Evo, ja sa svojim, sada već tradicionalnim spemovanjem....
Sa posebnim zadovoljstvom i čašću imamo priliku da najavimo da će se tokom Maja meseca 2007. godine u Beogradu održati dvanaesti po redu
Ring Ring Festival
Kao što se domaća publika već navikla, festival koji se bavi promovisanjem nove i uzbudljive muzike i ovog puta u organizaciji okutlnog trojstva Rex, Multikultivator i Ring Ring će tokom pet dana Maja (13.-17.) u ponudi imati miks beskompromisne avangarde, sumanutog džeza, svežih world music prestupa i novih pogleda na rok.
Za ovu godinu je najavljeno deset stilski i filosofski različitih nastupa, sa izvođačima koji nam stižu sa raznih strana planete: Istočnog Turkestana, Švajcarske, Japana, Argentine, Finske, Ohaja, Norveške, Italije, Švedske... Koncerti će se, održavati u Kulturnom Centru Rex (Jevrejska 16, Beograd) i u Domu Omladine, a detalje u vezi sa cenom karata daćemo u nekom od narednih javljanja. Za sada, valja navesti da će na festivalu nastupati i neke od istinskih zvezda 'nove' muzike kao što su Toshimaru Nakamura ili MZN3, a da će domaće snage predstavljati Belgradeyard Soundsystem i Ana Never.
Program festivala bi trebalo da izgleda ovako:
13.05.
Saadet Turkoz/Nils Wogram (Istočni Turkestan/Švajcarska/Nemačka)
(podrška: Pro Helvetia)
SCHNEE (Austrija)
(podrška: Austrijski Kulturni Forum)
14.05.
Exploding Customer (Švedska)
(podrška: Rikskonsertene Sweden, Musical Links i ambasada Švedske)
Pere Ubu (SAD)
15.05.
BGYSS (Srbija)
MZN3 (Norveška)
(podrška: Mic-a)
16.06.
Lucio Capese/Toshimaru Nakamura (Argentina/Japan)
Ana NEVER (Srbija)
17.05.
Livio Minafra (Italija)
(podrška Italijanski Institut)
Kimmo Pohjonen/Eric Echampard (Finska/Francuska)
(podrška: Francuski kulturni centar)
Posebno zadovoljstvo je imati priliku da u okviru festivala najavimo nastupe Pere Ubu i Kimmo Pohjonena, ovdašnjoj publici dobro poznatih izvođača, za koje bi se moglo reći da su najveće 'zvezde' ovogodišnjeg festivala. Daleko od opskurnosti koja se često (pogrešno) vezuje za imena koja nastupaju na Ring Ringu, Pere Ubu su jedno od najvažnijih imena drugačije rok muzike u poslednjih tridesetak godina (sa nekoliko major label izdanja i jednim MTV spotom, za svaki slučaj, ako neko posumnja u njihov mejsntrim kredibilitet), dok je Kimmo Pohjonen izuzetno cenjen u okviru akademske i narodne muzike u rodnoj Finskoj... Što je skoro nepodnošljivo zabavno, imajući na umu koliko njegova muzika ume da bude 'neakademska' i, ah 'nenarodna'. Za nove inicijante, evo kratkog upoznavanja:
Pere Ubu
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fdstevep.fatcow.com%2Fpereubu.jpg&hash=58d042149d6c253eb05facc9a415acad56776b8b)
Nastali još davne 1975. u Klivlendu, Ohajo, Pere Ubu do danas ostaju beskompromisni dokaz da je rokenrol imao snagu i viziju da nadraste kako hedonostički impuls na koji je tako često svođen, tako i večito vraćanje originalnoj formuli pod parolom borbe protiv dekadencije. David Thomas, duhovni vođa i pevač ekipe dugo će tvrditi da je besan na pank zato što je bio 'izmišljen u podrumima Sony korporacije' i zato štoje korišćen da marginalizuje pravu evoluciju rok muzike, koju su predvodili bendovi poput Talking Heads, Television i Pere Ubu. Otud i njegova tvrdnja da Pere Ubu nije ni alternativni niti avangardni rok bend, već suvi rok mejnstrim ne zvuči tako sumanuto kao na prvi pogled. Svesno ostajući po strani od vladajućih tokova u mejnstrimu i/ili andergraundu, Pere Ubu su kroz tri decenije gradili sopstveni muzički opus, menjajući postave i zvuk ali nikada viziju koja se kretala između literarnog, pripovedačkog impulsa ravnog bilo čemu što je proslavilo Toma Waitsa ili Nicka Cavea, i opsednutosti geografijom, mestima postojećim i nestalim, načinima da se ona opišu, ucrtaju, upamte i učine večnim.
Ova vizija je kristalno čista i na najnovijem albumu, Why I hate Women (Smog Veil, Glitterhouse, 2006.) u čijem bookletu će David Thomas uslužno, velikim slovima naglasiti 'This is Irony Free Recording'. Provokacije na stranu (Pere Ubu ionako nikada nisu bili zainteresovani za jeftinu šok tatiku), Why I hate Women je još jedna demonstracija Thomasovog pripovednog interesovanja. Na kraju krajeva, ovo je album koga Thomas opisuje kao 'roman koji Jim Thompson (američki hard bolied pulp pisac) nije napisao ali je trebalo', prepun likova koji priče pričaju svojim glasovima i imaju svoje živote, u jednom svetu koji je delom sastavljen od uspomena, a delom od mašte. Pere Ubu su i dalje jedan od najteatralnijih bendova bilo koje rok muzike, u najpozitivnijem mogućem smislu a nova postava deluje kao idealna ekipa da isporuči (ironično nazvani) avant garage zvuk koji sada karakteriše grupu. Čvrsta troakordna osnova, Thomasovo mrmljanje, razularene sintisajzerske linije i mnogo gitarskog istraživanja obećavaju da će Pere Ubu na Ring Ring festivalu itekako imati šta da kaže.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.gapersblock.com%2Ftransmission%2Ffeature%2Fpere_ubu_cover.jpg&hash=3bc5abce9c0478f4768a0ea977dc089c28062e7c)
Ovaj nastup biće i beogradska premijera za bend koji je pre skoro dvadeset godina nastupao u Ljubljani. Thomas je sa svojim drugim sastavom (Two Pale Boys, čiji je gitarista Keith Moline sada jedan od članova Pere Ubu) Beogradu već pokazao da je do penzije još daleko, pa su svi uslovi za istorijski koncert, izgleda na broju.
http://www.ubuprojex.net/
Kimmo Pohjonen i Eric Echampard
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.kimmopohjonen.com%2Fimg%2Fkallebjorklid5.jpg&hash=b655ff9edf432fadf89e0b3c873a533760e64e9b)
http://www.kimmopohjonen.com/
Finski harmonikaš Kimmo Pohjonen dobro je poznat Ring Ring publici. Njegov nastup u velikoj sali Doma Omladine, na Ring Ring festivalu 2000. godine je mnoge tada ostavio sa otvorenim ustima. Pohjonenova kombinacija tradicionalne narodnjačke harmonike i naprednih elektronskih pomagala učinila je mnogo više od proste realizacije stare ideje o čoveku-orkestru. Pohjonen je bio i čovek-orkestar, i čovek-kabare, pa čak i čovek-jato raspevanih kitova. Korišćenje semplera i kontakt-mikrofna omogućilo mu je svirku u kojoj je komunikacija sa samim sobom bila više od proste fraze a melodije, ritmovi i teksture bejahu zapleteni u jednu gotovo nerazaznaljivu, gotovo savršenu masu.
Ovaj diplomac Helsinškog Konzervatorijuma i muzičke akademije Sibelijus (na kojoj sada i predaje) kroz svoja muzička interesovanja jednako je pažnje posvećivao klasičnoj i narodnoj muzici, odlučivši da sopstveni izraz bazira na obe, ali i na sada već decenijskoj posvećenosti ka istraživanju novih zvučnih formi, improvizacije i braka muzike sa drugim medjima (balet, pozorište...). Laureat brojnih nacionalnih nagrada (recimo 'folk muzičar godine', više puta), Pohjonen je dobijao državne stipendije i osvajao titule muzičara godine u finskoj džez štampi. Njegovi najnoviji projekti vezani su za kombinaciju muzike, kompjuterske animacije i videa u realnom vremenu.
Njegova saradnja sa francuskim bubnjarem Ericom Echampardom, diplomcem lionskog univerziteta u klasi bubnjeva i udaraljki, započela je 2001. godine, kroz odluku da muzika koju će stvarati mora biti 'suva' improvizacija. Kako bi se održala čistota idioma (koji, da situacija bude teža, teži da umakne svakom prepoznatljivom idiomu, žanru ili stilu), Pohjonen i Echampard su stavili veto na vežbanje i zajedničke probe. Svaki susret dvojice muzičara je otud nastup, izraz, izjava, ne pokušaj ili upoznavanje. Riskantna taktika koja se, ipak isplatila.
Sudeći po albumu Uumen (Rockadillo, 2005.), Pohjonen i Echampard dele zajedničku muzičku viziju i jezik. Tipično za free improv, njihove kompozicije su dugačke, dinamične situacije ispitivanja terena, pronalaženja smerova u kojima se može otići, munjevitog reagovanja na bljeskove inspiracije. Tipično samo za najbolji free improv, ovaj album najvećim delom zvuči kao jasno usmereno umetničko preduzeće, u kome su momenti dezorijentisanosti i razmišljanja samo predasi između kristalno čistih vizija zvučnih svetova koji se otvaraju pod prstima dvojice muzičara. Pohjonen ovde koristi pun arsenal svojih oružja i oruđa, oslanjajući se na svoj glas, harmonije, dronove, sempler i raznorazne efekte, siguran da će ga Echampard u svakom momentu ispratiti na pravi način. I Echampard to i čini! Ovaj bubnjar tesao se sarađujući sa nekim od najjačih imena francuske scene, poput Louisa Sclavisa ili Marca Ducreta i njegov doprinos zvuku ovog dueta je uvek impresivan. Echampard autoritativno plete mrežu poliritmije uvek pazeći da sebi ostavi dovoljno puteva za odstupnicu i skretanje, uvek izbegavajući zasićenje zvučne slike, dajući svom partneru prostora da na ritmičkoj osnovi gradi, ali i menjajući osnovu kada nadgradnja preraste u nešto novo. Uostalom, na ovim linkovima možete sami proveriti neke od pesama sa ovog albuma i time se uveriti da će nastup finsko-francuskog dvojca biti nešto o čemu će Ring Ring publika pričati u godinama koje su ispred nas:
http://www.ethnu.com/ado/uumen2.mp3
http://www.ethnu.com/ado/uumen5.mp3
http://www.ethnu.com/ado/uumen6.mp3
Do narednog čitanja, podsećamo i na Ring Ring sajt na kome će, kao i obično biti sve značajne informacije u vezi ovogodišnjeg festivala:
http://www.ringringpromotions.org/
E bre, Meho, mogao si i neku novu informaciju da das! Sve ovo znamo vec tri nedelje! :wink:
Vrlo znacajani gosti, veci deo dobro mi poznat, a iz pouzdanih izvora cujem i da je ovaj Schnee intrsantan. Ispraticemo. :)
Svaka cast za dovodjenje Pere Ubu; i ja cu ih ovdje, u SveCkoj, uskoro gledati (btw, 'Modern Dance', njihov prvi, mi je mijenjao obzore muzike u ranihm 80-im, pored jos par bendova).
Za inf. u vezi ovog svedskog benda ne mogu pomoci...
QuotePosebno zadovoljstvo je imati priliku da u okviru festivala najavimo nastupe Pere Ubu...
Au. Pa zar su oni još živi i zajedno sviraju?
Negde verovatno još imam The Art of Walking...
:oops: Izvinjavam se na zastarelim informacijama... Ovo je bilo ono što smo se dogovorili da ide kao prva 'zvanična' najava... Biće malo egzotičnije u narednim najavama, ali ne mnogo. Mislim, najdramatičnija informacija koju imam da pružim je, naravno cena karata...
A Pere Ubu, da, bili su na ledu jedno vreme, David Thomas je svirao sa Two Pale Boys, onda je izdao onaj album (Nebraska?) sa Pere Ubu pre nekoliko godina a sada ovaj Why I hate Women,a istovremeno radi i sa Two Pale Boys i reformirao je Rocket From the Tomb... Poludeo pod stare dane... Inače, meni je Why I hate Women zapanjujuće zabavan.. Keith Moline (iz Two Pale Boys) svira gitaru i baš je ubija...
meni je izuzetno drago sto cu uzivo gledati Pere Ubu. :lol:
Ja živim samo da bih vama činio, druže Nyarla.
Evo još malo mog spama. neke nove i interesantne informacije o Ring Ringu 2007, uključujući (uistinu povoljne, što bi rekao ZŽ) cene karata.
Ring Ring 2007: još informacija
U prethodnoj epizodi najavili smo ovogodišnji program festivala nove muzike, Ring Ring i predstavili neke od njegovih učesnika. Danas imamo zadovoljstvo da najavimo proširenu listu muzičara koji će na festivalu nastupiti, kao i prateći program festivala. Za početak, evo preciznog programa muzičkog dela festivala:
13.05.: Kulturni centar Rex
Saadet Turkoz/Nils Wogram (Istočni Turkestan/Švajcarska/Nemačka)
(podrška: Pro Helvetia)
SCHNEE (Austrija)
(podrška: Austrijski Kulturni Forum)
14.05.: Pogon Doma Omladine Beograda
Exploding Customer (Švedska)
(podrška: Rikskonsertene Sweden, Musical Links i ambasada Švedske)
Pere Ubu (SAD)
15.05.: Kulturni centar Rex
BGYSS (Srbija)
MZN3 (Norveška)
(podrška: Mic-a)
16.06.: Kulturni centar Rex
Thomas Ankersmit (Holandija)
Lucio Capese/Toshimaru Nakamura (Argentina/Japan)
Ana NEVER (Srbija)
17.05: Pogon Doma Omladine Beograda
Livio Minafra (Italija)
(podrška Italijanski Institut)
Kimmo Pohjonen/Eric Echampard (Finska/Francuska)
(podrška: Francuski kulturni centar)
Cene
Konačno su utvrđene i cene karata za muzički program. Za večeri koje se održavaju u Kulturnom centru Rex ulaznica će koštati 350 dinara, dok će za večeri u Domu Omladine ulaznica biti 500 dinara. Kao i uvek, najekonomičnije rešenje je uzimanje kompleta karata za svih pet večeri a čija cena je 1700 dinara.
Predstavljanje
Na zvaničnoj web prezentaciji festivala (www.ringringpromotions.org) možete pronaći opširnije podatke o učesnicima festivala. Poslednji pridodat programu je saksofonista, eksperimentator, kompozitor i autor zvučnih instalacija Thomas Ankersmit o kome ovde vredi napisati reč dve.
Thomas Ankersmit je realtivno mlad holandski muzičar (rođen 1979.) koji danas vreme provodi na relaciji Amsterdam-Berlin kombinujući svoja interesovanja za slobodnu improvizaciju, eksperimentalnu muziku i elektroniku. Kao i mnogi drugi evropski avangardni muzičari pre njega i Ankersmit je karijeru započeo dosta nevino, kao saksofonista zainteresovan za improvizaciju, samo da bi njegova muzička potraga otišla veoma daleko u istraživanje samog zvuka, njegove boje, teksture i odnosa sa prostorom. Ova zainteresovanost za prostor kod Ankersmita ide u oba pravca. Sa jedne strane, njegova analiza saksofona kao izvora zvuka oslanja se na identifikovanje i pojačavaje svih zvukova koji se mogu pronaći unutar tela ovog instrumenta, preokrećući parazitske šumove u integralni deo muzike. Sa druge, Ankersmit se usredsređuje na multifoniju i intenzivne slojeve zvuka i njihovu interakciju sa akustičkim karakteristikama prostorija u kojima se muzika izvodi.
Naravno da Ankersmit nije usamljen u svojim istraživanjima odnosa zvuka i prostora na mikro i makro planu, pa mu je tokom godina bilo prirodno i da pronađe istomišljenike i saborce. Od prekaljenih improvizatora poput Jima O'Rourkea i Gerta Jan-Prinsa, preko noise prvoboraca kao što su Borbetomagus i Kevin Drumm, pa do akademskih minimalističkih kompozitora, kao što je Phill Niblock, Ankersmit je svaku kolaboraciju koristio da svoj muzički rečnik i interesovanja proširi. Danas on u svojoj muzici pored saksofona koristi i analogne sintisajzere, a na nastupima i u instalacijama, oprema za reprodukciju zvuka uživa jednak status kao i sami instrumenti. Saradnja sa inženjerima i tehničarima koji se bave akustikom Ankersmitu je donela i nov pogled na odnos zvuka i prostora, pogotovo u živom nastupu, pa njegovi koncerti i instalacije danas koriste i poseban set zvučnika. Ovi 'hiper-direkcionalni' zvučnici zvuk usmeravaju u prostoru gradeći trodimenzionalne 'zvučne skulpture' ispunjene koridorima zvuka i ostrvima tišine, što za slušaoca podrazumeva građenje sopstvene kompozicije iz raspoloživog 'materijala'.
Thomas Ankersmit je još uvek mlad, ali njegovo ime je na evropskoj imrov i eksperimentanoj sceni već dobro poznato. Nastup na ovogodišnjem Ring Ring festivalu obećava da bude još jedno od onih radikalnih iskustava koje publika prati razrogačenih očiju (ponekad i zapušenih ušiju) a zatim u godinama koje će doći prepričava prijateljima i familiji. Da li imate hrabrosti?
Kako Ankersmit još uvek nema sopstvenu web prezentaciju, odlazak na njegovu stranu na last.fm će morati da posluži za potrebu dodatnih informacija i slušanja nekih od njegovih kompozicija:
http://www.last.fm/music/Thomas+Ankersmit
Ring Ring +
Ove godine uobičajeni glavni program festivala će biti dopunjen još nekim muzičkim (i drugim!) događanjima.
Film
Pre svega, 18. maja, u okviru programa pod nazivom 'Slobodna Zona na Ring Ringu' u Kulturnom centru Rex će biti održana projekcija filma 'Patnja i Smeh' ('Suffering and Smiling', Dan Olman, SAD, 2006, 60 min). Evo kratkog predstavljanja:
Korumpirana društvena elita. Diktator na čelu države. Zemlja pretvorena u ekonomsku koloniju naftnih multinacionalnih kompanija. Obični ljudi bez snage, volje, ideje, prepušteni alkoholu i beznađu... Da li zvuči kao čista idealistička utopija da jedino snažna, autentična, angažovana muzika može da ponudi rešenje za otpor? Možda kada je situacija tako očajna kao što je u Nigeriji danas, jedino idealističke utopije i mogu da uspeju?
Dan Olman, američki reditelj, prati dva najpoznatija world muzičara današnjice – Felu i Femija Kutija u njihovoj svakodnevnoj, grčevitoj muzičkoj borbi protiv represije, samovolje i bede u njihovoj zemlji. Batine, zastrašivanja, cenzura – ništa ne može sprečiti oca i sina, koji će nastaviti istim stopama po očevoj smrti, da kroz muziku izraze pobunu Nigerijaca nasilju kome su stalno izloženi.
Kao i njihova muzika, dokumentarac 'Patnja i smeh' je eksplozivan, brz, snažan, beskompromisan. Kamera je stalno uz Felu i Femija, na koncertima, koji su istovremeno i mesta gde se muzikom budi uspavani duh otpora, u studijima, na proputovanjima kroz uništenu zemlju. Prisustvujemo rađanju muzike i pobune, u jednom dahu.
Još muzike
Dva događaja koja ne upadaju u petodnevni program festivala (i pogotovo ne upadaju u cenu kompleta karata), ali jesu za njega vezana su i koncerti bendova OLEŚ / JöRGENSMANN / OLEŚ i Cul De Sac na Akademiji 20. i 21. Maja. Evo kratkih informacija o koncertima i upoznavanja sa umetnicima:
20. maj Klub Akademija 28 u 20.00
OLEŚ / JöRGENSMANN / OLEŚ (Poljska/Nemačka)
Theo Jorgensmann – bas klarinet
Marcin Oleś – kontrabas
Bartlomiej Oleś – bubnjevi
Članovi ovog tria važe za najbitnje muzičare u svojim zemljama. Drugi album ovog tria, izglasan je za ,,najbolji džez album 2005" prema internet džez magazinu Diapazon.
Klarinetista Theo Jorgensmann pripada grupi najuticajnijih džez klarinetista i najnaprednijih improvizatorima na svojom intrumentu, kombinujući obrasce kamerne džez klasike sa jakim modalitetima bi-bop-a. Snima za prestižnu izdavačku kuću Hat Hut Records.
,,Jorgensmann-ova muzika je mekana, ornamentalna, gibka, na momente skoro tečna, gotovo uvek izazovna, ponekad stroga, puna iznenađujućih preokreta i sistematičnih promena"
Jazzthing, Nemačka, 2002
Poljski blizanci Marcin i Bartlomiej Oleš su medju najkreativnijim kompozitorima i najvažnijim glasovima mlade generacije Evropskog džeza. Sarađivali su sa Davidom Murrayom, Theom Jorgensmannom, Kenom Vandermarkom, Erikom Friedlanderom, Simonom Nabatovim, Chrisom Speedom, Rudijem Mahall-om i mnogim drugim velikanima svetske džez scene. U Poljskoj ih doživljavaju kao ,,ritmički dream-team".
20. maj Akademija u 22.00
CUL DE SAC (SAD)
Predgrupa ZEMLJA BROJ 9 (Srbija)
Izbegavajući nadirući pokret alternativne rok muzike, Cul de Sac su isprepletali elemente surf roka, Kraut roka, trans i folk muzike bliskog istoka, psihodelije post-roka i avangarde, da bi kreirali jedinstveni spoj koji je odmah privukao pažnju kritike. Osnovani ranih devedesetih, Cul de Sac svoj prvi LP pod nazivom 'Ecim' izdaju za nezavisnu kuću Northeastern. Članovi sastava Cul de Sac predano se suprotstavljaju kategorizaciji. Svoje originalne kompozicije i snimke oplemenjuju instrumentima koje sopstveno izrađuju, uključujući i Contraption i Incantor.Poslednjih godina, ovaj bend se intenzivno bavi turnejama po svetu, ponekad prateći legendarnog Damo Suzuki-ja, nekadašnjeg pevača nemačke grupe Can iz ranih sedamdesetih, sa kojim su nastupali i u Beogradu. Najnoviji album grupe Cul de Sac pod nazivom Abhayamudra je dupli živi CD sa Damovim vokalima, a materijal je odabran sa snimaka preko 50 koncerata koje je bend održao širom Evrope, SAD i Kanade.
21. maj REX u 21.30
CUL DE SAC svira muziku uz klasični ekspresionistički nemi film 'Faust' F.W. Murnaua.
Uh, Cul de Sac su moji stari favoriti! Bio sam potpuno odusevljen kada sam cuo da ce 2003. pratiti Damo Suzukija na BG koncertu (nisu ga pratili po Evroipi do tada, samo Amerika), pa kad su, na samom koncertu, prvo oni svirali svoju muziku skoro sat vremena, pa sa Damom jos dva sata... Oh joy!
Obe svirke MORAM da ispratim. Ne znam samo da li cu prve veceri stici da odem i do Akademije 28 na OLEŚ / JöRGENSMANN / OLEŚ ...
Jedva cekam! :D
Evo još malo informacija i sličica:
Ring Ring 2007: još malo informacija
Još samo jedno malo podsećanje na program ovogodišnjeg festivala Ring Ring i nekoliko dopunskih informacija. Program festivala (koji je već započet besplatnim koncertom grupe Popečitelji u Sredu, 9. Maja) je kako sledi:
Glavni program
13.05.: Kulturni centar Rex
Saadet Turkoz/Nils Wogram (Istočni Turkestan/Švajcarska/Nemačka)
(podrška: Pro Helvetia, Goethe Institut)
SCHNEE (Austrija)
(podrška: Austrijski Kulturni Forum)
14.05.: Pogon Doma Omladine Beograda
Exploding Customer (Švedska)
(podrška: Rikskonsertene Sweden, Musical Links i ambasada Švedske)
Pere Ubu (SAD)
15.05.: Kulturni centar Rex
BGYSS (Srbija)
MZN3 (Norveška)
(podrška: Mic-a)
16.06.: Kulturni centar Rex
Thomas Ankersmit (Holandija)
(podrška Gaudeamus fondacija)
Lucio Capese/Toshimaru Nakamura (Argentina/Japan)
Ana NEVER (Srbija)
17.05: Velika sala Doma Omladine Beograda
Livio Minafra (Italija)
(podrška Italijanski Institut)
Kimmo Pohjonen/Eric Echampard (Finska/Francuska)
(podrška: Francuski kulturni centar)
Karte
Karte su, kao što se verovatno zna, već u prodaji. Cene su: za večeri koje se održavaju u Kulturnom centru Rex 350 dinara, a za večeri u Domu Omladine 500 dinara. Najbolje rešenje, komplet karata za sve večeri glavnog programa je 1700 dinara. Karte se mogu kupiti na blagajni Kulturnog centra Rex, na blagajni Doma omladine Beograda i u Bilet servisu.
Izložba 'Ring Ring u akciji'
Za vreme trajanja festivala, od 13. do 18. maja u Kulturnom centru Rex biće postavljena i izložba fotografija Stanislava Milojkovića pod nazivom 'Ring Ring u akciji' a tema će, očekivano, biti fotografije sa prethodnih Ring Ring festivala. Evo male biografije umetnika:
Stanislav Milojkovic, fotograf i urednik fotografije u beogradskom listu "Danas", duže od dve decenije beleži atmosferu i dešavanja na rock 'n' roll koncertima. Prve fotografije (sa koncerta Erika Kleptona na beogradskom Sajmu) objavio je 1984. u Omladinskim novinama, kada je imao 17 godina. Ubrzo otpočinje saradnju sa omladinskom štampom širom nekadašnje Jugoslavije - objavljuje u Poletu, Mladini, Studentskom listu, Stavu, Mladosti.., potpisuje omote ploča Partibrejkersa, Električnog orgazma, Discipline kičme, KUD Idijota... Fotografije je samostalno izlagao u beogradskim galerijama: Barutani, Domu Omladine Beograda, SKC-u; kao i u Kragujevcu, Užicu, Požegi, Čačku, Kraljevu, Zrenjaninu, Požarevcu.
A evo i kako neke od tih slika izgledaju:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg80.imageshack.us%2Fimg80%2F5523%2Fringring2ru3.jpg&hash=64e442da3c5c8dfe9acdb873e93fad510aa77e6d)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg208.imageshack.us%2Fimg208%2F7240%2Fringring1et3.jpg&hash=578963c95445b047922273afe98e21073c6aab92)
Program Ring Ring +
18.05: Kulturni centar Rex, u 20.00
Slobodna zona na Ring Ring-u
Projekcija filma 'Patnja i Smeh'
('Suffering and Smiling', Dan Olman, SAD, 2006, 60 min),
Cena ulaznice je 100 dinara
20. maj Klub Akademija 28 u 20.00
Koncert OLEŚ / JöRGENSMANN / OLEŚ (Poljska/Nemačka)
ULAZ BESPLATAN
20. maj Akademija u 22.00
CUL DE SAC (SAD)
Predgrupa ZEMLJA BROJ 9 (Srbija)
Cena ulaznice je 300 dinara
21. maj REX u 21.30
CUL DE SAC svira muziku uz klasični ekspresionistički nemi film 'Faust' F.W. Murnaua.
Cena ulaznice je 150 dinara
Još jednom bih vas podsetio da za detaljnije informacije o izvođačima i programu festivala možete pronaći na adresi www.ringringpromotions.org. Vidimo se na festivalu!
Pa, da se, kako i dolikuje osvrnemo i na sinoćne nastupe kojima je ovogodišnja inkarnacija Ring Ring festivala otvorena.
Kulturni centar Rex ove godine neće biti poprište svih muzičkih prestupa koji čine festival, pošto neki od učesnika, po proceni organizacije mogu da ispune i veće prostore. A možda je stvar i u količini buke. Sinoć su nastupi bili prilično kamernog tipa, mereno brojem proizvedenih decibela, međutim, slutim da će već večeras Pere Ubu drndati malo glasnije.
U svakom slučaju, jedna od osvežavajućih stvari u vezi ovog festivala je to što u Rexu nastupi počinju u sasvim pristojno vreme. Kako je u pitanju dvorana u teškom centru Dorćola, sa slabom zvučnom izolacijom, pravljenje buke u sitne sate ne dolazi u obzir pa tako i nastupi počinju oko osam sati uveče i završavaju se pre jedanaest. Ja sam se sinoć ispred Rexa zatekao nešto pre osam noseći na sebi hardver u vrednosti od nekoliko stotina evra, a čija težina nije prelazila par stotina grama. Daleko smo stigli na polju consumer-electronicsa, vidim ja. Muziku danas merimo u gigabajtima umesto u taktovima, a Srbija kao prvak Evrope u pevanju sigurno ima najviše gigabajta po glavi stanovnika. Pošto sledeće godine, kao domaćini Evropjesme nemamo mnogo izgleda da pobedimo, nadam se da će naš predstavnik biti neki izuzetno ekscentričan izvođač.
Digresije na stranu, festival je počeo sa malecnim zakašnjenjem, izlaskom na binu dua Türköz / Wogram negde oko osam i dvadeset.
Ako mislite da je lako 3.7 gigabajta muzike prebaciti sa G3 laptopa na USB stick kada prokleti kompjuter ima samo USB 1.0 port, onda ste ili neupućeni ili jednostavno zlobni. Lukin laptop ima iluminaciju ekrana samo kad je ekran pod određenim ulgom tako da smo nas dvojica dobar deo večeri proveli presamićeni u neprirodnim pozama nad tim sirotim polovnim računarom kunući sporost prepotopne tehnologije i diskutujući o neophodnosti širenja hardvera koji podržava fire-wire. Za to vreme Saadet Türköz i Nils Wogram su svirali vrlo ozbiljno.
Kada sam prvi put čuo da je Saadet iz 'Istočnog Turkestana' crv radoznalosti naterao me je da iskoristim okultne potencijale wikipedije ne bih li saznao je li u pitanju država, region, bivša sovjetska republika, predeo iz snova ili nešto deveto. Ispostavlja se da je u pitanju deo Kine čiji su stanovnici, očigledno i dalje vezani uspomenama i tradicijom za majčicu Tursku (iz njenog otomanskog perioda) pa se i u javnosti ne predstavljaju kao Kinezi već kao okupirani, hm, Turkestanci? Pretpostavljam da Saadet ne sme po rodnoj Kini da se unaokolo širi sa tim nacionalističkim stavom, ali ovde je insistirala da u svom zvaničnom press materijalu piše 'East Turkestan'. Priznajem da mi je zbog toga bilo neprijatno. Ako očekujemo da nam naš veliki prijatelj, Narodna Republika Kina pomogne da sačuvamo Kosovo, nije zgodno da idemo unaokolo zabijajući joj nož u leđa i podržavajući separatističke inicijative u njoj samoj.
Bilo kako bilo, Saadet Türköz i Nils Wogram su jedan od onih parova sa svetske free scene čiji članovi dolaze iz sasvim različitih muzičkih i kulturnih miljea, zainteresovani su za eksperimentisanje i pronalaženje zajedničke umetničke teritorije i u svom radu jednako koriste nasleđa narodne muzike, džeza i slobodne improvizacije.
Prva kompozicija koju su izveli krenula je iz gotovo savršene tišine, sa Wogramom koji je u zvono svog trombona uvukao mikrofon i lagano disao u njega dok je Saadet tiho mrmljala. Ta prva kompozicija je i bila prilično uspešna. Zasnovana na narodnjačkom motivu, ovo je bila praktično jedna veoma tužna turkestanska pesma sa trombonom koji je Saadetin bogati, snažni glas pratio dugačkim, toplim linijama.
Da naše dvoje muzičara imaju i drugo, razigranije lice, pokazalo se već u drugoj kompoziciji (a do tada je file transfer stigao svega do 10% sa jedva 360 MB prebačenih na USB drive) koja je bila neka vrsta teatralne dadaističke vežbe u kojoj je Saadet mucala, šaputala, frfljala, podvriskivala, pucketala, cvokotala, coktala i proizvodila svakojake glosolalijske zvukove svojim ustima dok ju je Wogram užurbano pratio na trombonu. Moram da priznam da je za mene ovo prvih nekoliko minuta bio samo puki crowdpleasing jer Saadet nije imala mnogo od, recimo dramatičnosti vokalnih akrobacija Phila Mintona ili prestupa Keijija Hainoa, dok je i samom 'dijalogu' falilo dosta, hm, dijaloške forme. Naprosto, falilo je tu maštovitosti, Wogram se zadovoljio time da prati Saadetinu dinamiku i osećaj zajedničkog stvaranja je ustuknuo pred osećajem zajedničkog trošenja vremena. Ipak, pred kraj, kada se Saadet bacila u seriju ekspresivnih vriskova, i ova kompozicija je donekle opravdala svoje postojanje.
Od te tačke na dalje, bilo je u ovom nastupu više lepih trenutaka. Saadet je prepričavala na tarzanskom engleskom pesme koje će pevati (prepoznatljiv miks tema koje se dotiču prirode, tuge, brakova, ljubavi itd.) i kombinovala dirljive, meke izvedbe sa dramatičnim, minijaturnim pozorišnim komadima u kojima je gestikulirala, mrštila se i vikala, ostajući sve vreme u okvirima muzike. U svakom slučaju, obučena u narodnu nošnju i sa anđeoskim osmehom na licu, odavala je baš onaj utisak azijske folk-dive kakav nekako očekujete kad znate odakle je i kakvu muziku izvodi. Wogram je, sa svoje strane demonstrirao zadivljujuću muzičku svestranost. Njegovo sviranje trombona je većinu vremena bilo izuzetno ekonomično, ponekad dajući duge, tople note Saadetinom tužnom pevanju, ponekad proizvodeći mišićave, snažne bas linije koje su mogli ispasti sa bilo koje ploče bilo koje britanske Jungle etikete iz poslednjih nekoliko godina. Kompozicije u kojima je svirao melodiku (ponovo na veoma autoritativan način) su zvučale bogato, kao da se uključio čitav orkestar što samo pokazuje koliko mnogo čak i tako prost harmonski instrument kao što je melodika može da doda zvučnoj slici kad je u pravom okruženju. Uz to je čovek, rođeni Švajcarac, pokazao da mu grleno pevanje ide kao da se rodio negde u mongloskim stepama i sisao kobilu do petnaeste godine. Rispekt!
Publika je, koliko sam mogao da ocenim, u ovom nastupu dosta uživala. Sala se tokom prvih dvadesetak minuta punila ljudima koji su bauljali po mraku, pokušavali da što tiše rasklope stolice i sednu a da ne uznemire duo na bini, pa je i pored masovnog egzodusa posle prve pesme, do kraja nastupa mesto bilo ugodno puno sa svim stolicama zauzetim.
Drugi nastup te večeri dao nam je sastav Schnee koji čine dvojica prekaljenih muzičara sa bečke improv scene, Burkhard Stangl i Christof Kurzman. Kako je u Evopi u poslednje vreme i inače trend, bečka improvizacija oslanja se na minimalnost, odsustvo gestova, kombinaciju tradicionalnih instrumenata i modernog hardvera/ softvera. Tako su i Schnee večeras na binu izašli sa dve gitare, klarinetom, laptopom i gomilom efekata i sve vreme delovali kao dvojica sredovečnih laboranata koji sa puno koncentracije obavljaju ne preterano zabavne ali neizbežne dužnosti. Dok je Stangl svoju gitaru dodirivao i gudalom testerisao kao da se pita šta bi se desilo kada bi je malko jače pritegao, Kurzman je uspešno ostavljao utisak čoveka koji sa dosta posvećenosti čisti svoj inbox od viška mejlova, tako što će svaki pažljivo pročitati a zatim ga odlučno obrisati.
Nije tajna da je gledanje laptop/ tabletop improvizatora vrlo često jalova rabota i da ničeg zabavnog u vizuelnoj komponenti ovakvih nastupa nema. Štaviše, moj čest utisak na ovakvim koncertima je da bi potpuni mrak u Sali delovao blagorodnije na usredsređivanje i varenje visokoapstraktne muzike koju u ovakvim prilikama mahom slušamo. Prisustvo muzičara na bini ne samo što ne pomaže već zna i da odmogne jer siroti mozak, navikao na uobičajene koncerte sve vreme pokušava da napravi sponu između onoga što se vidi i što se čuje, a toga zapravo nikada nema.
Bilo kako bilo, prvi deo nastupa Stangla i Kurzmana je bio poprilično by-numbers kako bi to rekli anglosaksonski novinari. Stanglove gitare su se ionako vrlo slabo čule pa je većinu zvučne slike zapremala topla masa pucketanja i dubokih basova iz Kurzmanovog laptopa. Kasnije u miks ubačeni semplovi Stanglovog sviranja su bili tretirani i uobličeni u lupove tako da je čovek dobio priliku da svira duet sam sa sobom (praćen Kurzmanovim intervencijama), ali i ovde je ogromna disproporcija između glasnosti semplova i izvora pomalo smetala.
Sve je, dakle u prvo vreme delovalo prilično umorno i klišeizirano i svakome ko je u životu gledao ili čuo nekoliko sličnih nastupa ovo je bilo ne preterano uzbudljivo. Stvar je spasao Kurzman, svesnim skretanjem prema centru i ubacivanjem tonalnih i neapstraktnih elemenata u muziku. Schnee su i inače poznati po koketiranju sa pop muzikom, što je pomalo u neskladu sa namrgođenm ozbiljnošću bečke improvizacije. Kurzman, naime, voli da zapeva. Ne peva on dobro, čak ni simpatično, njegovo pevanje bi u svakom drugom trenutku bilo vrlo loša ideja, ali ovde je malčice raskravilo ledenu atmosferu i otvorilo prostor da se čovek zatim dohvati klarineta i serijom nežnih, setnih tema doda sasvim novu, lepu dimenziju hladnoj elektronici. Stangl je ovu melodiju pratio ponavljanima jednog istog tona na gitari i odnos hladnoće ponavljanja i topline teme koju je klarinet svirao je zvučao odlično.
Do kraja nastupa muzika nije napuštala tonalni centar oko koga su Kurzman i Stangl bezbedno zaplitali svoje improvizacije. Iako je ovo, iz perspektive surove avangarde, teška izdaja i napuštanje spartanske estetike Moderne, nema sumnje da je učinilo nastup Schnee daleko prijemčivijim. Čak je i nešto ekspresivnija Stanglova svirka, sa sve nervoznim gestovima prevlačenja preko žica sada imala bolji kontekst, pa iako se gitara i dalje jedva čula, čitav zvuk je definitivno bio bogatiji. Sam kraj nastupa sa Kurzmanovim pevanjem koje je iskombinovalo tekstove iz gomile poznatih pesama, te semplovima čiste pop muzike je i gledalište naterao na dugačak, jak aplauz. Dakle, na kraju ipak pobeda. Ne tako veličanstvena kao u Subotu u Helsinkiju, ali, kako su to već mudriji pre nas rekli: pamti se rezultat a ne igra.
U smislu promocije festivala, i dnevni list Danas je danas objavio intervju sa Davidom Thomasom, liderom Pere Ubu koji večeras sviraju u sklopu festivalskog programa, u Pogonu Doma Omladine. Evo link za intervju:
http://www.danas.co.yu/20070514/kultura1.html
Morate da odskrolujete malo dole da nađete intervju, a, pošto je ovo skraćena verzija ja ću sutra na svoj blog okačiti integralnu verziju.
Odmah ispod Pere Ubu je intervju sa Exploding Customer koji je uradila Zorica Kojić, a to je drugi bend koji večeras uz Pere Ubu nastupa u Domu Omladine i ima sve moje preporuke. Intervju nije baš najbolje izlektorisan i ima i jednu materijalnu grešku (omašku zapravo, tvrdi da se festival otvara večeras iako je otvoren juče), ali vredi pročitati.
http://www.pressonline.co.yu/blog/post.jsp?id=11037
Činjenica da sam ovih dana vodio izuzetno buran život zaslužna je i za odsustvo mojih komentara na Ring Ring festival. Sada se sve to menja. Regularni deo festivala je gotov, a i ja imam malo više vremena. Baš zato ćemo se sad osvrnuti na ono što smo gledali i slušali poslednjih nekoliko dana i valjati se u još svežim uspomenama, kao svinja u blatu.
Ring Ring 2007, Drugo veče, 14.05.2007
Exploding Customer i Pere Ubu
Pogon Doma Omladine
Drugo veče ovogodišnjeg festivala dešavalo se u Pogonu Doma Omladine. Ispravna odluka, pokazalo se, ne samo zbog masovnog odziva publike inspirisanog prvim ikad dolaskom Pere Ubu u Beograd, već i zbog činjenice da bi teatarski ambijent Rexa, sa sve stolicama bio neprimeren za krvavu rokenrol svetkovinu koja je upriličena ove večeri.
Ali prvo smo slušali džez. Exploding Customer su švedski kvartet na tragu klasičnog kvarteta Ornette Colemana, barem po instrumentariju. Dakle, bubanj i kontrabas u temeljima, a saksofon i truba na balkonu. Muzički, EC zvuče za nijansu drugačije nego što su me Skandinavci u poslednjih nekoliko godina navikli. Ili to, ili sam ja previše slušao Mass, The Thing i slične siledžije. Exploding Customer su svakako dovoljno muževni, ali osnova njihovog izraza je pre svega lepršava melodičnost sa prilično jasnim narodnjačkim motivima upletenim u modernu jazz svirku. Jadno je i nemaštovito ovo što ću sad reći, ali može se povući paralela sa bendovima poput Masade Johna Zorna ili Carlo Actis Dato Quatreta.
Bilo kako bilo, Exploding customer su prilično uspešno razgalili gledalište. Prva stvar koju su odsvirali bila je surovi free jazz freakout, sa sve freetime bubnjevima i pištanjem duvača, ali pokazalo se da je to bilo samo osiguravanje pažnje gledališta. Ostatak kompozicija zasnivao se mnogo više na groove elementima i pažljivo razrađenim melodijama. Ja sam se prijatno iznenadio kada sam shvatio da sam više od pola numera odmah prepoznao iako sam albume EC slušao pre prilično mnogo vremena i imao samo maglovitu uspomenu na njih. To je, reklo bi se svedočanstvo koliko su njihove teme poletne i pamtljive. I jesu, ovo nije muzike teške drame i namrgođene cerebralnosti, što ne znači da je plitka ili hedonistička. Radije bih je opisao kao toplu i emotivnu i većinu vremena nisam mogao da se otresem utiska da slušam neki sastav sa juga Evrope, Italije ili Španije, recimo, pre nego hladne potomke vikinga. U čitavu atmosferu su se uklapale i šeprtljaste najave od strane lidera benda, Martina Kuchena koji je kao onaj momak koga smo svi imali u razredu u osnovnoj školi, koji sve vreme pravi neke šale i usiljeno se smeje istima dok ga svi ostali postiđeno ignorišu. Srećom, Kuchen je bolji saksofonista nego konferansje pa je, kad nije pričao ostavljao utisak primerenog muzičkog autoriteta. Od ostalih muzičara izdvojio bih kontrabasistu Benjamina Quigleyja (ovo mi baš i ne zvuči kao skandinavsko ime, ali ko će ga znati sa tim Hiperborejcima) koji se namučio sa neispravnim kablom ali je muzici dao potrebnu kičmu a i iskazao se u nekoliko momenata kada je svirao gudalom.
Većine kompozicija koje je bend izveo su bile brže i ritmične, pa je i publika na njih reagovala prigodno. Problem je, razume se, bio u tišim momentima gde se moglo čuti da ipak dobar deo gledališta vreme ubija ćaskajući među sobom i čekajući na večerašnje hedlajnere. Bilo kako bilo, Exploding Customer su ubili i jedan bis na kome su se istakli veoma elegantnom izvedbom pesme koja je od nežne balade izrasla u strastvenu lirsku dramu. Prijalo je.
Međutim, naravno, najveći problem koji će Exploding Customer u vezi ovog nastupa imati je što će ih malo ko od prisutnih upamtiti. A ova amnezija doći će kao posledica činjenice da su ubrzo posle dragih Šveđana na binu izašli Pere Ubu koji su, prosto rečeno, razvalili. Ovo je bio koncert po kome će mnogi posetioci pamtiti ovogodišnji festival, a jasno je i da je mnogo njih samo ovaj nastup i gledalo. Teško im je zameriti, Pere Ubu su nadmašili sva moja očekivanja i pružili nam izvanredan muzički događaj.
A nije moralo tako da bude. I ja sam donekle bio sumnjičav u pogledu uspešnosti Davida Thomasa i ekipe da dostojno izađu na kraj sa tridesetogodišnjom reputacijom. Uostalom, kako je i sam rekao u intervjuu, Pere Ubu su bend koji je otvorio put u rokenrolu kojim ih niko kasnije nije sledio. A od beskompromisnih inovatora do slepog creva istorije, mali je korak. Međutim, pokazalo se da je za fenomenalan nastup dovoljno imati bubnjara-pankera sa malo tehnike a puno snage, basistkinju omalenu rastom ali u zvučnom pogledu izuzetno nametljivu, gitaristu-gika (Keith Moline inače i piše za prestižni magazin The Wire) sa možda najagresivnijim zvukom koji sam ikad čuo na koncertu, te 'elektroničara' koji izgleda kao da vozi autobus ali ima veoma ozbiljno teatralan nastup, sve predvođene čovekom koji je neka vrsta mrzovoljnog psihopatskog fašiste što se kroz život tetura zatvorenih očiju i pravi šale koje su više strašne nego smešne.
Elem, možda najimpresivniji element nastupa Pere Ubu na ovogodišnjem Ring Ringu je bila živa demonstracija toga da bend može da bude veoma 'arty' i istovremeno rokerski brutalan. Moćna ritam sekcija u sastavu Temple-Mehlman je od prvog sekunda pokazala da nećemo imati posla sa tunjavom, zamišljenom verzijom rokenrola kakvu nam često serviraju intelektualci iz ove branše, već sa znojavim, nadrkanim čudovištem voljnim da se i potuče ako treba. Što mu dođe kao dobra metafora i za samog Davida Thomasa. Ja, evo ni posle tolikih decenija postojanja ove osobe u našoj kolektivnoj svesti nisam siguran da li je u pitanju čovek bez imalo pevačkog talenta koji je snagom volje uspeo da muziku podčini svom problematičnom stilu, ili superiorno talentovan pevač koji vokalnu akrobatiku vešto krije ne bi li kompaktnost muzike došla do izražaja. Šta god da je od ta dva u pitanju, Pere Ubu su zvučali kao zla mašina, krljajući beskompromisno kroz noć. Keith Moline (koji sa Thomasom takođe svira u Two Pale Boys) je ekonomičan i ukusan gitarista čiji je svaki odsvirani ton i akord baš na svom mestu. On ih ne svira puno, ali svaki je ubitačan. Ovo je posebno osetno u glasnijim delovima gde je gitarsko prangijanje bilo tako oštro da sutra ujutro nisam morao da se brijem (true story!!!). Za mene je rokenrol uvek podrazumevao dozu nekontrolisanosti u zvuku, preterivanja i prelivanja preko granica same kompozicije. Iako su Pere Ubu pesme istesane veoma precizno, sa vrlo malo prostora za haos, Molineova gitarska buka je nivo adrenalina uspešno podizala za nekoliko stotina procenata. A tu je bio i Robert Wheeler na tereminu i analognom sintisajzeru koji je iz vazduha grčevitim pokretima prizivao čegrtave demone i onda ih terao da cvile u skladu sa muzikom. Na poslednjem albumu njegov doprinos je bio vrlo osvežavajući, ali je vrhunski kontrolisana haotičnost buke koju svojim prstima ovaj čovek proizvodi na koncertu muzici dala čitavu jednu novu dimenziju. Nažalost, imao je u jednom delu koncerta problem sa opremom pa je, kao i bubnjar Steve Mehlman, došao na udar gneva Davida Thomasa. A, verujte vi meni, to je gnev pred kojim ne želite da se nađete.
Sam Thomas je bio fascinantan sa svojim unjkavim glasom i gotovo feminiziranim teatralnim pokretima kojima je pričao svoje komplikovane priče. Držeći ceo bend čvrsto pod kontrolom, Thomas je svoje decenijsko rokenrol pregalaštvo pred našim očima pretočio u ubitačan koktel urlajuće muzike, složenih tekstova i moćnog scenskog prisustva. Nije ni teško razumeti zašto ga tehnički problemi kroz koje su prolazili članovi benda tako lako dovode do besa – jasno je da je Pere Ubu, uprkos njegovoj 'ja nisam diktator nego direktor' maksimi neka vrsta ektoplazmične emanacije direktno iz njegovog uma i uz ovu istinu idu sve dobre i loše strane koje čovek može da zamisli.
Srećom, ove večeri dobrih je bilo više. Iz ovih ili onih razloga, nove pesme su zvučale ubitačnije nego stari hitovi, da li zato što stare pesme u osnovi jesu naivnije (primer 'Modern Dance', recimo) ili zbog više energije koje bend ulaže u nešto u čijem su stvaranju aktuelni članovi učestvovali, ali siguran sam da ni jedan od fanova koji su u poslednje vreme kukali da im se nove Pere Ubu ploče ne dopadaju nije ostao ravnodušan pred moćnom energijom 'Two Girls (One Bar)', a brutalna izvedba 'Caroleen' je bila jedan od ranih vrhunaca nastupa. Kada bih imao vremeplov pomoću koga bih ponovo mogao da se vratim u bilo kojih pet minuta prošlosti, izvođenje 'Caroleen' u Beogradu bi bio moj izbor.
Prema kraju koncerta Thomas je pričao i izmišljene anegdote o svojm susretima sa Marijom Šerifović i Stingom. Dok je ova prva bila prilično nategnuta, druga je poslužila za superiorno dobru najavu: 'Sting mi je rekao ,,Dejvide, dobri ste, ali trebalo bi da pišete pesme sa više društvene relevantnosti, recimo nešto o prašumama" . Tako da sam ja odlučio da napišem pesmu o prašumama. I kako ih najlakše spaliti.' Iz usta bilo koga drugog, ovo bi zvučalo kao kurčenje bez pokrića, ali kad ovakvu najavu sledi izvedba pesme 'Sonic Reducer', jednog od najsjajnijih bisera nihilističkog panka iz istorije ove planete, onda je sve na svom mestu. Iz nekog razloga malo ljudi oko mene je znalo da je ovo pesma Dead Boys, a još manje da je Thomas jedan od njenih koautora, tek, eto dokaza da i pored svog 'Pank je teška prevara' stava David Thomas ležerno može da se pohvali autorstvom nad jednom od najboljih pank pesama ikad napisanih. Ne znam kojoj srećnoj zvezdi treba da zahvalimo što se lider odlučio da je uvrsti u koncertni repertoar Pere Ubu za ovu turneju, ali nakloniću se nebesima čim se ovi oblaci iznad nas malo razmaknu.
Sledećeg jutra sudario sam se sa Steveom Mehlmanom na beogradskom aerodromu i on me je umirio rekavši mi da ni njega ni Wheelera Thomas posle svega ipak nije prebio. Sve u svemu, ovaj koncert je bio pravi trijumf.
Ring Ring 2007, Treće veče, 15.05.2007.
MZN3 i Belgradeyard Soundsystem
Rex
Trebalo mi je skoro sat vremena da sa aerodroma stignem do Rexa ove večeri. Bio sam ubeđen da ću propustiti dobar deo nastupa MZN tria, jer sam u beograd stigao tek oko petnaest do osam, a koncert je uredno bio zakazan za osam. No, Alah koga voli on ga povremeno i pomogne. Onog momenta kada je moje žurno stopalo prošlo kroz vrata sale u Rexu, gospodin Mališa je završio svoju najavu prvog benda i Norvežani su se popentrali na binu. Bilo je čak i slobodnih stolica u gledalištu. Stvari nisu mogle da budu savršenije čak i da je Toma Nikolić uspeo da zadrži mesto predsednika parlamenta.
Ovo veče je bilo veče iznenađenja za mene. Na primer, znao sam da je trio Møster/Zanussi/Nordeson odličan bend, slušao sam njihove snimke i radovao se prijatnoj kombinaciji free jazza i free improvizacije. Međutim, večerašnji nastup daleko je premašio moja očekivanja. Møster, Zanussi i Nordeson (saksofoni/ kontrabas/ bubnjevi i udaraljke) su pružili demonstraciju kako slobodna improvizacija treba da zvuči, gradeći i razgrađujući složene strukture u vazduhu pred našim ušima (i očima). Očigledno veoma navikli jedan na drugog, ova trojica Skandinavaca komuniciraju zvukovima, šumovima i gestovima sa neverovatnom lakoćom stvarajući muziku tamo gde bi se reklo da je nikako ne može biti. A ovo je samo deo njihove kolektivne muzičke ličnosti. MZN3 nikako nisu gadljivi na 'figurativniju' muziku pa su tako i atonalne improvizacije sa neobičnom lakoćom prelazile u melodičnije forme. No, ključna razlika između MZN3 i, recimo jučerašnjih Exploding Customer je u tome što MZN3 operišu u primetno 'umetničkijim' vodama. Negde na razmeđi između debisijevskog impresionizma i koltrejnovskih 'listova zvuka', MZN3 od slušaoca zahtevaju pažnju ali zauzvrat isporučuju ekstazu.
Priznajem da sam bio na sedmom nebu slušajući kako se spore, duboke, hladne strukture razvijaju u punokrvne free jazz razrade. Razularena ritam sekcija - leteći bubnjevi i rafalna kontrabas paljba su razmotali potrebni crveni tepih na kome se Møsterova autoritativna duvačka tehnika prikazala u svoj raskoši. Moćni tonovi, spiritualni uzleti i ekspresionistički krici koje je ovaj mladi čovek proizvodio, nikada se ne odričući harmonije u potpunosti, mene su podsetili na zlatne momente ove muzike i radove Johna Coltranea ili Sama Riversa. Ko me poznaje, znaće da ne umem da dam mnogo jačih komplimenata od ovoga.
Lepo je bilo videti da i publika u Rexu reaguje sa dostojnim odobravanjem na muziku koja skok između hladnokrvne cerebralne igre i razobadanog emotivnog zanosa čini bez ikakvih rezervi. MZN3 su dobili puno aplauza i zaslužen bis. A ja sam ostao gotovo potpuno zadovoljen.
Zadovoljen, zapravo, u tolikoj meri da sam se ozbiljno pitao da li da uopšte ostajem na nastupu Belgradeyard Soundsystem plašeći se da neću biti u stanju da ih pažljivo slušam nakon tako dobrih MZN3. Srećom, odlučio sam da sugrađanima dam šansu. Jer, BGYSS su se pokazali kao drugo veliko iznenađenje ove večeri.
Naime, po mom iskustvu (koje nije veliko ali gleda se šta sa njim umeš da uradiš), veoma je malo muzičara koji su put od mislioca do izvođača prešli sa zadovoljavajućim rezultatima. Većina muzičara se najbolje snalazi sa apstraktnim jezikom muzike i, kada i pokušava da konceptualizuje/ verbalizuje to što radi, ispada naivna ili nedorečena. I to je sasvim okej, da ti ljudi umeju da misle, pišu ili govore, bili bi pisci i kritičari, a ne muzičari. BGYSS su izuzetno redak primer uspeha suprotnog redosleda u kome imamo (veoma mali) kolektiv ljudi koji su krenuli od promišljanja i priče o tuđoj muzici i umetnosti/ kulturi uopšte, ispratili to didžejisanjem i organizacijom tuđih nastupa, a završli kao pravi bend čija je muzika ujedno i spoj svih očiglednih uticaja iz njihovih života i karijera i relevantno umetničko delo samo za sebe.
Da budem iskren, to uopšte nisam očekivao. Kao zakleti protivnik napuštanja sopstvenog kreveta, nisam otišao ni na jedan od skorašnjih koncerata BGYSS tako da sam ideju o tome kako bend sada zvuči sklopio samo na osnovu retkih studijskih radova i remiksa. Ispostavilo se da uživo imamo posla sa sasvim drugom pričom i da zavidna koncertna aktivnost koju je bend imao diljem Evrope poslednjih meseci nije rezultat slučajnosti nego kvaliteta.
Prvi veliki kompliment koji imam da dam BGYSS je da je ovo što sam gledao do sada najbolja kombinacija semplovanih i pravih instrumenata koju sam imao priliku lično da vidim. Nije toliko teško kombinovati robote i instrumente kada se držite muzičke forme primerene robotima (repetitivne, pre svega), međutim BGYSS su sebi u zadatak stavili znatno težu varijantu: sviranje nečega što bih mogao opisati kao kosmički free jazz.
Bilo je poslednjih desetak-petnaest godina dosta pokušaja, pogotovo u Britaniji u Nemačkoj da se jazz i savremena elektronska muzika iskombinuju na neki logičan i plodonosan način. Neke od boljih rezultata mogli smo čuti na etiketi Ninja Tune, koja, jasno je, zauzima važno mesto u BGYSS panteonu. Zapravo, u nekim od mirnijih delova večerašnjeg nastupa, lako su se mogli čuti uticaji Cinematic Orchestra, jednog od najvažnijih Ninja Tune bendova iz poslednje decenije. No, BGYSS su daleko od Cinematic Orchestra klona, njihove ambicije su veće i muzika se vrlo brzo kreće od ležernijeg gruva, preko mišićavog, snažnog pumpanja, pa do autentičnih space jazz freakout momenata. A to već NIJE lako izvesti koristeći semplove i skidam svoju imaginarnu kapu načinu na koji su dvojica članova BGYSS koristila svoje kompjutere i ostalu elektroniku da lupove i pojedinačne semplove udaraljki uobliče u masivnu, uverljivu poliritmiju koju toliko volimo u ovoj muzici. Kada im se u par pesama pridružio Kjell Nordeson iz MZN3 na bubnjevima, razlike između semplovanih i živih bubnjeva skoro nije ni bilo.
Na ovu ritmičku osnovu dodajte moćan kontrabas Ivana Antića, te izuzetno dobro uklopljen klavir Sonje Lončar i muzika bi već tada bila impresivna. Međutim, razulareni saksofon Jamala Alkiswanija je ono što celom paketu daje uverljivost i oštricu. BGYSS nisu samo turisti na tuđoj teritoriji, oni ovu muziku sviraju pokazujući svakom notom da im pripada. Svako poređenje koje se u mojoj glavi pojavilo tokom nastupa (improvizatorska energija Ground-zero, kosmička svest Sun-Ra) bilo je u korist benda na bini ispred mene. Uticaji su jasni, ali BGYSS nisu puki imitatori.
Nije naravno sve savršeno u muzici BGYSS. Miks je na trenutke bio prehaotičan i prioritete među slojevima zvuka koji su se borili za prevlast bi trebalo jednog dana definisati. U pojedinim momentima reklo bi se da ponuđene ideje nisu sasvim do kraja razrađene. Ali ovo su zdrave zamerke bendu koji svoju muziku izvodi sa takvim uverenjem da tehnički komentari uopšte ne ugrožavaju impresivnost doživljaja. Volim kad vidim ljude koji sviraju muziku bez nameštenog poziranja, već sa ubedljivim stavom. Posebno mi se dopalo Alkiswanijevo sviranje saksofona. On svakako još dosta ima da razvija svoju tehniku, ideje su tu a snaga i ton će već doći (videla se, recimo razlika između njega i Møstera koji je gostovao u dve pesme), međutim, njegov čitav telesni stav, pokreti, gestovi, izraz lica i zvuk govore o čoveku koji iza onoga što radi stoji 120%. Svaka čast.
Valjalo bi sigurno pomenuti i video projekciju koja je išla na zidu iza muzičara, ali moram da priznam da je ovo muzika koja svojom ljudskom dimenzijom prosto zahteva da se posmatraju izvođači dok se rvu sa demonima kreacije. BGYSS su ove večeri postali moj najomiljeniji domaći bend. A to, koliko god ja bio nevažna pojava, za mene nije mala stvar.
Ring Ring 2007, Četvrto veče, 16.05.2007.
Thomas Ankersmith, Ana Never i Lucio Capese & Toshimaru Nakamura
Rex
Thomas Ankersmith je bio poslednji učesnik ubačen na listu izvođača za ovogodišnji festival, valjda da bi se broj izvođača u glavnom delu popeo na jedanaest i tako izbeglo prokletstvo okruglih borjeva. Ili to, ili je bio izuzetno jeftin. Bilo kako bilo, ovaj mladoliki Holanđanin sa stalnim boravištem u Berlinu je trenutno prilično aktivan na evropskoj elektronskoj/ eksperimentalnoj sceni i privlači pažnju ne samo svojim nastupima koji su kombinacija elektronskog bučanja i žive svirke (Ankersmith je počeo kao free jazz i improv saksofonista) već i instalacijama u kojima koristi (još uvek eksperimentalnu) poluvojnu tehnologiju usmeravanja zvuka u uzane koridore i planirane praznine.
Whatever, imao sam utisak da je večeras ipak mnogo veća zvezda bio njegov analogni EMS sintisajzer, barem sudeći po količini gikova koji su se oko istog sjatili nakon Ankersmithovog nastupa, gledajući mašinu sa divljenjem i ignorišući njenog vlasnika. Nije lako umetnikom biti.
Ankersmithov nastup je imao jednu vrlo dobru karakteristiku a to je da vizuelno nije bio dosadan. Većina muzičara koji nastupaju koristeći nekakav sintisajzer i laptop, kao on, su za posmatranje zanimljivi otprilike isto koliko i curenje vode iz česme. Ankersmith, za razliku od braće po oružju ne sedi već stoji i stalno je u pokretu, delujući dobar deo vremena kao da je i sam iznenađen šumovima i zvucima koje proizvodi. Ipak, moram da priznam da me njegova muzika nije oborila s nogu. Prva trećina nastupa je bila prilično bezsadržajna, sa gomilom marginalno zanimljivih zvukova koje je Ankersmith cedio iz sintisajzera i sa vrlo malo želje da ih se uobliči u ikakvu prijemčiviju formu. Ne znam da li je on zamišljao da su zvuci koje proizvodi sami po sebi radikalni, tek, neke velike forme ili vizije tu nije bilo. Situacija se znatno poboljšala kada je u igru uvedena multifonija, te je nekoliko jedan na drugi naređanih slojeva zvuka međusobnim interferencijama i modulacijama dalo znatno prijemčiviju muziku. I Ankersmith se ovde manuo brzog i dinamičnog (a, plašim se, uglavnom besciljnog) gesturalnog pristupa, pa je sve zajedno ispalo svrhovitije i dostojanstvenije. Kada je čovek na kraju uhvatio saksofon i tapiseriji elektronskih dronova pridružio i još jedan, proizveden suvo akustično (čak bez mikrofona) videlo se da je na tragu nečega. Poslednji deo nastupa bio je u osnovi samo meditacija nad neprekinutim zvukom saksofona koji je tonuo u šum i izdizao se do snažnog, punog tona (napominjem još jednom, bez ikakve elektronike), a sve zahvaljujući Ankersmithovom cirkularnom disanju, i taj segment je definitivno za slušaoce i bio najdarežljiviji. Što je, uostalom, primer dobrog tajminga jer je Ankersmith posle svega dobio dobar aplauz i mogao da se neporažen povuče sa bine (na kojoj nije ni bio, jer je nastupao ispred nje, u istoj ravni sa publikom). Iz moje perspektive, ima on još dosta da radi na svojoj muzici, ali nije da tu nema štofa. Možda bi moj utisak o njegovom nastupu bio i povoljniji da pre njega na ulici pored mene nije prošao Toshimaru Nakamura. Toshimaru Nakamura.... Da li ste ikada poželeli da se nekom bacite pred noge i jecajući od nabujalih emocija zamolite ga da vas gazi jer se osećate nedostojnim u njegovom prisustvu? Da li je u pitanju bio mršavi tokijski avangardni muzičar? Onda znate kako sam se ja osećao. No, do njegovog nastupa trebalo je izdržati. Nadam se da je barem Ankersmith posle pažljivo slušao i hvatao beleške učeći od majstora.
Subotički post rokeri Ana Never su mi, od strane prijatelja bili dosta blaćeni još pre nego što su se pojavili igde u blizini pozornice Rexa. Opisivani kao imitatori kanadskih Goodspeed You! Black Emperor, Ana Never su u mom nejakom intelektu imali prilično slabu startnu poziciju. Mislim, ja GY!BE volim i nisam spreman da nekakvim Vojvođanima gledam kroz prste u momentima kada demonstriraju neoriginalnost i robovanje zapadnim uzorima. No, čuda se događaju. Ana Never je zaista bend koji se vrlo verno drži GY!BE formule veličanstvenog očaja i zloupotrebljene patetike i ne mrdaju ni milimetar dalje, ali ove večeri je to meni sve zvučalo veoma ispravno i lagao bih kada bih rekao da nisam uživao.
Kada dolazite iz Montreala, možda je i moguće da održavate na okupu desetočlani orkestar u kome će gudački instrumenti biti stalno zasenjeni bukom koje prave gitare i bubnjevi. Kada ste iz Subotice, shvatate da je ovo ekonomski nepodnošljivo. Otud Ana Never imaju bubnjeve, gitare (neke od njih sa bas prefiksom) i video. Video radovi Branislava Flipovića, opisani u press materijalu kao nepretenciozni su meni delovali suviše... pretenciozni u svojoj nepretencioznosti, ali možda sam ja samo prostak. Muzika se, pak, u svojoj jednostavnosti sasvim ispravno može opisati kao pretenciozna. Uostalom, nije li post-rok svoj univerzum izgradio na naglašenoj, povremeno do neukusa doslednoj opsesiji nevinošću melodije? Ana Never (sledeći GY!BE) se u ovoj crkvi mole sasvim uredno i njihove pesme su desetominutne mantre ponavljanja prostih, naivnih, nevinih, ama detinjastih melodičkih sekvenci, melodija čija se inicijalna trivijalnost izdiže na nivo spiritualnog fetiša kroz ponavljanja, variranja i dinamičku nadgradnju. Ana Never prolaze kroz sve stadijume od šapata do vriska (pozdrav za Skrobonju!), pretvarajući šačicu nota u prvorazrednu emotivnu ucenu. U nekom drugom momentu, prezreo bih ih, ali Ana Never to što radi, iako radi neoriginalno, radi dobro i uverljivo. Šta god čovek rekao o bilo čemu, ja sam prilično sklon da se naklonim bilo kom bendu koji svoju poentu nudi kroz deset metara debeo zid gitarske i bubnjarske buke. Naravno, loši metal ili pank ili već kakvi bendovi će posle nekoliko sekundi biti dosadni a buka će postati samo deo enterijera, ne i validna umetnička ponuda. Ovde Ana Never poentiraju svojim melodijama, svojim dinamičkim variranjem i brdom pedala koje su pred sebe gitaristi razastrli. Korišćenje gudala, delay pedala i drugih oruđa iz asortimana post roka je večeras čitavu muzičku sliku uobličilo u jednu, za mene, sasvim privlačnu građevinu u kojoj su moja čula, nejaki um i umetnosti vazda gladni duh rado proveli sat vremena. Nisam siguran da bih kupio i album Ana Never (mislim, bih, ali ne znam koliko bih ga često slušao), ali uživo, meni je ovo bilo prilično dobro. Neoriginalno, možda čak derivativno, ali izvedeno sa strašću i kompetencijom.
No, posle svega, na red je ipak došla umetnost. Lucio Capece i Toshimaru Nakamura su na festivalu natrpanom radikalnim muzičkim projektima ponudili najradikalniji. Nakamura (kome sam se na čistom japanskom zahvalio kada mi je potpisao svoj DVD – ipak sam nešto naučio od Tsukamotoa i Miikea!!!) je poslednjih desetak godina jedan od najvažnijih članova japanske improv scene koja se, najvećim delom, od sumanute ekspresivnosti ranijih vremena okrenula minimalizmu, meditaciji i poricanju svake ekspresije. Onkyo na japanskom može da znači 'zvuk', 'šum', ali i 'buka', pa je ovo ime za muziku koju izvode Nakamura i saborci (Taku Sugimoto, Otomo Yoshihide, Satchiko Matsubara, Jason Khan i drugi) prilično varljivo. No, svako ko je pre sedam godna na ovom istom festivalu gledao Nakamuru kako iz svoje miksete-bez-inputa (no input mixing board je jedini izvor zvuka koji Nakamura koristi, pomažući se sa još par pedala) izvlači avetinjske kristale zvuka znao je da večerašnji nastup ne sme da se propusti. Lucio Capece je Argentinac koji živi u Berlinu i njegovo sviranje duvačkih instrumenata se dobro uklapa u trend minimalizacije koji je poslednjih godina prisutan i u evropskoj improvizovanoj muzici. Pokazaće se da su Capece i Nakamura odlični partneri čak i kada uopšte ne sarađuju. Ovo je uostalom i karakteristično za Onkyo muziku u kojoj se ideje gestova ili izražavanja bilo čega smatraju prilično neukusnim U tom smislu bi i očigledan napor muzičara da zajednički stvaraju prepoznatljive forme bio promašaj. Nakamura i Capece su večeras sedeli jedan pored drugog, ne gledajući se i ne pokušavajući da zajednički stignu do cilja. Zapravo, ni ne pokušavajući da stignu do ikakvog cilja. Njihova muzika je, u prilično nezaobilaznoj paraleli sa Zen-Budizmom, sadržana u trenutku, ne u vremenu. Ona je negde između prisustva samog zvuka, umirućeg sećanja na zvuk pre njega i pomalo grešne anticipacije onog koji dolazi. Ona nije u velikoj strukturi u vremenu ili smislenim kontrapunktima u trenutku.
Dakle, zvuk. Dati mu težinu i značaj, ne posežući ni za jednom muzičkom tehnikom, ni za jednim improv trikom, naterati slušaoca da u najprostijim postojećim zvukovima (čisti sinusoidni talasi, nestruktuirani beli šum itd.) pronađe ono što mu u muzici nude orkestri, horovi, rok bendovi, didžejevi i hip-hop ekipe. Ima li strašnijeg zadatka za muzičara? I kada publika, nezainteresovana za siromašnu zvučnu ponudu pred sobom počne da se meškolji i priča među sobom, ima li goreg poniženja za umetnika?
Nakamura ima način da spreči ovo poslednje. Frekvencije zvuka kojim nastup počinje su toliko visoke i prodorne da se posle tri sekunde osećate kao da ste selektivno ogluveli, kao da je Nakamura jednim potezom isisao sav vazduh iz prostorije i fizički vas sprečio da razgovarate sa susedom pored sebe, čak i da čujete škripanja drvenih stolica i lupanje vrata. Tu ste sada samo vi i muzika, pa ko preživi – pričaće.
Capece i Nakamura su kao dvojica sveštenika u nekom veoma osetljivom ritualu. Ne gledajući jedan u drugog niti u publiku ni jednom za vreme nastupa, oni čine izuzetno spore i odmerene pokrete, puštajući muziku da se iz njih preliva. Capece drži dugačke tonove koji interferiraju sa Nakamurinom kontrolisanom mikrofonijom. Onda samo diše u svoj bas-klarinet (ili sopran-saksofon) i dah kanališe kroz kartonske cevi, puštajući samo tragove zvuka da stignu do mikrofona. Nakamura pušta šum da nas zapljuskuje kao da je u pitanju neki izuzetno stran okean, onda su na redu čisti tonovi. Pa erupcije elektronske buke, vrištećeg fidbeka dostojnog Masamija Akite. Ali sve ovo je bez pretenzije da se stvara nekakva naracija ili struktura. Nakamura je ispražnjen od želja, namera i planova. (Ili se samo izuzetno dobro folira) Njegova muzika nastaje sada, u trenutku dok je slušamo, ona je gola, potpuno bespomoćna, bez ikakve zaštite i teško je zamisliti kako je biti umetnik koji je odbacio gotovo sve što ga naizgled čini drugačijim od 'običnih' ljudi, znanje, tehniku, teoriju, kako je to stvarati muziku maltene samo pokretima svog duha, bez namera i afekata.
Ja sam unapred znao da će ovaj nastup biti jedna od onih situacija koje se pamte ceo život, ali bilo mi je drago kada sam čuo da su Capece i Nakamura posle svirke pozdravljeni ovacijama i kada sam u razgovoru sa prijateljima čuo da je svima ovo bilo iskustvo koje će pamtiti. Aangardna muzika često ume da bude samo teška, maskirajući odsustvo sadržaja opskurnošću forme. Capece i Nakamura su onaj drugi, ređi primer u kome se forma toliko pojednostavljuje da ogoljena suština preti da vas svojom neizdrživom silinom obori. Samo se pitam kada ću ponovo gledati ovakav nastup...
Ring Ring 2007, Peto veče, 17.05.2007.
Livio Minafra i Kimmo Pohjonen & Eric Echampard
Velika sala Doma Omladine
Poslednje veče zvaničnog dela festivala je privuklo i najviše publike pa je i održano u najvećem prostoru. A i sedišta su bila najudobnija. Što je dobro. Nisam siguran koji je od nastupa privukao ovoliku publiku, ali da sam Livija Minafru morao da gledam stojeći, bilo bi tu dosta zle krvi u našim budućim odnosima (za koje on ne bi bio ni svestan da postoje).
Da ne ispadnem baš kompletna životinja: Livio Minafra je izuzetno šarmantan, na onaj način kako latino-Evropljani (u pitanju je Italijan sa juga) znaju da budu kad krenu sa svojim jadnim engleskim i užurbanom gestikulacijom. Njegova objašnjenja o tome šta je tema koje kompozicije su bila vrlo slatka. Njegova klavirska tehnika je vrhunska. Ali njegove kompozicije (i improvizacije) su naprosto suviše prijatne za moj brutalni ukus.
Nalazeći se negde na sredini između džeza i savremene klasike (štagod to bilo), Minafra piše (i improvizuje) muziku koja se strahovito mnogo oslanja na harmoniju. Njegova ljubav prema melodijama je takođe veoma očigledna, ali moglo bi štošta da se kaže o inflaciji melodije kao glavnog muzičkog elementa u njegovim kompozicijama i gotovo ucenjivačkom monopolu harmonije u njegovom kompozitorskom pristupu. U Minafrinim kompozicijama sve pršti od lepote, predivne slike su izgrađivane u nekoliko sekundi superbrzim pokretima prstiju po klavijaturi a zatim rotirane pred našim očima i osvetljavane iz svih uglova. Na momente sam imao utisak da slušam Keitha Jarreta ubrzanog na 78 obrtaja što, kad se sve sabere i oduzme ipak ispada manje uzbudljivo nego što bi se čovek nadao. Brzina sama po sebi nije vrlina (mada se ove maksime nerado prisećam), ali jeste pomoglo to što je neke od kompozicija Minafra izvodio vratolomnim tempom, zaplićući prstma po klaviru i lupajući nogama po podu. Kao demonstracije tehnike one su impresivne a i u nekoliko momenaa dogodili su se srećni susreti maštovite teme i brutalne izvođačke dinamike. Ali brzina je istovremeno i doprinela da broj odsviranih nota ode daleko preko podnošljive granice. Ne da se publika bunila, naprotiv Minafra je dobio izuzetno veliku podršku, ali ja se nisam mogao oteti utisku da je njegova muzika unekoliko trivijalizovana neumornim sipanjem novih tonova koji su se sa prethodno odsviranim uklapali na jednostavno preudoban način. Znam da sam užasan snob ali od muzike ipak zahtevam da pred mene stavi izazov (pogotovo na Ring Ring festivalu), a jedini izazov u Minafrinoj muzici je izazov za izvođača i svodi se na tehničku nabildovanost. Čak su i disonanti, bučni momenti na tragu Cecila Taylora bili strogo kontrolisani i pripitomljeni. Reklo bi se da je Minafra čovek koji ne ume ni da pošteno opsuje.
Da bude jasnije, isto se odnosi i na sporije, mirnije komade koji su izvedeni, sve su to lepe pesme koje bi čovek rado čuo u nekoj japanskoj videoigri i Minafra ih izvodi sa puno iskrenosti i žara, no sinoć smo on i ja nesumnjivo bili na sasvim različitim planetama. U svakom slučaju, sa njim bih rado sedeo u kafani i pričao viceve (mada slutim da bi na prvi znak kršenja političke korektnosti u istima Livio pocrveneo kao rak i pokušao da promeni temu) ali što se muzike tiče, nadam se radikalnijem zaokretu u njegovoj karijeri.
Srećom, festival je završen izuzetno moćnim nastupom finskog harmonikaša Kimmoa Pohjonena i francuskog bubnjara Erica Echemparda. Mnogo sam se pripremao za ovaj koncert, slušao njihov zajednički album (Uumen) i pitao se kako će ova dva čoveka, koji se viđaju samo na koncertima i nikada ne vežbaju zajedno zvučati ovom prilikom. Potpuna improvizacija je najteža kada se izvođači ne poznaju dobro a Pohjonen i Echempard svesno idu na to da ostanu jedan za drugog stranci što je to više moguće.
No, bukvalno od prvog sekunda bilo je jasno da imamo posla sa ljudima koji jedu, spavaju, dišu i ušmrkuju free improv i da će ovaj koncert imati zaprepašćujuće malo praznih hodova i traženja. Delom je za to zaslužna Pohjonenova (za improv nekarakteristična) sklonost ka melodičnosti tako da je deo nastupa on proveo svirajući prijatne folk motive na svojoj harmonici. Razume se, opasnost ove ideje je u trivijalizaciji improvizatorskog procesa i svođenju istraživačkog i kreativnog napora na mlitavi džem sešn. Pohjonen (i pored toga što je bio obučen u suknju) je preveliki veteran da bi mu se tako nešto dogodilo, srećom, a Echempard, obučen u popularnu belu majicu na bretele, takozvanu siledžijku, se pokazao kao više nego ravnopravan partner.
Pohjonen i Echempard su sa puno autoriteta leteli unaokolo na krilima pomenutih folk motiva, Echempard prateći ih maštovitim ritmičkim i teksturalnim rešenjima, Pohjonen gazeći nogama svoje efekte i dajući muzici zdravu crtu psihodelije. Vrlo brzo pokazalo se da momci nisu zainteresovani za umivenu pseudofolk priču pa se i paleta zvukova raskalašno proširila. Echempard ima puno ukusa u tome kako tretira svoje kože, a pogotovo činele, ne dopuštajući sebi da upadne u zamku preterivanja čak i kada udara iz sve snage. Svaki udarac nalazi se na svom mestu, svaki rol je tamo gde treba, a to nije malo dostignuće imajući u obzir kuda se sve njegov muzički partner kretao. Pohjonen nas je i na svom prvom beogradskom koncertu oborio s nogu maštovitim korišćenjem svog glasa, elektronskih efekata i semplera, a dodatnih sedam godina rada su njegov muzički izraz istesale tako da je svo salo otpalo a zamenili su ga mišići.
Tako da je Pohjonen jednako impresivan i kada plete finu mrežu kristalno čistih akorda po vazduhu velike sale Doma omladine, ali i kada svoju harmoniku pretvori u grotlo kakvog razbesnelog vulkana i kada svaki udar prstima po dugmadi (naravno da on, kao i svaki pravi harmonikaš svira dugmetaru, barem polovičnu) proizvodi seizmičke potrese čiste, preteće buke. A udara je bilo poprilično. On i Echempard su kroz svoj neprekinuti nastup prošli trčeći iz užurbanih, brutalnih dijaloga u kojima je svaki zvuk dopušteno oružje, preko rokerski teških džemova, pa do prozračnih atmosferičnih momenata, svakom od ovoh segmenata dajući jednaku dozu uverljivosti i svrhovitosti. Večeras smo gledali muzičare koji se ne zamaraju teorijama, koncepcijama, žanrovima... Ni onime što veli akademija, niti onime što kaže ulica. Ni popom, ni klasikom, ni avangardom. Muzičare koji su kroz, do agresivnosti strastven nastup prikazali šta je to što bismo u nastupu opijenosti mogli prozvati totalnom muzikom. Lepom, groznom, opasnom, smešnom, ali u svakom momentu usredsređenom na suštinu zvuka, kompozicije, svrhe. Ono čemu smo večeras prisustvovali nije bila zabava već život. A to su već ozbiljne stvari.
Meho, jel znaš da se jedan od zvaničnika Opštine Inđija zove ALEN KRLJIĆ!
Ne, ali znam da se gradonačelnik Bijelog Polja zove Tarzan Milošević, a to je za nijansu luđe.
Evo da ne otvaram novu temu, da najavim ovde:
Festival
ADRIATICO MEDITERANEO – KLEZMER 07
Beogradska filharmonija 21 - 22 septembar
Poštovani,
Zadovoljstvo nam je da vas obavestimo da Ring Ring Promotions i Multikultivator, zajedno sa Arci, regijom Marke (Marche) iz Italije, Italijanskim institutom za kulturu, u okviru festivala "Adriatico Mediterraneo - Klezmer festival 2007", predstavljaju u Beogradu najzanimljivije umetnike italijanske regije Marche i neke od najzanimljivijih domaćih autora. Festival Adriatico Mediterraneo se održava ove godine u 4 zemlje, pored Italije i dvodnevnog festivala u Beogradu, koncerti ce biti održani u Splitu i Sarajevu.
Ulaz na sve koncerte je besplatan.
Program:
21.09. Beogradska filharmonija u 20.30 (petak)
Miona & Djuka + guests (Srbija)
Miona Babić glas i klavir, Dušan Djukić udaraljke i bubnjevi; Dušan Petrović saksofoni i flauta, Srđan Marković gitara
Nova domaća grupa, koju vodi Miona Babić, po obrazovanju klasična pijanistkinja, koja se ovde pojavljuje kao kompletan autor muzike i sugestivnih/ironičnih tekstova. Sa njom u timu je Dušan Đukić – Đuka, legendarni bubnjar jazz, rok i etno grupa, koji je nasao novi izazov u muzici mlade pijanistkinje. Gosti su Dule Petrović, član grupa Playboy, Dvojac Bez Komilara, Teget i jedan od najboljih domacih saksofonista, kao i mladi gitarista Srđan Marković. Njihova muzika izmiče kategorizaciji, punk, kabare, free songs, jazz, neparni ritmovi...
"Canti del Mediterraneo - per la pace tra i Popoli"
Giovanni Seneca Trio & Sabina Meyer (Italija)
Giovanni Seneca gitara, Michele Scipioni Klarineti, Eolo Taffi kontrabas,Sabina Meyer glas
"Canti del mediterraneo" je program zasnovan na popularnim pesmama Mediterana i originalnih kompozicija, Đovanija Seneke. Sve sto cujete je nekako poznato, mesavina narodne muzike, klasike i modernosti. Pesme su inspirisane razlicitim kulturama Mediterana i kao dijalog razlicitih naroda od Juzne Italije do Spanije, Severne Afrike, Grcke, do Balkana.
Giovanni Seneca je ostvario veliki broj produkcija, komponujuci i izvodeci muziku za filmove, pozoriste, kao i za reklame. Seneka je nastupao u brojnim pozoristima sam, sa triom ili sa orkestrom sirom Italije, Francuske, Izraela, Bosne i Hercegovine.
Sabina Meyer, specijalni gost na ovom koncertu je pevačica i kompozitor, koju je teško žanrovski klasifikovati. Sugestivnog glasa, velikih mogucnosti, ona je najbolja pevačica klezmera u Italiji. U svojoj muzici ona meša jazz, improvizaciju, elektroniku. 2003. je nastupila u Beogradu, na Ring Ring festivalu, sa svojom grupom Strixaluco.
22.09. Beogradska filharmonija u 20.30 (subota)
Boban Bjelić/Mileta Stanković (Srbija)
Boban Bjelić harmonika, Mileta Stanković violončelo
Jedan od vodecih domaćih harmonikaša, Boban Bjelić, vec nekoliko godina sarađuje sa Miletom Stankovicem na programu argenitske muzike (Piazzola...). Obojica su klasično obrazovani, sa širokim spektrom interesovanja od tanga do nove muzike. Bjelic je sa Borisom Kovacem i grupom Palinckx 2004 nastupio na Ring Ring festivalu, među ostalima.
"Giovanni Allevi "Sinfonia dell'Adriatico" (Italija)
Giovanni Allevi klavir
Giovanni Allevi, kompozitor i pijanista, u svom radu mesa evropsku klasičnu muzicku tradiciju sa najnovijim pop stilovima. On, dakle pronalazi sebe i u pozorišnim salama i na rok koncertima. Njegov nacin sviranja ucinio ga je poznatim od Italije, do Njujorka, gde su mu koncerti bili rasprodati. U Italiji je već izuzetno popularan, svakako najpoznatiji pijanista iz regije Marche. Kritika ga naziva "Italijanskim genijem" i "The Mozart of 2000".