Inspirisan Radmilovim seminarskim radom, postujem Nimrodelina pitanja sa Krčme (intervju sa Bobanom Kneževićem):
Kako ste postali pripovedač? Kakve ste ocene imali na pismenim zadacima iz srpskog u osnovnoj i srednjoj školi i koliko se poklopila ocena vaših nastavnika i profesora sa onim što ste danas kao pisac?
Šta je po vama ono što čini dobru priču i pričanje? Možete li nam reći na koje teškoće nailazite kada počnete da pričate priču? Jeste li sigurni u svoje pripovedanje i kada znate da je vaše pričanje gotovo, spremno za izlazak u javnost?
Zamolio bih da se jave pisci sa foruma, kao i oni koji pokušavaju da pišu.
Svaki savet za apsolutne početnike je dobrodošao.
Armagedo, ako si iz Beograda, ne propuštaj termin Književna radionica u Lazi. Biće ti zlata vredno iskustvo.
Evo da ja povučem nogu:
Kako ste postali pripovedač?
-Od muke. Bilo je ili da nešto zapišem, ili ću da puknem. Na to se nadovezalo što sam seubrzo potom zaljubio, pa sam hteo da impresioniram tu curu, i onda sam nastavio. Kad je, nešto kasnije, to s njom puklo, opet sam pisao od muke. Pa sam se smirio, i počeo da pišem nevezano za spoljašnje podsticaje (bar ne u direktnom smislu).
Kakve ste ocene imali na pismenim zadacima iz srpskog u osnovnoj i srednjoj školi i koliko se poklopila ocena vaših nastavnika i profesora sa onim što ste danas kao pisac?
-Uvek petice, sastavi su mi oduvek išli. U to vreme ipak nisam pisao ništa što bih nastavnicima pokazivao, pa zato i nemam njihovih prognoza koje bih s bilo čime upoređivao. U gimnaziji sam imao brojne clasheve sa nastavnicom srpskog zbog nekonvencionalnih radova – npr. jednom sam napisao dugačak sastav o tome zašto je TIHI DON sranje od romana (mada ne baš tim rečima) – ali čak i uprkos tome, uspevao sam da dobijam petice.
Šta je po vama ono što čini dobru priču i pričanje?
-Počinje sa stilom, i atmosferom, i celokupnim attitudom, a završava sa poentom (logično). Ako nema poentu koja je jača od neke dosetke, banalnog vica, punchline-a itsl. onda me ne zanima. U svakom slučaju, volim da osetim NUŽDU u toj priči: da je pisac MORAO da je napiše, da se duboko u nju uneo, da je nije ispiskarao iz puke vežbe, iz igranja, iz površnog omaža i sl. Stil mora da bude u skladu sa svetonazorom koji priča (mora da) nosi, da je svaka rečenica, slika, dijalog smislen i sa nekom poentom tu gde jeste, da je cigla u nekoj dobro projektovanoj građevini.
Možete li nam reći na koje teškoće nailazite kada počnete da pričate priču?
-Teškoće obično imam dok počnem, jer ne počinjem dok nemam bar stranu-dve na umu (i kraj, makar mutno). Nekad mi se desi da me priča ne odvede do onog dešavanja koje sam prvobitno imao na umu, ali nikad se nije desilo da je ugođaj, opšti utisak i poenta ispao drugačiji – ako to imaš na umu, možeš da pustiš priču da se sama razvija bez nasilja nad predodređenim događajima u zapletu.
Jeste li sigurni u svoje pripovedanje i kada znate da je vaše pričanje gotovo, spremno za izlazak u javnost?
-Vrlo retko, skoro nikad 100% ili igde blizu toga. Mislim da je velika mudrost Mikelanđelova izjava (ili beše Leonardova?) – da nijedno umetničko delo nije zaista završeno, već samo napušteno. Najteže je odlučiti koji je trenutak kada delo možeš da napustiš kao 'zadovoljavajuće' ili barem 'ne baš ubi bože': ipak, pošto to nikad ne ide direktno u štampu, tu su verni prijatelji-čitaoci, čije sugestije umeju da budu od koristi. Mada, odmah da dodam, do sada još nisam dobio fundamentalnu primedbu koju sam potom i poslušao, i to 1) zato što nisam ni dobio mnogo takvih, i 2) ipak pisac mora da zna šta hoće, i zato on mora da bude finalni sudija, a ne da slepo sluša baš svaku primedbu.
Eto.
Hope this helps.
@Lurd: Topik je prvenstveno namenjen ljudima koji žive van Beograda – therefore – ne mogu da prisustvuju književnim radionicama, kako bi im se skrenula pažnja na standardne početničke greške. Htedoh da ovu temu postavim na sajtu kluba, ali vidim da je tamo ''put u polju, s jednim drvetom''.
@Ghoul: Velika hvala. It helps. Sad kada si probio led, valjda će se i ostali javiti.
Kako ste postali pripovedač?
- Nisam postao, mislim da sam to oduvijek bio. Škrabao sam svakakve gluposti još dok ni olovku nisam znao držati kako treba. U nižim razredima osnovne sam crtao stripove - ili, bolje reći, "stripove" - a u petom sam počeo pisati roman "Đurina eskadrila" o jatu galebova u sedamdeset i nekom stoljeću kako, naoružani malim krilnim mitrajlezima, vode rat protiv jednako tako naoružanih lešinara čija organizacija želi zavladati svijetom. Naravno, sve to nakon nuklearnog rata koji je istrijebio homosapiensa, a sve to uz, naravno, detaljan timeline od današnjih dana do godine sedamtisućaineke.
Jel' ovo možda malo previše informacija?
Kakve ste ocene imali na pismenim zadacima iz srpskog u osnovnoj i srednjoj školi i koliko se poklopila ocena vaših nastavnika i profesora sa onim što ste danas kao pisac?
- U školi sve do kraja četvrtog razreda srednje nisam znao što se u zadaćnicama očekuje od mene. Jebiga, oni mi daju naslov nekog djela i kažu "piši" pa sam ja, naravno, pisao o tome. I nikako mi nije bilo jasno kakve veze s vezom ima to što svi ostali pišu i dobijaju petice, dok ja dobijam trojke i četvorke. Onda je na kraju srednje došao nekakav ljubavni krah onda sam popizdio i u zadnjoj zadaćnici, na slobodnu temu, napisao igrokaz od 12 (ili je bilo 16?) strana (drugu polovicu sam završio kod kuće), a maturalnu zadaću (ne rad, to je bilo iz fizike) sam završio u zadnjem retku zadnjeg papira koji su nam dali, i onda je prije samog ispita, nekoliko dana kasnije, druga profesorica, ona koja mi nije predavala hrvatski, na hodniku pitala "Oprostite, tko je od vas taj-i-taj?" Ja sam zbunjeno rekao "Ja, u čemu je problem?" "Ništa, ništa, samo sam htjela vidjeti tko je taj dečko koji je napisao onako lijepu zadaću." I okrenula se i otičla. Nakon mature, moja profesorica iz hrvatskog mi je rekla da, ako zatrebam bilo kakvu pomoć oko fakulteta ili slično, da joj se javim. Rekao sam da idem na fiziku pa je odgovorila, "A, onda ništa." Inače, bila je mlada i relativno zgodna, ali tada to još nisam shvaćao.
Šta je po vama ono što čini dobru priču i pričanje?
- Ne znam i nadam se da nikad neću doznati. U "Siriusu" je bila priča "Stonogin sindrom" s priglupim telepatom koji ne zna kako njegova sposobnost funkcionira. Što se stonoga tiče, i ona je uspješno koordinirala rad svih svojih nogu dok je jednog dana netko nije upitao "Je li, a kako ti to uspijevaš?" Onda je počela razmišljati o tome, uplela svijest u sve to, zapetljala se i više nikad nije prohodala.
Ja sam sebi obećao da ću pokušati što manje slušati Darka Macana kad analitički razlaže književno stvaralaštvo jer sam shvatio da me to blokira jer da, dok pišem, umjesto da mislim na ono što ću napisati, ja razmišljam koliko se to slaže s pravilima žanra, je li ovaj lik čiji dijalog pišem previše proziran ili slično. Ne, najbolje je biti gluh i slijep za bilo kakva pravila. O tome treba misliti poslije, kad kreneš sa seckanjeeeeeeeeem!!!
Možete li nam reći na koje teškoće nailazite kada počnete da pričate priču?
- Nemam vremena, ne da mi se, fale mi riječi, likovi mi idu na živce, radnja mi djeluje blesavo, zaplet ne postoji, rasplet je naivan, sve je u kurcu, uključujući i one stvari koje nisu.
Jeste li sigurni u svoje pripovedanje
- Naravno.
- Da nisam.
- Sklon sumnjama u svoje stvaralaštvo.
- Jer uopće nema sumnje da je riječ o materijalu za stari papir.
- Oprosti, što je bilo pitanje?
i kada znate da je vaše pričanje gotovo, spremno za izlazak u javnost?
- Onda kad bih radije otišao na klistir u Zagrebačku vatrogasnu brigadu nego išao prolaziti kroz tekst još jednom.
Hope this helps.
*Kako ste postali pripovedač?
Počeo da pišem svašta nešto još dok su mi neka slova bila okrenuta na pogrešnu stranu i dok sam mešao ćirilicu i latinicu (što mi se i sad ponekad desi ako probam da pišem štampanu ćirilicu, jer u 99,9% slučajeva štampam latinicom - brže je.). Negde u šestom razredu sam krenuo s romanom, koji je imao tri nastavka. U četvrtom sam se zaglavio, malo se predomišljao, i spalio ih.
U drugom srednje sam počeo da pišem pesme. Iz tog vremena nosim nauk da čovek koji piše pesme a nije suicidan mora da je potpuno lud. Negde u to doba sam krenuo i s pričama. Mahom početničke brljarije. Onda sam otkrio konkurse ZS i skapirao da mora ozbiljnije. Rezultati su široko razbacani po rang listi...
*Kakve ste ocene imali na pismenim zadacima iz srpskog u *osnovnoj i srednjoj školi...
U osnovnoj su me obožavali, verovatno zato što imam trocifren IQ za razliku od 90% tadašnjih sadruga... u srednjoj sam valjda jednom dobio pet iz pismenog, a dok sam ga pisao molio sam boga za dvojku, jer sam još tada znao da je svaka reč koja mi izlazi iz olovke SRANJE. Profanka se oduševila... Inače, prvo sam bio kod čika Bože Pavlovića (svojevremeno sastavljao pitanja za prijemni), koji je u meni video potencijal, ali je smatrao da se petica daje na sise, tako da... Posle sam bio kod nekog bapca, kod koga sam dobio onu peticu, i njoj je bilo ispod časti da ide preko 4 na 5... onda je došla jedna mlada fufa, kod koje sam otkrio da umem da napišem i za dvojku... verovatno jer sam dozovljavao sebi da pišem o temi onako kako je JA vidim, a ne ona... posle sam joj za neki konkurs odneo hrpu pesama, i onda je promenila mišljenje, al' to je bila kasna četvrta godina i već me je bolelo uvo za srpski, mislio sam na prijemni za fax, kao i svi ostali...
*Šta je po vama ono što čini dobru priču i pričanje?
Da to ima glavu i rep, fraktalno, od celine do pasusa, kao osnovno. Znači da je složeno kako treba, i da je jasno. Veoma je lepo prostim jezikom napraviti složenu misao. Kad sam počinjao, i ja sam išao na ultrakitnjast stil, vidite šta mogu. Ma, lepo je to ponekad, al' udavi ako traje... i traje...
Rečenice moraju da budu odgovarajuće dužine. Nekad ovolicne. Nekad mogu da se protegnu i na ceo pasus. Samo da ne budu monotone, otprilike podjednake dužine, i slično građene. Kad čitam takve stvari posle trećeg pasusa mi se čini da mi neko dobuje ritam u glavu, i smorim se. Ovo je česta greška kod apsolutnih početnika.
Naravno, treba i da je zanimljivo za čitanje, da vuče čitaoca da vidi šta je bilo dalje. I ako je moguće, da junaci ne sede oko vatre i gledaju plamenove na dvadeset strana, ili da se pisac udostoji da mi 'otkrije' dobro skriven preokret 350 strana nakon što sam ga provalio iz prve naznake...
Originalnost ideje... uhhh, pa, ako je priča dobra, može se preći preko bajate ideje... mada je lepo ako je pisano nešto novo...
*Možete li nam reći na koje teškoće nailazite kada počnete da pričate priču?
Najpre, treba doći do ideje za priču. Dok mi u glavi ne krene 'film', šta se tamo radi, gde se tamo ide... ništa.
Onda se treba naterati na počinjanje...
A onda...
Vreme! Umor! Obaveze... pa izgubiš nit posle pauze od nekoliko dana, pa gde ono beše... pa ti se izgubi 'slika' pa malo pišeš na blef, pa onda slike krećui da se ređaju takvom brzinom na nekom zanimljivom delu da ti dođe da se zavališ u fotelju i ispričaš sam sebi priču do kraja... al' ne može... nego hvataš stenografske beleške, pa posle poludiš kad vidiš tri reči iz kojih ti je onda sve bilo jasno a nedelju dana kasnije dagaje* šta je tačno pisac hteo da kaže...
*Jeste li sigurni u svoje pripovedanje
Zavisi u kojoj sam meri pisao priču za sebe. Ima stvari koje ne bih promenio sve da se nebo i zemlja otvore i glasovi zagrme, predlažući promene... a ima mesta gde ću razmisliti o savetu... ako ga dobijem.
* i kada znate da je vaše pričanje gotovo, spremno za
Vidi Ghoulov post, pod 'Leonardo'... ali, realno, kad to posle n-te prepravke još malo odleži, i pogledaš ga jedan dan i kažeš, pa 'ajde, može da prođe', to je to. Pričama uvek prija da malo odleže posle pisanja, pre nego što krene ispravka u sitna crevca. Dok pišeš, možeš da ispraviš samo one najgore gluposti, a i ta rešenja se često pokažu kao polovična.
S druge strane, predugo ležanje nije dobro - pisac je dinamički sistem a priča je proizvod rezultanti okolnosti - kako vreme prolazi ravnoteža se pomera, pa pisac može da izađe iz saglasja s delom... Pogle' Tolkina - njemu bi još dvesta godina pažljivih prepravki leglo k'o ništa... a pre ili kasnije bi se setio da ni to nije dobro...
Kako ste postali pripovedač?
Krajem '91. (Znam da ovo nije odgovor na kako?) Ilustrirao neke kratke krimi priče za jedan tjednik, pa vidio šta se tu piše i rekao sam sebi, možda mogu bolje od toga. I odmah prošlo.
Mislim, bilo je nekih pokušaja i ranije. Imam negdje duboko, duboko u ladici (toliko duboko da ni sam ne znam gdje, a i bolje :) ) neki rukopis na pisaćoj mašini, nešto inspirirano s "Kroz pustinju i prašumu", mislim da sam bio u osnovnoj kad sam to napisao. Pa sam nešto brljavio koncem osamdesetih, možda bih dovršio i dao da je, npr. SIRIUS još bio živ.
U svakom slučaju, visjelo mi je to negdje u zraku prije nego sam konačno sjeo, završio i odnio uredniku.
Kakve ste ocene imali na pismenim zadacima iz srpskog u osnovnoj i srednjoj školi i koliko se poklopila ocena vaših nastavnika i profesora sa onim što ste danas kao pisac?
Generalno sam imao dobre ocjene, znači 4 ili 5. A kako se poklopilo? Pa, mislim da ne bi baš bili sretni kad bi čitali neke moje priče...
Šta je po vama ono što čini dobru priču i pričanje?
Kvalitetno pisanje. Sa svim što to uključuje, by the book. Likovi, ideje, mjesto radnje, takve stvari. Dobar stil. Imam, bar što se tiče SF-a, čvrste ideje što nije dobra priča. Npr, isprazni dijalozi koji podsjećaju na zapisnike (boljka mnogih SIRIUSovaca). Veliki info dumpovi kojima se hoće oslikati svijet, mjesto da se kroz pripovijedanje stvori dojam da se u tom svijetu stvarno živi, dojam uronjenosti u taj svijet. Ima autora u hrvatskom SF-u kojima to ide znatno bolje od drugih.
Možete li nam reći na koje teškoće nailazite kada počnete da pričate priču?
Osnovna teškoća, zbog koje mi mnoge stvari stoje nedovršene, je smisliti što i kako završiti, kako početnom momentu dati pravi smjer.
Jeste li sigurni u svoje pripovedanje i kada znate da je vaše
pričanje gotovo, spremno za izlazak u javnost?
Siguran sam ako sam zadovoljan kamo stvar ide i ako ide uopće. Onda je OK. Kako znam da je gotovo? Znam. Osjećam. Priča je došla do kraja i to je to. Znade se dogoditi da za koju godinu više nisam zadovoljan s ovim ili onim, ali dotle je proš'o voz, stvar je već davno objavljena.
Quote from: "Mixitron M. Storm"*Kako ste postali pripovedač?
Počeo da pišem svašta nešto još dok su mi neka slova bila okrenuta na pogrešnu stranu i dok sam mešao ćirilicu i latinicu (što mi se i sad ponekad desi ako probam da pišem štampanu ćirilicu, jer u 99,9% slučajeva štampam latinicom - brže je.). Negde u šestom razredu sam krenuo s romanom, koji je imao tri nastavka. U četvrtom sam se zaglavio, malo se predomišljao, i spalio ih.
U drugom srednje sam počeo da pišem pesme. Iz tog vremena nosim nauk da čovek koji piše pesme a nije suicidan mora da je potpuno lud. Negde u to doba sam krenuo i s pričama. Mahom početničke brljarije. Onda sam otkrio konkurse ZS i skapirao da mora ozbiljnije. Rezultati su široko razbacani po rang listi...
*Kakve ste ocene imali na pismenim zadacima iz srpskog u *osnovnoj i srednjoj školi...
U osnovnoj su me obožavali, verovatno zato što imam trocifren IQ za razliku od 90% tadašnjih sadruga... u srednjoj sam valjda jednom dobio pet iz pismenog, a dok sam ga pisao molio sam boga za dvojku, jer sam još tada znao da je svaka reč koja mi izlazi iz olovke SRANJE. Profanka se oduševila... Inače, prvo sam bio kod čika Bože Pavlovića (svojevremeno sastavljao pitanja za prijemni), koji je u meni video potencijal, ali je smatrao da se petica daje na sise, tako da... Posle sam bio kod nekog bapca, kod koga sam dobio onu peticu, i njoj je bilo ispod časti da ide preko 4 na 5... onda je došla jedna mlada fufa, kod koje sam otkrio da umem da napišem i za dvojku... verovatno jer sam dozovljavao sebi da pišem o temi onako kako je JA vidim, a ne ona... posle sam joj za neki konkurs odneo hrpu pesama, i onda je promenila mišljenje, al' to je bila kasna četvrta godina i već me je bolelo uvo za srpski, mislio sam na prijemni za fax, kao i svi ostali...
*Šta je po vama ono što čini dobru priču i pričanje?
Da to ima glavu i rep, fraktalno, od celine do pasusa, kao osnovno. Znači da je složeno kako treba, i da je jasno. Veoma je lepo prostim jezikom napraviti složenu misao. Kad sam počinjao, i ja sam išao na ultrakitnjast stil, vidite šta mogu. Ma, lepo je to ponekad, al' udavi ako traje... i traje...
Rečenice moraju da budu odgovarajuće dužine. Nekad ovolicne. Nekad mogu da se protegnu i na ceo pasus. Samo da ne budu monotone, otprilike podjednake dužine, i slično građene. Kad čitam takve stvari posle trećeg pasusa mi se čini da mi neko dobuje ritam u glavu, i smorim se. Ovo je česta greška kod apsolutnih početnika.
Naravno, treba i da je zanimljivo za čitanje, da vuče čitaoca da vidi šta je bilo dalje. I ako je moguće, da junaci ne sede oko vatre i gledaju plamenove na dvadeset strana, ili da se pisac udostoji da mi 'otkrije' dobro skriven preokret 350 strana nakon što sam ga provalio iz prve naznake...
Originalnost ideje... uhhh, pa, ako je priča dobra, može se preći preko bajate ideje... mada je lepo ako je pisano nešto novo...
*Možete li nam reći na koje teškoće nailazite kada počnete da pričate priču?
Najpre, treba doći do ideje za priču. Dok mi u glavi ne krene 'film', šta se tamo radi, gde se tamo ide... ništa.
Onda se treba naterati na počinjanje...
A onda...
Vreme! Umor! Obaveze... pa izgubiš nit posle pauze od nekoliko dana, pa gde ono beše... pa ti se izgubi 'slika' pa malo pišeš na blef, pa onda slike krećui da se ređaju takvom brzinom na nekom zanimljivom delu da ti dođe da se zavališ u fotelju i ispričaš sam sebi priču do kraja... al' ne može... nego hvataš stenografske beleške, pa posle poludiš kad vidiš tri reči iz kojih ti je onda sve bilo jasno a nedelju dana kasnije dagaje* šta je tačno pisac hteo da kaže...
*Jeste li sigurni u svoje pripovedanje
Zavisi u kojoj sam meri pisao priču za sebe. Ima stvari koje ne bih promenio sve da se nebo i zemlja otvore i glasovi zagrme, predlažući promene... a ima mesta gde ću razmisliti o savetu... ako ga dobijem.
* i kada znate da je vaše pričanje gotovo, spremno za
Vidi Ghoulov post, pod 'Leonardo'... ali, realno, kad to posle n-te prepravke još malo odleži, i pogledaš ga jedan dan i kažeš, pa 'ajde, može da prođe', to je to. Pričama uvek prija da malo odleže posle pisanja, pre nego što krene ispravka u sitna crevca. Dok pišeš, možeš da ispraviš samo one najgore gluposti, a i ta rešenja se često pokažu kao polovična.
S druge strane, predugo ležanje nije dobro - pisac je dinamički sistem a priča je proizvod rezultanti okolnosti - kako vreme prolazi ravnoteža se pomera, pa pisac može da izađe iz saglasja s delom... Pogle' Tolkina - njemu bi još dvesta godina pažljivih prepravki leglo k'o ništa... a pre ili kasnije bi se setio da ni to nije dobro...
E to!
Carski post zaista.
E, zaboravi(la)o si da mu quotujes signature. :D
Evo i ja da dopisem nesto posto cekam onaj zli tren do kojeg nista ne mozes da radis, a nakon kojeg ce obaveze da te sustignu i gone kao copor vukova, i tako dosadjujuci se citam pomalo ovaj tred.
Kako ste postali pripovedač?
Mislim da nikad i nisam. Oduvek sam znao da imam trunku talenta za to, ali da bih uradio nesto kako uvek je potrebno da se dobro pomucim i preznojim. Velika je to kletva. Narocito za nekoga ko je uvek gazio laksom stazom, i ko je samo zeleo da se stvari dogadaju same od sebe ili sa minimalnim uplitanjem u njih.
Oduvek sam pronalazio u sebi inspiraciju za knjizevna dela, za slikarstvo, vajarstvo, pa cak sam i po muzici malo kopao, ali da bih pronasao nacin da se izrazim tako da posle budem zadovoljan morao sam uvek mnogo da se pomucim. Nista nije gore od malo talenta. Oni koji ga imaju puno sa lakocom ga razbacuju. A oni, koji, poput mene, mrze napore voleli bi da mogu sa lakocom da stvaraju, a svesni su da su sposobni za sve, ali da za sve moraju da se upinju iz petnih zila. Osecam se onako kako bi se mozda mogao osecati Bah u drustvu Mocarta: kao neko ko moze i postize vise, ali mora da se muci kao berac pamuka celim putem.
Najradije se ne bih time ni bavio, ali neki likovi koji su nastali u mojoj glavi i pravili mi drustvo u casovima potpune izolacije od sveta, naprosto mi kuckaju po unutrasnjosti lobanje kao macka koja grebe prozorski ram da bi ti stavila do znanja da hoce u dvoriste i ne zanima je da li je 4:03am. Imam osecaj kao da od mene zahtevaju da ih pustim da se baskare na papiru i tamo uzivaju u svojim dogodovstinama spletenim medju ruznim pisanim slovima. A cak i kada popustim i ucinim im toliko onda, kada se sveske popune i blokovi ostanu bez praznih lista, onda traze da ih stavim na jedno mesto, pa da ih prekucam i sredim, pa da im dodam psiholosku konzistentnost, realno okruzenje, sve one stvari koje moras mesecima da istrazujes da bi znao kako da uradis... Sve je to jedna strasno nezahvalna banda i na kraju samo prizeljkujem da im ucinim to sve sto traze i onda da ih prodam nekome da se on grci sa njima i da vise nisu moji. I vec znam da ce mi posle biti zao, ali sada, ovog trena, draze mi je da se sunjam po forumima i da se tu skrivam od njih, da bih makar minut vremena imao za sebe-bez-njih.
Kakve ste ocene imali na pismenim zadacima iz srpskog u osnovnoj i srednjoj školi i koliko se poklopila ocena vaših nastavnika i profesora sa onim što ste danas kao pisac?
U osnovnoj sam imao sve od sitnih bugarstica do mrsavih cetvorcica. U srednjoj sam uglavnom visio oko cetvorke, mada sam oko cetvrtog razreda digao ruke od suptilnog podilazenja zeljama profesora i povijanja koliko je moja kruta kicma dopustala i jednostavno sam krenuo djonom na vezbanku... i zacudo od ispod blokeja na djonu pocele su da izlecu petice kao varnice. Nisu profesorke nikad volele more radove. Ali opet kada bih na temu "Umetnost nema granica" napravio rad koji je kao niz novinskih clanaka od kojih jedan prati presudu za serijskog ubicu, a neki drugi je pisan zagorskim izgovorom da bi, kao fol, bio iz "Vecernjeg lista" i bavi se skupim drocama koje sluze kao posluzavnici za ekskluzivne vecernje zakuske prebogatih japanaca... pa jos svasta izmedju toga... Na kraju sam mogao da zamislim nesretne profesorke kako placu zbog nemogucnosti da mi upisu na vezbanku ista osim petice. Skoro da mi ih je bilo zao, ali da me nisu terale da pisem pismeni, ne bih ni ja njih mucio da se probijaju kroz gomile bolesti.
Šta je po vama ono što čini dobru priču i pričanje?
Fin stil nije na odmet. Dobar zaplet je neophodan. Citaoca treba zgrabiti za gusu na prvoj strani. Lagani pocetak je privilegija poznatih pisaca cija ce se dela citati zbog njihovog imena. Anonimusi koji napisu po jednu ili dve knjige u karijeri moraju od prve strane da vladaju situacijom.
Kraj nije nebitan, ali je precenjen. Kraj je nesto o cemu mnogi lupaju glavu danima, a ne bi morali. Kraj je nesto o cemu treba da razmislja samo onaj koji je toliko samouveren da misli da ce njegovo delo zanavek da obelezi ostatak postojanja svog citaoca. Ili neki lihvar koji masta o tome da proda jos jednu knjigu nakon ove. Meni se obicno kraj price prvi prividja od cele price i onda pratim pricu napred-nazad pokusavajuci da shvatim sta se to desilo. A ako je kraj los onda se ni ne trudim. Ali tako ja razmisljam. Eto npr. Stivena Kinga zabole za to. On ima savrsenu predigru i tehniku, ali za svrsetak su mu, najcesce, potrebna ortopedska pomagala. Ali to nije ni bitno dok se probijate kroz sredinu i zaista uzivate i ne razmisljate o pustanju knjige iz ruke iako napolju vec svice zora. Precet je opet potpuna suprotnost: on dodje do kraja a onda smara i razvlaci epilog da bi popunio format strana koji mu je trazio izdavac [zbog onih njihovih savijenih i usivenih tabaka ne moze on da zavrsi na kojoj strani hoce nego kako stamparu odgovara].
Prica moze da postoji samo na ideji. Moze na originalnoj radnji. Na svetu koji ste stvorili da u njega stavite nesto mozda cak i potpuno obicno. Moze imati dobar pocetak ili dobar kraj. Zanimljivi i zivopisni likovi su uvek od pomoci. Ako se zadesi kakvo svevremensko pitanje vezano za ljudsku egzistenciju pa ga fino postavite citaocu da razmislja o njemu. Ili izmislite neko novo koje ce postati aktuelno tek za pedeset godina, ali citalac ce biti u stanju da prepozna njegove naznake u sadasnjosti: eto npr. Blejd Raner se bavio osecanjima ovce Doli decenijama pre njenog rodjena i prevremene smrti. Ponekad je i sam lep stil dovoljan pa je prica samo kao niska od prelepih bisera. Vazno je prepoznati sta u tom trenutku imate i iskreno se pridrzavati toga. Bitno je samo da na kraju dana imate nesto. Budite sigurni da ce citaoci prepoznati sta je to.
Možete li nam reći na koje teškoće nailazite kada počnete da pričate priču?
Ma pusti. Neverovatno je sta sve ne dodje da te saplete bas kada si na maksimumu stvaralackog nadahnuca. Nekad se osecam kao oblak koji se ceo dan sepurio po nebu i kada je resio da isprica sta se sve odozgo vidi i bacio se ka zemlji na prvo prazno parce hartije docekali su ga spremni redovi i redovi kisobrana sa svojim siljcima uperenim u njegov trbuh kao bajoneti na vojnoj sahrani.
Jeste li sigurni u svoje pripovedanje i kada znate da je vaše
pričanje gotovo, spremno za izlazak u javnost?
Ma dam mojoj devojci da ispravi stilske i pravopisne greske i onda se ona preznoji da to procita, nezno me pomazi me po glavi i kaze: "Pokusaj ponovo, ali ovaj put sa manje slonova." Najgore je kada neko pokusa da te ne uvredi nakon sto si ga pitao za iskreno misljenje. A uvek moras da das nekome da to procita pre samog citaoca. Gadna je to rabota.
Bitno je samo da ne razmisljate o prijemu javnosti i obimu prodaje dok pisete. Naknada za spisateljsku muku je zapravo mesto gde djavo vreba. Ako mu tu dodjete na rupu budite sigurni da ce ono sto ste napisali biti djubre, mozda jako komercijalno i unosno, ali po vasem sopstvenom kriterijumu: djubre. Doduse siguran sam da se Pavic jako lepo tesi sa parama koje je zaradio na prodaji potonjeg djubreta koje je isresao na publiku nakon sto mu je ponestalo ideja.
Mogu da potpishem SVAKI redak pukovnikovog posta... :o
Jelte pukovniche, pa necemo valjda da krademo tudje misli. Pa, jel' dotle doslo? Aaa ne! Ovo je neka provokacija, necete me prevariti.
:cry:
QuoteMogu da potpishem SVAKI redak pukovnikovog posta...
Jelte pukovniche, pa necemo valjda da krademo tudje misli. Pa, jel' dotle doslo?
Ne znam da li sam vec pominjao: ja sam odlican telepata i citac tudjih misli! :evil: Prastaj bata-Kastore ali posto slabo pamtim imena nisam znao da su to bas tvoje misli kada sam to kucao. Da sam znao da ce ovo da se desi uzeo bih misli od nekoga iz Mozambika [racunajuci da taj valjda nece citati sta sam napisao na ovom forumu]. :D
Pazi se samo takvih vukojebina, jer nikad ne znaš na koga tamo možeš da nabasaš; recimo, u Južnoj Africi, i sl.
Dok ne sretnem Bokasu dobro je, znaci da sam jos ziv i nepojeden. :!:
Kako ste postali pripovedač?
Motivi su razni. Volim da pričam priče. . Svemu tome treba dodati i želju da svaka priča koju pričaš bude uverljiva. Ne mora biti moguća ali mora biti uverljiva. Kada imaš žđ za uverljivošću spreman si da smišljaš nešto sa čim će korespondirati i drugi.
Kakve ste ocene imali na pismenim zadacima iz srpskog u osnovnoj i srednjoj školi i koliko se poklopila ocena vaših nastavnika i profesora sa onim što ste danas kao pisac?
Imao sam dobre ocene iz svih predmeta. Pa i iz srpskog na pismenom. Nažalost, ni oni koji su me zanimali nisu imali mnogo veze sa kreacijom i školovanje nimalo ne povezujem sa pripovedačkim radom.
Šta je po vama ono što čini dobru priču i pričanje?
Ukoliko apstrahujemo sve one bazične vrednosti koje svi cenimo u pripovedanju, i koje ne bih ponovo nabrajao. Navešću jednu moju, sasvim ličnu, karakteristiku. Mislim da se pisanje mora povezati sa fiziološkim efektima koje priča ostavlja na čitaoce. Ja sam zaista vrlo visceralan tip i jako vodim računa o tome kakve su fizičke manifestacije teksta. Kakav mu je tempo. Kako zvuči ukoliko pokušavaš da ga artikulišeš ustima, pa čak ako treba i glasno, koje su fiziološke funkcije određenih pasusa. Mislim da je to jako bitno za žanrovsko pisanje. Naročito horor. Kako, recimo, preneti bol iz slova u svest čitaoca? To su sve neke figure koje moraš savladati ako želiš da dopreš do pune efektnosti žanra. Nije sve u ideji i slici, ima mnogo toga i u ritmičkom plasmanu toga. To su stvari koje pisac mora sam sa sobom da raščisti, da puno puta čita tekst i da mu se vraća sve dok ga prosto fizički ne naštimuje. To važi za sve bazično fiziološke žanrove poput melodrame (suze), horora (strah, jeza, trzanje), humor (smeh), pornografija (erekcija, masturbacija) koji imaju eksplicitnu reakciju čitaoca. Naročito je recimo pipava pornografija. Ona podrazumeva i uzbuđenje i egzekuciju tog uzbuđenja. Tu pasus mora biti dovoljno dug i sadržajan da isprati čitaočevo onanisanje, da ga ne izgubi, ukoliko je to cilj datog pasusa.
Možete li nam reći na koje teškoće nailazite kada počnete da pričate priču?
Uvek je teško otvoriti priču. Napisati prvu rečenicu. Oko te rečenice imate najviše dilema. Od nje se sve razvija i u simetriji sa njom se završava. Lakše je završtiti nego započeti priču.
Ipak, osnovna teškoća na koju nailazim kada pišem priču jeste u kom trenutku rada treba stati. Naime, sve tekstove koje pišem započinjem tek onda kada imam formulisanu strukturu i definisane događaje koji će činiti okosnicu teksta. To možda nije uvek sinopsis ali jeste nekakav putokaz kojim će se doći do jedne zaokružene celine. Međutim, u toku rada, kada imaš cilj na umu, umor te neumitno sustiže i kvalitet pisanja u jednom trenutku počinje da opada. Treba prepoznati taj trenutak i zaustaviti se. Kada imaš svest o zaokruženosti celine i kada ti je kraj na vidiku to je jako teško. Ali, moraš biti pažlčjiv i obazriv. Moj recept je, recimo, kada je kraj na pragu, treba zastati i sam kraj pisati u sledećoj turi.
Zatim, jako je teško vratiti se poludovršenom tekstu. Smatram da je jako važno kompletirati barem prvu ruku teksta. Nedovršeni tekstovi, ma koliko kvalitetni, nikada ne bivaju kompletirani ukoliko im se vratiš kada je izgubljeno izvorno nadahnuće. čak i po cenu prethodne bojazni, treba ga privesti kraju.
Konačno, pisanje druge verzije. To je uvek naporan posao. Smatram da se prvoj verziji uvek moraš vraćati ukoliko imaš neke bazične nedoumice i sve verzije se moraju čuvati kao odvojeni fajlovi. Koristiti datume kao oznaku, da ne bi došlo do zabune. U prvoj verziji, ma koliko da je slaba, uvek nalaziš sve bazične motive koji su te motivisali da pišeš. U toj kaši raznoraznih ideja od kojih pola mora otpasti u drugoj ruci, najčešće se nalaze rešenja pitanja.
Volim da čitam prve ruke, u njihovoj neizbrušenosti nalazim mnoge zanimljive motive koji mi posle objašnjavaju finalni proizvod.
Jeste li sigurni u svoje pripovedanje i kada znate da je vaše pričanje gotovo, spremno za izlazak u javnost?
Pisanje je zanat. Postoji tačka kada delo mora izaći u svet. Za pisca je taj trenutak individualan, verovatno je to onaj kada više prosto nemaš šta da dodaš svom delu. Jako su važne i konsultacije sa ljudima u čiji sud imaš poverenja. Naravno, to moraju biti ljudi koji pre svega razumeju ono što pokušavaš da kažeš, razumeju odakle dolaziš i kuda pokušavaš da odeš, i spremni su da budu bolno iskreni u svojim primedbama.
Pisanje je naporan proces i treba razmatrati sve, pa i najradikalnije ideje. Diskusija je jako korisna. Često se desi da se u diskusiji ispostavi kako drugu verziju čine neke radikalne izmene. Treba ih probati. Fajl sa prethodnom verzijom će ti uvek biti u računaru i uvek ćeš moći da mu se vratiš. Dakle, eksperimenti, pa i najradikalniji su jako važni. Naravno, u radu na pojedinačnom tekstu treba biti umeren i znati koja je njegova funkciju.
Posmatram pisanje kao skok preko letvice. Sam je postavljaš, i puštaš ga u javnost onda kada si je preskočio. Nekada se desi da je postaviš prenisko i da je olako preskačeš. Tu se može pojaviti klopka. Imaj na umu da se neke najbabalnije stvari takođe jako teško pišu.
Quote from: "Jake Chambers"30. јануар отказали смо књижевну радионицу, јер је ДО изнајмио све просторије за снимање новог порнића Исидоре Бјелице... :lol:
I hoće li na kraju biti te radionice ili su pornićari zauzeli termin? :)
Hteo bih jednu priču da pošaljem, samo se dvoumim... Ne znam da li ima previše likova. Radmilo je pominjao da kratka priča do pet strana treba da ima nijedan ili jedan lik. Znači što se tiče te tehničke strane, da ne šaljem bezveze priču (makar tu jednu, od hiljade drugih grešaka koje sigurno imam, da ispravim) - da li je to definitnivno pravilo ili su dozvoljena odstupanja?
Quote from: "Armagedda"Quote from: "Jake Chambers"30. јануар отказали смо књижевну радионицу, јер је ДО изнајмио све просторије за снимање новог порнића Исидоре Бјелице... :lol:
I hoće li na kraju biti te radionice ili su pornićari zauzeli termin? :)
Hteo bih jednu priču da pošaljem, samo se dvoumim... Ne znam da li ima previše likova. Radmilo je pominjao da kratka priča do pet strana treba da ima nijedan ili jedan lik. Znači što se tiče te tehničke strane, da ne šaljem bezveze priču (makar tu jednu, od hiljade drugih grešaka koje sigurno imam, da ispravim) - da li je to definitnivno pravilo ili su dozvoljena odstupanja?
Definitivno pravilo ne postoji. Mnogo likova na premalo mesta mogu da naprave zbrku, i da uz to nijedan od njih ne funkcioniše, i tako ispadne u većini slučajeva. Ako si ti sposobniji pisac od većine slučajeva i umeš da izađeš na kraj sa mnogo likova na malo strana, samo napred! :)
Quote from: "Armagedda"
Hteo bih jednu priču da pošaljem, samo se dvoumim... Ne znam da li ima previše likova. Radmilo je pominjao da kratka priča do pet strana treba da ima nijedan ili jedan lik. Znači što se tiče te tehničke strane, da ne šaljem bezveze priču (makar tu jednu, od hiljade drugih grešaka koje sigurno imam, da ispravim) - da li je to definitnivno pravilo ili su dozvoljena odstupanja?
Oprosti, ali kakva je to priča bez ijednog lika? Mislim, ja sam se napisao kratkih priča na pet stranica i bez problema se barata sa tri do pet likova. Jasno, ne može se svakom lični opis i biografija pisati na dugačko i na široko. A priča bez jednog... To nije priča nego esej, u najboljem slučaju.
Ih! - esej. Prica bez ijednog lika itekako moze biti dobra ukoliko je pisana u prvom licu.
( i ne! - pripovedac nije lik. (velika tacka))
Quote from: "Armagedda"
Ne znam da li ima previše likova...
... da li je to definitnivno pravilo ili su dozvoljena odstupanja?
Ma, sve zavisi od price. NARAVNO da pravila NE postoje,
ali pazi da se to ne pretvori u uvod Jevandjelja po Mateji. :)
Kada smo već kod likova, tu postoji dosta nedoumica (sad su me Kastor i Žiljak podsetili). Pričao sam sa nekoliko osoba na ovu temu i svako ima drugačije mišljenje. Zanimaju me vaša mišljenja.
Šta je tačno lik? Kako mozemo biti sigurni koliko likova imamo u priči? Da li lik moze biti u reminiscencijama? Da li je isključivo lik onaj koji aktivno učestvuje priči i utiče na tok radnje?
Primera radi, u romanu
Prokleta Avlija imamo priču unutar priče. Svevideći, sveznajući pripovedač pripoveda o fra Rastislavu, fra Rastislav priča o fra Petru, fra Petar priča o Ćamilu, Ćamil priča o Džemu. I unutar svih tih priča ima još nekoliko narativnih linija. Da li je svako ko se pojavljuje ovde lik, ili samo fra Rastislav kao vrh tog koncentričnog kruga?
Quote from: "angel011"Definitivno pravilo ne postoji.
Slažem se. Mislim, procitaj
Naked Lunch omiljenog mi džankija. Wtf? Ili još bolje, gledaj Linča. Taj čovek ubaci npr. zemlju u film i nema pojma šta tu ona traži. ''Ne znam. Volim zemlju. Činilo mi se ispravnim da je ubacim u film.'' Pogledam
Glavu za brisanje i nemam pojma šta se desilo u x% filma. Ne zna ni sam Linč sve, a ostalo neće da kaže. A opet, genijalno je. Jedan od mojih omiljenih filmova. Ali, ljudi kažu da postoji
tehnička strana priče i da ta tehnička strana nameće određena pravila. Mene zanima koja su to pravila.
Prvo, da raščistimo pitanje pravila u književnosti. Koji god teoretičar književnosti da se ovde pojavi, neće me ubediti da književnost (umetnost uopšte, ali da ne širimo temu – već je preobimna) trpi pravila. Da ovakva ograničenja postoje, književnost se ne bi razvijala (što može biti i pozitivna i negativna posledica); tj. i dalje bismo tumarali po antici. Ja, iskreno, još nisam naišao na dovoljno čvrst argument koji bi opovrgao navedeno.
Drugo, mislim da sam bio previše isključiv, ili bar nedorečen, u prethodnom postu, kada sam stavio veliku tačku. Nikada nisam ozbiljnije razmišljao o tome ko (ili šta) se može smatrati likom – to nisam smatrao značajnim pitanjem, al' ajde da vidimo čega sve tu ima. Ako sam dobro shvatio, ovde govorimo o kratkoj formi, pa ću se ograničiti u tom smislu.
Moje, skromno, mišljenje je da se likom može smatrati svaki čovek, (čudovište, životinja, predmet...) kojem pisac dodeljuje određene osobine (karakter, a ne fizičke osobine), bez obzira da li isti AKTIVNO utiče na radnju ili ne. Ovde se može raspravljati o tome da li je lik koji ne utiče aktivno na radnju suvišan ili ne, ali takvih primera, definitivno, ima.
Treće, da li je pripovedač lik ili ne – posebno je pitanje. Jasno je da nije, ako govorimo o klasičnoj priči pripovedanoj u trećem licu.
Ukoliko je pripovetka ispričana u prvom licu, mislim da je tada primenjiv prethodni pasus: Dakle, da li je pripovedač samo svedok dogadjaja ili učesnik - nije bitno, važno je odgovoriti na sledeće: Da li ga bliže upoznajemo? Koliko i druge likove u priči?
Ako govorimo o noveli ili noveleti, moram prvo skrenuti pažnju da ne govorim o priči određene dužine, već, prevashodno, o priči koja oslikava unutrašnje stanje pojedin(a)ca. U noveli (u prvom licu – treće lice smo već raspravili) je pripovedač lik u svakom slučaju, a često i jedini.
Četvrto, Prokleta avlija. Iako nisam Andrićev obožavalac, Avliju smatram jednim od retkih remek-dela naše književnosti. Osetio sam potrebu da to kažem, ali obzirom da to nije tema zaustaviću se ovde. Ukratko: Likovi u Prokletoj avliji gube svojstva likova (samo) u onim delovima gde traje njihov narativni postupak.
Peto, Linč. Priznajem da Linča gledam iznova kad god mi se pruži prilika. Linč je izazov, jer svako može da ga tumači onako kako mu (trenutno) odgovara. Iz istog razloga, Kafkine pripovetke držim na stolu, a ne na polici. Mislim da će se kad-tad ispostaviti da je njihova umetnost rezultat trenutnog duševnog stanja, a da su njihovu ''višeznačnost'' uočili tek nakon procesa stvaranja.
Šesto, tehnička strana priče? Zaista ne razumem. Voleo bih da o tome nešto kažu oni koji neprestano tvrde da je pisanje zanat.
Quote from: "Kastor"jer svako može da ga tumači onako kako mu (trenutno) odgovara. Mislim da će se kad-tad ispostaviti da je njihova umetnost rezultat trenutnog duševnog stanja, a da su njihovu ''višeznačnost'' uočili tek nakon procesa stvaranja.
U tome, Jozefe K(astore), i jeste kvalitet dobrog proznog dela, i umetnosti uopšte. Jedna stvar može biti drugačija za različite ljude. To je slučaj i sa potpuno sažvakanim knjigama, filmovima, pričama itd. Posle nekoliko godina uzmeš istu knjigu da pročitaš i uvek dobijaš nešto drugo od nje, uočavaš druge stvari. Možda ti se neka knjiga na prvo čitanje nije svidela, kasnije jeste, i obrnuto. Ti si se promenio, a knjiga je ostala ista. Voleo bih kada bi se i drugi uključili u diskusiju i dali svoje mišljenje.
Teza o pisanju kao zanatu se jako često čuje baš kad ti razni urednici SF-časopisa idu pričati (ili pisati) o tome kako se piše.
Nažalost, mislim da je to donekle istina, kad se radi roba koja se hoće prodati na tržištu (SF/F/H publici u našem slučaju). Točno je da pravila (osim pravopisnih i gramatičkih, a i ona se mogu savijati, ako se zna kako i može opravdati zašto) vjerojatno ne postoje, ali "što-na-um-to-na-drum" pisanje po mom iskustvu odbija publiku, odnosno ljude koji bi te trebali, je li, čitati.
Imao u Hrvatskoj dosta dobro iskustvo sa SFerakonskim zbirkama (mislim da je negdje Mića Milovanović postao nešto o njima, pa pogledajte podrobnije). Jedna se isticala većim brojem priča koje su imale tendenciju podsjećati na literarni eksperiment, i baš ta se, kad kasnije pitaš ljude, smatra slabom i osrednjom i najmanje im se sviđa.
Problem je uvijek kako nešto što krši, razbija i savija pravila ugurati u formu koju ti ljudi hoće prihvatiti, tj. čitati.
Što se likova tiče, ja likom smatram svakog i sve što mi se u priči pojavi, uključivo i pripovjedača u prvom licu, jer on priča ono što se njemu događa. E sad, prema potrebi su mi neki likovi glavni, a neki doguraju tek do statista.
Toliko za sada.
Biti dobar zanatlija podrazumeva dobro vladanje jezikom, korišćenje reči u stvaranju metafora, deskripcija, jak dijalog itsl. Poput mehaničara koji koristi svoje alatke, pisac mora da zna da barata sa rečima. Pravopis i Gramatika su od krucijalnog značaja. I sa tim se uglavnom slažem.
Tehnička strana priče. Ne volim da mi neko nameće pravila. Ali, ono što ja podrazumevam pod tehničkom stranom priče je sledeće: ne možeš ti da pišeš o putovanju brodom ako nemaš ni najmanju predstavu na šta to liči. Ne mora da znači da sad moraš da budeš kapetan lađe da bi napisao dobru priču o tome. Neki minimum je neophodan. Suspenzija neverice je esencijalna. A kako ćeš da je postigneš ako nemaš blage veze o materiji? Nikako. Takođe se ne slažem sa onim da moraš nešto da pipneš, omirišeš, doživiš, štagod da bi mogao da pišeš o tome. Ima primera vrhunskih pisaca koji su o životu učili samo iz knjiga (naravno da je neposredno iskustvo uvek bolje).
Relativno skoro sam počeo da se interesujem za pisanje. Slobodno možete da me demantujete.
Quote from: "Aleksandar Žiljak"
Nažalost, mislim da je to donekle istina, kad se radi roba koja se hoće prodati na tržištu (SF/F/H publici u našem slučaju). Točno je da pravila (osim pravopisnih i gramatičkih, a i ona se mogu savijati, ako se zna kako i može opravdati zašto) vjerojatno ne postoje, ali "što-na-um-to-na-drum" pisanje po mom iskustvu odbija publiku, odnosno ljude koji bi te trebali, je li, čitati.
Ok. U pravu si, ali je zapravo osnovno pitanje zašto pišeš. Mnogo pisaca je menjalo svoj stil da bi udovoljili zahtevima što šire čitalačke publike. Njihova je jedina želja da žive od pisanja, pa makar pisali nešto što se kosi sa njihovim shvatanjem književnosti. Oni su zanatlije i treba (pred njima) skinuti kapu i duboko se pokloniti jer to nije nimalo lako.
S druge strane, ima pisaca koji pišu ono što vole, svoju prozu intimno doživljavaju i ne ulaguju se publici. Niskotiražni su za života, ali često cenjeni posle smrti.
Rekao bih da su najsrećniji oni koji pišu bez razmišljanja o tome kako će njihova žvrljanja biti prihvaćena, nekim čudnim obrtom sreće dobiju Nobela i smeše se sa polica ljudi koji ih ne zaslužuju (jer ih ne čitaju), ali koji im omogućavaju da od toga žive.
Quote from: "Aleksandar Žiljak"
Što se likova tiče, ja likom smatram svakog i sve što mi se u priči pojavi, uključivo i pripovjedača u prvom licu, jer on priča ono što se njemu događa. E sad, prema potrebi su mi neki likovi glavni, a neki doguraju tek do statista.
Ne mogu da se složim. Ovo, po meni, nije tačno - naročito u fantastici. Jedan glupav primer: Čovek priča sa tosterom u kuhinji. Toster je lik, ali da li su likovi svi predmeti koji su deo opisa kuhinje?
Quote from: "Armagedda"ono što ja podrazumevam pod tehničkom stranom priče je sledeće: ne možeš ti da pišeš o putovanju brodom ako nemaš ni najmanju predstavu na šta to liči. Ne mora da znači da sad moraš da budeš kapetan lađe da bi napisao dobru priču o tome. Neki minimum je neophodan. Suspenzija neverice je esencijalna. A kako ćeš da je postigneš ako nemaš blage veze o materiji? Nikako. Takođe se ne slažem sa onim da moraš nešto da pipneš, omirišeš, doživiš, štagod da bi mogao da pišeš o tome. Ima primera vrhunskih pisaca koji su o životu učili samo iz knjiga (naravno da je neposredno iskustvo uvek bolje).
Još jednom - ne slažem se. Potpuno je tačno, ukoliko se radi o
non-fiction ili o delu koje ima elemente fantastike pa je neophodno da oblasti koje nisu fantastične, budu potpuno uverljive kako bi se čitalac prepustio kontroli pisca koji ga uvodi u neki fantastičan svet.
Za sve ostalo - mašta je bitnija. Ko je doživeo npr. intergalaktičko putovanje? Ko je video vanzemaljce, o njima napisao knjigu iz koje ćeš izvući podatke koje moraš da koristiš kako bi ti vanzemaljci bili uverljivi?
Quote from: "Kastor"Potpuno je tačno, ukoliko se radi o non-fiction ili o delu koje ima elemente fantastike pa je neophodno da oblasti koje nisu fantastične, budu potpuno uverljive kako bi se čitalac prepustio kontroli pisca koji ga uvodi u neki fantastičan svet.
Za sve ostalo - mašta je bitnija. Ko je doživeo npr. intergalaktičko putovanje? Ko je video vanzemaljce, o njima napisao knjigu iz koje ćeš izvući podatke koje moraš da koristiš kako bi ti vanzemaljci bili uverljivi?
Naravno. To se podrazumeva. Nisam ni mislio da vanzemaljci moraju da ti zabiju supersonične supozitorije u najistureniji deo tvog tela da bi ti napisao dobru priču o tome. Ali, imaš i pisce koji počnu da smaraju raznim suvoparnim objašnjavanjima na kom principu, primera radi, šljaka jedan svemirski brod (jer su, možda, po struci bliski ovoj tematici). To me nervira. Ako poželim tako nešto - uzeću lepo Stivena Hokinga i voz. Šuplji čovek excluded.
Quote from: "Kastor"Quote from: "Aleksandar Žiljak"
Nažalost, mislim da je to donekle istina, kad se radi roba koja se hoće prodati na tržištu (SF/F/H publici u našem slučaju). Točno je da pravila (osim pravopisnih i gramatičkih, a i ona se mogu savijati, ako se zna kako i može opravdati zašto) vjerojatno ne postoje, ali "što-na-um-to-na-drum" pisanje po mom iskustvu odbija publiku, odnosno ljude koji bi te trebali, je li, čitati.
Ok. U pravu si, ali je zapravo osnovno pitanje zašto pišeš. Mnogo pisaca je menjalo svoj stil da bi udovoljili zahtevima što šire čitalačke publike. Njihova je jedina želja da žive od pisanja, pa makar pisali nešto što se kosi sa njihovim shvatanjem književnosti. Oni su zanatlije i treba (pred njima) skinuti kapu i duboko se pokloniti jer to nije nimalo lako.
S druge strane, ima pisaca koji pišu ono što vole, svoju prozu intimno doživljavaju i ne ulaguju se publici. Niskotiražni su za života, ali često cenjeni posle smrti.
Rekao bih da su najsrećniji oni koji pišu bez razmišljanja o tome kako će njihova žvrljanja biti prihvaćena, nekim čudnim obrtom sreće dobiju Nobela i smeše se sa polica ljudi koji ih ne zaslužuju (jer ih ne čitaju), ali koji im omogućavaju da od toga žive.
Quote from: "Aleksandar Žiljak"
Što se likova tiče, ja likom smatram svakog i sve što mi se u priči pojavi, uključivo i pripovjedača u prvom licu, jer on priča ono što se njemu događa. E sad, prema potrebi su mi neki likovi glavni, a neki doguraju tek do statista.
Ne mogu da se složim. Ovo, po meni, nije tačno - naročito u fantastici. Jedan glupav primer: Čovek priča sa tosterom u kuhinji. Toster je lik, ali da li su likovi svi predmeti koji su deo opisa kuhinje?
Ako je toster umjetna inteligencija, on je lik. Ako su ostali "glupi", nisu :) . E sad, odatle, po svemu sudeći proizlazi da se likom definira sve ono što posjeduje inteligenciju/razum. Vidiš kako žanr mijenja teoriju? :D
Što se tiče onog zašto se piše. Definitivno ne pišem za ladicu. Pišem da me se objavi i čita. Stvar je u tome da sam se načitao žvrljanja, koja naprosto nisu čitljiva. To davi i gnjavi, a ne nudi ništa, jer jeste zapravo jedno ništa. Još jedna stvar: čisto sumnjam da neki silni kandidati za Nobela čuče po ladicama... Što se života od toga tiče, to je ovdje u Hrvatskoj prilično zajebano. Stoga mi je pisanje hobi.
Što se iskustva tiče: relativno malo ljudi koji pišu fikciju u stvari imaju neko neposredno iskustvo o onom o čemu pišu. Koliko pisaca krimića je bilo u policiji ili su bili kriminalci? Koliko onih koji pišu o ratu (nastranu ovdje i sad, kod nas u ex-YU) je stvarno rata i omirisalo? Koliko je pisaca vesterna stvarno jahalo na konju? Neki jesu, ali da su baš svi... Koliko je onih koji su u svom tekstu koknuli čovjeka to učinilo u realnom životu? Koliko pisaca pornića jebe za doručak, ručak i večeru, gablece da ne spominjem, svaki put drugu? I tako redom...
Da, neki su bili novinari, pa su dosta toga vidjeli (Simenon). Neki imaju i iskustva iz prve ruke (izvan žanra, Exupery (avijacija), Hemingway (lov, ribolov, rat), u žanru npr. Haldeman (Vijetnam), Chrichton (medicina), etc. etc. etc.). Ostali barataju sa stručnom literaturom (Pri tome je to ovdje vrlo širok pojam, od onog najužeg značenja do memoara, sabranih iskaza svjedoka nekog događaje, novinskih članaka, filmskih zapisa, etc.), ako su dobri, ili s uobičajenim medijskim predodžbama, ako su manje dobri, s oboje ako su maheri, jer onda su s jedne strane potkovani, s druge ih već "dresirana" publika lakše prihvati.
U spekulativnoj fikciji je to još izraženije. Naravno, i spekulativna fikcija može imati ili poveznice ili paralele sa stvarnošću. I onda je potrebno studirati dokumentaciju.
Quote from: "Armagedda"vanzemaljci moraju da ti zabiju supersonične supozitorije u najistureniji deo tvog tela.
:o
Ššššššš. Ćuti, ne sluti...
Quoteuzeću lepo Stivena Hokinga i voz.
Ne, ne, ne, ne dečko. Dalje od Hokinga, on ima moć da pošalje čitaoca pravo u hibernaciju. :lol:
Quote from: "Aleksandar Žiljak"Stvar je u tome da sam se načitao žvrljanja, koja naprosto nisu čitljiva. To davi i gnjavi, a ne nudi ništa, jer jeste zapravo jedno ništa.
Ma OK, slažem se, ni ja nisam previše otvoren za
nove stvari, ali me nerviraju ljudi koji sebi daju za pravo da osporavaju autore samo zbog neke inovacije u stilu (npr.) jer se ne uklapa u
postojeće okvire - jedan Turnije ili, ne daj bože, Saramago (koje, za sada, smatram najvećim živim piscima) nikada ne bi videli autorsku kopiju.
S druge strane, možemo mi ovde da
mrsomudimo do sutra i da se žalimo na izdavače koji nemaju dovoljno sluha, pa ne žele da bace svoje pare u vetar. Je*i ga ko je odbijen, a siguran je u svoje žvrljotine, neka uzme kredit od banke pa nek izda knjigu.
Quote from: "Aleksandar Žiljak"
Još jedna stvar: čisto sumnjam da neki silni kandidati za Nobela čuče po ladicama...
Nisi me razumeo; možda nisam bio dovoljno precizan. Mislio sam na pisce koji su stekli autoritet u svojim zemljama, ili ,eventualno, na svom govornom području, a koji su nakon dobijanja Nagrade postali bogatiji za prevođenje svojih brljotina na mandarinski, esperanto itd.
Dakle, nisam mislio na ladice nego na police. Pre raspada one čudne tvorevine od države, preko
radnih organizacija i ostalih komunističkih gutača para, zaposleni su punili police kompletima (raznih boja) pisaca za koje su možda nekada čuli ali koje svakako nikada neće čitati. (Otokar Keršovani je izd. koji je, ako se ne varam, prednjačio u ovakvom načinu prodaje knjiga). To je samo jedan primer.
Quote from: "Aleksandar Žiljak"
Što se života od toga tiče, to je ovdje u Hrvatskoj prilično zajebano.
Preseli se u Srbiju. Ovde je sjaaajno. :(
Quote from: "Aleksandar Žiljak"
Da, neki su bili novinari, pa su dosta toga vidjeli (Simenon). Neki imaju i iskustva iz prve ruke (izvan žanra, Exupery (avijacija), Hemingway (lov, ribolov, rat), u žanru npr. Haldeman (Vijetnam), Chrichton (medicina), etc. etc. etc.).
Moram sada, odmah, neizostavno, da se udaljim od teme. Kad god neko spomene Hemingveja meni glava pulsira.
Hemingvej je sjajan primer novinara koji je uskočio u književnost bez promene stila. Nobelovu nagradu nije zaslužio jer jedino delo koje ostavlja snažan utisak, novela Starac i more (priznajem da je odlična, čitao sam je više puta i verovatno se tu neću zaustaviti) potpuno odudara i od njegovog stila i od tema o kojima inače piše.
Dobro je, ispraznio sam se.
Quote from: "Kastor"
Quote from: "Aleksandar Žiljak"
Što se života od toga tiče, to je ovdje u Hrvatskoj prilično zajebano.
Preseli se u Srbiju. Ovde je sjaaajno. :(
Da, mislim da negdje drugdje na forumu ima rasprava o tome.
Quote from: "Kastor"Prvo, da raščistimo pitanje pravila u književnosti. Koji god teoretičar književnosti da se ovde pojavi, neće me ubediti da književnost (umetnost uopšte, ali da ne širimo temu – već je preobimna) trpi pravila. Da ovakva ograničenja postoje, književnost se ne bi razvijala (što može biti i pozitivna i negativna posledica); tj. i dalje bismo tumarali po antici. Ja, iskreno, još nisam naišao na dovoljno čvrst argument koji bi opovrgao navedeno. [/u]
Potpuno se slazem. Pravila guse kreativnost i ne treba ih se slepo drzati.
Naravno, ni svaki eksperiment nije dobar.
Quote from: "Bel-MarduKKK"Quote from: "Kastor"Prvo, da raščistimo pitanje pravila u književnosti. Koji god teoretičar književnosti da se ovde pojavi, neće me ubediti da književnost (umetnost uopšte, ali da ne širimo temu – već je preobimna) trpi pravila. Da ovakva ograničenja postoje, književnost se ne bi razvijala (što može biti i pozitivna i negativna posledica); tj. i dalje bismo tumarali po antici. Ja, iskreno, još nisam naišao na dovoljno čvrst argument koji bi opovrgao navedeno. [/u]
Potpuno se slazem. Pravila guse kreativnost i ne treba ih se slepo drzati.
Naravno, ni svaki eksperiment nije dobar.
Naravno, samo mislim da taj
Jamesdean wannabe stav i nije bas primeren, razuman i sasvim na mestu, jer prave i postojane struje u teoriji knjizevnosti
odavno NE RASPISUJU PRAVILA, vec se trude DA OBJASNE sta, kako i zasto funkcionishe unutar knjizevnog dela. Tzv.
deskriptivna poetika, odavno je zamenila tzv.
normativnu poetiku, kojoj vec vise od 150 godina nigde mesta nema. Inace, teorija knjizevnosti (izuzev vekovnih tekovina klasicistickog poimanja iste, koja je dead buried od romantizma na ovamo) je oduvek pratila, objasnjavala i podrzavala najsavremenije pojave u knjizevnosti.... potpuno je sumanuto tako pricati o teoriji, ko da su to neka napamet srocena, postavljena i slepo postovana pravila. Svi avangardni pravci XX veka i njehovi koreni u simbolizmu XIX veka, sem genijalnih iskri u samoj stvaralackoj sferi, adekvatno su propraceni teoretskom zaledjinom, i to najcesce upravo od samih tih pisaca, pesnika, dramaturga, cija je knjizevnost menjala istoriju.
Da, bez izvesnog "tumaranja po antici", drugar, nema nikakve pronicljivije price ni o cemu - bilo o knjizevnosti, filozofiji, drami ili vizuelnim umetnostima.
Promašio si temu Nyarla, ovde niko ne unižava potrebu postojanja teorije književnosti, niti tvrdi da antika nije temelj umetnosti uopšte.
Quote from: "Kastor"Promašio si temu Nyarla, ovde niko ne unižava potrebu postojanja teorije književnosti, niti tvrdi da antika nije temelj umetnosti uopšte.
...mozda boban?
Quote from: "Kastor"Promašio si temu Nyarla, ovde niko ne unižava potrebu postojanja teorije književnosti, niti tvrdi da antika nije temelj umetnosti uopšte.
Naravno da ti ne unizavas, ali ja nisam ni pricao o tome. Ti si rekao da nisi naisao na argument nekog teoreticara knjiz. koji te moze ubediti da se tamo neka pravila moraju postovati. Ja sam ti samo naveo da teorija knjizevnosti odavno
ne raspisuje pravila kako treba pisati, vec da objasnjava ono sto je napisano. Teorija ne postavlja norme, vec se bavi tumacenjem teksta. Poetika je prestala sa raspisivanjem zakona o idealnim formama i idejama, pre nekih 200 godina, i to je jedan od najsjajnijih trenutaka ove discipline.
Umetnost ne trpi pravila! Slazemo se.
Ali opet, svaki haos, da bi bio vredan svoje haoticnosti i slobode, treba biti svesno kontrolisan i upotrebljen (izuzev u extremno retkim experimentima, napr. nadrealisticko automatsko pisanje itd). Tako je, recimo, i u prog rock i free jazz improvizaciji u muzici (meni mnogo bliska tema) - ne postoje granice, pravila i norme - vec svest o tome sta se rusi i gradi. Slicno mozemo reci i za primenu slobodnog stiha u poeziji.
:lol:
Quote from: "Nyarlathotep"
Umetnost ne trpi pravila! Slazemo se.
Ali opet, svaki haos, da bi bio vredan svoje haoticnosti i slobode, treba biti svesno kontrolisan i upotrebljen (izuzev u extremno retkim experimentima, napr. nadrealisticko automatsko pisanje itd). Tako je, recimo, i u prog rock i free jazz improvizaciji u muzici (meni mnogo bliska tema) - ne postoje granice, pravila i norme - vec svest o tome sta se rusi i gradi. Slicno mozemo reci i za primenu slobodnog stiha u poeziji.
:lol:
ok, to je to.
Bravo, Nyarla!
'Ajd' da se zapljunem i ja.
1. Kako ste postali pripovedač?
Kao predškolski klinac gajio sam sklonost da sve bajke koje bih čuo stopim u jednu priču. Moji roditelji i porodični prijatelji stalno prepričavaju anegdotu u kojoj sam stavljen na drvene stepenice u kamin sali PSD-a "Rtanj", kako bih uveseljevao raju svojim "miksovima". Tog događaja se ne sećam, ali čujem da su Tri Praseta bila glavni junaci mojih priča. Kao i izvesni Kapetan Gugulence.
Sledeći bitan momenat. Naučio sam da pišem pre škole, ali moj rukopis više je ličio na nogopis. Učiteljica je podigla uzbunu, pozvala moje roditelje na sastanak (?!) i rekla im da nešto pod hitno mora da se učini. Stavljeno mi je u zadatak da svaki dan prepisujem po stranu iz neke omiljene knjige. Ja sam odabrao knjigu iz serije "Lastavica" - Miki kao Robinzon. Bilo je tu teksta isto koliko i slika. Divio sam se svim onim spravama koje je konstruisao Miki Maus, u ulozi Robinzona Krusoa, kako bi doskočio urođenicima sa ostrva. Tako se, verovatno, kod mene rodila sprega slike i reči. U svakom slučaju ne samo što sam prepisao celu knjigu, već sam stekao najbolji rukopis u odeljenju. Čak sam manipulisao stilovima rukopisa, i krenuo da crtam stripove. Pravio sam ih prema svojim pričama, a to su prvo bile ekranizacije Ratova zvezda, potom izmišljene epizode Indijane Džonsa (glavni negativac, pod uticajem magazina "Gigant", bio je Drakula). Tokom osmog razreda, na dosadnim časovima, napisao sam roman "Dolina sudbine". 300 ispisanih strana u rokovniku (naravno da ne želite da čitate). Glavne inspiracije: strip "Najamnik", "Gospodar prstenova" i roman "Zorijum - planeta žena" (BD Benedikt). Uz to je išla mapa u kolornoj (35 bojica) i crno-beloj varijanti (izohipse i izobate included - strašno sam voleo da crtam mape i puteve). U srednjoj školi sam se "skinuo" sa crtanja stripova i preorijentisao se na romane (dva nedovršena), kao i na pesme. Pisao sam ih, naravno, na dosadnim časovima, ali u njema nije bilo mnogo toga lirskog. Bile su to pripovesti u stihu, dnevnik događanja oko mene, i imale su stalnu publiku - društvo iz razreda, jer je i njima bilo dosadno. Tokom faksa su moje pesme postale ozbiljnije, ali i drastično ređe, i na kraju sam se okrenuo kratkoj prozi. Mislim da sam 1994. godine napisao svoju prvu minijaturu.
2. Kakve ste ocene imali na pismenim zadacima iz srpskog u osnovnoj i srednjoj školi i koliko se poklopila ocena vaših nastavnika i profesora sa onim što ste danas kao pisac?
Uglavnom sam dobijao najbolje ocene, bilo na zadatu, bilo na slobodnu temu. Strašno sam voleo da pišem. Kažeš mi: "Imaš sat i po vremena", a mene drmne adrenalin i samo raspalim po vežbanci za pisane zadatke. Profanka srpskog u srednjoj školi volela je moje sastave, a pesme ne baš. Rekla mi je to vrlo jednostavno: "Bolji si kao pripovedač". I bila je potpuno u pravu.
3. Šta je po vama ono što čini dobru priču i pričanje?
Osećaj da je priča pažljivo osmišljena, duboko proživljena, da je u nju utkano lično iskustvo, i da je ispripovedana tako da me "uvuče". Umeće dobrog pripovedanja - znalačkog i tečnog izlaganje materije - znači mi podjednako kao dobra ideja. Hajde da kažemo to ovako: Sto hiljada puta ispričanu priču i sto hiljada puta prežvakanu ideju možeš da oživiš ako umeš dobro da pripovedaš. Ali, obrnuto ne važi. Originalnu priču - ako takva uopšte postoji - i dobru ideju upropastićeš ako tehnikom ne barataš. A šta me "uvuče" u priču? Relevantnost za običnog čoveka, ono što pogađa svakoga, uključujući mene. Umeće pisca-pripovedača da me stavi u tuđe cipele, bio njihov vlasnik heroj ili antiheroj, bilo da je simpatičan ili odbojan. Ako je kod mene izazvana empatija - posao je obavljen. I da se vratim na početak - osvoji me kad vidim da se autor pre pisanja dobro pripremio. I kad priča ima dobar ritam.
4. Možete li nam reći na koje teškoće nailazite kada počnete da pričate priču?
Pod uticajem Ivana Nešića, ex-predsednika Kluba "Lazar Komarčić", pisca i odličnog mentora za pisanje, počeo sam da razmišljam o "udicama". Znači - da li su naslov i prva rečenica dovoljno zanimljivi da se čitalac upeca. Druga stvar je ugao pripovedanja. Uvek se pitam kakav ću efekat postići ako pričam iz prvog odnosno trećeg lica; hoće li biti bolje za priču ako je izlažem iz percepcije jednog ili više likova. Ili je prava stvar pokušati sa hladnim pripovedanjem, bez unutrašnjeg života likova - kao kad gledaš film? Naravno, bez upadanja u klopku "sveznajućeg pripovedača". Te tehnike se iskreno klonim. I da, tu je ono što Mixitron pominje - prokleto vreme za pisanje. Ponekad ga imaš na pretek a reči neće da beknu. Ponekad si u stisci, sve puca od rasporeda, a lucidne reči i ideje samo sevaju.
5. Jeste li sigurni u svoje pripovedanje i kada znate da je vaše pričanje gotovo, spremno za izlazak u javnost?
Jedan stil kad me uhvati, njega se držim i s tim nemam problema. Najbolje priče sam ispljunuo u dahu - uslov za to je da sam ih pre toga jako dobro osmislio, od prostora na kojem se odvijaju do koncepcije likova i njihovih odnosa. Dalje nema pravila, i slažem se s konstatacijom da nijedna priča nikada nije završena već samo ostavljena. Moja priča "Nedovršeno", napisana u dahu (dve do tri neprospavane noći), pretrpela je minimalne izmene posle učešća na Screaming Planet konkursu i objavljivanja na tom saju (2004) - ispalo je par rečenica, neke su stilski doterane, jedna je dodata (rezultat je na sajtu "Art-Anima" i u "Pressingu" #50). "Čovek na prelazu" je nastao za dva sata, ali je dosta peglan pre no što se pojavio u "Emitoru" i "Orbisu". Za verziju u "Trashu" čak sam ga skratio! Neke druge priče su imale komplikovan prenatalan život. Pripovetka "Kad rebra postanu kavez" bila je godinu dana rašnjirana - pojma nisam imao kakav će kraj biti. A onda se samo pojavio. U prvoj objavljenoj verziji (Emitor) priča je bila predugačka, pa sam je za "Screaming Planet" skratio za četvrtinu. "Muškarac sa greškom" i "Opekotina" napisani su na brzinu, te su na konkursima trpeli zbog neizbrušenih i protivrečnih detalja. Objavljeni "Muškarac" je revidiran i njime sam potpuno zadovoljan. Nova "Opekotina", krčkala se dugo, i to je prvi slučaj da sam neku svoju priču proširio. Neuporedivo sam zadovoljniji dužom verzijom. Ako me generalno pitate o čemu zaista mnogo vodim računa - to je ritam. Ne sme da davi, mora da teče.
Vidim da su pokrenute još neke teme, ali trenutno nemam Internet u kući, i biće tako još 10-tak dana.
Eh, ima workshopova i ima workshopova
Clarion Writers' Workshop
at UC San Diego
June 27 - August 7, 2010
Established in 1968, the Clarion Writers' Workshop is the oldest workshop of its kind and is widely recognized as a premier proving and training ground for aspiring writers of fantasy and science fiction.
Our 2010 writers in residence are
Delia Sherman, George R.R. Martin, Dale Bailey, Samuel R. Delany, Jeff VanderMeer, and Ann VanderMeer.(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fclarion.ucsd.edu%2Fimages%2FSamuelRDelany.jpg&hash=d0c184ef320b882e1b48eef3ce3b82b4fe264cf9)
Applications for 2010 workshop are accepted until March 1st, 2010.
ama, jel ovo dr dragan david dabić na slici kao nadzornik radova workshoppera?