Nobel za knjizevnost 2007...
Da li je neko citao i kako izgleda nesto ili sve nize citirano:
Canopus in Argos
From Wikipedia, the free encyclopedia
Canopus in Argos is a sequence of science fiction novels by Doris Lessing which portray a number of societies at different stages of development, over a great period of time. The focus is on forced evolution being carried out on less advanced species and societies.
The novels take place in the same future history, but do not relate a continuous storyline. Each book covers unrelated events, with the exception of Shikasta and The Sirian Experiments, which tell the story of forced evolution on Earth through the eyes of Canopians and Sirians respectively.
The Canopus in Argos series as a whole falls into categories of social or soft science fiction due to its focus on human characters and social-cultural issues, and its de-emphasis of the details of scientific technology. This set of writings represented a major shift of focus for Doris Lessing, influenced by spiritual and mystical themes in Sufism, in particular by Idries Shah.[1]
* Shikasta (1979) ISBN 0394507320
* The Marriages Between Zones Three, Four and Five (1980) ISBN 0394509145
* The Sirian Experiments (1980) ISBN 0394512316
* The Making of the Representative for Planet 8 (1982) ISBN 039451906X
* The Sentimental Agents in the Volyen Empire (1983) ISBN 0394529685
The five works have also appeared compiled in a single volume.
1. Shikasta - A secret history of Earth from the perspective of the advanced Canopus civilization.
2. The Marriages Between Zones Three, Four and Five - Depicts the influence of a series of cultures on the "zones" that are more or less advanced than their own.
3. The Sirian Experiments - Focuses, like Shikasta, on the history of Earth, but from the perspective of visitors from Sirius rather than Canopus.
4. The Making of the Representative for Planet 8 - The story of the civilization on a planet that, due to interstellar changes, is slowly facing extinction, and Canopus's relationship with them.
5. The Sentimental Agents in the Volyen Empire - A story of Canopian agents on a less advanced planet; explores hazards of rhetoric.
nisam čito ovo, ali posedujem, i jednog dana ću i pročitati, njen kratki roman THE FIFTH CHILD, koji je kao neki horor u stilu rozmerine bebe; čini mi se da sam ga kasnije video i u srpskom prevodu...
Po njezinom postapokaliptičnom djelu Sjećanja preživjele /Memoirs of a Survivor/ snimljen je istoimeni film s Julie Christie u glavnoj ulozi, režija David Gladwelli.
Ja generalno imam problem sa pokušajima pisaca "glavnog toka" da predstave distopijska društva.
Uzmite samo Pola Ostera i njegov pokušaj distopije u romanu U zemlji poslednjih stvari. Do sada sam pročitao pet ili šest njegovih romana i to svaki u jednom dahu. Sa ovim se mučim već dve nedelje. Tu naprosto nešto ne štima...
Sećanja preživele Doris Lesing sam takođe pokušavao da čitam, ali nije išlo... Pismeno, ali beskrajno neuverljivo...
Ove "čistije" SF romane nisam čitao...
Quote from: "Ghoul"THE FIFTH CHILD, koji je kao neki horor u stilu rozmerine bebe; čini mi se da sam ga kasnije video i u srpskom prevodu...
Jeste, izdanje zrenjaninske Agore.
Agora, izdavacka kuca iz zrenjanina koja je pre 3 godine objavila roman Peto dete planira da do kraja ove godine i u prvim mesecima 2008. objavi sledece knjige Doris Lesing:
Ben, in the World (2000) - nastavak romana Peto dete
i romane
Particularly Cats (1967)
The Summer before the Dark (1973)
Ukoliko bude interesovanja čitalaca nastaviće se sa objavljivanjem dela Doris Lesing a medju njima i romana i Iz fantastičnih voda.
Informacije o svemu ovome uskoro ce se naci i na sajtu www.agora-books.co.yu na kome se moze naruciti i knjiga Peto dete (uskoro izlazi iz stampe drugo izdanje ovog romana).
Ovo su informacije iz Agore
Peto dete je sjajan roman, Ben u svetu razjašnjava misteriju. Čitao sam još i Trava peva ( ovo već nije žanrovska literatura ). U svakom slučaju vredi...
Upravo sam pročitao Peto dete Doris Lesing (izdanje Agore), pa bih mogao i da podelim utiske sa vama dok su mi još sveži. Hajmo prvo o tehničkim detaljima. Pre svega, knjiga je prekratka da bi se mogla nazvati romanom. Ima jedva 130 strana, što nije minus u startu, ali kako čitanje odmiče, počinje jako da smeta to što pisac prepričava umesto da pripoveda, pa ceo ''roman'' ostavlja utisak sižea za knjigu ili eventualni filmski scenario. Knjiga je glavnotokovska iako sam vidjao dosta pokušaja (i na ZS) da joj se nalepi SF/horor nalepnica. Mesta nema ni za jedno ni za drugo, to što se u knjizi pojavljuje ''drugačije'' dete definitivno je ne kandiduje za žanr. Štaviše, meni ovo ne funkcioniše ni kao mainstream delo.
Kada sam prvi put pokušao da je čitam, odustao sam posle 10ak strana. Tada sam krivicu svalio na (inače jadan) prevod izvesne Tanje Slavnić, pa sam čak i na ZS pisao nešto o tome. Sada sam je na silu dočitao, i prevodilac zaista snosi dobar deo odgovornosti za nečitljivost knjige. Prevod izgleda kao da je izašao iz Google translatora, redosled reči je u većini rečenica ostao isti kao u engleskom originalu, uopšte se ne prilagodjavajući duhu našeg jezika. Ali čak i tako, nije prevodilac kriv za sve. Ne mogu da komentarišem veštinu pisca na osnovu jedne pročitane knjige, i verujem da je Doris Lesing zasluženo dobila Nobelovu nagradu za književnost. Samo ne verujem da su članovi komisije imali ovu knjigu u vidu kada su glasali za nju.
Knjiga pre svega ima labavu strukturu, zbrzana je i u uvodu, i u razradi; čak i u najsporijem toku radnje izgleda kao mozaik randomatično izvučenih prizora iz života porodice koji se dešavaju u razmaku od po par meseci do par godina. Zaplet je prilično tanak, toliko tanak da je verovatno to i bio razlog što kritičari ovu knjigu pre doživljavaju kao nekakav politički pamflet ili kritiku društva nego kao roman. Tom utisku doprinose i kartonski, dvodimenzionalni likovi iz knjige čiju motivaciju pisac niti objašnjava, niti pokušava da nagovesti. Oni se u svakom trenutku ponašaju onako kako pisac kaže, bez dodatnih pojašnjenja, a kamoli neke dublje psihološke procene njihovih razmišljanja i stremljenja. Apsolutnu prevagu u ovom besmislu odnosi glavni lik majke, čije ponašanje ni u jednom trenutku nema neki odredjeni smisao, pogotovo kad se konačno dodje do dela sa začećem petog deteta i glavnim zapletom koji odatle proizilazi (ne bih da spojlujem, ali svako ko u ovom trenutku pokuša da izbaci adut tipa majčinski instikt treba da bude svestan da je majka u knjizi postupa naizmenično po njemu a zatim potpuno suprotno tom instiktu, čineći sve vreme to potpuno neargumentovano). Doris se takodje ne upušta u pokušaj da objasni taj zaplet, da ponudi ikakvo objašnjenje za abnormalno peto dete, niti njeni likovi čine ikakav pomak u tom pravcu; priznaćete, prosto je neverovatno da se niko i ne zapita o čemu se tu radi, već svi spremno okreću glave i prave se da je sve normalno. Da je ovo Kafka, ovakav način pripovedanja sa insistiranjem na apsurdu bi bio sasvim normalan, i čak opravdan. Da je ovo politički pamflet vezan za feminizam, tretman dece zaostale u razvoju ili otudjenost pojedinca u savremenom društvu, moglo bi se preći preko ovih manjkavosti i gledati samo to famozno preneseno značenje. Ali ovde imamo roman koji pokušava da sebe odredi u okviru kako žanra tako i glavnog toka, ili se bar tako prodaje. A u tom slučaju, ovakvo pripovedanje je, blago rečeno, katastrofalno. Dinamika romana takodje ne služi na čast Lesingovoj; sve vreme se negde brza, Doris preskače mesece, godine, razaranje porodice objašnjava u par rečenica na svakoj strani, onako usput, sve vreme se baveći tim famoznim petim detetom a istovremeno ne otkrivajući ništa novo. To dete, njegova priroda, i njegova ličnost su fiksirani već u trenutku rodjenja, i efektno objašnjeni na par strana u tom delu knjige (vaistinu, to je i jedini deo knjige, tih par strana, koji je na mene ostavio neki bolji utisak). Ostatak romana ne donosi apsolutno nikakav pomak po ovom pitanju, i na kraju knjige, pisac ne uspeva da se pomeri od te početne teze ni za milimetar, stvorivši kod čitaoca (ili bar kod mene u ovom slučaju) jak osećaj prevarenosti. Naime, ako je bilo i opravdanja za dvodimenzionalnost ostalih likova u romanu, apsolutno se ne može preći preko toga da glavni lik (famozno peto dete, Ben) na kraju romana, u 16toj godini života i dalje deluje kao skica, umesto da bude razradjen lik čiju bi dublju motivaciju (ono površno ''ubi i muči'' ne mogu da računam, provaljeno je) makar naslućivali iz nagoveštaja, ako već pisac ne želi da ih razradi. I sam kraj je potpuno nezadovoljavajući, jer ustvari i ne postoji; antiklimaktičan završetak u kome se bukvalno ništa ne dešava i ništa ne zaokružuje teško se može nazvati krajem romana. Sve u svemu, radovalo bi me da ovde pročitam još nečije mišljenje, pogotovo ako neko ima uvid u eventualnu skrivenu agendu pisca dok je pisala ovu knjigu, jer bez te agende, ''Peto dete'' deluje apsolutno besmisleno.
Čitajući pogovoru knjizi, našao sam pasus u kome se objašnjava da se Doris Lesing 80ih godina vraća realističnom pisanju pod pseudonimom, i da ti romani isprva bivaju odbijeni od mnoštva izdavača dok konačno ne budu objavljeni, i prodju potpuno nezapaženo, sve do trenutka dok pisac ne otkrije svoj pravi identitet posle čega zanimanje za ove romane naglo raste, kako medju čitaocima, tako i medju kritičarima. Imam jak osećaj da je i ''Peto dete'' svoju famu steklo samo na ime stare slave spisateljice, a ne na osnovu objektivnih kvaliteta.