are Alive i mada možemo nagađati da se njome obraćaju senseiju Tamuri koji sluša odozgo i smeška se, jednako je fer pretpostaviti da gledaju i prema slušaocu koji će zaista svakom ćelijom svog organizma osetiti kao da se odjednom našao u blizini supernove i jedini način da preživi TAJ susret je da po ubrzanom postupku evoluira u Galaktusa. Na Toadal Package ne samo da nismo više u Kanzasu, drugarice moje, nismo više ni u trodimenzionalnom prostoru.

U power trio bendovima se često može čuti koji je muzičar ,,glavni", bez obzira koliko su ostali dobri. U Motorheadu je to bio Lemmy, u Primusu Les Claypool, u Victims Family Ralph Spight, u Zeni Geva je to KK Null itd. Ali onda imate i bendove kao što su, recimo, Boris ili, evo, Cream, gde su svi glavni. Toadal Package spada u ovu drugu kategoriju, nudeći anarhični free-improv izmešan sa progresivnim rokom u kome sve troje muzičara sve vreme jedni druge pretiču, jedni drugima zadaju domaće zadatke i izazove, zvučeći stalno kao potpuno organska, potpuno prirodna celina. Samo sa mnogo neprirodnih izraštaja i oštrih uglova.

Zvuk je sirov, Cosmo i Brenna koriste brdo pedala i njihovi instrumenti cijuču, reže i savijaju se onako kako euklidovska geometrija nije predvidela da se to dešava u ovom univerzumu. Njihova pojačala prave bolesne količine buke čak i dok ne sviraju jer znate da je ovo muzika u kojoj struja radi i dok ljudi ne rade. Cosmo je svuda oko slušaoca, sa stereofonijom koja dezorijentiše i šalje mozak u neistražene predele psihodelije, panike i provoda kakav nećete dobiti od nekakvog ,,običnog" free jazz komboa, a Brennin bas žvaće, gazi i guta sve pred sobom. Jamesovi bubnjevi su glasni, sa činelama koje miksetu drže u crvenom sve vreme čim on zasvira malo jače i ovo NIJE free improv u kome se muzičari gledaju i razmišljaju o svakom sledećem tonu kao da im ga naplaćuju po premijum tarifi, puštajući tišine da govore glasno koliko i same note.

I, striktno gledano, ovo i nije free improv, ili bar ne sve vreme. Od pet kompozicija na albumu četiri potpisuju članovi Toadal Package i, partkularno na početku albuma, one imaju i prebrojive ritmove i harmonske progresije koje biste čuli i u ,,normalnoj" muzici. Yes, You Are Alive je, tako, brutalan komad free-rock gaženja kakvo biste čuli od Altered States ili Ruins ili, recimo, od Minutemen da su ovi ikada džemovali sa ranim Husker Du, ali da su svi bili ODVALJENI od spidčine.

21st Century Transsexual E-Girl počinje komplikovanim funk-jazz poliritmijama i postepeno morfuje u free-jazz vožnju. Ovde se, uprkos tome što na početku možda deluje da će Toadal Package biti SVA buka SVE vreme, čuje da je bend sastavljen od iskusnih, već sazrelih muzičara koji razumeju dinamiku, ideju narativa, evolucije kompozicije.

Supernova koju smo pominjali pre nekoliko pasusa dolazi da naplati svoje usluge sa trećim komadom, Premature Supernova i ovo je punk-jazz visokog tempa koji kreće brzo i žestoko ali sa merom virtuoznosti u svojoj poliritmičkoj strukturi i slobodnom jurnjavom kroz skale. Sa više od dvanaest minuta trajanja, ovo je najduža kompozicija na albumu ali i kompozicija sa najvećim dinamičkim rasponom i jedina kojoj se može pripisati i – privremeni – meditativni kvalitet. Naravno da se sve završava frikautom.

Big Legacy, kako se zove četvrta kompozicija, i jeste ono kako ja vidim položaj Toadal Package, benda još uvek mladih muzičara a koji su svesni na čijim ramenima stoje i čiji je zadatak da ne budu paralisani tim ogromnim nasleđem što ih gura napred. Brenna i Cosmo ovde kao da se mačuju svojim instrumentima, izvodeći strahovito brze napade, finte, blokade i pariranja i, sa Jamesovim zaslepljujuće složenom ritmičkom podlogom sve deluje pomalo kao da sve Samurai Shodown igre igrate odjednom na 150% brzine. Već negde oko trećeg minuta Cosmo i Brenna prestaju da budu individualno razaznatljivi i puštaju svoje instrumente da eruptiraju užarenu lavu sto metara uvis, ali ovo je kompozicija koja, kad najmanje očekujete ima vrlo disciplinovane momente zajedničkog sviranja fraza i ritmova, pre nego što se završi u apsolutnom haosu.

To bi čak bilo i dovoljno za ovaj album, ali trio ga završava osmominutnom verzijom pesme Illusions Arthura Blythea i mada je teško Blytheu odsvirati posvetu kada u postavi nemate saksofon, treba se setiti i koliko bi bilo teško – sve i da saksofon imate – postići osobeni karakter agresivne a sofisticirane svirke koji je krasio Blytheov stil a da stvari ne deluju kao puki pastiš. Toadal Package – koji su inače ime dobili na osnovu slike Joeya Allgooda što ju je Cosmo našao na jednom sajmu a koju, tu sliku možete videti na Bandcamp stranici benda – se onda đavolski trude da se u Illusions čuju ONI, onako kako bi Blythe voleo da čuje svoje naslednike, nastavljače i duhovne potomke, a ne ON, i to ispada FANTASTIČNO. Slušajte Toadal Package, bolju, vitalniju i naprosto ZABAVNIJU ponudu električne improvizacije ovog leta nećete dobiti:

https://toadalpackage.bandcamp.com/album/toadal-package-2

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 14-09-2025, 13:16:17

Phillip Greenlief: citta di vitti je ona vrsta džez-albuma od kojih kritičari osete kako se malo ježe a umorna ćuna se budi i pita šta se to dešava tako važno da su njene usluge potrebne. Ovde imamo posla sa iskusnim, cenjenim kalifornijskim kompozitorom koji je jednog vikenda 2007. godine sedeo i gledao prvi i treći film iz trilogije koju je šezdesetih godina prošlog veka snimio Michelangelo Antonioni kao svoja poslednja tri crno-bela filma, ulazeći na međunarodnu pozornicu sa trijeskom i skrećući pažnju filmske javnosti na sebe, a dok je gledao, taj je kompozitor sedeo i pisao muzičke motive koji su mu padali na pamet. Od ovih fragmenata je Phillip Greenlief onda tokom naredne dve nedelje iskomponovao više od dvadeset pesama i aranžirao ih za trio u kome će kontrabas svirati Lisa Mezzacappa a bubnjeve Jason Levin, ekipa koja po Bej Ejriji nastupa pod imenom duo B.

Prošlo je, eto, osamnaest godina i pred nama je citta di vitti, album sa izborom od osam kompozicija, a koje je trio, sa Greenliefom na alt-saksofonu snimio Decembra 2023. i Septembra 2024. godine, da bi album, konačno izmiksovan i izmasterovan ovog proleća, stigao pred publiku. Ni trenutka prerano, rekao bih jer se ove godine navršava tačno 65 otkada je Antonionivea L'Avventura šokirala publiku na Kanskom filmskom festivalu, dobila dosta zvižduka i negodovanja a onda odnela kući nagradu žirija i označila početak njegove internacionalne dominacije. La Notte i L' Eclisse su usledili 1961. i 1962. godine, kompletirajući trilogiju koja je italijanskog režisera utemeljila kao predvodnika modernog italijanskog filma. Monica Vitti, tadašnja Antonionijeva romantična partnerka glumila je u sva tri filma, pa onda i u narednom, Il deserto rosso, njegovoj prvoj kolor-produkciji a nakon koje je režiser krenuo da radi filmove na Engleskom, započinjući legendarnim Blowup.

Monica Vitti nije u ovim filmovima bila samo zato što je delila postelju sa autorom jedno vreme. Kao glumica sa filmskim i televizijskim iskustvom ona je od 1957. sarađivala sa Antonionijem i bila, mnogi su to već tada primetili, idealno otelovljenje osećaja otuđenosti koji je režiser tražio u svojim filmovima. Nije, naravno, škodila njena izrazita lepota što je Antonioniju dosta pomogla u pregovorima sa producentima oko finansiranja filmova koji su predstavljali raskid sa dominantnim italijanskim neorealizmom, napuštali teške, urbane priče o iskušenjima srednje klase i bacali se u neispitane predele avangardnih istraživanja maštovitih fotografskih kompozicija, sa labavim zapletima i otuđenim likovima.

Greenlief smatra da je Vittijeva bila emocionalno središte ovih filmova, sa svojim ,,smirenim blještavilom kao sidrištem za Antonionijev univerzum" pa je onda i ovu kolekciju muzike inspirisanu filmovima nazvao kako ju je nazvao u počast divi koja je preminula 2022. godine. Monicine veličanstvene pramenove kose vidimo i na omotu albuma.

Naravno, ovde ne treba izgubiti iz vida da su ovi (kao i mnogi drugi) Antonionijevi filmovi već imali muziku koju je pisao vrlo cenjen kompozitor, Giovanni Fusco, čovek koji je uglazbio desetine neorealističkih filmova – karijera mu je započela još tridesetih godina – a onda i većinu Antonionijevih produkcija. Konkretno, Fusco nije pisao muziku za La Notte – nju je napisao Giorgio Gaslini, čovek MNOGO više okrenut džezu, sa tom distinkcijom da je bio prvi italijanski muzičar koga je ameriki magazin Down Beat uvrstio na listu novih talenata i prvi italijanski muzičar pozvan da nastupa na nekom džez festivalu u SAD – ali jeste napisao oba filma kojima se Greenlief inspirisao. Fuscovi skorovi nisu imali u sebi previše džeza – mada nije da ga uopšte nije bilo – i više su alterirali između modernističkih, atonalnih, veoma evokativnih momenata i melodičnijih mediteranskih maštarija.

U tom smislu, zanimljivo je čuti album koji reimaginira dva Antonionijeva filma sa muzikom koja je pre svega džez, ali koja i sama usvaja taj princip jake evokativnosti i ume da izmeša tonalnu, melodičnu, na momente možda i romantičnu muziku sa ljutom avangardom.

Phillip Greenlief je stara kuka kalifornijske scene. Rođen u Los Anđelesu 1959. godine, dakle, samo par godina pre Antonionijevog ulaska u novi filmski izraz, Greenlief je sedamdesetih na sebe skrenuo pažnju kao izvođač ali i kompozitor radeći u, kako kaže post-jazz ambijentu. Danas to zovemo ,,novom muzikom" i lista Greenliefovih kolega i kolaboratora čoveka opisuje vrlo precizno: Wadada Leo Smith Fred Frith, Meredith Monk, Joelle Leandre, Thelonious Monster, Jon Raskin i Frank Gratkowski sa kojima je osnovao trio FPR... Sekcija za diskografiju na njegovom sajtu seže unatrag samo do 1995. godine, dakle tu sigurno nedostaje solidan komad snimljenog i publikovanog materijala, ali i tako pričamo o trideset godina muzike i desetinama sjajnih albuma.

Ni saradnici u ovom triju nisu nekakvi početnici. Jason Levis je diplomac Univerziteta Naropa, a master i doktorat iz kompozicije je odbranio na Berkliju. Radi već godinama sa kalifornijskim i nemačkim muzičarima, kroz projekte kao što su Heftpistole Chamber Ensemble, duo B., Married Couple, DRY, Echo Chamber Ensemble, Berlin Boom Orchestra...

Kontrabasistkinja Lisa Mezzacappa je poslednje dve decenije nezaobilazan lik džez scene Bej Ejrije, sa projektima kao što su Cosmicomics (gde su kompozicije inspirisan eCalvinovim pričama o poreklu univerzuma), Organelle, Touch Bass...

Na citta di vitti onda dobijamo jedan veoma dobro sklopljen trio – Mezzacappa i Levis ionako stalno improvizuju zajedno kao duo B. – u kome svakako dominira Greenliefov saksofon na ime njegovih zvonkih, evokativnih tema, ali to što je on formalno lider ne znači da su ostalo dvoje samo izvođači. Mezzacappa je veoma kompleksna u svojoj svirci, sa korišćenjem jako širokog tonalnog opsega na kontrabasu dok Levis svira suptilno, sa mnogo nota, ali bez pretrpavanja zvučne slike, bez nametljivih pokušaja da preotme kompozicije, uvek sa izvrsnom podlogom i perfektnom punktuacijom. Ovaj trio, treba i toga da budemo svesni, ovaj materijal svira oko deceniju i po unazad, ponekada proširen gostovanjima drugih muzičara, neretko sa Atnonionijevim filmovima projektovanim na platnu iza benda.

citta di vitti zato ne zvuči kao laboratorijski, studijski rad već kao konvergencija ideja i gestova sa petnaestogodišnjim zaletom, koagulacija halucinantnih tema i impresionističkih improvizacija koja deluje živo, energično a istovremeno ledeno i distancirano, baš onako kako treba da bude ako vam je polazna tačka Antonioni.

Trio sebi daje dovoljno i prostora u ovim kompozicijama, da se teme prorade, da se njihova razrada iskombinuje sa ,,nemuzičkim" materijalom. Medley: #1 La Notte Theme - #30 On The Train koji otvara album je i najduža kompozicija sa svojih devet i po minuta, kontrabasistkinjinom vodećom ulogom u otvaranju teme i ostalom dvojicom muzičara koji grade scenu oko nje šuštanjem, saplitanjem, dezorijentisanim traženjem prave stanice. Kad ovako otvorite album, znate da će do kraja sve biti dobro.

#2 Piazza Sicilliana je onda ,,mediteranskiji" komad sa saksofonom koji svira razigranu, zabavnu glavnu temu pre nego što izađe iz skale i krene u improvizaciju. Ovo je opet dugačak komed gde se daleko pre isteka sedam minuta džez pretvori u nervozno osvrtanje oko sebe i poglede prema drugim licima i ljudima koji poglede izbegavaju.

#3 Promenade je ,,čist" džez, koliko je ovaj trio spreman da svira čist džez sa Greenliefovim alt saksofonom koji svira bluz, pa nervozno cvrkuće i štekće dok ritam sekcija ispod njega prvo krene da preskače taktove a onda se lansira u smeru freejazz freakouta, samo da bi se vratila u tamne, neistražene prostre podsvesti koje Levis oslikava odmerenim ali moćnim solo-radom.

#11 Stock Market Express je kraća i još ,,džezerskija" sa plesnom bebop osnovom i ovo je upravo komad koji ćete pustiti nepripremljenom prijatelju da mu ovaj album prodate. To je, dakle praktično čist hardbop i u njemu Greenlief pokazuje zašto mu je baš saksofon – nakon što je kao klinac svirao trubu i gitaru – ostao ,,glavni" instrument u životu. Njegovo soliranje ovde je naprosto vrhunska ekspresija, izvan idioma, tropa, žanrovskih granica.

#3 Monica A Go-Go je pomalo nestašna, plesna posveta junakinji filmova koji su inspirisali ovu muziku, sa vedrom temom i komplikovano akcentovanim ali za praćenje veoma jednostavnm ritmom.

#5 Dove Anna? je onda nešto više impresionistički, i dalje prefinjeno odsvirani gruv u kome Greenlief Anu traži bez žurbe, svodeći svoje soliranje na skoro pointilističke bluz ubode.

Kako se ide prema kraju albuma kompozicije su sve kraće pa je #33 Parque umiljata, romantična sanjarija kraća od četiri minuta, sa odjecima mediteranskog plesa izmešanim sa vrlo cool post-bopom.

Album zatvara #36 Cane, brzi, energični juriš koji kreće ornetkolmenovski kompleksnim izlaganjem teme a onda se razvija u nervoznu, vratolomnu free jazz vožnju. Svi ovde pucaju iz svih oružja i album se završava tako moćno da je nemoguće ne zapitati se kada ćemo dobiti nastavak. Greenlief je, na kraju krajeva napisao skoro četrdeset kompozicija u ovom ciklusu i nakon što smo čekali najveći deo dve decenije da neke od njih čujemo u studijskoj formi, mislim da smo dokazali da smo bili dobra, strpljiva deca i da nam ŠTO PRE treba dati još:

https://roustrecords.bandcamp.com/album/citta-di-vitti

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 21-09-2025, 12:16:31

Danas slušamo dve VELIKE ploče, obe snimljene pre par godina i objavljene BAŠ SADA, kada su nam najviše potrebne. 2025. godina nastavlja da se potvrđuje kao možda najbolja za džez u ovoj deceniji (u ovom veku?) and I think it's beautiful.

Prvi album danas je srazmerno tradicionalniji, svakako bliži publici koja voli da čuje melodiju, lepu temu, sviranje u harmoniji i kompozicije koje možete opisatio kao ,,pesme". Steve Lloyd Smith: Healthy, doduše nakon ,,pesmice" nešto duže od dva minuta koja ga otvara kreće u osmominutnu Pure, a koja u dobroj meri najavljuje kako će zvučati ostatak albuma. Ovo nije ni teška ni naporna muzika ali jeste zahtevna i od slušaoca očekuje vreme, posvećenost, pažnju.

Steve Lloyd Smith je kontrabasista rođen u Kaliforniji i diplomirani, jelte, muzičar sa Univerziteta Kalifornija. Njemu je ovo bio samo početak naobrazbe pa je dalje učio kod Bertrama Turetzkyja i Boba Magnussona. Odlazak u Kanadu da odsvira nekoliko nastupa bio je za njega fatalan jer je tamo upoznao kompozitorku i pijanistkinju Lisu Cay Miller koja će mu ne samo ukrasti srce i učiniti ga srećnim supružnikom već će ga i ubediti da je preseljenje u Kanadu dobro za njega (kao što bi bilo dobro za svakog Amerikanca koji nije baš Mr. Beast). Smith je tako 2000. godine prešao da živi u Vankuveru, odlazeći iz San Franciska gde je taman počeo da gradi diskografsku karijeru. Prolifičan kompozitor – i master muzičke edukacije – Smith je tokom svoje kompozitorske karijere napisao stotine kompozicija i snimao sa ogromnim brojem muzičara, američkih i kanadskih, ali, pošto je njegov instrument kontrabas, u studiijskom smislu on je ipak mnogo češće u ulozi člana benda nego lidera.

Ovo je krenulo da se menja 1996. godine kada je Smith snimio debi album u ulozi lidera ali ako danas odete na njegov Bandcamp ili stranicu na Discogsu zateći ćete tamo jednocifren broj izdanja. Zapravo toliko jednocifren da mogu sva da stanu na prste jedne ruke. I da vam ostane još jedan prst da njime uradite nešto nestašno.

Dakle, nakon ovog albuma, Smith je upoznao Millerovu, rešio da se preseli u Kanadu, tamo počeo da radi sa sopstvenim kvintetom (Five), koji je izazvao pozitivne talase po Vankuveru i okolini, ali je gro njegove karijere i u ovih poslednjih dvadesetpet godina obeleženo pre svega pisanjem muzike. Smithovi radovi uključuju i trinaest svita ali i projekte od kojih se jedan zove baš Songs (formiran da bi se pisala muzika u kojoj klavir i glas komuniciraju u jednom otvorenijem formatu), pa onda i druge radove, poput Shapes i gomile radova Lise Cay Miller u kojima će on entuzijastično učestvovati (npr. Sleep Furiously). Millerova je inače po vokaciji klasična kompozitorka ali se ljudima predstavlja kao džez pijanistkinja i taj neki ugodni smeštaj na dodiru džeza i klasike informiše muziku oboje supružnika.

Da ne bude zabune, Healthy je ,,čist" džez. Ovo je vrlo klasičan hardbop/ postbop kvartet u kome sviraju neki vrlo iskusni muzilčari. Dave Say je saksofonista, improvizator i kompozitor sa više od 35 godina profesionalne karijere začete ljubavlju prema muzici Sonnyja Rollinsa, Johna Coltranea i Stana Getza. Pijanista Chris Gestrin ove godine slavi trodecenijski jubilej od kada je diplomirao filmsku muziku i redovno svira sa velikanima kao što su Dave Douglas, Gary Peacock i Kenny Wheeler, a radio je i sa dosta ne-džez muzičara, uključujući pank legende D.O.A., ikone hair-metala Motley Crue, kanadske kultne repere Swollen Members itd. Konačno, bubnjar David Robbins je profesor na Univerzitetu Capilano, čovek sa trideset godina akademske karijere, kompozitor, aranžer i izvođač koji je radio i radi sa Joeom Sullivanom, Maynardom Fergusonom, Slideom Hamptonon, Buddyjem Montgomeryjem i mnogim drugim muzičarima.

Kad skupite ovakve izvođače na gomilu i uzmete u obzir da je Smith ovde muziku pisao za SEBE, jasno je da ćete dobiti nešto u najmanju ruku ambiciozno i strastveno. Healthy je snimljen još 2022. godine, pa onda miksovan ovog proleća i u pitanju je jedan zaista PUN album i u smislu količine i trajanja kompozicija (ima ih dvanaest i osim te uvodne ni jedna ne pada ispod pet minuta i 22 sekunde) i u smislu same muzike koja je formirana oko Smithovih upečatljivih zaista lepih tema, a onda razvijena u kvalitetne improvizacije.

Smith zaista srećno spaja svoju džez ekspertizu sa jednim u najboljem smislu formalnim pristupom kompoziciji. Teme su ovde posložene pažljivo, sistematično, da budu, kako rekoh, upečatljive, ali i da ne budu zaista samo ,,lepe". Smith dosta radi sa njima, kreirajući povremeno i iznenađujuće složene osnovne motive za svoje pesme, ali onda ovaj kvartet vrhunskih muzičara ima mnogo prostora i vremena da iz njih postepeno izađe i improvizuje puštajući imaginaciji na volju.

Naravno da je u prvom redu uvek Dave Say i njegov tenor saksofon koji ima jednu duboku, zrelu boju ali i razigranu, cvrkutavu dimenziju. Say je inače muzičar koji će svirati u svakom idiomu koji je potreban – on svira mnogo fanka, rokenrola, džeza itd. – ali ovde se zaista čuje njegova ljubav prema Rollinsu, Coltraneu i Getzu u tom razigranom a opet duhovnom izvođenju tema i neužurbanom a strastvenom improvizovanju. Gestrin je, naravno, odmah uz njega sa veoma liričnim, senzitivnim pijanističkim programom koji se uklapa uz te klasične teme i atmosfere što ih Smith piše, ali uvek sa merom bluza i svinga koja ne dopušta da se pesme pretvore u nekakvu sentimentalnu bljuzgu. Smith je ovo inače napisao kao diptih dve svite, gde prvih sedam pesama (Healthy) crpu inspiraciju iz, citiramo, vizuelne estetike, dok je ostalih pet (Sea Plane) nadahnuto sviranjem u kanadskom pristaništu Canada Place. Posledično, ovih drugih pet kompozicija ima nešto ,,noćniju" atmosferu pa i romantičnije tonove, ali ovaj album je mnogo ličnija i dublja muzika od nekakve rekonstrukcije hotelwave pristupa koji bi to možda sugerisalo.

Štaviše, pošto je glavni autor muzike kontrabasista a tu je i jedan vanserijski bubnjar, Healthy je i ploča koje svoje kompleksnosti vrlo lepo kombinuje sa tim jasnim, zvonkim temama. Ritam sekcija je ovde briljantna ne samo u tehnici već i u načinu da tu tehiku nenametljivo, organski spoji sa temama i harmonijama i ovo je album velikog sklada i solidne dubine, snimljen i miksovan vrlo lepo da ostavi utisak jedne klasične jazz ploče koju ćete zavoleti već zbog samog zvuka a onda još više zbog izvrsnih pesama:

https://stevesmith.bandcamp.com/album/healthy

No, drugi album za danas ćete voleti jer će vas on od prve note zgrabiti za revere, uneti vam se u lice, zalepiti vam jednu crvenu za čelo i uzviknuti ,,pevaj, pička ti materina". Free jazz, kad je dobar, nije samo iskustvo slušanja. On je i iskustvo izazova, iskustvo nadahnuća, iskustvo učestvovanja, pa i, zašto da ne, konfrontiranja. Doduše, Rodrigo Amado The Bridge: Further Beyond MENI zvuči kao apsolutni melem na ranu i ja u njemu čujem samo najprijateljskije note, najblagorodniji zvuk, najlekovitiji free jazz, pa nekako slutim da će tako biti i sa svakim kome ideja slušanja sat vremena furiozne free jazz improvizacije nije strana.

Rodrigo Amado je, mislim, saksofonista koga ne treba PREVIŠE predstavljati domaćoj publici. Portugalski majstor je u svojoj karijeri ne jednom nastupao u Beogradu (uključujući na prošlogodišnjem Jazz Festivalu) i kao čovek koji stoji iza lisabonske kuće Clean Feeed Records, vodećeg svetskog izdavča avangardnog džeza, zaslužan je za možda i opasno preveliki deo muzike koju vi i ja trošimo poslednjih davdesetak godina. Ovaj album, pak, neće izdati Clean Feed već izvrsni austrijski Trost, i mada on zvanično izlazi 10. Oktobra, već ga čitavog u digitalnom obliku možete čuti putam donjeg, Amadovog Bandcamp linka.

The Bridge je samo jedan od projekata sa kojima Amado radi, nastupa, snima i izdaje ali ovo je kvartet takvih imena da nije preterano reći da se radi o multigeneracijskog supergrupi u kojoj sviraju neka od najvećih imena free jazza, makar iz epohe koja je usledila nakon šezdesetih godina prošlog stoleća kada su američki muzičari prvo revolucionisali džez kod kuće, spajajući formalnu naobrazbu i nasleđenu folklornu traumu da kroz nenametljivo nazvani ,,new thing" kreiraju pravu duhovnu i muzičku revoluciju, a onda – barem oni koji su preživeli – krenuli da se rasipaju po Evropi bežeći od rasizma i ekonomskih nedaća i menjajući i istoriju evropskog džeza.

U opširnom eseju Billa Shoemakera koji stiže uz ovaj album, doduše, kadar se proširuje još više, odlazi se još dalje u prošlost i Shoemaker priča i o američkoj okupaciji Zapadne nemačke posle Drugog svetskog rata, ali i o tome kako su evropski umetnici i muzičari ispitivali modalnu muziku, indijsku klasičnu muziku, prigrlili modernizan Druge Bečke škole i kakoje džez uz sve to bio prirodni saveznik.

Shoemaker raspravlja o ,,slobodi" i tome šta ona može da znači za različite ljude i različite muzičare ali onda i ističe kako su upravo razlike među ljudima koji čine kvartet The Bridge ono što čini njihovu muziku osobenom i zanimljivom. Free jazz i slobodna improvizacija na kraju krajeva, u mnogim reduktivnim tumačenjima umeju da budu svedeni na puko ređanje zvukova, buku koja samo možda nije TOTALNA kakofonija, ali mi ostali znamo da najbolji free jazz i najbolja slobodna improvizacija imaju mnogo karaktera, pa i duše.

Karakter The Bridge je i u tome da ovde sviraju ljudi iz četiri različite države sa četiri različite trajektorije kroz istoriju džeza, svaki od njih praktično živa, hodajuća legenda i enciklopedija znanja ali i ponosni nositelj tog, jelte, karaktera. To da sam dvojicu od ove četvorice muzičara imao prilike da gledam uživo smatram posebnom privilegijom. To da ostalu dvojicu nisam (još) gledao uživo jeste opipljiv gubitak.

Jer, vidite, bubnjeve ovde svira Gerry Hemingway, Amerikanac koji džez i fri džez svira od kraja sedamdesetih i ima karijeru koja spaja kontinente, muzičke tradicije i scene, a na kontrabasu je Ingebrigt Håker Flaten, stožerni lik norveške scene i jedan od najvatrenijih muzičara koga ćete ikada videti da svira ovaj veliki instrument. Ali na klaviru je čovek koji je stariji od svih njih, čovek koji je na ovom nastupu imao punih osamdesetpet godina (rođendan mu je bio dva dana ranije, n'est-ce pas?), čovek koji doslovno pamti američku okupaciju Nemačke i to kako su zvuci američkog džeza odvukli klinca što je klavir učio da svira već od osme godine u sasvim drugu stranu. Rođen 1938. godine, Alexander von Schlippenbach je studirao kompoziciju na Kelnskom univerzitetu ali je onda 1966. godine osnovao Globe Unity Orchestra po narudžbini Berlinskog džez festivala i krajem te godine praktično ispisao manifest evropskog free jazza okupljajući neke od najvažnijih muzičara koji su u to vreme radili i obeležavajući potpuno novu etapu u razvoju ove muzike, povezujući američku duhovnost, revolucionarnost i spontanost sa evopskim avangardnim umetničkim i političkim idejama.

Further Beyond je drugi album ovog kvarteta i snimljen je u Amsterdamu, proleća 2023. godine, a u produkciji je pomagao Luís Lopes, dok je mastering uradio David Zuchowski. Navodim ova imena da bude jasno da je ovo već u čisto zvučnom smislu jedna VRHUNSKA ploča gde će ta božanska buka džez improvizacije biti uhvaćena na najbolji moguć način, u visokoj definiciji, a onda spakovana tako da je ne samo dobro čujete već i da vam uđe duboko pod kožu kako biste je slušali još mnogo puta.

Dobro, nije sve do zvuka, nešto je i do muzike. Amado i njegov kvartet ovde izvode tri dugačke kompozicije i pričamo o free jazzu koji je toliko fokusiran i ,,tight" da se na svakih pola minuta divite onome što iz zvučnika izlazi i pitate se da li ovi ljudi imaju telepatske moći i kako je uopšte moguće da ,,slobodna" svirka bude ovoliko disciplinovana i usmerena.

Odgovor nije PRETERANO zamumuljen. Shoemaker podseća da kada saberete karijere ova četiri muzičara dolazite do skoro dve stotine godina agregatnog iskustva sviranja džeza i improvizovane muzike, skrećući pažnju slušaocu na totalno poverenje koji oni imaju jedni u druge dok ovo rade. The Bridge programski nastupa bez prethodnih diskusija i dogovora o tome šta će se i kako svirati i sve što se čuje na ovom albumu je spontana, in situ kompozicija.

A opet, ovo je muzika toliko jasno i čisto u dosluhu sa zorom kreacije, sa onim momentom u američkom džezu šezdesetih godina prošlog veka kada su afroamerički muzičari spojili formalnu (evrocentričnu dakako) naobrazbu sa muzikom svog naroda što je još čuvala afričke vrednosti, da je jasno koliko sva četiri muškarca koji ovde sviraju taj zvuk smatraju sopstvenim nasleđem u kome samo nastavljaju da stvaraju, gradeći dalje njegovu istoriju i mitologiju.

Amado je... neverovatan saksofonista. Njegov tenor je deo svetle tradicije bendlidera koji su u ovom registru odsvirali neke od najsnažnijih tema u poslednjih sedamdeset godina, od bluza otežalo a revolucionarnom energijom pokretano oružje od tečnog metala koje stoji u prvom redu i izbacuje usijane svetlosne snopove u nebo. Kod Amada nema usiljenosti, ni slučajno nema glume, njegova svirka je duboko prožeta ljubavlju prema tradiciji i u njoj se uvek čuje bebop osnova, razvijana uživo, spontano, kroz šetnje uz i niz skale i variranje fraza. On je i jedan od onih muzičara koji uprkos tom sviranju unutar tradicije imaju sopstveni, prepoznatljiv ton i onda kada na početku druge, i najduže kompozicije, skoro dvadesetsedmominutne, naslovne Further Beyond on posle sviranja bluzerskih fraza u donjim registrima uđe u overblowing, ovo ne zvuči kao imitacija Johna Coltranea ili Alberta Aylera koju biste očekivali, već kao – ne šalim se – truba. Ne, nema smisla i, DA, fantastično je.

Ali Sclippenbach je ovde ono najčudesnije, ono što The Bridgeu daje gotov apsurdističku dubinu. Banalno je uopšte da pričamo koliko je on veliki tehničar, koliko mu je lako da svira vrlo ,,američki", vrlo tečan, melodičan frazerski bebop, a koliko onda ume i da sve polomi disonantnim, teškim, tevtonskim (i tektonskim) sinkopama, samo da udari kontru saksofonisti, i Sclippenbach ovde pre svega šokira jednom gotovo detinje razigranom, optimističkom svirkom kojom prati Amada, praktično natprirodnom tačnošću predviđajući njegove fraze i harmonska rešenja i onda smišljajući svoje, kompleksne ali ne egzibicionističke dopune za njih.

Naravno, ni ostala dvojica nisu puki ritmičari već ,,totalni" mutičari sa mnogo sopstvenih istorija i identiteta. Hemingway je ovde u praktično multidimenzionalnom prostoru, svirajući istovremeno nekoliko linija ritma i nudeći podlogu koja nekako omogućava da bilo šta što rade ostali muzičari, bilo kojim tempom i intenzitetom IMA SMISLA. Flaten je, onda, fabrika zvuka, proizvođač rafala i bacač dubokih bas-bombi koje drže celu ovu svirku usidrenom da ne odleti baš sasvim u kosmos.

Further Beyond pritom nije album koji forsira intenzitet. Ovo je dinamična svirka, u smislu da je jednako validna i jednako puna i kad se svira tiše, i kada muzičari prave pauze da puste druge da se bolje čuju i kad, kao na početku druge kompozicije, uđemo praktično na teritoriju balade, pa je onda transformišemo u free jazz freakout. U tom smislu, ovo je i album koji možda možete puštati civilima, ljudima koje tek obrađujete da počnu da stvarno slušaju free jazz jer će ga ovde možda bolje čuti nego inače. Zvuk je izvanredan, svirka strastvena a opet sa dovoljno vazduha da ne bude opresivna, a iako se fraze smišljaju na licu mesta, ovde tokom sat vremena teške paljbe nema ni jednog momenta gubljenja, traženja ili pukog prosviravanja idioma dok čoveku ne padne nešto pametnije na pamet. Dakle, ovo je SVA krtina SVE vreme pa ako se sa ovim albumom i pobijete, biće vam oboma lepo:

https://rodrigoamado.bandcamp.com/album/further-beyond
https://www.trost.at/rodrigo-amado-the-bridge-further-beyond.html

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 28-09-2025, 12:24:45

Argentina nastavlja da apsolutno isporučuje ove godine, pa danas imamo na programu dva albuma argentinskih muzičara i muzičarki koji su mi ozbiljno ulepšali drugu polovinu inače ne preterano lepog leta ove godine.

Trio Dapine: Rancho colapso je četvrti album džez trija koji nam dolazi iz mesta Mar Del Plata, obalskog grada sa oko 600.000 stanovnika koji se nalazi na nekih četristo kilometara jugozapadno od Buenos Airesa. Kao jedno od bitnijh letovališta u Argentini i jedna važna ribarska luka, ovo je, razume se, veoma prometan turistički grad. A gde su turisti tu se svira džez, to je naprosto tako.

O postavi Trio Dapine znam EKSTREMNO malo jer se čini da ovi ljudi nemaju ambiciju da mnogo o sebi pišu na Internetu, bez obzira na to što postoje još od 2012. godine i Rancho colapso im je četvrti album. Sa jedne strane, utisak je da ovi ljudi nemaju preterane ambicije do da budu lokalni džez bend koji će svirati po klubovima u Mar De Plata, pa i učestvovati na lokalnom internacionalnom džez festivalu, ali da se neće preterano cimati da organizuju sebi turneje ili da se ikako promovišu. Sa druge strane, radi se o trojici muzičara koji su članovi kolektiva ICM (Improvisación Colectiva en Mar del Plata), dakle ekipe lokalnih improvizatora koji izgleda sasvim namerno drže nizak profil i ne žele da se obraćaju svetu ičim drugim do svojom muzikom.

Pošteno. Svakako, ne radi se o neiskusnim muzičarima. Bubnjar Luciano Monte na svom sajtu navodi da je svirao na oko četrdeset albuma do sada, a da je dva snimio kao lider i ako pogledate ta dva albuma – koja su snimila dva različita kvarteta – na oba svira po jedan član i ovog trija. Jedan od tih članova je kontrabasista Nicolas Pasetti, čovek koji i sam iza sebe ima nekoliko albuma kao autor i lider (naravno, Monte je svirao na nekima od njih) i dobar deo toga je utemeljen u slobodnoj improvizaciji ali sa znatnom harmonskom dimenzijom, dakle sa klavirima i gitarama koji nisu sve vreme svedeni na atonalne zvuke i šumove.

Saksofonista Federico Viceconte takođe stalno sarađuje sa ostalom dvojicom u živim kontekstima i naravno i većinu njihove snimljene muzike izdaje Discos ICM, digitalna ispostava kolektiva kome pripadaju.

Isto važi i za ovaj album izašao dvanaestog Avgusta ove godine, još uvek najnovije izdanje ove etikete. No, koliko god da je improvizacija naglašena u imenu kolektiva, izdavača i u svetonazoru trojice muzičara, Rancho colapso ima prijatan bebop šmek i ploča je koja sasvim uredno radi unutar harmonske politike koja se u džezu odomaćila šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.

Rancho copalso je snimljen u studiju, 24. Oktobra prošle godine pa iako improvizovana na licu mesta ova muzika ima čist zvuk i kvalitetan miks. Kad bend krene da svinguje skoro da ćete pomisliti kako zaista slušate neki album iz ranih sedamdesetih na kome muzičari shvataju da je modalni džez samo početak i da imaju slobodu da odu mnogo dalje nego prethodna generacija.

A svinguje se tu vrlo pristojno. Macheli koja album otvara je intimni ali dinamični free jazz sa saksofonistom koji energično istražuje svoje skale i poliritmičnom, neprebrojivom ali kinetičnom pratnjom. Viceconte nije agresivan ali jeste ekspresivan sa finim tonom i sposobnošću da note savije i prelomi da zazvuče duševno i bluzerski, bez obzira u kojoj se harmoniji nalazi.

Ni ostala dvojica ne sviraju agresivno i mada Monte ubacuje mnogo nota u pratnju, one nisu tu da zagluše ostala dva muzičara. Manguerfias je sporiji i apstraktniji komad, iz početka bez ritma, sa dugačkim, meditativnim notama i razvojem u smeru grčevitijeg, energičnijeg free jazza kako prolazi vreme. 21 gramos je na trago ornetkolmenovskog freebopa sa saksofonom koji radi temu za koju imate utisak da nema kraj i svingujućom pratnjom gde Monte svira četkicama i pušta Pasettija da solira preko njegovog šafla.

Solo oscuro uprkos naslovu nije samo soliranje na saksofonu niti je IZRAZITO mračna kompozicija. Ali ona jeste harmonski tamnija, intimnija, možda i hermetičnija sa saksofonom koji zbilja u temu kreće sam a kada se ritmičari pridruže to je gomila malih nota i udaraca koja zvuči više kao da Viceconte meditira nad proključalom površinom vode nego kao da se svira ,,običan" jazz. Opet, i ova pesma ima svoj kinetički zamah i nije puko ređanje zvukova ve, rekosmo, svingovanje.

El guaino otvara Pasetti jedva čujnim raom prstima po žicama. Ostala dvojica ulaze sporo, kao da će ovo biti balada, sa Viceconteom koji svira nostalgičnu, elegičnu temu i onda iako je ritam do kraja džombast, sa akcentima koji su stalno izvan one metrike koju očekujete, pesma ostaje dostojanstveno meditativna i emotivna.

Slično raspoloženje daje i Una poema, gde se ritam sekcija kreće između klasičnog džezerskog šafla i mehaničke, robotske pravilnosti dok saksofonista nastavlja da elegično kontemplira.

Finalni komad, Con el pexo je brži i energičniji, ali u njemu sva trojica muzičara zvuče kao da su uhvaćeni u repetitivnom ciklusu mašine koja se pokvarila i ne može da stane. Ovo traje jedva duže od minut i po ali predstavlja ljupki pančlajn albumu koji nije pretenciozan, nije MONUMENTALAN, ali nudi lep program improvizovanog džeza od strane ljudi koji ga OPASNO vole.

https://triodapine.bandcamp.com/album/rancho-colapso

Drugi album ove nedelje snimljen je u Amsterdamu, trećeg Juna prošle godine, ali ni jedna od dve žene koje ovde predstavljaju amsterdamsku improv i free jazz scenu nije poreklom iz Nizozemske. Ada Rave/Marta Warelis: Peel/Mondo snimile su, dakle, Argentinka Ada Rave i Poljakinja Marta Warelis, snimak i miks je radio Marc Schots, čovek koji iza sebe ima desetine i desetine albuma free jazz i improv muzike raznih poznatih muzičara gde je bio inženjer zvuka, a mastering je na kraju uradio Weasel Walter. Peel/Mondo, odmah da se dogovorimo, ZVUČI ubitačno. A tako ga ove žene i sviraju.

Ada Rave kaže da je odrastala u ruralnoj patagoniji pre preseljenja u Buenos Aires, gde je bila aktivna na džez sceni ali sa brzo zarazila bacilom improvizacije pa je počeka da osniva sopstvene sastave i da radi festivale po Argentini. Onda se 2013. godine preselila u Evropu ,,da bi istraživala bogato polje slobodne improvizacije" i sada je deo amsterdamske scene sa sopstvenim triom koji svira po Evropi ali i sa saradnjama sa projektima kao što su Hearth, the Kaja Draksler Octet i naravno The Ex. Od 2019. godine je i članica kolektiva DOEK, kome pripada i Marta Warelis a tu su i neki vrlo poznati muzičari poput Michaela Moorea i Wilberta de Joodea. Diskografija joj je već solidna sa njenim sajtom koji nabraja osamnaest albuma gde je Ada Rave nekada član ansambla a nekada i predvodnica.

Warelisova je u Amsterdamu od 2014. godine, gde svira i improvizuje sa raznim muzičarima a ovo se odnosi i na, recimo, trio Omawi koji predvodi Wilbert De joode (a tu je i bubnjar Onno Goavert), trio Hupata! u kome takođe svira i Ada Rave, ali onda i na saradnje sa uglednim američkim free/ jazz muzičarima kao što su naši znanci Dave Douglas i Frank Rosaly. Od 2021. počinje da snima kao autorka i liderka.

Peel/Mondo je žestok album. Zapravo, Warelisova svira toliko intenzivno na njemu da Ada Rave na momente mora da ostavi saksofon i da pređe na udaraljke jer bi možda bilo i nemoguće da se čuje pored odšrafljene Poljakinje. Nije da je čitav album borba neprestana, naravno i sama Warelisova ume da svira tiše, sa manje nota, kontemplativnije, sa jednom strogom akademskom formalnošću, a Ada Rave je više nego kadra za duboke džez meditacije na svom tenor saksofonu – sluššajte početak Instar, recimo – ali opet, dobar deo albuma je sviran u grčevima, eksplozijama, rafalima sa dve žene koje tu muziku vole kada je dinamična a zvuk kada je prodoran.

Warelisova inače izglea kao devojčica kad je vidite, sa nežnim lišcem i krhkom figurom pa je tim njena furiozna pijanistička tehnika – koja mnogo duguje ceciltaylorovskoj rafalnoj atonalnosti ali onda ide dalje od nje u čistu apstrakciju i agresivne perkusije – više zastrašujuća. Već na prvoj kompoziciji, Peel Mondo, Warelisova pušta koleginicu da krene džezerskim frazama na sopraninu, a onda počne da sipa sve brže kaskade nota, pažljivo prateći saksofonistkinjine skale i ubacujući sve više nota u odgovor, tako da posle tri minuta to zvuči kao da slušate traku koju kaset-dek počinje da žvaće i sve više ubrzava a kojoj na neprirodno visoku frekvenciju nota odgovara vrlo raspoloženi mali kakadu. Kao i mnogo drugog dobrog free improva, ova kompozicija je istovremeno i apsolutni horor i božanstvena komedija.

Tale Before Sunrise je nešto duža i srazmerno manje agresivna kompozicija, ali ove dve žene su agresivne čak i kada su manje agresivne. Ada Rave svira sa dosta osećaja i lepih legato tonova na tenor saksofonu i kompozicija se dobro drži do negde petog minuta kada se sve ponovo pretvara u hiperkinetički, urnebesni orkan klavirskih dirki i brzih, nervoznih duvalkih fraza.

In The Capricious Garden je onda onaj komad gde Ada Rave kreće sa džez soliranjem, Marta zvuči kao da pokušava da rastavi klavir dok svira monomanijačke, nervozne linije ispod nje, a onda prema kraju kompozicije saksofonistkinja odlaže svoj instrument i kreće da udara u stvari.

First Strawberries je skoro pa miran, optimističan komad u kome brza, kinetička svirka ima manje preteću, dobroćudniju dimenziju a Rain Into Flood je – možda i neočekivano – najapstraktnija kompozicija u kojoj se napuštaju džez koreni i većina postojeće muzičke teorije za prilježan rad sa perkusijama, zvukovima izvan prirodnih skala instrumenata i tišinom u koju sve naposletku dostojanstveno utone. Prelep album:

https://warelismarta.bandcamp.com/album/peel-mondo

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 05-10-2025, 12:50:02

Zašto ne bismo i danas slušali dva albuma? Peti je Oktobar a mi živimo u Srbiji, ČEMU UOPŠTE IMAMO DA SE NADAMO?

Prvi album za danas je liderski debi mladog belgijskog pijaniste po imenu Milan Verbist. Imajući u vidu da mu je ime Milan, kao i da mu je prvi instrument bio harmonika, a da je na klavir, koji danas primarno svira, prešao sa sedam godina, osećam da je okej da kažemo da je Milan naš i da je Belgija kao i mnogo puta do sada profitirala na našoj pečalbarskoj sudbini. Milan Verbist Trio: Time Change je izuzetno prijatan i u sebe siguran prvi autorski album za dvadesetšestogodišnjaka iz Antverpena i šalje jake signale da će ovaj momak pred sobom imati dugu i plodnu karijeru.

Milan je, kao i mnogi džez muzičari o kojima pišemo, svoju muzičku zarazu pokupio od oca. Piet Verbist je profesionalni muzičar i sinu je, kako rekosmo, prvo u ruke stavio harmoniku, kad je ovaj imao pet godina. Sa sedam je prešao na klavir pa je to odredilo njegov životni put: studije na akademiji MaGo (klasične studije kod pijanista kao što su Arthur Vuye i Nicolas Callot), a onda studije džez klavira na visokoj školi De! Kunsthumaniora u Antverpenu pa naredni kurs na Kraljevskom konzervatorijumu Koninklijk u istom gradu gde mu je Erik Vermeulen bio primarni predavač. Već je tada svirao u bendu i držao džez koncerte a pre završetka studija 2022. godine imao je prilike da nastupa sa domaćim i stranim gostujućim muzičarima (Lionel Loueke, Jakob Bro, Chris Potter, John Ruocco, Bert Joris, John Bishop).

Milan je trenutno ko-lider nekoliko antverpenskih postava a trio o kome danas pišemo mu je ,,glavni" autorski projekat u kome je on lider i autor većine muzike. Na svom sajtu on navodi i neke od svojih omiljenih pijanista i to je solidno podugačak spisak jakih imena kao što su McCoy Tyner, Wynton Kelly, Thelonious Monk, Herbie Hancock, Marcin Wasilewski, Cedar Walton, Bobo Stenson, Keith Jarrett, i drugi.

U triju su sa njim i još dva mlada muzičara. Kontrabasista Toon Rumen je student na istom kraljevskom konzervatorijumu koji je Milan završio i jedan – barem na osnovu onog jednog snimka koji se može videti nas JuTjubu gde on i još dva studenta izvode master recital – ozbiljan zaljubljenik u džez. Bubnjar Jens Meijer je nešto iskusniji, sa diplomom nizozemske visoke škole Codarts, bendom Ezthetic koji predvodi (i izdao je sa njim jedan album), te još nekoliko projekata u kojima svira, uglavnom sa saksofonistom Jesseom Schilderinkom (pominjanim prošle godine).

No, naravno, Time Change je pre svega Milanov projekat, sa pet od devet kompozicija koje je sam napisao za ovaj album dok su ostale četiri obrade džez (i ne-džez) klasika i prilično dobro informišu slušaoca o Milanovim uticajima i interesovanjima.

U globalu ovo je, naravno, hardbop i postbop intoniran album, snimljen u studiju tokom dva dana Marta ove godine, ali odsviran sa živom energijom i improvizacijama na licu mesta, kako i očekujete od ovakve muzike. Zvuk je čist, lep, ali i živ i topao a muzičari imaju mnogo toga da dokažu.

Milan pre svih, naravno, jer je ovo njegov prvi autorski album pa on i kreće ambicioznom naslovnom kompozicijom dužom od sedam minuta a koja nudi lirske meditacije na klaviru, romantične harmonije i odmerenu, ukusnu svirku celog trija. Milan ovde demonstrira prilično raskošan spektar tehnika ali i raspoloženja, dajući da se čuje i njegova klasična naobrazba ali i taj džez pedigre na rasponu od Monka do Jarretta. Time Change je praktično balada – dakle ne nešto čime bih JA nužno započinjao album – ali je i kompleksna kompozicija čije promene tempa, sugerisane naslovom, ne zvuče mehanički i zapravo muzici daju spontanost i toplinu.

Rumen otvara drugu kompoziciju, Bosonossa i njegov resital na kontrabasu je lirski intoniran, ali ono što sledi iza njega je, naravno, bosanova ritam i dosta ,,noćne", tamne, evokativne atmosfere. I ovo je poduža kompozicija, Verbist voli da ima prostora za improvizacije i ovde on pokazuje dosta vatrometa koji drži u dirkama, ali muzika uvek ostaje plesna i atmoferična. Ovu je kompoziciju inače napisao Tomasz Stanko pre više od trideset godina, a bila je naslovna pesma njegovog albuma Bosonossa And Other Ballads na kome su pored trubača svirali Anders Jormin na kontrabasu i Tony Oxley na bubnjevima pa je zanimljivo čuti aranžman urađen bez duvača a sa klavirom kao glavnim nosiocem teme.

No, I Haven't je još jedan Milanov autorski komad, jedna vrlo cool hardbop kompozicija za koju biste mi poverovali da je nastala u Njujorku krajem pedesetih i da je ovaj belgijski trio samo svira sa ubacivanjem malo klasičarskih elemenata u harmoniju kada bih vam to rekao. Ritam sekcija odlično svinguje na ovoj pesmi a Milan je veoma zreo u temi i soliranju.

Odmah zatim dolazi Ornette Coleman i njegova Happy House, pesma koja je otvarala njegov album Broken Shadows, snimljen 1971. godine ali objavljen tek 1982. Valjda je izdavač mislio da je mnogo da u istoj sezoni na publiku grune i ovo i Science Fiction pa je izdavanje odlagano više od deceniju. U svakom slučaju, ovo je bila prelazna tačka između Colemanove ,,klasične" free jazz faze i ekspanzivnog harmolodičkog rada u sedamdesetima i Milan sa svojim triom radi fantastično zanimljivu rekonstrukciju tog spoja discipline i slobode koji su Coleman i njegovi muzičari patentirali. Naravno, u izvođenju ovog trija u prvom planu je pijanista koji pokazuje apsolutnu raskoš tehnike ali i zanimljivo razmišljanje sa šetnjom od meditativnih, gotovo nemuzičkih tonova do oštre, brze perkusionističke svirke i povrataka u Colemanovu skakutavu, stakato temu.

Brigitte's Waltz je valcer samo po ritmu a bluz po harmoniji. Milan ovde radi divne sinkope i menja tempo tokom svirke a ritam sekcija sjajno prati njegove kompleksne solaže držeći se ipak plesnog ritma koliko treba.

Onda na red dolazi Bah i njegova Sarabande, jedan od, kažu upućeni, najintrigantnijih komada majstora barokne muzike, na ime svojih smelih harmonskih eksperimenata u relativno kratkoj kompoziciji i formi španske plesne pesme. Pijanista ovo do pola svira sam, metodično prolazeći kroz Bahove skale a kada uđu ostali muzičari ovo postaje lirski, skoro pastoralni performans sa mnogo lepih pijanističkih kaskada i atmosfere.

Djeezes je onda energični, brzi hardbop, sa ritmičkim vatrometom i mnogo efektnog soliranja a The Silence Between sporiji, bluzerskiji komad sa i dalje klasičarskim elementima ukusno ubačenim u gruv. Album završava Flutter Step Garyja Peacocka, dramatično, pa i na momente razigrano svirana kompozicija starija od trideset godina a koja je originalno napisana samo za kontrabas i gitaru. Neobičan izbor za kraj albuma ali funkcioniše sa svojim kompulzivnim repeticijama i lepo vaspitanim krešendima.

U globalu, Time Change je sjajan debi album muzičara koji očigledno nudi ne samo dobru tehniku već i zanimljivu viziju kao i dobro poznavanje i poštovanje – ali bez fanbojevskog preteranog respekta – tradicije. Takvih nam svakako treba što više pa dajte Milanu malo ljubavi:

https://milanverbist.bandcamp.com/album/time-change

Drugi album za danas nam dolazi iz Barselone, posredstvom nezvisne katalonske etikete UnderPool orijentisane na savremeni džez i improvizovanu muziku a koju sam već predstavljao pre neke dve godine. Albert Cirera & Tres Tambors: Orangine je svakako avangardnija od dve ploče koje danas predstavljamo ali radi se o muzici prepunoj svežine, ideja, duha, pa i romantike tako da ovde nemamo posla sa onom surovom, hermetičnom avangardom kakvoj se često odajemo. Orangine je album na kome najmanje dve ili tri pesme možete da pustite i svojoj staroj baba-tetki i da ona ne bude uplašena. Ali pomoći će ako je nagluva, da se ne lažemo.

Saksofonista Albert Cirera živi i radi u Igualadi u Španiji a svoju kreativnu karijeru bazira na transverzali Barselona-Lisabon, ali je on, makar tako tvrde na Discogsu, Argentinac. No, vezan je za Evropu očigledno već decenijama, jer je u Igualadi išao u školu, naziva je svojim rodnim gradom, a studije je završio na Escola Superior de Música de Catalunya u Barseloni. Godinama je živeo u Lisabonu, nešto kraće u Kopenhagenu da bi se vratio u Igualadu i tamo sada sedi i radi. Svirao je ili svira sa neprebrojnim projektima (pomenimo samo João Lencastre's Communion, The Voodoo Children Collective i Zlatko Kaučič Quintet), a nastupao sa poznatim muzičarima kao što su Agustí Fernandez, Barry Guy, Andy Moor, Michael Moore, Marco Colonna, Ramon Prats...

Tres Tambors mu je jedan od glavnih projekata, sa kojim radi već oko deceniju a Orangina je treći album benda i demonstrira veoma razvijen jezik i identitet kvarteta, koji Cirerine kompozicije izvodi sa ZASTRAŠUJUĆIM autoritetom. Ovde imamo neke zaista jake muzičare u postavi, sa izvanrednim bubnjarom Oscarom Domènechom, iskusnim kontrabasistom Markom Lohikarijem i iberijskim pijanistom Marcom Mezquidom koji je upotpunjava. Da bude jasno, iako je Cirera potpisao svih dvanaest kompozicija na albumu ova trojica nikako nisu samo izvođači. Izdavač, u čijem je studiju album i snimljen tokom tri dana Juna, naglašava da su pesme nastale kroz imptovizacije, ali naravno, ovo su i vrlo kompleksne, zahtevne kompozicije za koje se vidi da ih je kvartet razvijao i uvežbavao kroz brojne žive nastupe i probe, dok nisu dobile svoje skoro četvorodimenzionalne forme.

Inače, za razliku od gotovo sto procenata džeza koji slušam i o kome ovde pišem, ovaj kvartet se ne trudi da na albumima zvuči isto kao na koncertu, naprotiv. TRUDI SE da zvuči drugačije. U retkoj demonstraciji studija-kao-instrumenta ili makar alatke za komponovanje, u više kompozicija ovde imamo na programu multitrekovanje instrumenata i naglašeno korišćenje široke stereo-slike da dobijemo efekte koji se ne mogu ponoviti u živom nastupu. La Última koja album otvara je dobar primer, jer je ovo dvoipominutna romantična meditacija u kojoj glavna tema izvođena na klaviru i saksofonu dobija svoje avetinjske odjeke u pozadini i na samim krajevima svesti.

Sjajan uvod koji odmah zatim prati Criteri, jedno napadačko free jazz bombardovanje sa brzom, furioznom svirkom celog kvarteta, bežanjem od harmonije kroz skale i puno perkusionističkih bravura. Mezquida koji je na prvoj pesmi zvučao tako nežno i romantično ovde se pretvara u ceciltaylorovskog demona klavijature a Cirera se šeta između kompleksne, a optimistične teme na alt saksofonu i štektavih slobodnih improvizacija.

Treća kompozicija, Suor Freda je ona u kojoj ćete početi da zaboravljate da je ovo sve napisao saksofonista. Svi muzičari na ovom albumu zvuče kao ravnopravni koautori a pre svih Mezquida čije su pijanističke kontemplacije zaštitni znak cele ploče. I naredna, naslovna kompozicija, Orangina, veoma se oslanja na njegovu meku, osećajnu svirku uz koju se lepo uklapa Cirerino meko sviranje sopran saksofona.

Nicotine je drugi bučan, fri-džezerski komad na ploči sa alt-soliranjem koje krade pažnju da ne čujete koliko su složeni ritmovi i akcenti koje ispod prosipaju kontrabasista i bubnjar. Naravno, onda se Mezquida probije u prve redove i imate utisak da je muzika ubrzala od 100 do 300 kilometara na sat u jednoj sekundi, samo da bi on kompoziciju smirio, ohladio i dovezao do umiljatog, tamnog završetka.

Patarrel je još jedan sporiji komad ali sada sa dosta kompleksnim ritmom i zapravo puno krešenda u izvedbi. Sporo ali strastveno, a onda sledi Jante Law na kojoj Mezquida seda za električni Fender Rhodes klavir a bend kreće da radi kompleksni jazz-funk ritam sa Cirerinim potpuno-niotkuda-ubačenim recitovanjem koje se nalazi jednu šmekersku prijavu udaljeno od normalnog repovanja.

Melody je još jedan ,,studijski" momenat sa avangardnom idejom u kojoj apstraktna buka što je kvartet pravi u pozadini služi kao zanimljiva lansirna rampa za, zaista, melodiju koju ćemo čuti prema kraju kompozicije. Dobro to funkcioniše i dobro je i izmiksovano.

Les Coses del Cap je komplikovani, brzi post-bop komad u kome se sviraju kratki grozdovi nota na sopran-saksofonu, ritmičari rade složenu podlogu a pijanista plete mrežu toploh tonova na električnom klaviru. Easier Kit onda počinje sporije, atmosferičnije, sa bluzerskim uvodom na alt-saksofonu pa se razvije u energični hardbop gde Mezquida opet briljira a saksofon radi izvrsne stvari.

Nordik Premier je onda najapstraktniji, pa i najtamniji komad bez ritma i sa puno ,,zvučnih efekata" koje ostatak benda radi oko Cirerinog meditativnog, romantičnog alta. Album zatvara energični free jazz Va Vine, sa tri minuta perfektnog počasnog kruga gde se puca u vazduh i pravi haos. No, ovo je album koji haos rado priziva, ali je izgrađen na stahovitoj disciplini koja muzičarima dopušta da izlaze iz teorije, da rade ,,nemuzičke" stvari i krše pravila, a da uvek ostanu unutar te magične iluzije koju svi razumemo kao evokativnu, briljantnu muziku prepunu slika, emocija i boja. Sjajno je:

https://underpool.bandcamp.com/album/orangina

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 12-10-2025, 12:31:20

Danas smo ponovo dosta zaposleni sa čak tri izdanja koja smo izabrali iz nepresušne gomile džeza što se na nas obrušila u 2025. godini.

Prvo na redu je nešto najbliže ,,običnom" hardbopu i izuzetno prijatno, primetiću, za jesenje dane u kojima nema mnogo sunca. Ken Paine, Dan Blunck, Joe Alioa: Landscape je trio-album sa čak sedamnaest kompozicija, mada su pet od njih samo alternativne verzije već postojećih a što je ugodna džez tradicija koja danas kao da nema dovoljno sledbenika. To nas i dalje ostavlja sa dvanaest originalnih kompozicija koje ovaj trio izvodi sa vidnim apetitom, radeći u maniru hardbopa i free jazza šezdesetih godina prošlog veka sa više nego eksplicitnim dugovanjima spram Erica Dolphyja i Ornettea Colemana. A to su ipak ljudi kojima je ČAST dugovati.

Ken Paine, predvodnik ovog trija je portlandski bubnjar o kome mogu da kažem veoma malo toga uprkos činjenici da je na sceni Oregona i zapadne obale SAD aktivan još od poznih osamdesetih. Internet nema gotovo nikakve informacije o njemu (našao sam prikaz jednog albuma na kome je svirao, napisan 2005. godine), na Discogsu ne postoji, a njegov privatni instagram je pun lepih slika ali skoro bez informacija. Ono što mogu da zaključim iz pročešljavanja njegove dostupne biografije je da često svira sa saksofonistom Danom Blunckom, pa i sa kontrabastistom Joeom Alioaom, pa su pre Landscape ova tri muškarca već snimila najmanje jedan album u istoj ovoj postavi.

Blunck je možda mrvicu poznatiji, oregonski saksofonista koji je počeo da svira još krajem sedamdesetih, devet godina proveo u orkestru Američke mornarice i sa njim proputovao svet, i danas je uprkos solidno poodmaklim godinama i dalje veoma aktivan u sviranju uživo. Joe Aloia, kontrabasista, jedini od sve trojice ima sajt... ali taj sajt je samo registrovan domen bez ikakvog sadržaja. Takođe baziran u Portlandu on se dobrom delom bavi poduačavanjem drugih sviranju kontrabasa, gitare, ukulelea i svira sa raznim muzičarima po zapadnoj obali.

Dakle, ovi ljudi više vole da sviraju nego da pričaju o sebi. Fajn. Landscape je ionako ploča koju je merak slušati bez mnogo konceptualizacija, serija ugodnih hardbop tema odsviranih sa mnogo improvizacije i jednim ležernim, iskusnim pristupom muzičara koji dobro znaju svoje instrumente, dobro znaju idiom u kome rade i dobro znaju jedni druge. Snimljen u propisnom studiju, sa propisnim miksom i masteringom Landscape svejedno zvuči živo i spontano, bez ikakve artificijelne ,,studijske" arome u svom zvuku. Ovo je zvuk trija koji voli taj hardbop, voli taj bluz, voli da improvizuje.

Uzmite, recimo, Hymn, šestu kompoziciju na albumu na kojoj Blunck improvizuje gospel i bluz fraze koje treba da nas osveste za svu teškoću i lepotu postojanja ali i za transcendentnost koju u njima možemo da pronađemo. Ovo je kao muzika za marševski orkestar, ali koju svira free jazz trio gde bubnjar nema nameru da vam dopusti da prebrojite taktove, ali će ipak umeti da posloži gruv uz izdašnu pomoć kontrabasiste.
Ili uzmite Green Velvet Slippers, jednu od najmemorabilnijih tema na albumu koja u svojoj kinematskoj atmosferi sugeriše njujorški džez kasnih četrdesetih i ranih pedesetih, gillespiejevske bravure i barski šmek, ali koju, opet, svira samo trio što se rado i radosno poigrava sa Blunckovim razvojem melodije. Ovde zapravo i dobijamo marševski ritam, nešto što Paineu očigledno prija posle dosta složenih metrika koje je radio u prethodnim pesmama. Dolphian Oracle, recimo, kao posveta Ericu Dolphyju ima kontemplativne free jazz fraze koje se ne brinu mnogo za harmonski registar i idu kuda im intuicija naloži a Paine i Aloia za njima slede izvanredno lepo sinkopiranim ritmom i snažnim akcentima.

Iako je ovo mišićava svirka, ovde nema free jazz detonacija i freakout buke i pored Dolphyja je, naravno, Ornette Coleman najprisutniji u zvuku, pogotovo u Ornette's Nest koja zatvara ,,zvanični" deo albuma, nema nikakve veze sa postojećom pesmom istog naziva Ian Chaplina i Philipa Rexa i predstavlja sjajnu demonstraciju kako ovaj bend organski razvija svoje kompozicije radeći od fraze, sa punom slobodom da svako ide kuda hoće ali i sa jednim podrazumevanim smerom u kome će se čitav trio kretati. Divna, relaksirana ploča ljudi sa velikim iskustvom i ljubavlju za, jelte, igru:

https://kenpaine.bandcamp.com/album/landscape

Cohn Borthers: Funeral Games je, pak, hermetičniji album apstraktnije muzike koja ima džez osnovu ali se bez mnogo osvrtanja kreće u smeru ,,čiste" avangarde i moderne klasične muzike, napuštajući džez harmonije, ritmove i frazeologiju. Ovde čak i nema ni jednog duvačkog instrumenta! Ipak, duh energične, smele improvizacije drži nas u pravilnoj orbiti. I uostalom, iako ovde nema nikakve ,,braće Cohn", lider kvarteta je Steve Cohn, čovek sa mnogo talenata ali koga svet uglavnom zna kao džez-pijanistu.

Cohnu je klavir i bio prvi instrument i mada ga danas poznaju i kao izvođača na šakuhačiju, koji je studirao na UCLA*, ali i kao slikara, on je na kraju ipak diplomirao klavir i to mu je i bio glavni instrument u mladosti kada je počeo da svira bluz po San Francisku. Po prelasku na džez i svirkama sa Eddiejem Hendersonom i Sonnyjem Simmonsom se preselio u Njujork i tamo se posvetio improvizaciji, instrumentima izvan zapadne muzičke tradicije i udaraljkama.
* I umeli su da ga nazovu i ,,Jacksonom Pollockom šakuhačija"

Veliki je spisak ljudi sa kojima je Cohn svirao i snimao pa ćemo pomenuti samo neke: Reggie Workman, Oliver Lake, Fred Hopkins, William Parker, Jason Kao Hwang, Steve Lacy... Dosta je radio i sa japanskim umetnicima – buto plesačima i taiko bubnjarima – i njegova muzika je i danas u velikoj meri inspirisana azijskim i japanskim nasleđem.

Za ovaj album u kvartetu su još i Thomas Milovac, iz Pitsburga a danas u Orlandu na Floridi, kontrabasista koji nema još ni trideset godina ali svira sa masom bendova i muzičara, bubnjar Benjamin Shorstein koji je u stvarnosti kompozitor klasične i džez muzike poznat i po aranžiranju Franza Schuberta u džez-stilu i komponovanju za film i teatar, te gitarista Jarrett Carter, takođe sa Floride, diplomac konzervatorijuma Oberlin i čovek sa prevashodno klasičnom naobrazbom koji naravno mnogo svira i džez i rok.

Funeral Games je nominalno inspirisan sportskim igrama koje su organizovane nakon pogreba Patrokla, koga je ubio Hektor u Trojanskom ratu, ali u stvarnosti ovo je album energične, užurbane improvizacije u kojoj nema mnogo prebrojivih ritmova ali postoji jasan, uglavnom konstantan drajv koji ćitav kvartet tera napred. Muzika je, da bude jasno, višeslojna pa i višesmerna sa muzičarima koji improvizuju jedan uz drugog i naspram drugog, sa mnogo slušanja i pažljivh korekcija smera da se nikada ne izgubi ta zajednička filozofija koja obeležava zvuk kvarteta. Nema ovde nekog klasičnog svingovanja, ali postoji, rekosmo, drajv koji tera muziku finim tempom i čak i kada se svi ostali sklone da jedan od muzičara solira sam (na primer Milovac u furioznom uvodu gudalom u Chariot Race), ovo nije pauza u kojoj ostatak benda može da popije hladno piće i malo se odmori. Svi se ovde slušaju i interaguju jedni sa drugima pa tako i Chariot race dobija jasan razvoj sa prvo gitarama, onda klavirom i bubnjevima koji preuzimaju Milovcev žustri iskaz sa početka i nose ga dalje u kovitlacu nota i udaraca.

Za slušaoca koji ipak voli da čuje emotivniju, možda i romantičniju temu, Cohn će narednu kompoziciju, Single Combat otvoriti klavirskim resitalom koji se uspešno smešta između klasike i jazza i na trenutak izbegava perkusionistički stil koji karakteriše dobar deo Cohnovog rada na ploči. Naravno, ostali muzičari će se svojski potruditi da se uključe i neće proći previše vremena pre nego što dobijemo atonalne pijanističke rafale, gitarsku škripu, metalne odjeke činela, krčanja i mrštenja kontrabasa i ovo je savršena demonstracija dekonstrukcije klasične teme postepeno, korak po korak, bez sile, sa mnogo jasne vizije koliko je zapravo široka savremena muzička teorija.

Ima na Funeral Games i po koji klasični jazz i blues akord, Cohn ih povremeno ispali u prolazu, ali najveći deo muzike je, naravno, energična, apstraktna improvizacija u kojoj su atonalna svirka i harmonije jednako vredne a nemuzički zvuci i čista tonalnost se prepliću bez ikakve ograde. Snimljen početkom 2022. godine (a tek sada izašao) ovaj album ima u sebi i nešto manične pandemijske energije koja čoveka ne može a da ne uzbudi. Odličan zvuk, takođe, sa blisko ozvučenim instrumentima i pažljivo urađenim, dinamičnim miksom i masteringom. Užitak:

https://cosmosoniccollective.bandcamp.com/album/funeral-games-2

I kao treće izdanje nam dolazi stari znanac (i stari znalac), norveški veteran gitarske improvizacije, Tellef Øgrim. O Øgrimu sam već u više navrata pisao i radi se o čoveku koji posle toliko decenija dekonstruisanja gitare i dalje na ovaj instrument gleda sa mnogo optimističkog uzbuđenja i, po svemu sudeći, oduševljen je kakve sve zvuke komad drveta sa malo metala može da proizvede. Na D 25 Lundgren (Five pieces for constructed guitar) Øgrim svira dve preparirane akustične gitare sa zanimljivim, dugačkim istorijama i imoprovizuje u realnom vremenu, bez ikakvog nasnimavanja ili drugog studijskog ,,peglanja".

Jedna gitara je stara – Martin D-25 K iz 1979. godine – a druga MNOGO starija i pripadala je Øgrimovoj pokojnoj tašti, a konstruisana je pre devedeset ili sto godina. Øgrim ove isntrumente svira koristeći klikere i spajalice a žice preparira metalnim štipaljkama postavljenim na ,,harmonskim pozicijama". Naravno, njegova tehnika nije ,,standardna" i ovde ima mnogo trljanja, grebanja i uvrtanja žica pored ,,pravog" pikinga.

Rezultat je da čak i u prvoj kompoziciji, Alat (!!!!) koja je skoro pa najklasičnija po izvedbi, gitare znaju da zazvuče sasvim strano, sasvim NOVO, krećući se između glasnih, distorziranih šumova i prepoznatljive harmonije. Marble Slides je upravo ono što mu ime govori, kotrljanje klikera preko žica kako bi se dobila neka vrsta ,,prirodnog" glasa gitare koji se kreće po skali, a Øgrim onda interveniše dobro odabranim harmonskim detaljima. Dr. Lundgren's orders je više perkusionistički komad, sa energičnim napadom na žice metalnim komadom i ovde gitara zvuči kao harpsikord sa krizom identiteta, pa kao mađarska citra a onda kao indonežanski gamelan, sve to prekidano nekim ,,čistim" akordom. Osećaj bestelesnosti, zaboravljanja ŠTA to čujemo dok ga čujemo je snažan i opojan.

Yellow je povratak na slajding tehniku, samo sada rađenu nešto agresivnije i brže, dok je finalna, Slight pinch at 12 ispitivanje gitare kojoj je nameštena štipaljka na dvanaestom pragu i uz mnogo gotovo bukvalne dekonstrukcije i pronalaženja zvukova koji nisu deo harmonije, pa nemaju ni tonalni kvalitet, da nam otkriju sve njene tajne. Avetinjski, onostrano, i fenomenalno.

https://tellefogrim.bandcamp.com/album/d-25-lundgren-five-pieces-for-constructed-guitar

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 19-10-2025, 12:45:11

Sofija Knežević je izdala novi album ove godine, naslovljen Silk Vol. 1 i on zavređuje da se na njega ukaže čak ako, kao i ja, nemate previše čistog vokalnog džeza u svojoj rotaciji. Sofija ne samo što je naša, već je i pevačica svetskog ranga a izbor kompozicija na ovoj ploči je jako dobar i veoma će teško biti da se odglumi neimpresioniranost čak i ako ste najtvrdokorniji od svih tvrdokornih fri džezera koji ovo čitaju.

Sofiju Knežević, da odmah kažem, ne poznajem lično i nikada je u životu nisam sreo ali je ona bila jedna od autorki i autora na sajtu Jazzin u vreme kada sam za njega i ja pisao tako da smo imali neku vrstu radne sinergije i, u mom slučaju, privilegije da pratim kako mlada, talentovana pevačica, od velike ljubiteljke džeza postaje profesionalna izvođačica ove muzike i jedan od vodećih glasova ne samo domaće već i američke scene.

Štaviše, već u tom trenutku samo formalno domaće; Sofija se već 2011. godine bila preselila u Njujork, a gde i danas živi, predaje i radi, ali i pre toga je bilo više nego jasno da je u pitanju vanserijski talenat za koji su okviri domaće džez, pa i pop scene veoma tesni. Sofija je, na kraju krajeva – i ma koliko to klišeizirano zvučalo – rođena da peva. Još od treće godine je pevala a od sedme je to činila praktično profesionalno, pridruživši se legendarnom dećijem horu Kolibri gde je iskusila slast – i težinu – odlazaka na međunarodne nastupe i festivale. No, da bude jasno, džez je od početka bio ono što je Sofiju inspirisalo i teralo da se bavi muzikom. Po njenim sopstvenim rečima, prvo interesovanje za muziku pokazala je kada je njen brat došao kući sa pločom Elle Fitzgerrald a gde ju je pesma I Want The Waiter With The Water podsetila na dečije napeve i privukla da počne da se opseda čistotom izvođenja velike pevačice i lakoćom sa kojom je ova razvijala temu. Od šeste godine će Sofija krenuti da uči da peva džez, a onda je njeno obrazovanje išlo munjevito.

Već sa šesnaest godina je upisala fakultet, osvojivši stipendiju da studira na Univerzitet za Muziku i Dramske Umetnosti u Gracu i do dvadesete je već diplomirala, a što joj je, kaže, dalo dovoljno vremena da pored teorije odradi i onu ,,pravu" prasksu, radeći turneje sa različitim bendovima, uključujući svoje (na primer onaj sa Filipom Bulatovićem na klaviru i Igorom Maleševićem na bubnjevima*).
*Fun fact: Igora ZAPRAVO poznajem lično jer smo zajedno trenirali karate pre skoro četrdeset godina. Igor je tada počinjao da uči bubnjeve i veoma brzo se pokazalo da mu je ovo a ne Karate poziv za koji je i sam rođen da ga upražnjava.

Zahvaljujući izuzetnoj posvećenosti i ogromnom talentu, Sofija je osvojila brojne nagrade i stipendije: Marianne Mendt Jazz Award, Tesla Nagradu za dostignuća u muzici, nagradu na Thailand International Jazz Voice takmičenju 2016. godine, UNESCO stipendiju za mlade talente, nagradu Zlatna Sirena, a 2013. je izabrana za Betty Carter Jazz Ahead program koji identifikuje mlade, izuzetno talentovane umetnike i kompozitore.

Kako rekosmo, 2011. godine se preselila u Njujork zbog magistarskih studija i tako danas radi kao predavač na visokoj školi Music School of New York City gde je počela 2012. godine. Da dodamo i da je Sofija ambasador ICAF (internacionalna fondacija za decu i umetnost), CYE (Celiac Youth of Europe), i jedan od ambasadora za Estee Lauder, kao i Amazon Aid Foundation, što valjda svedoči da kada ste vanserijski dobri u onome što radite, to prepoznaju i ljudi izvan najuže porodice.

Kad smo već kod porodice, Sofija veli da je kao najstarije od petoro dece svojoj braći i sestrama redovno pevala uspavanke u detinjstvu pa je to kasnije transformisano u aranžiranje srpskih uspavanki u džez varijantama, a što je bila njena prva knjiga.

Dobro. Silk Vol. 1 je BRILJANTNO svedena ploča. Ona je istovremeno s ljubavlju i mnogo razumevanja ispisana posveta klasičnom džezu, onom iz vremena kada je pisanje pesme zbog koje ljudi plaču ili se zaljubljuju bila visokocenjena veština, ali i moderno obrađena kolekcija nekih tradicionalnih bisera. Svedenost o kojoj govorimo odnosi se pre svega na aranžmane koji su rađeni za duo ili trio postave (bez kontrabasa i bubnjeva) i za ovu priliku se Sofiji u izvedbama pidružuje jedan veoma cenjen muzičar sa Gremi nagradama u vitrini i dubokim poštovanjem za tradiciju ali i sposobnošću da u njenu građevinu ugrade po koju novu ciglu. Govorim naravno o pijanisti Orrinu Evansu, izuzetno cenjenom pijanisti sa istočne obale SAD koji već trideset godina snima i radi kao lider različitih postava a čiji je spisak kolaboracija dugačak kao obe vaše ruke. Intimni, odmereni aranžmani za klavir i glas na ovoj ploči odgovaraju njegovom senzibilitetu već na prvoj pesmi se čuje zašto nij bilo potrebno ni da se razmišlja o ,,pravom" bendu za ovaj sešn.

Album otvara The Very Thought Of You a koju je polovinom tridesetih godina prošlog veka napisao Ray Noble, a zatim je snimio sa svojim orkestrom gde je stihve otpevao Al Bowlly. No, najveći deo publike ovu će pesmu znati po izvođenju Nata Kinga Colea snimljenom krajem pedesetih, gorkoslatkoj, elegantnoj baladi koja potrebuje, ne, ZAHTEVA besprekorno mekan, gladak glas. Kada čujete kako Sofija ovu pesmu izvodi sa izvanrednom kontrolom nota u svim registrima (falseto joj je toliko miran da to zvuči praktično nadljudski), ali i sa patinom koju ovakve pesme moraju imati, setićete se da je ova žena svoje mesto na svetskoj sceni između ostalog zaradila i izvođenjem pesama koje je pre nje snimila Billie Holiday i da nema baš mnogo pevačica na planeti za koje biste rekli da su njene dostojne naslednice.

Sunny Side (odnosno, u originalu On the Sunny Side of the Street) je još jedan hit iz tridesetih, a koji su napisali Jimmy McHugh i Dorothy Fields. Publika ju je prvi put čula na Brodveju a danas je verovatno najpoznatija verzija ona koju je snimio Louis Armstrong, mada su je snimali i Nat King Cole, Dave Brubeck, Benny Goodman... Orrin Evans ovde radi raskošan sving, dajući jednostavnoj, zaraznoj temi duhovite prelive i neoklasičarsku grandioznost dok Sofija stihove izvlači tako da je praktično vidite kako pleše, pogotovo tokom sket dela u sredini.

Ladeira de Preguiça je plesni komad koji je napisao Glberto Gil, brazilski inovator bosanove ali i bivši ministar kulture ove velike države. Evans ovo svira u visokom tempu dajući Sofiji podlogu za poigravanje sa dinamikom, ljupkim krešendima i zavodljivim spuštanjem u šapat. Intimnost ovih aranžmana postaje još izraženija kada pevačica i pijanista izvode iste note, dopunjujući jedno drugo na kolornom i tonalnom nivou.

No Use je prva pesma na kojoj se pored Evansa pojavljuje i Elliot Mason, trombonista, producent ovog albuma i Sofijin suprug i otac njeno dvoje dece, a koji će biti na svim preostalim pesmama do kraja albuma. Ovo je spori, teški bluz u kojoj žena ostavlja svog partnera i objašnjava mu da nema svrhe tako autoritativnim, tako MOĆNIM glasom da je nezamislivo da bi on na to mogao da ima nekakav dalji komentar. Sofija i ovde sketuje, vozeći slalom oko Evansovog sporog šafla, odlećući u stratosferu pre nego što Mason upadne sa svojom solažom i ovo je pesma od koje bi svaka kafana, na bilo kom kontinentu, plakala. No, Evansova improvizacija posle ove solaže je takođe vredna da se notira, a za njom se Sofija vraća da ponovi lekciju i stavi tačku monumentalnim vokalnim iskazom.

Sofija je inače veoma zainteresovana za kombinovanje balkanskog pevačkog nasleđa i džeza – predmet njene druge knjige su džez aranžmani balkanskih narodnih pesama – pa onda prirodno sledi Kaleš bre Anđo, izvedena sa takvom suptilnošću da imate utisak da ovo više nije ljudski glas nego nekakva prirodna sila koja se provukla kroz prostor između molekula i ušla vam pravo u centar za ravnotežu. Evans i Mason ovde sviraju jedva čujno, kao da bi bilo svetogrđe privlačiti pažnju na sebe.

Naravno da pred kraj albuma mora da na red dođe i boginja Ella. When I Get Low I Get High je ovde odrađena bezobrazno, svingerski, sa svim zamahivanjem sada nepostojećom – prodatom – bundom pred očima sumnjičavih posmatrača. When I Get Low I Get High je, naravno, pesma o gubitništvu, pa i samouništenju, ali gubitništvu i samouništenju SA STILOM i dok Evans i Mason prosipaju brze solaže, Sofija pleše u pozadini, čeka svoj trenutak i vraća se sketom u igru, kako bi kroz improvizaciju zakucala poentu do daske.

Duda/ Bein' Green je poslednja pesma a na kojoj pevačici pomažu njeno dvoje dece, Katarina i Maksim, koji se kikoću i sa mamom pevaju uspavanku što se pretapa u Bein' Green, besmrtni hit koji je Joe Raposo napisao za Jima Hensona, da je otpeva u liku Žapca Kermita u prvoj sezoni Ulice Sezam. Kasnije rađena i u okviru Muppet Showa, ova je pesma doživela i obrade od strane raznih muzičara uključujući i samog Franka Sinatru i ovde se vraća svojoj jednostavnoj, detinjoj, melanholičnoj i umirujućoj formi uspavanke, zatvarajući album na najbriljantniji zamisliv način.

Ukratko? Silk Vol. 1 je IZVANREDAN. Kada stiže Vol. 2?

https://sr.sofijazz.com/fyc

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 26-10-2025, 12:01:59

Ova je godina bila toliko bogata raznim novim džez izdanjima da sam morao da i svoju opsesiju muzikom Sun Ra gurnem malo u stranu kako bih napravio prostora za druge. Ovo jeste svetogrđe ali danas ispravljamo makar delić te blasfemije znajući da je Sonny benevolentno božanstvo i da će nam oprostiti, gledajući sa odobravanjem sa rodnog Saturna kako gubimo razum slušajući njegove novoiskopane radove.

OK, ne SAMO novoiskopane. Sun Ra and His Arkestra: Supersonic Jazz (Expanded Edition) jeste izašao pre par nedelja ali on je ono što mu i ime govori, proširena edicija jedne od najvažnijih ploča u opusu velikog muzičara, vizionara, kompozitora, aranžera, mislioca, spadala i bendlidera, sa ljubavlju prepakovana ploča koja je MNOGO toga u istoriji džeza i popularne muzike promenila kada se pojavila a čijeg impakta kroz generacije što će doći najveći deo javnosti u ono vreme nije bio svestan. Da budemo fer, nije ni mogao da bude svestan jer ono što je Sonny radio, radilo je još vrlo malo kolega, a praktično niko ko je bio njegovog kalibra i potencijala.

Naime, Supersonic Jazz je prvi album koji je Sun Ra objavio za sopstvenu etiketu, El Saturn Records, i ukupno drugi ikada album koji je objavio kao lider, sa prvim albumom, Jazz by Sun Ra što je izašao za Transition Records Toma Wilsona (crnog producenta koji će u šezdesetima raditi sa Dylanom, Zappom, Velvetima, Cecilom Taylorom, čak i sa Simonom i Garfunkelom) skoro u isto vreme. Zapravo, kako se za Jazz by Sun Ra ne zna tačan datum izlaska, a Supersonic jazz je izašao u Martu 1957. godine, zvanično se računa da je Jazz by Sun Ra prvi a Supersonic Jazz drugi Sun Ra album po tome da je ovaj prvi snimljen u Julu 1956. godine – pretpostavka je u toku jednog dana, dvanaestog jula – a da je Supersonic jazz sniman u više sesija počev od Aprila ali uglavnom u Septembru i Oktobru iste godine.

No, Supersonic Jazz je označio momenat u kome je Sun Ra realizovao svoju viziju o potpunoj nezavisnosti od industrije koju je već tada – ispravno – video kao isuviše tromu i nefleksibilnu da bi prepoznala, a kamoli pratila njegove kvantne skokove u muzičkoj teoriji i filozofiji, njegove bljeskove inspiracije i nove vizije. El Saturn Records je utemeljen 1956. godine u partnerstvu između Sonnyja i Altona Abrahama, koji je potpisan i kao producent Supersonic Jazz i tokom narednih decenija biće glavni vektor kojim će Sonnyjeve ploče dolaziti do publike. Naravno, kako je legeda o briljantnom pijanisti, kompozitoru, aranžeru, lideru i ekscentriku rasla, tako će i industrija polako hvatati priključak pa je stidljivo, od šezdesetih pa samo malo jače u sedamdesetima njegov autput počeo da se pojavljuje i na drugim etiketama (Delmark, BYG Actuel, zatim Impulse! a onda izvan SAD firme poput italijanske Horo ili francuske Cobra) ali u masi svih izdanja izbačenih za vreme njegovog života, El Saturn i njegove podetikete su izdale praktično preko devedeset procenata svega.

A sve je počelo sa Supersonic Jazz, pločom koja je došla na red posle nekoliko singlova kojima su Sonny i Abraham testirali vodu i svoje sposobnosti kao samostalnih preduzimača. Kako se naglašava u svim istorijskim jelte, spisima, El Saturn je bio VRLO partizanska operacija, sličnija DIY pank i hardkor firmama iz osamdesetih i devedesetih nego onome što je industrija izdavaštva podrazumevala u pedesetima. Ovo je bila etiketa koja se nije nigde reklamirala, nije slala novinarima izdanja na recenziranje niti je koristila postojeću distributivnu infrastrukturu. Umesto toga, ploče su lično dostavljane prijateljskim prodavnicama nosača zvuka i prodavane putem pošte, kao i na štandovima tokom i nakon nastupa benda.

Supersonic Jazz je bio začetak legende, dakle, i mada u 2025. godini ne zvuči možda onako radikalno, strašno i tuđinski kako su vas možebiti naplašili, on je i dalje VEOMA LEPA ploča. Sonny je ovde još iz svog sistema izbacivao ostatke kognitivne i emotivne disonance što je imao priliku da svira sa svojim idolom Fletcherom Hendersonom i bio zapravo unajmljen da aranžira kompozicije za njegov orkestar ali su ostali članovi, uprkos Hendersonovim ohrabrenjima pokazali malo razumevanja za mladićeva zabacivanja ka avangardi.

U tom nekom smislu, Supersonic Jazz je ploča na kojoj se Sonny nalazi između svojih fascinacija u tom momentu već tradicionalnim izrazom – koji je dečak iz Alabame svakako smatrao i sopstvenim nasleđem – i slobode da istražuje svoje kosmičke opsesije. U dvanaest pesama koje čine originalni materijal nalazi se samo jedna koju nije napisao Sonny – Soft Talk Juliana Priestera a koji je i svirao trombon na ovim sešnovima – i one prikazuju raskošni spektar interesovanja još mlade grupe koja je počela da nazire svu širinu horizonta koji se pred njom pruža.

I da se ne lažemo, mnogo toga i danas zvuči apsolutno fantastično, pa i sveže. India, koja album otvara je nešto što bismo imožda i nazvali tpičnim Sun Ra komadom, sa kinematskim, egzotičnim aranžmanom punim udaraljki i Sonnyjevih klavijatura, sudarom džeza i maštarija o azijskim daljinama. Art Hoyle na trubi sa prigušnikom ovde daje pesmi preliv pepoznatljivog među tim neobičnim, ekscentričnim instrumentarijem i zvukovima.

No, dobar deo kasnijih kompozicija su ,,normalnije" i čak manje avangardne od onoga što ste u to veme mogli čuti na, recmo pločama koje je izdavao Blue Note. Sunology Part I i Part II su spore plesne, sentimentalne balade odsvirane sa mnogo osećaja za barski senzibilitet i ležernim solažama, Super Blonde je energični hardbop koji opet predvodi Hoyle sjajnim solažama, a Soft Talk još brža kompozicija kompleksne teme i razrade. U takvom ambijentu ekscentričniji komadi poput Advice to the Medics, utemeljena na Sonnyjevom poigravanju sa električnim klavirom zvuče kao prozori u budućnost, momenti iskakanja iz formata, podsećanja da ovo nije album kome producent i izdavač diktiraju šta se sme a šta se ne sme. Tu je, naravno i Kingdom of Not koja stručno spaja hardbop osnovu i Sonnyjeve vizionarske, kinematske aranžmane, a vinjeta Portrait of the Living Sky je demonstracija njegove raskošne pijanističke tehnike i prirodnog spajanja (neo)klasike sa džezom.

El is a Sound of Joy je zametak ritualističkih, obrednih igrarija koje će karakterisati žive nastupe ovog benda u decenijama koje dolaze a Medicine for a Nightmare je proto-free jazz komad koji najavljuje kreativni haos po kome će Sonny biti zapažen u šezdesetima.

,,Expanded Edition" ovde znači i da su Irwin Chusid i njegovi saradnici na originalnh dvanaest kompozicija dodali još osamnaest pesma – četrnaest studijskih komada sa istih sesija, od kojih su neke neobjavljene verzije istih pesama, a neke sasvim nove kompozicije – i četiri živa komada i to je, naravno, apsolutno blago ne samo za svakoga ko religiozno čeka svako novo izdanje stare, neobjavljene muzike Sun Ra već i za svakoga ko prosto voli kvalitetan džez.

Studijski komadi su ovde urađeni u istom kvalitetu zvuka – dakle ovo nisu nikakvi butlezi ili priručni snimci sa proba – i već kada krene Journey to Discland znaćete da ste jako dobro potrošili svoje pare. A onda postaje još bolje. October je izvanredna demonstracija evokativnosti koju je zvuk Sun Ra imao već polovinom pedesetih, sa jakim utemeljenjem u tradiciji a bez pukih imitacija readymade rešenja. Meditativna, melodična Somebody Else's Idea ima ovde dve verzije i ovo su ljupke, intimne međuigre udaraljki, klavira i saksofona, Adventure in Space je pustolovni hardbop sa distorziranim, na momente disonantnim pijanističkim ubodima, a za ljubitelje brzog hardbopa, ali u kome se po timpanima udara za sve pare tu je El Viktor. Još svemirskog ugođaja doneće Space Aura, igra šuge između klavira i saksofona, u kojoj prosto možete da vidite zvezde i komete kako se zafrkavaju po nebu, a Stratosphere je još jedan brzi hardbop u kome dominira izvanredni Art Hoyle.

Supersonic Jazz (Expanded Edition) je zapravo vrlo nostalgična, pa i sentimentalna ploča. U ono vreme je originalni materijal dočekan dosta neprijateljski od strane kritike i publike, a što je bilo za očekivati jer je zvučao kao ništa drugo na sceni u to vreme, podsećajući na trendove sa kraja četrdesetih ali dovoljno izmešten i dovoljno lo-fi da se konzervativni slušalac oseti kao da tu ne pripada. No u 2025. godini su i originalne pesme i bogati dodatni materijal naprosto prelepa serija polaroida benda koji uči da bude nešto što nigde drugde ne postoji, prolazeći kroz džez tradiciju i na drugoj strani napipavajući prostranstvo kosmosa. Obavezno slušanje:

https://sunramusic.bandcamp.com/album/supersonic-jazz-expanded-edition

E, sada, ako shvatate zašto je džez publika reagovala sa dosta iritiranog nerazumevanja kada je izašao Supersonic Jazz, biće vam VEOMA jasno zašto materijal sa Sun Ra: Stray Voltage nikada nije objavljen, bar ne za njegovog života. Da bude jasno, ovo i nije bio album za Sonnyjevog života i radi se o kolekciji elektronskih komada snimanih u raznim prilikama i na raznim mestima tokom sedamdesetih i osamdesetih, sakupljenoj da se pokaže kako je ovaj čovek eksperimentisao sa elektronskim instrumentima i kako je zvučao kada bi se SASVIM odšrafio.

Pisao sam već o Sonnyjevim elektronskim eskapadama (videti, recimo, Universe in Blue (https://cvecezla.wordpress.com/2022/10/23/jazz-nedeljom-sun-ra-his-blue-universe-arkestra-universe-in-blue/)), ali vredi da se još jednom ponovi da je Sonny, koliko god dolazio iz generacije koja je stvarala modernu džez tradiciju i koliko god da je on sam idealizovao Hendersona i Ellingtona, veoma rano imao inklinaciju ka instrumentima iz decidno netradicionalnog dela spektra i ogromnu glad da pronađe, razume i upotrebi zvukove koji će nekako ostatku sveta predstaviti divni i stravični kosmički beskraj koji je on video u svojoj glavi.

Postoje snimci Sun Ra još sa kraja četrdesetih kako svira električne instrumente – orgulje, naravno – a kada su šezdesetih elektronski sintisajzeri počeli da postaju dovoljno modularni da budu pristupačni muzičarima koji idu na turneje i nose sa sobom opremu, Sonny je pokazao više nego prolazno interesovanje za produkte kompanije Moog. Ali njegovo interesovanje nije značilo da će on ove instrumente koristiti onako kako su njihovi kreatori to zamislili, naprotiv. Sun Ra je bio eksperimentator sa velikim E i ove mašine gledao kao komade potencijala koji će iz njih osloboditi samo muzičar nesputan tradicionalnim i konvencionalnim pogledima na muziku ili inženjerstvo. Irwin Chusid u tekstu koji ide uz Stray Voltage ponavlja da je Sonny uredno ignorisao uputstva i tutorijale za korišćenje sintisajzera i citira poznatu anegdotu da je jedan od zaposlenih u kompaniji Roberta Mooga gledao jedan nastup Sun Ra u Njujorku krajem šezdesetih ili početkom sedamdesetih, gde je ovaj svirao svoj nedavno nabavljeni Minimoog. Čovek je, vele, izvestio kako je ,,jasno da Sun Ra ne zna kako instrument radi niti za šta je zaista napravljen", kao i da je ,,sintisajzer bio gotov pokvaren", ali da je ovo bio ,,najuzbudljiviji izvođač na Moogu koga sam ikada video".

Da bude odmah jasno, Stray Voltage nije za početnike i turiste. Ovo nije džez muzika sa po kojim analognim ,,laserom" što proćarlija između bluz-taktova, već agresivna eksperimentalna avangarda što se ne brine ni za žanrove ni za muzičku teoriju i energično, pustolovno jezdi graničnim područjima muzike, zvuka, svesti. Chusid i sam upozorava da ovde nema harmonija, melodija, ,,pesama koje možete zviždati" ili, uopšte, stukturiranih kompozicija. ,,Ra ovde ne komponuje, koliko zapravo slika pejsaže elektronskim klavijaturama. Ra na ovim konzolama ne svira – on ih napada, nagovara i udara. On ih prevrće i transportuje tamo gde nisu napravljene da idu. Ponekad se slome pod njegovim napadom. On ih usmerava u zonu intimnosti i borbe. One ispuštaju zujanja, brujanja, trzaje i vijugave zvuke, krunisane eksplozijama. Raov repertoar obuhvata fidbek, distorziju, bujice i misteriozne zvučne signale sa dalekih planeta. Jednim pritiskom na taster Ra bi mogao da pokrene zvučnu apokalipsu."

I vi sad mislite kako svaki nigga svoga konja hvali i da bi ovakav opis možda šezdesetih, evo, možda sedamdesetih mogao da zaplaši konzerve ali se pitate koliko ZAPRAVO ovo može da bude agresivna, tuđinska, hermetična muzika, kad je svira čovek koji je onoliko voleo muziku iz Diznijevih filmova.

Ali Sonny na ovim snimcima ZAISTA ne uzima taoce. Snimljeni u raznim prilikama – na koncertima u Ohaju i Kaliforniji, ali i na predavanju na Berkliju – ali verovatno velikim delom kod kuće u Filadelfiji, tokom neprekidnih proba i eksperimenata u zgradi u kojoj se živelo i vežbalo, oni imaju samo prolazne reference na džez. Uzmite recimo sedmominutnu Stray Voltage #150 – Riddle, improvizaciju koja na samom početku zvuči kao da se robot uči sviranju džeza na električnim orguljama, prepoznajući akorde i harmonije kao gradivne elemente muzike ali onda odlučujući da su tekstura, dinamika, volumen, modulacija i atonalna improvizacija zapravo zanimljiviji gradivni elementi i upuštajući se u divlju, razobručenu eksperimentalnu svirku.

Album i počinje vrlo radikalno, dvominutnom Berkeley DX-7 Etude #1 koja demonstrira ,,svemirski" zvuk onako kako ga je Sonny čuo u svojoj glavi i konačno mogao da proizvede prstima, nudeći mali naučnofantastični film bez slike ali sa mnogo drame. Cosmos Interlude koja sledi je jedna od retkih kompozicija gde se Sonnyju pridružuje još neko od muzičara i pored njegovog skakutavog, atonalnog soliranja na sintisajzeru, sa sve izlascima u vrlo visoke registre ovde imamo i bubnjara što će svemu dati formu free jazza.

No, sva muzika ovde je vrlo redukovana, vrlo svedena u domenu palete zvuka koji ćete čuti i, nimalo iznenađujuće, to joj ni malo ne smeta. Kada se slušalac navikne na ideju da će slušati jedan instrument većinu vremena, da neće čuti akorde, da neće biti tema i melodija, Stray Voltage se otvara kao veličanstvena serija zvučnih slika, eksperiment koji ima ukus odlaska na drugu planetu radije nego puke laboratorijske vežbe. Kuumbwa Interlude #1 je dvominutno zaranjanje ispod površine tuđinskog okeana, a onda iza nje ide desetominutna Fourth Dimension koja zvuči kao da prisustvujete jutarnjoj smeni u fabrici gde rade samo roboti, puna mehanicističkih ritmova, pulsiranja što podsećaju na zvučne indikatore da se neka mašina otela kontroli, zvonkih reverberacija čistih tonova koji asociraju na vibrafon što ga svira neka veštačka inteligencija kojoj ste koncept džeza objasnili samo verbalno.

Stray Voltage je masivna kolekcija, ovde ima devetnaest kompozicija razvučenih preko dva diska i od svog ovog materijala, samo se za dve etide sa Berklija može potvrditi da su ikada ranije publikovane. Ostalo je, dakle, ulazak u neistraženu teritoriju, ali onu koju ste naslućivali, čuli i videli u svojim snovima. Jedna kompozicija se može prepoznati kao obrada starog hita iz tridesetih, Yesterdays koji su napisali Otto Harbach i Jerome Kern, ali ona je praktično masakrirana Sonnyjevim napadom na klavijaturu, pretvorena u prah atonalnh nota i šumova. Kada onda na kraju albuma u Stray Voltage #482 - Incognito čujete temu – distorziranu, improvizovanu i odmah polomljenu i pretvorenu u teksturu ali nedvojbeno temu koja se kreće u prepoznatljivoj skali, učiniće vam se da se otvorio portal u drugi univerzum. I da konačno sve razumete:

https://sunramusic.bandcamp.com/album/stray-voltage

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 02-11-2025, 12:23:11

U pripremama za nastup kultnog australijskog benda The Necks u beogradskom Domu Omladine sad u Četvrtak tempirali smo prikaz njihovog najnovijeg albuma, Disquiet taman tako da počnete da ga slušate čim pročitate tekst i završite negde u Četvrtak predveče. The Necks: Disquiet je ne samo iskaz već praktično monument koji su trojica veterana podigla sopstvenoj opsesiji sporom, apstraktnom, eteričnom muzikom i sada je već fer malo se pribojavati šta će ovi ljudi uraditi da obeleže četrdesetogodišnjicu svog rada naredne godine.

Doduše, fer je pitati se i da li je Disquiet uopšte za vas. Naravno, u krajoliku savremene avangarde, ovo nije muzika nekakve ekstremne amplitude, abrazivne teksture ili agresivne atonalnosti, The Necks se još uvek, mada uz seriju upozoravajućih fusnota, mogu smatrati dovoljno bliskim džez muzici da se slušalac koji je voleo Milesov In a Silet Way, ali se uvek nadao da će u narednim decenijama biti otkrivena neka njegova još sporija i tiša verzija, aktivno zainteresuje. Ali Disquiet je ploča duža od tri sata, prezentirana na tri skoro do vrha puna kompakt diska koji nisu čak ni numerički označeni da slušaocu sugerišu redosled kojim treba da ih sluša. Još ekstremnije, Disquiet je ploča sa samo četiri kompozicije čiji je prvi ,,singl" bio komad od dvadesetšest minuta.

Drugim rečima, Disquiet nije samo album koji ćete preslušati i možda će vam se dopasti a možda i neće. Ovo je poziv da odvojite deo svog života i uselite se u građevinu zvuka koju su Tony Buck, Lloyd Swanton i Chris Abrahams sagradili ali vam nisu ostavili nikakvo uputstvo, nikakav plan ili kartu koji bi pomogli da se u njoj snađete. Ulazak u Disquiet – jer nema drugog načina da se opiše interakcija sa ovom muzikom – je kao svesno prlaženje praga sna i stupanje u esherovsku kuću u kojoj više ne važe geometrijske zakonitosti što ste ih smatrali za date, samorazumljive i nepromenljive.

Naravno, ono što je M.C. Escher radio sa prostorom, to The Necks rade sa vremenom – ista magija, druga dimenzija – i Disquiet je njihov do sada najekstremniji ritual sa kompozicijama koje ne beže od tonalnosti, čak ni od ritma, ali će učiniti sve da vas nateraju da sami preispitate svoj odnos ka tonalnosti i ritmu, harmoniji i temi, dinamici i boji muzike. I prema vremenu. Pre svega prema vremenu. Pre dobrih šesnaest godina sam intervjuisao Tonyja Bucka povodom njihovog tadašnjeg nastupa na beogradskom festvivalu Ring Ring (https://cvecezla.wordpress.com/2009/06/21/ring-ring-festival-2009-ono-sto-sam-gledao/)* i tada je rekao (https://www.danas.rs/kultura/publici-ne-sugerisemo-sta-mi-cujemo/) da se ,,nada kako će publika biti tako uronjena u zvuk da će joj se percepcija vremena, možda i trajno promeniti". Eto, bili ste upozoreni.
*i postavio mu neumerenu količinu preglupih pitanja...

Kada su pre tridedetdevet godina The Necks izdali svoj prvi album, Sex, on je imao samo jednu kompoziciju: Sex, pedesetšest minuta neprekidne improvizacije pohranjene na kompaktdisk jer konvencionalne gramofonske ploče ni tada, kao ni sada, nisu mogle da ponesu ovoliko muzike a da je ne prekinu. A što ne bi bilo optimalno. Da do 1989. godine LaserDisc – koji je mogao da izgura šezdeset minuta zvuka ili videa, bez prekida – već nije bio praktično mrtav medijum, The Necks su mogli biti najbolji argument za njegovu promociju u premijum analogni nosač za muziku koja od slušaoca zahteva mnogo strpljenja i nudi mnogo pitanja da on na njih sam odgovori.

Tridesetšest godina kasnije, počinjem da se pitam da li je neizgovoreni deo naslova tog albuma bio ,,tantric". The Necks nisu starili kao vino, već kao vrsni majstor hokuto šinkena, neko ko je sa decenijama naučio da nije neophodno da se čakre u vašem telu pritiskaju SNAŽNO kako bi rezultat bio eksplozivan, naprotiv, da su dovoljni sve mekši, sve neosetniji dodiri tokom dugog vremenskog perioda, toliko dugog da prestajete da razlikujete tuđe prste i svoje telo i sve postaje deo jednog sporog, transcendentalnog procesa u kome ostajete i kada dodira spolja više nema.

Ako slušate digitalni daunloud albuma Disquiet, prva kompozicija, Rapid Eye Movement će vas možda i zbuniti nazivom jer u njoj nema ničeg što biste opisali kao ,,rapid". Nema ni mnogo pokreta, ovo je više nalik sporom disanju osobe koja spava i u snu prolazi kroz različita stanja, bez izranjanja da se probudi ali sa promenama boje i tempereature koje se osećaju intuitivno. Ova kompozicija traje pedesetsedam minuta i sedam sekundi, verovatno ni malo slučajno tačno pedesetdevet sekundi duže nego čitav prvi album The Necks.

Iako su The Necks, formalno gledano, džez trio bubnjeva, kontrabasa i klavira, njihov pristup ,,svirci" uvek je bio da iz svojih instrumenata izvlače zvukove kao da su svesni da sa svakom notom koju proizvedu u instrumentu ostaje MANJE nota da ih sviraju u budućnosti. Rapid Eye Movement ima sitne, tihe grozdove nota na električnom klaviru, harmonično brujanje klavijatura u pozadini, retka, pojedinačna okidanja žice kontrabasa i umesto ritma samo periodične udare o činelu koji mere vreme. Postoje dinamičke varijacije, na udaraljkama, na kontrabasu, poneka nota koja zvuči kao izvučena gudalom, ali ovo je poput malih incidenata u snu, kada se čovek, ne budeći se, promeškolji, možda nešto promrmlja i okrene se na drugu stranu. Generalno, ništa se ne menja. Generalno, vi ste u muzici i muzika je u vama. Ne razlikujete više sebe od nje.

Kada Chris Abrahams posle punih dvadeset minuta i četrdeset sekundi odsvira na klaviru prvu stvarnu temu, sledeći kontrabas koji ga poziva, ovo je kao da ste u svetu sastavljenom samo od boja naišli na svoj prvi oblik. Neodređeno orijentalna, mekana ali prominentna, ovo je improvizovana melodija koja će album vratiti nekoliko stepeni u smeru džeza, rekontekstualizovati ostale zvuke koje čujete, pobuditi vas da se pitate šta će se Još DOGODITI. Ali ako ste slušali The Necks i ranije, znate da ovo nije ni muzika tema ni muzika razrade, ni muzika krešenda ni muzika razrešenja. Bend sam za sebe kaže da nije ni sasvim avangardan, ni minimalističan, ni ambijentalan ni džez. The Necks su The Necks.

I dok je sasvim prirodno da vas boje i tonovi koje bend koristi asociraju na pomenutog Milesa Davisa i fuziju akustičnog i električnog instrumentarija koju je on pionirski istraživao krajem šezdesetih, ponovljena slušanja Disquiet – koji je izašao desetog Oktobra – su me po ko zna koji put podsetila da je jedna velika preteča ovog benda došla zapravo iz smera savremene kompozicije, akademske avangarde, njujorške scene pustolovne, inovativne kompozicije.

Govorim, naravno, o Mortonu Feldmanu, čoveku čije su kompozicije bile spore, tihe, dugačke, toliko ,,mekane" da su zahtevale da ih slušalac sluša aktivno, usredsređeno, uz svesno poništavanje svega ostalog u okruženju dok ne ostanu samo muzika i slušalac. Feldman je ne samo bio sumnjičav spram grafičke i deskriptivne kompozicije – smatrajući da će se izvođenja lako degenerisati u ,,cirkus" – i vratio se formalnoj notaciji šezdesetih godina prošlog veka nego je za njega Cageova proklamacija da je svaki zvuk muzika bila problematična jer je on apsolutno svaku notu u svojim kompozicijama duboko promišljao, postavljajući joj visinu, trajanje i volumen tako da ima svoju individualnu ulogu. Ovo je bio i razlog što je za njega do tada uobičajeno trajanje moderne kompozicije do dvadesetpet minuta bilo prekratko. Feldman je želeo da slušaoca potpuno odvoji od svega drugog sem od muzike, da ga navede da joj priđe toliko blizu da počne da opaža detalje što ne bi bili notabilni u relaksiranijem slušalačkom kontekstu, da mu onda svaka promena boje, dinamike ili visine bude ZNAČAJNA onako kako bi to bilo nemoguće kod drugih kompozitora. Zato su mu bile potrebne dugačke, po mišljenju mnogih ekstravagantno duge kompozicije da napravi svoje tihe ali monumentalne poente. I onda, kada mu je sugerisano da bi u svoju muziku trebalo da unese više drame ako misli da bude prepoznat na istoj razini kao njegovi savremenici (Cage, Wolf, Brown), on je razmislio, seo i napisao svoj Drugi gudački kvartet, kompoziciju koja, u zavisnosti od izvedbe, traje između četiri i šest sati.

String Quartet No. 2 nije bila poslednja kompozicija koji je Fledman napisao. Posle nje su došle još posveta Christianu Wolfu, Stefanu Wolpeu i dve posvete Beckettu, da bi 1987. godine završio sedemdesetpetominutnu Piano, Violin, Viola, Cello i ubrzo potom umro.

Možda ni ovo nije slučajno: The Necks su sa radom počeli baš te godine.

Kada završite Rapid Eye Movement sledi najduža kompozicija na albumu, Ghost Net od sedamdesetčetiri minuta koja za razliku od prethodnice ima ritam.

Genije The Necks je, makar što se tiče njihovog studijskog rada uvek bio i u tome da su sa jedne strane projektovali sliku klasičnog džez trija, opremljenog hardcore akustičnim instrumentima, a koji svira posvećeno i usredsređeno kao da je ovo jedina mogućnost ikada da se svirka uhvati na traci, ali su onda u stvarnosti, uvek bili otvoreni za studijske manipulacije i mahinacije koje su njihovoj muzici davale ,,nemoguća" svojstva.

Ghost Net je, tako, kompozicija koja ima više od jednog ritma i ritmovi koji se u njoj čuju kao da samo povremeno, a slušalac nikada nije siguran i da li namerno ili pukim ćudima statističke verovatnoće, imaju iste akcente i usklađene metrike. U Ghost Net se ne samo jasno čuje da ovo nije muzika napravljena u potpunosti uživo i samo snimljena da bude sačuvana od zaborava, već, naprotiv, da je ovo ,,nemoguća" muzika u kojoj jedan trio improvizuje preko muzike koju je improvizovao drugi trio a oba ta trija su The Necks.

Ovo nije nimalo stran pristup za australijske veterane, štaviše već njihov debi, Sex je bio sklopljen time što je preko jednog snimka improvizacije urađen još jedan, ali sa Ghost Net The Necks poništavaju vreme ne samo u smislu premošćavanja raspona od skoro četiri decenije u svom opusu već i u praktično svakom taktu, rastežući i komprimujući korake kojima prolaze kroz note, postižući da slušalac bude uhvaćen u jednoj kinetičkoj iluziji kretanja koje ga neće odvesti nikuda sem samom njemu. The Necks nisu bend koji svira ,,gruv", ali sedamdesetčetiri minuta ove muzike će vam uraditi više nego da vas pokrenu. Daće vam i bluz i ples i rif i temu i harmoniju i ritam, ali ćete ih čuti kao da ste došli sa druge planete i otkrivate muziku kao koncept koji vam je do sada bio nepoznat.

Pomenuti singl, Causeway je možda jedina kompozicija za koju se može reći da ima neku vrstu prepoznatljivog krešenda. No, on je razvučen preko dvadesetšest minuta postepenog građenja akorda i volumena i onda kao i prethodne kompozicije, u tolikoj meri utiče na vaš osećaj za vreme da zapravo shvatate da ovo nije nikakav krešendo, jer da jeste onda biste i plime i oseke, izlazak i zalazak sunca ili rast pa košenje trave morali da zovete krešendima. Topli zvuk orgulja i klavira ovde rastu i bujaju preko pozadine koja nema ritam, čak ni punktuaciju, već samo udare, odjeke i senke.

Konačno, Warm Running Sunlight donosi tridesetdva minuta i četrnaest sekundi čistog pointilizma. Kao i Feldmanovi dugački komadi, i The Necks u svojim kompozicijama imaju barem tonalni centar i teme za koje niste sigurni jeste li ih halucinirali ili su zaista zazvane iz vibrirajućih molekula vazduha, a Warm Running Sunlight je komad u kome, ako tema postoji, ona nema ni razvoja ni razrešenja, ako ritam postoji, on nije prebrojiv, i iskustvo slušanja jeste nalik onome kada posle duge zime izađete na sunce, zatvorite oči i osećate svaki pojedinačni zrak svetla kako vam pogađa i greje kožu.

Da li je moralo da traje tri sata, pitaće po neki skeptik. Recite mu da ne znate jer ste, kao i ja, odmah po završetku krenuli da slušate album od početka. Život je, uostalom, prekratak i niko ne može da bude siguran da će u alociranom vremenu uspeti da Disquiet čuje DOVOLJAN broj puta. Vidimo se u Četvrtak.

https://thenecksau.bandcamp.com/album/disquiet

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 09-11-2025, 12:29:04

Danas slavimo. Jer, da se razumemo, u godini prepunoj izvrsnih džez izdanja moramo da priznamo da postoje i ona najizvrsnija. Ili barem ona najugođenija sa mojim muzičkim ukusom, preferencama, interesovanjima. Danas slavimo jer pričamo o jednom od njih, ali da bismo bili darežljivi, pre toga ćemo pričati o drugom izdanju, a koje sam sasvim nasumičnom pretragom Bandcampa pronašao i zaključio da mu vredi posvetiti malo vremena.

Dakle, prvo pričamo o izdanju Filament.: Live at MkeUltra, o živom snimku bruklinskog trija koji se zove Filament. Sa sve tačkom iza reči Filament kao integralnim delom imena.

Na ovom mestu je sasvim okej da prvo primetimo kako je ime Filament već zauzeto, što se tiče muzičke istorije, i da će za mene ono uvek označavati fantastični duo u sastavu Otomo Yoshihide i Sachiko Matsubara koji je radio nakon okončanja projekta Ground-zero krajem prošlog i početkom ovog veka. No, prošle su dve decenije od kad je Filament bio aktivan i valjda je vreme da novi Filament, odnosno Filament. popuni prazninu.

Filament. je osnovan u Njujorku prošle godine, i do Marta je imao snimljen demo. Ovo je bilo lako jer se radi o trojici muzičara koji se poznaju dugo i sviraju zajedno gotovo jednako dugo. Saksofonista Alex Carter i pijanista Tobe Tsuchiya se znaju još od 2005. godine kada su zajedno studirali na koledžu Bard (u klasi Johna Esposita i Erice Lindsay) a nešto više od deceniju kasnije je Alex bio u bendu Kleptokrats sa kontrabasistom po imenu Danilo Randjic-Coleman. Ova trojica muzičara od 2019. godine svirala su zajedno u raznim njujorškim improv-kontekstima i onda je početkom 2024. godine zvanično formiran Filament. Naravno, vredi nepomenuti da su momci sticali iskustva sa raznim drugim muzičarima i postavama. Carter je svirao sa postavom Diez y Seis u kojoj je bio i Tsuchiya, kao i u Scrap Relation a Tsuchiya je dodatno bio i u Pitch Blak. Randjic-Coleman ima možda najvisokoprofilniju karijeru od sve trojice. Bio je osnivač postava James the Miserable i Eidetic Seeing (ovo drugo je bio vrlo glasan heavy psych/ acid rock sastav iz Bruklina gde je Danilo svirao električni bas), ali i svirao sa Downtown velikanima kao što su Elliott Sharp i John Zorn.

Imajući u vidu šarenu istoriju ali i programsku platformu da Filament. bude džez trio pod eksplicitnim uticajem teškog roka i metala (uključujući death metal), možda će vas i iznenaditi kada čujete da je muzika koju ova ekipa izvodi zapravo melodičan, emotivan džez čija avangardnost nije prepreka da se sviraju harmonične teme i da muzika bude ugodna.

Ranije ove godine Filament. je snimio prvi studijski EP, Once Upon a Time on the Sun, sa koga će se dve kompozicije čuti i na ovom živom snimku, i, ako vam se dopadne živi snimak apsolutno treba da poslušate i Once Upon a Time on the Sun. Ovo je postava sa lepom hemijom kojoj odsustvo bubnjeva ne smeta da svira dinamičnu muziku ali joj pomaže da izbegne agresivnost ili bar abrazivnost koja bi nekako prirodno došla kada imate posla sa prekaljenim downtown imprivizatorima i free jazzerima.

Live at MkeUltra je snimljen na prvoj turneji ove postave, konkretno krajem Septembra u Milvokiju, u prostoru MkeUltra a koji je manje klasičan klub a više kreativni prostor koji drže sami muzičari i Expensive Machinery, kompozicija koja otvara ovaj (mini?)album, a koja je bila i na prvencu, je odlična vizit-karta sa svojim melodičnim, odmereno ekstatičkim temama na saksofonu i raskošnom pijanističkom podlogom. Randjic-Coleman na fotografiji na omotu svira električni bas ali zakleo bih se da svuda, kao i u ovoj pesmi čujem akustični kontrabas sa svom njegovom toplinom i rasponom.

Iza ove pesme sledi Van Gundy's Retreat, kompozicija njujorške legende avangardnog džeza, Tima Bernea i ovo je nervoznija, ,,klasičnije" avangardna muzika energične, stakato svirke na klaviru, brzih pirueta na saksofonu i snažnog pletenja po kontrabasu.

Filament. ne sviraju ,,romantičnu" muziku ali njihov džez nije ni hladan, cerebralni konstrukt bez emocije pa kada čujete narednu, autorsku Good Minus, to je povratak evokativnijim temama i plesnijim ritmovima. Naslovna pesma prvog EP-ja, Once Upon a Time on The Sun ovde dobija nešto prošireniji tretman sa kontemplativnom atmosferom ali i strastvenim, žustrim razvojem tema a album zatvara SZ2 kao najduža i najkompleksnija. Sa ovom kopozicijom Filament. možda i najavljuju smer u kome će se njihov rad dalje kretati, kombinujući melodične džez teme i klasičarske podloge, dosta improvizacije ali bez napuštanja harmoničnosti. Ugodno i obećavajuće:

https://filamentnyc.bandcamp.com/album/live-at-mkeultra

E, sad, glavno jelo za danas je naravno novi projekat nekih ljudi koje slušamo već godinama, skoro pa nepristojno nepristojna ponuda nečeg što bih bez velikih filozofiranja i rezervi nazvao savremenom free jazz supergrupom. Mats Gustafsson, Ken Vandermark, Tomeka Reid, Chad Taylor: Pivot je album izašao početkom leta (OK, tehnički krajem proleća) ove godine ali je on i intenzivan i žestok i raznovrstan da je fer reći da ćemo se njime grejati do duboko u zimu ove i naredne.

Matsa Gustafssona naravno dobro znamo. Švedskog titana saksofona smo u Beogradu gledali više puta sa raznim postavama (a i stiže nam ponovo sa svojim triom Fire! za koji dan pa otud i ovakav tajming ovog prikaza) i čovek je, uostalom, jedno od najvećih imena skandinavske avangardne džez scene već decenijama, ali onda i internacionalnog kružoka muzičara koji održavaju vatru i sviraju žestok, usijan, beskompromisan free jazz što ide brzo, udara jako i treba da bude revolucija svaki put kada ga čujete.

Jedan od najintenzivnijih – i najdražih – koncerata koje sam gledao u životu bio je nastup trija Sonore na festivalu ring Ring 2012. godine (https://cvecezla.wordpress.com/2012/05/20/ring-ring-festival-2012-trece-vece-sonore-i-quat/) gde je Gustafsson svirao rame uz rame sa danas pokojnim patrijarhom Peterom Brotzmannom u postavi koja je imala samo saksofone. Treći član ovog benda bio je, naravno, Ken Vandermark a čiji tenor saksofon i klarinete čujemo i na ovoj ploči. O Vandermarku sam pisao toliko puta da nema neke svrhe da se ponavljam. Radi se o instituciji čikaškog i svetskog free jazza, čoveku koji drži stvari i dalje REALNIM i opipljivim, koji ne dopušta ni da se vatra ugasi ni da tradicija umre, ali ni da se zaplete u nekakvoj nostalgiji i zaboravi na uzbuđenje što ga donose istraživanje i inovacija.

Iz Čikaga dolazi i violončelistkinja Tomeka Reid, izvođačica, kompozitorka, aranžerka i žena koja u ovom kvartetu radi ono što bi inače u free jazz postavi radio kontrabas, ali to radi na dramatično zanimljive i originalne načine. I naravno, na bubnjevima iamo još jednu čikašku legendu (danas baziranu u Pensilvaniji jer od prošle godine sedi na čelu departmana za studije džeza na Univerzitetu Pitsburg): Chad Taylor je veteran scene sa ogromnom kilometražom u saradnjama sa Robom Mazurekom i Jeffom Parkerom, ali i, izvan Čikaga, sa takvim stožerima avangarde kao što su Henry Grimes, Marc Ribot, Darius Jones...

Pivot je snimljen kraje prošle godine u studiju Electrical Audio u Čikagu, glavnom štabu pokojnog Stevea Albinija, dakako, a Gustafsson i Vandermark su ga onda miksovali zajedno sa Gregom Normanom u istoj kući da bi ga posle Gustafsson i Martin Siewert izmasterovali u Beču početkom ove godine. Ovo je, da podvučemo, u svakom pogledu PREMIJUM izdanje – mada, nažalost, ne vidim da postoji vinil, švedski izdavač Silkheart Records je od fizičkih nosača uradio samo CD – i nudi izvanrednu muziku snimljenu u najboljim mogućim uslovima da se ona najbolje čuje.

Sa Gustafssonom i Vandermarkom u postavi znate da će ovo biti GLASNO i da se razumemo, prođe tačno pola minuta prve kompozicije The Sensation of Sliding pre nego što bend iz kontemplativnog uvoda eksplodira u vrišteći free jazz freakout. No, Pivot nije ploča suve slobodne improvizacije i avangardne buke podignute na desetu potenciju. Već treća kompozicija, Epistemological Glide, a koja dolazi iza fantastičnog post-bop komada Blowing out from Chicago sa masnim, bluzerskim solažama na saksofonima, je cerebralni, pointilistički oslikan prostor pojedinačnih tonova i ritmova koji su tu više da ponude dinamiku nego metriku. U tom smislu, impresivno je da se ovaj kvartet praktično okupio u studiju za snimanje, bez prethodnog vežbanja i da sve zvuči ovako zrelo, zaokruženo, PRIRODNO.

Naravno, Vandermark i Gustafsson sviraju zajedno tri decenije unazad, u raznim postavama koje je predvodio Brotzmann ali i u drugim projektima, dok Taylor i Tomeka Reid imaju bogatu zajedničku istoriju u projektima Roba Mazureka, Hamida Drakea i Lemuela Marca. Onda smo imali i Trio A u kome su Taylor i Vandermark svirali sa Håvardom Wiikom a postoji i snimak sesije improvizacija između Reidove i Gustafssona iz 2017. godine koji nikada nije objavljen (ali John Corbet koji je pisao prateći tekst za ovaj album je optimističan da će možda jednom biti). Dakle, ovo su ljudi čije su sudbine isprepletane a interesovanja zajednička i koji, sada kad su se našli zajedno u istoj prostoriji, zvuče kao najprirodniji, najuvežbaniji kvartet u univerzumu.

Epistemological Glide je, da se razumemo, veličanstven komad i kada saksofonisti u njemu pređu na klarinete otvoriće vam treće oko da vidite nove horizonte. Iza njega ide Drops of Sorrow. Accelerating, takođe prilično apstraktna ali više ,,džezerska" sa emotivnijim linijama na saksofonu za koje bih se zakleo da ih svira Vandermark ali je kompoziciju napisao Mats. Taylor i Tomeka Reid joj daju opušteni plesni gruv a drugi saksofonista se uključuje da od svega nastane prkosan, skoro pa protestni bluz komad.

Ova sesija je produkovala čak četrnaest kompozicija koje su završile na albumu, ali prve četiri i poslednje četiri su kvarteti, dok središnjicu albuma čini šest komada sviranih u različitim duo postavama i ovo je mesto na kome muzičari zaista puštaju mašti na volju, improvizujući u kratkim, ljupkim vinjetama (samo dva od ovih šest Pivot Duos komada prelaze dva minuta) i uživajući u brzoj promeni perspektiva, boja, idioma. Ovde ima mnogo brzog, gesturalnog free jazz/ free improv sviranja ali svaki od ovih dua je drugačiji i zanimljiv na svoj način.

Poslednja trećina albuma je, dakle, povratak u fomat kvarteta i u nju ulazimo odmerenim, možda i romantičnim korakom sa Unmeasured Mile. Ovo je i dalje avangardna kompozicija ali Tomeka Reid ovde nudi neke jako lepe melodije na violončelu a saksofoni su setni i uzdržani.

I am aware. Standing in Snow. je velika dugačka kompozicija sa distinktnim ukusom njujorškog, ekstatičnog džeza iz vremena kada ga je svirao Albert Ayler – jedan, uostalom, od najvećih uzora Vandermarkovog i Gustafssonovog najvažnijeg mentora, Petera Brotzmanna – i ovo je marševska, optimitična free jazz proslava koja se završava apstraktnim dijalogom duvača i sablasnim prisećanjima na glavnu temu.

Drifting against the Wind i sama ima jasnu aylerovsku ekstatičnu dimenziju, sa moćnim, inspirativnim melodijama i mnogo žustrog duvanja u metalne cevi dok se zvuk ne izlomi i počne da liči na glas čoveka koji prolazi kroz mističko iskustvo. Finalni komad na albumu, Popular Music Theory je onda bliži johnzornovskim postmodernim minijaturama, sa svojom nervoznom energijom i zaslepljujućom brzinom svirke. Naravno da smo uvek znali da će album na kome sviraju ova četiri imena biti izvanredan, ali lepota je u tome da otkrijete kako će TAČNO on to biti. I, evo, slušajte:

https://silkheart.bandcamp.com/album/pivot

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 16-11-2025, 12:03:40

Danas ponovo slušamo dva recentna albuma i pokrivamo lep raspon džez avangarde, a koja, uprkos svojoj avangardnosti, uspeva da istovremeno bude i nostalgična pa i šarmantno staromodna.

Prvi na redu je Brad Linde with Keefe Jackson, Jason Roebke, Dave Williams: Up and Down, album aranžmana kompozicija starih po više od pola stoleća – plus jedna originalna kompozicija – urađenih sa zaista MNOGO šarma, bez programske namere da se pruži nekakvo ikonoklastično čitanje stare, dobre, voljene muzike, ali sa jasnom intencijom da se između formalno suprotstavljenih pogleda na džez nađu prirodne spone.

Brad Linde je saksofonista, kompozitor, lider više bendova i predavač na više visokih škola u Vašington DiSiju, veoma cenjen kao izvođač na alt-saksofonu, u smislu da ga italijanska firma Rampone & Cazzani, a koja saksofone pravi ručno, angažuje kao svog ambasadora. Linde se smatra i ,,kraljem cool jazza" u svom kraju, makar ako je verovati Giovanniju Russonellu, uglednom kritičaru Njujork tajmsa, pa se niko neće iznenaditi kada mu kažem da je on kroz svoju muzičku naobrazbu imao i tu privilegiju da mu Lee Konitz bude jedan od mentora. Tokom svoje karijere svirao je sa brojnim jakim muzičarima; počevši od Konitza, naravno, tu su se ubeležili i Oliver Lake, Jon Irabagon, Slide Hampton, Grachan Moncur III, Wadada Leo Smith, Anthony Coleman, Andrew Cyrille, Joe Chambers i MNOGI drugi.

Linde ima masu projekata sa kojima radi, od manjih komboa kao što su Third Wheel, Underwater Ghost, Urbane Outfit ili Team Players pa do Brand Linde Ensemble, odnosno Brand Linde Expanded Ensemble,a što su desetočlani odnosto sedamnaestočlani orkestri posvećeni izvođenju muzike koju su pisali recimo Lennie Tristano, Herbie Hancock, Thelonious Monk, Dewey Redman, Lee Konitz, Stan Kenton, Gil Evans, Duke Ellington, Allison Miller, ili Bud Powell.

Za ovu priliku, Linde se prisetio kako je dolazeći u Čikago uvek bio impresioniran inventivnošću tamošnjih muzičara i uživao u nastupanju sa njima. Sa saksofonistom Keefeom Jacksonom je svirao više puta i stvorio čvrstu improvizatorsku sponu, pa je onda 2022. godine, dok je u Čikagu nastupao sa pijanistkinjom Erikom Dohl, napravio svestan napor da se ponovo poveže sa Jacksonom i uradi studijsku sesiju. Dohlove nema na ovom snimku, a pored Jacksona tu je i lokalna ritam sekcija: kontrabasista Jason Roebke je sa Lindeom i Jacksonom već svirao 2014. godine u ad-hok sklopljenom kvartetu gde je bubnjar bio Deric Dickens, član team Players, a njega za ovu priliku menja Dave Williams, bubnjar za koga vele da trenutno radi mejnstrim muziku ali da je devedesetih godina prošlovg veka svirao u više free jazz postava.

Ovaj kvartet ne svira free jazz, ili makar ne u smislu da ova muzika nema teme, metriku, harmonije i, jelte, meru u volumenu zvuka koji se proizvodi. Ako, pak, u free jazz ubrajate i Erica Dolphyja sa njegovom vernošću osnovnim bebop harmonijama i eksperimentalni apetitom da svoje kompozicije odvede u apstraktnije vode, onda i ovaj kvartet svira free jazz, pošto su tri kompozicije na ovom albumu upravo Dolphyjeve. Osnovni etos ovog kvarteta, koji je odsvirao par nastupa pre ulaska u studio je bio da se spoji muzika dvojice ne-baš-srodnih ali neizmerno važnih i uticajnih alt-saksofonista iste generacije, Dolphyja sa tim njegovim apstrakcijama i istraživanjem neuobičajenih harmonskih intervala i Leeja Konitza sa njegovim legato cool-jazz nasleđem. Linde kaže da njemu ovaj spoj nije nelogičan, štaviše on misli da su razlike između dvojice velikih autora podsticajne za improvizatore i da se, štaviše, kroz sesiju u kojoj se improvizuje na njihove teme zapravo otkriva koliko su toga imali zajedničkog , naglašavajući rad sa intervalima i ritmičkom progresijom.

A što se svakako čuje i ovaj kvartet bez nekog vidnog napora uistinu pronalazi mostove između Konitzove i Dolphyjeve muzike, uspevajući da u tri Dolphyjeve kompozicije udene mnogo konitzovske mekoće i glatke, legato svirke, a da Konitzove tri pesme dinamizuje dolphyjevskim odvažnim skokovima po harmonskom spektru. Ritam sekcija je ovde zbilja sjajna, sa relaksiranim slobodnim pristupom ritmu i dinamici a da opet pesme imaju lep, tečan gruv i postavljaju saksofonistima odgovarajući temelj za neužurbane improvizacije. Sve – posebno u vrlo dobrom kvalitetu studijskog snimka – zvuči baš kao grupa dobrih drugara koji sviraju pesme što ih vole ceo život, relaksirano i sa guštom, sem što su ti dobri drugari i vrhunski muzičari. Linde je izvrstan alt-saksofonista ali moram da istaknem Jacksona koji je u trinaestak godina što je prošlo između njegovog nastupa u Beogradu sa Fast Citizen (gde sam hvalio tehniku ali zamerao nedostatak identiteta (https://cvecezla.wordpress.com/2009/06/21/ring-ring-festival-2009-ono-sto-sam-gledao/)) i ove sesije izrstao u zaista vrsnog muzičara. Na ovom albumu on svira tenor saksofon i bas klarinet i ima jednu nenametljivu raskoš ideja i dobre tehnike koja se mora prepoznati.

Jedina autorska pesma na albumu je Ornette's Nest i ovo je vrlo ugodan faksimil muzike Ornettea Colemana iz, recimo, Live at the Golden Circle faze samo sa ipak dodato malo nostalgične nijanse u temama a u nameri da se pronađe nekakva srednja vrednost između Dolphyja i Konitza. Album ima i dve verzije kompozicije Tenderly Waltera Grossa, bruklinskog džezera koji je – dve decenije stariji od Dolphyja i Konitza – sa ovom pesmom iz 1946. godine stekao izvesnu slavu, ali je već i pre toga bio bendlider za orkestar koji je sa Sinatrom svirao u CBS-ovoj radio-emisiji Reflections. Tenderly su u kasnijim decenijama snimili razni velikani, kao Nat King Cole, Ella Fitzgerald, Chat Baker, čak i Duke Ellington i u ovoj verziji je Linde i Jackson sviraju kao duo alt i tenor saksofona, vraćajući joj se ponovo na kraju albuma i ostavljajući slušaoca sa velikim osmehom na licu.

https://bradlinde.bandcamp.com/album/up-and-down

Zadržite taj osmeh jer stiže skoro sedamdeset minuta free jazza sviranog kako bog zapoveda u Svetom pismu, dakle, bez tema, zadatog ritma ili harmonije, improvizovanog na licu mesta sa svom strašću i i entuzijazmom ljudi koji su spremni na sve i koji ne razmišljaju dok sviraju već samo – sviraju. Luís Vicente / John Dikeman / William Parker / Hamid Drake: No Kings! je možda ne baš sasvim slučajno naslovljen kako je naslovljen, imajući u vidu da je izašao početkom Oktobra, dakle, verovatno nazvan tako da se podrži protest koji se u tom trenutku pripremao kako bi se istaklo nezadovoljstvo građana SAD Trumpovim autoritarnim pristupom predsednikovanju. Iako je ,,šef" benda – ako se u ovakvim slučajevima uopšte može govoriti o šefovanju – Portugalac, ostala trojica su Amerikanci i to ima smisla.

Naravno, taj šef je trubač Luís Vicente, izvrsni portugalski muzičar i improvizator koji je danas praktično nezaobilazna stavka na međunarodnoj sceni avangardnog džeza sa brojnim nastupima i snimcima koje je radio sa njenim vedetama kao što su Paal Nilssen-Love, Frank Gratkowski, Jorrit Dijkstra, Mark Sanders, Roger Turner i gomilom sopstvenih bendova. O Vicenteu sam pisao više od jednom (https://cvecezla.wordpress.com/2021/08/08/jazz-nedeljom-cuarteto-fuerte-ultimeit-luis-vicente-trio-chanting-in-the-name-of/) pa se možete dublje uputiti u moje misli o njegovom radu, a ovaj album, snimljen 2022. godine u kultnom amsterdamskom džez klubu Bimhuis je DRUGI put da ovaj kvartet izdaje ploču do vrha natrpanu improvizacijama. Prvi put je to bio takođe živi album Needless to say, but it has to be said, snimljen 2019. godine u klubu ZDB u Lisabonu, i izašao Oktobra 2020. godine, u najcrnjem delu pandemijske, jelte, depresije, za takođe lisabonski Jacc Records, a koji izbacuje u No Kings! Jacc Records je malo ali žilavo preduzeće posvećeno promovisanju džeza koji se ne plaši da bude, jelte, nekonvencionalan i sasvim je prirodno da će albumi ovog kvarteta naći svoj dom na toj etiketi.

Vicenteov česti saradnik je saksofonista John Dikeman, Amerikanac koji je iz rodnog Vajominga išao da studira i svira u Vermontu (i to kod Milforda Gravesa) pa posle u Bostonu i Njujorku, pa se pre nekih dvadesetak godina preselio u Kairo, pa posle u Budimpeštu, Pariz i na kraju se 2008. godine skrasio u Amsterdamu i sada ga smatraju jednim od najuzbudljivijih saksofonista nizozemskog džeza.

Naravno, ako su Vicente i Dikeman predstavnici još uvek srazmerno mlade generacije, koja na svojim plećima ne nosi odgovornost samo za sadašnjost nego i za budućnost free jazza, u ritam sekciji ovog kvarteta oni imaju legende. William Parker i Hamid Drake su toliko poznati i uticajni muzičari da je izlišno da o njima išta pišem. Dovoljno će biti da kažem da pored svih MOGUĆIH kolaboracija sa svim MOGUĆIM muzičarima kojih možete da se setite, ova dva čoveka, lidera i mentora čitavih generacija, zajednički sviraju, u raznim projektima, bezmalo četiri decenije u kontinuitetu.

Ovo u velikoj meri i objašnjava što No Kings! zvuči ovako prirodno, neusiljeno, skoro neobavezno. Za Drakea i Parkera, imate utisak, ovo nije nekakav poseban momenat na koji moraju da se specijalno usredsrede, već samo nastavak konverzacije koju oni ne prekidaju već godinama a ostala dva muzičara se u nju uključuju snagom, strašću, ambicijom da budu deo te i takve konverzacije i da je prenesu i u budućnost.

Ovim neću da kažem da je No Kings! rutinerski odrađena improvizacija, jer nije. Drake i Parker, pored toga što uz matične instrumente sviraju i razne dodatke – Drake udaraljke, a koristi i glas, dok Parker svira i drvenu sviralu ali i katalonski duvački instrument gralla, kao i marokanski žičani instrument gimbri – zapravo veoma pažljivo slušaju i učestvuju u muzici, podešavajući i dinamiku i metriku onako kako trenutak zahteva i obezbeđujući uvek organski mutirajuću ritmičku podlogu ali i osobene, karakterne solo-momente.

Ostala dvojica, naravno, probadaju nebo svojim ad-hok temama i uparuju se u ekstatičnim melodijama, a onda malo stanu pa uzmu da cvrkuću (Vicente koristi i frulu napravljenu od bambusa, pa i zvona, i Dikeman je jedini koji svira ,,samo" svoj tenor saksofon) i provociraju apstraktne, užurbane odgovore sa ostale tri strane.

Ovaj album je, za razliku od prethodnog i odsviran i objavljen kao jedna neprekinuta improvizacija od šezdesetosam minuta i u njemu, naravno, ima mnogo promena tempa, volumena, boje... Ovo je muzika kojoj celina zapravo služi samo kao formalni okvir za eksperimentisanje i potragu i tako je treba i slušati, kao da ulazite u pustolovinu na egzotičnoj zemlji gde ćete, možda i sami iznenađeni, pronaći mnogo toga sebi poznatog, a što se možda i zaboravili. Energičan, ali ne agresivan, pristojno snimljen ali ugodno sirov, No Kings! je album za publiku koja free jazz voli kad je pustolovan i kada sebi ne postavlja nikakva pravila:

https://jaccrecords.bandcamp.com/album/no-kings

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 23-11-2025, 12:18:52

Danas smo skroz u avangardnom raspoloženju pa ćemo i poslušati dva recntna albuma slobodne improvizacije i džeza koji ne voli da ga stežu i ubacuju u kojekakve unapred pripremljene formate. Jedan album izvode ljudi koji su zasluženo upamćeni kao legende ove vrste muzike, drugi dva muškarca za koje verovatno nikada niste čuli. A OBA SU DOBRA. To je magija free jazza i free improva. Idemo!

Kerényi Róbert + Gyárfás Attila: Gyimesi improvizaciok je živi album improvizacija snimljenih na koncertu u kafeu Lumen Café u Budimpešti a koji je, taj koncert, održan 25. Februara ove godine. Lumen Café ima zapravo dva lokala, ali onaj manji nas danas ne zanima. BigLumen je mesto na kome se i jede i pije, koji ima i veliku terasu ali i prostor za radionice i male koncerte i mada će nasumični turisti u Budimpešti hvaliti ovo mesto na ime atmosfere i hrane (i žaliti se da je osoblje sporo i hladno KO DA NIKAD NISU BILI U MAĐARSKOJ), nama je ono zanimljivo pre svega jer je domaćin seriji koncerata pod imenom Freemusic a koji okupljaju uglavnom mađarske muzičare zainteresovane za improvizaciju i eksperimente.

Kao i ovaj album većinu ovih nastupa je snimio, producirao i izdao budimpeštanski Prepost Records, mala, partizanska firma posvećena upravo beleženju eksperimentalnih i avangardnih koncerata po budimpeštanskoj andergraund sceni, sa naglaskom na free jazzu i improvizaciji ali sa sasvim zdravim krosoverom u smeru razne elektronske i generalno neidiomatske muzike. Naravno da ovde niko ne halucinira da će se od toga nešto kao zaraditi pa se izdanja ove etikete mogu i dalje koristiti u nekomercijalne svrhe u skladu sa praviliima licence Creative Commons 4.0.

Na Bandcamp stranici izdavača (https://prepostrecords.bandcamp.com/) ćete naći više desetina raznih izdanja, a da mi danas kažemo da su dvojica ljudi čiju muziku danas slušamo zanimljiv par jer dolaze iz različitih ali dovoljno srodnih polja muzičkog istraživanja. Attila Gyárfás je poreklom iz džeza, bubnjar i kompozitor koji već godinama radi u raznim postavama i formatima kombinujući različite instrumente u improvizatorskim kontekstima. Nije ni malo neuobičajeno da u onome što on radi jedne uz druge vidite saksofon, kontrabas, klasične udaraljke i perkusionističke sintisajzere i osetite se slobodnim da njegov opus pregledate posećivanjem njegove Bandcamp stranice (https://attilagyarfas.bandcamp.com/). Ranije ove godine je imao album sa Seijirom Murayamom snimljen pre oko godinu dana i možete već da se unapred radujete na pomisao kako zajedno sviraju dva avangardna bubnjara kad nema nikog u blizini da im smeta.

Sa druge strane je Róbert Kerényi, čovek sa nadimkom Szigony* a koji je malo veća faca jer već duže od tri decenije radi i prepoznat je na mađarskoj sceni narodne muzike.
*direktan prevod ove reči bi bio harpun, ali prilično sam siguran da je u ovom slučaju to samo namerno drugačije napisana reč ,,cigány"

Školovan za izvođenje tradicionalne muzike, Kerényi negde od kraja osamdesetih pokazuje veliko interesovanje za muziku iz Gimeša, mesta u Transilvaniji sa (i dalje) većinskim mađarskim stanovništvom i osobenom muzičkom tradicijom. Nedugo potom počeo je da se zanima i za moldavsku muziku i njegovi konzervatorski i izvođački napori su mu u Mađarskoj doneli značajna priznanja, uključujući visoku državnu nagradu Magyar Érdemkereszt (krst za zasluge, u njegovom slučaju najviši, zlatni krst) koja se dodeljuje zaslužnima.

Gyimesi improvizaciok, album o kome pričamo se tako i zove jer on prenosi prvu polovinu ovog nastupa na kome su muzičari polazili od folklornih tema poreklom iz Gimeša a onda dalje slobodno improvizovali. Kerényi ovde svira nekoliko vrsta tradicionalnih frula i drži nastup u domenu autentičnog, improvizujući unutar širokog ali prepoznatljivog korpusa narodnog nasleđa. Gyárfás onda vuče više u avangardnom smeru koristeći preparirani žičani ütőgardon, koristeći razne efekte i bežeći od klasičnih metrika tako da obezbedi ,,gruv" koji slušaoca iznenađuje inovacijom radije nego da ga vraća onome što već poznaje.

Ovo je, naravno, minimalna, svedena muzika, ali strast sa kojom Kerényi svira narodne teme i Gyárfásova disciplinovana, formalna istraživanja tradicionalnih ritmova tako da im se da osećaj novog, na mestu izmišljenog muzičkog sadržaja daju u rezultanti vrlo solidan program. Nije ovo album za neutreniranu publiku, pretpostavljam, ali njegova spona sa tradicionalnim znači i da nije RADIKALNO apstraktan kako je to inače slučaj sa većinom Gyárfásovih drugih projekata. Poslušajte, a ako vam se dopadne, Prepost records imaju i video snimak nastupa na svom JuTjub kanalu:

https://prepostpirate.bandcamp.com/album/gyimesi-improvizaciok
https://www.youtube.com/watch?v=hyLdKfk2J6g

Za drugi album danas ćemo se obratiti ozbiljnoj veteranskoj jedinici. John Butcher, Ute Wassermann, Martin Blume: Leaflight: Close Calls je album slobodnih improvizacija snimljen u Kelnu na koncertu u klubu LOFT a koji je jedno od centralnih mesta na kome se dešava džez i sve što je džezerskog roda u ovom za avangardnu muziku neizmerno bitnom gradu. LOFT je odmah pored ugledne kelnske muzičke škole Hochschule für Musik und Tanz Köln i postoji već solidne tri i po decenije, koristeći nekadašnji fabrički prostor za koncerte nebrojenih avangradnih i džez muzičara, sa mnogo saradnje sa Kelnskim udruženjem za Novu muziku.

Neću ni da nabrajam ko je tu sve svirao i ugradio ciglu u istoriju LOFT-a (OK, samo malo: Dave Douglas, Dave Liebman, Evan Parker, Fred Frith, Han Bennink, Ingrid Laubrock, Jim Black, Kurt Rosenwinkel, Lee Konitz, Mal Waldron, Manfred Schoof, Marilyn Crispell, Mark Turner, Matthew Shipp...) ali ću dodati da je klub već dvaput u ovoj deceniji dobio naslov kluba godine u okviru godišnje dodele nemačkih džez nagrada.

Naravno, dvoje od troje muzičara koji na ovom albumu sviraju su Nemci i pripadaju bogatoj tradiciji avangarde ove države. Perkusionista Martin Blume rođen je 1956. i od 1983. godine radi kao kompozitor i izvođač, sa mnogo, mnogo sviranja po Evropi, uključujući i Srbijicu (ja sam ga gledao 2012. godine sa fantastičnim internacionalnim kvartetom Quat (https://cvecezla.wordpress.com/2012/05/20/ring-ring-festival-2012-trece-vece-sonore-i-quat/)) i ogromnim brojem kolaboracija sa masom ne samo evropskih muzičara. Evo samo nekih imena: Peter Brötzmann, Peter Kowald, Phil Minton, Lol Coxhill, Frank Gratkowski, Roger Turner, Joëlle Leandré, Axel Doerner, Mats Gustafsson, Xu Feng Xia, Thomas Lehn, Fred van Hove, Paul Lovens, Wilbert de Joode, Ken Vandermark, Kent Kessler, Cor Fuhler, Frank Paul Schubert, Alexander von Schlippenbach...

Sa druge strane je pevačica i vokalna umetnica Ute Wassermann, legenda nemačke avangarde, sa formalnom naobrazbom koja se tiče vizuelnih umetnosti ali sa dugačkom karijerom u muzičkoj improvizaciji. Rođena 1960. godine i aktivna od osamdesetih, Wassermannova je i sama radila sa nebrojeno mnogo muzičara od kojih ću izdvojiti samo meni najdraža imena kao što su Phil Minton, Thomas Lehn, Rieko Okuda, Andrea Parkins, Michael Zerang... a razni kompozitori su pisali komade baš za nju, uključujući našeg (ipak nam je zet, jevemmu) Richarda Barretta. Redovno radi sa Blumeom.

Treći član trija je Britanac, John Butcher je, kako ja to obično kažem, institucija ne samo britanske free jazz i free improv scene. Rođen 1954, aktivan od sedamdesetih kada je sam naučio da svira saksofon, Butcher se rano uhvatio sa Chrisom Burnom i sa njim uzeo da svira free jazz a zatim i batalio studije teorijske fizike da bi se profesionalno posvetio ovoj muzici. 1984. godine je objavio debi album, godinu dana kasnije osnovao sopstvenu etiketu i od tada je snimio nebrojeno mnogo albuma, sarađivao sa svakim ko je neko, ali ću ja nabrojati samo postave poput AMM i Spontaneous Music Assemble, te imena iz krema internacionalne avangarde kao što su Derek Bailey, Otomo Yoshihide, Keiji Haino, Fred Frith, Okkyung Lee, Radu Malafati, David Sylvian (i to na ONOM albumu za koji sam popio dosta dugarskih kritika na ime svog pretencioznog ALI ISTINITOG prikaza (https://www.popboks.com/article/7664)). Butcher je i danas aktivan u mnogo postava (sarađujući sa Thomasom Lehnom, Eddiejem Prévostom, Axelom Dörnerom, Steveom Beresfordom) i izbacuje gomilu albuma godišnje. No, Leaflight: Close Calls ima poseban šarm.

Ovo je ploča apstraktnih, vrlo tuđinskih zvukova gde samo Butcherova povremena ulaženja u jazz skale i free jazz improvizacije prave sponu sa kakvom-takvom tradicijom. Osnova muzike je komunicranje sa pticama putem raznih vabilica/ pištaljki koje koristi Wassermannova ali se iz ovog semena onda razvija mnogo urnebesne improvizacije.

Blume je fenomenalan bubnjar – morate to biti da biste svirali sa ljudima sa kojima on već decenije radi – i on jako dobro drži ovaj trio u kinetičkoj, dinamičnoj ravni, ne dajući da ga ostalo dvoje odvuku u konstantne apstrakcije, drone meditacije i slojeve zvuka koji nemaju ni metriku ni ritam. Ovo je realan rizik jer Wassermannova ima tako fantastičnu kontrolu glasa sa praktično operskim tehnikama koje dalje ekspanduje u gotovo sasvim apstraktne ravni. No, kad se svira jako, svira se jako, 4th Call, recimo, eksplodira u smeru klasičnog free jazz freakouta, sa spretnim vraćanjem u apstrakciju i tišinu.

Generalno je album sklopljen od kraćih improvizacija – vervatno editovanih iz dužih – koje se mogu sklapati oko fraza što ih Wassermannova kreira glasom ili pištaljkama, gde će se ostala dvojica uključiti. 5th Call je tako skroz avetinjski napev iza koga u pozadini ide primordijalni haos, da bi se onda sve rasturilo u sasvim neidiomatsku svirku koja zvuči kao da se gomila novih životinja u zoološkom vrtu oprezno ali dinamično međusobno upoznaje. 2nd Call kao najduža kompozicija ima i dosta propisnog soliranja na sopran saksofonu za ljude koji ipak ovde očekuju da čuju muziku što ima tonalnost i poznaje skale, ali Wassermannova je tu STRAŠNA sa svojim distorziranim frajevima i demonskim disanjima u mikrofon.

Leaflight: Close Calls je onaj sveti gral slobodne improvizacije, muzika koju stvara troje ljudi što se dobro razumeju i poznaju – i dobro umeju da se uklope jedni uz druge – a koja opet zvuči smelo, spontano, eksperimentalno u meri u kojoj je slušaocu jasno da niko na bini ne zna šta će se naredno dogoditi. Naravno, nije samo i jedino nepredvidivost kvalitet ovog albuma (ili ovog žanra) i imamo posla sa vrlo sigurnom saradnjom ljudi koji već decenijama stoje na ivici koja razdvaja razum od haosa i donose nam stalno nova ptanja da na njih odgovaramo. I ja ništa drugo ne bih ni prihvatio:

https://martinblume.bandcamp.com/album/john-butcher-ute-wassermann-martin-blume-leaflight-close-calls

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 23-11-2025, 21:30:58

Prijatno slušanje u ove hladne dane

https://gregfoat.bandcamp.com/album/opening-time

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 23-11-2025, 21:50:55

Da, malo kao Cinematic Orchestra al slađe.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 30-11-2025, 20:49:10

Hladno vreme zahteva posebne mere. Danas zbog toga dva posebna albuma.

Za početak malo bebop i hardbop relaksacije. To da je muzika koja je u svoje vreme bila prevratnička, pa i posmatrana kao problematična grana razvoja džeza, a da je ja danas doživljavam gotovo isključivo kao feelgood sadržaj sa kojim znam da ću dobiti ono što volim, ono što me inspiriše i ono što me relaksira je verovatno svedočanstvo o mojim godinama više nego o ičemu drugom. No, Joe Manis: Take It with Me je album koji epitomizuje tu energiju, inventivnost, pa i ikonoklastičnost bebopa a da istovremeno možete da ga prodate i kao sasvim konzervativnu ploču na kojoj kvartet izvrsnih muzičara između ostalog svira Michelle od Beatlesa i daje joj razigranu, plesnu kompulziju i nabacuje bluzerski preliv na McCartneyjevu nevinu pop-melodiju.

Joe Manis je tenorista iz Oregona i ovo mu je tek četvrti album pod sopstvenim imenom od 2009. godine kada je debitovao sa pločom Evidence u triju koji je svirao energično, emotivno i, kako su drugi primetili, uspeo da Pink Floydovu legendarnu pesmu Money odsvira na način koji podseća na Johna Coltranea. Nema mnogo sumnje u to da je Manis dostojan baštinik tradicije sviranja tenor saksofona sa intenzitetom, emocijom i strašću koja je krenula od Sonnyja Rollinsa i doživela apoteozu u Coltraneovoj muzici i generaciji. Manis je trenutno predavač na više oregonskih visokih škola (Univerzitet Oregon, Univerzitet Portland, Lejn komjuniti koledž), i radi masterklas gostovanja po visokoškolskim institucijama širom SAD, pored drugog naučnog rada, ali njegova svirka ne pati od akademske suvoće i formalnosti, naprotiv. Take It with Me je ploča na kojoj se lako može čuti iskusni muzičar – i vrhunski tehničar – kako svira neke originale i neke obrade sa nepatvorenom ljubavlju i uživa u svakom tonu koji se proizvede.

Manis je svirao po Americi i Evropi u raznim postavama, čest je saradnika Davida Friesena a na ovom albumu mu je glavni sparing partner pijanista i orguljaš George Colligan, iskusna faca iz Nju Džersija koja je obišla svet više puta i svirala sa Leejem Konitzom, Cassandrom Wilson, Christianom McBrideom, Nicholasom Paytonom... Danas je Colligan nastanjen u Portlandu gde predaje na državnom univerzitetu i njegov album iz 2015. godine, Risky Notion, a na kome je svirao i Manis, je bio veoma dobro primljen i osvojio kritičke pohvale u svoje vreme.

Sa Colliganom i Manisom svira i odlična ritam-sekcija. Vicente Archer je na kontrabasu i električnom basu i ovaj takođe veoma iskusni profesionalac – svirao sa Paytonom, Johnom Scofieldom, Norom Jones itd. – pored svoje vrlo raskošne karijere koja obuhvata i sviranje folk i hip-hop muzike, pokazuje da nimalo nije zarđao kada je u pitanju hardbop svirka. Na bubnjevima je onda takođe veteran, Bill Stewart, čovek koji se proslavio sviranjem sa Johnom Scofieldom, kasnije sa Maceom Parkerom, pa Seamusom Blakeom, Patom Methenyjem, Georgeom Colliganom.

Dakle, rad se o ekipi ljudi koji se dobro poznaju i čiji se putevi često ukrštaju pa to i objašnjava kako su ova četvorica muškaraca mogla da ušetaju u studio hotela Astoria Queens u Njujorku 13. Oktobra prošle godine i tri i po sata kasnije izađu sa albumom od četrnaest kompozicija koji zvuči kao da ga svira jedan stabilan, dobro uigran kvartet koji stalno zajedno vežba i radi turneje.

Manis je, da se razumemo, najprominentniji glas na ovom albumu. Njegov tenor saksofon je topao ali snažan, njegova svirka je disciplinovana ali veoma strastvena. Slušajte ga kako solira na Bruceovoj There's a Forest i čućete čoveka koji bi – da vremeplov postoji – mogao da izađe na bilo koju binu u SAD šezdesetih godina i da bude primećen između titana koji su tada tenor saksofon pretvarali u sakralni objekat prizivanja božanskog i metod transporta u druge ravni postojanja.

No, Manis zaista uz sebe ima strahovite muzičare. Slušajte Colligana kako vodi kvartet kroz vratolomni hardbop u Zizzer Zazzer Zuzz – koju je on već snimio sa Manisom pre nekoliko godina na albumu postave Theoretical Planets a gde je svirao bubnjeve! – i slušajte kako ova pesma ne zvuči kao trka niti takmičenje u tome ko je glasniji. Ovaj kvartet intuitivno pravi prostor u kome će svako da se čuje, ne nužno da bi solirao dok ostali samo prate, već tako da svi sviraju zajedno a da ne gube individualnost. Onda imamo izvrsnu baladu Jonas Brothersa The Love Bug, sa puno kinematske atmosfere i simpatičnim avangardnim razvojem pri kraju, pa onda, kad smo već kod kinematskih tema, ide skoro šest minuta rada sa Shireovom The Taking of Pelham One Two Three. Naravno, pomenulo smo Beatlese a tu je i Tom Waits čije je Take It with me albumu dala i naslov.

Ovo je savršena kolekcija autorskih i tuđih kompozicija odsviranih od strane kvarteta čiji su članovi na vrhuncu svojih kreativnih moći. Lakoća sa kojom ovi ljudi sviraju i transformišu nešto što je tuđe u nešto njihovo a onda i nešto svoje u prirodni deo korpusa džeza i bebopa, tako da ostane za naredne generacije u čoveku izaziva strahopoštovanje. Ovo je skoro neobavezan album, a opet je dubok, moćan i memorabilan, baš kako muzika koju ljudi žive i treba da bude.

https://freshsoundrecords1.bandcamp.com/album/take-it-with-me

Za drugi album ove Nedelje idemo u Budimpeštu ali preko Skoplja. Deni Omeragić + Ninoslav Spirovski SZOLIDARITÁS ORCHESTRA: Addāt Fōyya je ganc-novo izdanje skopskog PMG Jazz – a koji je samo jedan od kreativnih faceta PMG Recordings, više andergraund kolektiva nego ,,obične" izdavačke kuće, o kojoj sam opširnije pisao ovde (https://cvecezla.wordpress.com/2024/04/21/jazz-nedeljom-macedonian-free-society-macedonian-free-society/) – a u saradnji sa Inverted Spectrum Records, malim, agilnim izdavačko-promotersko-organizatorskim entitetom ,,baziranim u Mađarskoj, Turskoj i Srbiji" a kojim rukovodi preduzimljivi Işık Sarıhan. Sarıhan je pored Vladana Drobickog i Denija Omeragića a koji predstavljaju PMG, potpisan i kao izvršni producent ovog albuma i sve ima jedan snažan osećaj regionalne saradnje koja buja i ne da se i pored svih ,,realpolitičkih" barijera koje su veštački postavljene između društava u ovom delu Evrope.

Štaviše, u tekstu koji ide uz album postavlja se i pitanje da li Mađarska i Makedonija* uopšte pripadaju istom regionu i malo meditira o tome da regione ne definiše samo geografija, već i politika i kultura, ali se i sugeriše da se regioni mogu i stvarati intencionalnom saradnjom i prepoznavanjem deljenih kulturnih istorija. Mađari i Makedonci su možda razdvojeni Srbijom, jelte, ali jednako je tačno reči i da ih Srbija spaja.
*među ovim ljudima niko, primetićete, ne jebe prefiks ,,Severna" a koji je došao kao rezultat pominjane realpolitike

SZOLIDARITÁS ORCHESTRA je onda neka vrsta deklarativnog stvaranja regiona i jedan sasvim smišljen napor da se kreira presedan koji će služiti i kao temelj za buduće saradnje i njihova grananja po regionu. Ljudi u ovom projektu smatraju da je geografska bliskost – po prirodi stvari – ključna i da će biti sve važnija u budućnosti ,,na planeti gde je nepažljiva globalizacija poremetila održivost".

Nemamo nikakvih ozbiljnih prigovora na ovu inicijativu. Ninoslav Spirovski i Deni Omeragić su već prošle godine imali jedan album sa bubnjarem Kristijanom Novkovskim, kao trio Svetlost, a koji je bio prva kolaboracija između PMG Jazz i Inverted Spectrum Records. Za SZOLIDARITÁS ORCHESTRA Spirovski i Omeragić su se udružili sa petoricom mađarskih muzičara a koji su sa njima odsvirali triptih kompozicija što su ih ova dvojica napisala, petnaestog Marta ove godine u kafeu Három Holló u Budimpešti (tačnije u njegovom podrumu). Ovo je jedna vrlo klasična ploča avangardnog džeza kakve smo se navikli i da očekujemo od PMG Jazz, sva u kavernoznim odjecima, ritualističkim emanacijama, napravljena više kao obred koji izvode ljudi što svoje instrumente koriste da prizovu demone i nateraju ih u opsceni ples nego kao ,,običan" džez album.

A što je, naravno, sasvim očekivano. Spirovski i Omeragić su sada već veterani skopske, makedonske i balkanske free jazz, improv i generalno avangardne scene, sa angažmanima u Svetlost, Odron Ritual Orchestra, Macedonian Free Society itd, i prilježnim akcijanjem unutar nekakve alternativne sene na ovim prostorima. Sa mađarske strane je tu krem budimpeštanske avangarde: Péter Ajtai na kontrabasu, bubnjar Attila Gyárfás o kome smo pričali koliko prošle nedelje, Viktor Kapusi na ternor saksofonu, David Karla na bas klarinetu i alt saksofonu i na kraju američki trombonista Christopher Robin Cox koji već izvesno vreme živi u Budimpešti i deo je tamošnje free improv scene (a čiji je album furioznog free jazza sa sa Ajtaijem i Gyárfásom početkom ove godine izašao baš za PMG Jazz).

Ovih sedam ljudi dižu, očekivano, MNOGO buke, ali Addāt Fōyya nije samo slobodna improvizacija bez okvira i obaveza. Tri dugačke kompozicije na ovom albumu potpisuju Spirovski i Omeragić – kad se iskombinuju svi njihovi radovi za PMG Jazz, naglašava izdavač, to je četvrtina celog kataloga – i ovo su modalni komadi sporog, spontanog razvoja ali eksplozivnih kulminacija. Možda bi poređenje sa erupcijom vulkana bilo i najsrećnije jer se ono uklapa uz generalni senzibilitet ovog snimka – András Gáspár kao inženjer zvuka, Dávid Tamás Pap kao snimatelj i onda neizbežni Vladan Drobicki koji je ovo u Skoplju editovao, miksovao i izmasterovao da dobije prepoznatljivi PMG Jazz zvuk – a koji snažno asocira na podzemlje, poluosvetljene kavernozne prostore u kojima se orijentišete na osnovu odjeka ali brzo shvatate i da odjeci mogu da jako zavaraju.

Zvuk je taman, ali ne i mutan, ovde iz amorfnih grmljavina izranjaju čiste, jasne munje saksofona i bljeskovi klarineta, a Gyárfásove udaraljke su definisane i čvrste. No, same kompozicije ovde stoje kao monumentalni komadi kolektivnog rada u kome postoje i usmerenje i narativ, pa i harmonija. Ovo nije, ako su te distinkcije uopšte bitne, ,,čista", neidiomatska improvizacija u kojoj je baš svaki zvuk ravnopravan sa svakim drugim – mada delovi albuma svakako to jesu – i Addāt Fōyya se legitimno prepoznaje kao džez album dobar deo vremena. Divalj, brutalistički otesan od grubog kamena, ali džez.

Nije ovo ploča za početnike, njene tri kompozicije traju devetnaest, dvadesetosam i jedanaest minuta i zahtevaju slušaoca koji je spreman da se sa njima i pobije u nekim momentima, ali jeste ploča za ljude koji žele da čuju džez koji ne priznaje granice, ni geografske ni estetske, koji šiklja na površinu poput lave i razliva se po slušaocu da mu podari katarzu iz koje će izaći kao, u idealnom slučaju, bolja osoba. Zaronite:

https://pmgjazz.bandcamp.com/album/adda-t-fo-yya
https://invertedspectrumrecords.bandcamp.com/album/adda-t-fo-yya

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 05-12-2025, 18:21:45

Jazz + Roland TB 303, hel jea!

https://masaakikikuchi.bandcamp.com/album/floating-bus-stop-2-songs-album

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 05-12-2025, 20:50:02

Masaaki je faca, svirao je u Ruins a Masabumi Kikuchi mu je stric. :| :| :|

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 06-12-2025, 14:46:07

Zanimljiv lik, meni do skoro nepoznat, na njegov bandcamp me odvelo ovo

https://masaakikikuchi.bandcamp.com/album/sk-plaza-tb303-ambient-techno-2025

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 06-12-2025, 15:05:44

Da, ovo je super čil. Ja ga, kako rekoh, znam prevashodno po sviranju u Ruins, ali čovek je svestran.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 07-12-2025, 13:18:44

Nije još kraj godine, ali oseća se da se bliži. Dva albuma koja danas slušamo su monumentalne tvorevine slobodnih duhova i široko shvaćenog džeza i improvizacije, snimljena u različito vreme, na različitim mestima, sa različitim ljudima, ali sa deljenom žudnjom da se nađe nešto IZA muzike, nešto što nam uobičajeni saundtrak naših života daje da samo nazremo.

Prvi na redu su Rain Tempos iz Itake u Njujorku i njihov istoimeni album. Nazvao bih ga njihovim debi-izdanjem ali u ovom trenutku nisam ni siguran da će Rain Tempos uopšte biti tekući projekat. Njegovi članovi, gitarista T.C. Owens, bubnjar Matt Saccuccimorano i saksofonista Keir Neuringer sviraju i nastupaju zajedni, kao trio, već izvesno vreme ali utisak je da su tek za potrebe snimanja albuma rešili da sebi daju ime. I možda će to ime biti validno samo za ovaj album. On ima osoben zvuk i senzibilitet i sve se to uklapa uz promenljivi tempo, jelte, kiše.

Štaviše, čitav album se tematski vrti oko vode, oko fluidnosti i Keir Neuringer je u svojoj najavi izlaska ploče na Instagramu dosta meditirao oko toga koliko je voda značajna u našim životima na mnogo načina, pominjući između ostalog Global Samud Flotilu koja je bila zaustavljena od strane Izraela u svom pokušaju da palestinskom stanovništvu izloženom genocidu (od strane istog tog Izraela) dopremi malo hrane, pa su se Palestinci snalazili loveći svoju hranu baš u vodi, pominjući to koliko tehnologija koju nazivamo veštačkom inteligencijom troši mnogo vode itd. U svakom slučaju, ne treba da nam promakne ni njegova izjava da iako je muzika na Rain Tempos instrumentalna, ona se bavi istinom. Lepo.

Neuringera verovatno znate kao saksofonistu kolektiva/ benda Irreversible Entanglements o kome sam ja već pisao, i onda nikog ne treba da iznenadi ta njegova aktivistička ambicija vezana za muziku koju pravi i izvodi. Pričamo i o čoveku koji se muzikom bavi sa akademske strane – dve godine je u Krakovu radio na Muzičkoj akademiji zahvaljujući Fulbrajt stipendiji – ali i koji je i mimo toga dugo živeo u Evropi, konkretno u Hagu, gde je radio kao kurator audiovizuelnih performansa i u međuvremenu zaradio master na eksperimentalnom institutu ArtScience a koji je deo Kraljevskog konzervatorijuma Hag.

Matthew Saccuccimorano je iskusni bubnjar i vlasnik studija Scaramanga Industries koji mu je glavni životni poziv. No, kao muzičar, on svira u raznoraznim projektima, od kojih vredi pomenuti trio Strong Maybe (,,We perform mostly-improvised psychotic cartoon music"), saradnju sa gitaristkinjom i pevačicom Bronwen Exter, sviranje u bendu koji predvodi ekscentrični kompozitor Bubba Crumrine...

Nažalost, iako je treći član ovog benda, T.C. Owens, napisao svu muziku, o njemu znam najmanje. Ono što mogu da kažem je ono što nam bend saopštava: on i Neuringer se znaju i sarađuju od 2012. godine kada su obojica živeli u Filadelfiji, a Neuringer i Saccuccimorano rade od devedesetih u raznim projektima, i od 2023. ova tri čoveka sviraju zajedno u Saccuccimoranovoj garaži.

Album je snimljen Oktobra prošle godine u studiju u Njufildu u državi Njujork i pre svega je, dakle, procesija Owensovih kompozicija koje trio neužurbano improvizuje, komunicirajući unakrsno sa uzajamnim poštovanjem ali i dosta jasnom vizijom kakav kolektivni identitet se ovde traži. Neka vrsta temelja za tu viziju pojašnjena je u vezi sa trećom kompozicijom, Gratitude for Blue Lake, a koja je napisana da se zabeleži san koji je Owens imao 2007. godine, a u koju mu je ušetao Don Cherry i kroz čelo mu, trubom, ,,uduvao histerični OM u svest".

Ako znamo da je ,,om" zvuk nastanka univerzuma, neće nas iznenaditi da muzika na ovom albumu zvuči sakralno i meditativno i da je serija sporih, elegantnih krešenda u kojima se od tišine stiže do tog zvuka SVEGA što nastaje u isto vreme.

No, Rain Tempos nisu agresivni u tome što rade, njihova muzika nije ,,freakout" varijanta free jazza i ona se uglavnom razvija postepeno i postupno, više kroz rast i sporo mutiranje nego kroz dinamično dobacivanje pitanja i odgovora. The beginning and Ending of Water koja album otvara, recimo, je deset i po minuta pharoahsandersovske meditacije u kojoj nema ritma niti tempa, ali u kojoj trojica muzičara organski prolaze kroz muziku, gradeći zajedničku sliku. Owens svira eteričnu električnu gitaru i dodaje semplovane lupove u pozadini, a preko toga ostala dvojica rade svoje, praktično slikarske gestove. Saccuccimorano svira ,,normalne" bubnjeve ali vrlo uspešno izbegava ritmička lutanja koja su česta zla kob free jazz bubnjara što sviraju u ,,drone" okruženju i nudi lepe teksture, nenametljive poliritmije i odličnu dinamiku koja podcrtava krešenda na Neuringerovom saksofonu.

No, nije da na albumu uopšte nema ,,prave" free jazz razmene, pa tako recimo Daytime Rites nudi srazmerno ,,bržu", energičniju kompoziciju u kojoj bend lepo čuva taj kamerni senzibilitet koji je do tada izgradio, ali nudi novu, svežu perspektivu. Before Dawn je povratak u spori, meditativni ambijent i kao prva kompozicija koju su Owens i Neuringer svirali kao duo ima i izvestan proklamativni, uspostavljajući kvalitet.

Ovo je spor album dugačkih kompozicija, ali je lak za slušanje jer trio pažljivo i sa autoritetom gradi taj kontemplativni prostor i nudi lepe boje, zajedno sa pažljivo vođenom dinamikom. Kada prođe sat vremena i stignete do završne kompozicije, Seven, a koju je napisala Carla Bley, ona je tiha, intimna koda za jedan vrlo mirni ali vrlo energizujući album.

https://raintempos.bandcamp.com/album/rain-tempos

Drugi album za danas je nešto bučniji već i time da ovde imamo posla sa oktetom koji svira strastveno, mada i sam izbegava ,,klasične" free jazz dijaloge. Damana: Rhizome je drugi album koji je postava Dag Magnus Narvesen Octet snimila, sa prvim, Cornua Copiae koji je još 2016. godine izbacio ugledni Clean Feed. Za ovu priliku lajnap je unekoliko izmenjen, ali monumentalnost je značajno uvećana. Tamo gde je Cornia Copiae bio razigraniji, dinamičniji album, bliži ,,klasičnom" džezu (ili klasičnom avangardnom džezu), Rhizome je ploča organskijih kompozicija, kojima treba duže da se razviju i u kojima je nekakva standardna hijerarhijska struktura instrumenata prilično zaravnjena.

Dag Magnus Narvesen je bubnjar i kompozitor rođen 1983. godine i sa interesovanjem pre svega za improvizovanu muziku i savremenu kompoziciju. No, da ne bude zabune, njegovi profesionalni koreni su definitivno u džezu i on na svom sajtu navodi da je izronio iz raznolike norveške džez scene, radeći kao lider ili ko-lider u bendovima poput Sasquatch ili Kitchen Orchestra. Danas je aktivan na međunarodnoj sceni nove i improvizovane muzike, pa tako ima dugu, kontinuiranu saradnju sa legendarnim Alexanderom Von Schlippenbachom u postavi Schlippenbach/Narvesen Duo koja je prošle godine imala album Kairos, član je Takaseovog projekta Aki Takase Japanic, ima duo sa Frodeom Gjerstadom, a i dalje je aktivan kao član Kitchen Orchestra koji predvodi gitarista Kim Myhr.

Narvesen vodi i nekoliko svojih projekata, od kojih je Damana najveći i verovatno najambiciozniji. Ovo je postava sa osam ljudi u kojoj pored bubnjeva, klavira (Øyvind Dale) i kontrabasa (Adrian Myhr) imamo i ozbiljan streljački vod u prvoj liniji: Kristoffer Alberts svira alt i bariton saksofone, Klaus Holm alt saksofon i bas klarinet, Jørgen Mathisen je na tenor saksofonu, a tu su i trubač Lyder Øvreås Røed te trombonista Kristoffer Kompen. Album Rhizome je snimljen pretprošle godine u studiju i kolekcija je Narvesenovih, prilično kompleksnih kompozicija koje idu korak dalje od onoga što se čulo na prvom albumu.

Komad koji ploču otvara, In Memoriam I je i pokazatelj tog novog senzibiliteta što ga oktet usvaja za ovu studijsku priliku, jedna lagano, organski narastajuća masa zvuka u kome nema ni ritma ni teme, ali definitivno postoji tonalno jezgro i pažljiva, uvažavajuća kolaboracija čitavog orkestra da se kreira jedna pulsirajuća, na kraju ekstatična proslava muzike i života. Pretpostaviću, ničim poduprto, da je naziv albuma potekao od teorije rizoma Gillesa Deleuzea i Félixa Guattarija jer nehijerarhijska, decentralizovana struktura ove kompozicije zaista asocira na ono što su dvojica poststrukturalista zastupali u svom radu.

Nije sve na ovom albumu bez ritma i tema, Woe the Row of Foes je recimo energičan, bubnjevima predvođen komad u kom Narvesen malo razigrava svoje udaraljke i usmerava orkestar u nečemu što je ,,tradicionalniji" free jazz sa primetnim krešendima u aranžmanu i smenom muzičara koji soliraju. I ovde postoji taj nehijerarhijski imperativ, ali jeste jasno ko u kom trenutku predvodi i zašto ga drugi slede. Ono što je primetno je da su Narvesenove kompozicije impresivno kompleksne, propisujući mnogo promena a koje opet ne zvuče ni naglo ni neprirodno, kreirajući zanimljive zvučne konstrukte i veoma muzikalne komade. H je, recimo, sporija ali dinamična kompozicija u kojoj klavir, truba i trombon imaju svoje momente ispod reflektora i nude malo old-school džez ugođaja među svom tom avangardom.

Maudlin Vaudeville zvuči i tradicionalnije sa trubom koju Røed svira sa prigušnikom i generalno lepim gruvom koji je Narvesen ovde zakuvao. Naravno, ovo je ipak ,,postmoderna" interpretacija tradicije, ali pričamo o muzici u kojoj ima tema, melodija, gde su harmonije i ritmovi prominentni. Opet, ovo je veliki orkestar, tu mnogo ljudi svira u isto vreme, a bez nužne podele na pratnju i lidere i onda je opšti utisak onaj o snazi, monumentalnosti i često se završava u zajedničkim krešendima koji podsećaju na ono kako su Paul Bley i njegovi saborci iz Jazz Composers Guild videli kulminaciju džeza u šezdesetim godinama prošlog veka.

Ballad for the Forgiven je tiša, bluzerskija, a Twenty Bars je, uprkos imenu koje sugeriše nešto tradicionalnije, zapravo prilično drusan free jazz komad sa nervoznom poliritmijom i agresivnim duvačkim frazama. Stemma se na nju nastavlja sa kompleksnim aranžmanom koji oktet provodi kroz mnogo raspoloženja i dinamičnih razmena, a In Memoriam II album zatvara još jednim ekstatičnim uspenjem do mesta na kome se vidi svetlo i oseća mir.

Rhizome je velika ploča. Ne samo dugačka, i ne samo gusta, već i ploča zaista složenih i intrigantnih kompozicija, kvalitetnih individualnih izvedbi ali pre svega jedna kolektivna, snažna ekspresija vizije čoveka koji bi u neko skorije vreme morao biti prepoznat kao jedan od najvažnijih kompozitora koji u ovom trenutku rade u Evropi, naslanjajući se na Schlippenbachov temelj a onda gradeći na njemu ka nebu. Slušajte ga:

https://dagmagnus.bandcamp.com/album/rhizome

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 12-12-2025, 20:53:31

https://flurflur.bandcamp.com/album/plunge

Lepo!

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 12-12-2025, 22:48:40

Ovo je suviše mekano za mene ali jeste zanimljivo slušati harfu u džez kontekstu.

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 13-12-2025, 11:56:37

Jeste. Mislim Elis Koltrejn, Nala Sinefro, emajrajt.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 13-12-2025, 12:03:38

Da, i ja sam ovih dana slušao jedan album na kome je (doduše irska) harfa dosta prominentna a i dva Srbina na njemu sviraju ali detalji će se saznati sutra.

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 14-12-2025, 12:09:02

Jedan od prvih zvukova koje ćete čuti na albumu Muriel Grossmann: Breakthrough dolazi od keltske harfe, manje, kompaktnije verzije velikog koncertnog instrumenta koji je postao nezaobilazan deo dvorske muzike u osamnaestom veku. Keltska, ili, kako je još zovu irska harfa je narodni, tradicionalni instrument i samo je jedan od pregršti koje Muriel Grossmann svira na ovom albumu, dodajući svom uobičajenom arsenalu saksofona i flauta gomilu udaraljki, zvona, žičanih instrumenata, pa onda i klavir i harmonijum... Unutar prvog minuta albuma čućete pored harfe relaksirani, psihodelični ritmički gruv, ali i šeficine neužurbane, a strastvene poruke odaslate u kosmos putem sopran saksofona. Ako ste pomislili na Alice Coltrane i Pharoaha Sandersa čitajući ove redove, na pravom ste tragu, samo ovo je album iz 2025. godine i na njemu sviraju Španci i Srbi.

Muriel Grossmann je danas bazirana u Španiji, ali je rođena u Parizu i odrasla u Beču. Pošto je Beč sav sofisticiran, Muriel je već od pete godine bila upisana na učenje flaute pa je ovu klasičnu naobrazbu primala sledećih šesnaest godina, do svog punoletstva u dvadesetprvoj. Tada je, sasvim prirodno, prešla na alt i sopran saksofone i počela da svira fank i ritam i bluz, džez, pa i tradicionalnu muziku, nastupajući i svirajući turneje sa muzičarima kao što su bili Hans Tschiritsch, Shani Ben Canar, Christoph Kurzmann, Geri Schuller, Pete Hoven, Robert Rehak, The Original Brothers...

Od 2002. godine, sa preseljenjem u Barselonu Grossmannova je počela da radi kao lider sopstvenih postava i autor, a od 2004. godine i transfera na Ibicu, počinje period njene veoma žestoke aktivnosti koji i dalje traje. Svirala je sa mnogo velikih imena kao što su Joachim Kühn, Wolfgang Reisinger, Rolf Kühn, Joe Sanders, Alice Zawadzki, Alina Bzhezhinska, Christian Lillinger, Robert Landfermann, Esteve Pi, Eric Person i Omar Kabir, a Muriel Grossmann Barcelona Quartet joj je u ovom periodu glavni autorski projekat. Srpskog gitaristu Radomira Milojkovića upoznala je pre više od decenije i od 2014. godine redovno sarađuje sa njim pa je on član postave i na albumu koji danas slušamo a koji je krajem Oktobra izdao estonski RR Gems Records. Grossmannova je nastupala u Estoniji tokom svojih turneja – kaže da ima oko 150 nastupa godišnje – i ovo je jedna lepa saradnja.

Sa godinama su došla prepoznavanja i od strane ,,mejnstrim" likova kao što su Giles Peterson i Jack White (za etiketu ovog drugog, Third Man Records je izašao Murielin album iz 2023. godine, Devotion) a diskografska aktivnost je zdrava i plodna, sa nekoliko desetina albuma izašlih u manje od dve decenije, uključujući više autorskih albuma sa svojim kvartetom ali i, recimo, EP aranžmana Milesa Davisa, izašao isto za Third Man Records.

Na Breakthrough je postava ista kao na uspešnom i cenjenom prethodnom albumu, Devotion. Pored Radomira Milojkovića – koga možda znate po kvartetu So Much Guitar, a nastupao je sa imenima kao što su Joachim Khun, Christian lillinger, Wolfgang Reisinger i Joe Sanders i živi u Španiji već duže od dve decenije – ovde imamo još jednog Srbina, bubnjara Uroša Stamenkovića,takođe člana So Much Guitar, a nastupao je pre neku nedelju u Beogradu sa sastavom Vous Ete's Swing! Inače je završio škole u Španiji a danas je baziran u Kanadi. Četvrti član postave je klavijaturista Abel Boquera, Španac koji je poznat po svom sastavu The Shu Shu's, svirci u postavama koje predvode Gorka Benitez, Victor de Diego, Ramón Cardo i Adrian Cunningham.

Breakthrough je album sa samo četiri kompozicije ali ovo su dugački, mesnati komadi gruva i drona, smešteni u post-bop stil, zasnovani na modalnom pristupu koji je karakterisao raniju fazu rada autorke, ali onda prošireni jednim naglašeno spiritualnim pristupom koji je, kako sam već natuknuo, u američkom džezu sazrevao tokom sedamdesetih, uzimajući koltrejnovske detonacije iz šezdesetih i reformatirajući ih kao dugačke, hipnotičke komade gruva i drona sa mnogo instrumenata nestandardnih za džez ali i za evroameričku muzičku tradiciju uopšte.

Ovde se to prepoznaje u forsiranju električnih orgulja koje svira Boquera, Moog sintisajzera, harmonijuma, drhturavih nota Fender Rhodes klavira, ali i u oscilujućim akordima Milojkovićeve gitare. Ova postava bez kontrabasa ili makar električnog basa uspeva da zvuči vrlo gruvi, vrlo plesno na ime požrtvovanog rada sve trojice muškaraca koji grade ritmičku i svingersku dimenziju muzike dok šefica solira po stratosferi. Njeno sviranje je tečno, spontano, bez napora ili glume, ali sa autoritativnim, mekim ali ne ,,romantičnim" tonom. Kada svira tenor saksofon, ovo je naprosto MOĆNO, baš kao što su i Stamenkovićeve sinkope i akcenti, bez sviranja na snagu, bez forsiranja i straha da publika neće razumeti, prirodno i sa vidnim guštom.

Muzika na ovom albumu ima u sebi mnogo bluza i džem-sešn energije, ali ona je uvek trodimenzionalna, sa jasno naučenim lekcijama koje su šezdesetih i sedamdesetih davali Miles Davis, Alice Coltrane, Pharoah Sanders, o tome kako se muzika pravi da bude prostor, a ne samo vreme, da bude kinetička ali istovremeno neprolazna, da bude dinamična ali neagresivna. Džez, bluz, fank i psihodelija ovde dele isti prostor i isto vreme, ali osnovni estetski imperativ ovde je, možda i paradoksalno, bestelesna, plutajuća ekstaza. Tekst koji dolazi uz album jasno kaže da ovo ne morate zvati ,,spiritualnim džezom" niti uopšte biti upoznati sa budističkim konceptom dzogčena (,,velikog savršenstva") ali ćete svejedno intuitivno prepoznati da ovaj album sa autoritetom pravi onaj ,,napor da se ne radi ništa" i zvuči veličanstveno dok ga pravi:

https://rrgems-records.bandcamp.com/album/muriel-grossmann-breakthrough
https://murielgrossmann.bandcamp.com/album/breakthrough

Drugi album o kome pričamo je i drugi album kvinteta SML (Small Medium Large, naravno), naslovljen neobavezno How You Been, i natrpan do vrha bizarnom, eksperimentalnom muzikom u kojoj ćete džez pronaći tek kada budete na kraju snaga, intelektualnih kapaciteta i sigurni da vas čula varaju. Gutteral Utterance kojom album počinje je sedamdesetsedam sekundi krčanja, skakutanja po žicama, varljivo vesele melodične teme urađene sa mnogo distorzije, dronova promenljivih visina i ritma koji ćete kao takav prepoznati tek u retrospektivi. Ovo je izdanje čikaškog International Anthem i to se čuje IZ SVE SNAGE.

Ono što se ne čuje na prvu loptu, a što čini celu stvar i još impresivnijom je da je svaka od trinaest kompozicija na ovom albumu snimljena uživo, sa sve živim procesovanjem instrumenata i živim semplovanjem i to muziku zaista čini i ,,tehnički" eksperimentalnom – jer je u svakom momentu moguće da stvari odu u neočekivane strane – ali i briljantno zabavnom. Na How You Been prosto ČUJETE koliko se ljudi koji ovo rade zabavljaju i, čak i da imate inicijalno negativnu reakciju na muziku koja možda ide nasuprot svemu što biste očekivali od džez (ili rok) ploče, verujem da ćete do kraja biti šarmirani.

SML su neka vrsta losanđeleske supergrupe, sklopljene od aktivnih, dinamičnih pripadnika lokalne scene avangardnog džeza i slobodne improvizacije. Kvintet u sastavu Anna Butterss (bas gitara), Jeremiah Chiu (sintisajzeri), Josh Johnson (saksofon), Booker Stardrum (udaraljke) i Gregory Uhlmann (gitara) je prvi album, Small Medium Large takođe sklopio od editovanih snimaka prvih nastupa grupe po losanđeleskim prostorima (uglavnom u ETA) i on je prošle godine izazvao poprilične talase na onom delu scene – i njoj odnosnih medija – koje interesuju nekonvencionalne intersekcije između improvizacije, roka, džeza, elektronike i generalno eksperimentalne muzike koja pritom nema neku namrštenu akademsku pozu već je, pa, čujete i sami, zabavna.

Sa drugim albumom, How You Been, bend ide korak dalje od onog što je radio na debiju, ne samo editujući svoje kompozicije i improvizacije u kompaktne komadiće treskave, energične muzike već i onda radeći na njima ekstenzivne zahvate u postprodukciji. Ovde se, dakle, originalni koncertni snimak ne tretira kao nekakav dokumentaristički zapis koji mora biti veran živom nastupu u svojoj krajnjoj formi, već kao sirovi materijal od koga se pravi nešto NOVO. I to novo je često veličanstveno.

Dve kompozicije sa kojima ovaj album odmah gađa slušaoca u centar nakon introa, dakle, Chicago Four i Taking out the Trash su jasni konceptualni iskazi, nestašne, nemirne ritmičke konstrukcije u kojima gruv i dementna repeticija stoje u harmoničnoj ravnoteži. Chicago Four je ,,egzotičnija", sklopljena iz manjih komada zvuka, raspoređenih u vremenu i prostoru onako kako bi to uradili Autechre ili Aphex Twin na svojim najboljim albumima od pre četvrt veka, a Taking out the Trash uspeva da iz sličnog koncepta uzgoji gotovo ,,pravi" funk jazz, sa razuzdanim perkusionističkim radom, klizavim bas-linijama i monomanijačkim nabadanjem gitare i klavijatura dok Johnson solira na saksofonu.

Ima u muzici SML još mnogo zvuka devedesetih i one uzbudljive evolutivne epohe kada su didžejevi i kućni elektroničari počeli da se ohrabruju da rade ,,prave" žive koncerte i sudaraju se bez pardona sa džezom i rokom, a rokeri su krenuli da se sempluju, razaraju format svojih kompozicija unoseći u njih improvizovani džez, psihodeliju, fank, elektroniku, dron... IDM i Post-Rock kao dva ključna momenta u popularnoj muzici devedesetih su očigledno prisutni u onome što rade SML, ali ne na nekakav nametljivo citirajući, sikofantski način. Najbolja stvar u vezi SML je upravo ta neobavezna, ne neozbiljna ali NEPRETENCIOZNA dimenzija u onome što rade, bez metaforičkog mirisanja svakog sopstvenog metaforičkog prdeža i zaključivanja da je ovo veličanstven prdež i da zaslužuje posebno mesto u muzeju. Naprotiv, prdež je nekad samo prdež ali može da bude smešan ili zabavan prdež i SML stručno rade na editovanju svojih snimaka u ponekada vrlo kompaktne kompozicije što znaju da se završe i u manje od dva minuta. A što je za generalne improvizatore i avangardiste ovoga sveta skoro pa anatema.

No, to i jeste tajno oružje benda: smišljanje novog muzičkog sveta za svaku od kompozicija, davanje slušaocu jedne guste slike da u nju upadne, malo se izgubi a onda, pre nego što stigne da se u njoj snađe i krene da je mapira, nagli završetak i prelazak na narednu sliku. Daves, tako, nudi sparing-meč gitare i saksofona preko agresivne poliritmičke pratnje a koji, taj meč, ispada i jedna prijateljska, bratska konverzacija koja se završava kako je i počela, bez krešenda ili zaključka, ali sa mnogo toga što je izrečeno. Old Myth je onda kao indonežanski gamelan koji je upao u istu veš mašinu u kojoj je pukim slučajem završila kaseta sa psihodeličnim '70s jazz-funkom koju ste zaboravili u džepu jakne. Al tako vam i treba kad perete jakne u mašini umesto da ih odnesete na hemijsko čišćenje ko normalan svet.

Stepping In / The Loop i sama ima energiju gamelana ali ona je apstraktnija, naizgled sva u udaraljkama za koje je vrlo teško da u prvom trenutku kažete šta su zapravo i dok o tome razmišljate negde iz dubina izroni zarazna, zapaljiva tema koju ćete u glavi prevrtati celog dana iako niste sigurni ima li u njoj ijedna stvarna nota.

Ceo album je takav. Brood Board SHROOM je kao CD koji preskače a vi ne možete da ustanete sa troseda da ošamarite CD plejer jer ste se nesmotreno napušili džidže i, možda, dok niko nije gledao, zgutali i jednog malog Hofmana, i sada vam ruke i noge imaju sopstvene, autonomne nervne (i političke) sisteme. Sreća pa kratko traje, a iza nje je stabilnija, ritmičkija Odd Evens, isto kratež od dva minuta, ali to su dva minuta MOĆNOG, kinetičkog gruva koji svoju psihodeliju postiže samo udaranjem.

SML su fantastični i ne brinu se preterano da li ćete njihovu muziku odmah razumeti ili će to za vas biti PROCES. I njeno nastajanje je, očigledno proces ili, čak, serija procesa i to da iz te serije izađe na kraju nešto ovako superiorno zabavno i sigurno u sebe je, pa, jedno malo čudo. Nadam se da će nam SML ovakva čuda isporučivati što više može dok ih snaga služi, POTREBNA SU NAM:

https://intlanthem.bandcamp.com/album/how-you-been

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 21-12-2025, 12:36:49

Danas dva albuma sa dve različite strane sveta i dve sasvim različite – a divne – strane džeza. Sveže, ispod čekića, što se kaže.

Mauro Negri Quartet: All Right session je ploča virtuoznih solaža na saksofonu, ugodnog plesnog gruva, prepoznatljive hardbop energije, kao dobra vest iz prošlosti koja vas podseća da budućnosti ipak ima i da neće biti SVA loša. Veoma me je energizovao ovaj album, već na prvu loptu, sa svojim brzim, žestokim izvedbama i dobrim raspoloženjem i čini mi se da je u pitanju prava stvar za ove tmurne zimske dane...

Mauro Negri je saksofonista i klarinetista iz Mantove u Italiji gde je rođen 1966. godine (dve godine nakon glumca sa identičnim imenom koji za život zarađuje igrajući razne doktore po italijanskim serijama) i gde i danas živi i radi kao profesor na muzičkom konzervatorijumu, predajući džez muziku i džez saksofon poslednjih devetnaest godina.

Kao i mnogi drugi džez muzičari o kojima pričamo, Negri je isprva dobio vrlo klasičnu muzičku naobrazbu, diplomirajući klasični klarinet kod maestra Giovannija Bertolinija. U vreme studija je uglavnom radio kamernu muziku, najčešće u duo-kombinaciji sa pijanistom Marinom Nicolinijem. Ali naravno, kako to već ide, ko svira klarinet, taj pogleduje prema saksofonu pa je Negri samoinicijativno vežbao i sviranje ovog metalnog instrumenta i počeo da na njemu, jelte, briljira. Sa osamnaest godina je osvojio drugo mesto na takmičenju saksofonista koje je organizovao RAI pa je onda sarađivao sa njihovim orkestrom. Naredne, 1985. godine je na nacionalnom takmičenju Viva i Giovanni dobio nagradu za ,,najboljeg muzičara uopšte" a na nadmetanju saksofonista u Agliani d'Asti dobio prvu nacionalnu nagradu.

Naravno da je do tog momenta već bio duboko unutar džez-medijuma pa od devedesetih redovno svira i piše džez. 1992. je trio u kome su pored njega svirali gitarista Sandro Gibellini i pijanista Paolo Birro dobio Barga džez nagradu, a od 1996. godine je Negri predvodio Mauro Negri S.F. Group, džez kvartet kome je Enrico Rava bio specijalni, ali redovni gost.

Iako je, zahvaljujući odličnoj tehnici i velikom znanju Negri dobar deo svoje karijere zarađivao svirajući saksofon sa pop-izvođačima (na primer sa Erosom Ramazzottijem i Adrianom Celentanom), njegova džez karijera je bila bogata i on navodi desetine velikih imena sa kojima je svirao, a od kojih ćemo mi pomenuti samo neka: Richard Galliano, Kenny Wheeler, Billy Cobham, Lee Konitz, Tony Scott, Steve Lacy, Gato Barbieri, Manfred Schoof, Natalie Cole...

All Right session se tako zove jer je ovo sesija snimljena u studiju All Right u Veroni a čija je izdavačka grana – All Right Riserva Recordz – i publikovala ovaj album. All Right Riserva Recordz je zanimljiva operacija jer je u pitanju izdavač koji poslednjih sedam godina radi ciljane sesije i publikuje stvari za koje smatra da su ,,roots" po svojoj prirodi, nevezano za žanr kome pripadaju pa ćete među njihovim izdanjima videti i rokere i džezere i didžejeve...

Sa Negrijem ovde sviraju neki jaki muzičari. Pijanista Alfonso Santimone (ovde potpisan kao Alfonso Santimoni, što mu se povremeno dešava) je ugledni muzičar i inovator koji spaja džezersku, improvizatorsku nemirnu prirodu sa eksperimentalnim ambicijama što obuhvataju kombinovanje digitalnih tehnologija sa klasičnim instrumentima. Kontrabasista Francesco Bordignon je veoma mladi, veoma talentovani muzičar trenutno na postdiplomskim studijama na džez akademiji Sienna, a bubnjar, Federico Negri je, nagađamo Maurov sin i odličan bebop bubnjar koji ima nekoliko svojih projekata.

Mauro Negri je ovaj album napisao kao seriju vrlo klasičnih predložaka za improvizacije. Kompozicije imaju imena poput Shiny Major Blues i Snappy Minor Blues, sugerišući registar i stil u kome će biti svirane, ali one nisu tek uzgredni džemovi koje muzičari odrade sa pola mozga i odu. Iako snimljena uživo, ovo je prava studijska sesija, dakle, sa, verovatno, više verzija iste kompozicije koje je kvartet snimio, da bi na kraju bile odabrane najbolje.

I čuje se i inspiracija i tehnika i iskustvo u ovim izvedbama. Santimone je, nagađate, posebno istaknut i njegove solaže su bogate i zabavne, sa mnogo pirotehnike ali uvek u gruvu, uvek u svingu, bez pokušaja da se u prvi plan istakne nekakav njegov ego. Generalno muzičari ovde tako sviraju, sa prostorom da svaki od njih solira, ali bez ambicija da ovo bude poligon za nadmetanje u tome ko je jači, bolji, brži, glasniji ili ,,avangardniji". Maurove teme su, uostalom, vrlo klasične, vrlo prijatne za uho – sa druge strane ne i banalne – i onda su aranžmani prilagođeni ideji da ovo treba da bude tečan, pitak hardbop, bez nekakvih ikonoklastičnih i revolucionarnih gestova, već naprosto mesnat i DOBAR.

Moram da priznam da mi se sve to dopada. Negri piše, rekosmo, dobre teme, a bend itekako ume da se prilagodi raspoloženjima, leteći od brzih, plesnih bluz komada, do dramatičnijih – ne i patetičnih – balada, kao što je Masked Tears na kojoj Santimone briljantno sinkopira a Mauro svira vibrantan, emotivan klarinet. No, ova muzika uvek nudi manje ili više pritajenu radost i ovde nema teških teatarskih tragedija. Album, nošen mladom i energičnom – ne nužno BUČNOM, samo slobodnom i maštovitom – ritam sekcijom naprosto isporučuje dobro raspoloženje tokom svojih 38 minuta i osetno će vam unaprediti bilo koji dan u kome ga čujete:

https://mauronegri.bandcamp.com/album/all-right-session

E, sad, drugi album za danas, rekosmo, stiže sa druge strane sveta (i svesti), bukvalno sa južne hemisfere ove naše planete, odnosno iz Velingtona na Novom Zelandu. The Electric Sheep: Jazz from the Underground Nightclubs of Aotearoa Vol. 12 su, jelte, puna usta reči a čekajte da vidite i kako je omot bučno dizajniran (u pitanju je kolorisana gravura A. Jamiesona iz 1820. godine i to nije TAJ A. Jamieson na koga ste prvo pomislili). Takođe, The Electric Sheep (koji nemaju nikakve veze sa istoimenim rok bendom što već godinama tezgari svirajući obrade; ovo je prošle godine osnovana novozelandska avangardna džez ekipa) u svom, hm, mini-manifestu kažu da ,,kanališu Filipa K. Dika, distopijske tehno-realnosti i zasićenu baruštinu besmislenih medija" a što ume da zazvuči malo zabrinjavajuće, no, treba se opustiti. Ovo je, sva avangarda i napadni postmodernizam na stranu, zabavan album zabavne muzike a koji čak ni ne zvuči naročito NOVO, zapravo me dosta podsećajući na postmoderne fuzije džeza, roka, filmske muzike i drugih žanrova koje su isplivale sa njujorške Downtown scene u sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka. A što se valjda uklapa uz to pominjanje Filipa Dika...

Inače, to što se album zove Jazz from the Underground Nightclubs of Aotearoa Vol. 12 može da deluje kao šala, kao, haha, prvi album benda pa odmah vol. 12, ali zapravo izdavač Kiwijahz, a koji je, koliko umem da se razaberem neka vrsta zasebne celine unutar krupnijeg entiteta iiii Records (posvećenog ,,avanturističkoj muzici sa Aotearoe – starosedelačko ime za Novi Zeland – i dalje od nje"), skoro sva svoja izdanja nazvao je Jazz from the Underground Nightclubs of Aotearoa, uredno ređajući brojeve ,,tomova" tako da se makar neki budući istoričar tu može relativno lako razabrati.

The Electric Sheep su osnovani vrlo nedavno i u pitanju je električni džez-kvartet: Jeff Henderson na raznim saksofonima (alt, c-tenor, c-sopran, bariton), Joe Callwood na gitari, Isaac Smith na električnom basu i Riki Gooch na bubnjevima. Pričamo o dosta iskusnim avanturistima i improvizatorima, Henderson je, recimo, diplomac Muzičkog konzervatorijuma Velington i multiinstrumentalista koji pored pregršti duvaljki svira i gitaru, bendžo, klavir, udaraljke, sarađivao je sa gomilom jakih muzičara (na primer legendarni japanski bubnjar Shoji Hano) i bavio se muzikom za pozorište i film, kao i bio osnivač i menadžer najmanje dva koncertna prostora. Callwood je iskusni muzičar i kompozitor koji svira i rok i psihodeliju i džez i improvizaciju a mnogo se bavio i tradicionalnom muzikom raznih kultura (afričkih, indijskih, latinoameričkih). Smith je diplomirani džez basista koji je dugo godina živeo i podučavao muziku na Sri Lanci i tamo učio o njihovoj tradicionalnoj muzici. Gooch je, pak, multiinstrumentalista i kompozitor koji kaže da je pre neku godinu lečio krizu srednjih godina baveći se metodologijom Butcha Morrisa (a to mu je bio i master-rad).

Dakle, jaka ekipa koja je proizvela i jaku ploču. Jazz from the Underground Nightclubs of Aotearoa Vol. 12 je, kako The Electric Sheep kažu ,,album pun paranoičnih zabluda, dezorijentišućih grešaka, zbunjujućih nemelodija, košmarnog fanka iz noćnih klubova i još uznemirujućih tropa", ali ovo je zapravo ugodna, dinamična muzika čija kinematska dimenzija ima fine evokativne kvalitete ali ne do mere da bi se ovo ovaplotilo kao serija apstraktnih ,,zvučnih filmova". Drugim rečima, The Electric Sheep zvuče više kao BEND a manje kao grupa sešn-muzičara koji izvode kompozicije nekakvog autoritarnog autora.

Mislim, evo, slušajte Salcita Dos, četvrtu kompoziciju na albumu. Nju predvodi Gooch, komplikovanim ritmičkim strukturama što ih sipa preko svog seta, ali ovo je na kraju krajeva GRUV, dakle muzika uz koju možete da zaplešete a kada Henderson i Callwood krenu da sviraju teme i solaže imate utisak da ste na nekoj jevrejskoj svadbi gde sviraju dva klecmer-benda u isto vreme ali im je neko sipao nešto u piće. I to nešto ozbiljno. Callwood voli jako isprocesovanu gitaru sa korus-flendžerom koji joj daje jedan egzotičan, zaista blago paranojom-nabijeni zvuk koji se dobro uklapa uz njegov modalni harmonski pristup a Henderson je maštovit, razigran saksofonista.

Naravno, ritam-sekcija je više nego dorasla zadatku pa su ovo, rekosmo, kinetičke, dinamične kompozicije koje svoju filmsku, fikcionalnu dimenziju grade uz znalački smešak i sa vidnim apetitom da se publici pruži ne samo cerebralno, evokativno iskustvo već i nešto opipljivo, plesno, znojavo. Four Swinging Dicks je, recimo, neka vrsta parodije na detektivski noir – i na njegovu futurističku aproprijaciju u filmu Blade Runner, a koji je, znamo to, ekranizacija Dikovog romana Sanjaju li androidi električne ovce po kome je bend dobio ime – ali ne nekakav banalan prvoloptaški geg, već sofisticirana, višeslojna kompozicija dobre naracije i pamtljivih tema.

I ostale su takve. Replicant je devet minuta destilisanog free jazza koji se svira užurbano, dinamično, frenetično ali uvek disciplinovano. Cloud Whales je apstraktni dron i gruba, abrazivna tekstura iz koje izranjaju užarene igle saksofona, a tu je i duhovito nazvana Philip K Duck, jedna drska, marševska, kinetička proslava ritma i soliranja koja će vas svih devet minut držati u prijatnoj tenziji.

The Electric Sheep su svojim prvim albumom postavili standard dosta visoko. Ovo nije, u nekom stilskom smislu, sasvim originalan ili inovativan rad, ali mislim da to što se tako lako smešta u tu neku postmodernu/ Downtown tradiciju a onda unutar nje zvuči moćno, zabavno i nimalo derivativno svedoči o kvalitetu koncepta, muzike i vizije ove ekipe. Želim joj dug i berićetan rad a vi se albumom poslužite ovde:

https://kiwijahzz.bandcamp.com/album/jazz-from-the-underground-nightclubs-of-aotearoa-vol-12

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 28-12-2025, 12:20:17

Za poslednji Nedeljni džez-osvrt u ovoj godini imamo ponovo dva albuma jer, da ponovim, dobrog džeza je u 2025. godini izašlo naprosto PREVIŠE tako da čak i ovako terminalno dokona osoba poput mene nije imala dovoljno vremena da svemu posveti potrebnu pažnju. Trudio sam se, ali ima tu još albuma koji nisu stigli na red, pa, ako makar početak 2026. godine bude malo mirniji, možda stignemo da se pozabavimo nekima od njih. Ako ne, onda ne. ŠTA DA IM RADIM. A danas jedan jako lep i jedan jako zabavan album. A vi odlučite koji je koji.

Znati da muzika Theloniousa Monka ne zastareva je deo opšte kulture. Umeti odsvirati tu muziku u 2025. godini tako da to zvuči SMISLENO i doprinese ukupnoj kulturnoj baštini čovečanstva već zahteva određeni trud. Mattia Magatelli: Pannonica je plod ovog truda, izvrstan živi album snimljen 23. Novembra ove godine na drugom izdanju festivala Vittorio Veneto Jam u Veneciji a koji okuplja desetine italijanskih i slovenskih muzičara.

Mattia Magatelli je kontrabasista iz mesta Bormio na severu Italije, rođen 1979. godine i kao dete svirao je harmoniku – a što je nekako i normalno kad odrastate u Alpima, blizu švajcarske granice. Posle harmonike, kad se zamomčio, Magatelli je svirao električni bas i gitaru u pank i rok bendovima ali je onda krenuo da se ozbiljnije interesuje za džez i 2000. godine je počeo, samostalno, da se uči sviranju kontrabasa. Od 2001. godine, kada se preselio u Milano počeo je da dobija i formalnu naobrazbu na lokalnoj Građanskoj školi džeza a brzo je krenula i njegova diskografska karijera. Već te iste, 2001. godine je bio deo albuma koji je izbacio sastav Guitar Ensemble.

Od 2004. godine svira turneje po Italiji i nadalje je član više postava (Guido Manusardi's Trio, Luca Cacucciolo's trio, Franco Cerri quartet, Gianni Cazzola's quintet...). Turneje se nižu, uključujući internacionalne svirke i nastupe na festivalima, pa onda dolaze razne nagrade i učešće na radionicama, a negde pred kraj prve decenije počinje da predvodi sopstvene sastave. Onda se Magatelli 2010. godine seli u Nizozemsku i tamo svira sa postavama Dumitrio i Kaja Draksler Acropolis Quintet, pa onda sa još nekoliko bendova povezanih istim članovima. Po povratku u Italiju nastavlja saradnju sa raznim italijanskim i internacionalnim muzičarima kojih je previše da bismo ih sve nabrajali ali evo samo nekoliko najvećih imena: Billy Cobham, Alex Sipiagin, Mark Gross, Michael Moore, Giovanni Amato...

Za Pannonica, Magatelli predvodi sopstveni kvartet. Njegovo interesovanje za Monka nije novog datuma i još 2014. godine je samu kompoziciju Pannonica, treću na ovom albumu, snimio kao polovina dua sa gitaristom Alessandrom Floriom na albumu Taneda. No, za aktuelni album, postava je vrlo klasična a čitanje Monkovih kompozicija puno respekta, mada i imaginacije. Na saksofonima (tenor i sopran) je ovde italijanski džez-veteran Pietro Tonolo, čovek sa četrdeset godina diskografske karijere i ranim radovima u orkestru Gila Evansa, saradnjama sa Steveom Lacyjem, Chetom Bakerom, Leejem Konitzom... Tonolo je klasično obrazovan violinista koji je od klasike odustao jer ga je ideja sviranja džeza – i saksofona – magnetski privlačila. Naš dobitak!

Pijanista Francesco De Luisa je mlađi ali je isto krenuo sa klasičnim klavirom pa je posle prešao na džez. Poslednjih petnaest godina redovno snima i svira turneje, velikim delom po Italiji, Sloveniji i Hrvatskoj, a predaje klavir (moderni i džez klavir, to jest) u raznim italijanskim školama.

Tu je na kraju i bubnjar, Massimo ,,Max" Chiarella, jedna iskusna faca sa decenijama iskustva, sopstvenim kvartetom koji predvodi i iznenađujuće malo informacija na Discogsu o njegovim projektima.

No, možete biti sigurni da svi do jednog člana ovog kvarteta imaju i tehničke ali i estetske kapacitete da iznesu muziku koja im je stavljena u zadatak. Monkove kompozicije su varljivo jednostavne, utemeljene u tradiciji ali onda izvođene na osoben način. Monk je imao poseban, perkusivan stil na klaviru, sa mnogo nota, jurnjave po skalama i brzih, energičnih pretrčavanja preko dirki. Njegova čuvena izjava da ,,klavir nema pogrešne note" je bila zaslužna i za osobeni harmonski pristup i puno improvizovanja koje će otići podaleko od osnovnih podešavanja a da se opet sačuva karakteristični bebop drajv. Pogotovo je Monkova leva ruka unosila nered i interesantne akcente po uzoru na ragtime pijaniste, dajući njegovim, zapravo sasvim modernim kompozicijama, blagu retro dimenziju.

Magatellijev kvartet je ovde svakako izvrstan. Ovo je bebop što zna u kojoj smo godini, ali koji isto tako zna da je Monk – koliko god da su savremenici umeli da ga osporavaju i kritikuju da je grubijan – u svoju muziku ugradio mnogo futurističkih detalja koji se mogu beskonačno raspakivati. Tako Magatelli i Chiarella kreiraju briljantne, vozačke ritmičke matrice utemeljene na klasičnim bebop osnovama ali kadre da se razviju u neobične, skoro fraktalne poliritmičke strukture. Slušajte kako u Bright Mississipi Chiarella svira sa Tonolom i kako ova dva veterana improvizuju sjajan, pokretački gruv i ostavljaju ostaloj dvojici samo da se potpišu na kraju.

Nastup i album zapravo počinju smireno i skoro meditativno sa Reflection u kojoj De Luisa pokazuje kako on vidi Monkove teme i sopstveno mesto u njima. Aranžmani su uglavnom dugački i nude dovoljno prostora za razvoj tema, improvizovanje i međuigru instrumentalista pa je onda na Work to kako se saksofonista i pijanista dobacuju notama i akordima vrlo moderno i sjajno postavljeno u gruv koji vode ostala dvojica. Thelonious je centralni deo koncerta i albuma, sa desetominutnim aranžmanom u kome svi muzičari imaju priliku da improvizuju a naslovna, Pannonica je Tonolov i De Luisin momenat da demonstriraju modernističke poglede na Monkove teme.

Pannonica je, u globalu sjajan album klasičnog a modernog bebopa, snimljen kvalitetno i odsviran vrhunski. Ovo su muzičari sa mnogo kilometraže, mnogo znanja, ali – presudno – sa mnogo DUŠE. Uživaćete:

https://mattiamagatelli.bandcamp.com/album/pannonica

Možda ćete MALO manje uživati u Matthew Grigg / Jason Kahn / Colin Webster: The Silence Of Which The Universe Is Made, a možda ćete uživati jednako, samo na sasvim drugačiji način. Ovo je ploča neidiomatske improvizacije koja je sa džezom ipak povezana saksofonom i tragovima džez-fraza koje na njemu izbacuje Webster. Ovo je album šumova, distorzija, zvukova koje ne umete da pravilno identifikujete ni po poreklu ni po nameri, a koji je opet, taj album, superiorno zabavan, brz i energičan a bez odlaska u ekstreme volumena i kompresije. Baš onako kako vrhunski free improv ume da bude u svojim najboljim momentima, on je istovremeno ,,whoa, cool!" i ,,what the fuck?" koje izgovarate dok imate utisak da vam se mozak nasilno ali ekstatično deli na dve polovine.

Grigg, Kahn i Webster su ovo snimili prošle godine u studiju Davea Hunta u Londonu, a što (uvek) posebno naglašavam jer ovaj tip improvizacije, slobodne, nevezane za tradicionalne muzičke žanrove i teorije, uglavnom živi na festivalskim binama gde se muzičari često sreću po prvi put i bez ikakvih priprema i dogovora četrdeset minuta pucaju na sve strane, svesni da je to što rade PROCES, možda i ritual ali da je tek sekundarno, možda i tercijarno u pitanju nekakav PRODUKT. Sa ulaskom u studio, ma koliko da je improvizatorski duh stavljen u prvi plan, stvari su po definiciji drugačije. Zvuk je bolji, uslovi za svirku su intimniji, mogućnosti za refleksiju na materijal, manipulaciju njime, editovanje, ponavljanje, remiksovanje su drugačije... Ovo ne garantuje ni u kom slučaju BOLJI niti autentičniji PRODUKT na kraju (au contraire, možete se kladiti da mnogi improvizatori smatraju da je ono što se desilo na bini najautentičnije moguće i da naknadne intervencije nisu ,,tr00") ali garantuje RAZLIKU koja često može da bude oplemenjujuća.

Lično, volim improv albume snimljene u studiju najpre zato što je zvuk na njima DOBAR, i onda mnoge sitne stvari koje muzičari rade, mnogi njihovi suptilni i dovitljivi gestovi mogu da se lepo čuju pa je muzika bogatija, slojevitija, često možda bliže onome što su oni sami čuli dok su svirali od onog što se čuje na koncertnim snimcima. Utoliko, recimo, na ovom albumu imamo Grigga koji svira električnu gitaru sa pojačalom i Kahna koji svira nespecifikovanu ,,elektroniku" i mnogo toga što oni unose u zvuk trija je pozitivno oplemenjeno čistim, lepim studijskim snimkom i miksom koji nam dopušta da osetimo širinu i dubinu ovog što tri muzičara rade.

Jason Kahn je, naravno, legendarno ime apstraktne elektronike i neidiomatske improvizacije, čovek koji već decenijama radi na krvarećoj oštrici avangarde i sarađuje sa nekim od najvažnijih muzičara u ovom domenu. Rođen u Njujorku 1960. godine, danas parkiran u Cirihu, Kahn je po vokaciji istoričar ali po praksi kompozitor, istraživač zvuka, autor mnogo knjiga, zvučnih instalacija, grafičkih kompozicija, radijskih zvučnih komada, mnogo muzike za film, pozorište i moderni balet i naravno stotina albuma koje je snimio sa desetinama muzičara sa raznih strana sveta. Kahn je pre četvrt veka godina bio i jedini nejapanski muzičar koji je smatran ravnopravnim delom japanskog ,,onkyo" pokreta ultraminimalne analogne elektronske improvizacije* ali mnogo je radio i sa Evropljanima koji su svi tražili još ,,neidiomatskije" načine improvizovanja u novom milenijumu pa su se tu upisale saradnje sa ljudima kao što su Norbert Möslang, Günter Müller, Tomas Korber, Christian Weber, Francisco Meirino, Bryan Eubanks, Christian Wolfarth, ali i sa Amerikancima kao što je Devin Sarno, Kinezima kao što je tajvanska vokalna improvizatorka Alice Hui-Sheng Chang, Kanađanima (Tim Olive) itd.
*rame uz rame sa legendama kao što su Otomo Yoshihide, Satchiko Matsubara, Taku Sugimoto i naravno Toshimaru Nakamura čiji je ,,no input mixing board" bio na neki način epitom estetike čitave ove ekipe i koga sam, jer sam bio ultradrzak, praktično naterao da mi potpiše disk na Ring Ring festivalu 2007. godine

Njegovi saradnici na ovom albumu su nešto mlađi i zabavno je slušati ovaj susret veterana zvučne eksploracije i neidiomatske improvizacije, praktično ,,čiste" avangarde, sa onim kako to vide ljudi iz novih generacija. Colin Webster je londonski saksofonista koji se VEOMA interesuje za proširene tehnike sviranja, cirkularno disanje, guranja svog instrumenta u ekstreme (u smislu visine, distorzije itd.) i generalno je primer muzičara mlade generacije koja polazi sa pozicija koje su za nju izborili ljudi poput Evana Parkera. Webster je već imao zabeležene saradnje sa nekim dobrim imenima – Steve Noble, Tom White, Steph Horak, Martina Verhoeven – a predvodi i svoj osmočlani ,,Large Ensemble", i na ovom albumu radi autoritativno i pokazuje zašto mu je mesto na savremenoj londonskoj avangardnoj sceni zagarantovano.

Mathew Grigg je, pak iz Bristola i ovo je čovek koji veoma mnogo svira sa raznim muzičarima, jako se trudeći da u eksperimentisanju sa zvukom, amplifikacijom, signalom i, jelte, šumom, pronađe nešto novo i vredno da se čuje. Svirao je po raznim evropskim festivalima sa raznim muzičarima od kojih bih pomenuo samo neke: Burkhard Beins, Steve Beresford, Adam Bohman, Thomas Lehn, Eivind Lønning, Phil Minton, Rachel Musson, Camila Nebbia, Helen Papaioanno itd, a ovaj spisak ubraja i Kahna.

The Silence Of Which The Universe Is Made je, naravno, direktan citat iz Beckettovog kultnog romana Moloa a čiji ću pasaž prevesti napamet jer mi trenutno domaće izdanje knjige nije pri ruci: ,,Nijedna osoba među stotinu ne zna kako da ćuti i sluša, ne, niti čak da shvati šta tako nešto znači. Pa ipak, tek tada možete otkriti, s onu stranu besmislene galame, tišinu od koje je univerzum sačinjen."

Prelepo. Znao je Beckett šta priča, ali album, naglasiću, NIJE sastavljen samo od tišine u kojoj se eventualno čuje napetost u prostoriji gde se muzičari gledaju trudeći se da ne naprave ni jedan zvuk. Naprotiv, The Silence Of Which The Universe Is Made je užurbana, zabavna ploča energične svirke u kojoj muzičari sviraju MNOGO i žustro, slušajući jedni druge radije nego tu, jelte, univerzalnu tišinu i trudeći se da sklope velike, možda ne MONUMENTALNE ali detaljne zvučne skulpture koje će toj tišini dati nešto da se ona od njega reflektuje.

Ovo je na neki način improvizacija ,,starog" kova, dakle, energična, puna ,,rada" samih muzičara, mnogo manje nekakvog ,,rada" samih instrumenata i alata koje imaju. Ovde nema mnogo puštanja fidbeka ili nekakvog suptilnijeg procesovanja da samo stvara muziku i trojica muzičara kreiraju vrlo užurban, vrlo gesturalan muzički program, slušajući jedni druge i praveći komplementarne zvučne sadržaje. Ne pričamo o primitivnom doziv-odziv sviranju koje ćete često čuti kada muzičari iz drugih žanrova prave prve korake u slobodnoj improvizaciji, naprotiv, ova tri čoveka jedni druge razumeju na dubljem nivou i njihove kompozicije su smislene, slojevite i zaokružene tako da svako od njih radi svoj posao a sve zajedno ima trodimenzionalnu razumljivu formu.

Kompozicije su, takođe, dovoljno dugačke da ima vremena da ljudi razviju svoje koncepte – samo jedna od četiri je kraća od deset minuta – ali ovde takođe uglavnom nema lutanja, traženja i sviranja ,,napamet" što sugeriše da su u pitaju editovani delovi dužeg snimljenog materijala, ponovo nešto što je benefit studijskog snimanja i imanja vremena dužeg od 40 minuta da realizujete svoju viziju. No, u pogledu produkta, ovo JESTE četrdeset minuta suve, delikatesne krtine vrhunskog free improva koji rade tri čoveka sa znanjem, iskustvom i ljubavlju za ovu muziku. Džezeri sa konzervativnijim pogledom na medijum će verovatno smatrati da ovde džeza ima premalo, ali meni je Websterovo evanparkerovsko dekonstruisanje instrumenta ali ipak ne tako da se soul i blues zaborave tačno ono što oplemenjuje inače grube, abrazivne teksture, šuškanja i piske koji čine veliki deo ovog albuma. Sjajno je:

https://colinwebster.bandcamp.com/album/the-silence-of-which-the-universe-is-made

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 04-01-2026, 17:58:37

Danas nema teksta o posebnom albumu jer je na redu godišnji miksetjp pa koga zanima, ima skoro sedam sati muzike na starom mestu:

https://cvecezla.wordpress.com/2026/01/04/dj-meho-jazz-of-2025/

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 11-01-2026, 12:22:12

Za prvi ovogodišnji Jazz Nedeljom idemo celom nizbrdnom stazom nepotizma osim što sam u ovom slučaju JA taj ,,nepot", konkretno sestrić. U drugom kolenu. Takođe, Zu su izdali novi album i to mora da se ispoštuje iz sve snage.

Pozabavimo se prvo tim rodbinskim vezama i ukažimo na album besprekorno elegantnog, graciozno razigranog, zrelo avangardnog i samo blago džeziranog folklornog zvuka koji je snimila moja tetka. Ne sama, ali je ona u ovoj postavi do te mere najvažnija da se i cela postava zove po njoj. Milojkovic Quartet: Milojkovic Quartet je debi album postave Milojkovic Quartet u kojoj, dakle, glavnu reč u kreativnom smislu vodi Jasmina Milojković, harmonikašica, pevačica, kompozitorka i aranžerka, generalna osmišljivačica smera u kome se muzika ovog benda kreće i, kako već rekosmo, moja tetka. Izašao pred sam kraj prošle godine, ovo je i besprekoran album za slušanje u ovim zimskim danima, pun nimalo pritajene a dostojanstvene radosti i balkanskih, ,,klecačkih" ritmova koji se otmeno kombinuju sa srednje- i severnoevropskim harmonijama, ali i sa odjecima anadolijskog nasleđa koje je nama ovde, voleli mi to ili ne, u krvi. A ko ne voli, taj je ćaci, to je jasno.

Jasmina Milojković je sestra od tetke moje pokojne majke i najbolja tetka koju sam ikada mogao da zamislim da imam. Najmlađa od troje dece u porodici uvek punoj pustolovnih ambicija, da se putuje, da se istražuje, da se proba nešto novo i ode izvan granica koje ostali sebi instinktivno postavljaju, Jasmina je u vreme kada sam ja stasavao bila dovoljno mlada da joj ne bude glupo da se druži sa klincima, a dovoljno stara da joj se ti klinci povremeno povere na staranje i da se niko ne brine da će tu neko stradati. Duhovita, zabavna, uvek sa nekom maštovitom idejom kako da se potroši vreme, Jasmina mi je bila omiljeno ljudsko biće i na ime toga što je divno – i često – pevala, a i što je umela da dohvati harmoniku i da napravi veličanstvene stvari sa njom. U tim mojim mladim godinama harmonika je bila ekstremno bučan instrument za moje nežne uši pa sam cenio i što je tetka povremeno svirala i gitaru i pevušila pesme za koje smem i danas da se zakunem da bi, da ih je snimila i ponudila nekom tadašnjem izdavaču, pomračile slavu Jadranke Stojaković.

I ujaci su bili donekle muzikalni (kad smo već kod toga, i moja majka je svirala klavir a otac violinu i gitaru i imao bendove) ali Jasmina je definitivno bila najnadarenija za ovu umetnost i najviše se njome bavila. No, njen ,,pravi" poziv je bila arheologija i ne moram valjda da objašnjavam koliko je EKSTREMNO KUL bilo kada me je vodila na iskopavanja u okolini Vinče gde sam se ja očajnički nadao da ćemo – uprkos njenom objašnjenju da pričam o bukvalno različitim geološkim periodima – naleteti na kosti bar jednog dinosaurusa. Od početka osamdesetih ona živi u Nizozemskoj, i radila je tokom svih ovih decenija različite poslove ali se poslednjih godina, otkako smatra da je u penziji, sve intenzivnije bavi muzikom.

A što znači da posle veoma cool serije videa gde je ona sebe snimala kako svira i peva u raznim crkvama po Groningenu i drugim mestima u Nizozemskoj, na red došla i ,,prava" autorska i studijska muzika.

Milojkovic Trio je bio album istoimenog trija iz 2023. godine, prvi ,,profesionalni" rad ekipe koja se okupila, kako kažu, gotovo slučajno, sa komšijskim susretom u kome je figurisala harmonika i majstor što je došao da popravi kvar na gasnoj instalaciji koji se pokazao i kao vrstan harmonikaš. Ovo se dešavalo 2015. godine ali su se Jasmina i komšija Jesper Vos, kontrabasista i perkusionista onda 2021. dogovorili da sviraju zajedno, pa im se nedugo potom pridružio i gitarista i klavijaturista Jaap van der Velde, Jesperov kolega iz grupe Korfbal. Kako kažu, pre svake probe bi Jasmina prvo spremila nešto da se pojede, a onda bi seli da uče srpske i makedonske pesme i tokom nešto više od godinu dana, koristeći Jasmininu sobu kao studio, snimili su album sa deset tradicionalnih komada. Ovaj se album može čuti na ovom mestu (https://softoffice.bandcamp.com/album/milojkovic-trio).

Za Milojkovic Quartet je postava proširena dodavanjem multiinstrumentalistkinje po imenu Gabija Bartulytė a koja se bavi različitim multidisciplinarnim umetničkim radovima i svira gomilu instrumenata. Na ovom albumu svira saksofon, klarinet, klavijature i zvona a čućete je i kako peva na srpskom i bićete prijatno iznenađeni.

Milojkovic Quartet je album autorskih kompozicija – koje ravnopravno potpisuju svi članovi kvarteta – a koje je producirao van der Velde i nudi sada već veoma zreo materijal sa osam pesama u pola sata gde se mešaju turski i balkanski ritmovi, severnjačke harmonije i džezerske improvizacije. Ono što ploču karakteriše je vrlo sigurno korišćenje vokala, a što često ume da bude slaba tačka (ili da potpuno odsustvuje) sa ,,džez" i ,,new music" ploča koje se laćaju balkanskog folklornog nasleđa. Ne krivimo ih, jer to treba ipak ZNATI, a to Milojkovic Quartetu automatski daje prepoznatljivost i prednost.

Album je veoma dinamičan, veoma plesan sa nimalo sramežljivim sedmoosminskim i drugim neparnim ritmovima koje mi ovde intuitivno razumemo a zapadni Evropljani imaju utisak da im je negde izrasla treća noga preko koje se stalno sapliću. Jutro, koja album otvara ima umirenu, radosnu temu što je predvodi harmonika i ukusno slojevito posložene udaraljke, ali se brzo transformiše u plesni komad sa Južne pruge uz koji bi vaš prvi komšija već krenuo da ozbiljnije cuga pa možda i da baca čaše. Nemir, pak, kreće na gitari, nudeći romantičnu tremolo temu ali kada krenu neparni ritam i saksofon shvatate da ste opet upali u zamku. Gabija Bartulytė svoje duvačke instrumente ne štedi i ovde posle zarazne teme koja tera na ples kreće promuklo, sinkopirano soliranje kao iz neke leskovačke kafane. Ni van der Velde se ne da, pa imamo i gitarski solo koji pali dostupnu pirotehniku i lansira kvartet u stratosferu.

Šeherezada je mirniji, eteričniji komad sa Jasmininim glasom koji je toliko zvonak i topao da prosto ne mogu da verujem da su prošle tolike godine otkada sam je prvi put čuo da peva a ona zvuči ISTO. Klarinet ovde ubacuje potrebnu količinu derta.

Kad smo već kod teških emocija koje su i same zbunjene jesu li pozitivne ili negativne, Sreća je centralni komad ovog albuma sa obe žene koje daju odlične vokalne izvedbe a ako razumete tekst – a vi ćete ga razumeti, za razliku od Nizozemaca – možda vam krene i neka suza koju ćete otirati uz malo glupavi osmeh.

Drugu polovinu albuma otvara sanjiva ali i zanosna minijatura Ką aš čia darau pa onda kreće još jedna južnoprugaška poskočica nazvana samo Igra. Stray Thoughts uspeva da spoji anadolijske perkusije i dert sa severnoevropskim setnijim folkom i ovde su muški vokali po prvi put u navalnom redu. Album se završava besprekornim drone-instrumentalom Zwona Zwone u kome harmonika potapa sve svojim bogatim, bučnim zvukom, podsećajući me na te momente iz detinjstva kada sam mislio da od ovog instrumenta ne postoji ništa glasnije na svetu.

Milojkovic Quartet je prelep album i nadam se da će uskoro dospeti i na Bandcamp jer TREBA da bude dostupan svima. Slušajte:

https://www.youtube.com/watch?v=7dd4h2lETnQ

Dobro. Za prvi album koji sam preslušao u ovoj godini i koji je džez samo u dovoljnoj meri da ne pobegnete u brda nakon vrlo agresivnog, vrlo distorziranog otvaranja mehanicističkim, agresivnim ritmovima, teško distorziranom gitarom i dementnim, poremećenim saksofonom, ponudiću vam Zu: Ferrum Sidereum, najnoviji studijski, i bogami dupli album omiljenih avangardista iz Rima, jednih i neponovljivih Zu.

O Zu sam, znamo to, pisao više puta, između ostalog nakon njihovog koncerta u beogradskom SKC-u sa turneje gde su sarađivali sa Mikeom Pattonom. Beše to odličan koncert a prošle godine su Zu izbacili i izuzetan živi album u kolaboraciji sa Tatsuyom Yoshidom o kome sam pisao na ovom mestu (https://cvecezla.wordpress.com/2025/05/11/jazz-nedeljom-ruinszu-jazzisdead-live/). No, ,,pravi" prethodni album Zu je bio izašao još pre pandemije i Terminalia Amazonia je bila i svojevrsni ispit izdržljivosti sa svojim pesmama između petnaest i dvadeset minuta, abrazivnim teksturama, zvučnim kolažima...

Ferrum Sidereum (odnosno gvožđe sa zvezda, dakle, SVAKO gvožđe koje ste imali priliku da u životu vidite a koje je na našu planetu stiglo iz zvezdanih grotla i kroz meteorske kiše) zadržava abrazivne, hrapave teksture ali skraćuje kompozicije i vraća ritam u igru. Ovo nije album sad nekakve DOBRE ZABAVE onako kako bi to voleli da čuju vlasnici džez barova, ali Zu na Ferrum Sidereum sviraju u prebrojivim ritmičkim strukturama i na koncertima će ove pesme definitivno pokretati publiku. Naravno, fer je reći da će pomoći ako je ta publika navikla na metalsku mošpit etiketu jer je Ferrum Sidereum agresivna, teška ploča, glasnih, agresivnih avangardnih rifčina i teških, brutalnih ritmova.

No, ona nije nesuptilna. Nakon prve dve pesme koje mešaju no wave, industrial metal i free jazz na takav način da ćete misliti da vas neko u bendu mrzi – ili da smatra da jedino kroz razumnu količinu agonije možete dosegnuti transcendenciju i postati bolja osoba – treća, Kether, je slojevitija i makar sačeka jedno sedamdeset sekundi pre nego što odvrne reglere do daske. Gazeći sve težim i težim korakom. Kether je možda i pokazna vežba za ono što Zu rade ovim albumom, nudeći u teoriji vrlo jednostavnu osnovnu strukturu ritma i tonova koja zatim organski evoluira u nešto skoro nepodnošljivo glasno, samo da bi se ponovo uvila sama u sebe, odjekivala u sopstvenim šupljinama, malo vas poštedela pre nego što ponovo krene u stratosferu i suoči vas sa zaslepljujućim svetlom zvezda.

A.I. Hive Mind je onda brutalni No Wave sa strašno tenzičnim radom bas-gitare i klavijatura i krešendom koji skoro da podseća na savremene deathcore i metalcore bendove koji grade napetost do momenta kada imate utisak da se sam zvuk raspada dok oni pale sve pedale koje imaju. Da se zvuk ovde ipak ne raspadne odgovoran je Marc Urselli, nagrađivani i iskusni inženjer zvuka i producent koji je radio sa Louom Reedom, Mikeom Pattonom, Nickom Caveom, ali i sa U2, Eltonom Johnom, Johnom Zornom i Johnom Patituccijem i dobio više gremi nagrada za svoje produkcije. Urselli ovde ne pokušava da od Zu napravi ,,mejnstrim" bend, naprotiv, on im pomaže da svoj agresivni, brutalni zvuk iznesu na naredni nivo i slušaocu ponude ekstatično iskustvo istovremeno sa osećajem da se na njega ruši bar 4-5 tona pomenutog gvožđa što je došlo sa zvezda. Kada u finalu A.I. Hive Mind čujete mitraljesko štektanje basa i bubnja a preko koga će ići džezersko soliranje na saksofonu razumećete.

Agresija neće popustiti. La Donna Vestita Di Sole je najduži komad na albumu i on posle eteričnog početka prelazi u metalizirani no wave, sa surovim, distorziranim bas-rifovima i opresivnim elektronskim talasima što padaju preko militantnog ritma. Pleroma je onda srazmerno ,,nežniji" komad utoliko da svoju tenziju i agresiju drži u relativno svedenom volumenu, puštajući repeticiju i disonancu da rade svoj posao i nanose štetu. Fuoco Saturnio je povratak na no wave gaženje, mehanicističke ritmove, saksofon koji proseca metalne teksture kao laser. The Celestial Bull and the White Lady je možda najviše ,,meditativan" komad, ali to ne znači da on nema rušeća krešenda i brutalne distorzije.

Hymn of the Pearl onda preuzme neke njegove harmonske ideje i preko i dalje agresivnog ritma nudi neku vrstu oslobađajuće katarze, otvarajući put za najkraću i najapstraktniju Perseidi koja kao da ceo prethodni album pakuje u 64 sekunde tenzije i košmara. Konačno naslovna Ferrum Sidereum nalazi idealnu ravnotežu između apstraktne, plutajuće abrazivnosti i agresivnog, ali pozitivno esktatičnog ritmičkog nabijanja. Ona zatvara album koji će vam uraditi mnogo toga ružnog da biste sami došli do onih spoznaja što ih je bend imao tokom godina u kojima ga je pripremao i videti zašto je sve to LEPO. Ploča sa kojom se borite, ali gde na kraju oboje pobeđujete:

https://zuhom.bandcamp.com/album/ferrum-sidereum
https://zuband.bandcamp.com/album/ferrum-sidereum

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 18-01-2026, 12:31:22

Danas ponovo dva zanimljiva albuma, evropskog porekla, avangardnih tendencija, sasvim različita u izrazu ali dovoljno bliska da u oba uživamo.

Nadoz: Le jour entier je najnovije, i prvo ovogodišnje izdanje francuske etikete Musiques Tetues, male firme iz Centralne Bretanje koja poslednjih petnaest godina radi na publikovanju i promovisanju originalne muzike što nastaje na nekom preseku džeza, world music nasleđa, improvizacije i oralnih tradicija Bretanje. Ovo je mala kuća, posvećena pre svega umetničkom izrazu bez kompromisa i bez ambicija da muzika bude nekakav produkt za široke narodne mase – dok istovremeno radi vrlo ,,narodnu" muziku, dakle, inspirisanu tradicijama i fokusiranu na običan svet i njegovu svakodnevnicu – a njeni ljudi se trude da umetnike podrže na svakom koraku stvaralačkog procesa. Takođe, firma ima visoku ekološku svest pa ćemo i ukazati da dvojica ljudi koji se potpisuju kao predsednik i blagajnik ,,udruženja" (a ne kompanije) sebi daju deskripcije, redom ,,seljak i animator" i ,,ratar". Musiques Tetues ima i dvojicu rezidentnih muzičara a od kojih je jedan, bas-klarinetista Etienne Cabaret i polovina dvojca Nadoz o čijem albumu danas pričamo.

Nadoz ne daju posebno mnogo informacija o sebi – ono što čitamo na sajtu kompanije je više filozofski manifest nego nekakva informativna biografija – ali vredi da istaknemo da oni NISU isti Nadoz kao onaj koji možete videti na Spotifaju. Ovo je duo prilično niskog profila i jednog intimističkog pristupa muzici a što se vrlo solidno uklapa uz ono kako ovaj izdavač generalno funkcioniše.

Etienne Cabaret je bas-klarinetista i umetnik na tradicionalnom bretanjskom klarinetu (koga zovu ,,trojanski konj") sa interesovanjima i stvaralačkom istorijom u elektroakustičnoj muzici, improvizaciji, džezu i roku, odnosno njihovim hibridima. Cabaret je pored Nadoz, član i ekipa kao što su Moger Orchestra koji kombinuje džez i recitaciju, Arn', Diese 3, Cabaret Rocher (duo klarineta sa Christopherom Rocherom), Gosseyn (koji kombinuje džez, psihodelični rok i balkanske narodnjake...) itd.

Njegova partnerka u ovom partikularnom zločinu je Christelle Séry, klasično obrazovana gitaristkinja koja je studirala na konzervatorijumima u Nici i Parizu ali je i potpala pod snažan uticaj francuske scene improvizovane muzike i džeza a što ju je podstaklo da ukloni granice između komponovane i improvizovane, akustične i električne muzike u svom radu. Duže od dvadeset godina radi sa raznim formacijama: Cairn, Ensemble Intercontemporain, Accroche Note, Miroirs étendus i snima kao solo umetnica, a sira i sa raznim pozorišnim i plesnim ansamblima, bavi se javnim recitovanjem poezije, video-radovima... Sa Cabaretom sarađuje i u proširenoj, oktet-verziji Cabaret Rocher a Nadoz je projekat koji postoji najmanje dve godine unazad sa prvim kompozicijama sa ovog albuma što smo odavno mogli da ih vidimo na Jutjubu u živ(ahn)im izvođenjima ovog dvojca.

Le jour entier je, najjednostavnije rečeno, album kamerne muzike koja pozajmljuje koliko joj treba sa mnogo različitih strana. Cabaretov klarinet ovde svakako daje muzici džez notu, ali ona nije dominantnija od elemenata tradicionalne, narodne muzike, ali ni avangardnog roka i električnih eksperimenata koji se ovde mogu čuti. Suštinski, ovde dominira ta aproprijacija tradicionalnog izraza na moderni kontekst, ne u smislu da Cabaret i Séry nužno recikliraju harmonske, ritmičke ili motivske formate narodne muzike ovog kraja, koliko u smislu da je ovo ekspresivna muzika što treba da se bavi stvarima iz svakodnevnog života, provuče ih kroz umetnički, simbolički procesor, da im neku vrstu ovekovečenja u pesmama što su male drame, teatralne na jedan sveden ali efektan način.

Kao dobar primer može se uzeti La lumière, komad tačno na sredini albuma, koji kreće pitomim, snolikim pasažima na klarinetu i nežno uvodi slušaoca u maštariju u kojoj će Séry pevati intimne stihove melodičnih tema, bez dominantnog ritma i sa jednim neposrednim, živim kvalitetom same izvedbe gde je jasno da je ovo sve urađeno uživo, u jednom cugu, bez kalkulacija i studijskog budženja, autentično do kraja. A onda će se, onako kako Cabaret bude nudio repetitivni motiv na klarinetu, kompozicija razviti u smeru energičnog progresivnog roka, sa Séry koja će na distorziranoj električnoj gitari posložiti skakutavi ritmički temelj preko koga će Cabaret da razvija temu i solira. Samo dva instrumenta i bogatstvo zvuka.

Oboje muzičara su vrlo dobri u proširivanju palete boja sa kojima rade i u teksturiranju. Već prva pesma, D'une roche à l'autre, počinje varljivo smireno i pušta da iz dubokih, tamnih nutrina klarineta izroni narodnjačka tema sa sve trilerima, preko koje gitara zvuči SKORO kao harmonika, sve dok se ne ode u distorziju i dobijemo perkusivni kvalitet preko koga Cabaret radi ,,klecački", plesni ritam.

Veliki deo albuma oslanja se na zarazne, energične narodnjačke motive ali ovo zaista nije samo album ,,neofolk" rekonstrukcija narodnog nasleđa i jednako je zainteresovan za ,,čiste", u konvencionalnom smislu praktično nemuzičke zvučne ambijente u kojima se kontekst i sadržaj stvaraju istovremeno i slušaoca drže u napetosti, donoseći mu naposletku, bez greške, intenzivna razrešenja. Labouradeg je odličan primer za ovo sa tim kako gitaristkinja ovde kao da je ubacila Freda Fritha u mašinu za mlevenje mesa i on odande izlazi u radosnim komadićima a klarinetista polako sugeriše veselu temu koju će posle i njegova partnerka prihvatiti dok slušalac sebe hvata kako spontano pleše.

La blanchisseuse je onda kombinacija recitovanja i pointilističkih uboda na klarinetu i struganja po gitari iz kojih dolazi rokerska razrada koje se ne bi stideo ni jedan southern fried bend, mada bi se možda naježio od toga kako gitaristkinja ovde koristi overdrajv za zvuk koji je toliko hrskav da vam dođe da kupite kompaktdisk samo da biste mogli da ga zagrizete i sažvaćete.

Le jour entier je album tihih, ali ne i stidljivih radosti, intiman ali ZABAVAN i vredi mnogo ponovljenih slušanja:

https://musiquestetues.bandcamp.com/album/le-jour-entier

Sa druge strane imamo mnogo čistiji džez, ali ovo je, naravno, fri-džez iz Finske. Koliko ste jaki? PLOP: Nahka-aurinko je zvuk klasičnog džez trija koji prolazi kroz hardbop i postbop tradiciju onako kako Baja Patak prolazi kroz svoju ušteđevinu, strastveno roneći kroz nju u činu koji je perverzan, možda i patološki, ali koga svako od nas intuitivno RAZUME.

Nahka-aurinko je četvrti album za postavu iz Helsinkija (peti ako se računa jedna kolaboracija) (a računa se), a izašao je kao i svi prethodni za firmu Fiasko Records, takođe baziranu u finskoj prestonici od 2009. godine i sa vrlo respektabilnom posvećenošću promovisanju finskog džeza koja je do sada, ta posvećenost, porodila tridesetosam albuma i, kako kažu pedantni kuratori tog materijala, sa sedamdeset i šest muzičara koji su na tim pločama svirali.

Naravno, kako to već ide sa ovakvim kolektivima, neki od muzičara se vrlo često ponavljaju u katalogu ovog izdavača, a više od svih saksofonista Mikko Innanen koji je i predvodnika trija PLOP. Innanen je, kako kaže njegova biografija, jedan od najuspešnijih finskih džez muzičara u ovom trenutku, a metrika za to je da je osvojio gotovo sve nagrade koje se džezerima dodeljuju u ovoj državi, a onda dobio i neke međunarodne. Fer. Veoma aktivan, sa mnogo bendova i projekata sa kojima svira u isto vreme, Innanen je, vele, češće na turneji nego kod kuće. Na kraju krajeva i album o kome danas pričamo je snimljen uživo, pred publikom, a što mu daje jednu lepu, spontanu, eksplozivnu energiju.

Kontrabasista Ville Herrala i bubnjar Joonas Riippa su takođe zaposleni i aktivni muzičari. Herrala je akademski obrazovani džez kontrabasista koji je počeo da uči klavir sa sedam godina, pa klasičnu gitaru sa devet, pa bas-gitaru sa trinaest i nekako je onda, sledeći tu progresiju morao da završi sa kontrabasom u rukama. Mnogo sarađuje sa Innanenom ali ima i puno drugih aktivnih projekata od kojih bismo pomenuli samo Joonatan Rautio Trio, Aleksi Ahoniemi Quartet, Reactor-5, Teemu Mattsson Quintet, Korma, Piirpauke, Jukka Perkon Viisikko, U-Street All Stars... Nastupao je i sa poznatim internacionalnim muzičarima kao što su John Tchicai, Joshua Redman, Uri Caine, Jim Black...

Riippa je takođe akademski obrazovan (Konzervatorijum Srednje Ostrobotnije i Akademija Sibelius) i u svojim bendovima svira sve od tradicionalnog džeza do slobodne improvizacije. Aktivan je u raznim projektima sa Innanenom ali i sa muzičarima kao što su pijanista Joonas Haavisto i saksofonista Joonatan Rautio.

Nahka-aurinko, a za šta mi se gugl translejt kune da znači ,,Kožno sunce" je vrlo kinetička, vrlo energična ploča džeza koji jeste ,,slobodan" ali nije od one sorte koja beži od prebrojivog ritma ili dobrog plesnog gruva, naprotiv. Već prva kompozicija, Svar nej, je energičan hardboperski komad koji se ne zamara strogo postavljenim harmonijama nego improvizuje, žustro i zabavno. Mikko Innanen je ovde, prirodno, u prvom planu i njegova svirka je kinetička, prštava,sa mnogo kvalitetne tehničke ekspertize ali sa minimumom nekakve razmetljivosti. Innanen svira prirodno, spontano, jureći kroz skale sa radošću nekog ko u svakoj noti nalazi mnogo bogatstva i zato voli da ih na publiku ispaljuje rafalno, ali ovo nije nedogovorna, površna svirka i u njegovom izrazu se čuju i iskustvo i pedigre i ukus.

I ostala dva člana trija su izvrsni i Svar nej je vrtoglava demonstracija kolektivnog improvizovanja koje nije vezano ni temom ni harmonijom ni ritmom a opet se čvrsto ujedinjuje oko dobrog – stalno transformišućeg – gruva i kulminira u zajedničkim freakout krešendima.

Publici – za koju ne znamo odakle je i kada je prisustvovala ovom koncertu – se ovo dopada pa Se kelluu sittenkin nastavlja u dobrom gruvu i sa poletnim razvojem teme na bariton saksofonu. Innanen se poigrava sa melodijom a ritam sekcija nudi relaksiran ali plesan gruv i ovih osam i po minuta prolete u dahu. Trois couleurs: brun je, pak najkraća pesma na albumu sa temom koja zvuči kao da ste neki od klasičnih komada Ornettea Colemana iz šezdesetih godina prošlog veka pustili na 45 obrtaja. PLOP i dalje ima svoju formu free jazza i ne imitiraju američke standarde iz zlatne epohe, da se razumemo, pa je ova kompozicija i sama posložena na plesni gruv.

Odmah zatim sledi i najduža kompozicija, Herr Innri, koja ide sporijim tempom i razvija svoje teze postepeno. Innanen će i ovde doći do energičnih, brzih solaža na tenor-saksofonu ali je Herr Innri jedini komad za koji se može reći da ima intimističke kvalitete u jednom svom delu i ima najveći dinamički raspon i raspon raspoloženja.

Album zatvara Buffalo Unas a koja se onda oslanja na srazmerno spor gruv i ima naglašenu kinematsku dimenziju. Ritam sekcija ovde radi plesnu podlogu a preko nje Innanen solira na oboi i sve ima dah egzoticizma i retro-šmek provučen kroz duhovitu, postmodernu prizmu.

PLOP su ansambl nenametljivog ali neobuzdanog šarma, improvizatori rođeni da sviraju jedan sa drugim, čija svaka kompozicija na ovom albumu zvuči istovremeno i slobodno i potpuno sazrelo, a što dolazi kada ljudi dugo sviraju zajedno i razumeju se bez reči. Osmesima, takoreći. Uživaćete:

https://plophelsinki.bandcamp.com/album/nahka-aurinko

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 25-01-2026, 13:08:50

Danas za početak idemo u Brisel – kao nacija, ali uglavnom kao pojedinci – da poslušamo Mobilhome: That Tough Tender, debi album kvinteta predvođenog pijanistom po imenu Camille-Alban Spreng, a koji je, album , ne pijanista, izašao za belgijski Mokuhi Sonorities, više kolektiv nego etiketu. Mokuhi Sonorities je praktično grupa prijatelja i saveznika koji se bave muzikom a koja je osnovala svoje malo diskografsko krilo kako bi objavljivala snimke sopstvenih članova ali i sličnih, savezničkih muzičara iz drugih, jelte, konteksta. Kao što i očekujete, Mokuhi Sonorities stavlja umetničku ambiciju u prvi plan i sebe eksplicitno opisuje kao neprofitnu organizaciju, sa snažnim interesovanjem za ,,improvizaciju i instant-kompoziciju dok god pripovedanje postoji u srži (muzike)."

Nisu svi muzičari u ovom kolektivu građani Belgije – Jo Huylebroeck je na primer Nizozemac koji samo živi u Belgiji – ali je većina njih u Antverpenu, dok Brisel predstavljaju Alice George Perez i naš današnji protagonist, Camille-Alban Spreng. Spreng je klasično obrazovani pijanista (navodi ljude kao što su Emil Spanyi, Eric Legnini i Kris Defoort među svojim edukatorima) i aktivan je u polju (avangardnijeg) džeza i improvizovane muzike, ali i elektronske muzike, performansa, pozorišta... No, nije mu strana ni muzika bliža roku ili makar post-roku pa radi sa bendom Limite (koji ove godine ima drugi album), ima sopstveni bend ODIL kao i trio Dear Uncle Lennie a svira i u ,,tuđim" bendovima kao što su An Pierlé's Firestarter i Alejandra Borzyk's Bodies.

Zaposlen čovek, ali ne treba propustiti ni da se kaže da je Spreng vrlo aktivan i u onoj organizatorskoj strani posla pa već osam godina radi kao jedan od organizatora festivala Pool Sessions koji je posvećen improvizovanoj muzici i na kome su do sada svirali, recimo Chris Speed, Pak Yan Lau, Richard Compte, Csaba Palotaï, Jeroen Van Herzeele, Lynn Cassiers, Farida Amadou, Eric Thielemans, Jozef Dumoulin, Julian Sartorius, Loverman, Joachim Badenhorst...

Mobilhome je prilično jaka postava sa nekim dobrim muzičarima. Sam Comerford je Amerikanac, rođen u Salemu u Masačusestsu pre 35 godina a sada baziran u Briselu gde je i zaradio master iz saksofona i gde radi sa različitim postavama. Nastupao je i kod nas, u Beogradu.

Jedan od najupečatljivijih elemenata ovog albuma je svakako električna gitara koju svira Vitja Pauwels. Pauwels je studirao džez gitaru na konzervatorijumu u Antverpenu ali je onda i dve godine bio u istraživačkom programu koji se bavio elektronikom na istoj visokoj školi i njegova svirka je zbilja inspirisan spoj obe strane njegovog karaktera. Predvodi bend Bombataz , a svira i sa postavama Naima Joris, Bony King of Nowhere, An Pierlé, Warm Bad, Profound Observer i mnogim pored njih.

U ritam sekciji imamo kontrabasistu po imenu Lennart Heyndels a koji pored mastera u kontrabasu ima mnogo eklektičnih muzičkih interesovanja, takođe radeći negde na poljima između džeza i elektronske muzike. Kvintet kompletira bubnjar Théo Lanau, a koji je Francuz. Lanau je kompozitor i improvizator koji i sam radi u različitim idiomima i svira sa postavama poput Soror, Echo Beatty, Amour Tempête, Limite, Amaury Faye Trio, Pétrole, Omega Impact i iza sebe ima desetine snimljenih albuma.

That Tough Tender je prevashodno Sprengov šou i on potpisuje kompozicije i svira uglavnom klavijature. Album je smešten negde između džeza, improvizacije, progresivnog roka i, jelte, ,,opštije" avangarde i mada će džez čistunci možda da malo uzdišu, nema sumnje da ovde ima materijala koji bi i njima trebalo da donese osmeh na lice. Elliott, koja se nalazi na sredini albuma ima vrlo lepu demonstraciju Comerfordove sposobnosti da svira u jednom klasičnom, čak i malo sentimentalnom legato maniru, nudeći vedru, odmerenu džez-baladu preko Sprengovog pevušećeg sintisajzera i Pauwelsove srazmerno uzdržane gitare.

Late night driving home koja sledi iza nje je takođe naglašenije ,,džez", makar na svom početku koji ima jednu ornetkolmenovsku, tipično kompleksnu ali zaraznu temu, pre nego što se pređe u neku vrstu jazz-rock gruva koji deluje kao da slušate Milesa Davisa iz vremena On the Corner ali tako da je Theo Macero ušao u studio u četvrtom satu improvizacije benda i puca na sve strane iz vodenih pištolja. Ovo su četiri minuta vrtoglave, dementne fuzije gruva i korozivne buke koju muzičari produkuju ne dopuštajući slušaocu da sasvim ispadne sa kompozicije i vraćajući se u temu i harmoniju kad god rizik od panike postane previsok.

Album generalno ima taj, meni dragi, jump-cut senzibilitet koji sam zavoleo pre tri i po decenije upoznajući se sa radovima Johna Zorna i Otomoa Yoshihidea, partikularno sa onim što je Zorn pravio za projekat Naked City, mada je Mobilhome, odmah da dodam značajno manje agresivan i od Naked City iz epohe Torture Garden i od ranog Ground-Zero.

Ali taj neki isti entuzijastični energetski naboj i ambicija da se svira komplikovano ali bez pretencioznosti, da se bude duhovit, da se bude eksperimentalan ali nadasve zabavan, to je praktično isto. Već prva kompozicija, Running away from the blaze je bizarni no-wave roker u kome distorzirana gitara i bubanj zapravo drže bend na okupu, dok svi ostali skaču između žanrova, pogotovo Spreng koji luduje na klavijaturama a Comerford utrčava da stvari spase hardbop solažama.

Late night driving home je, ponovo, multižanrovski karambol u kome niste sigurni kada muzičari sviraju napisane note a kada improvizuju i ovde mora da se istakne koliko Spreng i Pauwels sjajno rade zajedno. I saksofonista se odlično nadovezuje na njihove energične razmene, da ne bude zabune, ali njih dvojica imaju tako širok raspon zvuka i savršeno prelaze iz žanra u žanr i između sasvim različitih zvučnih paleta da to albumu daje zamamnu širinu i zaziva mnoga ponovljena slušanja.

Mobilhome je u dobroj meri bend koji tek ispostavlja svoju koncepciju i definiše svoj zvuk ali ovaj debi album dolazi kao rezultat nekoliko godina rada i razmišljanja i, pa, odličan je. Ovo je raznovrsna, eklektična muzika sa velikim rasponom ideja ali na kraju dana su te ideje odlično uvezane jedne sa drugima i Mobilhome ima prepoznatljiv identitet i karakter. Veoma jake preporuke s moje strane, pogotovo ako žudite za albumima koje ćete drugima opisivati kao ,,saundtrak za film iz sedamdesetih godina prošlog veka koji tek treba da se snimi". Vi ste to rekli, ne ja!

https://camillealbanspreng.bandcamp.com/album/that-tough-tender

Za ljude koji bi sebe opisali kao džez-čistunce, ali sa zdravim apetitom prema muzici koja je kompleksna, ambiciozna pa malo i zahtevna, molim, imamo danas nešto odlično u ponudi. John Vanore & Abstract Truth: Easter Island Suite je album namenjen ljudima koji žude za zvukom džez big benda ali im je muka od toga da big bendovi svi zvuče kao da su upali u vremenski procep i da nikako ne umeju da se izvuku iz muzike koja je na svom vrhuncu bila pre pet, šest, sedam ili osam decenija i zadovoljavaju se njenom regurgitacijom. Abstract Truth je osnovan sa eksplicitni ciljem da bude big bend koji će forsirati solo-talenat i koji će uspeti da pomiri ,,intimnost male grupe sa eksplozivnom silom big benda."

Zvuči dobro, nema sumnje, a Vanore ovaj svoj projekat vodi još od osamdesetih i ako ste se SLUČAJNO pitali da li naziv orkestra ima veze sa Oliverom Nelsonom – naravno da ima. Štaviše, Vanore je svoj big bend eksplicitno tako krstio baš da bi odao poštu velikom saksofonisti, kompozitoru i lideru, svakako prerano preminulom davne 1975, sa svega 43 godine, a koji je bio presudna sila u Vanoreovom životu.

Naime, nadaren za muziku od malena, filadelfijski trubač, kompozitor, edukator itd, John Vanore je trubu počeo da svira već sa sedam godina (a nama su govorili da je to prerano i da deca u tom uzrastu nemaju dovoljno snage u plućima za ovaj instrument) ali je odlazak na letnji edukativni program na Univerzitetu Indijana koji je vodio baš Oliver Nelson bio nešto što mu je preokrenulo pogled na svet i cementiralo mu ambiciju da se u životu bavi primarno muzikom. Po povratku u Filadelfiju, Vanore će učiti kod Dennisa Sandolea a odmah posle koledža će ući u bend Woodyja Hermana, ali i svirati sa masom poznatih muzičara koji su olazili da nastupaju u Filadelfiji (Tony Bennett, Michel LeGrand, Mel Torme, Louis Bellson, Peggy Lee).

Paralelno sa tim razvijaće svoju akademsku karijeru pa je brzo postao muzički direktor na Univerzitetu Widener. Osamdesetih je, rekosmo, udario temelje za Abstract Truth i osnovao dvanaestočlani orkestar koji će tokom naredne četiri i po povremeno morati da bude i zamrznut, ali mu se Vanore posle vrlo uspešnih solo radova i komponovanja za film vratio krajem prve decenije ovog stoleća i onda nastavio da radi sa uglavnom autorskim materijalom, ali i sa posebnim projektima usmerenim na slavljenje legata Olivera Nelsona.

Easter Island Suite je set Vanoreovih kompozicija, organizovanih u svitu iz četiri stava i ako ovo deluje vrlo akademski uozbiljeno i klasičarski formalno, odmah ću naglasiti da imamo posla sa čistim, nepatvorenim džez radom za koji mi se čini čak i suvišnim da potežemo kvalifikacije kao što je ,,avangardni". Da, pre pedeset ili šezdeset godina bi kritičari ovakav album morali da stave u avangardu jer je veliki deo ,,klupskog" džeza i dalje radio u nekim drugim idiomima, sa nekim tradicionalnijim harmonijama itd, ali mi deluje da je u postkoltrejnovskoj i postmajlsdejvisovskoj istorijskoj epohi ovakva muzika za sebe izborila pravo da se naziva jednostavno džezom, bez potrebe da dodaje neke zagrade i objašnjenja.

Vanore je kompozitor sa velikim iskustvom, uključujući po narudžbini: pre dvadesetdve godine je pisao petodelnu svitu Suite for Bhopal kojom se obeležavalo dvadeset godina od tragedije u indijskom gradu Bopalu a koja se i danas smatra najvećim industrijskim akcidentom u istoriji čovečanstva. Hoću da kažem, Vanore je kompozitor koji zna i razume kako se piše ,,ozbiljna" pa i ,,svečana" muzika, ali to ne znači da će Easter Island Suite biti nekakav uzdržan, sveden muzički program. Naprotiv, ovo je muzika sa mnogo strasti – ne glumljene i programirane žestine, dodaću – pa i mnogo radosti, a onda i duhovitosti i, da još jednom podvučem, ja u njoj ne čujem akademski formalizam već upravo suprotno, džezersku živost i spontanost u izvođenju Vanoreovih kompleksnih kompozicija.

Sam Vanore, iako je deo orkestra i svira trubu, sebe ne stavlja u prvi plan u izvođačkom smislu i njegovo prevashodno interesovanje ovde je da kroz kompoziciju i aranžman istraži svoju sada već decenijsku opsesiju time kako bi izgledalo ,,najusamljenije mesto na svetu". A to su, u vreme kada je o ovome počeo da razmišlja, dakle, još osamdesetih, bila Uskršnja ostrva.

Štaviše, prvi stav ovog albuma, dvanaestominutna Discovery, je i napisan i snimljen još 1989. godine i kada znate da je četvrti stav kompletiran 2024. a da su drugi i treći rađeni 2012. morate biti impresionirani time koliko je ova muzika i stilski ali i idejno, karakterološki konzistentna. Možda je sa decenijama Vanoreova ideja usamljenosti evoluirala, ali je evoluirala prirodno i ova svita priča jednu doslednu priču, pletući mrežu misterije, otkrića, sugerišući dodir onostranog na mestu koje se u mnogo smislova može shvatiti kao kraj sveta.

A opet, sa druge strane, ovo nije nekakva isforsirano epska muzika. Vanore je ipak kompozitor srazmerno stare škole i kod njega nema ekstenzivnih ponavljanja sa malim varijacijama koja bi trebalo da sugerišu monumentalnost, nema sporih višeminutnih krešenda ili dron-deonica koje su česte u savremenijoj muzici što traži osećaj samoće i epskih epifanija. Ovo je, bez obzira na dinamiku kojom se svira, uglavnom okretna ploča na kojoj muzičari stalno ,,rade" i gde su harmonije, ritmovi, teme i puki gestovi, improvizacija i eksperiment jednako validni i jednako bitni elementi muzike.

Možda je ,,najavangardniji" deo ovog materijala upravo najnovija kompozicija, Rano Raraku- Journey to the Lake, koja album zatvara sa zbilja monumentalnih petnaest i po minuta dostojanstvene pirotehnike gde usred big benda što radi u postmajlsdejvisovskoj, razobručenoj harmonskoj i ritmičkoj teritoriji imamo žestoku električnu gitaru koja možda simbolizuje i poslednji napor u borbi da se na mestu izolacije i samoće pronađe iskupljujuća transcendencija. Finalni momenti ovog stava su spori, sve tiši, sve svečaniji i govore o tome da je, izgleda, Vanore tu transcendenciju zaista i pronašao. Veoma lepo:

https://johnvanore.bandcamp.com/album/easter-island-suite

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 01-02-2026, 12:14:10

Kako bismo raspršili predrasude da se ovde sluša samo stroga avangarda i džez namenjen isključivo ljudima koji od muzike traže hermetičnost, intelektualni izazov i hladnu, suvu estetiku, a i zato što je slatko ponekada promovisati albume uz koje može da se lepo provede čitava porodica, danas ćemo cenjenom auditorijumu preporučiti Diane Marino: Live at Vitello's. Ovo je album pijanistkinje i pevačice Diane Marino snimljen u Los Anđelesu, pred publikom koja entuzijastično reaguje na energična, punokrvna izvođenja muzike iz ,,Velike američke knjige pesama" i vrlo kvalitetno muziciranje svih članova male postave a koji su se, po rečima same Diane, po prvi put sakupili baš na ovoj bini. Da grupa prekaljenih profesionalaca bez prethodnih proba može da se popne na pozornicu i izudara trinaest lakih komada ovako sigurno nije tehnički nezamislivo, ali jeste impresivno da se čuje.

Diane Marino je rođena Njujorčanka i žena sa multiplim talentima vezanim za sviranje klavira, pevanje i pisanje aranžmana. Od desete godine svira klavir a njena muzička obuka podrazumevala je i klasičnu naobrazbu i vežbanje džez improvizacije od ranog uzrasta. Na Menhetnu je završila i srednju muzičku školu i diplomirala na koledžu Manes u klasi Murrayja Perahije a onda se posvetila izvođenju. Kao izvođačica, poslednjih tri i po decenije stalno je u rotaciji njujorških ali i drugih poznatih američkih klubova kao što su Birdland u Njujorku, Blues Alley u Disiju, Vitello's Jazz Club u Los Anđelesu i još mnogo drugih, a nastupa i na festivalima kao što su Montreux Atlanta Festival, Town Point Jazz Festival, Music City Jazz & Heritage Festival...

Marino ima i solidnu diskografsku karijeru, uglavnom snimajući za kalifornijski M&M Records i svirajući standarde i poznate pesme sa zanimljivom, promenljivom postavom muzičara. Marino podjednako rado izvodi i džez i Latin džez i brazilski džez (sa sve pevanjem na Portugalskom) što je na neki način čini kvintesencijalno njujorškom muzičarkom i postavlja je u kanon njujorške džez-tradicije koja je, uprkos geografskoj udaljenosti od Latinske Amerike uvek imala jaku ponudu u ovoj oblasti.

Live at Vitello's je set sastavljen prevashodno od Great American Songbook standarda, dakle od kompozicija popularne muzike iz uglavnom predratnog perioda, izvedenih sa velikim znanjem ali i nepatvorenom ljubavlju za ovu muziku, a gde, prirodno ima mesta i za Latin-intonirane komade. Diane je na ovaj nastup došla sa svojim mužem, Frankom Marinom (koji, ako je uopšte potrebno da naglasimo nije TAJ Frank Marino, nije Kanađanin, ne svira gitaru i nema toliko godina) a koji je kontrabasista (i, kad treba i električni basista) što sa njom sarađuje u velikoj većini njenih muzičkih poslova. Supružnici vele da su tražili ko od losanđeleskih muzičara može da im se nađe na ovom nastupu a da zna pesme i da ne bude nekakvih nesnalaženja i problema na bini pa su u postavu došli dvojica sjajnih lokalaca.

Clayton Cameron je izvrstan bubnjar i jedan od predavača na muzičkoj školi Herb Alpert na univerzitetu UCLA, čovek koji je svirao sa mnogim svetski poznatim imenima a najviše sa Tonyjem Bennettom gde je imao prilike da nastupa pored Stinga, Mariah Carey, Franka Sinatre i mnogih drugih. Saksofonista Rickey Woodard je takođe jedna izuzetno iskusna kajla, sa karijerom koja traje od osamdesetih, bilo u ulozi lidera, bilo u tuđim bendovima (prevashodno u The Clayton-Hamilton Jazz Orchestra ali i sa svirkom kod Kennyja Rogersa, Horacea Silvera itd.). Na jednoj pesmi gostuje i trubač Harry Kim koga možda znate kao deo duvačke sekcije Earth, Wind and Fire ali i po svirci sa Philom Collinsom.

Live at Vitello's, dakle, ima opake muzičare na sceni i oni su ovde u izvrsnoj formi. Nigde na Bandcamp stranici to ne piše, ali ovaj koncert je održan desetog Jula 2013. godine, pa pričamo o jednom srećno spasenom snimku uistinu odličnih izvođenja. I naravno, ovde takođe pričamo o nekoj vrsti ,,default" mejnstrima, ali kako se radi o pesmama od kojih su neke u ovom trenutku stare gotovo stotinu godina (ako računamo i jedan intro u kome Diane svira Šopena, onda i znatno više), ovo je muzika koja ima patinu i eleganciju i gotovo je nezamislivo da nekome može da se ne dopadne.

Naprosto, Diane i njeni muzičari ovo rade u jednom beznapornom ali energičnom bebop stilu, vozeći brzo i sigurno kroz komade kao što su What a Diff'rence a Day Makes – pesmu napisanu 1934. godine na Španskom od strane žene po imenu María Grever, prve šire popularnije meksičke kantautorke, a koja je, prepevana na Engleski bila veliki hit u SAD 25 godina kasnije u izvođenju Dinah Washington – ili valjajući snažni, lepljivi bluz u Just for a Thrill koju je originalno napisala i snimila Lil Armstrong, američka pijanistkinja i kompozitorka što je možda znate kao drugu suprugu Louisa Armstronga, a pesmu verovatno pamtite iz kasnijeg izvođenja Arethe Franklin.

Dianin bend radi ove pesme savršeno, i mada sigurno na svetu postoje cinici koji bi ovo opisali kao rutinersku klupsku svirku, moji su kriterijumi zdravi i možete mi verovati kada vam kažem da je ovo VRHUNSKA klupska svirka u kojoj ljudi što nikada nisu svirali zajedno pre ovog nastupa apsolutno ZNAJU šta rade i pružaju publici apsolutno IDEALNE male vremeplovne praznike u kojima stare pesme ponovo postaju aktuelne i svako ko ima uši da čuje shvata da su one u stvari bezvremene.

Šopen se pojavljuje kao intro za How Insensitive, klasični bossa nova jazz standard velikog Antônia Carlosa Jobima – a koji i u originalu ima E-mol intro što omažira Šopena – i ovde Diane, uprkos naslovu na Engleskom tekst peva na originalnom Portugalskom i nudi svoju najbolju posvetu u tom trenutku još uvek živoj Astrud Gilberto.

Tu je i lepa selekcija muzike iz mjuzikla tridesetih godina kao što je senzitivno izvođenje I Didn't Know What Time It Was Richarda Rogersa i Lorenza Harta iz 1939, pa onda odlična Porterova Get Out of Town iz 1938, i, uz perfektan zvuk i još perfektnija izvođenja, ovo je onoliko savršena kolekcija pesama za dobro raspoloženje i plemenito provođenje Nedeljnog popodneva koliko je teorijski moguće zamisliti. Slušajte:

https://dianemarino.bandcamp.com/album/diane-marino-live-at-vitellos

OK, drugi album za danas je mrvicu ,,avangardniji" ili makar samo autorskiji i usmereniji na ekspresivnu, slobodniju improvizaciju. The Mic Knight Sextet: Blues je album sa tri dugačke kompozicije u izvođenju seksteta koji ovom prilikom debituje u studiju, ali i kome će ovo, verovatno, biti poslednji put da se okuplja na ovaj način.

Mic Knight je pijanista i kompozitor iz Kanbere, u Australiji i o njemu ne znam mnogo sem da često i rado nastupa sa drugim australijskim džez muzičarima. Pretpostaviću da je student na fakultetu ANU School of Music u Kanberi jer je tamo ovaj album i snimljen i autor se zahvaljuje jednom od profesora na savetima u kreiranju muzike. U svakom slučaju, Knight od 2022. godine relativno redovno nastupa sa svojim triom u klubu Smith's Alternative u Kanberi i ovaj trio pored njega čine kontrabasista (i basista) Evan Teece i bubnjar Oliver Stott. Ovo su sve mladi muzičari i Knight napominje da je za Teecea ovaj album i prvi put da je snimao u studiju a ovde vredi da se napomene da je pre jedne decenije Stott, tada desetogodišnjak osvojio prvo mesto u kategoriji Best Up & Coming Junior na Australian Ultimate Drummers Weekend događaju.

No, Stott i Teece se spremaju za preseljenje u Melburn pa je Knight poželeo da nekako ovekoveči njihovu saradnju ali je onda pozvao i još tri muzičara da im se pridruže u studiju i da izvedu njegove tri kompozicije posvećene legatu crnog američkog džeza.

Najpoznatiji, a svakako najstariji od njih je Miroslav Bukovsky, trubač i profesor na ANU koji je ovde svirao flugelhornu. Bukovsky je Čeh koji je u Australiju migrirao 1968. godine kada su Sovjeti upali u Čehoslovačku a on bio na turneji sa jednim od big bendova sa kojima je nastupao. Od sedamdesetih Bukovsky predaje na visokim školama, prvo u Sidneju a sada u Kanberi i, slušajući ovaj album, snimljen u Decembru, i dalje je u dobroj formi.

Saksofon svira John Mackey, iskusni muzičar koji je još osamdesetih počeo da svira profesionalno, obišao Evropu i Ameriku, sarađivao sa Leejem Konitzom, BBjem Kingom, Rayom Charlesom, Natom Adderleyjem, Johnnyjem Griffinom... Dakle, pričamo o čoveku sa strašnim iskustvom i kilometražom i njegovo dobacivanje solažama sa Bukovskym je među svakako najuzbudljivijim momentima ovog albuma.

Na gitari je Oscar Winter-Giles, još jedan od mladih muzičara i studenata ANU i ova postava je zaista zanimljiv spoj mladosti i iskustva. Knightove kompozicije su, da bude jasno, pre svega predlošci za improvizaciju i one stvaraju prostor da muzičari razvijaju svoje ideje i interaguju jedni sa drugima radije nego da nude rigidne teme i ritmove. Knight pre svega nudi harmonski okvir, dinamiku i tempo a onda se muzičari sami uklapaju u sve to sa svojim senzibilitetima. Omladina, naravno, ima pred sobom prilično zastrašujuć zadatak, da svira na ravnoj nozi sa nekim iskusnim, praktično legendarnim australijskim džezerima ali mnogo pomaže to da su Teece, Stott i Knight već jedna uigrana, dobro nauljena mašina.

Ovde se radi u sigurnom post-bop modusu koji se onda organski pretapa u free jazz improvizacije nesputane harmonskim ili ritmičkim pravilima. Rano u prvoj od tri dugačke kompozicije Stott energično minira gruv kako bi pokazao da nije uplašen od imena koja su sa njim u studiju i da sebe neće svesti samo na momka koji radi neprimetnu pratnju, ali i njegova i Teeceova svirka su tečne i nisu zaista nametljive ili konfrontativne. Ovo je dobra, mišićava ali senzitivna ritam sekcija koja zna da se uklopi uz muzičare koji imaju svoje ideje kako da povedu Knightove teme u neočekivanim smerovima.

Sam Knight je dobar, kompetentan pijanista sa ukusnim solažama i spretnim sinkopiranjima ali ovde su, mislim, u prvom planu pre svega kompozicije a ne njegova individualna virtuoznost. Poslednja na albumu, naslovna Blues, je sa svojih 25 minuta i najkompleksniji komad u kome duvači imaju najviše prostora da razviju njegove ideje i ovde je i Winter-Giles najslobodniji i ima lepe, interesantne interakcije sa ritam sekcijom.

Blues nije neki legendaran album od koga će početi novo računanje vremena u džezu ali je zanimljiva i poštena studijska sesija u kojoj neki decenijski veterani rade sa nekim vrlo entuzijastičnim klincima i to donosi rezultate koji ne zvuče kao puki džem sešn već imaju karakter, ekspresiju i ličnost. Više ni ne tražim od muzike:

https://micknight6.bandcamp.com/album/blues

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 08-02-2026, 12:27:32

Danas ćemo slušati jedan vrlo uredan i u najboljem smislu tradicionalan a opet ličan album sa jedne strane i jedan prilično razuzdan, avangardan, istovremeno ozbiljan i apsurdan album sa druge. Najbolje od oba sveta, kako se to ovde uvek obećava i isporučuje.

Prvi na redu je onda Ted Taforo: Mountain Mystic, album prepun ubedljivih, upečatljivih pesama sviranih sa posebnom, skoro pointilističkom pažnjom a u vezi sa kojim vas čekaju najmanje dva iznenađenja. Prvo je kada shvatite da je ovo album autorskih kompozicija a ne kolekcija modernih aranžmana nekih proverenih, etabliranih kompozicija iz istorije džeza. Drugo je kada shvatite da je ovo, za razliku od gotovo 100% svog džeza koji ovde zajednički slušamo iz nedelje u nedelju, ploča na kojoj je rađeno ekstenzivno nasnimavanje. Ted Taforo je, jednostavno, čovek sa mnogo talenata i sa ovim albumom nam ih on darežljivo baca u lice da budemo impresionirani.

Ted Taforo danas živi u Los Anđelesu ali je originalno iz mesta koje se zove Mount Shasta, takođe u Kaliforniji i to je relevantno za ovaj album jer iako ,,planinski mistik" na svom omotu ima sliku dečaka, album je posvećen Tedovom ocu ,,koji je preživeo mnogo toga, 'i to kako'".

Ted Taforo je saksofonista, kompozitor i aranžer koji veliki do svog profesionalnog vremena provodi u orbiti savremenog džeza i muzike za film i televiziju. Kako sam navodi na svom sajtu, radio je na albumima nominovanim za Grammy i Juno nagrade a verovatno iz skromnosti ne pominje da je dva puta dobio nagradu udruženja ASCAP za ,,Mlade džez kompozitore". Taforo dosta radi za televiziju pa se njegova muzika može čuti u Netfliksovoj seriji Chef's Table ili HBO dokumentarcu Faye koji se pre dve godine bavio biografijom filmske dive Faye Dunaway. Taforo regularno radi sa raznim sastavima i pojedincima pa ćemo nabrojati imena kao što su Spoon, Duncan Thum, Efajemue, Telemakus, Jeff Bernat, Kan Wakan, Superet, Maxim Ludwig, the BABAorchestra, Michael Mull, Johanna Samuels... Njegov glavni instrument je saksofon i, sudeći po ovom albumu, radi se o izuzetno kvalitetnom sviraču koji uvek razmišlja par koraka ispred slušaoca, a pošto radi sopstvene kompozicije i aranžmane, više hvata na mudro postavljene temelje preko kojih improvizuje nego na sirovu inspiraciju.

Gore se pominje Efajemue, a što je puno ime bubnjara koji je na ovom albumu potpisan samo kao Efa Etoroma Junior. Ovaj losanđeleski bubnjar, producent i edukator je stalno zaposlen na institutu Musician's Institute u Holivudu gde predaje bubnjeve i didžejing a pored svojih autorskih interesovanja dosta radi sa projektima i muzičarima kao što su Kiefer, Vidya Vox, Scary Pockets i Moonchild. I, čućemo, kada svira klasičan hardbop i postbop, Efa je IZVRSTAN.

Trio upotpunjuje Gremi nagradama nagrađivani kubansko-američki producent i muzičar Francisco Ojeda koji inače živi i radi u Majamiju a pored produkcije svira i kontrabas. Ojeda je završio i Berkli i Konzervatorijum Nova Engleska (na ovom potonjem je studirao džez) i njegove džez veštine na ovoj ploči su ozbiljno prezentirane.

No, zvezda albuma je nesumnjivo Taforo koji je ne samo napisao muziku, bio snimatelj i producent – i ploči dao jedan vrlo uglancan ali ne beživotan, ,,profesionalni" saund – već i čija su izvođenja izvrsna. Pored saksofona gde on ima bogat, topao ton i dar za pisanje memorabilnih tema i dinamičnu improvizaciju na te teme, Taforo dodatno oduševljava time što je na svih devet kompozicija na albumu svirao i klavir (i kontrabas umesto Ojede na devetoj pesmi). I to ne samo nabadao akorde da obogati pratnju. Njegove solaže su izvrsne i ne samo da nikada nećete imati utisak da je ovo samo rutinerski dodat sloj muzike u svirku jednog već zaokruženog trija nego ćete, kada se bude soliralo, recimo na Judas Dinner koja je komad dinamične Latinice, aktivno da se zainteresujete za pijanistu i onda da se setite da je to isti momak kao i saksofonista. Štaviše, Straight No Girlfriend je čitava klavirski resital i Taforo ovde demonstrira i ukus i maštovitost i produkcijsku dovitljivost.

Album je, da ponovim, napisan odlično, sa mnogo instant-pamtljivih tema i odličnih improvizacija a za neke komade, poput Milo's Waltz ćete biti ubeđeni da su na saundtraku nekog filma što ste ga gledali pre par decenija i ime vam je na vrh jezika. Izvedbe sve trojice muzičara su vrhunske, a bez nametljivih takmičenja u tome ko jače improvizuje; Taforo zvuči najvirtuoznije, jer je njegova svirka saksofona često ritmički i harmonski vrlo slobodna iako retko prelazi u gesturalnost, ali sva tri muzičara paze da ovo na kraju bude BEND a ne solo-umetnik sa pratnjom.

Album se završava bonus kompozicijom, verovatno ubačenom nakon gotove studijske sesije, pošto na njoj nema Ojede, a koja je morala da uleti na album jer je Taforo očigledno želeo da da iskaz. Pesma se zove Pretti i u pitanju je džezirani, latinizirani, ,,kubanizirani" džem sa Taforovim repovanjem o zverskom ubistvu Alexa Prettija od strane agencije ICE i, pored podsećanja da ljudi koji inače ne repuju retko uspevaju da naprave dobru rep pesmu, ovo je zanimljiv način da se album zatvori. Svakako se nećete pokajati ako mu posvetite malo vremena:

https://tedtaforo.bandcamp.com/album/mountain-mystic

Drugi album izašao je za Boomslang, te pouzdane prodavce predivno zbunjujuće avangarde iz Austrije i mada ćete posle ne više od deset sekundi biti sigurni da slušate didžeja kako skrečuje ploču i vrti je raznim brzinama, ili elektronskog muzičara kako digitalno manipuliše glasom neke verovatno odavno preminule pevačice koja sad ne može da ga tuži za naneseni duševni bol, istina je da je ovo STRIKTNO akustična afera. Shelley Hirsch I Christian Weber I Alfred Vogel: Vanish je album na kome ćete ćuti samo glas, kontrabas i bubnjeve. I poludećete. Od sreće, naravno.

Njujorška pevačica – mada više ,,glasovna umetnica" – recitatorka, poetesa, kompozitorka, improvizatorka i avangardistkinja starog kova, Shelley Hirsch je u vreme snimanja ovog albuma, krajem 2024. godine imala pune sedamdesetdve godine i ona na njemu zvuči kao devojčica što sa puno entuzijazma isprobava sve mogućnosti koje joj daje njen sopstveni glas i u hodu otkriva čitav univerzum zvuka. Neću mnogo da okolišim i reći ću da je Hirsch ovde veličanstvena sa svojim spajanjem teksta i čistog zvuka, recitacije, pevanja i improvizovanja u letu i da je ovo žena koja spada u onaj elitni klub old school improvizatora koji su se tesali na intersekciji avangardnog džeza, poezije, performansa, radio-umetnosti, umetničkog plesa, i rade u nekakvom ,,totalnom" umetničkom formatu gde je praktično čitav njihov život prožet kreacijom, improvizacijom i jednim oduševljenjem mogućnostima koje svaki dan pruža. Hirsch je radila sa ljudima koje smatram apsolutnim autoritetima u ovoj orbiti, kao što su John Zorn, Christian Marclay, Ikue Mori, David Moss, Ned Rothebnerg, Fred Frith, Elliott Sharp i naprosto je jedna od najboljih žena ikad.

Na ovom albumu ona sarađuje sa mlađim muzičarima ali koji su i sami u vrlo zrelim godinama. Kontrabasista Christian Weber je Švajcarac i još uvek živi u Cirihu gde je rođen pre 54 godine. Njegova muzička naobrazba je klasična – u Gracu i Lincu – a fokusirao se na kontrabas kada je malo sazreo i danas svira u Cirihu sa mnogo različitih muzičara (Joke Lanz, Bruno Amstad, Chris Wiesendanger, Claudia Ulla Binder, Dieter Ulrich, Michel Wintsch, Christian Wolfarth, Tomas Korber, Hans Koch, Martin Siewert, Michel Moser...) radeći i džez i improvizaciju i svakojaku muziku između. Baveći se improvizacijom i modernom kompozicijom nastupao je sa MNOGO nama poznatih muzičara pa ćemo samo pomenuti imena kao što su: Peter Kowald, Irène Schweizer, Werner Lüdi, Lol Coxhill, Nils Wogram, Phil Minton, Evan Parker, Charles Gayle, Joachim Kühn, Otomo Yoshihide, Elliott Sharp, Simon Nabatov, John Butcher, Lina Allemano.

Dobar pedigre.

Na bubnjevima je onda, nagađate i sami, Alfred Vogel, Weberov vršnjak i vlasnik etikete Boomslang Records koja je ovo izdala ali čiji je generalni autput toliko dobar da, kako sam već rekao, uglavnom moram da pravim svestan napor da ne pišem o svakom njenom izdanju. Vogel je ovo snimio u Oktobru 2024. godine a onda su Weber i Alex Huber uradili miks i mastering u Novembru 2025. Ovo je, dakle, vrlo dobro skrčkano izdanje i mada je po prirodi stvari namenjeno pre svega ljudima koji generalno slušaju free improv, u njemu ima i toliko radosne energije da se može koristiti i kao ploča kojom ćete inficirati civile i u njima razgoreti želju da istražuju slobodnu improvizaciju sa malo više smelosti.

Naravno, kada je u prvom planu ljudski glas, to dosta pomaže, pogotovo što Hirschova, uprkos svim akrobacijama koje izvodi i naprednim tehnikama koje koristi – a zbog čega zaista na momente zvuči kao da joj je glas tretiran digitalnim efektima – ima jednu komunikativnost i neposrednost. Ovde se čuje tekst, ona recituje i peva narativ koji možete pratiti – mada će vam trebati dosta koncentracije jer je slušalačko iskustvo ovog albuma slično onome što oseća loptica u fliperu – i Vanish nije album na kome je glas tretiran kao puki ,,instrument", apstraktan i distanciran od uobičajene ljudske ekspresije.

A opet, on JESTE distanciran od UOBIČAJENE ljudske ekspresije i naravno da može biti malo i strašno neiniciranom slušaocu kada čuje kako Hirschova sa puno apetita deformiše govor i pevanje, kako glas pretvara u cunami zvuka koji ne bi trebalo da dolazi iz ljudskog grla. No, biram da mislim kako su začudnost i impresivni transformativni kapaciteti Shelleyjenog performansa ono što će slušaoca opčiniti i držati uz ovu ploču.

Naravno, biće tu dosta iskušenja, već druga kompozicija traje preko dvadeset minuta a kasnije umeju da se oduže na šest i sedam, no, uz ogradu da će vam trebati kondicije pa možda i da ćete ovaj album prvih par puta morati da slušate sa malim pauzama da se resetujete, on je uglavnom prepun odlične, dinamične muzike i energične, zabavne improvizacije. Weber i Vogel su iskusni avangardisti sposobni ne samo da prate najbrži instrument na svetu – ljudski glas – kroz njegove sumanute transformacije i ritmičke zamke, nego i da generalno produkuju zvuke koji su na istoj razini začudnog i divnog kao i ono što radi Hirsch.

I onda se u jednom trenutku, posle slušanja NEĆETE resetovati i shvatićete da vas je ova muzika promenila, da sada svaki zvuk u svom okruženju sa pažnjom slušate i u njemu prepoznajete muzičke dimenzije i da vas prosto vuče da proizvođenjem sopstvenih zvukova doprinesete spontanoj kompoziciji koja se dešava svuda oko vas samo ste je sada prvi put svesni. Dobra free improv izdanja imaju moć da ovako prespoje čovečiji mozak a Boomslangova, primetio sam, češće od proseka. Tako da, uzimajte Vanish što češće možete, lekovit je:

https://boomslangrecords.bandcamp.com/album/vanish

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 15-02-2026, 12:36:28

Kada je najteže, niotkuda se pojavi James Paul Nadien, (niotkuda = direktno iz Bruklina) da pita da li me zanima da čujem njegov novi album a koji je snimio sa Alexom Wardom u Londonu prošlog Avgusta. Da li me zanima? To je kao da pitate čoveka što puzi kroz Saharu poslednjih šest meseci da li bi da popije čašu vode. Dobro, nije da poslednjih šest meseci nisam slušao mnogo dobrih free improv i free jazz albuma, ali ja sam se za ovih par godina opasno navukao na Nadienov urnebesni stil svirke i obećanje njegovog susreta sa Wardom je kao da ste siromašnom duvaču lepka ispred nosa mahnuli ukusno, artistički napravljenim spidbolom povećih domenzija. Ni jedna cena, ako se razumemo, u tom trenutku ne deluje previsoko.

Alex Ward / James Paul Nadien: Voracity je svakako korektno naslovljen album. ,,Proždrljivost" već kao reč na srpskom ima tu visceralnu, sočnu dimenziju da vam se čini kako žvaćete polomljene slogove dok je izgovarate a sa svih strana pršte sokovi i ispadaju komadići i muzika koju su ova dva čoveka privolela na traku u punoj meri prenosi ovaj osećaj u zvučnu ravan. Voracity je obilna, skoro preobilna ploča dugačkih, spektakularnih improvizacija. U naporu da mi razgori glad do nekontrolisanih granica, James je u mejlu naveo: kako je ovo ,,Five insane tracks of really detailed improvisations", ali ovaj opis dobacuje do možda 40% onoga što ćete čuti na Voracity. Nakon ove granice počinjete da vidite zmajeve a nakon TOGA čućete i momente gotovo čistog džeza gde klarinetista i bubnjar, dok oko njih lete komadići pulverizovanog građevinskog materijala i pocepane armature, svinguju kao da su u nekom kafeu na Menhetnu i sviraju poslednju stvar pre nego što će otići na pauzu da sabiju po jedno hladno pivo i smotaju marokanski džok.

O Jamesu Paulu Nadienu sam pisao mnogo puta, poslednji put baš letos, peneći od oduševljenja na drugi album njegovog trija Toadal Package (https://cvecezla.wordpress.com/2025/09/07/jazz-nedeljom-toadal-package-toadal-package/). Ovo je bila ploča power-trio improvizacija sa količinom distorzije od koje bi i Chaos UK malo trepnuli a volumenom odvrnutim tako da bi vam i Extreme Noise Terror iz druge sobe doviknuli da malo smanjite to, jebote, ne može da se misli. Generacija Z, ha? Ispostavlja se da su gluvlji nego mi koji četrdeset godina sluh bacamo na samo najteža iskušenja samo najfinijim izborom najglasnije buke.

Tako da o Jamesu ne moram da ponovo detaljišem, da objašnjavam koje je škole završio i sa kime je sve svirao. Dovoljno je da ovom prilikom kažem da momak iz Bruklina sa ovim albumom prilazi opasno visoko samom vrhu moje liste savremenih free jazz bubnjara, toliko blizu zapravo da može da namiriše gel za kosu koji koristi Weasel Walter, a sigurno ga koristi otkada je pre više od dvadeset godina rešio da izda hardkor i napusti vetroviti Čikago za račun kalifornijske klime i bogate palete sladoleda.

Radije, da kažemo da je Alex Ward, Jamesov sparing partner na ovom albumu, neko za koga ste verovatno čuli ali možda niste bili svesni da je u pitanju neka vrsta free improv wunderkinda. Ward je Britanac, rođen 1974. godine u Linkolnširu, danas baziran u Londonu i većina ljudi ga zna pre svega kao muzičara koji je sarađivao sa Thurstonom Mooreom u projektima kao što su Galaxies i New Noise Guitar Explorations. No, mi nismo većina ljudi i Alex Ward je pre svega klarinetista i njegov rad na free improv sceni seže još u osamdesete godine prošlog veka kada je kao dvanaestogodišnjak 1986. godine susreo Dereka Baileyja. Patrijarh britanske slobodne improvizacije je u Wardu prepoznao vanserijski talenat i počeo da ga uključuje u sesije koje je radio sa svojim projektom Company, rotirajućom grupom muzičara što inače možda ne bi imali prilike da rade jedni sa drugima. Tako se klinac odjednom zatekao usred formacije kroz koju su prolazili i takvi likovi kao što su Evan Parker, Anthony Braxton, Tristan Honsinger, Misha Mengelberg, Lol Coxhill, Fred Frith, Steve Beresford, Steve Lacy, Lee Konitz, Jamie Muir, Johnny Dyani, Wadada Leo Smith, Han Bennink, Eugene Chadbourne, Henry Kaiser, John Zorn, Buckethead...

Ward je dalje nastavio da radi u polju slobodne improvizacije i eksperimentalne muzike, sarađujući sa raznim muzičarima kao što su Steve Noble, Dominic Lash, Kay Grant, Joe Morris, Weasel Walter (notabilno i kao jedan od članova The Flying Luttenbachers a gde je i James Paul Nadien odradio svoje smene), a predvodeći i neke svoje projekte. Nabrojaću bendove u kojima on svira ili ih predvodi a koje treba da pronađete i čujete, kao što su Dead Days Beyond Help, (This is Not) This Heat (sa Bullenom i Haywardom), Alex Ward Quartet (Steve Noble na bubnjevima) i svakako Deadly Orgone Radiation, razorni noiseprov trio sa Weaselom Walterom na bubnjevima i Jamesom Sedwardsom na gitari.

No sve ovo jedva da će vas lubricirati da izdržite intenzitet sa kojim Voracity istrčava na teren i umesto da šutne loptu sa centra, kreće direktno kopačkomu glavu. Ovde se igra bez faula, na kontakt, žestoko i do koske.

Ward je prevashodno klarinetista, da, ali na dve kompozicije na ovom albumu on svira gitaru i, OH JEBOTE, koliko on dobro svira tu gitaru. Deceitful Mechanics koja album otvara stiže od nula do 666 pre nego što ste stigli da trepnete i ovde Nadienov energični, senzitivni ali agresivni stil svirke, sa mnogo udaraca i čestim promenama smera, tempa i boje nalazi opasnog sparing partnera u Wardu.

Ward je, ispostavlja, se, VEOMA jak gitarista, pogotovo što su, u skladu sa tim da je prve profesionalne momente imao svirajući sa Derekom Baileyjem, njegova tehnika i zvuk mnogo više old school od onoga što ste, recimo, slušali na Toadal Package. Tamo su ljudi koristili mnogo efekata i svoje gitare provlačili kroz šumu pedala i kablova. Ovde, pak, a u skladu sa baileyjevskom ugodno purističkom estetikom, Ward uglavnom pronalazi brisani prostor između električne gitare i njenog pojačala, bez mnogo dodatnih efekata, koristeći pre svega ,,nativne" efekte i izvanrednu tehniku da od nečeg poznatog napravi nešto vanzemaljsko. Ovde nema stereo-pedala, digitalnih kompresora, flendžera, gejtovanja, njegova gitara je distorzirana sirovo i ,,prirodno" a zvuk koji on proizvodi se modifikuje pre svega rukama, dakle, spretnim denflovanjem i oslobađanjem žica, perfektnom kontrolom volumena pomoću potenciometra na samoj gitari.

Wardova svirka je svakako agresivnija od onog što bi bio neki prosek za Dereka Baileyja (mada, poslušajte još jednom šta je pokojni titan uradio Patu Methenyju na Sign of the Four), i u njoj ima i propisnih ,,metal" ili noisecore elemenata. No, najimpresivnije je to sa koliko se autoriteta dvojica muzičara iz dve različite generacije, sa dva različita kontinenta, a koja su ovom prilikom prvi put svirala zajedno, iz muzike koja u prvih trideset sekundi deluje kao ejakulatorni krešendo za koji ne možete da verujete da je potrajao i ovoliko (i da li je to uopšte ZDRAVO), izvlače OGROMNU kilometražu. Niko ne bi trebalo da ume da svira ovoliko agresivno ovoliko dugo a da je to pritom ovoliko inventivno sve vreme. Deceitful Mechanics traje skoro petnaest minuta i ide skoro sve vreme uzlaznom putanjom, kao da vam na svakih dvadeset sekundi kotrljajućim australijskim naglaskom govori ,,Thats' not a crescendo. THAT'S a crescendo". Kada pri kraju Ward ubaci u najvišu mogući brzinu imate utisak da mu se ruka do lakta uplela u žice a Nadien na ovo odgovara najtežim oružjem iz bubnjarskog arsenala ispaljujući rafale blastbitova kao da su devedesete godine prošlog veka a on svira u grindcore bendu koji sprema svoje prvo izdanje za Hydrahead.

Rebirthed on a Whim* koja kreće posle ovog pokolja je, nominalno, nežnija jer ovde Ward prelazi na klarinet pa je čisto u pogledu boje i teksture u pitanju nešto džezerskiji komad. Ali ni intenzitet ni inventivnost ne opadaju. Nadien i Ward jedan drugog očigledno čuju jako dobro ali i imaju telepatsko, instant-razumevanje onog što ovaj drugi radi pa je ova kompozicija ponovo jedan apsolutni pljusak nota i ritmova. Nadienovi bubnjevi su naštimovani visoko i denflovani tako da njegova hiperkinetička svirka zvuči kao armija mrava koja trči preko bojnog polja a klarinet je onda kao bombarderska formacija bumbara koji ga nadleću i spuštaju se nadole u vrtoglavim piruetama.
*WTF. Kada je ,,rebirthed" postala reč? Zašto me Niko nije obavestio? Da ne uleti lingvistička policija i polupa nas sve zajedno ovde?

Weasel Walter u svom tekstu koji stiže uz album ukazuje da muzičari na ovom albumu, pored agresivne, razuzdane svirke imaju i momente ranjivosti, ali ne znam čak i je li to prava reč. U Rebirthed on a Whim čujemo Warda kako svira razdragane džezerske solaže a Nadien na par mesta zaista pređe u sving i ovo je više jedna relaksirana, sve-je-dopušteno-ako-zvuči-dobro improvizacija ljudi koji imaju skoro totalno poznavanje popularne i avangardne muzike, nego nekakvo programsko otvaranje grudnog koša pred publikom da ona dotakne živo, kucajuće srce.

No, hitam da dodam, Voracity je POTPUNO iskrena, potpuno neposredna ploča, bez glume i prolaska kroz obavezne sastave, improvizovana na vrhovima prstiju i sa svim rizicima koje uobičajeno podrazumevamo za artiste na trapezu. Naravno, Ward i Nadien ne rizikuju živote u svojoj muzici ali siguran sam da osećaju isti adrenalinski pljusak u sebi dok protrčavaju kroz skale u ritmove i trude se da ne poginu ni pri jednoj harmonskoj promeni ili ulasku u novi tempo. Voltvitmenovska Contains Multitudes je onda srazmerno kraći ali ne zaista ,,tiši" komad, možda najbliži ,,pravom" džezu od celog materijala. Ward ovde na klarinetu radi mnogo i snažno a Nadien svira više ritmova u isto vreme.

Za Skiffle 2 Nadien zvuči distorzirano i agresivno već u prvih par taktova a Ward je opet na gitari. I ovo je nešto kraći komad od onog koji je album otvorio ali buka koju muzičari dižu je STRAHOVITA. Ipak, ni ovde se zvuk ne otima izvođačima i osećaj vratolomnog kretanja unapred, u istom smeru, sa istim ciljem nikada ne nestaje.

Poslednja, Eels With Wings je povratak u duže forme i mada je u proseku apstraktnija i komparativno kontemplativnija nego najveći deo albuma do tog momenta, i ovde ćemo čuti mnogo vratolomnih momenata promena smera i volumena. Ward je strašan klarinetista, pa i ovde, kao i u nekim prethodnim momentima čujemo kako jezik koristi da notama da poseban,dodatni vibrato a Nadien u ovoj kompoziciji podseća da nije samo brkato, humanoidno pakovanje dinamita i nudi ljupke teksture i dobar sving.

Voracity je album slobodnih improvizacija koje, uprkos agresivnoj svirci i abrazivnom zvuku zapravo sve vreme zvuče uzbudljivo, zanimljivo, pa i primamljivo, čak i za ljude koji inače ne slušaju ovakvu muziku. Da iskoristim najprirodnije moguće poređenje, dakle, video igre: Voracity je kao da igrate igru Bayonetta 2 i u bosfajtovima u kojima nemate pojma koje su šeme napada vaših protivnika sebe hvatate kako intuitivno reagujete na svaki od njih pravilnim izmicanjima, pravovremenim skokovima i vešto odmerenim komboima. Nekako, iako se borite, vi i protivnik istovremeno izvodite vrtoglavo kompleksni ples u kome se umesto rastrzanosti i strave vide sklad i lepota. Voracity je BAŠ TAKVO iskustvo.

Slušajte ovaj album – izašao za Jamesovu etiketu JPN – a onda i bombardujte Jamesa i Alexa porukama gde ćete zahtevati da isteraju ovaj šou na proverbijalni drum i tokom te turneje obiđu i nas. Naprosto, ovo je suviše dobro da bi se završilo na jednom jedinom albumu:

https://wardnadienduo.bandcamp.com/album/voracity
https://alexward.bandcamp.com/album/voracity

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 22-02-2026, 12:49:13

Danas ćemo malo na sever Evrope po ekstazu a malo na istočnu obalu severne Amerike po, uh, dobro zezanje?

Baltički džez je nešto za šta, za razliku od skandinavskog, ne nalazim dovoljno prostora u svom životu, pa možda da od ove Nedelje krenemo u ispravljanje te krive drine. Kārlis Auziņš Double Trio: Equilibrium Suite mi deluje kao odličan polazna tačka imajući u vidu da je ovo ambiciozna, dugačka kompozicija podeljena u pet stavova (sa sve interludijima između) koja se trudi da predstavi slušaocu savremeni ritual i ,,povede ga na put ka unutrašnjoj ravnoteži i miru". Oh, i napisao ju je jedan od najzanimljivijih latvijskih i baltičkih saksofonista, džezera i improvizatora u Latviji i čitavom Baltičkom regionu.

Kārlis Auziņš je rođen 1988. godine i išao u muzičku školu Madona a gde mu je tutor bio klarinetista i dirigent Andrejs Cepītis. Auziņš je pokazao talenat za muziku pa je onda studirao i završio Amsterdamski muzički konzervatorijum a master studije je uspešno kompletirao na kopenhagenškoj visokoj školi Rhythmic Music Conservatory. Od 2017. godine počinje da objavljuje sopstvenu muziku i njegov debi-solo album Images in Regard of The Central Reference System je bio nominovan za nekoliko nagrada u Latviji. Isto se desilo i sa albumom Oneness And the Transcendent Truth 2019. godine a sa triom Auziņš⋅Čudars⋅Arutyunyan je 2018. godine i dobio nagradu za najbolji džez album 2018. godine.

Nakon što je 2023. godine bio nominovan za Latvijsku veliku muzičku nagradu – što je najveća nagrada koja se dodeljuje u latvijskoj muzici svake godine – 2025. godine ju je i dobio. Sigurno nije smetalo što je ovo maštovit kompozitor, zanimljiv izvođač i neko ko je svirao sa velikim imenima od kojih ćemo pomenuti samo recimo ova: Uri Cane, Jim Black, Michael Moore, Achim Kaufman...

Auziņš ima dosta aktivnih projekata. Na primer, Kārlis Auziņš Quartet je klasična saksofon-kontrabas-klavir-bubanj postava u kojoj se sviraju Auziņšove kompozicije i improvizuje na njegove teme. Pomenuti Auziņš⋅Čudars⋅Arutyunyan je eksperimentalni trio u kome su Auziņš i Čudars glavni kompozitori a Kārlis Auziņš | Rihards Plešanovs je meditativni duo saksofona i klavira. Mount Meander je kvartet posvećen čistoj improvizaciji, dok je Kārlis Auziņš "String of Winds" Project, inspirisan indijskom i afričkom muzikom kombinacija džez-trija sa gudačkim kvartetom.

Kārlis Auziņš Double Trio, a koji je i snimio ovaj album je onda neka vrsta pokušaja da se pomire Auziņšova interesovanja za meditativnu, transcendentnu muziku sa jedne strane i za eksplozivnu, na energičnom ritmu zasnovanu improvizaciju. Ovo je postava sa dva kontrabasa i dva bubnja gde na sredini stoji saksofonista i predvodi ove dve ritam-sekcije, a okupljena pre svega da bi svirala Equilibrium Suite, dakle kompoziciju koja se čuje na baš ovom albumu. Kārlis Auziņš Double Trio, naravno, nastupa i uživo i koncerti koji su rađeni 2024. godine su nominovani za razne nagrade.

Auziņš pojašnjava da je za njega muzika uvek bila izvor utehe i izlečenja a da je improvizacija najbolji alat da se u mraku pronađe svetlo. U korenu Equilibrium Suite je onda, ne mnogo iznenađujuće, ekstatični džez iz njegove klasične ere. Auziņš pominje da je originalno ova kompozicija krenula da se razvija kao posveta radovima Johna Coltranea i pominje Alberta Aylera i Pharoaha Sandersa kao jasne uzore.

No, iako se na momente može čuti Coltrane u ovoj muzici, Auziņš nije nikakav imitator i njegova svirka, ali i sama kompozicija su osobeni i originalni. Kada svira sopran saksofon, kao što je na primer u četvrtom stavu kompozicije, Celebration, ovo je u potpunosti ličan izraz, zasnovan na kompulzivnom ritmu i sinkopiranim, hipnotičkim improvizacijama na duvačkom instrumentu.

Ono što Equilibrium Suite nije je ,,bučna" muzika. Auziņš očigledno ne izjednačava ,,ekstazu" sa volumenom zvuka pa su i najenergičniji momenti ovog albuma prijatni za uho publike koja se od Coltranea ili Aylera distancirala kada su njihova izvođenja počela da klimakse pronalaze u ekstremnim tehnikama i distorziranim kricima tenor saksofona. Kada svira tenor saksofon, Auziņš ima prijatan, topao ton a prisustvo dva kontrabasa i dva seta bubnjeva u osnovi kompozicije dodaje njegovim improvizacijama jednu gustu teksturu tamnih zvukova, ali i višesmernog, kinetičkog gruva koji odlično nosi njegove melodične meditacije. Tako, svita počinje vrlo tihim, ritma lišenim kontemplacijama u uvodnom delu i prvom stavu (Perspektiva) pa nakon razvoja kroz solo bubnjeve ulazi u drugi stav (Pursuit) koji je istovremeno nemiran i energičan ali i evokativan, sa lepim post-bop soliranjima na saksofonu.

Pred kraj svite se ponovo ulazi u meditativni modus pa je Uvod za peti deo ljupka, čak i malo romantična saksofonska maštarija koju kontrabasisti prate gudalima a onda je peti stav, I want to tell you, neka vrsta aylerovske religiozne himne, izvedene suptilno, bez forsiranja, sa optimističnom međuigrom duvača i gudača. Album ipak završava sopran saksofon u kratkom Epilogu, nudeći dostojanstven i nežan, suptilan zaključak o toj ravnoteži i miru koji se dosežu kroz posvećeni ritual i svesnu potragu za nečim iznad banalnog postojanja. Lepo:

https://karlisauzins.bandcamp.com/album/equilibrium-suite

Dobro, a sada provod. Bobby Previte: VISITOR I: Parlor Organ je ploča na kojoj proslavljeni njujorški bubnjar, perkusionista i avangardista svira ne svoj matični instrument niti išta što bi bilo bogougodno udariti već, eh, orgulje. Naravno, ne one crkvene, masivne koje imaju pomalo zastrašujući zvuk već baš ,,parlor organ", smanjenu verziju instrumenta koja je postala popularna u američkim domovima krajem devetnaestog stoleća kao nešto što zapravo može da vam stane u dnevnu sobu i oko čega se može – simbolički ali i fizički – okupiti cela porodica. Sa korišćenjem vibrirajućih metalnih pločica za proizvodnju zvuka – namesto ogromnih cevi koje su korišćene u crkvenim orguljama – ovaj instrument ima i viši ton i manji volumen od starijeg brata i jednu toplu, prijateljsku boju koja nekako po prirodi stvari zaziva muzičara da se razigra, eksperimentiše, svira duhovito i zabavno.

A šta je Bobby Previte drugo ako nije razigran, duhovit i zabavan? Uostalom, ovo je čovek koji je završio ekonomiju na univerzitetu u Bafalu, i umesto da sedne da zgrće pare kao, ne znam, berzanski broker ili komercijalista u nekoj velikoj firmi, on je studije udaraljki, koje je učio paralelno sa ekonomijom, pretvorio u svoju profesionalnu karijeru. Rođen na Nijagarinim vodopadima 1951. godine, Previte će se krajem sedamdesetih preseliti u Njujork, u samo grotlo bujajuće Nove muzike i postati jedan od stožernih likova Downtown scene, radeći decenijama sa njenim glavnim likovima poput Johna Zorna, Waynea Horwitza, Elliotta Sharpa... Previte je, naravno, odradio i neke od smena sa muzičarima od izvan Njujorka (npr. u improvizatorskom kvartetu Ponga, gde su on i Wayne Horwitz sarađivali sa ekipom iz Sijetla), svirao sa Tomom Waitsom na Rain Dogs, ozvučio nekoliko serijala kultne anime serije Cowboy Bebop (a u kompozicijama koje je pisala Yoko Kano), snimio jedan album sa Williamom Burroughsom. Naravno, neka od najzanimljivijih Previteovih izvođenja čuo sam na raznim Zornovim radovima za filmove tokom druge polovine osamdesetih i prve polovine devedesetih, a Previte je svirao i na The Big Gundown, dakle, na Zornovom albumu aranžmana Ennia Morriconea, na prvom snimljenom/ izdatom izvođenju Zornove proslavljene kompozicije Cobra, na Zornovoj posveti Mickeyju Spillaneu...

Hoću da kažem, Previte je svirao mnogo, BAŠ MNOGO različite i zanimljive muzike, ali Previte nije samo pouzdani perkusionista koga zovete kada vam treba neko ko će da uči brzo i radi bez greške. On je i veoma prolifičan kompozitor koji muziku razume na mnogo nivoa i u stanju je da napiše i aranžira veoma kompleksne kompozicije za multiple instrumente i da sve to zvuči smisleno i spontano. Na : VISITOR I: Parlor Organ je ovaj njegov kapacitet, pak, izvrnut naopako i na ovom albumu Previte demonstrira sposobnost da radi u jednom izvanredno svedenom kontekstu i da opet zablista.

VISITOR je, naime, serija albuma (do sada ih je Previte snimio šest i, veli, nastavlja da snima, ali je za sada izdao samo ovaj jedan) na kojima Bobby uzima na sebe ulogu ,,posetioca" odnosno laća se instrumenata koji mu nisu ,,matični" i sebi stavlja dodatnu limitaciju da sva muzika na albumima mora da bude odsvirana u realnom vremenu, bez nasnimavanja.

Previteova ambicija je da ovde ne samo sebi postavi tehnički izazov već i da istraži teritorije koje ne poznaje i da, idealno, pronađe muziku koja neće biti deo uobičajenog vokabulara instrumenta na kome je izvodi. Može li ova muzika da izbegne klišea, pita se on, i da se poveže sa ,,nečim primarnim" zato što je ,,bezbednost onog što je poznato uklonjena"? Sudeći po VISITOR I: Parlor Organ – može. Ovo je album zabavne, svedene a opet eminentno bogate muzike koja mnogo manje asocira na tradicionalnu američku pesmu kakvu očekujete da su porodice pevale okupljene oko orgulja na prelazu devetnaestog u dvadeseti vek, a mnogo više na, recimo, minimalni elektronski plesni zvuk sa početka ovog stoleća.

Uobičajene harmonije koje očekujete da čujete na orguljama ovde su dopunjene minimalnim, sinkopiranim ritmovima kakve smo decenijama unazad slušali na Warpovim izdanjima što su ih potpisivali Cristopher Clark ili (rani) Autechre. Previte kompozicijama daje utilitarna imena, poput Rock ili Tango Rock, Ballad Jazz i Jazz Tango, ali ovo su više asocijacije u njegovoj glavi nego oštre žanrovske klasifikacije. Svakako u ritmovima možemo da čujemo bosanovu i, ako se baš potrudimo, Tango, ali muzika je ovde mnogo fluidnija nego što bi bila da je Previte seo i sebi zadao ,,bezbedne" mete kao što je pisanje jednog tanga, jedne bosanove, jednog rok ili jednog džez komada.

No, ono što karakteriše VISITOR I: Parlor Organ je to da su ovo i dalje vrlo čvrste, vrlo distinktne kompozicije. Previte je iskusan improvizator i ovaj album svakako prikazuje njegov izvanrednu intuiciju da se šeta po klavijaturi orgulja i nudi instant-teme i varijacije na njih, ali je u osnovi svakog komada ovde jasno postavljena ritmička i harmonska struktura i ovo je u nekom smislu veoma ,,pop" izdanje velikog muzičara, samo naravno, izvedeno u ekstremno svedenom zvučnom kontekstu. Previte je jedan od onih ljudi koji akademski eksperiment umeju da učine zabavnim i VISITOR I: Parlor Organ je, u masteringu klavijaturiste Jamieja Safta, još jedne Downtown legende, savršen primer za to.

U mesecima koji slede dobićemo i naredna VISITOR izdanja – na drugom albumu Previte svira električnu gitaru, na trećem sintisajzer, na četvrtom klavir, na petom crkvene orgulje a na šestom električni bas – a VISITOR I: Parlor Organ je veoma zabavno otvaranje ovog ciklusa i obećanje dosta lepih stvari do kraja godine. Slušajte:

https://bobbyprevite.bandcamp.com/album/visitor-i-parlor-organ

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 01-03-2026, 12:20:49

Danas smo veoma darežljivi, pa slušamo čak tri nova albuma sa tri vrlo osobena pogleda na savremeni džez i njegova spajanja sa drugim muzičkim svetovima, a sve u okviru moderne evropske muzike. Ako volite klasičan hardbop i cool jazz, radovaćete se. Ako volite akademsku, ozbiljnu muziku i njene pustolovne susrete sa džez improvizacijom, oduševićete se. Čak i ako volite kad džez krene da koketira pa se i dobro povata sa rokom i serijalizmom U ISTO VREME, nećete biti razočarani. Idemo:

Prvi album koji danas slušamo dolazi iz Nizozemske i izašao je krajem Januara kao najnoviji projekat čoveka nemirna duha i vrlo širokih muzičkih interesovanja, nastao na secištu džeza, moderne kompozicije ali i roka, pa i metala, istovremeno razuzdan po idejama i viziji ali disciplinovan u formi i izvedbi. Friso van Wijk's Candy Container je album muzike urađene za sekstet koja će vam dobro prodrmati i intelektualne i motoričke kapacitete svojom kinetičkom energijom ali i sposobnošću da kreira evokativne, kinematske zvučne slike.

Friso van Wijk je kompozitor iz Roterdama ali pre svega, da ukažemo, bubnjar i perkusionista. Sam za sebe kaže da svoju muziku uvek posmatra kroz ,,hiperekspresionističko sočivo" ali i da ona ide celim spektrom od ,,totalne racionalizacije" do ,,visoke intuicije". Dakle, pričamo o standardnom ,,novomuzičkom" pristupu utemeljenom u postmodernističkom eklekticizmu, žanrovskom agnosticizmu, jednom visokokonceptualizovanom sve-plus-sudopera načinu kreiranja muzike i njenom izvođenju sa takvim zaraznim entuzijazmom da čak ni najnamrgođeniji mrzitelji avangarde ovde ne mogu a da povremeno sebe ne uhvate kako tapkaju nogom ili klimaju glavom u odobravanju.

Van Wijk predaje na roterdamskom konzervatorijumu Cotards i neki od članova Candy Container su studirali na ovoj visokoj školi – na primer alt-saksofonista Jasper van Damme – tako da ovde imamo posla sa muzikom koja je u velikoj meri informisana formalnim, istorijskim poznavanjem klasike i džeza, ali onda u svom ovaploćenju ona nastoji da bude iznenađujuća, pa i spontana u tome kako se u vrlo strukturiranim kompozicijama pravi prostor za čistu improvizaciju i p(r)oigravanje.

Van Wijk ima mnogo različitih aktivnih projekata i generalno piše muziku za različite ansamble, kako za velike, od preko deset članova, tako i za manje, klasičnije ,,bendove". Njegov sajt daje lep i jasan pregled njegovih muzičkih radova (https://frisovanwijck.nl/), a Candy Container je srazmerno nov projekat – ,,grupa energičnih virtuoza" – inspirisan jednako džezom, progresivnim rokom i metalom, kao i serijalnom muzikom Pierrea Bouleza i aleatornim pristupima koje je Stockhausen razvijao bežeći od ,,čistog" serijalizma. Pominju se i autori poput Joycea i E.E. Cummingsa i skoro da je moguće već čuti kako ova muzika zvuči čim iščitate taj spisak uticaja.

No, dokaz je uvek u pudingu pa mi je zadovoljstvo da kažem da je Candy Container album kvalitetnih, vrlo kinematskih kompozicija velike dinamike i snažnih slika. Van Wijk voli snažne, motoričke ritmove i u njegovim postavkama za ove komade se čuju prog-rokerski i džez-rokerski koreni ali, opet, veliki deo muzike je veoma planski postavljen u neobične, često maltene neprebrojive metrike i ritmove, okrenut više ka slikama i atmosferama nego ka ritmičnosti, Najbolji primer je svakako najduža, devetnaestominutna All set? koja zaista zvuči kao lagano, metodično građenje pripreme za to da se kompozicija započne bar do polovine svog vremena, sastavljena od malih krešenda i hvatanja zaleta, pre nego što pređe u free jazz frikaut, pa onda u čistu apstrakciju.

Druge kompozicije jednako imaju taj disruptivni pristup, sa postavljanjem tema kroz duvače a onda komplikovanjem kroz složene ritmove i improvizacije (The Return of the Returning Returner) ili spajanjem džez-roka, free jazza i serijalističkog organizovanog haosa u Zombie Horses from Outer Space.

Van Wijk ima izvrsne saradnike, tu pomenutu ekipu energičnih virtuoza, i pored van Dammea ovde imamo i odličnog tenor saksofonistu po imenu Joao Driessen, dvojicu gitarista (Jorn ten Hoopen, Frank Jonas) i električnog basistu Basa Kloostermana. I, sad, zaista vam trebaju virtuozi da odsviraju van Wijkove kompozicije, ne samo jer umeju da budu tehnički zahtevne već i jer ova muzika mora da kroz svoj visoko artificijelni pristup – spajanjem ne uvek srodnih žanrova, kreiranjem namerno neprirodnih metrika i korišćenjem egzotičnih harmonija – plasira čistu, nepatvorenu energiju. I ovi ljudi to rade, pa je količina moćne džez improvizacije ovde veoma zadovoljavajuća a čist, kvalitetan miks znači i da ćete u van Wijkovim vrlo gustim kompozicijama gde često svi sviraju u isto vreme velikom snagom moći uvek da se razaberete. Vrlo dobro:

https://trytonerecords.bandcamp.com/album/candy-container

Drugi album za danas je opet nekakav spoj akademske muzike i jazza, ovog puta tako da imamo jednog vrlo avanturističkog džez saksofonistu kako nastupa sa simfonijskim orkestrom i improvizuje uz jednu od najvećih kompozicija sa početka prošlog veka, remek delo kasnog romantizma i ranog modernizma, predložak za slavni balet pod nazivom Žar-ptica, iz pera velikog Igora Stravinskog.

Orchestre symphonique Ose! & Lionel Martin: L'oiseau de feu je, dakle, projekat aranžiranja i izvođenja velikog dela Stravinskog u novoj viziji koja će spojiti ruski folklor, evropsku ranu modernističku muziku i savremeni eksperimentalni džez u nečemu što treba da ima i glavu i rep i smisao i razlog da postoji. Poznajući Lionela Martina, bio sam veoma zainteresovan da čujem snimak izvođenja ove kompozicije iz opere u Sent etjenu Oktobra 2022. godine, u produkciji uglednog festivala Rhino Jazz, i nisam se razočarao.

Martin je neko ko u francuski džez i improvizaciju unosi dobrodošle interferencije i zanimljiv haos. O Martinu sam već pisao pre nekoliko godina hvaleći njegov etnički-fjužn-džez-folk projekat uKanDanZ (https://cvecezla.wordpress.com/2023/05/28/jazz-nedeljom-ukandanz-kemekem-%e1%8a%a8%e1%88%98%e1%8a%a8%e1%88%9d/) koji je svakako napravio značajno veće napore da leči postkolonijalne rane od, jelte, prosečnog etničkog-fjužn-džez-folk projekta iz zapadne Evrope. Martin je, kako rekosmo čovek mnogih interesovanja i nepresušne energije, koja mu treba da bi između ostalog vodio i svoju etiketu, Ouch! Records a koja i publikuje ovaj album.

Žar-ptica je, reći će vam svaki ljubitelj Igora Stravinskog, bio momenat kada je ovaj ruski kompozitor napravio svoj veliki, presudni prodor na pariskoj, francuskoj i generalno zapadnoevropskoj sceni i koja je odredila ostatak njegovog života. A ova je muzika, kako to često biva, nastajala pod priličnim pritiskom, jer je tada tek dvadesetosmogodišnji kompozitor, hvaljen za svoje dotadašnje radove, dobio narudžbinu od baletskog impresarija Sergeja Pavloviča Djagiljeva da napiše komad koji će rešiti finansijske probleme njegove trupe što je u Parizu posle inicijalnih uspeha, bila suočena sa brojnim problemima. Kako je – delom i na ime rada Djagiljevovih plesača – ruski folklor postao interesantan publici u zapadnoj Evropi, od Stravinskog je traženo da muzika za novi balet ima jaku sponu sa Rusijom. Plesači su osnovali komitet koji je pisao scenario za balet inspirišući se ruskom poezijom i bajkama a Stravinski, koji je već sarađivao sa Djagiljevim je seo sa Andrejem Rimskim-Korsakovim (sinom Nikolaja Rimskog-Korsakova pod kojim je Stravinski studirao), kome će muzika na kraju biti posvećena, da napiše skor.

Zanimljivo je da je Stravinski u početku bio dosta defanzivan spram ove muzike, govoreći da je napravljena da bude isuviše deskriptivna, što nije bilo onako kako bi on normalno pisao, ali kada je po prvi put u životu došao u Pariz, da prisustvuje premijeri baleta, suočio se sa neslućenim uspehom i pohvalama. Kritika je na sva usta hvalila i koreografiju i scenografiju i kostime, ali je i muzika dobila veoma snažne pozitivne reakcije. Tadašnji opinion-mejkeri su bili oduševljeni prominentnim ruskim folk-motivima u skoru i proglašavali Igora jedinim pravim naslednikom velikih ruskih klasičnih kompozitora poput Rimskog-Korsakova, Musorgskog, Borodina... Stravinskog će na ime ovog baleta želeti da upoznaju brojne pariske važne figure, poput Sare Bernar, Žana Koktoa, Morisa Ravela, Marsela Prusta, Andrea Žida, a Debisi je posle završetka premijernog izvođenja izveden na pozornicu da čestita mladom kolegi i pozove ga na večeru, čime će započeti njihovo dugo prijateljstvo.

U Rusiji je ova muzika primljena sa manje entuzijazma – generalno se tamošnjoj publici i kritičarima nije dopalo kako je Stravinski kombinovao modernističke pristupe sa klasičnim temama, a disonantni momenti su smatrani manirističkim i jalovom zamenom za nedostajuće ideje – mada je Rahmanjinov, makar bio oduševljen. No, Žar-ptica je bila prvi nesumnjivi hit za Stravinskog i obezbedila mu ne samo dalju plodnu saradnju sa Djagiljevim za koga će u naredne dve godine napisati još dva uspešna baleta, uključujući legendarno Posvećenje proleća, već i ostatak velike karijere.

Album o kome danas pričamo je jedna kratka, ljupka kondenzacija originalnog materijala Stravinskog sa lepom ravnotežom između originalnog skora i improvizacije cenjenog soliste, ali i finim balansom između te ranomodernističke i romantičarske fantazije sa džezerskim pristupom improvizovanju. Martin će već tokom uvodnog dela izleteti iz proverbijalnog rezervata i raditi onomatopeje glasanja ptice i njegov tenor saksofon je ovde uvek interesantan sparing-partner onome što radi orkestar.

Lako bi bilo ovo izvođenje nazvati ekscentričnim, na kraju krajeva, Martin je i ceo nastup odsvirao u kostimu od vatreno crvenog perja, ali ovo bi bio propust u prepoznavanju koliko je već originalna kompozicija Stravinskog bila smela i u svoj spoj folklora i avangarde programski ugradila mnogo prostora za prelaženje preko granica i nalaženje novih muzičkih mapa.

,,Deskriptivnost" koja je Stravinskog isprva malo žuljala ovde je podvučena vrlo energičnim, vrlo kinematičnim izvođenjem od strane orkestra, sa mnogo fantastičnih slika koje smo, sa čitavim vekom vremena da ih slušamo mnogo puta, promislimo, prepoznamo njihov uticaj na dalju istoriju muzike danas skloni da vidimo i kao objekte nostalgije, pa je zato ovo drugačije izvođenje tako osvežavajuće. Martinov saksofon je jedna nova dimenzija u poznatom okruženju, način da se osvetle delovi kompleksa što ga je Stravinski izgradio i u kome veliki deo muzike živi poslednjih stodvadeset godina. I mada na ovom albumu nećete čuti mnogo svingovanja, hoćete čuti snažne i odvažne džez improvizacije koje se izdižu iznad gudačkih detonacija i picikato-sprintova kroz skale i daju svemu meru razigrane, obešenjačke zabave koja je uvek i bila deo plana.

https://lionelmartinsax.bandcamp.com/album/loiseau-de-feu

Za kraj današnjeg muzičkog intermeca imamo jedan čisto džez album jer nekada samo želite da čujete dobar sving, prijatan šafl i dvojicu saksofonista koji soliraju u isto vreme. Baptiste Herbin, Michael Cheret: Side by Side je ploča romantičnog old school hardbopa, sva u veselim, poletnim temama i dobrohotnim improvizacijama gde dva dobra prijatelja vrlo primetno uživaju radeći jedan uz drugog i trudeći se da jedan drugog oduševe svojim idejama.

Michael Cheret i Baptiste Herbin su obojica iskusni saksofonisti sa decenijama rada, snimanja i komponovanja iza sebe. Individualno su svirali sa mnogo poznatih domaćih i stranih muzičara, nastupali u mnogo stranih zemalja (uključujući, naravno, i Srbiju) a druže se i zajednički rade više od dvadeset godina. Jedan od njihovih aktuelnih projekata se zove Herbin-Cheret West Coast quartet i to je postava koja je snimila i ovaj album. Pored njih dvojice na svojim matičnim instrumentima u postavi su i kontrabasista Patrick Maradan, kao i bubnjar Philippe Mainez, obojica iz Liona, a gde Cheret i predaje na konzervatorijumu.

Cheret i Herbin generalno rade u dosta različitih idioma. Cheret je tokom svoje tridesetogodišnje karijere radio sa američkim muzičarima kao što su Scott Hamilton, Ralph Bowen, Frank Lacy, Don Braden, Ralph Moore, Gene Perla i sa britanskim trubačem Damonom Brownom, a danas veliki deo vremena provodi kao putujući edukator, odlazeći na različita mesta po Francuskoj gde drži master-klaseve kako za džezere tako i za klasične muzičare koji žele da se upoznaju sa džezom. Herbin je, sa svoje strane neko ko radi i u polju latin-džeza, nosilac je nagrade Django Reinhardt, a 2019. godine ga je francuska Akademija džeza proglasila za muzičara godine.

Za ovaj kvartet je glavna inspiracija bio američki džez iz hardbop i cool jazz faze evolucije ove muzike i koncepcija benda je pre svega utemeljena na aranžiranju pesama saksofoniste Gerryja Mulligana. Mulligan, cenjeni aranžer za zvezde poput Milesa Davisa ili Stana Kentona je, uostalom, tokom pedesetih predvodio džez-kvartet bez klavira u kome je pored njega svirao trubač Chet Baker i ovo se i danas smatra jednom od najvažnijih cool jazz postava svoje epohe.

Za Herbin-Cheret West Coast quartet je, dakle, osnova materijala upravo Mulliganova muzika, aranžirana za kvartet bez klavira i sa dva saksofona i ovo je album konstantne i konzistentne radosti. Postava sa dva saksofona garantuje i mnogo topline u samom zvuku, ali ovde su izvođenja ono što slušaoca odmah uhvati i ne pušta do kraja. Cheret i Herbin ovde rade aranžmane četiri Mulliganove kompozicije i svaka od njih je malo remek-delo pitoresknih tema i sjajnog grupnog improvizovanja sa lepršavošću klasičnog cool jazza i energijom propisne hardbop družine. Pored toga imamo jednu kompoziciju Johnnyja Mandela (Emily, naravno, a koju su svojevremeno snimali i Barbara Streisand i Bill Evans i Tony Bennett), pa onda Halley's Comet Ala Cohna (na kojoj je originalno Cohn svoj tenor saksofon svirao naspram takođe tenoriste Zoota Simsa), i tri kompozicije koje su napisali Cheret i Herbin.

I najbolja stvar u vezi sa ovim materijalom je njegova ujednačenost. Saksofonisti ovde Mulligana (i ispisnike) tumače na jedan svoj, osoben način a onda kroz sopstvene kompozicije pokazuju na koji način DALJE interpretiraju njegovo nasleđe, nudeći kreativna čitanja nečeg što je odavno deo tradicije i podsećajući da ne postoji zastarela muzika već samo ljudi koji u nekom momentu imaju ili nemaju nadahnuće. Obojica saksofonista ovde sviraju tenor, bariton i alt i druga najbolja stvar u vezi sa albumom je ta njihova telepatska veza u svirci gde uglavnom obojica sviraju u isto vreme i skladno se dopunjuju tako što svako svira nešto svoje a da i jedno i drugo idu u istom generalnom smeru i oslikavaju istu kreativnu teritoriju. Naravno, ima ovde i individualnog soliranja i ono je sjajno, ali ovaj album je, čini mi se, upravo jedno kolektivističko, ZAJEDNIČKO slavlje divnog muzičkog nasleđa i plemenit napor da se ono nadogradi. Prelepo:

https://michaelcheret.bandcamp.com/album/side-by-side

Title: Re: All That Jazz
Post by: tomat on 06-03-2026, 15:32:33

Neki Iranci, dosta zanimljivo

https://wrwtfww.com/album/suspended

WRWTFWW inače danas najavio čitan niz izdanja, plus je bandcamp friday, tako da ko voli...

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 08-03-2026, 12:58:41

Prošle nedelje smo se ekskluzivno bavili evropskim džezom pa je danas red da malo stvari izbalansiramo sa dva izdanja jako dobrog, jako svežeg američkog jazza a koji izvode neki naši stari znanci. A od kojih su neki Evropljani.

Malo sam se prepao shvativši da se na jesen ove godine navršavaju tačno dve decenije otkada sam prvi i jedini put uživo gledao Davea Douglasa. Onda sam proverio koliko on ima godina – 62 – pa se prepao jer bi to moralo da znači da sam i ja već stigao u neke ozbiljne godine. ,,Kad pre", mislio sam puštajući netom izašli Dave Douglas: Four Freedoms da me ponese svojom slobodnom a disciplinovanom svirkom i nekako me resetuje na godine u kojima sam bio mlad i zdrav (well, ish) a život je bio uzbudljiv a ne samo stresan.

Douglas je jedan od najvećih trubača istočne obale SAD poslednjih trideset i kusur godina, čovek uzgojen na vrlo tradicionalnom džez zvuku – jedan od prvih notabilnih poslova nakon završavanja visoke muzičke škole na Univerzitetu Njujork biće mu svirka u grupi Horacea Silvera sa kojom je svirao turneje u SAD i Evropi 1987. godine – a koji se onda nekako prirodno uklopio u eksperimentalni, avanturistički milje njujorške Downtown scene i onda uz njene legendarne muzičare i sam izrastao u legendu, autorsku figuru, cenjenog bendlidera.

Douglas je još krajem osamdesetih svirao sa ljudima kao što su bili Don Byron, Tim Berne, Marty Ehrlich, radio u eksperimentalnim rok bendovima i išao na turneje sa pozorišnim trupama, uključujući radikalno politički orijentisano lutkarsko pozorište Bread and Puppet Theater, a onda je u ranim devedesetima krenuo da se nameće kao lider. Njegov prvi autorski album iz 1993. godine, možda i malo proročki naslovljen Parallel Worlds, je bio kombinacija slobodnijeg džeza, serijalne kompozicije, autorskih komada i aranžmana Weberna, Ellingtona, Weilla, Stravinskog (!!!), a na njemu su svirali već tada veoma etablirani Downton likovi kao što su Mark Feldman, Erik Friedlander, Mark Dresser...

Ovo je Douglasa lansiralo u centar menhetnske Downtown scene i jedno vreme je radio sa masom bendova, upisujući sate, dane, i mesece na turnejama sa velikim muzičarima kao što su bili Uri Caine, Chris Speed, Joey Baron... Naravno, jedna od najvažnijih stvari koje će mu se desiti u ovom periodu biće uključivanje u kvartet Masada, jedan od najdugovečnijih projekata Johna Zorna sa fokusom na jevrejskom nasleđu i njegovoj evoluciji u dijaspori. Spoj hardbopa, free jazza i klecmer narodnjaka koji je obeležio zvuk Masade je onda nekako i najavio Douglasovo interesovanje za balkansku narodnu muziku i autorski ulazak u njenu fuziju sa džezom nekoliko godina kasnije.

Spisak nagrada koje je dobio i doprinosa koje je Douglas dao američkom džezu (uključujući osnivanje trubačkog festivala u Njujorku, rad na fakultetu muzičkog univerziteta Mannes, rad na izdavaštvu itd.) bi nam oduzeo previše prostora. A i sve je to dobro dokumentovano na drugim mestima. Dovoljno je da kažemo da sam Davea Douglasa gledao uživo samo taj jedan put, na beogradskom Kolarcu i da sam, kako rekoh, očekivao puno i dobio puno (https://cvecezla.wordpress.com/2009/06/20/dave-douglas-jon-hassel-bgd-jazz-festival-25102006-dob/) i da je sada zanimljivo videti šta je dvadeset godina sazrevanja uradilo njegovoj muzici.

Four Freedoms je album autorske muzike, sa devet kompozicija koje je novi Douglasov kvartet snimio na festivalu Getxo Kultura u Španiji leta prošle godine. On je i vrlo eksplicitno formatiran oko koncepta četiri fundamentalne slobode koje je šestog Januara 1941. godine u svom obraćanju naciji tadašnji američki predsednik Franklin D. Roosevelt izložio kao puki minimum koji bi morao biti garantovan svakome u celom svetu. Sloboda govora, sloboda verovanja, sloboda od siromaštva, sloboda od straha su stvari oko kojih Douglas sklapa ovaj album, postulirajući da su ovo stvari oko kojih zaista ne može biti nikakve diskusije.

I u tom smislu, ovo i nije album-diskusija, nije čak ni album-borba za te neke slobode, već najviše album-proslava, dakle, album optimizma i istraživanja slobode unutar strukture i strukture unutar slobode. Ovo poslednje se odnosi i na muziku koja je, u skladu sa Douglasovim legatom, istovremeno čvrsto postavljena u koncepcijskom i stilskom smislu, sa jasnim motivima i usmerenjima svake od kompozicija, ali onda sa slobodom da se improvizuje za svakog od muzičara.

A kakvi su to muzičari! Douglas se za ovu priliku ponovo ujedinio sa starim saborcem, bubnjarem Joyjem Baronom i to je prelepo. Baron je sa Douglasom decenijama svirao u Masadi ali generalno je u pitanju jedan od najeksplozivnijih, najmaštovitijih Downtown bubnjara, muzičar sa fantastičnim osećajem za propisni sving, neko ko narodnjački gruv ume da odradi tako da bi ga zvanice na nekakvoj svadbi u Vranju gađale smotanim novčanicama od po sto evra najveći deo nastupa, ali onda i neko koga je John Zorn zvao kad god mu je trebalo da ode podaleko od, jelte, skripta, i spoji džez sa grindcoreom ili nekim sličnim ekstremnim usmerenjem. Baron je u vreme snimanja ovog materijala imao punih sedamdeset godina i ako mislite da su mu tolike decenije pod pojasom ikako umanjile kapacitete da bude IZVANREDAN, u krivu ste. Ovo je Baron na svojim najizvanrednijim podešavanjima, kadar da pruži propisnu free jazz ekstazu (slušajte ajlerovsku Fire in the Firewood) ali i apsolutno pouzdan pratilac koji postavlja fundamente svake kompozicije da ostali muzičari ne brinu i bezbedno rade šta hoće.

Na kontrabasu je Nick Dunston, jedno od najvrelijih novijih imena njujorške avangarde. Kompozitor kontrabasista, improvizator, muzičar koji trenutno podjednako učestvuje u radu njujorške i berlinske avangardne scene, Dunston je baš onaj kalibar ličnosti kakav želite da imate naspram Barona kako biste imali konstantnu tenziju i idealna njena razrešenja u ritmičkom delu albuma.

A onda je na klaviru briljantna Poljakinja Marta Warelis o kojoj sam već pisao prošle godine (https://cvecezla.wordpress.com/2025/09/28/jazz-nedeljom-trio-dapine-rancho-colapso-i-ada-rave-marta-warelis-peel-mondo/). Trenutno deo nabujale nove nizozemske scene improvizatora i avangardista, Warelisova ovde ima priliku da demonstrira kapacitet za snalaženje u okruženju koje je isto onoliko posvećeno tradicionalnim džez-vrednostima gruva, melodije, ,,cool" atmosfere, kinematske imaginacije, koliko i smeloj improvizaciji.

Podrazumeva se da sve to ide jedno uz drugo kao čokolada i smoki. Douglas je, naravno, primarni glas ovog albuma, njegov slatki, melanholični a optimistični ton trube je ono što predvodi većinu kompozicija. Ono kako on otvara Grits (uklapajući se u Baronov plesni, razigrani gruv) ili Dreams We Hold je ono kako ga pamtite, kao trubača prepoznatljivog karaktera, poštovaoca tradicije i nalazača sopstvenog izraza u njenom korpusu. Grits je i karakteristična po jakom poigravanju sa dinamikom u jednom energičnom, brzom hardbop formatu i na najbolji način uspostavlja potpuno-akustičnu, tradicionalno-modernu prirodu ovog kvarteta. Kada Marta Warelis uđe u ovu kompoziciju, to su pointilističke najave oko njene sredine kojima najavljuje momcima da je bolje da se malo sklone u stranu a onda počinje vatromet soliranja, razgradnje osnovne harmonije, dobacivanja bizarnim sinkopama sa raspoloženim Baronom.

Kod Douglasa je free jazz uvek bio upakovan u uredne, diskretne pakete a ovaj album ima nekoliko tih kratkih momenata zaletanja u energične freakout pasaže, no sloboda se ovde osvaja i postepeno, spontanije, kao u pomenutoj, ajlerovski ekstatičnoj – ali ne nužno bučnoj, muzičari ovde prave mesta jedni drugima i ne takmiče se u tome ko će biti glasniji – Fire in the Firewood, ali onda i vrlo disciplinovano, kompozitorski posloženo u naslovnoj Four Freedoms koja beži od prebrojivih metrika i nudi užurbanu, ali prijateljsku avangardu. Militias je, pak, bliža kolektivnoj improvizaciji u kojoj trubač samo zadaje smerove i intenzitete a ostali ga prate sa mnogo svojih ideja.

Drugde imamo južnjački intonirani gruv Sandhog, pa onda Sing Sing koja je praktično optimistična balada, sa sve prigušnikom na trubi, energični freebop u My First Rodeo gde će Douglas oscilovati između sviranja teme i doniajlerovskih uskovitlanih solaža a ostalo troje raditi teksturirani, diskretno užurbani free jazz. Album zatvara tiha, spora, veličanstveno avetinjska Ruminants u kojoj se Douglas provlači kroz lavirint noćnih zvukova i pomalo strašnih harmonija što ga kreiraju ostalo troje da nam ponudi umirujući zrak svetla i uverenje da će na kraju sve biti dobro. Samo ne zaboravite na te fundamentalne slobode i biće sve pet.

https://davedouglas.bandcamp.com/album/four-freedoms

Drugi album danas je još jedno podsećanje u kakvog je vrsnog muzičara i autora izrastao čikaški saksofonista Keefe Jackson, ali i kako se dobre stvari mogu dobiti kada spojite dve scene koje su se razvijale individualno, razdvojene okeanom, ali sa zajedničkim poštovanje za korene muzike koju su evoluirale. Uostalom, album se i zove ,,nežno podsećanje", tako da tu nema šta da ne bude jasno.

These Things Happen: A Gentle Reminder je ploča aranžmana neke vrlo bitne muzike iz domena ,,klasične avangarde" a onda i autorskih kompozicija koje su izgrađene na nasleđu te klasične avangarde, kao i album ludački dobrih izvođenja ludački dobrog kvarteta. These Things Happen je postava u kojoj se tri muzičara sa prkosno izdržljive scene čikaškog free jazza i, generalno, slobodne, eksperimentalne muzike susreću sa nizozemskim pijanistom koji spada u trenutno najzaposlenije improvizatore scene što je definisala neke od utemeljujućih dimenzija evropskog pogleda na free jazz i improvizaciju, e da bi svirali Monka i Mengelberga. I to je, naravno, izvanredno.

O Keefeu Jacksonu sam poslednji put pisao jesenas (https://cvecezla.wordpress.com/2025/11/16/jazz-nedeljom-brad-linde-with-keefe-jackson-jason-roebke-dave-williams-up-and-down-i-luis-vicente-john-dikeman-william-parker-hamid-drake-no-kings/), povodom albuma izvanrednih improvizacija sklopljenih uglavnom oko ambicije da se ukrste muzike i nasleđa Erica Dolphyja i Leeja Konitza. Beše to dobro i tu sam već primetio koliko je Jackson sada zreo, MOĆAN muzičar, a bio je tu i kontrabasist Jason Roebke koji svira i na ovom albumu. Čikaški deo These Things Happen upotpunjava Mikel Patrick Avery, koji ovde svira bubnjeve – i to kako! – ali koji je u životu inače i elektronski muzičar i fotograf i multimedijalni umetnik čiji su filmski projekti čvrsto vezani za neke od najvećih imena čikaške scene iz poslednjih tridesetak godina (Tortoise, Rob Mazurek, Jeff Parker...). Svirao je, naravno, sa Robom Mazurekom, onda na poslednjem albumu Big Thief i sa još mnogo projekata a sa These Things Happen pokazuje koliko mu dobro ide hardbop i njegovo transformisanje u free jazz.

Nizozemske boje ovde brani Oscar Jan Hoogland, jedan strašno zaposleni pijanista koji radi u mnogo projekata i muzičkih konteksta, trudeći se da etos slobodne improvizacije unese u sve od avangardnog roka do afričke muzike. Sa Arnoldom de Boerom iz The Ex je svirao afričke turneje, a nastupao je i sa senegalskim griotom po imenu Molla Sylla (perkusionista u ovoj kombinaciji je bio Frank Rosaly), ali nabrojati sve njegove zanimljive projekte značilo bi produžiti ovaj tekst za još nekoliko masivnih pasusa pa ću vas umesto toga ohrabriti da sami potražite ove informacije na njegovom sajtu.

U međuvremenu da kažemo kako je A Gentle Reminder drugi album kvarteta (na prvom je, izašlom pre četiri godine, kontrabas svirao Joshua Abrams) i da je programski napravljen da bude sudar ostavštine Theloniousa Monka i Mishe Mengelberga. Debi iz 2022. godine, naslovljen samo These Things Happen je imao dve Hooglandove kompozicije i izbor Monka, Deweyja Redmana i Herbieja Nicholsa, a sa novim albumom bend nešto energičnije i radikalnije ulazi u sudar avangardnih ekstrapolacija hardbopa sa Monkove strane i Mengelbergovih free eskapada koje su došle iz pozicije momka što je voleo šah, Ellingtona, Monka i Johna Cagea.

Konsekventno, ovo je album užasno zabavne muzike. Monkove kompozicije se sviraju sa puno entuzijazma – slušajte kako je Green Chimneys razigrana – ali onda imamo na programu i Mengelberga i Hoogland – koji je radio aranžmane za njegove kompozicije na ovom albumu – naširoko objašnjava koliko su zapravo u slučaju obrada na ovom albumu mogli, i morali, da budu radikalniji nego kod originala. Naravno da kroz te obrade dobijamo jednu prečišćenu, destilisanu srž diskusije između američkog džeza nastajalog na nasleđu hardbopa i njegovih ekstrapolacija i evropskih ukrštanja klasičnih harmonija sa hardbopom i odlazaka u slobodnu improvizaciju koje je predvodio Mengelberg.

No, album je pored toga i prepun autorskih kompozicija i ovo je za mene izuzetno oplemenjujuće jer postaje jasno da u liku Keefea Jacksona imamo posla sa vanserijski dobrim autorom koji radi u besprekornom hardbop/ free jazz modusu uspevajući da spoji komunikativnost muzike utemeljene na frazama i motivima sa improvizatorskom slobodom. Jackson je ovde napisao dve kompozicije, Hoogland četiri i sa ovim albumom se These Things Happen pomera u smeru postave koja više nije pre svega eksperiment u spajanju dve muzičke tradicije povezane istim nasleđem već i njihova energična ekstrapolacija. Ovaj album je snimljen još 2022. godine (kada je izašao prvi a koji je bio snimljen 2016.), na Hajd Park Džez festivalu u Čikagu i ne znam tačno zašto se čekalo čak četiri godine da se ovaj materijal objavi, no sada kada jeste objavljen, ovako izvanredan kakav je, prirodno je reći da me veoma zanima šta ova postava namerava da radi dalje. Slušajte:

https://keefejackson.bandcamp.com/album/these-things-happen-a-gentle-reminder
https://corbettvsdempsey.bandcamp.com/album/a-gentle-reminder

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 15-03-2026, 12:00:29

Ponekada samo želite da slušate dobar džez trio kako svira u energičnom a ne agresivnom maniru i unutar tradicije hardbopa i post-bopa a da se ne trudi da imitira ijedan partikularni zvuk ili stil, i da se mnogo improvizuje a da opet čujete lepe teme i melodične motive. Sve to da bude akustično i da su muzičari na tom nivou iskustva i zanatske izvrsnosti da im muzika zvuči kao da je zaista otkrivaju u momentu dok je sviraju a ne da na vas istresaju decenije navežbanih fraza i tehnika. Ima li uopšte u 2026. godini takve muzike? Naravno da ima, kažete vi, inače ne bi pravio ovakav uvod, Mehmete. Dobro, prozreli ste moj lukavi plan, ali evo, kada budete slušali Julian Argüelles, Larry Grenadier, Jorge Rossy: Echo Fields, recite mi, iz koje zemlje dolazi ova muzika?

Uprkos svom prezimenu Julian Argüelles je Britanac. Ali njegova džez muzika, kako sam kaže, kombinuje savremeni britanski džez, španske ritmove i južnoafrički gruv sa muzikom plehanih orkestara i uticajima klasične kompozicije. Lepa mešavina, čak i pre nego što vam kažem da je Argüelles trenutno profesor džez saksofona na Institutu za džez u Gracu, u Austriji.

Argüelles je rođen u Stafordširu u Engleskoj 1966. godine i mlađi je brat bubnjara Stevena Argüellesa a koga možda znate kao jednog od vlasnika francuske izdavačke kuće, Plush, a koja uglavnom izdaje elektronsku muziku (i nije isto što i američki Plush). Braća su odrasla u Birmingemu i obojica su vrlo rano počeli da sviraju profesionalno. Steve je sa 16 godina postao stalni bubnjar u poznatom klubu Ronnieja Scotta u londonskom Sohou, a Julian je kada je bio otprilike istog uzrasta krenuo da nastupa i ide na turneje sa big bendovima. 1984. godine se i on preselio u London, studirao na koledžu Trinity ali više bio zainteresovan da svira i eksperimentiše ,,naživo" pa se pridružio orkestru/ big bendu Loose Tubes u kome je svirao i Steven i koji je u osamdesetima smatran neksusom renesanse britanskog džeza. Dalje je radio sa Johnom Taylorom, Steveom Swallowom i već od devedesetih bio autor od koga će ugledne kuće poput BBC-ja naručivati kompozicije. Kao lider snima od početka devedesetih u raznim postavama a kao saradnik snimao je sa velikim imenima kao što su Carla Bley, Kenny Wheeler, Django Bates. Nastupao je sa Archiejem Sheppom, Peterom Erskineom, Daveom Hollandom, Evanom Parkerom, Johnom Scoffieldom...

No, on sam ističe da su raznovrsnost njegove muzike i njegova ambicija da radi sa različitim muzičarima iz različitih tradicija najvažnije odlike njegove muzičke filozofije i presudne za popularnost koju on ima među svojom publikom, navodeći saradnje sa portugalskim pijanistom Máriom Laginhom ili norveškim perkusionistom po imenu Helge Andreas Norbakken kao ilustrativne.

Tako je onda i Echo Fields jedna internacionalna saradnja gde je na kontrabasu Larry Grenadier, američki muzičar, diplomac Stenforda, Julianov ispisnik ali i sin penzionisanog trubača iz vojnih orkestara tokom drugog svetskog rata a koji je onda sina negde od njegove desete godine učio da svira trubu. No, Larry je pokazao veće interesovanje za kontrabas, pa sa dvanaest godina učio od lokalnih muzičara u San Francisku a onda od šesnaeste nastupao profesionalno sa džezerima koji su dolazili u Bej ejriju i trebali su im lokalci kao podrška. Grenadier je tokom svoje karijere radio sa velikim imenima, kao što su Brad Mehldau, Pat Metheny, John Scofield, Charles Lloyd, Chris Potter, Billy Higgins, Michael Brecker, Paul Motian, a poslednjih godina mu je glavni projekat trio Fly.

Treći član OVOG trija je, pak, Jorge Rossy, španjolski džez bubnjar, pijanista i vibrafonista. Dve godine stariji od kolega u triju, Rossy je i za toliko iskusniji, sa počecima učenja udaraljki kada je imao 11 godina, kupovinom vibrafona kada je imao 14, prelaskom na trubu ,,da bi unapredio svoj sluh", a onda sa raskošnom karijerom tokom osamdesetih gde je svirao sa mnogo španskih džezera ali i sa međunarodnim muzičarima kao što su Woody Shaw, Kenny Wheeler, Jack Walrath, David Schnitter, Sal Nistico...

Rossy je procvetao u devedesetima, saradnjama sa ljudima kao što je Brad Mehldau, Mark Turner, Kurt Rosenwinkel, Lee Konitz, Carla Bley, Joe Lovano, Seamus Blake, a u ovom stoleću je počeo da izdaje autorske albume u postavama gde je bio lider.

Dakle imamo posla sa ekstremno iskusnom postavom muzičara što su svoj jezik i filozofiju izgradili tokom decenija rada. No, Echo Fields, da li zbog toga ili UPRKOS tome, zvuči sveže, jednostavno, kao muzika rasterećena dekada tradicije, ,,lorea" i ploča koje smo svi slušali. Ona je i sklopljena uglavnom od Argüellesovih kompozicija sa izuzetkom aranžmana kompozicije Nimrod a koju je originalno napisao britanski klasični kompozitor Edward Elgar kao deo ciklusa Enigma Variations krajem pretprošlog stoleća. Ovaj trio Nimrod svira ljupko, prepoznajući duh romantizma koji je još provejavao kroz Elgarov rad u ono vreme, ali sa jednom neusiljenom, razigranom vedrinom.

Ostale kompozicije su, dakle, Argüellesove i kreću u vrlo relaksiranom hardbop ključu sa Lek-Lock. Ovde se odmah čuje da su sva tri muzičara veteranski džezeri koji jedni druge slušaju sa uvažavanjem, imaju sopstvene teritorije na kojima rade mnogo i dobro, i ne pretvaraju ovaj album u takmičenje za lidersku poziciju. Argüelles svira vrlo lepo i lako, vozeći gotovo legato slalom kroz skale i beznaporno kreirajući hrskava krešenda u improvizaciji.

Leap Year Marvel predvodi Rossi i ovo jeste ritmičkija kompozicija sa odjecima afričke muzika a onda je iza odlična Blues for Dudu, kinetički, snažni a, da još jednom ponovimo, ne agresivni hardbop. Trio postava, sa potpuno akustičnim instrumentima ovde sugeriše jednu čistotu i sponu sa tradicijom ali važno je i da napomenemo da ovo nije nikakav nostalgični, romantizovani muzički program već naprosto punokrvna, raspoložena svirka tri čoveka koji se ovim poslom bave duže od četrdeset godina i džez im je, koliko god to klišeizirano zvučalo – život.

Argüelles na albumu svira više različitih saksofona ali moj utisak je da najviše voli da radi na sopranu – sa njime se, uostalom i slikao za profilnu fotografiju na Bandcampu. Ovaj instrument je u prvom planu na, recimo, Such Sweet Madness, jednom suptilnom a brzom hardbop komadu gde saksofonista demonstrira umeće kreacije memorabilnih tema i sjajnog njihovog variranja u letu, a preko veoma snažnog ritma.

Isti saksofon predvodi i The Invisible Thread, sporiju i romantičniju pesmu u kojoj se na razvoju teme radi dugo i sa mnogo metodičnog, ali nikada šematskog improvizovanja. Organski pristup i radost interakcije u trio-formi karakteriše čitav ovaj album koji preporučujem od sveg srca:

https://julianarguelles.bandcamp.com/album/echo-fields
https://julianarguelles1.bandcamp.com/album/echo-fields

Drugi album za danas je formalno gledano labavije strukture, eksperimentalniji ali radi se o grupi muzičara koji zapravo zajedno sviraju jako dugo. Gebhard Ullmann, Uwe Oberg, Joe Fonda, Dieter Ulrich: New Conference Call je izašao za ugledni Hat Hut Records, kao deo njihove ,,Now" ezz-thetics serije novih džez albuma, još u Novembru, ali kako tada nije mogao da se ceo čuje na Bandcampu ako ga niste kupili – a ne može ni sada – pričekao sam da to postane moguće. I postalo je: Gebhard Ullmann je pre nekoliko dana čitav album objavio na svojoj Bandcamp stranici i ovo je sada moguće čuti u celini pre nego što se, opravdano, odlučite da odrešite kesu i kupite album.

Conference Call je, kako su i drugi primetili, nešto najbliže supergrupi što postoji u tako marginalizovanoj muzičkoj zajednici kao što je free jazz/ free improv/ avangarda. Ovo je kvartet muzičara koji je započeo sa radom u kasnim devedesetim godinama prošlog veka i mada se postava jeste menjala (između ostalog, u bubnjarskoj stolici su sedeli takvi velikani kao što su Gerry Hemingway, Han Bennink, Matt Wilson, George Schuller...) njena srž je ostala prilično čvrsta. Originalno, na bubnjevima i jeste bio Schuller a ostatak postave su činili Gebhard Ullmann na saksofonima i klarinetima, Joe Fonda na kontrabasu i Michael Jefry Stevens na klaviru. Bubnjari su se menjali, ostatak ekipe je bio isti i svirane su kompozicije koje su pisali ravnopravno svi članovi, a onda je 2021. godine tokom COVID-19 pandemije Stevensa zamenio Uwe Oberg i on je i dalje u postavi a koja je, za svaki slučaj sada preimenovana u New Conference Call. I onda je i ovaj album, snimljen u Visbadenu Maja 2023. godine, prvo izdanje ,,novog" benda, sa starom filozofijom ali obnovljenom vatrom.

Pričamo, naravno, o grupi veoma iskusnih muzičara. ,,Novajlija", Oberg, rođen 1964. godine je i najmlađi u bendu, a svi članovi imaju iza sebe decenijske karijere rada u slobodnijim vodama džeza i improvizovane muzike. Fonda je legenda koja je svirala sa Satoko Fujii, Anthonyjem Braxtonom Archiejem Sheppom, ali i sa hrvatskom pevačicom Vesnom Pisarević i svoje postave predvodi od osamdesetih. Ullman decenijama radi sa važnim nemačkim muzičarima ali pošto mu je to malo, mnogi njegovi projekti imaju šire-evropsku i transatlantsku dimenziju. Samo nasumičan izbor iz liste ljudi sa kojima je radio je praktično ko-je-ko avanturističkog džeza (Paul Bley, Keith Tippett, Frank Gratkowski, William Parker, Andrew Cyrille, Sylvie Courvoisier, Willem Breuker) a snimio je više albuma nego što i sam može da zapamti (i snima ih, nesmanjenim tempom i sada). Ulrich je švajcarska bubnjarska džez-institucija u jednom čoveku, sa bendovima poput Afro Garage, Cadavre Exquis, Objets Trouvés i saradnjama i sa Oliverom Lakeom, Omrijem Ziegeleom, Christianom Weberom... Konačno, Oberg je kao kompozitor i lider u punom zamahu još od devedesetih, sa raznim projektima, pisanjem filmske muzike i saradnjom sa nekim dobrim likovima među kojima su Xu Fengxia, Frank Paul Schubert, Wilbert De Joode, Mark Sanders...

I mada je nekako refleks od Hat Huta očekivati strogu, cerebralnu muziku, pogotovo kada u postavi imate Nemce i njihovu tevtonsku ozbiljnost, New Conference Call je razobadan, razuzdan album free jazza kome ni malo ne smeta da ima melodije, teme, harmoničnost. Naravno, Ullman će nekim svojim kompozicijama davati vrlo akademski-zvučeća imena, kao što je, recimo, Structure no. 2 i ovo i jeste jedan ,,akademskiji", naglašenije avangardan komad u kome nema konstantnog ritma, muzika se dešava u incidentima i individualnim hicima ekspresije koji se onda isprepliću da donesu zajednički iskaz a Obergova svirka ima onaj ,,klavir koji pada niz stepenice" kvalitet što ga još od šezdesetih volimo kao podsećanje da je free jazz umeo da bolje ozvuči dadaizam od samih dadaista. No, Structure no. 2 je i demonstracija baš toga – strukture, dakle kompozicija u kojoj ovaj kvartet radi izuzetno ubedljivo kao jedna dobro nauljena mašina i zaista individualne glasove na kraju spaja u jedinstven izraz.

No, odmah posle nje ide isto Ullmanova Maneri-sms - for Joe, a koja je, pretpostavljam posvećena Fondi i njena ,,maniristička" dimenzija je da radi atmosferična podsećanja na barski džez, ali u jednoj slobodnoj, i naravno slobodno improvizovanoj formi.

Ima ovaj album veoma zabavnih momenata. Fondina You Failed Us je robusna, energična free jazz vožnja sa akrobatskim soliranjem i mnogo bučnog istraživanja intersekcija hardboperskog gruva i slobodnog prolaska kroz sve zamislive i nezamislive harmonske registre. To Be Ornette To Be - for Ornette je onda ponovo Ullmanova kompozicija posvećena ocu harmolodike a koja je sistem sviranja što, čuje se to, presudno informiše i muziku ovog kvarteta. Ullman ne zvuči kao Ornette na ovoj kompoziciji – na kraju krajeva svira tenor saksofon na njoj a što je za njujorškog kuma free-jazza bio samo retki, egzotični eksces – i odlazi u ,,fire music" ekstreme koji su karakterističniji za Colemanove ispisnike poput Sheppa ili Coltranea, ali cela poenta Ornetteovog uticaja na džez je bila da je on oslobodio muzičare da zvuče kao ONI SAMI i ne brinu da li će se uklopiti u postojeće, nametnute profile. Ovo je onda razuzdani free jazz komad harmolodičke ekstaze u kome ritam sekcija razara a pijanista puca iz svih oružja.

Fondina May the Flowers Bloom Again je sporija i ponovo atmosferičnija, sa saksofonom koji zvuči pijano ali nekako nikako da izgubi ravnotežu i padne, dok ritmičari ispod njega sviraju elastični, zbunjujući gruv. Album onda zatvara Ullmanova Salt and Pepper - for Jim, jedan optimističan, glasan i radostan komad muzike koja ne haje za postojeću teoriju ali zvuči usmereno, smisleno, ljudski. Briljantan album:

https://gebhardullmann.bandcamp.com/album/new-conference-call-2
https://now-ezz-thetics.bandcamp.com/album/new-conference-call

Title: Re: All That Jazz
Post by: Meho Krljic on 22-03-2026, 12:16:56

Danas možemo da počnemo sa malo gruverskog džez-roka i to onog koji se pravi usred Indijskog okeana, daleko od kontinentalnih masa, slobodnog da lako lebdi nad talasima. Papillon Project: Live Session EP je najnovije izdanje fluidnog, pa i internacionalnog benda koji je baziran na ostrvu Reinion, ali pre svega duhovno. U ,,fizičkom" i geografskom smislu, baza za Papillon Project je Finska a muzički identitet benda je, dovitljivo, opisan rečju ,,afropejski", sugerišući amalgam afričkog i evropskog nasleđa.

Benjamin Faconnier je francuski trubač poreklom sa ostrva Reinion. Iako sam o ovoj francuskoj prekomorskoj teritoriji pisao više puta različitim povodima, vredi još jedom da se podseti kako se radi o VRLO udaljenom komadu vulkanskog tla u Indijskom okeanu, skoro sedam stotina kilometara istočno od Madagaskara i koje je, iako su na njega od svih Evropljana prvo naleteli Portugalci, ipak prvo bilo naseljeno od strane Francuza što su iz Francuske i sa Madagaskara počeli na njega da dolaze u sedamnaestom veku. Polovinom devetnaestog veka je ropstvo na ovom ostrvu ukinuto – onako kako je francuska Druga republika proglasila kraj ropstva u svojim kolonijama – a od 1946. godine se Reinion administrativno vodi kao Francuska prekomorska teritorija. Danas je, dakle, ovo ostrvo – kao deo Francuske – deo teritorije Evropske unije i koristi Evro kao svoju valutu.

Reinion nije bio naseljen pre dolaska kolonista, ali je, naravno, sa uvozom robova iz Afrike on dobio etničku i rasnu mešavinu i danas je ovo ostrvo na kome se govore Francuski i Kreolski ali na njemu pored Francuza i Afrikanaca žive i Pakistanci pa i Kinezi.

Benjamin Faconnier je rođen na ovom ostrvu i ovo je trubač afričkog porekla koji se u nekom momentu svog života odselio u Finsku gde danas živi i radi. ,,Afropejski" pristup njegovoj muzici nije samo spontan i slučajan i rezultat je Benjaminove težnje da u muzici pronađe plodna prožimanja različitih tradicija a u naporu da se kreira ,,dekolonizatorska" muzika, dakle ona u kojoj neće postojati hijerarhije što su ugrađene u modernu kulturu kao posledica kolonijalne istorije Evrope i onog dela sveta koji je Evropa kolonizovala.

Štaviše, Faconnier kaže da je za njega ekstremno relevantno da spoji nordijski džez – dakle, scenu u čijim okvirima danas živi i radi – sa muzičkom tradicijom Maloja, jednim od dva glavna tipa muzike koji karakterišu kulturu Reiniona. Ovo je originalno bila muzika robova dovedenih iz Afrike, sa Madagaskara, ali i obespravljenih radnika koji su na Reinion dopremljeni iz Indije. Uglavnom vokalna, sa pratnjom na udaraljkama, Maloja je najveći deo svog postojanja bila zvanično zabranjena na ostrvu od strane francuskih kolonijalnih vlasti kao medijum kojim robovi prenose opasne poruke i potencijalno pripremaju pobunu. Faconnier smara da nordijski džez i Maloja imaju prirodne spone jer se bave ,,emancipacijom ugnjetenih, potragom za slobodom i žudnjom za životom".

Utoliko, Papillon Project je osnovan 2020. godine kao promenljiva grupa muzičara koja će svirati Facconierove kompozicije i raditi na živom spajanju različitih muzičkih uticaja, a sa postavom u kojoj se smenjuju muzičari sa Reiniona, iz Finske i Južnoafričke republike. Faconnier ovde poteže Foucaultov koncept heterotopije kao neku vrstu ideje sa kojom Papillon Project operiše, trudeći se da stvori prostor u kome će kroz improvizaciju muzičari imati mesta za reprezentaciju različitih identiteta, ali i za ,,kontradikciju i osporavanje".

Papillon Project je na dosadašnjim izdanjima radio u zanimljivim različitim formatima ali se čini da se poslednjih godina zvuk solidifikuje u formi koja je u velikoj meri inspirisana Milesom Davisom i njegovim prevratničkim radovima sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog veka. Glitches Brew iz prošle godine je bio eksplicitno nadahnut Milesovim modalnim džezom razrađivanim kroz So What sa albuma Kind of Blue iz 1959. godine, a aktuelni EP, Live Session, je prirodan nastavak.

Naravno, Live Session i počinje sa Glitches Brew, svih izvanrednih jedanaest minuta džez-rok kuvanja koje su Faconnier i njegovi saradnici odsvirali na prošlogodišnjem festivalu Leu Tempo na Reinionu i ovo je jedan instant-prepoznatljiv format u kome trubač i njegove kolege nalaze puno prostora za osoben izraz. Bubnjar Valentin Suzanne, perkusionista Julien Rivière i basista Luigi Lefevre, dakle, proizvode kompleksan, poliritmički temelj za soliste, radeći gruv koji je dinamičan a stabilan, uvek spreman da mutira i prilagodi se onome što rade ostali muzičari.

Ostali muzičari su, dakle, trubač i gitarista. Benjaminova svirka je veoma cool i pod jasnim uticajem Milesovog legata i sa mnogo efekata i posebnih tehnika tako da truba dobije jednu eteričnu dimenziju, često modulirana da podseća na ljudski glas i da se savija onako elastično kako od ovog instrumenta ne očekujete. Gitarista Nicolas Beaulieu je takođe sa Reiniona i veoma je cenjen i ozbiljno nagrađivan muzičar koji je studirao u Francuskoj, a po Evropi (uglavnom u Francuskoj i Nemačkoj) radi sa više projekata. Njegov svirka je ovde vrlo autoritativna, ne nužno nametljiva, ali kada je vreme da on solira, ovde se dobija propisan vatromet.

Ali, opet, vatromet može da bude i cool. Slušajte drugu kompoziciju, Afropea u kojoj Beaulieu radi sa Benjaminovim ,,etničkim", dakle, narodnjačkim motivima i izvodi ih sa opipljivim entuzijazmom a bez presviravanja. To da će u nekim kasnijim momentima – pogotovo na završnoj kompoziciji, Intertopia – on gaziti po distorziji i prizivati hendriksovske – pa čak i ranokleptonovske – bluz-transgresije iz podsvesti je samo prirodan i vrlo dobrodošao deo njegovog repertoara.

Pored tri Benjaminove kompozicije ovde se izvodi i Banm Kalou Banm, pesma reinionskog pesnika i muzičara po imenu Danyèl Waro. Waro je centralna figura renesanse Maloje koja je nastupila nakon ukidanja zabrane sedamdesetih godina prošlog veka i Papillon Project izvodi njegovu muziku sa puno drame, a koju pogotovo obeležava Faconnierovo strastveno pevanje.

Live Session, dakle, nudi odličan, istovremeno ugodan ali i intelektualno potentan materijal koji ćete lako slušati mnogo puta za redom i biti inspirisani da proverite i prethodne radove ovog projekta. Prijatno:

https://papillonproject.bandcamp.com/album/live-session-ep

Sa druge strane danas imamo nešto ,,čisto" nordijski, makar onoliko koliko je naš stari poznanik, genije moderne trube a onda sve više i genije postmodernih fuzija različitih muzičkih tehnika, nasleđa, kultura, umetničkih ideja i izraza, sposoban da išta uradi čisto. Naravno da pričamo o legendarnom Norvežaninu danas nastanjenom u Švedskoj za čiju sam trubu toliko puta rekao da zvuči kao šakuhači da je on odlučio da na ovom albumu SVI instrumenti ima da zvuče kao šakuhači. Arve Henriksen: War Index je prošlogodišnji solo rad Arvea Henriksena i u pitanju nije ni BAŠ džez album, ni BAŠ free-improv album, ni BAŠ musique concrete montaža ali jeste sve to spojeno u celinu koju ne smem nazvati skladnom jer je njen programski cilj da bude i malo uznemirujuća u svom slavljenju onih-koji-se-bore-za-mir, i podsećanju da je održavanje mira praktično stalna borba.

O Henriksenu sam već pisao pa nema potrebe da idem u neke velike biografske tangente. Znamo da je ovaj čovek formalno obrazovani džez trubač ali da njegova muzika već decenijama uzima od džeza tek onoliko koliko joj treba – uglavnom mentalitet istraživačke, smele improvizacije – i kreće se u nekim svojim prostorima između određenih žanrova. Mnogi Henriksenovi radovi sa početka ovog stoleća, solo ili u okviru grupa kao što je Supersilent skrenuli su na sebe pažnju prilično široke publike zainteresovane za eksperimentalniji pristup modernoj muzici, smeštajući se na skoro idealno secište improvizovanog džeza, avangardnog i post-roka, eksperimentalnog folka i elektronske muzike. Mnogo je u tom smislu značio taj njegov izuzetno prijatni, umirujuće nežni, gotovo sakralno svečano ton trube, ali Henriksen se nije dao sa godinama smekšati i svesti na čoveka koji će svirati tek prijatne, umirujuće, kvazinjuejdžerske trubačke pasaže.

Naprotiv, njegova je muzika, partikularno poslednjih desetak godina postala još naglašenije eksplorativna, sa avangardnim apetitom da nalazi nove izražajne forme i neistražene zvučne teritorije, Truba je sada, ma koliko da ju je Henriksen TOTALNO razumeo i učinio praktično produžetkom svog tela, samo jedan od elemenata njegove muzike, uvek prisutan, često prominentan, ali ne i jedini centar slušaočeve pažnje.

Pre malo manje od dve godine pisao sam o Henriksenovom solo albumu Kvääni (https://cvecezla.wordpress.com/2024/08/18/jazz-nedeljom-arve-henriksen-kvaani/), jednom briljantnom kolažu zvukova i besprekorno ekonomičnih kompozicija čiji je etos veoma uspelo sažet u naslovu jedne od njih: Creating New Traditions. Beše to izvanredna ploča, a koju vam i danas veoma snažno preporučujem za slušanje ako ste je preskočili.

Međutim, War Index je album koji pokazuje da je autor vredno radio na daljem razvijanju svog totalnog kompozitorskog pristupa i ovo je koncepcijski i zvučno još zrelija i efektnija ploča.

Henriksen na War Index meditira o ratu i miru i ma koliko to na papiru delovalo kao preširoka, možda i izlizana, ponavljanjem banalizovana tema, njegovo je muzičko uobličenje ove meditacije VELIČANSTVENO. Truba je ovde zrak svetla koji sporo, svečano prolazi između avetinjskih montaža nađenih zvukova, perkusionističkih lupova, delića ljudskog govora. Mnoge je izvore zvuka ovde teško identifikovati i mora se pretpostaviti da su nastali duvanjem u trubu i prolaskom kroz elektronske efekte, dok su drugi verovatno dronovi proizvedeni žičanim instrumentima – možda u utrobi klavira – a neki zvuče kao orgulje. Henriksen odbija da nabroji šta je sve od instrumenata koristio, verovatno skloniji da slušaoca pusti da muziku sluša onako kako TREBA, dakle, zbunjen, dezorijentisan i uronjen u nju da je oseća sa svih strana, a ne analitično, sa beležnicom u ruci.

No, onda on uredno nabraja mnoge semplove koje je koristio. Na trećoj kompoziciji će se čuti delovi probe norveškog ženskog trija Trio Mediæval, a koji se bavi izvođenjem vokalnih, višeglasnih kompozicija iz srednjeg veka, sve izmešano sa trubom koja zvuči kao disanje neke velike životinje i mnogo lupova malih udaraljki i žičanih instrumenata. U Resistance movement se onda čuju snimci radio-poruka koje su tokom Drugog svetskog rata razmenjivali pripadnici Norveškog pokreta otpora a ovo je glasna, na momente ekstatična dron-kompozicija čiji će se orguljaški akordi do kraja približiti intenzitetu power-electronics muzike ne gubeći nikada optimističnu, prkosnu harmoničnost.

Dare not to sleep je onda čitanje poezije dramatičnim glasom Arnulfa Øverlanda preko metalne škripe i bas-tonova (i trube koja ulazi u miks iz donjih registara). Du må ikke sove, odnosno ,,Ne smete spavati" je jedna od najpoznatijih Øverlandovih poema, napisana 1936. godine kao upozorenje na nacističku pretnju što se nadvila nad Evropom. Øverland je i inače bio vatreni kritičar mnogih negativnih društvenih fenomena u Norveškoj (pa mu je i suđeno za blasfemiju još 1933. godine) a nakon što su nacisti okupirali Norvešku pisao je otporaške pesme sve dok nije uhapšen i poslat u logor 1941. godine (koji je, srećom, preživeo).

Henriksen koristi i deo govora norveškog kralja Haakona Sedmog iz 1940. godine, kojim je kralj građanima objasnio potrebu da se Norveška odupire nacistima (kraljevska porodica je posle prolećne okupacije izbegla u London i kralj će se onda do oslobođenja svojim građanima obraćati preko radija, hrabreći ih da istraju), ali ovaj album se ne bavi samo starim ratom i istorijskim ratovima. Isolation, victims of torture je mračan, preteći komad koji asocira na savremene prakse u kojima je rat velikim delom usmeren na individue, njihovo razdvajanje od zajednice, transformaciju u izolovane društvene atome kojima može da se upravlja strahom i da se oni eksploatišu i dehumanizuju. Peace, please je onda kratka, prefinjena molba – ne molitva – kojom se Henriksen obraća svima koji slušaju znajući da oni koji ne slušaju ionako ne bi razumeli, pre nego što završi Šopenovim Preludijem br. 4 u posveti albuma njegovoj prijateljici i pijanistkinji Helgi Friman Helgerud preminuloj 2012. godine i za čijeg je života od 97 godina, veli Arve, čovečanstvo vodilo više od stotinu ratova.

Sva zarada od War Index biće prosleđena dobrotvornim organizacijama koje rade u smeru osvajanja i čuvanja mira pa onda znate šta vam je zadatak:

https://arvehenriksen.bandcamp.com/album/war-index

ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

DRUGA STRANA SVETA (prostor za potpuno ne-SF&F teme) => UMETNOST I KULTURA => Topic started by: Dreamlord on 13-11-2005, 23:23:49