ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

"Od Sezana do Pikasa, remek-dela galerije Volar"
Muzej Orsej, Pariz

Ambroaz Volar (1866-1939) je galerista koji je najviše uticao na razvoj moderne umetnosti. Zahvaljujući intuiciji, trgovačkom osećaju i smelosti, on je promenio tok likovne umetnosti pred kraj 19. veka. Volar je bio prvi galerista koji se usudio da izloži Van Gogova, Sezanova, Derenova i Ruoova dela. On je ohrabrio Majola i Renoara da se bave skulptorskim radom... On je posle čuvenog Jesenjeg salona 1905. godine otkupio sve slike fovista... On je organizovao izložbe Bonara, Gogena, Pikasa i finansirao monografije nepoznatih autora, čija imena danas predstavljaju osnovu modernog slikarstva.

Muzej Orsej je prikupio oko dve stotine slika, crteža, skulptura, keramika i knjiga koji su u jednom trenutku bili u Volarovoj galeriji. Izložba je podeljena na deset celina, označavajući odnos slavnog galeriste i tada nepoznatih umetnika. Prirodno, na početku su Sezan i Van Gog, a završava se njegovom saradnjom sa Pikasom.

Izložba je zanimljiva zbog celovitog prikaza genijalnosti i značaja Volara u stvaranju istorije umetnosti u njegovom trgovačkom radu. Medjutim, izložba nema značajnih dela, nego dela koja su od sporednog značaja za opus prikazanih majstora. Slabost izložbe je i muzeološki pristup vrlo klasičan i didaktičan, koji izložbu čini nedinamičnom.


Deren "Londonski kej"
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg249.imageshack.us%2Fimg249%2F8845%2Fderainlondreslequaiht1.jpg&hash=e3140f43c6be8223a65c157831bcb1628eabc36e)

wow, svaka cast Orseju, bila sam tamo dva puta i cini mi se da bih mogla citav zivot tamo da odlazim, nikad mi ne bi dojadio...

ne znam da li je jos uvek ta postavka, ali u janurau je bila izlozena zavidna kolekcija art nouveau namestaja i ukrasa.

poslednja izlozba na kojoj sam ja bila je Picasso u Novom Sadu, i deo te izlozbe koji je u Beogradu, u Institutu Servantes.

http://www.artmagazin.co.yu/index.php?option=com_content&task=view&id=493&Itemid=35

ja sam samo jednom bio u Orseju.

Pierre et Gilles, Double je
1976 – 2007
Jeu de Paume, Paris

Izložba "Dvostruko ja" prikazuje 120 radove fotografskog para, čiji stil već dve decenije utiče na reklame, modnu fotografiju i foto-ilustraciju. Njihov svet lažnih srceparatelja i usmerene patetike, inspirisan je prikazima nadriumetničkih dela čiji je glavna vrednost da potsećaju na umetnost. Obično, ta se dela zovu "kič". Pjer i Žil su uspeli da takvim kompozicijama daju visoku teatralnost, hladnu estetizaciju i, što je najvažnije, utisak poetičnosti. Svaka fotografija se radi u posebno načinjenom studijskom dekoru, a potome se doradjuje, retušira, oslikava i ubacuje u teški ram od drveta sa lažnom pozlatom.

Sva njihova dela sadrže koncept zasnovan na povratnoj sprezi umetnosti i kiča, trudeći se da na taj način prevazidju šarenilo imitacije. Pjer i Žil zasnivaju svoj rad na pretpostavci da gledalac dobro poznaje pravu umetnost kao i kič, te kroz estetizaciju i simboliku, žele da ukažu na složenost ljudskog stvaralaštva i odnose elitističkog i narodskog. Sasvim prirodno, proizvod je dramatičan i stilizovan kič, hladnog i pretencioznog pristupa. Pjer i Žil su se upoznali pre više od 30 godina i vrlo brzo postali, ne samo ljubavni par, nego i umetnički tandem. Njihov čudni svet uglancanog kiča doživeo je veliku popularnost tokom osme decenije, a krajem 90-ih godina, slava im je izašla van granica Francuske. Izlagali su u najvećim galerijama na svih pet kontinenata, a njihov stil je postao ne samo prepoznatljiv, nego i vrlo prodavljiv.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg175.imageshack.us%2Fimg175%2F630%2Fpegro0.jpg&hash=356b355e6852ccea300b84ce8494aa6ad6a824ba)

Politikin Zabavnik u MPU

Izložba radova ilustratora "Politikinog Zabavnika", od osnivanja tog nedeljnika 1939. godine, biće otvorena u četvrtak 23. avgusta u Muzeju primenjene umetnosti.

Prema rečima autora izložbe, kustosa MPU Slobodana Jovanovića "Politikin Zabavnik" je jedinstven časopis na našim prostorima ne samo po dugovečnosti, već i po tome što se razlikuje od ostalih magazina slične orijentacije po univerzalnom pristupu temama iz raznih oblasti, od naučnih i istorijskih priča, do domaćih i stranih stripova i ilustracija.

Jovanović smatra da je "Zabavnik odavno zauzeo počasno mesto u pop kulturi Srbije i Jugoslavije".

Na izložbi će biti predstavljeni radovi 104 umetnika, sa 367 radova, koji su radili ilustracije, karikature i stripove za "Zabavnik.

Pre Drugog svetskog rata u "Zabavniku" stvaraju ruski emigranti Đorđe Lobačev i Vladimir Žedrinski.

U posleratnom periodu to su Ratomir Ruvarac, Božidar Veselinović, Brana Jovanović, a poslednjih dvadesetak godina Dobrosav Bob Živković, Rastko Ćirić, Aleksa Gajić Boban Savić Geto, Darko Grkinić, Silva Vujović i mnogi drugi.

Bilo da su radili ilustracije, karikature ili stripove u tehnikama tempere, akvarela, tuša, kolaža ili digitalno, svaki od umetnika predstavljen na izložbi ,,Ilustratori Politikinog Zabavnika" dao je poseban pečat duhu ,,Politikinog Zabavnika".

(B92)

e uđavola, za ovo sam znao i pre nego što je otvoreno, a uspeo sam da nekako smetnem s uma više puta...

ako je još uvek otvorena, jeste l' za neku grupnu posetu?

mislim da je otvoreno do nekog septembra, nisam sigurna kog... prva nedelja, tako nesto

Quote from: "malisha"mislim da je otvoreno do nekog septembra, nisam sigurna kog... prva nedelja, tako nesto

Do 20. septembra. Steta sto nije otvoreno do 30. septembra da mogu ljudi koji dolaze na salon stripa da vide izlozbu.

ako ne lupaju po prstima, islikaću :)

kad je salon stripa (neupucena..)  :lol:

Malisha, Malisha...

PETI MEĐUNARODNI SALON STRIPA
27-30. septembar 2007.
SKC BEOGRAD

Quote from: "Cornelius"Malisha, Malisha...

PETI MEĐUNARODNI SALON STRIPA
27-30. septembar 2007.
SKC BEOGRAD

:oops:  :oops:  :oops:  stidim se....  :cry:
hvala  :!:

Quote from: "Cornelius"...Pjer i Žil su se upoznali pre više od 30 godina i vrlo brzo postali, ne samo ljubavni par, nego i umetnički tandem....

:shock: eh svasta
nedavno sam citala nesto o njima, ne znam kako mi je ovaj podatak promakao... i kako sama nisam na to ni pomislila. i zapravo, zasto je to uopste bitno?
ali, radovi su im stvarno super  :)

"Sergio Toppi"
Galerie Maghen
Pariz

Serdjo Topi je verovatno jedan od najvećih živih strip majstora. Njegov svet je istovremeno realističan i oniričan. Svoju karijeru je započeo kao ilustrator, a od sredine 60-ih crta i stripove. Njegov grafizam, posebno crno-beli, odvaja ga od ostalih strip majstora. Sigurna i gipka linija, vrlo fine šrafure, bogatstvo detalja, autentičnost likova, onirčnost pejzaža i odlična figurativna naracija, čine samo deo njegovog izraza. Posebna pažnja je posvećena zstetici table, koja je nalik Hogartovim stremljenjima, istovremeno narativna, ali i sa željom da bude komponovana kao slikarsko platno.

Pored stotinak izloženih tabli, ilustracija i crteža, posetioci su mogli i da se upoznaju lično sa Maestom, koji je posebno za ovu priliku došao u Pariz. Posebno zadovoljstvo je bilo kada se sasvim slučajno na otvaranju pojavio Lorenzo Mattotti, takodje italijanski majstor i jedan od značajnih inovatora 9. umetnosti.


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg267.imageshack.us%2Fimg267%2F3258%2Ftoppi1au8.jpg&hash=5a04cf139aec47f37d656ae6e0d93e9d84ed9ac4)

Ovogodišnji pariski Medjunarodni salon savremene umetnosti FIAC okupio je krajem oktobra 179 izlagača iz 23 zemlje. Manifestacija je zbog veličine podeljena u tri dela. Dvorište muzeja Louvre kolekcionarima je  ponudilo dela mladjih autora koja mogu da se smatraju za nova kretanja. Park Tuileries dao je mogućnost ljubiteljima umetnosti da vide velike statue i instalacije u slobodnom prostoru, dok se najvažniji deo odvijao pod staklenom kupolom Grand Palaisa.

Iako je FIAC ove godine ostao bez velikih imena kao što su njujorška galerija Barbara Gladstone i londonska galerija Sadie Coles, pojavila su se druga imena. Najvažniji galeristi uložili su dosta napora i izneli su dela visokog kvaliteta, tako da je ovogodišnji nivo viši nego prošle godine, posebno u načinu izlaganja i konceptima štandova. Berlinska galerija Arndt & Partner konstruisala je svoj štand oko jednog jedinog platna ruskog majstora Erika Boulatova. Slično je i Anne de Villepoix postavila čitav štand oko instalacije Kadera Attie, frižidera i ogledala koji evociraju "skyline" američkog grada. Strane galerije nisu došle sa trećerazrednim delima namenjenim malom francuskom tržištu, nego su računali na planetarni domet oživelog FIAC-a. Kod svih učesnika salona, mogla je da se vidi želja za održavanjem nivoa koji je postignut u zadnjih nekoliko godina, posle  dugog perioda ispunjenog problemima.

Većina stručnjaka se slaže da je ovogodišnji FIAC, po svojoj svežini i zrelosti, ostavio daleko iza sebe londonski salon (Frieze) i stao rame uz rame sa bazelskim salonom, apsolutnom referencom na tržištu savremene i moderne umotnosti. Bazelski salon, zbog švajcarskog poreskog sistema, ostaje i dalje najveća berza moderne i savremene umetnosti. Inače, mesto najvećeg biznisa u savremenoj i modernoj umetnosti, nalazi se u SAD-u, jer su Amerikanci uvek bili više okrenuti savremenicima, nego prošlosti. Iza njih se nalazi Velika Britanija, a na trećem mestu, znatno ispred Evrope, našla se Kina.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg112.imageshack.us%2Fimg112%2F9315%2Ffiacfoto4copiele2.jpg&hash=a510c9650fa5dd9b71653ec776bbf93a0b6659a7)

Design contre design
Grand Palais, Paris

Dva veka dizajna, od početka industrijske revolucije (1770) do danas, prikazani su kroz duhovit i zanimljiv pristup. Za razliku od izložbe dizajna postavljene 1993. godine na istom mestu, i njenog edukativnog pristupa, "Dizajn protiv dizajna" je krenuo drugim putem. Istorijska perspektiva koja opterećuje svako razmišljanje, postala  je toliko složena da joj se izgubilo značenje. Izbegavajući čas iz istorije umetnosti, izložba se ne obazire na hronologiju, škole i geografiju, nego zadržava samo ključne teme – oblik predmeta, kontekst stvaranja i uticaj arhitekture. Izbrisana je razlika izmedju čistog dizajna, primenjene umetnosti, zanatstva i arhitekture. Težište je stavljeno na rušenje akademskih granica. Izložba započinje kroz približavanje predmeta čudnih oblika, razmatranjem pravih, zakrivljenih i proizvoljnih linija.
Druga tema dotiče uticaje sredine na stvaranje - biljni, životinjski i ljudski elementi. Tema posvećena arhitektonskom pristupu primenjenom na upotrebne predmete, prikazuje tri monumentalne celine koje dominiraju izložbom. Sklad celina koje je zamislio komesar izložbe Jean-Louis Gaillemin, na vrlo originalan način ostvario je Hubert Le Gall. Njegova scenografija se poigrava sa senkama i prosvetljavanjima, intimnim ambijentima i monumentalnim kompozicijama. Postavka nema klasičan pristup i  posetilac neće u sećanju zadržati didaktičku stranu.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg150.imageshack.us%2Fimg150%2F9625%2F18920128dv4.jpg&hash=aecc3781ae2b11636b24cc7d1e9405cb02b7a8a0)

Giuseppe Arcimboldo (1526-1593)
Palata "Luksemburg", Pariz

Poznat po antropomorfnim kompozicijama koje od voca, povrca, biljaka, zivotinja i predmeta sacinjavaju alegorijske portrete. Sylvia Ferino, kustos italijanskog renesansnog slikarstva beckog Kunsthistorisches Museum napravila je u pariskoj palati "Luksemburg" prvu izlozbu posvecenu u potpunosti ovom umetniku, otkrivajuci nepoznate strane velikog majstora – klasicni portreti, scenografski i kostimografski projekti za habsburski dvor...

Vise o izlozbi na sledecoj adresi: http://www.balkanmagazin.net/Kolumna/97d425b2-ff6b-4082-972b-d4e9e0e598a6/default.aspx

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg505.imageshack.us%2Fimg505%2F300%2Farcimboldozc6.jpg&hash=cf6c384e9a715eecd1e7edde10820c013437c83a)

Bio sam u Magacinu,povodom izlozbe Poslednja pobuna  30 godina nju vejva i panka u Beogradu",ima zanimljivih fotografija,mada ne bas veliki broj.Narocito su mi bile zanimljive fotke mladjanog Tonija Montana i jedna u kojoj pauk odnosi milicijskog ficu :lol: .Takodje se moze videti i fotokopija iz milicijske evidencije o oduzetim predmetima (fanzini,bezdevi,publikacije,fotka sa nacrtanim kukastim krstovima na grudima neke ribe)od Gvide Obradovica.

http://www.b92.net/kultura/izlozbe/vesti.php?nav_id=273478

Jel' moze neko od ovdasnjih Bg-djana, ako je slucajno ufotografisao koju od izlozenih fotki za licnu kolekciju i/ili (zlo)upotrebu, da nesto od toga postavi i na ovom mjestu, pa da i mi ostali, Distancirani&Translatirani, shmeknemo nesto od postavke tako dokumentovanog jedinog masovnijeg i autenticnog Kreativnog Ekscesa&Eksperimenta na Brdovitom (a koji je, sto se tice aspekata ekspresivnosti njegovih protagonista, u cijelosti bio multi-medijski iskariran), necega sto je mnogima od nas najdoslovnije mijenjalo i/ili daljnje trasiralo Zivote?
Unaprijed zahvalan, i to beskrajno...

Pa sto ne pricate...

http://www.popboks.com/galerija/main.php?g2_itemId=11767&g2_page=1&g2_navId=x89b900df

***

La Serbie à Paris
Bourse de Commerce

Izmedju "izložbe" i trgovačke manifestacije. Ispod kupole stare pariske Berze, Srbija je montirala seriju fotografija, prikazujući umetničko i duhovno blago otadžbine, a pogotovo potencijal onoga što možemo da punudimo stranim turistima. Pored manastira, Lepenskog vira, Guče, Mokre gore, mesto su našli i strip crtači. Izložene su po četiri reprodukcije/table četiri autora: Aleksa Gajić, Zoran Janjetov, Dražen Kovačević i M.M. Brada. Da prolaznici ne bi otišli punih očiju i praznih korpi, postavljeni su neki simpatični ormarići i u njih je stavljen med, slatko, vezovi i pirotski ćilimovi. Nije bilo kobaja. U sredini se našao bife sa ponudom rakije - za popiti i za poneti. Tako se ja sa izložbe kući vratih sa flašom Stare sokolove šljivovice. Da se nadje. Pala temperatura ispod nule, pa će valjati da se čovek okrepi i ugreje srpskom mudrošću i kulturom.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg227.imageshack.us%2Fimg227%2F4432%2Fboursemk6.jpg&hash=1bb0389a1405752a9e613e97bbb2812a9b57f852)

Quote from: "David"Pa sto ne pricate...

http://www.popboks.com/galerija/main.php?g2_itemId=11767&g2_page=1&g2_navId=x89b900df

***

FENOMENI
Suočavanje sa srpskom rok-mitologijom
Povodom izložbe ,,Poslednja pobuna", fotografije Goranke Matić, Magacin u Kraljevića Marka 4

Odavno je jasno da kad je u pitanju popularna kultura u Srbiji ne postoji pouzdan akademski okvir u kome bi se kretalo prilikom njenog tumačenja. To je posebno interesantno kad se pogleda teren popularne muzike, koji pruža toliko bogatstvo mogućih socijalnih značenja i njihovih tumačenja, i razotkriva tokove u kojima se realno kreće ovo društvo. Umesto promišljanja, i ovde se dešava da ni bližu ni dalju prošlost ne možemo da sagledamo u drugačijim kategorijama od mitoloških. Tako je i sa istorijom lokalnog rokenrola – sa jedne strane je divno što je ,,novi talas" postao deo mitologije, kako ovdašnje rok-scene, tako i cele kulture... sa druge strane, visokim zahtevima koje je pred sebe postavljao svesni deo te scene nikako ne odgovara banalna idolatrija.

,,Poslednja pobuna: 30 godina nju vejva i panka u Beogradu" jeste serija dešavanja u realizaciji Doma omladine Beograda, započeta u januaru 2007, a kojima je zajednički zadatak da pomognu prepoznavanju pomenutog zbivanja i njegove zaostavštine kao procesa koji je uneo novu estetiku i moralne zahteve u našu kulturu. Na užas nekih aktera, moram da tvrdim kako je ono što je novi talas ostavio za sobom sada sigurno deo opšteg obrazovanja na ovim prostorima, a da su grupe nastale u tom periodu mnogo više od običnih pop-grupa.

Njihova posebna uloga u istoriji naše rok-muzike bila je u tome što su neke prepoznatljive ovdašnje gradske motive konačno pretvorili u autentičan rokenrol izraz. Za razliku od prethodne rok-generacije, koja je kroz obrade stranih pesama donela kod nas istinski rokenrol impuls i prvi put ga oživela na našem terenu, ovaj naraštaj je sebi dao zadatak da izmisli srpski rok-jezik, i na muzičkom i na simboličkom planu, kao i na nivou imidža. Razmere kulturne revolucije koju su tako izveli bile su ogromne, prosto zato što je na taj način srpski izašao u veliki pop-svet, postavši deo porodice jezika na kojima je rokenrol kao iskustvo moguć.

Posle toga više se nije moglo nazad.

Budan grad

Paradigma koja se krije u novom talasu i njegov odnos prema ostatku pop-produkcije kod nas nije daleko od crnog talasa u našem filmu – u vreme kad se nije moglo drugačije govoriti o realnoj društvenoj zbilji, metaforični jezik kroz koju se istina probijala bio je dragocen. Teško je sad objasniti da je novi talas u stvari uspeo da ovu jezičku kamuflažu istanji do nivoa obične paučine, iza koje se realnost jasno videla... i da je to u stvari bio revolucionaran čin. Koliko je prethodna generacija uspela da uvede simboličke jezičke oblike pobune u našu kulturu, toliko u vreme novog talasa više niko nije imao previše strpljenja da trpi nikakvo odlaganje neophodne promene.

Ključno pitanje je zašto niko više nije imao strpljenja? Meni lično se čini da smo sedamdesetih bili okruženi jednom takvom sveprožimućom lažnošću, društvenim statusom kvo izmišljenim da korumpira najšire slojeve, da je prosto prirodna reakcija zdrave gradske omladine morala da bude odbacivanje. Beograd je još od kraja šezdesetih u skokovima hvatao korak sa svetom, i ništa što se tamo negde napolju dešavalo više nije moglo da prođe neprimećeno, a onda se samo po sebi nametalo i poređenje sa situacijom kod nas. U svoja rana hipi vremena ovaj grad je postao opet grad sa mestom na mapi sveta i više nije bilo povratka na direktivne kulturne obrasce, koje su budući zločinci svejedno promovisali kao mejnstrim, sve dok od njih mnogo kasnije nije ostala samo sramota.

Ako ste slučajno prošle godine pogledali rekonstruisani film Jovana Jovanovića ,,Mlad i zdrav kao ruža", mogli ste jasno da osetite titraj rokenrola u svakoj njegovoj sekvenci – štaviše, siguran sam da nije pogrešno reći da je ovo film o rokenrolu, mada se on ne pojavljuje u njemu. Baš njegova eksplicitna zvučna odsutnost, a prisutnost u svakom prizoru i posebno dinamično iskidanom ritmu naracije, otvara nam jedan ogroman mogući Beograd. Makar 1971. u njemu postojala samo jedna dobra diskoteka i jedan moderan hotel, to nije bilo važno, jer je ono što se dešavalo u glavama ljudi bilo veliko. Ovaj film je najbolja zabeleška o ritmu jednog velikog grada, iz koga je iznikao današnji grad, te izgubljena kopča između crnog talasa u filmu i autentičnog domaćeg rokenrola u nastajanju.

Filmsko delo je bilo zabranjeno, iz danas zaboravljenih i sasvim nevažnih razloga, više se o njemu čulo nego što je bilo ljudi koji su ga videli. Međutim, skoro deceniju kasnije, njegova osnovna poruka izrečena modernim medijskim jezikom provukla se kao poruka nekih novotalasnih pesama: to je to prikazivanje laži u kojoj se živelo. Od svih grupa, grupa Šarlo Akrobata je ovome došla najbliže kad je snimila ,,Ljubavnu pesmu", čiji je tekst posvećen neobuzdanom zadovoljstvu koje oseća vlasnik stojadina dok se prepušta nedeljnom pranju svojih kola. Motiv vrlo strašne laži u kojoj se živi i na koju pristaju ljudi svuda okolo bila je glavna tematska linija koja je povezivala sve bendove na sceni međusobno, ali i sa grupama iz sveta.

Uzalud me budiš u pola pet

Kad gledate fotografije Goranke Matić izložene u Magacinu u Kraljevića Marka 4, vi imate veliku priliku da ne vidite nostalgiju. Njoj nema mesta u ovakvoj postavci koja puca od života i nadahnjuje samim atraktivnim izgledom i pozama ljudi koji su zabeleženih kao akteri jedne kulturne scene, kojoj je muzika bila samo okosnica. I zbilja, u to vreme je publika bila jednako važna kao i bilo koji član grupe na sceni – štaviše, mada se elitizam duha podrazumevao, elitizam muzičarske veštine je bio prezren. Kao što je jednom prilikom Uroš Đurić ispravno natuknuo: ,,Tad se u grad dolazilo da se donese svoj fazon, a ne da se pokupi neki". Ovo pretvaranje potrebe za samoizražavanjem u ključni kredo cele scene – najvažnije je njeno dostignuće u apsolutnom smislu i osnova pobunjeničke zaostavštine, koja se ne miri ni sa jednim postojećim sistemom. I to se vidi sa svake izložene fotografije.

Naš napor da dokumentujemo scenu i prikažemo je kroz artefakte samo donekle ide ka ovim vizuelnim uspomenama i onim što one otkrivaju iz do sada neprepoznate istorije grada. Već i sam način izlaganja neuokvirenih fotografija, koje su bile izložene kao film što se još uvek radi, ili kao strip na zidu, govori o tome da smo hteli da izbegnemo okoštavanje koje iskustvo ove scene ne trpi. Trud da nađemo i predstavimo dokumenta koja govore o svakodnevici policijske prismotre tadašnje muzičke scene (soba sa grafičkim materijalima Gvida Obradovića) bio je usmeren ka rekonstruisanju realnih okolnosti u kojima je ona obitavala. Išli smo toliko daleko u ovome da smo, malo ozbiljno, a malo šaljivo, izbor posluženja na otvaranju koncipirali kao izbor robe široke potrošnje pre 1980. – od ,,knjaza miloša" i ,,radenske", preko vinjaka, do čokoladnih bananica i bobi-štapića – sve sa namerom da verno predstavimo atmosferu perioda.

Koliko je ovaj deo naše istorije još neprepoznat, mislim da najviše govori sama činjenica da je ova postavka bila u stvari prva izložba fotografija Goranke Matić iz ovog perioda. Ako imate u vidu to da je ona svoje nedvosmisleno priznato umetničko ime napravila upravo kao učesnik scene o kojoj govorimo, tim je neobičnije da se niko nikad nije zainteresovao i upriličio ovakav presek njene dokumentacije (čija je ovo tek možda jedna desetina), od koje je i ono što smo predstavili najvećim delom prvi put izloženo javnom pogledu.

Na neki način i sama Goranka Matić kao i svi na otvaranju prisutni predstavnici vremena koje je bilo zabeleženo na zidovima izložbenog prostora funkcionisali su i kao eksponati, okrenuti mlađoj publici, ka kojoj je cela ova rekapitulativna avantura ponajviše usmerena. Na majskim tribinama sa akterima ove scene u Domu omladine prosto je dirljivo bilo pratiti pitanja koja su postavljali oni koji se tog vremena ne mogu sećati – u stvari, njihova pitanja nisu toliko ni bila bitna, koliko potreba da nađu referentni okvir u kome bi se sami kretali, neku vrste svoje preteče koja bi im funkcionisala kao primer. U tome i jeste osnovni razlog bavljenja ovom temom danas – uspostavljanje žive referentne tačke od koje se može krenuti dalje, posebno ako tražimo korene moderne građanske kulture u našoj sredini.

Poslednje buđenje

Konačno, i ime projekta ,,Poslednja pobuna" nastavlja se na tradiciju provokacije, koju je novi talas pretvorio u deo naše opštepriznate moderne kulturne baštine. Izvor imena je Koja, a poruka je jasna: ova pobuna je bila poslednja pobuna vredna pažnje i ona je omogućila sve ostale pobunjeničke glasove koji su došli posle nje. Ako se sa ovim ne slažete i ako vas možda ovakva konstatacija vređa, onda je to pravi razlog da učinite nešto po tom pitanju. A sasvim sigurno je poslednji čas.

Autor je odgovorni urednik Doma omladine Beograda

Dragan Ambrozić

Otvorena izložba specijalnih filmskih efekata u Magacinu


Prostor "Magacin u Kraljevića Marka" noćas je bio ispunjen mladom publikom koja je došla da vidi otvaranje izložbe umetničke grupe "Med skvirel", specijalizovane za izradu filmskih efekata.

"Med Skvirel" predvodi Sendi Kumalakanta, autor maske turskog đavola u "Šejtanovom ratniku", a ostali članovi grupe su Beca i Lana Rakanović, Vukašin Popović, Vladimir Stanojević i Darko Ilijevski. Njihova izložba pod nazivom "Iza kamere" trajaće do 28. decembra.
Posetioci su mogli da vide statične, hodajuće i interaktivne eksponate, a cilj njihovog izlaganja bio je da se ljubiteljima filma pokaže kako specijalni efekti funkcionišu, i da su umeća domaćih stručnjaka u toj oblasti dosegla svetske standarde.
Izložba je bila u ključu fantastike i horora; publika je mogla da vidi lutke, na primer vampira i poluraspadnutih kostura, a naokolo su šetali "živi" eksponati: bolničarka sa spečenim licem i udovima, i zombi pod kapuljačom koji je nosio rukavicu u obliku glave demona.
U posebnoj prostoriji, ograđenoj bodljikavom žicom, jedna devojka, okačena o sajlu, demonstrirala je hodanje po zidu, a sve vreme blještalo je stroboskopsko svetlo.
Interaktivni efekti - koje je svaki posetilac mogao da isproba - uključivali su krvarenja i nadimanja grudnog koša, pulsiranje izvađenog srca iz filma "Šejtanov ratnik", kao i lomljenje ruke.
Jedna od maketa grudnih koševa služila je za simulaciju naduvavanja vena - gotovo do pucanja. Efekat se proizvodi tako što se u skulpturu uz pomoć šprica i plastične cevi upumpa vazduh.
Publika je mogla da vidi minijaturu koja je u epilogu "Šejtanovog ratnika" dočaravala hram iz dubina pakla, opasan potokom lave.
Predstavljeno je i specijalno kućište kućnog računara - obogaćeno motivima iz serijala filmova i video igara "Osmi putnik/Tuđin protiv Predatora" (Alien Versus Predator) koje će se naći na naslovnici magazina "Svet kompjutera" za broj iz januara 2008. godine.
Grupa "Med skvirel" izložila je, pored svojih slika, grafika i skica izložila i fotografije sa drugih manifestacija na kojim je učestvovala: nedavno završene konvencije ljubitelja fantastike "Beokon" i šampionata u bodi artu, koji je održan u novembru.
Saradnici radionice su kostimograf Magdalena Klasnja i scenograf Ilija Višnjić, a gost izložbe je Filip Acović, student režije, koji je izložio dizajne iz svojih projekata.

...sinoć sam posetio gorepomenutu izložbu - prikazano je zanimljivo i umešno izvedeno, ali u samom podrumu Magacina je xxx spooky a i vrlo ledeno... moja zamerka se odnosi na činjenicu da postavka ne sadrži gotovo nikakve odrednice, a za to nije bio potreban nekakav poseban trud...

Mnoštvo izložbi je organizovano u Versaju, ali ni jedna nije imala Veliki Apartman Luja XIV za scenografiju. Zato je izložba "Kada je Versaj bio ukrašen srebrom" posebna već u samom pristupu. 1682. godine Kralj Sunce ukrasio je svoje prostorije nameštajem od srebra. Čitava državna rezerva srebra, oko 20 tona, bila je data najboljim juvelirima, da načine dve stotine komada nameštaja i upotrebnih predmeta. Stolovi od 350 kilograma, sofe od 250 kilograma, ogledala od 425 kilograma, posude za hladjenje flaša od 400 kilograma, dok je balustrada koja je okruživala kraljev krevet težila čitavu tonu srebra. Nažalost, da bi finansirao rat, Luj XIV je 1689. morao da žrtvuje svoj nameštaj, te se o njemu zna samo na osnovu dokumenata. Da bi se posetiocima približio utisak koji su imali kralj i dvorjani, sa različitih evropskih dvorova pozajmljeno je dve stotine komada nameštaja i ogromnih ukrasnih predmeta od srebra, što predstavlja više od tri četvrtine do danas sačuvanog srebrnog nameštaja uopšte.

Više o izložbi ovde: http://www.balkanmagazin.net/Kolumna/6dd01e72-77be-4e55-a92e-ae2d54b9e8a8/default.aspx

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg502.imageshack.us%2Fimg502%2F1132%2Fv4xh1.jpg&hash=12bc56b2eb81ec18f873ae8bf8a548084f979e25)

30 godina nju vejva u Beogradu – II deo

U četvrtak, 20. marta, u beogradskom izložbenom prostoru Magacin biće otvorena izložba Poslednja pobuna II, povodom 30 godina nju vejva u Beogradu.

U drugom nastavku izložbe grafičkog materijala (plakati, fanzini, isečci iz štampe, ulaznice...) okrećemo se likovnoj zaostavštini nju vejva, proizvodima samih aktera muzičke scene - članova grupa, autora fanzina i plakata, navodi organizator akcije - Dom omladine Beograda.

Poslednja pobuna II sledi nakon Poslednje pobune I - izložbe fotografija Goranke Matić održane prošlog decembra.

Pre toga je prošlog proleća u DOB-u održan serijal tribina sa učesnicima kao što su Srđan Đile Marković, Cane Kostić, Branko Rosić Rosa, Slobodan Konjović, Momčilo Rajin, Koja i Nebojša Pajkić, koji su govorili o različitim aspektima domaćeg panka i novog talasa.

Umesto umetničkog pogleda na scenu, izložba se ovaj put bavi njenim artefaktima.

Izložba u Magacinu (Kraljevića Marka 4) biće otvorena od 20. marta do 3. aprila 2008. godine.

Pariska izložba "Vlaminck, instinkt zveri" okupila je u Muzeju Luksemburg, prvi put posle pola veka, sedamdeset platna i dvadesetak keramika pariskog majstora iz njegovog najplodnijeg perioda, 1900. do 1915. godine. Dela pozajmljena iz 25 muzeja sa više kontinenata, prikazana su hronološki, ukazujući na dva najvažnija Vlaminckova perioda - fovistički i sezanovski. Izložba započinje nesigurnim platnima u moneovskom stilu, iz vremena kada se Vlaminck slikarstvom bavio samo iz strasti. Naime, u dvadesetoj godini, on je već bio oženjen i imao je dvoje dece. Da bi izdržavao porodicu, on je morao da daje časove violine, da svira na zabavama, da vozi biciklističke trke za novac i da učestvuje na veslačkim regatama. Slučajni susret 1900. godine sa Andréom Derainom, promenio je njegov život. U zajednički iznajmljenom ateljeu, oni su počeli da istražuju izražavanje bojom. Uprkos nepoznavanju osnovnih tehnika i načela slikarstva, Vlaminck je odbijao da uzima časove crtanja, strahujući da mu edukacija ne ošteti senzibilitet. Tako, on skoro nikada nije radio pripremne crteže, nego je čistim bojama iz tube slikao neposredno na platnu. Vlaminck je radio brzo, tražio intenzitet osećanja koji je na njega ostavila scena i dovodio kolorit do paroksizma, postavljajući osnove onoga što će biti nazvano fovizmom.

Više o izložbi: http://www.balkanmagazin.net/kolumna/izlozbe/vlaminck__nezan_i_silovit_varvarin.xhtml

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg176.imageshack.us%2Fimg176%2F9863%2Fv2ajg6.jpg&hash=c4bf1ab9e3bb6ae8d81ba41be55eaebc61a5ab57)

Izložba "Promenada" u okviru tradicionalne manifestacije "Monumenta" (7. maj - 15. jun) prikazuje samo jedno delo. Ove godine, izložba na 13,5 hiljada kvadratnih metara, sastoji se od pet čeličnih ploča debljine 13 cm, visine 17 metara i širine 4 metara. Postavljene uspravno na razmaku od 28 metara, ove ploče teške po 75 tona nisu pravilnog oblika, nego su iskošene za 1,69° prema prema jednoj od ivica.Ulaskom na izložbu, posetilac vidi kompoziciju sa strane, imajući utisak potpune praznine. Čelični monoliti debljine 13 cm, gube se u gigantskom prostoru Grand Palaisa. Tek odlaskom do prvog monolita, posetilac sagledava čitavu instalaciju.

Više o izložbi: http://www.balkanmagazin.net/kolumna/izlozbe/celicni_pejzaz.xhtml

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg174.imageshack.us%2Fimg174%2F9684%2Fserra6vi9.jpg&hash=2b3ff0b130f9f0f625ffcefbcf5da0db7ccaa7e4)

Smatrana za večitu strankinju u Francuskoj, optuživana za preljubu, vidjena kao rasipnica i nazvana "Madam Deficit", optužena za izdaju i giljotinirana posle Revolucije, Marie-Antoinette (1755-1793), kraljica, žena Louisa XVI, izazivala je kontroverzna osećanja kako za života, tako i dva stoleća posle smrti. Pariski muzej Grand Palais posvetio joj je veliku izložbu trudeći se da izbegne sva preterana vidjenja. Oslonivši se na "istorijske činjenice", izložba je okupila tri stotine umetničkih dela, većinom iz Luvra i Versaja, želeći da osvetli manje poznate strane kraljičinog života. "Izložba pokušava, neostrašćeno, da ispripoveda jedan život, proizvod dvora, koji će pokušati da ostvari više slobode, a onda će biti nenadno slomljen sudbinom", kaže Xavier Salmon, komesar izložbe. Po rečima Pierre Arizzoli-Clementela, drugog komesara manifestacije, u pitanju je "umetnička izložba o ukusu jedne kraljice koja je živela u trenutku kada je francuska umetnost bila na svom vrhuncu".

Vise o izlozbi: http://www.balkanmagazin.net/kolumna/izlozbe/marieantoinette_infantilna_i_narcisoidna_kraljica.xhtml

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg165.imageshack.us%2Fimg165%2F322%2Fmavlbmv7.jpg&hash=01c8d49be11cd305220aea05a1a8240852517a5b)

Izložba 20 reprodukcija tabli iz novog Smudjinog albuma. Izložba je organizovana u bašti Muzeja Monmartra. Sve je uradjeno s-brda-s-dola, bez ikakvog smisla i reda, tek da se nasade po bašči table albuma čija se radnja dogadja na Monmartru. Relativno besmisleno.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg76.imageshack.us%2Fimg76%2F8096%2Fsmudjaexpoaf5.jpg&hash=2ed4dcf16fbb8cf98d94719abc2eb46ec1e171ca)

"Postoje slikari koji su živeli tako snažno, da njihovo slikarstvo možemo da objasnimo u svetlu njihovih života i da im damo psihološko objašnjenje", kaže Maria Pia Mannini, komesar pariske izložbe "Filippo i Filippino Lippi" i direktorka gradskog muzeja toskanskog grada Pratoa. Filippo Lippi (Firenca, 1406 - Spolet, 1469), jedan je od najvećih slikara Quattrocenta koji je radio u Toskani i retko bio prikazivan van Italije. Izložba u veličanstvenom prostoru Palate Luksemburg, pokraj Senata, posvećena Filippu i njegovom sinu Filippinu (Prato, 1457 - Firenca,1504) okupila je pedesetak crteža, grafika, skulptura, keramika, freski i slika radjenih temperom na drvetu, 14. do 16. veka, od kojih većina nikada nije napuštala Italiju. Dela su, uglavnom, pozajmljena iz Palazzo Pretorio, gradskog muzeja grada Pratoa. Tako, ova izložba omogućava, ne samo, da se vidi rad oca i sina Lippija, nego i njihov uticaj na novi stil, Renesansu i "manijerizam", koji su nastavili njihovi najbliži saradnici Fra Diamante i Domenico di Zanobi, a kasnije razvili i drugi majstori: Botticelli, Tommaso di Piero, Luca Signorelli, Zanobi Poggini, Raffaellino del Garbo...

Ko voli Quattrocento, ima ceo tekst u Balkan magazinu:
http://www.balkanmagazin.net/kolumna/slikarstvo/na_razmedji_gotike_i_renesanse.xhtml (http://www.balkanmagazin.net/kolumna/slikarstvo/na_razmedji_gotike_i_renesanse.xhtml)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg44.imageshack.us%2Fimg44%2F6514%2Fnativigr.jpg&hash=d56a56147fecb3b382fe729240c37555ece0c1ec)

U Parizu se održava izuzetna retrospektivna izložba Kandinskog koja, na jednostavan način, omogućava lep presek kroz više stvaralačkih faza ruskog majstora i njegov lagani prelaz iz realističkog slikarstva u apstrakciju. Stotinak ulja i zanimljivih dokumenata podeljeni su u pet velikih perioda koja obeležavaju život i rad velikog majstora, smatranog ne samo za začetnika apstraktne umetnosti, nego i za jednog od najvažnijih teoretičara potpuno novog načina slikarskog izraza. Tekst je na sledećoj adresi:

http://www.balkanmagazin.net/kolumna/slikarstvo/kandinski__vitez_apstrakcije.xhtml (http://www.balkanmagazin.net/kolumna/slikarstvo/kandinski__vitez_apstrakcije.xhtml)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg39.imageshack.us%2Fimg39%2F2966%2Fvk5ilu.jpg&hash=cf04c4c7309dd674428c1ef8aad15c696e60a03c)

Dve izuzetne izlozbe ikona u Parizu. Jedna je posvecena bugarskim ikonama, a druga svetogorskim. http://www.balkanmagazin.net/kolumna/izlozbe/duhovno_i_umetnicko_blago_balkana.xhtml (http://www.balkanmagazin.net/kolumna/izlozbe/duhovno_i_umetnicko_blago_balkana.xhtml)

Malo kasnim ali nema veze,1.deo postavke je do 20.septembra

Remek dela Narodnog muzeja u Galeriji SANU

Izložba 130 remek dela Narodnog muzeja "100 godina srpske umetnosti" otvorena u Galeriji Srpske akademija nauka i umetnosti. Period koji će biti obuhvaćen je od 1850. do 1950. godine.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.rts.rs%2Fupload%2FstoryBoxImageData%2F2009%2F09%2F07%2F669281%2FSSTRA-ANDJA.jpg&hash=1bc6516f4a445e5c25f19cdfb4b7e76f57bcb5c0)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.rts.rs%2Fupload%2FstoryBoxImageData%2F2009%2F09%2F07%2F669621%2Fpast.jpg&hash=33612b9dc885139d56718b59cc25753700515bb1)

Postavka je podeljena u tri segmenta, a zamišljena je tako da u dva odvojena prostora, galerijski uređena, predstavi dela koja svedoče o određenoj epohi u srpskom slikarstvu, dok su u središnjem delu Galerije SANU slike postavljene onako kako se čuvaju u depou Narodnog
muzeja.

Posetioci će tokom izložbe biti u prilici da vide svih 130 dela koja čine postavku, ali će, u zavisnosti od perioda, neka od njih posmatrati kao slike iz depoa, a neka onako kako bi bila predstavljena na stalnoj postavci u Narodnom muzeju.

Od 7. do 20. septembra posetioci će u galerijskom delu postavke moći da pogledaju dela nastala u 19. veku, počev od rodonačelnika bidermajera Konstantina Danila do umetnika koji su imali međunarodni ugled, poput Paje Jovanovića i Uroša Predića.

Od 20. septembra do 4. oktobra u galerijski uređenom delu postavke biće predstavljena dela umetnika koji su stvarali tokom prve tri decenije 20. veka, a potom će, od 4. do 18. oktobra biti posebno predstavljena dela nastala tokom četvrte i pete decenije prošlog stoleća.

Izbor obuhvata slike i crteže Konstantina Danila, Katarine Ivanović,  Đure Jakšića, Paje Jovanovića, Uroša Predića, Nadežde Petrović, Save Šumanovića, Milene Pavlović Barili, Milana Konjovića, Đorđa Andrejevića Kuna, Petra Lubarde i mnogih drugih.

Postavka je prethodno bila predstavljena u Nacionalnom umetničkom muzeju Rumunije u Bukureštu, s tim sto je izbor obuhvatao 150 dela.

Urađen je i izložbeni katalog koji obuhvata prateće tekstove Ljubice Miljković, Petra Petrovića i Gordane Stanišić, reprodukcije svih izloženih dela, biografske podatke o umetnicima i bibliografiju, a prodaje se po ceni od 1.000 dinara.

Za posetioce izložbe svakodnevno će biti organizovana i stručna vođenja kroz postavku, a svake subote biće održavane i prateće radionice Dečjeg kluba Narodnog muzeja.

http://www.khm.at/nocache/en/kunsthistorisches-museum/exhibitions/current/austria-itself-is-nothing-but-a-stage/?nojs=1&offset_3275=0&cHash=28f714a8ff (http://www.khm.at/nocache/en/kunsthistorisches-museum/exhibitions/current/austria-itself-is-nothing-but-a-stage/?nojs=1&offset_3275=0&cHash=28f714a8ff)

cekam peti juni, a evo razloga:

The Modern Woman
Drawings by Degas, Renoir, Toulouse-Lautrec and Other Masterpieces from the Musée d'Orsay, Paris
June 5 to September 6, 2010



Edgar Degas
The End of the Arabesque (Dancer Bowing) / Fin d'arabesque ou Danseuse saluant,
1876-1877
oil and pastel on canvas
Paris, Musée d'Orsay
Isaac de Camondo bequest, 1908
Photo: © RMN (Musée d'Orsay) / Hervé Lewandowski





Odilon Redon
Madame Redon Embroidering, in Profile / Portrait de Madame Redon brodant, vue de profil, 1880
pastel on paper
Paris, Musée d'Orsay (kept at the Graphic Arts Department of the Louvre)
Gift of Ari and Suzanne Redon, 1982
Photo: © RMN (Musée d'Orsay) / Hervé Lewandowski The first drawing exhibition ever to travel from the Musée d'Orsay brings works from the world's finest collection of 19th-century French art to Vancouver. Presented are nearly 100 works by celebrated French artists such as Daumier, Degas, Gauguin, Manet, Pissaro, Renoir, Rodin, Toulouse-Lautrec, Seurat, Vuillard and others.

Beginning around 1850, the artists represented in this exhibition turned away from the formal portraits, landscapes and historical subjects that had dominated French art for centuries and instead looked to scenes of everyday life as inspiration. Their drawings range from casual portraits and images of domestic interiors to cityscapes celebrating the dynamic new urban landscape of Paris. Poet and art critic Charles Baudelaire noted that the artists at this moment in France had uniquely captured a sense of the "modern" in their work. The exhibition explores the ways in which, in subject matter and technique, this art was considered to be innovative through a focus on one of the most popular subjects: depictions of women.

Reflecting the changing social roles in society, artists began to portray women with an increasing level of individuality and independence. Pictured in the café or in the street, in the boudoir and the bath, lounging or reading, and often unaccompanied by men, these depictions of often anonymous women departed radically from the traditional portrait genre and historical conventions that had relegated women in art to images of virgins, saints or idealized allegorical figures. These works, with the subjects' direct gaze and contemporary dress, announce a very different approach. Art history had rarely seen such representations of independent, confident women.

These extraordinary drawings–many of which have never been presented outside of Paris–provide an overview of late 19th century art, depicting the full range of one of art history's most brilliant periods of draftsmanship and a connection to the intimate creative impulse of some of the prominent artists of the era. The drawings speak to the heart of Baudelaire's evocation of the modern, as well as to the fascinating social evolution and representation of women during this period.

The Modern Woman: Drawings by Degas, Renoir, Toulouse-Lautrec and Other Masterpieces from the Musée d'Orsay, Paris is organized by the Vancouver Art Gallery and the Musée d'Orsay, and curated by Isabelle Julia, conservateur général du patrimoine, arts graphiques, Musée d'Orsay. Supported by the Canada Travelling Exhibitions Indemnification Program of the Department of Canadian Heritage.


PRESENTING SPONSOR:






SUPPORTING SPONSOR:

skoro posetih a da je bio zestog dozivljaj:
Bearing Witness
Works from the Collection
May 8, 2010 to January 3, 2011



Leon Golub
The Heretic's Fork, 1985-1994
acrylic on canvas
Collection of the Vancouver Art Gallery, Vancouver Art Gallery Acquisition Fund  A work of art often has both aesthetic and social importance. This exhibition featuring works from the Gallery's collection presents art that reflects a number of social and political conditions. The subject matter ranges from the effects of war, government action and industrial exploitation, to the social dynamics of society especially in relation to gender and identity politics. The works, incorporating photography, painting, printmaking, drawing, video and sculpture, are by 27 20thcentury artists, including Ed Burtynsky, Magdalena Campos-Pons, Larry Fink, Leon Golub, Pablo Picasso, Stephen Shames, Nancy Spero and others.

Bearing Witness: Works from the Collection is organized by the Vancouver Art Gallery and curated by Ian Thom, senior curator —historical.

Danas sam bila u Prirodnjačkom muzeju najviše zbog izložbe mog omiljenog sajko lika Günthera von Hagena: http://en.wikipedia.org/wiki/Gunther_von_Hagens (http://en.wikipedia.org/wiki/Gunther_von_Hagens)

(https://lh4.googleusercontent.com/_AaFIpKbOynk/TZeVer8G59I/AAAAAAAAK-8/SKbYZjKzAxc/s720/DSCF3424.JPG)

Izložba pod nazivom Körperwelten der Tiere je fascinantna, kao i sam razvoj tehnike koju je usavršio do najsitnijih detalja: http://en.wikipedia.org/wiki/Plastination (http://en.wikipedia.org/wiki/Plastination)
Sve na stranu, ali način za prezervaciju krvnih sudova je potpuno ludilo.
Elem, pošto su u pitanju bile životinje, povela sam i najstarije dete sa mnom. Humane eksponate će gledati tek kad uđe u pubertet :lol:. Slikanje same izložbe nije bilo dozvoljeno (osim eksponata na samom ulazu) ali, kao što znamo, naravno da sve, pa i to, već postoji na jutubetu :lol: :

Körperwelten der Tiere in Wien (http://www.youtube.com/watch?v=wRAwk3kHk3w#ws)

Pored ove izložbe, u Prirodnjačkom su postavljene još dve. Jedna o pećinama i druga o prirodi & hemiji.
Evo malo fotki:
https://picasaweb.google.com/lilit612/NHM?authkey=Gv1sRgCMSw2dW0pffroAE# (https://picasaweb.google.com/lilit612/NHM?authkey=Gv1sRgCMSw2dW0pffroAE#)

Mebijus
Fondacija Kartije
Vise stotina originalnih tabli, ilustracija, crteza i stranica iz autorovog karneta. Pored novijih radova, postavljeni su i stariji, te smo se setili i mladosti, gledajuci autenticne table malog formata sa Arzakom, kao i iz Hermeticne garaze Dzerija Kornelijusa. Napravili su i smesan dokumentarni film u kome su razgovori i zezanja sa Genijem.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg689.imageshack.us%2Fimg689%2F231%2Fmoebius08mp8.th.gif&hash=e2e5b59ffe06ef6ad9a02c2ce835e964bb91e4e5) (http://img689.imageshack.us/i/moebius08mp8.gif/)

Uploaded with ImageShack.us (http://imageshack.us)

Franc-Ksaver Mesersmit
Muzej Luvr
Tridesetak statuta-portreta austrijskog dvorskog majstora. Portreti su radjeni od olova i od alabastera. Mesersmit je ovu seriju portreta sa grimasama radio za svoju dusu, pored narudzbina koje je radio za pare. Portreti nisu samo smesni, cudni i maestralno uradjeni, nego i odgovaraju mnogim ezoterickim razmisljanjima autora koji je bio obozavalac mesmerizma. Prosto je neverovatno koliko su ove biste moderne i ne nalikuju na stvaralastvo 18. veka.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg859.imageshack.us%2Fimg859%2F4905%2Fmesersmit.jpg&hash=8b662e899b5f119fa255ab36f36a19df1bf76c80) (http://img859.imageshack.us/i/mesersmit.jpg/)

Uploaded with ImageShack.us (http://imageshack.us)


Luka Kranah
Muzej Senata
Do sada najlepsa i najpotpunija izlozba velikog nemackog renesansnog majstora. Ne zaboravljajuci da umetnici stvaraju u odredjenom okruzenju, organizatori su izlozili i najvaznije Kranahove izvore, kao i dela koja su posebno uticala na njega. Prikazan je njegov rad, ali i rad njegovog ateljea (prava manufaktura) sa brojnim narudzbinama. Takodje, stavljen je akcenat na njegovo prijateljstvo sa Martinom Luterom i na njegovo stvaralastvo vezano za reformu i luteranstvo. Naravno, nije zaboravljena ni senzualnost zenskog tela (zena kao osnova muskog greha). Kranah je kategorija Direra, malo vise manijerizovan, ali za mene zanimljiviji od italijanskih majstora renesanse.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg51.imageshack.us%2Fimg51%2F9702%2Flucascranach.jpg&hash=b9a33e58f0b90a43cb7b840287a94ec60e6179e3) (http://img51.imageshack.us/i/lucascranach.jpg/)

Uploaded with ImageShack.us (http://imageshack.us)

Juče sam posetio dve super izložbe, pa da vam na njih skrenem pažnju...  :!:

"Cicin kutak" u Etnografskom muzeju

Izložba je postavljena u blizinu ulaza u muzej, pa ako kažete da idete samo da vidite Cicu, neće vam naplatiti kartu. Gledaocima je izloženo dvadesetak panoa sa nekoliko desetina skica i završenih tabli Cice Milivojević. U papiranoj varijanti se mogu naći Lepa Brena, Pavle Vujusić, Luna Lu (prava), Beti Bup... Svaratite obavezno ako te u blizini Studentskog trga, postavka nije velika ali ima materijala za desetak prijatnih minuta razgledanja.

QuoteLutke od papira - iscrtani i izrezani likovi od hartije, korišćene prvobitno u magazinima i novinama kao reklame za modnu i tekstilnu industriju, brzo su postale omiljeni predmet dečje igre. Preko celog lista papira štampani su crteži figure devojčice, dečaka ili odrasle osobe, kao i pojedini odevni predmeti, a igra se sastojala od isecanja lutke i odeće s priloženog papira i njeno odevanje.
"Politikin Zabavnik" je 12. oktobra 1968. godine izdao tablo "Obucite Denisa" sa crtežom omiljenog junaka stripova Denisa Vragolana i nekoliko delova odeće, a 26. oktobra 1968. godine pojavila se čuvena Cica i odeća za nju.
Jednostavna predstava bucmaste devojčice sa tri plava čuperka ubrzo je postala omiljeni lik dečje zabave. Denisa, Cicu, Margaretu, Baku Staku, Anu, Vesnu, mamu i druge do juna 1970. godine crtao je i oblačio poznati srpski modni kreator Čedomir Čedomir, a onda je tu ulogu prezuela autorka izložbe u Etnografskom muzeju Vladana Likar-Smiljanić, kojoj je pomagala sestra Biljana Likar-Popović. Uvedena je i redovna rubrika koja je postojala u svakom broju, a koja je nazvana "Cicin kutak" po novinarki Cici Milivojević koja ju je vodila. U "Cicinom kutku" su bile papirnate lutke za oblačenje, ali i uputstva kako se pravi nameštaj za lutke, šije, kuva.

"Biti lepa" u Istorijskom muzeju Srbije

Ulaz je 100 dinara za odrasle - ali vredi. Sakupljene fotografije su fascinantne - čak dirljive u pojedinim slučajevima. Pored fotosa, prezentovane su i posvete na poleđni (ako ih je bilo); tu su i članci iz novina koje su izlazile u tom periodu. Topla preporuka!

QuoteIzložba "Biti lepa", na kojoj će biti predstavljene fotografije žena iz Srbije, snimljene u periodu od 1918. do 1940. godine, biće otvorena 8. marta u galeriji Istorijskog muzeja Srbije u Beogradu. Na izložbi će biti predstavljene lične fotografije žena nastale između dva svetska rata, koje otkrivaju kako su pripadnice građanskog sloja tumačile dominantne ideale lepote svog vremena, poigravajući se brojnim estetskim obrascima koje je nudila tadašnja komercijalna kultura, saopšteno je iz Istorijskog muzeja Srbije.Sve izložene fotografije su privatno vlasništvo, a najveći broj potiče iz kolekcije Miloša Jurišića i sada se prvi put prezentuju javnosti. Autorka izložbe je kustoskinja Istorijskog muzeja Srbije Katarina Mitrović.

Stenli Kjubrik
Pariska Kinoteka

Izlozba nam prikazuje istorijat Kjubrikovog stvaralastva. Pored fotografija i projekcija filmova, prikazani su i crtezi, makete, autenticni kostimi, namestaj, maske, predmeti, manuskripti, scenariji, planovi snimanja, ugovori, pisma... Za kjubrikologe i kjubrikofile pravi raj!! Ipak, izlozba je radjena za siroku publiku, tako da se ne ulazi u vertikalnu analizu, nego se daje samo horizontalno isijavanje velikog majstora. Vrlo prijatna izlozba.

Juče, 5. juna 2012, otvorena izložba Design for change u Muzeju primenjene umetnosti (MAK)u Beču http://www.mak.at/e/jetzt/f_jetzt_b_made4you_e.htm (http://www.mak.at/e/jetzt/f_jetzt_b_made4you_e.htm) . "Gostujući kustos" je  Hartmut Esslinger, utemeljitelj :lol: "frog dizajna", a poznat i zbog udela u dizajniranju Apple proizvoda.
Poenta izložbe je upotreba dizajna u svrhu poboljšanja i ulepšanja kvaliteta života, a među eksponatima ima svega, od cucli-varalica, preko četkica za zube, vibratora, štaka, tableta, invalidskih kolica, pa do automobila, tramvaja i kamiona za gašenje požara na aerodromima, http://www.makdesignshop.at/index.php?cat=8&page=8&id=1737&lang=en&offset=0&limit=1&is_liveedit=1&view_mode=pic (http://www.makdesignshop.at/index.php?cat=8&page=8&id=1737&lang=en&offset=0&limit=1&is_liveedit=1&view_mode=pic). Ne pamtim kad sam bila na zanimljivijoj izložbi, a još moram da dodam da je dobar deo organizacije ove izložbe odradila Ivana Đukić-Andrejić, devojka iz Beograda, zaposlena kao pomoćnik kustosa u MAKu, Thomasa Geslera.
Evo malo fotki koje su lošeg kvaliteta pošto sam bila pametna da zaboravim fotoaparat.  :-x

Unutra je kao u Enterprajzu.
(https://lh5.googleusercontent.com/-TsJHpOj2FRg/T89ZloLnWWI/AAAAAAAANPY/oXacJuZScFc/s640/1.jpg)

Praktičan, USB, punjač.
(https://lh4.googleusercontent.com/-qSD3ulM2rGs/T89Zm629dbI/AAAAAAAANPo/xLdvkm0E3Bg/s640/5.jpg)

Flašice za mleko koje imitiraju oblik dojke.
(https://lh4.googleusercontent.com/-D-R0jHJ3m4A/T89ZnmBWYwI/AAAAAAAANPw/SKqp8Lr3Dbw/s640/6.jpg)

Vibratori.
(https://lh6.googleusercontent.com/-eMoSmkqAvx4/T89Zo9knFmI/AAAAAAAANP8/qfZ_2hpbbNw/s640/8.jpg)

(https://lh6.googleusercontent.com/-DdE3PwhsRqI/T89ZqBnucaI/AAAAAAAANQM/owYsBbKEfEk/s640/10.jpg)

Esslingerov dizajn:
(https://lh5.googleusercontent.com/-a_1F3z68vvk/T89Zre80KXI/AAAAAAAANQc/A9uXIw5-bL4/s640/12.jpg)

itd, itd.
Ako dolazite u Beč do 7. oktobra, nemojte da propustite.

vienno, da te nema, trebalo bi te izmisliti. ah!

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fmedia.miamiherald.com%2Fsmedia%2F2013%2F02%2F19%2F03%2F35%2F896-K2ObL.Em.55.jpeg&hash=6a5ae0e9bf9abb4cf0bcd3bab5b3b373dceb24bd)


http://www.miamiherald.com/2013/02/19/3241797/nudes-check-out-nudes-at-austrian.html (http://www.miamiherald.com/2013/02/19/3241797/nudes-check-out-nudes-at-austrian.html)

I...?

sta i? pa nista. :)
bila sam na ovoj izlozbi nedavno i daleko sad da je nesto sto se vidi tamo, ushicujuce, ali interesantno je koliko buke je izlozba izazvala i u samoj vienni. cak je odradjena i statistika u kojim delovima grada je najvise pocepanih ili precrtanih reklamnih postera. rezultati - zanimljivi.

kako je prošla u srpskim četvrtima?

gadno. al, znas i sam, mesani smo s turcima te zelim da verujem da su oni cepali i premazivali vise od nas. bilo je bas dirljivih moleraja.

Esherov muzej u Hagu


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg20.imageshack.us%2Fimg20%2F9932%2F20130320200406.jpg&hash=4b7a50545d92e79a551db310582b8e59e4e13c1b)


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg805.imageshack.us%2Fimg805%2F4254%2F20130320200258.jpg&hash=9931ea782d36cf9bc7134a5b6e9ca9961657c0d9)


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg600.imageshack.us%2Fimg600%2F4821%2F20130320195909.jpg&hash=c9426c9e96a97cb7cf2b9bb383482b5d59c8af2e)


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg443.imageshack.us%2Fimg443%2F6294%2F20130320194030.jpg&hash=8bd13f799a840c9c0d577ec2943cd07a6a2132ec)

I...? :lol:

Suština je imati mecenu (tatu) koji će te izdržavati 35 godina. Za to vreme svašta se može uraditi. Posle je sve lakše...


Šalim se. Ali se i ne šalim...

Izložba "Anđeo čudnog - Crni romantizam" u pariskom muzeju Orsej:

http://www.balkanmagazin.net/slikarstvo/cid151-64696/crni-romantizam-od-goje-do-ernsta (http://www.balkanmagazin.net/slikarstvo/cid151-64696/crni-romantizam-od-goje-do-ernsta)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.balkanmagazin.net%2FStorage%2FGlobal%2FImages%2F2013%2Fmaj%2Fumetnost_kultura%2Fizlo-svab.jpg&hash=61ff91e837d1ee42165ca474481782d187c51664)

Lepo. Orsej je pravo mesto za ovakvu postavku i postavka je naravno interesantna.

Au. Već godinu dana niko nije bio ni na jednoj izložbi...


Ja sam razbio led posetivši iz porodičnih razloga izložbu radova diplomaca FPU u Muzeju primenjene umetnosti.
Već sama najava na sajtu govori koliko su pažnje posvetili izložbi...


http://www.mpu.rs/ (http://www.mpu.rs/)


Mogao je neko bar da pogleda stranicu kada je kopipejstovao najavu...


U tekstu kataloga prof.arh. Zoran Bulajić, dekan FPU istakao je da : "U edukativnom procesu nastavnici i stručni i tehnički saradnici naše ugledne visokoškolske ustanove, uz ve¬li¬ki trud, napor i posvećenost, pružili su mladim ko¬¬¬legama dobru i sadržajnu osnovu za dalje stručno i umetničko traganje, usavršavanje i razvoj. To su potvrdili mnogi na¬¬ši studenti, nastavljajući uspešno svoje studije na prestižnim svetskim univerzitetima."


A deca se trudila. Ima par dobrih radova, na različitim smerovima.
Na primer, zanimljivo je koliko je uloženo u kostime u ovoj besparici.
Jedan momak ima dve upečatljive slike.
Ima par solidinih fotografija, po mom ukusu možda previše profesionalno urađenih. Slično je i sa scenografima. Skroz profi.
Voleo bih malo više mladosti da se vidi u njihovim radovima...
Kao kod kostima, na primer, koji su mladalački razigrani...


A pomalo je tužno kad vidiš da smo dobili dosta sposobnih i talentovanih mladih ljudi koji verovatno neće imati šta da rade.
Na primer, opet smo stvorili 5-6 konzervatora. Šta li će, mučenici, i gde raditi...
[/size]
[/size]

savršeno za fanove a i šire, rani radovi, rani crteži, interaktivno, etc.

STAR WARS Identities

http://www.mak.at/jart/prj3/mak/main.jart?content-id=1343388632770&rel=de&article_id=1440676179366&event_id=1440676179367&reserve-mode=active (http://www.mak.at/jart/prj3/mak/main.jart?content-id=1343388632770&rel=de&article_id=1440676179366&event_id=1440676179367&reserve-mode=active)

Fri, 18.12.2015–Sat, 16.04.2016

For over thirty-five years, audiences around the world have followed the adventures of Luke and Anakin Skywalker, Jedi heroes from a galaxy far, far away. And now, a highly interactive and exciting exhibition comes to the Vienna galaxy with STAR WARS™ Identities to present 200 impressive original objects from the Lucas Museum of Narrative Art. The exhibition is about a character-driven adventure into identity in which the visitors explore the nature of their identity through the Star Wars universe. They can experience the Star Wars characters in a completely new way and go on a multi-media identity quest to find out: What Forces shape you?

Closely interwoven with the collection and the educational content, this creative journey will use technology to help visitors of all ages create their own personal and original Star Wars identity by incorporating elements of their own identity with fictional elements. Visitors will then leave with their own unique character, inspired by the Star Wars universe.

As well as being an entertaining cinematic art exhibition, which demonstrates finds such as photography, designer pieces and sketches, the pop culture exhibition is also very educational. There is barely another film phenomenon that has shaped pop culture more profoundly than Star Wars. The space saga deals with the global parallels of myths, fairy tales, rites, stories and rituals, ultimately embracing the idea of forging a sense of identity. The exhibition offers lots of approaches to this. The reason for this is a team of experts from the fields of psychology, neuropsychology, biochemistry and genetics, who carry out cutting-edge, state-of-the-art investigations into identity in STAR WARS™ Identities.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F2z539ci.jpg&hash=70a638fcc0ae8339cfa7fc7c3384186000ce7160)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fwl8uao.jpg&hash=378ebe98d35e728472ac6f6780dba6cba6fb8b6c)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F2d2lvl.jpg&hash=33447d0cc4ccf016c42bbd2abb9dda6d326402fd)

naravno, test je mogao da pokaže samo jedno :lol:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F21mg8k2.jpg&hash=769eba06ad95a1d97da8500a1ef7975c05a1d59f)

Potseti me da stavim:


Ruska avangarda u Beogradu


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.mij.rs%2Fsw4i%2Fbox%2Fimage.jpg%3FimageId%3D362%26amp%3Bthumb%3D1&hash=d938f6a4952dd058c1722f026966b9b2c81d3d31)


http://www.mij.rs/izlozbe/338/ruska-avangarda-u-beogradu.html (http://www.mij.rs/izlozbe/338/ruska-avangarda-u-beogradu.html)


Prostor nije baš reprezentativan, doći bez kola nezgodno, ali zaista vredi pogledati...
Za nas fantastičare ima par fotki iz Aelite, i još ponešto...

kad si već tu, i gotfrida ne bi trebalo propustiti

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fmsub.org.rs%2Ffolder%2Fnatasa%2F710-helnvajn.jpg&hash=0dfe9751f158d1711433746b9cd6f5a29e5cb934)

http://eng.msub.org.rs/gottfried-helnwein-between-innocence-and-evil-colakovic-legacy-and-salon-of-the-mocab (http://eng.msub.org.rs/gottfried-helnwein-between-innocence-and-evil-colakovic-legacy-and-salon-of-the-mocab)

Bojim se da je to već prošlo... Nakanjivao sam se, ali mi je van svih puteva. Nisam tamo bio čak ni kada je bila ona izložba avangardnih časopisa, što me još više interesovalo...

nekad pos'o zna da ne izda te su tako organizatori kongresa zakupili muzej po mojoj meri. sreća, rados'.

http://www.empmuseum.org/?alttemplate=mobile-home (http://www.empmuseum.org/?alttemplate=mobile-home)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fr7kprm.jpg&hash=a4afea0fb58f271a57a3cb47cc42087bb2a2ff62)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi63.tinypic.com%2F259byfn.jpg&hash=09b3e33e90820946877addf127cf198e92e1ba08)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F358z0jp.jpg&hash=c2be3bf6bb5da65c3ef9c9b825ea7ac2943e44af)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2lwn48p.jpg&hash=dac3116ba96292fbdf294eb2c549d7c1eed1387d)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fac65bk.jpg&hash=1b7ac5dcd7cdf6c7c4cb722f9056d676eba6ccbf)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fjl3q6o.jpg&hash=19543f4c0ca92fdc6f78e73de08eb61ea2cc2c82)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fa5au8n.jpg&hash=9c58392f9cef666bb41ffde3dea8e3147dce8aa0)

ko hoće da se izvuče iz vijenice grada, ispred albertine može da uhvati bus koji ga vozi do gradića koji se zove Klosterneuburg, i tamo poseti Essl muzej savremene umetnosti.
topla preporuka.

http://www.essl.museum/jart/prj3/essl/main.jart?rel=en&content-id=1363346896717&reserve-mode=active (http://www.essl.museum/jart/prj3/essl/main.jart?rel=en&content-id=1363346896717&reserve-mode=active)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fraudk0.jpg&hash=0af0eaeafbe3a71fd3c56220817cd2118e8b2d62)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fhs2q8p.jpg&hash=cab93c15034f0bd6543154006b5a236456776707)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2q1x5yu.jpg&hash=35edcb1e667c9e1b031ab0f44508dd3129e0eb90)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fmbludv.jpg&hash=b94c4ebc26148ef2ed4c406c83e4c6222efd5d6d)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Fmr3jme.jpg&hash=b1611f20578ac039148a84ec12d9697f1834c2b3)

u ediciji lečenje workaholica danas predstavljamo rusku avangardu u albertini što je jedna od must see stvari ako se do 26. juna zadesite u vijenici.
rusi iz tog perioda su full ludilo: laronov, gončarova, grigorjev, malevič, kandinski, šagal...toliko fundamentalno različitih stilova od umetnika koji su se razvijali in parallel.
i tako je sve lepo krenulo 1917. a onda je prihajao jozef visarionovič :cry: :lol:
fotkanje bilo zabranjeno tako da neće biti previše materijala za skrolovanje.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2dkic1w.jpg&hash=0e3443acb93aa2003333e1dbffeb9d80a72fb043)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2F2clr0y.jpg&hash=8fda4b011df17b0897e0bac1319560e92b1b4901)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F242sj80.jpg&hash=5d6b48b8b58dc265e7cfcaae19340ab8f92497b7)

pored rusa, tu su i bohač i kifer

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F210kqv8.jpg&hash=f002265a6316299052daf3c44542ef45478809c4)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2njbrpc.jpg&hash=42d0d639cb201e14788f302bba3c8eb459086d81)

na kraju za rubriku - Mićo, reaguj!

najlepšiji evropski muzej: kröller-müller sa albertinom sprema poslasticu za 16. septembar

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fjv3u6b.jpg&hash=f54406fa7cad97673862530f6a03ec02d33b6641)

ponekad je put do posla duži nego inače.

QuoteA taste of Michelangelo in the heart of Vienna

Why go to Rome when the art of the Sistine Chapel can come to you in Vienna? Check out the new exhibition of Michelangelo's timeless frescos at the Votivkirche.

Starting 1st September, and going until 2nd December, the full-scale art exhibition gets you up close and personal with detailed reproductions of frescoes created by one of the 16th century's most amazing artists, Michelangelo di Lodovico Buonarroti Simoni.

The Votivkirche, a fabulous Gothic confection built in 1856 to celebrate the failure of a Hungarian assassin to murder Emperor Franz Joseph, is the more than appropriate setting for the art, with its soaring ceiling and beautiful stained glass windows.

Despite the exterior scaffolding, the church is worth a visit at any time, but if you visit in the next three months, you'll need to pay an entrance fee, as part of the Sixtinische Kapelle in Wien exhibition.

There's little to be said about the art itself, as many of us are familiar with the world-famous Sistine Chapel.  However, this might be one of the few chances to get a close look at the details, which even the tourists in the chapel itself rarely get to see properly.

Check out our Gallery of Art for a sneak preview.  You'll find the Votivkirche tucked behind the Sigmund Freud Park, with Schottentor being the closest U-Bahn station.

fascinantno je videti slike (fotografije originala na platnu) u prirodnoj veličini a da ne morate da iskrivite vrat pokušavajući da obujmite tavanicu u vatikanu.

i što bi rekao j.w. goethe:
"Without having seen the Sistine Chapel one can form no appreciable idea of what one man is capable of achieving."

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fnrkh3.jpg&hash=1b4a11709d865c93f30693704d2eedb916fb9256)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2Fzm14sp.jpg&hash=f58c42044faa2717afa99571e870e92f3d445c69)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2F307ys2b.jpg&hash=ab1633818d968adfc312f256221d45c5dd2b66b9)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fr8im49.jpg&hash=1d5d171b0f517522a845c852b9d631c160dd349a)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2u8l09j.jpg&hash=e6a89760154067d1f259ffa26d06899ad50805eb)

O, zaista lepo. Razmaziće vas u tom Beču  :lol:

došao narod vijenski da gleda mikelanđela

Može i ovako:


http://www.vatican.va/various/cappelle/sistina_vr/index.html

Quote from: Meho Krljic on 01-09-2016, 17:47:56
O, zaista lepo. Razmaziće vas u tom Beču  :lol:

da, mogućnost ovolikog izbora negde i zastrašuje.
evo šta je trenutno moguće videti:
https://www.wien.info/en/sightseeing/museums-exhibitions (https://www.wien.info/en/sightseeing/museums-exhibitions)

Quote from: Sam Loomis on 01-09-2016, 23:50:59
Može i ovako:


(https://www.wien.info/en/sightseeing/museums-exhibitions)http://www.vatican.va/various/cappelle/sistina_vr/index.html (http://www.vatican.va/various/cappelle/sistina_vr/index.html)

da, da, može i super je.
ova izložba prosto omogućava uvid u veličinu dela (i bukvalno i figurativno) i potcrtava koliko je tu rada uloženo.

previše posla in general pa se juče punile baterije.
muzej leopold je otvoren 2001. tako što su elisabeth i rudolf leopold ustupili svoju privatnu kolekciju državi austriji za trećinu novca na koji je procenjena a procenjena je na 500 miliona evra.
evo malo o rudolfu:
http://www.nytimes.com/2010/06/30/arts/30leopold.html (http://www.nytimes.com/2010/06/30/arts/30leopold.html)
u leopoldu se nalazi najveća kolekcija šileovih dela (skica, crteža, slika), a tu su i klimt, koloman moser, otto wagner i ostali secesijanci :)
juče prvi put razmišljah o tome da su sva četvorica umrla 1918. godine, sa njima je umrla i cela jedna era, svet je ipak nastavio da se kotrlja a dobili smo i jugoslaviju  :mrgreen: :lol: .
što se tiče šilea, mislim da mu je 1912. the best godina, a fascinira da je tad imao samo 22 godine.


evo mog favorita iz leopolda:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2Frasryq.jpg&hash=3dc67e9d856ccb88ad8cdf7bd2baa942c6175cf0)

btw, omiljena mi šileova nije u beču već u praškoj nacionalnoj galeriji, al što se mora, nije teško. :lol:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Fxmqx43.jpg&hash=5a9c62b1038edac075510b085a22675462594e58)

Au, zavidim ti :D

Quote from: Scordisk on 15-12-2016, 14:03:44
Au, zavidim ti :D

uh, također...:)

pa nije vijenica na kraj sveta te ako nekad odlučite da dođete, prijavljujem se za vodiča. sa zadovoljstvom. :)

Nisam jos nikada bio u Vjenici, ali ako se i to dogodi, voleo bih vodica :D Vidim na ghulovskim kultovima da je tura i vise nego interesantna ;)

sreća pa sam antitalenat za pisanje. o tim turama bi roman mogao da se napiše. :mrgreen: :lol:

lozana, olimpijski muzej. previše uspomena, a provejao i orwell tu i tamo.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2Ff0x98z.jpg&hash=77e73feadbb4a88ddb11ec5e75bdb21f1f749819)


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fv4q9ht.jpg&hash=53c756250132f301a76b832c107d53967cd7f5b9)


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F5cx7ut.jpg&hash=152d9a9cf58eaba133133a21746735544e82e924)


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fkafiwp.jpg&hash=608e3643dd44c272e5078b95385d3f3ef698c68d)


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Foj4c3s.jpg&hash=34ecdb4e613fb58233cf965eaeb4e383a201d59f)


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi68.tinypic.com%2F2ch0pr4.jpg&hash=680371d5bf07c4260edfe66184cb7db7bbbbe7a3)


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F141mcfc.jpg&hash=ae076161bb423d0287b6ded88e3736ee3ea2b263)

Izložba koju neću posetiti (http://www.xxzmagazin.com/narodno-pozoriste-zabranilo-erotiku) jer je Narodno pozorište nešto pre otvaranja iste rešilo da je otkaže pošto je neko tamo shvatio da na slikama koje se bave ertoskim motivima ima "eksplicitnog erotskog sadržaja". Mislim, pošteno, možda javnost zbilja treba zaštititi od eksplicitnog erotskog sadržaja u kulturnim institucijama al šta su, jebote, gledali pa da im se desi da noć pred otvaranje navrat-nanos otkazuju???

 nas-rofl

zato šile i lucijan frojd neće primirisati u narodno pozorište. munk možda, al preko veze.

hm, zanemarih ovu temu, al evo nešto što mi je srce obradovalo, pa da podelim.


MOMA, NYC
Toward a Concrete Utopia: Architecture in Yugoslavia, 1948-1980


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Fbx94j.jpg&hash=a258ca16f03415697e9cd2d513701b38a3addb96)




(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi64.tinypic.com%2Fzt7pr6.jpg&hash=771ba10c9f5229f3ff7b139dafc59669ce2ce7a5)




(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi66.tinypic.com%2Fdy61ci.jpg&hash=f412f6dc9b2779fa875baf2ec28d0aa706bf2e14)




(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2Frkygk8.jpg&hash=c53d5242654a5ab431644ef53bec1f1c4317d519)


odličan tekst u njujorkeru:
https://www.newyorker.com/culture/culture-desk/the-unrepeatable-architectural-moment-of-yugoslavias-concrete-utopia

Eeee... za nas je i ona Jugoslavija - zapad.

imam ja tonu zamerki na yu (ko i svi drugi generali posle bitke :lol: ), al radi se o tome da bih o tome na sagiti mogla diskutovati o tome s tobom, mićom, dejanom i još par ljudi (a daleko bilo da ste mi svi istomišljenici  xrofl ).

ta država je imala svojih mana, al bojim se da se prosperitet koji je postojao šezdesetih i sedamdesetih u te krajeve skoro vratiti neće.
jbg, u nekom drugom životu.
samo vidi 27 godina posle završetka WWII: https://www.youtube.com/watch?v=1MGkkQu4sPY&t=76s (https://www.youtube.com/watch?v=1MGkkQu4sPY&t=76s)

druga fina stvar je đakometi u gugenhajmu. moja ljubav ka albertu je well-known i ovo se nije smelo propustiti.
toliko je lepo da boli.


https://www.guggenheim.org/exhibition/giacometti


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F2qnwlf9.jpg&hash=e1612b6506955e88b7cca76864b7c565678c603f)




(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi65.tinypic.com%2F348ll01.jpg&hash=da9438f5c4fc294d515f61f385ef823d2acb4240)




(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2j61kw0.jpg&hash=afdbed59717e1976118712b4f97359d057663b31)

ajd kad sam već zaređala :lol: , naravno, met se nikad ne propušta, stalne postavke uvek vredi ponovo videti. no, ovog puta je bila i jedna posebna:

Heavenly Bodies: Fashion and the Catholic Immagination
https://www.youtube.com/watch?v=0C9fH8EsgM0


Od kreatora mog omiljenog Aliena:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi67.tinypic.com%2F2rooy1y.jpg&hash=467d79446225dbae1cad3306d989ba6cea6a0dcd)


Impresivno.

Taj Njujork... Stvarno čovek ima čemu da se poraduje.

ima, ima, al jurop je jurop, pa i kad su muzeji u pitanju.

in the meantime, bila sam opet u rijksu i van gogh muzeju u mokumu. renoviran rijks je lepo videti, ne usuđujem se da guglujem koliko je koštalo, al verujte mi na reč da je noćna straža konačno dobila odgovarajući prostor.

al danas sam ovde da sagiti (čitajte: TEBI MIĆO!) najavim spektakl! :)   ;)


ko je ko u beču od danas do 13. januara, ovo je A MUST da se vidi:

https://www.bruegel2018.at/ (https://www.bruegel2018.at/)

vrlo moguće da ću sa vavilonskom kulom sresti već u petak, izveštaj sledi.

Dakle, retrospektivna izložba Marine Abramović, Čistač (https://eng.msub.org.rs/announcement-the-cleaner-marina-abramovic-retrospective-exhibition-11), je danas otvorena u Muzeju savremen umetnosti u Beogradu koga je, eto, renovirala i na kraju otvorila naprednjačka vlast koja je i dovela ovu veliku, našu verovanto najveću u ovom veku (a jednu od dve najveće u prošlom) umetnicu za nešto što je prva velika retrospektiva njenih radova u Evropi (doduše, pre Beograda odrađena u vie muzeja u Skandinaviji i Njemačkoj).

I, s obzirom da sam, možda posve neopravdano, malo strepeo da će ovo biti klasično srpsko ošljarenje, prilično sam zadovoljan kako je postavka napravljena. Naravno, ovo je koprodukcija sa još nekoliko ozbiljnih muzeja iz Europe i Sjedinjenih država ali naši nemaju čega da se stide sem presitnog teksta na tablama koji objašnjava eksponate i koji, a što je standardna boljka u našim muzejima, zahteva da mu priđete na vrlo malu razdaljinu i time zaklonite i tekst a često i sam eksponat od ostalih posetilaca.


Other than that, ovo je solidno producirano i razumno postavljeno, sa velikim brojem Marininih važnih radova predstavljenih što je bolje moguće. Naravno, kako gro njenog umetničkog opusa čini performance art, ovo je teško pretvoriti u eksponat i ovde su se tvorci izložbe potrudili da prikažu reprezentativne slike/ snimke (zvučne, video i uboje), često i rekonstrukcije ambijenta (na primer tri sobe iz "Kuće sa pogledom na okean"), da dodaju tekstualne pa i audio deskripcije koje su autorizovane od strane same umetnice. Sa video radovima stvari su nešto lakše i neki od njih su vrlo impresivni i odlično postavljeni, koristeći ambijent našeg Muzeja na vrlo dobar način (na primer "Računajte na nas (http://www.li-ma.nl/lima/catalogue/art/marina-abramovic/count-on-us-2004/9475)" ili "Balkan Erotic Epic (http://www.li-ma.nl/lima/catalogue/art/marina-abramovic/balkan-erotic-epic/9603)"). Priznajem da me je video instalacija na kojoj umetnica nepomično sedi na konju sa belom zastavom dok se čuje "Hej Sloveni" (posvećena njenom ocu, uz gomilu efemere vezane za njega izložene u vitroni - od fotografija iz vojske i civilstva pa do ratnog ordenja) malko i tronula i naterala koju suzu u oko ali to je već staračka sentimentalnost.

Ima i elemenata performancea, sa nagom ženom koja pleše uz tribalni ritam (sviran uživo na Đembetu) skoro na samom ulazu u muzej, i nagim ženskim i muškim osobama pored kojih se morate provući, dodirujući ih da uđete u jedan deo postavke, što je opet pošteno i u skladu sa važnim elementima umetnicinog opusa. S druge strane, ima i Marininih likovnih radova, od skica i studija koje su kasnije pretočene u performanse i instalacije, pa do klasičnih ulja na platnu tako da manje upućeni mogu da trasiraju njen put kroz umetničko stvaralaštvo na zadovoljavajući način. Tu je i interaktivna, hm, instalacija sa odvajanjem i prebrajanjem zrna pirinča i kako je danas bio prvi dan, dosta ljudi se time bavilo što mi je baš nekako zagrejalo srce. Ipak je 2019. godina i lepo je videti da moderna umetnost ima svoje mesto u našim životima i, štaviše, iako sam bio blago skeptičan dolazeći, računajući da vrsta umetnosti koju Abramovićeva radi nije pogodna za zamrzavanje u vremenu i prikazivanje kroz eksponate, zapravo sam doživeo prijatno podsećanje da je odlazak u muzej prevashodno socijalno isustvo. Da, sve ovo možemo da vidimo na internetu, da gledamo video snimke i čitamo po knjigama ako smo baš u tom fazonu, ali iskusiti umetnost u prostoru namenjenom za "čist" estetski doživljaj, u društvu drugih ljudi, svedočiti njihovim reakcijama na konfrotativna dela, glumiti neku svoju ulogu pred njima - to je iskustvo koje se ne može dobiti onlajn ili u sigurnosti svoje sobe.

Dakle, lepo. Muzej prodaje i vrlo korektnu monografiju koja nema više teksta od onog što se da videti po zidovima ali ima solidne slike i daje pristojan pregled opusa umetnice a sve po ceni od ipak razumnih 2.500 dinara. Sve u svemu sam zadovoljan i žena mi upravo javlja da su prva dva meseca već rasprodata što je zbilja prijatna vest. Ispostavlja se da umetnik, koji je, eto prisutan na ime svoje ipak superstar reputacije, može da bude predstavljen bez kompromisa i dostojanstveno a da građani (i verovatno neki turisti) to HOĆE da popuše. Pa, jebote, možda nije sve tako crno.


Fotke: Courtesy of moja žena

(https://i.imgur.com/BK9UIGU.jpg)

(https://i.imgur.com/ES9I2Ts.jpg)

(https://i.imgur.com/KlAnvHO.jpg)

(https://i.imgur.com/Jy42FOb.jpg)

(https://i.imgur.com/p06kH4J.jpg)

(https://i.imgur.com/tcJr3XJ.jpg)

(https://i.imgur.com/rjwqkMY.jpg)

(https://i.imgur.com/JxSTl9Q.jpg)

A ja sam videla rad jednog pravog umetnika: PEĐA TODOROVIĆ





(https://i.imgur.com/SjxoR0T.jpg)


(https://i.imgur.com/yjAghCy.jpg)


(https://i.imgur.com/UlmT3KK.jpg)


(https://i.imgur.com/NiUGedc.jpg)


(https://i.imgur.com/8C6N4nX.jpg)

Ne nađoh na netu sliku koja me je najviše dojmila, a sve su mi manje lepe na fotografijama no uživo, razlog više da se ovih dana svrati u galeriju u Knez Mihajlovoj.





[/size]

Marina se odrekla identiteta vezanog za ove prostore, što je meni sasvim ok, odrekla bih ga se i ja, nego, eto, ispravila bih te - nije "naša", mada bi ta naprednjačka vlast da te u to ubedi, a Marina se ne buni jer je, lešinarski, uzela lovu. Sve u svemu, lešinari i licemeri mi nikada nisu bili interesantni, pa mi je tako i ova izložba za naprednjačke skorojeviće - bedna.

Ali ona uzurpira gotovo svu pažnju ljudi koji mare za nekakve izložbe. To je tuga.

Zato što je to trendi, fensi itd. Zato i upotrebih termin "skorojevići". Marina samo takvima i može da prodaje svoje licemerje.

Kakva divna racionalizacija.  :shock:

Evo ja sam npr. pod utiskom da je HR koja je mesec dana u mojoj firmi večeras pri prvom zajedničkom izlasku "pokupio" prvi tip koji je na nju naleteo, u jednom klubu, pred čitavom firmom.  :|

Kako onda to racionalizovati, da se žena trudi da ima "humane" odnose sa svim "resursima" na koje naleti? Majko mila...   :cry:

Uz, naravno, uvažavanje iznesenih mišljenja, mislim da je kritika kako se Marina Abramović "ne buni" što je predstavljaju kao "našu" u najmanju ruku bizarna. Takođe to da je "lešinarski" uzela pare je meni nejasno. Izložba košta, rađena je u sedam muzeja pre ovoga za tolko i tolko para, i sada kada su pare izvađene iz budžeta i obezbeđene, dovedena je ovamo - te stvari tako funkcionišu. Činjenica je da je njoj i ranije nuđeno da sarađuje sa našim Muzejom ali da ona nije htela da radi za ponuđen novac (Dunja Blažević ovde to dosta jasno obrazlaže (https://www.slobodnaevropa.org/a/intervju-dunja-blazevic/30164157.html)) i da je pristala sada kada je neko u vrhu vlasti odlučio da izađe u susret njenim uslovima. Ali šta je tu kontroverzno??? Ako ste vrhunski umetnik, a Marina Abramović je umetnik bukvalno na nivou jednog Pikasa ili Vorhola (po značaju unutar svoje odabrane discipline i po kulturnom dosegu) to tako funkcioniše. Žena nije više od 40 godina stanovnok ove države, zar se očekuje da pravi popust za ekipu kod kuće koja joj pritom ovde nije davala neku pomena vrednu podršku u vreme kada jeste i živela i radila ovde? Takva očekivanja mi deluju naivno kao i ideja da ona treba da se ogradi od naprednjačke vlasti koja ju je dovela radi samo promocije. Ona je umetnik koji prioritizuje svoju umetnost i ako pogledamo ovu njenu izjavu  (https://www.trtworld.com/art-culture/artist-marina-abramovic-opens-exhibition-in-native-belgrade-29999)("I am no politician, I am an artist, (...) I believe this exhibition has shown to the politicians that if you invest money in culture you get high standards.") onda shvatamo logiku koju sledi i ideja da bi trebalo da se ograđuje ili nekako signalizira da je protiv ovog režima (jedinog koji je izvadio keš da je predstavi kako dolikuje) naprosto ne drži vodu.


Pritom, NARAVNO da će vlast ovo koristiti kao priliku da se promoviše ali šta je tu kontroverzno? Dovedete jednog od najznačajnijih živih umetnika sa veoma dobrom retrospektivom radova - naravno da ćete da se promovišete, zar postoji neka vlast koja to ne bi radila? Da li je izložba za naprednjačke skorojeviće? Eh, verovatno je i za njih, ali opet, ovo je postavka koja je pre Beograda identično rađena u sedam drugih muzeja u Evropi. Je li svuda podrazumevano da će deo publike činiti skorojevići koji ne znaju mnogo o performance artu i tu su jer je to u određenom smislu validacija njihovih ličnosti pošto je u pitanju poznat umetnik i "in" je pojaviti se? Pa, naravno da jeste. Kada je uopšte bilo drugačije? Pa nećemo sad da stojimo na vratima muzeja i da ljude prvo ispitamo o tome koliko znaju o performance artu, umetnosti XX veka, Marini Abramović i Uweu Laysiepenu pre nego što im dopustimo da uđu. Umetnost stoji u muzeju koji je javno dobro i javnost je slobodna da je vidi, čuje, da reaguje i raspravlja o njoj, opet je to kako naprosto stvari funkcionišu i ne vidim kako bi sad trebalo da društvo organizuje stvari tako da pristup umetnosti dobiju samo "zaslužni". Mislim, to se ne radi tako niti igde postoji. Je li validno primetiti da ova izložba košta koliko i celokupan godišnji budžet Muzeja i da vlast koja inače slabo ulaže u kulturu ovo radi da bi se reklamirala? Apsolutno. Ne da treba primetiti nego to stalno treba ponavljati i nabijati na nos svakom ko sedne ispred vas. Ali kako to devaluira jednu kvalitetnu retrospektivu jednog od najvažnijih živih umetnika sa ovih prostora? Nikako, po mom mišljenju.

Takođe, da se razumemo, viđam diljem domaćeg interneta komentare kako je umetnica trebalo da se ogradi od vlasti koja je diktatorska i svojata je i ne mogu da ne pomislim da ne postoji vlast u ovom svetu od koje umetnik ne bi trebalo da se ogradi. Abramovićeva mnogo radi u SAD, čije su vlasti DALEKO krivlje u globalnim dimenzijama nego naše. Da li svaku izložbu treba da naslovi "Fuck the USA" dok se Amerika ne odrekne svog imperijalizma? Da li u Švedskoj ne treba da izlaže zbog najvišeg procenta prijavljenih slučajeva seksualnog nasilja nad ženama u Evropi? Da li u Francuskoj ne treba da izlaže jer radnici mesecima protestuju protiv vlasti koja im uništava mogućnost da rade i zarade a vlast se pravi blesava? Itd. Da li je Vladmir Veličković, kada je imao svoju veliku retrospektivu tamo negde 2002. godine u nekoliko beogradskih muzeja trebalo da se ogradi od vlasti koja je u to vreme uredno štitila Mladića i plaćala mu penziju? Da li je 2013. godine kada je imao izložbu u Galeriji SANU trebalo da ustane protiv Tome i Vučića? Možda je odgovor na sva pitanja za nekoga "da" i to je, podvućiću, legitimno, ali najveći broj osoba koje dele to mišljenje uglavnom svakog dana idu na svoj posao i rade ga umesto da sede ispred skupštine Srbije i protestuju bez prestanka dok se diktatura ne ukloni. Deluje apsurdno, naravno, ali opet, deluje apsurdno i da od umetnika tražimo da ne radi svoj posao zato što ima određenu kulturnu težinu dok sebi pripisujemo mnogo manju odgovornost iako živimo ovde i naša je odgovornost po definiciji veća.

Pa lako možemo postaviti crtu niže i napljuvati čitavu umetnost da je skorojevićka. Umetnici umiru gladni i bedni, a dela koja za života nisu mogli da unovče prodaju se posle njihove smrti za milionske iznose.

Problem je što su takve racionalizacije besmislene. Pogotovo u dnevno političke svrhe. Pri tome ne mislim da je Marina cveće, žena je očigledno na neki način možda najveći izdanak i reprezent režima, ne mislim na SNS, oni su minorni i beznačajni, već komunističkog koji u nekoj metastazi egzistira bez prekida i danas. Bez obzira što ona viktimizuje sebe, i kako gleda na stvari, bila je i ostala dete komunističke buržoazije, pa stoga ne čudi da su isti našli interes da je pozovu. Da li se to dete komunističke buržoazije zove SNS ili neko drugo/neka druga sasvim je nebitno, jer sva su ta deca komunističke buržoazije po sebi nebitna, možemo ih menjati kao gaće svakog dana, metastazirani sistem će preživeti jer je potrebna nova revolucija, a ona će samo doneti tiraniju nečeg novog na ovim prostorima, jer bez toga jednostavno ne možemo, to da se promeni treba evolucija u glavama ljudi, a ne revolucija na ulici.

Svakako, da je uopšte bila u poziciji da se bavi onim čime se bavila u vreme u kome se time bavila, dakle, početkom sedamdesetih godina prošlog veka, svedoči o tome da je bila srazmerno povlašćena u odnosu na veliki broj umetnika u socijalističkim zemljama pa i u SFRJ. S druge strane, ona je već tada nadrasla SFRJ i postala priznat umetnik u evropskim a zatim i svetskim okvirima, dakle, privilegiju je upotrebila na najbolji moguć način, ne da spava na lovorikama nego da raste & razvija se i omogući svojoj umetnosti da postane globalno relevantna. Naravno, i u svetu moderne umetnosti mnogo toga radi na principu "znaš me - znam te", da nemamo tu neke iluzije, ali ne treba sad devalvirati nesumnjivi značaj Marininog rada u svetskim okvirima i njenu posvećenost osobenom izrazu.

Koliko zamena teza na jednom mestu.

Gde sam govorila o Marininoj umetnosti? Gde sam je "devalvirala"?

Govorila sam o njenom postupku i tome kako cela izložba u ovom trenutku deluje. Dakle, preporučujem ti da čitaš Marinine intervjue. Ona je karijeru izgradila na odricanju od srpskog ili jugoslovenskog identiteta, kritikujući socijalizam, roditelje koji su u njemu obitavali, nacionalizam itd. praveći od sebe žrtvu ovdašnjeg sistema. Dakle, samo je etički i pošteno, posle toliko godina odricanja veze sa svime što potiče sa ovih prostora, a što ju je, po njenim rečima, oštetilo i namučilo, ili izlagati besplatno, zbog slanja nekakve poruke, ili ne izlagati uopšte. To što je, nakon toliko godina, došla u banana državu - naslednicu države iz koje je potekla, da uzme lovu i ne kaže ni reč o instrumentalizaciji svoje umetnosti od strane nacionalističkih aktera, koje je celog života optuživala za patnju ili faktor njenog odricanja od jugoslovenskog ili srpskog identiteta (Marina nikada nije bila verbalna u pljuvanju američke vlade, pa tu i ne može da ispadne licemerna; taj argument ti je opaka zamena teza; govorim o Marininim rečima i javno izrečenim stavovima) dosta govori o njenoj pohlepi i licemerju. Jer, pa, bila je vokalna ranije, na delu tog diskursa izgradila karijeru, zašto sada ćuti? Ćuti Marina i o tome da u svom institutu ne plaća pripravnike, koji mogu samo da volontiraju kod nje. Dakle, žena uzima, a ne daje. Definicija lešinarstva.

U to koliko daje u umetnosti, ne ulazim. I umetnošću se bavi zbog sebe, na kraju krajeva, i to joj donosi popularnost i novac.

Dakle, kao što rekoh, ne pada mi na pamet da glorifikujem bedne postupke i događaje. Etika se ne relativizuje. Ako imaš jasan i javno proklamovan stav, a ne deluješ u skladu sa njim, licemer si i lešinar, i sve što stvaraš, svaka poruka koju svojom umetnošću želiš da pošalješ, postaje upitna jer dolazi iz upitne lične etike.

Toliko.

Quote from: Meho Krljic on 22-09-2019, 08:54:56
Svakako, da je uopšte bila u poziciji da se bavi onim čime se bavila u vreme u kome se time bavila, dakle, početkom sedamdesetih godina prošlog veka, svedoči o tome da je bila srazmerno povlašćena u odnosu na veliki broj umetnika u socijalističkim zemljama pa i u SFRJ. S druge strane, ona je već tada nadrasla SFRJ i postala priznat umetnik u evropskim a zatim i svetskim okvirima, dakle, privilegiju je upotrebila na najbolji moguć način, ne da spava na lovorikama nego da raste & razvija se i omogući svojoj umetnosti da postane globalno relevantna. Naravno, i u svetu moderne umetnosti mnogo toga radi na principu "znaš me - znam te", da nemamo tu neke iluzije, ali ne treba sad devalvirati nesumnjivi značaj Marininog rada u svetskim okvirima i njenu posvećenost osobenom izrazu.

Potpuno se slažem sa celom gornjom analizom, vidi se da si dobro ispratio sve oko Marine.  :|

Naravno, niko ne može devalvirati Marininu umetnost, pa ni ti Meho, čak ni teoriski kroz "znaš me - znam te" princip, ne brini se toliko za to.   :lol:

Quote from: Ksenija Atanasijević on 22-09-2019, 10:24:05
Etika se ne relativizuje.
Toliko.

Toliko. Važi za sve.

Ne mogu da verujem da ću linkovati na Telegraf, ali evo:

https://www.telegraf.rs/pop-i-kultura/art/3103743-sta-je-sve-marina-abramovic-govorila-o-balkanu-jugoslaviji-i-beogradu (https://www.telegraf.rs/pop-i-kultura/art/3103743-sta-je-sve-marina-abramovic-govorila-o-balkanu-jugoslaviji-i-beogradu)


Čisto da bude jasno šta je žena zapravo pričala i koliko nategnuto deluju ove teze o tome da se "odrekla" nečega i da bi morala da drži besplatnu izložbu ili da se ogradi od nacionalista koji je instrumentalizuju.

Da li to sada ideš toliko daleko u odbrani stava i ovih fotki gore da mi linkuješ Telegraf sa delovima Marininih intervjua izvučenih iz konteksta i to specijalno za svrhe propagandne odbrane od kritika (objavljen pre dva dana)? Ili Marininu (moram reći - zabavnu) izjavu kojom pravda svoj (ne)dolazak?

Čuj, Meho, ljudi mogu da prolaze na kao "srećne" okolnosti (mada, u njenom slučaju nema sreće, žena je živela u otetom stanu, na gomili tuđih leševa, mada ne svojom krivicom), na foru "znaš me znam te", preko veze, porodičnih poznanstava, ali tu će se uvek neći ljudi koji će ti, onda kada se vratiš da im glumiš veličinu i otimaš još i više, reći - hej, čekaj, stani malo, lešinaru, nisi li već dovoljno uzeo? I nemoj da mi glumiš nekoga ko sada činjenjem "dobra" pokušava da se opere za način na koji je došao do pozicije (opaska na tvoju izjavu da je Marina iskoristila poziciju da promoviše svoju umetnost globalno) - ne postoji dobro koje raste na leševima pogaženih ili oštećenih. Kao što se da i videti iz priloga. Kruži neka cifra od pola miliona koju je uzela. Ne znam da li je tako, ali veliku lovu je sigurno uzela. Da je htela da okaje greh otimanja jevrejskog stana, sama bi, na primer, platila postavljanje izložbe. A ona je uzela još. Treba joj još sa ovih prostora. I to novca koji ne znamo gde bismo pre potrošili mi, kao građani i država, da raspolažemo sopstvenim novcem.

I nisam ja sad tu da glumim neku karmu ili podsećam na etiku, pravičnost itd. Jednostavno mi je sve to bedno i to sam došla da kažem. Na to imam pravo. Jer, pa, pazi: ima među nama ljudi koji ne gaze i ne oštećuju druge u jurnjavi za poslom, pozicijom itd. Šta si mislio, da će takvi da ćute i gledaju kako ovi drugi svoju otimačinu predstavljaju kao dobro i korisno? Hau jes nou.

A Marinu sam uvek branila od napada na njenu umetnost. Do ovog trenutka. Sad se i meni sve čini kao da ona nikada nije ni izašla iz okvira ponašanja i (ne)vrednosnog sistema sopstvene porodice. Mislim, može ona samo da uzima, a da ne daje, ali, eto, primetiće neko i to.

Dosta mi je licemerja i otimačine predstavljene kao plemenite kulture i umetnosti. Fuck off lešinari, uništili ste planetu. I 10.000 evra je dovoljno, zašto pola miliona? Realno, šta će joj, dođavola, tolika lova? Pohlepa i bedastoća duha i duše. Iz toga ne dolazi umetnost.

Šta se čudiš? Uvek su bolje kukali oni što su imali nego oni što su nemali.

Ovde se zaista koristi jak rečnik - "leševi", "oteto", "okajavanje greha", "gaženje". Dobro, to je nečija interpretacija priče i ja je očigledno neću ispraviti. Mislim da se radi o hipertrofiranom diskursu kao što i mislim da je u najmanju ruku naivno i pomisliti da će umetnik ovog formata praviti izložbu beplatno i da je "pohlepa" ako neko ima svoju cenu, ali naravno, ovde pričamo o interpretacijam a ne o nekakvim činjenicama i ja mogu samo da poštujem tuđu interpretaciju čak i ako se ne slažem s njom.

Super je što je ona sebi nalepila cenu. A super je i što ti zanemaruješ činjenicu da je Marina politički vokalna i da je deo reputacije i na tome gradila, da je to bila njena inspiracija. Kako to - imaš vrednosno određen stav, jaku poruku, priče o igri svetlosti i podočnjacima otimača, mračnom detinjstvu u polovnom Beogradu, a onda dođeš i nalepiš na sve te priče cenu od pola miliona, jer, eto, renome. Totalni bullshit i siromaštvo duše. Renome se ne meri novcem, umetnost je duhovna, ne materijalna kategorija. Zašto je naivno očekivati da neko, ko je sve postigao, ostvario, ima novca i više nego što mu/joj je potrebno - uradi nešto besplatno? Mislim, okej, ako ti je novac merilo stvari, kao, što, izgleda da jeste.

Prodajem detinjstvo za pola miliona evra. Sounds nice. Planeta se definitivno kreće u pravom smeru. :)

Fali još samo "Marina satanista", u moru drugih kvalifikacija. Videla sam da je to trenutno aktuelno među Srbima :lol:

Žena je svetsko ime, i ako može da uzme pare od malograđana što, istini za volju, počesto čini - neka je.

Umetnički hleb ima sedam kora, tj. oni velik novac negde nekad zarade, ali periodi bez para kad samo stvaraju su veliki, i sve se to istopi.

Samo neko ko nije iz te priče misli da će umetnik pod bilo kojim okolnostima da istrese pare. Neće, niko od njih nikada.

Iz toga je jasno da ta mantra "uzma, a ne daje" nema baš puno smisla ako u davanje računamo novac. Tom logikom svi umetnici su lešinari.

Naravno, to bi možda bilo tako da to "davanje" ne uključuje samo novac. Pa daju upravo svoju umetnost. Daju i benefite poput besplatnog tutorovanja početnika pripravnika (neko bi možda tražio i da mu se plati, s obizirom na reputaciju, potencijalne veze u tom svetu koje će pripravnik dobiti, a koje će sutra moći da naplati, i sl).

I stvarno neverovatno da D. ovoliko kritikuje Marinu, koja je epitom feminizma, ženske moći i snalažljivosti upravo i zbog količine novca koju zarađuje.

Znači, i moćne žene su na tapetu, nema milost i oprosta ni za koga. Pa čak ni za onu koja svojim životom promoviše nama najsvetije ideje.  :lol:

A što se tiče "zaključka" da je sve to samo "interpretacija", molim te da više ne završavaš diskusije tako. Uvredljivo je. Mislim, ako je sve podložno relativizaciji i nema činjenica, zašto onda ti umišljaš da činiš dobro? Zašto onda ja ne bih rekla: Meho se tripuje da piše nekakve projekte za EU i time pomaže građanima, a moja interpretacija je on samo želi da se oseti bitnijim i sposobnijim od drugih, koji, eto, nisu imali preporuku (ublažiću termin ovog puta) da se bez fakulteta zaposle u Crvenom Krstu. Ili - Meho se tripuje da je vegan, moja interpretacija je da i tu on sad nešto želi da se oseti posebno i kompenzuje za nešto što nije uradio ili je bio/jeste konformista.

Mislim, ili postoji univerzalno dobro, koje činimo jer je dobro, ili ne postoji? Ako ne postoji, nemoj da se tripuješ da činiš dobro kada ono nikome ništa ne znači.

Nije ti palo na pamet da si sve to s tim jevrejskim stanom jednostavno umislila na osnovu tračeva?

Abramović je čisto i vrlo često jevrejsko prezime. Pre će biti da su njeni priglili komunizam da sačuvaju imovinu. Jevreji oteli stan nepoznatog jevreja, gazeći nepoznat broj leševa, pri tome ni bar micvah da za pokojnu dečicu organizuju i bar okaju grehe. Zli sebični ljudi.  :x

Ama, mislim, za mene je svakako interpretacija i ništa drugo kada se kaže da je umetnik u životu napravio tolike grehe i da treba da se iskupi održavanjem besplatne izložbe. Meni to ne sledi jedno iz drugog pa svakako moram da ga stavim u fioku na kojoj piše "različita mišljenja" i nema svrhe da sa tim dalje polemišem jer sam sve argumente već izneo i samo bih ih ponavljao.

Ništa onda. Dođe i meni da se oprobam u otimanju, pa da mi ne bude dovoljno 30.000, nego da uzmem pola miliona, 3 miliona, onoliko koliko za života ne mogu da potrošim, da čak ništa nikome ne plaćam niti dajem u humanitarne svrhe, jer vidim, ljudi to brane, razumeju, pa još nazivaju i renomeom. Uzmi što više, ne ostavi ništa nikome. Uzmi od siromašnih i bednih. Brže, jače, bolje. :)

Ne, zaista, kad je već sve podložno relativizaciji, nema svrhe braniti neko glupo dobro i pominjati neku svest, etiku. Budeš govnar celog života, odživiš fin život, iza sebe ostaviš pustoš, al si bar ti živeo kao car i kao car umro. Ionako nema ništa dalje i ništa više. :)

Pa naravno. Sebičluk je ono što se definiše kao zlo, a dobro je briga za druge, vezivanje za ljude, a ne stvari, materijalno.

Sad, neću da kažem udri i navali, ali hoću proveri gde si sad na toj lestivici, i da li ti samo 3 milona fale da budeš bliže Marini ili je svejedno.   xfrog

QuoteStičem utisak da je, za razliku od Crne Gore, ovde ona bila malo rezervisanija prema tim vrstama državnih počasti. Podsetiću vas da je pre nekoliko godina imala veliki publicitet u Crnoj Gori (nije imala izložbu) – dobila je ordenje, počasno državljanstvo, davala patetične izjave o njenom crnogorskom identitetu. Ja sam, pre nekoliko godina, pisao o tome jedan tekst upravo pokušavajući da razumem kako jedna umetnica takvog profila i takve vrste radikalne umetnosti kao što je ona prihvata tu vrstu državne ceremonijalnosti.

hehe

https://www.slobodnaevropa.org/a/30175064.html

filip k. dik je u tri stigmate predivno srcio jedno scenu: dva aktera, prvi ce, ustani da ja sjednem, a drugi: vidis, rekoh ti, socijalizam je samo filozofija zavisti...

pa sta zurite lijepoj, esteticnoj i savrsenoj zeni u tanjur, izlaze da joj zurimo u sise!

Iz linka u Telegrafu koji je Meho okačio:

QuoteIz njene knjige "Prolazim kroz zidove" koju je izdao "Samizdat"

- Živeli smo u samom centru Beograda, u raskošnom trosobnom stanu i imali sluškinju. Oduvek sam znala da je naš dom najraskošniji u gradu, a tek kasnije sam shvatila da živimo u jevrejskom stanu koji su zaplenili nacisti, pa kasnije partizani.

Dakle, samo ta jedna njena rečenica. To su činjenice.

Vidimo da u originalnom citatu nigde ne piše "leševi", "oteto" itd. Dakle, to je samo nečija interpretacija vrlo oskudnih činjenica. :roll:

Inače, za Marinu je vezan i trač da je promenila prezime iz Avramović u Abramović, da bi zvučalo jevrejskije, što je isto malo čudno s obzirom da joj se burazer koji je baš ne miriše i o njoj priča svašta takođe zove Velimir Abramović.

Ko zna šta se tu izdešavalo, verovatno ne bi saznali sve ni da su joj roditelji još uvek živi ali sve miriše na to da su se jevreji uselili u jevrejski stan koga su oteli nemci. Oteto od nacista, ne od jevreja. Bre, to dođe kao nebeska pravda.

Kao što rekoh, Marina Abramovič će privući svu pažnju, raspravljaće se o njenom moralnom liku i razvlačiti kontroverze. Kao da se od nekoga ko je u svom umetničkom radu prevarant može u bilo kom drugom pogledu očekivati išta drugo.

Uvek je najbitnije ko je onaj koji nam priča priču. Žena je umetnica performansa. Sve je kod nje deo performansa, pa i ta njena polu izmišljena polu naduvana životna priča. Šarene slike da raspale ljudima maštu.

Samo ona priča o tom stanu, koji je bio najlepši najveći, pa je imala služavku, verovatno u korsetu, koju je bičovao njen tatica s vremena na vreme. A pre toga je u stanu živeo her Fric, seksualno se iživljavao nad sirotim jevrejkama do smrti, još im je pun podrum seksualnih pomagala koja su iza njega ostala, kao i naprava za mučenje. A Marina silno patila zbog svega toga.  :roll:

Njen rođeni brat tvrdi da je njihov otac bio običan partizan, a ne narodni heroj kako sad Marina želi da naduva. Krije da se dvaput udavala. I sl.

Ljubomir Živkov se svrstao uz D. Znao sam da postoji razlog što nikada nisam mogao da odgledam njegove retrovizore!!111!!!


Jednočlani bojkot (https://pescanik.net/jednoclani-bojkot/)

Ja odo sutra u četiri da vidim da li mi se to sve sviđa ili ne sviđa, pa ću da vam javim.

Šesto kinti izvače poštenom svetu iz džepa za izložbu koja je navodno već plaćena pola miliona nečega.  :cry:

Marina Abramović sutra pred 6.500 ljudi na Ušću: "Nikada nisam govorila pred tolikom publikom, to je kao neka Vudstok umetnost"

https://www.nedeljnik.rs/marina-abramovic-sutra-pred-6-500-ljudi-na-uscu-nikada-nisam-govorila-pred-tolikom-publikom-to-je-kao-neka-vudstok-umetnost/

Posetio sam i izložbu i predavanje, i dan kasnije otputovao u na letovanje. Kako nemam wireless u hotelu (imam ali nije dž) izveštaj će morati da sačeka neke dve nedelje.

Usput sam na aerodromu pazario i MA biografiju, da upotpunim utiske. :)

Pazi se, postaćeš Marinin fan.

Marina je, razume se, svetska zvezda, ali uz sve kontroverze koje je "Čistač" izazvao, ovo nije jedini gig in town. Na primer, u Petak je otvorena izložba "Moderna (http://www.kucalegata.org/aktivnosti/2019/moderna.html)" u Legatu (bivšem Ateljeu) Petra Lubarde na Dedinju i mi smo je danas posetili te sa nje nosimo lepe utiske.

Ovo je zapravo izložba kojom beogradska Kuća Legata  (http://www.kucalegata.org/)obeležava petnaest godina postojanja i pravi izbor iz nekoliko važnih umetničkih legata o kojima se stara. Naime, ova organizacija utemeljena je 2004. godine od strane Skupštine Beograda (da ne bude posle da su Demokrate samo krale i nisu baš ništa vredno za sobom ostavile) i mada je srazmerno mala (danas imaju svega sedam zaposlenih), trenutno je zadužena za održavanje i upravljanje nekolikim značajnim umetničkim legatima, počev od, jelte Lubarde, pa preko Milenka Šerbana, Milene Jeftič Ničeve Kostić do Cuce Sokić itd. Ova izložba je izbor iz svakog od ovih legata, ali tu zapravo imamo više umetnika od onih čija su imena na legatima jer mnogi od njih imaju radove i drugih umetnika. Recimo, na ovoj izložbi imamo i jednu moćnu sliku Milana Konjovića (Vojvođanski pejsaži - mada su sve njegove slike koje ste videli manje više to - vojvođanski pejsaž) koja je tu zato što je deo legata Veljka Petrovića.

Elem, izložba kombinuje slike i skulpture i ima prilično, jelte, široko shvatanje moderne. Najstarije slike su iz tridesetih godina prošlog veka - na primer portreti koje je Petar Dobrović tada radio (među njima i jedan Krleža) i koji su modernistički u vrlo prijateljskom smislu, dakle, Dobrović se, iako je imao kubističkih interesovanja, ovde držao realističke predstave i blago ekspresionističkog kolorita i ovo su vrlo tople i "humane" slike u odnosu na nekakav prosek moderne kako ga ja doživljavam - a najnoviji su iz prve decenije ovog i delo su Milene Jeftič Ničeve Kostić koje je žena još živa i aktivna. Odabrana platna Milene JNK su jako lepa i više puta sam rekao ženi da bih rado njena moćna, bojom nabijena, dubinom obdarena ulja velikog formata rado držao na zidu i gledao u njih satima.

Cuca Sokić ima zastupljene radove iz raznih faza pa je tu i par njenih protreta koji su korektni ali su mi njene vrlo geometrijske kompozicije iz šezdesetih koje koriste uglavnom razne nijanse sive i fantastičnu kompoziciju linija bile jedan od hajlajta izložbe. Za ljubitelje nečeg klasičnijeg, valja podsetiti da su modernisti rado slikali i mrtvu prirodu, tu praktično školsku, vrlo staromodnu temu, da izraze modernistički pogled na svet i savremenu, avangardnu tendenciju. Akademik Nedeljko Gvozdenović ima jedno fantastično ulje na kome ima i ptica (dakle, nije striktli mrtva priroda, ali jeste mrtva priroda i po kompoziciji a, bogami i po imenu), pa onda ima jedan Marko Čelebonović koji je kompozicijski vrlo klasičan ali energetski vrlo ekspresionistički, pa još jedan Marko Čelebonović koji je fenomenalan jer izgleda kao da ste "normalnu" mrtvu prirodu zaokrenuli za 30 stepeni...

Sam Lubarda ima nekoliko fantastičnih ulja u crvenom i crnom koja, pa, recimo da po snazi jedino još pokojni Veličković sedi u istoj kategoriji. Gvozdenović ima i nekoliko pejsaža koji su toliko suptilni da skoro da se zapanjite kad počnete da ih analizirate i vidite čega sve na njima nema a da, uprkos smirenom koloritu i pažljivo redukovanoj geometriji imaju vrtoglavu kompleksnost.

Ima i jedan veoma lep akt Milenka Šerbana i još puno slika koje vredi videti.

Od skulptura imate razne stvari, jedan izuzetan akt Rista Stijovića rađen u gipsu a koji je, nastao 1928. godine, mislim najstarija izložena stvar u ovoj postavci, pa onda snažnu Olgu Jevrić sa svojim iskidanim metalom, pa Olga Jančić sa svojim erotizovanim oblinama lišenim ostatka ličnosti itd. itd. itd. Na spratu ima i nešto efemere, raznih pisama i veoma lepih fotografija, uključujući pisma koja je Lubarda dobijao od Tita i Koče Popovića sa pozivima na prijeme (jedan od njih je iz 1975. godine gde ga Tito zove na prijem u SIV-u povodom dolaska Kraljice Elizabete Druge i njenog supruga koji su, eto podsećanja I DALJE NA VLASTI a i Maršal i umetnik su odavno sahranjeni). Tu su i  Lubardin pasoš, članska karta Saveza komunista itd.

Bogat program iako je ovo samo mali izbor iz nekoliko važnih legata a za simboličnih 200 dinara mislim da je izuzetno lepo da imamo mogućnost da vidimo to neko vrlo široko shvatanje domaće moderne i da se podsetimo koliko različitih pristupa i estetika i, eto, energija spada u to (mislim, skulpture Olge Jevrić su praktično zaustavljene eksplozije, ali ima i jedan njen stari portret koji je smireniji i nežniji, dok su skulpture Olge Jančić istovremeno tople, skoro sasvim figurativne a opet izrazito modernističke u redukciji motiva na tu neku, jelte, suštinu iza pojavnog kako je umetnica vidi).

Završne napomene:

- Jedna slika Milene JNK krije nekoliko lepoarda u nečemu što na prvi pogled deluje kao sasvim nefigurativna kompozicija. Meni je to skoro na ivici pop-arta ali funkcioniše i kao čist, prazan, pointilistički rad.

- Postoji i vrlo lepa monografija koja sadrži kompletan katalog izložbe ali i za ovu priliku napisane kritičke tekstove koji daju istorijat rada zastupljenih umetnika ali ih i smeštaju u kontekst kako bi posetilac imao o čemu da kasnije misli. Tu su biografije svih legatora i kolor reprodukcije svih radova sa izložbe, kako Alah zapoveda, pa mislim da je 500 dinara vrlo korektna cena.


- Izložba je dostupna svim danima sem ponedeljkom od deset do pet, što, priznajem nije idealno ali Kuća legata je mala firma... Traje do 31. Decembra.

- Gore od toga je da je Legat Petra Lubarde na Dedinju i da do njega ne ide gradski prevoz a ako dođete svojim, nemate gde da parkirate. Ipak, Topčiderska zvezda je nekih 7-8 minuta udaljena a do nje ide 44 tako da... nije tako strašno.


Ispod su neke od slika koje sam šantavo napravio telefonom kao ilustraciju. Ne gledati ako ste Mića Milovanović. A ni inače.


(https://i.imgur.com/DuNeaSp.jpg)

(https://i.imgur.com/cHVnu8Z.jpg)

(https://i.imgur.com/EYjOkmf.jpg)

(https://i.imgur.com/WMRcvuz.jpg)

(https://i.imgur.com/YYlrJga.jpg)

(https://i.imgur.com/APErjoX.jpg)

(https://i.imgur.com/EMTmK1V.jpg)

(https://i.imgur.com/uAXk6dS.jpg)

(https://i.imgur.com/KwcKQB1.jpg)
(https://i.imgur.com/KthLoOo.jpg)



(https://i.imgur.com/UMNvfUf.jpg)

(https://i.imgur.com/jBgM60l.jpg)

(https://i.imgur.com/nPvY5OU.jpg)

(https://i.imgur.com/Kq4Uqra.jpg)

https://www.danas.rs/kolumna/aleksej-kisjuhas/to-bih-i-ja-umeo/

Quote from: Meho Krljic on 25-09-2019, 17:42:54
Ljubomir Živkov se svrstao uz D. Znao sam da postoji razlog što nikada nisam mogao da odgledam njegove retrovizore!!111!!!

Sticajem okolnosti, imala sam priliku da besplatno posetim izložbu i posetila sam je. Marinu sam cenila od ranije i sada mi se tu dosta toga na izložbi dopalo. Ipak, to, eto, ne menja ništa od onoga što sam izjavila i još bih sve to sažela u savršeni Ljubomirov citat:

QuoteAko umetnici nije važno ko ju je pozvao, i kako se njezin domaćin ophodi prema podanicima, zašto bi mene zanimala puka njena umešnost i umetnost? Neću da me privuče, iako znam da je pred tim stvaralaštvom Njujork višekratno padao u nesvest!

Naime, bio si na izložbi, pročitao si njen manifest umetnika. Krši sopstveni manifest u nekoliko odrednica:

QuoteUmetnik ne sme da pravi kompromise zbog sebe i zbog umetničkog tržišta

Pravila za umetnikovo posedovanje

Budistički monasi savetuju da je najbolje da posedujemo 9 stvari:

        Jedno odelo za leto
        Jedno odelo za zimu
        Jedan par cipela
        Jednu zdelu za prošenje hrane
        Jednu mrežu protiv komaraca
        Jednu knjigu sa molitvama
        Jedan kišobran
        Jedan otirač da spava na njemu
        Jedan par naočara ako mu je potreban
        Umetnik mora da odluči koji je minimum poseda koji mu je neophodan
        Umetnik mora da ima sve više i više manjeg i manjeg
        Umetnik mora da ima sve više i više manjeg i manjeg
        Umetnik mora da ima sve više i više manjeg i manjeg

Dakle, eto, em je napravila kompromis pa je svuda prihvatila nacionalni diskurs u vezi sa svojim povratkom (Crna Gora i Srbija) i uzela lovu od tržišta koje je prezrela, još je i prekršila sopstvena pravila o posedovanju materijalnih stvari.

Onaj deo manifesta gde kaže da umetnik ne sme da se ponavlja, a imamo performans sa crtanjem pentagrama po stomaku žiletom koji ponavlja nakon decenija, neću da kritikujem ovom prilikom.

Zanimljivo je kako njen manifest nema odrednice prema čovečanstvu, plemenitosti, solidarnosti... i uopšte, potpuno mu nedostaje humanitarna dimenzija. A meni su etika i plemenitost bitni za umetnika kog zovem velikim. Eto, tu ja Marinu ne zovem velikom. I sad, uzela je lovu, pa je uzela, nevelika u mojim očima, te kompromisno i suprotno sopstvenom manifestu, dopustila da je ovdašnji režim iskoristi kao reklamu; režim i dalje ostaje mafijaški i svaka veza sa njim je mrlja na karijeri svakog profesionalca, pa i Marine.

Meni je sve ovo prejak, nesrazmerno jak diskurs za ovu situaciju. Ideja da je neprihvatljivo da neko sa sedamdeset godina ima različit stav onome koji je imao sa četrdeset ili dvadeset mi je neobična, POSEBNO kada su u pitanju umetnici koji ionako nisu bića racionalnog i hvatati se kod njih za doslednost kao najvažniju vrednost - a kako mi ispada iz svega što pišeš - mi deluje kao promašivanje poente. Kao kad bismo rekli da je kompletan Huysmansov književni rad obesmišljen time što je prvo pisao iz pozicije razočaranog katolika koji se strastveno ograđivao od Boga, vere i crkve a posle im se vratio sa puno ljubavi. Kao kad bismo Boba Dilana smatrali za prevaru što je prvo bio Jevrejin a sad je katolik i svirao ispred pape a nekad se bunio protiv autoriteta itd. itd. itd.

Mislim da nesrazmerno mnogo akcenta stavljaš na Marinino - za umetnike njene generacije praktično univerzalno - identitetsko određivanje u periodu uspona i najbrže evolucije njenog rada. Ista ta Marina je za sebe više no jednom izjavila da je Jugoslovenka kada su je svojatali ovi Crnogorci i oni Srbi pa je sada, u odmaklijim godinama možda bliža ideji da postoji i deo njene ličnosti koji je nosilac nekog osebujnog nacionalnog identiteta i zašto je sad to toliko neprihvatljivo pa da je kenslujemo 100%? Pritom, kad smo kod doslednosti, ti si toliko puta napisala da je ovo sve bedno i lešinarski i neetički a onda si otišla na izložbu jer nisi morala da platiš ulaz 600 dinara. Daleko od toga da mislim da nije trebalo da odeš na izložbu, naprotiv, drago mi je da jesi (u najmanju i najdosadniju ruku je dobro da se vidi nešto što se kritikuje) i ne mislim da te kritikujem zbog toga, ali nadam se da vidiš da i tebi sad neko može da uzme da prenaglašeno prebacuje da si nedosledna jer si sve svoje kritike na račun deficita etičnosti i učestvovanja u promociji diktatorskog režima prenebregla kad se pojavila mogućnost da uštediš 600 dinara. Naglašavam da ja ne mislim tako, ali ga pominjem jer se ovde mnogo toga vrti oko doslednosti a mislim da je to nesrećno odabran centar ove rasprave.

Drugo, Marina je i u ovom veku imala radove koji su se vrlo očigledno bavili njenim regionalnim i nacionalnim poreklom i identitetom, dakle, njen odnos sa ovim pojmovima je jedna tekuća stvar i evoluira. Ako ništa drugo, bilo bi iznenađujuće da otkrijemo da je 2019. godine na istim pozicijama kao 1979. godine, recimo.

Slično je i za ovaj manifest. Mislim, valjda je, za ime Al'laha jasno da je taj manifest delom ideal koji se može juriti, delom provokacija? Nije valjda da je iko ikada mislio da Marina Abramović spava na prostirci na podu, for fak's sejk? On je napisan, vrlo očigledno, u vreme kada je Marina već bila svetski superstar i cepala momačke iznose za svoje izložbe i performanse, nije valjda da je neko ozbiljno seo i gledao da li ona ima zaista samo jedan par cipela pa, kad je video da ima dva, razočarao se? Marina je, uostalom ovo je i čini velikom umetnicom, neko ko je vrlo otvoreno izražavao svoje nesigurnosti, sujete i lutanja, i to što se sa njima suočavala i u okviru umetničkog rada je važan element njenog korpusa.

Naravno da je sasvim fer da kažeš "meni su etika i plemenitost bitni za umetnika kog zovem velikim" i ja svakako ne bih nikom nametao svoj kriterijum za percepciju nečijeg umetničkog rada. Ali treba da imamo na umu da su praktično svi veliku umetnici u poslednjih sto godina bili problematični kao ličnosti u čisto socijalnom smislu (Pikaso? Nesnosan. Dali? Nepodnošljiv. Lu Rid? Hronično užasan prema svima u svojoj okolini.) i da su skoro po definiciji bili bliski establišmentu u poznijoj fazi svoje karijere. It kamz vid d teritori. Ja sam i sam izrazio žaljenje što ovakvu izložbu pravi Vučićev režim a ne neki barem malo pristojniji (uz svest o svim UŽASNIM svinjarijama koje su Demorkati napravili u domenu kulture i grdnim propuštenim prilikama) ali to je zatečeno stanje i ne mogu da krivim umetnika koji je planetarno važan što pristaje da sarađuje sa državom koja po prvi put pristaje da sarađuje s njom.

Bonus: Tri relativno recentno dodate tačke za manifest umetnika (navodno inspirisane druženjem sa Luom Ridom i Lori Anderson):


1. Have a good bullshit detector.
2. Fear nothing and no one.
3. Be tender.

Eto! Nežnost!!!!!! Sad smo svi ponovo prijatelji!

Vau, jedino ako si je pitao da li joj je manifest i provokacija, pa si toliko uveren da jeste.

Elem, ne očekujem da spava na prostirci (mada je i to radila u Australiji), očekujem da ne uzme lovu od siromašnih i bednih i da ne dopusti da je mafija zloupotrebljava.

Što se ostalih pobrojanih umetnika tiče - zamenjuješ teze. Ja nigde nisam opovrgavala vrednost umetnosti, već vrednost umetnika.

Ama, mislim, pročitaj šta o njemu - manifestu - pišu i pričaju ljudi koji se bave umetničkom kritikom, nije da sam ja izmislio da je on tako malo tongue in cheek što bi rekli na engleskom. Ako misliš da je sve to mrtvoozbiljno napisano i da svako odstupanje valja tretirati kao izdajničko povlačenje od svetinje umetničkog ideala, to je meni u redu, samo napominjem da je to trebalo da se primeti mnogo ranije a ne tek kad je Marina došla u Beograd pa se ispostavilo da ima više mreža protiv komaraca itd.

I ja ponavljam za one koji ignorišu: uzimanje love od siromašnih i bednih/ zloupotrebljavanje od strane mafije je praktično neizbežno kada si umetnik te veličine. Operišeš na nivoima gde nužno vlada veliki kapital. Da li je to onda mafija ili samo nasmejani eksploatator nije supstancijalna razlika. Da li nam se to sviđa? Pa, ne, ali  ova vrsta umetničkog rada se uvek i svuda finansira ili od para države ili od para privatnih fondova koji su po pravilu utemeljeni od strane nekog sa krupnim kapitalom. Kad srušimo kapitalizam i uvedemo pravičnu socijalističku redistribuciju onda ćemo imati mogućnost da finansiramo takve stvari na osnovi koja je barem transparentnija ali uvek će podrazumevati akumulaciju veće količine sredstava jer, sem ako se potpuno ne eliminiše pojam ikakvog tržišta, te stvari naprosto mnogo koštaju. Ovde ne mislim nužno na Marinu ili nekog njene veličine. Svojevremeno sam sufinansirao nekoliko beogradskih nastupa nekoliko različitih avangardnih muzičara i svi oni su hteli da im se plati put, spavanje u hotelu, neka razumna hrana, plus srazmerno visok honorar. Pričamo o nekoliko stotina evra da gledaš čoveka kako udara u instrument i ne proizvodi ni jednu melodiju i sad možemo da kažemo koji kurac, pa može da spava kod nekoga na gajbi, ne mora da se tušira svako veče, skuvaće mu baba Ružica da jede, ne mora da jede u restoranu itd. ali da je taj morao da TAKO koncertira poslednjih dvadeset godina, prestao bi. Dakle, ljudi imau svoju cenu ispod koje ne idu jer sebe toliko cene i tvoje je da prihvatiš ili odbiješ ali ne vidim svrhu da se cenjkaš ili pričaš kako taj toliko ne vredi kada svi ostali tom toliko plaćaju. Pogotovo ne vidim rezon da mu se kuka da je ovde beda i sirotinja i da bi trebalo da spusti cenu za nas. Mislim, pre svega jer mi materijalno nismo baš takva beda i jer je rasprava o ceni pre u domenu toga šta ministarstvo kulture bira da finansira a ne je li ovo prisutpačno narodu. Ako narod ne može da odvoji dve kutije cigara da pogleda jednog od najvećih živih stvaralaca u svetu savremene umetnosti, to nije zato što nema nego zato što ima drugačije prioritete. A baš zato ti treba vrhunska umetnost, jako promovisana. Da bi i oni blazirani i neupućeni i oprezno neprijateljski nastrojeni morali da se suoče sa nečim što čitav(ish) svet poštuje kao važan savremeni izraz, da moraju da se suoče sa idejom da o ovome možda treba da imaju mišljenje, da uđu u rasprave, da se čuje zatšto i kako je ovo važna umetnost itd.

I opet - vau, kakvo apsolutno odsustvo kontakta sa realnošću. :)

Ako misliš da nismo bedni, a i ti probaj da izađeš iz svoje zone komfora - izgubi posao u Crvenom Krstu, neka ga izgubi tvoja žena, pa probaj da se snađeš opet bez potezanja veza, mama, tata, kumova, prijatelja i kvazi preporuka. Javi kako je to prošlo i da li si imao za cigarete (metaforički, jel) nakon par meseci pokušavanja da opet nađeš radni angažman bez korupcije i nepotizma.

Ne pominji autore koje ne navodiš imenom i prezimenom. Ja, svakako, neću verovati da su relativno plemenite fraze iz Manifesta nekakva "provokacija". Provokacija čega i koga? Sirotinje? Dakle, kao što rekoh, Manifest nisam shvatila bukvalno, ali jesam kao alegoriju nekakve etičnosti. Još je gore ako se neko sprda i provocira etikom. Dakle, prostirka, zdela, jedno odelo, jedan par obuće itd. to je metafora za samodovoljnost i nezavisnost umetnika od sila zla i pohlepe. A onaj deo o beskompromisnosti dopao mi se još i više jer retko ko postupa beskompromisno i nelicemerno. Ti svakako ne postupaš, čim toliko racionalizuješ i relativizuješ tuđe i svoje motive. Ne postupa ni Marina, videli smo. Oboje se samo frljate etičkim frazama i to zovete provokacijom onda kada niste sposobni bar da priznate licemernost postupka, jer, eto, niste mislili ozbiljno, samo ste provocirali jer "umetnost je provokacija" i slične zloupotrebe umetnosti.

I sve je vrlo jednostavno. Imaš love dovoljno. Uvek polazimo od te činjenice. Dakle, imaš love i dolaziš u bednu zemlju, a jesmo bedni, bez obzira što ti to, iz svog zaštićenog mehura, ne vidiš, i uzimaš lovu od njenih građana. Hajde što je tako, rekla sam. Uzela pa je uzela, to joj je cena, nije nam otela. Ali onaj deo o njenoj uvezanosti sa zlom, saradnji sa zlom (o kom se, očito, nije obavestila dovoljno jer je, kao što kaže Ljubomir, baš i nije bilo briga), to je ono što ju je obeležilo i čak dovelo u pitanje celokupno njeno stvaralaštvo, jer ona ne slika, ne vaja i ne muzicira. Ona pravi performanse kojima svoju intimu deli sa svojom publikom. I šta je njena intima sada? Da li je sve vreme bila licemerna i lažna? Usmerena na to da stavi cenu na sebe, pokupi lovu, održi masovni čas ćutanja ili šokira publiku šokiranja radi i ode? U koji aspekt njene umetnosti sada ja da verujem, u koju simboliku, koje istraživanje bola i patnje, kada je sve, očito i najbanalnije moguće, komercijalizovano? A komercijalizovano je, Meho, zato što su građani već platili ulaznice. Silom i niko ih nije pitao, ali novac koji je dobila je i iz budžeta RS (plus sponzori, ali, eto, nismo počašćeni ni specifikacijom troškova, jer ko nas pita za naš novac).

Dakle, ne mogu da verujem (u stvari, mogu) da iz tvojih usta dolazi licemerna pridika o tome kako neuki i krezubi narod, eto, neće da se obrazuje i oplemeni duh zato što mu je bitnija kutija cigareta od ulaznice u muzej. Ni ja ne bih išla da mi karta nije bila ponuđena, iako me je izložba zanimala, ne pušim i mogla sam da je platim. Ne bih išla jer sam je već platila kroz budžet RS i sve ostalo je samo brutalna, potrošačka, predatorsko-kapitalistička, bezobrazna i ogoljena pljačka građana, ma koliko je ti motao u te malograđanske, zapravo, oblande odbijanja pučanstva da oplemeni duh jer neće da plati duplu cenu i opet pristane na pljačku, koja se, po istom sistemu, dešava u svim aspektima funkcionisanja države i zajednice, a ne samo ovde.

I nemoj da praviš banalne relacije i poređenja (tipa tih muzičara i plaćanja za njihova prenoćišta i honorare). To je druga tema i nema veze sa ovom, služi ti samo kao diverzija, manipulacija, demagogija, populizam. Biraj.

A Marini niko nije kukao da spusti cenu za nas. Nju je lično, preko ličnih veza i kontakata, pozvala "premijerka" i to u isključive svrhe reklamiranja režima za koje plaćaju građani, koji se nisu ni pitali žele li da plate Marininu cenu. I još ih neko, tipa Mehe, dodatno lupa po glavi što neće još da plate i što ne pristaju da im se dodatno tera teško zarađeni novac iz džepa. To je jedan aspekt događaja. Drugi je moja lična kritika (a nisam jedina, očito) i očekivanje da umetnik, koji, eto, ima etički kodeks izražen u Manifestu, poštuje sopstvena etička pravila. Ne bukvalno, ali bar u domenu posedovanja svesti i potrebe da se raspita o saradnicima, oceni sa kim ulazi u kolo, od koga dobija novac, šta stoji iza ponude, kome se prodaje svoja intima i u koje svrhe će umetnost biti (zlo)upotrebljena.

Na kraju bih te zamolila da prestaneš, iz neznanja ili svesno, da brkaš umetnost i umetnika. Fokusirala sam se na ličnost umetnice i njene motive, koji, svakako, mogu da utiču na kvalitet njene performans umetnosti, ali, eto, imala sam dovoljno poštovanja da ne uđem u tu temu (a nemam ni dovoljno znanja za nju).

Ne znam, evo, napiši neki projekat za EU u kom ćeš kao sopstvena sredstva da navedeš hipotetički novac građana Srbije za cigarete. Mislim, očito svi računaju na taj novac, pa zašto ne bi i Crveni Krst? A ako ti se nije dopala ova zamena teza, welcome to my world every time kada čitam tvoju argumentaciju.

Au, nebo se ruši!


Mogu da potpišem svaku reč koju je D. u gornjem postu napisala. Ja bih još i dodala, lako bih umesto cigareta moga da pomenem decu za čije se lečenje prosjači po internet portalima i gde sve ne, ali ajde da to izostavim sad kad je D. bila relativno uzdržljiva. Hoću da verujem da su nam takve stvari na umu i kada pričamo o cigaretama.

Može to i obrnuto: šta da neko tebi D. zatraži da napraviš sebi što veću zonu konfora, i to ne tako što ćeš proterati sve koji ti ne odgovaraju, kao što si napravila na ZS.

Ti si osoba koja me po licemerju svojih naduvanih priča podsećaš na jednog današnjeg učesnika, koji je isto kao ti pisao traktate iz proste nesposobnosti da se izbori sa svojih par elementarnih nedostataka. Reč je o na sagiti upokojenom Spajderu Jeruslemu s kojim nikakvih drugih sličnosti nemaš.

Tvoj problem da napraviš takvu konfor zonu i nije u nepotizmu, patrijarhalnom moralu ili bilo čemu što ti stalno potežeš, već u tvom rđavom karakteru i nelečenim kompleksima vezanim za fizički izgled, sve sa superegom koji ukazuje na šupljine tvog znanja, jerbo, što je ego veći znanje je manje.

Ako je tvoja konfor zona da mlatiš naokolo stalno mlohavim kurcem, i izvlačiš nekakve trolololo zaključke iz polučinjenica internet mraka u kojem se upoznaješ s ljudima i rasprava na tviteru koje valjda treba da zamene nekakvu stvarnu bliskost od koje bežiš jer nisi sposobna da se suočiš sama s sobom, ajde onda ti izađi iz takve konfor zone, i postani omiljena u društvu, nemoj stalno menjati poslove kad se posvađaš sa svima već ostani na jednom mestu i zasluži pristojnu platu koju dobije svako ko je za tako nešto sposoban.... recimo.... šta je za nekog najveći izazov je potpuno individualna stvar, a ne opšta kao što poturaš Mehi, čovek je jednostavno postigao stavari za koje ti verovatno nikad nećeš biti sposobna, i to je jedini pravi razlog što stalno unaokolo pizdiš.

Što se tiče te prodaje ideala, pa velika većina svetskih rok zvezda jesu prodali svoje ideale. Od buntovnika koji su pevali protiv sistema, militarizma , kapitalizma, vojnih intervencija, stigli su do multimilionera koji se slikaju sa predsednicima i odlično plivaju u sistemu koji navodne mrze. Ako to nije prodaja ideala, ne znam šta jeste.
Marini je očito stalo samo do novca i profita. Njeno pravo, legitimno, da naplati debelo gde može i gde joj se nudi, nije ukrala već uzela ponuđeno, ali ne treba onda nas kritikovati ako je zbog toga ne poštujemo.
Lično, nikada ne bih platio kartu za njenu izložbu, pre bih posetio izložbu npr. nekog ,,lokalnog'' slikara, iza kojeg ne stoji ni država, ni svetski džet set, ni nevladine organizacije ni ne znam ko.

Ha, mogao je svako od nas da ćuti, trpi, nađe vezu, uglavi se, ne reaguje na nepravdu, ne reaguje na ponižavanja, ne reaguje kada mu/joj traže pomoć i sve to pod maskom "normalnosti", "pacifizma", "staloženosti", "diplomatičnosti", "drugi su to, nisam ja" itd. onda kada je u pitanju samo i jednostavno želja za bivanjem privilegovanim delom društva, takozvane elite. Sad kada je SNS elita, e sad je malo teže iznaći izgovor za sebe zašto se opstaje na mestima koje je preuzeo ljudski talog, a došli su i po Crveni Krst (Medveđa) i po IT sektor (nova zakonska rešenja o preduzetnicima), pa se sada batrgamo iznenađujuće grubim i ličnim argumentima, jer to je jedino i preostalo - kriviti druge za naše jadno trpljenje.

E, pa, ne može. Bar kod mene ne može. Svesno sam birala teži put, umesto da sada sedim negde, prihvaćena, prilagođena, plaćena i tih prodatih ideala. Nikada nisam odbila radnika koji mi je prišao za pomoć (ili ne reagovala ako vidim nepravdu prema radniku) u ovoj usranoj državi i platila sam cenu za to. Platila sam je bez razmišljanja, jer moj je posao da pomažem zaposlenima, a ne da ćutim i lažem sebe kako je problem veći od mene ili da lažem radnika kako će sve biti bolje onda kada znam da neće.

Dobro znam kako se "uspeva" i to sam svesno zanemarila. Imala sam nekoliko prilika, svog vozača od Beograda do Niša, visoku poziciju, vezu sa vrhom kompanije. Ali, eto, meni je bilo bitnije da sačuvam identitet upravo da kasnije ne bih bila primorana da se batrgam braneći svoj položaj ili optužujući druge da imaju pare ali da neće da se obrazuju ili da su ljubomorni i neuspešni.

Kako se nalazim u relativno čistoj poziciji (pred sobom, ne pred vama), mogu i drugima da kažem da su licemerni. Može mi se. :)

Evo, ne znam samo čime ćete da izvređate Petričića jer iznosi stavove gotovo identično formulisane kao moje (wtf? Često živim jednu od svojih omiljenih SF priča "Ko od koga prepisuje?" :) ). Koje komplekse ima on, zašto je neuspešan, na koga ljubomoran (sve intelektualno nezreli argumenti), pa do onih podlijih argumenata koje koristi Meho. Evo, navalite i na Dušana, oštriji je od mene jer Marininoj umetnosti oduzima vrednost.

Quote
Marina Abramović na vrhu gomile kostiju
Dušan Petričić

Dozvoliću sebi da kao jedan od aktera iz ove druge kategorije prokomentarišem pomenuto zbivanje. Da ne bude zabune, nisam profesionalni istoričar umetnosti ili kritičar, nisam ni samo umetnička publika, nego imam iza sebe pedesetak godina ozbiljnog umetničkog i kreativnog rada i oslanjam se na nešto što je, bojim se, prilično retka pojava danas, zdravo i promišljeno rasuđivanje. Čini mi se da mi sve to nabrojano daje nekakvo pokriće za ličan stav, čak i ako se neko sa njim ne složi.

Prisustvo Marine Abramović u Beogradu, zaglušujuća i agresivna propaganda, učinili su mi se zgodnom prilikom da možda razjasnimo razloge naše nemoći da se kao društvo pomerimo sa mrtve tačke i izvučemo iz gliba po kome već duže vreme bauljamo.

Nemam nameru da polemišem sa organizatorima i promoterima ovog jedinstvenog i neviđenog performansa.

Niti se njima obraćam. NJima je sve jasno.

Pokušavam da razgovaram sa relativno velikim brojem čestitih, dobronamernih i dobromislećih ljudi, ljubiteljima umetnosti, koji bi iskreno želeli da im Marina Abramović bude veliki umetnički doživljaj kome su prisustvovali.

Nažalost, događaj koji još traje veoma precizno i tako ogoljeno govori o karakteru vlasti i karakteru gostujućeg performera. Gotovo idealna simbioza u funkciji ,,uveseljavanja" naroda.

Glavni instrumenti osvajanja i čuvanja vlasti ove vladajuće garniture su opsena, laž i prevara. Identični su instrumenti kojima je takozvana umetnica obezbedila sebi mesto pri vrhu uglednih likovnih umetnika današnjice. Ne treba smetnuti sa uma da su u oba slučaja značajan kreativni partner lakoverni narod, tj. lakoverna publika.

Nemam mnogo vremena da se bavim teorijom, uostalom, to mi i nije profesija, ali sam duboko ubeđen, da je konceptualna umetnost, u najvećoj meri bazirana na tankom talentu, i zanatskom amaterizmu, bila prethodnica onome što danas, kao

politička realnost hara svetom. Dometi koje su nikakvi ili osrednji umetnici dostigli, uticaj, priznanja i materijalna dobit, dali su nekoliko decenija kasnije fantastičan zamah hohštaplerima u politici i pobeda foliranata, budala, loših đaka i lenčuga širom sveta obeležava ovaj period istorije koji živimo.

Na samom početku, međutim, OVO JE, ČINI MI SE, SUŠTINA, bilo je neophodno obezbediti legitimitet svojim ambicioznim stremljenjima. Kako? Tako što će se gromoglasnom, zaglušujućom marketinškom aktivnošću narod, u prvom slučaju i publika u drugom ubediti da se oblast u kojoj dela Aleksandar Vučić zove POLITIKA, a on shodno tome POLITIČAR, a oblast delovanja Marine Abramović UMETNOST, te je ona, dakle UMETNICA. Kada se to dogodilo, hipnotisana javnost je, razumljivo, sasvim drugačijim kriterijumima vrednovala aktivnost protagonista i eventualne posledice svoje lakovernosti.

Niti je ovo što živimo POLITIKA. Niti je ovo što gledamo UMETNOST. I U TOM GRMU LEŽI ZEC NAŠE NEMOĆI.

Neprihvatanje proste, golim okom vidljive činjenice da je Aleksandar Vučić na čelu ozbiljne kriminalne, mafijaške grupacije koja se naziva strankom, pa još naprednom, a da je Marina Abramović vešt manipulator, prevarant i šibicar. (Kako je, kao takva postala deo svetskog ,,celebrity" jet set-a, drugi je deo priče i zahteva malo detaljnije, ali ne i komplikovanije objašnjenje. Uzgred, mogli biste da pogledate, ako već niste, dokumentarno-igrani film UMETNIK JE PRISUTAN/ broj 4, koji najavljuje Helen Mirren, a u ulozi Marine Abramović pojavljuje se sjajna Cate Blanchett. Tu je sve rečeno.)

Ovo je ujedno i tumačenje onima koji, često iskreni i dobronamerni konstatuju da je u UMETNOSTI sve pitanje ukusa, tj. sviđa mi se ili mi se ne sviđa. Tačno, ako je u pitanju UMETNOST.

Isto tako i u slučaju AV. To je, konstatuju lakoverni, kojih je sve manje i korumpirani, kojih je sve više pitanje političkog opredeljenja. DA, ako je u pitanju POLITIKA.

Od ove tačke, čini mi se treba krenuti ako smo namerni da raspletemo ovaj naš naizgled nerazmrsivi čvor nacionalne muke i sramote.

Dakle, kada jednoga dana u velikom broju prihvatimo tu istinu, bitno ćemo smanjiti dileme i nedoumice.

A to nam u ovom našem beznađu može biti itekako od pomoći.

Još nešto. Od ove naše nesrećne garniture na vlasti odavno ne očekujem nikakav moralni čin. Oni su se u tom pogledu definitivno i nepovratno diskvalifikovali.

Ali, kod UMETNIKA, oprostite ako zvučim kao dinosaurus, pa još naivan, podrazumevao sam visoki stepen etike i časnog ponašanja. Za mene je to oduvek bio neophodni elemenat karaktera jedne umetničke ličnosti, prefinjene i kreativne.

Nekoliko puta su me sagovornici podsećali na izuzetan performans Marine Abramović na vrhu gomile kostiju u Veneciji pre dvadesetak godina. Ništa, kažu, snažnije kao antiratnu poruku nisu videli. OK, imaju pravo na svoj lični doživljaj.

Moje pitanje je, kako onda tako angažovana i iskreno posvećena ,,umetnička duša" može dvadeset pet godina kasnije, davati kredibilitet ISTOJ družini kriminalaca, uzročnika i propagatora rata.

Nije obaveštena? Ne razume?

Ili samo dosledno poštuje najviši kriterijum u vrednovanju umetničkog dela, uspostavljen pre pedesetak godina. NOVAC.

U vreme kada su novi inauguratori konceptualne umetnosti nanjušili ZLATNO DOBA.

Dakle, veliki doživljaj iz Venecije, mogao je biti samo jedno: rezultat teške manipulacije i neiskrenosti.

Mnogo je u opusu Marine Abramović sličnih primera.

Za kraj, naravno da je tumačenje i vrednovanje dela Marine Abramović stvar lične odluke svakog pojedinca i posledice zbog pogrešne procene su male, mada to dosta govori o pojedincu, ali je greška u proceni Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke donela katastrofalne posledice i za pojedinca i za naciju, teško nam osakatila i prošlost i sadašnjost i budućnost. Nemamo više prava na tu grešku!

Autor je karikaturista i ilustrator

https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/marina-abramovic-na-vrhu-gomile-kostiju/

Olololo

https://www.youtube.com/watch?v=2QUUtjdOubE

Znači, Petričić je napao Mehu i rekao da mora da da otkaz da bi izašao iz komfor zone?    :lol:

Ja to nisam rekla. Mora malo da poraste IQ za diskusije ovog tipa.

Ma jok, samo treba biti manje licemeran, i stalno praviti zamene teza a drugima prebacivati za iste

svi vasi argumenti, i pro i kontra, tek na prvu su uvjerljivi, smisleni, duboki.
inace su dio performansa umjetnice.

vidite, nacin razmisljanja, koji god stav zastupali, prosto je socijalisticki gdje smo svi isti na pogresan nacin. sve sto navodite se prosto ne poteze, nikom se ne gleda u tanjur i ne dovode se u relaciju stvari koje jedne s drugom nemaju veze. pa bile to kutije cigareta, socijalna skrb oboljele djece ili mehin zivotopis sa prihodima abramovicke.

ja osobno bih da vidim taj performans pozvao hitnu, oprostite, gospodji je malo lose, mozete li poslati nekog. ali to sam ja. ne znaci da ne postoji i netko tko tu ne vidi i nesto drugo. ne znaci da politika koju vecina birala nije istrgovala nastup jer dokona pudlica sestre trampove zene tako htjela, pa ce nesto i dobiti. ja to prosto ne znam i nije moje da se s tim bavim na toj razini.

   Malo smo otišli u širinu i krenuli sa ad hominem polemisanjem koje razvodnjava diskusiju pa da probamo da se vratimo srži problema i vidimo ima li tu šta da se rešava.

Prvo: da li ja pričam iz malograđanske pozicije? Apsolutno. To mi je klasna sudbina (sem ako me nešto ne upropasti  u ekonomskom smislu toliko da prestanem da budem malograđanin i postanem ,,rasposednut") i tu nema neke mistifikacije. Osoba koja ima godina koliko ja, a provodi vreme igrajući igrice i čitajući Spajdermena teško da može da ima neku drugu klasnu identifikaciju.


Ali, heving se det, a šta mislimo, kome je namenjena umetnost Marine Abramović? Spojler: pa upravo sitnoj buržoaziji. I to sad ne mislim u smislu nekog velikog otkrića ili preokreta, naprosto umetnost koja stoji u muzejima namenjena je ovom sloju društva. Ne radniku i seljaku i svakako ne nekom brutalnom kapitalisti koji na zidove svog salona kači Šagala i ima vaze koje koštaju više nego nečiji automobil, nego baš malograđaninu sa njegovom klasnom identifikacijom i dovoljno slobodnog vremena i raspoloživih prihoda da može da bude zainteresovan za ovakav sadržaj.

Komunističke zemlje su, počev od SSSR posle Oktobarske revolucije imale razne projekte upodobljivanja umetnosti narodnoj vlasti državi u kojoj se proleter ceni i izlazi mu se u susret, ali to uglavnom nije proizvelo umetnost koja se percipira kao značajna od strane elite ili umetnost koja se percipira kao umetnost od strane radnika i seljaka. Hoću da kažem, proizvelo je ili hermetičnu elitnu umetnost (u smislu orijentisanja na uži krug obrazovanijih, dakle, na crvenu buržoaziju) koja se danas smatra značajnom u kulturnom smislu (npr. Maljevič, koji je i sam posle pokušavao da se približi ,,narodu" i slikao seljake u polju kako žetu žito itd. i skoro niko ne pamti te njegove slike a svi pamte crni kvadrat i belo platno) ili ono što u najširem smislu nazivamo socijalističkim realizmom a što se danas najvećim delom smatra umetnički malo vrednim i ima status sličan radovima umetnika bliskih režimima u fašističkoj Italiji i nacističkoj Nemačkoj – dakle, kao utilitarna umetnost koja za svrhu najpre ima propagandu vrednosti koje diktira vlast a čiji je estetski status uglavnom nizak.

Jugoslavija je srazmerno rano dobila živu scenu ,,prave" savremene umetnosti, uglavnom zato što je režim nakon razlaza sa SSSR posle krize sa Informbiroom razvio manje neprijateljski stav prema buržoaskim vrednostima od onog što je bio standard u to vreme u istočnom bloku pa je između ostalog i ovo zaslužno što je Marina Abramović, recimo, imala neki malo bolji startni položaj od gomile umetnika po Čehoslovačkama, Mađarskama, Poljskama i SSSR-ovima koji su bili značajno ograničeniji od strane establišmenta u svojim državama. Ovo ja sad vrlo grubo sažimam neke stvari ali bitno je da nam je jasno da je savremena umetnost velikim svojim delom po funkciji način da establišment pruži srednjoj klasi (dakle, malograđanima po definiciji) tu neku ,,duhovnu nadgradnju", odnosno nešto čime mogu da se bave u dokolici umesto da ruše nepravični sistem, baš kao što radniku i seljaku establišment nudi Parove, Farmu, itd. Osamdesetih godina prošlog veka je radnik i seljak imao fudbal i Poselo radija 202, a sitni buržuj Tribinu kompozitora i Treći program Radio Beograda. Stvari naprosto stoje tako, režim je uvek prepoznatljivo tlačiteljski u nekom svom segmentu i uvek nudi svojim podanicima targetirane kulturne programe kako bi im ispunio dokolicu.

Prema tome, Vučićev režim nije drugačiji po tome od prethodnih. On je bio UŽASAN za kulturu, naravno, kao što je bio Vučić sa svojim saradnicima užasan tokom ratova devedesetih godina u smislu nacionalističkog huškanja, organizovanja nelegalnih vojnih formacija itd. i to sve stoji. Ali opet, Titov režim je ljude zatvarao zbog trivijalnih ideoloških aberacija, izlagao ih decenijskoj torturi, da ne pominjem pogubljenja neposredno posle rata, oduzimanje imovine itd. i svakako, pored svega dobrog što je taj režim napravio, svako ko nije u svakoj prilici odbijao da na bilo koji način sarađuje sa Titovim režimom je po definiciji izgubio pravo da se naziva etičkim bićem.

Osim što, kako rekoh, stvari ne funkcionišu tako niti su ikada funkcionisale. Svako je na neki način kompromitovan ako postavimo letvicu dovoljno nisko. Na primer, ja Petričića izuzetno cenim i on je jedan od očiglednih primera umetnika koji je pretrpeo vidljive gubitke u životu jer je kroz svoj rad kritikovao režim. Ali onda mogu da kažem ,,Aha, Petričić radi za Nin, a Nin je u vlasništvu Axel Springera a Axel Springer je udarna pesnica nemačkog kapitala koji je ne samo nas bombardovao pre dvadeset godina već otvoreno manipuliše javnošću u Srbiji kroz medije koje drži, prema tome Petričić je neetički umetnik jer se, kao, suprotstavlja Vučiću ali radi za istog gospodara kao i Vučić" i tako ad absurdum.

Time ja neću da kažem da je neophodno da svi vole Marinu Abramović, dalekobilo, mislim da je sasvim legitimno da je neko ne voli jer je smatra nedoslednom i neprihvatljivo bliskom establišmentu, ali isto tako taj neko treba da bude svestan da je traženje doslednosti kod umetnika i jasnu separaciju od struktura moći rabota koja dovodi do kenslovanja gotovo svih poznatijih umetnika. Što je opet pozicija koju čovek ili žena mogu da imaju, nije na meni da to zabranjujem. Ali i jeste pozicija koja deluje kao ona izlizana tinejdž fraza "izdali ste hardkor". Dakle, moje je mišljenje da pogotovo ovako velike i poznate umetnike ne možemo ni u kom slučaju gledati kao nekakav etički standard jer naprosto da bi bili toliko veliki i poznati moraju imati neke kompromise u svom CV-u. Lepo je što rokeri odbijaju da idu u Izrael jer ovi maltretiraju Arape na Zapadnoj obali ali isti ti rokeri posle sviraju za Obamu ili Hilari koji ubijaju Arape po celom Bliskom istoku i Severnoj Africi, bez suđenja, izvan ratnih zona, oruđem koje ima odnos ubijenih civila i "dezignejtid" meta 4 prema 1. Ako bih svaki tvit podrške Obami (ili, eto, Trampu) smatrao za greh dostojan kenslovanja, ne bih bukvalno imao koga da slušam i gledam. Kako sam već opširno razglabao iznad, Abramovićeva ima jasnu ideju kako želi da njena umetnost dospe do ljudi i onaj ko joj to omogući je neko s kim će sarađivati. Ona je pretprošle Subote imala predavanje za nekoliko hiljada ljudi ispred Muzeja i govorila vrlo otvoreno o svojim idejama, ali i strahovima, o nedoumicama, o stremljenjima. Ona nije neko ko razmišlja u dimenzijama Vučić-Đinđić a da razmišlja, da li bi STVARNO bilo bolje da ju je doveo režim kome su na čelu bili Đinđić ili Tadić?

Dakle, je li onda problem u ekonomiji? Mi smo bedna zemlja, okej. Izložba je plaćena iz budžeta, okej. Zašto da posetioci onda plaćaju karte? 

Čini mi se da se ovde često vrtimo u krug sa ovakvim raspravama. Ovakve izložbe koštaju, svugde ih podržavaju budžetska sredstva i svuda se naplaćuju karte. Da li bi baš u Srbiji mogla da se očekuje iznimka pa da budžet plati sve i ne uzme nikakav dalji novac od posetilaca? Bilo bi lepo, naravno, ali zašto bi se to desilo ovde ako se ne dešava drugde?

Dodatno, ovo je sasvim odvojeno pitanje od toga da li je Marina Abramović trebalo da ponudi nižu cenu Beogradu nego što je nudila skandinavskim muzejima. Već sam gore pisao da ako radiš nekakav posao i naplaćuješ ga toliko i toliko, vrlo je retko praksa da praviš ad hok popuste u nekim slučaevima. Metalika košta koliko košta i promotera u Kišnjevu i Promotera u Majamiju jer je to njihov posao koji oni rade uz sve moguće knjigovođe i finansijske projekcije koje im govore koliku cenu treba da traže. Jesu li oni "pohlpeni"? To svakako zavisi od naših kriterijuma. Zza mene jesu, svakako, ali ja sam stara komunjara, ali ako prihvatamo da postoji nekakvo tržište i sloboda da se na njemu formira cena i da se promoteri javljaju ako mogu da tu cenu sebi opravdaju, ja nemam zaista bogznašta da zamerim Metaliki. Isto je sa Marinom. Reći "ali ovde je sirotinja, trebalo je da naplati manje" je naprosto naivno, to je kako mali Đokica zamišlja da se radi ovak posao.
   

Najpre, "argument" - svuda je tako - nije argument, već logička greška. Pa šta ako je svuda tako?

Zatim, ko je ovde izjavio da je umetnica trebalo da nam da popust? Ja ne videh tu tvdnju, pa nema potrebe da je toliko eksploatišeš i poentiraš na njoj.

Poređenje Petričića i Marine je, takođe, manipulacija, jer, eto, Petričić bar nekoga kritikuje i čak i ako, kao što kažeš, radi za istog gospodara kao Vučić, ne rizikuje li, onda, on svojom kritikom gubitak posla? Šta tačno rizikuje Marina pa da ima isti moral high ground?

Ne bih razglabala o tome kome je njena umetnost namenjena jer nemam predrasude. Moderno je doba, digitalno, što kaže fikusana, svima je sve sada dostupno, klase u digitalnom dobu još malo pa biti neće. Problem je što se njena izložba samo kod nas vidi kao elitno mesto za biti jer smo, tradicionalno, malograđanska sredina. A nije ni Marina daleko od te (o)kvalifikacije jer, na kraju krajeva, ipak nije svetska, pa ta... klasa.

Što se mene tiče, nikada mi nije bila dovoljno blizu da bih mogla tačno da procenim o čemu se tu radi. Sada je došla i nije se pokazala. Objektivno se nije pokazala, jer etika je objektivna kategorija inače se niko ne bi ni trudio da piše etičke manifeste.

Edit: ne znam zašto uopšte pričamo u terminima režima koji dovode umetnike kada svi znamo da umetnike i njihove postavke treba da dovode muzeji u koje se ulaže i koji novac dobijaju iz budžeta da bi stručnjaci u oblasti umetnosti organizovali postavke, a ne neka tamo  fikusana.

Jebote šta ti pišeš  :lol: :lol: :lol: :lol:

Nisi napisala da umetnica treba da nam da popust, nego još radikalnije:

Quote from: Ksenija Atanasijević on 22-09-2019, 11:37:50
Da je htela da okaje greh otimanja jevrejskog stana, sama bi, na primer, platila postavljanje izložbe.

Pitaš šta tačno rizikuje žena koja je u umetničkim performansima davala ljudima napunjen pištolj i ovi su joj ga stavljali na čelo, živela danima bez hrane na vrhu merdevina na kojima su prečage napravljene od noževa? Ozbiljno?

U digitalnom dobu još malo pa neće biti klase?? Ne, naprotiv, većina naučnih radova koje sam ja video (a ovog proleća smo pisali izveštaj za Ujedinjene nacije zbog koga sam pročitao gomilu naučnih radova o digitalnom jazu) insistira da klasne podele i društvena isključenost koje postoje u meatspaceu bivaju preslikane u digitalnu sferu.

I Marina Abramović je "objektivno" jedna od najvećih umetnica u svetu u poslednjih pedeset godina pa je po tom kriterijumu koji se zaziva u tvom editu potpuno besmisleno što imamo ovakvu raspravu - svaki "stručnjak iz oblasti umetnosti" će potvrditi to. I naprotiv, Marina je apsolutno svetska klasa. Može da se tebi ne dopada ni ona kao lik, pošteno, niti njena umetnost, sasvim pošteno, ali nema nikakve sumnje u to da je ona svetska klasa u svetu umetnosti.

Ne iritiraju me lični stavovi već kad se nameću kao opšti stav. Zato sam o najstarijim zanatima napisao apokrifni esej sa kojim niko ne mora da se složi. Među tim zanatima vidim i zanat Marine Abramović, a dopao mi se i prilog D. u kome ga je parafrazirala Kejt Blanšet. Opteretiću vas samo delom mog apokrifa i svejedno mi je.


Zastupnici mudrosti i viših sila

Starima u prvobitnim zajednicama nije bilo lako, a nije ni danas. Omatoriš pa nisi ni za lov, ni za grbačenje i branje jestivih repa i trava. Jedino ako se nakupilo pameti s godinama može se dati koristan savet, pa da se dobije mesto bliže vatri kad se stare kosti brže mrznu od mladih kostiju, neoglodana kost da očupaju preostali zubi ili otvrdle desni. Oni koji su bolje pamtili još imaju neku priliku, ali manje pripremljene čeka lapot ili Balada o Narajami. Lapot je običaj kad te za svečanom večerom zviznu maljem u potiljak, a film o Narajami, govori o ,,ubasute" običaju, da ako ne prestariš na vreme, moraš darazbiješ zube o kamen i tako osiguraš put u planinu gde čekaju sledeći u lancu ishrane.

Ovde je reč o zanatu staraca dovoljno učenih i spretnih da preteknu. Naravno, ne može ih biti gomila, dovoljno je jedan koji deli pamet svima u zajednici i još par rezervnih za slučaj da prvi mandrkne ili odvali savet koji nanese štetu svima. Uopšte nije važno da li ćemo ih nazivati druidima ili šamanima ili kakogod, obezbeđeni su dok ne zabrljaju. Međutim, desi se da zabrljaju.

Sasvim je normalno da se znanje i iskustvo stiču vremenom i da je dobro pitati kad se ne zna i kad treba doneti odluku šta činiti u narednim danima i mesecima. Pitaš bilo koga, za lične probleme, a odgovorni za zajednicu moraju da imaju odgovorne, koje će okriviti ako nešto pođe po zlu. Savetniku za budućnost nije dovoljno iskustvo, budućnost zna da demantuje sve planove. Čitanje iz zvezda ili godišnjeg ciklusa Sunca, moglo je da povede ka astronomiji, ali neočekivano je bilo najčešći uzrok propasti druida i šamana. Teško je zaključiti da su sklone i nesklone više sile izmaštali po principu ,,brigo moja pređi na drugoga" ili iskoristili već prisutnu strepnju saplemenika, tek, oni koji su prisvojili pravo da opšte sa višim silama dobili su uporište i obilno ga iskoristili.

Dalje staze ka religijama i budućim duhovnicima prepuštam čitaocima. Jednom dobar biznis je zauvek dobar biznis. Gde smestiti ideologe i ideologije, političare i politike, prognostičare i prognoze, analitičare i analize još ne znamo. Svi oni zarađuju za život bez žuljeva i crnog pod noktima.

Korupcija bez imena zanata

U vreme kad je korupcija legalna u lobi sistemu SAD, nema pravnog imena zanata osim - zagovornici tuđih interesa. Uz ,,pravičnu" nadoknadu. Pojma nemam zašto se osećamo nelagodno kad nam prišiju pežorativ korumpiranosti. Da budem precizan, u sistem korupcije se uključujemo kad prvi put, na sto učiteljice, stavimo jabuku. Da li postoji granica i da li smo svesni da postoji trenutak kad postajemo zavisnici, upleteni u mrežu u koju se lako upada, a teško iz nje izlazi? Pokušaću da taj trenutak smestim u njegove početke, u vreme kada u prvobitnim zajednicama prepoznajemo ljude nesposobne da samostalno ostvare svoj opstanak. Ljudi su i počeli da se udružuju zbog neizvesnosti individualnog.

Pretpostavimo odnose u prvobitnoj zajednici. Prvi lovac, poglavica, veliki šef određuje ko šta i kad jede. On, pa njegova porodica, važni pa nevažni. Isto je i sa mestom u pećini ili na obodu šume, mestom kraj vatre. Kao veliki poštovalac Ilije Bakića u ovom delu ću koristiti dve njegove priče. Prva je ,,Jesen sakupljača", o imaginarnoj zajednici slepih miševa u kojoj se, zimi, na obodima nalaze najnesposobniji, jer nisu važni, ako se smrznu, ispadnu iz jata ili ih pokupi lokalni predator. Na bezbednije možeš da se uguraš ako te neko pusti i nikako drugačije. Sredstva za uguravanje svedoče o inspiraciji potkupljivača. Izdaja, opanjkavanje, obećanja vernosti, spremnost na zlodelo samo su alati oblikovanja boljeg položaja u zajednici.

Postoji i Bakićeva priča ,,Među dinama". Ona mi je omiljeni argument. Govori o plemenskoj zajednici sa vođom kome ne ide u poslednje vreme. Trubadur, zadužen da opeva njegove podvige, je na mukama jer su porazi zamenili podvige, a njegovi obroci su sve manji. Naravno, snaći će se on, ali je tom pričom koruptivni metod proširen i na sve one koji su tada, a naročito kasnije, pripovedali, prepričavali, zapisivali epove i epopeje, uklesivali veličinu svojih vladara i podlost i zločine njihovih protivnika u kamene ploče, ostavili nam tablice, papiruse i pergamente. Nekim čudom među njih se smeštaju i hroničari koji su kad nisu znali istinu izmišljali po potrebi, kao i filozofi koji su izmišljali kontinente da bi potvrdili svoja učenja.

I, najednom, uočavamo horde onih koji nisu ni orali ni kopali, a od nekog zasluživali svoj leba i na leba. Sigurno nisu imali marketing koji bi ih promovisao, nego nekog ko je imao i bio spreman da uloži u svoju slavu. Izgleda jednostavno, pa čak i primamljivo, ali se uvek kasno primeti da je iskušenje dvoseklo. Korupcija ne oprašta ni korupcionašima ni korumpiranima. Uže koje ih vezuje je jedno. Dodatna nevolja je što i pleme trpi kad je ima previše, i voda je otrovna kad je preko glave. Tada imaju lažne vođe, lažne proroke, lažne istorije, lažne iscelitelje, lažne pesnike i sasvim neizvesnu sudbinu.

@Meho

Kritikuje ad hominem, pa prepredeno kreće ad hominemom. Lol.

Dakle, nisam napisala da treba da da popust, to je tvoja izmišljotina. Iza citirane izjave stojim i volela bih da znam kako je to Marina vratila umetničkoj zajednici u materijalnom smislu? Gde odlazi sav taj novac, ako bar mikro deo ne odlazi na plate interna u njenom institutu, a ni Ulaju, koji ju je zbog novca tužio?

Sve u vezi sa Marinom je egocentrično, pa i taj rizik na koji je opalila cenu. Njena umetnost za mene nikada i nije imala element univerzalnosti, ali jeste mi bila zanimljiva eksploatacija i prikaz intime sadizma i mazohizma. Do ovog trenutka, jer je, izgleda, fejk.

Nisam li te zamolila da mi ne pominješ autore koji pišu u prilog tvojim tezama, bez imena i prezimena tako da ja mogu da pogledam šta pišu? Dakle, jednostavno niko ne može da tvrdi da je u digitalnom dobu sve ostalo isto, pa ni tvoji autori.

Neće potvrditi svaki stručnjak, nismo li par postova unazad i imali stručnjaka koji to nije potvrdio? Ne izmišljaj i to.

Možda i jeste svetska klasa, pogrešila sam. Ovakavom svetu tačno i pripada takva klasa lišena plemenitosti, humanitarnosti, sebična komercijalizovana i licemerna i nesvesna.

Eto joj prijateljice Brnabić i za buduće projekte. Očito se sve stvari tako završavaju i tebi je to, iz nekog, razloga okej. Meni nije i nikada neće biti jer mi je ogavna slika dve prijateljice koje su se, sticajem okolnosti, a ne sposobnosti, našle u poziciji da razmenjuju milione u ovoj i ovakvoj Srbiji.

Šta li je prepredno u tome da ti se direktno obratim i čudim bizarnostima koje pišeš?

I, po ne znam koji put: nazvati umetnika egocentričnim i nesvesnim je apsolutni pleonazam. Umetnost nije humanitarna aktivnost, niti je nužno čak ni socijalna, ona je prevashodno estetska aktivnost. Licemerje, komercijalizacija, svakako, to su stvari koje čoveku mogu biti neprihvatljive ako ih vidi kao definišuće osobine neke osobe, poštujem i nemam šta koga tu da ubeđujem.

Ono gde mogu da se ubeđujem je u tome da mi je neobično da zovemo "fejk" nekog ko je, recimo, prepešačio Kineski zid u okviru umetničkog performansa. Ponovo, svakako da može da se polemiše koliko je ovo estetski vredan čin, ali u kom smislu je ovako nešto fejk? Da peške pređeš najveću građevinu u istoriji čovečanstva da bi se rastao od bivše ljubavi? Kako je to "fejk"?

I, pobogu, nisam ja tvoj lični asistent za guglanje naučnih radova, niti je poenta da te ja podučavam do u detalja problematici socijalne isključenosti u digitalnom vremenu - nije to bitno u ovoj priči, samo sam to pomenuo jer je to ilustracija kako bacakaš unaokolo izjave koje su proverljivo netačne i ne razmišljaš o onome što pišeš. Tako i deluju i tvoje vrlo jake izjave o Marini Abramović (licemerna, gazi preko leševa) i o njenoj umetnosti (fejk) - reklo bi se površne, date bez mnogo razmišljanja. I mislim, opet, dobro, uopšte nema razloga da ja tebi "ispravljam" mišljenje, niti mislim da je potrebno da svi mislimo isto niti, jelte, da je neophodno da svi poput mene smatraju da je umetnost Marine Abramović vrhunska itd. Ali, rekoh već "izdali ste hardkor" je tanak argument a na njega se sve svodi. Jao, neko je negde tužio za pare, jao, nije platila interne a tražila da znaju da rade u Fotošopu, jao nije popljuvala Vučića na televiziji... To su užasno trivijalne stvari i ne razumem kako se toliki bes izražen ovde zasniva na takvim banalnostima.

Phahahah  xcheers

Ah, dakle, moj je diskurs jak, ali tvoj, kada etiketiraš reči sagovornika nije (bizarnosti)? Lol, uozbilji se, Meho. Ovde ipak nailaziš na sagovornike jače od tvojih ofis kolega primljenih na preporuku. :)

Reklo bi se da te sama Marina opovrgava u pogledu karaktera umetnosti. Ili bar onoga kako ona vidi svoju umetnost:

Quote,,Mislim da mi ne možemo da promenimo svet, ali umetnost je kiseonik našeg društva, sa umetnošću možeš da vidiš stvari na drugi način, otvori ti svest. Umetnost je vrlo važan deo naše kulture", poručila je ona.

:)

Eto, ako sam očekivala da će Marina imati svest da ulazi u kolo čudnim i vanrednim (e, ovde vredi upotrebiti termin "bizarnim") putevima, na dogovor i lično poznanstvo, da je u pitanju reklama mafijaškog režima, izvinjavam se. Prevarila me je sama Marina.

Čekaj sad, ako je umetnost "prevashodno estetska aktivnost", a "možemo da polemišemo o estetskoj vrednosti čina u okviru performansa", da li si ti to samo kontradiktoran ili ne znaš više šta pričaš?

Vidi, i ja sam imala dramatičan raskid u Dubaiju, sa osobom koja je doputovala iz Portorika, i to tako što sam ja otišla iz Dubaija u Keniju, a on se vratio u Portoriko, a oboje smo iz Srbije. :) Pri tom, ne bih da unižavam vrednost tog čina na Kineskom zidu, ali on je, kako si i sam rekao, ponajmanje umetnički, a ponajviše pešački egzibicionizam i, eto, ajde, performans javnog prezentovanja intime, koju većina nas čuva za sebe, jer, pa, svi mi intenzivni ljudi imamo intenzivna iskustva. Fejk je, valjda, kada nešto uradiš zbog publike (super je to na kraju video satire objasnila i Izabela) i javnosti. Da šokiraš i izazoveš reakciju, umesto da stvarno istražuješ svoje inhibicije i demone, na primer. Sad, dok nisam skontala da Marinu toliko interesuje lova da bi je uzela iz ruku đavola (he), verovala sam da se ona zaista bavi iskrenim performansima. Sada više nisam toliko sigurna, a to mi je dovoljno da dovedem u pitanje sve što sam videla na izložbi. I da se osetim prevareno, jel.

Nisi moj lični asistent za Gugl, ali jesi prvi pomenuo autore. U diskusiji je uobičajeno i kulturno da se obezbede dokazi za tvrdnje. Ti si ih izneo, ne? Ako ih ne izneseš, ne samo da neću guglati, već ću tvoje argumente smatrati izmišljenim. Svako je odgovoran da dokaže svoje tvrdnje u diskusiji. Bar onoj između odraslih ljudi.

No, zanimljivo je kako je tebi prajm fora da banalizuješ diskusiju, izneseš par lažnih poređenja i završiš upisivanjem emocije koja ne postoji. Ne znam gde prolazi takva diskreditacija sagovornika i diskusije, ali ovde ne prolazi.

Dakle, ne radi se ovde o "izdali ste hard kor" diskusiji, nego "uzeli ste novac od bednih, bolesnih i siromašnih, mafijaši", "dopustili ste da vaše životno delo zloupotrebi mafija, a pričate o umetnosti kao o kiseoniku društva" i "sa kojom svrhom i zašto jedna neuka i neobrazovana premijerka organizuje bilo kakvu izložbu i odlučuje koji će umetnik dobiti bezobrazno veliki iznos novca od građana, a koji neće i/ili će biti ostavljen da crkne ili nikada ne razvije svoj talenat". A to su bitna pitanja i ružno je što ih banalizuješ.

Bes koji osećaš u postovima nije prema Marini ili njenoj umetnosti. Mislim da sam tu bila jasna. Ja sam samo prezrela taj njen postupak dopusta da se bilo ko okorišćava njenim delima za pare. Bes je usmeren na mafiju, logično.

e, to je vec nesto. ako se meho sad pod svim teretom vrlo precizne argumentacije ne povuce, to samo moze znaciti da je nesto duzan feministickom i gej-lobiju (poziciju?), pa mora zagovarati pravo zene-umjetnice i gej-zene da se ostvare na nacin i u inace vrlo muskoj oblasti visokih financija, umjetnosti, bizmisa i tlacenja jadnih i obespravljenih.

Nisi bila jasna, zato i pričamo ovako dugo inače bismo odavno rekli da se slažemo oko jednih a ne slažemo oko drugih stvari i tu više ne bismo jmali oko čega da raspravljamo. Pišeš o lešinarstvu, fejkovanju, gaženju preko leševa, okajanju greha itd. pa mi deluje da si prilično besna na Marinu i njenu umetnost. I što nije ništa neprihvatljivo, samo su meni argumenti kojim potkrepljuješ svoju emociju banalni, navučeni na silu itd.

Nismo diskutovali o digitalnom divajdu, to je bila uzgredno potkačena tema u ovoj priči i nema smisla da spemujem topik time. Lako ćeš izguglati radove ako ti je tema dovoljno interesantna.

Dakle, kako već rekoh, sasvim je okej da se priča o tome da se režim kiti Marinom - što bi svaki režim uradio, naravno - i da se Marina komercijalizovala, ja nema ništa protiv takvog sentimenta. Učestvujem u raspravi ovde jer mi se čini da se kritika zasniva na predimenzioniranim percepcijama postupaka, tankim ekstrapolacijama umetničkih gestova i naivnom tumačenju odnosa umetnosti i politike. Ako mogu da pomognem pojašnjenjem - bar onako kako ja mislim da stzvari stoje - tu sam da probam. Ako ne, jebiga, onda samo spemujem.

Mani etiketiranje mojih argumenata. Koji si ti argument izneo osim "apela" na "očite" stvari?

I šta da guglam? "Zašto Meho brka i positovećuje termine iz marksizma i digitalnog doba"?

Hajde sad ti lepo dokaži da bi se "svaki režim" okorišćavao umetnošću, pa da nastavimo diskusiju. Ovako je besmisleno da ti uporno ponavljaš nedokazane tvrdnje i logičke greške, a da ja temu vraćam na pokvarenost i štetnost akcija i odluka svih strana u događaju.

Pri tom, molim te, objasni koje to tumačenje "veze između politike i umetnosti", gde je premijerka, koja je, po svojim rečima, u nekom slučajnom susretu, pozvala umetnicu da izlaže, i mimo svih institucija i Ustava RS, odlučila da troši budžet građana RS na lični odabir umetnika i umetnosti, nije naivno? Protumači mi, molim te, ceo način na koji je Marina završila u Beogradu. I imaj na umu da je tupava premijerka već dala izjave o tome, koje ću rado upotrebiti protiv tebe kada se opet budeš izlupetao praznim frazama i etiketama koje nisu argumenti, ali jesu uvredljive, jer uvredu samo i imaš.

Lešinarstvo, fejkovanje i gaženje preko leševa su moji slobodni sinonimi za komercijalizaciju. Ili je umetnička sloboda dozvoljena samo Marini za pola miliona evra siromašnih pušača, a meni nije?

Cela ova rasprava zasnovana je na prostoj zameni teza kojima D. vlada kao profesionalac.

Da li je Marinu Abramović pozvala Brnabićka, Vučić ili SNS? Naravno da nije, pozvana je od Srbije tj. Legitimnih predstavnika. Vučić je problem srba koji su ga birali, a ne Abramovičke koja nije.

Da li je prihvatanje tog poziva politikanstvo? Naravno da nije, Marinu i ne treba da interesuje ko je trenutno na vlasti.

Da li bi odbijanje poziva bilo politikanstvo i politički kompromitujuće? Naravno, jer se od umetnice njenog kalibra nikako ne očekuje da bude deo dnevno političkih igara.

Smaraš infantilnim argumentima. Meho je mnogo inteligentniji od tebe.

Marinu je pozvala Brnabićka, ima o tome ohoho njenih izjava na netu. Osim toga, sada ćemo, zarad pakosti prema sagorovniku u diskusiji na nekom forumu, da se pretvaramo da živimo u demokratskoj i pravnoj državi? Šta nije u redu sa tobom?

Marinu, po sopstvenim rečima, treba da interesuje sve u vezi sa njenom okolinom. I sama je to izjavila u citatu koji sam prenela. A ako bira da je svesna jednog, a nesvesna drugog, sasvim, kao, slučajno, lukrativnog, onda je samo licemerna.

Odbijanje ličnog poziva političarke je must za umetnika koji ne želi da bude umešan u dnevno-političke igre. U normalnom svetu umetnika zove muzej ili, bar, relevantno ministarstvo, univerzitet, galerija, drugi umetnik itd. Zna to Marina, dovoljno je dugo u sferi. Ali, eto, dođeš mi dođem ti filozofija i modus operandi su prihvatljivi i Mehi koji se ovde izdaje za humanitarca i demokratu, pa zašto ne bi bili i Marini koja se za to bar nije izdavala iako su joj skorašnje izjave o umetnosti kao kiseoniku društva priličan bullshit u ovim okolnostima, pogotovo kada su izrečene u Srbiji.

Bre, koliko volite da se svađate i uterujete jedno drugome pamet, niste ni primetili da sam stavio mnogo upitniji tekst.  :evil: :evil: :evil: :evil:

Meni se, u stvari, dopao vaš tekst, ali ne znam ni koliko vi živite po njemu, pa sam izbegla da ga komentarišem.

Quote from: Ksenija Atanasijević on 08-10-2019, 23:11:00
Meni se, u stvari, dopao vaš tekst, ali ne znam ni koliko vi živite po njemu, pa sam izbegla da ga komentarišem.

Izdašno me plaćaju Vučić, Đilas, NVO, PVO, a posebno Trump i Putin. Ustvari, hteo sam da naglasim da greše matori pa dobiju oglodanu kost, a neupotrebljivi znaju svoj svoju nevrednost pa se posvete snalaženju. Zato stvarno pametne i umetnike lako omašimo.

Nemaš pojma. Brmabićka u intervjuu jasno kaže da je to državni projekt, dakle država.

To što si ti očekivala da će Marina da odbije, pa da dođe da pravi performans pred skupštinom na stiroporu samo je tvoj problem.

To što Marinu okolina intresuje ne znači da je pristala da bude politički angažovana. Ti nju osmatraš kao da je korax, a ona nikad nije komentarisala ličnosti već događaje, raspad sfrj, komunizam, ulogu svog oca u ratu itd... dakle, lično, priča o umetniku a ne politici..

Quote from: Linʞᴉn on 09-10-2019, 00:20:41
Nemaš pojma. Brmabićka u intervjuu jasno kaže da je to državni prohekt, dakle država.

И ти би могао да прочиташ мој текст. :evil:

scallope, da li ste bili na izložbi?

Ako jeste i prošli ste kroz "Vrata muzeja" (mislim na eksponat), na koju stranu?   :evil:

Quote from: Linʞᴉn on 09-10-2019, 11:41:32
scallope, da li ste bili na izložbi?

Spadam u one koji ne idu da vide izložbu (bilo koju) da bi bili viđeni. A svoje viđenje svih pratilaca onih koji zaista nešto stvaraju sam stavio da sprečim vaše (sve troje) neumesno nadjebavanje.

Ta to što vam tekst ignorišu je zasluga činjenice da baš i nemate pravo da morališete kada i vi radite po dođem ti dođeš mi filozofiji.

Quote from: scallop on 09-10-2019, 12:37:37

Quote from: Linʞᴉn on 09-10-2019, 11:41:32
scallope, da li ste bili na izložbi?

Spadam u one koji ne idu da vide izložbu (bilo koju) da bi bili viđeni.

Baš šteta. Pošto bi bili u centru pažnje. Ne poznajem vas ali ostavljate utisak da Vam to prija.

Takođe, eksponat koji sam Vam prelozio u samom centru je postavke, pod budnim očima posetilaca i čuvara sa donje i gornje galerije.

Ne možete proći kroz "gola" vrata da ne budete u centru pažnje. Ma na koju stranu se okrenuli. A i zabavno je.

Al nehigijenski!

Quote from: Ksenija Atanasijević on 09-10-2019, 12:53:58
Ta to što vam tekst ignorišu je zasluga činjenice da baš i nemate pravo da morališete kada i vi radite po dođem ti dođeš mi filozofiji.

Bilo bi dobro da postoji dokaz za tvrdnju. Jednostavan, prihvatljiv, kao vi dali onome da biste dobili ovo. Ovako, samo je dodaje sumnju u bilo kakav stav koji iznosite.

Quote from: Linʞᴉn on 09-10-2019, 13:02:03

Baš šteta. Pošto bi bili u centru pažnje. Ne poznajem vas ali ostavljate utisak da Vam to prija.

Opet bez argumenata. Ja i na svoje promocije jedva dođem. Zato ću shvatiti kao rđavu nameru. Nema veze, Bobanu prija takvo ophođenje.

Quote from: Linʞᴉn on 09-10-2019, 13:02:03

Quote from: scallop on 09-10-2019, 12:37:37

Quote from: Linʞᴉn on 09-10-2019, 11:41:32
scallope, da li ste bili na izložbi?

Spadam u one koji ne idu da vide izložbu (bilo koju) da bi bili viđeni.

Baš šteta. Pošto bi bili u centru pažnje. Ne poznajem vas ali ostavljate utisak da Vam to prija.

Takođe, eksponat koji sam Vam prelozio u samom centru je postavke, pod budnim očima posetilaca i čuvara sa donje i gornje galerije.

Ne možete proći kroz "gola" vrata da ne budete u centru pažnje. Ma na koju stranu se okrenuli. A i zabavno je.

što? vrata te skeniraju, pa ostaneš gol pred svima, ili što...? znatiželjna sam.  :)

Ne, nego sa leve i desne strane u vratima stoje naga žena i muškarac i nemoguće je proći kroz vrata a da se ne dođe u ful kontakt sa njihovim telima. Mislim, UŽAS!!!!!! Posle bih ih ribao povidon jodom pola sata.

Edit: evo slika:

(https://i.imgur.com/BK9UIGU.jpg)

Quote from: Meho Krljic on 09-10-2019, 13:52:46
Ne, nego sa leve i desne strane u vratima stoje naga žena i muškarac i nemoguće je proći kroz vrata a da se ne dođe u ful kontakt sa njihovim telima. Mislim, UŽAS!!!!!! Posle bih ih ribao povidon jodom pola sata.

Edit: evo slika:

(https://i.imgur.com/BK9UIGU.jpg)

a kojim dijelom tijela te okrznu??? :)

edit: ajojj...

Zavisi koliko si vešta u provlačenju. Ja sam, naravno, odbio da prolazim kroz ta vrata.

Quote from: Meho Krljic on 09-10-2019, 13:59:51
Zavisi koliko si vešta u provlačenju. Ja sam, naravno, odbio da prolazim kroz ta vrata.

zamišljam radmila kako zaglavi između ta dva gola tijela, a mrska mu pozornost. :)

Quote from: saturnica on 09-10-2019, 14:02:21

zamišljam radmila kako zaglavi između ta dva gola tijela, a mrska mu pozornost. :)

Sad nam daj literarni prikaz.

ostaje jos pitanje jesu li ta vrata prava od gume kakvu volimo? i vi se jos nesto bunite...

Quote from: scallop on 09-10-2019, 14:08:58

Quote from: saturnica on 09-10-2019, 14:02:21

zamišljam radmila kako zaglavi između ta dva gola tijela, a mrska mu pozornost. :)

Sad nam daj literarni prikaz.

to nije literatura. ali na vaše sljedeće "literarno" čedo, budem se oglasila. mada i ono zadnje proizišlo iz vašeg pera, teško da ima ikakvu literarnu vrijednost.

Quote from: Meho Krljic on 09-10-2019, 13:59:51
Ja sam, naravno, odbio da prolazim kroz ta vrata.

Ja sam imao sreće. Umesto muškarca i žene bile dve žene

Prvo sam se okrenuo ka jednoj, pa u povratku ispoštovao i drugu.

Lakše je bez muškarca, ne moraš da se čuvaš na koju si stranu okrenuo zadnjicu.   :lol:

 xrofl xrofl xrofl Linike, ma pobogu, upravo o tome i ja razmišljam!

Quote from: Meho Krljic on 09-10-2019, 13:52:46
Ne, nego sa leve i desne strane u vratima stoje naga žena i muškarac i nemoguće je proći kroz vrata a da se ne dođe u ful kontakt sa njihovim telima. Mislim, UŽAS!!!!!! Posle bih ih ribao povidon jodom pola sata.

Edit: evo slika:

(https://i.imgur.com/BK9UIGU.jpg)

Ovakve stvari su razlog zašto volim Marinu. Prava originalna umetnica!  :| Eskperimentisanje sa sopstvenim reakcijama na erotske situacije van konteksta u kojima bi nam iste bile prijatne. To može samo Marina!

Meni je to više nehigijenski za nage osobe na vratima, nego za prolaznike.

Mada, mogao je neko da napravi performans eksperiment i natrlja malo guzu o muški deo vrata, čisto da se još malo eksperimentiše sa erotskim situacijama van konteksta. :)

Na toj izložbi ima višestruko više čuvara nego u bilo kojoj većoj banci u gradu. I svi netremice prate to dvoje na vratima. Nema šanse čak ni da krišom snimiš, kamoli šta drugo

I posle se pitaš za šta su otišle pare.

Izložba inače traje do januara, pa računaj kolike pare idu samo za taj jedan performans svaki dan sve vreme.

Nema šanse da za to neko volontira ili radi za satnicu s plavog mosta, pristojne pare su u pitanju.

Све за уметност! Па и новац грађана...

Bolje za umetnost nego gondolu, kaldrmu, novogodišnju rasvetu, Beograd na vodi...

Quote from: Linʞᴉn on 09-10-2019, 19:29:50
Bolje za umetnost nego gondolu, kaldrmu, novogodišnju rasvetu, Beograd na vodi...

Браво! Јер услед вишемесечних уметничких перформанса Марине Абрамовић нешто се мења у јоносфери изнад Србије ( другим речима, у Хроникама Акаше ) и некако креће да се мења општи менталитет. Тако да што више уметности, посебно необичне, а што мање тих глупости које си навео и биће промена.

Drago mi je zbog vaše sreće i u to ime vam želim za svedeći put po dva momka na vratima!

Quote from: Truman on 09-10-2019, 19:35:28

Quote from: Linʞᴉn on 09-10-2019, 19:29:50
Bolje za umetnost nego gondolu, kaldrmu, novogodišnju rasvetu, Beograd na vodi...

Браво! Јер услед вишемесечних уметничких перформанса Марине Абрамовић нешто се мења у јоносфери изнад Србије ( другим речима, у Хроникама Акаше ) и некако креће да се мења општи менталитет. Тако да што више уметности, посебно необичне, а што мање тих глупости које си навео и биће промена.

Sve drugo smo probali, sem evolucije...

Quote from: Kimura on 09-10-2019, 20:20:14
Drago mi je zbog vaše sreće i u to ime vam želim za svedeći put po dva momka na vratima!

Ko ne prođe između - malograđanin i folirant! Pa da pravimo performans koji ćemo nazvati - Out of the closet.   xcheers

Pa performans je u originalu sasvim dovoljno provokativan.

Devojka je Marina, momak je Ulaj.

Izabereš Marinu, i odmah dobiješ i Ulaja u paketu, kao vozić.. šta tu ima, a da već nije brutalan out of closet bisex koncept?

Izložba koju sam za malo posetio - karikature iz zemalja nekadašnjeg Informbiroa na temu Tita i Jugoslavije, u muzeju Vojvodine u Novom Sadu. Izložba je postavljena do 25.11. ali ja se napenalio baš danas, da bi mi ljubazni brkajlo u holu objasnio da "ni jedan muzej na svetu ne radi ponedeljkom"

Evo, da ne bude da su samo kod nas ovakvi:

Microsoft Just Pulled an Ad Featuring Marina Abramovic After Right-Wing Conspiracy Theorists Accused Her of Satanism (https://news.artnet.com/art-world/microsoft-pulls-marina-abramovic-ad-satanism-1835337/amp-page)


Naravno, sve su to organizovane kampanje FUD-a od strane, neću da kažem Kremlja jer ne znam ali očigledno neke strukture koja voli da se pravi haos i bezumlje.

Izložba koju nisam posetio, a sada ni neću jer su neki, eh, ljudi, ušli u galeriju Stara kapetanija u Zemunu i iscepali eksponate retrospektivne izložbe grupe Momci koja je tamo bila otvorena pre neki dan a u okviru festivala Novo doba. Momci su se bavili stripom u svoje vreme a neki od njih su danas aktivni kao dizajneri (Dalibor Novak, čije majice žena i ja rado nosimo) ili - i dalje stripadžije (Marko Somborac).

Naravno, to da se Srbija ubrzano kreće ka emulaciji Nemačke iz tridesetih godina prošlog veka nije baš neka vest, ali jeste vest da se ovo desilo, pre sat ili dva, zato što su naši, hm, mediji, pisali o izložbi maltene samo ovako:
Crtež BEBE SA SEKIROM U GLAVI zapalio je društvene mreže, šta se krije iza slike nad kojom se ZGRAŽAVAJU (https://www.blic.rs/vesti/drustvo/crtez-bebe-sa-sekirom-u-glavi-zapalio-je-drustvene-mreze-sta-se-krije-iza-slike-nad/06m0q7z)


Edit: Srbi, očekivano, na patriotskom nivou:

(https://i.imgur.com/t5yKNKZ.jpg)

Prekršio sam inače vrlo disciplinovano praćen lični pandemijski protokol zato što, čak i kada se radi o jednom od najvećih slikara dvadesetog veka, postoji relativno mala verovatnoća da će Muzej savremene umetnosti na Novom Beogradu biti toliko natrpan znatiželjnom publikom da rizik od transmisije virusa bude značajan, a i zato što, pa, rekosmo, imamo posla sa jednim od najvećih slikara dvadesetog veka. Makar sa prostora bivše Jugoslavije, a ako ćemo da uračunavamo i lične ukuse u to gradiranje, onda pričamo o autoru koji je do gotovo nezamislive mere usklađen sa mojim preferencama u umetnosti. Drugim rečima, bili smo na izložbi Figura kao izraz egzistencije, retrospektivi čitavog slikarskog opusa Vladimira Veličkovića a koju su u Muzeju savremene umetnosti postavile kustoskinje Svetlana Mitić i Žaklina Ratković. Ratkovićeva nam je poznata po prilično herojskom radu na priređivanju odličnih retrospektiva (kao što je pre tri godine bila ,,Ishodište matrice: Prilozi za istoriju zbirke inostrane grafike crteža Muzeja savremene umetnosti") a kada se znanje i dobar ukus upare sa novootkrivenim apetitom Ministarstva kulture da pokaže kako se u novoj, ponosnoj Srbiji ne žali para za vrhunske umetničke sadržaje, onda je posle pretprošlogodišnje ekstravagance sa putujućom retrospektivnom Marine Abramović (https://cvecezla.wordpress.com/2019/09/21/izlozba-cistac-retrospektiva-rada-marine-abramovic/) došlo vreme da se uradi verovatno i definitivna retrospektiva Vladimira Veličkovića.

(https://i.imgur.com/jTYMLCB.gif)

Poslednji put smo Veličkovićeve radove imali prilike da vidimo ovako sakupljene na gomilu pre *gulp* devetnaest godina, i tog leta 2002. godine je to bila retrospektiva raspoređena, ako me sećanje dobro služi, na tri galerije u centru grada, uključujući galeriju SANU u kojoj su bila najveća i najmonumentalnija platna, dok su manje galerije bile domaćice njegovim jednako važnim, pa možda, za njega i važnijim, crtežima. Kako sada, za razliku od tada, imamo funkcionalan Muzej savremene umetnosti sa njegovih pet nivoa, tako je i ,,Figura kao izraz egzistencije" jedan zaokružen program, pripremljen upravo i ekskluzivno za ovu lokaciju i sa nešto više od sto radova pruža ne samo jako dobar uvid u Veličkovićevo delo već nam i po prvi put daje priliku da vidimo novije radove poput onih iz ciklusa Opasnost (od kojih je najnovija iz 2019. godine, u kojoj je slikar i preminuo), ili nove njegove varijacije na stare motive poput raspeća i gavranova.

(https://i.imgur.com/2aQEgC0.jpg)

Veličković je, a ovo kažem bez imalo spadalačke ambicije, najveći metalac među slikarima, a koji je estetiku i imaginarijum što ih danas vezujemo za ekstremnu metal muziku kreirao daleko pre nego što je sama ta muzika dobila ime i uopšte sazrela da se bavi tako teškim i mračnim temama. Ovo napominjem jer je to svakako jedan od razloga što sam od vrlo rane mladosti Veličkovića prepoznao kao jednog domaćeg slikara koji mi se obraća maltene direktno i govori jezikom koji intuitivno razumem. Ne da sam sad ja nešto specijalno likovno obrazovan, ali je fakat da između raznih Popovića, Šobajića, njegovih praktično vršnjaka, pa i Ivanjicke, Milića od Mačve itd. a koji su takođe bili članovi grupe Mediala (Ivanjicka je bila i osnivačica) kao i – doduše jedno kratko vreme i više iz praktičnih nego iz umetničkih razloga – Veličković, da između svih njih Veličkovićevo stvaralaštvo za mene ima najčistiji duh i najsjajniju formu.

(https://i.imgur.com/Mn1Phkp.jpg)

Kako ova izložba prikazuje i neke od njegovih najranije sačuvanih crteža (uključujući radove hemijskom olovkom), uspešno me je podsetila zašto sam njega decenijama unazad smatrao za referentnu vrednost u domaćoj umetnosti. Katalog izložbe na par mesta citira Katarinu Ambrozić koja je bila veoma značajna figura za uspon mladog slikara u beogradskom, srpskom i jugoslovenskom slikarstvu, gde ona njegovo delo iz prve polovine šezdesetih ocenjuje kao ,,u postupku klasično, u koncepciji (je) savremeno". I ovo je vrlo dobar sažetak pristupa autora koji je po vokaciji bio arhitekta, po profesiji slikar, ali po svojoj suštini – crtač. Veoma je malo slikara njegove generacije koja se, da podsetimo, programski vratila ne samo figuraciji (udarajući pomalo, iz Evrope, kontru Amerikancima i njihovom action-paintingu te već nabujalom pop-artu koji su, verujem, mnogi ovde smatrali banalnim), već i stavila čoveka u centar svojih interesovanja, a koji su crtali tako precizno i tako drsko naglašeno kao Veličković. Jedno vreme je za ovaj poket ovde korišćen i termin relacionizam, pokazujući da se ne radi o prostom ponavljanju ideja starih slikara već u ispitivanju odnosa sa klasičnim temama u jednom novom (post!) kontekstu, a Veličković, koji je crtanje učio opsesivnim – i kažu neprestanim – precrtavanjem klasičnih slika, te vežbanjem sa fotografijama – je bio verovatno najsavršenije opremljen da pokaže kako se može uzeti taj klasični imaginarijum a zatim dekonstruisati pa rekonstruisati za novo doba.

(https://i.imgur.com/duogPr5.jpg)

Ima tu dosta uobičajenih teza o tome zašto je Veličkovićev opus tako dosledno groteskan, preteći i mračan, sa pominjanjem strahota Drugog svetskog rata koje je kao mlad dečko video svojim očima, ali kritika je već u ono vreme shvatila da se Veličković, kao i većina njegove generacije, ne bavi ni samo ni primarno konkretnim primerima nasilja, nepravde i mraka. Za razliku od generacije koja im je prethodila i koja je bila eksplicitno društveno angažovana, njegova generacija je angažman shvatala kao svoju dužnost ali ga je podigla na apstraktniji, ,,večniji" nivo, ispitujući nepravdu, nasilje i mrak u, reklo bi se, kontinuumu ljudskog postojanja.

(https://i.imgur.com/PReggZi.jpg)

Naravno, Veličković nije ignorisao svet oko sebe. Platna iz devedesetih, pogotovo ciklus Moja zemlja koje više nema su direktna reakcija na rat u zemlji iz koje je trajno otišao pre četvrt veka da bude najvažniji jugoslovenski slikar u Parizu a radovi iz dvadesetprvog veka, iako ne konkretno vezani za naše podneblje, nesumnjivo komuniciraju sumornu, pesimističku viziju sa kojom dobar deo nas živi sve vreme zahvaljujući doomscrollingu informacija kome se izlažemo iz dana u dan. Raspeća sa rastrgnutim telima, kuke, lanci, gavrani, pacovi, raspadajuća tkiva i raščlanjene anatomije, pejsaži u magli (!!!) na kojima vidimo samo tragove destrukcije i teksturu propasti – ovo su sve radovi iz poslednjih dvadesetak godina a od kojih sam većinu ovde video po prvi put i koji svedoče o jednoj za mene gotovo neverovatnoj doslednosti slikara tokom celog stvaralačkog života. Veličković je sam rekao da je imao sreću da je ključne motive svojih slika i crteža pronašao vrlo rano u karijeri i da nije imao potrebu da ih odbacuje, menja, nadopunjuje. Crne ptice, pacovi, tela bez lica i odeće, svedena na muskulaturu i pokret, praktično demonski psi – ovo je sadržaj njegovih platana i crteža tokom perioda dužeg od pola veka.

(https://i.imgur.com/1q5PvnD.jpg)

Naravno da se Veliković razvijao i menjao, ali pričamo o postupnom i ne uvek pravolinijskom sazrevanju jednog istog seta ideja i jedne vrlo rano definisane estetske, ali i filozofske pozicije, koji znači da su njegovi radovi razdvojeni sa po četiri decenije toliko jasno postavljeni kao delovi istog, moćnog narativa da ne mogu da se setim drugog slikara koji je od svog opusa napravio ovako zaokružen i jasan iskaz.

(https://i.imgur.com/6VNata9.jpg)

Sad... s obzirom na trenutak povijesne zbiljnosti u kome se nalazi naše društvo, jednu možda isforsiranu ali u delu populacije svakako prisutnu – i glasnu – ambiciju da se društvo valja razvijati na zdrav način i da javni prostori treba da budu odraz te zdrave ambicije, sa promidžbom tradicionalnih vrednosti, porodičnih, etičkih, verskih itd., a pogotovo s obzirom da smo gledali kako Marinu Abramović optužuju za satanizam pa nešto kasnije i direktan napad na retrospektivnu izložbu crteža i karikatura grupe Momci a zbog infamozne karikature deteta pogubljenog satarom, dakle, s obzirom na to da deo populacije voli da bude veoma glasan na virtuelnom trgovima a da neki ne prezaju ni od direktne akcije, nije ni sasvim neprirodno zapitati se šta bi bilo da Veličković NIJE ovoliko veliko ime. Da je u pitanju mlad, još uvek živ slikar koji se opseda nasiljem i njegovim grafičkim prikazivanjem, koji iznova koristi jedan od najprepoznatljivijih simbola hrišćanstva i stavlja ga u kontekste koji, čini se, nemaju ni malo mesta za hrišćansku nadu i optimizam. Na jednoj od poznatih slika pod nazivom Rana imamo mrtvo telo koje leži na položenim krstastim gredama, sa vidljivom ranom na torzou. Vešanje, Fig. II iz 1992. godine i Raspeće, Fig IV A iz 1997. su doslovno toliko zastrašujuće slike mučenja, uništenja ljudskih tela i poništavanja humanosti da ne samo da bi svaki death metal bend koji sebe ceni ubio da može da ih ima na omotu nego su i, slično death metalu, naizgled toliko opsednuti grotesknim i okrutnim da pitanje da li treba da budu izlagani u javnosti (a u muzeju je sa nama bio i mladi par sa tek prohodalim detetom!) maltene obavezno mora da se formira u glavi svakog srpskog patriote. Još intenzivnije od toga, kako se i evolucija imaginarijuma death metala kretala od bavljenja smrću i bolešću, prema kanibalizmu, pa do sve vrste grotesknih seksualnih (i neseksualnih ali na silu seksualizovanih) činova i slika, pogotov u savremenom slamming death metalu, tako i vredi istaći da su Veličkovićeve slike iz kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, poglavito Agresija i Rođenje br. 4 (obe iz 1972. godine) svojim spajanjem geometrije rađanja sa prizorima destrukcije i telima pacova spojenim sa ženskim telom u porođaju svakako na liniji ovih ideja o povezivanju nečeg po prirodi stvari svetog sa nečim po prirodi stvari odvratnim.

(https://i.imgur.com/uEKFVGT.jpg)

Da bude jasno – Vladimir Velićković sa death metalom ima mnogo više od puke površne spone. Ako je svojeručno kreirao ogroman deo estetike koju ovakvi bendovi danas baštine, to je zato što je on, kao stvaralac, došao iz praktično istog mesta. Naravno, radi se o uspešnom slikaru koga su uz sebe u šezdesetima želeli i ljudi iz Mediale i Krsto Hegedušić, pa onda i Pariz u nimalo prikrivenom naporu da se Francuskoj vrati oreol umetničkog epicentra koji su posle rata preoteli Amerikanci, ali jedan od intervjua koji se mogu pogledati u muzeju dok traje izložba vrlo jasno pokazuje u kojoj je meri Veličković bio neraskidivo zašiven za svoj rad. Objašnjavajući koliko mu je crtanje važno i šta ono znači za njega, slikar doslovno kaže ,,kada bi mi zabranili da crtam, ja bih počeo da ubijam ljude ili bih se bacio kroz prozor", a što me je odmah podsetilo na izjavu Franka Mullena, pevača kultnih Suffocation a sa njihovog nastupa na Maryland Death Festu od pre nekih 18 godina koji kaže: ,,da nema ekstremne muzike, ko zna koliko bih ljudi do sada ubio."

(https://i.imgur.com/HYTq1pC.jpg)

Veličković je od početka do kraja života, dakle, bio opsesivni crtač, i njegovi radovi iz sedamdesetih, često na beloj pozadini, rađeni tušem, sa uskovitlanim telima u pokretu, a koji – taj pokret – često potire linearnost vremena kakvu poznajemo, su i deo mojih najranijih sećanja na svest o postojanju ovog slikara pa je mogućnost da ih juče detaljno proučim iz velike blizine bila i neka vrsta vremeplova za moj mozak.

(https://i.imgur.com/I0ETVSu.jpg)

(https://i.imgur.com/htKxLcQ.jpg)

(https://i.imgur.com/Uwo1HHg.jpg)

A opet, Veličković je VELIKI i baš zato jer je shvatao šta VELIČINA znači. Hoću reći, važnost ovakvih retrospektiva, i razlog što sam usred pandemije pristao da idem, NE, POJURIO, u muzej, u vremenu kada svaku od ovih slika mogu da vidim u monografiji ili na internetu je upravo u tome što su one kreirane sa idejom da će posmatrač u njima biti praktično izgubljen. Već radovi iz osamdesetih, oni okupljeni pod kolektivnim nazivom Mesta, prete ne samo svojim zastrašujućim sadržajem već i monumentalnim dimenzijama. Mesto, Figura XIV, recimo, je visoka tri metra i prikazuje mrtvo, gotovo bezoblično telo na dnu šahta a svetlost koja dopire kroz malo pomeren poklopac kao da je tu samo da istakne potpunu nemoć bića koje je nekada bilo živo i posmatraču pokaže svu hladnoću situacije koja je zamišljena i realizovana gotovo isključivo crnom bojom. Druge slike iz istog ciklusa pokazuju nam kuke, konopce i motke na betonskim zidovima, preteći svojom trometarskom visinom, dok je, recimo, 1992. iz ciklusa Moja zemlja koje više nema široka četiri metra, a Opasnost iz 2019. godine čitavih pet.

(https://i.imgur.com/14RhxUv.jpg)

Ovo nisu samo prizori koji posmatrača uvlače, obuhvataju i ne puštaju, već i višeslojni radovi sa svetlom i teksturom koji podsećaju da je vrhunski crtač (koji je i dugo godina predavao crtanje na Školi lepih umetnosti u Parizu i za koga mi je dan-danas žao da nikada nije uradio ni jedan strip) jednako autoritativno radio sa ,,pravim" slikarskim elementima. Uostalom, pred kraj života je Veličković često delove slika radio bez četkice, slikajući šakama i prstima, utiskujući sebe direktno u svoj rad.

(https://i.imgur.com/iruzzRL.jpg)

(https://i.imgur.com/oOfL0d1.jpg)

I pored sve te neposrednosti i veoma čitke, mada zastrašujuće simbolike, ne treba Velikovića nipošto svoditi na jednu dimenziju – uostalom slika koja u naslovu ima i reč autoportret prikazuje trkačkog psa u skoku – niti pomisliti da je moje često pominjanje metal muzike u ovom osvrtu na neki način sugestija kako je Veličković jednostavno bio opsednut ružnim ili, još gore, da je sve vreme radio na oslobađanju pritiska nastalog iz neke traume. Ovo su uobičajene predrasude koje ljudi imaju i o ekstremnom metalu i to što su u nekih 90% slučajeva u pravu ne znači da se ono najbolje iz ove muzike može svesti na nezrelost i nezalečenost.

(https://i.imgur.com/ek6EV6e.jpg)

Velićković je, kao i najbolji metalci, neko ko se sa traumom srodio, prošao kroz nju, prepoznao je kao permanentni deo našeg postojanja – još jedan značajan citat s njegove strane veli da on prikazuje samo ono što je čovek u stanju da uradi čoveku a što me je odmah vratilo u 1988. godinu i intervju sa Slayerom u magazinu Sounds u kome Kerry King kaže da ima toliko načina da čovek izvrši nasilje nad drugim čovekom da ne veruje da će ikada izgubiti inspiraciju da piše pesme – a onda je tu traumu detaljno razotkrio pred našim očima, da nas sa njom upozna, možda da nas malo na nju i imunizuje. Izložba na jednom od međuspratova ima kratki Žižekov osvrt na Veličkovića koji se završava rečima ,,Pa iako drugog sveta nema, iako je taj svet raspadanja i razaranja naša jedina realnost, to ne može da bude sve što jeste." (Podvukao MK)

(https://i.imgur.com/vW38Qq4.jpg)

Izložbu možete pogledati do 21. Februara naredne godine, po ceni od 600 dinara za kartu, a vrlo kvalitetan tvrdo koričeni katalog sa svim reprodukcijama i nekoliko dobrih tekstova (uključujući obe kustoskinje) je 2500 dinara, što je daleko ispod cene koju biste platili u nekom evropskom muzeju. Tu su i majice sa gavranovima ili psima za 1500 dinara, pa ako biste da se brendirate – samo napred.

(https://i.imgur.com/237cpOa.jpg)

(https://i.imgur.com/BrWan0Q.jpg)

Evo za druga Mehana par ekskluzivnih fotografija Vlade Veličkovića iz 1961. godina kada je bio u vojsci u Sinju

Heh, iako sam slušio trideset godina kasnije, nosio sam sve isto  :lol:
Lep je čovek bio Veličković, to sam više puta rekao i u muzeju.

I bio je mnogo fin i pristojan čovek. Kao i svi metalci...

Ili bar svi metalci sa kojima bi vredelo sesti za isti sto  :lol:

Butt seriously, slušajući neke od tih intervjua, fascinantno je na kako razložan i, što kažeš, fin način čovek priča o vrlo mračnim stvarima. Baš je nekako nosio tu tamu u sevbi elegantno i nije joj puštao da ga zavede.

Moj otac je bio s njim u vojsci u Sinju, a znali su se još sa arhitektonskog fakulteta.
Kada sam prvi put bio u Parizu početkom osamdesetih terao me je da odem do njega da mu se javim, ali mene bilo sramota.
Klasičan kreten...

ja nikad cuo za ovog, djeluje vrlo bolestan u glava. a moj je sluzio dvije godine u raskoj kod novog pazara, pa je, nakon sto ga "j"na odbila pri natjecaju za casnicku skolu, preko zavoda za zaposljavanje upucen u njemacku na gastarbajt, kao i tisuce drugih hrvata. ali zato sam ja vidjeo ulice frankfurta. :lol:

Quote from: Mica Milovanovic on 15-11-2021, 14:22:13
Moj otac je bio s njim u vojsci u Sinju, a znali su se još sa arhitektonskog fakulteta.
Kada sam prvi put bio u Parizu početkom osamdesetih terao me je da odem do njega da mu se javim, ali mene bilo sramota.
Klasičan kreten...

Dobro, ipak je on tada bio baš zvezda, ja potpuno razumem da nisi hteo da ga deranžiraš.

A opet, i ko zna, kad vidiš slike, malo ti možda i nelagodno  :lol: :lol: :lol: :lol:

pre neki dan Van Gogh Alive. fenomenalno.

https://www.youtube.com/watch?v=1jhUmOixt44

U Beogradu je u toku još jedna interesantna likovna izložba na ime koje sam ponovo prekršio pandemijske protokole i u toku proteklog vikenda porodično posetio ne jednu nego dve galerije u Knez Mihailovoj. Naravno, Srbija je trenutno i sama neka vrsta umetničke instalacije sa sve gaženjem bagerima i napadanjem čekićima, motkama itd. dok organi reda puštaju da drugi organizovano primenjuju silu prema građanima a posle će se čuditi kada ih budu gađali kamenjem i s pravom nazivali kerovima, ali o tome ćemo za dvadesetak godina kada neki tadašnji slikari budu imali svoje retrospektivne izložbe sopstvenih interpretacija današnje društveno-istorijske zbilje.

(https://i.imgur.com/p7aCCmC.jpg)

Izložba Slika Slici odnosno Image to Image ima podnaslov Evropsko figurativno slikarstvo 60-ih i 70-ih i njen organizator je beogradska Kuća legata u saradnji sa Sprskom akademijom nauka i umetnosti pa se i njena postavka odvija u galerijama ove dve organizacije. Otvaranje je bilo 16. Novembra i ovo je zapravo impresivno raznolika kolekcija radova sa raznih strana sveta (evropskog, dakako), iz različitih muzeja i privatnih kolekcija, pa je podrška od strane Gete instituta, Austrijske ambasade, Austrijskog kulturnog foruma, Koka kole, Ministarstva kulture i informisanja, Grada Beograda i još nekoliko organizacija sigurno bila dobrodošla. Ne treba potceniti ni kompleksnost organizovanja ovakvog jednog prikazivanja radova velikog broja umetnika iz različitih zemalja jer se, za razliku od nekih drugih izložba koje sam pominjao u poslednjih nekoliko godina ne radi nužno o superzvezdama likovne i, uopšte, vizuelne umetnosti a koje na neki način obezbeđuju sebi publiku, pažnju i posećenost na ime prestiža koji podrazumeva overavanje njihovih postavki. Iako Slika Slici ima i nekoliko bona fide slikarskih zvezda – u najmanju ruku samog Vladimira Veličkovića čija samostalna retrospektiva u Muzeju savremene umetnosti (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/15/izlozba-figura-kao-izraz-egzistencije-vladimir-velickovic/) i dalje traje – većinski su u pitanju autorke i autori koji su na značajan način obeležili vreme u kome su stvarali i bili ugođeni sa frekvencijom aktuelne misli, filozofije i zeitgeista, ali koji su danas najpre značajni ljudima što se umetnošću bave profesionalno i nemaju, uz nekoliko izuzetaka, ,,mejnstrim" prepoznatljivost.

(https://i.imgur.com/xLPd5b6.jpg)

Utoliko, mislim da je napor da se ovakav program sklopi utoliko važniji jer na jedan veoma siguran, pa onda i intrigantan način diskutuje neke od značajnih dimenzija života u Evropi – mahom zapadnoj ali obuhvatajući i Jugoslaviju kao poseban slučaj zapadno-istočnog krosovera – onog vremena koje je, to smo već znali, bilo prelomno u pogledu mnogih elemenata društvene stvarnosti, ali iz koga, ispostaviće se, u mnogim elementima te, kako smo rekli, društvene stvarnosti, nikada nismo pobegli, naprotiv, zarobljeni smo i dalje.

Hoću reći, pričamo o periodu u kome se epoha posleratne izgradnje i obnove okončala i ustupila mesto nekoj vrsti uzleta potrošačkog društva – ovo se u Jugoslaviji pogotovo jako osetilo, ali jeste važilo za praktično čitav zapadnoevropski prostor – pa je i umetnost zajedno sa njom pretrpela snažnu transformaciju, prateći ne samo promene u glavama novih, mlađih umetnika koji nisu više u pristupu što je obeležio prvih dvadesetak godina posle rata sa svojim enformel filozofijama, apstraktnim izražavanjem ili novim realizmom, pronalazili sopstveni glas, nego i napredak tehnologije.

(https://i.imgur.com/JVhCO4J.jpg)

I to ne samo tehnologije usko vezane za likovnu umetnost. Slikari su se u ovom periodu suočili sa činjenicom da su fotografija i film postali de fakto nove grane (visoke) umetnosti, nadišavši svoje dokumentarističke ili entertejnment dimenzije, dok je vizuelno izražavanje, uključujući fotografiju, ali i crtež i različite vrste ilustracije, običnom svetu postalo bliskije kroz jeftine lajfstajl magazine i stripove nego kroz umetničke galerije. Moglo bi se reći da je slika krenula ka narodu umesto da narod dolazi njoj na noge u muzej i da su slikari onog doba počeli da se osvešćuju i prepoznaju da sliku više ne smeju vezivati samo za platno, štafelaj i kičicu ako žele da uopšte ostanu aktuelni za savremeni svet. Tako je, moglo bi se reći, slika krenula, jelte, slici.

Autori izložbe  i njeni kustosi su iskusni islandski par Danielle i Gunnar Kvaran koji je u Beogradu radio i prošli, 57. Oktobarski salon, kao i naša Dina Pavić iz Kuće legata, i ovde se dobro vidi pažnja i ozbiljan rad uložen u kreiranje programa koji obuhvata autore iz čak 21 zemje i neka 44 individualna rada.

(https://i.imgur.com/zLQn33P.jpg)

Kvaranovi u uvodnom eseju kataloga izložbe postavljaju kontekst koji je važno da posetilac razume dok posmatra ova dela. Govorimo, kako rekosmo, o prelomnom trenutku u evropskoj i šire, zapadnoj istoriji. Slika kao primarni medijum komunikacije, umetnosti, zabave je postala svet u meri u kojoj se može reći da je svet za njegovog stanovnika postao pre svega serija slika, a ne ,,čista", opipljiva stvarnost. Govorimo, naravno, o pomenutom širenju štampanih, ilustrovanih medija koji su, naravno, postojali i mnogo pre šezdesetih godina prošlog veka, ali su sada dosegli tehnološki nivo kakav nikad ranije nisu imali sa kvalitetom ilustracija i fotografija na sasvim novoj razini, a sa druge strane su stajali potrošači koji, u proseku nikada nisu bili pismeniji i nikada nisu imali više novca da ga troše na ovu vrstu sadržaja. Tehnologija plus srazmerno visoki prihodi su kumovali i dominaciji slike u elektronskoj sferi sa snažnim širenjem televizije pored bioskopa koji je doživljavao i komercijalnu i umetničku renesansu pa je jedan od ključnih filozofskih koncepata šezdesetih godina bio Guy Debordov rad iz 1967. godine, Društvo spektakla.

(https://i.imgur.com/atUTKsp.jpg)

Debord je moderni svet pretvoren u neprestani spektakl kritikovao sa markističkih pozicija a francuski (kasnije i drugi) filozofi iz poststrukturalističke škole koji su sledili njegovim stopama su otišli od Marksa već time što je Lyotard sa Postmodernim stanjem 1979. godine proglasio smrt velikih naracija i ozvaničio nešto što je umetnost već više od decenije prikazivala. Baudrillard, koji je Deborda početkom sedamdesetih dopunio ukazujući da spektakl zapravo zamenjuju ceremonije, odnosno da ljudi nisu samo nedužni posmatrači spektakla već aktivni učesnici obreda, je i sam 1981. godine napisao uticajni traktak Simulacije i simulakrumi, ekstrapolirajući postavku o svetu kao o seriji predstava, ali ukazujući da one nisu originalne već simulacije.

Utoliko, veliki deo izložbe Slika Slici dešava se između ovih pozicija zapadne misli, i autori su zapravo prikupili slike vrlo različituh umetnika koji ni istorijski ni tehnički, ni tehnološki ne pripadaju istim školama ili krugovima da prikažu kako se figuracija vratila u evropsko slikarstvo kroz dijalog ne sa stvarnošću nego sa – slikama.

(https://i.imgur.com/UiZPeRa.jpg)

Kako smo rekli, Jugoslavija je ovde neka vrsta specijalnog slučaja i zapravo prve slike na koje naiđete kada uđete u galeriju SANU prikazuju Tita i Lenjina. Dušan Otašević, beogradski slikar koji je ove radove napravio 1969. i 1967. godine je jedan od nekoliko primera gotovo ,,čistog" pop-arta u ovom programu, ali pop-arta sa decidno, jelte, ,,komunističkim" predznakom. Američki pop-art je bio neshvaćen na mnoge načine i ne može se ni reći da su Warhol ili Lichtenstein imali iste polazne osnove, a Otaševićeve slike iako se poigravaju sa banalnim, površnim, sasvim direktnim elementima ,,poruke" slikarstva, u sebi imaju i elemente ironičnog a koje će svakako obeležiti veliki deo figurativnog slikarstva ovog doba.

Slikari na ovoj izložbi u velikoj meri se figurativnom vraćaju tako što ,,napadaju" sliku koja već postoji. ,,Realističko" slikarstvo, koje prenosi ,,stvarni" prizor na platno je za ovu generaciju bio bez sumnje zastareo, neinteresantan koncept. S druge strane, apstrakcije i enformel su, čini se, do ovog momenta u istoriji i sami postali pomalo okoštali pristupi, naseljeni slikarima koji već decenijama ne rizikuju niti imaju zbilja komunikativne, prodorne koncepte pa je povratak figurativnom bila i mogućnost da se nađe nov jezik, ali i da se iz angažovanosti koja je izdignuta na metafizički nivo i bavi se večnim temama, fokus suzi na angažovanost koja se bavi nečim ovde i sada. Slikarstvo će tako u Evropi proći ,,kroz" pop-art da bi doseglo ne popularnost već populus, da bi bilo ne prijateljska refleksija glamura i uzgredni komentator potrošačkog društva već i njihova kritika, ironijska ili ustanička, a često i jedno i drugo odjednom.

(https://i.imgur.com/QldrMSM.jpg)

Recimo, austrijska slikarka Kiki Kogelnik na svojoj slici Woman's Lib – rađenoj u sito štampi – predstavlja sebe kao popkulturni ikonu koja ogromnim makazama seče, pa, muškarce. Kogelnikova je bila i član inicijative SCUM (Society for Cutting Men) ali njena druga slika na izložbi, Srce, iz 1966. godine je jednako snažan i jednostavan a višeslojan rad kombinovanom tehnikom koji feminističkom pogledu daje ironijski odmak.

(https://i.imgur.com/2YobwTJ.jpg)

Danielle Kvaran je inače kustoskinja više izložbi i retrospektiva koje su se bavile islandskim slikarom po imenu Erró  (i vi biste koristili ovako jednostavan pseudonim da vam je puno ime Guðmundur Guðmundsson) čiji je pop-art rad često poređen sa Lichtensteinom, Rosenquistom i Warholom. Jako inspirisan stripovima (između ostalog) Erró  je na ovoj izložbi prikazan upečatljivim radom The Helsinki Conference iz 1974. i 1975. godine koji kombinuje pristupe ali je rađen akrilnim bojama i ima snažan stripovski senzibilitet u komentarisanju susreta istoka i zapada a na susretu iz kog je, sećamo se, na kraju izrastao OEBS. Druge dve Erró ove slike su rađene kolažnom tehnikom, imaju izrazito uznemirujuću energiju i dobar su uvod u veliki deo ostatka izložbe gde kolaž jako dominira.

(https://i.imgur.com/heXW9PQ.jpg)

Richard Hamilon je tako tek jedan od autora koji će koristiti Marilyn Monroe na svojim radovima (My Marylin iz 1965. urađena u tehnici serigrafije), naša (ili makar hrvatska) Vera Fišer ima vrlo angažovan kolaž slika iz magazina kakve će deceniju kasnije koristiti anarho-pank bendovi za omote svojih ploča, R.B. Kitaj takođe kombinuje dokumente, fotografije i crteže u svojoj serigrafiji Tthe Defects of Its Qualities, a Italijan Mimmo Rotella je vrlo tvrdokorno postmoderan u svojim ,,citatima" koji se sastoje od kolaža isečenih i oštećenih naslovnih strana magazina, kombinovanih sa bojama, lepkom i različitim papirom. Marilyn Monroe je ovde samo jedna od ikona koje Rotella provlači kroz proces desekracije i asemblaža.

(https://i.imgur.com/QjWndl8.jpg)

Direktan rad sa praktično readymade medijima koji se ,,mehanički" ,,sempluju" i koriste za sopstveni iskaz je ipak samo deo te nove evropske figuracije. Drugi slikari su fotografije koristili na svoje načine, recimo Gerhard Richter zamagljuje, iz fokusa izbacuje slike Mao Cedunga i železničke stanice u Hanoveru da im podari ,,čist" likovni kvalitet, provlačeći u podtekstu i element kritike, ili makar zapitanosti o savremenom istorijskom trenutku, Jacques Monory koristi kadrove iz filmova za svoje intervencije tražeći magiju i misteriju u zaustavljenim slikama a koje su osobene za medijum noar filma, a Alain Jacquet ima možda najizraženije ,,postmoderno" platno sa svojom verzijom Doručka na travi Edouarda Maneta koja je urađena prvo kao fotografija koja simulira originalnu postavku koju je impresionista naslikao u ulju, a koja je zatim rasterizovana i odštampana tehnikom sitoštampe.

(https://i.imgur.com/2SoGFNo.jpg)

Ima ovde i klasičnijih tehnika, recimo Švajcarac Peter Stämpfli sa svojim slikama različitih tehnika (litografija, sito, ulje) a koje spajaju pop-art pogled i interesovanje za detalje (rukavice, automobilski točak) sa prefinjenom tehnikom i čistom, upečatljivom kompozicijom. Slovenac Andrej Jemec koristi akrilne boje za svoje slike bacača kugle i žene u kupaćem kostimu, dok Peter Klasen svoje litografije sklapa od modernih simbola/ signala (recimo za opasnost od zapalenja ili visoki napon) i logotipa, podsećajući da su slike u sebe usisale i tekst. Za publiku koja je ipak žedna i ,,pravog" majstorskog rada, tu je i jedan izuzetni Mića Popović koji svojim velikim Otkrivanjem Brojgela uspeva da ujedini mnoge elemente ovog perioda, nudeći i komunikaciju sa klasičnim skilarstvom kroz upotrebu Brojgelove kompozicije, i ironični odmak stavljanjem likovima lubenica umesto glava, i kombinovanu tehniku, sa slikom koja napušta dvodimenzionalnu ravan i iskače ka posetiocu, pa i sa fotografijom na osnovu koje je ubacio svoje lice na platno. Tu je i Veličković ali o njemu sam već mnogo pisao pa ću ga preskočiti i pomenuti da je tu i izvrsni Valerio Adami koji razigrano spaja pop art i kubizam na svojim sitoštampama. Konačno, tu je France Berčič Berko, slovenački grafičar i slikar koji je ovde prikazan sa dva platna slikana akrilnim bojama a u ključu hiperrealističke – i ironične – rekonstrukcije glamuroznih fotografija iz magazina.

(https://i.imgur.com/gNR0JGF.jpg)

U globalu, izložba uspeva da obuhvati vrlo različite tehnike, pristupe, filozofije i ideologije ali ujedinjene zajedničkom upitanošću o tome šta figuracija u slikarstvu može ili treba da bude u vremenu kada ljude sve više okružuju fotografije i ekrani i kada slikarstvo, možda i sa zakašnjenjem, počinje da se budi shvatajući da nema monopol nad slikom, da je, štaviše, njegova uloga postalo ne da slika stvarnost već da iz bujice slika kojima je čovek izložen izvuče neke koje su možda važne, a možda, suprotno, sasvim banalne, i obezbedi im mesto u večnosti. Izložba je otvorena do 16. Decembra a odlični katalog – koji se daje za svega 500 dinara – je štampan u svega 900 komada, pa, eto, pohitajte.

(https://i.imgur.com/NuPr8RX.jpg)

Kako je ova zima zaređala sa zanimljivim izložbama u prestonici tako smo i mi ponovo kršili samonametnute pandemijske protokole i uputili se prošlog vikenda, dok još nije bilo snega, već samo dosadne kiše, do Doma vojske Srbije gde je u galeriji ovog zdanja u centru upravo otvorena izložba Petar Lubarda – Jedna priča.

(https://i.imgur.com/4Ol4txO.jpg)

(https://i.imgur.com/LuaqKz6.jpg)

Sad, Lubarda je svakako čovek sa pričom, jedan od najpoznatijih, najcenjenijih slikara posleratne Jugoslavije kome se uprkos sasvim bliskim vezama sa režimom nikada nije moglo spočitati da nije bio umetnički upečatljiv niti da je plutao u vakuumu socijalističkog simulakruma. Lubarda nije, poput nekih naših drugih posleratnih slikara, svoju karijeru nastavio na zapadu, on je svakako bio vezan i za establišment u Jugoslaviji, ali je sa druge strane i bio zaslužan za to što su ovadašnji slikari imali slobodu da stvaraju u skladu sa modernim kretanjima u svetu umetnosti izvan komunističkog kišobrana, ali i ne manje važnoi, i prostor da to svoje stvaralaštvo prikazuju.

Lubardine slike je danas relativno lako videti ako ste u Beogradu – njegov legat, bivša vila na Dedinju u kojoj je živeo sa suprugom Verom, takođe slikarkom, i gde su imali ateljee, nalazi se na svega desetak minuta hoda od onog gde ja živim, pa smo pre neke dve godine i obišli izložnu ,,Moderna" (https://cvecezla.wordpress.com/2019/10/06/izlozba-moderna-legat-petra-lubarde/) u okviru koje su pored drugih savremenika i naslednika bile izložene i mnoge Lubardine slike a sve u organizaciji beogradske Kuće legata, organizacije koja vodi računa o zaostavštinama nekoliko značajnih likovnih figura naše bliže prošlosti.

(https://i.imgur.com/mvNZx1L.jpg)

(https://i.imgur.com/da8bvLW.jpg)

(https://i.imgur.com/cm3YLIl.jpg)

Kuću legata sam pominjao nedavno, govoreći o izložbi Slika slici (https://cvecezla.wordpress.com/2021/11/29/izlozba-slika-slici-evropsko-figurativno-slikarstvo-60-ih-i-70-ih/) kojoj je ova organizacija suorganizator (i koja se za koji dan završava, pa ako niste, hajdete), a Dina Pavić iz Kuće legata je kao i u slučaju te izložbe, presudna ličnost za to što se ovakve stvari uopšte događaju. Za ovaj prikaz u Domu vojske, Kuća legata je sarađivala sa Ministarstvom odbrane ali i Muzejem Jugoslavije kako bi se na jednom mestu okupili Lubardini radovi iz više perioda a koje, tipično, ne možete videti u istoj galeriji. Tako, iako Petar Lubarda – Jedna priča ima svega 29 radova velikog slikara, ovo je relativno jedinstvena prilika da se u okviru jednog obilaska galerije vide njegovi radovi iz predratne faze i posle prvog odlaska u Pariz, njegovi radovi rađeni odmah po završetku rata, i njegovi pozni radovi i da se isprati evolucija njegove misli, odnosa prema slici, pogotovo prema figuraciji i teksturi, da se pronikne u njegova eksperimentisanja sa materijalima i uživa u nekoliko zaista velikih (fizički i duhovno) slika iz najkasnije faze a koja se ne mogu adekvatno prikazati malim reprodukcijama u monografijama ili na internetu.

(https://i.imgur.com/79m51MF.jpg)

(https://i.imgur.com/UYLc4fG.jpg)

(https://i.imgur.com/TRXuDcI.jpg)


Organizatori su se potrudili i da nam prikažu nešto dokumentarnog materijala vezanog za Lubardin život i rad (već sam pominjao da Legat na Dedinju ima priličnu količinu zanimljive efemere uključujući pisma, pasoš itd.) pa ovde imamo priliku i da vidimo nekoliko fotografija koje do sada nisu bile dostupne javnosti a koje su rađene u velikim formatima i plene kako lepom crno-belom tehnikom tako i harizmom koju su i Petar i Vera Lubarda bez sumnje imali. Njihove slike iz Venecije iz 1948. a potom iz 1960. godine su, recimo, odlično svedočanstvo o tome koliko je ondašnja Jugoslavija imala i smisla za i naklonosti ka glamuru, što je, pogotovo nakon krize Informbiroa i raskida sa Staljinom bila jedna od sržnih dimenzija onog što je bila jugoslovenska diferencija specifika u odnosu na istočni komunistički blok. Tamo gde se više nije pojavljivala figura velikog Josifa iz SSSR mesto je zauzeo ,,mali" Josip iz Jugoslavije a koji je izgradio kult svoje ličnosti ne na pukom strahu i mitovima o žrtvovanju već na imidžu namazanog igrača koji ume da priča i sa jednom i sa drugom stranom, koji voli i lepe stvari i socijalističko društvo ne shvata kao mesto na kome svi podjednako dele siromaštvo već na kome će se zbilja osetiti zašto je bolje kada država direktno vodi računa o dobrobiti građana.

Ne treba ovde da ulazimo preduboko u analize posleratne jugoslovenske privrede ali vredi podsetiti da je Jugoslavija nakon prvih godina u kojima je praktično imitiran pristup reformama i investicijama Sovjetskog saveza, prve radikalno nove odmake uradila već pedesetih kad je uvedeno radničko samoupravljanje kojim su zamenjeni petogodišnji centralizovani planovi i mada ovo nije nužno dovelo do brzog uvećanja produktivnosti rada, ovaj je proces praćen velikim ulaganjem u obrazovanje pa se može argumentovati da je Jugoslavija do šezdesetih, kroz procese urbanizacije i obrazovanja, te otvaranje prema svetu izgradila srednju, građansku klasu onako kako to druge, manje devastirane i bogatije socijalističke zemlje nisu.

(https://i.imgur.com/tqemcUf.jpg)

(https://i.imgur.com/S32av1i.jpg)

(https://i.imgur.com/kJx2rh4.jpg)

U ovome je Lubarda de fakto imao ulogu kao ,,državni slikar" ali mislim da je bitno podvući da on nije imao samo zadatak da povremeno prelakira komunistički, jelte, teror i prikaže društvo slobodnijim nego što jeste slikajući se za zapadne novine i učestvujući na umetničkim bijenalima (kasnije praveći i samostalne izložbe) u zapadnoj Evropi – njegovo učestvovanje u umetničkim savetima, komisijama, konkursima itd. je značilo i da su drugi i mlađi slikari imali saveznika koji nije bio puki partijski poslušnik (mada Lubarda jeste ušao u Partiju) već pedigrirani umetnik što je prve svoje međunarodne uspehe omirisao već u doba kraljevine i kome se nikako nije moglo zameriti da se pretvorio u pukoj izvođača propagandnih radova za novi režim.

Sama izložba prikazuje nekoliko veoma lepih radova iz predratnog perioda, od pejzaža Selo Ljubotinj iz 1933. godine koji svedoči o njegovoj tadašnjoj opsesiji pejzažima a koju je delio sa nekim slikarima svoje generacije, preko porterta Kikirigdžija iz naredne godine koji je urađen realistički i ima u sebi komponentu socijalnog komentara pa do već monumentalne slike iz 1936. godine, Zbeg iz Španije sa svojim debelim, razmazanim uljima, širokim formatom i figuracijom koja je još uvek prisutna ali je distorzirana jakim emotivnim nabojem.

Naravno, Španski građanski rat je bio jak simbol za borbu koja se u tom trenutku kuvala u čitavoj Evropi i mnogo Jugoslovena je ratovalo u ovom sukobu na strani Republike, da bi se kasnije uključili i u narodnooslobodilačku borbu i revoluciju u Jugoslaviji. Ova izložba prikazuje nekoliko slika rađenih neposredno pred i po završetku rata i kratak period u kome je Lubarda radio u ključu bliskom socijalističkom realizmu, ali čak i tada pričamo o slikaru koji se načelno nije vraćao u ,,običnu" figuraciju. Tako je, recimo, Maslinik iz 1939. godine, sa svojim debelim, jakim uljanim bojama i drvećem koje maltene gubi svoju ,,prirodnu" formu i pretvara se u ,,čiste" mada neeuklidovske geometrije, vrlo očigledna preteča (u smislu interesovanja za boju, teksturu i oblik) slike Patnje naroda iz 1944. ili 1945. godine koja samo sličan rad sa bojom i materijalom uokviruje na tematski ,,aktuelniji" način, ali i slike Glava rudara iz 1946. godine gde je Lubarda kombinovao temperu i ugljen na papiru za ,,prikriveni" autoportret koji nema praktično ničeg od očekivane socrealističke simbolike nepobedivosti i udarništva i prikazuje jednu kontemplativniju, nijansiraniju figuru.

(https://i.imgur.com/gwDVVin.jpg)

(https://i.imgur.com/HcmknYg.jpg)

(https://i.imgur.com/THDeP1y.jpg)

Ono za šta ova izložba može da posluži je i podsećanje da lupetanja savremenih srpskih patriota o tome kako su slavna srpska istorija i srpska stradanja brisani u mraku komunizma naprosto zaista jesu samo to – lupetanja. Ondašnji režim je, a ovo je bilo nešto što smo osećali i mi, rođeni četvrt veka posle završetka Drugog svetskog rata, naprotiv, slavnu srpsku istoriju i stradanja gledao da inkorporira u jedan kontinuirani diskurs o ratničkom herojstvu, stradanju običnog naroda i požrtvovanosti svih, od najmlađih do najstarijih, kako bi i borba protiv Osmanlija, sa hajdučkim legendama, Balkanski ratovi, Prvi svetski rat i NOB i revolucija u Drugom svetskom, ratu bili emanacija istog duha. Lubardine slike Kosovski boj iz 1953. (koje nema na ovoj izložbi jer visi u zgradu bivšeg SIV-a) i Karađorđe iz 1969. (koja jeste na izložbi), pa i Njegoš iz 1959. godine su kvalitetno podsećanje na ovu činjenicu i, za razliku od Glave borca iz 1945. godine koja je nacrtana ugljem na papiru kao poklon Titu za rođendan, one su očigledno došle duboko iz umetnikovog bića i nisu puke ,,narudžbine".

Iako su bili dedinjske komšije dobar broj godina, Lubarda i Tito se, kažu, nikada nisu sreli a slikar je, bez obzira na položaj koji je uživao u društvu i narudžbine koje je dobijao od raziličitih društvenopolitičkih subjekata od šezdesetih pa sve do kraja života 1974. godine radio sve razmahanije i sve posvećenije istraživanju boje, oblika i teksture, sa figuracijom koja je tu mogla da, jelte, figuriše, ali nije morala. Čuveni Crnogorski motiv sa početka šezdesetih je, recimo, slika u kojoj se kamen i sunce koje se od njega reflektuje samo naziru u jednoj hipnagogičnoj kompoziciji koju posmatrač više oseća nego što vidi. Narovi iz 1957. godine su slika drveta koje je, praktično, pretvoreno u ,,sliku", spušteno u dve dimenzije, izlomljene geometrije, jakih, debelih nanosa boje koja ovom radu daje njegovu dubinu tamo gde je nema u okviru same likovne kompozicije. Katunska nahija iz 1959. godine i Prometej iz 1967. su već slike na kojima figuracije gotovo da uopšte nema, kao što je i sa Predelom koji je naslikan kao poklon Titu, takođe 1959. godine. U gotovo potpuno apstraktne radove spadaju napušteni brod iz 1971. godine i drugi Savski motivi, slike rađene nitro lakovima na lesonitu i monumentalne u svojoj slobodi od figuracije i snazi oblika i boja. Lubarda nije spadao u slikare koji su figuraciju sasvim prezreli i američki action painting i apstraktni ekspresionizam su mnogi naši slikari onog vremena pomalo i prezirali, pa su praktično sve njegove slike, čak i one na kojima je očigledno dominirala dripping tehnika, rađene nakon serija studija i skica kojima su kompozicije isprobavane i testirane – a neke od tih skica se vide na ovoj izložbi.

(https://i.imgur.com/OFGZZp0.jpg)

(https://i.imgur.com/5yHO94n.jpg)

(https://i.imgur.com/8k4Fapp.jpg)

Spoj minimalne figuracije i snažne kolorne i teksturalne eksploracije je ono gde je Lubarda možda najbolje prepoznat po svim svojim interesovanjima, sa slikama kao što je Buđenje Afrike iz 1959, a koja mu je kasnije utrla put za značajan doprinos osnivačkoj skupštini Pokreta nesvrstanih – Titove velike diplomatske i strateške inicijative – pa kasnije i izuzetno srećnu saradnju sa indijskom vladom čime mu je obezbeđena i turneja sa izložbom u nekoliko indijskih gradova i studijsko putovanje u ovu državu – ali i Rađanje jezera, iz 1970. godine sa svojim uzvitlanim zmajevima, Putovanje kroz noć iz 1971. kao i Aquarius inspirisan gledanjem predstave Kosa u kultnom izvođenju Ateljea 212, a onda i Car Trajan iz 1972. i Prometej iz 1967. koji su bili primeri Lubardinog čitanja i ponovnog ispisivanja mitova i poezije.

(https://i.imgur.com/NI1IMtf.jpg)

(https://i.imgur.com/XiOt1HL.jpg)

(https://i.imgur.com/5t91XOq.jpg)

Lubarda je, da zaključimo, svakako bio slikar ,,režima", ali u nekom najpozitivnijem smislu, kroz svoju umetnost se trudeći da afirmiše pozitivno u ljudima, zajednici i društvu ne samo u dnevnopolitičkom smislu već u istorijskom, pa onda i duhovnom, sa jakom sponom sa zemljom koju nikada neće izgubiti i čuvanjem te fasciniranosti predelima i njihovim slikama u našem pamćenju, a onda i sa interesovanjem za mitološko i poetičko koje će u njegovim slikama ostati misteriozno i živo za, jelte, uvek.

Izložba je, dakle, u galeriji Doma vojske Srbije, sa slobodnim ulazom i lepim katalogom od 660 dinara (samo 900 kopija je naštampano), kao i sa simpatičnim merčandajsom gde se Lubardine ekspresivne boje i potezi venčavaju sa magnetima, šoljama i maskama. Izložba traje do petog Februara a oni sa više novca mogu priuštiti i izdanja Kuće legata koja se tamo prodaju, uključujući Zbornik radova naučnog skupa posvećenog Petru Lubardi koji je izdat 2017. godine. Pa izvolite.

(https://i.imgur.com/65wGuh1.jpg)

Virtualna izložba: LADO (https://www.hkv.hr/vijesti/zagreb/zagrebacke-vijesti/38906-virtualna-izlozba-lado.html)

Posetili smo izložbu ,,Ljudi i ostale životinje" nemačko-američke umetnice Kiki Smith a kojom je i za javnost otvorena nova galerija u Beogradu pod nazivom DOTS, tamo negde na mestu na kome Dorćol razmišlja o tome da li da se brčne u Dunavu ili mu je već pomalo i hladno. Nisam očekivao, da budem iskren, da dolazak u galeriju u ovoj meri bude deo čitavog iskustva, ali... bio je. U priličnoj meri podsećajući da iako nije proleće mi i dalje živimo u Srbiji i da to življenje sa sobom nosi specifične izazove.

(https://i.imgur.com/pRHkXNI.jpg)

Kiki Smith je, kako su domaći mediji uredno izvestili, utrkujući se da nađu originalan superlativ, ,,slavna umetnica" i ,,jedna od ključnih umetnica svetske umetničke scene", a ovo naravno nije ni netačno jer se radi o talentovanoj vizuelnoj umetnicvi koja radi u nekoliko različitih medijuma i u svakom od njih ima osoben potpis i vrlo izgrađenu tehniku ali i prepoznatljive, upečatljive teme. Smithova dolazi iz umetničke porodice, otac, Tony Smith je i sam bio skulptor i slikar, pa je mala Kiki, iako danas stilski i tematski nema mnogo dodirnih tačaka sa ocem, svakako pala pod uticaj procesa stvaranja koji je posmatrala kao dete. Majka joj je bila operska pevačica i Kiki je rođena u Nirmbergu 1954. godine, gde je provela samo prve mesece života da bi se porodica brzo preselila na američku istočnu obalu gde umetnica i danas, konkretno u Njujorku, živi i radi.

(https://i.imgur.com/V16Z60v.jpg)

Smithova je od malena, dakle, učila da bude umetnica a po preseljenju u Njujork 1976. godine je počela saradnju sa kolektivom Colab koji je osnovan kako bi umetnici iz različitih oblasti i disciplina imali priliku i prostor u kome bi se susretali i jedni sa drugima sarađivali. Od ove saradnje potiče i njeno interesovanje za rad sa nekonvencionalnim materijalima, mada radovi izloženi na beogradskoj izložbi zapravo ne odlaze predaleko u egzotiku i uglavnom su u pitanju razne vrste metala i legura – mahom bronza – sa tek uzgrednim mešanjem sa plastikom u jednoj od najupečatljivijih postavki unutar izložbe. Nekoliko radova je i na posebno pripremljenom papiru.

(https://i.imgur.com/YzbM83S.jpg)

Pričamo, da bude jasno, o cenjenoj autorki moderne skulpture (možda je značajno pomenuti da je 2016. godine od Međunarodnog centra za skulpturu dobila nagradu za životno delo), koja izlaže od ranih osamdesetih a od devedesetih ima redovne samostalne izložbe, prevashodno po Severnoj Americi ali je i Evropa brzo pala pa je Smithova izlagala u Firenci i Veneciji počev od 1993. godine, a recentno, 2019. godine je imala veliku izložbu sa preko šezdeset radova u Beču.

(https://i.imgur.com/eVsEjbS.jpg)

Prva samostalna postavka u Beogradu je ipak skromnija po obimu, ali je umetnica sama izabrala radove iz različitih perioda svog stvaralaštva da bi prikazala različita interesovanja i teme, mada ovde nema ničeg starijeg od devedesetih, a većina radova je iz poslednjih nekoliko godina. Naziv izložbe, ,,Ljudi i ostale životinje" aludira na blagu promenu balansa u interesovanjima gde se devedesetih Smithova više interesovala za prikazivanje ljudi a u poznijem periodu za prikazivanje životinja, ali ovo je vrlo arbitrarna podela s obzirom da izložena dela iz 2012. godine, recimo, serija tapiserija, prikazuju i jedne i druge.

(https://i.imgur.com/FUdozb2.jpg)

Smithova svakako nema nameru da preteruje sa nametanjem ikakvog narativa izložbi – i insistira da publika treba da sama nađe značenja u onome što vidi i onome među čim se kreće, priznajući da ima jasnu sopstvenu emociju ali da je ne smatra univerzalno obavezujućom. Što je fer, naravno, jer njeni radovi ovde izloženi nemaju eksplicitnu ,,poruku" kakvu su imala neka od njenih dela sa prelaza osamdesetih u devedesete kada je, još uvek unutar kolektiva Colab Smithova u centar pažnje stavljala teme poput AIDS epidemije ili rodnih pitanja, ili još raniji radovi, kao oni sa njene prve samostalne izložbe iz 1982. godine (Life Wants to Live) koji su se korišćenjem medicinske tehnologije (rentgenski snimci, CAT skenovi) bavili temom nasilja u porodici. Dela na izložbi ,,Ljudi i ostale životinje" uglavnom nemaju konfrontativan karakter i moglo bi se primetiti da u njima autorka više istražuje mir nego nemir, baveći se pažljivo kreiranim metalnim skulpturama životinja (ptica, pčela, jelena koji se pare), gde će nemir doneti prevashodno izuzetno efektna instalacija/ skulptura sa crnim vranama koje leže na podu u raznim stadijumima agonije ili sasvim mrtve.

(https://i.imgur.com/eGfwANQ.jpg)

Da se na trenutak vratimo na sam prostor – sjajno je što Beograd ima novu galeriju koja je pritom deo projekta Humanitarne fondacije DOTS, zamišljena ne samo kao neprofitna inicijativa već i kao generator – kroz umetničke događaje – finansijske pomoći za ,,sistemsku podršku deci u Dečijem selu ,,Dr Milorad Pavlović" u Sremskoj Kamenici, kao i drugim ustanovama socijalne zaštite". E, sad, u zavisnosti od toga koliko ste cinični, ovo ćete čitati kao ili jasnu fasadu za pranje para ili kao dobronameran ali na propast osuđen projekat ljudi koji ne znaju kako stvari ovde stoje. S obzirom da fondacija još od prošle godine radi na ,,podsticanju, promovisanju i finansiranju umetničkog stvaralaštva mladih umetnika" i da tim galerije ,,prati rad studenata završnih godina umetničkih studija radi stvaranja platforme za mlade umetnike koji pored talenta pokazuju ozbiljnu nameru da svoj profesionalni život posvete umetnosti" i da se planira organizovanje izložbi, te svakojaka druga promocija mladih umetnika, moramo da poželimo da ovo uspe, naravno, a i Dorćol JESTE deo grada koji ima najprirodnije pravo na ovakve romantične i dobrohotne inicijative.

(https://i.imgur.com/bpTshTF.jpg)

S druge strane, Dorćol je trenutno u priličnom haosu SNS-ovske novogradnje i pronaći novootvorenu galeriju pokazalo se kao svojevrsni izazov bez obzira na internete, satelitske navigacije i ostala tehnološka čudesa 21. veka. Iz nekog razloga, insistiranje da je ulaz u galeriju na adresi Dunavska 2 – a koja se nalazi nekoliko stotina metara dalje i nema nikakve organske veze sa galerijom – plus potreba da se do galerije dođe preko doslovno aktivnog gradilišta, između neuseljenih i nedovršenih zgrada i uz obilnu asistenciju radnika i čuvara na gradilištu koji vele da su i na otvaranju izložbe (ujedno i galerije) ,,bar 90 odsto publike morali da maltene za ruku dovedu do ulaza", sve to je učinilo da se zapitam je li sve ovo dobra ideja. Naravno da je umetnost uvek skrajnuta, pogotovo u ovakvom društvu koje smo, jelte, vi i ja sagradili zajedničkim naporom, ali čovek naprosto ne bi trebalo da prolazi kroz ovu vrstu iskušenja kada je krenuo na umetničku izložbu.

(https://i.imgur.com/RrneJ0X.jpg)

Sam prostor je vrlo lep, da to bude jasno i izložba, osmišljena od strane same umetnice a onda realizovana od strane kustoskinja Mirjane Dušić i Ljube Jovićević, uz dizajn Isidore M. Nikolić, izgleda veoma dobro a osoblje galerije je izuzetno ljubazno – ali ako ste, kao mi, 24. Septembra, osam dana nakon otvaranja izložbe, želeli da kupite katalog, pa, mogli ste samo da ga prelistate, jer galerija još nema fiskalnu kasu i ne može ništa da vam proda. OK, očekuje se da se to reši početkom Oktobra i pošto je ulaz na izložbu slobodan, neće mi biti PREVIŠE teško da dođem ponovo, prošetam između eksponata i kupim katalog, no, ovo jesu neki elementi moje zabrinutosti za to hoće li ova i ovakva galerija zaživeti.

Za Kiki Smith se, da bude jasno, ne brinem, ona je žena sa reputacijom i životnim delom iza sebe, već se brinem za te mlade umetnike kojima ovo treba da bude pogodan, možda prvi ikad izložbeni prostor.

(https://i.imgur.com/3omFJTf.jpg)

No, da ne mračimo unapred. ,,Ljudi i ostale životinje" predstavlja, dakle, nešto pozniji period Kiki Smith. Eksponati uključuju, rekosmo nekoliko izuzetno atraktivnih tapiserija, nekoliko radova na papiru, što bojama što tušem, koji nisu potpuno apstraktni ali se mnogo više bave geometrijom i teksturom nego figuracijom (najnoviji, iz 2022. godine, ,,Mesec" je izuzetno upečatljiv i sjajno iskombinovan sa pomenutim vranama) i, većinski, skulpturama u metalu koje su, opet, većinski, prikazi životinja. Smithova radi sa mekim metalima, kao što su bronza, srebro, posrebrena i pozlaćena bronza i može se zapaziti fin, smiren rad sa puno tankih linija i pažljivo kreiranih detalja koji ljubav ka anatomiji i figuraciji vrlo jasno stavlja u prvi plan.

(https://i.imgur.com/tRYiCo8.jpg)

Ljudske figure, kada ih ima, uglavnom su na slikama – jedna, svedena zaista samo na figuruu je vrlo efektno zauzela jedan od uglova galerije, postavljena na sam zid – a jedna bronzana skulptura koja predstavlja ljudske šake je možda najbliže što ova izložba prilazi ranijim autorkinim interesovanjima za radikalnije teme.

(https://i.imgur.com/B7t2t1C.jpg)

,,Ljudi i ostale životinje" nije radikalna postavka, ni tematski ni tonalno, ali se svejedno radi o veoma lepom izboru veoma upečatljivih radova u metalu i na papiru sa umetnicom koja ima jasno interesovanje i za figuraciju i za čistu geometriju, izuzetno izgrađenim potezom bez obzira u kom medijumu da radi i pažnjom da se nikada u detalju ne izgubi utisak koji odaje celina. Pa, hajde, meni neće biti teško da dođem bar još jednom, a kako je izložba otvorena do 29. Oktobra, možda se i vidimo tamo.

(https://i.imgur.com/f7wuarS.jpg)

(https://i.imgur.com/lgH7oan.jpg)

(https://i.imgur.com/8T3zW9Z.jpg)

(https://i.imgur.com/qxhJaHq.jpg)

Obišli smo proteklog vikenda galeriju Srpske akademije nauka i umetnosti, a povodom velike retrospektivne izložbe upriličene na stogodišnjicu rođenja Olge Jevrić pod nazivom Kompozicija i struktura. Ovako suv, funkcionalan i poslovan naziv izložbe organizovane povodom sto godina od rođenja jedne od najvećih likovnih umetnica koju su ovaj grad i ova zemlja imali je sa jedne strane u skladu sa činjenicom da je Olga Jevrić bila tvrdoglavo pionirski nastrojena u svom radu i po cenu gotovo parodičnog ostrakizma istrajavala u svojim apstraktnim kompozicijama (i strukturama) deceniju za decenijom, držeći se stalno međuigre mase, praznog prostora i (doslovno) gvozdenih spona kojima im je davala strukturu (i obezbeđivala kompoziciju).

(https://i.imgur.com/TaAI0t3.jpg)

Sa druge je pomalo i nemaštovit jer iako je sama umetnica svojim delima bez mnogo varijacije nadevala imena poput ,,Komplementarne forme", ,,Agresivne forme", ,,Strune u snopu", ,,Pomereni segmenti", ,,Stereotomija" itd, dodajući rimske brojeve koji su signalizirali kontinuirani istraživački rad u serijama radije nego trenutne bljeskove božanske inspiracije, istina je i da je Olga Jevrić uvek i svuda u svojim radovima tražila i sponu sa četvrtom komponentom: onim ljudskim koje dolazi u interakciju sa masama, prostorima i sponama i reflektuje svoj duh o kompoziciju, nalazi sebe i duge ljude u njoj, doživljava umetničko uznesenje i u konačnici odlazi od strukture sa boljim razumevanjem sebe i sveta.

(https://i.imgur.com/7N9yGum.jpg)

Hoću da kažem, ma koliko da je ona uzdržana bila, skulptura Olge Jevrić je u sebi imala nepobitnu poetiku. Ovo nisu bila samo bezinteresna plastična istraživanja i hladni užici u oblicima koje će cement i gvozdeni opiljci formirati pa neka posetilac u njima nađe neko svoje značenje, već autentični poziv na komunikaciju, spajanje, razmenu i jedinstvo. Treba to imati na umu dok prolazite kroz više od pedeset godina skulpture izložene u galeriji u Knez Mihailovoj.

(https://i.imgur.com/coQ8Tv0.jpg)

Olga Jevrić je bila unikatna pojava na jugoslovenskoj i srpskoj umetničkoj sceni već i time što je bila prva žena ikada koja je dobila članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (1977. kao dopisna, a 1983. kao redovna članica), bila prva žena ikada čiji su radovi uvršteni u jugoslovensko predstavljanje na Venecijanskom bijenalu, ali prevashodno time da je sem tokom prvih par godina umetničkog rada posle Drugog svetskog rata – kada je umetnicima maltene bilo obavezno priklanjanje preovlađujućem stilu socijalističkog realizma, setimo se da je čak i Lubarda u  to vreme slikao partizane – čvrsto stajala na braniku apstraktne skulpture i zapravo se od svog izraza pronađenog pedesetih godina prošlog veka nije odmakla gotovo ni milimetar sve do svoje smrti 2014. godine.

(https://i.imgur.com/InUiLZT.jpg)

Kritičari nenarodnog režima pod kojim smo živeli od kraja rata do početka devedesetih bez sumnje mogu da budu zlobni i da primete kako je Olgi Jevrić bilo lako da radi maltene doslovno iste stvari decenijama i ni na koji način ne promeni svoj izraz, stil i estetiku, kad se uspešno prikačila na državnu sisu, sedela u komisijama i bila pretplaćena na nagrade i samostalne izložbe na ime svog minulog a ne aktuelnog rada, ali mislim da ovo nije potpuno fer već i time da je ova skulptorka zaista bila prva žena koja je u jugoslovenskom, pogotovo srpskom umetničkom miljeu snažno i beskompromisno razvalila dotadašnju paradigmu vezanu za skulpturu i vajarstvo, zatim da je bila, jelte, ŽENA u jednom preovlađujuće muškom okruženju a zatim i da je njen rad bio naprosto dosledan u svojoj opsesiji masom, prostorom, vezama, teksturom, fakturom i oblicima te da je do kraja svog života ona nalazila načine da u svoje apstraktne radove udahne onoliko života koliko im je bilo potrebno da stoje samostalno i privlače pažnju. Kada ušetate u galeriju SANU na prvi pogled delovaće vam da stojite na podu prostorije ispunjen stotinama identičnih kompozicija cementa i gvožđa ali ovo, naravno, nije tačno. Olgina umetnost priča njenu životnu priču i ovo je, bez obzira na karijeru akademika i rano usvojen a zatim samo minimalno evoluiran vizuelni izraz, kao i svaka priča, serija preokreta i promena smera.

(https://i.imgur.com/JZTB0r2.jpg)

Prva skulptura koja pada u oči je, naravno, ,,Veslač" rađen između 1943. i 1948. godine, korektan realistički rad u bronzi, sa lepom studijom anatomije i samo blagim socijalističkim tonovima. Ovo je skulptura koja stoji u izlogu i naravno, potpuno je nereprezentativna za ono po čemu pamtimo ovu umetnicu jer sve, od odabranog materijala, preko figuracije i fokusa na ljudsko telo pa do tona stoji na potpuno drugoj strani od onog što će nju zaista zanimati. Olga Jevrić je, ne zaboravimo, prvo diplomirala na muzičkoj akademiji, pa onda prekinula studije istorije umetnosti da bi se bavila vajarstvom, njena umetnička ambicija nije bila mimetičko zamrzavanje prirode i već će serija portretskih skulptura rađenih na početku pedesetih pokazati postepeno ali odlučno napuštanje figurativne imitacije ,,originala" u potrazi za izražavanjem suštine, duha tog originala.

(https://i.imgur.com/WyWCh3n.jpg)

Prvi veliki odmak i, može se argumentovati, revolucionarni korak za jugoslovensku umetnost bila je kompozicija ,,Predlog za spomenik – Milanovac" iz 1954. godine, prvi u nizu odbijanja predloga spomeničkih struktura koje će je pratiti do kraja karijere. Olga Jevrić je svoje kompozicije videla kao monumentalne, masivne strukture koje treba da stoje, kako je sama zamišljala, na udaljenim, samotnim mestima gde posmatrač može da stane ispred njih i oseti tu masu, taj prostor, tu napetost kompozicije gde gvožđe pridržava velike gromade cementa i samlevenih, zarđalih  opiljaka, da hoda oko njih u kontemplativnoj tišini i pronalazi sopstvene uglove gledanja, da oseti, možda i čuje vetar koji huji kroz prazne prostore i sam postane deo ove kompozicije. Ali nikada ni jedan spomenik po njenim zamislima nije sagrađen. U jugoslovenskoj skulpturi posle rata preovlađivale su ne samo ideje o tome da skulptura, posebno spomenička, mora da bude uvezana sa sećanjima na rat i žrtvovanja – a što su bile teme bliske autorki i neka njena rana dela su eksplicitno referirala na rat i posleratnu obnovu bez obzira što su u formalnom smislu bila inspirisana starim slovenskim stećcima – već i jedna vrlo kodifikovana vizuelna estetika koja je preferirala, pa i zahtevala, velike, monolitne mase i ispunjen zapremine. ,,Predlog za spomenik – Milanovac" je bio čista suprotnost, praktično negacija ovog pristupa, sa svojim razaranjem strukture, uključivanjem praznog prostora kao integralnog njenog dela,  razdvajanjem i napinjanjem masa u prostoru tako da se oseća tenzija a ne monolitnost, tako da su zarđale šipke istovremeno i potpora koja ih nosi ali i gvožđe koje ih probija.

(https://i.imgur.com/7GeSKB6.jpg)

Ovo je bilo toliko novo za domaću umetnost – a čak i u Evropi su tek nekoliko godina unazad u skuklpturi počinjali da se pomaljaju uporedivi primeri jake apstrakcije, napuštanja figuracije i razaranja strukture, kao i eksperimentisanja sa novim materijalima – da je samo intenzitet onog što je Olga Jevrić radila bio zaslužan što njene eksploracije nisu ostale neprimećene i skrajnute. Lubardina izložba iz 1951. godine u ULUS-u je presudno uticala na mladu skulptorku da se odvoji od jata i započne istraživanja u apstraktnoj ravni ali su prepoznavanja njenog rada od strane ključnih imena, kao što je bio Aleksa Čelebonović (kome je doduše, možda i bilo značajno što se legendarni italijanski likovni kritičar Gillo Dorfles izrazio pohvalno o Olginim radovima kada su zajedno posetili njen atelje dok je pripremala prvu samostalnu izložbu) bila presudna da dobije šanse koje su odredile dalji tok njene karijere.

(https://i.imgur.com/CiMfcLS.jpg)

Studijsko putovanje u Pariz, prva samostalna izložba sa odličnim kritikama a zatim učešće na Venecijanskom bijenalu 1958. godine su sve bile prelomne tačke za autorku koja je i pored toga što je jugoslovenski paviljon u Veneciji bio daleko od fokusa pažnje a njen rad sklonjen iza paravana, dobila mnogo više osvrta u štampi i pohvala kritičara od iskusnijih i cenjenijih jugoslovenskih vajara sa kojima je nastupala. Usledile su izložbe u Italiji i predlozi da se preseli tamo koje je ona odbila, smatrajući da joj je spona sa rodnim tlom presudna za stvaralačku inspiraciju. Time je svakako zapečatila svoju internacionalnu karijeru i ostala manje poznata skulptorka iz Jugoslavije čije će radove sa puno entuzijazma izlagati prestižne galerije u svetu (npr. Tejt Modern) ali koja će ostati ipak vezana za ovo podneblje.

(https://i.imgur.com/0LnkQLo.jpg)

A koje je nije ni baš sasvim razumelo. Dok strani kritičari na tome nisu insistirali, naša je kritika i teorija o njenom radu pisala u kontekstu enformela, iako je sama autorka odbijala ovu etiketu (prihvatajući da njeni radovi vizuelno mogu da podsećaju na enformel ali da im je umetnička intencija drugačija) i praktično niko nije prepoznavao srodnost njene skulpture sa ,,Un Art Autre" estetikom koju je artikulisao legendarni francuski kritičar i kurator Michel Tapié. Njen rad je bio nabijen ekspresijom, pa i brutalnošću, sa svim tim šiljatim šipkama i ekserima pokupljenim sa stovarišta, već zarđalim i protisnutim kroz grube, tvrde mase, gesturalan i tenzičan na nivou koji svakako zahteva određenu pripremu na strani posmatrača. Istina, enformel je sa svojom improvizatorskom etikom bio blizak radu ove autorke koja je radove započinjala bez jasne ideje kako će finalno delo izgledati, ali je sa druge strane Olga Jevrić uvek insistirala da materijal nikada nije diktirao formu njoj, već da je uvek bilo obrnuto.

(https://i.imgur.com/YUHmoZC.jpg)

I to se, na kraju krajeva i vidi, sa delima u kasnijem periodu karijere koja su mirnija, toplija, u kojima su metalne šipke manje vidljive ili nevidljive i više služe kao potpora, manje kao izvor tenzije i bola. Kustoskinja koja nam je držala vođenu turu na izložbi je ove kasne radove uporedila sa praistorijskom umetnošću, možda ne toliko po samoj formi, koliko po njihovom duhu jednostavnog uživanja u oblicima i teksturi koja će posle toliko decenija grubog cementa i zarđalog gvožđa uključiti i terakotu.

Naravno, zavodljivo je kreirati interni narativ u kome su rani radovi eksplicitno nabijeni tenzijom, pa i bolom (nekoliko ih je naslovljeno sa ,,Memento", jedan rad se zove ,,Aušvic") a da su pozna dela vidljivo umirena, čak i zadovoljna, ali mislim da je ovo i u skladu sa biografskim podacima koji su nam na raspolaganju, o mladoj, uznemirenoj ženi koja će u umetnosti tražiti način da isprocesuje užase Drugog svetskog rata a zatim o starijoj, nasmejanoj gospođi na vrhuncu karijere koju vidimo u filmu ,,Skulptura u svetu predmeta i pejzaža – Olga Jevrić" koji se prikazuje u okviru izložbe. Opet, značajno je stalno imati na umu upravo to da je posmatrač u svakom trenutku bio nevidljivi, prećutani deo svake skulpture  koju je autorka napravila i da masa, prazni prostor i metalne spone bez tog posmatrača, pozvanog ne samo da gleda već i da komunicira i učestvuje, naprosto ne bi imale život.

(https://i.imgur.com/Z7BfBmJ.jpg)

Šteta je, naravno, da ni jedna od ovih ideja nikada nije zaista realizovana u formi velikog spomenika koji bi stajao na nekom brdu, šiban vetrom i ispiran kišom, paljen suncem i usađen u krajolik da zauvek bude deo zemlje i vegetacije, ali su skulpture koje su na ovoj izložbi postavljene spajanjem dva legata (onog koji je autorka ostavila SANU i onog koju je ostavila beogradskoj Kući legata) i dalje impresivno upečatjive, nabijene snagom, masom, tenzijom i energijom ali i tim nepobitnim pozivom na komunikaciju i učešće.

(https://i.imgur.com/cO6R0Et.jpg)

Što se same izložbe tiče, vidi se da je Akademija ovo radila za svoju članicu i da su se autori Žaklina Markovič i Dejan Vučetić izuzetno potrudili pa pričamo o vrlo lepoj postavci sa dobrim osvetljenjem, svim potrebnim podacima, kvalitetnom vođenom turom i izvrsnim katalogom koji se prodaje za svega hiljadu dinara a pun je odličnih fotografija i tekstova koje su radili između ostalog i takva imena kao što su Ješa Denegri i Ana Ereš. Sve to bez plaćanja ikakve ulaznice. Tople preporuke za ovaj događaj koji je počeo 18. Oktobra a trajaće do 11. Decembra.

(https://i.imgur.com/05pe5zc.jpg)

Pošto u mom životu ništa nije stvarno dok o njemu ne javi Drugi dnevnik Javnog servisa Republike Srbije tako sam i za likovnu izložbu Sećanje – Zapisi iz prirode prošle godine preminulog Ratka Lalića saznao, evo mesec i po dana nakon što je ona otvorena, a na osnovu kratke vesti u pomenutoj informativnoj emisiji. Da stvari budu GORE, jer uvek su gore, galerija Sanjaj se nalazi na doslovno dva minuta hoda od mog radnog mesta pa je još jednom potvrđeno da ja nisam u stanju da sa svetom stupim u smislenu interakciju ako taj svet meni ne dođe nezvan u goste putem nekog ekrana. To da je ovom prilikom u pitanju ekran moderne TV Bastilje je samo dodatna uvreda na moralnu povredu kojom sam sam sebe počastio činjenicom da sam neke od najintenzivnijih slika koje možete videti u Beogradu ove jeseni, i koje su mi stajale pod nosom poslednjih mesec i po dana mogao da propustim da slučajno nisam video najavu kako će se u Utorak petog Novembra organizovati stručno vođenje kroz izložbu. Pošto meni ni struka ne može da pomogne čak i tako su morali da me na pauzi za ručak na poslu odvuku do galerije jer sam STAR i sve ZABORAVLJAM.

(https://i.imgur.com/SVT9gov.png)

Ratko Lalić je jedan od onih savremenih slikara koje je izgleda teško stilski i svetonazorski odrediti. I sama kustoskinja u galeriji je na pitanja moje koleginice (inače žene sa diplomom primenjene umetnosti između ostalog) o njegovom stilu umela da kaže samo da tu ima realizma ali i prelazaka u ekspresionizam. Pominjala je emocije i privremene povratke figuraciji u nekim od kasnijih perioda ali i ukazala da su slike izložene ovom prilikom iako sve redom prikazuju prirodu u dobroj meri često na ivici apstraktnog. A gde je zaista zanimljivo misliti o recepciji ovih dela koja u prvom redu privlače oko posmatrača svojom izrazitom taktilnošću. Iako možda pre i posle svega CRTAČ, Lalić je u ovoj svojoj najpoznijoj fazi radio najviše akrilik na platnu, nanoseći mnogo slojeva boje, od kojih su neki više ili manje transparentni, zatim crtajući preko njih, dajući gotovoj slici ne samo osećaj OPIPLJIVOSTI već i bogatstva. Kustoskinja kaže da je za sliku Strnjik, urađenu 2014. godine više ljudi sa ulice ušlo kako bi pitali smeju li da je dodirnu, ubeđeni da se radi o stvarnom materijalu koji je zalepljen za platno.

(https://i.imgur.com/y2UL9GE.png)

Naravno, slikarstvo-kao-optička-varka nije nekakav endgame kome iko od nas treba da teži niti da zbunjivanje prostodušne mase nekako proglasi vrhuncem umetničkog rada, ali Lalićeve slike imaju u sebi ono što možda najviše cenim kod slikarstva – a ovo pišem kao intenzivni laik i prostododušna masa – a to je slojevitost koja ne vara samo oko već i zavodi duh, uvlači čoveka u prizor koji je možda i nemoguće verbalno sasvim rastavit na komade i opisati ga, i dajući mu doživljaj koji je intenzivan ali ne i zaista prepričljiv. ,,Živeti u nekoj slici" za mene jeste endgame slikarstva i vrhunac umetničkog rada, makar sa strane mene kao recipijenta, a ove Lalićeve slike na kojima nema ni ljudi ni životinja, ni čovekovom rukom napravljenih objekata, dakle, u pitanju je ,,priroda" u svom najapstraktnijem obliku, su mesta u koja ulazite i, čak i kada napustite galeriju, ostajete da u njima živite.

(https://i.imgur.com/vet162z.jpeg)

Lalić je rođen u Dolipolju kod Visokog, za vreme rata, 1944. godine, bio redovni profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Sarajevu do narednog rata a onda nakon prelaska u Beograd (i dvogodišnjeg perioda predavanja na Akademiji likovnih umetnosti u Cetinju početkom devedesetih) predavao na Akademiji likovnih umetnosti u Banja Luci i na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Izlagao je mnogo – pedeset samostalnih i oko pet stotina grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu – i dobio silne nagrade, ima to sve na Vikipediji ali vredi da istaknemo da je još 1973. godine dobio Oktobrasku nagradu za ,,studentske, umetničke i naučne radove", a što je bilo u vreme dok je još studirao i nije napunio ni dvadeset godina. Pre svega izvanredan crtač, on je u Sarajevu i predavao crtanje i slikanje, ali slike na ovoj izložbi – sve osim jedne iz ovog stoleća – govore o u potpunosti razvijenom slikaru kome i crtež i rad sa bojom dolaze jednako prirodno, kome su i realistički prikaz i apstraktna tekstura podjednako bliski i integrisani su u jedan očigledan, jasno shvatljiv svetonazor, čak i ako, kako rekosmo taj svetonazor nije lako stilski odrediti.

(https://i.imgur.com/RBOOL4j.jpeg)

Ono što se na Lalićevim slikama na ovoj izložbi – a koje uglavnom nisu do sada izlagane i deo su kolekcije u vlasništvu Lalićeve porodice – jako primećuje je ta opsesija prirodom koja je nabujala, narasla, snažno navire sa platna, ali koja nije nužno priroda vitalnog, mladog, svežeg, zdravog, optimističkog. Naprotiv, slike koje se ovde vide uglavnom prikazuju biljke u poslednjim stadijumima života, travu koja se sasušila  i požutela, loze koje vise i lišće koje na njima vene, suve grane i busenje prekrivene snegom. Ova sugestija zamiranja, prolaznosti, potrošnosti svega živog, pak, nema u sebi nužno sumornu dimenziju. Ako su ove Lalićeve slike melanholične – kolorit to svakako sugeriše ako su već same kompozicije dinamične i pune tihe, dostojanstvene energije – one su to na jedan pritajeno radostan način, u prepoznavanju lepote koja dolazi uz zrelost i pred konverziju nečeg što je živo u nešto što je neživo a koje će, opet, nahraniti nešto što je živo. U tom smislu, biljke koje vire kroz sneg su podsećanje na život koji neće stati, nikada, jer će svaki nestali život hraniti naredni koji ništa neće moći da izbriše.

U sličnom tonu biram da gledam i vertikalne kompozicije sa suncokretima čije su glave teške, ali ako njihova pognutost označava starost i poodmakli period u životu ona istovremeno, i isto tako snažno, označava i zrelost i bogatstvo. Glave suncokreta na Lalićevim slikama (Triptih iz 2017. godine) su otežale ne od pukog vremena koje je prošlo nego od semena koje je u njima izraslo, a iz svakog tog pojedinačnog semena može da se rodi novi suncokret iduće godine.

(https://i.imgur.com/cxZAvNh.jpeg)

Tihi optimizam se može naći i na drugim slikama. Zapisi uz rijeku iz 2013. godine, istina je, prikazuju suve listove koji vise sa tankih stabala, ali ovo je prizor BOGATSTVA, raznovrsnosti biljaka koje rastu uz reku, sa nekoliko različitih vrsta koje sve postoje na istom prostoru i tvore ekosistem koji živi, zamire i obnavlja se svake godine. Najstarija slika na izložbi – Obala pored rijeke u Dolipolju, iz 1994. godine – će, poznajući okolnosti i teški, prelomni period u životu slikara koji se priseća rodnog mesta što je sada u drugoj zemlji, prirodno sugerisati tugu i nedostajanje, a zagasitiji kolorit svakako pojačava ovo osećanje. Ali, sa druge strane, ovo je jedna od najbogatijih, semantički najgušćih kompozicija sa najmanje tri distinktne oblasti na slici – skoro do apstrakcije ,,nefigurativna" zemlja obale u donjoj polovini, trava u sredini i jedva kroz maglu vidljivi zadnji plan sa drvećem na vrhu slike – i ona sugeriše, ponovo, pre svega bogatstvo, za početak oblika i boja raspoređenih u tri celine koje se prirodno nadopunjuju ali i vode posmatrača po minimalno dve ose čim sliku vidi, a onda i po dubini u bogatstvo života koje se ovde prikazuje. Ovo nije spaljena, suva trava niti je u njenoj pozadini gola šuma. Zemlja iz koje trava raste je jaka, moćna, a trava, hranjena rečnom vodom je bujna, prkosna, dinamična, nepobediva, dok je šuma u pozadini puna oblika u finoj izmaglici koji su oku poznati ali intelektu ne uvek do kraja nesaznatljivi, sugerišući beskonačnost mogućnosti ili, ako kao i ja, nakon gledanja ove slike nastavljate da živite u njoj, beskonačnost avanture.

(https://i.imgur.com/kF0C99e.jpeg)

Đorđe Kadijević je još 2005. godine, dakle, čak i pre nego što je većina ovih slika nastala, u Ninu pisao da se sa Lalićem ne zna da li slika prirodu koju nikada nije dotakla ljudska ruka (edenski vrt) ili prirodu koja sebi ponovo uzima nekada kultivisani, nekada ,,čovečiji" prostor i vraća ga u pređašnje stanje. Ova dilema je intrigantna ali u krajnjoj liniji nije presudna za recepciju Lalićevih slika. Priroda na njima je u isto vreme i mrtva i živa, ona pred našim očima umire ali i pokazuje da ne može da umre i da njena snaga nije u konfrontativnosti već u jednom relaksiranom, ,,organskom" večnom vraćanju. Svaki uveli list i suva grana su na Lalićevim slikama imali svoj život i dobro su ga proživeli, obezbeđujući svojim zamiranjem život za neki sledeći list i naredni izdanak koji će biti na ovom istom mestu naredne godine. Kad ne bude ni nas, oni će i dalje biti tu, kao da nam je rekao Lalić svojim platnima.

Ratko Lalić umro je osmog Avgusta prošle godine i ova je izložba tu da nam pokaže slike koje do sada nisu izlagane i podseti na njegovu poruku. Ona je i prodajna pa neka od ovih platna mogu završiti na vašem zidu ako to poželite. A svaka kuća bi sa nekim od njih imala dragoceno podsećanje da život hrani drugi život i nikada ne nestaje. Pa požurite, izložba traje još samo četiri dana.

(https://i.imgur.com/rhvtlcJ.png)

Problem sa pravljenjem izložbe čoveka čiji je primarni način izražavanja crtanje po zidovima i drugim gradskim objektima, onda kada niko ne vidi, uz insistiranje da ostane anoniman čak i kada ga medji pompezno predstavljaju kao ,,najtraženijeg umetnika na svetu" je prevashodno u autentičnosti. Izložba Banksy u Begradu, otvorena u galeriji ,,Pop up" u Dečanskoj – a što nije uobičajeno galerijski prostor mada je sasvim adekvatan za ovakve namene – da traje od prvog Januara do šestog Aprila, ima ovaj problem možda i više nego neke druge izložbe Banksyjevih radova organizovane u drugim gradovima po svetu a koje su imale veće budžete da ulože u rekonstrukcije Banksyjevih radova na urbanoj arhitekturi, pa je ona najpre zasnovana na onim njegovim radovima koji se mogu kupiti ili jeftino reprodukovati: posterima, omotima ploča, knjiga, grafikama u koloru.

(https://i.imgur.com/tqMAnyI.jpeg)

Što naravno samo po sebi nije beznačajno – na kraju krajeva Banksy i jeste ušao u druge grane umetnosti, one koje se mogu sa većom lakoćom reprodukovati, iz razliičitih razloga, ali uglavnom radeći sa umetnicima, kolektivima ili organizacijama čiji etos smatra sebi bliskim i ovi primerci njegovog rada nisu u manjoj meri autentični od njegovih crteža po gradskim objektima.

No, ostaje činjenica da većina izložbi u svetu koje prikazuju Banksyjev rad, uključujući ovu u Beogradu, nije autorizovana i predstavlja sekondhend portretisanje umetnika koji sopstvene izložbe radi povremeno, retko, najčešće tematski i vezuje ih za konkretne povode ili jasno postavljene ciljeve.

(https://i.imgur.com/PQtJ0JT.jpeg)

Naravno, problem predstavljanja umetnika koji se po definiciji nalaze izvan establišmenta – i neretko manifestno nasuprot njemu – kao što su crtači grafita, u formalizovanim, na establišment ipak u priličnoj meri naslonjenim kontekstima kao što su umetničke galerije i muzeji nije nastao sa Banksyjem i još je Jean-Michel Basquiat kasnih sedamdesetih morao da napravi neugodni krosover sa mejnstrim kulturom kada su njegovi grafiti po Louer ist sajdu Menhetna, a koje je radio sa Alom Diazom, privukli pažnju ,,pravih" umetničkih kuratora. Svakako, pomoglo je što je Andy Warhol simpatisao mladog umetnika ali i što je Basquiat pored grafita, kolaža i ostalih andergraund varijanti likovne umetnosti, bio zainteresovan za proizvodnju ,,pravih" slikarskih radova, ali i na kraju krajeva sasvim rad da iz relativne opskurnosti njujorške grafiti scene uđe u srdačan dijalog sa mejnstrim medijima i profiliše se kao nova vrsta umetnika među ljudima koji su u ono vreme većinski smatrali da su grafiti po zidovima, vagonima i podzemnim prolazima grada bili rad isključivo na etničkom principu organizovanih bandi.

(https://i.imgur.com/feTkubw.jpeg)

Naravno, Banksy je onda sasvim drugačija koska da se oglođe: u pitanju je, koliko znamo, belac, čiji je umetnički rad i danas najvećim svojim delom vezan za crtanje po zidovima uz korišćenje šablona, neko ko ljubomorno čuva svoju privatnost, ne otkriva ime, veoma retko daje intervjue i generalno ne komunicira sa javnošću drugačije osim preko svog stvaralaštva, sem u pojedinačnim momentima za koje sam proceni da su važni, ponovo po pravilu vezano za neki konkretan cilj ili temu koju želi da promoviše.

(https://i.imgur.com/3NWyjmp.jpeg)

Poenta ovde nije da je Banksy više hardcore od Basquiata, već da je efemernost Banksyjevog rada ,,feature, not a bug", i da su pokušaji art-establišmenta da ga uhvati na neke konvencionalne načine i stavi u prostore koji su tradicionalno namenjeni čuvanju i proučavanju umetnosti, kao što su galerije i muzeji po pravilu problematični na ime, rekosmo već, autentičnosti. Na kraju krajeva, ako Banksy nije odabrao da radi sa vama, možda se naprosto ne koritrate dovoljno visoko na Banksyjevoj etičkoj top-listi, onako kako se kotiraju organizacije koje pomažu izbeglicama iz Severne Afrike ili Palestinci koji trpe decenije aparthejda (a od nedavno i sistemski masakr što ga mnogi nazivaju genocidom).

S druge strane, moramo prihvatiti i da je ponekada umetnost potrebno ukrasti, iskopirati, klonirati, uhvatiti u metaforičkom jantaru  kako bi postala dostupna i onima koji nisu u neksusu sveta na onaj način na koji je to najpopularniji grafiti-artist na svetu, te da je kršenje propisa – po definiciji deo rada umetnika koji crtaju grafite – neka vrsta prećutnog odobrenja da se krše vaša autorska prava. Dvostruko više ako odbijate da otkrijete identitet, n'est-ce pas?

(https://i.imgur.com/odFwnUu.jpeg)

Utoliko, čak i Banksy Museum u Njujorku, koji sa 160 različitih murala, grafita i drugih komada ima stalnu postavku sa najvećim brojem umetnikovih radova na jednom mestu, niti je autorizovan od strane samog Banksyja niti može da se smatra ,,autentičnijim" od izložbe koju je u Beogradu organizovala slovenačka galerija Deva Puri.

(https://i.imgur.com/pCY0XmE.jpeg)

Može delovati kao da fetišizujemo autentičnost u ovom osvrtu na izložbu, ali u umetnosti, a pogotovo u andergraund umetnosti kao što su grafiti, ona je još malo pa sve. Ne znamo je li Banksy nekakav trust-fund kid kome je samo bilo dosadno jednog dana pa se dohvatio auto-laka, ali to da već duže od trideset godina odbija da otkrije identitet govori mnogo, sugerišući da je i njegova priča o tome da mu je ideja da pređe sa crtanja slobodnom rukom na korišćenje šablona došla dok se krio od policije pod kolima i video brojeve iscrtane šablonima – istinita ili DOVOLJNO istinita.

Utoliko, repliciranje Bankysjevih grafita već samo po sebi deluje kao bizaran čin opscenog kapitalizma, jer ih ono vadi iz njihovog NAMERAVANOG konteksta i često ih svodi samo na ,,lepe objekte" koje će sita, napita i dobro raspoložena publika gledati u muzeju.

(https://i.imgur.com/megsuP0.jpeg)

Ali... s druge strane, Banksy je postao najcenjeniji i najprepoznatljiviji grafiti-umetnik na svetu velikim delom i na ime toga da za razliku od BAŠ hardcore kolega, njegovi radovi nisu nužno vezani za mesto, vreme, kontekst i odnose unutar zajednice koja čini određenu subkulturu i da oni mnogo lakše komuniciraju sa ,,običnim svetom" nego što rade ,,normalni" grafiti. Banksy je deo iste bristolske scene koja je porodila i trip-hop, uzimajući tehnike, svetonazore i teksturu hip-hop kulture ali ih zatim pakujući u komunikativniju formu. Jedno se vreme, na kraju krajeva, mislilo da je Banksy zapravo 3D iz Massive Attack, da bi on u nekom od intervjua potvrdio da mu je isti taj Robert Del Naja, i sam crtač grafita tokom osamdesetih, bio jedan od uzora.

(https://i.imgur.com/8cfD4M1.jpeg)

I vide se tu, kako vreme prolazi sve izraženije, sličnosti u izrazu i svetonazoru, sa Banksyjevim crtežima koji su već od devedesetih počeli da komuniciraju mnogo ,,opštije" teme i poruke od onog što biste uobičajeno očekivali od grafiti-umetnika. Nezainteresovan za betlovanje protiv drugih bristolskih grafiti-crtača, ali ni za razvoj crtačke tehnike koja bi ga i bez borbe stavila u vrh lokalne scene, Banksy je sa svojim preciznim radom preko šablona svetu postao poznat kao neko ko šalje vrlo uopštene antiratne, antikapitalističke, antiestablišment, ekološke itd. poruke.

Da ne bude zabune, ovde se ne dovodi u pitanje autentičnost tih poruka, pogotovo u njihovom, rekosmo, NAMERAVANOM kontekstu, na zidovima u Bristolu i drugim gradovima i Banksyjevo venčavanje kvalitetne tehnike, normalnom svetu prepoznatljive estetike i lake subverzije je apsolutno bitno za umetnost i, generalno, ljudsko izražavanje na početku dvadesetprvog veka, jedan važan iskaz na globalnom nivou.

(https://i.imgur.com/nJMIzMb.jpeg)

To da je taj iskaz intuitivno blizak i prepoznatljiv srednjoj klasi i da se njoj OBRAĆA više nego braći i sestrama iz bristolskog andergraunda je velikim delom ključ Banksyjevog uspeha ali i, naravno, problematičan element u njegovoj umetnosti, pogotovo kada je kidnapuju i stave u galerije. Kao i drugi slični andergraund umetnici Banksy, recimo, voli da omažira i parodira poznate slike drugih umetnika i tako se na izložbi u Beogradu može videti njegova verzija ikoničke slike Demi Moore u sedmom mesecu trudnoće a koja je krasila naslovnu stranu Vanity Faira Avgusta 1991. godine. Ovo, da bude jasno NIJE grafit već slika koju je Banksy napravio da promoviše svoju izložbu u Los Anđelesu 2006. godine, Barely Legal a od koje su kasnije napravljene neautorizovane litografike i posteri. Banksyjeva izložba je bila besplatna, imala izraženu subverzivnu dimenziju (uključujući živog slona usred prostora za izlaganje, kao otelovljenje fraze ,,elephant in the room") gde je Banksy ceo događaj iskoristio da ode u Diznilend i tamo postavi figuru obučenu kao zatvorenici Gvantanamo beja a koju su prestravljeni službenici sklonili posle sat i po. Da li ćete ovoga biti svesni dok gledate Barely Legal Danger Monkey na zidu beogradskog Pop upa? Verovatno ne.

(https://i.imgur.com/sDBRjik.jpeg)

Dalje, ovde imamo kopije lažnog CD-a (jednog od 500 primeraka) prvog albuma Paris Hilton a koji su Banksy i Danger Mouse uradili iste, 2006. godine i tajno ubacili među prave primerke u prodavnicama po Ujedinjenom kraljevstvu. Danger Mouse je uradio svoje verzije Hiltoninih pesama, Banksy je uradio omot a ceo projekat je bio, ponovo, subverzija usmerena upravo na srednju klasu, na one koji će kupiti CD Paris Hilton i biti iznenađeni pesmama sa naslovima ,,Why Am I Famous?", ,,What Have I Done?" and ,,What Am I For?" i omotom gde je glava omiljenog malog psa Paris Hilton na mestu glave same umetnice, ili slikom gde Paris izlazi iz limuzine a u pozadini se vide beskućnici.

(https://i.imgur.com/tIYAS53.jpeg)

Ova vrsta gerilske umetnosti je dopadljiva, naravno, ali je u pitanju toliko ,,mekan", bezbedan bunt, uperen na besmisleno laku metu (na tinejdžerke koje smatraju da je Paris Hilton muzički izvođač vredan pažnje, da pojasnimo) da je dalje ,,zamrzavanje" ove akcije i stavljanje kopije CD-a iza stakla u galeriji, da je posetioci gledaju na neki način poraz svake subverzivnosti koju je ovaj čin mogao imati pre skoro dve decenije.

Veliki broj ostalih radova koji se vide na ovoj izložbi pati od sličnog problema: Banksyjeva satira je toliko opšta, pitoma i ,,mekana" da je na neki način oan grafički analog onog što Amerikanci zovu ,,dad jokes".  I, eto, recimo, crtež koji prikazuje ,,Americans Working Overhead", a na kome je prepoznatljiva silueta borbenog helikoptera Apache i petoro civila u ritama koji beže od njega je, ponovo, nešto što bi imalo mnogo više smisla susresti u nekom podzemnom prolazu ili na zidu zgrade nego u galeriji gde je teško, možda i nemoguće da ne pomislite kako je bizarno da baš Britanci od svih ljudi na svetu uzimaju da kritikuju Amerikance za agresivni, militarizovani imperijalizam. Visceralne reakcije koje dobijate kada u divljini susrećete ilegalno napravljenu uličnu umetnost ne mogu se ponoviti kada replike te umetnosti posmatrate okruženi srednjeklasnim klonovima samog sebe u najburžoaskijem od svih okruženja, pa makar to bila i ,,pop up" galerija.

U nekom tehničkom smislu, ova izložba demonstrira možda i previše truda u tome da Banksyja 1. kontekstualizuje i 2. Učini opipljivim. Fotografisanje je ohrabrivano, na primer sa avionskom bombom koju možete zagrliti dok vas neko slika, a veliki deo prostora otpada na replike likova iz serije The Simpsons sa kojima se takođe možete fotografisati iako su Bankysjeve veze sa serijom ipak veoma labave.

(https://i.imgur.com/j2X1yvp.jpeg)

U istom smislu, skoro da je bizarno kolika je kvadratura posvećena replikama Picassovih a pogotovo Warholovih radova, sa slikama Marilyn Monroe i konzerve supe toliko puta ponovljenim da bi neupućeni radoznalac morao pomisliti kako između Warhola i Banksyja sigurno postoji direktna spona i da je mlađi umetnik verovatno bio proteže velikog pop-artiste. Sa svoje strane, francuski grafiti-umetnik Blek le Rat, ,,otac grafita crtanih šablonom" dobija jednu skromnu, malenu sliku i kratak tekst o tome koliko ga Banksy ceni na samom ulazu u izložbeni prostor. Pa kome to ima smisla, nek navali.

Naravno, ne treba biri preoštar, Banksy u Beogradu je ako ništa drugo a ono način da se ljudi koji NIŠTA ne znaju o Banksyju ipak upoznaju sa različitim facetima njegove umetnosti (izložba, koliko može, predstavlja i njegove video projekte, šivenje poruka dobrodošlice za izbeglice iz Severne Afrike, te izložbe koje je sam organizovao za druge umetnike) i da prepoznaju ikoničnost njegovog rada, koju možda najbolje sublimira ,,Keep left", crtež čoveka što baca molotovljev koktel ali umesto flaše sa benzinom u rukama drži buket cveća. Revolucija  ali ispunjena samo ljubavlju i dobrotom, molićemo lepo.

(https://i.imgur.com/FIll1A5.jpeg)

I, ako je Banksy ikada i bio revolucionaran, on je ODAVNO prestao da bude subverzivan, toliko bi trebalo da je jasno. Njegova umetnost se bavi stvarnim problemima, ali ne govori o njima ništa duboko ili novo ili subverzivno i poruku često svodi na puku sentimentalnost. Ovo ga čini idealnim za kooptiranje od strane grupacija koje su ,,virtue signaling" dovele do stadijuma visoke umetnosti i mada samog umetnika ne treba da mrzimo zbog toga – on na kraju krajeva u najvećem broju slučajeva ne kontroliše šta se dalje dešava sa njegovom umentošću – ne treba ni da prihvatamo izložbe poput Banksy u Beogradu kao STVARNO ishodište njegovog rada. Ovo je ,,uzmi novac i bježi" situacija u kojoj nemamo za koga da navijamo jer autor same umetnosti sa izložbom nema veze a kuratori izložbe ne idu dalje od toga da njegovu umetnost predstave na najjeftiniji, ideološki najrazblaženiji način kao feelgood sadržaj za ljude koji generalno ne podržavaju genocid, ekocid ili neku drugu pošast modernog čovečanstva ali nemaju preterano jasnu ideju šta bi oni tu mogli – ili morali – da urade. Banksy u Beogradu im tu ideju, da budemo veoma jasni, neće dati i ako makar jedno ili dvoje klinaca iz ove galerije išetaju sa idejom da bi oni mogli da rade slične stvari po zidovima Beograda ili drugih gradova ove ili neke druge zemlje, onda ova izložba neće biti baš potpuni promašaj. Ali ne možemo to da garantujemo.

(https://i.imgur.com/kFufs9t.jpeg)

jel kritizirao komunizam

Nebre, on je naš.

sve je jasno

Valjalo bi videti ovu izložbu. Meho, hvala na podsećanju iako nisam komunjara.

Ima Banksy izložbu i ovde kod mene. Možda odem za vikend.

Pitam se da li Banksy voli anonimno da posećuje svoje izložbe po svetu. Možda dođe i ovde.

Komunista ko ide

https://steemit.com/art/@koenraadt/art-by-committee-the-problem-with-banksy-s-communist-artvertising-it-s-unoriginal

solidni argumenti; bansky neto imanje cca. 100 milijuna us-dolara, aktualni godisnji prihodi cca. 30 milijuna us-dolara, odlicno umrezen. definitivno komunista.

Vole pare vise no sto mrze krst

U Galeriji SANU sam danas slučajno naleteo izložbu ovog crnogorskog umetnika:
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B8%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3_%D0%82%D1%83%D1%80%D0%B8%D1%9B

Kao slab poznavalac (ali ipak u određenoj meri ljubitelj) slikarstva nisam ranije znao ko je ovaj gospodin. Na osnovu slika, onome što sam pročitao o njemu i dokumentarca koji je puštan rekao bih da je bio zanimljiv stvaralac. Slike su mu kompleksne i odišu užasom (posebno one u svetlo plavim nijansama mi tako deluju). Neki stranci su ga opisivali kao jednog od onih stvaralačkih genija koji ostaju na margini.

Izlgeda da je bio tražen i među galeristima i muzejistima:
https://www.mutualart.com/Artist/Miodrag-Djuric-Dado/231EC5966F20CEFF

Evo još malo o njemu:
https://www.artmajeur.com/en/magazine/5-art-history/dado-an-artist-of-the-imagination-and-violence/335668?utm_source=mutualart&utm_medium=referral
Teško ga je bilo svrstati u jedan pravac.

Nadam se da će Meho posetiti ovu izložbu i dati ozbiljnu analizu kako to uvek čini.

Rado, ali je jasno da sam ja, kao i ti, "slab poznavalac (ali ipak u određenoj meri ljubitelj)"  :lol:

Quote from: Meho Krljic on 02-02-2025, 07:04:04
Rado, ali je jasno da sam ja, kao i ti, "slab poznavalac (ali ipak u određenoj meri ljubitelj)"  :lol:

Hajde Meho, ne budi lažno skroman. Pisao si ovde kilometarske kritike raznoraznih izložba, a sad kao ne znaš ništa. Očekujem od tebe ozbiljnu analizu.

Ali ja zaista nemam ni trunke više nekakve naobrazbe od tebe ili bilo kog drugog slučajnog prolaznika. Jedino možda imam više vremena da pišem duže impresije, pošto ne radim ništa pametno u životu  :lol:

U galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu trenutno je u toku retrospektivna izložba jednog od najzanimljivijih imena srpskog modernog slikarstva iz njegove posleratne faze. Ilija Bosilj: trijumf umetnosti je vrlo ozbiljan poduhvat za unuku Ilije Bosilja, Ivanu Bašičević Antić a koja je sa velikim uspehom ovu istu izložbu pre dve godine postavljala u Italiji a prošle godine u Švajcarskoj. Ivana Bašičević Antić je, naravno, direktorka Muzeja naivne i marginalne umetnosti, jedne važne (i ambiciozne) institucije osnovane još 1960. godine (kao Galerija samoukih likovnih umetnika) a kome je danas glavni prostor u Jagodini dok mu je sedište u Beogradu u Salonu Oto Bihalji-Merin, prostoru u kome je Bihalji-Merin, jedan od najvećih afirmatora naivne umetnosti u svetu proveo poslednjih par decenija svog rada. Dakle, produkciju ove izložbe potpisuje Muzej naivne i marginalne umetnosti u saradnji sa novosadskom Fondacijom ,,Ilija & Mangelos" (čija je Bašičević Antić predsednica) a njeno otvaranje 25. Marta ove godine poklopilo se sa stotridesetom godišnjicom rođenja umetnika.

(https://i.imgur.com/ommFQM9.jpeg)
(https://i.imgur.com/UnDU7CK.jpeg)
(https://i.imgur.com/418wJP8.jpeg)

To da jedna institucija kao što je SANU ima ovako ozbiljnu i temeljno rađenu postavku za umetnika koji nije bio njen član niti je, strogo uzev, imao ikakvo formalno umetničko obrazovanje bi trebalo da ukaže na to koliko je Ilija Bašičević Bosilj bio jedinstvena i uticajna pojava u polju srpske i jugoslovenske, ali zatim i evropske pa i svetske umetnosti. Na ovoj izložbi ima stotinak radova iz raznih muzejskih i privatnih kolekcija uključujućo mnoge koji nikada ranije nisu javno izlagani, i njena početna koncepcija vođena je percepcijom i analizom Bosiljovih radova od strane akademika Vojislava Đurića i Dejana Medakovića, prepoznavanjem njegove pozicije unutar ne samo nekakvog konteksta jugoslovenskog i srpskog naivnog slikarstva već i slikarstva Vizantije sa kojim njegov izraz imao vidne spone.

A što je deo jedne skoro neverovatne priče, koja se skoro graniči sa bajkom i za koju imate utisak da ,,danas" naprosto ne bi mogla da se dogodi. Slikar koji je za života sa svojim izložbama obišao Francusku, Švajcarsku, Italiju, Japan i Meksiko a posthumno je, u ovom veku, izlagan u Njujorku, rame uz rame sa Kandinskim, Šagalom, Kleom, Šileom i Pikasom je rođen u Šidu dok je Šid još bio samo selo u Austrougarskoj i skoro celog svog života je bio tek zemljoradnik. Ilija Bosilj je proveo jedan ozbiljan radni vek obrađujući zemlju, gajeći žitarice i svinje, natežući se sa raznim vlastima oko prava na svoju zaradu i imanje. Naravno, ne najmanje sa posleratnim komunistima koji su u tom trenutku već dosta imućnog vlasnika gazdinstva – navodi se da je Bosilj bio jedini seljak u Šidu koji je svoju decu školovao – doživljavali kao klasnog neprijatelja. No, da ne grešimo dušu, Bosilj je nešto gore prošao pod nekim drugim režimima, za vreme Prvog svetskog rata bežeći da izbegne mobilizaciju u austrougarsku vojsku, a da bi 1942. godine od strane tada aktuelnih ustaša, beleži se, bio osuđen na smrt. Da ovo ne bude tek uzbudljiva, možda-istinita-a-možda-i-ne crtica u biografiji divljeg umetnika iz Šida podseća i činjenica da je Ilijin dobar drug iz škole, slikar Sava Šumanović upravo te iste 1942. godine streljan od strane ustaških vlasti.

(https://i.imgur.com/NiJejOR.jpeg)
(https://i.imgur.com/CQOmivX.jpeg)
(https://i.imgur.com/CVhVakd.jpeg)
(https://i.imgur.com/yfIkWBR.jpeg)

Ilija je tada sa svoja dva sina otišao u Beč, i tamo jedini put u životu radio nešto što nije spadalo u zemljoradnju. Ironija da je od lokalnih fašista pobegao pravo u trbuh proverbijalne zveri je imala i dodatni ironijski preokret jer je Ilija Baščević ratne godine proveo u fabrici Meseršmit praveći avione kojima su fašisti vršili svoja osvajanja.

Po povratku u oslobođenu Jugoslaviju, a nakon dijagnostikovane tuberkuloze što ju je pokupio u Beču trpeo je česta disciplinovanja od strane tadašnjeg režima i poprilično solidno upoznao zidove pritvorskih prostorija zbog čestih zatvaranja i natezanja sa vlastima oko zemlje koja mu je oduzeta. Možda i paradoksalno, baš to što su ga komunisti sprečavali da se bavi svojom odabranom profesijom zemljoradnika, poguralo je Iliju Bosilja ka ulasku u slikarstvo. Uticaj pokojnog Save Šumanovića je očigledno bio snažan a kažu da je Ilija uzimao knjige svojih sinova, Vojina Bašičevića koji je bio lekar, i pogotovo Dimitrija Bašičevića, izuzetno cenjenog kritičara i istoričara umetnosti, kustosa, ali i, pod umetničkim imenom Mangelos, konceptualnog umetnika koji je bio jedan od osnivača zagrebačke umetničke grupe Gorgona poznih pedesetih godina prošlog veka. Dimitrije Mangelos je i bio jedan od najgorljivijih promotera naivne i apstraktne umetnosti u Hrvatskoj i Jugoslaviji onog doba, pa je otac u njemu našao i neku vrstu teorijskog utemeljenja koje ga je ohrabrilo da sam krene u kreiranje.

Tako je 1957, sa šeszdesetdve godine života, dakle u dobu kada se ljudi već penzionišu – Ilija prvo krenuo sa crtežima i gvaševima a onda već naredne godine avanzovao na uljane boje i slikanje na platnu, drvetu ali i drugim materijalima.

(https://i.imgur.com/WDUg9hq.jpeg)
(https://i.imgur.com/05W2lb6.jpeg)
(https://i.imgur.com/QXc3fUD.jpeg)

Iako bi se, na osnovu ove biografije, očekivalo da pred sobom imamo prototipskog naivnog slikara, Ilija Bosilj je po svojim temama, simbolikama ali i tehnikama bio nešto sasvim drugo. Pre nekih osamnaest godina, dakle pune tri i po decenije posle njegove smrti, kada je struka već rekla svoje, Londonski časopis Raw Vision* uvrstio ga je u 50 klasika svetske art brut umetnosti. Ali koliko god da se ovde zaista radi o slikaru bez formalne naobrazbe i koliko god da je njegovo slikarstvo koje možete još nekoliko dana videti u galeriji SANU neformalno i slobodno u svom tretmanu perspektiva, a bučno i često ovaploćeno u grubim, debelim, praktično trodimenzionalnim teksturama gde je boja nanošena u jakim slojevima na podlogu sa koje će mnogi oblici iskakati prema posmatraču i navoditi ga da menja ugao gledanja, u Bosiljevom stvaralaštvu postoje i disciplina i doslednost simboličkog jezika koji nisu tipični za art brut.
*posvećen pre svega ,,outsider art" umetnicima i 1997.  godine od strane UNESCO-a nagradom Camera priznat kao najbolji magazin o umetnosti na planeti

Ovo su, da bude jasno, mislili već u ono vreme, i, da bude još jasnije, javno optužili Iliju da on nije autor svojih slika. Kako bi, na kraju krajeva jedan šidski paor koji do sedme decenije života nije u ruke uzeo kičicu uopšte mogao da radi slike koje su oblicima i bojama mogle da se izlažu rame uz rame sa Miroom a po tretmanu figuracije i njenog rastezanja preko granica racionalnog dolazile kao organskija, možda žovijalnija interpretacija koncepata što su ih u savremeno slikarstvo uvodili Kle ili Pikaso? Zbog svega ovoga, Ilija Bosilj je prozvan i optužen da zapravo slike svog sina predstavlja kao svoje, valjda u nekakvom činu razuzdane, besmislene sujete, pa je Bosilj onda 1965. godine javno, pred komisijom u Zagrebu, slikao da svi vide da su stvari koje je izlagao pod svojim imenom i potpisivao velikim ćiriličnim slovima bile zaista emanacije njegovog duha i kreacije njegove ruke.

(https://i.imgur.com/bRP9uKc.jpeg)
(https://i.imgur.com/Ljnzxrp.jpeg)
(https://i.imgur.com/yI10JSH.jpeg)
(https://i.imgur.com/dxyap6d.jpeg)

Ilija Bosilj je imao interesantnu opsesiju stalno ponavljajućim simbolikama. Iako inspirisan nasleđem vizantijskog slikarstva* i mnoge od njegovih figura imaju oreole oko glave koji bi mogli biti svetački haloi, iako neke njegove slike prikazuju ,,kraljeve", na primer one iz ciklusa Ilijada, Bosilj se ne može tako lako svrstati u nastavljače ijedne jasne tradcije. Pre se može prepoznati jedan intuitivan, pronicljiv pristup u kome su delovi tradicija vrlo postmodernistički lako i smelo spajani u originalne kompozicije čija tumačenja zahtevaju intimniji odnos sa samim umetnikom pored formalne naobrazbe što je u stanju da identifikuje reference. Na primer, ,,Ilijada" je doslovno igra rečima vezana za Ilijino ime, ciklus nazvan PRE SVEGA da identifikuje autora, verovatno u činu sopstvenog prepoznavanja koliko je neočekivano da ,,običan" zemljoradnik sada slika troruke kraljeve i izvitoperene, zaobljene ljudske figure koje u rukama drže crkve i džamije. ,,Marko" koji se ponavlja na Ilijinim slikama ima tri ruke, ali ovo je i najmanje neobično igranje sa anatomijom kod ovog autora. ,,Dvoličnost" kao apstraktan koncept i deo karaktera u Bosiljovom simboličkom rečniku nema osuđujuću konotaciju već je neraskidivi deo života svakog živog bića (,,sva božija stvorenja na ovom svetu (su) maramice sa dva lica, (...) jedno lice prikazuju pred svetom, a drugo, pravo kriju i samo retki imaju priliku da ga vide.") a onda su njegove slike prepune ljudi i životinja sa ne samo dva lica već i sa dve glave, fantazmagoričnih stvorenja koja kao da su u istu sliku ušla iz nekoliko mitoloških i folklornih tradicija, zmajeva, riba i morskih konjića, divljih prasića, bizarnih spojeva kokošaka i konja u jednom telu sa dva vrata, dve glave, četiri noge, paunova sa neopisivo kompleksnim repovima i fazanima sa dva lica na jednoj glavi.
*na nekim slikama, pogotovo poznijim se vidi mnogo korišćenja zlata u konturama, a što DELUJE kao aluzija na Vizantiju i srednjevekovne iluminacije ali postoji i snažna argumentacija za to da je Bosilja za to inspirisalo upoznavanje sa radovima Gustava Klimta


Bosilj, zaista, naivnom slikarstvu pripada na ime odsustva perspektive, pozadine, raspoređivanja elemenata svojih kompozicija  po ravnima i linijama koje podsećaju na narodno slikarstvo, ne nužno iz Evrope, ali su teme i simbolike kojima se bavio na sasvim drugoj strani. Ova izložba pokriva glavne kategorije slikarovih interesovanja, od radova koji su snažno inspirisani prizorima iz Svetog pisma, preko ciklusa inspirisanog srpskim narodnim predanjima i epskim pesmama, Ilijade koja se bavi promišljanjem pre svega ljudske prirode, pa do slikanja životinja, uključujući hibride različitih životinja ali i životinja i ljudi) i nepostojećih bića izašlih direktno iz kolektivnog nesvesnog.

(https://i.imgur.com/ycc4e4Z.jpeg)
(https://i.imgur.com/E59iKBQ.jpeg)
(https://i.imgur.com/N2cgtyV.jpeg)

Zapravo ta, reklo bi se, jaka spona sa Jungizmom i zaranjanje u univerzalne simbolike jeste ono što je na mene ostavilo najjači utisak nakon posete ovoj izložbi. Bosiljevo oslanjanje na vizantijsko slikarstvo, Stari zavet i otkrovenje Jovanovo su vidljivi u njegovim slikama, ali njegov odnos ka religijskoj tradiciji ne sugeriše nikakvu bogobojažljivost ili strahopoštovanje pred nesaznatljivim. Suprotno od toga, Bosiljeve slike su pune psihodelične energije nekoga ko nije slikao ,,teme" već pre ,,vizije", hvatao grozničave slike koje su mu dolazile jer je ušao u direktnu komunikaciju sa ljudskom podsvešću i tamo dotakao tragove sila kreacije. Presudno za možda ne TUMAČENJE ali percepciju Bosiljevog slikarstva, mislim, je to da se prepozna ta energija oduševljenja, radosti kreacije koja je držala ovog čoveka poslednjih petnaest godina života. Njegove slike nisu ,,religiozne" – pogledajte mu Četiri jahača apokalipse koji izgledaju kao da su izjahali iz nekog Adventure Time crtaća a onda upali u bure sa medom, pa naleteli na brdo strugotine i potpuno izgubili kompas – ali jesu ,,božanske" sa tom nesputanom energijom stvaranja koja čini da nemoguće postane stvarno. Da čovek stane sa četkicom i bojom ispred daske i da na dasci ostane nešto živo, opipljivo, moćno. Da seljak kome su oteli zemlju sada njima otima nebo, istoriju, tradiciju i veru i čini ih svojim i da će sa njima proputovati svet i ostaviti trag dublji od bilo čega što su oni iza sebe ostavili. I to je neka osveta. Izložba je otvorena do osmog Juna.

(https://i.imgur.com/Ee0gWhE.jpeg)
(https://i.imgur.com/hIWwQoy.jpeg)
(https://i.imgur.com/EOwrzIr.jpeg)

Meho, hvala ti na iscrpnom osvrtu koji sam sa zadovoljstvom pročitao. Moram reći da mi je umetnikov život dosta zanimljiviji od njegovog dela.  xjap

Eh, šta ja znam, meni su slike fenomenalne, ali jeste mu život bio zanimljiv, istina je.

Tako je moj sin crtao sa pet godina.

Dobro je da to niko nije video, terali bi ga da ponavlja te crteže pred komisijom!!!!

Nisam znao da je Ecce Homo zapravo plagijat, a originalni autor SRBIN!!  :|

(https://i.imgur.com/WDUg9hq.jpeg)

(https://www.bu.edu/sequitur/files/2016/04/ecce-homo-after-342x454.jpg)

Quote from: ALEKSIJE D. on 03-10-2025, 12:36:15Tako je moj sin crtao sa pet godina.

lako je to sa pet, svi tako crtaju sa pet.
treba to moci sa 55. uporno vjezbati od 5 do 55 a bez trunke napretka. ti su rijetki.

U Beogradu je u poslednjih nekoliko nedelja, i to na dve vrlo lepe lokacije u toku izložba pod naslovom Layering, a koja predstavlja radove iz najnovije faze beogradskog vajara, slikara, multimedijalnog umetnika, akademskog profesora i kulturnog poslenika, Marka Lađušića. Verovatno ste i sami, prolazeći beogradskim Terazijama u izlogu tamošnje galerije Arte primetili video-rad ovdašnjeg ilustratora Luke Tilingera a koji na velikom ekranu animira jednu od Lađušićevih kompozicija tako što pokazuje od koliko je slojeva ova slika zapravo urađena. Ovaj rad – dostupan i na Instagram nalogu galerije (https://www.instagram.com/p/DPoyGK0DPwQ/?hl=en) – sa svojom kombinacijom disciplinovane geometrije i kolorne agresivnosti ima upravo onu futurističku psihodeličnu dimenziju koja bi morala da moderno slikarstvo učini primamljivim ili makar interesantnim novijim generacijama što su odavno internalizovale tu intersekciju dizajna i hipnagogičkih priviđenja, animacije i ritmičnosti nastalih iz sudara elektronske, klupske muzike, japanskog animea i video igara i doživljavaju je kao de fakto kod unutar kog se jedino može razumeti poslednjih tridesetak godina života na Zemlji.

(https://i.imgur.com/51agBdA.jpeg)

A ipak, obe lokacije galerije Arte – ona na Terazijama i ona na Andrićevom vencu – u kojima je izložba postavljena su bile sasvim prazne oba puta kada sam odlazio da gledam slike u njima. Sa jedne strane je ovo, naravno, pouka o mojoj sopstvenoj privilegovanosti da pauzu za ručak na poslu i povoljnu geografsku lokaciju kancelarije mogu da koristim da se duhovno nahranim, ali sa druge je i podsećanje da prisustvujemo možda i poslednjim trzajima kulturnog života u Srbiji i njenoj prestonici. Svakako, apstraktna, nefigurativna vizuelna umetnost nikada nije bila nekakav poseban magnet za mase, ali u ovim Lađušićevim radovima ima nečeg neodoljivo atraktivnost pa i MODERNOG – na jedan istovremeno i retrofuturistički način – i čovek očekuje da ispred ovih slika vidi mlade osobe kako pokušavaju pogledom da prodru kroz površinu platna i spoznaju šta se to nazire IZA.

(https://i.imgur.com/NyFQEF8.jpeg)

Marko Lađušić (https://markoladjusic.com/sr/) je u nominalnom smislu vajar jer je diplomirao primenjeno vajarstvo na beogradskom Fakultetu primenjenih umetnosti pre tačno trideset godina. No, kao predavač – na istoj školi – se on bavio slikarstvom, a kao autor je radio veoma raznolike projekte, dobijajući razne nagrade za crtež kao i za skuplturu, kreirajući kolekciju nakita za učešće Roksande Ilinčić na Londonskoj nedelji mode pre dve decenije, uvršćujući svoje skulpture u postavke različitih muzeja i drugih javnih prostora u Srbiji i Bosni i Hercegovini, izlažući na više od devedeset grupnih i dvadesetšest samostalnih izložbi kod kuće i u inostranstvu, radeći i više javnih instalacija. Pre dve godine je bio deo projekta Infinity of Structure na dvadesettrećoj međunarodnoj izložbi Trijenale u Milanu, autora Ivana Mangova, radeći sa Aleksandrom Vacom, animatorima Markom Todorovićem i Lukom Tilingerom, muzičarem Dorianom Jovanovićem i kustoskinjama Biljanom Jotić i Natašom Radojević. Tekstovi njih dve o Lađušićevom radu kao i tekst koji je napisao Domenico De Chirico o Infinity of Structure nalaze se i u monografiji što je izdata kao katalog izložbe Layering.

(https://i.imgur.com/eywMyB4.jpeg)

Odmah vredi i pomenuti da je ova monografija skoro obavezna kao deo iskustva odlaska na izložbu Layering – uprkos njenoj zaista povisokoj ceni – jer je produkcija urađena na veoma visokom nivou. Thalber & Arte – koji su i originalni autori ove izložbe – ovde  nisu pravili kompromise i u monografiji se pored autoritativnih tekstova dobija veliki broj izuzetno kvalitetno reprodukovanih Lađušićevih slika koje proširuju ono što se u samim izložbenim prostorima na Starom gradu može videti, ali ga i kontekstualizuju, obezbeđujući jasniji uvid u kreativni proces iza ovih radova i mutiranje njihovih ideja kroz varijacije na oblike i boje sa, čini se, beskonačnim brojem parametara koji se postepeno menjaju.

(https://i.imgur.com/jKayc7u.jpeg)

Lađušić je u svojim ranijim fazama radio u figurativnom ključu, slikajući ljudska tela i postepeno uvodeći boju kao ekspresivnu alatku. Više od dve decenije nizvodno, figuracija je nestala iz njegovih slika, a boja je preuzela primarnu ekspresivnu ulogu. Naziv izložbe, Layering, bi se kod nas preveo kao ,,slojevitost" ali ovo, iako tačan prevod, nije i dovoljno DOBAR prevod jer ta reč označava svojstvo a ne proces. Layering je ovde ređanje slojeva, stavljanje jednog sloja boje preko drugog, pažljivo pritom radeći sa formama dok finalni ,,produkt" umetničkog postupka na bude strahovito gusta, isprepletana mreža linija koje se seku pod pravim uglom, tačaka boje koje između njih prskaju sa platna kao elektroni iz katodne cevi što udaraju o ekran televizora na kome nema nikakvog signala i oblika koji se često naziru, ali ponekada i samo haluciniraju u pozadini.

(https://i.imgur.com/Av0jnKt.jpeg)

Neke od ovih slika imaju i po pedeset slojeva i moja opaska kustoskinji u galeriji da ni jedan ni drugi prostor ne dopuštaju da se čovek odmakne dovoljno daleko od Lađušićevih najvećih slika – i da onda uvek osećate kao da ćete u njih upasti i izgubiti se u svim tim slojevima – dobila je jednostavan i tačan odgovor: ovo su slike oko kojih nikada nemate dovoljno belog.

Naravno, to je realnost galerijskih prostora koji možda i nisu projektovani za platna koja će imati i duže od dva, pa i tri metra po jednoj od svojih dimenzija, a ipak, u obe galerije slike – pogotovo one najveće – su postavljene dovoljno daleko jedna od druge da njihova gravitaciona polja ne interferiraju i da posetilac može svaku da iskusi individualno.

(https://i.imgur.com/yywuHo2.jpeg)

Opet, ovo su delovi ciklusa i po prirodi stvari komuniciraju jedan sa drugim, dobacujući iste tonove i forme sa platna na platno gde god da se okrenete. Onaj najvažniji, Megastructure, koji dominira na izložbi i datira uglavnom iz 2019. godine je neka vrsta fokusiranja koncepta iz prethodnih par godina autorovog rada, zaoštravanje geometrije i unošenje velike količine različitih akrilnih boja u kompozicije. Megastrukture koje se mogu videti na izložbi i u katalogu su strahovto guste rešetke paralelnih linija i pikselizovanih bujica koje između njih prodiru u svet i mada Nataša Radojević u svom tekstu pravi komparacije sa (ili makar reference na) savremenim autorima kao što su pokojni italijanski slikar Piero Dorazio, Nemac Gerhard Richter, Kinez Ding Yi i Amerikanac Mark Grotjahn, istina je i da Lađušićeve kompozicije najpre deluju kao da ste sve njihove slike stavili jednu preko druge a onda skakali po njima dok se nisu stopile u jedno. Jer možda (skoro) sva Lađušićeva platna na ovoj izložbi dele jednu osnovnu ideju – geometrijska apstrakcija, kolorna slojevitost, disciplina i nasumičnost u idealnoj ravnoteži – ali svako od njih je kolekcija Petrijevih šolja lokalizovanih ideja koje na svojim malim, autonomnim teritorijama ključaju, praćakaju se i mutiraju, nudeći mikro-pustolovine i dobar provod, ali i nepatvorenu agresiju kojoj nisu potrebna unakažena tela sa autorovih platana od pre trideset i više godina da vas natera da se trgnete i malo odmaknete iz straha da ste prišli preblizu nečem oštrom i vrelom.

(https://i.imgur.com/uanYvup.jpeg)

U ovoj fazi svog rada Lađušić kao da je uzeo za polaznu osnovu urednu geometrijsku apstrakciju i izražajni kolorit zrele – pariske i njujorške – faze Pieta Mondriana a onda je proterao kroz Bossovu HM-2 distorziju, onaj komad muzičke opreme koji death metal bendovi koriste da zvuku gitare daju strahovitu debljinu i teksturu toliko vrelu da njome možete da ošurite svinju. Na kraju krajeva, Lađušić je multimedijalista već dugi niz godina – pre mnogo decenija je sarađivao u projektu Supernaut gde je sa jedne strane bila Sonja Savić a sa druge Srđan Đile Marković – i u radovima iz ciklusa Megastructure ali i onim drugim koji uz njih stoje na ovoj izložbi mogu se nazreti odjeci mnogih kulturnih artefakta koji, imajući u vidu da je slkar rođen 1967. godine, apsolutno imaju smisla.

(https://i.imgur.com/QOrqWaN.jpeg)

Tako su Lađušićeve megastrukture kao da posmatrate Moebiusov svet Inkala dok se uvrće u sebe i na drugu stranu izlazi kao gigantski stambeni blok iz Scottovog Blade Runnera a onda svedočite kako on u realnom vremenu počinje da se raspada, distorzira, korodira, da gubi i funkciju i čovečanstvu-primerenu formu da bi na kraju nestao u apokaliptičnom nuklearnom udaru iz Otomovog seinen manga remek-dela Akira. Osete se tu i ehoi Kordejevih i Janjetovljevih stripova, nazru se svetla sa naslovnih strana izdanja Prosvetine naučnofantastične biblioteke Kentaur (i stroga, monohromna oštrina ,,crnog" Kentaura), pa i pikseli i testeraste kose duži osmobitnih video igara.

(https://i.imgur.com/a1kZxVE.jpeg)

No, ono što je najzanimljivije kod Lađušićevog tretmana geometrijske pravilnosti i repeticije formi na slikama je što one čije samo sloj – ili samo pregršt slojeva – čitavog dela. Kada priđete slikama dovoljno blizu da gledate teksturu i povezujete tačke sa pravim linijama a kolorne gradijente prepoznate kao mikro-ritmove u glavi će vam se rojiti previše vizuelnih informacija u isto vreme. Odmaknite se od platna i videćete da se ispod pravilnih redova i kolona naziru senke i oblici koji prkose geometriji, ali i tim post-ljudskim ambijentima koje ove strukture i njihov sprženi kolorit sugerišu. Natađa Radojević pravi poređenje sa Grotjahnovim multifokalnim perspektivama, ali Lađušić, mislim, radi sa mnogo manje ,,organskim" kompozicijskim pristupom. Tamo gde Grothjan vozi izuvijane linije i koristi kružne pokrete, Lađušić uglavnom i dalje koristi prave linije ali ih iskosi ili polomi, postižući opipljivo agresivniji, stroži efekat, terajući posmatrača da preispituje sopstveni centar za ravnotežu baš zato što sve deluje formalno uredno, ali ne obezbeđuje potrebnu stabilnost.  Ako su ovo strukture u kojima se nekada živelo, one nisu više prikladne. Suviše su opasne, prepune oštrih uglova, suviše iskošene i okrenute same sebi umesto čoveku.

(https://i.imgur.com/iVtBlAZ.jpeg)

Iako epiteti kao ,,pravilno" i ,,formalno" sugerišu jedan uhodan, strog metod rada, istina je i da su ovo uglavnom spontano nastale slike, bez prethodnih skica, rađene tako da disciplina forme i pravilnost geometrije dođu kroz proces a ne da budu zadata meta koja se mora postići da bi slika bila ,,uspela". Ovome onda sasvim pasuje to da su platna rađena u ciklusima, kao varijacije iste ekspresivne intuicije (radije nego nužno konkretne diskurzivne ,,teme"), to da nastaju u slojevima koji dolaze jedan preko drugog i usložnjavaju prizor, dajući mu sa svakim novim prelaskom još kolornog uznemirenja, još belih tačaka koje se probijaju kroz slojeve akrilika, još crnih žica i belo usijanih kablova dok ne dođe vreme da se pređe na narednu sliku. Istovremeno, kada u njihovoj dubini vidite oblike koji nisu simetrični (npr. Profile ili Face, obe iz 2020. godine) oni deluju kao otisci, ostaci, odjeci nečeg što je nekada bilo živo a sada samo ostavlja trag na neživoj geometrijskoj strukturi.

(https://i.imgur.com/nmVS57x.jpeg)

Sve ovo deluje kao da se radi o kolekciji brutalnih, post-ljudskih slika koje se bave apokalipsom ispucalog betona i armature, svetom svedenim na urušenu arhitekturu ofarbanu rđom i poprskanu mahovinom i buđi, ali barem jedan deo izložbe, onaj zasnovan na ciklusu Svemirski brodovi je eksplicitno utemeljen u Lađušićevim detinjim maštarijama podstaknutim naučnom fantastikom i slikama kosmičkih plovila na pozadini crnila beskrajnog kosmosa. Ove slike, rađene najcrnjom akrilnom bojom za pozadine, otpornom na svetlosne refleksije, su i same geometrijski disciplinovane i formalno oštre, ali su i daleko svedenije od megastruktura. Ovde je kolor u načelu daleko uzdržanije korišćen, sa blještavo belom bojom da sugeriše metalne oplate i samo tačkicama ili tankim linjimama drugih tonova koje pomažu da se sugeriše pokret i protok vremena (uz par izuzetaka gde dominira crvena boja). Lađušić je i ovde apstraktan, i zapravo kosmička plovila ovde kao da su prikazana iz ogromne blizine, sa detaljima geometrije ili samo teksture iz kojih se ne da naslutiti forma celine. Ovo su dugački, pravilni metalni profili i njihovi spojevi, posmatrani negde iz svemira, sa filterom koji će posmatraču sačuvati vid ali uz cenu da će sve imati jedan halucinantan, psihodeličan geometrijski i kolorni kvalitet, kao finale Kubrickove Odiseje u svemiru koje gledate iz velike blizine i na baš lošem PCP-ju za koji ste jedino imali novca.

Layering je, dakle, prilično snažan trip, ali i impresivan rad slikarske discipline u spajanju strogih geometrija i bogatih kolornih slojeva sa halucinacijama koje su možda i uspomene na trenutke za koje nekada davno niste ni znali da će vam toliko značiti, rad istraživanja pred-svesnog koji uvlači posmatrača i remeti mu balans istovremeno mu poništavajući percepciju vremena. Nećete biti sigurni koja je godina kada završite sa ovom izložbom, ali pošto ona traje još nedelju dana, podstičem da odšetate do Arte galerija i sebe izložite ovom iskustvu. Bićete bolji.

https://www.artegalerija.rs/marko-ladusic-layering/

(https://i.imgur.com/xmK7gz6.jpeg)