ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Nisam imao pojma da se neko konačno setio da prevede jednu zbirku Balardovih priča dok nisam spazio ovu knjigu u biblioteci. Izašla je prošle godine, a prevodilac je Novica Petrović koji je uz prevode priča priložio izuzetno zanimljiv (i veoma opširan) esej na temu entropije u Balardovim delima.

Ko ne zna, zbirka obuhvata osam odličnih priča, bez ijednog slabog mesta. Kroz sve se više ili manje istaknuto provlači motiv entropije, izuzetno poetski predstavljen, a po eseju taj motiv je istaknut i u velikom broju drugih Balardovih dela (ne bih znao, čitao sam samo Sudar, u prevodu).

A priče su: Glasovi vremena, Čistač zvuka, Preopterećeni čovek, Vrt vremena, Trinaestoro za Kentauri, Kavez od peska, Osmatračke kule i Hronopolis. Moji favoriti su Glasovi vremena i Kavez od peska, potpuna remek-dela, mada su i ostale odlične. Jedna od najboljih zbirki priča koju sam pročitao, kad je reč o SF-u, a i šire.

Elem... Šta ste čitali od Balarda? Koje priče još preporučujete? Koje romane? Šta kažete na priče iz ove zbirke? Dakle, široka tema, pa kome je do pisanja o tome...

Uuuuuuuuuuuu hoću i ja to............
A i Sigi kaže da je to najbolji mogući izbor (btw, pita, kako da poruči knjigu)
Svi, koji ste mu u mogućnosti pomoći  :evil: javite se

Ne pratis pazljivo forum Milose, pricalo se o ovome...a u decembarskom Yellow Cab-u sam imao i kratku recenziju knjige.

Ivane, usmjeri me (link ili slično)

Kolekcija Balardovih prica, The Best of (iz 1978), sa Bardzisovim predgovorom, nanovo je, cini mi se publikovana pocetkom ovoga vijeka i sumnjam da je do danas osvanuo ijedan njegov iole drugaciji best of. Ocigledno je da je vecina stvari u antologiji koju je naveo Milosh uzeta odatle. Antologija sa tim pricama je svakako za preporuku onima koji ga nikada nisu imali prilike citati.  

    Dakako, od toliko njih, tu je i jos jedna izvrsna Balardova zbirka, War Fever, prva u 90-im.

    Roman Potopljeni svet objavljen mu je u Kentauru.

    I, da li je kod nas jos objavjen njegov High-Rise, ili Concrete Island, ili oba, nije ni bitno, uostalom; nijedan nikada nije bio u mojim rukama, mada jesam pao na dupe kada sam cuo da Balardov High-Rise citira holivudski scenograf par excellence, Dzekson De Govia, prilikom komentara na prvom Die Hard dvd-u.

    Crash je hardbackovan u hrvatskoj Mladosti, ako me sjecanje dobro sluzi.

    Jos bih izdvojio autobiografske romane Empire of the Sun i The Kindness of Women; sa ovim prvim su, nadam se, upoznati svi sto su gledali Spilbergovu savrseno pristojnu adaptaciju iz '87.

    Ako se ne varam, covjek nikada nije dobio nijednu SF nagradu, a u ove dvije spomenute zbirke, kao sto je slucaj i sa H. Elisonom (autorom najvecma poznatom po pricama), nalazi se samo djelic onoga sto mu sacinjava opus kratke forme.

ja sam ubeđen da je balard jedan od vrlo uskog kruga tzv. 'SF' pisaca koji će se čitati i u XXII veku (zajedno sa svojim duhovnim srodnikom, w. burroughsom).

divim mu se do imbecilnosti i srce mi plače što u današnjem hororu ne vidim nekoga ko je toliki cutting edge big guy kakav je ballard za SF.

baš kao i u slučaju pomenutog barouza, intervjui s njim su oličenja sušte genijalnosti: to je takav um, takav vizionar, da prema njemu sva ova sića, daleko popularnija u žanru, meni deluju kao dečica zaigrana stvarima koje tek mutno poznaju i o kojima nisu previše ni razmišljala.

za balardofile nezaobilazno je spec. izdanje magazina RE/SEARCH posvećeno u celosti njemu: ne samo što su intervjui i eseji izvrsni, nego je i design korica i iznutrica savršeno balardovski.
isto to, pa još više, važi sa RE/SEARCHovo ilustrovano exclusive izdanje ATROCITY EXHIBITION, experimentalnog pisanija donekle po uzoru na NAKED LUNCH (svakako nije za svačiji ukus, i nije za ne-inicirane: nikako ne počinjati od ovoga ako vas Balard zainteresuje = za te svrhe pogodniji je, npr, POTOPLJENI SVET, atmosferičan nadrealistički postapokaliptički roman).

CRASH je jedna od mojih biblija (iako ga nisam zavoleo na prvi, već tek na drugi pokušaj: ipak balard nije za decu!): imam ga u izdanju koje radko pominje, sa predivnom naslovnom ilustracijom i. kordeja i u solidnom raosovom prevodu (hrvatska verzija mi je bila još dodatni blago-otuđujući faktor i dala je pravi šmek ionako ledenom romanu).

tokom bombardovanja '99. sam iz vojne biblioteke u prištini uzeo CARSTVO SUNCA, ali nije mi baš legao, i ostavio sam ga posle par desetina stranica.
možda nekad, u nekom drugom kontextu...

kratke priče su mu odlične, a izbor u ovom našem izdanju je, ako ne grešim, skoro sasvim prepisan iz zbirke VOICES OF TIME koja se dugo vremena mogla kupiti u IPS-u.
priređivač+prevodilac 4-D KOŠMARA je baja koji je već priredio temat časopisa REČ o entropiji, u kome je izašao esej (ovde priložen kao pogovor) i jedna priča JGB-a. čuo sam dobre stvari o njemu od studentkinje koja je kod njega slušala predavanja na bg anglistici.

na lageru mi stoje CONCRETE ISLAND, HELLO AMERICA, CRYSTAL WORLD i zbirke THE BEST SHORT SF BY BALLARD + pomenuti WAR FEVER i čekaju neko vreme kada ću imati više vremena za čitanje...

PS: čitao sam i njegov COCAINE NIGHTS: to je svakako zanimljiv, solidan roman, ali prilično jednodimenzionalan, netipično jasan, maltene programski, sa jasnim naravoučenijem (što u njegovim ranijim radovima retko biva!)

Iako sam čitao većinu toga na engleskom, voleo bih da imam knjigu. Gde može da se nabavi?

ballard= moderni klasik.
pored njega, još nekoliko sf-ovaca u toru obavezne lektire:

9 August 2006
KIDS 'MUST DO CLASSICS IN SCHOOL'
CLASSIC novels by Jane Austen and Charles Dickens will continue to be the "backbone" of a good secondary education, ministers vowed yesterday.
Education Secretary Alan Johnson promised they would not disappear in any "dumbing down" of the curriculum.
Teachers have been told they must make time for the classics during English lessons.
Mr Johnson said: "Charles Dickens, Jane Austen, George Eliot and Thomas Hardy are a crucial part of our heritage."
Recommended authors on the National Curriculum include the Bronte sisters, Daniel Defoe, Mary Shelley and HG Wells.
JG Ballard, Laurie Lee and Robert Westall are among the modern authors on the list.
Mr Johnson, who is reading children's book Flat Stanley with his son, also urged people to include a literary great in their holiday reading.
He said: "We need to instil a love of books from an early age."

http://www.mirror.co.uk/news/tm_objectid=17531496&method=full&siteid=94762&headline=kids--must-do-classics-in-school---name_page.html

Konacno se odlucih bolje se upoznati i s njim, no pomalo nesrecno krenuh s The Atrocity Exhibition. Procitah prvu cetvrtinu knjige i odlucih da je ostavljam za sad. Vraticu se neki drugi put.
U medjuvremenu verovatno i poslusati Ghoulova savet glede kretanja s Drowned Worldom i  Crashom.

No, zanimljivo je sto se i na osnovu ovo malo sto sam procitao jasno vidi linija unazad ka Burroughsu i linija unapred ka Gibsonu.  :lol:

P.S. Nisam znao da ga je Novica prevodio. Mada ima smisla, imajuci u vidu da su obojica baje.  :oops:

Moze li stvarno jedan link za 4-d kosmar, sajt izdavaca ili bar neke knjizare gde se moze naci? I moze li neko ukratko da nabaca spisak prevedenih dela kod nas? Znam za Potopljeni svet iz Kentaura, mislio sam da je jedina...Tu je dakle i Sudar, koji nikada nisam video...Jos nesto?

http://www.knjigainfo.com/pls/sasa/bip.knjiga?k_id=110862

knjigu je objavila Fabrika knjiga

evo i linka

http://www.fabrikaknjiga.co.yu/more.php?book=97

Novica je preksinoć pričao o Balardu kod nas u LK, i najavio o njemu još jedno predavanje - ove sedmice na Univerzitetu u Kragujevcu. Ko može da ode, zeznuće se ako to ne učini.

Kao odličan uvod u Balarda može da posluži Novičin esej "Motiv entropije u delima Džejmsa Balarda i Tomasa Pinčona", koji je priložen uz zbirku "Četvorodimenzionalni košmar".

Pitao sam Novicu na tribini šta bi preveo sledeće od Balarda na srpski jezik kada bi mu se ukazala prilika za objavljivanje. Odgovorio je: "Stambeni blok" i "Kokainske noći".

Ima l' neko odavde da je čitao "Stambeni blok"?

Za Berserkera: "Četvorodimenzionalni košmar" možeš kupiti u knjižari BEOPOLIS u Domu omladine Beograda.

J.G. Balard - What I Believe

Quote
I believe in the power of the imagination to remake the world, to release the truth within us, to hold back the night, to transcend death, to charm motorways, to ingratiate ourselves with birds, to enlist the confidences of madmen.

I believe in my own obsessions, in the beauty of the car crash, in the peace of the submerged forest, in the excitements of the deserted holiday beach, in the elegance of automobile graveyards, in the mystery of multi-storey car parks, in the poetry of abandoned hotels.

I believe in the forgotten runways of Wake Island, pointing towards the Pacifics of our imaginations.

I believe in the mysterious beauty of Margaret Thatcher, in the arch of her nostrils and the sheen on her lower lip; in the melancholy of wounded Argentine conscripts; in the haunted smiles of filling station personnel; in my dream of Margaret Thatcher caressed by that young Argentine soldier in a forgotten motel watched by a tubercular filling station attendant.

I believe in the beauty of all women, in the treachery of their imaginations, so close to my heart; in the junction of their disenchanted bodies with the enchanted chromium rails of supermarket counters; in their warm tolerance of my perversions.

I believe in the death of tomorrow, in the exhaustion of time, in our search for a new time within the smiles of auto-route waitresses and the tired eyes of air-traffic controllers at out-of-season airports.

I believe in the genital organs of great men and women, in the body postures of Ronald Reagan, Margaret Thatcher and Princess Di, in the sweet odours emanating from their lips as they regard the cameras of the entire world.

I believe in madness, in the truth of the inexplicable, in the common sense of stones, in the lunacy of flowers, in the disease stored up for the human race by the Apollo astronauts.

I believe in nothing.

I believe in Max Ernst, Delvaux, Dali, Titian, Goya, Leonardo, Vermeer, Chirico, Magritte, Redon, Duerer, Tanguy, the Facteur Cheval, the Watts Towers, Boecklin, Francis Bacon, and all the invisible artists within the psychiatric institutions of the planet.

I believe in the impossibility of existence, in the humour of mountains, in the absurdity of electromagnetism, in the farce of geometry, in the cruelty of arithmetic, in the murderous intent of logic.

I believe in adolescent women, in their corruption by their own leg stances, in the purity of their dishevelled bodies, in the traces of their pudenda left in the bathrooms of shabby motels.

I believe in flight, in the beauty of the wing, and in the beauty of everything that has ever flown, in the stone thrown by a small child that carries with it the wisdom of statesmen and midwives.

I believe in the gentleness of the surgeon's knife, in the limitless geometry of the cinema screen, in the hidden universe within supermarkets, in the loneliness of the sun, in the garrulousness of planets, in the repetitiveness or ourselves, in the inexistence of the universe and the boredom of the atom.

I believe in the light cast by video-recorders in department store windows, in the messianic insights of the radiator grilles of showroom automobiles, in the elegance of the oil stains on the engine nacelles of 747s parked on airport tarmacs.

I believe in the non-existence of the past, in the death of the future, and the infinite possibilities of the present.

I believe in the derangement of the senses: in Rimbaud, William Burroughs, Huysmans, Genet, Celine, Swift, Defoe, Carroll, Coleridge, Kafka.

I believe in the designers of the Pyramids, the Empire State Building, the Berlin Fuehrerbunker, the Wake Island runways.

I believe in the body odours of Princess Di.

I believe in the next five minutes.

I believe in the history of my feet.

I believe in migraines, the boredom of afternoons, the fear of calendars, the treachery of clocks.

I believe in anxiety, psychosis and despair.

I believe in the perversions, in the infatuations with trees, princesses, prime ministers, derelict filling stations (more beautiful than the Taj Mahal), clouds and birds.

I believe in the death of the emotions and the triumph of the imagination.

I believe in Tokyo, Benidorm, La Grande Motte, Wake Island, Eniwetok, Dealey Plaza.

I believe in alcoholism, venereal disease, fever and exhaustion.

I believe in pain.

I believe in despair.

I believe in all children.

I believe in maps, diagrams, codes, chess-games, puzzles, airline timetables, airport indicator signs.

I believe all excuses.

I believe all reasons.

I believe all hallucinations.

I believe all anger.

I believe all mythologies, memories, lies, fantasies, evasions.

I believe in the mystery and melancholy of a hand, in the kindness of trees, in the wisdom of light.

Ima li neko Balardove kratke priče u eknjiga formatu (Complete Short Stories, The Best of, Voices of Time, šta već)... + A User's Guide to the Millenium, i/ili te RE/SEARCH Konverzacije, Quotes, autobiografiju  :idea:

u e-obliku imam samo THE TERMINAL BEACH
ovog sadržaja:
A Question of Reentry
The Drowned Giant
End-Game '
The Illuminated Man
The Reptile Enclosure
The Delta at Sunset
The Terminal Beach
Deep End
The Volcano Dances
Billennium
The Gioconda of the Twilight Noon
The Lost Leonardo


RE/SEARCH posvećen njemu, kao i zbirku citata iz nj. intervjua, te najmanje 7-8 ako ne i više nj. romana i knjiga, imaš u knjižari UTOPIA (nađi topik NAJBOLJA KNJIŽARA U SRBIJI ako do sada već nisi)

ako oćeš THE TERMINAL BEACH, daj mi mejl na pm i poslaću ti.

:x dođavola hvalio sam te na tom topiku. Znam da ima tamo (doduše risrč mi je promakao). Imam Terminal Beach... thx anyway.

http://rapidshare.com/files/42311580/Ballard__J_G.rar

Dream Cargoes
The Atrocity Exhibition
The Burning World
The Dead Astronaut
The Terminal Beach
Billenium
Brothers in Blood (ovo je P. D. Ballard :x)
Crash
Escapement
Running Wild
The Cloud Sculptors of Coral D
The Crystal World
The Drought (aka The Burning World :roll:)
The Drowned Giant
The Garden of Time
The Subliminal Man
The Wind from Nowhere
High Rise

Quote from: "cutter":x dođavola hvalio sam te na tom topiku.

bolje pamtim kad me kude! :oops:

Zanmljiv clanak Davida Fostera Wallacea o Ballardu, konkretno njegovoj zbirci kratkih prica War Fever.

http://www.theknowe.net/dfwfiles/pdfs/Wallace-Exploring_Inner_Space.pdf

Juče sam uzeo da čitam ovu zbirku i zaista je fantastična. U pričama nema slabog mesta. Za čitanje Ballarda se oštrim još od kada sam jednog vrelog dana u bioskopu Kosmaj pogledao Cronenbergov CRASH (poslednji veliki Cronenbergov film, složićemo se) i stalno mi je nešto izmicao (jugoslovenska izdanja mi nisu naletala a kad sam kupovao strane knjige obično sam imao prioritete). E sad je konačno počelo...

heh, ja je privodim kraju. do sada nisam naisao na losu pricu (najmanje mi se svidela prica VRT VREMENA). danas sam procitao pricu KAVEZ OD PESKA, zbilja je odlicna, mada podseca na roman POTOPLJENI SVET ( ono sto je tamo voda, ovde je pesak.)

cetvorodimenzionalni kosmar je odlicna zbirka, moji favoriti su glasovi vremena i kavez od peska, mada nijedna od ostalih prica nije ispod nivoa vrlo dobre price
pored toga citao sam: potopljeni svet-odlicna knjiga, sudar-odlicno, pricu prepoznavanje-ima je na nekoj od kompilacija na polarisovom disku, pricu poludeli-u casopisu odgovor
uskoro bi trebalo da se bacim na carstvo sunca...
to je sve sto sam uspeo da pronadjem prevedeno na srpski

auuu, moze li malo informacija o izdavacima za "Sudar"? Koliko je ukupno romana objavljeno kod nas? Ja znam samo za potopljeni svet...

Autor:   BALARD, Džejms Grejam

   
Naslov:   Sudar

   
Mesto izdavanja:   Zagreb
Izdavač:   Mladost
Godina izdavanja:   1988
Broj strana:   189 str.
Dimenzije:   20 cm
Zbirka:   Gama / Mladost

   
Napomene:   Prevod dela: Crash
ISBN:   86-05-00255-7
UDK:   821.111-31

   

Autor:   BALARD, Džejms Grejam

   
Naslov:   Carstvo sunca

   
Mesto izdavanja:   Zagreb
Izdavač:   Znanje
Godina izdavanja:   1987
Broj strana:   337 str.
Dimenzije:   20 cm
Zbirka:   Hit : biblioteka moderne literature

   
UDK:   821.111-31

   

hvala :)

Danas sam kupio primerak u Beopolisu. Još uvek ima ove knjige te preporučujem da učinite isto :)

hehe, ja sam pazario svoj na sajmu za odlicnih 500 din, ali se sad mucim domisljajuci se kako da dodjem do ovih hrvatskih izdanja :( Mozda kada bi neka dobra dusa postovala slike naslovnih stranica ne bih li ih lakse zapamtio i trazio po antikvarnicama :)

Hm, SUDAR se može naći na netu ako ti to zadovoljava apetite kao i POTOPLJENI SVET u pdf formi...

Quote from: crippled_avenger on 17-11-2009, 13:58:29
Danas sam kupio primerak u Beopolisu. Još uvek ima ove knjige te preporučujem da učinite isto :)

Koja mu je cena?

Hm, ne znam tačno jer sam kupovao dve različite knjige (plus sam sreo druga i ćaskao sa njim dok sam plaćao) pa nisam obratio pažnju (a plus sam zamolio da mi obrišu cenu sa primerka), ali negde oko 700 din. Recimo...

Ako nađem račun u kući, preneću egzaktnu cifru. U svakom slučaju, izdanja Fabrike Knjiga su najpovoljnija u Beopolisu...

ja sam dobro prošao na sajmu plativši je 500inešto dinara :)

CK je zbilja odlicna knjiga, sa velikim zadovoljstvom sam je procitao. Pored prica koje sam naveo u prethodnom postu izdvojio bih jos i OSMATRACKE KULE i CISTAC ZVUKA. OK je jedna od  najkafkijanski(ji)h kafkijanskih prica koje sam procitao, uz ogradu da ovde ne racunam kafkijanske price koje je pisao sam Kafka :evil:, i napomenu da ja i nisam bas ugledan kompletista kafkijanskih prica. :evil: Najduza prica u ovoj zbirci, CZ me djelomice asocirala na film SUNSET BLVD.  Pozamasni esej o entropiji u pogovoru je takodje odlican. Nadam se da ce uskoro jos nesto biti objavljeno od Balarda kod nas.

Uveren sam da balard u svojim najkafkijanskijiim trenutcima nadkafkija i samog kafku. :twisted:

Zeznuh se samo što je ne kupih na sajmu po fabričkoj ceni. :cry:

Novi broj Vectora je posvecen Ballardu, mozda se pojavi u nekom trenutku online

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Ffarm3.static.flickr.com%2F2723%2F4244259442_125911da0a_d.jpg&hash=6fdee5f1e312ee11f7afdb4354b908eb468dca53)

Torque Control — editorial
Letters to Vector
The BSFA Awards — Donna Scott
Landscapes from a Dream: how the art of David Pelham captured the essence of JG Ballard's early fiction — James Pardey
A Benign Psychopathology: the films of JG Ballard — Jonathan McCalmont
JG Ballard's CONCRETE: thoughts on High Rise and Concrete Island — Lara Buckerton
An interview with Jose Carlos Somoza — by Ian Watson
First Impressions — book reviews edited by Kari Sperring
Progressive Scan: Ashes to Ashes, season 2 — Abigail Nussbaum
Foundation's Favourites: The Voices of Time by JG Ballard — Andy Sawyer
Resonances 57 — Stephen Baxter
The New X: Careering — Graham Sleight

Pročitao sam Ballardove "Kokainske noći" u izdanju VBZ. Ballard u ovom romanu na određeni način anticipira Houellebecqovu "Platformu" i piše o sličnoj temi pet godina ranije.

Dok je Houellebecqov roman otvoreno baziran na tezi koju sprovodi kroz jenu putopisnu, ljubavnu priču, Ballardov više ima pripovedačke poštapalice krimića s tim što je kod Ballarda zločin ne samo zamajac radnje nego i tema.

Ballardov stil je, iako je reč o romanu čije je ishodište teza, ipak znatno literarniji, pripovedačkiji od Houellebecqovog. Ipak, isto tako, u krajnjoj liniji, iako ballard ima filozofsku podlogu u svom stavu, Houellebecqov odaje veći utisak kontemplativnosti i angažmana iako su oba romana suštibnski tu negde po ambiciji te vrste.

U tom smislu, zanimljivo je koliko literarni postupak može da utiče na plasiranje idejnosti romana, ne samo kad je reč o tome da li je u prvom planu, nego i na nivou subjektivnog utiska. Na određeni način, iako su oba romana približne pregnantnosti, Ballardov roman vrlo lako, manje pažljivom čitaocu, može delovati kao sofisticirani krimić bez angažmana.

Međutim, kada je angažman toliko bitan segment dela, a u "Kokainskim noćima" je nesumnjivo bitan, onda se ona klasična postavka romana koji funkcioniše kao zabava a u stvari je ozbiljan može ispostaviti kao dvosekli mač.

Ne mogu reći da je i meni tako bilo, ali opet, ja sam Balladu prišao pripremljen da tražim i druge nivoe osim praćenja priče.

Šta je toliko loše u praćenju priče? Pa, u suštini jedino to što je Ballardova priča ovde dosta opterećena tezom i neko ko je čita samo radi zabave s pravom može pomisliti da ima i boljih krimi romana od ovoga. Sve je to na nivou, naravno, ali potpunu efektnost ima samo onda kada se u miks uključi i teza. A ona se, kako rekoh, manje pažljivim čitanjem može prenebregnuti.

jel se Kokainske Noći mogu naći u Beogradskim knjižarama?

Znaš kako, ja sam sticajem okolnosti nabavio knjigu iz Hrvatske, ali ni tamo se nije mogla naći u knjižari jer je izdanje iz 2002. godine nego sam je naručio sa www.superknjizara.hr (http://www.superknjizara.hr) što je zaista elegantna varijanta ako imaš nekoga tamo kome može da stigne. Stiže za jedan dan. Doduše, to su bile knjižare u istri, verovatno je lakše da se nađe u Zagrebu.

Prevod je dobar, izdanje je sasvim u redu, tvrde korice.

Quote from: tomat on 17-05-2010, 14:58:19
jel se Kokainske Noći mogu naći u Beogradskim knjižarama?

Video sam VBZ izdanje pre neki dan u Metar knjiga, Požarevačka 35. Cena je nešto preko 1200 din.

Pa dobro, to je cena i preko Superknjižare. Ne znam način da se nabavi jeftinije...

uh, dosta. ali pretpostavljam da vredi. hvala na dojavi!

Pa znaš kako, to je individualna procena. Nemoj sad da ja budem odgovoran ako ti ne legne.

ja sam Četvorodimenzionalnim košmarom oduševljen. otprilike sam upoznat sa sadržajem Kokainskih noći, i čitao sam neke rivjue, tvoj je samo pojačao miošljenje da je knjiga dobra. naravno, možda sam u krivu...

..i ja sam pročitao Ballardove KOKAINSKE NOĆI i sasvim sam zadovoljan. Sve gore iznete zamerke stoje (u pitanju je pomalo nekonsekventan krimić, a ključ m isterije se očitava dosta rano u romanu, Ballardov i ovde remiksuje poznate motive i zahvate), ali valja i napomenuti da i u slučaju KOKAINSKIH NOĆI, poznijeg dela pisanog u sutonu života, uspeva da izgradi uzbudljiv, osoben i ubedljiv svet u kom se priča odvija...

...kada pričamo o KN kao delu kriminalističkog žanra, Ballard poseže za trikom čestim za anlosaksonsku krimi-književnost - osumnjičeni, iako su dokazi upitne pouzdanosti, spremno priznaje zločin, odbijajući ubeivanje okoline, a na blisko-udaljenom srodniku da pkuša da tu optužnicu obori ukazivanjem na slabe tačke optužnice. Ta i odluka da se priča ispripoveda u ich formi primetno usporavaju tok priče, ali hladne glave i racionalizovanih očekivanja, KOKAINSKE NOĆI se daju konzumirati i kao valjana misterija...

...stoji poređenje sa Uelbekovom PLATMFORMOM (napisanom nekoliko godina potom), ali ovde se mora ukazati na činjenicu da Uelbek i Balard kreću sa dijametralno suprotnih pozicija - Uelbek potiče iz tradicije francuskog romana koji često ume i da pređe na onu stranu novelizovanog filozfskog eseja, dok je Balard ipak deo anglosaksonske škole koja meandriranja (pa i u najboljem smislu tog izraza) ipak stavlja u senku pregledne i čvrsto ustrojene naracije...

...možda Balardovoj viziji dokoličarskog društva koje dragovoljno prima infuziju u vidu zločina i potonjeg prepuštanja atavističkih porivima koje svi nosimo kao deo svog protoplazmičkog koda (stari Balardov referen) sa današnjeg tačke gledišta nedostaje uelbekovske provokativnosti, ali KOKAINSKE NOĆI su sasvim dovoljan dokaz  potpuno izbrušenog umeća velikog, velikog autora koji ni pri kraju igre ne odustaje od nagona za lepotom poteza koje izvodi...

Pogledao sam adaptaciju Ballardove priče THE ENORMOUS SPACE koju je napisao i režirao Richard Curson Smith, iskusni britanski televizijski reditelj. Ova adaptacija je uglavnom bazirana na Ballardovoj priči ali su u nju uneti elementi i nekih drugih njegovih radova.

Reč je o jednočasovnom televizijskom filmu koji uspeva da se izbori sa vrlo komplikovanim high conceptom a to je da govori o jednom čoveku zarobljenom u jednoj najobičnojoj kući. Antony Sher je uradio odličan posao u glavnoj ulozi naučnika koji polako gubi razum, a scene u kojima se glavnom junaku silom prilika ipak pridruži partner služe kao odmorišta u ovoj dosta radikalnoj postavci.

Curson Smith u suštini dobro zarobljava Ballardovu opsesivnu temu ponovnog promišljanja savremenih svakodnevnih ambijenata, njihovog truljenja ili pretećeg karaktera. Isto tako, ekranizacijom ove potentne ali suštinski ne toliko filmične priče, samo pokazuje koliko bi neke druge knjige iz ove Ballardove faze bile interesantne za filmovanje.

Curson Smith pre svega stavlja akcenat na Shera kao glumca, ali HOME je prosto koncept koji vapi za ozbiljnim vizuelnim rešenjima i Curson Smith ih realizuje u jednom vrlo uspelom ključu.

BBC Four uopšte nema problem ni sa hermetičnošću ovog projekta ni sa prisustvom horor elemenata koji su kao i uvek kod Ballarda izraženiji kroz krizu junakove ličnosti nego kroz tipične ripper elemente (premda ima i toga) tako da HOME zaista prevazilazi domen tipične televizijske adaptacije literarnog klasika, ili zabave, i nesumnjivo je reč o art house ostvarenju. Ako imamo u vidu da je nastalo za televiziju, to ovaj projekat čini još ekskluzivnijim i fascinantnijim.

CARSTVO SUNCA za 400 din.

http://www.limundo.com/kupovina/Knjige-i-Casopisi/Beletristika/Americka-i-engleska/CARSTVO-SUNCA-J-G-Ballard/1578465 (http://www.limundo.com/kupovina/Knjige-i-Casopisi/Beletristika/Americka-i-engleska/CARSTVO-SUNCA-J-G-Ballard/1578465)

skoro sam video carstvo sunca u antikvarnici Dveri u Đure Jakšića, isto ovo izdanje kao na Limundu. mislim da je bila oko 350 dinara, samo nije imala ovaj spoljašnji omot.

Upravo sam završio KOKAINSKE NOĆI i... majko mila, kako čovek dobro piše. Potuno sam omađijan. KN dosta podsećaju na SUDAR, nisu SF već priča o otuđenju i uzbuđenju, ali su umerenije. Počinju kao krimić, ali Ballar, naravno, zamagljuje žanrovske granice. Žao mi je što po ovom romanu nije snimljen film, po mogućstvu u režiji Davida Lyncha...

MOram da fotografišem hrvatsku naslovnicu i da je ovde postujem - na njoj je psić pasmine koju preferira naša Amanda Robin.

Pročitala Četvorodimenzionalni košmar, osim eseja na kraju (to mi je sad na redu). Odlična zbirka. Retko se desi da u zbirci sve priče budu sjajne, a ovde je to slučaj.

Meni je Glasovi vremena najbolja legla; nekom bi možda bolje leglo nešto drugo, a svakako da je cela zbirka za uživanje. Nema slabih priča, nema slabih delova u pričama, nema brljotina... Osvežavajuća promena u odnosu na većinu knjiga koje mi padaju šaka.

Motiv entropije, glavni u ovoj zbirci, je fascinantan; očaravajuće je što bi mogao da odvuče u nihilizam, ali se to kod Balarda ne dešava.

Pročitala Kokainske noći, courtesy of ginger&Kunac.

Kao krimić može da ide presporo onima koji nisu čitali Balarda i koji očekuju nešto poput kiosk-idanja. Meni je radnja sasvim fino tekla. Neko kome je glavno da sazna "ko je ubica" mogao bi da zameri da se to dosta rano da naslutiti; samo što u ovom romanu stvar uopšte nije u tome (neću da spojlujem pričom u čemu jeste stvar).

Premda je ovo krimi-roman, taj svet mi je povremeno davao dovoljan osećaj pomerenog da liči na fantastiku, kao da se dešava u bliskoj budućnosti (i juriša ka čudnom miksu entropije i uređenog, uz dodatak paganskog). A opet, nije mi teško da zamislim da nešto te vrste zaista postoji i u ovom našem svetu.

ah, pre svega courtesy of ginger koji je i meni omogućio uživanje u ovom delu.

Pročitao sam KINGDOM COME. U svom poslednjem romanu, Ballard nažalost reciklira, uz određene dodatke svoje teme iz poslednje serije romana o nasilju koje ključa unutar naizgled idiličnih društveno-urbanističkih struktura kao što su odmarališta, šoping molovi i sl.

Međutim, u KINGDOM COME, za razliku od KOKAINSKIH NOĆI on više nje ispred svoje konkurencije, već kaska za njom. Kad govorim o konkurenciji, naravno, ne mislim na savremenike, Ballard je ostao ispred njih, ali npr. koliko god KOKAINSKE NOĆI anticipraju PLATFORMU toliko je KINGDOM COME iza Beigbederovog 99 FRANCS.

Ballard suštinski u ovom romanu ima tri krupne greške. Prva je fokus na temu konzumerizma koja je realno već dosta bila eksploatisana. On joj u izvesnom smislu daje novi spin i otvara neke nove dimenzije, ali objektivno dotiče se i dosta starih, prežvakanih detalja. isto važi i za temu advertajzinga, čiji je jouissance mnogo bolje zarobio Beigbeder jer se nije bavio isključivo osudom i razobličavanjem već i svim onim što zavodi ljude da uđu u taj svet.

Doduše, isto tako, činjenica je da ballard ovde daj svoj autentični pogled na konzumerizam jer ga tumači iz svoje karakteristične vizure analitze ambijenata, a naročito onda kada su u fazama raspadanja i rušenja, i tretira tržni centar i samu robu kao artefakt, objašnjavajući fetišizam konzumerizma kroz fetišizaciju prodavnica, tržnih cenara i samih predmeta.

Druga krupna greška je to što neke svoje opservacije odmah pretvara u radnju, odnosno tezu da je konzumerizam plodno tlo za fašizam odmah razrađuje u nastanak i bukvalnog pseudo-fašističkog pokreta izniklog iz konzumerizma i blizine tržnog centra. Tako bukvalne manifestacije vlastitih teza, Ballard nije imao, iako je već daleko tredseterskiji roman KONAINSKE NOĆI imao takvih elemenata.

Nadrealni aspekti romana nalaze se u dosta specifičnom spoju sa načelno realističkom fakturom kojom Ballard priča ovu priču i mislim da dosta kritičara greši kada ovaj roman dožuivljava kao futuristički. Naime, u njemu je razvoj određenih pojava naprosto preko svake mere ubrzan i ballard svoju "izmeštenu stvarnost" odnosno stvarnost u kojoj se dešavaju neke stvari kojih nema u našoj stvarnosti zapravo ni ne bazira na protoku vremena u odnosu na naš sadašnji trenutak.

Sama whodunit odnosno pre whydunit misterija odvija se po istom mehanizmu kao u KOKAINSKIM NOĆIMA. Ipak, ovog puta, misterije gotovo da nema, i to ne zbog naročite promućurnosti čitaoca već naprosto zato što se vrlo rano iznesu svi ključni argumenti vezani za karaktere i njihovo ponašanje tako da samo razrešenje dolazi kao rekapitulacija stvari koje nam je Ballard već napisao.

Iako formalno krimić, u ovom romanu Ballard jako slabo koristi tu krinku.

KINGDOM COME je roman u kome ideje odnose prevagu nad fabulacijom, i Ballard kao mislilac dominira nad Ballardom piscem.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.booksa.hr%2Fslike%2Fautomatika%2Fbooks%2F6633b.jpg&hash=b4e72f61397f19901f115c76905f7969f1f944e2)

Izdavač/Distributer:
Naklada Ljevak

Godina izdanja:
2010

Autor:
J. G. Ballard

Cijena:
139

Broj stranica:
294

Uvez:
meki

Čuda života

Kao što je to činio i u svojim romanima, Ballard i memoarsku prozu piše elegantno i  precizno, s prepoznatljivim smislom za detalj...
Čuda života

Početak i završetak autobiografske knjige Čuda života zbiva se u čudesnom Šangaju – gradu u kojem se J. G. Ballard rodio, odrastao i preživio Drugi svjetski rat u japanskom koncentracijskom kampu, što ga je zauvijek obilježilo kao osobu i kao pisca i o čemu je  pisao u  svom najpoznatijem romanu Carstvo sunca. J. G. Ballard i svoje memoare konstruira kao očaravajuću naraciju, ali i kao detaljnu istragu događaja koji će odigrati važan utjecaj na njegov život. Nakon odrastanja u Šangaju, Ballard opisuje traumatični obiteljski povratak u Veliku Britaniju, psihološki uništenu Drugim svjetskim ratom, zatim vlastitu upletenost u dramatične društvene promjene u šezdesetim godinama, te posve osobno pomirenje s okolnostima prerane smrti svoje prve supruge.

Kao što je to činio i u svojim romanima, Ballard i memoarsku prozu piše elegantno i  precizno, s prepoznatljivim smislom za detalj, pojašnjavajući životna i estetička iskustva koja su oblikovala njegov utjecajan i kompleksan opus, paralelno analizirajući društvene promjene poratne Velike Britanije. Više od pedeset godina J. G. Ballard bio je jedan od najvažnijih otočkih pisaca i stoga nije neočekivano da su Čuda života izvanredan tekst izvrsnog pisca o nimalo običnom životu.

Prevela: Ivana Šojat Kuči

http://www.booksa.hr/knjige/6633 (http://www.booksa.hr/knjige/6633)

Simpa je Balard skroz, mora se priznati ima neki specifičan šmek  xjap
Potopljeni svet me je bio smorio zbog spore radnje, ipak sam na nju više obraćao pažnju kod prvog čitanja. Međutim, moraću opet da ga pročitam i da se potpuno prepustim atmosferi, ali moram čekati leto da opale one vrućine da ugođaj bude bolji  :)
4d-košmar je baš za one ljude koji tek treba da se upoznaju sa Balardom.
Bilo bi lepo kad bi se još nešto objavilo od njega kod nas (hrvatska izdanja definitivno ubacujem u plan nabavke, pa jednog dana...)
Jedina zamerka mi je predgovor u kome su spoileri za svaku priču. Sreća što sam poučen iskustvom pa predgovore čitam kao pogovore, inače bi se smorio da čitam a znam šta će da bude :)

U Hrvatskoj je izašla Ballardova autobiografija, o tome je već postovao Alexdelarge, odnosno neka vrsta memoara koje je napisao kada je saznao da je neizlečivo bolestan. Ovih dana treba da mi stigne knjiga pa ćemo videti no po onome što sam video na Internetu, ponovo je fokus na detinjstvo u Šangaju.

Inače, sad baš čitam Raosov prevod SUDARA. Celo izdanje je krajnje fetišističko, Mladost 1988. Kordejeve ilustracije, sve ima neverovatan old school šmek, plus Raosov prevod koji kao u Alan Fordu ima taj specifičan hrvatski vajb koji ostavlja naročit utisak na srpskog čitaoca.

Video sam knjigu kad sam bio u Zagrebu pre neki dan. Knjige u Hrvatskoj su strašno skupe, pa sam odustao od kupovine, jer sam već uzeo par stvari i potrošio sve pare...

Ako te interesuje, ići ću opet negde 28-29. januara...

Hvala puno Mićo. Skupa jeste ali sam žrtvovao oko 1700 dinara. A doneće mi je Žika, stiže sad za blagdane.

U svakom slučaju hvala puno!

na sajtu čarobne knjige obavijest - u pripremi:

J. G. Ballard, Crash

J. G. Ballard, Empire of the Sun

nevezano za Ballarda, juče u knjižari vidim prvi noviji naslov Čarobne knjige koji nije imao ekranizaciju, niti je on u planu:

Dennis Lehane, 'A Drink Before the War' (krimić)

S druge strane, do sada su tri Lihejnova romana ekranizovani, 'Mystic River', 'Shutter Island' i 'Gone, Baby, Gone' (ovo je naslov iz serijala koji počinje sa 'A Drink Before the War'). Da li je Čarobna knjiga to promijenila svoju izdavačku politiku? Sumnjam.

Inače, nastavak romana 'Empire of the Sun' jeste 'The Kindness of Women'. Veoma dobar autobiografski naslov, i ne znam zbog čega i njega ne bi preveli kada već idu sa Empire... Kao da Ballard ništa valjano nije napisao pored 'Sudara'...  

Ova prava autobiografija je vrlo intresantna.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.carobnaknjiga.com%2Fvirtualimage%2F46b4ed77-7437-42ba-b114-745d06192688%2FSudar.axd%3Fresize%3D158x0&hash=d217d09431d3dd90e35e686cb592df6afa49e84d)


Sudar Autor: Balard Džejms Grejam (http://www.knjigainfo.com/pls/sasa/bip.osoba?o_id=27903);

Cena:      583.00 din.

Izdavac: Čarobna knjiga (http://www.knjigainfo.com/pls/sasa/bip.firma?f_id=2301)

u prodaji, broširani povez, 254 strana, 21 cm, latinica
Tiraž: 1200
UDK: 821.111
Petrovaradin 2011.
1. izdanje
ISBN 978-86-7702-182-5

Džejms i Ketrin Balard su supružnici čiji se ljubavni život sveo na seks, zapravo na vanbračne afere koje ih međusobno uzbuđuju. Jednog dana, Džejms izaziva sudar u kojem vozač drugog automobila gine, a njegova supruga, lekarka Helen Remington, koja je u toj nesreći povređena, leči se u istoj bolnici gde i Džejms. Njih dvoje se nešto kasnije sreću na auto-otpadu, gde otkrivaju zajedničku fascinaciju automobilima i međusobnu seksualnu privlačnost. Pre toga su već upoznali Vona, neobičnog čoveka koji proučava automobilske nesreće. Von ne samo da oseća seksualno uzbuđenje pri smrtonosnoj vožnji i posmatranju povreda nastalih u sudarima već je i predvodnik svojevrsnog kulta ljudi koji su preživeli sudare i koji imaju iste sklonosti.

Šokantno, kontroverzno i perverzno delo Sudar, napisano 1973. godine, nije knjiga za svačiji senzibilitet. Roman na izvestan način slavi spoj seksualne pohote i smrti, i predstavlja ljubavni odnos između brzine i nasilja. Balard govori o doživljavanju saobraćajnih nesreća kao seksualnog fetiša, pri kojem se učesnici uzbuđuju kada ih posmatraju ili učestvuju u njima. Erotizam izopačenog je ključ novog vida seksualnosti, nastale iz uznemirujućeg uticaja tehnologije na moderno društvo.

mmmm Balard, e bas fino  :)

Pogledao sam THE ATROCITY EXHIBITION Jonathana Weissa, adaptaciju Ballardove knjige koja je sama po sebi već imala u sebi dosta eksperimentalnog pa ne čudi i da je film baziran na mešavini formata i postupaka. Nažalost, za razliku od knjige, Weiss se u osnovi ipak oslanja na klasičnije narativne forme i možda baš zbog toga THE ATROCITY EXHIBITION deluje kao da se nalazi na najneprijatnijoj tački između video rada i filma. Ipak, nesumnjivo je ovo ipak film u savremenom smislu te reči i šteta je što onda nema izraženije kvalitete u tom domenu. Weissov instinkt za atmosferu i zanimljive prizore se ne može osporiti i čini se da je na nivou vođenja ove celine i formulisanju celog koncepta bio frustrirajuće blizu nekakvog ključa da od ovoga napravi kako-tako funkcionalan film. Ipak, na kraju, THE ATROCITY EXHIBITION ostaje promašaj koji je nažalost previše oslonjen na priču da bi mogao da se iz bioskopa preseli u galerije.

* 1/2 / * * * *

Pogledao sam APARELHO VOADOR A BAIXA ALTITUDE Solveig Nordlung, adaptaciju kratke priče JG Ballarda LOW FLYING AIRCRAFT. Solveig Nordlund je rediteljka švedskog porekla koja radi u Portugaliji. Portugalci baš nemaju neku prvoklasnu kinematografiju i to se u ovom filmu itekako oseća.

Nordlund u principu snima film koji je po atmosferi i lokacijama jako blizak kanonskom Ballardu, međutim, s jedne strane, ni sa glumačkom podelom ni sa rediteljskim rešenjima ne uspeva da učini da film oživi, a s druge odlazi u pravcu neke hispano-groteske po kojoj je portugalski film poznat a to u ovom slučaju svakako nije pravi put.

Spoj neveštine i tih stvari koje portugalski film nosi po sebi dovodi do toga da ova Ballardova priča nije dovoljno estetizovana, ali istovremeno, na neki čudan način Nordlund kao da je razumela njegovu poetiku iz ove faze. Nažalost, njena sposobnost da je pretoči u film nije dovoljno velika da stvori samostalno i relevantno delo.

* * / * * * *

Pogledao sam adaptaciju Ballardove kanonske priče THIRTEEN TO CENTAURUS u adaptaciji Stanley Millera i režiji Peter Pottera. Ova priča je adaptirana 1965. godine u okviru serije OUT OF THE UNKNOWN i realizovana je u maniru televizijske drame, dakle sa dosta teatralnosti. Miller je napravio odličnu adaptaciju u kojoj je dekonstruisao space operu i očuvao pitanja koja u svojoj prozi postavlja Ballard, a razrešenje je bazirano na preokretu i vrlo je efektno. I Ballardova priča je bazirana na preokretu ali se formalno i dosta razlikuje od Millerove. Međutim, kao i kod Ballarda i kod Millera preokret je samo jedan deo kvaliteta priče, a suština je u njenoj višeslojnosti, dilemama koje se javljaju od samog denotativnog, fizičkog aspekta dešavanja pa sve do ključnih dilema o društvu, autoritetima, manipulaciji i ostalim pitanjima koja otvara Ballard. Dizajn Trevora Williamsa je u skladu sa produkcionom postavkom vrlo sveden, u pojedinim detaljima visokoestetizovan i jedini minus koji bih prebacio Williamsu i Potteru jeste kostim u koji su odeveni "kontrolori" eksperimenta koji odveć sugeriše "naivni" prikaz budućnosti. Čini mi se da bi ova ekranizacija bila daleko efektnija da se držala realističkog dizajna u "pravom svetu" i da bi u tom pogledu bila i potentnija od kasnijih radova na ovu temu kao što je Hyamsov klasik CAPRICORN ONE.

 http://www.ballardian.com/crash-full-tilt-autogeddon (http://www.ballardian.com/crash-full-tilt-autogeddon)

http://technoccult.net/archives/2012/07/30/the-original-crash-starring-jg-ballard-himself/ (http://technoccult.net/archives/2012/07/30/the-original-crash-starring-jg-ballard-himself/)

Crash! (1971) Part 1 of 2 (http://www.youtube.com/watch?v=HT2eECKvdTc#)

Crash! (1971) Part 2 of 2 (http://www.youtube.com/watch?v=t5tpVcnfJrY#)

http://libartes.com/2012/decembar/rec_i_misao/milos_cvetkovic.php (http://libartes.com/2012/decembar/rec_i_misao/milos_cvetkovic.php)

Fraktalne apokalipse Džejmsa G. Balarda

Zanimljiv i dobar tekst.

Od Balarda sam čitao Potopljeni svet i mislim da je tačno da se on više oslanja na intuiciju nego na filozofsku artikulaciju.
Tačno je da se kod Balarda dešava čulna transformacija (rekalibracija) koja zahvata čitav svet i to kao nešto što je u prirodi stvari a ne posledica pojedinačnog ili zbira pojedinačnih uzroka. To se slobodno može nazvati Apokalipsom u smislu katastrofalne odnosno radikalne promene.

U Potopljenom svetu, Balard je Strengmena nedvosmisleno "odao", pošto na jednom mestu, ali ne baš odmah, pokazuje da je Strengmen u veoma uskoj sprezi s vlastima (što je žestoka kritika vlasti od strane Balarda, makar samo na tom jednom mestu, ali otrovna). Strengmen je zapravo, tako sam ga doživeo, arhetip kojem u stvarnosti odgovaraju sir Francis Drake ili Walter Raleigh, koji su pljačkali za ili u ime britanske krune. Raleigh je imao specijalni zadatak da privuče izbeglice u Novi svet, naročito pričom o Eldoradu, koja je izazvala zlatnu groznicu i odigrala ulogu šargarepe...

Quote from: Alexdelarge on 29-06-2011, 21:58:05
na sajtu čarobne knjige obavijest - u pripremi:

J. G. Ballard, Crash

J. G. Ballard, Empire of the Sun

(https://fbcdn-sphotos-b-a.akamaihd.net/hphotos-ak-ash3/526853_325434204268719_1527782824_n.jpg)

PRIPREMITE SE ZA "LETEĆI START" !

D.DŽ BALARD: CARSTVO SUNCA
Na sajtu Čarobne knjige i u Klubovima čitalaca sa 40% popusta, samo u subotu 31. avgusta.

Carstvo sunca je Balardov roman o ratu i gubicima, koncentracionim logorima, gladi i opstanku, zasnovan na njegovom detinjstvu. Ali ovo je i priča o preživljavanju, iskrena i uvek aktuelna pripovest o pojedincu koji u sebi pronalazi moć ne samo da opstane već i da ostane ljudsko biće u razularenom svetu ratnog vihora i u nečovečnom vremenu.

Bra'o za dojavu!  xcheers

Sad vidim da imaju i dosta knjiga na akciji za 300 din (http://www.carobnaknjiga.rs/akcija).
Medju njima i Sudar (http://www.carobnaknjiga.rs/sudar) i Svemirski vojnici (http://www.carobnaknjiga.rs/svemirski-vojnici).
Samo ne mogu da pronadjem koliko ce da traje ova akcija...

Sad piše da akcija traje još par dana.

Quote from: Dr00d on 27-08-2013, 20:14:02
Bra'o za dojavu!  xcheers

Sad vidim da imaju i dosta knjiga na akciji za 300 din (http://www.carobnaknjiga.rs/akcija).
Medju njima i Sudar (http://www.carobnaknjiga.rs/sudar) i Svemirski vojnici (http://www.carobnaknjiga.rs/svemirski-vojnici).

Pinčon  299 din.

Quote from: Agota on 27-08-2013, 23:39:23
Pinčon  299 din.

Jel valja on čemu i u kom je fazonu?
Nikad ni čuo za njega, a kamoli čitao  :lol:

Quote from: Dr00d on 28-08-2013, 00:26:08

Quote from: Agota on 27-08-2013, 23:39:23
Pinčon  299 din.

Jel valja on čemu i u kom je fazonu?
Nikad ni čuo za njega, a kamoli čitao  :lol:

Nisam ni ja :) al do se ne javi neko ko je upoznat sa njim, da ti je kazem da je slican Balardu po tome sto je kod obojice
motiv entropije dominantan u knjizevnom opusu. I kod obojice postoji skepsa u pogledu covekovih stvaralackih i saznajnih moci.
Eto, tako veli autor pogovora 4-D kosmara :)
Najbolji roman Duga gravitacije (Gravity's Rainbow).

Pa posto se meni 4-d kosmar nije dopao, zakljucio sam da cu i Pincona zaobilaziti...

 :cry:

 :x :x :x

Trumane, reaguj.

Quote from: Boris on 28-08-2013, 00:50:52

Nisam ni ja :) al do se ne javi neko ko je upoznat sa njim, da ti je kazem da je slican Balardu po tome sto je kod obojice
motiv entropije dominantan u knjizevnom opusu. I kod obojice postoji skepsa u pogledu covekovih stvaralackih i saznajnih moci.
Eto, tako veli autor pogovora 4-D kosmara :)
Najbolji roman Duga gravitacije (Gravity's Rainbow).

Pa posto se meni 4-d kosmar nije dopao, zakljucio sam da cu i Pincona zaobilaziti...

Pa možda po motivu entropije, ali teško da su se poklopili po stilu pisanja. Mada možda i grešim.
Mogao bi se javiti neko ko je čitao Pinčona pa da da koji komentar.

Quote from: angel011 on 27-08-2013, 22:27:29
Sad piše da akcija traje još par dana.

Verovatno do kraja nedelje.

Je l' oni imaju neku knjižaru u Beogradu u kojoj se ove knjige mogu naći po tim promotivnim cenama?
Nisam shvatio sa sajta...
  :-x

Imali su Klub čitalaca u Deretinoj knjižari u Knez Mihailovoj, al' taj više ne radi. Klubove čitalaca trenutno imaju samo u Novom Sadu i Zrenjaninu.

Quote from: Mica Milovanovic on 28-08-2013, 10:48:08
Je l' oni imaju neku knjižaru u Beogradu u kojoj se ove knjige mogu naći po tim promotivnim cenama?

To sam se i ja pitao.
Odgovor sa FB: nemaju u Beogradu, samo u Novom Sadu i Zrenjaninu.

_{edit - ulete angel011 :)}

Quote from: Dr00d on 28-08-2013, 00:26:08

Quote from: Agota on 27-08-2013, 23:39:23
Pinčon  299 din.

Jel valja on čemu i u kom je fazonu?
Nikad ni čuo za njega, a kamoli čitao  :lol:

Pinčon je lud!
Objava broja 49 je moj start sto se tiče Pinčona.
U pocetku mi je bilo cudno,ali kad upadnes u trip onda ide lako.Klizi...
Edipa Mas je jedna od najživopisnijih likova savremene americke proze.
Urnebesni komični paranoik.
Ni njoj nista nije jasno...

A to, sto nisi cuo za Pinčona,pa dobro...big deal...zapravo covek je uspeo u svojoj tajnovitosti .

Quote from: Boris on 28-08-2013, 11:02:25

Quote from: Mica Milovanovic on 28-08-2013, 10:48:08
Je l' oni imaju neku knjižaru u Beogradu u kojoj se ove knjige mogu naći po tim promotivnim cenama?

To sam se i ja pitao.
Odgovor sa FB: nemaju u Beogradu, samo u Novom Sadu i Zrenjaninu.

_{edit - ulete angel011 :)}

Šteta.

Quote from: Agota on 28-08-2013, 12:07:23

Quote from: Dr00d on 28-08-2013, 00:26:08
Pinčon je lud!
Objava broja 49 je moj start sto se tiče Pinčona.
U pocetku mi je bilo cudno,ali kad upadnes u trip onda ide lako.Klizi...
Edipa Mas je jedna od najživopisnijih likova savremene americke proze.
Urnebesni komični paranoik.
Ni njoj nista nije jasno...

Uzeću onda V. pa da vidimo. A 49-ka je rasprodata.

Mogu da ti pozajmim.

Verovatno smo daleko za tako nešto  :)
Hvala u svakom slučaju.

ok. probaj preko limunda ili tako nešto.
ja sam slučajno saznala, u nekom intervjuu je džoni dep pomenuo da mu je omiljena knjiga objava broja 49 i lovac u žitu,pa tako... :oops:

Probaj u Vulkanu, na sajtu im piše da imaju (naravno, ne znam koliko često ažuriraju podatke).

Kombinacija Džoni Dep i Lovac u žitu već ne miriše na dobro  :lol:

Quote from: Agota on 28-08-2013, 12:07:23
Edipa Mas je jedna od najživopisnijih likova savremene americke proze.

Hm, a meni pa taj lik Edipe (kao i Muča -- a i većine ostalih u romanu, kad smo već kod toga) nikako nije uspevao da se oslobodi svoje zadate simboličko-literarne funkcije (od imena pa nadalje) i, da se tako izrazim, prodiše i izdigne se iz, istina, impresivno zakukukuljenih -- ali dvodimenzionalnih -- tehničkih skica. Jeste Pinčon super i zabavan sa svim tim ruminacijama i opservacijama koje ova žena misli i izgovara, al da je napravio živopisan lik, po meni baš i nije. Donekle sličan problem sa likovima sam imao i kod, recimo, većine Zelaznijevih stvari koje sam čitao. Što se Pinčona tiče, i on sam u predgovoru za zbirku Smrt i milost u Beču priznaje da je taj problem artificijelnosti likova donekle uspeo da prevaziđe u noveli Tajna integracija kojom je, kako -- ispravno -- smatra, zaslužio kalfensko pismo, ali da je u Objavi opet zaboravio sve što je do tad naučio...

Mada, i od mene preporuka za Objavu, svakako, ovo samo onako ćaskamo -- mada mene ovaj V više zanima...

Edipa?? :lol: Pa dobro stvar doživljaja,meni je uber zabavna,zanesena,posvecena, a ni sama ne razlikuje cinjenice od fikcije,pritom to njeno istrazivanje dovodi u pitanje njen sopstveni zdrav razum. Takodje,advokat,ti razgovori... xrotaeye

Zvao sam Čarobnu Knjigu (s obzirom da nisu odgovarali na mejl) i stanje je sledeće: ova akcija traje do 1., a onda ide druga lista knjiga.
Ko hoće da sačeka Carstvo Sunca u sobotu i da uzme još koju knjigu sa akcije može.
Uglavnom, nemoguće je napraviti dve porudžbine pa da se objedini u jednu pošiljku i nemoguće je preko telefona tražiti porudžbinu, mora preko sajta zbog kompjuterske obrade podataka.
Eto  :)

Na istoj rasprodaji na kojoj se Balardov SUDAR mogao kupiti za 100 dinara, kupio sam i POTROŠNE Nini Holmkvist, švedski roman nastao pod snažnim Balardovih uticajem, priču o bliskoj budućnosti u kojoj je sve vrlo slično kao danas, osim što ljudi bez potomstva bivaju smešteni u luksuzne staračke domove i korišćeni kao banka za transplantaciju organa.

Motivi kojima se bavi Holmkvistova nisu novi, uostalom temu sentimentalnih odnosa među ljudima koje čeka donacija organa je u mejnstrim literaturi već obradio Kazuo Išiguro, a u određenom smislu toga se dotiče i Margaret Etvud, dočim je u žanrovskoj literaturi to imalo razne pojavne oblike. Međutim, Išiguro, Etvud i Balard su ključne reference sa rukopis ovog romana.

Od Balarda preuzima hladan, klinički, pristup i obraćanje velike pažnje na ambijente u koje je priča smeštena i koji aktivno utiču na psihu junaka i njihove postupke. Od Etvud preuzima feministički pogled na poziciju žene, naročito one koja ne može da rodi, dočim Išiguro je referenca zbog kratkih izliva topline po kojima ni Balard ni Etvudova nisu poznati. Ipak, u celini, opšte uzev, Balard dominira na nivou celine, i samo ishodište priče je najbliže njegovim svetonazorima.

POTROŠNI su postavljeni hladnokrvno i efikasno a Nini Holmkvist ne samo da ovu surovu budućnost ne predstavlja kao grotesku već je u određenom smislu i "brani", čineći je vrlo uverljivom. U tom pogledu, POTROŠNI su dobar primer vešto konstruisane antiutopije u kojoj se kroz disciplinovano osimišljavanje sveta budućnosti, bez ikakvih peretrivanja stvara još ubedljivija mračna slika spornog sistema.

Margaret Etvud je objašnjavajući načine kreiranje pesimističkih vizija budućnosti govorila kako je jako važno pronaći primere iz prošlosti datog podneblja i njih reinterpretirati kao mračnu budućnost. Nini Holmkvist je stoga uzela švedski socijalizam spojen sa mračnim praksama ranijih vremena, kao što je recimo sterilizacija nepoželjnih i stvorila mračnu viziju u kojoj se interveniše na telima građana u ime jednog krajnje humanog društva. To dovođenje humanog švedskog socijalizma do njegove krajnje instance smešta Nini Holmkvist u red pisaca raznih žanrova koji su bili inspirisani da preispituju ovo naizgled besprekorno društvo.

Pročitao sam Ballardovu novelu POKOLJ, hrvatsko izdanje iz 1992. izašlo u ediciji "Hit junior" što naravno deluje potpuno apsurno i neprikladno ako imamo u vidu da je ovo priča o deci iz bogataškog naselja koja su se zaverila i pobila svoje roditelje. Očigledno je u SFRJ žanrovska literatura (iako u POKOLJU nema gotovo ništa žanrovsko) ostala u domenu omladinske literature.

POKOLJ je jedan od najdirektnijih primera kako je Ballard svojim klinički hladnim stilom uticao na Ellisa i Houellebecqa. On u ovoj noveli čak nudi i polu-dokumentarni stil koji će Houllebecq kasnije dovesti do savršenstva.

Osnovni problem Ballardove novele jeste to što ona u sebi nosi pamfletski izraz. Od prvih stranica i same postavke jasno je "značenje" zločina o kome novela govori i jasno je na šta navode simptomi koje Ballard opisuje. Otud je i mudro što je ovu ideju očuvao na nivou novele i nije je razvijao u roman iako je to lako mogao da učini. Naravno, Ballard se ovom temom bavio i u romanima, ali nikada nije išao putem ovako otvorenog pulpy ekscesa.

Međutim, zanimljivo je kako Ballard čak i kada krene pulpy putem i bavi se pričom u kojoj su se SVA urotila da pobiju SVE odrasle u svom naselju, što možemo prepoznati u pulpy tradicijama britanske fantastike kao motiv, ipak uspeva da maštovitim, često dnevnoplitičkim detaljima produbi tu premisu.

"Thor" star Tom Hiddleston has scored a leading role in "Kill List" director Ben Wheatley's new project "High-Rise".

An adaptation of J.G. Ballard's 1975 satirical dystopian novel, the story is set in a luxury ultra-modern high-rise building and follows a group of affluent tenants who revert to barbarism.

Cocktail parties degenerate into attacks on 'enemy' floors and once-luxurious amenities become an arena for primal and violent mayhem.

Amy Jump is penning the screenplay while Jeremy Thomas is producing.

Samo da ne upropaste. Predložak je sjajan.

Jeremy Irons and Sienna Miller will join Tom Hiddleston on Ben Wheatley's "High-Rise" at RPC.

An adaptation of J.G. Ballard's 1975 satirical dystopian novel, the story is set in a luxury ultra-modern high-rise building and follows a group of affluent tenants who revert to barbarism.

Cocktail parties degenerate into attacks on 'enemy' floors and once-luxurious amenities become an arena for primal and violent mayhem. Irons will play a visionary architect and Miller his devoted aide who strikes up a relationship with Hiddleston's character.

Additional casting is underway and filming gets underway in July in Belfast. Jeremy Thomas will produce.

parafraza THIRTEEN TO CENTAURUS

http://www.darkhorizons.com/news/32455/cook-routh-lotz-to-topline-400-days (http://www.darkhorizons.com/news/32455/cook-routh-lotz-to-topline-400-days)

Prva epizoda serije ASCENSION je ekranizacija THIRTEEN TO CENTAURUS do tačke da je prlično neukusno što Ballard na neki način nije potpisan. Naravno, ima još pet epizoda ali ova prva sumira pripovetku do detalja...

Pogledao sam vrlo dobru seriju kanala SyFy ASCENSION koju su kreirali Philip Levens i Adrian Cruz. Međutim, nepostpisani autor ove serije zapravo je J.G. Ballard čija je priča THIRTEEN TO CENTAURUS zapravo okosnica zapleta ove serije i iskreno sam začuđen da Ballard ni na jedan način nije pomenut kao uticaj na ovu seriju.

Iako se ova serija ne može uklopiti u prototip ballardovske ekranizacije, naročito sada kada je Ballard postao predmet provokativnih meta-žanrovskih ekranizacija, i kada se neki drugi delovi njegovog opusa smatraju prioritetnim za adaptacije, teško je oteti se utisku da su praktično svi ključni motivi preuzeti iz njegove priče koja danas već ima status klasika žanra.

Nažalost, čini mi se da je samo fanovska publika prepoznala upadljivu sličnost i to ne samo premise već i brojnih motiva, ali da je kritika sve ovo UPADLJIVO prećutala što me moram priznati zbunjuje. Iako je sam Ballard bio inspirisan autentičnim eksperimentima o kojima je NASA razmišljala. Verujem da će se u predstojećem periodu razviti malo šira diskusija o ovome ili barem pojaviti objašnjenje zašto je Ballard preskočen.

SyFy nije dom previše kvalitetnih serija mada je imao svoje vrhunce kao što je GALACTICA a ASCENSION je glossy, cable-looking šestodelni conspiracy SF prikazan iz tri etape. Po količini i ulozi seksa u zapletu, ASCENSION pomalo zbunjuje i liči na nešto što bi pre plasirao neki premium-cabler, i pokazuje da je SyFy svesno pokušavao da iskorači iz svojih rutinskih okvira.

Međutim, ono što je meni najviše prijalo jeste to fundamentalno ostajanje u rutinskim okvirima u tom smislu što je ASCENSION ipak televizija starog kova, sa sugestivnom stilizacijom, pitkom i efikasnom naracijom bez ovih sada već suvišnih HBOovskih pretenzija tamo gde ime vreme nije. A opet u vizuelnom smislu, ovo je ipak iznad većine event-serija koje danas mahom deluju vrlo staromodno.

Ne znam da li je svemu tome doprineo super-producent niskobudžetnih sadržaja Jason Blum (iako je ova serija u svakom pogledu suprotna od onoga što on inače radi) ali ASCENSION je po mnogo čemu pre svega unikatna serija.

Pored toga što je unikatna, meni je bila i dobra, sa poetskim, snažnim zaključenjem koje se može posmatrati i kao pozivnica za sledeću sezonu.

U ovoj televizijskoj sezoni, ASCENSION je jedno od najprijatnijih iznenađenja.

Pročitao sam HIGH RISE J.G. Ballarda, roman iz 1975. godine o stambenom neboderu u kome se vrhunac civilizacije polako svodi na civilizacijsku nultu tačku uprkos ogromnom trudu da se unutar velike zgrade napravi konzumetistički mir i spokoj. Smeštanjem potrebne infrastrukture unutar jedne moderne zgrade, arhitekta stvara zaseban kosmos, i unutar tog mikro-sveta počinju da se oslikavaju svi oni duboko usađeni atavizmi, košmarni konflikti i dugo prikrivano divljaštvo koje je bilo pripitomljeno u "makro-svetu" urbane civilizacije.

Ubrzo, Ballardov soliter od konzumerističkog raja oličenog u potpunoj autonomiji stanara u odnosu na spoljni svet i arhitekturu po meri komfora postaje ljubazno čuvani prijatni pakao u kome eskaliraju konlikti o kojima stanari ne obaveštavaju policiju i nešto što počinje kao obično klasno raslojavanje vremenom odlazi u izbiranje Realnog, tribalne svesti, starih nagona koji su obrađeni još u DROWNED WORLDu istog pisca, samo na drugi način.

Ballard ovaj roman počinje svojim hladnim, kliničkim izlaganjem i od njega ne odustaje ni u trenutku kada stvari potonu u duboku demenciju. Isprva se čini kao da izborom svoja tri junaka, arhitekte Royala, lekara Lainga i televizijskog poslenika Wildera, Ballard pokušava da prikaže tri klase, jer njih trojica pripadaju trima klasama na koje se raslojio soliter ali onda se ubrzo ispostavlja da oni možda reprezentuju klase ali da će demoni kojima će se Ballard primarn baviti biti pre svega psihičke a ne socijalne prirode, iako nas mnoga teorija uči kako se te dve stvari ne mogu razdvajati.

Ballardovi koreni u žanru jesu usporili ali nisu onemogućili njegovu punu recepciju kao društvenog kritičara. Ipak, šteta je što neki romani kao HIGH RISE nisu tako lako dostupni kod nas kao recimo Houellebecq, i što je Ballard mahom percipiran kroz svoja ekranizovana dela. Doduše, i HIGH RISE će biti ekranizovan ali nije zato bitan roman.

Iako je napisan 1975. godine, on se možda i ponajviše pokazao vizionarskim kada su upravo ovi urbani, humani kvartovi postajali poprišta građanskih ratova i krvavih obračuna među vlastitim stanovnicima, pokazujući kako udobnost života nimalo nije doprinela umekšavanju nekih iskonskih užasa sakrivenih u ljudima.

Zato je HIGH RISE i danas relevantan roman. Film će nadam se biti dovoljno dobar da privuče pažnju čitalaca i aktivira ih u pogledu nabavke knjige.

Đorđe Balašević Soliter (http://www.youtube.com/watch?v=ZBO0wqWtkR0#)

HIGH-RISE by J. G. Ballard

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2F4.bp.blogspot.com%2F-fr3U08LI1fg%2FVqQ1RbzOT_I%2FAAAAAAAAobI%2F2-ilTSgfQNs%2Fs400%2FHIGH-RISE%252Bby%252BJ.%252BG.%252BBallard.jpg&hash=164d1e6f16cfe860f39a33313081fbff3098181a)

http://ljudska_splacina.rs/2016/01/high-rise-by-j-g-ballard.html (http://ljudska_splacina.rs/2016/01/high-rise-by-j-g-ballard.html)

'slava' mi na mejl šalje sledeći hit-komentar povodom ovog rivjua:

Upravo sam pročitala na tvom blogu tvoj osvrt na Balardov roman 'Neboder'. Eto, objašnjavaš sebi i čitaocima bloga, filozofiraš o tome kako smo mi ljudi zasrali ovaj svet i nalazimo katarzu u haosu, anarhiji, eksplozijama nasilja, rusvaju, rusenju...I čitalac u sebi komentariše- u pravu je ovaj Ghoul, tako je. A nije ti palo na pamet da svoj splet misli o katarzi nastaviš spletom misli o ratu ? Ka čemu vodi put anarhije i haosa?
Katarza i haos se slažu kao baba i žaba. Pobrkao si lončiće ili možda je bolje reći da si porazbijao lončiće.

ja sam za ovaj film saznao prekasno tek na gulovom blogu pa nisam uspeo otići do doma omladine da ga pogledam možda ga pušte na festu

nema šanse da ga puštaju opet, kad je već igrao.

inače, bila je rasprodata projekcija - još neki odocneli su poljubili vrata jer nije bilo karata pred projekciju.

uzgred, javlja mi prijatelj koji je gledao da film baš i nije bogzna kako jak. :(

Možda je slava pomešala katarzu i epifaniju? Nekad idu zajedno.

Filmska verzija Oblakodera je iz mnog  razloga zanimljiva, vizuelno uzbudljiva, ali ni prineti romanu. Vitli nije Kronenberg, niti poseduje približno isti dar, što predstavlja nerešiv problem. U romanu akegoričnost fino funkcioniše, u filmu... Ne baš.

Quote from: mac on 26-01-2016, 01:30:29
Možda je slava pomešala katarzu i epifaniju?

pomešala je ona... da ne kažem šta! :D

HIGH-RISE J.G. Ballarda dobio je vrlo specifičnu ekranizaciju Bena Wheatleya i moglo bi se reći da je pred ovaj film teško staviti jednostavan predznak. Na mene je imao efekat kao Jacksonov LORD OF THE RINGS na Tolkienove fanove, dakle reč je o zanimljivoj filmskoj slikovnici za one koji vole taj roman ili barem za one koji su za to zainteresovani. Onima koji nisu inicirani u Ballarda ili u ovo konkretno delo, HIGH-RISE može delovati kao visokoestetizovana egzibicija koja u pojedinim fazama narativno gotovo da ne može da se prati. Sam Ballard bi ovim filmom verovatno bio zadovoljan. Reč je o delu art house pretenzija koje rekonstruiše imaginarijum njegovog romana. Ono što je međutim opet pa specifično jeste ta etiketa art housea. Naime, Wheatley je definitvino snimio film minimalnog repertoarskog potencijala pre svega u pogledu odnosa prema naraciji, međutim, njegovo bekstvo od naracije nije klasičan art house. Naprosto, Wheatley ipak zadržava tu žanrovsku potrebu da film bude atraktivan i privlači gledaoca, te izbegava onu perceptivnu prazninu svojstvenu art houseu koja otvara mogućnost za gledaočevu kontemplaciju.


Jedan od problema koji proizilazi iz ovakvog postupka jeste činjenica da su neke scene i situacije režirane tako da "pozivaju" gledaoca da ih razume iako zapravo one predstavljaju samo vizuelnu simboliku, montažu atrakcija i ništa vipe.



Ballard nije bio veliki stilista međutim njegove romane karakterišu stabilne fabule koje na racionalan način tretiraju iracionalne stvari, i Cronenberg je otišao najdalje u prenošenju Ballardovog proznog rukopisa u filmski, i inače i u pogledu njegovih ekranizacija. Wheatley se ovde međutim zapravo ne bavi u punom smislu ekranizacijom i adaptacijom romana već pre svega rekonstrukcijom njegovog imaginarijuma. U scenariju ima intervencija u odnosu na roman ali praktično nijedna nije rezultirala stvaranjem filmičnije celine. Otud Ballardov roman paradoksalno ostaje mnogo dramaturški zreliji u odnosu na film u kome je adaptiran. Uprkos tome, neka rešenja, pre svega izbacivanje nekih teza u prvi plan kroz dijaloge sugeriše da je Wheatley ipak hteo da napravi neke dramaturške prečice filmskog tipa.


SHIVERS obrni-okreni ostaje bolje ofilmotvorenje Ballardovog HIGH-RISEa od Wheatleya. Međutim, ovu direktnu adaptaciju ne treba u potpunosti odbaciti. Pored fetišističke rekonstrukcije romana koja će prijati čitaocima, ovo jeste jedan dosta kaloričan art-house film koji svakako treba videti na velikom ekranu zbog evidentnog "more is even more" pristupa, a to je nešto što nedostaje savremenim filmovima ovog profila. HIGH-RISE defiitivno pretenduje na art house estetiku ali Wheatley se koristi raznim mejnstrim tehnikama, kako iz filmske tako i iz tradicije reklame i muzičkog spota.


Na kraju, zaista mogu da zamislim publiku koja posle gledanja ovog filma misli da je prisustvovala nečemu grandioznom jer Wheatley i insistira na tom operskom, pompeznom izrazu.


Glumci nisu imali puno prostora da se istaknu, premda mlada ekspresija Toma Hiddlestona odgovara Ballardovim ambivalentnim junacima, pa su se onda prekaljeni šmiranti i najbolje pokazali, pre svih Jeremy Irons.



Za one koji nisu čitali HIGH-RISE * 1/2 / * * * *


Za one koji jesu * * * / * * * *


Sent from my iPhone using Tapatalk

"Ballard nije bio veliki stilista"

Zavisi s kim ga porediš. Zacelo je bolji od 90% žanrovaca.

Quote from: Father Jape on 29-04-2016, 16:44:03
"Ballard nije bio veliki stilista"

Zavisi s kim ga porediš. Zacelo je bolji od 90% žanrovaca.

+1

Quote from: Father Jape on 29-04-2016, 16:44:03
"Ballard nije bio veliki stilista"

Zavisi s kim ga porediš. Zacelo je bolji od 90% žanrovaca.

Slažem se. Ali nije bio žanrovac...

QuoteSlažem se. Ali nije bio žanrovac...

Uh. S ovim se veoma teško mogu složiti. Ballard potiče iz žanra - svi njegovi rani radovi, sve njegove priče praktično od prvih dana do kraja spisateljske karijere su objavljivane u žanrovskim časopisima. On, naravno, ima romana i drugih proznih dela koji nisu žanrovski, ali Ballard je, u suštini, bar po meni, pre i više od svega žanrovski pisac. Toliko žanrovski, da je izvršio jedan od ključnih uticaja na žanr da šezdesetih pođe drugim putem od onog koji je ranije išao. I dosledno ga negovao na tom putu i kasnije neprestano objavljivao u žanrsovkim časopisima - New Worlds, Interzone, itd. itd.

"People within the science fiction world never regarded me as one of them in the first place. They saw me as the enemy. I was the one who wanted to subvert everything they believed. I wanted to kill outer space stone dead. I wanted to kill the far future and focus on inner space and the next five minutes. And sci-fiers to this day don't regard me as one of them. I'm some sort of virus who got aboard and penetrated the virtue of science fiction and began to pervert its DNA."

http://www.spikemagazine.com/0901ballard.php (http://www.spikemagazine.com/0901ballard.php)

Preslab za kik-boks, prejak za rokenrol...

To što se doticao žanra u raznim fazama svog rada i intervenisao na tom polju, povremeno ostavljajući značajan doprinos, ipak ne znači da je žanrovac. David Mitchell se kudikamo ortodoksnije bavi žanrom od Ballarda, i? Da li je Mitchell žanrovac?

Mislim da niste u pravu. Ne mogu se porediti Dejvid Mičel i Balard.
Pogledajte Ballardovu produkciju kratkih priča i gde ih je objavljivao. Uporedite to sa Murkokovom biografijom ili Brajan Oldisa ili bilo koga drugog britanskog pisca koga smatramo žanrovskim piscem i videćete da nema razlike. A pogledajte Mičelovu...
Miloše, to što si postovao je upravo dokaz koji govori suprotno, da se on sve vreme osećao kao SF pisac, a da to SF zajednica nije priznavala i u njegovom tonu se oseća neka vrsta razočarenja. A i to što kaže nije tačno, već važi samo za deo SF zajednice - onaj ortodoksni. U Enciklopediji naučne fantastike Ballardu je posvećeno nekoliko stranica. On je žanrovski pisac, i to od one najbolje vrste... Svakome iz moje generacije je to bilo jasno. Zaista mi nije jasno koji su vam razlozi da tvrdite da on nije žanrovski pisac?


"January Man", Granta (https://en.wikipedia.org/wiki/Granta) 81: Best of Young British Novelists, Spring 2003
[/size][/font]

• "What You Do Not Know You Want", McSweeney's (https://en.wikipedia.org/wiki/McSweeney%27s) Enchanted Chamber of Astonishing Stories[/i], Vintage Books (Random House), 2004[/size][/font]

• "Acknowledgments", Prospect, 2005

• "Preface", The Daily Telegraph, April 2006

• "Dénouement", The Guardian, May 2007

• "Judith Castle", New York Times, January 2008

• "An Inside Job", Included in "Fighting Words", edited by Roddy Doyle, published by Stoney Road Press, 2009 (Limited to 150 copies)[16] (https://en.wikipedia.org/wiki/David_Mitchell_(author)#cite_note-16)[/size][/font]

• "The Massive Rat", The Guardian, August 2009

• "Character Development", The Guardian, September 2009

• "Muggins Here", The Guardian, August 2010

• "Earth calling Taylor", Financial Times, December 2010

• "The Siphoners", Included in "I'm With the Bears: Short Stories from a Damaged Planet", 2011

• "The Gardener", in the exhibit "The Flower Show" by Kai and Sunny, 2011 (Limited to 50 copies)

• "Lots of Bits of Star", in the exhibit "Caught by the Nest" by Kai and Sunny, 2013 (Limited to 50 copies)

• "Variations on a Theme by Mister Donut", Granta (https://en.wikipedia.org/wiki/Granta) 127: Japan, Spring 2014[/size][/font]

• "The Right Sort", Twitter, 2014

• 
  
  
  

  [/size][size=-2]SHORT STORIES[/size]	[/size][size=-2]WRITTEN:[/size]	[/size][size=-2]PUBLISHED:[/size]
  [/size]Prima Belladonna	[/size]1956	[/size]Science Fantasy, December 1956
  [/size]Escapement	[/size]1956	[/size]New Worlds, December 1956
  [/size]Build-Up (renamed "The Concentration City")	[/size]1956	[/size]New Worlds, January 1957
  [/size]Mobile (rewritten and renamed "Venus Smiles")	[/size]1957	[/size]Science Fantasy, June 1957
  [/size]Manhole 69	[/size]1957	[/size]New Worlds, November 1957
  [/size]Track 12	[/size]1957	[/size]New Worlds, April 1958
  [/size]The Waiting Grounds	[/size]1959	[/size]New Worlds, November 1959
  [/size]Now: Zero	[/size]1959	[/size]Science Fantasy, December 1959
  [/size]The Sound-Sweep	[/size]1959	[/size]Science Fantasy, February 1960
  [/size]Zone of Terror	[/size]1959	[/size]New Worlds, March 1960
  [/size]The Last World of Mr Goddard	[/size]1960	[/size]Science Fantasy, October 1960
  [/size]Chronopolis	[/size]1960	[/size]New Worlds, June 1960
  [/size]The Voices of Time	[/size]1960	[/size]New Worlds, October 1960
  [/size]Studio 5, the Stars	[/size]1960	[/size]Science Fantasy, February 1961
  [/size]Deep End	[/size]1960	[/size]New Worlds, May 1961
  [/size]The Overloaded Man	[/size]1961	[/size]New Worlds, July 1961
  [/size]Mr F. is Mr F.	[/size]1961	[/size]Science Fantasy, August 1961
  [/size]Billenium (renamed "Billennium")	[/size]1961	[/size]New Worlds, November 1961
  [/size]Storm-Wind (two-part serial)	[/size]1961	[/size]New Worlds, September & October 1961
  [/size]The Gentle Assassin	[/size]1961	[/size]New Worlds, December 1961
  [/size]The Thousand Dreams of Stellavista	[/size]1961	[/size]Amazing, March 1962
  [/size]The Singing Statues	[/size]1961	[/size]Fantastic, July 1962
  [/size]The Man on the 99th Floor	[/size]1961	[/size]New Worlds, July 1962
  [/size]The Insane Ones	[/size]1961	[/size]Amazing, January 1962
  [/size]The Garden of Time	[/size]1961	[/size]Fantasy & Science Fiction, February 1962
  [/size]Thirteen to Centaurus	[/size]1961	[/size]Amazing, April 1962
  [/size]Time of Passage	[/size]1961	[/size]Science Fantasy, February 1964
  [/size]The Time-Tombs	[/size]1961	[/size]Worlds Of If, March 1963
  [/size]The Drowned World (novella version)	[/size]1961	[/size]Science Fiction Adventures, January 1962
  [/size]The Subliminal Man	[/size]1961	[/size]New Worlds, January 1963
  [/size]Passport to Eternity (revision of 1955 draft)	[/size]1961	[/size]Amazing, June 1962
  [/size]The Watch-Towers	[/size]1962	[/size]Science Fantasy, June 1962
  [/size]The Cage of Sand	[/size]1962	[/size]New Worlds, June 1962
  [/size]A Question of Re-Entry	[/size]1962	[/size]Fantastic, March 1963
  [/size]The Lost Leonardo	[/size]1962	[/size]Fantasy & Science Fiction, March 1964
  [/size]The Sherrington Theory (renamed "The Reptile Enclosure")	[/size]1962	[/size]Amazing, March 1963
  [/size]The Screen Game	[/size]1962	[/size]Fantastic, October 1963
  [/size]Now Wakes the Sea	[/size]1962	[/size]Fantasy & Science Fiction, May 1963
  [/size]The Encounter (renamed "The Venus Hunters")	[/size]1962	[/size]Amazing, June 1963
  [/size]Minus One	[/size]1962	[/size]Science Fantasy, June 1963
  [/size]The Delta at Sunset	[/size]1962	[/size]The Terminal Beach, June 1964
  [/size]End-Game	[/size]1963	[/size]New Worlds, June 1963
  [/size]The Illuminated Man	[/size]1963	[/size]Fantasy & Science Fiction, May 1964
  [/size]The Drowned Giant (renamed "The Souvenir")	[/size]1963	[/size]The Terminal Beach, June 1964
  [/size]The Sudden Afternoon	[/size]1963	[/size]Fantastic, September 1963
  [/size]Prisoner of the Coral Deep	[/size]1963	[/size]Argosy, March 1964
  [/size]The Terminal Beach	[/size]1963	[/size]New Worlds, March 1964
  [/size]The Volcano Dances	[/size]1963	[/size]The Terminal Beach, June 1964
  [/size]The Gioconda of the Twilight Noon	[/size]1963	[/size]The Terminal Beach, June 1964
  [/size]Equinox (renamed "The Crystal World")	[/size]1964	[/size]New Worlds, May/June & July/August 1964
  [/size]The Impossible Man	[/size]1965	[/size]The Impossible Man, April 1966
  [/size]Storm-Bird, Storm-Dreamer	[/size]1965	[/size]New Worlds, November 1966
  [/size]The Recognition	[/size]1965	[/size]Dangerous Visions, October 1967
  [/size]The Day of Forever	[/size]1965	[/size]The Impossible Man, April 1966
  [/size]The Draining Lake (first chapter of The Drought)	[/size]1965?	[/size]Ambit 23, 1965
  [/size]You : Coma : Marilyn Monroe	[/size]1965?	[/size]Ambit 27, 1966
  [/size]Confetti Royale (renamed "The Beach Murders")	[/size]1965	[/size]Rogue, January /February 1966
  [/size]The Assassination of JFK Considered as a Downhill Motor Race	[/size]1965	[/size]Ambit 29, Spring 1966
  [/size]You and Me and the Continuum	[/size]1965	[/size]Impulse, March 1966
  [/size]The Assassination Weapon	[/size]1966	[/size]New Worlds, April 1966
  [/size]You : Coma : Marilyn Monroe	[/size]1966	[/size]New Worlds, June 1966
  [/size]The Rumour (Retitled The Life and Death of God)	[/size]1966	[/size]Sold to, but spiked by Playboy Magazine
  [/size]The Life and Death of God	[/size]1966	[/size]Ambit 66, Spring, 1976
  [/size]Tomorrow is a Million Years	[/size]1966	[/size]New Worlds, December 1966
  [/size]The Atrocity Exhibition	[/size]1966	[/size]New Worlds, September 1966
  [/size]The Cloud-Sculptors of Coral D.	[/size]1966	[/size]Fantasy and Science Fiction, Dec 1967
  [/size]Cry Hope, Cry Fury!	[/size]1966	[/size]Fantasy and Science Fiction, Oct 1967
  [/size]Say Goodbye to the Wind	[/size]1966	[/size]Fantastic, August 1970
  [/size]Venus Smiles (rewrite of "Mobile")	[/size]1966	[/size]Worlds of If, September 1967
  [/size]The Greatest Television Show on Earth	[/size]1966	[/size]Ambit 53, Fall/Winter 1972/73
  [/size]The Dead Astronaut	[/size]1967	[/size]Playboy, May 1968
  [/size]The Death Module (renamed "Notes Towards a Mental Breakdown")	[/size]1967	[/size]New Worlds, July 1967
  [/size]Why I Want to Fuck Ronald Reagan	[/size]1967	[/size]Ronald Reagan: The Magazine of Poetry, 1968
  [/size]The Killing Ground	[/size]1967	[/size]New Worlds, March 1969
  [/size]The Comsat Angels	[/size]1967	[/size]Worlds of If, December 1968
  [/size]Love and Napalm: Export USA	[/size]1968	[/size]Circuit 6, June 1968
  [/size]The University of Death	[/size]1968	[/size]Transatlantic Review, Summer 1968
  [/size]The Great American Nude	[/size]1968	[/size]Ambit 36, Summer 1968
  [/size]The Generations of America	[/size]1968	[/size]New Worlds, October 1968
  [/size]Court Circular and Love - A Print-Out For Claire Churchill	[/size]1968	[/size]Ambit 37, Fall/Winter 1968/1969
  [/size]The Summer Cannibals	[/size]1968	[/size]New Worlds, January 1969
  [/size]Crash!	[/size]1969	[/size]ICA Eventsheet, 1969
  [/size]Tolerances of the Human Face	[/size]1969	[/size]Encounter, September 1969
  [/size]A Place and a Time to Die	[/size]1969	[/size]New Worlds, September/October 1969
  [/size]Journey Across a Crater	[/size]1969	[/size]New Worlds, February 1970
  [/size]Coitus 80	[/size]1969	[/size]New Worlds, January 1970
  [/size]Princess Margaret's Face Lift	[/size]1969	[/size]New Worlds, March 1970
  [/size]Mae West's Reduction Mammoplasty	[/size]1970	[/size]Ambit 44, Summer 1970
  [/size]Venus Smiles	[/size]1971	[/size]Ambit 46, Spring 1971
  [/size]The Side-Effects Of Orthonovin G	[/size]1972	[/size]Ambit 50, Fall/Winter 1972/1973
  [/size]My Dream of Flying to Wake Island	[/size]1974	[/size]Ambit 60, Autumn 1974
  [/size]The Air Disaster	[/size]1974	[/size]Bananas 1, January/February 1975
  [/size]Critical Mass (first chapter of High-Rise)	[/size]1975	[/size]Ambit 63, 1975
  [/size]Low-Flying Aircraft	[/size]1975	[/size]Bananas 2, Early Summer 1975
  [/size]The Ultimate City	[/size]1975	[/size]Low-Flying Aircraft, Cape, 1976
  [/size]The Invisible Years	[/size]1976	[/size]Ambit #68, 1976
  [/size]Notes Towards a Mental Breakdown	[/size]1975	[/size]Bananas 4, Spring 1976
  [/size]The 60 Minute Zoom	[/size]1976	[/size]Bananas 5, Summer 1976
  [/size]Queen Elizabeth's Rhinoplasty	[/size]1976	[/size]TriQuarterly, Winter 1976
  [/size]The Smile	[/size]1976	[/size]Bananas, Autumn/Winter 1976
  [/size]The Dead Time	[/size]1976	[/size]Bananas 7, Spring 1977
  [/size]The Index	[/size]1977	[/size]Bananas 8, Summer 1977
  [/size]The Intensive Care Unit	[/size]1977	[/size]Ambit 72, Summer 1977
  [/size]Theatre of War	[/size]1977	[/size]Bananas 9, Winter 1977
  [/size]One Afternoon at Utah Beach	[/size]1977	[/size]Anticipations, June 1978
  [/size]Having a Wonderful Time	[/size]1977	[/size]Bananas 10, Spring 1978
  [/size]Zodiac 2000	[/size]1978	[/size]Ambit 75, Summer 1978
  [/size]Motel Architecture	[/size]1978	[/size]Bananas, Autumn 1978
  [/size]A Host of Furious Fancies	[/size]1979	[/size]Time Out, 19 December 1980
  [/size]L'Autobiographie Secrete de J. G. B***	[/size]1981	[/size]Etoile Mecanique, July 1981/March 1982
  [/size]News from the Sun	[/size]1981	[/size]Ambit 87, Autumn 1981
  [/size]Report on an Unidentified Space Station	[/size]1982	[/size]City Limits, 10 December 1982
  [/size]Memories of the Space Age	[/size]1982	[/size]Interzone, Summer 1982
  [/size]Myths of the Near Future	[/size]1982	[/size]Myths of the Near Future, 1982
  [/size]The Object of the Attack	[/size]1984	[/size]Interzone, Autumn 1984
  [/size]Answers to a Questionnaire	[/size]1985	[/size]Ambit 100, Spring 1985
  [/size]The Man Who Walked on the Moon	[/size]1985	[/size]Interzone, Autumn 1985
  [/size]The Secret History of World War 3	[/size]1988	[/size]Ambit 114, Autumn 1988
  [/size]Love in a Colder Climate	[/size]1988	[/size]Interview Magazine, January 1988
  [/size]War Fever	[/size]1989	[/size]Fantasy & Science Fiction, October 1989
  [/size]The Enormous Space	[/size]1989	[/size]Interzone, July/August 1989
  [/size]The Largest Theme Park in the World	[/size]1989	[/size]The Guardian, 7 July 1989
  [/size]Jane Fonda's Augmentation Mammoplasty	[/size]1989	[/size]Semiotext(e) SF, March 1990
  [/size]Dream Cargos	[/size]1990	[/size]Shincho (Japan), September 1990
  [/size]Neil Armstrong Remembers His Journey to the Moon	[/size]1991	[/size]Interzone, November 1991
  [/size]A Guide to Virtual Death	[/size]1991	[/size]Interzone, February 1992
  [/size]Report from an Obscure Planet	[/size]1992	[/size]Leonardo, April 1992
  [/size]The Message from Mars	[/size]1992	[/size]Interzone, April 1992
  [/size]The Dying Fall	[/size]1996	[/size]Interzone, April 1996

u svakom slučaju, film je samo lepo uslikano govno.
čitajte knjigu!

E Mićo, nek si im reko!
1) na osnovu Balardovih priča u ovoj knjižurdi https://www.goodreads.com/book/show/749720.The_Complete_Short_Stories (https://www.goodreads.com/book/show/749720.The_Complete_Short_Stories) mogu odgovorno da tvrdim kako je Balard počeo kao suv žanrovac, nije se (mnogo) izdvajao od okruženja ni temama ni obradom,  i onda je u jednom trenutku flipnuo i postao, jelte, ludi Balard. (i posle se, mislim, malo od tog ludila umorio, ali je video da tu leže pare, pa je nastavio u tom smeru.)
2) Što se tiče priče o stilu: gle, sad se poteže pitanje šta je dobar stilista, nećemo valjda u to živo blato :lol: Balardov stil je instant prepoznatljiv, jedinstven po tome kako spaja kliničku ladnoću i totalno ludilo, takođe karakterističan (iz one središnje i najbolje faze) po sumanutim eksperimentima sa formom i njenim rastakanjem, dakle - ja stvarno ne vidim po čemu on onda "nije neki stilista" i preporučujem lektiru The Atrocity Exhibition kao lek od takvih izjava.

Sve što je Jevtro rekla pod 2!

http://www.jgballard.ca/uncollected_work/what_i_believe.html (http://www.jgballard.ca/uncollected_work/what_i_believe.html)

     Kripl nije sasvim u krivu sa svojom tvrdnjom: faktografija o magazinskom delu bibliografije nije baš tako pouzdan reper za procenu žanrovske pripadnosti, jer politika magazinskog objavljivanja naprosto nije dovoljno fiksna, pogotovo ne kod magazina koji nisu striktno žanrovski. A Ballard je striktno žanrovske magazine poprilično prezirao, njegove opaske o Analogu, recimo, to dobro ilustruju: on je takve magazine smatrao infantilnima (što i nije sasvim netačno, ako ćemo pravo, ali ipak, polazi se nekako od pretpostavke da pravi žanrovac to ipak ne bi izjavio).  :lol:


     
Dalje, Mića je u pravu kad kaže da je Ballard smatran ne-žanrovskim piscem od strane "ortodoksnijeg" dela žanrovskih autora, ali zapravo je Ballard sam insistirao na toj distinkciji, često pominjući kako se on nema ništa zajedničko sa tradicionalnim korpusom:   

Quote

Storm: Well, the same applies to you. You don't consider yourself a science fiction writer?

Ballard: I don't consider myself a science fiction writer in the same sense that Isaac Asimov or Arthur C. Clarke are science fiction writers. Strictly speaking I regard myself as an SF writer in the way that surrealism is also a scientific art. In a sense Asimov, Heinlein, and the masters of American SF are not really writing of science at all. They're writing about a set of imaginary ideas which are conveniently labeled "science." They're writing about the future, they're writing a kind of fantasy-fiction about the future, closer to the western and the thriller, but it has nothing really to do with science. I studied medicine, chemistry, physiology, physics, and I worked for about five years on a scientific journal.

The idea that a magazine like Astounding, or Analog as it's now called, has anything to do with the sciences is ludicrous. It has nothing to do with science. You have only to pick up a journal like Nature, say, or any scientific journal, and you can see that science belongs in a completely different world. Freud pointed out that you have to distinguish between analytic activity, which by and large is what the sciences are, and synthetic activities, which are what the arts are. The trouble with the Heinlein-Asimov type of science fiction is that it's completely synthetic. Freud also said that synthetic activities are a sign of immaturity, and I think that's where classical SF falls down.

opet, slažem se bukvalno sa svakim znakom interpunkcije u ovom Ballardovom citatu, ali mi je i jasno da on potvrđuje Kriplovu tvrdnju. E sad, žanr je ogroman a struje mišljenja brojne, i Ballard nije prvi slučaj da ga se prisvaja i odbija ujedno, zavisno o strujama mišljenja i o percepciji žanra kao takvog: slično je bilo i sa Atwood, recimo, i to baš u periodu kad je sama tvrdila (i bila u pravu, naravno) da ona ne piše SF.




Jedan od parametara kojim je "stara garda" žanrovskih urednika procenjivala ko je žanrovac a ko nije je bio upravo takav van-prozni odnos prema žanru: recimo, Bova je smatrao da se neki autori žanrom samo služe, kao alatkom, da bi stigli tamo gde su namerili, a to odredište nije nužno imalo mnogo veze ni sa jednim žanrom per se, iako bi se dobar deo korpusa mogao svrstati u neke od njih. E sad, ne znam da li je time mislio i na Ballarda, ali fakt jeste da je sam Ballard često voluntirao mišljenje da je fandom poprilično intelektualno inferioran (što, opet, ima svog merita, ali opet, pravi žanrovac ipak ne bi to rekao.  :mrgreen: )

Quote


Storm: In SF Horizons, Brian Aldiss wrote that "Ballard is seldom discussed in fanzines." Time has certainly proved him wrong, and now you are one of the most discussed people in fandom. What do you think of fandom itself?

Ballard: I didn't know that was the case, because I never see any fanzines. I don't have any contact with fans. My one and only contact with fandom was when I'd just started writing, which is twelve years ago, when the World Science Fiction Convention was being held in London, in 1957, and I went along to that as a young new writer hoping to meet people who were interested in the serious aims of science fiction and all its possibilities. In fact there was just a collection of very unintelligent people, who were almost illiterate, who had no interest whatever in the serious and interesting possibilities of science fiction. In fact I was so taken aback by that convention that I more or less stopped writing for a couple of years. Since then I've had absolutely nothing to do with fans, and I think they're a great handicap to science fiction and always have been.

I mada jestee tačno da je sam SF u međuvremenu dovoljno evoluirao da se Ballardova proza može sasvim komotno u njemu osećati, opet, neki od parametara koji definišu žanr su ostali, i ostaće, jer oni jesu baza žanrovskog identiteta: recimo, žanrovske nagrade i konkursi uopšte. Sam Ballard nikad nije imao dobro mišljenje o tom delu žanrovskog identiteta:

Quote



Ballard: Literary competitions never produce anything all that outstanding. Newspapers and magazines for years have been running competitions for the best short story and the best travel story and so on, and the stuff that is sent in is never all that original, or all that exciting. I think the entries we received were interesting, but probably not so much for literary reasons as for biographical reasons, the circumstances in which people write stories, write poetry. This was interesting, and I think it was worth doing. Also, there was a lot of talk at the time about psychedelia, a kind of psychedelic revolution, that a whole lot of new arts were going to be produced, based on or inspired by drugs. And it was interesting to see as a result of the competition that in fact drugs didn't have all that big an effect, that they're very much a short cut and a short circuit.

Tako da... da li je bio ili ne, to ovisi o tački gledišta, a ova dalje ovisi i o percepciji žanra. On sam ima dosta kontradiktornih izjava po tom pitanju, ali ipak preovlađuju one iz koji se da zaključiti da ne samo da nije bio žanrovac, nego nije ni hteo da bude. Odnosno, hteo je da bude žanrovac, ali žanrovac nekog drugog žanra, tad još i nepostojećeg, kojem je lično prozno stremio:

Quote
Storm: What do you think of the so-called new wave, as it manifests itself in New Worlds, for instance?

Ballard: I am the new wave!! Well, the new wave... I think it's only at the beginning. Having knocked my own head against a brick wall for ten years... you know, it's only now that people begin to accept that I'm not a deliberate fool, which a lot of people thought I was when I first started writing. It's taken so long that I don't expect any miracles to happen overnight, but already you see a group of younger writers coming along. People like Tom Disch, John Sladek, Michael Butterworth, Pam Zoline, the young American painter over here. They're starting to write a different kind of science fiction, but whether they will stay within science fiction long enough to consolidate the so-called new wave or whether -- as I think will happen -- they'll just move out of science fiction altogether and begin writing a speculative fiction that doesn't owe anything to science fiction, I don't know.

:)





   

Aman, ne govorim ja da je Ballard SF pisac u smislu Asimova i Hajnlajna, pa da mi citiraš te njegove tvrdnje...

Quote


Ballard: I am the new wave!! Well, the new wave... I think it's only at the beginning. Having knocked my own head against a brick wall for ten years... you know, it's only now that people begin to accept that I'm not a deliberate fool, which a lot of people thought I was when I first started writing. It's taken so long that I don't expect any miracles to happen overnight, but already you see a group of younger writers coming along. People like Tom Disch, John Sladek, Michael Butterworth, Pam Zoline, the young American painter over here. They're starting to write a different kind of science fiction, but whether they will stay within science fiction long enough to consolidate the so-called new wave [/size]or whether -- as I think will happen -- they'll just move out of science fiction altogether and begin writing a speculative fiction that doesn't owe anything to science fiction, I don't know.

[/size]Sad mi još kaži da Tomas Diš i Pamela Zolin i tvoj Sladek koga si mi dala da čitam nisu žanrovski pisci... Dajte, ljudi. Ja sam odrastao na tom prokletom "New Worldsu" i smatrao čitavog života da je to deo jednog novog pokreta koji je nadrastao tradicionalnu naučnu fantastiku i krenuo jednim novim putem da istražuje, osim kosmosa i fizike, neke druge oblasti nauke, da traga za novim izrazom, da bude prava avangarda, koja podseća na onu avangardu iz dvadesetih godina... Pune su mi police New Worldsa... Još mi reci da "new wave" u SF nije deo SF korpusa i ja stvarno više ne znam šta da mislim.


Ne volim da citiram Wikipediu, ali mi ne preostaje ništa drugo:


[/size]

Quote
[/size]The acquisition of Nova Publications by Maclaren in 1954 gave New Worlds the stability to establish itself as a leading magazine. Ashley describes the period from 1954 to 1960 as a "Golden Age" for New Worlds. Carnell bought J. G. Ballard (https://en.wikipedia.org/wiki/J._G._Ballard)'s first sale, "Escapement", which appeared in the December 1956 New Worlds; Ballard went on to become a significant figure in the genre in the 1960s.[/size][1] (https://en.wikipedia.org/wiki/New_Worlds_(magazine)#cite_note-T_96-101-1)[/size] Ballard was grateful to Carnell for the support he provided Ballard in the late 1950s. Much of Ballard's work appeared in New Worlds andScience Fantasy, and Ballard later recalled that Carnell "recognized what I was on about from a very early stage and he encouraged me to go on writing in my own way."[27] (https://en.wikipedia.org/wiki/New_Worlds_(magazine)#cite_note-35)[/size] Carnell also published much of Brian Aldiss's early work in Science Fantasy and New Worlds.John Brunner (https://en.wikipedia.org/wiki/John_Brunner_(novelist)), later to become one of the most successful British science fiction writers, appeared regularly in the Nova magazines, starting with "Visitors' Book" in the April 1955 New Worlds. James White (https://en.wikipedia.org/wiki/James_White_(author)) began publishing with "Assisted Passage" in the January 1953New Worlds, and in 1957 began his popular Sector General (https://en.wikipedia.org/wiki/Sector_General) series, about a hospital for aliens, with "Sector General" in the November 1957 issue.[/size][1] (https://en.wikipedia.org/wiki/New_Worlds_(magazine)#cite_note-T_96-101-1)[/size] John Wyndham, who was already well known outside the genre for works such as The Day of the Triffids (https://en.wikipedia.org/wiki/The_Day_of_the_Triffids)[/i],[/size][28] (https://en.wikipedia.org/wiki/New_Worlds_(magazine)#cite_note-ESF_JW-36)[/size] began a series about the Troons, a space-going family, with "For All the Night" in the April 1958 issue.[29] (https://en.wikipedia.org/wiki/New_Worlds_(magazine)#cite_note-T_142-3-37)[/size] Arthur C. Clarke, another very successful British sf writer of the period, wrote relatively few short stories for the British market, but did publish "Who's There" in the November 1958 New Worlds.[29] (https://en.wikipedia.org/wiki/New_Worlds_(magazine)#cite_note-T_142-3-37)[/size] Colin Kapp began his popular "Unorthodox Engineers" series with "The Railways up on Cannis", in October 1959.[30] (https://en.wikipedia.org/wiki/New_Worlds_(magazine)#cite_note-T_145-9-38)[/size] Other less well-known writers who were prolific during the late 1950s included J. T. McIntosh (https://en.wikipedia.org/wiki/J._T._McIntosh), Kenneth Bulmer (https://en.wikipedia.org/wiki/Kenneth_Bulmer), and E. C. Tubb (https://en.wikipedia.org/wiki/E._C._Tubb).[/size][1] (https://en.wikipedia.org/wiki/New_Worlds_(magazine)#cite_note-T_96-101-1)[/size][/font]
[/size]New Worlds has been credited with "shap[ing] the way science fiction developed" as a genre.[31] (https://en.wikipedia.org/wiki/New_Worlds_(magazine)#cite_note-39)[/size] It "did the most" of any magazine for British science fiction, helping to revive a nationalist style of speculative fiction in the 1950s; Roger Luckhurst called it "the most important British sf journal".[32] (https://en.wikipedia.org/wiki/New_Worlds_(magazine)#cite_note-40)[/size] Particularly influential were Clarke's "Guardian Angel" (published in 1950), and the work of Brian Aldiss, John Brunner and J. G. Ballard.[33] (https://en.wikipedia.org/wiki/New_Worlds_(magazine)#cite_note-41)[/size][/font]
[/size]

Quote from: Mica Milovanovic on 30-04-2016, 12:44:26
Sad mi još kaži da Tomas Diš i Pamela Zolin i tvoj Sladek koga si mi dala da čitam nisu žanrovski pisci... Dajte, ljudi. Ja sam odrastao na tom prokletom "New Worldsu" i smatrao čitavog života da je to deo jednog novog pokreta koji je nadrastao tradicionalnu naučnu fantastiku i krenuo jednim novim putem da istražuje, osim kosmosa i fizike, neke druge oblasti nauke, da traga za novim izrazom, da bude prava avangarda, koja podseća na onu avangardu iz dvadesetih godina... Pune su mi police New Worldsa... Još mi reci da "new wave" u SF nije deo SF korpusa i ja stvarno više ne znam šta da mislim.

Pa naravno da ni Diš ni Sladek nikad i nisu bili sporni, ja ne znam zašto ih Ballard tu navodi, u ilustraciju čega... to što ja Ballardovog citiram, pa to nisu moje tvrdnje pa da se sad oko toga sporimo. Ja to citiram u svrhu da ilustrujem kako on sam nije hteo da ga se smatra žanrovcem, to čisto da bolje podvučem onaj deo koji je već Miloš citirao.

Dalje, niko ne osporava Ballardov doprinos, bilo u smislu korpusa ili uticaja, samo opet, fakt jeste da ga to ne čini žanrovcem, ne u smislu u kom su žanrovci bili oni pisci za koje Ballard sam tvrdi da nema ništa slično sa njima...  tačno je da dosta proučavaoca žanra smatra da je taj deo novog talasa žanr unapredio više stilski nego sadržajno, ali opet, čak ni oni to ne potenciraju koliko sam Ballard potencira u ovim citatima...

i još nešto: uticali su na žanr i Burroughs i Kerouac i Ginsberg, bitnici čoporativno, nije to sporno, ali nije ni odlučujuće. Sa ove distance, savremeni SF je odavno prerastao te uticaje, u smislu da se slabo danas neguje psihodelično-metaforično-nadrealističko-eksperimentalni pravac a i kad naiđeš na korpus, najčešće će to biti mejnstrimaš na tezgarenju, kao Faber recimo. A da ih žanr redovito prihvata kao svoje, to svakako - i po rispektu i po nagradama i po enciklopedijskim odrednicama i svemu živom, jer eto, to je upravo ono što žanrovca čini žanrovcem: fakt da će širokogrudo prihvatiti čak i najgoreg snoba koji ga otvoreno prezire kao infantilnog...   

To što je vaš utisak ili što citirate čoveka koji je razočaran svojim prijemom od strane žanrovske publike ga ne čini manje žanrovskim piscem.
Ako već hoćete da zanemarite subjektivni osećaj i da gledate recepciju pisca pogledajte samo koliko mu je pažnje posvećeno u
Enciklopediji naučne fantastike Pitera Nikolsa i Džona Kluta. Obično je u enciklopedijama određenih oblasti dužina teksta o pojedinim piscima
proporcionalna njihovom značaju za tu oblast. Evo kako stoji dužina teksta u karakterima za pojedine pisce koje sam odabrao, a koje smo
pominjali ili smatram relevatnim za SF:

[/size]Asimov 22.500[size=78%]
[/size]Clarke 21.800[size=78%]
[/size]Heinlein 21.800[size=78%]
[/size]Silverberg 20.500[size=78%]
[/size]Le Guin 19.400[size=78%]
[/size]Dick 16.800[size=78%]
[/size]Ballard 14.000[size=78%]
[/size]Disch 14.000[size=78%]
[/size]Pohl 13.900[size=78%]
[/size]Zelazny 13.100[size=78%]
[/size]Gibson 12.400[size=78%]
[/size]Simak 10.200[size=78%]
[/size]Vonnegut 9.00[size=78%]
[/size]Sladek 8.100[size=78%]
[/size]Mitchell 5.100[size=78%]

Erm... Dobro. Moguće da ti i ja uopšte ne mislimo na istu stvar kad kažemo "žanrovci".  :)

Moguće  :)

Po meni, čovek može da bude žanrovski pisac bez da bude žanrovac: po tebi očigledno ne može. Tu nam je razlika.


Al nema veze: voli tebe tvoja Libe do koskica, svejedno!  :lol:

Ali ako čovek 40 godina objavljuje priče u žanrovskim časopisima, i to gotovo isključivo u žanrovskim časopisima, zar ga to ne čini žanrovcem?
Da li je Ilija Bakić žanrovac? Njegov pristup žanrovskoj prozi je, baš kao i Ballardov, potpuno drugačiji od većine drugih pisaca žanra.
Da li zbog toga što je u duši avangardan nije "žanrovac"?

Nije baš najadekvatnija paralela za ilustraciju... Kod nas je "bavljenje žanrom" sasvim drugačije, pogotovo sada.


Ali dobra bi nam ilustracija bila recimo Atvudova, koja piše žanr(ove) ali nije žanrovac; Mičel također, Šabon a i Faber. Ti imaš tako pisce, zaista fenomenalne, pisce koji su tako versailni da im niti jedan konkretan žanr naprosto nije dovoljan, baš kao ni sam mejnstrim: njima je to naprosto konvencionaln  format kji ima ponekad teba a ponekad ne. Iako se služe (veoma dobro i vešto, naravno) sa svakim od njih, niti jedan im nije singularno bitan: kad im treba za priču, oni ga iskoriste, ali tu negde se i ljubav završava... :)


Ne znam, to je valjda još jedna od onih gradacija koje se intuitivno prepoznaju... Nisu fiksne niti univerzalne, ali kd mene, Balard spada zajedno sa ovim pomenutima. I sa još masom drugih, ali trenutno sam u frci sa vremenom, čeka me 20 sati leta i gomila stvari da pre toga obavim...  xrotaeye

Za sve se ove druge poptuno slažem, samo ne za Balarda. On je meni i intuitivno i na svaki drugi način žanrovac...
Biće da je ova naša razlika posledica mojih godina... odnosno činjenice da sam SF primao u vreme kada je on bio nesumnjivo i isključivo SF pisac.
ove kasnije, uglavnom nesrećne, pokušaje bega iz žanra ne primam k srcu...

Mislim da kod vas dvoje postoji problem oko definicije žanrovskog pisca: da li je u pitanju osoba koja sebe vidi u žanru ili osoba koju okolina vidi u žanru. Sto bi rekli, nije šija nego vrat :)

Da, to jeste naš problem, i vidljiv je na mnogim kontroverzama, bilo žanrovskim ili inim. :) I u pravu je Mića kad prepoznaje uzrok: Mića jeste čedo svetonazora prethodne generacije, iako nas ne deli bukvalno generacijski jaz: ali tih par godina su bile ključne i za cajtgajst i za žanr, jer Mića je čedo novog talasa, sa svim njihovim ekspanzionističkim benefitima, otud je Mići sasvim prihvatljivo da čak i nadrealizam prepozna kao SF. Ja sam pak čedo kiberpanka, i taj ekspanzionizam me nije isuviše impresionirao, jer spadam u generaciju kojoj začudnost (tehnološku i inu jednako) nije bilo potrebno metaforično ilustrovati, ona je nama bila gotovo taktilna. Otud je mojoj generaciji bio daleko začudniji realizam nego psihodelija, ili bolje rečeno, ekstrapolacija više nego free-fall imaginacija. To su razlike koje nas dvoje često pozicioniraju na velik stepen perspektivne razlike...


No to je vrlo vrlo koristan POV odmak, bar za mene. A iza njega, slutim...  :mrgreen:

Svaka ti je k'o u Njegoša...

Quote from: PTY on 05-05-2016, 12:24:30
Da, to jeste naš problem, i vidljiv je na mnogim kontroverzama, bilo žanrovskim ili inim. :) I u pravu je Mića kad prepoznaje uzrok: Mića jeste čedo svetonazora prethodne generacije, iako nas ne deli bukvalno generacijski jaz: ali tih par godina su bile ključne i za cajtgajst i za žanr, jer Mića je čedo novog talasa, sa svim njihovim ekspanzionističkim benefitima, otud je Mići sasvim prihvatljivo da čak i nadrealizam prepozna kao SF. Ja sam pak čedo kiberpanka, i taj ekspanzionizam me nije isuviše impresionirao, jer spadam u generaciju kojoj začudnost (tehnološku i inu jednako) nije bilo potrebno metaforično ilustrovati, ona je nama bila gotovo taktilna. Otud je mojoj generaciji bio daleko začudniji realizam nego psihodelija, ili bolje rečeno, ekstrapolacija više nego free-fall imaginacija. To su razlike koje nas dvoje često pozicioniraju na velik stepen perspektivne razlike...


No to je vrlo vrlo koristan POV odmak, bar za mene. A iza njega, slutim...  :mrgreen:

бојим се да смо ти и ја иста или веома блиска генерација у односу на мићу, али да моја перцепција НФа је далеко ближа мићиној од твоје, те не верујем да поглед на НФ има везе са 'генерацијама' (без обзира што се мића позива на владику)

Pa vidi, što se percepcije žanra tiče, apsolutno se slažem sa tvojim zapažanjem. Ali isto tako, ne mogu a da ne primetim kako taj konkretno fenomen prevazilazi tebe i Miću: kad god smo se u forumskim razovorima doticali bilo kakvih naj-selekcija, redovito sam uočavala kako su mi takve liste izgledale gotovo identične, bez obzira na generacijsku pripadnost postera. E sad, ako imaš nekih 30tak autora/romana koji se redovito izdvajaju kao reprezentativni za SF žanr, i ako se oko toga jednako slažu ljudi od 20+ i od 50+ godina, e onda to meni ukazuje na fakt da se svi ti ljudi referišu na bukvalno isti žanrovski korpus. A to mi dalje znači da je sasvim logično da ti i Mića imate veoma sličnu percepciju žanra, naprosto zato što je stičete na identičnim knjigama jednog poprilično ograničenog uniformnog korpusa.

Odmah da se ogradim, to je samo moje zapažanje i ne želim da njime insinuiram išta više od toga: stvari su takve kakve jesu, i ja sam toga svesna. Ali nadam se da ćeš se složiti ako kažem da je upravo SF veoma senzitivan na cajtgajst, i da upravo u tom aspektu leži ogroman deo njegove prijemčivosti i relevantnosti. Otud, meni je sasvim razumljivo i sasvim prihvatljivo da Mićini žanrovski afiniteti reflektuju upravo onaj  žanrovski izraz sa kojim se on zbližio u svojim formativnim godinama, a to isto važi i za mene, pa ja tu razliku uočavam kao primarnu: da, Mića je čitao Neuromancera otprilike u isto vreme kao i ja, dakle, odmah kad ga je Brkić objavio, i da, znam da je primetio njegovu žanrovsku i svaku drugu vrednost, ali fakt ostaje da ta knjiga naprosto nije na njega uticala u istoj meri u kojoj je na mene, niti je po pitanju estetike ostavila jednako trajne posledice kao na mene. A razlog tome je svakako u generacijskoj razlici, jer Mića je tada imao prilično formiran žanrovski i književni ukus (što njegove naj-liste jasno ilustruju i danas, baš kao što su i onda), ali ja, kao 10tak godina mlađa, tada praktično nisam imala ni jasnog žanrovskog favorita, a kamoli išta više od toga.

I to je to, to je suština koju prepoznajem kao generacijski aspekt – znači, kao našu reakciju na cajtgajst i žanrovsku prezentaciju njegovih najimpresivnijih preokupacija. Ali normalno da dopuštam kako će ta ista reakcija sasvim izostati, ako se generacije suočavaju sa bukvalno nepromenjivim korpusom, ma kako on bio književno vredan. No da se odmah razumemo, po meni to uopšte nije normalno stanje stvari.

QuoteI to je to, to je suština koju prepoznajem kao generacijski aspekt – znači, kao našu reakciju na cajtgajst i žanrovsku prezentaciju njegovih najimpresivnijih preokupacija. Ali normalno da dopuštam kako će ta ista reakcija sasvim izostati, ako se generacije suočavaju sa bukvalno nepromenjivim korpusom, ma kako on bio književno vredan. No da se odmah razumemo, po meni to uopšte nije normalno stanje stvari.

Ona prva dva pasusa mislim da dobro oslikavaju stanje stvari. Apsolutno se slažem sa njima.
Ovaj treći mi nije uopšte jasan. Šta si htela da ovim kažeš?

Htela sam da kažem kako mi je uvek bilo teško da iz tih naj-listi prepoznam sklonosti i žanrovske afinitete pripadnika ovdašnjih mlađih generacija: razumem potrebu da se naj-listama obuhvati što veći žanrovski spektar, ali ipak, ako čovek govori o svojim favoritima, onda je za očekivati da bi oni trebali da nekako predstavljaju upravo afinitete.

Otud, ako mi čovek kaže da su mu omiljeni pisci Asimov, Dik i Simons, na primer, meni je to potpuno eratična selekcija iz koje ne mogu da razaznam ama baš ništa, niti žanrovske afinitete, niti generacijsku pripadnost. A to mi se redovito dešava na ovom forumu, dok na stranim gotovo nikad... a da i ne pominjem fakt kako me redovito istinski zapanji fakt da mi neko sa 20+ uopšte navodi Asimova... naravno da cenim potpunije poznavanje starijeg žantrovskog korpusa, i naravno da mislim kako je poznavanje klasika veoma bitan aspekt potpunijeg poznavanja žanra, ali prepoznavati tako širok dijapazon kao ravnopravno unutaržanrovski uticajan meni je često potpuno neshvatljivo... da razmišljam na taj načim, verujem da bih bila prisiljena da za svoje prozne uticaje nabrajam i neke slikovnice.  :)

Ali kada smo mi pravili naj-listu SF-a na ovom forumu? Ono sto je boban postavio, ako se dobro secam, a nadam se da me nemac nije toliko napao, nije bila naj-lista vec lista romana koja bi trebalo da najbolje reprezentuju SF dvadesetog veka.
Bar tako sam ja postovao...
Kada bih trebalo da napravim listu svojih omiljenih SF knjiga XX veka lista bi bila drugacija. Pa zar to nije ocigledno?

Quote from: PTY on 11-05-2016, 10:41:29
Htela sam da kažem kako mi je uvek bilo teško da iz tih naj-listi prepoznam sklonosti i žanrovske afinitete pripadnika ovdašnjih mlađih generacija: razumem potrebu da se naj-listama obuhvati što veći žanrovski spektar, ali ipak, ako čovek govori o svojim favoritima, onda je za očekivati da bi oni trebali da nekako predstavljaju upravo afinitete.

Otud, ako mi čovek kaže da su mu omiljeni pisci Asimov, Dik i Simons, na primer, meni je to potpuno eratična selekcija iz koje ne mogu da razaznam ama baš ništa, niti žanrovske afinitete, niti generacijsku pripadnost.

Mislim da takva situacija (mada je i meni nemoguće da neko voli i Asimova, Dika i Simonsa) ne proizilazi iz duha vremena (morao sam da kopam da vidim sta je to zeitgeist, pojma nemam) nego više iz književnog uzrasta (da ne kažem zrelosti) čitaoca i njegove nostalgije odnosno volje za preispitivanjem usvojenih vrednosti. Svi smo voleli Asimova i Klarka u mladosti, i normalno je da većina ljudi koji pocinju da čitaju SF u nekom trenutku uhvate i Asimova u ruke. I normalno je da ti isti čitaoci u nekom trenutku potpuno prerastu Asimova, kao što bi trebalo da prerastu vaskoliku YA literaturu onog trenutka kad počnu da imaju redovni seks i stvore normalnu emotivnu vezu. Mnogi ljudi navode raznolike naslove vodjeni nostalgičnim sećanjima na neko lepše vreme kada im se zaista ČINILO da su u pitanju remek dela SFa. Većina njih nije uzimala ta dela ponovo u ruke da bi proverili da li su izdržali test vremena. Mislim da Libe hoće da kaže da svako od nas u nekom trenutku prestane da usvaja novine i njegova shvatanja vrednosti  postaju ''okamenjena'' pa bi po tom principu već na osnovu izbora omiljenih naslova trebalo jasno videti na kom stupnju se taj čitalac zaustavio. Ali realnost nije toliko prosta. Te nelogičnosti u izboru čitaoca mogu proisticati i iz čiste nostalgije, iz lenjosti da preispita svoje stavove, ili iz proste povodljivosti. Na primer, u poslednje vreme gomila mladjih čitalaca spominje Dika, iako se uglavnom pozivaju na Čoveka u visokom dvorcu kog su pročitali samo zbog emitovanja istoimene serije koja im se dopala. Oni nisu čitali Ubik, Tamno skeniranje ili Sanjanju li.... te njihovo svrstavanje Dika uz Igre gladi, Sumrak Sagu i Harija Potera može izgledati sumnjivo, ali misterija nestaje kad se ustanovi da sve te knjige imaju filmsku/serijsku verziju te je Dik prosto upao u istu korpu. Pitanje nostalgije ostaje kamen spoticanja za starije čitaoce, kao što sam ja, na primer. Dugo vremena sam spominjao Zelaznija kao svog najomiljenijeg pisca, a Amber serijal mi je bio uklesan u kamenu kao bezvremeno remek delo. Dugo vremena mi je trebalo da priznam sebi da je prvi serijal o Amberu prosto jedna kvalitetna knjiga koja je upropašćena serijalizacijom, a da Zelazni pored par fantastičnih knjiga ima i gomilu romana koji su klasična palp literatura, i danas bih verovatno stavio Gospodara svetlosti kao njegovo najgenijalnije delo, ali ne bih sekao vene zbog njega, kao što bih bio u stanju pre samo par godina. Pod ''okamenjivanjem'' sistema vrednosti podrazumevam spontani proces koji kod ljudi stavlja stečeno iskustvo iznad novih saznanja. Ali ni on nije potpun, te tako formiran sud kod svih nas uvek poseduje manju ili veću dozu subjektivnosti koja obuhvata sve gore pobrojane primere. Na kraju krajeva, retko ko od nas je profesionalan kritičar koji uzima sve ove stvari u obzir, već smo uglavnom svi jako subjektivni čitaoci kojima su pri ocenjivanju pročitane knjige glavni parametri: količina zabave koja nam je servirana i emocije koje doživljavamo prilikom čitanja.

Mićo, to nisu bile konkretne liste nego više neformalni razgovori, a bilo je mnogo takvih topika, od 10 esencijalnih knjiga pa do knjiga koje su nas oblikovale...


Berseker, da, upravo to.  :)

Naravno, to 'zaglavljivanje' u sopstvenom formativnom cajtgajstu jeste manje-više uobičajen fenomen, pazi da tu i tamo uhvatim sebe dok musam kako su "u moje vreme" i golubovi kakili tik-tak bonbonice, ali te momentalne posrtaje moja lucidna strana odmah prokaže za kolosalne bedastoće, što oni zapravo i jesu. Ništa nije bilo apsolutno bolje u moje vreme, naprotiv, mnogo toga je relativno bolje sada, i da se to 'moje vreme' nedajbože vrati, ja bih prva u njemu bila kao riba na suvom. Ali nostalgija za formativni cajtgajst jeste prirodni fenomen, makar zato što je niko nije pošteđen, razlika je samo kako se svako od nas sa time nosi.

Isto tako, u pravu si za te razvojne faze, jer da se ovaj razgovor odvijao pre 87me, ja bih ti za moje 'uticajne knjige' nabrojala bukvalno tonu naslova, a i onda se ždrala što sam neke propustila... praktično bih ti nabrojala gotovo sve knjige koje sam do tad pročitala. Ali da si me pitao za bilo koju od njih "zašto", slabo bih umela da odgovorim, verovatno bih samo izmucala 'pa zato što mi se sviđa'.  :oops: Naravno, dopuštam da svaka pročitana knjiga utiče na nas, to ma u kako malom srazmeru, ali ipak, uticaj je nešto drugo, ne svaka knjiga koja nas samo oduševi pri čitanju, nego knjiga koja nas zaista pomeri, razbije nam neke koncepcije i istovremeno formira glanc nove... u poređenju sa oduševljenjem prethodnih knjiga, uticaj je bukvalno tektonski poremećaj, zbivanje koje kreira potpuno novi horizont... A rezultat je isto tako radikalan, i ti naprosto znaš da je to TO, da je namenjeno tebi, da si ti u tome kao riba u vodi. I nije to pitanje samo knjiga, naravno, te epifanije se u formativnom godinama iznalaze duž kulturnog profila, i to je izgradnja svetonazora, jer sa uticajem neminovno dolazi i tvoje pitanje 'zašto'? zašto to a ne nešto drugo, zašto ta knjiga/muzika a ne neka druga... I biće kasnije još uticaja, naravno, ali tad si već pelcovan sa tim 'zašto' pitanjem, i tvoj odnos je kritički a ne samo konzumentski, otud kasnije retko bude tektonskih dimenzija pri uticaju, nego onako, uglavnom sitne realokacije.

E sad, naš kolega Dejan kaže da mu je percepcija istovetna sa percepcijom prethodne generacije i ja se odmah pitam zašto, jer ne nalazim da je to uobičajeno, jer da jeste uobičajeno, na svetu ne bi bilo nikakvih promena, mi bi naprosto delili percepcije naših roditelja, a cajtgajst bi bio fiksiran kao tapeta. U ovom konkretno slučaju, smatram da Dejan deli Mićinu percepciju zato što je istu formirao na istom korpusu na kom i Mića. I u redu je to, dobre su to knjige, ali ipak tu fali relativni odnos sa savremenim korpusom. Jer ni u jednoj pop-kulturnoj niši mi nismo ovako zaglavljeni – malo ko ovde je zaglavljen u sredini prošlog veka kad je reč o muzici ili filovima, na primer. Otud, meni bi logičnije bilo da Dejan ne deli ni moju ni Mićinu žanrovsku percepciju, nego ima unikatno svoju, primerenu cajtgajstu sopstvenih formativnih godina.   

пошто смо имали већ сличну расправу (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=15090.0)
пар ствари које су грубе грешке у твом горњем расуђивању (моје перцепције) - она није истоветна само је (далеко) ближа мићиној од твоје - што је и даље далеко од истоветности.
друга је твоја тврња да смо мића и ја креирали своје гледање на НФ на истом корпусу научне фантастике - што се мене тиче сигуран сам да је истинитија тврдња да смо ти и ја формирали своје перцепције на значајно ближем корпусу НФ књижевности од оног који је мића читао...(на страну то што знам да сам у односу на вас обоје читалачки патуљак)
....да не помињем форумски почившег гхоула са којим се око гледања на НФ (и Ф у НФ) још више слажем а да се нас двојица тек тангентално додирујемо у смислу прочитане НФ и књижевности уопште....
што мени говори да  је читање одређеног 'корпуса' НФ само једна од ствари која дефинишу перцепцију, и то у невеликом делу, и где 'цајтгајст' и формативне године играју још мању улогу. далеко важнији утицај на ту перцепцију има промишљање о теми а оно зависи од још много, много других фактора од које си неке побројала у горњем посту.

ok :)

Uuu, simpatičan onaj topik na kome ste diskutovali o fantastici, šteta što nikad nisam zalazio na deo foruma posvećen teoriji. Možda bi Boban mogao da secne deo ovog topica pa da ga prebaci u odgovarajući podforum, šteta bi bila da propadne ovako lepa diskusija. Iako sam prvenstveno čitalac, i to čitalac koji vrlo neartikulisano uobličava i teško saopštava svoja zapažanja, potrudiću se da dodam još par sitnica ovoj raspravi o zeitgeistu i uobličenim ukusima, jer Libe možda ispušta iz vida specifičnost prevodjene fantastike u Srbiji do 90ih godina prošlog veka i posle 2000. godine. Svi prihvatamo za fakat da je ukus jugoslovenske čitalačke publike u 20. veku prvenstveno oblikovan izdanjima Kentaur i Polaris i od časopisa Sirijusom. Oni avangardniji i uporniji su na vreme dohvatili i Znak Sagite/Monolit/Alef i ostale još redje edicije tipa Zoroaster, Košmar itd. Takodje smo se složili da je u pitanju jako sužen i vrlo vrlo probran, kvalitetan izbor fantastike iz prošlog veka. Čak i neko ko je tek krajem 90ih počinjao da čita fantastiku, i dalje je bio upućen na ova izdanja, koja su većinom dovoljno vredna da ostave jak utisak i na početnike i na zahtevnije čitaoce. Stoga je logično da se izbori top knjiga za ovaj period poklapaju maltene perfektno, sa vrlo malim varijacijama proisteklim iz ličnih preferenci. Onda nailaze sušnih 10ak godina sankcija, nestašice papira i opšte besparice kada praktično i nije bilo novih izdanja, ili ih je bilo u jako smanjenom obimu i jako teško dostupnih. Medjutim, izdanja fantastike posle 2000. u Srbiji su otišla u sasvim drugu krajnost. Naime, poslednjih 15ak godina u Srbiji se objavljuju isključivo dela koja su ili postigla zavidan komercijalni uspeh u inostranstvu, ili imaju neku drugu garanciju komercijalnog uspeha kod nas, tipa da su ispraćena filmskom ekranizacijom ili bar nekom serijom, ili makar da potiču od pisca koji je već objavljivan u Srbiji te poseduje svoju bazu čitalaca. Tako imamo Hari Potera i sve njegove, manje ili više uspešne epigone, zatim eksploziju YA literature (prvo supernatural YA a i novije vreme postapokaliptične) sa praktično nikakvom literarnom vrednošću itd. Knjige koje ipak ne spadaju u neku od navedenih kategorija po pravilu su začeci serijala, te tako garantuju buduću prodaju. Ovakva urednička orijentacija dovodi da jako suženog izbora fantastike u Srbiji u poslednjih 15 godina, te se usudjujem da kažem da su nove generacije još ograničenije izborom knjiga za čitanje nego što smo to bili mi. Takva situacija naravno dovodi do još užeg izbora kada se radi o knjigama koje oblikuju čitaoca, te se izbori pojedinaca i nekih novih klinaca još više poklapaju nego što je to bilo moguće pre 20ak godina. Zbog toga spremno tvrdim da je uniformnost izbora kada se radi o srpskoj publici odraz jako speficične i limitirane prevodilačke delatnosti kod nas, koja mnogo više utiče na publiku od opšteg duha vremena i opštih literarnih vrednosti pojedinačnih dela.

naravno, moj input je ograničen, to stoji, i mada se trudim ja ne mogu da imam isti uvid kao ti ili Mića... ali zaista pokušavam da iskamčim provizije za takvo stanje stvari po pitanju prevedenog SFa, najozbiljnije. svesna sam problema, nije da nisam.


hauever, ja uzimam u obzir i neke obavezne parametre koji su mi lako dostupni, kao ono, čovek vam prevede celu trilogiju KSRa a vi onako...  xtwak  (nemoj slučajno da se sad naljutiš, šalim se, naravno - ali samo upola, jer znaš kad bih ja rizikovala pare na savremenu hardSF trilogiju? bio je to popriličan rizik i vrlo hrabar potez, ne znam ko je izdavač, ali žao mi ga je, zaista, nadam se da nije prošao onako kako ovo sondiranje na forumu insinuira...)


isto tako, na gudridsu lako vidim da naš narod čak i na engleskom rađe čita stimpank ili fentezi serijale nego sf, tako da... s jedne strane se žalimo što nam izdavači forsiraju generičke serijale a s druge ne dajemo nikakve naznake da bi se objavljivanje nečeg drugog njima isplatilo. to je, kanda, malko kontradiktorno, zar ne? nadam se da Skrobonja planira da objavi Lunu, s obzirom da ima dobar odnos sa Mekdonaldom, ali potpuno ga razumem i ako se nećka po tom pitanju, jer iskreno, očekivala sam više oduševljenja, to je jedan od Ianovih zaista najboljih romana, a ne verujem da će ostatak da omane, jer Mekdonald je to, pobogu. 

Quote from: PTY on 12-05-2016, 20:00:29ne znam ko je izdavač,

Polaris, pa Moć knjige.

Hahahaha, ma KSR izgleda kod nas ima status ruskih klasika iz obavezne lektire: svi se slažemo da su u pitanju remek dela, i svi ih mrzimo i nikad ih ne bismo ni čitali da nas nisu primoravali u srednjoj školi :) Šalu na stranu, postoje kod nas  pokušaji izdavanja fantastike koja nema u startu zagarantovanu prodju. Skrobonja ima golem kredit kod mene jer sam se zahvaljujući njemu upoznao sa najkvalitetnijim piscem današnjice (naravno da je McDonald u pitanju) ali je pitanje do koliko ljudi je dospeo sa svojim izdanjima, jer je i on sam u više navrata priznavao da se nije ovajdio od izdavaštva, osim što je imao priliku da izda knjige koje voli, od autora koje voli. Još jedan primer koji mi pada na pamet je baksuzni Baćigalupi (više postova na ZS je posvećeno raspravi oko pravilnog izgovora njegovog imena nego oko Windup Girl) i njegova Mehanička devojka koja je bila prva i poslednja knjiga u novoosnovanoj SF ediciji Kompjuterske Biblioteke, ili Stilos i njegov Čajna Mjevil i Džef Vandermer koji su izdati neposredno pre nego što je cela kuća otišla pod stečaj. Čak je i IPS prso onog trenutka kad je rešio da svojoj prodajnoj delatnosti pridoda izdavačku, te je onih par dobrih naslova koji su izašli prošlo maltene nezapaženo. Nekako ispada da Laguna i Alnari idu proverenom stazom mediokriteta jer ih svi ostali primer propalih izdavača uveravaju da je jako teško izdati knjigu i ostaviti je da se probije na tržište samo sopstvenim kvalitetom. A svi ovi izdavači koje sam naveo su izdali par naslova koji potpuno odudaraju od proverene izdavačke politike velikih izdavačkih kuća, i ti naslovi su prošli maltene nezapaženo kod publike, a izdavači vrlo brzo potonuli u zaborav. Evo baš gledam ko je kod nas izdao KSRa i Mars trilogiju: iako je Polaris bio prvi, svi ljudi za koje znam da su čitali ovu knjigu - čitali su je u izdanju izdavača ''Moć knjige''. On je izdao još par zanimljivih naslova (recimo Legende sa kraja vremena Majkla Murkoka, te par urban fantasy novela što je sve bila prava novina tu negde oko 2003-2007) ali se tu negde i ugasio. I da se sad na gomilu skupe svi gore navedeni izdavači, ukupni tiraži svih njihovih objavljenih fantastičnih naslova ni izdaleka nisu uspeli, a pošteno nisu ni imali šanse  da izvrše dovoljan uticaj na čitaoce i bar malkice im promene percepciju žanra, u meri u kojoj to diktiraju par velikih izdavača kao recimo Laguna. A Laguna ipak izdaje knjige koje su prvenstveno zabava za široke narodne mase, šta da se radi. Ovaj feedback na relaciji kuća-čitaoci zasad postoji samo kod malog izdavača Urban Reads koji izdaje isključivo YA fantastiku, ali ima odličnu komunikaciju sa svojom čitalačkom bazom. Nightflier se trudi koliko može da utiče na izdavačku politiku kuća za koje radi, mada je njegovo polje prvenstveno epska fantastika. Pošteno, nikad nisam nišao način na koji se može uticati na izdavačku politiku odredjenog izdavača, niti su oni ostavili takvu opciju. Ali si me bar dobro podsetila, treba da počnemo da gnjavimo Skrobonju oko prevodjenja Lune, lakše je kad imaš broj mobilnog telefona izdavača :)

A ne, ne, daleko bilo, ne upražnjavam ti ja taj koncept obavezne lektire ni za sebe, a kamoli za druge...  :lol: ali KSR jeste poprilično nezaobilazan u ovomilenijumskom korpusu, to je naprosto činjenica. Najpre zato što je prilično reprezentativan stilski – taj sofisticirani tehnološki žargon i poprilična beskompromisnost po pitanju konstrukcije samog zapleta je itekako prisutna i kod ostalih, otud se slobodno može reći da ako nalaziš KSRa zahtevnim po tom pitanju, onda bi Egana smatrao maltene nečitljivim, jer on je zaista pisac za kog trebaju beleške i rečnik. A dalje KSR je tu vrlo značajan i idejno, jer on kao levičar ipak ima malo više sluha za trenutačne društvene nepravde od ortodoksnijih transhumanista. Tako da ga smatram nezaobilaznim, to priznajem, a fakt da lično malko zazirem od vaskolikih proznih nastavaka ne sprečava me da prepoznam značaj njegovog opusa, jer na sreću on ipak ima dovoljno stand-alone romana da mogu sebi priuštiti luksuz eskiviranja trilogija.  ;)

Za izdavače: pa okej, verovatno si u pravu što se lokalnih specimena tiče, ali generalno govoreći, izdavači itekako obraćaju pažnju na fidbek čitalaštva, to u svim njegovim formama. Otud mislim da prodajni krah jedne specifične vrste proze itekako ima impakta na izdavačke planove po pitanju daljeg objavljivanja iste, a Mars jeste prepoznatljivo specifičan po tom pitanju. E sad, kako će se taj info konkretno prevesti u stanje na terenu, to je drugo pitanje, ali fidbek jeste značajan faktor u toj odluci. I mada se kod striktno žanrovskih izdavača može računati na barem malu dozu entuzijazma, kod onih 'ozbiljnijih' (khm,khm :roll:) na takav entuzijazam generalno ne računam.

SUPER-CANNES je privukao pažnju ljubitelja kriminalističkog žanra nedavno kada je najavljeno da će ga ekranizovati Brandon Cronenberg, sin Davida Cronenberg koji je uveo pojam "ballardovskog" u film još pre nego što je snimio film CRASH po njegovom romanu.

SUPER-CANNES je u osnovi krimić ali je kao i drugi Ballardovi romani u ovoj fazi koju čine još COCAINE NIGHST, MILLENNIUM PEOPLE i KINGDOM COME, prevashodno "roman ideja".

No, kako se ovde bavimo krimićima osvrnuo bih se prvo na taj aspekt ove knjige. Ovo je u osnovi whydunit gde imamo zločin i znamo počinioca ali ne znamo tačne motive i okolnosti koje su dovele do izvršenja. Glavni junak je Paul Sinclair, ostareli pilot koji se sa svojom mladom suprugom lekarkom doseljava u jedan imaginarni luksuzni industrijski park iznad Kana u kom se nalaze istraživački centri ali i luksuzni bungalovi rukovodilaca velikih svetskih korporacija. Njegova žena je tu došla umesto lekara koji je prethodno izvršio masovno ubistvo u tom naselju.

Sinclair postaje opsednut zločinom, kreće da ga istražuje i otkriva vrlo perverznu, višeslojnu i imaginativnu "priču iza priče" koja se u Ballardovskom maniru bavi temama kolektivnog ludila, zločina, krize viših klasa i jednim delom je isprobana u njegovoj noveli RUNNING WILD, koja je nedavno takođe kaparisana za ekranizaciju.

SUPER-CANNES nudi zanimljivu misteriju i veoma potentnu studiju karaktera sa izuzetno jakim društveno-kritičkim potencijalom. Uprkos tome što su se od nastanka ovog romana do danas poslovne elite ipak dosta izmenile i stvari su pošle u smeru frictionless kapitalizma, ovaj rukopis nije izgubio svoju validnost.

Kada je Ben Wheatley snimio ekranizaciju romana HIGH-RISE on je ostao u epohi romana, delom zbog fetišizma, delom zbog toga što bi savremeni setting zahtevao da se uvede tema migracija koje nema u romanu. Ovaj film se dešava na prelazu iz analogne u digitalnu eru pa čak nije ni sasvim anahron, ali ne znam kako će mu se prići u adaptaciji. No, sami likovi i psihološko-socijalni fenomen koji roman kritikuje su i dalje validni.

Evo, koga zanima. Britanska kratkometražna ekranizacija Ballardove time loop priče ESCAPEMENT.

https://vimeopro.com/anthonywillis/escapement

INFINITY POOL Brandona Cronenberga može se posmatrati kao centralni komad ovogodišnje selekcije FESTa. Reč je o prvom istinski uspelom filmu Brandona Cronenberga, svakako superiornijem od najnovijeg filma njegovog slavnog oca koji će takođe biti prikazan ove godine.

Pre neku godinu najavljena je ekranizacija romana J.G. Ballarda SUPER CANNES, i Brandon Cronenberg kao njen reditelj, međutim, reklo bi se da ju je on upravo uradio u ovom filmu.

FIlmove Davida Cronenberga su dugo nazivali ballardovskim sve dok on na kraju nije i ekranizovao Ballardov roman CRASH kada je to i ozvaničeno. U slučaju Brandona Cronenberga imamo još jaču vezu sa Ballardom pošto znamo koji roman ga zanima, i prepoznajemo ga u njegovom ballardovskom filmu.

Osnovna razlika između SUPER CANNESa i INFINITY POOLa je što u tom Ballardovom romanu nema istaknutih elemenata fantastike, dočim su oni u Cronenbergovom filmu integralni deo priče, ali je njen osnovni smisao ipak u motiv koji deli sa knjigom a to je obest moćnih i bogatih, prvo prema drugima a posle i prema samima sebi u jednom savršenom ambijentu.

INFINITY POOL svoju savršenu zajednicu gradi u jednom ballardovskom resortu, betonskom, u maniru kulture masovnog turizma, veoma vibrantno snimljenom u Hrvatskoj, i državi u kojoj je bogatima unutar resorta dozvoljeno sve iako van njegovih granica lokalnom stanovništvu nije dozvoljeno ništa. Jedini problem je što kada neko biva ubijen, običaj je da najstariji potomak ili srodnik ubije ubicu, ali je bogatima omogućeno da generišu svog dvojnika za veliki novac i žrtvuju ga.

Stoga, veoma bogati u resortu, posle generisanja niza dvojnika koje su uredno platili jedino uživanje pronalaze u nasilju, razbojništvima pa na kraju krajeva i ubistvima.

Ono što je fantastika tiče se tog procesa stvaranja kopija, i Cronenberg to koristi da bi otvorio temu identiteta, otuđenja, disocijacije, voajerizma, a uporedo s tim vodi priču o potonuću bogatih gostiju u dekadenciju i obest koje na kraju kreću da vuku u totalnu eroziju ličnosti.

Cronenberg možda ima bolji film od oca danas, ali ipak nije snimio delo koje nadilazi očeve rane i druge uspele filmove. Međutim, INFINITY POOL je raskošan film u kom je Ballardov imaginarij izvanredno zarobljen, i hrvatske lokacije su veoma dobro poslužile da prikažu piščevu viziju turističkog raja iz kog se krije pakao, a što je inspirisalo dva njegova pozna romana.

Jedan od razloga za tu autorsku inferiornost sina u odnosa na oca je i odnos prema samom Ballardu. Naime, David Cronenberg je imao svoje ballardovske vizije uporedo sa piscem, recimo SHIVERS i HIGH RISE izašli su iste godine, dočim je Brandon Cronenberg jasan sledbenik, bez ikakve dileme.

Ballardovo nadahnuće naizgled savršenim rešenjima za život ili odmor koji vode junaka na transformativni put u tamu i destrukciju nije jednostavno zabeležiti u filmu. Otud je recimo HIGH RISE Bena Wheatleya bio zanimljiviji kao slikovnica onima koji su čitali roman nego ostatku publike. Bez vezivanja za konkretnu knjigu, ali svakako nadahnut ballardizmom, Cronenberg pravi uspelije delo sa jasnije postavljenim likovima i konfliktima.

I za INFINITY POOL se može reći da je pravi primer filma kakav se očekuje od FESTa i spada u red ostvarenja koje ne treba propustiti na velikom ekranu.

* * * / * * * *

Oh, ovo svakako treba pogledati.

Od RUNNING WILD pa sve do KINGDOM COME, Ballard je mahom pisao romane koji se mogu u određenom smislu razumeti i kao krimići.
Neki od njih su veoma slični jedan drugom, a opet po mnogo čemu različiti.
Isto tako, svaki od njih bio je roman ideja pre svega, i Ballardov rukopis praktično je garantovao da je reč pre o visokoj književnosti nego o žanru pošto se on konvencijama krimića služio zaista bitno manje od drugih uvaženih kolega koje su u njemu tražile neku okosnicu za dalju nadgradnju.
Međutim, u izvesnom smislu, Ballard je u svojim romanima ideja nagovestio da budućnost krimića i jeste zapravo u filozofiji, odnosno da se manje brehtijanski izrazim - u teoriji.
Naime, Ballard se bavi raznim scenarijima raspada društva i u svojim prvim romanima ono je nestajalo pod stihijom apokalipse, bilo klimatske bilo drugačije izazvane. U delima od RUNNING WILD do KINGDOM COME, on se bavi raznim formama kolapsa društva proisteklim iz psihe i potreba više srednje klase, i on traži potrebu za nasiljem, zločinom, perverzijom i terorizmom baš među onima koji "imaju šta da izgube", i zato ne mogu biti proleteri.
On umesto proleterijata uvodi pojam "salariat", klase na plati u kreditima, sa dobrim kolima, kućama i decom u privatnim školama koji jedini smisao još mogu naći u zločinu i revoluciji koja im služi više kao opravdanje za niz nasilnih i razornih činova nego kao promena nekih realnih socijalnih odnosa.
U tom smislu, Ballard čini nešto epohalno za krimić jer ga konačno vraća onome što čini ovaj žanr posebnim, a to je spremnost pisca da analizira šta je to u čoveku što ga navodi da počini zločin, a da nije puka ekonomska uslovljenost, osveta, strast ili nešto slično, već neka mnogo dublja potreba koja je na jednom nivou psihološka i kulturalna ali na drugom neumitno politička.
U romanima koji u svom zapletu imaju dovoljnu dozu misterije, istrage, suočavanje osobe koja misli da je žrtva sa osobama za koje misli da su zločinci, sa raznim uzbuđenjima i opisima dramatičnih situacija, napetih konfrontacija i konačno nasilja, Ballard u dovoljnoj meri simulira krimić da ne bude dosadan hardkor fanovima.
Ali za one koji pretenduju da se ovim žanrom i bave, on ostaje u toj fazi od RUNNING WILD do KINGDOM COME praktično obavezna literatura.
Ovog puta, glavni junak je psiholog zaposlen u velikoj korporativnoj kući koji istražuje pogibiju bivše žene u bombaškom napadu na aerodrom Heathrow a onda postepeno postaje jedan od onih detektiva koje odlazak na tajni zadatak previše zbliži sa osumnjičenima - a ovog puta to je družina srednjeklasnih buntovnika iz naselja zvanog Chelsea Marina koji žele da sruše britansko društvo kroz zaraznu pobunu srednje klase.
Kod Ballarada uvek ima i fine satire, pa tako u inače mirnu Chelsea Marinu, od jednog trenutka ne zalaze pakistanski taksisti ili radnička klasa iz komunalnih službi jer kraj emituje "opasan duh srednje klase".
Za Ballarda su u ovom romanu kao od CRASHa pa nadalje, Britanci velika deca, a progres ne garantuje da će odrasti, pa čak ni život u najtvrđem od svih klasnih sistema. Ne zaboravimo gde je Marx pisao svoja ključna dela.
Roman je uzbudljiv i uspeo na svakom nivou, od oslanjanja na žanr preko stila do razvijanja ideja, i uprkos tome što će ga neko zbog pojedinih karakterizacija smatrati za pastiš uspelih Ballardovih karaktera i zapleta, ovo pre deluje kao jedna udarna doza Ballarda za one koji ga ne uzimaju svaki dan.

Ballardov THE ATROCITY EXHIBITION je klasik i jako je teško sada prići ovoj knjizi na bilo koji drugi način. Međutim, utisak koji sam stekao čitajući je 2013. u želji da "kompletiram" čitanje Ballarda, uz svest da ovo nije nužno za mene, više govori o tome da ova vrsta avangardnog postupka ne odgovara previše njegovom rukopisu.

Naprosto, knjiga je najbolja onda kada je Ballard izlaže racionalno a svi drugi pokušaju nekih ideativnih nabacivanja pojmova, što su više "avangardni" i "nadrealistički" deluju sve racionalnije i sračunatije. Otud, jedino što je vrednost ovog teksta, što se mene tiče jeste ponešto Ballardove imaginacije i odatle se zapravo i crpi njen uticaj na sve one koje zanima estetika šoka.

Nažalost, meni ni ta imaginacija, tako izvučena van nekog psihološki i socijalno razrađenog konteksta i pre svega, van nekog ritma narativa, na kraju nije ništa posebno. Osetio sam racionalne pokušaje da se osmisli perverzija ali ne i istinsku perverziju.

No, svi ti zahvati, i stilski i suštinski nisu moja šolja čaja tako da ne sporim da će nebuloza za jednog biti klasik za drugog čitaoca.

U romanu HELLO AMERICA, Ballard naizgled kombinuje svoje razmatranje kraja sveta kao teme iz rane faze opusa, sa romanom ideja kome će se u potpunosti posvetiti kasnije.
U izvesnom smislu HELLO AMERICA maltene može da posluži kao reader o Ballardovom opusu jer su toj knjizi zaista mogu prepoznati karakteristični elementi raznih njegovih faza na jednom mestu.
Dakle, tu je apokalipsa koja dovodi do transformacije sveta koji smo poznavali u nešto drugo gde ljudska priroda dobija priliku da se ispolji na novi način i transformiše. Imamo taj tematski okvir "strave betona i železa" koja opseda Ballarda u fazi kada zalazi u razne forme urbane psihoze i bavljenja psihopatologijom savremenosti. Konačno, imamo element totalne psihoze koji se doduše kod Ballarda karakterističnije javlja u okolnostima nekog postignutog utopijskog ideala nego smaka sveta, ali zašto da ne.
Ovde se globalna katastrofa najviše odrazila nad Sjedinjenim Američkim Državama, i glavni junaci su članovi ekspedicije poslati iz Evrope koju kontroliše Moskva u nekoj formi funkcionalnog egalitarističkog socijalizma, ali bez antiutopijske vizije "komunisti su pobedili", samo da napomenem, i oni istražuju šta od resursa tu još može da se nađe.
Amerika je razorena, opustela od klimatskih promena koje je izazvao progres ali i pogrešne ljudske intervencije, no ostao je njen kulturni kapital.
Suočeni sa golom kulturom, kulturom bez ljudi, svedenom na simbole i fetiše, članovi ekspedicije počinju da lude i jedan po jedan gube život na putovanju, ali ishod je dolazak u Las Vegas u kom novi samozvani Predsednik Amerike, isto tako i samozvani Charles Manson, pokušava da uspostavi novu državu.
Make America great again se u romanu praktično i izgovori i groteskne okolnosti života u njoj u ovom romanu jesu bazirane na ogoljavanju ove države do njenog kulturnog supstrata. Međutim, ne može se reći da HELLO AMERICA anticipira Trumpa, jer Trumpa su činili ljudi, a ovo je svet u kom malo ljudi pokušava da se nosi sa viškom ideja, a jedna od njih je i samostalni vođa, koji utemeljuje u stanjima narcističke psihoze.
Ballard dakle ovde nabacuje dosta ideja, i narativ koji nudi se bazira na putovanju što mu olakšava da prelazi iz jednog okvira u sledeći. Svakako se može reći da do kraja ovog romana HELLO AMERICA nije onaj roman sa početka.
Isto tako, premda Ballard sem jednog dana najranijih priča nije klasičan pisac SFa, on u značajnom delu svog opusa to jeste - u najmanju ruku jer se bavi krupnim promenama koje će uslediti u svetu koji znamo.
Ovde unosi nešto više klasičnijih SF elemenata nego inače, kroz konstrukcije nekih kiborga i mašina kakvi ni danas - a naročito ne u vreme pisanja romana - ne postoje a u ovoj priči imaju određenu ulogu.
Posle HELLO AMERICA usledila je Ballardova faza u kojoj se bavio kolektivnim psihozama modernog čoveka mahom u sadašnjosti, eventualno u građevinskim infrastrukturama kakvih danas nema, ali bez ijednog novuma koji nauka ne poznaje.
Pa ipak, znajući i tu fazu koja će uslediti, HELLO AMERICA kao da nekako obuhvata i nju.
Ovo je daleko od Ballardovog najboljeg romana, mada svakako nije to ni pastiš i autocitiranje. Međutim, ovo jeste roman koji je maltene dovoljno pročitati da se barem uzme uzorak svih faza njegovog opusa sem autobiografske.

THE DAY OF CREATION J.G. Ballard je njegova parafraza Conradovog "Srca tame", i to ne samo knjige HEART OF DARKNESS, već generalno cele supkulture koja je proistekla iz tog dela.
Potpuno je jasno da Ballard ide jasnom linijom parafraziranja te strukture kroz priču o britanskom lekaru koji u podsaharskoj sušnoj Africi prisustvuje čudu, nastanku ogromne reke koja je dovoljno jaka da ozeleni pustinju. Pod uslovom fa zaista postoji.
Lekar kreće na put brodom ka izvoru reke koju je nazvao po sebi Mallory i naravno jasna je simbolika da on na tom putu ide zapravo kao svom izvoru, ka svom jezgru.
Roman je zanimljiv i bogat događajima. Nažalost, iako je to atipično za Ballarda, sam tekst je malo haotičan, nabacan, unutar njega fali dramaturgija, fali poredak, šta je važno, šta nije, šta su događaji, šta ne. Deluge kao da je želeo da napravi jednu melasu u kojoj se izgubio junak, ali onda se u njoj gubi i čitalac.
Stoga, kad Mallory pođe na put, i ja sam se poprilično izgubio u raznim senzacijama kojima me je tekst zasuo. Dugo sam čitao ovaj roman jer sam želeo da ga pažljivo savladam, ali na kraju ta pažnja suštinski i nije baš nagrađena.
Pa ipak, ovo je roman vredan pažnje, neki koncepti koje ovde Ballard razrađuje na bazi Conrada su zanimljivi. Ako ne pokušavate baš da proniknete, sam rukopis nikada nije dosadan, čak naprotiv, nudi previše toga. I u stvari ovo je roman kome prija malo "površnije" čitanje.

Michael Tolkin je uporedo sa uspešnom scenarističkom karijerom gradio i veoma cenjeni prozni opus. Njegov roman je bio osnov za najvažniji ali ne i jedini odličan film snimljen po njegovim scenarijima - PLAYER Roberta Altmana.
Kasnije je napisao i nastavak tog romana, inače veoma neprihvatljiv za ekranizaciju.
NK3 je deo kritike percipirao kao "hendikepirani" scenario, high concept priču o apokalipsi smeštenu u Los Anđeles koji je pregažen kao i ostatak sveta pandemijom severnokorejskog virusa koji je dove do amnezije i gubitka razuma.
Moram priznati, takav opis je otprilike uverljiv kao i zamisao da je Tolkin želeo da po nastavku PLAYERa nastane film. Dakle, nema veze s istinom.
Po NK3 bi mogao da se snimi film koliko i po nekom najradikalnijem Ballardovom rukopisu - dakle teško, iako je jasno vidljivo kako je filmska dramaturgija uticala na način pisanja.
NK3 je prvoklasna ballardiana, napisana dosta radikalno, u jednom vrlo sugestivnom prikazu sveta u kome ljudi ne znaju ko su i šta su, i sad lutaju kroz tu mentalnu a i sve prisutniju fizičku pustoš, dok iz njihove podsvesti izbija sve, od dubokih instinkta do neke neshvatljive površnosti i lenjosti.
NK3 je izazovan roman za čitanje, kao najbolji Ballard, stilski konkretan ali neobičan u premisi koja na kraju počinje da utiče na sam tekst.
U tom smislu, čak sam i ja imao teškoće da se snađem u namerno dementnim okolnostima narativa gde ljudi nose imena javnih ličnosti ili brendova na koja su naišli lutajući postapokaliptičnim svetom, bez sposobnosti da čak i sa tim uspostave suštinsku vezu.
U izvesnom smislu, mislim da je ovaj roman morao biti na neki način uključen u Ballardov kanon, ako išta kao "najbolji" ili "jedan od najboljih" njegovih romana koje nije on lično napisao.
Zanimljivo je da se u romanu pojavljuju i neke stvarne ličnosti u svojoj dementnoj verziji. Među njima je i Bruce Willis koji je par godina kasnije zapravo zaista oboleo od neke vrste demencije što svemu daje jednu melanholičnu dimenziju.
NK3 je odličan roman, ali apsolutno obavezno štivo za Ballardove poštovaoce i ballardiance bilo kog tipa.

Balard Sudar = sranje na kub

Laži!

imao sam ovu knjigu ali sam je prodao šteta

CONCRETE ISLAND J.G. Ballarda je roman koji polazi od jedne zanimljive teze, ali nažalost kada pokuša da tu tezu razvije u narativnom pogledu ne postiže ne samo ništa naročito, nego gotovo ništa.

Ballard polazi od teze da savremeni čovek može da se izgubi u urbanom ambijentu visokorazvijenog društva, da u nekim prostorima "privremenosti" kao što su javni objekti ili saobraćajnice, on može nestati kao Robinson Crusoe i u sred civilzacije dostići civilizacijsku nultu tačku.

I tu priču on pokušava da prikaže kroz apsurdni slučaj čoveka koji se slupao kolima u prostor "ostrva" između nekoliko traka velike saobraćajnice, gde ga naprosto niko ne primećuje među olupinama i smećem. Možda tu ima materijala za kratku priču, međutim, ovo što Ballard razvlači na dužinu romana, nažalost ne sugeriše ni da bi kao priča bilo bolje.

Naime, on na tom mestu pre svega zapravo nije sam. Pronalazi dvoje beskućnika. Koliko god da je njegova situacija apsurdna i na neki način znakovita, njihova je pak gotovo u domenu realizma. Polazeći od teze da postoje pusta ostrva u modernom svetu, Ballard na kraju vrlo brzo počne da piše roman o izlasku pojedinca iz sveta civilizacije na marginu koja ga privlači, ali koja je ipak naseljena ljudima. Naravno, i Robinson do kraja romana nije sam, pa tako ovde možemo govoriti da su ovi likovi Ballardov Petko, no ukupno uzev, u svemu ovome nije postigao ni jedan jedini cilj koji je zacrtao.

Štaviše, osnovnu tezu oko koje gradi roman, napisao je u Uvodu, pa je pitanje da li bi se i ona tako lako mogla pročitati iz samog teksta.

Teza oko koje je roman izgrađen je potentna ali je knjiga slaba. Rekao bih da je stekla značaj upravo na bazi teze nego onoga što posle tog predgovora u tekstu zaista piše.

Jedina takva fizička ostrva koja postoje u civilizaciji su zatvori. I pokvareni liftovi. Ali ako pođeš od toga da to ostrvo ne mora da bude fizički prostor, nego nešto kulturno, pravno, duševno, ili tako nešto metafizičko, onda može da se napravi nešto što ima veze sa stvarnošću.

Što mora da ima veze sa stvarnošću?

Pa, zbog suspenzije neverice. Ja računam da što više umova pomeriš to si bolji posao napravio. Oni kojima veza sa realnošću nije bitna u umetničkim delima su mala skupina. Čak i Balard polazi od pretpostavke da je ovo fizičko ostrvo moguće u realnosti, i zato je napisao roman.

APPLIED BALLARDIANISM: MEMOIR FROM A PARALLEL UNIVERSE Simona Sellarsa je veoma zanimljiva knjiga koju je napisao jedan od najposvećenijih proučavalavaca Ballarda koji je do pre neku godinu držao najbolje uređenu  ali istovremeno i najzanimljiviju internet kolekciju materijala o njemu, i inspirisanih njime i njegovim radom.

Simon Sellars je napisao knjigu u kojoj se prepliču njegova autobiografija, razmišljanja o Ballardu i razne teorijske hipoteze o njemu, prožete sa nekim životnim iskustvima koja su gurala autora prema ovom slavnom književniku, i sve to uokvireno dozom fikcionalne nadgradnje.

U tom pogledu ovo je mešavina žanrova koja korespondira suštinski sa Ballardovim rukopisima u kojima takođe ima ta mešavina autobiografskog, esejističkog i fikcionalnog.

Međutim, za razliku od Ballardovih romana, ovde je ipak taj autobiografski element ne samo iskustveno nego i formalno jači, kao što je i teorijski odnosno esejistički, naprosto čistiji.

Sellarsova odluka da ne napiše tipičan akademski doktorat o Ballardu već da proba da sumira ono što ga je kod velikog psica inspirisalo i impresioniralo, i kao što vidimo podstaklo na razne poduhvate, kako u zbilji, tako i u mašti.

Ono što je nastalo iz te fascinacije je zaista uzbudljivo štivo. On je osuđeno na kult margine jer naprosto nije žanrovski čisto kako bi se u njemu uživalo kao u fikciji, niti je koherentno u esejističko-teorijskom pogledu, pa se samim tim ova knjiga neće naći na listi preporuka za one koje zanimaju ove dve oblasti.

Međutim, onaj ko je u ovom vremenu kada se nema mnogo vremena za čitanje raspoložen za jednu hibridnu formu APPLIED BALLARIDIANISM je zanimljivo izdanje. Štaviše, za sve ljude koji su u nekom trenutku svoje književne ili kritičarske karijere postali fasciniranim nekim umetnikom, recimo piscima ili književnim teoretičarima koje impresionira neki pisac, ovo je dobar putokaz kako da sveobuhvatno izvrše katarzu i nastave dalje svojim putem.

Sledeću Sellarsovu knjigu koja je, koliko shvatam roman u klasičnom smislu, nisam nabavio i nisam čitao, pa nisam imao priliku da se uverim u uspeh te njegove katarze. No, proces koji je prošao pišući ovo evidentno nije bio lagan.

THE DROUGHT pripada ciklusu Ballardovih romana o apokalipsi.

U ovom romanu on razmatra u svet gde voda iz mora više ne isparava usled zagađenja koje je formiralo film na površini i omelo te procese.

Otud na kopnu više nema kiše, vode su presušile i to je dovelo naravno do društvenog kolapsa.

Prateći ekipu već iščašenih gubitnika naseljenih na obali reke koji su već pre toga vezanošču za reku pokazali izvesnu izdvojenost od sveta, a sada se to još pojačalo, Ballard postavlja okvir "male priče" kroz koju priča "veliku priču".

Iz nekog razloga međutim, ovaj sam rukopis mi je bio malo konfuzan, ne zbog toga što sam po sebi nije jasan, koliko mi je izostala ta jasnoća Ballardovog izraza kojom je uvek zapravo pojačavao efekat svog nadrealizma i iskoraka izvan racionalnog svake vrste.

Ovde prosto nisam uspeo da uhvatim dinamiku samog teksta. Ne isključujem mogućnost da je moja krivica i da nisam bio adekvatno koncentrisan, ali možda je ipak i do romana.

Sama premisa je potentna i nedostatak vode je prikazan ubedljivo i sveprožimajuće. Međutim, kretanje od jedne do druge tačke, ne samo u zapletu ili putanji junaka, već i intelektualnom sagledavanju, prosto nije teklo u ritmu koji mi je prihvatljiv.

Zato mi se čini da ovo na kraju nije kapitalni Ballard, iako ga kritika poprilično ceni, ali ga opet malo ko navodi kad nabraja njegova najvažnija dela.

RUSHING TO PARADISE je pozni Ballardov roman o momku koji se spetlja sa magnetičnom lekarkom, ekološkom aktivistkinjom i polazi za njenom ekspedicijom da se zauzme atol na kom su Francuzi vršili nuklearne probe.

Kad se lokacija zauzme, od ideje da se prostor iskoristi kao azil za retke životinjske vrste koje treba spasiti od istrebljenja, ubrzo lekarka kreće da vodi ceo projekat u smeru jedne izopačene utopije. Međutim, u datim okolnostima izolacije i atmosferi koju kreira dominantna vođa, stvari odlaze predaleko baš zato što ih svi prihvataju.

U ovom romanu, Ballard kritikuje potencijal naizgled humanističkih inicijativa da odu u svoju suprotnost ili potpunu dekadenciju kada im se izopači logika. Možda je pretenciozno reći da je ovo LORD OF THE FLIES sa ekološkim aktivistima i feministkinjama jer je LORD OF THE FLIES pre svega priča o ljudskoj prirodi a RUSHING TO PARADISE ipak ne postoji bez ideološke obojenosti svojih junaka. Ali, to bi mogao biti najbolji opis.

Od Ballardovih romana o ljudima koji zasnivaju nekakav novi alternativni poredak i potonu zajedno s njim, iako u stilskom i narativnom pogledu solidan, ovaj roman smatram najmanje značajnim jer je najmanje univerzalan i zapravo izrazito partikularan.

THE UNLIMITED DREAM COMPANY je još jedan od kanonskih Ballardovih romana koji nije bio za mene.

Ova priča sa izrazitim nadrealističkim elementima nije nešto što je meni blisko. A na to bih dodao utisak da je Ballard previše racionalan pisac da bi mu nadrealizam išao od ruke.

Tako je ovaj roman prepun strategija šoka, jednog veoma odmerenog, planiranog nadrealizma, vizija i apsurda koji su pažljivo projektovani, vrlo svesno oblikovani kao groteskni, i samim tim nedovoljno spontani da bih u to poverovao.

S druge strane, snažna simbolika koju neki kritičari i čitaoci vide u ovom romanu, ja prosto nisam zapazio. Toga nije bilo na taj način što se mene tiče.

Sve od simbolike što sam našao bilo je ono što nam je Ballard sam nabio na nos.

Ipak, verujem da sam samo ja bio pogrešan čitalac za knjigu koja je prava.

THE WIND FROM NOWHERE je rani Ballardov roman u kom je kreirao jednu sliku apokalipse koja je nažalost veoma pulpy, pomalo konfuzna u želji da prikaže sve forme razaranja koje mu padaju na pamet, i tu doduše ima i elemenata društvenog kolapsa, ali ovo svakako nije roman koji prati njegov kanon.

U tom smislu, THE WIND FROM NOWHERE je roman koji je mnogo više pulp i neka potrošna roba, čak i roba široke potrošnje nego istinska najava velikog pisca u kog će Ballard zapravo ubrzo izrasti.

Ipak, isto tako to ne znači da u ovom romanu nema nekih elemenata koji su na neki način veoma karakterisični za njegove kasnije veoma bitne naslove. Međutim, i kad su elementi tu nema onog rukopisa koji je trebalo da se desi.

U romanu HORRORRSTOR Grady Hendrix gradi jednu mešavinu balardovskog horora sa kingovskom poetikom strave, ali - kako smo kod ovog pisca navikli - i jakim IP potencijalom.

U slučaju ovog romana, moram reći da mi je u pojedinim deonicama bio filmičniji nego što mi je bio literaran, premda opet s druge strane, nisam veliki poznavalac horor romana o duhovima, i ne znam kako oni izgledaju, naročito ne u savremenoj formi. Moje iskustvo sa romanima koji se tiču duhova vezano je ipak prevashodno za gothic klasike a ovo svakako nema mnogo veze sa tim.

Roman se dešava u američkom knock-offu Ikee, velikom outletu nameštaja i ostalih kućnih potrepština koji se uprkos američkom vlasništvu zove Orsk, ima proizvode sa nordijskim imenima i ima pažljivo inženjerisan proces kupovine, u zgradi čija je arhitektura osmišljena da proizvede stanje potrošačke hipnoze.

Kada krenu da se dešavaju neka misteriozna oštećenja nameštaja, grupa zaposlenih ostaje preko noći, i sticajem okolnosti simulira spiritističku seansu jer je na mestu gde je sada Orsk nekada bio eksperimentalni zatvor izgrađen po principu panoptikona u kom je poremećeni upravnik "lečio" zatvorenike od greha podvrgavajući ih beskrajnim besmislenim manuelnim i drugim zadacima.

Seansa se ispostavlja kao uspešna i zaposleni se bore da sačuvaju razum do kraja romana.

Roman počinje zavodljivo, balardovski, sa duhovitim odnosima među likovima ali i sa izvanredno opisanom dijaboličnošću samog prostora. Kada stvari pređu u domen horora, sledi dinamična i napeta borba sa dosta spektakla i balardovskim slomom koji usledi. Sam horor deo s duhovima je međutim više kingovski, odmičući se od balardovskog koncepta ljudi koji lude u spomeniku konzumerizma, već se to prožima sa proćim vremenima, nešto klasičnijim pojmom mučilišta i "rada koji oslobađa".

Ne bih rekao da je time Hendrix pojeftinio roman ali svakako ga jeste približio tipičnoj kingovskoj paradigmi mejnstrim horora gde imamo veštu reinterpretaciju manje-više ne naročito inventivnog koncepta strave.

No, Hendrixov rad s karakterima i balardovska nadogradnja, svakako daju ovom romanu neke adute kojima se odmiče od tipične Kingove ravni i nudi nešto svoje.