ZAHVALJUJUCI KOMIJU, SPASEN JE MOJ NAPIS O CRVENOJ ZORI, TE GA PONOVO POSTUJEM.
Na neke filmove cekate po 20 godina da ih vidite. Eto, ja sam tako cekao na "Crvenu zoru". U Jugoslaviji 1984. godine niko nije bio spreman da je prikaže u bioskopima, iako je film bio hit u SAD a njegov se režiser Džon Milijus nalazio na glasu medu kriticarima. Nikakvo cudo - "Crvena zora" govorila je o sovjetsko-kubansko-latinoamerckoj invaziji SAD, te gerilskom ratu americkih tinejdžera protiv okupatora, sklonog represalijama nad stanovništvom. Medutim, radila je to na politicki nekorektan nacin, prikazujuci Ruse i Kubance kao ljude (koji zaista govore ruski i španski i to bez karikiranja, a ne engleski sa ruskim ili španskim naglaskom), a Amerikance sa belim okovratnicima kao izdajnike naroda svoga, jer podrivaju gerilce samo da bi ocuvali makar i privid ranijih privilegija i vlasti. Film je u Americi natknut na nož, a obicno se kaže da Holivud Milijusu nije oprostio "Crvenu zoru". Bio je to njegov poslednji komercijalno uspešan film.
Danas kad prodete Internetom, naci cete pozitivne kritike "Crvene zore", i ja smatram da ih ona zaista zaslužuje, bez obzira što su Rusi posle Gorbacova postali prijatelji Amera, dok su Kinezi - suprotno Milijusovom scenariju - sledeca "velika pretnja". Jednostavno, "Crvena zora" je pošten i vrlo ubedljiv film o padu Amerike - u suštini bilo koje zemlje pod okupatorsku vlast - i o svemu što realno sledi u takvoj situaciji. Gubici voljenih osoba i krova nad glavom, žed za osvetom, odmetanje, partizanska borba koja uzrokuje represalije nad stanovništvom, otpor konformista ("petokolonaša") toj borbi, moralne dileme medu gerilcima-partizanima (Milijus u filmu koristi oba termina), pojava izdajništva medu njima samima; sa druge strane nastojanja okupatora da pridobije stanovništvo, "prevaspitanjem" u koncentracionim logorima, propagandom ili taktickim popuštanjem - kada postane jasno da 100 streljanih civila za jednog mrtvog vojnika ne samo što ne odvraca gerilce od borbe, vec im jaca redove. Povrh svega tu su okupatorski oficiri koji osecaju da im je borba izgubila kompas i da su se u bezumnom pokolju izgubili ideali zbog kojih je rat pocet. Kao da sam ispricao sadržaj nekog domaceg ratnog filma iz doba SFRJ, samo lišenog komunisticke ideologije, a ne sadržaj ozloglašene "Crvene zore"!
Zašto je film dobar? Shvata sebe ozbiljno od pocetka do kraja i gada u glavu, bez ideoloških, a narocito pateticnih proseravanja "naših" (Ameri ovo danas teško da mogu da snime). Ponašanje gerilaca je, na momente, vrlo problematicno - iz osvete ubijaju zarobljenika, koji je vezan i poziva se na Ženevsku konvenciju. To, medutim, ne znaci da taj i slicni postupci nece dovesti do praznine u njima samima. Jedna od tema filma upravo je gubljenje ljudskosti u ratnim okolnostima, bilo da se posmatraju "naši" ili "njihovi".
Film ima mana - nije tako dobar kao "Konan" ili "Dan velikih talasa", ali i dalje ostaje u rangu vrlodobrog i može se preporuciti za više gledanja. Recimo da mu zameram nedovoljnu profilisanost gerilaca (ima ih sedam-osam, ali neki su krajnje zaboravljivi), nedovoljno potenciranje njihovih previranja (u scenariju je to postojalo, po uzoru na "Gospodara muva", pa je ublaženo) i vrlo naivno osmišljenu posetu koncentracionom logoru (koji se nalazi u "drajv-in" bioskopu). Takode se žalim na scenu-dve koje nisu najbolje ukomponovane u celinu. Montažer je trebalo da ih krati.
Pošto sad ovaj film može da se nade, necu ga prepricavati, vec cu se okrenuti glumcima, saradnicima i motivima koji su karakteristicni za Milijusova ostvarenja a pojavljuju se i ovde.
U "Crvenoj zori" glavne uloge tumace vrlo mladi Patrik Svejzi (odlican kao partizanski voda) i Carli Šin (njegov verni ali kriticki raspoloženi brat), a tu su još Dženifer Grej (hehe, obe zvezde "Prljavog plesa" glume ovde!) i Lea Tompson. Pauers But je oboreni americki pilot i jedan od onih pripovedaca, a veciti epizodista Hari Din Stenton igra Svejzijevog oca.
Muziku je, kao u "Konanu", pisao Bejzil Poledoris. Prikljucujem ga krugu mojih omiljenih saundtrekova, a svima preporucujem da ga nabave.
Milijus je i dalje, pre svega, ljubitelj slobode i divlje prirode. Još više nego u "Konanu", u "Crvenoj zori" su prisutni dugi kadrovi sa pejsažima od kojih zastaje dah. Kontrast toj lepoti su surove borbe. Ovde ne pršti krvca kao u "Konanu", ali ima tenkovskih borbi, masovnih sterljanja, gerilskih napada na neprijateljske transporte, juriša na okupirane gradove. Deca stradaju isto kao odrasli, a padobranski desant ispred škole i napad na istu, na samom pocetku filma, za svaku je antologiju. Milijus se, kao i ranije, oduševljava oružjem i suludo hrabrim individualcima, koji su daleko od sistema. Vrlo znacajnu posvetu ima Milijusov licni heroj, Teodor Ruzvelt, inace jedan od junaka njegovog "Vetra i lava". Takode ne bih da zaboravim "anegdotske" dijaloge, koji se pamte dugo posle filma.
TRI PUT URA ZA KOMIJA!