Juče sam počeo da čitam. Podseća na PLATFORMU sa malo begbedeovskih futurističkih fantazmagorija. To je prvih 50 strana. U svakom slučaju, uživam... :D
izveštavaj kako ide, da znam valja li dati 10 dolara sad odma, ili čekati da dođe u biblijoteku
Igrajući se položajem pisca bez iluzija, mitova, religije i nade, Uelbek postavlja zanimljiva pitanja i stvara uspešne scene. On razotkriva mehanizme modernog društva zasnovanog na manipulaciji, prevari, skandalu, novcu i odsustvu duhovnosti. Inače, za svoju knjigu on kaže da je u osnovi "roman o otudjenim ljudima." Roman je dobro konstruisan, a SF deo je uradjen zanatski. Stil je ravan, jednostavan, bez posebne izražajnosti, što je izbor, oznaka vremena u kome pisac živi.
što rek'o laza ristovski u onom veselom filmu: "šta se, konkretno, dešava?"
Quote from: "Cornelius"Igrajući se položajem pisca bez iluzija, mitova, religije i nade, Uelbek postavlja zanimljiva pitanja i stvara uspešne scene. On razotkriva mehanizme modernog društva zasnovanog na manipulaciji, prevari, skandalu, novcu i odsustvu duhovnosti. Inače, za svoju knjigu on kaže da je u osnovi "roman o otudjenim ljudima." Roman je dobro konstruisan, a SF deo je uradjen zanatski. Stil je ravan, jednostavan, bez posebne izražajnosti, što je izbor, oznaka vremena u kome pisac živi.
sve ovo bi moglo da stoji za ama baš svaku uelbekovu dosadašnju knjigu, s blagim izuzetkom sf-a (mada tragovi balardovskog nadrealnog apokaliptizma i pomerene psiho/pato/logije jasno postoje i u ranijim delima), pa zato, na tragu pitanja g. laze, i ja dodajem: po čemu se (if at all) OVA knjiga izdvaja od prethodnih?
u svakom slučaju, vidim da ima 370ak stranica, što znači –valjda?- MNOGO dobre zabave uz starog namćora...
"Ostrvo" je SF roman o sekti koja članovima obećava besmrtnost kroz kloniranje i tako postaje moćnija od tradicionalnih vera. Svaki od članova, kada predje pedesetu, daje svoj genetski kod i svoju "životnu priču", a potom odlazi u dobrovoljnu smrt. Na osnovu ovih podataka, on biva kloniran kao "novo-čovek". Novo-ljudi u život stižu kao odrasle osobe od 18 godina, žive sami, nemaju mnogo osećanja i ne poznaju seksualnost. Oni čekaju da na zemlju stignu Elohimi, vanzemaljci koji će doneti večnost.
Okosnicu romana čini "životna priča" Danijela 1, odvratnog i očajnog komičara, sklonog alkoholu i mizantropiji. Shvativši da su cinizam i provokacija najbolji način da se zaradi novac i postane slavan, on se bogati praveći filmove i skečeve protiv jevreja, Arapa, žena, staraca, dece... Živi sa lepoticama i često odlazi na grupni seks. Potom, prezasićen, on se interesuje jedino za svog psa i za sektu Elohijanaca. Dve hiljade godina kasnije i posle nuklearne kataklizme, "životnu priču" Danijela 1 čitaju njegovi klonovi Danijel 24 i Danijel 25. Danijel 1, Uelbekov alter ego, u svojoj pripovesti iz 21. veka, ne kazuje samo rasističke i seksitičke viceve, nego daje mišljenje o svim važnijim dogadjajima, a naročito o popularnim medijskim ljudima.
Posle oko 100ak strana, roman deluje dosta maniristički, na tragu PLATFORME. Ali ja volim starog Ulemeka pa je meni to dakle potpuno OK.
Taj SF momenat je više neka alegorija, za sad, nego što je konkretan SF. Ima malo tog revolucionarnog pesimizma koji sam sretao u Begbedeovim kratkim pričama u zbirci PRIČE POD EKSTAZIJEM. Ili NA EKSTAZIJU, ne sećam se tačnog naslova.
Mnogo zanimljiviji deo je prikaz bliske budućnosti u MOGUĆNOSTI OSTRVA, tu ima sjajnih predviđanja i zapažanja.
Jedino što me nervira u deonici koja se bavi dalekom budućnošću jeste pretpostavka da će tehnika za 1000 godina funkcionisatina sličnim principima kao danas.
Ja nekako mislim da u prikazima tako daleke budućnosti treba izbegavati oslanjanje na sadašnja tehnička rešenja. Naravno, ne treba ići ni u neku STAR WARS simboliku i onu varijantu tipa voze svemirski brod ali i dalje piju vodu sa bunara, ali mislim da se ipak neki arhetipovi moraju koristiti za promišljanje tako daleke budućnosti.
Quote from: "crippled_avenger"Ali ja volim starog Ulemeka
što je podsvest sjajna stvar... :twisted:
Ostavi Begbedea. On je zanimljiv je kao hroničar, ali je jako loš pisac. Njegova vsiprenost i duhovitost nikada ne prelazi kafanski štos, te je svako trošenje vremena na njegove škrabotine, zaista besmisleno.
Nisam se setio da prokomentarišem. Dočitao sam ga u bolnici - odličan roman!
ja sam pročito LANZAROTE kao pripremu za OSTRVO.
to je 'samo' novela, i očigledan link između PLATFORME i OSTRVA: ponavlja neke slične motive i situacije (uključujući već pomalo zamorne wish-fulfillment porno-deonice) u apokaliptično-futurističkom ambijentu, i nagoveštava SF momente koji su, kako izgleda, prominentniji na OSTRVU.
deluje nedovršeno, kao skica koju nije uspeo da uklopi ni u jedan od ova 2 romana, a 'šteta da se baci': za uelbek-fanove - zabava, kao i uvek (ali striktno: more of the same); za ostale - može se i preskočiti bez mnogo štete.
Roman se završava rečenicom kojom Ellis završava GLAMURAMU...
Kad je izašao LANZAROTE i za koga...? Inače, na tom ostrvu su neki moji rođaci imali time sharing...
Procitah i ja Mogucnost ostrva. Knjiga je zanimjivija u svojim pojedinim delovima, nego kao celina. U principu mi nije bilo preterano stalo "sta ce se desiti na kraju", zapravo je prica samo izgovor za Uelbeka da iznosi svoja razmisljanja koja jesu zanimljiva. A, sto se tih misli tice, jako mi je smetalo njihovo ponavljanje, posebno kad je rec o temi starosti, starenja. Shvatam da to jeste glavna tema knjige i u pojedinim njenim delovima zaista ume da pogodi coveka, pritisak koji junak oseca zbog neminovnosti starenja je vrlo autentican, ali, brate, na nekim mestima, ume da udavi od ponavljanja. Prosto, shvatis u jednom momentu o cemu je rec, u drugom te emotivno pogadja stanje junaka, ali u trecem prosto to pocnes da shvatas kao neku vrstu kuknjave i vec pocinje da te nervira. Dodje ti da vices na tog junaka, ajde, brate, promeni pravac ili idi dodjavola. Ono sto me posebno pogodilo dok sam citala knjigu i sto mislim da je jedan od njenih jacih atributa jeste bespostednost sa kojom pisac tretira gl. junaka, ima tu par epizoda u kojima ti stvarno bude neprijatno zbog junaka, bude ti tesko sa onim sto pisac opise, prosto to su neke situacije koje ja ne bih ni u svoj dnevnik smela da napisem, jer me sramota, jer se gadim nekakve uzasne slabosti koja je u tim situacijama nastupila. Uelbek je negde nasao snagu da to opise, a da ne ode u potpunu mizantropiju, sve vreme odrzava i sentimentalni ton, ljudskost junaka, sto ti ne dopusta da se distanciras i odbranis od njegovih emocija. U stvari, prva rec koja mi pada na pamet kojom bih okarakterisala knjigu je da je potresna. Meni je, inace, i dalje Platforma najbolja od tri Uelbekova romana koja sam procitala. I da, pesma koju junak napise na kraju i gde se pominje, cini mi se jedini put, naslov romana je divna.
Čitao sam od Uelbeka (ili Velbeka) 'Elementarne čestice' i možda po prvi put ozbiljno razmišljao o tome da prekinem sa čitanjem. To jest, kada sam negde na sredini romana čeprkao malo po internetu i našao njegov tekst 'To Stay Alive, a method.' Ovo sve naravno ide u korist romana, jer sam nastavio i proveo se đavolski.
Na netu sam takođe našao recenziju neke žene koja jednu od najvećih prednosti 'Čestica' pretvara u glavnu manu dela. Za nju je to previše nihilistički, nema izlaza, srećnog kraja... ''Koja je poenta čitanja ove knjige ako nema nade, ako su likovi od samog početka osuđeni?'' Pretpostavljam da od knjiga očekuje neku vrstu help yourself efekta, pa je trokirala jer nije mogla da se sa Uelbekom životoafirmiše. Zatim poteže Kafkinu 'Metamorfozu' i prebacuje mu to što Mišel kao da nije ljudsko biće, dok Kafkin lik ostaje do kraja čovek zarobljen u telu bube. Izgleda da nije pročitala epilog i totalno pomešala poruke ova dva dela. Verujem da je i sa Kamijevim strancem imala ozbiljnih problema. Meni je taj neljudski faktor možda i najviše prijao, a posebno kada se koristi pomalo naučnim stilom prilikom opisivanja (odličan deo gde stručnom terminologijom objašnjava sve faze raspadanja ljudskog tela, da se naježiš). Sa ovim zna da pretera i ubije u pojam. Pored te hladnoće ima i neke istinski potresne epizode. Takođe sam se na nekoliko mesta osećao nelagodno, kao da me je sram glavnih likova. Neprijatnost dolazi kada shvatimo da postoji određeni deo nas u svemu tome. Uelbek uspe da zarobi na papir sve one najcrnje misli koje nam letimično prođu kroz glavu, nad kojima nemamo petlje da se zadržimo. Radnja mu i nije toliko bitna pa je podređuje svojim refleksijama. Primer ovoga je i čitav Brunov odlazak u ono odmorište koje služi kao povod za socijalnu kritiku. Sve što proističe iz njegovog odlaska (glede radnje) je moglo i na bilo koji drugi način da se ostvari, potpuno svejedno. A sa njegovim razmišljanjem sam se ili slagao ili čupao kosu (jer nisam isprva postao svestan ironije kojom se koristi). Pretpostavljam da se ovo može nazvati naučnom fantastikom, jer je ona pristutna (u pravom smislu te reči) jedino u epilogu. Prosto volim kada žanr prirodno ispliva iz dela, mada je mogao još malo da poradi na tome.
http://www.imdb.com/title/tt0926764/
Quote from: "crippled_avenger"http://www.imdb.com/title/tt0926764/
lele, pa dal on ovo ozbiljno treba da režira, ili je 'vest' još uvek jedan od onih trač-fartova koji se prime na imdb-u iako nemaju nikakvu realnu potporu?
...dok čekamo, nešto ipak opipljivije- na programu ovogodišnjeg FESTA, nemačka ekranizacija ELEMENTARNIH ČESTICA
"Ostrvo" će početi da se snima ove godine. Uelbek je scenarista i reditelj, a glavnu ulogu igra Benoa Mažimel. Čitava priča je bila nesigurna zbog Uelbekovog džapanja sa izdavačkom kućom "Hachette". Najzad se došlo do kompromisa, te će produkciju udruženo da rade "Hachette" i "Mandarin films". Film će se snimati u Francuskoj, a budžet je 6 miliona evra.
Dobro, ljudi, na kom ste jeziku citali Uelbeka. Ja sam upravo zavrsio Elementarne cestice i Mogucnosti ostrva i sve vreme sam nagadjao sta je pisac zaista hteo da kaze. Ovo je katastrofalno. Pogotovu Elementarne cestice... Da li je moguce da neko ko se usudi da prevodi Uelbeka toliko nema pojma ni o cemu...
Čuj, Mićo. Ja sam Uelbeka čitao na francuskom, te je neophodno dodati da on nije neki stilista. Uelbek je vešt pisac, ali je još veštiji prodavac. Pravi skandale da bi prodao više, ali ima još jednu tehniku, koja je pravi književni populizam. On u knjigama javno kaže ono što ljudi "ne žele sami sebi da priznaju". Pijačne istine, ali vešto izmešane sa promišljenim i ne tako lošim stvarima. On se trudi da održi status pisca glavnog toka, ali i estradne zvezde. I uspeva mu, za sada.
Znas, tragicno je kad se francuska knjiga prevodi sa engleskog kao da u Srbiji ne postoji prevodilac sa francuskog... Tragicno je sto svako moze da prevodi... Tragicno je sto ne postoji korektura...
Francuska knjiga se prevodi sa engleskog jer je jeftinije naći nekog ko ume da odglumi ulogu prevodioca sa engleskog. Takodje, košta manje. Znači, izdavača boli dupe šta radi, važno je šta će da zaradi. Potpuno u duhu vremena, a rekao bih i skroz uelbekovski. On je nedavno prešao kod drugog izdavača, a transfer mu je plaćen milion evra.
Quote from: "Mica Milovanovic"Znas, tragicno je kad se francuska knjiga prevodi sa engleskog kao da u Srbiji ne postoji prevodilac sa francuskog... Tragicno je sto svako moze da prevodi... Tragicno je sto ne postoji korektura...
Ovo mi upade u oko - pa to je nedopustivo. Tog izdavača treba bojkotovati i izvrgnuti javnoj kritici.
Izdavač je "Plato". Aleks, očekujem da spremiš molotvljeve koktele i da osvetiš francusku savremenu prozu, onako kako nalže vekovno srpsko-galsko bratstvo. ça ira, ça ira, ça ira...
Quote from: "Cornelius"a transfer mu je plaćen milion evra.
E! Koliki su njegovi tiraži?
300 do 500 hiljada.
Boli ga ćoše.
Ma, to i on sâm kaže.
Press sluzba FESTa razaslala ovaj promotivni intervju povodm ELEMENTARNIH CESTICA:
Intervju sa Oskar Roehlerom, režiserom filma Elementarne čestice
Radnja filma ,,Elementarne čestice" prati polu-braću Majkla i Bruna. Njihova jedina zajednička tačka je njihova majka koja ih je obojicu zapostavila radi bezbrižnog džet set života, dajući ih na čuvanje babi i dedi. Majkl postaje introvertni pasionirani molekularni biologičar, dok Bruno robuje svojim fantazijama plaćanja seksualnih usluga.
Sve se menja kada njih dvojica, sad već sa trideset i kusur godina, pronađu ljubav. Majkl obnavlja vezu sa Anabelom, devojkom iz svog detinjstva, dok Bruno upoznaje Kristijan, koja deli njegove seksualne opsesije. Iako izgleda de je sreća napokon na njihovoj strani, surovim obrtom sudbine obe njihove žene postaju naprasno bolesne. Šokirani, Bruno i Majkl su u rascepu, da li da ostanu u veoma teškim vezama ili da se vrate svojim usamljeničkim životima.
Često ste poređeni s Majkl Huelbekom, autorom romana ,,Elementarne čestice". Da li vi pronalazite neke sličnosti?
- Čitajući Huelbekov roman osećao sam se kao da sam otvarao predivan poklon. Ne bih nikada mogao da napišem tako nešto. Ali postoji jaka veza između nas. Imamo sličan smisao za humor i slično se ophodimo prema ljudima. I naši životi su imali paralele, obojicu su nas podizale bake. Huelbek piše o generaciji svojih baba i deda sa neobičnim saosećanjem.
Ovo je prvi put da ste snimili film koji niste sami napisali. Da li ste snimili film ,,Elementarne čestice" kao reakciju na to koliko vam se svidela knjiga?
- Definitivno. Kada sam završio sa čitanjem i spustio ovu knjigu, znao sam da je ovo roman koji bih voleo da sam ja napisao. Huelbek je uspeo da kompresuje u jednu knjigu 200 godina istorije vrednosti Zapadne Evrope. Njegovo mišljenje je da međuljudski odnosi i osnovne ekonomske potrebe i uslovi polako idu nizbrdo zbog toga što su ljudi okrenuli leđa religiji, samo voženi glađu za znanjem i naučnim istraživanjem. Međuljudski odnosi i veze su po njemu postale neprohodne džungle.
Brunov lik mi je bio vrlo intrigantan jer poseduje sve grehove koje čovek može da ima. On je takođe odbačen od majke kada je bio mali, što je nešto sa čime i ja mogu da se identifikujem.
Kako ste uspeli da napravite film od komplikovanog materijala kao što je ova knjiga?
- Odmah smo znali da film ne može da korespondira sa knjigom na bukvalnim i direktnim osnovama. Snimili smo film podeljen u dve ljubavne priče, u kojima su dva brata. Pokušali smo da presečemo i upadnemo u najzanimljivije delove tih veza. I tako smo došli do novog koncepta, gde su nam trebale slike iz prošlosti kako
bi pokazali braću u ranoj mladosti.
Kako poredite ovaj sa svojim drugim filmovima?
Uradio sam dosta ozbiljnih fimova i ne bih da se ponavljam. Želim da učinim publiku srećnom, da im dam snagu i hrabrost. U današnje vreme, najveći izazov je prikazati ljudsku nesreću sa blagim dodirom crnog humora i učiniti publiku zadovoljnom.
Kako je bilo raditi sa Bernd Ejšingerom po prvi put?
Osetio sam se skroz opušteno sa njim i njegovim viđenjem umetnosti, verovatno zato što je on pasionirani sineasta koji govori jezikom filma. On može da projektuje knjigu na platno vođen samo svojim instinktima. Ne znam nikoga u Nemačkoj ko tako brzo može da razume semantiku filma. On takođe dolazi iz klasične škole filma.
Kakav film može publika da očekuje?
Koncentrisali smo se na priču o dva brata. Sukobili smo njihova dva, vrlo različita načina života. Na kraju, ovaj film je melodrama o pravim ljudima a ne neka teorijska socijalna kritika. Od Bernda sam naučio jednu stvar, a to je da nikada ne treba podilaziti publici.
Slični ste sa Huelbekom, obojica volite da provocirate, zar ne želite da vas ljudi vole?
Naravno. (smeh) Želim da me svi vole!
Majkl Huelbek :roll:
Pa kad mogu da prevode francuski roman sa engleskog, što ne bi mogao da se zove Majkl...
Čisto za razonodu, evo jednog od prevodilačkih bisera iz druge (bolje prevedene) knjige Mogućnosti ostrva:
"Kompleksno ulančavanje proteina koji sačinjavaju nuklearnu opnu kod primata..."
BTW, ima li negde u Beogradu da se kupi Platforma?
Quote from: "Mica Milovanovic"
BTW, ima li negde u Beogradu da se kupi Platforma?
Pretpostavljam da si pronašao u međuvremenu, ali ipak: video sam Platformu pre neki dan u Beopolisu (Clio,
prevod sa francuskog), ni cena nije bezobrazna kao kod Platoovih izdanja - ispod 500 kinti, ako se dobro sećam...
Inače, pazario sam El. čestice radi upoznavanja sa Uelbekom, za sada nisam zadovoljan, ali tek sam počeo.
....PLATFORMA se, kao i sva ostala CLIO izdanja, moze najjeftinije pazariti u samom Cliju, Zmaja od Nocaja 12, pored robne kuce Euromode, preko puta Mandiceve ex-Kuce umetnosti, na prvom spratu, sa 30% popusta na knjizarsku cenu, dakle oko 378 dinara( cena u knjizarama je manje-vise 540 dinara), a za razliku od CHESTICA i PROSHIRENJA... prevod je bash,bash dobar....
Quote from: "ginger toxiqo 2 gafotas"....PLATFORMA se, kao i sva ostala CLIO izdanja, moze najjeftinije pazariti u samom Cliju, Zmaja od Nocaja 12, pored robne kuce Euromode, preko puta Mandiceve ex-Kuce umetnosti, na prvom spratu, sa 30% popusta na knjizarsku cenu, dakle oko 378 dinara( cena u knjizarama je manje-vise 540 dinara), a za razliku od CHESTICA i PROSHIRENJA... prevod je bash,bash dobar....
Thanks for the tip.
...i gotovo celokupan Mishima, sa izuzetkom Nolitovog Zlatnog paviljona, kroz izdanja kuca Esotheria i AED Studio, je do srpskog doshao preko engleskog jezika!!!
...ako je za neku utehu, nashi izdavachi su to zapatli od hrvatskih kolega kod kojih je ova nakaradna pojava dobila endemske razmere!
Magazin
Michel Houellebecq - Paulo Coelho liberalnih hrvatskih intelektualaca
Piše: Miljenko Jergović
--------------------------------------------------------------------------------
Uoči dolaska Houellebecqa u Hrvatsku, Miljenko Jergović francusku književnu zvijezdu optužuje za konformizam.
Zamislite pisca koji prezire književnost, ne drži do umijeća pisanja, likovi su mu u funkciji ideja koje zastupa (nešto kao u klasiku sovjetske literature "Kako se kalio čelik"), bez ikakve karakterizacije i nijanse između osobe A i osobe B, za razliku od kolektiviteta, koje opisuje strasno, ali opet sasvim plošno, skoro uvijek s mržnjom, zasnovanom na dva ili tri stereotipa. Žene su po prirodi stvari neduhovite, Kinezi su lukave misleće životinje a ne ljudi, Mongoli su pijanci, fizički nalik djeci s Downovim sindromom, mlađarija je bezosjećajna i pokvarena, imigranti su prljavi i zli...
Ali ni žene, kao ni Kinezi i Mongoli, nikada se ne individualiziraju, jer takvome piscu to i nije nužno: njegova strast je pornografska na način primitivnog balkanskog kamiondžije, koji zna samo za opću pičku, čija mu fotografija visi u kabini, i za općeg neprijatelja, recimo Kineza puta milijardu i dvjesto milijuna primjeraka. Eto, otprilike takav pisac je Michel Houellebecq.
Zločesta mama
Njegova publika uživa u tvrdnjama kako je Houellebecq šokantan i kontroverzan, provokativan i subverzivan, ali on je, zapravo, vrlo šik, monden i dopadljiv. Nijedna njegova ideja - a ni o čemu se u njegovim romanima i ne može govoriti osim o idejama - nije u suprotnosti s prevlađujućim društvenim ukusom i poželjnim sustavom vrijednosti. On je neprijateljski raspoložen prema konzumerističkoj civilizaciji, što je, pak, svojstveno svakom pravom intelektualcu - taj se redovno srami odlaska u supermarket. Tvrdi kako je nemoguća komunikacija među ljudima, što je već opće mjesto u diskursu školovanijih žitelja megapolisa. Na vlastitome primjeru dokazuje kako svaki čovjekov problem počinje od majke, što je također notorna stvar, budući da će se suvremeni intelektualac, pogotovu ako ga zamišljamo iz hrvatske perspektive, načisto posramiti ako mu je mama išla na roditeljske sastanke, nutkala ga sirupom protiv kašlja i ribljim uljem, popravljala mu ovratnik na đubretarcu i ako mu je, sve u svemu, bila najobičnija mama iz romana Mate Lovraka.
Naš intelektualac omamljen je mamom koja je bila bezosjećajna kučka, žudi i on za jednom takvom, koja će mu biti doživotna frustracija, moralni i književni motiv, njegov herojski intelektualni PTSP. Također, našem se hrvatskom intelektualcu silno dopada Houellebecqova seksualna devijantnost. To je ono što čovjeka oslobađa, pogotovu ako se bavi književnošću i društvenim znanostima, pa je često u kontaktu s mladim pjesnikinjama, kritičarkama i plahim studentesama, koje u njemu vide svoga boga. Dok u boljem zagrebačkom restoranu svojom oznojenom tjelesinom priječi žrtvi da pobjegne glavom bez obzira i stišće je uza zid na kojem visi Kristuš i drvene ploče s nekakvim kaptolskim štatutima, on joj, onako mladoj i nevinoj, svjedoči kako iza Houellebecqovog manijakalnog kopulacijskog kompleksa stoji jak intelektualni i književni rezon. Vremena su okrutna i prljava, pa su nam takva i udvaranja. Osim toga, ispod je postmodernističke razine snubiti frajlice na livadi, uz Cesarićeve stihove i zuj pčelica. Ne znam, možda na isti način za općenjem žude i njegovi pariški i rimski kolege, ali njih nisam gledao svojim očima, niti sam Houellebecqa čitao na francuskom ili talijanskom.
No, ne bismo o ovome piscu i njegovoj publici progovorili ni riječi da se sve završilo na okrutnoj mami i usputnome jebuckanju. Ali što to naše liberalne i slobodnomisleće intelektualce, uglavnom sve same gromade, koje su se u stanju odroniti na svaku temu koja se tiče ljudskih prava i evociranja Tuđmanove diktature, toliko uzbuđuje i oduševljava u Houellebecqovoj mržnji prema Kinezima i imigrantima? Evo, već ih možemo čuti kako spremno odgovaraju da tu nikakve mržnje nema, nego je tek riječ o provokaciji na temu političke korektnosti. Naime, slavni se Francuz i u njihovo ime pobunio protiv terora slatkorječivoga govora o raznim manjinama, zbog kojega crnca ne smijemo nazvati crncem, niti smijemo reći da Arapi prirodno smrde. Intelektualna sloboda podrazumijeva subverzivnost u odnosu na svaku dogmu i otpor svakom društvenom diktatu, pa je tako i politička korektnost jednom morala doći na red.
Nova sloboda
Tim povodom Michel Houellebecq izazvao je skandal ustvrdivši kako je islam najgluplja religija na svijetu. Zbog te izjave su ga tužili neki francuski muslimani, pa se poveo i nekakav sudski proces, u kojem slavni pisac protiv sebe ima brojem znatnu, ali utjecajem posve nevažnu skupinu očajnika. Kao da su Židovi u Parizu trideset i neke tužili kakvog Houellebecqova predšasnika jer je vrijeđao judaizam. Lako je pretpostaviti da će, barem u Francuskoj, sud presuditi njemu u korist. A kako Houellebecq i nije pisac kojega bi se čitalo i prevodilo izvan zapadnoeuropskoga kruga, invektiva o islamu samo će mu povećati popularnost.
Ljudi uživaju u slobodi stečenoj nakon Jedanaestoga rujna, jer ta sloboda, prvi puta nakon pedeset i nešto godina, podrazumijeva pravo na mržnju. Antiislamizam, čiju je mondenost Houellebecq munjevito prepoznao, postao je savršen supstitut za antisemitizam, bez kojega su, kao bez nekog važnog tjelesnog organa, europski građanski intelektualci morali živjeti nakon holokausta. Kada su im George W. Bush i Osama bin Laden vratili pravo na mržnju, oni kao da su skinuti s polustoljetne dijalize, pa su se sad rastrčali i raspisali na sve strane, nastojeći nadoknaditi propušteno. A toliki su u međuvremenu život proživjeli i umrli, bez utjehe u mržnji i prava na nju.
Houellebecq nije vođen islamofobijom, niti islamofobija uopće i postoji među zapadnim intelektualnim svijetom. Islama, muslimana, Arapa plaše se obični građani, oni koji su se ranih tridesetih, možda, plašili Židova, ali intelektualna elita svoju mržnju živi bez ikakvoga straha. Na njihovoj su strani snaga, moć i mržnja koja je napokon dobila pravo građanstva. Pritom je zamamno što su muslimani, ne samo u doktrinarnom i svjetonazorskom smislu, nego i kao socijalni autsajderi, tako slični onim davnim i iščezlim europskim Židovima. Kršćanstvo je samo vjera, a islam i judaizam su istovremeno način života i svjetonazor.
Pritom, radi se o bolno sličnim svjetonazorima i skoro identičnim religijskim uputama za svakodnevicu, pa kada se neki francuski kreten, recimo Houellebecq, grozi nad muslimanskim običajima, on vjerojatno dobro zna da iste, ili barem vrlo slične običaje, imaju i Židovi. Stoga je i njegova mržnja dvostruka, jer on mrzi i onoga čije ime ne smije spomenuti. Suvišno je i reći da Michel Houellebecq niti u jednome svom romanu prevedenom na hrvatski nije izrekao ružnu riječ na račun židovskoga kolektiviteta. On zna da to nije šik i mondeno. Ali kao i mnogi antisemiti postmodernoga doba, za Židove će reći kako su najpametniji narod.
To je onaj prividni filosemitizam, karakterističan i za naše fašiste, koji svoj rezon nalazi u odnosu izraelskih vlasti prema Arapima i općenito prema ljudskim pravima drugog identiteta. Houellebecq će Židove smatrati pametnima dok god neki od njih budu ubijali baštinike najgluplje i najopasnije religije.
Za sve je kriv Kuran
Ali kako je Houellebecq došao do toga da je islam najgluplja i najopasnija religija na svijetu? Vrlo jednostavno: kaže da je nedavno čitao Kuran i da je tamo pročitao nalog za ubijanje i terorizam. Dakle, zamislite tog bilmeza, koji ima probleme s mamom i s Mongolima, kako ulazi u knjižaru, kupuje svetu knjigu islama, pa je preko vikenda čita na svome seoskom imanju i u ponedjeljak gradu i svijetu otkriva svoje intelektualno otkriće na temu islama. Istina, on je sličnu dijagnozu već pročitao u novinama, pa bi se moglo reći da se samo priključio krdu francuskih i europskih novinara, orijentalista, književnika i filozofa, koji, svaki na svoj način, otkrivaju da je svakome pojedinom muslimanu, i svim muslimanskim narodima, zločinstvo upisano već u Kuranu. U svojim interpretacijama, krivim i tendencioznim citatima kuranskih ajeta i sirovim lažima, takvi, evo, već petu godinu od Kurana pokušavaju načiniti Protokol Sionskih mudraca i prosto je nevjerojatno s kakvom se blagonaklonošću to diljem Europe prihvaća.
Naravno, Kuran ima itekakve veze s islamskim terorizmom, kao što Hegel i Marx imaju veze s Gulagom, a svi masovni zločini Europljana do 1789. s Biblijom. Kuran s islamskim terorizmom ima veze koliko i sekulariziranje Zapada s nacizmom i fašizmom, a liberalna demokracija s američkim koncentracijskim logorima u Guantanamu i diljem Europe i svijeta. Nije problem u Starome zavjetu i Talmudu pročitati nagovor na izraelske zločine nad Palestincima. Napokon, krivotvorenje Protokola Sionskih mudraca, i podmetanje te najstrašnije teorije zavjere našega vijeka, bilo je zasnovano na istoj vrsti čitanja kojom se služi Michel Houellebecq. Samo što se on izrazio aforizmom, a ne protokolom.
Strah od Istoka
Postoji jedna vrsta hrvatskoga intelektualca koji je neobično otvoren i spreman na ovakva čitanja. Elegantan, frankofon, lirski i pjesnički raspoložen, u pravilu liberal, vješt je da satima drvi o postmodernizmu, zgrožen je nad prilikana na hrvatskoj kulturnoj sceni, prezire knjige koje se lako čitaju, ali i one za koje je potrebno nekakvo predznanje, cijenjen je u gradskim strukturama i ponosan na to što ga nacionalisti stalno nekog vraga sumnjiče, on je najčešće nosilac spomenice otpora Tuđmanovoj diktaturi.
Istina, nitko ga u to vrijeme nije primjećivao u njegovome opiranju, ali zna se što u svakom pokretu otpora predstavljaju ilegalci. On je, skupa sa svojim kolegama, ilegalno mislio i govorio protiv Tuđmana. Danas mu je Michel Houellebecq ono što je manekenkama, domaćicama, nogometašima i normalnome svijetu Paulo Coelho: omiljena lektira koju drži na vidnome mjestu dok se slika za novine, ima je ispred sebe na stolu - dok sam sjedi u kavani i vreba žrtvu, ta knjiga njegov je socijalni amblem, na koji je u svakom smislu ponosan. Michel Houellebecq znak je intelektualnog, seksualnog i moralnog statusa, element visokoga urbaniteta, kao Cibonin toranj i maksimirski stadion. Houellebecq je afrodizijak za prigradske fantazije mladića i cura odraslih u neožbukanim jednokatnicama hrvatskih predgrađa, bez građevinske i lokacijske dozvole. On je talon za direktan plasman među sredovječno i nadrkano književničko građanstvo naše metropole, među one o kojima se javno ne smije ništa loše reći, jer bi ti mogli jednom zatrebati. A takvi nikad ne zaboravljaju.
Oni se drže zajedno, premda stalno romore jedni protiv drugih. Njihove čežnje vazda putuju prema zapadu, a istoka se plaše, jer ga ne poznaju. Oni iskreno vjeruju da u Istanbulu postoje tipovi koji će tebe, muškarčinu, silovati ako se kasno noću vraćaš u hotel, pa stišću guze čim pomisle na Tursku. A Turska im je od Bihaća, sve negdje do pod Peking i Šangaj.
Nitko ga ne razumije
Michel Houellebecq je sa svojim kolektivističkim fiksacijama i mržnjama, koje se ovih sezona nose po Parizu, idealan pisac za tu vrstu ljudi. Istovremeno Nikolaj Ostrovski, Paulo Coelho i profesor naše žalosne palanačke filozofije. Znate ono: koji bi ja klinac razumijevao druge ljude, kada ni mene nitko ne razumije! Lijepo je što će nam, akobogda, krajem mjeseca u goste doći netko koga ne razumiju, pa ni on ne želi razumjeti druge. Ako ništa drugo, možemo razmijeniti tužna iskustva s mamama.
Koprofagija je također nekakva ideja i mogući intelektualni stav, ali govnožderstvo ipak nije preporučljivo. Osim što zna biti škodljivo, nije ni ukusno, čak ni kao širenje područja borbe. Ali tko zna, možda jednom uđe u modu...
na žalos, ovaj baja je u pravu više nego što bih voleo, bar što se tiče ulemekove popularnosti i (donekle) razloga za nju; u pravu je, u priličnoj meri, i za njegove kvalitete kao pisca (teme, likovi, dijalozi, stil...); ipak, javlja mi se da je polit-korektno-liberalno-čovjekoljubiva apologija islama kod autora ovog texta nepromišljena i neutemeljena, a ulemek je površno 'povezan' sa antisemitizmom, i tako na lak i jeftin način osuđen i etiketiran (kao kad neki drugi za svaki veći zločin viču – 'genocid!', a za svaki zatvor – 'koncentracioni logor!'), dakle, jeftinom ready-made asocijacijom on ulemeka optužuje za nešto za šta ga, po meni, ne treba optuživati već hvaliti.
E, ljudi, sa zakašnjenjem hvala na tip-ovima.
Nažalost, nekako su mi promakli.
U međuvremenu sam bio u Zagrebu i kupio hrvatsko izdanje... :(
Meni je taj Jergovic vrlo antipatican. Citala sam intervju koji je dao za Vreme i tamo se nesto slicno prenemagao. Ne znam kolko njegov sud o tome da li pisac pravi likove koji su samo drzaci za ideje, vredi, kada je, medju svoje omiljene pisce ubrojao Marka Vidojkovica. Bice da mu se, za razliku od Uelbekovih, ideje kojima Vidojkovic puni svoje krpene lutke, vise dopadaju. Isto tako, reci da je citanje Uelbekovih knjiga pomodni hir i znak da si kul, a navesti kao omiljene pisce Srbljanovicku, Vidojkovica, Valjarevica i Milenu Markovic (i to Milenine pesme?!), dakle sam kajmak kojim se maze urbana, kul, angazovana domaca elita, bas i ne preporucuje Jergovica za kriticara salonskih fenomena. Da bi izdvojio te pisce, dovoljno je da odes na b92 i vidis ko sve ima blog.
Quote from: "otaku"Meni je taj Jergovic vrlo antipatican.
OT:
nije mi antipatican :lol:, a mislim i da odlicno pise.
citala sam Sarajevski Marlboro, Insallah Madona Insallah & Buick Rivieru i meni je to sasvim dobro. prija.
Ja nisam čitao njegove romane, ali sam, kao i Otaku, čitao intervjue, i zaista mislim da nešto sa njegovim vrednosnim sudovima nije baš kako treba. Mislim da u njegovom odnosu prema srpskom književnom establišmentu ima mnogo "serdarsko-vojvodskog" sindroma, što ga u mnogome diskvalifikuje kao realnog procenjivača... Meni svako ko pomene Vladimira Arsenijevića kao važnog srpskog pisca odmah postaje sumnjiv (da ne kažem neku goru reč)...
Ej, kaži !!!
Quote from: "Mica Milovanovic"Ja nisam čitao njegove romane, ali sam, kao i Otaku, čitao intervjue, i zaista mislim da nešto sa njegovim vrednosnim sudovima nije baš kako treba. Mislim da u njegovom odnosu prema srpskom književnom establišmentu ima mnogo "serdarsko-vojvodskog" sindroma, što ga u mnogome diskvalifikuje kao realnog procenjivača... Meni svako ko pomene Vladimira Arsenijevića kao važnog srpskog pisca odmah postaje sumnjiv (da ne kažem neku goru reč)...
meni nekako niko nikad nije sumnjiv, pa cak i kad iznosi stavove koji su u potpunoj suprotnosti s mojim. :wink:
sto se tice jergovicevog pisanja, tesko da je to sad epohalno delo koje coveka tera da razmislja o njemu mesecima posle citanja (a ko danas pise tako?), ali je jako pismeno, duhovito i povremeno umereno pateticno.
mislim da on i nenad velickovic imaju dosta slicnosti, s tim sto je jergovic, za razliku od velickovica, bio na famoznoj SS zurci isidore bjelice. :wink:
Ma, kako to da ti "niko nikad nije sumnjiv"?
Svako je sumnjiv dok se ne dokaže suprotno... :)
Quote from: "otaku"Meni je taj Jergovic vrlo antipatican.
Meni ide na živce. Skriboman jedan.
Quote from: "Bab Jaga"Quote from: "otaku"Meni je taj Jergovic vrlo antipatican.
Meni ide na živce. Skriboman jedan.
nemojte da coveka dezavuisete po tome na koje zurke ide i kakvi su mu drugi textovi, nego kritikujte, ako umete, ovo sto je OVDE, o uelbeku kazao.
Quote from: "Ghoul"
nemojte da coveka dezavuisete po tome na koje zurke ide i kakvi su mu drugi textovi, nego kritikujte, ako umete, ovo sto je OVDE, o uelbeku kazao.
pa ja nemam sta da kritikujem posto mislim vrlo slicno o uelbeku i njegovom pisanju kao i dragi miljenko.
jos odavno sam na istom ovom forumu rekla da mi je uelbek u istoj ladici kao i paulo koeljo.
ali, ja to strogo s laickog point of vjua.
Quoteali, ja to strogo s laickog point of vjua
To jest mog. A ja o Uelebeku sve najlepše mislim jer se u jedinoj njegovoj knjizi koju sam pročitao pojavljuje sasvim dovoljna količina pornografskog za moj ukus.
Quote from: "Meho Krljic"
To jest mog. A ja o Uelebeku sve najlepše mislim jer se u jedinoj njegovoj knjizi koju sam pročitao pojavljuje sasvim dovoljna količina pornografskog za moj ukus.
to ni ja ne sporim.
:lol:
Imam utisak da bismo se u stvarnom životu lepo slagali :lol:
xrofl
Quote from: "Ghoul"nemojte da coveka dezavuisete po tome na koje zurke ide i kakvi su mu drugi textovi, nego kritikujte, ako umete, ovo sto je OVDE, o uelbeku kazao.
Prvo što sam pročitala od Uelbekovih knjiga bila je ona o Lovecraftu, i zato ne dopuštam da ga neki wannabe veliki pisac stavi u istu rečenicu s Koeljom. xuss
Quote from: "Bab Jaga"Quote from: "Ghoul"nemojte da coveka dezavuisete po tome na koje zurke ide i kakvi su mu drugi textovi, nego kritikujte, ako umete, ovo sto je OVDE, o uelbeku kazao.
Prvo što sam pročitala od Uelbekovih knjiga bila je ona o Lovecraftu, i zato ne dopuštam da ga neki wannabe veliki pisac stavi u istu rečenicu s Koeljom. xuss
BRAVO, BABA! TA MU I JESTE NAJBOLJA!
Imam utisak da bi se Ghoul i Baba u stvarnom životu...
...lepo slagali.
Jako puno vrijemena ti je trebalo da doneseš ovaj zaključak. :lol:
Ma, sad sam ga samo izrekao da se uklopi u opštu današnju temu koja se provlači na forumu.
Quote from: "Ghoul"Quote from: "Bab Jaga"Quote from: "otaku"Meni je taj Jergovic vrlo antipatican.
Meni ide na živce. Skriboman jedan.
nemojte da coveka dezavuisete po tome na koje zurke ide i kakvi su mu drugi textovi, nego kritikujte, ako umete, ovo sto je OVDE, o uelbeku kazao.
pravo da ti kazem, nemam pojma sta znaci postmoderni antisemita.
Lilit, ja zaista ne vidim kako bi se mogla povući paralela između Koelja i Uelbeka, ako zanemarimo neku veštačku popularnost kod određenog tipa publike o kojoj Jergović govori, a koja sasvim sigurno postoji... Po tome bi se i Hese, i Haksli i još desetine pisaca mogli diskvalifikovati...
Po meni se vrednost nečega mora posmatrati nevezano od toga da li je pisac svesno ili nesvesno upao u neki socijalni milje koji ga podržava ili ne...
Paralela izmedju Koelja i Uelbeka moze da se izvuce kroz njihovu povrsnost, maskiranu u duboke istine o ljudima, zivotu i univerzumu. Potom, moze da se izvuce paralela u njihovom nereljefnom stilskom pristupu. Takodje, oba pisca mnogo vise brige posvecuju marketinskom pristupu u plasmanu svog proizvoda, nego samom pisanju.
Smatram da njih ne voli odredjeni socijalni milje, nego su u pitanju ljudi sa odredjenim "duhovnim" teznjama, koji pripadaju razlicitim drustvenim sredinama. Ja bih oba pisca svrstao u omladinske pisce i na taj nacin bih izbegao da ih nazivam svakojakim imenima, ili da se zameram onima koji su ih citali i koji ih vole.
Mico,
ja s laickog point ov vjua, a ti sa strucnog. :)
Ne bih se usudila "patati" se u sud vrednosti nekog dela, ali sam se "upatala" u sud svidjanja ili kako to vec Greys zove, ne mogu da se setim.
Meni je, kao citaocu, Uelbek prvenstveno smoran i to je moja glavna zamerka. I to je nevezano za socijalni milje, svesno-nesvesno, anti X, anti Y. ..bla bla...
Paralela koju sam povukla se sastoji u tome da mi je Koeljo smoran & banalan, a Uelbek smoran & pretenciozan.
No, moj komentar je, jos jednom ponavljam, potpuno laicke prirode i na nivou onoga: "svidja mi se, ne svidja mi se".
Edit: U medjuvremenu se javio Kornelijus i rekao mnogo lepse sve ono sto sam ja htela, a nisam umela. :)
Miljenko pretendira biti Salman imagem, a Krleža hiperprodukcijom. :evil:
Quote from: "Bab Jaga"Miljenko pretendira biti Salman imagem, a Krleža hiperprodukcijom. :evil:
ajde, ajde, i ti mu zameras ono sto mu dosta njih zamera, a to je - skribomanija.
meni je to bas simpaticno. :lol:
Ma ne zamjeram ja ništa, nek svatko piše koliko ga volja, ali stvarno ne mogu ozbiljno shvatiti pisca koji napiše:
" Uzjahala je svoga covjeka , kao sto francuske dame zajasu konja, i gotovo da nije silazila s njega do kraja zajednickog zivota." (str.520, DVORI OD ORAHA, 2004.)
Quote from: "Bab Jaga"Ma ne zamjeram ja ništa, nek svatko piše koliko ga volja, ali stvarno ne mogu ozbiljno shvatiti pisca koji napiše:
" Uzjahala je svoga covjeka , kao sto francuske dame zajasu konja, i gotovo da nije silazila s njega do kraja zajednickog zivota." (str.520, DVORI OD ORAHA, 2004.)
xrofl
priceless
Moja omiljena grupa Lollobrigida je uvrstila Miljenka u svoju pesmu
KATARINA VELIKA
Ketine plave, magične oči
Nose neku čudnu tajnu velike moći
Svaki leden pogled nam oduzima dah
Nam razjeduje zrak
Sam tak, sam tak
Ne samo candy, Keti je trendy
Idol joj Roberth Smith, Bukovski, Warhol Andy
Kolekciju Nomada drži pod staklom
Svaki dan u Limbu s Jergovićem i ostalim FAK-om
Keti ti si kraljica, (Katy the Great)
Da sam bar kao ti, (Katy the Great)
Keti, you're so cool, cool
Smijem te poljubiti - pliiizzz!
Starleta s pedigreom indie-pop scene
Koja srca oba spola gazi kud god da krene
Ako si uncool
Forget it, nemaš šanse
Jer je slušala Mogwai još dok svi smo prali Gunse
(svi smo prali Gunse, i ti si prao Gunse)
Keti ti si kraljica, (Katy the Great)
Da sam bar kao ti, (Katy the Great)
Keti, you're so cool, cool
Smijem te poljubiti?
Quote from: "Bab Jaga"" Uzjahala je svoga covjeka , kao sto francuske dame zajasu konja, i gotovo da nije silazila s njega do kraja zajednickog zivota." (str.520, DVORI OD ORAHA, 2004.)
Imam utisak da bismo se Miljenko J. i ja lepo slagali u stvarnom životu.
Quote from: "Meho Krljic"Quote from: "Bab Jaga"" Uzjahala je svoga covjeka , kao sto francuske dame zajasu konja, i gotovo da nije silazila s njega do kraja zajednickog zivota." (str.520, DVORI OD ORAHA, 2004.)
Imam utisak da bismo se Miljenko J. i ja lepo slagali u stvarnom životu.
...i u jahanju.
QQ bre, kakva su ovo izvlacenja is konteksta?
Kad bismo sad krenuli da izvlacimo odredjene "neozbiljne" recenice "velikih pisaca" (po mogucstvu postmoderne...hahaha) kuda bi nas to, kao potencijalno-kvazi-elitne-tajnopodforumske clanove ZS, odvelo?
Nemoj tako, Lilit. meho je sâm rekao da bi on voleo da sretne Miljenka na nekom mirnijem mestu, u nekoj Plavoj laguni. Ja sam samo ponovio njegove reči.
Quote from: "Cornelius"Nemoj tako, Lilit. meho je sâm rekao da bi on voleo da sretne Miljenka na nekom mirnijem mestu, u nekoj Plavoj laguni. Ja sam samo ponovio njegove reči.
Ma bre, nemam ja problem s tobom i Mehom (samo napred!) nego s Bab Jagom. :wink:
Quote from: "lilit_depp"Ma bre, nemam ja problem s tobom i Mehom (samo napred!)
što samo napred?
šta fali nazad?
Quote from: "lilit_depp"Ma bre, nemam ja problem s tobom i Mehom (samo napred!) nego s Bab Jagom. :wink:
Zar samo zbog jedne rečenice (i to citata)? :lol:
Pa, lilit, Corneliuse, ne bih se s vama složio glede Ulemeka, ali pustimo da različitosti koegzistiraju... :)
Quote from: "Mica Milovanovic"Pa, lilit, Corneliuse, ne bih se s vama složio glede Ulemeka, ali pustimo da različitosti koegzistiraju... :)
i da se javno oglašavaju, kako bismo ih prepoznali i u logore lakše smestili kad NAŠI dođu na vlas! :!:
Quote from: "Mica Milovanovic"Pa, lilit, Corneliuse, ne bih se s vama složio glede Ulemeka, ali pustimo da različitosti koegzistiraju... :)
Tako je govorio i Ulemekov drug Ceda, a posle corkirase Ulemeka, a Ceda nastavio partijski zivot. Ne verujem ja ni tebi ni Cedi.
Quote from: "Mica Milovanovic"Pa, lilit, Corneliuse, ne bih se s vama složio glede Ulemeka, ali pustimo da različitosti koegzistiraju... :)
hvala Mico. :wink:
kao nagrada, posto si HH vec pomenuo, evo info sta mozes da vidis, ako do juna dodjes u Viennu. :)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi106.photobucket.com%2Falbums%2Fm244%2Flilit_depp%2FImage001.jpg&hash=721e094c46e0364b2132fe2f9639b36c2b1f7fa3)
edit: evo i link na muzej: http://www.leopoldmuseum.org/index_en.html
Morena Films likes 'The Possibility'
Houellebecq to direct, adapt own novel
By JOHN HOPEWELLMADRID -- Madrid-based production-house Morena Films, one of Spain's most internationally driven companies, has boarded "The Possibility of an Island," written and to be directed by French novelist Michel Houellebecq ("The Elementary Particles," "Platform").
Houellebecq's own hit novel of the same title was published last fall and won France's Interallie literary prize. Futuristic pic stars Benoit Magimel ("Fair Play," "Selon Charlie") who lives in a futuristic eco-damaged dystopia of cults and cloning.
Morena has taken 20% co-production equity on "Possibility," which rolls from Monday on the Spanish Canary Island of Lanzarote. France's Mandarin Films is pic's lede producer with 70% equity. Belgium's AT Production has taken 10%.
The 6.8 million euros ($9.1 million) film moves on to Spain's Ciudad de la Luz studios at Alicante in mid-May.
Mandarin Films previously worked with Morena producer Juan Gordon on Maria Ripoll's "Man With Rain in his Shoes."
http://agitpopkultura.blogspot.com/2007/04/glam-uranak.html
Elementarne čestice" u Domu Omladine
ponedeljak, 21 maj 2007
U bioskopu Doma omladine Beograda od 21. maja svoj bioskopski život započeće nemački film "Elementarne čestice". Ovaj film prikazan je na Festu u okviru programa 'Nemačko putovanje'. Ostvarenje 'Elementarne čestice' Oskara Relera, je glavnom glumcu Moricu Blajbtrouu doneo Srebrnog medveda na prošlogodišnjem Berlinskom filmskom festivalu. Cena ulaznice 150 dinara. Nastao na osnovu skandaloznog romana Mišela Ulebeka film "Elementarne čestice" okuplja najpopularnije nemačke glumce u ovom trenutku. Drzak i smeo, seksi i politički potpuno nekorektan, film u sebi spaja provokaciju i ozbiljne filozofske teme, humor i pažljivu sociološku analizu generacije koja se lagano približava zrelom dobu. Seksualne fantazije, politika, krize srednjih godina, populizam i elitizam, gubitak ideologije i još puno tema koje su i od romana i od filma načinili kult ostvarenja...
ImageRadnja filma ,,Elementarne čestice" prati polu-braću Majkla i Bruna. Njihova jedina zajednička tačka je njihova majka koja ih je obojicu zapostavila radi bezbrižnog džet set života, dajući ih na čuvanje babi i dedi. Majkl postaje introvertni pasionirani molekularni biologičar, dok Bruno robuje svojim fantazijama plaćanja seksualnih usluga.
Sve se menja kada njih dvojica, sad već sa trideset i kusur godina, pronađu ljubav. Majkl obnavlja vezu sa Anabelom, devojkom iz svog detinjstva, dok Bruno upoznaje Kristijan, koja deli njegove seksualne opsesije. Iako izgleda de je sreća napokon na njihovoj strani, surovim obrtom sudbine obe njihove žene postaju naprasno bolesne. Šokirani, Bruno i Majkl su u rascepu, da li da ostanu u veoma teškim vezama ili da se vrate svojim usamljeničkim životima.
Na poslednjoj stranici današnjeg kulturnog dodatka Politike ima tekst Vesne Perić-Momčilović o Uelbeku...
jel ga hvali, kritikuje, ili oba?
Pa, u pitanju su manje-više poznate stvari o Uelbeku, napisane od strane nekoga ko ga, očito, ceni kao pisca...
Bio je, u aprilskom broju Književnog lista, tekst o Uelbeku, s naglaskom na romanu Mogućnost ostrva. Pisala Ljiljana Đurđić. Kaže da su Elohimisti jasna aluzija na Jevreje, veliča Uelbekovu mizantropiju, mistifikuje ga kao nekog savremenog proroka, tepa mu kao "starom liscu" itd. Za moj ukus, pomalo idolopoklonički tekst uz puno nekih nabrajanja u smislu šta bi mogle da predstavljaju Uelbekove knjige, koja se završavaju sa ko će ga znati, a koja ukazuju na to da je Uelbek tako velika enigma, da petlja sa mozgovima svojih čitalaca, postavlja im zagonetke, da mu je teško doakati. Mislim da sam se, nakon čitanja, malo i zabrinula što su mi se svidele te knjige. Kaže ona da su ljudi danas, kada se zanimaju za nove knjige, u stvari u potrazi za novim prorocima, što možda i nije daleko od istine, al nekako ne bih volela da se to odnosi i na mene. I da, još tvrdi da ima oko 2000 nekih sajtova posvećenih Uelbeku i da ga zovu novim Nostradamusom. Kaže i da je Uelbeku, na jednoj kniževnoj večeri, postavljeno pitanje: "Zašto se onda ne ubijete, gospodine Uelbek?" (ne znam zašto, valjda pod uticajem Miljenka Jergovića, zamišljam neku napaljenu studentkinju kako koketno gricka olovku dok postavlja to pitanje), te da je na Uelbeku primećen premudri smešak pre nego što će reći: "Da bih vas zavodio u pravcu u kojem vi to želite!" Čudna mi čuda!
Nisam znala ni za podatak, naveden u tekstu, da je Uelbek sa još njih 14-oro, 2001. potpisao izvesni književni manifest "Pozdravimo Nove Puritance", a koji je izazvao neko negodovanje od strane književne elite. Jedino što se iz dotičnog teksta pominje je da su rekli da "neće da se bave šminkanjem mrtvaca". I ima slika vrlo zabrinutog Uelbeka za stolom.
Otaku, ne vidim razloga za zabrinutost. Meni su se svidele zbog određene doze različitosti koja je danas tako retka u bilo kojoj umetnosti... Uelbek razmišlja o svetu koji ga okružuje. Da li razmišlja na ispravan način ili ne meni nije toliko bitno...
Uelbek je velika masina za pravljenje magle. On pravi vrlo matematicke koncepte knjiga. Prvo poravna stil, potom u svoju naraciju, koja ima odredjenog smisla i tice se danasnjice, stavi neophodan broj provokacija i kontroverzi. Sto rece sin jedne moje prijateljice - on napise sve ono sto drugi pricaju tajno, a nemaju muda da kazu javno. Potom, i dalje matematicki, stavi jos jedan sloj kontroverzi, ali viseg intelektualnog nivoa. U medjuvremenu se napravi neki javni eksces.
Zatim se pravi dobra medijska orkestracija pre izlaska knjige. Tekstovi se daju samo odredjenim novinama i odredjenim kriticarima koji se zbog toga osecaju privilegovani. Sledeci korak je ukazivanje na manje ili vise vidljive kontroverze. Onda dolaze kriticari najviseg nivoa koji su u svim zirijima za dodeljivanje vaznih nagrada. Kada knjiga izadje, dogadjaj je ravan Hariju Poteru. Tiraz od pola miliona primeraka se lako rasproda.
Tacno je da nasem vremenu trebaju novi proroci, a vecina kandidata su lazni proroci. Tako Uelbek pazljivo posmatra koje su intelektualne, duhovne i estetske potrebe danasnjih potrosaca. Onda, na vrlo cinican nacin, ukazuje na prizemnost i povrsnost naseg sveta, pisuci o tome, ali upotrebljavajuci istu metodologiju u svom marketinskom pristupu. Ljudi su, kao pred madjionacerem, zapanjeni kako im je objasnio sta ce da uradi, rekao im da je opsena i uspeo da ih zaseni brzinom pokreta, odvlacenjem paznje ili vesto prikrivenim zecom.
Uelbeku se desilo ono sto se desilo Kusturici. Poceo je dobro, a posle se pretvorio u sopstvenog klona, masinu za slavu i pare.
Quote from: "Cornelius"Uelbeku se desilo ono sto se desilo Kusturici. Poceo je dobro, a posle se pretvorio u sopstvenog klona, masinu za slavu i pare.
:x
Jel neko gledao sledeće Ulemekove ekranizacije?
Extension du domaine de la lutte (1999)
Udvidelse af kampzonen (2002)
Gledao sam Les Particules élémentaires (Elementarteilchen), nemački film (2006) po Uelbekovom romanu. Konvencionalna adaptacija, soft varijanta, koja je zadržala odredjenu dozu cinizma. Medjutim, reditelj nije ni pokušao da održi višeslojnost koja postoji u romanu.
Znam tu adaptaciju, bila je kod nas na FESTu, a dostupna je na piratima. Vrlo je čudna pošto je reč o nemačkom filmu. I uopšte, izgleda da Ulemek ima neko pribežište u Nemačkoj.
Quote from: "crippled_avenger"izgleda da Ulemek ima neko pribežište u Nemačkoj
A ja bio ubedjen da ga drze u onom VIP zatvoru u BeGeu.
Sad baš čitam u knjizi Gorana Petrovića da su Čumeta čuvali u Slovačkoj... :D
Uelbekova majka objavljuje knjigu
Majka nagrađivanog i kontroverznog francuskog pisca Mišela Uelbeka napisala je knjigu pod naslovom ,,Nevina", u kojoj daje svoju verziju života i odnosa s proslavljenim sinom koji o njoj nikad nije imao reči hvale. Prvi odlomci knjige pojaviće se u književnom časopisu ,,Lire".
Lusi Cekaldi (83), po kojoj je Uelbek nazvao lik u romanu ,,Elementarne čestice", odlučila je da ispravi sinovljeve literarne navode. Naime, fiktivna majka Cekaldi teret brige za malo dete smatra nespojivim s ličnom slobodom, i napušta dete kako bi se upuštala u seksualne odnose s mlađim muškarcima.
,,Mišel i ja mogli bismo da razgovaramo onog dana kad on ode na javni trg s 'Elementarnim česticama' u ruci i kaže: ,,Ja sam lažljivac, ja sam varalica, u životu nisam učinio ništa, samo loše stvari ljudima oko sebe, i tražim oproštaj." ,,Ubijanje majke je tada bilo u modi", napisala je Lusi u post skriptumu knjige.
Francuska javnost je sagom o Uelbekovoj porodici bila zabavljena nakon objavljivanja ,,Elementarnih čestica", kada su mu roditelji pisali nakon 30 godina razdvojenosti. Uelbek je izjavio da ta pisma nikad nije pročitao.
Takođe, na svom je blogu pisac 2006. godine žestoko napao objavljivanje svoje neautorizovane biografije, u kojoj je intervjuisana njegova majka.
Napisao je kako njegova ,,stara drolja od majke" sigurno nije mogla da pruži duboke uvide u njegovo biće, jer je ,,previše egocentrična da bi imala važan uvid o bilo čemu osim njoj samoj". ,,U osnovi, moja majka nikad nije razumela ništa u vezi sa mnom, a nije shvatala ni mog oca", napisao je Uelbek.
:lol: dobar ovaj Mišel
nisam ništa zanimljvije čitao u posljednje vrijeme
150. strana i jednostavno rečeno uživam :lol: :lol: :lol:
Kakvo nepoverenje...
Tako nešto o svojoj rođenoj majci može da izjavi samo razmaženo derište i / ili moron.
Sa onim što je izjavila o svom sinu, ni ona nije ništa bolja.
Kakva majka, takav sin.
Pristojan svet takve stvari raspravi kod kuće. Ili ih ne raspravi, ali ne iznosi porodični prljav veš u javnost.
QuotePristojan svet takve stvari raspravi kod kuće. Ili ih ne raspravi, ali ne iznosi porodični prljav veš u javnost.
Upravo!
Quote from: "Harvester"QuotePristojan svet takve stvari raspravi kod kuće. Ili ih ne raspravi, ali ne iznosi porodični prljav veš u javnost.
Upravo!
Od nečega mora da se živi!
Naravno da mora, ali da li bi odabrao, od svih mogućnosti, da pare zaradiš na tome što ćeš javno da pljuješ svoju majku ili svog sina?
Quote from: "angel011"Naravno da mora, ali da li bi odabrao, od svih mogućnosti, da pare zaradiš na tome što ćeš javno da pljuješ svoju majku ili svog sina?
To je, kao i gomila drugih stvari, stvar izbora pojedinca. Nazalost...
Jeste, što ga ne čini manje retardiranim (izborom).
amin
Quote from: "angel011"Naravno da mora, ali da li bi odabrao, od svih mogućnosti, da pare zaradiš na tome što ćeš javno da pljuješ svoju majku ili svog sina?
Ti i ja možda ne bismo, ali Mišel i njegova mama jesu. Šta ćemo sad nego da uživamo i da im plaćamo...
Kakvo uživanje? I kakvo plaćanje? Ne plaćam im ja ništa. :lol:
U ovom sporu ja sam na strani Misela; sto rece Danil Harms starice sa trezvenim idejama ne bi bilo lose hvatati lasom.A ja dodajem i vezivati za radijator.
Pitaju li uopste roditelji decu, da li ona zele da se rode?
ko ne želi živjeti nek se ubije...
bit će više hrane za one koji ostaju... i valjda će biti jeftinija :evil:
Najzad se pojavio Ulemekov film. Evo i kritike iz Varietyja:
Locarno
The Possibility of an Island
La Possibilite d'une ile (France)
By DEREK ELLEYRead other reviews about this film
Powered By A Bac Films release of a Mandarin Cinema production, in association with Morena Films, Black Forest Films, De Palacio, WAT Prods., Arte France/WDR, Lagardere, Studio 37, Michel Houellebecq. (International sales: Celluloid Dreams, Paris.) Produced by Eric Altmayer, Nicolas Altmayer. Directed, written by Michel Houellebecq, from his own novel.
With: Benoit Magimel, Ramata Koite, Patrick Bauchau, Andrzej Seweryn, Jordi Dauder, Jean-Pierre Malo, Serge Lariviere, Arielle Dombasle, Juan Carlos Viera.
Even fans of cult French writer Michel Houellebecq ("Atomised") may be baffled by this self-helmed version of his 2005 "visionary" novel, "The Possibility of an Island." Fable about a mysterious sect, whose cloning techniques enable it to survive human cataclysms, plays like a riff on the book, omitting most of its subplots and all its sexual content. Non-Houellebecq disciples will chalk the head-scratcher up as a handsomely lensed but poorly scripted and directed slice of Gallic pretension. Scattered fest bookings look possible for the September Gaul release.
After a long intro to the aged leader and chief scientist (Patrick Bauchau) of the Elohim sect, pic focuses on the leader's son, Daniel (Benoit Magimel, bloodless), who's summoned to the commune's HQ on a volcanic island (actually Lanzarote). Dad wants Daniel to take over leadership and be cloned into a neo-human, existing purely on sunlight and water. All this is remembered in flashback by Daniel 25 (also Magimel), his 24th incarnation, who lives alone in a high-tech cave following mankind's complete self-destruction. Then he learns another neo-human (Ramata Koite) is alive outside. Futuristic production design looks threadbare '60s; music is thunderously self-important.
EditorCamera (color, Panavision widescreen), Jeanne Lapoirie; editor, Camille Cotte; music, Mathis B. Nitschke; production designer, Katia Wyszkop; costume designer, Lena Mossum. Reviewed at Locarno Film Festival (Play Forward), Aug. 8, 2008. French, English dialogue. Running time: 86 MIN.
Mišel Uelbek
Državni neprijatelj
Pisac i reditelj filmske adaptacije romana ,,Mogućnost ostrva", koji upravo doživljava debakl u bioskopima, i dalje skandalizuje svojim ekscentričnim stavovima i naklonošću prema Sarkozijevima, kao i tajanstvenim romanom sa Anri Levijem koji uskoro izlazi iz štampe
Specijalno za ,,Politiku" od dopisnika Tanjuga iz Pariza
Biti reakcionar je jedini način da se danas bude inteligentan, kaže najpoznatiji savremeni francuski pisac, koji je objavio rat kulturnoj i medijskoj eliti u svojoj zemlji. Sa prvim filmom, koji je adaptacija njegovog poslednjeg romana ,,Mogućnost jednog ostrva", i novom knjigom, koja je do pre neki dan bila najbolje čuvana tajna jesenje književne sezone, Mišel Uelbek je ponovo uskovitlao duhove u svojoj zemlji.Najpoznatiji francuski pisac je postao najomraženiji reditelj u zemlji.
,,Uelbekov pokušaj da adaptira svoj roman je propao", piše ,,Mond", precizirajući da je ,,skandalozan i provokativan u pisanju (Uelbek), bled i razočaravajući na ekranu".Ni u drugim listovima nije prošao bolje: ,,katastrofa", ,,pretenciozan i dosadan", ,,'Mogućnost jednog ostrva' ne zaslužuje večnost", neke su od kritika koje daju ton kojim je film dočekan po pojavljivanju na bioskopskom repertoaru sredinom meseca. Ni publika se nije pokazala blagonaklonom: jedva 15.000 gledalaca je ušlo u salu da pogleda film u prve dve nedelje prikazivanja.
Za Uelbeka je ovo samo još jedan dokaz da ima ,,suviše onih koji ga mrze u Francuskoj", iz koje je pobegao u Irsku (iz koje su tradicionalno pisci bežali u Francusku). ,,Moj slučaj je istorijski. (...) To nismo videli još od Rusoa. (...) Iskreno me mrze svi koji imaju veze sa kulturom u Francuskoj", primećuje paranoično u jednom od retkih intervjua, koji je za mesečnik ,,GQ" sa njim napravio Frederik Begbeder, autor bestselera ,,99 franaka", još jedan skandalmajstor među francuskim piscima.,,Francuska je ta koja se ljuti na mene, Francuzi su agresori", uverava ga Uelbek u zamku Dromolend, blizu Šenona, u Irskoj, u intervju koji je okončan u četiri ujutru lucidnim opaskama zalivenim starim irskim viskijem, poput:,,Kada dođete u izvesne godine, treba platiti devojke i prestati sa davanjem intervjua" i ,,Trebalo bi da se bavim sportom, ali što to smara!"
Veliki broj sunarodnika ga zaista doživljava kao mizantropa i provokatora, dok on sebe opisuje kao konzervativnog pesimistu. Njegova je, uostalom, misao: ,,Ne plašite se sreće, jer ona ne postoji" (,,Ostati živ"), kao i konstatacija da je ,,ljudsko biće u najširem smislu jedna mala životinja, u isto vreme okrutna i jadna", ali i da je ,,smisao života voleti".Zbog izjave da je islam najgluplja religija, navukao je svojevremeno bes muslimanskih organizacija, što ga je koštalo sudskog procesa.
Pravi razlozi za njegovo razilaženje sa francuskom javnošću leže, međutim, u velikoj medijskoj pažnji koju je privukla neautorizovana biografija novinara Denija Demonpiona iz 2005. godine, zbog čega je rešio da zauvek prekine odnose sa skoro svim medijima u Francuskoj.U toj knjizi o njemu ne baš pohvalno govori veliki broj bivših poznanika, nezadovoljnih što su se prepoznali u njegovim knjigama. Njima se, uostalom, pridružuje i njegova majka, u autobiografskoj knjizi objavljenoj u maju, koja ga naziva ,,parazitom" i ,,prevarantom" i poručuje mu da će ponovo progovoriti sa njim kada joj se javno izvini zbog toga što mu je poslužila kao inspiracija za lik majke u romanu ,,Elementarne čestice". Pisac prigodno govori o njoj kao o ,,onoj staroj kurvi od moje majke".
Drugi razlog je što je posle mukotrpne potrage za finansijerima morao da izdvoji iz svog džepa da bi film bio završen.Za razliku od adaptacije njegovih prvih romana, ,,Proširenje područja borbe" i ,,Elementarne čestice", Uelbek nije želeo da drugima prepusti ekranizaciju knjige koju je sam nazvao svojim remek-delom.
Uelbek je i reditelj i scenarista, što nije potpuno iznenađujuće kada se ima u vidu da je završio filmsku školu ,,Luj Limijer", pošto je batalio poziv inženjera agronomije.
S ovim filmom Uelbek nastavlja tradiciju francuskih pisaca koji su preneli svoja dela na veliki ekran, poput Žana Koktoa, Romena Garija, Aleksandra Žardena ili Enkija Bilala, koji je svoje stripove pretvorio u filmove.Uz knjigu i film, ,,Mogućnost jednog ostrva" je postala i pesma na albumu Karle Bruni, odnedavno Sarkozi (,,Još se nije pojavila majica, ali radimo na tome", kaže Uelbek).
U duhovitom opisu njihovog prvog susreta, dok ,,Karlita" još nije bila prva dama Francuske, Uelbek piše da je bilo ,,neminovno" da dođe do ove pesme, jer mu je jednom devojka koja je radila u nekom ženskom listu rekla da će pre ili kasnije imati nešto sa Karlom Bruni.
Njegova blagonaklonost prema ženi francuskog predsednika ne leži samo u tome što ,,svi vole lepe devojke", već i što je ,,i ona došla u situaciju da bude kritikovana, odnosno omražena, 'medijska meta'", poput njega .
,,Ona sada živi na vrhu, gde su mogućnosti ograničene", kaže pisac gotovo setno.
Slično se izražava i o Sarkoziju, dosledan provokaciji, čija je meta pariski intelektualni milje u kafeima na bulevaru Sen Žermen, poznatiji kao ,,kavijar levica".
,,Volim Sarkozija", kaže o predsedniku omraženom u ovim krugovima, iako ga nikad nije sreo. ,,Šta? Nije trebalo to da kažem? Vi ne volite Sarkozija? Ne bi trebalo voleti ga? Ne znam, nisam u toku", čudi se.
Na pitanje da li je izdao svoje mladalačke ideale, kada tako govori o predsedniku koji je pobornik ultraliberalnog kapitalizma, autor teksta ,,Poslednja odbrana od kapitalizma" iz 1996. godine priznaje uz smeh: ,,Da, potpuno", dodajući da je ,,uvek bio konzervativac" i da se ,,protivio promenama".
Ako se ostavi na stranu njegova uobičajena sprdnja sa svim što je ,,politički korektno" iz ugla intelektualne elite, za Uelbekov književni svet su ,,važne lične priče, seksualnost, stvari poput toga. Politika nije mnogo važna".
Provokacija je i knjiga čije objavljivanje najavljeno za 8. oktobar, a o kojoj se već govori kao o skandalu jesenje književne sezone.Pošto je sredinom juna direktor Uelbekove izdavačke kuće ,,Flamarion" Tereza Kremizi najavila izlazak knjige koju je predstavila kao književni događaj, sa početnim tiražom od 150.000 primeraka, ne otkrivajući imena autora, najrazličitije glasine su zaustavljene prošle nedelje, pošto je objavljeno da je reč o knjizi koju su u četiri ruke pisali Uelbek i Bernar-Anri Levi.
Knjiga se prigodno zove ,,Državni neprijatelji" i sastavljena je od prepiske koju su vodili od januara do jula ove godine. Najkontroverzniji francuski pisac i najmedijatizovaniji francuski esejista su se pre toga samo jednom sreli. ,,Sve nas, što se kaže, razdvaja, osim jedne stvari, fundamentalne: mi smo, i jedan i drugi, pojedinci vredni prezira", piše Uelbek u odlomcima na koricama knjige koje je izdavač pustio u javnost.
,,Mogu da objašnjavam na sve moguće načine: samo ću pogoršati svoj položaj buržoaskog nitkova koji ništa ne zna o socijalnim pitanjima i koji se interesuje za proklete ovog sveta kako bi se bolje medijski predstavio", piše sa svoje strane filozof sa ležerno otkopčanom košuljom, čiji je tekst sa nedavnog putovanja po Gruziji ismejan u nekim listovima u stilu ,,kako mali Đokica vidi rat".
Ideja za ovu knjigu je bila Uelbekova. ,,Tražio je sagovornika i našao ga je u Bernar-Anriju Leviju. Njih dvojica su se slabo poznavali", precizirala je Kremizijeva, zaustavljajući najneverovatnija nagađanja o koautoru knjige, među kojima su se pominjali Karla Bruni, Frederik Begbeder i Lionel Žospen.Dva pisca će, između ostalog, pokušati da objedine svoje neprijatelje, što će sigurno doprineti velikom uspehu knjige. Francuska književna javnost se sprema za još jednu veliku polemiku na pomolu.
Uiščekivanju ove knjige ne treba izgubiti iz vida Uelbekovu konstataciju da je ,,biti reakcionar danas jedini način da se bude inteligentan".
Ana Otašević
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Drzavni-neprijatelj.lt.html
EXTENSION DU DOMAINE DE LA LUTTE 1999
predug, predosadan.
bojim se uelbek nije naročito zahvalan za filmovanje – a ovaj roman svakako to nije.
ovo je bukvalno ono što je stari hič s pravom osuđivao: 'photographs of people talking'.
ima ne jednog nego DVA NARATORA! neimenovanog nekoga + gl. junaka!
koga to zanima? čitajte knjigu ako hoćete ideje i priče i bla bla! filmski kvaliteti su minorni, iako je gluma dobra a i dijalozi su, manje-više, to.
jad i tuga sexualne sirotinje dobro je uhvaćena, sa vrhom u sledećem rantu tijekom neuspešnog barenja riba na božićnjem izlasku u bar u kome zgodne cupi odbijaju pokušaje šmokljanastih paćenika:
You'll never be
a girl's erotic dream.
Get used to it.
It's not for you.
Anyhow, it's too late.
All your sexual failures
since adolescence,
the frustration dogging you
since puberty,
have scarred you forever.
Even if you could find a woman,
which I frankly doubt,
it wouldn't work.
It'll neverwork.
You're orphaned
by the teenage loves you never had.
It's already hurt you.
It'll keep getting worse.
An agonizing bitterness
will fill your heart.
There's no redemption.
No release.
That's how it is.
oni koji se prepoznaju u ovome svakako će 'uživati' u filmu više, ali strogo filmski gledano, uživanja u njemu ima vrlo malo – ne samo za junake, nego i za gledaoce.
čak i ako rešite da gledate, nema tu razloga da se gleda PONOVO, a moja stara teza je da film koji ne vredi gledati bar dvaput jedva da vredi gledati i jednom.
ipak, za uelbekoljupce, pičkopaćenike, ljubitelje dosadnih francuskih filmova u kojima ljudi ubeskraj naklapaju o ovome i onome – ovo vredi (pr)overiti.
**(*)
2+
Napisali su Uelbek i Bernar-Anri Levi gorepomenutu knjigu koja predstavlja njihova filozofiranja na razne teme, razmenjivana mejlovima, preko interneta. Sad se šetaju od televizije do televizije i reklamiraju knjigu (što im je uzelo više vremena nego pisanje iste), pažljivo igrajući sopstvene uloge. Levi, kao ostareli plejboj, lepuškast i doteran, a Uelbek, kao beskućnik, u groznoj vetrovki sa još odvratnijom košuljom. Svako svojim stilom priča o knjizi koju su nazvali, čini mi se, Javni (državni) neprijatelj. Izgledaju kao dva matora klovna, koja hoće da dodaju još malo love na svoje debele račune u banci.
THE POSSIBILITY OF AN ISLAND (LA POSSIBILITÉ D'UNE ÎLE)
France
Directed by Michel Houellebecq
I saw this, based on one thing, and one thing only. It was described as dystopian sci-fi.
OK so I'm partial to science fiction, as long as I don't have to go to conventions and glue rubber nose bridges on my face and stuff like that. Dystopian futures, cyberpunk, time-travels, Charlton Heston, The Twilight Zone, that's cool stuff to me, and so I figured what the heck. I'd give it a go.
Also, I only had time for one movie on Wednesday due to another engagement involving free alcohol and funny hats that I had to attend.
THE POSSIBILITY OF AN ISLAND is based on a book by the guy who directed the film, and he also wrote the screenplay. Apparently there has been some talk about this book that I had missed, but he got to adapt it for the screen himself apparently. I've read on google (the source of all truth) that this film has been critisized for being not that great, and I can certainly understand that.
It's slow, pondering, kind of boring, and overly vague. I mean, it's written and directed by the guy who authored the novel and that doesn't always work out for the best. Sometimes, that's good.
Sometimes, not so much.
BUT, this ia not a film completely without quality, and two days after seeing it, it HAS kinda grown on me. I mean, I like science fiction stories, and this certainly is one.
It's basically about a guy who takes over his father's cloning business and what happens to his clone several generations later.
What's cool about it, despite all those flaws I just mentioned, is that it looks, feels and plays a lot like a 1960s sci-fi movie. Something along the lines of FARENHEIT 451 or PLANET OF THE APES - it's in THAT kind of sci-fi category. Pre-STAR WARS sci-fi. We live in an age where, if STAR WARS had been made today instead of 1977, Will Smith would have been cast as Han SoloThere aren't too many movies made like that anymore. Also, the image of his 25th generation clone walking through the sandy desert of what was once a living, green planet with a walking stick made me remember Mercer from DO ANDROIDS DREAM OF ELECTRIC SHEEP? by Philip K. Dick.
Maybe this film is better for hardcore fans of the novel or the author. Maybe the sci-fi elements raise what would otherwise be a pretty bad film and save it from being worse than it is. I keep thinking of that MST3K episode with OVERDRAWN AT THE MEMORYBANK starring Raol Julia and how it could have been even worse if it hadn't been a sci-fi movie. There's something about the OVERDRAWN episode that makes me want to watch the original film for some reason.
THE POSSIBILITY OF AN ISLAND is by far much better than OVERDRAWN AT THE MEMORYBANK seems to be, but I think you're gonna have to really like sci-fi to get nything out of this one.
QuoteNapisali su Uelbek i Bernar-Anri Levi
Levi? Onaj srbofil? :D
Baš taj srbofil, turim ga...
Danas je pomalo zaboravljeno Levijevo glumačko i producentsko angažovanje na filmu SRBIJA GODINE NULTE Gorana Markovića. Meni inače taj film formalno nije bio nezanimljiv iz ključa tih ego-trip dokumentaraca, ali Levijeva umešanost ga što se mene tiče čini etički nedopustivim.
Ne treba se ljutiti na Bernar-Anri Levija. Nije on srbomrzitelj, nego je filozofsko-televizijska diva, duboko zaljubljen u samog sebe. Njegov princip odrzavanja slave i zaradjivanja para zasnovan je na izigravanju covekoljupca po svaku cenu, pod uslovom da se od toga zaradjuje. Ako ne moze para da se digne, e, onda ni on nece o tome da diskutuje. Znaci, u svemu tome Srbi su za BHL-a imali znacaj isto koliko i higijenska gumica za kurvu. Upotrebis, bacis i zaboravis, jer toga ima na svakom cosku.
QuoteDanas je pomalo zaboravljeno Levijevo glumačko i producentsko angažovanje na filmu SRBIJA GODINE NULTE Gorana Markovića. Meni inače taj film formalno nije bio nezanimljiv iz ključa tih ego-trip dokumentaraca, ali Levijeva umešanost ga što se mene tiče čini etički nedopustivim.
Potpisujem!
QuoteNe treba se ljutiti na Bernar-Anri Levija. Nije on srbomrzitelj, nego je filozofsko-televizijska diva, duboko zaljubljen u samog sebe. Njegov princip odrzavanja slave i zaradjivanja para zasnovan je na izigravanju covekoljupca po svaku cenu, pod uslovom da se od toga zaradjuje. Ako ne moze para da se digne, e, onda ni on nece o tome da diskutuje. Znaci, u svemu tome Srbi su za BHL-a imali znacaj isto koliko i higijenska gumica za kurvu. Upotrebis, bacis i zaboravis, jer toga ima na svakom cosku.
Potpisujem i ovo. Očigledno se vidi npr. iz njegovih ne tako davnih nastupa na bosanskoj TV Hayat - dođe, potapše ih malo po ramenu, progovori nekoliko lijepih riječi i zdimi u Francusku. A očigledno je da mu je do Muslimana stalo baš koliko i do Srba, lanjskog snijega i prekjučerašnjeg broja Nezavisnih novina.
Međutim, bez obzira na to, ipak ne možemo da pređemo preko njegovog pojavljivanja u Markovićevom filmu koji je Cripple spomenuo - gdje je izjavio, otprilike, da Srbi nisu uvijek bili fašisti, samo sad. Baš mu hvala na tome...
Quote from: "Harvester"gdje je izjavio, otprilike, da Srbi nisu uvijek bili fašisti, samo sad. Baš mu hvala na tome...
E, a ko još to nije rekao? Svako ko drži do sebe, do svoje slave i svoje love, pljuvao je po Srbima (i ostaloj boraniji) i tražio da se ti divljaci zatvore u logore. Mišel Pikoli izadje na francusku TV i najebe se majki srpskim koljačima koji su započeli dva svetska rata. Posle mu neko objasni da su ga ispalili i da to nije istina, pa se on preko novina izvinjava Srbima. Bilal na TVu uporedi Srbe sa talibanima, a Džon Maljković vodi kampanju protiv srpskih zverstava u II svetskom ratu i u ovom zadnjem, gradjanskom ratu. Sad da ne redjam, ima ih oho-ho. Harvi, ako krenemo da im se zahvaljujemo, nećemo postići ni u dve generacije.
Zar ne bi trebao Maljković da bude Srbin?
Quote from: "DušMan"Zar ne bi trebao Maljković da bude Srbin?
Ne, Maljkovic je Hrvat.
PS Svarceneger je isto tako lobirao protiv Srba tokom gradjanskog rata. Slucajno sam video da je devojacko prezime njegove majke Horvat.
Eto ti ga sad.
Devojkačko prezime moje babe je Maljković i Srpkinja je iz Like i tvrdi da su svi Maljkovići Srbi.
Verujem tvojoj babi, ali onda je tragedija još veća. Džon Maljković nam je jebo mater u više navrata, poredeći nas sa nacistima. Pretpostavljam da je to radio za slavu i pare, ili zato što je hteo da kaže - ja sam srpskog porekla, ali se toga jako stidim, jer nije u modi biti Srbin.
http://en.wikipedia.org/wiki/John_Malkovich kaze
QuoteEarly life
Malkovich was born in Christopher, Illinois, and is of Croatian, German, and Scottish ancestry.[1][2][3] He grew up in Benton, Illinois, in a large house on South Main Street. His father, Daniel Malkovich, was a state conservation director and publisher of Outdoor Illinois, a conservation magazine. His mother, Joanne, owned the "Benton Evening News" (a local newspaper in Benton), as well as Outdoor Illinois.[4][5] Because of his father's work, the Malkovich family is widely acknowledged as one of the founding families of the environmental movement in Illinois. He was an athlete in high school. He transferred to Illinois State University from Eastern Illinois University, where he only spent one semester with an interest in ecology, but he soon changed his major to Theatre.
A odje kaze:
http://www.croatianhistory.net/etf/art.html#malkov
QuoteJohn Malkovich, a famous American actor, has Croatian roots. It is interesting that he recited verses of Croatian national anthem Lijepa Nasa (Our Beautiful) in Nenad Bach's song "Can We Go Higher?" in 1990s, see the video via www.lijepanasadomovina.com. Many thanks to Nenad Bach for this information.
eto vam ga sad, a neki ovde čim vide 'strano' ime na 'ić, ić, ić, ić, jojojojoj' – odma misle – srbin! :roll: :x :cry:
Sva prezimena na "ić" su srbska. Uostalom, osim nekolicine Madžara, svi ovi okolo su Srbi. Šta da radiš kad smo golem narod.
Quote from: "Usul"http://en.wikipedia.org/wiki/John_Malkovich kaze
QuoteEarly life
Malkovich was born in Christopher, Illinois, and is of Croatian, German, and Scottish ancestry.[1][2][3] He grew up in Benton, Illinois, in a large house on South Main Street. His father, Daniel Malkovich, was a state conservation director and publisher of Outdoor Illinois, a conservation magazine. His mother, Joanne, owned the "Benton Evening News" (a local newspaper in Benton), as well as Outdoor Illinois.[4][5] Because of his father's work, the Malkovich family is widely acknowledged as one of the founding families of the environmental movement in Illinois. He was an athlete in high school. He transferred to Illinois State University from Eastern Illinois University, where he only spent one semester with an interest in ecology, but he soon changed his major to Theatre.
Usule, u medjuvremenu su magnati Wikipedije konsultovali DušManovu babu, te sada za Džona piše sledeće:
John Gavin Malkovich (9 décembre 1953 à Christopher, Illinois, États-Unis) est un acteur, un producteur de cinéma et un réalisateur américain
d'ascendance serbe par son père, et allemande et écossaise par sa mère.
Ko ne veruje, nek ide da proveri:
http://fr.wikipedia.org/wiki/John_Malkovich
Quote from: "Cornelius"Sva prezimena na "ić" su srbska. Uostalom, osim nekolicine Madžara, svi ovi okolo su Srbi. Šta da radiš kad smo golem narod.
šteta što ćete na kraju pod jedno drvo stati :roll:
Quote from: "Truba"
šteta što ćete na kraju pod jedno drvo stati :roll:
Samo da bude sljiva...
"Soba malih strahova" Irene Ristić u Reksu
Autor: Tanjug | 21.10.2009. - 09:11
Umetnička grupa "Hop.La!" izvešće 22. i 23. oktobra u Kulturnom centru Reks projekat "Soba malih strahova", u režiji Irene Ristić.
Prema najavi autora, to je intermedijalni rad o najstarijim ljudskim strahovima, a nastao je kao rezultat eksperimenta u kome su kombinovani dramski postupak, video projekcije i zvučne instalacije.
Percepcija ove neobične predstave uslovljena je pozicijom publike, smeštene između dve ukrštene video projekcije, u prostoru koji tako postaje mesto rascepa i/ili praznine.
Projekat ispituje doživljaj praznine i izolovanosti, uslovljen sećanjima na rane traume, a uzroke aktuelnih rascepa unutar i između ljudi traži u iskustvu prvog napuštanja. Autori ukazuju na sve prisutniju "stejtment" (saopštenje) kulturu, u kojoj je najvažnije predstavljanje sebe, u kojoj se ukidaju dijalog i susret, a bliskost se zamenjuje surogatima.
Rad je inspirisan filmovima nadrealista, knjigama Mišela Uelbeka, empirijskim istraživanjima Rotenberga i Hausmana, kao i starijim teorijama o bisocijativnom principu u umetnosti.
U predstavi učestvuju Sanja Radišić, Magda Popović, Miloš Paunović, Ana Radonjić, Bojan Babić, Mihaela Drakulović, Marko Marinković, Dunja Mihajlović, Zdenko Kranj, Lucija i Grigorije Drakulović.
Saradnik na scenariju je Paunović, kamerman Ivan Todorovski, montažer Ana Radojičić, a muziku potpisuje Ah.Ahilej.
"Soba" može da primi mali broj ljudi u isto vreme, pa se izvođenje ponavlja u više navrata, u četvrtak i petak od 18 sati do kasno uveče, na svakih 25 minuta.
Projekat je realizovan uz podršku Sekretarijata za kulturu Beograda, švajcarskog kulturnog programa Pro Helvetia, Oranž studija i Instituta za patologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.blic.rs%2F_customfiles%2FImage%2Fslike%2F2009%2F10_oktobar%2F21%2Fkultura%2Fhopla-x.jpg&hash=59a3312d9576899af99341a43d4653afae4e0883)
,,Stara bolesna kornjača" ponovo u žiži
U svom novom romanu Uelbek na scenu izvodi Mišela Uelbeka, alkoholičara koji pomalo smrdi, ali manje od leša.
Više od 700 knjiga je objavljeno na početku književne sezone koja se u Francuskoj poklapa sa početkom školske godine ali svi pričaju samo o jednoj – o novom romanu Mišela Uelbeka, ,,Mapa i teritorija", kome svi predviđaju Gonkurovu nagradu.
Izlasku knjige nije prethodila uobičajena polemika koja prati ovog pisca, koga sunarodnici doživljavaju kao ciničnog monstruma ili kao genija, dok ostatak sveta u njemu vidi najuticajnijeg savremenog francuskog književnika.
Francuski kritičari su, uz retke izuzetke, ovaj put jednoglasni: ,,velika knjiga koja čini čast književnosti", ,,zadivljujući roman", ,,remek-delo", ,,bez sumnje njegova najostvarenija knjiga", ,,tekst očigledne snage, humora i inventivnosti".
Nedelju dana od objavljivanja,iz knjižara je nestalo 22.000 primeraka knjige, novi tiraži se ubrzano štampaju. Ni optužbe da je prekopirao fragmente sa stranica internet enciklopedije ,,Vikipedija" nisu mogle da naude njegovom trijumfu.
Čak i oni kritičari koji su mu manje naklonjeni (uglavnom jer je bezobzirno ismejao njihovu nadmenost ili osrednjost) priznali su da je Uelbek ponovo pronašao duh i stil svojih najuspešnijih romana sa početka karijere, ,,Proširenje područja borbe" i ,,Elementarne čestice".
Možda je to zato što se Uelbek u novom romanu bavi manje provokativnim temama od islama i seksualnog turizma, kao što je bio slučaj u prethodnim romanima. ,,Mapa i teritorija" je priča o odnosu oca i sina koji nemaju šta jedan drugom da kažu (,,...ljudski odnosi se, napokon, svode na malo toga"), i priča o umetniku i predstavljanju sveta kroz umetnost.
,,Čudno, ali čovek bi pomislio da je potreba za izražavanjem, za ostavljanjem traga u svetu snažan pokretač; ali to obično nije dovoljno.Ono što je najbolji pokretač, što sa najvećom snagom gura ljude da se nadmaše, još uvek je prosta i jednostavna potreba za novcem", kaže jedan od likova o društvu u kome se značaj nekog umetnika meri po njegovoj tržišnoj ceni i po umešnosti njegovih agenata da podignu tu cenu.
Čitavim romanom provejavaju opservacije o umetnosti i umetniku, o njegovom traganju za priznanjem i slavom, o intuiciji koja ga navodi da uništi deo svog rada, čak i čitav rad, kako bi krenuo radikalno novim pravcem ili se našao bez ikakvog pravca, bez i trunke nade da će nastaviti.
,,U ovom i samo u ovom smislu pozicija umetnika može da bude okvalifikovana kao teška", piše Uelbek.
Ne izostaje ton kojim pisac klinički precizno secira francusko i uopšte savremeno društvo, u kome je čovek definisan onim što radi. Odnos zaposlenog prema preduzeću Uelbek opisuje kao odnos Hrista prema Crkvi, supružnika prema supružniku.
Kroz roman defiluju likovi iz pariskih umetničkih krugova čiji ukus određuju marketinške agencije služeći se medijima koji su za Uelbeka izvor nepodnošljive gluposti i konformizma. Usput se osvrće i na sveštenike kao ,,naslednike hiljadugodišnje duhovne tradicije koju niko više zaista nije razumeo".
Ako nema reči utehe za savremeno društvo, u kome njegovi likovi žive u velikoj usamljenosti i u kome su ljubavne veze osuđene na neuspeh, Uelbek je još nemilosrdniji prema liku Mišela Uelbeka, koga opisuje kao ,,staru bolesnu kornjaču", alkoholičara koji ,,pomalo smrdi, ali manje od leša", koji odlazi u krevet čim padne mrak sa pilulama za spavanje, flašom vina i knjigom i koji čeka da prođe naredni dan kako bi ponovio to isto.
,,To je jedna od mogućnosti moje budućnosti", rekao je Uelbek u jednom intervjuu, sa karakterističnom jednostavnošću sa kojom odgovara na pitanja novinara.
Njegovo pojavljivanje u romanu najavljuje otac glavnog lika, penzioner u staračkom domu:
,,Čini mi se da je to dobar pisac. Prijatan je za čitanje, ima prilično ispravnu viziju društva", a autor Uelbek dodaje da mora da ima nešto kod tog pisca kad je njegovo postojanje primetio i neko ko je duboko zagazio u aleju senki i smrti.
Poput glavnog junaka, fotografa i slikara Žeda, Uelbek slika portrete savremenika, među kojima i svoj, ali se ne zadržava na aristotelovskom principu poezije kao imitacije prirode već se kreće u neomeđenom polju književnog stvaranja u kome sve postaje moguće, pa i ubistvo književnika Mišela Uelbeka.
Izlazeći iz okvira žanra autofikcije, omiljenog kod njegovih savremenika, Uelbek proširuje mogućnost postojanja svog lika Uelbeka, projektujući ga u situacije koje su čist plod piščeve mašte.
,,Prednost je što u jednom liku dobijamo mnogo – možemo da se predstavimo onakvi kakvi ne želimo da budemo i onako kako bi želeli da se stvari odvijaju", objasnio je pisac.
Ovo mešanje stvarnosti i fikcije, redefinisanje žanra autofikcije koji prelazi u futurističku satiru i policijski roman sa elementima horora, ima u vidu književnik i kritičar Frederik Begbede, takođe jedan od likova u romanu, kada u tekstu o ovoj knjizi govori o ,,proširenju područja romana".
Nakon devetnaest godina i osamnaest knjiga prevedenih na 40 jezika, mnogi predviđaju da će Uelbeku ovaj put pripasti najveće francusko književno priznanje za roman godine, Gonkurova nagrada, koje mu je dosada izmaklo u tri navrata.
Ana Otašević
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Stara-bolesna-kornjaca-ponovo-u-zizi.lt.html (http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Stara-bolesna-kornjaca-ponovo-u-zizi.lt.html)
ovo sam već jednom pitao, ali ne sećam se odgovora, a ne mogu da nađem taj topik. xrotaeye
vredli li ovo nabavljati?
H. P. Lovecraft: protiv svijeta, protiv života
Michel Houellebecq
Howard Phillips Lovecraft bio je hipohondrični, opsesivno rasistični pustinjak i čovjekomrzac, već i za svoje vrijeme reakcionarnih i zastarjelih nazora. Čovjek koji je dijelio mudre književne savjete, ali ih sam nije slijedio, često je proglašavan književno bezvrijednim psihopatom koji naprosto bilježi svoje košmare. Bez obzira na sve to, oko njegovog se djela posmrtno stvorio pravi kult koji do danas ne samo da nije oslabio, već sve više raste.
U eksplozivnom i promišljenom spoju, jedan od najkontroverznijih pisaca današnjice osvrće se na lik i djelo jednog od najkontroverznijih pisaca jučerašnjice, bacajući posve novo svjetlo na razloge Lovecraftove loše reputacije, pokazujući pri tom vlastitu erudiciju, inteligenciju i osjećaj za psihologiju.
Uz Houellebecqovo viđenje, u Lovecraftov košmarni svijet možete zaviriti uz tri kraće priče: Snovi u vještičinoj kući, Iza zidova sna i On, prvi puta prevedene na hrvatski.
* Jezik: Hrvatski
* Broj stranica: 270
* Uvez: Meki
* Dimenzije: 12,0 x 17,5 cm
* Težina: 221 g
* Nakladnik: Zagrebačka naklada
* Biblioteka: Feniks
* Godina izdanja: 2006.
* ISBN: 953-252-012-0
* Jezik izvornika: francuski
Quote from: Alexdelarge on 16-04-2012, 12:43:22
ovo sam već jednom pitao, ali ne sećam se odgovora, a ne mogu da nađem taj topik. xrotaeye
vredli li ovo nabavljati?
H. P. Lovecraft: protiv svijeta, protiv života
Michel Houellebecq
lepo ti piše - u NEKRONOMIKONU! :-x
a odlomak imaš preveden i u časopisu GRADAC o lavkraftu, koji tvrdiš da poseduješ.
ijao! vidi stvarno! kako sam samo nesmotren! :oops:
taj ulemekov ulomak mi je promakao, a sad kad sam ga pročitao i nisam nešto oduševljen.
Pročitao sam POKORAVANJE Mišela Uelbeka. Booka je vrlo brzo reagovala na izdavanje ovog romana, i mesec dana posle kontroverzne premijere na francuskom tržištu plasirala ga i kod nas. Naravno, jasno je da Uelbekov roman ima naročitu aktuelnost zbog masakra karikaturista u satiričnom listu Charlie Hebdo koja je koincidirala sa njegovim izlaskom i svakako da Islam igra značajnu ulogu u njemu.
Međutim, POKORAVANJE je roman koji se Islamom bavi na jedan potpuno drugačiji način. U izvesnom smislu ovaj roman je parafraza MOGUĆNOSTI OSTRVA. U tom romanu verska sekta koja propoveda povezanost sa vanzemaljskom civilizacijom dovede do eutanazije velikog dela čovečanstva, kloniranje igra značajnu ulogu i u određenom smislu aludira na religije kao što je sajentologija ali i na napredak nauke.
POKORAVANJE je MOGUĆNOST OSTRVA samo sa Islamom, izmučena potrošena judeohrišćanska civilizacija nalazi svoje ishodište u vladavini Muslimanske braće, odnosno njihove vrlo pitome francuske podružnice koja do kraja romana zapravo ne pokaže da ima bilo kakve zadnje namere u odnosu na ono što su im bila predizborna obećanja.
Međutim, POKORAVANJE svakako nije roman koji na povoljan način govori o Islamu, pre svega ga prikazje kao religiju koja omogućuje potrošenom zapadnom čoveku da se u skladu sa svojim antirasističkim, modernizovanjim uverenjima postepeno vrati u srednji vek i jedno znatno instinktivnije uređenje zajednice. Islam je predstavljen kao religija po meri muškarca koja je zapadnom čoveku dodatno učinjena privlačnom bogatim petrodolarskim subvencijama.
Međutim, kao i SF premisa MOGUĆNOSTI OSTRVA tako i POKORAVANJE ključnu idejnost crpi iz Uelbekovog gađenja nad postojeći liberalnim tekovinama, i ponovo u tom domenu treba tražiti osnovne elemente za konflikt.
Uostalom, teza da Islam, a ISIL u najdubljem pogledu uređenja, predstavljaju glavnu opoziciju i glavnu alternativu sadašnjem ustrojstvu zapadnog sveta nije nova i radikalizacija mladih ljudi koji su rođeni na Zapadu, čak i u hrišćanskim porodicama, odavno je prisutna.
Ono što je novo jeste da Uelbek prikazuje postepeno prihvatanje tog novog uređenja od strane zapadnih elita a ne obesciljene omladine, i u tom pogledu je POKORAVANJE najinovativnije.
Kad je reč o rukopisu, ovo nije kapitalni Uelbek, ni po zamahu, ni po svežini ideja jer kako rekoh ovo je remix MOGUĆNOSTI OSTRVA, pa ipak rekao bih da je u boljoj formi nego u MAPI I TERITORIJI a i Bookino izdanje, uprkos ekspresnom dolasku na tržište, daleko je zrelije od tog. U svakom slučaju, ovo je vešto urađena parafraza vlastitog remek-dela, dobro izdanje, i kratak roman koji se čita u dahu.
Ipak, nadam se da će nas još nekada sačekati i neki novi kapitalni Uelbek.
Sent from my iPhone using Tapatalk
Quote from: crippled_avenger on 07-02-2015, 00:13:24
Ono što je novo jeste da Uelbek prikazuje postepeno prihvatanje tog novog uređenja od strane zapadnih elita a ne obesciljene omladine, i u tom pogledu je POKORAVANJE najinovativnije.
Meho, samtireko!
Ono što Uelebeku kvari računicu je objektivno mali broj islamskih vernika u Francuskoj i zapadnoj evropi uopšte u ovom trenutku. U Francuskoj ih ima manje od deset procenata. Ne znam je li Uelebek u romanu ovo rešio ozbiljnijim migracijama ili prihvatanjem islama (a odbacivanjem liberalizma) od strane širih slojeva nacije (a na nagovor elita?) ili kako?
Libertarijanska kritika Uelbekovog Pokoravanja
Dušan Pavlović za Vreme
http://dfiles.eu/files/u1mj88zyr (http://dfiles.eu/files/u1mj88zyr)
Ne mogu ti ja ovo ni da otvaram :/ (Nemam ništa protiv, nek se lože ljudi na Uelbeka [ili protiv njega] do mile volje, samo nek njegove pamflete ne zovu romanima, to smara.)
pa dobro, članak i ne spominje njegove literarne (ne)kvalitete...
U svakom slučaju, mnogo bolji nego njegov prošli roman. Kao poštovalac lika i djela - zadovoljan sam pročitanim.
Pogledao sam L'ENLEVEMENT DE MICHEL HOUELLEBECQ Guillaumea Niclauxa, reditelja čiji sam rad upoznao kroz pokušaj komercijalne afirmacije u ekranizaciji Jean-Christophe Grangea. Taj film mi je bio grozan a nažalost ni ovaj nije mnogo bolji ali je svakako znatno zanimljiviji.
Niclaux je napisao i režirao film u kome Houellebecq igra samoga sebe. Posle režije, očigledno je da Houellebecqa zanima dalje bavljenje filmom, kroz glumu, o čemu svedoči i potonje igranje u filmu NEAR DEATH EXPERIENCE. Zanimljivo je kako su francuski pisci skloni ulasku u svet filma daleko izvan okvira scenaristike. Još je zanimljivije to kako se od nove generacije možda ponajbolje u tome snašao Beigbeder, ne samo zato što mu je 99 FRANCS režirao Kounen već i u svojoj samostalnoj režiji oko koje je dosta oklevao upravo imajući u vidu Houellebecqov rediteljski fijasko. Međutim, ova Beigbederova režija kudikamo je bolja od njegovih recentnih romana, i radije bih gledao njegov novi film nego čitao novi rukopis.
Houellebecq u ovom filmu igra samog sebe, u prenaglašeno deglamurizovanoj fazi, kada je izgubio zube, i njegova pojava na ekranu bez ikakve sumnje nosi određeni bizarni magnetizam koji verovatno treba pripisati njegovoj reputaciji, ali opet ne bih rekao da u njemu i inače nema neke filmičnosti.
Ono što je okosnica filma jeste komični triler o otmici Houellebecqa od strane nesposobne bande nejasnih motiva, koja postepeno sve više počinje da pokazuje fascinaciju njime kao sagovornikom, kao arbitrom za razna pitanja, i nikada ne prestaje da ga tretira kao zvezdu što dostiže svoj vrhunac kada mu angažuju prostitutku kao rođendanski poklon.
Ideja da nečiji status javne ličnosti spontano transcendira jasnu kriminalnu nameru otmičara i da oni umesto koristi od otkupa, počinju da imaju korist od komunikacije sa tim čovekom, prilično je interesantna. Međutim, Niclaux uspeva tek da zagrebe ovršinu te teme.
Za početak, iako Houellbecq bez ikakve sumnje deluje kao nadahnut interpretator igrajući samoga sebe, ni u jednom trenutku ovaj film ne izlazi izvan okvira internog vica čija ciljna grupa mora poznavati opus ličnosti o kojoj film govori. Dakle, Michel Houellebecq iz naslova nije uspeo da bude ime lika već samo ime ličnosti čiji fanovi treba da gledaju ovaj film.
Niclaux je dakle propustio priliku da izgradi nešto više na bazi ready madea koji nudi sam Houellebecq. Samim tim, ovde imamo delo u kome se protagonista na pogrešan način izdiže iznad celine i na kraju sve deluje kao vrlo bizaran vid samopromocije i pokušaja da se ukoreni imidž neuglednog samotnjaka koji Houellebecq gaji, naročito u poslednje vreme.
Ovaj film korespondira i sa autorefleksijom njegovog tada aktuelnog romana MAPA I TERITORIJA, čak su neki zaključci o Thierry Joncquetu preneti iz romana u film, unutar monologa o nekadašnjoj vitalnosti francuskog krimića.
Niclaux se u formalnom pogledu drži nekog osušenog, festival-ready realizma, sa kadriranjem koje deluje kao da je kamera pre svega postavljena da bi zabeležila autentičnost junaka. Međutim, to je paradoksalna pozicija jer Houellebecq jeste stvarna ličnost ali okolnosti u kojima se našao, uprkos dobrim pokušajima, ne uspevaju da opravdaju taj prizvuk "autentičnosti" za kojim Niclaux traga.
U određenom smislu, ovaj film ima i critic-proof dimenziju, kao da je reč o ENTOURAGEu za intelektualce. I zbilja, u ovom filmu imamo upravo to, intellectual-porn razgovore, apstraktan zaplet, satiru, sve one obavezne figure koje bi intelektualac mogao očekivati.
Taj trenutak u kome Houellebecq pristaje da od pisca postane celebrity desio se mnogo ranije, ali ovim filmom je to bez ikakve sumnje ozvaničeno.
Jedino što nemamo jeste ona supstanca koju bi Houellebecq ili intelektualistički film morao da nam ponudi, i zato ENTOURAGE ostaje pošteniji produkt od ovoga.
* * / * * * *
Procitala sam Mogucnost Ostrva i Elementarne Cestice - koji me je odusevio. Oba romana su divna, Mogucnost je malo oporije stivo, koliko se secam, ali meni se njegov stil dopada.
Imam Pokoravanje, jos nisam otvarala, ali koliko sam cula iz prve ruke, losiji je od Mogucnosti Ostrva. Mapu i Teritoriju nisam nabavljala.
Uelbek dolazi u Beograd!
Festival "Krokodil" ugostiće u junu francuskog pisca Mišela Uelbeka, objavljeno je na sajtu te manifestacije.
Jedan od najkontroverznijih pisaca u svetu upravo je objavio roman "Serotonin", čiji je glavni junak nezadovoljni Francuz koji poseže za novim antidepresivom, zbog kojeg kreće u potragu za svojom prošlošću. Uelbek u knjizi, koju će 1. marta kod nas objaviti "Booka", kritikuje društvo u kojem "malog čoveka", u ovom slučaju francuskog farmera, guta globalizacija. Knjiga sadrži i scene koje neodoljivo podsećaju na proteste "žutih prsluka", iako je pisana pre njih.
Rođen je 1958. kao Mišel Tomas, detinjstvo je proveo kod roditelja svojih roditelja, a onda je uzeo majčino devojačko prezime Uelbek.
Diplomirao je agronomiju i nakon fakulteta objavio najpre zbirku poezije, a zatim i biografiju H. P. Lavrakfta. Slede romani "Proširenje područja borbe", "Elementarne čestice", "Platforma" i "Mogućnost ostrva" koji privlače veliku pažnju javnosti i kritike.
Uelbeka nazivaju mnogim imenima – rasista, ženoomrzac, pisac pamfleta i pornografije, a bio je i na sudu zbog izazivanja rasne i verske mržnje. Oslobođen je optužbi ali je nakon toga napustio Francusku i trenutno živi u Španiji.
Roman "Pokoravanje" Uelbek objavljuje 2015, na dan kada se dogodio teroristički napad na časopis "Šarli Ebdo". Bizarno, upravo je Uelbek bio na naslovnoj strani časopisa, a taj roman govori o alternativnoj budućnosti u kojoj islam vlada Francuskom.
"Krokodil" u nazivu je akronim na srpskom jeziku i znači "Književno Regionalno Okupljanje Koje Otklanja Dosadu I Letargiju". Udruženje je posvećeno kreiranju književnih, kulturnih i društveno-političkih programa i sadržaja u cilju razvoja književne publike kao i one zainteresovane za kulturu uopšte, promovisanju politike dijaloga, pomirenja i rekonstrukcije pokidanih kulturnih veza prevashodno na prostoru Zapadnog Balkana ali i produbljivanju uzajamnog razumevanja te prihvatanja različitosti na evropskom kontinentu i šire.
Festival je pokrenut 2009. godine, i tradicionalno se održava na otvorenom platou ispred Muzeja istorije Jugoslavije. Ove godine će biti održan od 7. do 9. juna.
http://mondo.rs/a1163951/Zabava/Kultura/Misel-Uelbek-u-Beogradu-Festival-Krokodil.html
SEROTONIN Mišela Uelbeka, nadovezuje se poetički na njegove dosadašnje romane. To je priča o rezignaciji modernog francuskog, zapadnoevropskog muškarca srednje dobi, data svedenim stilom i u fatalističkom tonu. Međutim, veličina ovog pisca svakako je u tome što unutar stilske jednoličnosti pravi razne idejne varijacije i što "istu" priču čita iz različitih uglova, akcentujući različite aspekte. To naravno ne znači da nema i krupnih iskoraka u njegovoj poetici, setimo se MOGUĆNOSTI OSTRVA ili POKORAVANJA koji se bavi različitim uplivima fantastike ili distopije u njegov rukopis.
U SEROTONINU međutim, imamo nešto što smo mogli da namirišemo i u dosadašnjim Uelbekovim romanima ali sada je odlučio da do kraja izađe na videlo. Najdublja patnja njegovog lika je ljubavna patnja, žal za ljubavima koje je imao i prokockao svojim nepromišljenim priklanjanjem besmislenim društvenim konvencijama uživanja, i podleganja anksioznostima da monogamna veza nije krajnji horizont.
Besmisao poslovne situacije, ispraznost savremene civilizacije, nemogućnost da stvori išta smisleno, sve su to samo začini ljubavnoj patnji Uelbekovog junaka koji je ostao sam, i usled beznadežne samoće kojoj ne vidi mogućnost da se prevaziđe počinje polako da kopni.
Ljubavna patnja čini značajan deo Uelbekovih karaktera ali nikada kao ovde nije tako stavljena u prvi plan, a u izvesnom smislu on je ponajviše prožima sa sunovratom moderne civilizacije.
U par navrata, Uelbek lobuje kada želi da poentira, pre svega u nekim nepotrebnim digresijama kao što je susret sa nemačkim pedofilom koji naprosto podleže jednom klišetiziranom pogledu na svet koji nije poigravanje stereotipima već upravo glupost. Isto važi i za neke od nekonvencionalnijih seksualnih praksi parnerke glavmog junaka. Naprosto, sve su to iskoraci koji nemaju puno veze sa temom koju Uelbek želi da obradi ovde.
Ali, mimo toga, iz kliničkog rukopisa Uelbek uspeva da izvuče nepatvorenu emociju, i da napravi jedno od svojih najpristupačnijih dela, premda ne verujem da on danas više ima bilo kakvu potrebu da proširuje svoje "područje borbe".
Da je Uelbekov rukopis žanr sam po sebi, onda bi SEROTONIN bio primer vrhunskog žanrovskog romana, u kome se sve ono što je već bilo dobro čuva a sve ono što je novo vrši adekvatnu nadogradnju unutar zadatog okvira.
Benoit Delepine i Gustav Kervern 2014. godine snimili su film NEAR DEATH EXPERIENCE koji ima sva svojstva Houellebecqovog romana uključujući i samog Houellebecqa u glavnoj ulozi kao protagoniste i naratora priče o sredovečnom Francuzu koji želi da se ubije, izuzev što nije zapravo roman i nije film baziran na njegovoj prozi.
Međutim, tehnički gledano, ima sva svojstva. Houellebecq lično kanališe tu Ich-formu u fizički zahtevnoj ulozi čoveka koji jednoga dana odlazi iz kuće u divljinu, odnosno obližnje izletište sačuvane prirode sa idejom da se tamo ubije ili umre od nečega.
Film je fokusiran na jednog čoveka, i nije prvi slučaj sličnih egzistencijalističkih radova, Kiarostami se ispoljavao u sličnim formama, međutim ovde imamo u glavnoj ulozi pisca koji je praktično ideolog najnovije iteracije takvog pogleda na svet i što je najneverovatnije - Houellebecq se u tome izuzetno dobro snašao.
U poslednje vreme, Francuska je iznedrila par bestseler pisaca (bez namere da poredim njihove domete) koji su se dokazali prvo kao solidni filmmejkeri a na kraju su smogli snage da se pokažu na filmu i kao glumci.
Tu naravno mislim na Beigbedera i Houellebecqa. Naravno, Beigbeder je kao pisac manje kompleksnih dela na filmu neposrednije i brže postigao veći uspeh. I lakše je stigao do kvaltetnih ostvarenja, međutim, Houellebecq takođe ima svoje domete koji nisu tako visoki u filmskom pogledu ali su hrabri na drugi način.
Tako je recimo ova rola izuzetno zahtevna, i jasno se nadovezuje na njegovo pisanje i kredo iz romana, a pritom svakako da je više od stunt castinga i da ovo što pruža Houellebecq u ovom filmu stoji kao domet i za vrsnog, predznanjem neobremenjenog glumca.
No, s druge strane Delepine i Kervern u svom houellebecqovskom materijalu ne nude previše i svakako ne više od očekivanog, nema iznenađenja a ni one emocije koju na kraju neminovno budi piščeva hladnoća u prozi. No, na kraju, i ovde pisac ostaje ključna kopča gledaoca sa likom. Njegovo namerno deformisano lice je moćan filmski znak i on je toga vrlo svestan. Otud ovu ulogu Houellebecq radi kontrolisanim sredstvima, ne kao naturščik već kao profesionalac.
* * / * * * *
UNTERWERFUNG je nemačka televizijska adaptacija Houellbecqovog romana POKORAVANJE u kojoj se kombinuju pozorišna monodrama nastala po knjizi sa elementima ulaska iza scene predstave i rekonstrukcija prizora iz knjiga. Ovakav koncept pokazuje da u suštini autori ovog televizijskog filma imaju dosta nadmen odnos prema pozorištu jer njegov scenski segment tretiraju kao višestruko manjkav.
Naravno, to otvara i pitanje ko je protagonista ovog televizijskog filma, da li je to glumac koji igra predstavu i kog prvo upoznajemo kao ličnost, ili je to lik iz Houellbecqocog romana kog on igra na sceni, odnosno lik iz Houellebecqovog romana kog kasnije igra u igranim "rekonstrukcijama" odnosno iznova dramatizovanim scenama.
Zanimljivo je da se na neki način ova značenjska konfuzija javlja u nečemu što je nastalo kao ekranizacija poznatog Houellebecqovog romana odnosno njene pozorišne postavke gde bi takva pitanja morala biti precizno definisana. Međutim, ova ilustrativna postavka sa glumcem - scenskim junakom - likom iz romana na neki čudan način zapravo polemiše sa samim Houellebecqom koji je istovremeno danas i književnik, i reditelj, i filmski glumac i filmski lik.
Iz ove slučajnosti, proistekao je prostor za analizu šire Houellbecqove uloge na ekranu danas.
No, UNTERWERFUNG je sam po sebi zanimljiv artefakt. Ovaj televizijski film svakako ne može biti smatran ni punokrvnom ni definitivnom ekranizacijom Houellbecqa ali pokazuje kako se na ekonomičan način može napraviti sasvim funkcionalan televizijski program baziran na značajnoj knjizi i/ili pozorišnoj predstavi.
Autorka adaptacije Karin Beier našla je oslonac u Ich formi samog romana, i ispratila je u osnovi ceo narativni tok. Glavni glumac Edgar Selge se snalazi u sva tri sloja ovog lika. Sama predstava je scenski zanimljiva, glumac nastupa u kostimu propalog Hoeuellebecqovog, da ne kažem houellebceqovskoh junaka ispred mašine koja ima ulogu pokretne strukture sa krstom u sredini koji se rotira u kome glumac povremeno pronalazi svoj prostor.
Dramatizacija pojedinih delova je snimana efikasno, delom u Parizu što se vidi po autentičnosti lokacija, i svedena je tako da bude produkciono izvodljiva ali vibrantna. U tom pogledu podseća na igrane rekonstrukcije u dokumentarcima, ali za razliku od njih ima dramsku formu, ima dramski sukob likova i njihovu delimičnu razradu.
Nemačka je bitno mesto a Houellbecqove ekranizacije, tamo je snimljen i film ELEMENTARLICHEN. Otud ne čudi da je na osnovu hamburške predstave teatra Deutsches Schauspielhaus nastao ovaj televizijski film. Međutim, ovom ekranizacijom svakako Houellbecqov roman SOUMISSION nije dobio ni približno definitivnu filmsku adaptaciju.
Nemam informacije kakav je odnos samog Houellebecqa prema ovoj ekranizaciji jer se i on pojavljuje kao lik ali ne igra samog sebe, što je činio već u dva Niclauxova filma.
Tekst iz Vremena o Uelbeku na filmu -
https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1694144
Sent from my iPhone using Tapatalk
Velika je stvar biti savremenik Michela Houellebecqa i čitati njegove romane kako izlaze.
U slučaju romana UNIŠTŠTITI, nismo mu baš savremenici pošto srpska izdavačka kuća Booka kasni sa izdanjem pa će ova knjiga kod nas odmah biti antikvarna, ali prva dobra vest je da se za 26 eura u Hrvatskoj može kupiti zaista kvalitetno izdanje, u ozbiljnom prevodu, tako da regionalna saradnja eto ima nekog smisla u književnosti.
Velika je šteta istovremeno što mi se čini da srpski čitaoci nekako izbegavaju hrvatsko izdanje i čekaju Bookino koje će se pojaviti ko zna kada, pa ovaj roman nema neku ozbiljniju recepciju kod nas iako je itekako zaslužuje.
Naime, reč je o romanu o pojedincu unutar sistema. Glavni junak je službenik francuske Vlade, potomak jednog važnog činioca Duboke države koji uprkos tome što ima priliku da kao epizodni junak učestvuje u formiranju francuskog društva, na kraju dana ipak jeste samo čovek, sačinjen od osećanja, vrlina i mana, a na kraju se uvek ispostavi i od krvi i mesa.
Kao najbolje serije iz Peak TV epohe, Houellebecq maestralno kombinuje jednu "veliku" državnu priču, jednu gromoglasnu terorističku zaveru sa intimnom sudbinskom pripovešću u kojoj iznova pokazuje da učesnik velikih događaja ima jako puno "svakodnevnih problema" kao i svi mi.
Pozabavio bih se načinima kako Houellebecq subvertira žanr jer vidim žanrovsku prozu kao jedan od izrazitijih segmenata moje ekspertize. U izvesnom smislu, Houellebecq vodi dva žanrovska toka - jedan je praktično špijunski triler, u izvesnom smislu ludlumovski politički zaplet, dok je drugi dosledna onirička linija koja ima izvesnu mehaničnost svojstvenu slutnji iz horor romana. I ti elementi se razvijaju na isti način kao i život glavnog junaka - spontano, i ne razrešavaju se.
Ironija je još izraženija ako imamo na umu da je glavni junak svoj iznenadni kraj izveo sa većom zaokruženošću nego što se desilo žanrovskom zapletu. I to je zanimljiv meta-detalj. Pravi protagonista ostaje u zapletu do kraja, a Houellebecqovi junaci su retko protagonisti, oni su mnogo pre oni likovi u drugom planu koji na špici filma i nemaju ime već opis profesije i broj pored imena.
Ipak, iako ovo jeste roman koji tretira jednu političku krizu u trilerskom maniru, dakle jeste roman sa jakom žanrovskom komponentom, ovo nije triler, a nije čak ni roman visoke književnosti oslonjen na formu trilera.
Zapravo ovo je ono što Houellebecq inače radi - slikanje života savremenog čoveka zatečenog u različitim situacijama (ovde se opet roman dešava u bliskoj budućnosti - konkretno 2027. godine) gde te okolnosti utiču da je sudbina uvek drugačija, ipak nedovoljno da u osnovi ne bi bila ista.
I u ovom romanu, iako islamski faktor ne igra bitnu ulogu kao u POKORAVANJU, možemo reći da se Francuska, Evropa pa i Zapadni svet nalaze u fazi nezaustavljivog etno-suicida i da su njegovi počinioci negde elegično svesni da su stvari otišle u tom pravcu i da spasa nema.
Međutim, spas se krije na nekim neočekivanim mestima. Ostaje pitanje koliko je Houellebecqov čovek spreman da na tom putu istraje. A znamo da nije mnogo.
Ovaj roman nije ciničan, nije čak ni depresivan, uspeva da objasni postojanje sreće u smisla u beznađu i malim stvarima. Houellebecq je majstor da unosi mnogo toga novog u nešto što je samo naizgled uvek isto.
I u ovom romanu, opet radi to, sa puno energije i posvećenosti.