Malopre sam na svoj blog okačio prvi deo mog teksta o Piteru Parkeru - Spajdermenu. Ovaj tekst sam svojevremeno pomenuo i dodao da me je razum sprečio da ga obnarodujem i tako se još više javno brukam nego inače. Sada sam ga, pak dosta detaljno prepeglao, pobacao glupe delove, dodao neke pametne i sada, iako je to i dalje totalno sranje, za nijansu me je manje sramota od pomisli da bi to neko mogao da pročita.
Naravno, ne nameravam da čitav kačim ovde jer sumnjam da su članovi ovog foruma baš ludi za čitanjem mojih baljezganja na zadatu (ili bilo koju drugu) temu, tako da ću ubaciti samo prvih par pasusa, a koga to, kao nešto zaintrigira, može da ode na blog i pročita celo (http://cvecezla.mojblog.co.yu/permalink.aspx?id=71654)
Komentari su naravno poželjni i dobrodošli, bilo da se bave materijalnim greškama u ovome što sam pisao (a sigurno ih ima, u geek-materiji ih je gotovo nemoguće ne napraviti), bilo da se tiču filosofije ili psihologije koju promišljamo, bilo da se tiču veličine mojih genitalija.
OK, da ne smaram, evo kako to kreće, pa koga zanima, eto mu celo na linku tamo.
Piter Parker, deo prvi: Ne samo tajni identitet
Pitanje na jednom Internet forumu pre neki dan: »koji vam je superjunak najomiljeniji«, bacilo me je u razmišljanje. Ne zato što je teško naći odgovor na to pitanje, daleko bilo, od svoje desete godine sam znao da želim da budem Spajdermen. To je, kad se pretovri u ljudska merila nekih četvrt veka fantaziranja o avanturama u crveno-plavom (dobro, i ponekad crnom) kostimu. Dakle, pitanje koji mi je superheroj najomiljeniji za mene ima samo jedan odgovor. Razmišljanje je više išlo u smeru analiziranja ZAŠTO baš Spajdermen. Naravno Spajdermen je bio jedan od najprisutnijih superheroja u domaćoj štampi u trenutku kada sam ja najstrasnije kupovao stripove. Čovek-Pauk je tih ranih osamdesetih objavljivan više nego Supermen, Betmen, Srebrni Letač, Derdevil ili Hulk. Ali nije sve samo u prisutnosti. Niti je sve samo u moćima. Koliko god da je Spajdermen bio cool sa svojom gotovo svemoćnom mrežom i sposobnostima da hoda po zidovima i plafonima, razlog njegove ogromne popularnosti na globalnom nivou (dakle ne samo u mojoj sobi) je bio, začudo, mnogo trivijalnije prirode. A to tek danas uviđam. Taj razlog se zvao Piter Parker.
Da, tačno tako, i sam sam bio iznenađen shvativši da je razlog moje ljubavi prema elegantnom heroju sa Menhetna zapravo njegov melanholični, nesigurni, proto-nerdovski alter-ego Piter Parker. Identifikacija je moćna stvar i što sam više razmišljao o ovome bolje sam shvatao koliko je zapravo moćna – koliko je ona značajna za uspeh i dugovečnu popularnost strip-lika (i šire - likova iz ostatka pop-kulture). Naravno, čitajući avanture Čoveka-Pauka u Eks Almanahu ja sam želeo da budem Spajdermen, ali upravo je Piter Parker sa svojom humanističkom prirodom, realističnim životnim problemima i galerijom pomoćnih likova koji su imali prave karaktere, činio da ja nakon odlaganja stripa ostanem u tom svetu i nastavim da maštam. Piter Parker je Spajdermenu davalo onu potrebnu dubinu koja je njegov svet činila stvarnim i živim.
Hajde da malo proanaliziramo fakte u vezi sa alter egoima popularnih superheroja. Ako se zadržimo na DC i Marvel univerzumima, kao tržišno najprisutnijim (a, uostalom, ove dve kompanije zajednički drže trademark na izraz »superhero«), neće nam biti teško da utvrdimo mnogo preovlađujućih zajedničkih karakteristika kod klasičnih superheroja »Srebrnog Doba Stripa« (od kasnih pedesetih do kraja šezdesetih godina ) kome Spajdermen pripada. Počev od Supermena i Betmena, dvojice od retkih preživelih superheroja (i likova uopšte) iz »Zlatnog Doba Stripa« (od 1938. do kraja Drugog svetskog rata), pa preko velikog broja ostalih popularnih junaka, lako je utvrditi da su u »običnom« životu ovo uglavnom bili beli muškarci obrazovanja iznad proseka koji su pripadali srednjoj ili višoj klasi. Naravno, autori ovih stripova su pokušavali da pronađu arhetip koji će biti u skladu sa herojskom prirodom karaktera a da istovremeno bude prihvatljiv za najveći broj čitalaca. Povrh toga, Comics Code Authority, esnafska organizacija osnovana da obezbedi prevenciju po omladinu štetnih sadržaja u stripovima je u pedesetim i šezdesetim godinama imala vrlo rigidna pravila o tome šta je dopušteno u ovom mediju. I ovo je uticalo na uniformisanje glavnih junaka tako da predstavljaju tradicionalne američke vrednosti.
Činjenica je da je i ovako uzak stereotip karakteristika glavnog junaka imao dovoljno manevarskog prostora da se obezbedi različitost i raznolikost i pravo je čudo da se autori nisu više trudili da publiku pridobiju na svoju stranu. Izgleda da je preovlađujuće mišljenje bilo da publika čita stripove isključivo zbog supermoći protagonista. Iako ovo deluje logično, u retrospektivi shvatamo da su stvari stajale ponešto drugačije. Identifikacija, magična reč koje su tada autori bili samo delimično svesni, je odigrala ogromnu ulogu tamo gde se niko izgleda nije nadao. Pogledajmo nekoliko slučajeva:
Supermen. Za početak, Supermen čak nije ni ljudsko biće. Ah, naravno, on izgleda kao čovek, govori kao čovek i smeje se kao čovek, ali... On nije čak ni rođen na Zemlji, njegove supermoći posledica su odrastanja na planeti sa ogromnom gravitacijom, pod crvenim Suncem. U stanju je da leti svetlosnim godinama kroz apsolutni vakuum, da rukama razdvaja stene i iz očiju emituje visokofokusirane toplotne zrake. Da ne pominjemo rendgenski vid. Sasvim je bezbedno reći da Supermen nije čovek. Naravno, njegovi autori, Zigel i Šuster su bili svesni otuđenja koje bi ovakve razlike mogle da proizvedu kod čitalaca i Supermen je smišljeno nazvan »nad-čovekom« (par godina pre nego što će nacisti ovaj ničeanski koncept izneti na vrlo rđav glas širom Evrope) i prikazan kao ne samo fizički već i moralno superioran u odnosu na običan svet. Zapravo, Supermen je oblikovan tako da bude personifikacija vrednosti američkog multikulturalno-demokratsko-puritanskog nasleđa i kao takav on je bio manje vanzemaljac sa zastrašujućim moćima a više projekcija kolektivnih vrlina poželjnih u američkom društvu. (Digresija: model vanzemaljca koji dolazi na Zemlju, ponekad sa neprijateljskim namerama, ponekad ne, i koji na Zemlji, najčešće u Americi pronalazi ono što kod sebe nije imao, a zbog čega odlučuje da se tu naseli i zemljanima (= Amerikancima) nesebično ponudi svoju pomoć, usluge & resurse je često korišćen u kasnijem superherojskom stripu: Kapetan Marvel, Marsovski Lovac na ljude, Srebrni Letač svi su poslužili kao prigodna metafora o ideji zapadne/ američke kulture kao ideala drugih kultura koje su, iako očigledno nesavršene, u uznesenosti svojoj sebe smatrale superiornijim.)
Požrtvovan, neustrašiv i pravedan, Supermen je mogao da bude idealan heroj. Međutim, jedna od stvari koje razdvajaju superheroja od heroja je upravo tajni identitet. Zigel i Šuster su sigurno shvatali da bi strip posvećen isključivo podvizima bića sa bogolikim karakteristikama veoma brzo postao dosadan čitaocima. Početno oduševljenje moćima glavnog lika splasnulo bi ako bi svi pokretači radnje u stripu imali kosmološku dimenziju, drama bi nestala a interesovanje se ugasilo (ovo je greška koju su mnogi potonji autori superherojskog stripa napravili). Otud Supermenov alter ego – skromni, pomalo stidljivi naočarko, Klark Kent, novinar bez ambicije da pravi veliku karijeru. Zigelov i Šusterov instinkt je bio zlata vredan – za razliku od recimo Fantoma ili Senke (prethodnica »pravih« superheroja) Supermen je imao alter-ego sa kojim je bilo mnogo lakše identifikovati se. Klark Kent je bio »jedan od nas« (kao što Supermen nikako NIJE mogao da bude jedan od nas) i funkcionisao na bar dva nivoa:
***********************************************