A sad nešto o petom romanu jednog od ponajboljih američkih savremenih pisaca, Bret Easton Ellisa. U pitanju je zvanično njegov prvi horor roman, koji je ujedno bio nominovan i za World Fantasy Award 2005-e (nagradu mu ispred nosa uzeo Murakami).
Za one koji su ga čitali ranije, ovaj roman po stilu mnogo više liči na 'Manje od nule' i 'Pravila privlačnosti', nego na 'Američkog psiha' i 'Glamuramu'. Slično kao što su mi u 'Američkom psihu' opisi paranoične reklamokratije bili strašniji od detaljnih opisa Bejtmenovih kasapljenja, tako je glavni kvalitet 'Lunar parka' u njegovom nehororičnom dijelu. Sam roman bi se mogao opisati kao Kosmopolitan verzija Straubove 'Priče o duhovima', iako Elis navodi Stivena Kinga kao glavni uticaj. Ako izuzmem jezivo loš Ghostbusters opis, horor dio je prihvatljiv (i ništa preko toga). Nakon 'Ringu', sve nekompleksne priče o duhovima nervoznim zbog lošeg pokopavanja mi ne znače ama baš ništa. Sa druge strane, dio koji opisuje Beverli Hils svakodnevnicu je klasični Elis, i to kada je najbolji. Šestogodišnja djeca na prepisanim antidepresivima, porodična svakodnevnica Beverli Hilsa, kućni ljubimci koji imaju lične psihologe... svaka riječ je na svom mjestu. Doduše, ovo vodi do poraznog zaključka da je Elis dobar pisac isključivo dok piše polu-autobiografski, dok se svaki pokušaj fikcije svodi na jeftino filmsko kopiranje, od Jeepers Creepersa i Gremlina II, do Isijavanja. Ono što (kao i u slučaju 'House of leaves') upada u oči je potencijal. Recimo, (spojleri) roman bi neuporedivo bolje funkcionisao kada bi se potpuno izbacio dio koji uključuje Elisovog oca. Priča o ukletom Mercedesu, jeftina verzija Čakija prerušenog u plišanog medveda, to sve zvuči logički potpuno isprazno, iako ima par bizarnosti koje jesu jezive (silovanje psa). Sa druge strane, motiv Never Never landa i djeci koja jednostavno odlaze doslovno prenose svu besmislenost savremene alijenacije. Horor dio i dio otuđenje, spajaju se u poslednjim rečenicama romana koji se zaista završava upečatljivo. Tako, na kraju, ovaj roman biva kombinacija savršenog i promašenog, pri čemu horor zamajac prije izgleda kao da je nakalemljen na punokrvni Elisov roman, nego što je njegov sastavni dio bez koga ovaj ne bi mogao da postoji. Sve u svemu - preporuka, mada je to moglo i bolje. Pozdrav.
Drago mi je da se makar nekome dopada novi Elis. Citao sam gomilu losih recenzija o tome romanu. Svakako Elisa ne treba zaobilaziti ni kada je los, a to nije bas ucestala pojava. Samo se nadam da se na dijelove sa duhovima nije ophodio kao Barker u Coldheart Canyon - jedan od najlosijih romana koje sam citao - vec da je pokazao, iako ocevidni naivko po pitanju literature strave, da je jaci od Barkera kada je slucaj sa spomenutim romanom. Mislim da mu, na neki nacin, i nije bilo tesko. Trebao je samo uvesti pola grama smisla i bio bi na konju. Ipak, ako Blejd te dijelove naziva ghostbusters-dijelovima, I'm in like Flynt.