ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Popboks:

Režiser i scenarista Dejan Zečević danas počinje snimanje svog novog filma Četvrti čovek, trilera sa Nikolom Kojom u glavnoj ulozi.
Zečević je rekao agenciji Beta da Kojo igra čoveka koji se po buđenju iz kome ne seća prethodnog života, osim što saznaje da su mu ubijeni žena i dete. "Kreće u istragu i usput slaže kockice identiteta tako što saznaje neke vrlo zanimljive stvari o sebi. Film je triler pun obrta, ima nekoliko akcionih scena i biće bioskopski film u pravom smislu", kaže Zečević.
U filmu glume Bogdan Diklić, Dragan Petrović-Pele, Marija Karan, Boris Milivojević, Dragan Nikolić, Feđa Stojanović, Rale Milenković, Dijana Diklić, Miki Krstović, Vlasta Velisavljević i Senka Sokolović-Bertok. Predviđeno je da se Četvrti čovek snima oko osam nedelja u Beogradu, Smederevu i Jakovu, a Zečević očekuje da bi premijera mogla biti na jesen sledeće godine. Film se snima u produkciji Viktorija filma, koprodukciji Concept filma iz Beograda i Tivoli Film Production iz Budimpešte, a uz podršku Ministarstva kulture i Filmskog centra Srbije.

ČETVRTI ČOVEK je besraman rip-off BOURNE IDENTITY sa malo ubačenog MEMENTA da bi stvar bila još neukusnija.

Odavno nisam čitao ovako derivativan i nevešt scenario. Prosto je šokantno da je takav tekst uspeo da prođe na bilo kojoj Komisiji, ali opnda kad pogledamo sastav komisije, shvatamo da je jedino Biljana Maksić tu gledala narečene filmove a i pisala esej o verhoevenu, pa da zna da ni naslov nije originalan, no ona je, gle čuda, Zekin stari saradnik, i ona je pisala notes za scenario odmah posle Konkursa, a možda ga je i doktorovala, što ne smem da tvrdim.

Skerlić je takođe možda gledao nešto od tih filmova, možda TV film po Ludlumu kad je bio dete, međutim pošto je namestio pare za Bajića i NA LEPOM PLAVOM DUNAVU nije hteo više da se meša. Svoju misiju je tada izvršio.

Zdravko Šotra sigurno nije gledao nijedan od ovih filmova. Andrija Zafranović je možda eventualno video po parče na televiziji i otpisao ih kao šund, a Nikola pejaković nij čitao scenarije.

I eto nama ČETVRTOG ČOVEKA.

Ne bih želeo da se namećem u sastav ljudi kao što su Nolan i Gilroy, ali dosta je pokradeno iz OFICIRSKOG KLUBA koji sam pisao sa Mladenom Matičevićem, s tim što taj namerno svedeni akcioni film na tragu ROLLING THUNDER i serije 24 deluje kao Marcel Proust u odnosu na ovo.

Plot je sledeći, major VBA se budi iz kome uzrokovane metkom u glavi. Pojavljuje se policijski Inspektor koji se ponaša u najboljoj tradiciji Doctora Mabusea ukrštenog sa sociološkim opservacija Siniše Pavića i kreće da mu sugeriše ko bi mogao biti odgovoran kako za njegov metak u glavi tako i za pogibiju njegove obitelji.

OK, jasno nam je kuda vodi ovaj plot. Ali, Zečević i Boban Jevtić misle da nama to nije jasno. Oni misle da su svi u ovoj zemlji Zdravko Šotra koga je verovatno ovaj skript oduvao svojom originalnošću, ili barem Biljana Maksić, da ih drugarski potapšemo po ramenu.

Ovakva priča bi mogla proći sa nekim revolucionarnijim polazom, pre svega na planu promene vizure gde mi ovu predvidljivu priču gledamo iz nepredvidljivog ugla. Ili bi isti ovakav scenario mogao odlično proći u rukama nekog inovativnog reditelja koji planira da iskoristi nke revolucionarne rediteljske tehnike kako bi na bazi izanđalog predloška, stvorio whole new breed of action filmmaking.

To se nekada radilo u Italiji, sada se radi u Hong Kongu. Međutim, u scenariju bezmalo da nema akcionih sekvenci. Sve su jalovi dijalozi, statične scene. Muka živa.

Želim Zeki svu sreću sa ovim projektom. Sreća će mu biti preko potrebna.

prvi set report:

http://dobanevinosti.blogspot.com/2007/01/etvrti-ovek-set-report.html

drugi set report:

http://dobanevinosti.blogspot.com/2007/02/zeka-vs-swat.html

Ma to je triler, kao sto je TT Sindrom horor.

Evo trejlera, uživajte!

http://dobanevinosti.blogspot.com/2007/10/web-exclusive-trejler-za-etvrtog-oveka.html

Samo da se zna: niti sam pisala notes za Cetvrtog coveka, a nisam ni doktoravala.

Srdacno,
Biljana Maksic

Pitam se ima li u ovom filmu grudi...

Navodno ce biti....

Pa to je lepa vest.

Quote from: "crippled_avenger"Evo trejlera, uživajte!

http://dobanevinosti.blogspot.com/2007/10/web-exclusive-trejler-za-etvrtog-oveka.html

Zanimljivo...ovo bih mogao i u bioskopu da pogledam. :!:

I to grudi Marije Karan!

Ma loži nas Osvetnik,ipak je u pitanju Dejan Zečević,reditelj koji je u Maloj noćnoj muzici imao na raspolaganju Mariju Jakšić i -ništa.
Prosto mi je neverovatno da poverujem u to,onda bi Četvrti čovek bio prvi domaći film u zadnjih deset godina čije bi se piratske kopije pojavile na ulici.

Svidja mi u trejleru kad Koja pokusa na naguzi Macu...kad je okrene onako pohotno, muzjacki...

Koliko mu dajete gledalaca. Ja ne vise od 50.000.

Ekstremisto, ja ulažem sav svoj autoritet da se desi revival Marije Jakšić. Ali, dotle ćeš morati da se zadovoljiš Marijom Karan. Koliko sam ja čuo, ima jednu prilično intenzivnu ljubavnu scenu sa Kojom, i tu će joj se videti grudi.

Jel može negde da se skine originalni trejler, a ne ovaj sa YouTube? YouTube voli smanji kvalitet/veličinu.

Ovaj topic treba da se zove srpski Bornov identitet. Jes' da je prica izlizana do bola ali bar malo holivudskog sarma da dodje i kod nas.

Napred Kojo!

Boga mu...stvarno je nesto opasno ujelo u predelu grudnog kosa,kad se ovoliko nadulo :evil:



http://img235.imageshack.us/my.php?image=marijakaran2cw3.jpg

http://img229.imageshack.us/my.php?image=marijakaran5ml7.jpg

http://img229.imageshack.us/my.php?image=marijakaran6po9.jpg

Navodno je njen otac dobio od opštine Zemun posebnu dozvolu za incest pošto država nema načina da mu pomogne pred iskušenjima koje izaziva takva kćerka.

Quote from: "crippled_avenger"Navodno je njen otac dobio od opštine Zemun posebnu dozvolu za incest pošto država nema načina da mu pomogne pred iskušenjima koje izaziva takva kćerka.

Ali je pre toga platio taksu opstini...mogu da zamislim na opstoj uplatnici pod svrha uplate:Incest-seksualna aktivnost medju bliskim srodnicima.

Bila je afera zbog toga u Borči. Navodno su neki službenici dobijali mito da bi izdavali te dozvole ljudima čije kćeri uopšte nisu tako seksi. Međutim, ovi su se na sudu branili da su njima njihove kćeri nepodnošljivo lepe, tako da je sadašnja pravna regulativa takva da se dozvola izdaje samo za kćeri koje su osvojile nagrade na republičkim takmičenjima lepote.

Jesam ja jedini koga Marija Karan ostavlja prohladnim?

Da li se oni za'ebavaju kad ovo pišu?

For all practical purposes - yes.

Trejler izgleda odlicno - i ovo ce biti konacno drugi domaci film (posle Sejtana) da zelim da ga pogledam...

Jedino me mnogo nervira to sto se i reditelj i scenarista u intervjuima vezanim za film prave kako Bornov identitet ne postoji...

Pa to je koncept.

Kao što u TRANSFORMESima postoji čitava pop-kultura osim Transformers igračaka i crtaća.

Tako i za ČETVRTOG ČOVEKA, "ovo je film koji bi snimili da BORNOV IDENTITET nikada nije snimljen."

A bila bi bolja fora da priznaju i kažu, "Mi mislimo da su svi ti filmovi bili sranje, ali je ideja dobra i mi smo odlučili da vam pokažemo kako bi mi to uradili."

Siblings with one shared parent can marry in Sweden.

Quote from: crippled_avengerEkstremisto, ja ulažem sav svoj autoritet da se desi revival Marije Jakšić.

Ako uspeš u tome ući ćeš u epsku poeziju kao jedan od najvećih dobrotvora srBskog naroda.

http://www.cetvrticovek.com/trejler.html

Nešto mi Marija Karan nije delovala ovako prsata ranije.

Šta mislite, skalpel ili wanderbra?

Pogledao sam ČETVRTOG ČOVEKA.

Here's the score.

Ovaj film se negde nalazi u predelu KLOPKE, s tim što glume Nikola Kojo i Marija Karan i priča je meni konceptualno zanimljivija, to jest pripada nekoj tendenciji koju ja smatram filmičnijom nego što su tegobe tranzicije prikazane u najboljem duhu post-varšavskog, trećesvetskog, filma.

Međutim, iz KLOPKE je preuzet smrtno ozbiljan tretman priče. Glumci se satiru od glume, svi su jako ozbiljni i zabrinuti, sve je jako pretenciozno, svaku repliku pokušavaju da plasiraju kao veliku životnu istinu, i sve bi to bilo u redu, srborazredno ali u redu da scenario nije low-key rip-off Borna koji je pre svega beskrajno glup.

Kad kažem tako paušalno beskrajno glup, onda hoću da kažem da je scenario preopterećen klišeima američkog šund filma koji se danas više gotovo i ne koriste a i kada su se koristili služili su kao poštapalica kako bi se ispričalo ili opravdalo nešto sasvim drugo. Ovakav scenario danas sigurno ne bi prošao za theatrical američki film, ali bi možda bio prihvatljiv Seagalov DTV film. Međutim, Seagalov DTV film ima takav scenario upravo zato što ne priča neku određenu priču već je opravdanje za pojavljivanje tog star personalityja koji tu radi neke svoje specifične zahvata, suštinski mimo priče.

Međutim, u ČETVRTOM ČOVEKU se najveći klišei prodaju kao priča i relaizovani su na takav način da se naša pažnja baš usredsredi na priču. Režija namerno vuče sve u pravcu neke vrste pojednostavljenog storytellinga a u većem delu ovog filma njemu zaista nema mesta.

Dakle ČETVRTI ČOVEK izgleda kao film u kome Seagal igra ex-agenta CIA koji sada radi kao baštovan i onda ga kontaktiraju za neki zadatak i onda sve to tretira smrtno ozbiljno a zapravo ne zalazi dublje od onoga što bi i inače imao u isto takvom filmu u kome još plus ubija ljude na spektakularne načine koliko mu kilogrami dozvoljavaju. Međutim, u ovom filmu nema zabave. Sve je jako ozbiljno čak i onda kada je postavljeno kao scena iz NAKED GUN.

I to je problem. I to je u stvari sistemsko oboljenje od koga boluje ovaj film.

Ja sam sada već zaista jako ozbiljno upitan nad tim kako to da kod nas žanrovski reditelji tako pogrešno pristupaju nekim već savladanim žanrovskim prosedeima. Naime, Zeka je čovek koji zaista gleda filmove i ja ne znam na čemu je on bazorao svoj pristup ovom filmu. Otkud njemu ideju da ovakav tekst režira na takav način, i uostalom kako bi reagovao kada bi video neki drugi film koji ovako izgleda?  

Štaviše, meni sad pada na pamet jedna dosta perverzna pretpostavka a to je da je film iznenada dobio pare na konkursu i da ovaj projekat nisu toliko ozbiljno shvatali u startu, i da je onda kao neka varijanta rip-offa BOURNEa napisana iz zezanja odjednom prerastao u ozbiljan projekat i da onda kao takav verovatno više u našim okolnostima nije mogao da bude rađen kao pulp.

To mi pada na pamet prosto zato što kada je kritična masa ljudi bila ubeđena kako to u stvari nije riš-off recentnog blocklbustera već film koji govori o našoj političkoj situacijiveć je bilo teško okrenuti sve na entertainment.

No, opet s druge strane, kad se podvuče crta, zanimljivo je da je Zeka do sada sa KUPI MI ELIOTA, TT SINDROMOM, MALOM NOĆNOM MUZIKOM i ČETVRTIM ČOVEKOM napravio relativno respektabilan opus u nekoj vrsti žanrovskog filma koji kod nas ne dobija baš puno simpatija. Sada kad radimo ovu knjigu sa Žikom K. i Ghoulom i kad gledamo koliko malo ima toliko eksplicitno žanrovskih filmova kod nas, ovaj opus već sada stoji kao nešto što je dosta ozbiljno u našim okvirima, a kada se kroz recimo 20-30 godina bude sagledavao, ipak sa manje svesti u odnosu na to šta se sada dešava u svetskom filmu, činiće se da je čak i respektabilno arhaičan.

Objektivno gledano, Miki Stamenković je recimo u svojim filmovima u odnosu na neke paradigme žanrovskog filma bio znatno zaostaliji za svetom nego Zeka, a danas Mikija sasvim ozbiljno revalorizujemo. Dakle, savremene filmove treba tumačiti i kao nekakav history in the making.

Moj generalni stav o ovom filmu svakako jeste da predstavlja osveženje i pozitivan pomak u generalnim okolnostima srpskog filma. I to je neki moj politički stav prema njemu.

E sad ja znam da svi na neki način očekujete i zajebanciju na ovu temu pa ću se potruditi da je isporučim pošto film ima i to lice.

No, ovo je seriozni deo dijagnmoze i smeštanje pacijenta u gips.

Žvrljanje po gipsu sledi u nekom sledećem postu.

* * / * * * *

Film ima GENIJALNE scene sa helikopterom. Koja jebena vratolomija....totalno mi je nejasno kako su to izveli. Jos od Badamovog Blue Thundera nisam video takve zajebancije u vazduhu. Totalno neverovatno za domaci film.

Hm, ne baš.

Ali zato ima ispadanje iz Plisskenovog prozora...

http://www.popboks.com/tekst.php?ID=6027

http://agitpopkultura.blogspot.com/2007/11/borin-identitet.html

Miloshe, odlican tekst!

A Marija?

Marija je hot!

Čak joj se na trenutak u sceni seksa u kolima vide grudi...

TO!

Quote from: "crippled_avenger"Čak joj se na trenutak u sceni seksa u kolima vide grudi...

Demit, pa niko mi nije rekao da je to tako dobar film!

Triler koji će vas uzbuditi
Autor: Vladimir Đurić Đura | 31.10.2007 - 10:33

Ambiciozni špijunski triler ,,Četvrti čovek" režisera Dejana Zečevića premijerno će biti prikazan večeras u beogradskom Centru ,,Sava". Čudesna životna priča majora Vojnobezbednosne agencije (Nikola Kojo) ujedno je film koji će otvoriti ovogodišnju ,,Sinemaniju".

Zečević iza sebe ima nekoliko kultnih filmskih ostvarenja kao što su ,,Dečak iz Junkovca", ,,Mala noćna muzika" i ,,TT sindrom". Dosledan svojim opredeljenjima da snima filmove po strogim žanrovskim modelima, Zečević je uradio špijunski triler.
- ,,Četvrtog čoveka" smatram svojim do sada najznačajnijim filmom. S njim imam utisak da počinje neka nova ozbiljnija faza moje karijere. Ovaj film nema direktne veze sa ,,Trećim čovekom" Kerola Rida sa Orsonom Velsom u glavnoj ulozi, u smislu sadržaja. Naslov ,,Četvrti čovek" proizašao je iz sadržaja koji ne mogu da prepričavam da ne bih pokvario gledaocima uživanje u gledanju. Veza se može pronaći u nekoj vrsti oslanjanja na noar filmove čiji je jedan od poznatih predstavnika ,,Treći čovek". Inače, žanr trilera ima veoma veliku i bogatu tradiciju. Kada radite film tog žanra, nemoguće je ne oslanjati se na filmove i autore koji su se pre vas njime bavili. Moja želja je bila da uz sve poštovanje žanrovskih pravila ipak na kraju napravim autentičan srpski film. Mislim da smo u tome uspeli - kaže Dejan Zečević za ,,Blic" i dodaje: ,,Na sam ima film ima mnogo uticaja sa raznih strana, od noar filmova iz četrdesetih, preko francuskih krimića 70-ih (,,Samuraj", ,,Crveni krug") i novoholivudskih trilera (,,Born", ,,Memento", ,,Umri muški"...) do južnokorejskih art-ekstravaganci (,,Oldboj", ,,Lejdi vendžins")."
Film ,,Četvrti čovek" je svakako nešto novo u domaćoj kinematografiji i po načinu na koje su pojedini scene snimljene, a u nekim akcijama na snimanju aktivno učešće su uzeli pripadnici helikopterske i antiteroristička jedinice MUP-a. Dejan Zečević će snimanje pamtiti i po jednom interesantnom setu...
- Snimanje ,,Četvrtog čoveka" ću pamtiti kao uglavnom prijatno snimanje. Bilo je puno lepih trenutaka. Jedan od manje lepih, ali svakako nezaboravnih je bilo snimanje u svinjcu sa hiljadu svinja. Morao sam da bacim odeću koju sam tog dana imao na sebi - priča Zečević koja je prezadovoljan saradnjom sa glavnim junakom filma Nikolom Kojom.
- Saradnja sa Nikolom Kojom bila je zaista fenomenalna. On se pojavljuje u skoro osamdeset posto kadrova filma, tako da možete da pretpostavite njegov značaj u filmu. Vrhunski glumac i profesionalac - priča Zečević.

prvo moram da se složim da je miloš napisao vrlo dobar tekst. odmereno i tačno. tako treba pisati efektne i sažete filmske kritike. također se u načelu slažem sa kripledom, sve je tačno dijagnostikovao. ostaje mi samo da se forumaški subjektivno osvrnem u gnevu. to jes, da velim šta mislim o filmu.

najpre, da stavim crveni šešir i kažem opšti utisak, generalizaciju koju svi vole, da se zamislim u situaciji u kojoj me neko blizak sreo na ulici i pitao da li mi se svideo film, a ja onako laički, iskreno, od srca, kažem sviđa-ne sviđa.

dakle: ja mrzim ČETVRTI ČOVEK Dejana Zečevića. užasno mi je bio naporan prvih pola sata, a onda je postao bolno neoriginalan, patetičan, ziheraški, nezanimljiv, nategnut, kao srpsko majmunisanje nekog tamo "žanrovskog filma", bornovih identiteta, dugih poljubaca, stivena sigalova, istorija nasilja, koji mi nisu zabavni čak ni kad su američki.

(na drugom nivou od lake zabave, uglavnom mi smeta što je to suviše jedosmerna metafora, kao, on se ne seća ničega, i onda se, znate, otkriva da je on ubica. skrivanje zla u sebi, pitanje identiteta, pitanje želje da se sećaš svojih zlodela, pitanje iskupljenja i pokajanja kad to zaboraviš, novog početka, sve mi je to bla bla bla, sentimentalno epski, isuviše prosto i napadno alegorično.)

sad da krenem od pojedinačnog ka opštem, ja volem tako natenane. na primer, scenario. okej, derivativnost je svima poznata, to ti je jasno još pre nego što kreneš u bioskop, nego da vidimo kako je to napisano, kakav je to stil, kakva struktura, ima li tu bar trunke majstorstva?

primer prvi: poznati biznismen ulazi u auto. i o čemu priča na mobitel? da nekakve "pare treba da legnu na račun, ne interesuje ga kako". o čemu bi drugom pričao biznismen, zar ne? zatim imaš replike "život je surov". "uradio sam to zbog tebe". "nema nazad". samo sam očekivao strinine mudrosti tipa: "sve to ima svoje", "nikad ne znaš zašto je to dobro", "šta ti je život" i slično. onda dođu ozbiljnije stvari: treba da se saopšti kako je diklić sprečio istragu. i sad, koja ga pita ko je sprečio istragu. ovaj izbegava odgovor. koja podigne glas. diklić kaže ja sam.

druga scena: kojo pokušava da provali koja mu je šifra na kompu u škorpionskoj službi. prvo pokuša ime svoje žene, zatim svoga sina (zašto bi stavio te šifre, lebarnik ti žarki? pa svi znaju ime njegove žene i njegovog sina - ako ima amneziju ne znači da je jebeno tupav!). kojo je inače u vezi sa teodorom/marijom karan, kojoj je rekao da je božji dar. (gledao sam film sa pet ljudi, svi su znali koju je kojo šifru turio, a jedino su jevtić i zeka mislili da ne znamo.) naravno, šifra je božji dar.

treća scena: kojo dolazi da ubije dragana nikolića. poteže pištolj. iz sobe izlazi draganov sin, žedan klinac, ustalo dete da pije vode, i još nosi pušku na vodu. kojo ne može da puca pred detetom. dragan kaže, sad će čika da ti da pištolj. kojo detetu daje pištolj, dete poprska koju vodom iz puške. simpatično? možda, ali tek dok se ne zagrebe plastika.

seća li se neko scene u Vuovom Face Offu kad se puca ispod "Over the Rainbow"? ili čajanke u Vuovom Killeru, kad se jure sa uperenim pištoljima pred slepom devojkom, a ona ne sme da nasluti šta se dešava? dakle, osim što je plagijat, pa i to neubedljiv i daleko ispod scene i autora od kog pozajmljuje, napisana kao prosta razmene sve-istih replika, ja sam se pitao zašto dete dolazi kod tate da traži vode? zar ne ume da ode u kupatilo i pije vode, ili natoči sebi u kuhinji, ko što sva normalna deca rade? pošto je dete u pidžami, ja sam preptostavio da je to znak kako je ustalo iz sna i žedno je, što bi imalo i smisla. ali dete sa sobom vucara PUŠKU NA VODU? zašto? zato što mu je, kad se dete probudilo, scenarista poklonio pušku na vodu da bi napravio "foru" u sceni, jer je naučio u školi da se tako pravi "dramska ironija", kao, preti pucnjava koja će ubiti oca, a dete naivno prska ubicu vodom iz plastične puške.

i sve tako: ziheraški. dijalozi banalni, na prvu loptu, neduhoviti čak i kada se trude, kada treba da nam u sceni saopšti neku informaciju važnu za priču jevtić se ne trudi da to saopštavanje učini neobičnim, kao da nikad nije čitao ni brehta ni šklovskog, nego sve odmah, sve u jednom smeru, sve neinventivno, sve prazno. da ne pričam kako je ekspozicija predugačka, valja se tromo, kojo liči na bila mareja iz Slomljenog cveća, izgubio je pamćenje i sad bleji po kafanama, pali i gasi sijalicu, šeta po kiši, sedi na krevetu i bulji... kao da nikad nismo gledali filmove o amneziji, kao da nemamo pojma kako će on sad pokušaati da se seti, pa sresti neku ribu, ekspozicija vozi li vozi sve dok ne poumiremo od smora...

dakle, scenario nema nikakvog stila, nikakve umešnosti, kao da je došao iz fioke FDU-a, prosečan da prosečniji ne može biti.

zatim, režija. ja razumem da čoek pozajmljiva, al budi šmeker pa se potrudi da il sakriješ, il uradiš bolje, zabašuri, gurni pod tepih, učini štogod da vidimo da si makar dorasto tima od kojih kradeš. al jok! recimo, kojo upucava mafijoze. uzme pištolj sa stola, drugi drži u ruci, i za sekunde dve ih upuca istovremeno. kao kod džona vua, samo kraće, kadrirano nešto traljavo iz donjeg rakursa, skroz bezveze... onda kojo siđe u metro. onda kaže "oni su mrtvi" ("they were all dead", nešto mi je to poznato). onda ode u sklonište. na kraju se pojavi helikopter koji prdi bezveze u vazduhu i izigrava metaforu više sile. pa dobro, sve smo to igrali u Maks Pejnu pre godina trista. znamo da Zeka gleda filmove, a sad znamo i da igra video igre. još samo da mu neko saopšti kako je Maks Pejn napravljen pre 7 godina, i da je već pokraden što se god može u srpskom FILM NOIRu. jebeš ga, iako imamo internet, i dalje kasnimo čak i kada krademo od video igara.

i sve ostale scene su tako rešene (možda izuzev one kad ubija "miškovića", jer ima krvi i nasilja pa je bar koliko-toliko šokantno). mali zeka zamišlja romantičnu večeru sa marijom karan na sledeći način: restoran je crven da crveniji ne može biti. sveće gore na stolu. marija je seksi i u crnom. jedu ribu. onda vidimo da kroz prozor prolazi čovek sa CRVENIM kišobranom. i to je sad režija? to nasilno uklapanje boje kišobrana u kolorit kadra, to bezvezno plačevno malođokicino fantaziranje o "romantici"? takav je i prvi pokušaj seksa: kojo vata mariju, ljube se kao da će se pojesti, sve je divljački, silovito i bez strasti, onda kojo poduvati maju, okrene je na stomak, i to sve na kuhinjskom stolu! voli čovek zguza, tako su se kažnjavale žene u crnoj gori kad ne skuvaju ručak. i ond akojo dobije flešbek na mrtvu ženu i od seksa ništa. druga scena seksa je u kolima, sa nekakvim patetičnim rack fokusom na kišne kapi koje kaplju po prozoru, dok marija pokazuje samo delić svog glumačkog talenta, tj. leđa, jer onda pojma nema ni da govori, niti ima filmično lice, ona je manekenka i jedino može da pokaže sise, ali i za to smo ostali uskraćeni, ili sam ja gledao verziju za decu.

ima jedan pokušaj praćenja i nešto gde očekuješ trku kolima, a dobiješ papuču. malo gas, malo škripa, jedan sudar i kraj. čak nema ni trke.
sad se smejte, ali sve više sam uveren da je najbolju trku kolima u YU filmu snimio jebeni Stanko Crnobrnja u Hajde da se volimo 3. taj nivo zanata, čak ni u domenu Crnobrnjine korektnosti trke, Zeka nema - i šlus. nema šta da se lažemo.

da ne pričam kako su sve lokacije birane prstom u oko da budu atraktivne, a pritom sam bio zbunjen gde ko ide, gde ko živi, šta se događa na kom mestu i tome slično. ali jebeš to, buraz, važno je da mi gledamo šareno.

znaći, tamo gde sam najviše očekivao, u režiji - kita lastina.

montaža je također prepuna besmislenih ulazaka, izlazaka, liftova, automobila na putu, prolaska kroz grad, kao zarad neke atmosfere, a u stvari gledaš prazan hod i čekaš da prođe vreme.

o glumi...  replike zbilja jesu kao da će svet propasti, a pritom kad bogdan diklić kaže kurac ili kad naređuje ubijanje civila ti si u fazonu - pustite nam Ratka, bar je teže od smrti ako već nije veće od života. drugo, kojo je talentovan čovek, nema sumnje. dragan nikolić ume da izgovara reči a da ne zvuče kao foliraža. ali oni su imali kad i da nauče. ostali ko ostali. standard. marija karan, a to sam već rekao, treba što više da pokazuje sise i nadam se sledećem delu ČETVRTOG ČOVEKA koji će se zvati PETA ŽENA ili Ms. 5, gde će Marija, sa dubokim dekolteom i u mini suknji, onemela od šoka (znači, ne progovara ništa do pred sam kraj, kad joj se vrati govor i onda kaže "Idemo"), svetiti voljenog Koju i redom ubijati debeovce, navlačeći ih na seks.

kad ostavimo estetiku, ostaje nam kontekst. da, okej, mogu da podržim ovaj film u sadašnjem sastavu srpskog kina. on makar deluje pristojno. ima potencijal filmične priče. u njemu se krije seme ozbiljnosti u pristupu potentnim temama DB-a, profi ubica, uzbuđenja ratnog zločina i tako dalje. i možda ga treba posmatrati kao  present history. sasvim legitimno.

takođe ne treba zaboraviti da je nedavno u američkim bioskopima izašao Breach, mnogo skuplji film na sličnu temu, ali daleko ispod ČEtvrtog čoveka. dosadnjikav, kancelarijski film, pred kojim Vierde man lako staje u gard. i s te strane, ČČ je na mestu i jeste osveženje, ali je i propuštena šansa i još jedna Zečevićeva prečka. a on već ima 5 filmova i svaki je takav.

i još ovo... ČČ je samo  navodno, korektaški anti-DBovski. u stvari, postoji izvesna fascinacija tipom sirovog mačo-muškarca kog predstavlja kojov lik. on jes ubica, ali on se, izgleda, kaje, ima dobru ribu koja je s njim jer on dobro jebe, i bio bi drugačiji čovek kada bi sve zaboravio, kao što bi srbi postali normalni tipovi i obrijali četničke brade, pili pivo mesto žestine, i jeli ribu u crvenom fensi restoranu, postali bi potpuno drugačiji, samo kad bi nekako mogli da zaborave te ratne zločine, te sajevce, jsovce, kosovo, ruandu, jebadu... takva potreba za navedenom promenom i sociološka frustracija koja iz nje proizilazi, vide se u Četvrtom čoveku, i meni je možda upravo taj njegov aspekt najzanimljiviji.

u svemu ostalom, a ostalo se, nažalos, tiče filmske forme i prakse - ČČ nema šta da ponudi.

Jedan pogled na ČETVRTOG ČOVEKA iz vizure potencijalnog koncepta razvoja žanra:

http://dobanevinosti.blogspot.com/2007/11/kominike-10-etvrti-ovek-redux.html

srpski film je kao demokratija: moraš da glasaš za najmanje zlo.  :)

Kad je reč o Žikinom komentaru, ja se sa njim slažem. Stoji sve što je napisao.

Međutim, ono što je zanemario to su izvesne stvari koje smo mi od ranije znali.

Ne znam tačno kakva se rediteljska rešenja mogu očekivati od Zeke kada su njegovi filmovi u principu uvek bili underwhelming baš na nivou egzekucije. On je uvek imao taj neki nedostatak energije na samom snimanju i to se uvek osećalo u filmovima, to jest u krajnjem proizvodu. Ubeđen sam da je pogrešno bilo išta očekivati u režiji.

Kad je o scenariju reč, mislim da je to najveći problem filma i šokiran sam kako je uopšte ovaj scenario koji je čak i za srpske standarde slab, a poznato je da su scenariji tradicionalno najgori deo srpskog filma, došao do realizacije i neku teoriju na tu temu sam i izneo u svom postu. Sve više mi se čini da je do realizacije ovog scenarija doveo nekakav splet neverovatnih okolnosti nego bilo šta drugo.

Mislim da je upravo geneza kako je ovaj scenario došao do realizacije mnogo zanimljivija od analiziranja njegovih nedostataka, najpre zato što kod nas uvek postoji otpor prema amerikanizovanom filmu a ovo je baš to. Dakle, zbunjen sam.

Imao sam nekoliko tekstova u developmentu koji su bili amerikanizovani i moram priznati da su to svi koji su ih čitali primećivali i imali otpor prema tome, iako vrlo često nisu znali baš najtačnije na koje stileme tekst referiše. U ČETVRTOM ČOVEKU bi to po definiciji takođe morali da primete.

Štaviše, mislim da je scenario toliko loš da me čudi kako su neki odrasli i školovani ljudi uzeli da ga pišu. Mislim i Koljevićevi scenariji su loši ali se u njima barem naziru neki promućurni detalji a ovaj deluje kao da je loš iz ljubavi.

Inače, Jeftić je pisao o Wings Hauseru u SVETLU U TAMI, što je nažalost još jedna potvrda kako kritičarski rad visokog profila i filmska erudicija nisu apsolutno nikakva garancija kvaliteta kad se dođe do kreativnog pisanja.

Ja sam najbolji primer. :D

Konačno, Đorđe Milosavljević je pisao o Michaelu Mannu. :oops:

Pa jeste.

Mislim I am in a bit of a hot spot here.

Kao fan ovog konkretnog podžanra, znam da je ovaj film mnogo grozniji nego što svi oni kojima je naprosto grozan misle. Dakle, Žiko ako je tebi toliko jezivo zamisli kako je meni.

Međutim, sam koncept filma je u suštini OK. U stvari nije OK zbog derivativnosti ali generalno jeste OK KAO POLAZ. E sad, ja sam buff, i bio bih licemer kada bih rekao da ne bih gledao ovakav rumunski film. Gledao bih. Tako sam gledao i SHIRI, i eto nekako ti Korejanci prevaziđoše egzotiku svojih rip-offova i sada pored rip-offova rade i baš ozbiljne i originalne filmove.

Ukoliko ovaj film bude nekako etabliran, onda zaista postoji mogućnost da te kada sledeći put ponudiš projekat u kome Kojo igra tajnog agenta, niko ne otera, nego te barem sasluša pošto postoji model koji se pokazao kao nešto što ima smisla.

Mi već jako dugo nemamo model koji bi uopšte potvrdio kako ima ikakvog smisla baviti se filmom. Koliko god to što su svi filmovi kod nas smeće bilo zabavno, u jednom trenutku to počinje da obesmišljava profesiju, i onda mora da se pojavi film koji bi svemu tome vratio kakav-takav smisao.

To je naravno i ČARLSTON ZA OGNJENKU, ali ona ne može da posluži kao model pošto je bazirana na jednom specifičnom braku autorske autonomije, državnih fondova i stranih investitora koji nikada neće moći da se ponovi.

Mislim da svakako uz te neke autonomne autorske pojave kao što su Dragojević i Stojanović, ili u krajnjoj liniji Miša Radivojević, moramo da nađemo model nečega što je nastalo i bez direktne veze sa Mlađanom Dinkićem, bogatim finansijerima i glumcima producentima, to jest u produkcionim okolnostima koje su eventually dostupne prosečnom srpskom filmu.

E sad, ČETVRTI ČOVEK nije zaokruženo celovito delo, ali u raznim svojim segmentima ima pozitivnih momenata koji ga izdvajaju od ostatka stvari snimljenih ove godine.

Za razliku od KLOPKE ima svest o potrebi da se angažuju filmske zvezde sa harizmom i priču koja više priliči bioskopu, i koja u suštini nije kalkulantska i perfidna.

Za razliku od AGIJE I EME ne beži od toga da film mora imati priču, i kako tako sledi neku vrstu zakonitosti dramaturgije, koliko god to traljavo bilo.

I tako se u odnosu na sve filmove mogu pobrojati neki momenti po kojima se ČETVRTI ČOVEK izdvaja. U ovako slaboj sezoni to ga nameće kao najbolji film godine.

Ono što me recimo jako zanima jeste šta će reći Ghoul koji je, koliko se sećam imao dobru toleranciju za KLOPKU. Da li će mu zbog pulpa ČETVRTI ČOVEK biti lošiji? Ili će mu zbog žanrovske kičme biti bolji?

Konačno, najtargičnije je što će u kvadrilogiji filmova kojima se bavim u svom eseju, BALKANSKLA PRAVILA ostati kao nedosegnuto remek-delo.

Sinoć sam sve vreme imao fleševe na superiorna BALKANSKA PRAVILA...

moram odgledati tu sklopku...

da, zanimljivo je pitanje recepcije 4Č, pošto smo se složili oko političkog stava prema filmu, i tu u principu nema problema. meni je čisto subjektivno bilo jezivo, ali ja nisam neki zadrti formalista pa da sad sve gledam samo iznutra, a kad odozgore baciš oči od kristala na kinematografiju - jeste, Čovek je neki pomak ka nečem profilisanom u zerbo sinemi.

ja sam i danas bio skeptičan kad sam posle projekcije s prijateljima igrao gledalačku prognozu. u principu je moguće da film bude gledan, a mislim da će imati i korektne kritike, ali nisam siguran da se publika neće osećati pomalo prevareno, jer je postojao ipak neki hajp oko filma, i taj trejler deluje dosta bolje nego sam finalni proizvod.

nisam siguran jer nema pojma uopšte ko je i šta je srpska bioskopska publika. u teoriji bi bilo super da 4Č bude gledan i da stvori pozitivnu klimu kod producenata po pitanju žanrovski profilisanih scenarija, ali meni cela situacija i dalje deluje blatnjavo i nepredvidivo. hajde da sačekamo brojke, pa možda nešto iskoči kao pametna teza.

i naravno da čujemo Ghoulovu riječ presude :)

da nije bio onoliki pljusak a ja bez kišobrana možda bih bio uporniji u pokušajima da se uguram na premijernu projekciju; ovako sam odustao brže no obično jer ipak ni u ludilu od zekinog filma nisam očekivao nešto vredno zapaljenja pluća... ma, ni kijavice!
sačekaću da dođe u niš.
javlja mi se da ću prema filmu biti malkice blaži nego žika, ili nego aca r.  - koji mi je u smsu napiso: "zekonja will be zekonja. bestidno derivativan, maksimalno neoriginalan, slabo režiran, jadno napisan, ali taman toliko nebitan, mediokritetski i nedovoljno nametljiv da ti se baš ne povraća."
očekujem ocenu 2, maximalno 2+

Odličan tekst o ČETVRTOM ČOVEKU

http://agitpopkultura.blogspot.com/2007/11/borin-identitet.html

Inače, Žika je u svom postu potegao jednu referencu koje sam se ja čuvao, iako sam je primetio. Pomenuo je HISTORY OF VIOLENCE. Tome se može dodati i EASTERN PROMISES.

Te reference se osećaju u filmu ali nas prosto Zeka do sada nije mogao pripremiti na neki rad cronenbergovskog kalibra pa da onda ovakva posrnuća uopšte budu u opticaju.

Međutim, činjenica je da ČETVRTI ČOVEK ima tu neku vrstu pretenciozne tupavosti koja je neočekivana kao u HISTORY ili EASTERN...

Quote from: Zika Kisobranacona je manekenka i jedino može da pokaže sise, ali i za to smo ostali uskraćeni, ili sam ja gledao verziju za decu.

Znači ništa kao što sam i pretpostavljao.Kod Zečevića je veća verovatnoća da vidite istranžirane svinjske iznutrice nego gole sise.
A glupava Marija je propustila još jednu priliku da postane dobra glumica.

Za dva dana, ČETVRTI ČOVEK ima oko 7 000 gledalaca što je vrlo dobro otvaranje. Videćemo šta će biti za vikend.

odgledao ga,doziveo sam pravi kao bioskopski film,Zeka je mnogo daleko napredovao od ostalih njegovih filmova..Najvishe me je ostavila utisak muzika Nemanje Mosurovica koji vodi kroz ceo film auh myzika mi jos ide u glavi,nikako da je izbacim..glumci su super eh steta sto se Marija Karan nije pokazala :!:
Tt.sindrom,Sejtan i 4-ti covek su mi najbolja domaca ostvarenja do sada,"Klopku jos nisam gledao,ici cu ovih dana..Video sam trejler Shishanje" auh od ovog filma bice ludnica :D

Overio sam ga večeras još jedared sa mrkoyem. Bila je puna sala u Tuckwoodu u 15 do 11. To je dobra vest.

E sad, pošto nije komedija, i reakcije se ne izriču glasno, ne znam kako ga je šira publika prihvatila.

http://www.b92.net/kultura/film/vise.php?yyyy=2007&mm=11&nav_id=270646

Inače, zanimljiv detalj, jedan od glavnih udbaša se zove Žarković, kao i Đomlin otac-direktor DB, u ŠEJTANOVOM RATNIKU... :D

Šta bi pajkićevci napravili od ove koincidencije.... :D

Četvrti čovek ima veze sa mnom

Ispovest Dejan Zečević

Dejan Zečević
U generaciji reditelja koji pripadaju tzv. "beogradskoj školi" reditelj Dejan Zečević ima reputaciju filmofila i ljubitelja žanrovskog filma. Posle komedije i horora, u najnovijem filmu opredelio se za pravljenje trilera.

Slike iz detinjstva
Moja prva sećanja vezana su za iskustva s filmovima. Sebe definišem kao velikog filmofila i sva moja uporišta su u samom filmu. Počev od zaista najranijih slika iz detinjstva. Sećam se prikazivanja "Frankenštajna" Džejmsa Vejla na televiziji i mene kako virim iz krevetića do toga da me je otac dva puta vodio u bioskop i oba puta smo gledali horor filmove. Prvi put smo gledali film "Grizli". On je mislio da je to film o medi, ali se ispostavilo da je to horor u kojem neka mečka kolje tinejdžere, pa je onda nastala poprilična pauza, jer se moj otac istraumirao, dok ga nisam naterao da gledamo naučnu fantastiku. Misleći da to nije strašno, gledali smo "Osmog putnika". Tako su moja prva sećanja na bioskop u meni izazivala jake emotivne reakcije.

Ratovi zvezda
Bukvalno sam odrastao na Lukasovim "Ratovima zvezda". Par godina to je predstavljalo sav moj život. Stalno smo se napolju igrali "Ratova zvezda". Na licu mesta smo izmišljali scenarija. U mom naselju smo imali dosta stabala, pa smo se stalno penjali na njih. Jedno drvo smo zvali "Milenijum falkon", to je bio naš "svemirski brod". Satima smo se tu igrali. Posle su, nažalost, posekli to stablo. Kad sam bio drugi, treći razred osnovne škole drugarima sam prepričavao filmove koje nisam gledao i koji nisu ni postojali. Očigledno je da sam morao da se bavim storitelingom, a pošto nisam dovoljno dobar u pisanju, nametnula se režija.

Bioskop
U bioskope sam samostalno počeo da odlazim veoma rano, u trećem razredu osnovne škole. U bioskopu "20 oktobar" tada je bilo zanimljivih B-filmova. U to vreme dominirali su filmovi sa Badom Spenserom. Onda sam prešao na šaolin i krenule su te kung-fu varijante. Izađem iz bioskopa i krenem da skakućem i imitiram te glumce. Posebno su mu bili zabavni oni mladići od 25 godina koji u šaolinskim filmovima glume sedobrade starce. U "Letećoj giljotini", na primer, bio je jedan lik kojem su ruke mogle da se produže, pa mu protivnik posle spljeska te ruke. To su bila velika oduševljavanja.

Stadion
Stanovao sam pored stadiona JNA, ali nisam voleo da idem na utakmice. Nikad sebe nisam osećao kao deo mase. Ne zato što insistiram na nekom mom izrazitom individualizmu, nego zato što ne mogu na pravi način da se uključim u nešto što je kolektivni doživljaj.

Igra
Iz igre sam ušao u profesionalni život i prilično rano počeo sam da se bavim filmom i nastavio da se igram. I danas smatram da je bavljenje filmom za mene delimično igra. Trudim se da se dobro provodim radeći ovaj posao. Možda je film "Četvrti čovek" korak ka nečem ozbiljnijem, ali ja sam tek sada u godinama kada se debituje u srpskom filmu. Tako da je na neki poseban način "Četvrti čovek" za mene debitantski film, koji je zapravo peti po redu.

Pubertet
Imao sam pomalo razuđen pubertet. U mom slučaju nije postojala neka esencija puberteta. Postojao je otpor, to malo povlačenje u sebe - da se ispraznim na onaj način koji se podrazumeva u doba puberteta, od pušenja do seksualne napetosti. Prosto sam se u jednom trenutku povukao. To je bio period srednje škole. Nešto je meni u tom periodu nedostajalo. Ni tada, a ni danas ne volim žurke. Poštujem to, ali ja nisam čovek koji može kroz ples da se opusti. Ljudi iz moje okoline me često optužuju da ne umem da se opustim zato što, zaboga, ne mogu da popijem četrnaest piva i ne mogu da se popnem na sto i igram. Ne umem da igram. Ne mogu da se ispoljim kroz pokret tela. Opuštam se na drugačiji način. Sednem, pa pokušam nešto da napišem ili snimim.

Grupa
Išao sam u školu društveno-jezičkog smera, gde dominiraju devojke. Odnos je 70 prema 30 odsto za devojke. I onda muška grupa ne može da se konstituiše u takvim sredinama. Imao sam puno drugarica i ceo život sam okružen ženskim društvom. Moja najbolja drugarica iz škole je Milica Mihajlović i s njom sam pravio cirkus, ali to je specifičan cirkus. To nije onaj muški cirkus, nego je to uvek bila rafiniranija varijanta. Na drugoj strani sam, okružen ženama, ukapirao ženski senzibilitet koji mi prija, razumem ga. Nisam nikad bio pripadnik neke prave testosteronske grupe. Imao sam drugare, ali to je bio potpuno drugačiji "vajb".

Arđento
Kad sam video ono što radi Dario Arđento, shvatio sam da i horor filmovi mogu da imaju umetničku težinu. To je bilo pomalo zbunjujuće za mene i to me je svakako opčinilo. Bio sam posle u njegovoj radnji u Rimu, da bih ga kasnije, pre godinu dana, sreo u našoj kinoteci, gde su mi ukazali ogromnu čast da mu predam plaketu. To je bio veliki dan u mom životu. Drago mi je što sam sedeo pet minuta pored njega. I dalje imam tu klinačku fascinaciju i to ne želim da zgubim.

Tajne službe
Nisam razmišljao o interpretacijama koje će da proizvede pominjanje tajnih službi u "Četvrtom čoveku". Ja sam budala. Javila mi se potreba i nagon. Moram tako. Nije pitanje da želim, hoću, planiram. Ovim poslom se bavim zato što moram. Nema mi druge. Ne mogu da se zaustavim. Kad te uhvati to, ti kreneš da teraš, jer kad počneš da razmišljaš počinju kompromisi sa samim sobom. Možda napravim grešku, ali sam morao i želeo tako. Tačno znam, kasnije kad pogledam, gde je greška, ali kad radim rukovodim se emocijom. Kad naiđe nešto škakljivo, okrenem se oko sebe i vidim na licima gledalaca da oni emotivno saučestvuju s junakom, a ne da su u fazonu: "Čekaj sad, ovo bi moglo da znači ovo i ono...".

Katarza
Mislim da "Četvrti čovek" nosi sa sobom katarzu koja može da se oseti kada nekoga uhvati na pravi način. To je priča o moralu, o osećanjima o kojim smo se svi mi, bar jednom, našli u poslednjih petnaest godina. Priča tog majora je priča o nama. Ne znam da odgovorim na pitanje da li je on pozitivan ili negativan lik, ali imam neku emociju prema tom čoveku. Kad bih krenuo da je razlažem, posvađao bih se samim sobom. Ne mogu da objasnim emociju ovog filma, ali mi se čini da to ima neke veze sa mnom. Ne na nivou događaja.

Nisam slep
Bio sam sa strane kad je reč o svim stvarima koje su se kod nas događale. Ali, sam tu. Moj život je tu. Nisam neko ko će nekoga privatno da optuži. Vrlo sam racionalno biće u tom pogledu. Kad svi počnu nekog da napadaju, ja kažem "čekajte, ljudi..." Ili ću da napadnem nekog koga svi proglašavaju svecem. Ovo je nešto tipa "čekajte, ljudi...". Nisam slep, čitam novine. Ne čitam ih detaljno, ali vidim naslovnu stranu. Više neću da se loše osećam zbog toga što se dešava. Hoću da idem dalje, sa svojim najdražima, sa svojim prijateljima i da mi budemo dobri koliko možemo. Naprosto, naslovne strane novina ne definišu jedan narod. Mislim da smo mi jedan divan narod zato što znam više stotina divnih ljudi - to mi je sasvim dovoljno.

Doživljaj
Kao reditelj zadužen sam za onu fazu koja se zove doživljaj. Sve ono što se zbiva kasnije ne zavisi od mene. Film ode i pripada onome ko ga gleda... tri minuta, tri meseca ili čitav život.

blic.co.yu

Nažalost, ČETVRTI ČOVEK nije razvalio na otvaranju. Ima skromnih 17 000, što je nekih 20% bolje od PROMENI ME (još ako uzmemo u obzir da PROMENI ME ima kopiju više). To je solidan rezultat ali gotovo da isključuje neki senzacionalan skor na kraju. Naravno, treba videti da li će mu gledanost opadati ili rasti. Rast se naravno jako retko dešava, to je ipak samo Šotrin specijalitet ali moguće je da je Cinemania odvukla deo publike prošle sedmice.

ČETVRTI ČOVEK ima rast iz dana u dan, ali izgleda da neće imati više od 80 000 gledalaca. Jebiga. Voleo bih kada bi prešao 100 000, to je ipak još uvek psihološka barijera blockbustera u Srbiji.

Evo uncut verzije Zekinog intervjua iz BLICa...

http://dobanevinosti.blogspot.com/2007/11/uncut-zeka.html

Филмска критика
Службе у клопци жанра
Филм ,,Четврти човек", режија Дејан Зечевић; улоге: Никола Којо, Марија Каран, Богдан Диклић, Драган Петровић, Драган Николић... Трајање 90 мин., производња Србија 2007.

Никола Којо у филму ,,Четврти човек"



Нови, и до сада најзрелији филм Дејана Зечевића још једна је потврда чврсте ауторове намере да у оквирима српске кинематографије упорно бивствује (и опстаје) као творац чистих жанровских филмова, под чијим је утицајима, очигледно, и растао и одрастао. Његов ,,Четврти човек" је политички трилер, не претерано оригиналан нити продукцијски издашан (је ли уопште могуће у нашим тренутним филмско-финансијским условима снимати успешне и до краја убедљиве трилере?), али је са становишта понуђене ауторове естетике он довољно привлачан масовнијој биоскопској популацији.

Зечевић (у садејству са косценаристом Бобаном Јевтићем) исправно размишља: трилер је, и иначе, доминантан жанр наше свакодневице и сасвим погодан за реализацију приче о читавом једном паралелном свету, сазданом од наднаравне али у пракси очигледно функционалне спреге разних тајних и мање тајних служби, политичке елите, ,,контроверзних бизнисмена", тајкуна (итд.), који управљају нашим животима.

Међутим, у доброј и исправној намери да реализује овакав филм и на ову тему, Зечевић се претежно ослања на самодовољност жанровских конвенција. Људска драма и друштвена критика која треба, неминовно, да следи из ње скрајнуте су у други план, и лоциране тек у завршници филма, после дуге и на тренутке чак монотоне експозиције. Прича о ,,службама" које никада не спавају, ,,упала" је у жанровске клопке, а крајњи резултат тога је половично успешан филм.

Главни јунак – мајор војнобезбедносне агенције (Никола Којо), чудесна мешавина Џејсона Борна и Рамба, буди се после два месеца из коме у тоталној амнезији. Памћење му ,,освежавају" Пуковник (Богдан Диклић) који тврди да му је најбољи пријатељ, и Инспектор (Драган Петровић Пеле) који му нуди помоћ у проналажењу правог идентитета, у откривању главних криваца за убиство жене и сина и спознаји да би, због некада почињеног, требало заправо да заврши у Хагу. Ту је, за трилер, и обавезан атрактивни женски лик, у овом случају Теодора (Марија Каран) – мајорова некадашња љубавница која, једина, у њему препознаје новог и много бољег човека...

Основна поставка приче је солидна, али се њени фрагменти превише пута понављају (мајор или убија или прича у крупном плану), без напете градације у дијалошким линијама. И сцене акција и обрачуна прилично су статичне, осим оних у којима учествују прави професионалци, припадници наших специјалних јединица. Заправо, најефектнији и најузбудљивији део филма је његова драмска завршница, али до ње је ваљало сачекати...
Никола Којо глумачки је стамен и довољно убедљив, Драган Петровић Пеле као главни ,,зликовац" подарио је улогу за дуже сећање, а Богдан Диклић унео у филм исправно процењену дозу мистерије. Драган Николић, Борис Миливојевић, Феђа Стојановић, Рале Миленковић и Сенка Соколовић-Берток колоритни су и атрактивни у малим и ефектним улогама. Атмосферска фотографија Горана Воларевића је један од важнијих и запаженијих адута филма иза којег, као продуценти, стоје куће ,,Пинк филмс интернешенел", ,,Викторија филм" и ,,Тиволи филм".
Дубравка Лакић

Kriminalci će se prepoznati

Zečević u filmu Četrvti čovek vrlo inteligentno provlači pitanje da li su profesionalni vojnici zaista majstori akcije ili samo eliminatori nedužnih

Piše: Petar Jončić

Pretplatite se na Evropu

Verzija za štampu

Četvrti čovek (2007)
Režija: Dejan Zečević
Glume: Nikola Kojo, Marija Karan, Dragan Petrović, Bogdan Diklić
Žanr: triler


Da li među domaćim autorima postoji neko ko može da iznenadi filmsku publiku kao reditelj Dejan Zečević? Slavili su ga kao najzrelijeg mladog umetnika koji je debitantskim filmom Dečak iz Junkovca (1995) pokazao svoj apartni talenat. Međutim, posle filma Kupi mi Eliota (1998) usledili su šok i razočaranje svih koji su voleli prethodni. Prvi put javila se i sumnja u isti taj talenat. Zečević kao da se nije previše obazirao na sve to. Pokušao je da napravi prvi autentični srpski horor film T. T. sindrom (2002) i opet je, prema mišljenju nekih, kiksirao, dok neki misle da je pak u potpunosti uspeo. U međuvremenu često je koristio priliku da, u brojnim intervjuima, nahvali američkog reditelja Eda Vuda tvrdeći kako je bio bolji i od Orsona Velsa. Kao da je želeo da opravda svoju želju da bude filmski ekscentrik. Četvrti film Mala noćna muzika (2002) možda je i najuspeliji pokušaj kombinovanja crne i slepstik komedije s treš filmom, jedini koji je uspeo da proslavi Vlastu Velisavljevića kao ženu i ostane upamćen po brojnim duhovitim scenama.

U svim pomenutim filmovima oseća se kreativna Zečevićeva hrabrost da uradi nešto, pa makar to bilo i loše. Stiče se utisak kao da svakim narednim filmom pokušava da ispravi greške iz prethodnog i taman kada pomislimo da je u tome i uspeo nastupe diletantski zaplet, gomila loših rešenja i nepotrebno citiranje filmskih uzora. Posebno mu nije polazio za rukom kraj film. Ako izuzmemo Malu noćnu muziku, i Kupi mi Eliota i T. T. Sindrom uništio je upravo rasplet, koji je ličio na zamisao nekog osnovca.

Uvidevši da nešto mora da promeni, Zečević je neko vreme proveo na televiziji, režirao solidne serije Mentol bombone (2004) i Košarkaši (2005), dobro preispitao svoje dalji rediteljski put i opredelio se da uradi triler. Rezultat je Četvrti čovek, priča o Srbiji danas, o moralnom rasulu i džentlmenskoj kriminalizaciji svakog aspekta života. Koristeći kao osnovu filma vojnobezbednosne agencije, njihovu univerzalnost na globalnom nivou, a posebno kada su u pitanju surovost i moć za državnim spletkarenjem i špijunažom, Zečević se uhvatio u koštac s toliko puta viđenom pričom u gotovo svim svetskim filmskim produkcijama i pokušao da je prilagodi srpskoj stvarnosti.

Major Lazar Stanković (Nikola Kojo) pripadnik je jedne takve ratničke organizacije. On je mašina za ubijanje koja pati od amnezije, poput agenta Borna iz istoimenog filmskog serijala. U stanju zaborava izazvanog metkom u glavi, on pokušava da otkrije ko mu je ubio ženu i sina, kreće putem osvete, ubija najveće zlikovce u Srbiji i saznaje surovu istinu o svom životu, poslu, porodici i njihovoj smrti.

Zečević se ovoga puta izborio s ličnim rediteljskim konfliktom koji je podrazumevao stalno preispitivanje odnosa žanra i autorskog filma. Školski sledeći žanr trilera, kojim je i zvanično krunisan Četvrti čovek, uspeo je da ostane dosledan i priču ne učini previše američkom i, za srpsku realnost, nemogućom. U Četvrtom čoveku ne oseća se naivnost iz prethodnih filmova, naprotiv, događaji logički slede, a napetost koja se oseća više liči na onu koju imaju domaća ostvarenja Žike Mitrovića (Nož, Ubistvo na svirep i podmukao način iz niskih pobuda), Mikija Stamenkovića (SB zatvara krug, Neka druga žena) ili Aleksandra Đorđevića (serija Otpisani).

Ono što Četvrtog čoveka delimično odvaja od naizgled običnog zabavnog filma jeste Zečevićeva angažovanost kada je u pitanju tema tranzicije. U bivšim bezbednosnim strukturama dešavaju se promene, neki unutar te organizacije reaguju kameleonskim prilagođavanjem, a drugi ostaju odbačeni i neprilagođeni. Amnezija majora Lazara božji je dar, spasenje od prošlog života. Ali on to ne doživljava kao novu šansu da postane bolji čovek. Traganje za bivšim identitetom vraća ga tamo gde je bio nekada: u pakleni svet hladnokrvnog ubijanja. Dejan Zečević ne nudi spas za svog junaka samim tim što ga stavlja u poziciju osvetnika. Takođe, on u filmu vrlo inteligentno provlači pitanje da li su profesionalni vojnici zaista majstori akcije ili samo eliminatori nedužnih?

Mnogi kriminalci koji su postali legalisti verovatno će se prepoznati u ovom filmu. Posebno besni će biti neki političari koje Zečević tendenciozno proziva kao sumnjive manipulatore militarističkim strujama u Srbiji. Kraj filma, nekada najveća boljka kod Zečevića, ovoga puta je izuzetno upečatljiv, možda za ljubitelje trilera predvidljiv, ali za običnu filmsku publiku sigurno šokantan.

Moguće je, uz namćorasto cepidlačenje, filmu Četvrti čovek naći i poneku manu. Jedna od njih je svakako ta da je Zečević možda morao da ima nekog ozbiljnog konsultanta iz senke tokom pisanja prve ruke scenarija. Time bi film dobio željenu ekskluzivnost, ne bi bio samo baziran na poznatim medijskim pričama o špijunaži, moći obaveštajnih službi i njihovom učešću u životu svakog od nas. Pitanje je samo da li u Srbiji zaista postoji neko ko želi da otkrije istinu ili se istinom uvek manipuliše kao što to danas čine utamničene profesionalne ubice.

[
Mnogi kriminalci koji su postali legalisti verovatno će se prepoznati u ovom filmu. Posebno besni će biti neki političari koje Zečević tendenciozno proziva kao sumnjive manipulatore militarističkim strujama u Srbiji. Kraj filma, nekada najveća boljka kod Zečevića, ovoga puta je izuzetno upečatljiv, možda za ljubitelje trilera predvidljiv, ali za običnu filmsku publiku sigurno šokantan.

.[/quote]


A koji je kraj filma ? Na osnovu svega onog sto sam procitao a ne gledajuci ga predpostavljam da je nesto u stilu, Koja je sam ubio zenu i dete (koji verovatno i nisu njegova...deca i zene :) )

Quote from: "Zika Kisobranac"Pretplatite se na Evropu

bre, žiko, kakve nam ovo subliminalne poruke ovde podmećeš?!

inače, moram da primetim da za tu EVROPU baš *svako* može da piše! to sam pomislio još prošle nedelje kad sticajem nesrećnih okolnosti kupih novi primerak i u njemu videh... text... o AGIJU I EMI...
:x

ma samo je bio copy paste, nisam imao nikakve, da prostu ženskinje, zadnje namere.

iskreno da ti kažem, nisam nešto upoznat sa uređivačkom politikom Evrope, tek sam sad počeo da ih pratim, sticajem, što reče, okolnosti...

a čini mi se da svi naši nedeljnici, to jes, sva tri, koji pretenduju na neku relevantnost, imaju problem sa filmskom kritikom. pozorišna se još i drži, tamo u NINu i Vremenu, kao i književna, to mu dođu nekako prestižno.

znam iz iskustva da ama baš svi iz pozorišnog sveta čitaju te kritike i shvataju ih, onako, najozbiljnije moguće. ali filmska kritika... mrka kapa. nema ni kritičara spram kojih bi se postavio, ni serijozno formulisanih teorijskih stavova, ni dobro napisanih tekstova za atmos(f)eru zdrave konkurencije.

kad se ti, bajo, odvažiš da našaraš pozorišnu kritiku, ti stupaš, daprostiš, u odnos sa opasnim tragovima, sa autoritetima tipa Vladimir Stamenković, Pervić, pa od ovih mlađih sa Medenicom, koji je veliki poznavalac savremenog pozorišta, i ti ne možeš sebi da dozvoliš fušerenje. jednostavno ćeš ispasti smešan ako se raspustiš. a u filmskoj kritici prolazi šta god da napišeš, jer se ne formiraju neki javni kriterijumi u samoj praksi pisanja.  

da ne grešim dušu, ja ne znam mnogo o filmskom kritiaru Evrope, petru jončiću, osim da je objavio knjigu o Žilniku. prelistavao sam je, deluje, tako, pristojno, i koliko sledeće nedelje ću je pročitati pa javljam utiske...

dotle, eno tamo na topiku o Srpskom filmu i tog teksta o bAGIziJU i cEmi, pa se može tupiti. [/i]

kako napreduje VIERDE MAN u parama i posetama?

u niš dolazi u četvrtak...

Što se poseta tiče, hm, nisam siguran da ima razloga za preveliku radost, a opet, ni za preveliku tugu ako uzmemo u obzir stanje naših bioskopa. Dakle film je u nedelju bio na 47 120 gledalaca ali pošto tek sada kreće Niš, to znači da još nije početa eksploatacija velikih gradskih centara.

Očigledno neće biti ČETVRTOG ČOVEKA 2: ROBOUDBAŠA, filma u kome se Kojin mozak, zbog toga što je imao neprevaziđen instinkt za ubijanje, transplantira u kiborga koji treba da zameni policajce pozornike kada Srbija uđe u Evropsku zajednicu.

ČETVRTI ČOVEK
D. Zečević
**            
2

razmišljajući šta da od mnogobrojnih impresija o ovom filmu zapišem shvatio sam da bih, zapravo, mogao unedogled da seciram svaki bogovetni detaljčić koji mi je zapao za oko i zasmetao mi – i onda se setio nečije izjave da dobar film ima stotinu mana, a loš samo jednu – da ne valja.
ili, drugim rečima, mnoge od stvari koje su mi zasmetale u ČČ manje bi mi smetale, ili ih možda ne bih zapazio (you wish!) u nekom dobrom filmu.
stvari kao, npr, ta dosadna, klišetizirana sklonost da se glavni junaci smeštaju u zgrade sa starinskim kitnjastim stepeništima i starostavnim liftovima kakvi još retko gde postoje – možda u zgradama u kojima možeš očekivati da žive neke stare (ex)buržoaske familije, a ne vojna lica (kao što je ovde slučaj).
dakle, prava mera toga koliko me je neki film iziritirao jeste sadizam sa kojim sam spreman da se okomim i na najmanje njegove detalje.
a neki od njih i nisu baš 'detalji' (npr. specijalci opkole čitavu zgradu, tu je i helikopter, nebrojeno ljudstvo je oko zgrade kao da apse mladića i karadžića zajedno – i sad, ovi se penju na sprat ka stanu osumnjičenog, NEKO SE SPUŠTA LIFTOM DOK ONI TRČE STEPENIŠTEM, A ONI NI DA ZAUSTAVE LIFT, NI DA POGLEDAJU KA NJEMU, NO NASTAVE KO SLEPCI DA TRČE DALJE NE PRIMEĆUJUĆI GA...)

međutim, nemam ni vremena ni volje da se sada iživljavam nad mrcinom ČČ-a.
reći ću, ukratko, samo ovo:
-ovoliko uvredljivo, neshvatljivo NAIVAN scenario nije smeo ni da bude ozbiljno razmotren, a kamo li snimljen! razvoj situacija je toliko smešno neubedljiv da je to na ivici samo-parodije! s kojom lakovernošću i naivnošću, a potom i naglošću i površnošću, ovaj naš 'specijalac' i kvazi killing machine, dopusti da njime manipulišu ne samo sumnjivi tipovi nego i sopstvena (odjednom nekontrolisana) osećanja – to treba videti da bi se poverovalo! u više situacija se na delu vidi da on nema ni 'p' od profesionalca, što nam se verbalno stalno SPOČITAVA iako akcije to ne potvrđuju. čak ni kada pobije manji čopor neprijatelja, to nije zahvaljujući lukavoj inscenaciji u kojoj bi na videlo izbili njegova spretnost, umešnost i šta ja znam, nego mu prosto scenarista i reditelj na nišan nameste određene dripce, i ovaj ih bez problema ustreli, samo tako.

-koncepcija glavnog junaka je strašno pogrešna od samog starta: on dopušta ne samo da mu nepoznata žena pripali cigaru (njegovim upaljačem) nego, odmah potom, i da mu plati piće (!!!) i da ga otkači ko zadnju krpu. stvarno ne mogu da popijem scenu u kojoj kojo, epitom balkan-boya, dopušta da ga tamo neka fufica tako tretira – pa makar je samo par minuta docnije natrtio preko stola. uostalom, i potonja prilika za iskupljenje muškosti biva protraćena jer našem junaku baš u trenu pred penetraciju nagrnu bad-trip flešbekovi, i đoka mu klone, tako da marija nekarana umesto ljubavnice postaje – mamica koja će u krevetu da nježno miluje bebicu po glavi, dok je ova zgrčena i na ivici plača...
što je još gore, kojo ga sve vreme igra kao na auto-pilotu, poluspuštenih kapaka, pogrešno primenjujući ono što on (i zeka?) možda smatraju understatementom, a što zapravo deluje kao dosada i bezvoljnost i ubija involvement sa likom.

-kao posledica toga (ali ne samo toga), prvih pola sata je skoro nesnosno letargično: sporost (ne)dešavanja u spoju sa mlitavim kojom još je dodatno podvučena repetitivnim drone loop-om mosurovića, o kome sam do ovog filma ipak imao povoljnije mišljenje (na osnovu odličnog skora za POKROV i solidnog za ŠEJTANA). spoooori tempo, mrrrrtvoooosaaaannnnni kojo i nemanjin dooooom&gloooom potpuno ubijaju ono što bi trebalo da bude udica, deo filma koji treba da nas kupi i za junaka i za misteriju i za zaplet...

-kasnije nešto, kao, krene da se 'dešava', ali ta dešavanja bivaju sve smešnija i naivnija, puka travestija onoga što je bilo uzor, sa neshvatljivo neuzbudljivim scenama pucnjave i 'akcije' koje su sve na prvu loptu: jebote, bata-valter je sa više mašte (i poteškoća) tamanio švabe koji mu se nameštaju na nišan nego li što je potrebno koju (koji? kojetu?) da ušeta u mafijaško gnezdo, upuca gazdu pred njegovim majmunima, pobije majmune, a onda i sve ostale koji se zateknu tu (sem jedne fufice).

-u svom batrganju po opštim mestima, film čak i u idejnom i političkom smislu poseže za ofucanim klišeima, valjda da bi se bolje prodao u srpski-govorećem okruženju, a možda i na zapadu? dakle, zli srbi streljaju *dežurne žrtve* (naravno, ko drugi do muslimani?) i sve u tom stilu. siguran sam da biki srbljanović OBOŽAVA ovaj film.
ipak, njegovo posezanje za otužnom (dimbo bi rekao: izdajničkom) 'političkom korektnošću' je krajnje kukavičko i OPORTUNISTIČKO  (da, kao, zeka se suočava sa bremenom krivice srpskoga naroda koje mu je natovarila vojska sa svojim zločinima nad nedužnim –is there any other kind?- stanovništvima okolnih državica-to-be!)

dakle, film je loš na svim relevantnim planovima: sramotno loš scenario, pretežno slaba režija (tu ne mislim samo na scene koje napadno zahtevaju 'režiranje' u smislu 'jooooj, kako montira!', nego i najobičnije scene razgovora, i posebno – režiranje glumaca, čije replike pretežno zvuče krajnje usiljeno jer ih niko nije kako treba naterao da se unesu u to što pričaju, odnosno nije ih pustio da improvizovanjem kolko-tolko ožive te fraze koje su im napisane), osrednja gluma, problematična (naivna, površna, 'stripovska') idejnost, slabi efekti maske (dođavola, zar film s ovim budžetom nije mogao sebi da dozvoli kupovinu nekoliko bočica PRAVE FILMSKE KRVI?!) – i nesnosno nategnuti 'twist ending' koji po svojoj logičnosti žrtvovanoj zarad idejnosti teško da ima pandana još od kraja VARIOLE VERE i berčeka koji duva u svirajku pokupljenu sa zgarišta zaraženih predmeta nakon epidemije variole!
da, da, zeko, shvatili smo: zlo ne umire, brrr, strašno, sav se ježim od tog kraja, it's only the beginning, jeste, aha, dobro...

sve u svemu, sa svim svojim problemima, KLOPKA je za klasu bolja od ovog pačvorka: ona barem pokušava da postavi neka ozbiljna pitanja a onda kukavički (ne) odgovori na njih, ali barem ubedljivije slika ambijent, kontext u kome se ta pitanja javljaju; ČČ se pretvara da se nešto kao pita i da je zamišljen nad nečim, a zapravo je tek još jedna zekina nemušta stilska vežba iz obožavanja bez ikakvog stava ili cilja ili poente, sem onih najpovršnijih, na prvu loptu.

dođavola, ipak nisam mogao kraće od ovoga.
što valjda znači da film ne čini onaj najveći greh: da ostavlja ravnodušnim.
eto, mene je iznervirao.

Moguće je da ja imam malo fleksibilniji odnos prema onome što neoliberali nazivaju ratnim zločinom, ali meni je scena ubistva civila potpuno na mestu. Mislim da si video da su Mujage pre toga ubile popa i obesile ga, i Dik uzvikne, "Deset njihovih za deset naših!" dakle, ma koliko se ti gnušao mogućnosti da jedno ljudsko biće ubije drugo ljudsko biće, ovo nikako nije neki monstruozan pokolj u ime velike Srbije, ovo je stvar učinjena u afektu sa vrlo jasnim kmotivom osvete. naime, negiranjem Bratunca, Srebrenica je dobila auru Aušvica, s tim što se previđa da koliko ja znam u Aušvicu Jevreji nisu ubijali Nemce po lokalnim selima i organizovali mučilišta unutar logora, a Muslimani u Srebrenici jesu. Da je Bratunac tretiran kako treba tada bi se i Srebrenica drugačije percipirala.

Međutim, zločin u ČETVRTOM ČOVEKU jeste tretiran kao Srebrenica sa predznanjem Bratunca, i zato je meni to potpuno OK.

Kad je reč o overall utisku, ja se na nivou detalja slažem sa Ghoulom, ali sam prosto profesionalno deformisan time što sam prošao kroz "zonu sumraka" nastanka A3, tokom koje sam shvatio da se najbolje namere mogu upropastiti spletom potpuno neobjašnjivih okolnosti, to jest ozbiljno sumnjam u to da je u Srbiji, na čisto okultnom nivou uopšte moguće snimiti dobar film. No, that's just me.

U krajnjoj liniji srpski filmovi i jesu tu da bi se kritičari iživljavali.

Što se KLOPKINE NADMOĆI tiče, ne znam šta da kažem, tu se većne bih složio. KLOPKA jedino može biti za klasu bolji film pošto se za klasu manje trudi da liči na neko respektabilno ili referentno ostvarenje, pa se onda lakše uklopi u mulj sličnog tranzicijskog smeća.

uh, lupio sam gore POKROV, misleći na FLERT (kao film za koji je n. mosurović radio muziku).
vidi se da sam neispavan!

glede tretmana ratnog zločina: finese koje iznosiš zaista nisu bez određene težine, ali ne bih rekao da bilo šta presudno menjaju u opštoj slici, bar kako sam je ja doživeo, jer obešenog popa vidiš u 2 sekunde, a streljanje civila na kolenima, s rukama iza glave, okrenutih leđima (kao u ŠKORPIONSKOM snimku!) zauzima bar 2-3 minuta, dakle jasno je šta se tu apostrofira, šta se urezuje u svets (i, opasnije, PODSVEST), koja je aluzija i na šta. dominantna impresija koju će prosečan gledalac (naročito strani, ali i ovdašnji) poneti je zgađenost srpskim zločinima a ne svest o relativnosti i komplexnosti problematike građanskog rata...

call me ghoulish, ali ja bih voleo da vidim film u kome sin pronađe kasetu na kojoj njegov ćale ubija zarobljenike, i počne da se prima u stilu: 'uuu, ćale, nisma znao da si tako cool, svaka čast!' a keva naiđe i klima glavom: 'e, momci, momci, opet gledate one vaše kasete!'
istina, u tom slučaju OVOG filma ne bi bilo – ali bi, možda, bilo filma koji bih mnogo rađe voleo da pogledam.

u svakom slučaju, bilo mi je bljutavo što se junak u čak 3 situacije tokom filma nađe u prilici da ubije ženu ili dete (fuficu kod kriminalca, klinca od gage političara, i dete na snimku), i sva 3 puta NE potegne oroz. a film mi ne daje neki ubedljiv razlog u okvirima LIKA koji to (ne) čini, nego od mene očekuje da to smatram samopodrazumevajućim – što u kontextu onoga KO je taj lik i ČIME se bavi meni NIJE samopodrazumevajuće, i nije mi filmski pokazano/objašnjeno.

btw, u romanu PROKLETIJE na kome ovih dana radim, glavni junak je lik umnogome sličan 'lazaru' u ČČ: dakle, specijalac i PROFESIONALAC, koji kad treba da muči – muči, i to vrlo surovo; kad treba da ubija đecu – ubija đecu, itd.
u svakom slučaju, mene zanima PUT KOJIM SE REĐE IDE a zeku – put koji su odavno svi živi pre njega utabali, pa da se i on prošeta njime: tu je bezbedno, tu se sve zna unapred, nema iznenađenja.

Odličan rivju, Ghoule!  :!:  Ako će svaki loš film da spawnuje po jedan ovakav (review) - dabogda svaki koji pogledaš bio loš  :evil:

Quote from: "Ghoul"
btw, u romanu PROKLETIJE na kome ovih dana radim, glavni junak je lik umnogome sličan 'lazaru' u ČČ: dakle, specijalac i PROFESIONALAC, koji kad treba da muči – muči, i to vrlo surovo; kad treba da ubija đecu – ubija đecu, itd.

Kakva je veza između PROKLETIJA i JAME?

Quote from: "Kastor"Kakva je veza između PROKLETIJA i JAME?

ovo je već intimno pitanje, ali ideja je da glavni junaci PROKLETIJA budu ona dvojica iz JAME.
ako se to ipak ne desi, gl lik će biti VRLO sličan mladenu iz JAME.

Ne znam da li si nekoliko strana ranije video moj review scenarija. Ja sam se gnusao tog teksta oduvek, ali u paklu nase kinematografije, CETVRTI COVEK je sto se mene tice (ostavio bih Misu po strani) ove godine bio jedini game in town.

Da povučem paralelu sa drugom temom: a koja ti je serija ove godine najbolja (makar i ne bila dobra)?

Pazi, najjača mi je UROTA od stvari koje su prikazivane od nas i imaju barem neku auru srpskog proizvoda, barem kroz učešće ekipe.

Ako govorimo o potpuno srpskoj seriji, to je onda svakako nova sezona MILETA PROTIV TRANZICIJE koja je odlična i koju showrunnuje Zlaja Fazlagić, jedan od naših najboljih scenarista...

evo šta BETON kaže: iako je ovo tek djelom filmska kritika, a u ostatku nešto drugo, ipak, vredi pogledati:

http://www.elektrobeton.net/cement.html


Piše: Nemanja Mitrović
OD IZVORA TRI PUTIĆA                                                  
Film: Četvrti čovek. Režija: Dejan Zečević

Scenario mi je bio izvanredan, a od sina sam čula za visoku reputaciju reditelja i tako
prihvatila saradnju. Moj lik je kontrapunkt u opštem mraku, jedna obična, dobra žena.
Nije mi važna veličina uloge, već da učestvujem u nečemu dobrom i časnom.            
Semka Sokolović Bertok, glumica u Četvrtom čoveku    


Savremeni srpski film veoma me podseća na Crvenu zvezdu, jer poslednjih godina redovno odlazim na Marakanu nadajući se plasmanu u Ligu šampiona ili makar jednoj velikoj pobedi. Na moju nesreću, po završetku devedeset minuta i zaustavnog vremena uvek odlazim kući razočaran još jednom katastrofom. Isti slučaj je i sa srpskim filmom. Na Četvrtog čoveka pažnju su mi skrenuli intervjui scenariste Bobana Jevtića i reditelja Dejana Zečevića u kojima se oni (neskromno) pozivaju na Džonija Toa i Čan-vuk Parka. Ako su im oni stvarno uzori, pomislio sam, film bi trebalo da bude makar zanimljiv. Naravno, prevario sam se.
Četvrti čovek predstavlja jedno epigonsko ostvarenje koje se oslanja na žanr špijunskog trilera, a očigledni uzori su saga o Džejsonu Bornu, stripovi o XIII i Maks Pejn. Osnovni problem ovog filma sastoji se u razvoju radnje: reditelj se toliko oslanja na konvencije i klišee holivudskog filma tako da je gledaocima, već posle dvadesetak minuta jasno ko je četvrti čovek. Takođe, tanak scenario, uz pomoć vizuelnog momenta i tehničke veštine reditelja, može biti pretvoren u podnošljiv film, npr. Bornov ultimatum, ali to nije slučaj sa Četvrtim čovekom. Pošto je rasplet poznat, a priča se sporo razvija - gledalac se konstantno nalazi u opasnosti od dremeža.
Ipak, Dejan Zečević ima jedan adut u rukavu. U poslednjoj četvrtini filma, poput čupavca iz kutije, pred gledaoce iskače politička priča. Glavni lik filma, major Vojno bezbednosne agencije (Nikola Kojo) pronalazi video kasetu koja ga razotkriva kao ratnog zločinca. Tada Četvrti čovek iz špijunskog trilera prelazi u film sa porukom, u politički angažovano delo koje govori o odgovornosti i zločinima naših hrabrih i vrlih boraca tokom ratova na prostoru bivše SFRJ. U savremenom filmu mešanje žanrova je česta pojava i naravno da se dva pomenuta žanra ne moraju međusobno isključivati, ali takva zamisao zahteva kako veštijeg i talentovanijeg reditelja, tako i bolji scenario. Na kraju, major Milorad Ulemek - Legija, pardon, Lazar Stanković, ophrvan krivicom, poput srpskog Edipa, saznaje da je čovek za kojim čitavo vreme traga u stvari on sam i herojski izvršava harakiri.

Političke konotacije Četvrtog čoveka su jasne, ali one bivaju problematizovane produkcijom Pink Films Internationala i ulogom Željka Mitrovića. Ukoliko neki srpski reditelj, Zečević ili bilo koji drugi, zaista želi da bude angažovan u smislu pokretanja pitanja o zločinima i krimonogenim elementima u VBA i DB, kao i u pogledu kritičkog preispitivanja onoga što se dešavalo tokom devedesetih (i onoga što se danas dešava) teško će to izvesti¹ ukoliko se koristi uslugama bivšeg člana JUL-a i čoveka na čijoj je televiziji Arkan bio redovan gost. Ono što važi za Dejana Zečevića važi i za Lenku Udovički.
Da je ostalo na ovome, Četvrti čovek bi predstavljao samo još jedan pokušaj pranja lika i dela Željka Mitrovića, međutim stvari su znatno iskomplikovane epilogom. Kao što sam već naveo, u izvesnom trenutku Četvrti čovek iz špijunskog trilera prelazi u film sa porukom, ali posle epiloga gledaocu ostaje nejasno šta ovaj film zapravo želi da sugeriše. Posle samoubistva majora Lazara Stankovića saznajemo da je mastermind čitave zavere, Žarković (Dragan Petrović - Pele), ne samo ostao živ, već je posle neodređenog vremenskog perioda uspeo da se domogne i ministarskog mesta. Šta nam to govori? Epilog čini završetak Zečevićevog filma paradoksalnim. Postoje (najmanje) tri moguća rešenja koja se i međusobno isključuju, i mogu se, svako za sebe, uverljivo zastupati.
Prvo, ,,formalno" rešenje: epilog nema nikakav naročiti značaj i zato ne treba insistirati na njemu. Reditelj i scenarista jednostavno od početka do kraja poštuju holivudsku matricu koja u sebe uključuje nekada verovatno iznenađujući, ali sada izlizani obrt u kome glavni negativac trijumfuje (ovo rešenje koristi se u različitim žanrovima, npr. Usual Suspects, Fallen, Primal Fear) .
Drugo, unhappy end je primer demagogije i predstavlja ulagivanje publici. Time što jedan kriminalac i ratni zločinac dolazi do položaja ministra gledaocima se možda sugeriše teza prema kojoj su svi političari, bez obzira kojoj stranci pripadaju, potpuno isti (čitaj kriminalci). Ovu tezu podržava i činjenica da je lik Političara u tumačenju Dragana Nikolića po profesiji zapravo šef mafijaške organizacije.
Treće, možemo pretpostaviti kako nam Žarkovićevo ministarsko mesto u stvari poručuje da nismo raskrstili sa politikom devedesetih, da politika zločina ne samo da nije mrtva, već se nalazi u srcu sadašnje vlasti. Opredeljenje za ovu tezu ne znači da prethodno navedene mane filma magično iščezavaju i da Četvrti čovek u momentu zadobija status remek dela srpske kinematografije. Ukoliko se opredelimo za ovo rešenje, onda je Dejan Zečević u isto vreme i loš reditelj i veoma hrabar čovek

¹ To nije neizvodljivo i možda je Zečević, kao što je Žarković nasankao Lazara Stankovića, uspeo isto da uradi Željku Mitroviću.

Evo i Vlajinog verdicta:

Prva premijera posle novosadskog ,,nacionalnog festivala" (već zaboravljenog i verovatno sahranjenog) i – pun pogodak. Film ,,Četvrti čovek" (god. proizvodnje: 2007. trajanje: 111 min.) reditelja i koscenariste Dejana Zečevića je, da kažem odmah, jedno od najboljih dela u poslednjih nekoliko godina. Čist po konceptu, rađen po znalački urađenom scenariju (u saradnji sa Bobanom Jeftićem), Zečevićev film inteligentno sledi žanrovsku matricu trilera, obogaćujući je kritičkom percepcijom srpskog društva ogrezlog u moralnoj žabokrečini, sveprisutnoj korupciji i nametnutoj kolektivnoj amneziji. Kao retko kada, izbor žanra nije shvaćen samo kao olako poluškolsko preslišavanje, već kao istinski izazov.


Reditelj Dejan Zečević



U američkim trilerima označenim kao ,,film noar" tokom četrdesetih, često je korišćen motiv junaka koji se budi iz teške amnezije i potom traga za svojom prošlošću i razlozima egzistencije (ništa novo, to je već počelo sa Sofoklovim ,,Carem Edipom"). Glavni junak ovog filma Lazar (Nikola Kojo) se vraća k svesti posle teških ozleda, ničeg se ne seća, ali se pojavljuju ljudi koji mu otkrivaju da je bio profesionalni vojnik sa posebnim ovlašćenjima, da je u krvavom obračunu izgubio ženu i dete, usred svog doma. Jedan pukovnik (Bogdan Diklić) i inspektor tajne vojno-obaveštajne agencije (Dragan Petrović Pele) nude mu pomoć ali se u ponuđenim objašnjenjima javljaju izvesne pukotine. Naveden da se osveti ubicama svoje porodice, ubrzo otkriva da su koreni zla mnogo dublji.

Koreni nesreće vode do krvavih stratišta negde u Bosni, ali i do dokaza koje valja uništiti (sve je to iz dana u dan u novinama). Ako zanemarimo neke nepreciznosti (u jednom kadru Lazar otkriva opasnu ranu na levom boku, u sledećem on upravo ležeći na tom boku razgovara sa ljubavnicom ,,tet a tet"), film ima odličan tajming, a Nikola Kojo, Diklić i Petrović su naprosto izvrsni. Izuzetna fotografija Gorana Volarevića i celokupna produkcija su na nivou najviših ambicija.


Milan Vlajčić

Quote from: "crippled_avenger"film ima odličan tajming...  Milan Vlajčić

:x

ovo me iz nekog razloga podseti na recenziju MOME KAPORA za mijatovog VAMPIRA...

a verovatno bi isto toliko smisla i relevantnosti bilo, recimo, u mom hipotetičkom izveštaju sa fudbalske utakmice, ili sa skupa ljubitelja videlo igrica!

Pazi, Vlaja te uvek dočeka nekim outrageous detaljima. Taman misliš, evo filma u kome ne može da pogreši u proceni, nekome sasvim opravdano može loš i nekom sasvim opravdano dobar, ali onda on potpuno omaši u argumentaciji.

ghoul napiso regular review filma, a pošto je PRESSING krenuo online, to je smesta dostupno za čitanje:

http://pressing-online.com/index.php/Film.html

eh, sad zapazih da je dexa malo zabrljao ime glavne glumice. moracu da mu javim da popravi.  :(

Odličan je tekst. S tim što ja mislim da je ostavio u okvirima establišmenta pozitivan utisak i da može biti početak žanrovske renesanse u Srbiji. Ne znam da li si na jednom drugom topiku čitao moju teoriju kojom sam pokušao da nađem smisao u bavljenu savremenim srpskim filmom iz vizure autora? Mislim da se može aplicirati i na ČOVEKA i da će istorija biti blagonaklona prema ovom filmu.

video sam teoriju, ona je zanimljiva i vredna promišljanja, ali ima jednu krucijalnu falinku, bar u mojim očima:
naime, prema toj teoriji, kako sam je ja shvatio i video apliciranu by you, za 'zanimljivost' jednog filma se poseže za extra-filmskim, VAN-ESTETSKIM elementima; odnosno, filmovi postaju 'zanimljivi' zbog nekih fenomenoloških momenata (aktuelna politika, značaj i pristup određenim temama, i sl.) a ne zbog estetskih.
još konkretnije: nije nemoguće da će ČČ za 10ak godina biti 'zanimljiv' za proučavanje nekih van-filmskih momenata relevantnih za srbiju na početku milenijuma: status žanrovskog filma, marketing i distribucija, tranzicija na filmu, PORICANJE i ZABORAV kao motivi u srpskom filmu, itsl. to nije sporno. i vrlo je verovatno.
ali pošto ja ipak preferiram da se u analizi književnog dela držim KNJIŽEVNIH kvaliteta, a u analizi filma – FILMSKIH, a ne vanfilmskih, ja ne vidim koji će to novi kontext i novo sagledavanje moći da slab scenario, slabu karakterizaciju, slabe akcione i saspens scene odjednom učine dobrim. takvu alhemiju tvoja teorija ne nudi.

I ja isto. Ja sam militantno filmski nastrojen kritičar, i moram da priznam obično najpre zapažam filmske kvalitete i nedostatke, čak i u stranom filmu, pa zato često nerviram svoju okolinu.

Međutim, ja sam već počeo da dovodim u pitanje mogućnost da se u doglednoj budućnosti u Srbiji pojavi nešto iole zahtevno što po nivou tehničke realizacije dostiže minimum koji ja smatram da je potreban da bi se film zaista mogao tumačiti u svetskim tokovima.

Pošto dakle mislim da su potencijali usled raznih spletova okolnosti, kadrovskih rešenja, i sl. jako niski. Mislim da to moramo imati na umu. To nije opravdanje, naravno, ali jeste situacija koju samo retki mogu da prevaziđu.

Ja da se i dalje bavim repertoarskom kritikom mislim da bih napisao stav sličan ovom koji si ti izneo, međutim sad pošto više nemam breme da prikazujem film u nekoj vrsti dijagnoze, pokušavam da malo pomerim ugao gledanja na problem.

Moguće je da sam i ja malo obeshrabren time što ni neki moji pickovi neće uspeti da budu second coming i pokažu kako će stvari odmah moći da se premene ili budu bolje, međutim, kako rekoh skeptičan sam oko toga da se uskoro može desiti veliki preokret u našoj kinematografiji.

Samim tim, ako analiziraš ČETVRTOG ČOVEKA videćeš da je to, kakav je da je, svakako najbolji scenario snimljen ove sezone, da je taj film najbolje slikan, i da je među najbolje glumljenim. E sad to što to možda nije dovoljno dobro, predstavlja sasvim drugu stvar.

Da je u tradiciji naših filmova tog podžanra, verovatno najbolji, i da u 40 godina dugoj tradiciji zaostajanja našeg trilera i akcijaša (ako računamo da se tada završava heyday Žike Mitrovića i Hajrduina Krvavca koji su pratili korak sveta) za svetom, svakako najmanje zaostaje.

Moguće je da ČETVRTI ČOVEK nije najbolje napisan scenario ove godine, možda je bilo boljih, ali svakako jeste najbolji scenario koji je uspeo da prođe sve stepenice do realizacije. Dakle, ti moraš imati u vidu i filmsko obrazovanje i znanje filmskih oligarha koji određuju ko će snimati film. Da je ovaj film, snimljen u Holivudu, uvek bi mogao da im nabiješ na nos BOURNE SUPREMACY ili THE KINGDOM. Ali, ljudi koji kod nas odlučuju o tim stvarima te naslove nažalost nisu ni gledali, i pošto u običnim danima oni misle da su SEDAM I PO, KLOPKA i HADERSFILD super, onda je ČETVRTI ČOVEK za njih veliki napredak.

Dakle filmski establišment je takođe jedan bitan segment srpske filmske stvarnosti pošto nema filma bez državnih para.

Sve to zajedno u spoju sa slabom tehničkom kompetencijom čini da su nam filmovi takvi kakvi su, i u stvari mladi autori možda i imaju sreće što ne dobijaju više prilika pošto bi onda brže videli šta i koliko znaju da naprave. :evil:

Nije neki film. Kao Born, samo lošije.

Srbija je dobra inspiracija za triler

Dejan Zečević može biti zadovoljan proteklom godinom. U ,,Blicovom" izboru umetnika koji su obeležili 2007. godinu, njega su, pored Srdana Golubovića (ušao u ,,Blicov" izbor 20 veličanstvenih) preporučili svi članovi našeg žirija (Milan Vlajčić, Radoslav Zelenović i Dinko Tucaković). Osim toga, njegov novi film ,,Četvrti čovek" za šest nedelja u bioskopima je videlo blizu 80.000 ljudi (više nego ,,Harija Potera"). Učešće na međunarodnim festivalima tek sledi.

Zečević u razgovoru za ,,Blic" kaže da je on i kao gledalac uvek voleo one filmove koji imaju komunikaciju s publikom, ali mu je bitno da imaju i ,,ono nešto" što može da pokrene na razmišljanje. ,,Hoću da kažem, nikada nisam voleo hermetične filmove koji pokušavaju da budu samo umetnost ali ni one koji pokušavaju da budu samo zabava. Time sam se i rukovodio kada sam pravio 'Četvrtog čoveka'".
Nikola Kojo tumači lik profesionalnog ubice srpske vojne obaveštajne službe koji se budi iz kome sa potpunom amnezijom, a jednu utehu pruža mu lepa Teodora (Marija Karan). Smeštena u klasičan milje političkog trilera holivudskog tipa, ova priča ipak otkriva i neke od najmračnijih strana naše skorašnje istorije (korumpirani političari, svemoćni tajkuni, sveprisutne tajne službe koje su celu čorbu i zakuvale).

Nema mnogo trilera koji se tako eksplicitno bave osetljivim društvenim temama...
- Ja sam generalno krenuo s namerom da se pozabavim tim žanrom, i upotrebio sam sve potrebne klišee i matrice za jedan triler. Ali, tokom pisanja scenarija shvatili smo da je glupo praviti film koji ne korespondira sa sredinom u kojoj je nastao. I onda se u daljoj fazi pokazalo da je ova sredina nažalost užasno inspirativna za taj žanr. Ispostavilo se da može da se napravi pravi srpski triler. To je taj aspekt filma koji dobar deo ljudi prepoznaje kao društvenu kritiku i to malo agresivniju. Međutim, ja nisam na taj način pristupio stvarima. Nisam ja želeo da se bavim ukazivanjem na nešto za šta je dovoljno da otvorite novine svakog dana pa da budete svesni toga. Prvenstveno sam hteo da napravim zanimljiv i uzbudljiv film koji prati sudbinu jednog čoveka i njegov problem, i da dotakne neka univerzalna pitanja: priču o zločinu kazni ili moralu, dakle o stvarima koje su uvek tema umetnosti. Taj je aspekt bio meni zanimljiv i mislim da u ,,Četvrtom čoveku" funkcioniše. I bitno je da nije samo ,,strejt zabava" - kao, izađete iz bioskopa i kažete ,,vau" - nego i da provocira razgovor.

Negde sam pročitao da je policija kod jednog od članova ,,Zemunskog klana" pronašla čitavu kolekciju filmova tipa ,,Scarface"... Izgleda da su se oni iskreno ,,ložili" (s mekim ,,ž") na takve filmove...
- (Smeh) Zanimljivo. Stvarno ne znam koliko je Kopolin ,,Kum" doprineo da se, eto, neki ljudi pronađu u njemu. Ali ja nisam nikad verovao u to da filmovi mogu da donesu zlo, kao što se ponekad tvrdi u vestima: neki klinac gledao neki film, pa je uradio ne-znam-šta... Taj klinac je već imao neki problem.

Nedavno je na televiziji prikazan dokumentarac o ubistvu jednog taksiste u Beogradu šezdesetih godina. To je bio neviđen skandal, novine su o tome pisale mesecima, a ubice su kažnjene smrću. ,,Četvrti čovek" u odnosu na taj dokumentarac deluje kao potpuno preterana stilizacija, iako to nije; šta se to desilo s ovom zemljom u međuvremenu?
- Filmovi su rezultat vremena u kojem živimo, oni ne diktiraju kakvo će to vreme biti. Mogu samo da zamislim kako bi izgledao ,,Četvrti čovek" tim ljudima tada... A on je sada, nažalost, prilično realan film, u okolnostima u kojim se dešava radnja. Šta se desilo? Desilo se što i svima ostalima, ne mislim da mi gajimo neke originalne probleme po tom pitanju. Stalno se pitamo da li se može dalje od ovog i stalno se iznenadimo kad vidimo da može. Možda je to deo evolucije koja je užasno samodestruktivna stvar i koja vodi ka tome da se potpuno istrebimo... Dobro, možda malo preterujem, ali čovek ponekad to stvarno pomisli.

U vašim filmovima primetan je uticaj američkog filma ili, na primer, Žan-Pjera Melvila. Koji su vaši najomiljeniji autori?
- Kada je konkretno reč o ,,Četvrtom čoveku", u dramaturškom smislu on verovatno najviše podseća na američki triler, ali po rediteljskom stilu ja sam prilično vezan za spomenutog Melvila ili južnokorejske reditelje, kao što je Park Čan Vuk i njegove filmove filmove ,,Old Boy" i ,,Sympathy for Mr. Vengeance".

Velika je promena od ,,Dečaka iz Junkovca" do ,,Četvrtog čoveka"...
- Mislim da nije drastična. Filmom sam počeo da se bavim vrlo mlad, kad sam pravio ,,Junkovac" imao sam otprilike 23 godine. Mislim da je normalno da neko ko ima tako malo godina i bavi se snimanjem filmova ima iza sebe i eksperimente i da je malo agresivan i slobodan u izrazu. Ovo je moj peti film, imam 35 godina, i verovatno sam negde sazreo kao reditelj i kao čovek. Zbog toga je ovaj film možda malo ozbiljniji i zreliji. Pretpostavljam da će u nastavku karijere, ako je bude, stvari nastaviti da se kreću tim tokom. Ne mislim da ću izgubiti tu želju za eksperimentom, ali verovatno je počela ta neka moja ozbiljnija era...

Biografija
Dejan Zečević (1972, Beograd) diplomirao je filmsku i TV režiju 1997. godine na FDU. Prvi put je pažnju skrenuo kao autor jedne od priča iz omnibusa ,,Paket aranžman" (,,Noć bez sna") i kultnim dokumentarcem ,,Dečak iz Junkovca" (1995), pored kojeg je snimio još tri igrana filma (,,Kupi mi Eliota", ,,TT sindrom", ,,Mala noćna muzika"), kao i nekoliko kratkih, jedan televizijski film i nekoliko TV serija.

Milan Vukelić

TWITCH, jedan od najboljih sajtova koji se bave ne-američkom kinematografijom, doneo je vest o Zečevićevom trileru.

Overite: http://twitchfilm.net/site/view/trailer-for-serbian-thriller-4th-man/

wow!
'Nikola Kojo plays a military intelligence Major who is suffering from amnesia ...'

nisam znao da se kojo u filmu zove MAJOR! :idea:

Quote from: Ghoul on 22-11-2007, 23:14:14
ČETVRTI ČOVEK
D. Zečević
**             
2

razmišljajući šta da od mnogobrojnih impresija o ovom filmu zapišem shvatio sam da bih, zapravo, mogao unedogled da seciram svaki bogovetni detaljčić koji mi je zapao za oko i zasmetao mi – i onda se setio nečije izjave da dobar film ima stotinu mana, a loš samo jednu – da ne valja.
ili, drugim rečima, mnoge od stvari koje su mi zasmetale u ČČ manje bi mi smetale, ili ih možda ne bih zapazio (you wish!) u nekom dobrom filmu.
stvari kao, npr, ta dosadna, klišetizirana sklonost da se glavni junaci smeštaju u zgrade sa starinskim kitnjastim stepeništima i starostavnim liftovima kakvi još retko gde postoje – možda u zgradama u kojima možeš očekivati da žive neke stare (ex)buržoaske familije, a ne vojna lica (kao što je ovde slučaj).
dakle, prava mera toga koliko me je neki film iziritirao jeste sadizam sa kojim sam spreman da se okomim i na najmanje njegove detalje.
a neki od njih i nisu baš 'detalji' (npr. specijalci opkole čitavu zgradu, tu je i helikopter, nebrojeno ljudstvo je oko zgrade kao da apse mladića i karadžića zajedno – i sad, ovi se penju na sprat ka stanu osumnjičenog, NEKO SE SPUŠTA LIFTOM DOK ONI TRČE STEPENIŠTEM, A ONI NI DA ZAUSTAVE LIFT, NI DA POGLEDAJU KA NJEMU, NO NASTAVE KO SLEPCI DA TRČE DALJE NE PRIMEĆUJUĆI GA...)

međutim, nemam ni vremena ni volje da se sada iživljavam nad mrcinom ČČ-a.
reći ću, ukratko, samo ovo:
-ovoliko uvredljivo, neshvatljivo NAIVAN scenario nije smeo ni da bude ozbiljno razmotren, a kamo li snimljen! razvoj situacija je toliko smešno neubedljiv da je to na ivici samo-parodije! s kojom lakovernošću i naivnošću, a potom i naglošću i površnošću, ovaj naš 'specijalac' i kvazi killing machine, dopusti da njime manipulišu ne samo sumnjivi tipovi nego i sopstvena (odjednom nekontrolisana) osećanja – to treba videti da bi se poverovalo! u više situacija se na delu vidi da on nema ni 'p' od profesionalca, što nam se verbalno stalno SPOČITAVA iako akcije to ne potvrđuju. čak ni kada pobije manji čopor neprijatelja, to nije zahvaljujući lukavoj inscenaciji u kojoj bi na videlo izbili njegova spretnost, umešnost i šta ja znam, nego mu prosto scenarista i reditelj na nišan nameste određene dripce, i ovaj ih bez problema ustreli, samo tako.

-koncepcija glavnog junaka je strašno pogrešna od samog starta: on dopušta ne samo da mu nepoznata žena pripali cigaru (njegovim upaljačem) nego, odmah potom, i da mu plati piće (!!!) i da ga otkači ko zadnju krpu. stvarno ne mogu da popijem scenu u kojoj kojo, epitom balkan-boya, dopušta da ga tamo neka fufica tako tretira – pa makar je samo par minuta docnije natrtio preko stola. uostalom, i potonja prilika za iskupljenje muškosti biva protraćena jer našem junaku baš u trenu pred penetraciju nagrnu bad-trip flešbekovi, i đoka mu klone, tako da marija nekarana umesto ljubavnice postaje – mamica koja će u krevetu da nježno miluje bebicu po glavi, dok je ova zgrčena i na ivici plača...
što je još gore, kojo ga sve vreme igra kao na auto-pilotu, poluspuštenih kapaka, pogrešno primenjujući ono što on (i zeka?) možda smatraju understatementom, a što zapravo deluje kao dosada i bezvoljnost i ubija involvement sa likom.

-kao posledica toga (ali ne samo toga), prvih pola sata je skoro nesnosno letargično: sporost (ne)dešavanja u spoju sa mlitavim kojom još je dodatno podvučena repetitivnim drone loop-om mosurovića, o kome sam do ovog filma ipak imao povoljnije mišljenje (na osnovu odličnog skora za POKROV i solidnog za ŠEJTANA). spoooori tempo, mrrrrtvoooosaaaannnnni kojo i nemanjin dooooom&gloooom potpuno ubijaju ono što bi trebalo da bude udica, deo filma koji treba da nas kupi i za junaka i za misteriju i za zaplet...

-kasnije nešto, kao, krene da se 'dešava', ali ta dešavanja bivaju sve smešnija i naivnija, puka travestija onoga što je bilo uzor, sa neshvatljivo neuzbudljivim scenama pucnjave i 'akcije' koje su sve na prvu loptu: jebote, bata-valter je sa više mašte (i poteškoća) tamanio švabe koji mu se nameštaju na nišan nego li što je potrebno koju (koji? kojetu?) da ušeta u mafijaško gnezdo, upuca gazdu pred njegovim majmunima, pobije majmune, a onda i sve ostale koji se zateknu tu (sem jedne fufice).

-u svom batrganju po opštim mestima, film čak i u idejnom i političkom smislu poseže za ofucanim klišeima, valjda da bi se bolje prodao u srpski-govorećem okruženju, a možda i na zapadu? dakle, zli srbi streljaju *dežurne žrtve* (naravno, ko drugi do muslimani?) i sve u tom stilu. siguran sam da biki srbljanović OBOŽAVA ovaj film.
ipak, njegovo posezanje za otužnom (dimbo bi rekao: izdajničkom) 'političkom korektnošću' je krajnje kukavičko i OPORTUNISTIČKO  (da, kao, zeka se suočava sa bremenom krivice srpskoga naroda koje mu je natovarila vojska sa svojim zločinima nad nedužnim –is there any other kind?- stanovništvima okolnih državica-to-be!)

dakle, film je loš na svim relevantnim planovima: sramotno loš scenario, pretežno slaba režija (tu ne mislim samo na scene koje napadno zahtevaju 'režiranje' u smislu 'jooooj, kako montira!', nego i najobičnije scene razgovora, i posebno – režiranje glumaca, čije replike pretežno zvuče krajnje usiljeno jer ih niko nije kako treba naterao da se unesu u to što pričaju, odnosno nije ih pustio da improvizovanjem kolko-tolko ožive te fraze koje su im napisane), osrednja gluma, problematična (naivna, površna, 'stripovska') idejnost, slabi efekti maske (dođavola, zar film s ovim budžetom nije mogao sebi da dozvoli kupovinu nekoliko bočica PRAVE FILMSKE KRVI?!) – i nesnosno nategnuti 'twist ending' koji po svojoj logičnosti žrtvovanoj zarad idejnosti teško da ima pandana još od kraja VARIOLE VERE i berčeka koji duva u svirajku pokupljenu sa zgarišta zaraženih predmeta nakon epidemije variole!
da, da, zeko, shvatili smo: zlo ne umire, brrr, strašno, sav se ježim od tog kraja, it's only the beginning, jeste, aha, dobro...

sve u svemu, sa svim svojim problemima, KLOPKA je za klasu bolja od ovog pačvorka: ona barem pokušava da postavi neka ozbiljna pitanja a onda kukavički (ne) odgovori na njih, ali barem ubedljivije slika ambijent, kontext u kome se ta pitanja javljaju; ČČ se pretvara da se nešto kao pita i da je zamišljen nad nečim, a zapravo je tek još jedna zekina nemušta stilska vežba iz obožavanja bez ikakvog stava ili cilja ili poente, sem onih najpovršnijih, na prvu loptu.

dođavola, ipak nisam mogao kraće od ovoga.
što valjda znači da film ne čini onaj najveći greh: da ostavlja ravnodušnim.
eto, mene je iznervirao.

haha, koje samojebanje u bulju je dohvatilo Ghoula da mi je znati.

Nanervirao me glupim spominjanjem Četvrtog čoveka u jučerašnjem blogpostu, a ovdje vidim da priča sasvim suprotne stvari, ali je već kasno, ja napisah svoje.

PETI ČOVJEK - ili šišanje Dejana Ognjanovića (http://camerapolitica.blogspot.com/2011/02/peti-covjek-ili-sisanje-dejana.html)

Darth u akciji :)

Volkswagen Commercial: The Force (http://www.youtube.com/watch?v=R55e-uHQna0#ws)

albednice, podvaljujes nam. "ali, pošto nas ovaj film – baš kao i ČETVRTI ČOVEK (u poređenju sa SISANJEM, ČČ je slojevito i multivalentno seciranje društvenog tkiva i komplexno suočavanje srbije sa sopstvenom zločinačkom nacifikacijom koja prožima sve strukture društva!)" boldovani deo nisi citirao u svom tekstu. to nije lepo.

Rekao sam to Ghoulu i na blogu, jedna je stvar da li on misli da je ČČ kvalitetan film i ''ozbiljno seciranje'', a druga da li on misli da je premisa ''suočavanja sa zločinačkom nacifikacijom'' (što Ghoul ponavlja više puta na više mjesta, ne samo u ovom tekstu) prava.

Ja sam samo iskoristio strukturu ČČ da se sa tim obračunam, ne zanima me da li je ČČ kvalitetan film, već da li ima pogrešan cilj, to jest da li šalje pogrešnu poruku. Ja još nisam čuo da se Ghoul ne slaže sa osnovnom premisom oko ''zločinačke nacifikacije'', kad to budem vidio mogu da priznam da sam pogriješio.

Samo što će Ghoul onda morati da objasni svoje pojavljivanje na Šok Koridoru long time ago. Ako se predomislio super, ako je to bilo glupo samoreklamiranje i preko toga mogu da pređem, ali za sada sam uvjeren da su to njegovi politički stavovi. To je to.

On želi film koji se suočava sa zločinima, ali misli da je ČČ sa tehničke strane loš. Mene ne zanima tehnička strana, već smatram da je film sa aspekta ''suočavanja sa zločinima'' neistinit, zlonamjeran i čisti falsifikat, što Ghoulu po svemu sudeći ne smeta, čak mu je to bila navodna inspiracija za Naživo (njegove riječi na ŠK).

uostalom, linkovao sam tekst, može svako da pročita čitav post

U cemu je poenta onoga na sta Ghoul misli kada kaze "idejnom i političkom smislu poseže za ofucanim klišeima, valjda da bi se bolje prodao u srpski-govorećem okruženju"? Mislim, kada se radi o parama zasto da ne? Srpski filmovi moraju da misle na exYU trziste i moraju biti pravljeni tako da ih mogu i zele gledati ljudi iz cele exYU -jer se samo tako film isplati. Ili se bar isplati vise. Ja ne vidim razlog zasto bi ljudima u Federaciji ili Hrvatskoj smetao film Cetvrti covek, kao sto ne bi trebalo da smeta nikome u Srbiji ili u RS jer su Srbi u Cetvrtom coveku ipak dominantni, oni koji odlucuju o zivotu i smrti, sto nekako mora da prija toj obrazovskoj "nacionalno osvescenoj" sujeti, a priznajmo - ostale "normalne" ljude za to jednostavno nije briga.

A Albedo gresi kada kaze:  "Mene ne zanima tehnička strana, već smatram da je film sa aspekta ''suočavanja sa zločinima'' neistinit, zlonamjeran i čisti falsifikat" jer jbg. ubijanja civila radi odmazde je bilo i to je sada vise-manje dokazana stvar. Jer ako ono oko Srebrenice nije bila odmazda onda je bilo - genocid. Zato je nekako Cetvrti covek bitan film sa stanovista "suocavanja sa prosloscu", pa makar to bio jedan od najslabijih filmova te vrste.

Meni je uzasno zao sto u Srbiji nema bar pet-sest ovakvih mejnstrim "bioskopskih" filmova godisnje, kao sto je to bio Cetvrti covek 2007. Mislim, neka su tehnicki traljavi, naka su traljavi sa stanovista "fakticiteta scenarija" (sto je po meni nonsens, scenario naravno ne mora da ima nikakve veze sa faktima) - ali tzv. mejnstrim filmovi moraju da postoje i da ih bude sto vise, jer samo tada "kvalitetni i revolucionarni" filmovi imaju kakvog-takvog smisla. Zato se meni  jako svidja to sto na lokalu nagrade za film 2010. godine dobija Montevideo, a sto se u svetu najvise prica o Srpskom filmu i Porno bandi.  

Ako je za  utehu - Montevideo ce vremenom biti zaboravljen kao sto je Cetvrti covek  vec vise-manje zaboravljen film, iako je od njega tek cetvrta godina protekla... 

Nisam hteo da ovaj komentar ubacujem usred "prilicno slobodne" rasprave izmedju Albeda i Ghoula na blogspotu, pa evo ga ovde:

Quote"Činjenice će to pojasniti, prvo, nakon maja 1992. godine (u vrijeme kada je i naš the author valjda služio vojsku, ali ne i učestvovao u ratu) u Bosni nije bilo vojnika iz Srbije. "

Ako me secanje na film Cetvrti covek dobro sluzi, Kojo je u filmu oficir neke od "Sluzbi". A "Sluzbe" su itekako bile prisutne u Bosni i nakon maja 1992. Postoje i snimci i mislio sam da je to danas vec jasna stvar ... A ako tome dodamo i naklapanja o tome kako su "Sluzbe" povremeno vrsile zlocine da bi uspostavile "ravnotezu" u ratu, jasno je da citirani deo teksta ne stoji bas najbolje.

Mark, postoji razlika između normalnog saznanja da je bilo zločina (svako zna da ih je bilo), i ''neophodnosti suočavanja'' i ''denacifikacije''. Postoji velika razlika.

nemam ja šta da se suočavam sa debilom koji kolje muslimane ili Hrvate, a bilo ih je. To nisu činili u moje ime.

Neko želi da preko pojedinačnih koljača iznese tezu o nekakvoj komandnoj odgovornosti, čitavom paklenom planu iz kojeg stoji neka Služba, a čak nije ni Služba jer zgrada u kojoj se Kojo i Diklić sastaju je u stvari Ministarstvo odbrane (civilna kontrola vojske!) u Nemanjinoj ulici, a ne Služba.

Dakle, čak i da je tačno da je srbijanska Služba upadala na teritoriju Srpske zarad odmazde ili ''uspostavljanja ravnoteže'', riječ je o pojavama koje su totalno minorne u odnosu na ono što se dešavalu u Srpskoj, kao što već rekoh, na trista Šešeljevaca je dolazilo 300 hiljada vojnika iz Srpske. Plus Diklić radi u Ministarstvu, i Kojo sa njim.

Ako je ''suočavanje'' sa JEDNIM PROMILOM vojnika u ratu suština filma, onda je to namjerno poturena laž, ne posjeduje ni trunak legitimnosti, jer ne obuhvata autentično iskustvo većina vojnika RS.

nije meni problem da isporučujem koljače ako jesu koljači. Meni smeta što tamo neki Ghoul kenja o Tanatosu kao da je 300 hiljada vojnika Srpske klalo a tek jedan promil.

AKo je jedan promil klao toliko mu daj prostora na filmu. Ali ovaj čitav film je posvećen jednom promilu, ma šta čitav film, posljednjih 10 godina srpska kinematografija se bavi tim jednim promilom.

Ma da nije promil već da ih je 10%, opet se srpska kinematografija prije svega bavila njima kao da oni čine 100% vojske, što jednostavno nije legitimno, ali je vrlo korisno za jeftine Ghoulove doskočice, što u nepostojećem ratniku iz Porno bande, što na drugim mjestima.

nadam se da sam pojasnio svoj stav

Albedo, ja mislim da si se ogrešio o ČETVRTOG ČOVEKA. Za razliku od ŠIŠANJA, SRPSKOG FILMA i celog drugosrbijanskog diskursa on direktno pokazuje da je reč o odmazdi za ubistvo civila (obešeni sveštenik) i najzad smešta zločin u kontekst dinamike ratnog sukoba a ne sprovođenja bilo kakvog projekta dominacije.

Što se samog prikaza promila tiče, dobro je poznato da se ratni filmovi bave jdnim manjim procentom vojske - onim snagama koje učestvuju u borbi, i da se manji broj bavi intendantskim službama, vojnom policijom, vezistima i sl. Kao i da se u onome što je "borba" bave obično herojima ili antiherojima, bitnim događajima, retki su filmovi o artiljercima.

Dakle, pripadnici Službi, iako zbilja jesu promil onih koji su učestvovali u ratu, prirodno se nameću kao tema filma.

Što se mene tiče, prikaz zločina u ČETVERTOM ČOVEKU kao čina odmazde, pre svega vrlo dirktno govori o tome kako je bilo zločina i protiv Srba, i samim tim nema veze sa denacifikacijom jer je nacizam bio projekat dominacije u kome su zločini bili nevezani u najvećem delu za dinamiku ratnog sukoba (Holokaust, odmaze u okupiranim zemljama su nešto drugo), dok su, kako sam već ranije govorio, po svojoj prirodi srpski zločini bliži staljinističkim u svojim najeskcesivnijim formama.

Nije stvar u nekoj klasifikaciji zločina, najmanje je važno da li je on staljinistički ili nacistički, već kako se taj događaj zloupotrebljava u srpskom društvu. U kojem kontekstu djeluje Četvrti čovek? Nije on čardak ni na nebu ni na zemlji već je film u društvu u kojem postoje snage koje pozivaju na denacifikaciju, kakvi pozivaju, oni to sistematski i rade.

Ako kažeš da se to prirodno nameće kao tema filma moraš da priznaš da je film pored svega ipak masovni medij, ako neko želi da iznosi svoje subjektivne procjene o nečemu neka piše knjigu, knjiga je zadržala svoju intimu, možeš da je pišeš-brišeš na svom kompu, vodiš dnevnik itd... Ali film je masovni medij.

Nije ovdje pitanje bavljenja vezistima, ali sigurno postoje značajnije pojave u ratu koje su mogle biti opisane.

Nije ovdje ni pitanje odmazde za ubistvo civila, jer mislim da je ovo ključno, ovo si pogriješio: ''najzad smešta zločin u kontekst dinamike ratnog sukoba''.

Ali ČČ ga ne smješta u kontekst dinamike ratnog sukoba, već u kontekst dinamike srbijanskog opšte-društvenog sukoba. Dakle mnogo širi kontekst. To što Diklić kaže da je sve to odmazda, vraćamo im milo za drago, super, taj film bih tolerisao makar i Diklić ispao na kraju negativac, kao npr lik iz Spilbergovog Minhena, ili da još više pretjera u toj odmazdi (mi ''njihov'' zločin nismo vidjeli, samo nam su ukazuje preko te rečenice).

Ali ČČ ne insistira na tome, on je odavno napustio ratni kontekst, i prešao na socijalni, gdje je Kojo očigledno problematičan lik, on se sastaje sa gomilom morona, koji su svi do reda na neki način povezani sa njim, dakle ovo odavno nije bavljenje jednim malim procentom vojske već povezivanjem tog procenta vojske sa čitavim društvom u odnos uzrok-posljedica.

A to nema trunke legitimnosti. ne može jedan usamljeni događaj, neka ih je bilo i više, ali i dalje je riječ o malom procentu, da ostavi toliki efekat na čitavo društvo, kao što film insistira. nije ovo butterfly effect, pa je kojo zalepršao krilima i čitavo društvo se raspalo.

meni ta veza smeta - NON SEQUITUR

Kojo leprša - društvo se raspada. NE SLIJEDI. Društvo se raspalo iz nekih dugih razloga. Neka bude da ja pretjerujem u vezi oficira plačipičke, ali čak je i to bliže istini nego Kojo iz filma. Jer ovo nije tužna ljudska priča, koliko čovjek, bez obzira na nacionalnost i vjeru može da padne, jasno je na čemu ČČ insistira.

nije ovo pitanje neprihvatanja krivice, da je tako smetalo bi mi i što si spario Vuksana i NGOovku, i čak stvorio plodove tog (očigledno ne samo seksualnog već i socijalnog) ''razvrata'', jer to je činjenica, a ČČ jednostavno to nije. ČČ je zamislila sama NGoovka, to je njen umišljaj.

A dobro, navek smo znali da je STARI KADAR superioran skript. :)

ne, mislim besmisleno je raspravljati se oko ČČ, ali ako ga uporediš sa SK, ČČ je NJEN film. Vuksan bi 'ladno mogao da uđe u njenu kancelariju i da joj na zidu stoji ČČ poster.

ČČ je dakle snimljen iz totalno subjektivne perspektive, on se nikad ne zapita ''pa dobro, da li je ovo možda i mojeg polnog organa djelo'', iako misli da nama ''nacionalistima'' proda muda za bubrege sa Diklićevim racionalizacijama zločina, kao sad ćemo se mi ''nacionalisti'' složiti, pa da , pa ovaj film nas totalno razumije, i slična sranja.

Problem je što racionalizacija zločina nije potrebna, niko nema potrebu da brani neodbranjivo, jedino neka totalna budala. 

Quote from: Mark on 05-02-2011, 09:41:46
U cemu je poenta onoga na sta Ghoul misli kada kaze "idejnom i političkom smislu poseže za ofucanim klišeima, valjda da bi se bolje prodao u srpski-govorećem okruženju"? Mislim, kada se radi o parama zasto da ne? Srpski filmovi moraju da misle na exYU trziste i moraju biti pravljeni tako da ih mogu i zele gledati ljudi iz cele exYU -jer se samo tako film isplati. Ili se bar isplati vise.

I Tilva Roš može da zaradi pare u okruženju, ne vjerujem da ČČ tematika išta zanima prosječnog bioskopskog gledaoca u regionu.

Štaviše, mislim da bi jedno kratko statističko istraživanje vjerovatno dokazalo da su najviše para zaradili filmovi koji nikad nisu prikazani van srpskog etničkog područja.

To ne znači da moramo da snimamo Zonu Zamfirsko ili Ivkovu slavu, samo govori da ako je do para postoje i drugi načini, a od hrvatskih i slovenačkih bioskopskih karata se niko još ljeba nije najeo.

Ja mislim da je racionalizacija zločina ključna upravo zbog toga da se politički proces koji se sprovodio kroz određene vidove terora (navek legitiman vid sprovođenja politike) ne bi sveo na spisak zločina, humanitarnih katastrofa i remećenja udobnosti, već da bi se upravo razumelo kako zločini, smrt i razaranje nisu ključ u kome treba poimati događaje u ex-SFRJ.

Kao što je rat produžetak politike drugim sredstvima tako je i politika produžetak rata drugim sredstvima, i u tom smislu upadljivo je koliko se doživljaj nedavnih ratova kod nas svodi na incidente, na "mi smo njima ubili ovoga a oni su nama ubili onoga" i sl.

Niko više ni ne pokušava da kaže koji su bili politički, pa u krajnjoj liniji i pravni osnovi tog rata jer kao što znamo, većina granica su nacrtane po nekim prirodnim barijerama i kao plod mirovnih sporazuma.

Dakle, cilj svakog rata jeste mirovni sporazum, a nasilje je samo put do tog cilja.

Kod nas je paradigma obrnuta. Kod nas se rat poistovećuje sa ciljem, umesto da se poima kao sredstvo.

Otud u američkom filmu, junak ima traumu jer je nekoga ubio SA POGREŠNIM CILJEM, a kod nas automatski ima traumu čim je nekoga ubio.

Inače,

Mislim da je ovaj trougao SRPSKI FILM - ŠIŠANJE - ČETVRTI ČOVE napotentniji za analizu jer su to zapravo tri filma koja su vrlo slična po svojim pristupima.

Sva tri filma su u svom korenu "movie" manje ili više oslonjen na konvenciju američkog repertoarskog filma - dakle dešavaju se u jednom blago izmeštenom miljeu, sa izvesnim podrazumevanjima u domenu vođenja priče i karaktera.

Otud su sva tri u startu i otpisana kao nešto što je neuverljivo, izmaštano, daleko od onoga što mi znamo o tom miljeu.

S druge strane, sva tri su i krenula putem jedne estetike koja se u našem filmu odavno ne gaji i ne podstiče, i pokušala su da se nastave na repertioarski film jedne ipak i tehnološki i u širem smislu naprednije kinematografije što ih j u startu učinilio slabijim, te je SRPSKI FILM imao sreće da ne bude tumačen kao triler (što on u suštini jeste) već kao avangardni shock cinema gde je lagano izdominirao i u svetskim okvirima. Međutim, koliko god naša kinematografija bila nedorasla pokušaju da igra na američkom trenu, ne znači da ne treba da pokuša jer nije spas ni u tome da se sve svede na home movie estetiku.

sva tri filma su međutim pored osnovne namere autora da snime komunikativan film (što paradoksalno uključuje i SRPSKI FILM ako bi se izzeli eskzremni detalji) u suštini svoju matricu bazirala na fetišima oko kojih su žanrovskom konvencijom izgradili priču koja će to učiniti konsekventnim -

- u ČETVRTOM ČOVEKU fetiš je filmofilski - "Nikola Kojo igra Borna u zapletu oslonjenom na skorašnja događanja"

- u SRPSKOM FILMU ti fetiši su šokantne scene i Vukmirova filozofija

- u ŠIŠANJU je to priča o ljubavnom trouglu između tri muškarca, ritualima inicijacije, čemu je naknadno kao fetiš dodato političko breme

U tom smislu ŠIŠANJE i SRPSKI FILM zapravo imaju politiku u svojoj nameri. I što je najparadoksalnije samo ČETVRTI ČOVEK u kome je politika u osnovi usputni dtalj, ima suštinski ugrađenu politiku u svoju priču. Kleta kaseta zaista pokrene rasplet, vezuje svoje junake i u krajnjoj liniji ga razreši.

Doči, i u ŠIŠANJU i u SRPSKOM FILMU, politikaostaje na verbalnom nivou i otud jeste čitljiva ali je za samu priču potpuno nevažna. Ovi filmovi su šolitički pregnantni samo zato što su autori kroz replike likova i promociju filmova naglašavali tu dimenziju.

A ČETVRTI ČOVEK koji je isključivo promovisan kao triler na kraju je imao pravi organski spoj politike i zapleta.

Nota bene, ja se kako već rekoh gore, od sva tri politički najviše i slažem sa ČETVRTIM ČOVEKOM.

ŠIŠANJE je u ovom trouglu najslabija tačka jer je od sva tri filma pre svega najambiciozniji i po broju likova i po njihovim odnosima. Otdu je slično srpskom narodu u Bosni i optuženo za najviše zločina jer je raspolagalo najvećom teritorijom i najvećom silom.

Isto tako, i u ideološkom smislu je nairitantnii jer izlazi sa direktnom dnevnopolitičkom opcijom, što se u našem filmu retko dešava, ali tu ideološku poziciju ne uspostavlja u pravom smislu promišljanja politike već bukvalno zaokružuje glasački listić.

U prezentaciji svoje "znak Peščanik/podznak LDP" ideje, ŠIŠANJE odlazi u jedni od ključnih drugosrbijanskih kontradikcija a to je istovremeno ismevanje i mistifikovanje Slavske Srbije. Kao što je za Peščanik Koštunica istovremeno nesposobna budala, nerd čija su etička i politička načela predmet podsmeha zbog izrazitog odsustva pragmatičnosti ali i svemoćni amoralni mastermajnd koji je realizovao ubistvo Đinđoća i sistemski omeo srpske evroatlantske integracije - tako su i politički protivncii ovog filma istovremeno i klovnovi i svemoćne (vrlo sposobne sluhge) najviših državnioh struktura. I na tom nivou, ŠIŠANJE može da funkcioniše samo najužem krugu ljudi koji veruju u taj apsurdni pogled na Slavsku Srbiju.

Uprkos svojoj ostrašćenosti i direktnosti, ŠIŠANJE šalje jednu kontradiktornu poruku gledaocu. Ako s druge strane uizmemo u obzr da SRPSKI FILM saopštava konsekventniju negativčevu agendu koja je ipak dosta apstraktna, više u diomenu džejmsbondovskih negativaca nego političke prakse, obrni okreni apolitični ČETVRTI ČOVEK sa tim umerenim prikazom stvari opet deluje najubedljivije.

Što se psihološke dimenzije tiče, zanimljivo je da se sva tri bave temom manipulacije, koja je u ŠIŠANJU bila još izrazitija ali je krupan deo filma koji se isključivo bavi time izbačen.

tema manipulacije sa sobom nosi i dosta delikatan zahtev - prikazivanje kompleksnih psiholoških odnosa kao što su poverenje i sl. i na tom planu najslabije stoji pemisa ČETVRTOG ČOVEKA dok se u SRPSKOM FILMU sve rešava kroz novac i narkotike kao krajnje sredstvo. Tu je opet ŠIŠANJE sve do samog kraja kada zaigra ucena psihološki najambicioznije postavljeno.

Na nivou srukture, ŠIŠANJE ima najveće probleme jer je trećina filma ispala a onda je jedna priča koja se razvijala linearno silom premontirana u flešbekove i sl. Sam zaplet ŠIŠANJA je bio znatno složeniji i u ovoj verziji koja je ozašla pred publiku film deluje krajnje konfuzno čak i meni koji inače znam o čemu se radi. Tu su i ČETVRTI ČOVEK i SRPSKI FILM u prednosti jer je dramaturška postavka ispoštovana u celosti što u drugoj polovini SRPSKOG FILMA rezultira onim problemmom sa flešbekovima koji je ipak neuporedivo manji od totalne konfuzije u ŠIŠANJU.

Što se dizajna tiče, tu je SRPSKI FILM neprikosnoven, ČETVRTI ČOVEK i ŠIŠANJE imaju slab kostim i scenografiju ali je ŠIŠANJE tu ipak sa većim problemom, ako ništa a ono barem zahvaljujući pećini u kojoj se okupljaju skinsi. To je ipak neprevaziđen blam.

Isto važi i za fotografiju - SRPSKI FILM je najdoslednije osvetljen i kadriran, sa jasnim konceptom koji je usklađen sa pričom. ČETVRTI ČOVEK ima smene hiperestetizacije i realizma, znatno je statičniji, sa neubedljivijim tretmanom ambijenata. ŠIŠANJE je sigurno i zbog budžetskih ograničenja all over the place, nekoliko filmova zarobljeno je u jednom.

I tu se vraćamo na početak i priči o uverljivosti - svakom pojedinačnom gledaocu ovi filmovi su uvrljivi u onoj meri u kojoj im je fetiš kojim se ti filmovi bave prihvatljiv i intrigantan.

Dakle, nije problem u samoj uverljivosti već u onome koliko se gledalac "slaže" sa filmom. U temlji u kojoj ljudi čitaju novine ne bi li se slagali sa njima umesto da iz njih nešto saznaju, tako se gledaju i filmovi. Otud je "najumereniji" među ova tri filma, ČETVRTI ČOVEK zapravo i najmanje zapamćen jer se najmanje trudio da se sa nekim "prepozna".

SRPSKI FILM je s druge strane u startu imao najzahvalniju ciljnu grupu kojoj se već po samoj prirodi događaja koje prikazuje ovaj film morao dopasti.

ŠIŠANJE je evidentno uspelo da privuče publiku, isto koliko i ČETVRTI ČOVEK iako je imalo manju reklamu i broj kopija. Ali, život ga je dovoljno promovisao. E sad, kako je to film o mladima za mlade, teško je proceniti koliko je sama publika njime bila zadovoljna. Odnosno, koliko je ciljna grupa koju je zanimalo da ga vidi zadovoljilo to što je videla na kraju.

Istorija će pokazati kako će buduće generacije videti ove filmove iako verujem da će SRPSKI FILM kao LEPTIRICA ili SVETO MESTO pre njega zauvek imati kultni status jednog žanrovskog iskoraka. To je sasvim sigurno.

Što se ŠIŠANJA i ČETVRTOG ČOVEKA tiče, mislim da će biti zanimljivo gde će ih vreme smestiti iako će Zečevićev film sasvim sigurno nekada imati revival među žanrovcima kao što sada ima recimo POZORIŠNA VEZA.

Quote from: crippled_avenger on 05-02-2011, 15:42:32
Ja mislim da je racionalizacija zločina ključna upravo zbog toga da se politički proces koji se sprovodio kroz određene vidove terora (navek legitiman vid sprovođenja politike) ne bi sveo na spisak zločina, humanitarnih katastrofa i remećenja udobnosti, već da bi se upravo razumelo kako zločini, smrt i razaranje nisu ključ u kome treba poimati događaje u ex-SFRJ.

Kao što je rat produžetak politike drugim sredstvima tako je i politika produžetak rata drugim sredstvima, i u tom smislu upadljivo je koliko se doživljaj nedavnih ratova kod nas svodi na incidente, na "mi smo njima ubili ovoga a oni su nama ubili onoga" i sl.

Niko više ni ne pokušava da kaže koji su bili politički, pa u krajnjoj liniji i pravni osnovi tog rata jer kao što znamo, većina granica su nacrtane po nekim prirodnim barijerama i kao plod mirovnih sporazuma.

Dakle, cilj svakog rata jeste mirovni sporazum, a nasilje je samo put do tog cilja.

Kod nas je paradigma obrnuta. Kod nas se rat poistovećuje sa ciljem, umesto da se poima kao sredstvo.

Otud u američkom filmu, junak ima traumu jer je nekoga ubio SA POGREŠNIM CILJEM, a kod nas automatski ima traumu čim je nekoga ubio.

oko svega ovoga se slažem, samo boldovano se ne odnosi na ČČ. To je problem tog filma, i ne samo to, već što prosječni gledalac sigurno neće misliti na neki komplikovani proces koji je Služba odradila, već će upravo misliti na ono što se u filmu ne spominje, ali što kao drugo Sunce žari i pali po srpskom Simboličkom (unutar kojeg se film nalazi i crpi svoje značenje) - Srebrenicu.

QuoteU prezentaciji svoje "znak Peščanik/podznak LDP" ideje, ŠIŠANJE odlazi u jedni od ključnih drugosrbijanskih kontradikcija a to je istovremeno ismevanje i mistifikovanje Slavske Srbije. Kao što je za Peščanik Koštunica istovremeno nesposobna budala, nerd čija su etička i politička načela predmet podsmeha zbog izrazitog odsustva pragmatičnosti ali i svemoćni amoralni mastermajnd koji je realizovao ubistvo Đinđoća i sistemski omeo srpske evroatlantske integracije - tako su i politički protivncii ovog filma istovremeno i klovnovi i svemoćne (vrlo sposobne sluhge) najviših državnioh struktura. I na tom nivou, ŠIŠANJE može da funkcioniše samo najužem krugu ljudi koji veruju u taj apsurdni pogled na Slavsku Srbiju.

meni i ČČ ima tu apsurdnu perspektivu, jednostavno, da je Kojo tako zajeban igrač ne bi se tek nakon kome pobunio protiv društva u kojem živi, bez obzira što i tada to čini iz afekta, nesvjestan političke pozadine priče. Ona u ČČ za Koja nikad nije politička, a sam film je i sam kažeš, najotvorenije politički. To je klasična stupica, naivni gledalac se postupno dovodi do ''Srebrenice''.

Quoteobrni okreni apolitični ČETVRTI ČOVEK sa tim umerenim prikazom stvari opet deluje najubedljivije

On djeluje najubjedljivije samo zato što je prikazao likove tranzicione Srbije, maltene jednu mračniju verziju Mićkovog Nacionalnog parka Srbija. Ja se slažem da je ta perspektiva potrebna, meni smeta samo kraj tog filma, daleko od toga da je besmislen, on je čista propaganda, a iz gore navedenih razloga - opasan.