Ovo je tekst objavljen u časopisu Delo pre 33 godine.
Malopre sam se sapleo o njega, možda će nekome biti zanimljiv.
Neredigovan je, onako kako sam dobio od daktilografkinje.
Kada jednog dana budem postavio ceo ovaj sajt kako treba, tekst će biti tamo gde mu je mesto. Dotad, evo ga ovde:
Žiga Leskovšek
Uloga naučne fantastike u savremenom društvu
Struktura naučno-fantastičnih dela
Naučno-fantastična književnost je nova književna vrsta; mašta, s kojom je tesno povezana, posebnost je čovečanstva od nastanka do današnjih dana. Mašta je oblik mišljenja u kojem je značajno da pojedinac iz iskustva sastavlja nove kombinacije, ali koje u celini još nisu bile doživljene. Ona je jedna od najplemenitijih operacija mozga a poseduje je samo čovek; svojom specifičnošću, traženjem novih kombinacija i odnosa među činjenicama koje stvarno postoje, omogućila mu je da prevaziđe uske okvire svog postojanja, pomagala mu je da poploča put u budućnost, napretku i razvoju. NF književnost značajna je i kao književno-umetnička vrsta, ali i kao činilac koji podstiče na razmišljanje. Produktivna mašta je usmeren proces i, za razliku od nevezanog asociranja, uvek motivisana i usmerena prema određenom cilju, često podsvesnom, FN književna dela nude rešenja problema, do kojih obrađivanjem stvarno postojećih odnosa i stupnja tehničkog razvoja ne bismo mogli doći. Ona pokušava da pripremi čitaoce da će jednom misliti drugačije, da će napraviti misaone preskoke, stvoriti i utvrditi nove staze memorije.
Događaji koje ova relativno mlada književna vrsta opisuje zbivaju se na Zemlji, u vasioni, u hipotetičnoj galaksiji, u sadašnjosti, u budućnosti, a i u prošlosti. Zajedničko im je obrađivanje fenomena kojima danas još ne vidimo rešenje, ali ih je moguće predvideti, s obzirom na razvoj nauke. NF književnost proučava dejstvo tih fenomena na čoveka, njegove nove moralne kvalitete i dileme pri promeni životne okoline, ispituje čoveka današnjice i opravdanost njegovih pogleda na svet. Ponovo proučene, etičke norme mogu biti pobijene ili potkrepljene. Suštinski cilj svakog dobrog NF dela jeste da proučava čoveka, njegova iskustva, način doživljavanja i razumevanja.
______________________________________
*Članak je nastao na podsticaj i uz sudelovanje prof. Jože Ropotara; za svu pomoć najiskrenije zahvaljujem.
Teorijski razmišljanja u članku odnose se na kvalitetna naučno-fantastična književna dela, i zato ne bih želeo d budem pogrešno shvaćen, mada je celokupna naučno-fantastična književnost dobra ili slaba. Kao u književnosti uopšte, i u književnim modernim umetničkim delima ima književnog smeća, pa ni mlada književna vrsta, naučno-fantastična književnost nije izuzetak. Želim, da čitaoci ovog književnog roda saznaju kako da vrednuju naučno fantastična dela; na kraju krajeva, književno-umetničko delo ne ograničava pripadnost nekom književnom žanru.
Druge literarne vrste omogućavaju nam da dublje i podrobnije upoznamo svet u kojem živimo, učvršćuju naš pogled i povećavaju osetljivost, ali ne čine ništa da prošire vidokrug, promene način mišljenja i smer pogleda. Glavni zadatak NF literature jeste preusmeravanje čitaočevog pogleda na realnost s neke nove tačke gledišta, koja bi realnost pokušala proceniti bez ustaljenih i iskustvom utvrđenih navika i mišljenja. Za pisanje svakog literarnog dela potrebne su dve vrste pravila: prvo, pravila unutarnje semantike, s obzirom na unutarnju građu, koja omogućavaju da se književno delo može razvijati, i daju mu osnovnu strukturu; drugo, pravila spoljne semantike, koja književnom delu pridaju značaj i dubinu realnog života. Produbljeno spoznavanje života i razvijanje razmišljanja o datoj problematici, NF književnost doseže baš upotrebom spoljne semantike. Dobar primer za to je novela Flowers for Algernon (Ruže za Algernona) Daniela Keyesa. Reč je o duševno zaostalom čoveku kojem veštački povisuju inteligenciju visoko iznad normalne. Glavni junak postepeno doživljava preobražaj i delo dostiže vrhunac kad bolesnik sazna da je preobražaj privremen. Supergenije se uskoro ponovo preobražava u maloumnika; ipak, ostaje mu saznanje da pored zamagljenog sveta duševno zaostalih postoji i drugi, bolji svet, čiji deo je, u jednom kratkom periodu svoga života, bio i sam. Ta spoznaja sprečava ga da se vrati u svet blaženog neznanja; zato je nesrećan i više ne nalazi unutarnji mir. Ovo delo usmerava naš pogled prema horizontu naučnog eksperimentisanja i na neljudski odnos naše civilizacije perma duševno obolelima, sa kojima često postupamo kao sa životinjama za eksperimente.
NF književnost podstiče na razmišljanje o odnosima u svetu koji nas okružuje, i prosuđivanje o čovekovom doživljavanju objektivne realnosti u širim okvirima, na način koji nije tesno povezan s ustaljenim navikama ljudi i društvenim normama. Prigovor koji se može pojaviti jeste da je s procesom dozrevanja čoveka završen i razvoj njegovih sposobnosti mišljenja i rasuđivanja. Mnogi misle da je to prirodan dar, na koji je moguće delimično uticati u detinjstvu, dok to kod zrelog čoveka skoro uopšte nije moguće. Tvrdnja da je mišljenje prirodan dar, potkrepljuje se time da sposobnost razmišljanja i rasuđivanja nije moguće uliti u glavu u obliku pravila; u tome ne mogu pomoći ni najtemeljnija pravila logike. Čoveku možemo da uspemo u glavu nebrojene zakonitosti i znanja, do kojih su misaonim putem stigli drugi, on ih preuzima, ali neće znati pravilno da ih upotrebi u praksi.
Svaki čovek, čak ograničen, dugotrajnim učenjem može da postane vrlo učen. Ljudima kojima otvorenost pogleda nije usađena, relativnost zakona i međusobnih odnosa, nedostaje sposobnost rasuđivanja, te će u nekoj novoj situaciji upotrebiti način mišljenja koji su oblikovali drugi, u potpuno drugim odnosima. Ne retko srećemo učene ljude kojim primenjujući svoje znanje, pre svega zbog krutog i uskog pogleda na realnost, čine nepopravive greške.
Nije istina da je sposobnost razmišljanja i rasuđivanja svojstvena svakom pojedincu, i da to možemo naučiti. Mišljenje je najdragocenija ljudska sposobnost i zaista ga ne možemo naučiti pomoću pravila i obrazaca. To je najteži i najplemenitiji čin koji čovek može da obavi. Za razvijanje mišljenja potrebno je mnogo vežbi, pre svega širina pogleda na svet. Moramo biti svesni da sticanjem znanja ne smanjujemo područje nepoznatog nego, što više znamo, više treba i da učimo.
Ne smemo dopustiti da nas novo znanje usmeri u specijalizaciju na bilo kojem području, da u svetlu novog znanja ne obezvredi naš dosadašnji rad i relativnost svega što postoji.
NF književnost, u okviru svoje unutarnje semantike koristi najrazličitije pretpostavke i iz njih izvedena zakonitosti. U prvom redu, čitalac ne sme da se distancira od te vrste književnosti i od problema koje obrađuje. Čitalac, koji NF literaturu već unapred prihvata kao fantastičnu, i time irelevantno gleda na realan život, biće prikraćen već u samom užitku čitanja knjige. Tim gore, jer o poruci knjige neće uopšte da razmišlja. Misliće da se ne tiče njegovog doživljavanja realnosti. Neće mu uspeti da učini preskok i da sebi pomogne u spoznavanju NF dela, koje je zaista postavilo problem u izmišljenu sredinu i izbivanje u specifične okolnosti. Pojednostavimo to jednim primerom. Zamislimo da čitamo NF roman, u kojem pisac opisuje društvo gde ljudi ne poznaju nikakvih zabrana pri polnim odnosima, u hrani i piću uživaju tek kad ih niko ne vidi, dakle, kad su sami, u zatvorenom prostoru. Seksualna sloboda je dužnost svih, i niko na toj planeti ne može da zamisli da se voli samo s jednim partnerom.
Svaki čitalac biće bez sumnje iznenađen, i verovatno će se osmehnuti kad opazi da je prehranjivanje opisano sa tako velikim brojem taua, kako bi pisac savremene literature opisao izlučivanje hrane ili polne odnose, koji vladaju u modernom društvu. Svako će verovatno biti revoltiran kad opazi stepen slobode polnih odnosa na izmišljenoj planeti, nema sumnje da će svako početi da razmišlja o sebi i ljudima oko sebe.
Saznanje da je zarobljen u neki tok života, ne sme da ga ograničava. Mora tako da ga oslobodi i obogati da shvati svoju pravu ulogu u društvu, i da svojem životu da dublji sadržaj. Treba da mu je jasno da nije njegovo da preuzme ulogu vođe novih pokreta, to shvatanje može da mu posluži pre svega za njegov duševni mir, za oplemenjivanje njegovog duha i energije, koja ljudsko telo obavija tokom čitavog života. NF delo u tom primeru postiglo je svoju nameru, čitaocu je, pored toga, pružilo umetnički užitak, takođe podstaklo na razmišljanje o vlastitom društvu i o relativnosti odnos u njemu: njegovo rasuđivanje postupaka i odnosa u društvo dobilo je dublji značaj.
Ako smo tim primerom zadrli u krajnost u ekstrapolaciji naših običaja i međusobnih odnosa, možemo predočiti NF delo, koje opisuje društvo, sa neznatnim ali ipak suštinskim razlikama od društva u kojem živimo. NF literarno delo, koje opisuje društvo, u kojem je doživljavanje realnog sveta odvojeno od prirodne sredine, ne može nam biti strano. Danas u gradovima živi većina svetskog stanovništva, mnogi među njima ni potkraj nedelje ne mogu sebi priuštiti skok u prirodu.
Velegradovi rastu, nastaju ogromni predeli bez i jednog komada obrađene zemlje, bez i jednog drveta. Pretpostavka da je u nekom izmišljenom društvu čovek ograničen samo na okolinu koju je sam uredio, na beton i gvožđe, nije nam strana. Dalje, možemo još pretpostaviti da su ljudski odnosi i način života u takvom društvu vrlo specifični. Čovek se otuđio od prirode, zamenio je betonom, počeo je sa veštačkom ishranom, a slobodno vreme popunjava različitim medijima masovne kulture. Razna gesla, reklame, potrebe ekonomskog razvoja, stvaraju i uslovljavaju društvene norme, time diktiraju i način života, Ljudi žive u svetu lažne realnosti. Na pitanje zašto se baš tako odevaju, zašto se hrane baš takvom hranom i toliko puta dnevno, zašto upotrebljavaju samo jednu marku zubne paste, iako bi mogli kupiti drugu, teško da ćemo dobiti odgovor. Često rade istu stvar kao i njihovi susedi, često čine ono što odgovara njihovom društvenom položaju, verovatno često nisu svesni da se moglo i drukčije raditi, vrlo često individualne proizvode, zbog zakonitosti državnog razvoja uopšte nije moguće dobiti. Ljudi su podlegli reklami i njezinoj manipulaciji. Realnost i izmišljotina toliko su prepleteni, da se više ne mogu razgraničiti. Čovek i njegova okolina postali su mali elemenat lažne realnosti, koju čovek doživljava bez razmišljanja. Radio i televizijske emisije posreduju mu u znanju ili bolje rečeno u informisanju, da je zbunjen time što se događa oko njega. Mediji masovne kulture kreiraju mu i njegov duševni život. Možemo tvrditi: dobro informisan čovek u takvom društvu do svog znanja u najvećoj meri nije došao putem svog iskustva. O prevratima u stranim državama, o rezultatima fudbalskih utakmica, o prirodnim katastrofama, saznao je putem informativnih medija, o tome, kako najekonomičnije treba da se ponaša na radnom mestu i koju dugmad da pritišće, to zna, jer su mu odredili pretpostavljeni. Takve informacije mogu da budu lažne, jer aktivnosti, koje obavljamo, a da se sami ne uverimo u njihovu pravilnost, nemaju smisla. Čovek u takvom društvu živi u svetu lažnih normi, upravlja se prema savetima reklama i ekonomskih zakonitosti. Iskustveni svet ostaje kao delić njegovog doživljavanja objektivne realnosti. Društvene norme, običaji, laži i slično, preobrazili su mu život, znanje i delovanje, tkao da svaki radni postupak pripadnika takvog društva van okoline, u kojoj živi, nema nikakvog smisla. Odeva se tako, kako zahteva društvo i sugeriše reklamni aparat za izbor po trgovinama. Upotrebljava proizvode, za koje je čuo preko informativnih medija, iako ih stvarno možda uopšte ne treba. Takođe, pošto se sklanja u svet između četiri zida, izložen je uticaju masovne kulture. Razmišlja o svetskim događajima, kojih možda uopšte nije bilo. Postupci i delovanje pojedinca ogledalo se onoga šta rade svi članovi tog društva.
Umesna je, inače, tvrdnja da je realnost koju čovek živi, prava realnost, mada prepletena delovanjima, koja s ljudskim iskustvom nemaju ništa zajedničkog. Činjenica, da čovek lažnu realnost doživljava realno, ni u čemu ne smanjuje lažnost sveta oko njega. Čovek je izgubio svoje ja, postao je broj. Čitalac, koji će pročitati takvo NF delo, bez sumnje će se zapitati, dali je moguće, da je današnji čovek postao predmet manipulacije zbog sve bržeg civilizacijskog razvoja, koji mu nameće način života, i određuje odluke, koje ni sam svesno nije prihvatio. Nije čudno, da su već mnogi pisci, među njima i Kafka i Joyce, tražili smisao života u čovekovoj unutrašnjosti, baru su u najskrivenijim kutevima njegove duše ostali predeli, na koje ne utiče lažna propaganda spoljnjeg sveta. Put, koji je izabrala NF literatura, nema prethodnika u tome, pokušava ukazati i proučiti uzroke stanje u kojem čovek živi, bilo s realnog aspekta, s dodavanjem fantastičnih elemenata, bilo iz naizgled stranog sveta, s obzirom na naše doživljavanje objektivne realnosti.
Paradoksalno je da se moderan čovek s izmišljenim svetovima lako bori protiv lažnosti sveta, u kojem je prisiljen da živi.
Ako želimo da sastavimo zakonitosti NF literature, možemo reći da čitalac te literature mora biti sposoban da razluči jezgro od pojedinačnih misaonih jedinica, da sve temeljne misli ume da sklopi u celinu i sve zakonitosti, do kojih je došao razmišljanjem, rezonovanjem, prenese na realan život i time oplemeni svoje doživljavanje objektivne realnosti.
Funkcionalnost NF književnosti
NF književnost nije beg iz realnosti i lakše štivo za čitaoce koji ne zahtevaju mnogo, već čitalac, koji želi, da NF literarno delo shvati u potpunosti, uz čitanje razmišlja i postavlja paralele s realnošću, u kojoj živi. Ako želimo da dokažemo da NF literatura ne podstiče samo na razmišljanje, već ga i razvija, moramo najpre da posegnemo na područje psihologije i pedagogije. Sposobnosti razmišljanja i rasuđivanja zaista ne možemo umetnuti u mozak u obliku grupe pravila, zakona ili recepata. Ako računarom možemo mehanički da protumačimo neke programe, čovek ostaje čovek, s nešto zakona ne možemo ga naučiti da razmišlja. Čovekovo mišljenje je prirodan dar, bar je priroda čoveku dala organ za razmišljanje - mozak. Bez sumnje, još nije posve razjašnjeno pitanje sociološkog i kulturnog nasleđa, koje se genetski prenosi na pojedinca. Možemo pretpostaviti, da se sposobnost mišljenja razvija i ispunjava tek od trenutka detetovog rođenja, pravu snagu doživljava čovekovim uključivanjem u kulturnu zajednicu, društvo. Ako bismo dete, tokom nekoliko godina zatvorili u izolovan prostor, znamo da bi postao duševni invalid. Sličan primer izložio je pisac NF literature Piers Anthony, u noveli In the Barn (U staji), gde su stanovnici alternativnog sveta podeljeni na ljude i "stoku". Umne invalide, koje tretiraju kao stoku, sami su stvorili. Neželjenu decu posle rođenja zatvore u taman prostor, odseku im jezike i povežu prste zajedno s palcem, tako da se palac ne može razviti kao poseban prst. Iako su ta deca pri rođenju bila potpuno jednako vredna kao i ostala, veštačkim postupcima potpuno je zakržljalo sve čovečno u njima.
Vizija je čudovišna, moramo biti svesni, da u svakodnevnom životu nailazimo na slične primere, svakako u blagom obliku. U ranoj mladosti sposobnost razmišljanja može lako da se zatre učenjem napamet. Mozak je prisiljen da pamti besmisle, koje bismo morali zaboraviti, da ne ometaju mišljenje. Nastaje nepopravljiva greška, jer učenjem napamet ograničavamo sposobnost mišljenja.
Kao što čovek mora naučiti da hoda na dve noge, tako mora naučiti i da misli, to je jedna od najvažnijih ljudskih sposobnosti. Istina je da svaka majka može dete naučiti da hoda, ali ni iz daleka nije moguće da ga tako lako nauči da misli. Cela okolina uči dete da misli, uči da misli na igralištu, uz igru i rad, uz opažanje i u kontaktu sa mlađima i starijima od sebe, itd.
Pogrešno je ubeđenje da dete uči samo za život, svako mora da uči celog života. I u današnjem vremenu primećujemo zatvorenost i usku specijalizovanost stručnjaka. To su virtuozi na radnom mestu, iako invalidi u društvenom životu. U vremenu, koje dolazi, ljudi sigurno neće smeti da budu specijalisti. Moraće se osloboditi uskih specijalnosti, i takvih poziva, koji im sužavaju pogled na život. Čovek je sposoban da vodi i usmerava proces, zato ne sme biti privesak strojeva i nauke.
Konstatovali smo već, da je naučna fantastika bez sumnje takav medij, koji podstiče razmišljanje. Mnogi ljudi, koji su svesni, da premalo razmišljaju, svesno ili nesvesno traže medije, koji će ih stimulisati za razmišljanje.
NF literatura značajna je kao i svaka literatura već i zato, jer je pisana reč. Nepismen čovek, koji informaciju prima usmeno, često ne čuje sve, već ono, što želi da čuje. Pri čitanju teksta čovek je aktivan, informaciju prima svesno, očima. Sticanje znanja je svesna funkcija, čitanje pisane reči je uvek svesno, zahteva aktivno razmišljanje. Na primer, ako čitalac neko poglavlje ne razume dobro, može ga pročitati ponovo. NF literatura ima, dakle, značajnu ulogu u razvijanju mišljenja već zbog specifike pisane reči, pored toga, knjiga se vrlo jednostavno čuva kroz generacije. Na taj način znanje se prenosi na najmlađe generacije, što u primitivnim društvima nije bilo toliko delotvorno.
Već sada stojimo na pragu doba, kad slutimo mogućnost novih medija (videokasete itd.), koje bi čoveku omogućavale ne samo sticanje znanja, već i razmišljanja. Bez sumnje, kucnuće čas, kad će čovek moći da uči pomoću medija, koji će mu zaposliti više čula odjednom. Tada će znanje, koje će steći, biti čvršće, te da neće tako lako zaboraviti. Možemo reći, da će pisana reč kao faktor podsticanja učenja ostati još dugo nezamenljiva zbog ekonomičnosti, praktičnosti, jevtinoće, iskoristivosti i velike količine znanja, koje sadrži.
Novo znanje uvek moramo sticati postupno i tako, a bude donekle odmaknuto od prethodnog znanja. Subjekt učenja u novo znanje mora da unese napor i savesno se trudi. Novo znanje biće osvojeno većim delom, nego da mu je prezentovano lakšim i daljim načinom, ostaće mu duže u pamćenju, ako ga stekne kreativnim razmišljanjem. Kao što ne smemo sprečavati detetovu želju za znanjem, kad nas pita, zašto je tako, i odraslom čoveku moramo otvarati oči odgovorima, koji su u konceptu širi, nego što je bilo pitanje. Bolje je problem izložiti opširnije, s detaljima i u okviru filozofskog konteksta, negoli odgovoriti golim činjenicama. Iako pojedinac većim delom odgovore neće upamtiti, nešto neće ni razumeti, osnovni odgovor, golu činjenicu, kojom smo odgovoriti na njegovo osnovno pitanje, razumeće u širem svetlu.
Značajno je da sazna, u kom smeru treba razmišljati i postavljati dalje pitanja. Tako će dobiti podsticaj za dalji rad, razmišljaće i vežbom jačati umne sposobnosti. U suštini nije značajno, da ga odgovor nekud odvede, značajno je, da je taj čovek vežbao svoje moždane funkcije, time poboljšao pronicljivost uma i otklonio priličnu meru zaboravljanja, znamo da je stepen zaboravljanja kod misaono aktivnog čoveka mnogo manja nego kod onoga, koji misaono vegetira.
NF književnost, upotrebom posebne unutarnje i spoljne sematike podstiče na razmišljanje, izvire iz logične dedukcije predstavljene situacije, s postavljanjem paralele s realnošću. Funkcionalnost NF literature je onaj element kojim ta literatura razvija naše mišljenje i brine, da uvek iznova posežemo za znanjem, koje nam je gotovo na dohvat ruke, pa moramo, ako ga želimo doseći, pre svega da razmišljamo kreativno. Funkcionalnost NF literature je suštinski drukčija od funkcionalnosti drugih literaturnih vrsta. Razmišljanje i misaone preskoke podstiče time, što često preskače razloge, objašnjenja, zbog kojih dolazi do neke pojave. Često čitalac sam mora da umetne delove pripovetke, do kojih dolazi logičnim razmišljanjem. Ponekad čitalac mora smisao romana ili kraće pripovetke da sam završi. Mora da poveže temeljne misli literarnog dela, dajući smisao i dubinu realnosti.
Kao primer možemo uzeti NF novelu J. G. Ballarda The voices of Time (Glasovi vremena). U toj noveli Ballard je upotrebio NF element, to je aktiviranje pritajenih gena u ljudima, životinjama i biljkama pomoću radijacije, da je moguće razmišljati o životu i smrti. Tako pokrenuta mutacija omogućava živim bićima da se prilagode novim odnosima.
Novela je pisana vrlo kompleksno. Pripovetka je u celosti prepletena brojnim informacijama najrazličitije vrste, da bi pružena objašnjenja bila neposredno uključena u pripovetku. Ballard je u novelu uključio informacije u obliku magnetoskopskih traka, računarskih zapisa, masa, naizgled irelevantnih podataka i znanja. Čitalac, koji uz čitanje ne razmišlja, pripovetku će bez sumnje shvatiti kao nizanje podataka i činjenica, te zbivanje u noveli neće moći da prati. Događaji su u noveli često opisani posredno. Kad protagonist novele izađe pred aparaturu i na sebi izvede eksperiment, Ballard ni jednom reči ne opisuje šta se s njime događa. U laboratoriji su druga bića, kod koji su pritajeni geni bili već aktivirani. Anemone, koje su već bile podvrgnute eksperimentu i prilagođene novim zakonitostima, iznenada uzimaju jaku dozu radioaktivnog zračenja i prvi put doživljavaju pogled na set kroz nova čula. Radioaktivno zračenje čini im se kao audiovizuelni efekt, kao sunčani predeo, koji slepac posmatra prvi put u životu. Čitalac, koji uz čitanje ne razmišlja i čita tek za zabavu, gotovo da neće biti u staju da shvati kompleksnost novele, virtuoznost uključenih pasaža, koji posredno i s posebnim načinom ukazuju na stvarni tok događaja. Postoji velika verovatnoća da će dela shvatiti kao nizanje podataka, koji međusobno nisu povezani.
Informacijama u obliku računarskih zapisa, magnetoskopskim trakama, i dešifrovanim signalima sa zvezda, zajedničko je to da se svaki podatak koji poseduje, polako gasi, uništava se. Svet se bliži kraju, sunce se lagano hladi, ljudska rasa je zbog sve manje plodnosti osuđena na propast, protagonist novele gleda u smrt, koja mu se zbog starosti i bolesti približava vrtoglavom brzinom.
Tema novele je entropija vasione i svega što postoji. Teško je povezati sve te elemente u celinu, koji, bar na prvi pogled, nemaju nikakve veze. Često treba napraviti misaoni preskok, kad su događaji prezentovani posredno, ili je njihov razvoj moguće predvideti iz celokupnog spleta događaja. Tako pisana knjiga čoveka koji želi da razmišlja, i uvek iznova poseže za znanjem, podstiče u daljem radu. Ako kažemo da je utopija cilj bez srednjih ciljeva, moramo srednje ciljeve postaviti, i delom premostiti, jer inače utopiju nećemo moći da dosegnemo. Ako dakle, želimo posegnuti za znanjem, i načinom mišljenja koji nam zbog mnogih zahteva još nije dostupan, mašim se ciljevima približavamo postepeno, i trajnim radom. Bez sumnje, Ballard je mogao opširnije da opiše događaje u noveli i potpunije ih objasni. Za razliku od savremene literature, sva dodatna objašnjenja NF literaturi bila bi zbog specifične funkcionalnosti takvog dela teret, njen je zadatak, pored literarne kvalitete, da oplemeni čovekovu suštinsku funkciju - razmišljanje.
Kao što znamo da moramo ostati u dobroj telesnoj kondiciji, naš mozak takođe treba da je zaposlen. Ako NF literatura podstiče razmišljanje i omogućava misaone preskoke, i time suštinski drukčiji pogled na svet, u ispunjavanju tog zadatka svakako nije jedinstvena. Ljudi su se uvek skupljali u interesne grupe, ili se bavili hobijem, gde su mogli da udružuju svoje duševne potrebe. Primer možemo dati na području enigmatike, razmišljajmo o onima koji rešavaju rebuse. Težak rebus ponekad možemo rešiti gotovo isključivo inspiracijom. Pri tome je značajno da rešenje tražimo svesno. Ako želimo definisati inspiraciju, doći ćemo do zaključka da treba misliti nešto drukčije nego što smo navikli.
Za primer kako ej za tim područjem posegla NF literatura, navedimo delo Henryja Kuttnera Mimmsy Were the Borrogoves, gde dva deteta nalaze vaspitne igračke nezemaljskog porekla. Dok su se igrala njima, naučila su misliti nešto drukčije. Vremenom je njihova igra dobila dimenzije, kojima niko nije video smisla, niti razumeo unutarnju logiku. Najrazličitije predmete postavili su, naizgled, haotično i nelogično, a ipak su igračke rasporedili tako da im je njihova zakonitost, koju su koristili pri tome, pomagala da nađu put u novu prostornu i vremensku dimenziju.
Zanimljiva je misao koju je upotrebio Frederik Pohl u noveli The Gold at Starbow's End (Zlato na kraju zvezdane duge). Pohl je predvideo da drukčiji način mišljenja čovek lakše može da postigne u posebnim uslovima, tada, kad je primoran da otkrije rešenje, ako želi a preživi u datoj situaciji. Grupu astronauta poslali su vasionskim brodom na put, koji u jednom smeru traje pet godina. Na planeti, koja je njihov cilj, naučnici su otkrili veliku količinu retkih elemenata kojima bi astronauti mogli da prirede gorivo za svoj brod i vrate se na Zemlju. Astronautima je zajednički visoki stepen inteligencije, ali ni jedan od njih nije specijalista za neko određeno područje. U godinama, koje prolaze na putu, čitaju knjige koje su posebni stručnjaci izabrali još na Zemlji. Za put su im dali dela iz lingvistike i matematike, i naravno, mogućnost da ta dva, naizgled udaljena područja udruže, i potraže zajedničke zakonitosti.
Već na polovini puta astronauti su zaključili da su izigrani. Planeta, na kojoj je trebalo da se snabdeju gorivom uopšte nije postojala. Našli su se u bezizlaznoj situaciji. Pod pritiskom borbe za život, mrzovoljno su se udubili u studij materijala, koji su imali pred sobom. U razmišljanju ih nije ograničavala specijalnost profesije. Imali su srazmerno mnogo vremena da dođu do rešenja nekim novim načinom mišljenja, pa da im to da mogućnost rešenja. Proučavanjem dveju potpuno različitih nauka, došli su do zajedničkih zakonitosti, do rezultata na koje u normalnim uslovima ne bi smeli ni pomisliti. Odviše je napominjati da su, pre nerešive probleme, završili uzgred. Kad su se posle nepunog meseca vratili na Zemlju, s puta za koji bi u normalnim uslovima trebali pet zemaljskih godina, ljudi koji su te eksperimente podsticali, našli su se pred opravdanom srdžbom posade koju su, u ime nauke, osudili na smrt. Šta time želimo reći, da treba misliti nekako drukčije? To možemo objasniti primerom arheologa; koji pokušava razrešiti drevne zapise, ili lingviste koji se hvata u koštac s nepoznatim jezikom. Ilustracija kreativne mašte doživljava vrhunac kod izuma kad izumitelj njima usmerava razvoj čovečanstva. NF literaturu ne zovemo uzalud literaturom koja širi horizonte. Poslanstvo te literature je od velikog značaja za društvo. Nadalje, nije beznačajno da razmišljanje podstiče pomoću pisane reči, te je tako dostupno širokom krugu ljudi. Značajno je i to da se čitalac između pojedinih poglavlja može zaustaviti, ponekad zahtevaju povećanu koncentraciju, ili su emocionalno prejaka da bi ih mogli premostiti bez misaonog odmora. Prebrzo čitanje čitaoca može da liši svakog doživljaja, jer je traženjem akcije zanemario suptilnost i dubinu pripovetke, koju može da shvati samo razmišljanjem. Razumljivo je, takođe, da čitaoca koji ne zahteva mnogo, to ionako ne zanima, te knjige često čita zato da bi mu brže prošlo vreme. Pogrešno je stanovište da mišljenje dece i odraslih ima prirodan izvor. Većina dece rodi se sa biološki normalnim mozgom, i društvenim vaspitanjem treba decu usmeravati tako da svakom pojedincu omogućava potpuni razvoj mišljenja. Sposobnost samostalnog mišljenja dar je društva čoveku. Ujedno je to i najkorisnija investicija društva, te tako sami zbrinjavaju ljude sposobnošću za svoj napredak. Svuda po svetu neprestano naglašavaju značaj permanentnog obrazovanja, ali ne sme doći do toga da čovek prestane brinuti i za svoj lični razvoj. Čim prestane razmišljati, postajaće svakim danom sve veći duševni invalid, bez vlastite kreativnosti. Vremenom će potpuno otupeti, znamo da je stepen zaboravljanja vrlo visok kod čoveka koji ne razmišlja, jer mu se mozgovne funkcije zbog neaktivnosti polako okrnjuju. Sposobnost samostalnog mišljenja formira se postepenim individualnim ovladavanjem kulture, koju čoveku nudi doba, u kojem živi. Mišljenje zapravo nije ništa drugo nego individualizovano duhovno bogatstvo društva. Društvo prema čoveku ne sme da bude indiferentno. Dok bude brinulo za njegovu udobnost i nudilo mu najrazličitiju razonodu, u obliku proizvoda zabavne industrije, sportskih priredbi, kafanskih usluga, sve, naravno, s pohlepom za finansijskim uspehom toliko dugo zanemarivaće svoju glavnu pokretnu silu - čoveka. Svaki pojedinac, d društvom i njegovim zakonitostima u većoj je, ili manjoj interakciji. Razvoj pojedinca uključen je u razvoj društva i njegov je najviši cilj. Oslobađanje energije za razvoj individue daje osećanje zadovoljstva, to je novi izvor gomilanja energije. To je, dakle, u osnovi nikad zadovoljena potreba. Što se više ostvarujemo razvojem vlastitog identiteta, tim kritičnije reagujemo na uticaje okoline, tim se teže prilagođavamo okolini, i prisiljeni smo rešavati to teže protivurečnosti. Neprestano menjanje stanovišta i vrednosti, usmeravanja naše fizičke i mentalne energije, usmerava, dakle, društveni razvoj preko našeg vlastitog. Danas, dakle, društveni razvoj preko našeg vlastitog. Danas, dakle, ne živimo zato da sami sebe podižemo na neki viši kulturni nivo, jer pri tome zaboravljamo na ostale ljude. Živimo zato da obogaćujemo druge i time obogaćujemo i sami sebe.
Konfliktnost naučno-fantastične literature
NF literatura podstiče na razmišljanje, ali ne da daje ma kakve zakonitosti o tome kako treba misliti. Svaka priča, novela ili roman, iznosi čitaocu nove situacije, nove konflikte, nove probleme. Uvek iznova treba tažiti unutarnju logiku NF dela, zakonitosti predočenog sveta, fizikalnih i socioloških odnosa. NF literatura ne daje zakonitosti, već mogućnost za razmišljanje. U širem svemiru moguće je sve. Ništa ne treba smatrati stalnim. Kvantitet neprestano prelazi u kvalitet, i obratno. Razvoj je suštinski elemenat prirode, sve se menja, sve je relativno. Treba misliti drukčije nego što smo naviknuti, treba upotrebiti moždane vijuge, koje dosada još nikad nismo upotrebili, treba potražiti prečicu u mozgu, gde smo pre razmišljali kruto, posredno i zaobilaznim putem.
Kad smo pomenuli da se sposobnost razmišljanja dece ograničava učenjem napamet, mozak toj funkciji nije namenjen, posvetimo se sada primeru čije će štete biti svesne tek generacije, koje dolaze za nama. Često je bilo govora o štetnim posledicama televizije. Mnogi stručnjaci ograničavaju to na emocije, koje su štetne pre svega deci, i omladini. Šta da kažemo na zaključke pedagoga, koji tvrde da kod dece dolazi do velikih poteškoća u prilagođavanju na nevizuelne podražaje, baš zbog prekomernog gledanja televizije. Pedagozi treba da ulože mnogo truda da takvoj deci pokrenu maštu. Deca mnogo bolje postižu pokretljivost fantazije, ako se bave predmetima i pojavama, nego što ih pasivno posmatraju. Maštu dece ne možemo da razvijamo pomoću priča, koje prikazujemo na televiziji. Određenu spretnost i sposobnost dete mora da razvija samo (npr. čitanje i pisanje). Dete mora da nauči jasno da se izražava. Televizija podstiče pasivnost. Čitanjem knjiga možemo ostvariti vlastite predstave, koje se oslanjaju na iskustvo iz vlastitog života i koje mogu odražavati naše lične potrebe. Dete može na neko vreme da odloži knjigu, ako ga njezin sadržaj uznemirava, kad se umiri, može da nastavi sa čitanjem. Kod TV to nije moguće. Značajno je, da deca ne proživljavaju veći deo svog slobodnog vremena u svetu nestvarnih i neopipljivih aktivnosti koje im ne nude ništa drugo, osim zabave. Konstatovano je da deca manje čitaju, ako imaju mogućnost da gledaju televiziju. Nažalost, ona deca koja imaju teškoća s čitanjem, pre će sesti pred TV prijemnik, NF literatura ima tu značajno mesto među drugima već i zbog toga, jer je to oblik literature, u kojem deca i mlađi uživaju. Nadalje, važno je, što NF literatura kod čitalaca podstiče razvoj mašte. Zbog omiljenosti kod mladih, možemo da je koristimo kao značajan faktor za pospešivanje čitalačkih navika. Često je možemo koristiti kao lakši uvod u najrazličitije naučne predmete, kao što su sociologija, ekonomija, ekologija, itd. Značajno je, da će svak da postane svestan aktuelnih problema, kao što je zagađivanje okoline, prenaseljenost, automatizacija itd. Verovatno je najznačajnija uloga NF literature da služi kao most između umetnosti i raznih grana nauke. Štetni uticaji TV nisu ograničeni samo na decu. Kod njih su, iako indirektni, očigledniji, a kod odraslih ljudi, ti uticaji su skriveniji.
Možemo reći, da smo mi, koji slušamo, čitamo ili gledamo TV, primamo modifikovane vesti od istih agencija preko tih informativnih medija. Posledica vremenske gužve i konciznosti vesti vodi u njihovu jednakost, uniformisanost. Primanje tih priređenih, ispeglanih, i u suštini uvek jednakih i, zbog kratkoće, nepotpunih informacija, zbog sve veće neosetljivosti za razlike, udaljuje nas od realnog života i vodi u svet iluzija.
Kako čovek često otupi, možda možemo da objasnimo činjenicom da društvo čoveku nameće društvene norme, vrednosne zakonitosti i merila, koja ni samo nije prihvatilo, niti do njih stiglo svojim iskustvom.
Podaci, koje čovek nauči mimo stečenog vlastitog iskustva, jače će se ukotviti i ograničavati ga u razmišljanju, te podatke iz vlastitog iskustva neće moći da odbaci. Dalje shvatanje primiće kroz oblik naučenog, dakle veštački, neproživljenog.
Još jednom moramo da naglasimo, da je sve relativno, nema stalnih zakonitosti, ništa nije statično, i o svemu treba razmišljati. Bertold Brecht je govorio da čovek, koji sam po sebi razume da su dva i dva četiri, nikad neće biti veliki matematičar.
Ako ne brinemo za fizičku kondiciju, mišići atrofiraju i postanu mlitavi. Ako ne upotrebljavamo mozak, navikne se "pomerati" po tračnicama, koje su postavili drugi. Preuzeto znanje je, kao konjski zakloni za oči na uzdi, koji čoveku sužavaju horizont. Takav čovek uvek će slediti drugog, nikada neće biti samostalan. Pored zakonitosti koje je osvojio, neće ga interesovati ništa drugo, ni društvu neće moći da doprinese ništa značajno. Nije slučajno da najmarljivija deca iznevere fakultet upravo tada, kad treba početi da misle. Moramo neposredno biti svesni, da mišljenje čoveku daje čovečnost i da je naš zajednički zadatak razvijanje mišljenja kod dece i odraslih.
Pored strukture NF dela, koja se sastoji od unutarnje i spoljne semantike, pored funkcionalnosti NF dela, koja razvija misaone sposobnosti, treba pomenuti još konfliktnost NF dela, jer konflikt ideje i iskustva prisiljava čoveka na razmišljanje. Odnos prema protivurečnosti, jedan je od kriterija za kulturu uma. Klasična NF literatura, koja se temeljila na ekstrapolaciji savremene nauke i svim mogućim najnovijim naučnim dostignućima, ograničena je kao svaka druga vrsta umetnosti, koja nastaje u svetu kakav poznajemo. Već su nadrealisti tvrdili, da su naša čula nepotpuna, da poznajemo tek jedan aspekt naše realnosti, da smo u suštini slepi i gluvi, kada se osvrnemo preko granice. Unutarnji sadržaj NF literature može da obrađuje činjenice, koje su u našem svetu nemoguće, unutarnja logika mora da deluje tako da ne dolazi do konflikta u samoj pripoveci, kad se pojedini elementi prepleću i čine tok događaja. Naučna fantastika nije ograničena dostignućima savremene nauke. Spoljna semantika NF dela daje nam pogled u realnost iz nekog ugla posmatranja, pa nas nužno mora dovesti u protivurečnost s realnošću. Protivurečnost ne sme da bude povod za histeriju, niti za apriorno otklanjanje NF dela kao fantastičnog. Treba da bude podsticaj za samostalan rad, za samostalnu obradu problema. Kroz različitost opisanog i realnog sveta spoznajemo realnost u kojoj živimo.
Konfliknost NF dela često je vrlo izražena, jer se svetovi, koje pisac opisuje, razlikuju od našeg sveta po ogromnom broju sastavnih delova. Često je to prividna konfliktnost. Osećanja protagonista, način mišljenja, pa međusobni odnosi, često su preneseni iz našeg sveta u alternativne, koji piscima služe kao poprište jevtinih pustolovina.
Konfliktnost NF dela, koja će čitaoca prisiliti na ponovno vrednovanje objektivne realnosti, čitaoca mora tako potresti da se zamisli nad vlastitom situacijom i vrednovanjem osnovnih pojmova, kao što su ljubav, neprijateljstvo, etika i smisao života. Za ilustraciju, konfliktnost NF dela obradićemo na tri primera.
Gardner Dozois, mladi američki pisac, autor je NF romana s naslovom Strangers (Stranci). Zbivanje je postavljeno na planeti, gde živi ljudima slična rasa Cian. Zbog slabljenje klimatskih prilika, bili su prisiljeni da ostave plitke delove mora, gde su živeli. To im je uspelo posezanjem u područje genetike, tako d a su se, u srazmerno kratkom vremenu, prilagodili životu na kopnu. Cena, koju je rasa plaćala za svoj opstanak, bila je strašna. Genetske promene nisu bile potpune. Jedan od njihovih uzgrednih efekata bio je a se kod žena u zadnjoj fazi trudnoće javlja greška u metabolizmu, koja uzrokuje uništavanje vitamina K i time sprečava zaustavljanje svakog krvavljenja. Sve žene pri porođaju umiru. U taj okrutan svet postavljena je ljubavna priča. Zemljanina i strankinje. Dvoje zaljubljenih se venčava, Zemljanin, ne poznajući biološke činioce, želi da ima decu i time još učvrsti njihov brak. Šok, koji doživljava kada sazna da je time svoju ženu osudio na smrt, neizbežan je. Zemaljski način mišljenja, kojim je želeo da ostvari srećnu porodicu, doveo ga je u ćorsokak. Protagonist ostaje sam sa decom, kojoj posvećuje svoj život. Pitanje nam se nameće, čim konfliktnost bioloških činilaca stanovnika strane planete i Zemljana može da postane razmišljanje o nama samima. Stranci znaju da porodičnu sreću sa decom neće nikada moći da uživaju. Godine, koje prožive pre trudnoće, puni su doživljaji. Svom se partneru posvete na sve moguće načine i pokušavaju uživati kratkotrajnu sreću. U našoj objektivnoj realnosti, deca su jedan od najznačajnijih elemenata života udvoje. Značajno je takođe, d se partneru možemo posvetiti tek tada, kad deca odrastu. Pitanje, koje nam postavlja pisac nije direktno, ali će se mnogi čitaoci pitati, kako bi živeli sa svojim partnerom, kad bi znali da će ga sigurno izgubiti kroz nekoliko godina. Nije isključeno da će prema životnom saputniku naći još kakav put, i nove mogućnosti pri ostvarivanju sreće udvoje.
Ako je navedeni primer, zbog suštinski drukčijih fizioloških značajki humanoidne rase, možda bi nešto udaljen, upotrebićemo još dva dela engleskog pisca Jamesa Grahama Ballarda, gde pisac uzima kao seme tipičnih značajki tuđeg sveta, elemente naše objektivne stvarnosti. Jednom je Ballard rekao: "Nijedna planeta nije nam tako nepoznata kao naša Zemlja". Protagonista romana Crash (Sudar) u početku pripovetke doživljava tešku saobraćajnu nesreću. Ekstaza, koju doživljava u trenutku krajnje intimnosti s automobilom, kada se ranjen izvlači iz krša, prerasta u opsednutost, koja je za naše društvene norme i običaje svakako neprihvatljiva. Svet, koji je Ballard ostvario, od našeg se razlikuje po tome, što je čovek izgubio etičke vrednote, kakve poznajemo u našem društvu. Protagonist romana estetski i seksualno uživa kad se njegovo telo spoji s automobilom i kada za trenutak postane deo tehnologije koja nas sve okružuje. Ballard hladno i nezainteresovano opisuje doživljaj protagoniste, isprva neodlučno milovanje pojedinih delova automobila, što ubrzo prerasta u sve veće doživljavanje perverze opsjednutosti. Stil pisanja čitaocu omogućava, da izmišljeno, i u celokupnom obliku još nikada doživljeno iskustvo prihvati nepristrasno. Informativan stil pitanja, u kojem Ballard upotrebljava neutralni naučni pristup u opisivanju događaja, lako provede čitaoca kroz vrata u nove dimenzije. Čitalac oseća krizu realnosti, kada je oslobođen spona ustaljenih običaja i društvenih normi i nađe se u svetu, gde s realnošću upravljaju lažni događaji, halucinacije, pornografija i reklamiranje.
Istina, u našem svetu postoje težnje, koje dopuštaju takve nagone, istina je takođe, da u našem dobu, osećanja još žive i da stremimo ljubavi, razumevanju i dubljim vezama s ljudima. Svet, koji pisac oslikava, u konfliktu je, dakle, s objektivnom realnošću, koju doživljavamo.
Konfliktnost situacije daje nam pravo da mislimo kako kod nas postoji nešto, što smo preuzeli iz sveta tehnologije. Roman je metafora i opomena istovremeno. Opominje nas, pred snovima, erotičnim i brutalnim svetom tehnologije, gde postoji bezbroj mogućnosti za zadovoljenje ljudskih potreba, o kojima su ljudi ponekad sanjali. Čitalac će s konfliktnošću nakaradnih i realnih odnosa moći ponovno da vrednuje seme, iz kojeg se može razviti ovakva vizija sveta. Moći ćemo da analiziramo htenja, koja nas sve ubedljivije vode u svet tehnologije.
Umiranje osećanja prema drugom čoveku, Ballard je možda najoštrije dao u kratkoj priči The Intensive Care Unit (Jedinica za intenzivnu negu). Pripovetka je postavljena u budućnost, gde se ljudi susreću pomoću televizije. Iako je protagonist srećno oženjen i otac dvoje dece, sa ženom i decom nikada se nije sreo. Njihovi polni odnosi su masturbiranje pred ekranom. Iznenada odlučuju da urade nešto, što još niko nije uradio u tom društvu. Odluče da se sastanu, što bi odgovaralo srećnoj porodici u našem društvu. Nažalost, sve je prekasno. Smrt osećanja je potpuna, rezultat je katastrofalan, gotovo da se međusobno ubiju. Pitnaje, koje nam se nameće uz tu strašnu viziju, neizbežno je: da li je zaista moguće da u dubini naše podsvesti želimo smrt svojih bližnjih? Ballard je opisao svet gde su ljubav, nada, i sreća, u današnjem smislu reči, izgubile svoj smisao, Konfliktnost situacije čitaoca mora podeliti. Mora ga pripremiti da se zamisli nad samim sobom, nad svojim postupcima prema drugim ljudima, i da koriguje i jača pozitivne poteze u sebi, i time težnje u celokupnom društvenom razvoju.
Stojimo u sobi s bezbrojnim vratima, i svaka od njih otvaraju drukčiji put, u budućnost. Kod svake naše odluke moramo da poštujemo ne samo svet kakav je sad, a već kakav će biti u budućnosti. Kvalitet NF dela nije u tome da se neka prognoza ostvari. Sledeća ekstrapolacija, naizgled, još tako beznačajnih elemenata našega sveta, ili nas samih, korisna je zbog uvida u to, što bi trebalo da uradimo sada, ako želimo ojačati trend koji vodi rezultatima, koje želimo, ili ga prekinuti, ako vodi u propast. NF literatura, dakle, ne podstiče razmišljanje po nekom šablonu, po primeru tipizovanog rešenja. Za vreme, dok je konvergentno mišljenje usmereno perma samo jednom rešenju, NF literatura podstiče divergentno mišljenje, koje vodi prema različitim rešenjima, i neovisno je od šablona mišljenja. jedan od najznačajnijih činilaca takvog mišljenja je takođe originalnost, za koju je značajna sposobnost povezivanja udaljenih asocijacija, retkost i duhovitost rešenja postavljenih problema. Jedan od temeljnih zahteva NF literature prenosimo na život, testiramo kod ljudi, životinja, biljaka, na moralnim i etičkim pitanjima. Testiramo ih, kad razmišljamo o sebi, svetu u kojem živimo.
NF literatura planski, s funkcionalnošću literarnih dela, koja je svojstvena njoj samoj, prisiljava čitaoca da aktivno razmišlja o problemima. Ti problemi, koje NF literatura pokazuje i rešava, zaista se razlikuje od zakonitosti u realnom svetu, a s konfliktom i protivurečnošću podstiču čitaoca da razmišlja o svetu u kojem živi.
Sa slovenačkog prevela
Miljenka Vitezović
Sigijevi mladelački grijehovi? Šta li bi on sada na to sve rekao........ (ili napisao).