Za ovaj topik su posredno krivi islamski fundamentalisti i sveopšta paranoja glede istih. :evil:
Naime, kako stoje stvari, izgleda da moj plan glede dugočasovnog čitanja elektronskih knjiga definitivno otpada – ovih dana zabranjeno je uneti u avion ma kakve električne spravice – a to za posledicu ima povratak starom, dobrom papiru. E sad, od gomile priča odvojenih za čitanje trebalo se opredeliti za možda dvadesetak, ne više. (Recimo do tamo negde 5 kg žive vage; svakog normalnog bi mrzelo da u putovanju tegli više od toga, zar ne?)
Da olakšam tu krajnje nezahvalnu selekciju, došla sam na ideju da odaberem samo priče ženskih autora. Odlučeno i isprintovano dok kažeš 'keks'.
Dakle, krećemo sa James Tiptree Jr, Pat Cadigan, Octavia E. Butler. A ako mi neko od vas doda i pokoje delce svoje favoritkinje, biće topik ko grom, garant. :lol:
Kelly Link (ako je već nisi odbacila)
ne odbacujem, pod uslovom da mi pošalješ nešto kratko i čitljivo od dotične.
Vidim da si se opredelila za mlade snage... :)
Evo ti jedna takva, rođena 1945 - Connie Willis.
Ako ne možeš da nadješ njene priče na Netu, javi mi na koju adresu da ti pošaljem. Mislim da imam par njih downloadovane...
Eh, Koni... pritefterila sam nju odavno. Nju i Rakunu ću onako ležerno, da ne kažem nostalgično. :oops:
A juče sam sjurila Elizabeth Bear; računam da je 9 priča dovoljno da vidim vredi li ta cura čemu ili je u pitanju samo hajp.
Zadatak za danas: Patricia Highsmith i Joanna Russ.
(Ova potonja čisto da vidim umeju li te lezbejke štagod. :lol: )
Tanith Lee.
Više fantasy nego sf, ali ima i sf-a.
Žena ima sve same romančuge; ako imaš štagod kratko, šalji.
ma uzmi anđelu karter, zbirku BURNING YOUR BOATS, i da te bog vidi.
Ghoule, nije dovoljno samo dati predlog. Moraš da imaš predlog u elektronskom obliku i da joj pošalješ da isprintuje. Nećeš se tako lako izvući :)
a tako li mu to ide?
ok, imam.
libe, vidi mejl.
Hvala svima, stvarno ste ortaci.
LM, biće tu podosta materijala za jednu finu must-have kolekciju. Jedino mi Highsmith još uvek problematična; ima li iko od vas?
e da, neverovatna stvar, koliko toga ima na netu. Za manje od dekade izbacićemo papir iz upotrebe, zanavek.
Dobra vest za rejforest, a?
Nikada necemo izbaciti papir.
Jedna hipermagnetna oluja i videces sta ce preteci.
Optički medijumi. U njih spada i hartija, ali mislio sam na DVD bratiju.
Za informaciju mlađima, a na ovu temu - Goran Skrobonja je svojevremeno u vreme krize (1996) objavio knjižicu "Bakhe - Antologija savremenog ženskog horora" u ediciji Dark Chest of Wonders (bibliografsko izdanje u 50 primeraka):
Keti Kodža - Pas de deux
Kim Antiu - Ruža u trnju
Lusi Tejlor - Žar
Nensi A. Kolins - Rejmond
Dž. L. Komo - Brinuti se za Majkla
N. K. Hofman - Bubuljice
Elizabet Masi - Legaj
Melani Tem - Fantom
Roberta Lens - Dragocena
Elizabet Hend - Bakhe
Popi Z. Brajt - Šesti čuvar
Za eventualno sačuvanu elektronsku verziju moraćeš se obratiti dotičnom kada dođe sa odmora (mora da se odmara čim se ne javlja)
Quote from: "Mica Milovanovic"
Za eventualno sačuvanu elektronsku verziju moraćeš se obratiti dotičnom kada dođe sa odmora (mora da se odmara čim se ne javlja)
Nema odmora dok traje Lagune obnova... a nema ni elektronske verzije... mislim. Možda je i sačuvana na nekom CD-u, ali ko će sad pa to da traži. Bolje pišite Laguni da se reši da objavi Gospodare tame I-III plus Gospodarice tame, pa ćete moći to da čitate kako Bog zapoveda,
Quote from: "Goran Skrobonja"Gospodare tame I-III
hm, kako li su mi promakla ostala 2 toma?
šta ima u njima?
Quote from: "Ghoul"Quote from: "Goran Skrobonja"Gospodare tame I-III
hm, kako li su mi promakla ostala 2 toma?
šta ima u njima?
Heh heh. Drugi tom je odavno sređen i pripremljen, dok je treći trebalo da odradi Oto. U dvojci je sledeće:
»Iverson's Pits«, Copyright © 1988 by Dan Simmons
»The Tub«, Copyright © 1991 by Richard Laymon
»The Slug«, Copyright © 1991 by Karl Edward Wagner
»A Prick of Thorn«, Copyright © 1992 by Rex Miller
»The Miracle Mile«, Copyright © 1991 by Robert R. McCammon
»Properties of the Beast«, Copyright © 1992 by Whitley Streiber
»One Size Eats All«, Copyright © 1993 by T.E.D. Klein
»Blood Sky«, Copyright © 1991 by William F. Nollan
»Uzzi«, Copyright © 1988 by Brian Lumley
»Long Time Till Morning Comes«, Copyright © 1992 by Ed Gorman
»Rise Up And Walk«, Copyright © 1992 by K.W.Jeter
»Foet«, Copyright © 1991 by F. Paul Wilson
»Snow Man«, Copyright © 1993 by John Coyne
»The Taking of Mr. Bill«, Copyright © 1993 by Graham Masterton
»Colder Than Hell«, Copyright © 1991 by Edward Bryant
»Friend's Best Man«, Copyright © 1987 by Jonathan Carrol
»Bird in the House«, Copyright © 1992 by Rick Hautala
»Black Pumpkin«, Copyright © 1986 by Dean Koontz
»The Dreams of Dr. Ladybank«, Copyright © 1991 by Thomas Tessier
»Bright Lights, Big Zombie«, Copyright © 1992 by Douglas E. Winter
Zazubice?
Quote from: "Ghoul"Quote from: "Goran Skrobonja"Gospodare tame I-III
hm, kako li su mi promakla ostala 2 toma?
šta ima u njima?
A evo šta piše u pripremljenom predgovoru za Dvojku:
PREDGOVOR
Prošlo je pet godina otkad sam priredio i objavio antologiju
Gospodari tame, u kojoj sam predstavio deset najistaknutijih pisaca horor književnosti. Ta je knjiga bila objavljena u 'herojskom' tiražu od 400 primeraka i odavno je nema u knjižarama -- što nipošto ne mora da svedoči o njenom kvalitetu. Za pet godina možete prodati 400 primeraka
bilo čega.
Međutim, gotovo odmah posle pojavljivanja te knjige, osećao sam da sam učinio nepravdu brojnim sjajnim i zanimljivim piscima i spisateljicama književnosti strave, koji nisu uspeli da se plasiraju među Top 10. Posle snažnog zamaha krajem sedamdesetih, kada je horor iskoristio konjukturu interesovanja široke čitalačke publike podstaknutog tada velikim i uspešnim holivudskim horor filmovima, u deceniji koja je usledila pojavio se veliki broj novih, mladih autora, a neki stariji, koji su godinama bili prisutni na ovom polju stvaralaštva, dali su svoja najbolja dela. Domaći poklonici horor proze, međutim, nisu bili u mogućnosti da steknu bilo kakav uvid u to, osim onih retkih
afisionada koji su čitali njihove knjige na engleskom.
Nisam želeo da dozvolim da ostane tako. I mada sam se u međuvremenu zakleo sebi da se više neću upuštati u izdavačke avanture, knjiga koju držite u rukama dokaz je za najmanje dve stvari -- da je sve
zaista relativno... i da se spisku mojih ovozemaljskih grehova sada može dodati i krivokletstvo.
U svakom slučaju, pred vama je izbor od dvadesetak priča pisaca koje uglavnom niste imali prilike da čitate u prevodu, ako se izuzme nekoliko opskurnih i niskotiražnih fanzina koji prate zbivanja u hororu. Svaki od tih pisaca ima svoj osobeni glas i pogled na ono što nas plaši, čak i kada su tema ili motiv zajednički. Zato ćete ovde naići na nekoliko priča o zombijima u svetu iz filmova Džordža Romera; srešćete ludilo, sujeverje, vampire, osvetoljubive duhove, paklena stvorenja, serijske ubice, zastrašujući seks. Naići ćete na tradicionalno pripovedanje, koketiranje sa 'glavnim tokom', eksperimentalnu i (da li da se usudim da kažem?) postmodernističku prozu. Pronaći ćete ovde horor obe vrste: kako onaj sa elementima natprirodnog i fantastičnog, tako i onaj koji vreba iz senki svakodnevice i prosečnog ljudskog uma, što ga čini uverljivijim, opipljivijim, pa time i strašnijim. Ali jedno je sigurno: pročitaćete priče na kakve do sada niste imali prilike da naiđete.
Znam da nema te antologije u kojoj
sve priče mogu da zadovolje
svačiji ukus. Ni
Gospodari tame 2 ne pretenduju na to. Oni su jednostavno oglasna tabla za pisce koje sam smatrao izuzetno relevantnim na polju horora u drugoj polovini prošle i prvoj polovini ove decenije. A pošto ih ima mnogo, naravno da će oni iz nešto mlađe garde, u usponu ili punom zamahu, biti predstavljeni u
Gospodarima tame 3. Za dame koje pišu o stravi i užasu rezervisao sam posebnu knjigu koja će se zvati -- krajnje neočekivano --
Gospodarice tame. Nadam se da će, posle završetka ove serije knjiga, slika o savremenoj horor književnosti za domaćeg čitaoca postati malo jasnija. Ukoliko ga podstakne da potraži i pročita druga dela predstavljenih autora, moj cilj će biti ispunjen.
Oni koji su čitali
Gospodare tame primetiće jednu fundamentalnu razliku između te prve knjige, i ovih koje slede: nema eseja o piscima. Razlog je jednostavan. Eseje u
Gospodarima tame napisao je Daglas E. Vinter (naći ćete njegovu priču među ovim koricama) i pokušaj da se o svim ovim piscima i spisateljicama napišu eseji koji bi bili iole informativni i analitički kao Vinterovi bio bi nužno neuspešan. Osim toga, knjige bi onda bile dvostruko deblje... i najmanje dvostruko nepristupačnije čitaocima. Stoga, na način na koji to inače rade priređivači antologija u svetu, pre svake priče dao sam nekoliko osnovnih informacija o autoru, sa naslovima njegovih najznačajnih horor ostvarenja. Sve ostalo što vas može o ovim piscima zanimati, naravno, naći ćete na neizbežnom Internetu.
Konačno, došao je red i da se zahvalim ljudima koji su mi, ovako ili onako, svesno ili nesvesno, pomogli da dovedem čitav ovaj poduhvat do kraja i postanem punokrvni krivokletnik. Najpre Otou Oltvanjiju, koji je trebalo da obavi sav ovaj posao umesto mene, ali je nekako odlutao od horora prema saspensu i kriminalističkoj prozi, zaljubio se i nestao iz vidokruga. Zatim Ivanu Nešiću, iz čijih sam zbirki i antologija pozajmio nekoliko priča, Vasi Ćurčinu koji me iz Londona uredno snabdeva novim izdanjima i kopa po antikvarnicama ne bi li pronašao krajnje uvrnute stvari koje povremeno poručujem od njega. Mići Milovanoviću, koji je bio toliko ljubazan da sve ovo pročita pre objavljivanja. Čitavoj bandi iz beogradskog Društva prijatelja fantastike »Lazar Komarčić«. Naravno, i
Bobanu Kneževiću, čija je zamisao skrivila nastanak serije ovih antologija.
Hvala svima. Bez njih, ovih knjiga ne bi bilo.
Hoće li one bilo šta značiti ikome izvan male sekte poklonika horora?
Videćemo.
E sad, predložio sam ovo Laguni kao projekt i gospodin Papić je izjavio da je stvar interesantna. Sad preostaje samo da Lagunin sajt zatrpate molećivim, preklinjućim i pretečim mejlovima :?:
Quote from: "Goran Skrobonja"Osim toga, knjige bi onda bile dvostruko deblje...
"Svinje su debele, knjige su obimne." :)
Quote from: "Kastor"Quote from: "Goran Skrobonja"Osim toga, knjige bi onda bile dvostruko deblje...
"Svinje su debele, knjige su obimne." :)
Niko nije rekao da je tekst prošao lekturu... A i nešto se pitam da li bi pod orman podmetnuo obimnu ili debelu knjigu. Ili bi rekao pozorniku da te je napadač mlatnuo obimnim ili debelim telefonskim imenikom. :lol:
Quote from: "Goran Skrobonja"Quote from: "Kastor"Quote from: "Goran Skrobonja"Osim toga, knjige bi onda bile dvostruko deblje...
"Svinje su debele, knjige su obimne." :)
Niko nije rekao da je tekst prošao lekturu... A i nešto se pitam da li bi pod orman podmetnuo obimnu ili debelu knjigu. Ili bi rekao pozorniku da te je napadač mlatnuo obimnim ili debelim telefonskim imenikom. :lol:
:lol:
Zadobio sam samo lakše telesne povrede, jer je Skrobonja iz antologije izbacio eseje o piscima, pa je knjiga bila znatno tanja... :lol:
A znaš li šta je najsmešnije? Ne valja ni obimne, već opširne.. :x
Quote from: KastorQuote from: "Goran Skrobonja"
A znaš li šta je najsmešnije? Ne valja ni obimne, već opširne.. :x
Kikiki. Mnogo volem sitnice jezikoslovne. Ajd' sad, kako bi rek'o za žene: da li su debele, obimne ili opširne? Pogotovo za žene u fantastici?
Lično, najviše sam voleo da čitam debele knjige. Opširne i obimne su me smarale... :!:
Quote from: Goran SkrobonjaQuote from: "Kastor"Quote from: "Goran Skrobonja"
A znaš li šta je najsmešnije? Ne valja ni obimne, već opširne.. :x
Kikiki. Mnogo volem sitnice jezikoslovne. Ajd' sad, kako bi rek'o za žene: da li su debele, obimne ili opširne? Pogotovo za žene u fantastici?
Lično, najviše sam voleo da čitam debele knjige. Opširne i obimne su me smarale... :!:
:lol:
Sklon sam tankim ženama. Nažalost, takve su uvek bile opširne. :?:
Quote from: "Kastor"
:lol:
Sklon sam tankim ženama. Nažalost, takve su uvek bile opširne. :?:
I tako smo obrnuli čitav krug i vratili se topiku - ženama... :evil:
Quote from: "Goran Skrobonja"Konačno, došao je red i da se zahvalim i
Bobanu Kneževiću, čija je zamisao skrivila nastanak serije ovih antologija.
heh he he...
oduvek sam tvrdio da je boban učinio za horor mnogo više nego što bi i sam želeo da prizna...
inače, zanimljivo deluje izbor, čitao sam samo 2-3 od ponuđenih priča :oops: ali me raduje da među njima vidim veoma dragu mi KADU, kao i jednog Klajna koga nemam...
ako ima jos do pet kila: Maureen McHugh, bilo sta,
Joanna Russ - Souls,
Severna Park - Cure For Everything
TOUCH DOWN!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! :!:
Sa neoprostivim zakašnjenjem, vraćam se na temu; od nekih četdesetak priča predloženih mi ženskih autora samo nekoliko zavređuje iscrpniji osvrt. U pitanju su krajnosti, naravno – neke od njih su neverovatno dobre a neke su još neverovatnije loše. Povelik deo su neka vrst zlatne sredine o kojoj je uvek najteže pričati.
Naravno, najlakše je početi sa neverovatno lošim delcem; ova konkretno priča toliko zaslužuje svoju klasifikaciju da se naprosto mora ponuditi kao primer: reč je o do sada mi nepoznatoj spisateljici imenom Catherine Asaro i njenoj priči Walk in Silence.
Plot je do te mere trivijalan da je apsolutno nemoguće prezentovati ga na iole ozbiljniji način. Glava junakinja, Džes Fernandez je ništa manje do Lieutenant Colonel i kapetan broda silver Tide; no, ma kako to zvučalo impresivno, sirota Džes je komotno mogla biti i čistačica istog, to koliko njen nesrećni status utiče na zaplet i logiku naracije. Jer kada tu istu Džes brodska doktorka obavesti kako je u drugom stanju (to Džes, ne doktorka) tu odmah usledi gomila nesuvislog teksta u funkciji forsiranja zapleta svedenog na sukob između Džes - koja tvrdi da tako nešto apsolutno nije moguće, pošto su preduslovi za takvo blaženo stanje a) koitus i b) osoba drugog pola, i doktorke koja ispomaže formulisanje zapleta veoma korisnim i saspensa krcatim predlozima tipa a) možda se ne sećaš koitusa (o bozi!), b) možda si bila silovana u spavanju (o bozi!!) pa čak i c) možda si nekako ospermljena bez prisustva druge osobe...
Dakle, svako normalan bi smesta odustao, tu negde na četvrtoj ili petoj strani tog tugaljivog forsiranja jedne sasvim nemoćne imaginacije. Ali ja sam istrajala, kroz svih 70 strana. Istina, svo vreme sam se nadala kakvoj mid-air collision.
Dakle, taman kad se u panici zapitate dokle ta trivija uopšte može da se rasteže, Džes se naprasno priseti kako ipak jeste imala sekšual relejšenšip, i to pre svega 3 nedelje, i to baš sa osobom suprotnog pola, pa makar i uslovno rečeno.
Zašto uslovno?
Pa zato što je dotični niko drugi nego gar Ko, Kefejan ambasador.
Pa se onda siroti čitaoc iz jedne trivije katapultira u drugu; Kefejci su, jelte, ex-humans, ljudi koji su se pre 6 milenijuma odvojili od zemlje, zbog dosade malko prčkali po genetici, dali sebi ekstra par ruku, očnjake i ah.. svilenasto krzno.
Imaginacija šestaša, pa još k tome retardiranog. Naracija otužna do bola. Egzekucija još jadnija, ako je to uopšte moguće, na svih preostalih 50 strana. Sve u svemu, ovo se mora pročitati, isključivo u obrazovne svrhe.
И, ко је отац?
Heh. Ako ti još i to kažem, nema šanse da živ dočekaš kraj. :(
Mada se slažem da treba čitati i loše, mnogo bi korisnike bilo kada bi nam prezentirala one neverovatno dobre.
Nema nas mnogo mazohista...
Zanimljivo je da je ova priča koju pljuješ iz sve snage bila nominovana za neku od vodećih SF nagrada, ako se dobro sećam... Jad i beda kuda nam ide SF...
libe, ovako kako opisuješ to nesrećno remek-nedelo, zvuči kao jedan od najgorih primeraka ženskog pisanja. :evil:
Oh, kud god da ide, krenuo je već odavno. Pazi da me ova priča unutar prve tri rečenice asocirala na Enemy Mine, Barry B. Longyear. Uzeo čovek Hjuga i Nebulu '80 za tu svoju nebulozu, sećaš se? Pa ti sad vidi.
A ima i dobrih priča, na svu sreću. Da ne kažem što sam se u predahu čitanja po pravilu lečila sa Koni; ali ima nekoliko veoma prijatnih iznenađenja među mladim autorkama.
Quote from: "angel011"libe, ovako kako opisuješ to nesrećno remek-nedelo, zvuči kao jedan od najgorih primeraka ženskog pisanja. :evil:
Baš dobro što povlačiš to 'žensko pisanje' u isto vreme kad ja pominjem Enemy Mine. :wink:
Quote from: "Mica Milovanovic"Mada se slažem da treba čitati i loše, mnogo bi korisnike bilo kada bi nam prezentirala one neverovatno dobre.
Nema nas mnogo mazohista...
Ja bih da čujem i o onima sa dna.
Možda bi mogla prvo da zaređaš po vrhu da uslišiš Mićinu molbu, ali nemoj molim te da preskačeš loše...
Andjela Karter - definitvno ά & ω
'Ajde, kad već pričamo o "ženskom pismu", da najavim knjigu koju prevodim za Lagunu - posredi je Svinjotopija (Pigtopia) Kiti Ficdžerald, svojevrsna kombinacija Lepotice i zveri, Životinjske farme i Romea i Julije, u sumornom ambijentu današnje Engleske - sjajan, lean & mean roman. Nije baš fantastika (mada kraj begs to differ), ali svakako vredna pažnje. Potražite je na netu, tek da vidite koliko broj zvezdica nosi u maltene svim prikazima. Dakle: Kitty Fitzgerald - PIGTOPIA, uskoro i u našim krajevima. Toplo preporučujem.
Čekiraćemo. (Naslov veoma obećava. :evil: )
A poznato mi je da se mnogi kunu u Anđelu Karter ali meni je nekako... eh... malko diskutabilno koliko ona spada u sf. (Nije li ona, baš onako, čista fantastika?)
Da, naravno, ona je cista fantastika i gotik, mada ima i sjajnih avangardnih, nezanrovskih dela ("Ljubav", napr). Mozda se spominje na pogresnom mestu - s obzirom da su tema topika SF zene.
E da nas ima više što volimo Koni, svet bi bio mirnije mesto... :)
Quote from: "Goran Skrobonja"Svinjotopija (Pigtopia) Kiti Ficdžerald
Quote from: "libeat"Čekiraćemo. (Naslov veoma obećava. :evil: )
mene podseća na topljenje svinja u čvarke (http://en.wikipedia.org/wiki/Pork_scratchings) :evil:
Quote from: "zakk"Quote from: "Goran Skrobonja"Svinjotopija (Pigtopia) Kiti Ficdžerald
Quote from: "libeat"Čekiraćemo. (Naslov veoma obećava. :evil: )
mene podseća na topljenje svinja u čvarke (http://en.wikipedia.org/wiki/Pork_scratchings) :evil:
Mmm... čvarci...
Aha. Još samo da mi odgovorite da li zaista ' social stigma about pork rinds exists'?? :( :cry:
Dakle, što se teme tiče - ako se okrenemo za punih 180 stepeni, tamo ćemo naići na fascinantnu mladu autorku imenom Elizabeth Bear. Ona je moje ubedljivo najprijatnije otkriće. Priznajem da do jula ove godine nisam ni znala za nju ali sad sam već na dobrom putu da jurim i sjurim sve što je napisala.
Elem, u izbor je ušlo nekih desetak Elizabetinih priča i, stid me da priznam ali moram, taj moj izbor je bio uglavnom nasumičan, vođen isključivo kratkoćom zbog printovanja. :oops: Svejedno, ispalo je odlično za Lizi, sve u svemu; prošla sam kroz malu zbirku njenih priča, u rasponu od fentazija pa do čistog sf-a, sve to napisano u zadnjih 4 godine. Priznajem, vidljiv je ogroman napredak u odnosu na ranije napisanu prozu, ali to me samo ostavlja u ubeđenju da se Elizabet nesumnjivo polira kao vrhunski pisac.
Za ovu priliku izdvajam njenu priču This Tragic Glass, koja je stvarno malo remek-delo, ako se uzme u obzir da je tema već podosta obrađivana, i to od strane vrlo oštrih pera sf-a.
Dakle, tu smo: zbirka sofar ima 2 priče.
- Catherine Asaro - Walk in Silence
- Elizabeth Bear – This Tragic Glass
Nekoliko linkova za Elizabeth Bear:
http://www.scifi.com/scifiction/originals/originals_archive/bear4/index.html
http://www.scifi.com/scifiction/originals/originals_archive/bear3/index.html
http://www.scifi.com/scifiction/originals/originals_archive/bear2/index.html
Evo, za moju drugaricu Libe - pošto je prevod "Svinjotopije" gotov, mali snik privju, tj. cela prva glava, uz napomenu: ono što liči na tajpfelere - nije. Tako treba.
SVINJOTOPIJA
Kiti Ficdžerald
JEDAN
Tata je bio krmak
Mama kaže da je tata bio i svinjskog tela i svinjske pameti, ogroman gnusni krmak koji ju je apio na silu, a onda zdimio bogu iza nogu kad je skapirao šta se iz toga ispililo. Psovala je gustu traku samurovine koja mu je rasla, kako veli, duž celih koščatih leđa i sedefasto donje krzno, u slojevima ispod nakostrešene kože, nazivala je to belegom grubijana. Ali ja se sećam golicavog žaketa kraj moje praseće njuške, suvih snažnih šaka s plavičastim maljama kojima su mu ručni zglobovi bili obrasli, i glasnog smeha koji se dizao visoko i spuštao nisko kao muzika. Jedino svinjsko u vezi s tatom bilo je hrkanje dok je uvlačio vazduh usnuo postrance na sofi. Pamtim ga dok mi nije prošao i dvanaesti rođendan, potom ga bilo nije. Mama kaže da mi je glavudža kao u krmka zato što mi je tata bio svinja. Kaže da mi je u glavi kaša, poput svinjskih pomija, baš zato.
"Ništarija jedna svinjska, prasac najgore sorte", viče ona kad je viski dohvati.
Ponekad dok sam imao manje godina, terala me je da se penjem, go, na stolice kako bi tamo tražila samurovinu i sedefasto krzno, a onda mi trljala kožu ne bi li našla čekinje. I krv mi je išla posle takvog trljanja, a ja sam krišom kvasio jastuke i džempere suzama, da je ne bih još više nervirao. Glas malog prasca nikada nije bio naročito dobro priman, još manje otkad je svinjski taja zapalio.
Mislim da mama stalno priča o tome kakvo sam svinjče zato što mi je glava debela i zgnječena, sa gubicom, teška kao praseća, s očima kao grumenovima uglja. I mada nemam papke niti rep kao vadičep, ponekad se prućim i jurcam okolo s praščićima koje volim, kao braću i sestre iz plemena, zato što i oni vole mene bez zazora. A jednom davno sanjao sam da imam čekinjasti rep koji švićka i treperi kao ptičje srce u svinjskoj ljudskoj šaci.
Prasići i ja se kontamo naskroz dok su nam oči prikovane za određene zvuke ili kovitlac pokreta u vazduhu. Oštro ritanje zadnjom nogom veli da je krme uznemireno, a brzi topot prednjim papcima znak je zadovoljstva. Brektanje i roktanje ima posebna značenja. Dugačko ili kratko, glasno ili tiho, duboko ili prodorno, govori o raznoraznim stvarima. Čujem tugu u ušnim kanalima, učestvujem dibidus u njihovoj radosti, a oni me obasipaju ljubavlju.
Kršteno mi je ime Džek Plam. Oštro i slatko, rekao je tata, kao tek ubrana jabuka. Ja sam glavni razlog što mama ne može da hoda. Mene treba kriviti za njene klecave noge i taj stalni bol koji joj grize krsta kao kad pacovski zubi krckaju kosti. Izašao sam iz nje skroz naopako, turom napred, podignutih laktova, pesnica stisnutih uz čelo, kidajući meso, odvaljujući utrobu velikom, širokom glavom, da joj žvalavim po grudima kao gladni nakot. Mama kaže kako nikad nisam plakao kao beba, samo sam kreštao, roktao i frktao, i trčkarao na sve četiri otkad sam navršio tri meseca.
Negde duboko u prostoru te goleme glave još čujem odjeke tatinih pesama o davno prošlom dobu kad su svinje umele da lete. U pesmama su reči o džinovima koji su hodili zemljom i maloj deci koju je iz opasnosti izbavio plimski talas. Pevao je glasom dubokim, dubokim kao stari bunar na poslednjoj njivi farmera Kotona, na dalekom vrhu, i oporim kao kolači sa limunom koje je baba mesila pre nego što joj je zapalo da živi sa I Susom. U toj krmećoj lobanji mota se dašak tatinog glasa koji me mnogim noćima uljuljka u san, kad mi je strašno teško da se odmorim, ili uznemireni krmeći mozak nigde ne može pronaći utehu.
Baba s kolačima od limuna bila je s tatine strane i nije bila dobrodošla u našem domu, tako je mama često govorila kad bi joj se razvezao otrovni jezik.
"I ona je svinja ma'nita, luda krmača", povikala bi mama ratobornim glasom kad bi tata rekao da baba s kolačima od limuna treba da nas poseti. A njemu bi se lice oklembesilo i smrklo i grizao bi sebi usne sve dok mu krv ne pođe, dok bih ja to gledao i priželjkivao da ljubav nekako pronađe put i smesti se međ njih.
Dok je tata bio na poslu u kasapnici, mama mi je šaputala gadosti u praseće uši. Volela je da razmazuje po meni reči mržnje kao što je tata mazao buterom tost za doručak, debelo, da se sve natopi. Ja bih zatvorio svoje unutrašnje uši i mislima otišao na drugo neko mesto, gde je njen glas bio tup kao zvuk kiše na visokom krovu šupe. Poneki put, na tom mestu, video bih kako joj iz glave varniče jarki plamenovi.
Tata mi je pričao kad sam bio mali o tome zašto mama pizdi. Rekao mi je za bolest što ju je skolila otkad sam se ispilio i kako nije htela da ide kod doktora koje je mrzela. On je kazao da se to zove De Presija, ali me je uveravao da ne treba da patim niti da se brinem zbog njene zle ćudi zato što sve te nevolje nisam ja izazvao. To je bio čas kad sam primetio kako ljudi govore na raznorazne načine. Ako im reči izbijaju postrance, uglavnom su ljutite, kivne ili pune muka, ali ako teku pravo napred, mahom su iskrene i medne.
Kad se tata vraćao s posla iz kasapnice, mama je često kreštala na njega da "zaudara na smrt", nazivala ga "krvavim kasapinom" i govorila mu da joj se ne približava. Tada bismo se on i ja sišli u podrum, da se igramo mojim vozovima. Tata je tamo postavio kabinu za tuširanje i ormar s čistom odećom u kojoj se moglo sedeti. U tim prilikama je pevao glasom kao sa radija dok se trljao i ribao, a ja sam postavljao šine i stanice za vozove, sâm samcit. Ponekad bi nam odozgo došli gmizavi zvuci, glasovi iz maminog tevea, kroz podne daske, i u retkim trenucima čuli bismo mamin smeh. Onda bismo se ja i tata pljesnuli rukama zato što se malo dobrote pojavilo da nam razvedri život.
Pre nego što je tata zdimio, planirao je za nas ono što će tek biti i počeo da kopa palatu za svinje, od mesta gde počinje podrum, pa iza njiva kod šume Pards. Trebalo je to da bude "veliki poduhvat" i govorio je kako će podići tvorevinu najpre s jedne strane pa s druge. Ja sam mu pomogao da skrlja jedan zid pa smo počeli da kopamo po crnici kao rudari ili krtice što njuškaju za vazduhom. A sve to sasvim tajno, oblažući čekiće i budake iscepanim peškirima, radeći kad mama nije tu ili kad zaspi od viskija. Tatin je san bio da odgaja svoje svinje, umesto da ih kasapi u velike komade mesa oštrim, sjajnim alatom u Blandiševoj kasapnici. Pričao je kako mu je dosta bilo da secka meso i kosti ljudima za šerpe i lonce. Želeo je da gaji nešto što raste, da nadzire prcoljke od prasića dok postaju velike krmače i veprovi zahvaljujući njegovom trudu.
Kad god smo tako vredno radili, tata je pojao ili mi je pričao nove stvari o životu. Saznao sam kako je odrastao na jednom imanju u dolini po imenu Eden, koju je tata nazivao rajskim mestom. Sačuvao sam sećanje na sve to, na bezbednom mestu.
"Bio sam najmlađi od četiri brata, Džek", rekao je, "tako da nisam mogao da se nadam da će mi zemlja skoro doći u ruke, pa sam zato učio za kasapina."
Razumeo sam, po obliku njegovih usta, da se kaje mnogo zbog toga. Kad me skoli strava i užas u najcrnjim beskrajnim trenucima, pomislim na dolinu po imenu Eden i zapitam se o toj braći i zemlji. I usnem kako će doći neki čas kad ću otići tamo i zateći tatu koji će me sav srećan dočekati s dobrodošlicom.
Jednom kad je bila ponoć, pošto su nas ruke bolele posle celodnevnog dugog kopanja, tata me je odveo u svinjac farmera Kotona i pronašao veliku krmaču za jahanje. I ranije mi je pričao o jahanju svinja i skontao da želim da upoznam to i probam. Ništa se nisam uplašio nakostrešenog tela pod mojim nogama u kratkim pantalonama, bilo je toplo i meko od sala, sa čekinjavim repom, baš kao ono koje sam sanjao. Tata mi je pokazao kako da upravljam dirajući je za uši i kako da je nežno kao mače stegnem kolenima da se okrene ili stane. Vezao je mačje zvonce o mekoj ljubičastoj traci za vrat krmače i dok smo svinja i ja terali šegu okolo, tata je trčao pored nas i pevao slatkim glasom koji sve svinje vole, a to mačje zvonce ćurlikalo je i cvrkutalo tako da su mi klempave uši bile pune radosti.
Tata je ostavio kasapski alat kada je otišao, umotan u nauljeno sukno, gde bazdi na krv, bale i skrivene sokake koji se pune crvenom vodom i sukrvicom. Održavam ih, čistim i oštrim, za njegov povratak, ali ih držim daleko od svinja kako se ne bi plašile "kraja". Stvorovi što žive među svinjskim ljudima naučili su da prepoznaju znake kad se spremamo za ubijanje.
Pošto se tata nije vratio toliko dana, i pošto je mama vrištala kako nas je "ostavio a da se ni osvrnuo nije", odlučio sam da dovršim tatin svinjski poduhvat. Nije to bio prost zadatak, ali dovršio sam Svinjsku palatu sasvim sâm. Nedelju za nedeljom, mesecima i godinama, kopao sam, oblikovao i znojio se pred stamenim tlom i kamenom. Često sam boravio kraj kostura sitnih bića uhvaćenih u slojevima blata u pokušaju da ih sagledam skroz, kakva su nekad bila i kako su umrla. I dugo sam ostajao posle mraka u potrazi za kućama u izgradnji, gde sam sakupljao cement, cigle, drvo i druge stvari kojima ime nisam znao, ali sam video da ih tata koristi. Skleptao sam kolica, kao što su za konjića, da ih krmećim rukama vučem napunjena bačenim ili pozajmljenim stvarima. Ponešto od onog što sam napravio ne izgleda valjano, kao da nema dobre ivice i oblike, ali trudio sam se da otkrijem način na koji se prave i sačuvao sam tatin plan koji je nacrtao u školskoj svesci.
U ta doba mraka saznao sam za velike metalne kutije u koje ljudi bacaju stvari i naučio slušajući da se zovu "kontejneri". Tada sam otkrio kante za otpatke, i iznesene stvari koje mi mogu biti od velike koristi. Bio sam kao brkati mačak, provlačio sam se i preo ulicama po mraku, sakupljajući blago za Svinjsku palatu. Stvari kao što su lažna trava, lažno cveće, sjajni šareni papir i ukrasne kugle za kačenje, metalne kofe i posude raznoraznih veličina.
Mama još ne zna za Svinjsku palatu. Ona misli da se ja još igram vozovima, dole u podrumu gde njena invalidska kolica ne mogu, a ja to ne poričem. To je moje especijalno mesto, s vodom iz potoka u šumi Pards što dotiče duboko kroz staro crevo, i travom i lažnim cvećem iz kanti za otpatke, te sa mačjim zvoncima koja je tata doneo da okači o buduće prasiće kako ne bi zalutali kad noću tumaraju po šumi i vodi.
Prvi moji prasići, godine prve, bili su u potaji pozajmljeni iz mladih nakota farmera Kotona, i vratio sam ih sa još krmačom pride godine druge. Bilo ih je nekoliko koji su s početka uginuli pa su smešteni u obore farmera Kotona da bi ih se on rešio. A sa ostatkom svog svinjskog plemena smislio sam naročito oproštajno pevanje za priliku njihovog gubitka. Farmer Koton ima bučni motorni kamion sa ogradom od drvenih letvi za prevoz životinja, živih ili mrtvih. Ne znam šta je mogao pomisliti o promenljivosti brojnog stanja svog prasećeg stanovništva, ali sada su već mnoga godina i mnogi nakot prošli i danas ih Freja, moja ponajbolja krmača, još donosi na svet. Ona je smislila mrežu za tek rođene prasiće i dahće i zavija tako da Nodžer, tata krmcima koje čekamo, rokće blizu nje, ćuška je gubicom i ispušta joj svežu travu u usta ne bi li je utešio ukusom i vlagom.
Znam sve o tome kako se prasići rađaju iz puno tatinih priča. Iz vremena kad su svinje bile divlje potiče to da se krmače drže u grupi sa svojim svinjskim kćerima i drugim krmačama. Ljudske svinje to su nazvale "krdom" ali ja volim da kažem "pleme" jer ta reč znači okupljanje. Mnoge generacije nakota dele teritoriju i udružuju se u odgajanje prasića. Drugu jednu stvar mi je tata rekao za tek rođene prašćiće, da sisaju samo jednu naročitu sisu na svojoj mami krmači i stalno nju koriste.
Sada je došlo Frejino vreme. Vidim prasence kako mljacka. Jedno je tu! Freja skiči puna bola i radosti zbog njega, a Nodžer je sav izgubljen jer vidi uskoprcano telo svog prvog mladunca, pa ga liže i prevrće kraj Frejinih sisa sve dok ga krmača Nensi ne otera iz plemenskog prostora. Evo, ispada i drugo, iz dobre moje Freje. Zna ona kako to mora da ide.
Visoko iznad nas, u samoj kući, mama se puši u invalidskim kolicima, usamljena i besna, uvek besna. Lupa po podu velikim štapom, lupa mi da odem kod nje. Pravim se kako ne čujem sve dok Freja ne istisne iz sebe šest praščića. Ali mama počine i da urla pored lupnjave, i glas koji izbacuje postrance razdire me svojim jadom, tako da joj moram otići.
"Sad moram da idem", kažem Freji, pošto prasići treba da znaju za moje dolaske i odlaske, treba da znaju da ću se vratiti. "Mnogo žalim, vraćam se kasnije. Da. A sad... tiho... morate biti kao snežni prekrivač, kao list koji pada, pero koje poigrava." Freja srdito frkne, a Nodžer me njuškom ćuška sve do stepenica.
Mama očekuje buku iz podruma kada sam dole, ali ne i u drugo vreme, pa su te svinje naučile kako da budu tihe dok me nema. Pametne, dobre svinje. A ovde je mama, sva nadrndana i zlobna, da na mene saspe drvlje i kamenje.
"Beskorisni stvore", kaže ona kad me ugleda, "nikad nisi tu kad si potreban, a uvek se motaš u blizini kada nisi."
Mamine oči su vlažne od viskija i krajnje zlobne, za razliku od prijateljskih pogleda svinja, koje žele bliskost. Naneće mi povredu ako ne pazim, tako je to s njom. Mnogo je već godina stalno u kući i uvek odbija da izađe. Nema svežeg vazduha oko nje, i čak ni ja ne mogu da istrpim njen smrad. Kad pijana spava, ja širom otvorim prozore i pustim sočan vazduh unutra, da donese mirise trave, cveća i reči prošaputanih blizu i daleko. Tu i tamo ugledam u njoj očaj koji u sebi čuva i znam da za sve mene krivi, pa mi u tim trenucima jezik raste i trudi se da mi dah zanavek zaguši. To ti je od straha, govorio je tata. Taj moj glas nikad nije kako valja u maminoj blizini, ne pamtim ga u svojoj krmećoj lobanji. Ipak se trudim da nešto kažem, da joj mizeriju ublažim.
"P... pi... pila... si... v... vi... viski", kažem.
Kao i obično, reči su mi skroz zaglavljene i isprekidane kada ih naglas izgovorim u maminom prostoru ili spoljnom svetu. Ova svinjska usta neće valjano da govore, a grlo mi se sparuši kao u peščanoj oluji. U ogromnoj glavi, govor se čuje kao pravi zvuk, rečit možda, ali napolje izleti sav zbrljan i nikakav.
Mama se nasmeje i vazduh se ohladi. "Želim čaj! Vidi koliko je sati! Odavno mi je prošlo vreme za čaj. Mislim da to namerno radiš. A? Tako je, zar ne?"
Hoće da me probode debelim štapom, ali prehitar sam za to. Naučio sam, odavno beše to, kako da izbegnem pesnice i oružje. Počnem da joj pripravljam čaj i ne upustim se u raspravu jer ona inače mnogo ne sluša zvuke koje pravim. A i što bi, kad mojim rečima cela večnost treba da nastanu? Po satu sam samo dva minuta u kašnjenju, ali ona uživa da tako praska. Bum, tras, bum. Linopod je udubljen i izbušen, ali nju baš briga. Niko nikad ne dolati u kućni prostor. Svi su oni straha puni od Džeka Pluma, izraslog goblina, ili možda zaziru od maminog zlovoljnog jezika. Mamina duboka mizerija odavno je odbila sve ranije posetioce nadaleko.
Mesto nam je na samoj ivici poređanih kuća što se gurkaju uz početke šume Pards, a to je od izvanrednosti po svinje i mene. Čuva nas podalje od zvukova drugih kuća, a nije prolazno osim ako ne kanite da nađete ulaz u šumu.
"I nemo' da me gledaš tim tupim, cmizdravim očima", drobi dalje mama. "Zbog tebe ne mogu da hodam. Zbog tebe. S tom velikom praznom glavom koja se u meni zaglavila. Nemo' da si ikad zaboravio šta si mi napravio!"
Neću nikad da zaboravim jer me svaki bogovetni dan podseća.
Kad ne zija u teve, mama pušta omiljenu muziku na trakopuštaču. Uglavnom Donovanbaju pošto svira to tužno i usamljeničko što ona traži. Valja se u tome, kao svinje u vodi, tako je jednom tata kazo.
"Prestani da se valjaš", govorio je, malomalo, i "dosta si se samosažaljevala." Uvek, dok je ustima oblikovao reči, ja sam ih izgovarao u svinjskoj glavi kako bih naterao usne da poprime pravi oblik i disao onako kako je za njih bilo potrebno. Tako sam unutra zadržao mnoge reči i izgovarao ih naglas kad sam bio sam. U svinjskoj glavi vlada ogromnost prostora za pamćenje kojeg se čvrsto držim.
Mama je imala uobičajene reči koje je bljuvala na tatu kad bi on rekao to o valjanju, i bilo je to očekivano, kao kod jednog dečaka kraj crkvenog oltara koga sam jednom davno video. Popovski čovek je rekao svoje naročite reči, a dečak kraj oltara odgovorio je svojima i to je tako išlo dugo dugo. Tata je govorio tako, mama onako, krajnje redovno. Jezik joj je sipao te reči kao pištoljske metke, trif, traf, truf. Kako je ostavio, prestao da voli i napravio čudovište, a to sam ja. Dešavalo se da tata jurne i klekne, blizu nje, da moli mamu da ide kod lekara gde će joj pomoći da ustane iz invalidskih kolica. A ništa od svega toga nije ona primećivala, sve su mu reči bile spljeskane u ništavilo pred njenim velikim zlopaćenjem.
Valjda nema sećanja na to da je ikad postojalo vreme sreće ili zadovoljstva, a ako i ima, možda je ono kao senka što joj počesto sleti na lice, ali se brzo istopi kao sneg u vatri. Peva uz svoju muziku sve dok se ne zakašlje i zaštuca, a ja požurim sa čajem pre nego što ne počne opet da se dere. Lepo položim poslužavnik, sa cvetnom krpom, mlekom u onom vrču što ima slez okolo i šećerom u činiji pozlaćene ivice.
"Ih... izvoli... m... mm... mam... ice", kažem, a glas mi stalno odbija da bude čitav.
"Ne zovi me tako!" kaže ona. "I stavi šolju tu, a ne tamo!"
Onda mi okrene leđa, da viski naspe u čaj. Kad me opet pogleda, na licu su joj lukave, kivne oči. "Htela sam da te se otarasim", kaže. "Htela sam da te sperem iz sebe, ali tvoj svinjski tata nije hteo ni da čuje. Ubedio me je da te zadržim, i gde je sad, a? Gde je ta svinja od tvog tate? Verovala sam u njega, Džek. Sanjala da će sve biti u redu, da ćemo biti srećna porodica, sve dok nisam videla kako bališ i sliniš iz te tvoje krmeće glave."
Počesto sam slušao kako o tome pripoveda, više puta nego što ćifta broji pare, to su bile tatine reči. Ne verujem da ima nameru da povredi, samo ne može da zaustavi zlobu što iz nje kulja zato što jesam ja kriv za sve, za zarobljenost u kolicima, tatin odlazak, sve to. Po celi dan ona sedi i samo o tome misli. Nema u njoj želje da bude napolju sama, a neće ni da me pusti da je guram zbog tolike ružnoće. Ljudi se smeju, zure ili beže od mene, a pošto moja krmeća usta ne mogu izgovarati reči kako valja, mama ne veruje da to raz umem.
Da nema svinja, bio bih lišen ljubavi, a možda bih se i izobličio od besa kao što to mama radi i želeo da krivicu svalim na nešto. Znam takva htenja, želju da povredim, a verujem da bih mogao da mnogo štete nanesem u besu i izgazim koješta u prah da me to uhvati. Povre meno, uglavnom u mračnim trenucima, na rubu snomislica ili u prostoru sećanja, osetim čeznju za nekim drugim s kim bih mogao da razgovaram. Za nekim svinjskim čovekom koji neće da mi zbrlja usta okrivljavanjem, za nekim ko sluša moje unutrašnje misli i izgovara svoje. Imao sam skroz unutra misli o tome ekstra mnogo puta i gledao sam, iza prozora, na ulicu, bilo svetlo ili tama, u prostore gde zavese nisu zatvorene. Osluškivao sam klempavim ušima, njušio gubicom mirise nepoznatih svinjskih ljudi, zurio u njihova obličja, skroz-naskroz, i u njihov prostor između ostalih. I u svom tom traganju ima jedna, jedna najbolja svinjska ljudska devojčica po imenu Holi Lok.
Gledam je napolju na ulici, u krdu s drugom prasećom decom koja trupkaju okolo i skiče glasnije od plemena veprova, a Holi Lok je sa njima, ali ne sa njima. Ne što je uvek zadržano, nepodeljeno s drugima, neiskorišćeno, skriveno u njoj. Muva se ta samcijata po šumi Pards, čačka i bere među biljkama punim mahovine, uzima lišće, peva, čita u knigama, sluša od muzike i ponekad gaca po potoku. Holi Lok, imena kao u drveta . Njena je mama doziva iz dva dela, Ho...li! Oblikujem to u svojoj krmećoj glavi i čuje se kako treba, Holi, Holi Lok.
Nastavivši se na ono što je tata uradio za svinje, pre nekog vremena nacrtao sam sopstvene planove za izgradnju. Oni su za dodatak za mesto gde Holi i ja nasamo možemo da budemo povezani. Sanjam o tome, i na javi i u snu. Džek Plam i Holi Lok zajedno izgovaraju reči i ispuštaju smeh. U snu je uvek puno smeha. A smeram i da cunjamo svinjskim stazama u šumi i da joj objasnim o najskrivenijim putevima krmaka za koje je tata pričao kako imaju stara imena, kao Tork. Svinje svete i božanstvene. A kod mesta gde moje svinje po noći gacaju po vodi nalaze se mnogo stare rezbarije u steni, sa simbolima iz prošlosti koje ću joj pokazati. Tata je naišao na njih jednom nekad davno i tada odlučio gde da bude mesto za svinje da gacaju. Stvarno su retki, pričao je tata, i moraju se zaštititi od uništenja. A potiču iz doba kad je bo ginja koju je tata nazvao De Metra igrala sa svinjama veoma svetim, a one su boravile u njenim hramovima. Smislio sam reč za tu rezbariju u steni, a ona je starosvinjski kamen.
Okrugao je kao svinjski trbuh s crtežom krmeće glave i spiralne na ušnice, a sa strane su nacrtane duple linije i češalj i ogledala, za koja je tata pričao kako su especijalno važne za božanstvene svinjske stvari. Tamo već mnogo meseci pravim blagoslove za ovaj plan o konekciji sa Holi Lok i ona će to videti jednog dana ubrzo.
Imam puno toga zapamćenog da podelim s njom, kao ono jednom kad me je tata vodio na onaj Hopings u Gradskom ritu i kupio mi rozikastu šećernu vunu koja mi se sva zalepila za kosu i zube. Nije mario za to što su zurili u mene niti za to što su se domunđavali krišom, gledao ih je pravo u oči, kao da ih začikava da mi kažu da sam čudovište. Neki i jesu, ali s poveće daljine, a tata bi me tada pogledao i rekao: "To su kukavice, Džek, a mi nemamo vremena da ga traćimo na kukavice. Život je prekratak za to." A i ono kad je isto tako pričao o tim tajnovitim svinjama od davnina, s imenima kao što je Ork Tret, ogromnim veprovima iz bajki, ali punim magije. Sve ću to da pričam Holi da i ona to čuva u pamćenju.
Holi Lok nikad nije ispuštala smeh na mene, gađala me kamenjem ili busenjem kao što rade neka druga narogušena svinjska deca. Neka su besna kao mama, ključaju unutra, kao vulkani koji se spremaju za erupciju, da spale i unište odrasle, a ponekad i životinje. Ne smeju saznati za moju Svinjsku palatu; nikad čuti do kraja pesmu kojom krmača svoje odojke uspavljuje; nikad saznati koliko su krmci pametni, niti kako se njihovo i naše meso može ispreplesti, kao u braće i sestara pod kožom.
Pre nekoliko godina Holi Lok je imala veliku proslavu rođen dana, a sva svinjska deca igrala su na ulici i udarala balone da lete uvis i unaokolo. Njena mama je podigla veliku šarenu stvar iz koje su zalepršale reči: Srećan rođendan, Holi, danas ti je jedanaest godina. Pitao sam mamu za te reči, a onda stavio znak u kalendar, onaj što nam kasapin Blandiš još šalje o Božiću, sa crtežima kako se svinje i krave sastoje od odrezaka, džigerice i slanine. Slušao sam, čekao, posmatrao i čuvao u vremenu pamćenja godinu za godinom za godinom sve dok mi prednji prostor mozga nije rekao da je vreme da priđem. Gledam sad unutra, vidim to mesto i proveravam znak na kalendaru. Dolazi vreme još jednog Holinog rođen dana. Deo mog planiranja bilo je ovo čekanje, ovo nošenje darova i određivanje pravog vremena za konekciju. Sada je to, ovaj rođen dan od četiri i deset godina, a blagoslov sa svinjske stene je jak. Moram odneti dar baš kao što je suđeno i probam da stvorim savez između sebe, svinja i Holi Lok.
Odozgore s prozora iznutra primetim kad Holi Lok napusti krdo kreštave svinjske dece i odšeta se pozadi, puteljkom što vodi u šumu Pards. Niko je ne prati za njom. Ne vole oni šumu, osim onih što love s puškama i bukom, a njihov miris osetim i kad im još puno treba da se priđu. Visoka svinjska devojčica sa oklembešenim ustima koja nosi ime Samanta primeti da je nema, ali se vrati triku skakanja s onom daskom na kuglagerima, uzbrdo i nizbrdo, sa skokovima i klizanjem. Ja presečem na ivici moje bašte i pratim, izvodim da se ne vidim dok Holi stupa do potoka da zuri u mrmljajuću vodu i čačka po žbunju kao da traga za blagom. Sad je vreme, vreme posle godina čekanja i usta mi se upinju da naprave reči valjano mada mi disanje ništa nije dobro.
"H... Hh... Ho... Hol... oli... Lll... o... ok", tako se čuje.
Ona ustane uspravno skroz kao preplašena ovca da se okrene prema meni, postrance, skoro kao da frkće. Podseti me u glavi na svinju Freju, ali ne nasmejem se da ne navalim strah na nju.
"Džek Plame, odlazi", kaže ona. "Ne smem da razgovaram s tobom."
Sad joj gledam oči izbliza, bliže nego ikad što sam pre. Svetlosmeđe kao bakar i ekstra velike dok bulje u mene.
"Ss... Ss... Sre... ćan... rr... r... rrro... đen... dan... Hhh... Hholi", kažem.
"Rođendan mi je tek sutra", veli ona i očima brzo skrene prema stazi da vidi ima li tamo neke druge ljudske svinje. Nema nikog, tako mi kažu moje klempave uši. Uspem da napravim reči o daru za nju i priđem za korak. Ona ustukne i umalo se ne stumba na sjajni škriljac i mokru travu.
"Dalje od mene, vrištaću!" napravi ona upozorenje.
Ostanem ekstra nepomičan i napravim obećanje da je neću povrediti. Kažem o tome da ružno nije uvek i surovo. Ne dopadaju joj se moje reči i ona opet pogledava na stazu iza mene. Ne događa se kao plan u mom snu i imam zbrku. Imam potrebu da znam zašto je toliko strahovita i je li to samo zbog moje krmeće glavudže i ružnoće? Ne mogu da izbacim reči na usta, osim zašto?
"Zato", kaže ona.
"Zašto?" napravim ja opet, tihim zvukom nimalo kao vrisak, zato što sam zbunjen.
"Pusti me na miru", kaže ona. "Hajde, briši."
Jurne na mene, stisne svinjske devojačke u pesnice i probila bi se udarajući i rukama i nogama da mora. Pomerim se daleko kako bi mogla da otrči stazom prema ulici. Dok juri viče mamu i ja znam da nije pravo vreme za ispunjenje. Sutra je rođen dan, rekla je, i to je pravo vreme da se konektujem i odvedem je u Svinjsku palatu. A sad kad bude noćno doba, kad otcunjam do čarobnog starosvinjskog kamena, položiću ekstra maslačke i bukove žirove pre no što se Nodžer ne vrati u obor farmera Kotona.
veri najs of ju indid, maj fejvorit ertling... xremyb
korekt mi if ajm iliterat, ali 'bukove žirove'?
Quote from: "Mixitron M. Storm"korekt mi if ajm iliterat, ali 'bukove žirove'?
Tako žena napisala:
beechnut - u el. rečniku koji koristim: "bukov žir."
Ma nije problem u prevodu, nego u singularia only, ako nisam zakrečio.
Nit' sam negde čuo da neko koristi množinu. /Svinje se teraju u šumu da se tove žirom, ne žirovima :) / Ref. 2 neko pametniji.
Quote from: "Mixitron M. Storm"Ma nije problem u prevodu, nego u singularia only, ako nisam zakrečio.
Nit' sam negde čuo da neko koristi množinu. /Svinje se teraju u šumu da se tove žirom, ne žirovima :) / Ref. 2 neko pametniji.
Nije isti kontekst. Džek će da položi maslačkE i žirOVE... Kako bi rekao: 2 žira plus 3 žira jednako 5 žirA ili žirOVA?
Uostalom, ovo tek ide na lekturu, pa ke vidime šta struka kaže... :?:
Ke vidime.
Ja glasam za jedninu, a pristajem na plaćanje xcheers ako nisam u pravu.
Inače se kaže bukovih žireva
ali imam još da dodam:
Acorn - Žir (kakav god)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fsmartpei.typepad.com%2Frobert_patersons_weblog%2Facorn.jpg&hash=d50d2e6f1dc63ff77d6a7eb22ea08a132ef116ca)
beechnut - bukovica
(do žira se prvobitno došlo zbog davnog prevoda sa nemačkog Buchenecker, Buchecker, -ecker, -Acker, -acorn, ima još tu etimoloških začkoljica)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fpix.botany.org%2Fset07%2F07-045h_300.jpg&hash=e44b66ae762c28f35fbf210c0ddef735a4f440c6)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.leggeprints.com%2FFairiesWeb%2Fimages%2FBeechnut.jpg&hash=70d410f6eb812699ff40cd6f6a46364c1450c77c)
Sjajno! Hvala oboma!
Sve biljke iz familije bukvi imaju rod koji se zove žir, a kak' će da ga zovu stranci je manje interesantno :)
Bukov žir, 'rastov žir, nema se greši.
Inače, ono što onaj mali kuronja drži je piramidalno-zaobljenog oblika i šiljato u PM, da vi'š kad u vreme sazrevanja i opadanja sediš pod bukvom pa te žvajzne odozgo, AUUUUUU. Imam jedan takav (iz glave vađen) negde u sobi :)
Ajd' kad smo već kod botanike, zna li neko kako se kod nas kaže kingfisher daisy?
Blue Marguerite, Kingfisher Daisy
Scientific Name: Felicia amelloides (L.) Voss
Synonym: Felicia aethiopica, Agathaea coelestis
Family: Asteraceae
Plava margarita good enough?
http://www.svetbiljaka.com/cvece.php
bi možda pomoglo :)
Quote from: "Mixitron M. Storm"Ke vidime.
Ja glasam za jedninu, a pristajem na plaćanje xcheers ako nisam u pravu.
Imenice koje označavaju mnoga bića ili predmete jednog roda ili jedne vrste, ali ne pojedinačno, nego kao celinu, gomilu, skup, bez jasnog odbajanja pojedinog sastavnog dela, nazivaju se zbirne imenice. Tako se svinje teraju u šumu da se tove "žirom", jer nije bitno ni kojim žirom, niti da li sa dvadeset ili sto komada. Medjutim, kada Džek kaže: "(...) položiću ekstra maslačke i bukove žirove (...)", on hoće da kaže da će položiti nekoliko maslačaka i nekoliko "žirova". Tako da je u kontekstu ispravan Goranov partitivni genitiv "žirova".
Mixitrone, duguješ Goranu pivo.
xcheers
@Mixi
Lepota našeg jezika je to što je za sve što kod nas raste narod smislio prikladan naziv:
orah
lešnik
badem
kesten
Bukov žir u najmanju ruku zvuči nešto kao Bademov orah ili Kruškina jabuka. Ti znaš da su naši ljudi pre jednog veka išli da se školuju u Austriju, Nemačku, Švajcarsku i ja nemam problema sa nemačkim izrazima ili njihovim bukvalnim prevodima, ako nema drugog izbora, ali ovde ima.
Ne zameri, ja to onako iz hobija.
hm, progutao mi je post, te sam ga mrsko kucala ponovo
Quote from: "Loengrin"@Mixi
Lepota našeg jezika je to što je za sve što kod nas raste narod smislio prikladan naziv:
orah
lešnik
badem
kesten
Bukov žir u najmanju ruku zvuči nešto kao Bademov orah ili Kruškina jabuka. Ti znaš da su naši ljudi pre jednog veka išli da se školuju u Austriju, Nemačku, Švajcarsku i ja nemam problema sa nemačkim izrazima ili njihovim bukvalnim prevodima, ako nema drugog izbora, ali ovde ima.
Ne zameri, ja to onako iz hobija.
hm, progutao mi je post, te sam ga mrsko kucala ponovo
Ama, promenio sam već u bukovicu - zato sam se lepo i zahvalio.
:!:
Quote from: "Loengrin"Lepota našeg jezika je to što je za sve što kod nas raste narod smislio prikladan naziv
A šta ćemo s onim što kod nas ne raste? Kako to da prevodimo, ako ga nema u rečniku?
Evo primera iz istog teksta: l
emon geranium, za šta je pridodat latinski naziv Pelargonium graveolens crispum; na sajtu koji mi je Mixi ljubazno preporučio nema tog konkretnog cveta, u rečniku za geranium stoji da je zdravac, ali druge biljke sa nazivom Pelargonium na rečenom sajtu prevedene su kao muškatle... ovakve, onakve. I sad da se ubijem k'o siroče.
Pa onda:
ghost orchid i
spring starflower...
Zna li neko, postoji li valjani botanički englesko-srpski rečnik, ili da počnem da izmišljam?
/češ, češ/
Nigde u narodu nisam čuo drugi izraz za to čudo. Ako ima nešto prikladnije, rado ću ga koristiti.
edit - izmišljaj, ma, trpaj poznato cveće ako treba i ako funkcioniše. Džabe kad narod ionako ne zna koji je taj cvet.
Setimo se divnih prevoda za springwine i diamondraught. :)
i žireva ne žirova, čitaš li ti.
--------
Ljupka je ta plava margarita, da se ne zove možda
Plava rada?
xflowy
Margarite su narodu poznate, pa će brzo shvatiti kakva je to plava margarita. A plave rade su 1/1000 :)
Quote from: "Goran Skrobonja"lemon geranium, za šta je pridodat latinski naziv Pelargonium graveolens crispum; na sajtu koji mi je Mixi ljubazno preporučio nema tog konkretnog cveta, u rečniku za geranium stoji da je zdravac, ali druge biljke sa nazivom Pelargonium na rečenom sajtu prevedene su kao muškatle... ovakve, onakve. I sad da se ubijem k'o siroče.
Neejmoj da se ubiješ k'o siroče.
Muškatla je i to verovatno žuta, a pošto se i kod nas kaže limun, onda je valjda Limunškatla, ženskatla, whatever!
Quote from: "Mixitron M. Storm"Margarite su narodu poznate, pa će brzo shvatiti kakva je to plava margarita. A plave rade su 1/1000
Ehej setila sam da su tu malešnu margaritu zvali tratinčica, a kada sam rekla da je moja učiteljica koja je bila iz hrvatske travu zvala tratina, dobila sam odgovor da je zato tako i zovu, s tim što mi ne kažemo tratina nego trava.
Hm, ne znam koliko pije vodu, ali zaista je tako.
Quote from: "Loengrin"i žireva ne žirova, čitaš li ti.
Ama, čitaš li ti? Već sam napisao da neće biti ni žirova ni žireva, već bukovica.
Quote from: "Loengrin"
Ehej setila sam da su tu malešnu margaritu zvali tratinčica, a kada sam rekla da je moja učiteljica koja je bila iz hrvatske travu zvala tratina, dobila sam odgovor da je zato tako i zovu, s tim što mi ne kažemo tratina nego trava.
Hm, ne znam koliko pije vodu, ali zaista je tako.
Wohaj, bela rada je ono MALECKO što raste divlje i u maju pokrije ceo dunavski kej, a margarita je margarita, neka džomba koja doduše liči na belu radu pod mikroskopom (100x veća :) ) ali ta dva nisu isto.
I jeste, u HR se bela rada zove tratinčica.
Ima i ona narodna, tratinčice, tratinčice, ko li mi te noćas trAti :evil:
Quote from: "Goran Skrobonja"Quote from: "Loengrin"i žireva ne žirova, čitaš li ti.
Ama, čitaš li ti? Već sam napisao da neće biti ni žirova ni žireva, već bukovica.
Ahjoj smorih! Izvinjavam se, mnogo se izvinjavam! :lol:
Quote from: "Mixitron"Ima i ona narodna, tratinčice, tratinčice, ko li mi te noćas trAti
Nešto smo happy danas ili te je to samo Felicija inspirisala.
Nay, samo smo malkice zlokalibrisani :evil:
Bele rade/ko li mi te noćas krade
rade/krade
tratinčice/tr(a)ti
Quote from: "Mixitron M. Storm"Nay, samo smo malkice zlokalibrisani :evil:
Bele rade/ko li mi te noćas krade
rade/krade
tratinčice/tr(a)ti
Predložiti hrvatskoj Akademiji znanosti i umjetnosti da i zvanično prekrsti tratinčicu u trtinčicu! :!:
QuoteI jeste, u HR se bela rada zove tratinčica.
Mene učili da se u HR bela rada zove ivančica.
@Lib
Ako stignes potrazi i Margo Lanagan, australijska spisateljica, van rodnog joj ostrva izdala prilicno hvaljenu zbirku Black Juice i uvrstena je sa 2 price u proslogodisnji TYB Fantasy and Horror. Te price su mi se prilicno dopale i moguce je, iako pripadaju necem sto bih ja nazvao folklorni fantasy (koji je u startu nepismen, jelte) da se svide i tebi :?:
Dragi moj, ja sve čekam da se gospoda do srca istroluju, kako već oni to umeju na ovom forumu, pa da se vratim na temu.
Glede tvog predloga: švrćkala sam malko po njenom blogu i pravo da ti kažem, ne nadam se odviše, čisto onako na bazi skeniranih naslovnica.
Inače, trenutno muku mučim za koju to jednu jedinu Rakuninu priču da se najzad odlučim. (Sizifova rabota, dragi moj Melkore; taman što se priklonim jednom naslovu, padne mi na pamet neki draži... :( )
Quote from: "angel011"QuoteI jeste, u HR se bela rada zove tratinčica.
Mene učili da se u HR bela rada zove ivančica.
Ako ima stabljiku manju od 10cm i cvijet oko 2cm onda je tratinčica. Ako je stabljika veća od 20cm a cvijet 4-5 cm onda je ivančica.
Hvala na objašnjenju.
Bah, kada bih birao sta cu citati na osnovu naslovnica (ili gledati na osnovu distibuterskih prevoda filmova :evil: ) ne bih procitao ni posedovao dobar deo stvari koje cine moju sadasnju biblioteku. Posebna je kvaka sa dosta americkih fantasy izdanja, oni kanda veruju da naslovnice jos uvek treba da izgledaju ljigavo i jeftino, kao da rade plakate za Kasandra meets Steel meets Sheldon (verovatno zbog preovladjujuceg konzumerskog uzorka u USA :cry: Englezi su tu nesto bolji). Trazeci mesto na policama za bogat ulov sa ovogodisnjeg sajma, bas sam komentarisao sa zenom kako neke knjige nikad, ali nikad ne bi kupili da nismo znali unapred sta kupujemo. Ima nekih stvari koje citam okrenut od deteta zbog kolicina krvi i mozdane mase koje prosto izlecu sa stranica, a sa korica se smesi vitka poluobnazena cica u kozi i jos neko cvece naokolo. Najveci promasaj tog tipa dogodio mi se sa Parfemom Patrika S(z)uskinda u izdanju Mladosti iz 89. Kniga je godinama stajala u biblioteci mojih roditelja da bih je ja sa gadjenjem preskakao jer, jelte, po naslovu i naslovnici u pitanju je neki nesnosljiv ljubic za kakav jedna muska osoba u pubertetu ne sme da dozvoli ni da budu vidjeni u istoj prostoriji, a ne da cita(Pinguin je stavio bar: the story of a murderer da se ne bi potpuno presli :) ). Da ne duzim, pokajao sam se gadno, roman me je, u kombinaciji sa Anubisovim vratima Tima Powersa, nagnao da ozbiljno preispitam fantastiku koju sam do tada citao, otvorio neke nove vidike, a da Pera nije odmah... Naravoucenije: Ne veruj svemu sto na knjizi stoji 8)
Uf, naslovnice... Sećam se jedne koja je trebalo, valjda, da prikazuje glavnu junakinju te knjige (Bedlam Boyz), prikazivala je prsatu devojku od 18-20 godina, duge tamne kose - a glavna junakinja je neupadljiva devojčica od 15 godina sa kosom kratkom kao nekad Eni Lenoks.
Ili, blurbovi na naslovnicama. Na The Reindeer People je stajalo nešto u stilu da je glavna junakinja "steeped in magic and mystery", a žena je travarka koja sve što ima ikakve veze sa magijom smatra najobičnijim sujeverjem i primitivizmom.
Ma sve je to okej Melkore, dajem ja tebi za pravo in prinćipijo ali kada stignemo do nitigriti poente fakt ostaje da tinejđfentezi naslovnica nije moj kapofti i nema tu boga!
A ako mi se ikad i desi da zbog toga u širokom luku zaobiđem kojekakvo remek-delce, tja... lajf iz a bić i tu nema leka.
(a u krajnjoj liniji, tu ste vi da na to skrenete pažnju, kad i ako zatreba. :wink: )
ps. Anđele, ja se još uvek oporavljam od tvojih mejlova u prilog ovom topiku... :evil:
Oporavljaš se? In a good or in a bad way? :)
Heh! Kao ne znaš...
a vidiš, da sam na to naletela u knjižari, odmah bi po naslovnici znala o čemu se radi. :twisted:
Budući da i dalje muku mučim sa adekvatnim prestavljanjem izvesnog top of the crop autora, recimo da sledećim predlozima kupujem vreme.
Za početak, u pitanju je Octavia E. Butler.
Da se gore navedena motivacija kojim slučajem ne bi shvatila pogrešno, želim odmah da ovde podvučem kako je, po mom skromnom mišljenju, Oktavija vrhunska spisateljica koja maestralno barata svrhovito odabranim asketskim rečnikom i istinskom sklonošću ka kontroverznim i, njoj nesumnjivo svakodnevno bliskim, suštinski značajnim temama. Oktavija u svojoj prozi konzistentno obrađuje moralne konflikte, bazirane na duboko ušančenim predrasudama vere, rase, pola i ličnog opredeljnja/slobode, sve to brižljivo plasirano u finom kontrastu sa civilizacijskom potkom (sve)moći i prevalentne politike ovog našeg skoro pa bezvrednog ljudskog roda i intelekta. Njeni karakteri su stvarni, bliski i nadasve nam razumljivi; njeni konflikti su uverljivi i istinski dostojni čestih naknadnih kontemplacija.
Ako i jeste posedovala bogom danu predispoziciju za takav pristup polju fikcije - mislim, hej; kao asocijalna crnkinja, feministkinja i deklarisan borac za civilne slobode, Oktavija/žena je bila maltene predodređena da čeprka upravo po izvesnim socijalnim rak-ranama ljudske ružne unutrašnjosti, često vešto kozmetički maskirane te stoga retko vidljive neproduhovljenom rifrafu - Oktavija/pisac je prevashodno rezultat večitog preispitivanja svih nesigurnosti kontroverzne Oktavije/žene. Oktavija intimno poznaje underdog strepnje, strasti i stremljenja i upravo na tome gradi svoje svetove u kojima nalazi sve ono čega u ovom svetu jedva da ima dovoljno. Ti svetovi i dan danas odzvanjaju mojim sećanjem, iako su naslovi odavno zaboravljeni a sama proza rastočena nekim drugačijim, impresivnijim stilovima.
Be that as it may, njena proza retko kad u meni izazove iskreno oduševljenje ponuđenim stilom i jezikom ali uvek, neprikosnoveno uvek izazove određenu potrebu za preispitivanjem davno fiksiranih stanovišta.
A upravo to i jeste srž (bar moje) potrebe za izvesnim empirijskim iskustvom.
Za ovu priliku izdvajam njenu priču Amnesty. Daleko od toga kako je u pitanju njeno najbolje prozno delo i daleko od toga da nisam svesna kako je ovaj konkretno sf čvrsto vezan za hronološku mu definiciju ali, uprkos svemu, Amnesty definitivno i apsolutno reprezentuje svoga tvorca.
A to je uvek samo po sebi poželjno i dovoljno, zar ne?
Dalje stižemo do Pat Cadigan.
Pat je svojedobno okarakterizovana kao "kraljica kiberpanka".
Iskreno, ni danas ne znam koliko je ta etiketa zaslužena ali u svakom slučaju, Pat mi je verovatno zbog toga uvek bila bliska na nivou na kom egzistira veoma malo žena autora. Gledano unazad, Pat je bila i ostala jedan od mojih idola, šta god mu to zapravo bilo; valjda ono što bih i sama volela da budem, jednog dana kad odrastem. Valjda.
Njena proza je koncizna i direktna. Njena imaginacija je opako jednostavna, ali to samo naizgled; tek nakon par čitanja sledi zaključak kako tu zapravo ama baš ništa nije jednostavno. Pat u svojoj prozi nudi svet koji u suštini uopšte nije produkt imaginacije nego naprosto rezultat percepcije - prljav, urban, opasan, kompleksan i smrtonosan, to sve u zapanjujuće realnom pakovanju. Njena proza je elegantna u svojoj jednostavnosti - Pat je direktna i ne gubi vreme u smarajućim predigrama robovanja žanrovskoj strukturi.
Mogla bih o njoj ovako satima ali budimo realni - koga ovde zabole za to, so lec get strejt to de point; Pat Cadigan ovde predstavljam fascinantnom kratkom pričom Is there Life after Rehab? a to vam je, dragi moji, i dandanas nov, zdrav i elitistički privilegovan kiberpank pogled na vampire i svakojake dileme koje bi oni mogli suočiti a koje zapravo suočavamo svi mi.
dakle, sofar, zbirka žena u sf-u izgleda ovako:
- Catherine Asaro - Walk in Silence
- Elizabeth Bear – This Tragic Glass
- Octavia E. Butler - Amnesty
- Pat Cadigan - Is there Life after Rehab?
Libeat, a da ti to sad lepo sabereš, prevedeš na srpski i pošalješ za emitor? :idea:
Da prevedem... na srpski...?
Oh, ti bradati i opaki stvore! :cry: :cry:
Nego, kaži sad iskreno, čita ili iko Emitor a da ne čita ZS forum? :evil:
ima, ima. ja recimo :)
e, lažem. ne čitam ni emitor. :lol:
Eto vidiš. Znala sam ja to, bogami jesam.
No dobro, jednog dana kad završim ovu zbirku - a ti i dalje budeš mislio isto – pričaćemo.
(Inače, uz ovaj topik ide fajl sa svim navedenim pričama. U elektronskom obliku.)
Verujem da je od svih žena u sf-u najteže predstaviti upravo Ursulu Le Guin. Delimično zato što je najpoznatija i najprisutnija u žanru, te je stoga teško o njoj reći išta novo a delimično zato što je njen pristup sf-u nekako više sa fentezi strane, to upravo sa strane bajkovitog, otvorenog romanticizma koji definitivno nije my cup of tea. Drugim rečima, teško da ovde mogu išta o njoj reći a da to i sami već odavno ne znate a da stvar bude po mene još teža, Ursula konstantno prepliće svoju prozu, vezujući i nadograđujući priče u romane a romane u kojekakve epike, time samo ističući žicu fentezi sklonosti ka serijalima. Svejedno, moram priznati da Ursuli polazi za rukom da ne skonča u kojekakvoj patetičnoj mutljavini u kojoj manje talentovani pisci fentezija redovito skončavaju; njen sf mudro izbegava kompleksnu tehnologiju i više se bazira na psihologiji i spekulativnim krajnostima astronomije, fizike i ponajviše biologije. Uzmimo na primer Winter's King; straobalna priča i čist i čvrst sf, nesumnjivo. Ali ipak, odmah po čitanju ostaviće vam taj dvosmisleni utisak nečeg sasvim fantastičnoj u svoj toj bajkovitoj glazuri. Da se razumemo, Winter's King priča koja se bukvalno ne zaboravlja - ima skoro dve dekade kako sam je pročitala a utisak je i dalje svež kao da je bilo juče - to upravo zbog Ursulinog senzibiliteta u gradnji likova i suptilnoj, krajnje nenametljivoj konstrukcije tragičnog zapleta uslovljenog dilemama i htenjima ljudskosti. Ursula Le Guin je nesumnjivo ne samo jedno od najboljih pera sf-a nego i vrhunski kvalitetan pisac uopšte a to užasno otežava izbor reprezentativne priče.
Stoga ovde sasvim proizvoljno odvajam Nine Lives, verovatno zato što u toj priči Ursula doseže sf onoliko koliko uopšte može ili želi da ostane u srcu žanra.
Dalje, kad smo već pomenuli to posrtanje pred čarima fentezija, (po mom skromnom uverenju, do istog dolazi uglavnom zato što je taj nesrećni fentezi daleko manje zahtevan, da ne kažem poprilično 'lakši' za pisanje i, iz meni krajnje neshvatljivog razloga, mnogo atraktivniji famoznom širokom auditorijumu žanrovskih poklonika) to je svakako podesno mesto da se pomene Anne McCaffrey.
Bila sam klinka kad mi je dopala šaka prva njena priča. U dobrom starom Siriusu, The Ship Who Sang. Gledano unazad, fer je priznati kako to zaista jeste impresivna priča, pod uslovom da je pročitate na vreme, tojest u kasnom pubertetu. Anne je izvukla maksimum iz njene popularnosti, kasnije štancujući nebrojene varijacije i asocijacije na taj naslov. Ništa od svega toga ja nisam čitala, priznajem; dan u kome mi padne na pamet da pročitam nešto o Pernu, Pegazima i zmajevima plasiranim pod naslovima tipa The Girl who Heard Dragons ili Moreta, Dragonlady of Pern biće ujedno i dan u kom ću potražim spas u prozaku.
Do tada, ostavljam ovde Anne McCaffrey sa upravo tom nostalgično prisećanom pričom The Ship Who Sang.
Dalje, ponuđeno mi je par vrlo argumentovanih predloga za spisateljice koje nisam planirala za više no uzgredno pominjanje. Jeda od njih je upravo Anđela Karter; očigledno ima ljudi koji smatraju da se nju ne bi trebalo zaobići. Ima tu za Anđelu i par dobrih argumenata, priznajem, ali moraću najpre da pročitam ponešto od predloženog.
Drugi predlog je Pamela Zoline, meni sasvim nepoznata ali ipak, prevedena i objavljena u istom tom blaženopočivšem Siriusu. Zajedno sa predlogom dolazi i upravo ta njena SF priča, The Heat Death of the Universe.
Da budem iskren, nisam pročitao prethodne četiri strane topika ali samo bih da ubacim svoj glas podrške za Ursulu. Žena je poslednjih petnaest ili dvadeset godina napisala dosta, well, ne baš smeća ali svakako manje zanimljive i više generičke literature ali joj je stuff iz kasnih šezdesetih i sedamdesetih i delom osamdesetih i dalje nekako dobar. Ja sam kao dječarac dosta fanatično čitao i promišljao njene romane iz Hainskog ciklusa i danas su mi to neke od najdražih Sf knjiga ikada pročitanih. Meni se baš dopadao taj lapidarni tretman tehnologija. Ja se ustežem da tekstu pripšem 'ženske' (ili 'muške') karakteristike (sem kad se šalim ili kad hoću da provociram) jer nisam siguran da li uopšte znam o čemu pričam, ali Ursulino odbijanje da se opsesivno-masturbatorski bavi tehnologijom i njeno elegantno korišćenje kao literarnog shortcuta prema nečem interesantnijem (uglavnom prema ljudima sa problemima) je za mene i danas svetao primer kako se piše 'humanistički' SF (i, da ne bude zabune, ja imam u sebi i geeky crtu koja se pali na tvrdi naučni SF Brina ili Benforda ili na gibsonovsko-sterlingovski pankeraj).
I, valjda zbog toga što sam sve to čitao u nežnim pubertetskim godinama, dosta su ti likovi njeni meni ušli pod kožu. Zato mi je valjda kasnije čitanja 'Stalno se vraćajući kući' bilo manje zanimljiv egsersajz jer ova knjiga nije počivala na likovima.
Ali moćno je ono bilo - levičaski, post-hipi, protokomunistički SF koji je ipak bio svestan aveti Staljinizma (nije li baš Ursula napisala esej 'Staljin u duši' koji je Boban objavio u nekom Alefu?) i koji je uspevao da u tom levičarenju nađe empatijsko i humanističko jezgro koje ga je originalno i činilo privlačnim. Zapravo, čitanje Ursule iz tog vremena je meni davalo sličan osećaj onome koji sam imao čitajući Hemingvejeve 'Zbogom oružje' ili 'Za kim zvona zvone' ili koji zamišljam da su ljudi par decenija straiji od mene imali čitajući Orvelovu posvetu španskom građanskom ratu..
Sad sam stariji i ciničniji pa sve to posmatram malko hladnije i pronicljivije ali stoji da je 'Čovek praznih šaka' i dalje jedan od najboljih i najuverljivijih literarnih prikaza anarhističkog društva koga mogu da se setim a da autorka nije navukla proverbijalne ružičaste naočari te je prikazala zajednicu sa svih strana - svetlijih i tamnijih.
I kad smo već kod svetla i tame, Ursula je imala jednu snažnu poetiku. Mislim, 'Leva ruka tame' i 'desna ruka svetlosti', meni je to i danas, posle toliko decenija, kao slika zaista sjajno. Da ne pominjem da roman uspostavlja vrlo interesantan presedan u tretmanu seksualnosti ne samo u SFu već u savremenoj literaturi uopšte. Ne sećam se da je ikada seksualna strast i nagon za reprodukcijom predstavljen sa više žara i tragičnosti u isto vreme. Eros i Tanatos, rajt der, među nama. Vatra i led. Muško i žensko, kakav genijalan tretman dualizama!! Ovaj roman mi je primer onoga što naučna fantastika donosi savremenoj literaturi a što ni jedan drugi književni žanr ne bi umeo da donese. Istina redak primer, ali ipak sasvim dovoljan (uz još po koji) da opravda gomile smeća koje smo decenijama pre i posle čitali, hehehehe.
Pa 'Prostranija od carstva i sporija' - kao slika ovo je gotovo dovoljno da Ursulu Legvin ubrojite u svoje omiljene pisce, a i sama novela je vrlo dobra. Pa 'Svet se kaže šuma'. Novela (i hm, roman) koja je mogla da bude samo a bunch of tree-hugging hippie crap a koja je ispala baš kako treba: tužna, tragična, surova ekološko-humanistička parabola u kojoj gavni likovi čak i nisu 'ljudi' u uobičajenom smislu te reči.
Mada mi je kad se sve sabere i oduzme iz čitavog Hainskog ciklusa najdraži 'Grad Iluzija' zbog toliko moćnog centralnog motiva - glavni junak koji svoj identitet razgrađuje i gradi enebi li pomogao jedan gotovo apstraktan a opet kosmički bitan cilj. **SPOILER SPOILER SPOILER** Kada pri kraju romana on prvo zaboravlja a zatim se priseća svog privremenog identiteta, to mi je bila jedna od najtužnijih a zatim najkatarzičnijih sekvenci u Sfu ikada...
*ENDSPOILER*
Sećam se i nekog posle skupa od četiri duže priče (beše li 'Četiri puta ka oproštaju'?) koje je Živković objavio u Polarisu negde početkom devedesetih (?) a koje su bile nove priče smeštene u Hainski ciklus ali koje su mi, kao i kasniji roman 'Pričanje' bile isforsirani posthladnoratovski protoglobalistički humanizam. Mislim, trudila se ona tu da se dotakne i novih tema a sve da ofarba sličnim političkim bojama ali ili sam ja omatorio pa me to nije dotaklo ili, što verujem da je delimično tačno, je ona omatorila i izgubila dobar deo magije.
I uzgred, treba se setiti i romana 'Lathe of heaven' (izmiče mi kako se zvao naš prevod: beše li 'Nebeski strug'?) kojim je Ursula pokazala da joj filipdikovština lepo ide. Mislim, ovo je bilo opet humanije od samog Dika i za nijansu manje vizionarski, ali i dalje vrlo dobar roman...
Jebote, uopšte ne znam zašto sam sve ovo ispisao.. Izvinjavam se...
Da dodam i ja svoj pocket change, kad se već krenulo o Ursuli. Najdraža mi je njena novela "Prostranija od carstava i sporija", kako zbog priče o empatiji i izlaženju na kraj sa empatskim sposobnostima (meni uvek interesantno), tako i zbog izvesnog Ursulinog poštenja kada piše o muškarcima. Meni su njeni muški likovi uvek delovali pomalo nezrelo, dok u ovoj priči prikazuje muškarca koji sazreva i nauči da izađe na kraj sa svojim problemima - i tu Ursula staje, kao da priznaje da ne zna kako da opiše jedno istinski odraslo muško. Takav je bar moj utisak, a vi me gađajte ako mislite da lupetam.
Što se "Pričanja" tiče, taj roman mi je bio interesantan kao pokušaj da se prikaže tradicionalno versus novo, i prednosti i mane i jednog i drugog. Prilično uspešan pokušaj.
Što se tiče Anne McCaffrey, u potpunosti podržavam odluku da se ne čitaju njeni Pern romani, izuzev u slučaju najcrnje dosade. Pročitala sam prvi od tih romana, i nemam ni najmanju želju da pročitam još neki. Ono je bedno. I dosadno. I besmisleno. Traljav pokušaj da se uklope zmajevi i nauka (bilo popularno nekad, znam), jednodimenzionalni likovi, neinventivna priča (vau, pa oni zmajevima putuju kroz vreme! qpuke ), i ciglo jedno popodne uloženo u osmišljavanje sveta. Smor.
Vidiš, Angel, evo dvadeset i kusur godina čitanja Ursule i sada si ti u jednom kratkom postu meni razjasnila jedan važan detalj u vezi moje naklonosti k Ursuli: nezrelost muških likova. To je za mene uvek bio važan identifikacioni faktor.
Što se 'Pričanja' tiče, kao što rekoh, nisam baš oduševljen ovom knjigim, verovatno najpre zato što pokušava gotovo mehanički da pokrije sve 'političke' teme kojih je autorka mogla da se seti: represivnost revolucionarnog režima (mislim, ovo je čisto istorijski interesantno videti kako se jedan levičar posle dosta godina kritički osvrće na revoluciju), sukob teksta i govornog diskursa kao sukob birokratskog autoritarizma i tradicionalnog, porodičnog, humanističkog primitivizma, mislim, na papiru zvuči dobro ali sve mi to nekako ispalo isforsirano i baš mi je delovalo kao kako-zapadni-intelektualac-zamišlja-situaciju-u-trećem-svetu kind of thing. Da ne pominjem seksualnu orijentaciju protagonistkinje koja je tek ubačena na silu kao neka vrsta instant drugosti i subverzivnosti... Baš mi nije leglo...
Ali zaboravio sam da spomenem 'Čapljino oko' koji iako nije zvanično deo Hainskog ciklusa, deli sa njim poetiku i ton i možda mi je i najdraža Ursulina knjiga uopšte (a zaboravio sam da je spomenem - eto šta znači biti star i braindead). Ovde naučne fantastike ima samo u tragovima, u smislu tehnologije ili neke prevelike naučne špekulacije, čitava knjiga se bavi likovima uhvaćenim u sukob kosmičkih proporcija a koji se svodi na i simboliše kroz antagonizam grada i sela. I ovo može da zazvuči kao instant-simbolika i nezgrapna politička poetika, ali, jebiga, meni je ova knjiga uvek ulazila pod kožu jednim gotovo podtekstualnim, impliciranim jedinstvom između likova i okoliša koje je uspevalo da iznese čitavu naraciju...
Quote from: "Meho Krljic"
(mislim, ovo je čisto istorijski interesantno videti kako se jedan levičar posle dosta godina kritički osvrće na revoluciju),
Zbog toga mi je taj roman drag. Ne smatram ga remek-delom, ali je lepo videti da neko u Ursulinim godinama i dalje uči i u stanju je da menja stavove.
"Čapljino oko" je, ako se dobro sećam, prequel "Grada iluzija", tako da u Hainski ciklus spada koliko i taj roman. Dobre knjige.
Ne sećam se da je Čapljino oko u bilo kom smislu eksplicitno vezano za Hainski ciklus. Ne spominje se ni jedan pojam zajednički hainskim knjigama (ansibl, NAFAL ili FTL brodovi, 'govor uma' pa čak ni sam Hain) i pominju se istorijski događaji na Zemlji koji se nigde u Hainskom ciklusu ne spominju.
Što se tiče 'Pričanja', Ursulino kritičko promišljanje postrevolucionarne represije i 'diktature proletarijata' mi je došlo kao too little too late. Da je tako nešto napisala sedamdesetih godina u vreme vijetnamskih i kambodžanskih užasa bilo bi to žešće i iskrenije. Ovde mi je sve to delovalo kao pogled sa pedesetog sprata zgrade na Menhetnu, informisan CNN izveštajima i intervjuima Nomama Čomskog. U osnovi ispravno ali u krajnoj analizi nedovoljno promišljeno, nedovoljno snažno, nedovoljno informisano... A možda sam i ja samo zaražen virusom srpskog nacionalističkog antiglobalzma pa sve vidim negativno...
@ angel: taj naslov ,,Vaster than empires, and more slow" Ursula je uzela iz Marvelove To his Coy Mistress. To me uvek oduševi, kad tako posredno saznam za neke sporedne autorove naklonosti.
Inače, kako ti se dopao kiberpank pogled na vampirizam?
Quotetaj naslov ,,Vaster than empires, and more slow" Ursula je uzela iz Marvelove To his Coy Mistress
Argh, ako sam ovo negde i pročitao, do danas sam ga potpuno zaboravio. Still, kako dobro korišćenje ove slike da se opiše **SPOILER** razumna šuma.
:wink:
http://www.luminarium.org/sevenlit/marvell/coy.htm
@Meho: Nije snažno ni žestoko, ali mislim da je dobro što uopšte postoji. Dolazi od starije osobe, ipak.
@libeat: I dalje čeka da ga pročitam. :oops: Imam tovar knjiga pored kreveta, i ne znam šta ću pre.
Sviđa mi se pesma, btw.
Heh, zabavan je Marvel, kako se smelo poigrava rimama i slikama. Pogotov poslednja strofa u kojoj se slike intenzivnog nasilja koriste da simbolišu strast & ljubavni zanos. Mada mi je najcitantniji deo u kome kaže da bi mu trebalo po dvesta godina da ispoštuje svaku od njenih sisa. To je erotska poezija monumentalnih proprocija.
Quote from: "Meho Krljic"Quotetaj naslov ,,Vaster than empires, and more slow" Ursula je uzela iz Marvelove To his Coy Mistress
Argh, ako sam ovo negde i pročitao, do danas sam ga potpuno zaboravio. Still, kako dobro korišćenje ove slike da se opiše **SPOILER** razumna šuma.
Zar nije bila razumna planeta? U šumi se samo više osećalo, na početku.
Sad, ne smem da se zakunem na majčin grob, ali čini mi se da je šuma (koja je prekrivala čitavu planetu doduše) bila onaj razumni deo a da je možda čitava planeta bila organizam. Dakle, šuma nešto poput duše planete (još jedna treehugging-hippie-crap poruka courtesy of Ursula LeGuin).
QuoteJebote, uopšte ne znam zašto sam sve ovo ispisao.. Izvinjavam se...
prihvatamo izvinjenje... :)
E pa, ovo je kraj.
Gotovo.
Uslediće verovatno neka vrst kataklizme ili, jebemliga, implozije kosmičkih razmera.
Postao si ko Fipa, Mićo.
Detached.
Removed.
Brrr.
Pa ti si ta koja predlaže "The Heat Death of the Universe", ne ja... :)
slušaj 'vamo.
Uozbilji se.
Krajnje je vreme.
Jebeni hanibal je ante portas!
A Pamelu i priču joj je predložio Bakić.
I Anđelu Karter mi predlaže Bakić.
Šta sad da ja radim kad ispada da je čovek jedini zaiteresovan?
Quote from: "libeat"slušaj 'vamo.
Uozbilji se.
Krajnje je vreme.
Jebeni hanibal je ante portas!
A Pamelu i priču joj je predložio Bakić.
I Anđelu Karter mi predlaže Bakić.
Šta sad da ja radim kad ispada da je čovek jedini zaiteresovan?
Nije jedini, samo napred. :wink:
E pa dobro.
Ako je tako.
Elem, pomenula sam tu 'toplotnu smrt univerza' čisto da vidim da li će kogod prepoznati. Meni je žena potpuno nepoznata. Ta konkretno priča i nije toliko loša, obzirom na godište.
A za Anđelu stvarno ne znam.
Za vikend ima napokon da se odlučim po pitanju priča dvaju superzvezda: Rakuna i Koni.
Ovo ostalo je sve smol fišiz... :(
Kaže se "s obzirom na godište". :cry: A priča je odlična, bez obzira na godište. Njen naslov je poslužio samo kao ilustracija mog trenutnog entropijskog stanja... :x
Generalno, sviđaju mi se priče koje si do sada izabrala... Ali nisam razumeo baš razlog za izbor Nine Lives...
I pomalo si sentimentalna prilikom izbora...
Jedva čekam da vidim šta ćeš izabrati od Connie... :)
BTW: Cannibali su daleko od vrata... Čitaj teoriju haosa... Opusti se...
Quote from: "Mica Milovanovic"Kaže se "s obzirom na godište". :cry:
Ne plači, pribeležila sam. Neću više.
( izbor ,,s" ili ,,sa" mi zadaje uuuužasne probleme pa ja to samo eliminišem. I nema više problema.)
QuoteA priča je odlična, bez obzira na godište. Njen naslov je poslužio samo kao ilustracija mog trenutnog entropijskog stanja...
Ne boj se, ne dam ja da se to desi. :wink:
Quote from: "Meho Krljic"Sad sam stariji i ciničniji pa sve to posmatram malko hladnije i pronicljivije ali stoji da je 'Čovek praznih šaka' i dalje jedan od najboljih i najuverljivijih literarnih prikaza anarhističkog društva koga mogu da se setim a da autorka nije navukla proverbijalne ružičaste naočari te je prikazala zajednicu sa svih strana - svetlijih i tamnijih.
Mda, nekima anarhistički manifest, nekima desničarski pamflet, a nekima jednostavno - dobra književnost...
Mislim, to je jedan od romana koje, kad pročitaš, znaš da više nemaš što dodati, da je sve rečeno, od sada pa do kraja vremena...
Gde ono stadoh...?
A da.
Glede opaske o sentimentalnosti; jeste, ima tu i toga, priznajem. Verovatno čak i namerno; u pitanju je individualni izbor najimpresivnijih priča žena u sf-u. To donekle i podrazumeva upravo sentimentalnost kao takvu, jer čoveku uvek bolje ostanu u sećanju prva dela na koja je naleteo a ne toliko i ona potonja, valjda zato što tad već autora smatramo poslovično dobrim i prevelika nam budu očekivanja.
To o sentimentalnosti je bila pohvala... :)