Potaknut raspravom na jednom drugom topicu, očigledno da današnji filmovi, nakon stripova, inspiraciju sve češće nalaze u računarskim igrama. Razloga ima više, a jedan je taj da forma današnjih igara sve češće liči na film (dok, uzvratno, filmovi od igara često preuzimaju kadriranje). Ovo nije priča o omiljenim igrama (tu bi pisao o Secret of MI), nego prije o tome koje igre bi se mogle najbolje ekranizovati, i ko bi bilo dobro da ih režira.
Kao igru koju bi zaista volio da vidim ekranizovanu izdvojio bi Syberiju (I, ne II). Riječ je o klasičnoj avanturi, sa neobično jakom emotivnom komponentom. Ovo je avantura u kojoj zaplet nije vezan samo za klasično 'uzmi predmet A i iskoristi ga na mjestu B', već o Kejt Voker saznajemo i posredno, iz telefonskih razgovora sa ostalim likovima, kratkim cut scenama u kojima se pokazuje ponašanje njenih kolega i svega ostalog. Misterija na koju Kejt nailazi čini da joj više nade pruža traženje izgubljene Siberije, nego povratak majci, poslu i prijateljima. Praznina života Kejt Voker oduševljava i odlično je dotaknuta kroz furiozno finale u kome se sigurnost potpuno napušta, kako bi se šansa dala izmaštanoj nedođiji koja (možda) postoji u svijetu zaleđene Rusije. Ovo je promjena vizure možda ne toliko izrazita kao u 'Tidelandu', ali svakako prisutna. Snimio bi SAMO prvi dio, gdje bi ostalo otvoreno da li Syberija postoji ili ne (sa poslednjom scenom identičnom iz igre - mislim na voz). Volio bi da režira Jean Pierre Jeunet, koji je u svojim filmovima već imao tanan i emotivan ženski lik (Ameli), kao i mehanizme kojima igra obiluje (u Delikatesu, recimo).
Dalje bi izdvojio HL1, a i HL2, kao što je već napomenuo Harvi, pri čemu bi odnos između njih bio ravan odnosu između Aliena i Aliensa. HL1 bi volio da vidim kao dramu (!) u kojoj bi se lagano gradila tenzija. Izbacio bi silnu pucnjavu (iz FPS igre, zamislite), ali bi naglasak stavio na apsolutnu izolovanost pojedinca u svijetu 'izvrnute čarape', kako to reče King u 'Izmaglici'. U stvari, ekranizacija HL1 bi bila jako bliska ekranizaciji 'Izmaglice' po svom konceptu. Režirala bi mlada verzija Ridlija Skota, ona koja je radila Alien-a. Drugi dio bi bio čista adrenalinska radost, na tragu Kameruna sa mozgom. Ovo zato što Friman nije Rambo, već naučnik koji pokušava da preživi. Nekako treba ostaviti onu radost scene iz igre (HL1, doduše, ali problem je tipičniji za HL2) kada se koriste bombe na odvodu kako bi se otvorio ventilacioni kanal. Dakle, akciono pakovane mozgalice. Možda bi mu u prvoj polovini filmi oduzeo oružje, tako da sve liči na Ripli iz Alien na kub. Pusti snovi, pusti snovi...
Na kraju bi završio sa jednom od meni najdražih igrica ikad - Mystom. Svaki igrač ima trenutak poslije koga ga nervira kad neko napiše igrica, jer, pobogu, to su umjetnička djela. Za mene je taj trenutak bio igranje Mysta. Doslovan Myst bi bio užasno spor film, sa jednim likom, i impresivnim vizuelnim detaljima. Zbog toga bi film morao da bude drastično drugačiji od igre, ali nadam se, sa sličnom atmosferom. Sam trenutak u kome se posredno saznaje o velikoj izdaji i svađi (kao i megalomaniji braće, i suludoj pa čak i perverznoj zloupotrebi tehnologije) bi možda bolje bilo režirati kao prequel. Priča je, sveukupno, odlična i siguran sam da bi neko od ovoga mogao da napravi dobar film. Scenario Alan Ball, režija... Sam Mandes, možda? I bez previše zagonetki, samo odlična priča o izdaji, razočarenju, i potonuću u zaborav.
Vaši favoriti? Pozdrav.
Half-Life smo već spomenuli.
E sad, od mojih favorita:
Jako bih volio da vidim ekranizaciju Harvestera. U pitanju je danas potpuno zaboravljena, ali u suštini suludo-manijakalna horor igra nalik na bućkuriš napravljen od filmova U-Turn, Hostel, Vanilla Sky i sl. (s tim da je igra napravljena prije tih filmova), sa neviđenom količinom treša i bizarnih karaktera, koja bi funkcionisala kao neobičan spoj horora i crne komedije. Ko je igrao, zna o čemu govorim (a i razumije moje divljenje prema toj igri, imajući u vidu moju sklonost ka trešu), a ko nije - ni sto hiljada opisa neće biti dovoljno da se približi ugođaj koji ta igra pruža.
Režiju ovog projekta bih povjerio Piteru Džeksonu (iz najranije faze, kad je još pravio dobre filmove), a scenario bi mogao da napiše opet on, ali u saradnji sa Gilbertom Ostinom, autorom igre (da bi se najbolji momenti prenijeli na film).
Vrlo interesantan poduhvat bi bila i ekranizacija ARKANUMA - u pitanju je FRP sa standardnim fantazijskim likovima (orci, patuljci, vilenjaci i sl.) u fantazijskoj zemlji, ali smještenoj u devetnaesti vijek. Na stranu što je priča nemoguće dobra, uz silne plot twistove kao podtekst se provlače religija, rasizam i mnoooge druge teme, a kad još tome dodate neograničene mogućnosti igranja sa likovima (npr. vilenjak, patuljak i poluork sjedaju u voz da bi došli do nekog grada ili npr. mlaćenje beštija mitraljezom i tome slično).
Za sada tolko od mene, ali javljam se vrlo brzo kasnije.
Tetris.
:lol: Kao u onom vicu, tetris u koncentracionom logoru...
Upravo sam završio Ur-Quan Masters (Open source verzija stare igre Star Control 2). Tu ima dosta materijala za film. Čak se i parodiraju neki elementi SF-a. Slatko sam se smejao dok sam je igrao.
Trebalo bi da započnem The Longest Journey. Pored Syberie jedna od najkvalitetnijih avantura ikad, i svakako dovoljno dobra za film.
A od klasika ne treba zaboraviti ni Blizzardove dragulje, Warcraft i Starcraft. Ne znam koji bih radije gledao.
Treba ekranizovati Packman a u glavnoj ulozi briljirao bi a ko drugi do Dukljanski reprezentativac Nikola Peković.
Quote from: "mac"Upravo sam završio Qu'ran Masters
mmm, ovu igricu bih i ja voleo da vidim ekranizovanu! :!:
1.Max Payne
2.GTA
Problem sa igrama je sto one mnogo bolje funkcionisu i deluju mnogo pametnije i da kazem, originalnije, dok ih igrate, nego kada ih prebacite u neki drugi medij. Odnosno, kada vec nesto prebacujete u film, onda je potrebno to toliko izmeniti da prosto izgubi char koji je imalo kao igra. Recimo, HL 1 i 2 - verujem da kada bi uradili ono sto je potrebno da ove dve igre postanu filmovi - odnosno, kada bi uneli neka pravila dramaturgije, nove likove, razvoj radnje koji odgovara filmu - verujem dakle, da bi ti filmovi bili nesto sasvim prosecno. To je zato, po mom misljenju, sto same ove igre vec onoliko crpe iz raznoraznih filmova koje smo vec gledali, od Aliena, preko Dawn of the dead (ovde mislim na HL2 koji ima gotovo identican kvalitet fotografije kao ovaj film iz 1979. godine, pa cak i neku vrstu slicnog muzickog skora), do 1984. tako da bi se sada vrsilo nasilno vracanje ka medijumu koji je igru i ispirisao. Zato se bojim da pretvaranje igre u film ne moze samo po sebi biti dobro - plus, iskustvo igranja igre je deset puta intenzivnije nego gledanja filma, tako da se i ta emotivna ostrica ovde otupljuje. Prosto, u filmu postoje elemementi koji vas emotivno kupuju, a u igrama je to nekako apriori - vec ste unutra, i vrlo malo treba nesto da vas emotivno uvuce.
Evo, od igara koje je obozavam, recimo DIABLO, ako ga pretvorite u film, moze da bude u najboljem slucaju samo jedan malo mracniji i odrasliji LOTR. Ili UNDYING Clive Barkera - mogao bi da bude mesavina Indiane Dzonsa (sa glavnim junakom koji je neka vrsta Dilan Dog/Indiana Dzons kombinacije sa pocetka XX veka) i nekakvih Lavkraftovskih i Poovskih prica - ukleta kuca + drevno zlo. BIOSHOCK - ako se zanemari ona rupa u prici, i nelogicnost preokreta, odnosno (SPOJLER) samoubistvo jednog od antagonista (KRAJ SPOJLERA) ima odlican zaplet, ali i on bi morao temeljno da se preradi i "uveze" u pravila filmske dramaturgije. A onda bi verovatno, vec izgubio na lepoti i kvalitetu. Moguce da bi neke igre poput japanskog RPG naslova SHADOW HEARTS moglo biti kvalitetan film, ali bi se ono RPG napredovanje karaktera na filmu dozivelo, verovatno, kao da je rec o Digimonima.
Dakle, mislim da ne postoji nacin da se odlicna igra pretvori u odlican film, odnosno, postoji ali je rezultat toliko razlicit od igre da nas igrace dovodi u situaciju da nas jendosstavno nije briga... A i Alyx vance je u HL 2 jedinstvena i niko, ponavljam, NIKO, ne moze da se priblizi lepoti i duhovnosti ove virtuelne osobe.
Pa dobro, jasno je da film ne može da ponudi IDENTIČNO iskustvo (predivan osjećaj kad sredite nekog Glavonju s kojim ste se patili deset dana ili npr. kad u Doomu 3 sačekate Impa sa motornom testerom i onda ga presiječete napola, to je nešto što je rezervisano isključivo za igre) kao igra, ali mislim da je sasvim moguće napraviti odličan film koji bi dovoljno ličio na igru. Npr., kod već pomenutog Half-Lifea epski osjećaj da ste u centru velike borbe ne bi u cijelosti mogao da se prenese na ekran (samim tim što niste sudionik u događajima nego samo posmatrač), ali bi pametnim kadriranjem (kao u već pomenutim scenama iz Hosta i Children of Men) moglo da se dođe do sasvim solidne aproksimacije toga.
Naravno, neke su igre zahvalnije za ekranizaciju od drugih. Mislim da su tu avanture u prednosti nad ostalim tipovima igara (mada, interesantno, od svih ekranizovanih igara najmanje je avantura) jer već imaju razvijenu priču, a osjećaj uvučenosti u događaje je manji nego kod FPS igara zbog pogleda koji je (generalno) u trećem licu. Teže je ekranizovati FPS igre zbog njihovog (u opštem slučaju) usamljeničkog karaktera (Doom 3 je najbolji primjer, kao donekle i prvi Half-Life), tako da bi u filmu morali da se uvedu dodatni likovi, što bi narušilo atmosferu u kojoj je upravo poenta u usamljenosti. Half-Life 2 je s te strane drukčiji, jer Frimen malo-malo pa ima nekog sajdkika sa sobom, bilo da se radi o Alyx ili nekom drugom borcu za slobodu, a bogme i često je na raznim "čekpointima" gdje dobija informacije o daljim misijama.
Naravno, opet sam zaboravio da spomenem dvije predivne igre:
ALONE IN THE DARK i SHADOW OF THE COMET - fenomenalne lavkraftovske avanture (prva je, doduše, već ekranizovana, ali to je bila smijurija koja ne samo da nema veze sa igrom (osim imena glavnog junaka) nego je i totalan krš kao film).
DIABLO!
Naravno sa likovima iz Diablo2"LoD :evil:
Miiiiisliiiiiiiiiiim,tamo sve imaju,kompletan dizajn,samo da upale kamere i odaberu glumce....
a i ne moraju,moze i 3D karakteri,svejedno bi bilo NAJ!
Ni jednu. U igrama je bitno jedno, u filmovima drugo. Teško mi je da se setim ijedne igre koja bi bila bolja kao film.
Heh, da se ti pitaš, Pol Anderson i Uve Bol bi pocrkali od gladi :lol:
paaa,nekako ajd ...
za Andersona....svaricemo....
ali za uve bola,,,
Voleo bih da sam mu licni telohranitelj....makar par sekundi.... :evil:
Quote from: "SVAROG"Voleo bih da sam mu licni telohranitelj....makar par sekundi.... :evil:
svaroge, telo-hranitelj ne znači 'onaj koji (tuđim) telom hrani ribe'!!! :evil:
Čujem li ja to neke uvijene pretnje Uvetu Boletu? Misim, šo se men tiče, Pol Anderson može da crkne i ovoga trena, ali će Uve u slučaju gladi u mojoj kući uvek imati topli obrok. Čoveku koga lejmeri... pardon, gejmeri iz dna duše mrze zato što im, navodno, skrnavi igrice treba još za života podići spomenik. Ma, dva spomenika! Uveta za doživotnog predsednika Srbije i Bolivije!
Mislim da je problem više u tome što snima loše filmove. Primera radi, ja Blood Rayne ne smatram svetinjom (čak ni dobrom igrom (za ono namerno 'igrice' ćemo jš da se narazgovaramo uz neko piće')) ali taj film je očajan.
Quote from: "Meho Krljic"Mislim da je problem više u tome što snima loše filmove. Primera radi, ja Blood Rayne ne smatram svetinjom (čak ni dobrom igrom (za ono namerno 'igrice' ćemo jš da se narazgovaramo uz neko piće')) ali taj film je očajan.
What? Pa to mu je jedan od najboljih filmova! :evil: :!:
(Inače, pojavio se i BloodRayne 2, ne znam ko je režirao, ali vrlo brzo ću da ga pogledam.)
Quote from: "Harvester"
What? Pa to mu je jedan od najboljih filmova! :evil: :!:
Maj point egzekli.
Quote from: "Meho Krljic"(za ono namerno 'igrice' ćemo jš da se narazgovaramo uz neko piće'))
Častićeš me kaustičnom sodom? :)
Bilo kako bilo, Postal je jedini film koji sa nestrpljenjem očekujem i osećam da je remek-delo. Kad smo već kod toga, valja li ta igr..a? To jest, hoće li se svideti čoveku koji uključuje samo MAME i to one iz sedamdesetih i prve polovine osamdesetih. Ipak, nekako mi se čini da bi Postal mogao da mi se dopadne.
Uve je imao zanimljive filmove i pre gejming faze. Pornografija, serijski ubica, silovanje retardirane maloletnice i slične divote.
Uve je car, nevezano za svoje filmove. Neko koga toliko ljudi širom svijeta mrzi i želi mu smrt ne može da bude nesimpatičan :lol:
I ja mnogo očekujem od Postala, mada igru nisam igrao, ali oko nje se svojevremeno digla velika prašina zbog brutalnog besmislenog nasilja. My kinda thing.
Quote from: "Harvester"Uve je car, nevezano za svoje filmove. Neko koga toliko ljudi širom svijeta mrzi i želi mu smrt ne može da bude nesimpatičan :lol:
A i umlatio je svoje kritičare! Baš sam pre neki dan čitao rivjue Postala i In the Name of the King i, čitajući čuđenja kako su ta dva filma dobra, palo mi je nešto na pamet.
Uve sve radi namerno. Zajebavao je gejmere "lošim" (svaki znak navoda je nameran) filmovima, izazvao kritičare, umlatio ih, a sada je završio sa tom fazom i počeo da snima sjajna ostvarenja. Verovatno će za koju godinu odlučiti da snimi neku svoju Šindlerovu listu, pa ću prvi put posle 10-12 godina da gledam dodelu Oskara.
Postal, igra je loša i ja se na tvom mestu ne bih trudio. Čak ni ja je nisamodigrao a ja sam poznat po tome što igram svakakvo smeće. Film mi ipak deluje zanimljivo. Mislim, Uwe je težak hack, ali Postal deluje kao da bi mogao da bude propisan treš. S druge strane, ne pomaže to što je Uwe navalio da dokaže da je to bogznakako duboka satira i dobro napravljen film. Pročitati ovaj telefnoski intervju koji je (na sopstveno insistiranje) dao za Wired nakon što je Postal u njihovom blogu bio prilično popljuvan:
http://blog.wired.com/games/2007/08/uwe-boll-interv.html
Obavezno pročitati i prethodne događaje koji su linkovani u prvom pasusu teksta. Boll ovde tvrdi da je Postal dobar film jer je on profesionalac i da je koristio profi ekipu. Recimo, ovde on veli da je Postal apsolutno po 'A standardima Holivuda' i da je koristio istu ekipu kao 'I, Robot', ne sličnu, dodaje on, nego istu. Problem je u tome što ja zaista mislim da je on vrlo slab režiser i da čak i laici poput mene to lako vide. Dakle, nije stvar u jeftinoj produkciji nego u nedostatku skillova...
Što se tiče boks-meča protiv kritičara, priznajem da me je to razgalilo, ali ovde treba imati par stvari na umu:
1) Boll je bivši bokser
2) Birao je samo protivnike koji su ili manji od njega ili su neki mlitavci kao ona ekipa sa Something Awful. Recimo, Seanbaby (www.seanbaby.com) se prijavio ali ga je Boll ignorisao jer je Seanbaby u top formi i godinama se bavi kikboksom... Tako da, Boll je samo eksploatator rupe u nemačkim zakonima i ima velika usta jer mi se sviđa da pravi famu o sebi...
Realno, Bol nije bog-zna-kakav režiser, ali nije ni Majkl Bej, pa vidi šta sve snima i skrnavi. Štaviše, u Boletovim filmovima ja (doduše, pasionirani sam ljubitelj treša pa sve ovo treba uzeti za dozom rezerve) vidim mnogo simpatičnih momenata, što (za mene) kod Beja, Andersona i režisera pompeznih blokbastera nema ni u tragovima, ne pamtim ni njihova imena, kao ni nazive tih... filmova.
Poznato mi je sve u vezi sa boks-mečom i baš te okolnosti koje si naveo još više doprinose zabavnosti cele situacije i mada sam se (naravno) šalio da će odsad Bol snimati suva remek-dela, ne mogu da se otmem utisku da on u svom samoreklamerstvu počinje da biva sve ekstremniji i domišljatiji, pa je samim tim (meni bar) i daleko najzanimljiviji. Mislim, koga više boli kurac da li će se neki skorojević na tamo nekoj dodeli nagrada zahvaljivati majci, tetki i kućnim ljubimcima, puštati suze folirantice i debilno se osmehivati? Dajte bre čoveka koji će pesnicama da ubedi kritičare da filmovi valjaju! :) I to one najslabije, naravno, kad bi još bili u invalidskim kolicima... pa TO je Bol! Ono što snima po filmovima... on je bre takav STVARNO. Iskreno do jaja, u fulu, što bi reko Sin Čovečiji. I uopšte me ne bi čudilo da on u jednom trenutku snimi nešto što misli da je materijal za Oskara, pa će posle da kuka da ga niko ne shvata i da protiv njega postoji internet-zavera. Pitaj boga kakav li će publicity stunt tad da smisli, kad je već ispucao ovo sa boksom.
I još nešto. Nisu Boletovi filmovi toliko loši koliko ih prati fama, a famu su napravili lejmeri, pardon - gejmeri. Da Bol snima svoje hakovane trešiće po "originalnim scenarijima", uveren sam da bi situacija bila drugačija. Ovako svaki kržljavac pišti iz svoje jazbine zato što mu je neki Švaba nacističkim zlatom, rupom u nemačkim zakonima (koja je zapušena još pre godinu ili dve, ali nema veze) ili misterioznim novcem mrzitelja igrica - upropastio omiljenu igricu i doveo je na zao glas. Uh, ne gine mi kaustična soda. Baš kao što reče Harvi, niko ko je toliko omražen ne može a da ne bude simpatičan.
Sad ću da pročitam tekst koji si linkovao , ali u startu se slažem sa konstatacijom da Bol nije novi Ed Vud, to sam spominjao i na Kriplovom ćošku. Mada imaju jedno zajedničko, a to je strast sa kojom snimaju svoje smeće i iskreno misle da to valja. Doduše, Vuda možemo da gledamo sa vremenske distance, njegov opus je takav kakav je i on je svakako pred kraj snimao filmove sa jasnom predstavom o tome koliko oni zaista vrede. Dakle, mislim na njegove početke. Moje je predviđanje da će Uve vremenom ostati upamćen kao klovn koga svi vole da mrze, njegova priča neće biti tragična kao Vudova. Eto. Raspisah se.
Ma, sigurno neće to biti priča sa tragičnim raspletom jer, za razliku od Vuda, Bol prilično solidno profitira svojim filmovima. No, meni je potpuno genijalno kako taj čovek svoje objektivno vrlo slabe uradke brani kao da su visokosofisticirana umetnička dela. Osećam da ga boli uvo za njih, ali da želi da muti vodu do besvesti, i da tera Internet na talasanje. Što nije rđavo...
QuoteOsećam da ga boli uvo za njih, ali da želi da muti vodu do besvesti, i da tera Internet na talasanje. Što nije rđavo...
Upravo. Iako, kao što rekoh, Bolove filmove volim da gledam, on je bitniji kao pojava. On je nešto slično Johnu McEnroeu koji je u svijetu tenisa bio crna ovca - neko ko tokom meča psuje na sav glas, naziva sudiju kretenom i tome slično. I da se nadovežem na ovo što reče John - Ko je simpatičniji: Uve Bol sa svim svojim gore opisanim piruetama i arabeskama ili npr. neki tamo mrljavi Džejmi Foksks koji dobije Oskara i rascmizdri se pred čitavom dvoranom, pa se patetičnim glasom zahvaljuje svojoj odavno pokojnoj babi, strini ili šta li već, a publika uzdiše? Mislim fuj.
Evo moje razrađenije teze na zadatu temu:
http://cvecezla.mojblog.co.yu/permalink.aspx?id=114609
imajući u vidu da se bavi strašno nezanimljivom i, čak, dosadnom temom, ovo je zapravo prilično pronicljiv text.
istina, nije teško biti pronicljiv kad analiziraš nešto toliko prosto, ali ipak... text je bolji nego što tema (i oni koji bi se za nju zanimali) zaslužuju.
Pa, mislim da Meho pogadja u sustinu i da je potpuno u pravu... Jedini problem texta je sto si DODJAVOLA SPOJLOVAO Shin Megami Tensei koji sam nameravao da igram!!!!
Ma, neće ti to uopšte pokvariti igranje, pošto, kako već rekoh, tu narativa ima bukvalno na kašičicu, ma šta na kašičicu - na pipetu, a lepota igre je u dandžn krolingu i konstantno dobroj borbi. A ovo je ionako prvi deo od dva. Znači, ostaje mi još između trideset i pedeset sati da otvorim priču do kraja, tako da je ovaj spojler, zapravo u prvoj polovini priče...
:lol: :lol: Inače, Ghoul je pročitao tekst na temu koja ga uošpšte ne interesuje jer sam ga na to navukao jednim podlim trikom. Kojim? E, pa moraćete to da otkrijete sami :lol: :lol: :lol: :lol:
Svaka cast...
Ja ipak mislim da mogu da ubodu jedan deo publike...mene!
Evo ,ja nisam nikada igrao ni Doom ni Tomb Raidera,pa mi se filmovi svidjaju....
A i Rezident evil ...mi se svidja...
Mislim,jes da nije to to,ali ovi gorenavedeni su ok...
naravno da pasionirani igraci nece da priznaju,ali za ovakve kao sto sam ja,ovo pije vodu...
D&D i Bloodrayne su za plakanje,ubiboze...
Mislim,pokusajte da snimite Heroes of M&M....
ne danas ni sa ovim tehnologijama...
Kako se niko do sada nije setio ekranizacije Prince of Persia?
http://www.imdb.com/title/tt0473075/
Quoteimajući u vidu da se bavi strašno nezanimljivom i, čak, dosadnom temom
:x :x :x :x :x :x :x :x
Btw, tekst jeste lijepo napisan, ali ja ipak nisam saglasan sa generalnom idejom i nastojaću ovih dana da to detaljnije obrazložim.
Quote from: "SRX"Kako se niko do sada nije setio ekranizacije Prince of Persia?
http://www.imdb.com/title/tt0473075/
E jebiga, rešili da mi ogade omiljeni serijal video igara. Princa od Persije držim i kao temu na mobilnom telefonu.
Napraviti dobru igru po dobrom filmu je izuzetno teško, kao i napraviti dobar film po dobroj igri. Film i igre su dve veoma različite stvari. Kombinacije dobar film - dobra igra su veoma retke i mogu se nabrojati na prste jedne ruke. Meni trenutno na pamet padaju jedino City of lost children i donekle Chronicles of Ridick.
Recimo Resident Evil igre imaju veoma slabu priču sa zapletima kao iz filmova šlj produkcije. Ipak, i takav zaplet je sasvim dovoljan za video igru i ja lično gotivim Resident Evil serijal. Bolje priča nije ni potrebna kada imaš takvo jedno imerzivno iskustvo. U filmu međutim se posmatrač ne poistovećuje toliko sa likovima na ekranu, već ostaje na distanci, pa je potrebno daleko više truda uvući ga u radnju.
Ali, mislim da Prince of Persia ima dovoljno dobru priču za jedan kvalitetan film... Barem ja tako mislim. Davno sam igrao to.
Mislim da ti neće ogaditi. Mislim da će biti super.
:!:
hm...
Heh, ljudi se zalete u Gamespotova cheda tipa Dark Cloud 2 i Final Fantasy, i onda zanemare Atlusove SMT igre koje su po meni malo zrelije po prici i sistem mi odgovara, znaci npr u Nocturne biras sam, hoces li jaci Strength, jaci agility, kao u Personi 1.
Ja sam zavrsio Personu 1, za koju treba FAQ u dijalozima ako hoces good end i jedno 70 sati igre s tim da sam poslednji dungeon uradio na srecu, Personu 2 za koju ne treba FAQ bar po meni, i SMT Nocturne. Zaista, SMT Nocturne ima pricu koja je malo po malo ali su nivoi dizajnirani za Old School freakove koji su poceli sa Bards Tale i Eye of Beholder, nema lepih FMVova i kliseiziranih karaktera.
SMT Digital Devil ne znam kakav je, ali je definitivno u planu posle Persone 3 pa pitajte bolje Mehmeta.
Evo , ja glasam da se ekranizuje Shadow Hearts 1 za PS2, koji niko ne zna. Ili na primer, moze i Katamari Damacy, to bi bio opichen anime kad bi bio...e a moze i DEUS EX sa PCja, u nekom Cyberpunk William Gibson okruzenju!!! A tek Fallout!!!
Quote from: "Alexdelarge"1.Max Payne
2.GTA
Mark Valberg kao Maks Pejn
Američki glumac Mark Valberg biće junak filma "Maks Pejn", adaptacije popularne video igre čije će snimanje početi sledeće godine, piše na sajtu lista "Varajeti".
U filmu koji će režirati Džon Mur, Valberg će igrati policajca koga proganja tragičan gubitak porodice i koji ne haje za pravila tokom istrage serije misterioznih ubistava. Scenario za film, čiji će distributer biti "Tventiet senčeri foks", napisao je Bo Torn.
Valberg će taj film snimiti po okončanju rada na filmu "The Lovely Bones" u režiji Pitera Džeksona.
Glumac je nedavno završio snimanje filma "The Happening" Najta Šjamalana, koji će u bioskope stići na leto 2008. godine.
Lepo.
Uvek sam zamišljao Maks Pejn film sličan onome što je Rodrigez kasnije uradio sa Sin Sitijem. Baš me interesuje kako će Mur to zamisliti. Ali ne slutim dobro.
A ni Valberg mi nešto ne leži za tu ulogu.
Edit: Precrtati ono Lepo. s početka.
sećam se kad smo radili research o pravima za ekranizaciju, to je znači početak godine, da je neverovatan broj video igara već kupljen, i da za mnoge postoje scenariji, ali kolivud vazda nešto čeka, ko što se uvek čeka i sastanči, a maks pejn je tada bio najavljivan za 2008-u... sad, izgleda kako je odložen na duži period, pa mi se čini da tamo još veruju da će adaptiranje igrica i stripića biti glavna fora u kraju.
ja sam pasiorani igrač Makse i dan-danas, i ova vest sa ovakvom postavkom mi ne miriše baš na nešto dobro...
Mark Wahlberg Brings the 'Payne'
Posted Nov 9th 2007 11:32AM by Jessica Barnes
Filed under: Action, Casting, 20th Century Fox, Newsstand, Games and Game Movies
Variety reports that Mark Wahlberg has signed for the lead in the big-screen adaptation of Max Payne. The 3rd person shooter game was released by Rockstar Games (makers of Manhunt and Grand Theft Auto Series) back in 2001. The story centered on Max Payne, an embittered cop from Hell's Kitchen who comes home one day to find his wife and baby daughter have been murdered by junkies. Now undercover in the DEA, Max is given up to the mob all the while, uncovering a government conspiracy surrounding a designer drug called Valkyr. The game spawned two sequels and Fox had purchased the screen rights back in 2003.
John Moore has already been slated to direct the Beau Thorne script (Moore is also behind the vampire zombie flick Virulents that Scott told us about a few months ago). Some changes have taken place with the story; they kept the dead family, but it seems like the conspiracy angle has been tossed. Now, the story is about a cop (Wahlberg) with, "little regard for rules as he investigates a series of mysterious murders. He finds himself up against an adversary bent on destroying Max and the streets he protects".
Producer Scott Faye told IGN back in July that, "I think this is a real actor's part because although the story will have action and intrigue, at its core it's a story about a man who loses everything in life that's dear to him" -- so I can only assume that Faye is convinced that Wahlberg is the man for the job -- if nothing else, he does have the sneer down pat. Wahlberg recently replaced Ryan Gosling in Peter Jackson's The Lovely Bones and will start work on Payne as soon as Bones has been completed. Max Payne is tentatively scheduled to start shooting early next year and head for theaters in 2010.
Max Payne, From Video to Silver Screen
At the end of a long day working in Hell's Kitchen, N.Y.P.D. detective Max Payne returns to find his home being ransacked by armed junkies. High on a new designer drug called Valkyr, they open fire on the cop, who stumbles over the dead bodies of his wife and newborn daughter. Killing the murderers doesn't quench Payne's thirst for revenge, and he sets out to find the sources of Valkyr and make them pay.
It sounds like the setup for a movie—and it is, now. Max Payne will be released in 2009, courtesy of 20th Century Fox, with Mark Wahlberg in the starring role. But the story didn't start as a screenplay; it debuted seven years ago as the plot of a videogame and spawned two interactive sequels before making it to movie theaters.
Since its earliest days, the videogame industry has been enamored of Hollywood, and with turning big-screen stories into interactive worlds—with a range of success. Atari's E.T. game is said to have ushered in the videogame industry crash of 1983, but blockbuster franchises have come out of Harry Potter, Shrek, and Lord of the Rings. More recently, Hollywood has been mining videogames (and their huge male fan base) for box office gold. The results have been just as mixed.
Few games have translated well to film," says Michael Pachter, videogame analyst for Wedbush Morgan Securities, in New York. "Doom was a flop, as were the second Mortal Kombat and Super Mario Bros. movies. Resident Evil has done well, as have the Lara Croft films, so I'd say it's hit and miss."
Now, some of the people behind Max Payne are trying to change that. In June 2007, Hollywood producer Scott Faye, owner of Depth Entertainment; Scott Miller, also head of game developer 3D Realms; and Jim Perkins, former C.E.O. of game developer-publisher Arush Entertainment, formed Radar Group. Rather than creating a game, then licensing it as a film, or vice versa, Radar will cultivate story lines—"storyverses" in company parlance—that transcend any one medium, whether linear or interactive. From there, they can spin out movies, videogames, comic books, and anything else that might emerge.
I think that because we're starting at the outset, both cultures will have an incredibly solid foundation for an ongoing evergreen franchise," says Faye.
In addition to Max Payne, Perkins and Miller have helped develop highly successful game franchises including Duke Nukem, Prey, Doom, Blood, and Shadow Warrior. Together, their games have sold more than 35 million units globally. The pair have also founded, expanded, and sold three successful publishing companies—Arush Entertainment, to a foreign-distribution company in 2004; Gathering of Developers, to Take-Two Interactive in 2000; and FormGen, to GT Interactive in 1996—generating a combined $1.5 billion.
They've invested some of those proceeds into Radar, which has three games in development: Earth No More, an environmental-disaster action story; Prey 2, an alien-invasion game with a Native American protagonist; and Incarnate, a horror story in which evil must be hunted down and imprisoned (and whose concept came from Hollywood screenwriter Frank Hannah, who wrote The Cooler).
Usually, a movie based on a game gets green-lit only after the game has been released and built an audience. But Depth Entertainment is already shopping Radar's stories around to studios—even though the games are still a few years away from hitting shelves. Merchandising and expanding an intellectual property from the get-go has been a long-standing Hollywood strategy, but the concept is still new in the game business, where all the focus generally remains on creating the game.
The typical game developer turns to a publisher to cover the costs of producing a game and subsequently surrenders ownership of that property. Once the game recoups the publisher's loan, the developer begins to earn royalties. Radar is instead taking original ideas, partnering each with a game developer—it will work only with independent shops like Human Head Studios and Recoil Games—and then cutting distribution deals with publishers. The startup is working with retained adviser Gallipo Group, a new videogame venture-capital company, and expects to have $90 million in funding by this May.
By 2011, Radar plans on releasing three or four games per year, with eight to 12 projects in development at any one time. The franchises are expected to launch on PC, Xbox 360, and PlayStation 3 platforms and gradually expand to Wii, Nintendo DS, and PSP.
One thing the company principals won't ever do is license a Hollywood property. They'll leave that task to companies like Brash Entertainment, which is sinking all of its funding into movie properties like Saw, Speed Racer, and Space Chimps. Miller believes that's a doomed enterprise. But without a Hollywood association to fall back on, Radar's games will have to be stellar to win over fans.
Coming soon to a theater near you? If the story's good enough, yes.
Wired.com
Zaplakaću od muke...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg233.imageshack.us%2Fimg233%2F9084%2Fmaxpayne3dv6vb0.jpg&hash=46246b31ce7f1959312c044e3755fde13fa8796e)
ovo je max payne.
marky mark moze da bude sincic nekog uvodnog budze. sto rece bil hiks, "...his pants kept falling around his ankles and he couldn't run away...he's hopping along, i crossbow him right in the abs..."
maks nema samostrel ali tu je head-abs-groin-ass dual beretta-molotov cocktail kombo
:lol:
Nisam siguran da bi take Two, koji drže trejdmark na Maxa Paynea tako lako ovo dopustili, ali lepo, prijatan wishful thinking.
Nego, mene više potresa što će ona mala iz That's 70s da igra Monu....
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimagecache2.allposters.com%2Fimages%2Fpic%2FMMPH%2F263125%7EFamke-Janssen-Posters.jpg&hash=f54c995ed6c9e05c79eb5a07922a87ed1f4648b2)
Ma svaka cast za sve te ribe i igre,
ali ako nesto treba ekranizovati to je onda definitivno
STARCRAFT!!!
Mada svaka dosad odgledana sekvenca animacija iz tih igara prosto natera coveka da se uplasi pri pomisli ekranizacije takvog cuda!
A mozda je i slatko zato sto je dato na kasicicu....
cela tegla bi verovatno bila divan povod za kenjazu...
Heh... ne izgleda mala loše...
A što se tiče ekranizacije Starcrafta, pa zar se to nije zvalo Starship Troopers??? :evil:
Ne huli,Mehmete...
Meho, ti si car. :)
A sada obrazloženje: onaj tvoj tekst je ubedljivo najbolje promišljen članak koji sam ikada imao prilike da vidim na srpskom jeziku. Utisak je pojačan time što znam da nisi insider u industriji video igara i baviš se njima samo kao fan (neću reći igrač, pošto pisati o igrama koje niste igrali je malo... blesavo, da budem fin).
I ne, ova tema zaslužuje više nego što većina ljudi misli. Ovde još većina ljudi govori o igricama. U kulturnom svetu postoje naučne knjige o njima. Sećam se mnogih teorija još iz vremena dok sam bio pretplaćen na engleski Edge, najozbiljniji časopis o video igrama koji je ikad izlazio (Next Generation u Americi). Rasprave naratologa i ludologa... Ova druga struja inače tvrdi da igre ne treba tumačiti preko narativnih mehanizama već da one imaju svoja pravila i svoju terminologiju. Prostor, ne samo fizički, već kao celina svih mogućnosti kojima igrač raspolaže je najbitniji za igre. A to je neprevodivo u drugi medij. Mada filmski producenti ne misle tako još od Super Mario Brothers-a. Možda je ova tema trebala da ima naslov "koji setting iz igara biste voleli da vidite na filmu"?
Mogao bih još štošta da kažem na ovu temu, ali nisam siguran da vas baš toliko zanima. Uzgred, verovatno najbolja priča iz nekog japanskog RPG-a ikada je rezultirala verovatno najgorom animom ikada: Azel Panzer Dragoon.
Istina, ako pokusamo da ekranizujemo igru, ucinice nam se da ona, za razliku od knjige moze ponuditi vise mogucnosti odvijanja (krajevi mogu biti razliciti). Medjutim, igranje (jedno igranje igre, od pocetka do kraja) je identicno toku knjige/filma/stripa – naime, kada zavrsimo igru i pogledamo unazad vidimo da je uprkos mogucnostima koje nudi mnostvo izbora, nase igranje stvorilo jasno odredjenu pricu. I tada se moramo zapisati koliki smo poticaj maste, razmisljanja dobili; sta nam je prica tog dela ponudila?
Pisac je pri pisanju knjige (ne poredim ga sa igracem, naravno, jer ono sto sada nabrajam jasno podvlaci ociglednu razliku izmedju toka price knjige, stvaranja iste i [nekih] igara) imao mnogo (vise!) izbora da pricu i likove odvede u pravcu koji zeli, ali kada je zavrsio knjigu, prica je dobila jasan oblik. Za novu pricu (u ovom tumacenju, ili bolje receno - staru pricu sa novim izborima), moze napisati novu knjigu (mada, kada bi sledili ovu bukvalnost, to bi pre bilo ponovno izvodjenje stare, sto uglavnom nema smisla) dok igrac moze zapoceti novo igranje iste igre i mislim da je na tom nivou jasno zasto tema ne bi trebalo da ima naslov "koji setting iz igara biste voleli da vidite na filmu" premda samo prenosenje koriscenje postavke i unapredjenje price uopste nije losa ideja. Uzgred, secam se onih knjiga sa vise izbora, zabavnih ali podredjenih upravo tom efektu.
Uzmite i zavrsite ARCANUM jednom, zapisujte dogadjaje, izbore, dijaloge, a zatim to komotno prenesite u film, naravno (i ocigledno) uz odgovarajuca tehnicka prilagodjavanja drugacije umetnosti (montaze scena i dijaloga, verovatne promene izometrijske perspektive itd). Voila! A opet, i od najbanalnijih tabacina se moze napraviti podjednako banalan ali kvalitetan akcioni film. Mislim da je ispravnije "slobodu izbora" koju neke igre nude, single ili multiplayer treba pre opisati kao kompleksnost price - sve ono cega je pomenuti pisac bio svestan pisuci knjigu, a sto naprosto u toj umetnosti nije bilo nuzno izvesti, vec je bio bitan najbolji izbor konacnog efekta - dakle mogucnost njenog razvitka i isprobavanje raznoraznih staza i bogaza, a da je neumitni razvoj iste koji nastaje prilikom svakog igranja sasvim prevodiv u film, o cemu prvenstveno i govorim(o). Kopola bi mogao blagosloviti GODFATHER REVISITED u kome Soni prezivljava atentat, Fredo postaje dominantna figura, Kum umire u bolnici a Majkl ostatak zivota provodi kao poremeceni invalid s plasticnom vilicom buduci da mu lom nije valjano tretiran...itd. Drugo igranje: (s) Kum(om). Naravno, disclaimer: niposto bukvalno ne poredim film sa igricom, igru sa knjigom, knjigu sa filmom i svestan sam lako uocljivih razloga za to; zahteva se drugaciji nivo interakcije, dozivljaja; nacin stvaranja. No mislim da se na nivou bitnom za nasu pricu moze prihvatiti, da se interakcija kroz koju se stvori dozivljaj, prica koja se odvije prilikom igranja moze preneti na film bez da time bude istinski ogranicena, zbog cega i pisem protiv teza koje drzim neodrzivim.
S Mehom sam, nesvestan postojanja ove teme, ovde (http://www.znaksagite.com/diskusije/viewtopic.php?t=5643) komentarisao njegov tekst, uglavnom se slazuci, doduse s prilicno zbrdozdolnim pristupom :arrow::P.
Uprosceno, tvrdim da do sada nije bilo remek-dela po igrama u drugim umetnostima zato sto se toga nisu poduhvatili ozbiljni autori (sto je donekle razocaravajuce) + da je igracka industrija nepobitni mainstream.
Kod prepucavanja ludologa i naratologa po svoj prilici treba imati eklekticki pristup, zbog iskljucivih nebuloza koje prste u pokusajima da se obezbede sinekure na novoj akademskoj teritoriji.
Zbog takvog vidjenja te rasprave sa moje strane, a i zbog toga sto nemam preveliku zelju da uporedjujem akademska prepucavanja ovde, tupim makazama grubo cu iseci ponesto s vrlo dobrog vikipedijinog unosa (http://en.wikipedia.org/wiki/Ludology#Ludology_and_narratology)
Ludolog navodi vidjenje postavki svojih protivnika s druge strane spektra:
QuoteThere are some standard arguments that usually are used to claim that games are narratives, as in the explanation from Jesper Juul:
• Everything is narrative
• Most gamers use narratives as introductions and backstories
• Games share certain elements with narratives
Zatim odgovara na iste:
Quote
Jesper Juul's arguments for looking at games as non-narrative, or as a ludologist:
• Games are not a part of the media landscape of movies, novels, theater etc.
• Game time is different from narrative time
• The relationship between the reader/viewer and the story world is different from the relation between the player and the game world
nakon toga, tip sa MIT-a pokusava da tome pristupi eklekticki:
Quote
Henry Jenkins attempts to find a compromise between ludology and narratology with the following points:
• Not all games tell stories
• Many games have narrative ambitions
• An analysis of storytelling in games can be done in more than one way
• The gaming experience can never be reduced to the experience of a story
• If games tell stories, it is unlikely that they do so in the same manner as other media
Dakle, samim koriscenjem "not all", "many" vidi se svestan odmak od iskljucivosti, a "never" koristi samo da bi podvukao odlike, igre kao posebnu sferu, zbog cega i ne potpadaju pod npr filmove (ali od njih nisu beznadezno udaljene). Barem bih ja rekao da je sasvim moguce izvuci celinu, a ne samo postavku i prilagoditi je filmu, stripu itd.
Naveo bih da se prica moze pricati bez teksta, bez izgovorenog, prostim (ali slozenim) poticajem maste tako da ne treba slepo odvajati napisano od odigranog. Ogromna vecina igara je zaista plitka, bezidejna (sto nekad mesaju s jednostavnoscu), beskrajno zatupljena ali daleko od toga da je to neuobicajeno za industrije mainstream sfere. Drugim recima, gradjenju teorije igara je nuzno prici eklekticki da ne bi lutali po ekstremima/gadjali se terminima, tim pre sto su prilicno podlozne mutaciji . Shvatam da je odredjena rigidnost (valjani ekstrakt proizasao iz sagledavanja neodrzivih tvrdnji) potrebna da bi se smanjilo vrdanje. I sam narativ je termin koji se moze eksploatisati na suprotstavljene nacine u takvoj raspravi.
Nezavisno od okostale debate ludolozi vs naratolozi, mozemo itekako prosiriti ovu temu kroz sagledavanja igara iz socioloske, tehnoloske, ekonomske (MMOG), humanisticke vizure; probleme identiteta, otudjenosti, save the children histerije; baviti se interaktivnoscu, navoditi sasvim moguce scenarije mutacije igara u vrlo invazivne medijske oblike (a za to su veoma pogodne buduci da jasu na talasu tehnoloskog razvoja) prema kojima danasnja propaganda kojom neke vrve deluje detinjasto.
Nacin pristupa stvaranju igre, filma, knjige, stripa, slike...ocigledno je razlicit; dozivljaj koji nude (ako su zaista umetnicka dela) pokrece se drugacijim mehanizmima, ali nacini da se ti mehanizmi podmazu uljem price i pristupa koji omogucava smisleno uklapanje tockica i srafova postoje.
Doduse, pitanje teme je jasno, a broj naslova pogolem, hvala dobrom Isusu.
QuoteI tada se moramo zapisati
:cry:
hm, da li je omaska ukljucivala kvacicu...
:idea:
Ovo je daleko više nego što sam očekivao od odgovora. Ali da kažem i ja koju...
Quote from: "cutter"Medjutim, igranje (jedno igranje igre, od pocetka do kraja) je identicno toku knjige/filma/stripa – naime, kada zavrsimo igru i pogledamo unazad vidimo da je uprkos mogucnostima koje nudi mnostvo izbora, nase igranje stvorilo jasno odredjenu pricu.
Ne slažem se. Ja ovde ne pričam o interaktivnoj književnosti, to je nešto sasvim drugo. Koliko se sećam, to je bio Espen Aarseth koji je uveo termine
ergodička književnost i
sajbertekst, koji se odnose na ovakve vrste naracije, recimo hipertekstualna literatura, koju čitate koristeći linkove. Taj isti čovek je kasnije uveo termin
ludologija i postao najistaknutiji predstavnik tog pravca. U prevodu, kada vaš avatar pogine u igri, da li se to računa u tok priče? Kada prelazite isti nivo po dvadeseti put, a da ne igrate od početka, da li to ulazi u scenario? Kada u nekom RPG-u kliknete na NPC-ja treći put i on vam da isti odgovor kao i prvi put, da li bi to bilo razumno u nekoj linearnoj priči? Ako provedete sat vremena u nekom dungeonu i shvatite da je vreme napolju teklo po sasvim drugim kriterijumima, tako da ste mogli provesti minut ili dan i ništa u priči se ne bi promenilo, da li bi to bilo razumno u filmu?
Teško da bi išta od ovog išlo u prilog potiskivanja neverice. Zato što igre imaju drugačiji odnos prema osnovnoj filmskoj kategoriji: vremenu. Ali čujmo šta kažu učeniji od mene:
Quote from: "Henry Jenkins"Game designers don't simply tell stories, they design worlds and sculpt spaces. It makes sense to think of game designers less as storytellers than as narrative architects.
Čovek je inače genije i sve vreme insistira na tome da je on sušti početnik u tome (krenuo je da se bavi igrama gledajući svog sina kako igra Maria i Zeldu) i da samo utemeljuje put za buduće generacije koje su odrasle na igrama kao što je on odrastao na filmovima.
Naravno da se slažem sa time da su oba stanovišta u biti isključiva i da je istina verovatno negde između. Ako postoji neka sličnost u narativnim postupcima filmova i igara, to je možda zato što igre, još od početka osamdesetih, kopiraju neka književna i kasnije, filmska rešenja. Ko se seća tekstualnih avantura tipa The Hobbit? Ali Space War na PDP-1 mainframe-u 1962. nije imao veze sa filmom kao što je film, u svojim počecima imao sa pozorištem i fotografijom. Igre su nastale iz sasvim drugih kreativnih nagona.
Dosta je bilo. Da prekinem pre nego što se smučim sam sebi. Na kraju, u najbitnijem se slažemo: i
ja bih voleo da vidim remek-dela kao što su Deus Ex, Ico, Psychonauts, itd. na filmu, makar samo da ponovo proživim stare uspomene.
Kuku... Ico na filmu... Pupupupupu.... Ne d'o Alah...
Doduše, film inspirisan Ico estetikom, o tome bi već moglo da se priča.
Inače, vrlo lepe dopune ove rasprave od strane vas dvojice. Mnogo lepše nego što bih ja ikada umeo da uradim, that much is sure...
Zato sam u međuvremenu napisao novi tekst:
http://cvecezla.mojblog.co.yu/p-dobrodosli-u-buducnost-interaktivne-zabave/130362.html
Koji se doduše bavi nešto drugačijom temom... ALi je vezan za igre.
ma, slazemo se oko toga da takav pristup ne bi "radio" u filmu; to se podrazumeva. odnos prema vremenu je razlicit, kao sto je i igranje igre razlicito od gledanja filma.
mozda se nisam najbolje izrazio, ali govorio sam iskljucivo sa stanovista prilagodjavanja jednog toka price kroz postupak rezije, montaze (dakle, ukidanja ocigledno nepotrebnog - npr visesatnog lunjanja kroz dungeon) i prilagodjavanja filmskom trajanju, naravno; a to obuhvatanje jednog igranja (npr, film fallout, od pocetka u vaultu pa do kraja) bi obuhvatilo prema zamisli rezisera one aspekte igre koji su nezaobilazni, sustinu price i one izbore koji bi ucinili da pretakanje u film uspe s najboljom izvedbom. tako da mi drugaciji odnos sprocu vremena nije bitan jer film ne tezi da prikaze proces igranja vec da tok i milje igre prenese u svoju sferu.
one knjige sa vise krajeva/izbora sam pomenuo vise digresijski.
sto se ostalog tice, rekao bih da se i tu slazemo - mozemo opaziti inkorporiranja filmskih i knjizevnih resenja. sto se tice kreativnih nagona za nastanak igara, rekao bih da je to jednostavno pretakanje igara iz "stvarnog sveta" kroz nove tehnologije...pong je u sustini izvedba tenisa/ping-ponga, u novoj dimenziji. a s razvojem nove oblasti, nastaju i ozbiljniji poduhvati i pomenuto inkorporiranje, autorstvo i konacno plovljenje glavnim tokom. nagoni mutiraju. slozices se da cak i space war nije bio predaleko od pokusaja da se masta i interesi kojima su se bavile druge umetnosti ozive na novi nacin. naravno da je film odmah bio blizak (i blizi) pozoristu i fotografiji jer ga je stvorila kamera; grafika koja bi neke umetnosti ociglednije priblizila igrama jos nije stigla; ali perspektiva je bila jasna.
istina je to za "game designere", mada mislim da bi se retko koji od istinskih autora (da sada ne ulazimo u probleme autorstva u igrama, premda drzim da se autor(i) uvek moze odrediti) nazvao "narativnim arhitektom". ali, da malo slobodnije upotrebim "pricu" - igre je mogu pricati na mnogo nivoa, kroz vise vizura, s manje ili vise pretenzija i kompleksnosti (koja se moze naci i u najjednostavnijim konceptima).
ali mislim da film moze obuhvatiti pricu, nezavisno desetina sati provedenih u svetu neke igre i smestiti je u svoj format, pritom zadrzavsi smisao dela prenetog u drugu umetnost. otud ono o mehanizmima, ulju, srafovima i tockicima. :D
Pa, er... naravno da je moguće uzeti određene motive igre (pogotovo ako igra po sama po sebi ima detaljno dizajniran seting i narativ) i na osnovu njih napraviti film, ali koliko će to biti u vezi sa onim što je igru učinilo dobrom? Ovih dana sam uzeo da repriziram Maxa Paynea, igru koja je praktično etalon za pričanje priče i shvatio da je esencijalni element u njoj ona praznina između priče i akcije, onaj momenat u kome igrač samo oseća prostor oko sebe i smešta svoju svest u njegovu arhitektonsku i audiovizuelnu realnost (ili 'realnost', svejedno). Što se opet može ekstrapolirati na mnoge druge slične igre. Ico ili Shadow of the Colossus svakako.
A to je u filmu skoro nemoguće ponoviti na smislen način. Ako bi Maxa Paynea sveli samo na noir narativ i bullet time akciju, dobili bismo hibrid Johna Hustona i Johna Wooa što, naravno zvuči megaprimamljivo ali nešto ne vidim da je John Moore, osim što i sam nosi isto ime, reditelj uporedivog kalibra (makar i nisam gledao Behind Enemy Lines). Ipak, i dalje sumnjam da bi film uspeo da ponovi identičan osećaj pustoši koju igrač oseća dok trči kroz igru slušajući ambijentalne zvuke i pripremajući se na novi obračun...
No, kako već rekoh, ja ne poričem teorijsku mogućnost nastanka dobrog filma po motivima videoigre. Već sam pomenuo Spirits Within kao dobar primer...
Quote from: "Meho Krljic"Kuku... Ico na filmu... Pupupupupu.... Ne d'o Alah...
He, he, misliš, da mu još malo skratimo scenario, pa da diskutujemo o uramljivanju?
Preleteo sam tvoj tekst na brzinu i prokomentarisaću ga kada stignem ovih dana, tamo na tvom blogu, kako dolikuje. :!:
Quote from: "cutter"mozda se nisam najbolje izrazio, ali govorio sam iskljucivo sa stanovista prilagodjavanja jednog toka price kroz postupak rezije, montaze i prilagodjavanja filmskom trajanju
OK, to mogu da razumem. Ja sam samo hteo da ubijem svaku misao da se jedan prolazak kroz igru, od početka do kraja, onako kako se odigrava za igrača u realnom vremenu, može formalno posmatrati kao jedan scenario.
A mogu i da dopunim sam sebe:
QuoteProstor, ne samo fizički, već kao celina svih mogućnosti kojima igrač raspolaže je najbitniji za igre.
I interfejs (kako bi novi talas hrvatskih lingvista, pardon, jezikoslovaca ili kako god, ovo preveo? Međulice?)
Idealni interfejs je transparentan, ali obično najveće inovacije nastaju u toj sferi, što je naravno potpuno nebitno za ovu našu priču o naraciji.
QuoteIgre su nastale iz sasvim drugih kreativnih nagona.
Ili grešaka. Recimo Street Fighter II, koga ste pominjali na onom drugom topiku o istoj temi (ovo mi zvuči kao pleonazam, sada kada sam napisao). Čuveni kombo sistem koji je izmenio čitav žanr borilačkih igara (tabačina) nastao je slučajno, kao bag. I dizajneri su se dosetili:"Hajde to da ostavimo!"
I kod produkcije filma scenario se piše pre ostalih aktivnosti, dok kod igara to nije slučaj.
Pomenuti Final Fantasy je dobar primer za našu priču. Najveća frenšiza u svetu igara tada, najmodernija tehnologija, dotada neviđen CGI, poznati glumci, jedan od najvećih živih kompozitora...i neuspeh je diminutiv od one reči koja bi opisala šta je usledilo.
Braća Wachowski su još jedan. Ovde se radi o konverziji filma u igru i to od ljudi koji su, po svim svedočanstvima, gejmeri. A igra savršeno prenosi estetiku filma. I neopevano je đubre.
Christophe Gans je još jedan. A on već spada u hardcore igrače.
Ovi primeri služe samo da podvuku moje mišljenje da nema lakih odgovora i da stvari koje su potrebne za uspešnu transmutaciju iz jednog medija u drugi nikako nisu i dovoljne.
No, bitno da mi mislimo dobro igračkoj kulturi. I da čekamo da neko pokaže da nismo bili u pravu kada smo sumnjali.
QuoteAko bi Maxa Paynea sveli samo na noir narativ i bullet time akciju, dobili bismo hibrid Johna Hustona i Johna Wooa što, naravno zvuči megaprimamljivo ali nešto ne vidim da je John Moore, osim što i sam nosi isto ime, reditelj uporedivog kalibra (makar i nisam gledao Behind Enemy Lines). Ipak, i dalje sumnjam da bi film uspeo da ponovi identičan osećaj pustoši koju igrač oseća dok trči kroz igru slušajući ambijentalne zvuke i pripremajući se na novi obračun...
pa, sto da ne ponovi taj osecaj u rukama nekog ko to zna da izvede? tako ne bi bio sveden samo na noir-bullet time, sto ionako ne bi bio problem uz odgovarajuc glumacki pristup (avaj).
elementi ce biti onoliko u vezi sa onim "sto je igru ucinilo dobrom" koliko je to moguce, bukvalan pristup bi skrsio mehanizam, ali u tome ne vidim problem, podrazumevam da za odredjene aspekte dozivljaja u filmu nema mesta.
QuoteJa sam samo hteo da ubijem svaku misao da se jedan prolazak kroz igru, od početka do kraja, onako kako se odigrava za igrača u realnom vremenu, može formalno posmatrati kao jedan scenario.
naravno da ne moze u realnom vremenu (to igracko "realno vreme" je uzgred, diskutabilno jer onda uzimamo u obzir mesece koji prodju u nekom svetu za par sati igranja, kolosalni dungeon koji protrcimo za 15 minuta), ali zato montazom isecemo to realno vreme na odgovarajuci nacin.
QuoteI kod produkcije filma scenario se piše pre ostalih aktivnosti, dok kod igara to nije slučaj.
mozda, al kladio bih se da je kod mnogih igara ponajpre uradjen scenario.
moguce da je problem, pored nekompetentnosti rezisera (cesto i banalnosti instant naslova koji se prenose, a koji savrseno pokazuju tupost instant igre koja se "radi" dok je aktuelna, radi dodatne zarade) i u tome sto se cilja da film podseca na igru u smislu da sebe podredjuje preteranom omazu kroz izvodjenje scena, koji kvari kadrove i odrvenjuje likove. a kada od omaza moze da se ucini nesto genijalno (pogled iz prvog lica u doom-u) onda to bude izvedeno prilicno traljavo, doduse u skladu s ostatkom filma. al takav pokusaj sam cenio.
Dobar tekst, Meho. Cini se da je nametnuti model privredjivanja i otimanja dobro utaban.
U svakom slucaju, korporacije su postavile model grindinga na sitno radi kapitala na krupno, seckanja, iskamcivanja na kasicicu; potraznja svakako postoji, kao i banalizacija i svodjenje potencijala na dozivljaj koji se bucno namece a odmah zatim nestaje bez traga. Svest prosecnog igropotrosaca nikada nece skociti sa prave linije. I zato grinding dobro uspeva u mmorpgovima ali i u velikim single ili kvazi single player naslovima, i to je permanentni korov.
Slazem se i sa vidjenjem buducnosti kakva se planira u korporacijama, ali (bez optimizma) mislim i da nece biti toliko crno jer ce se iznaci resenja koja ce osujetiti planove koji se danas cine nepropusnim; novi dzepovi ce se otvoriti, a novi planovi pomoliti svoje ruzne glave. Mislim da je tesko uspesno izvesti model koji se predvidja za 10 godina, bas na taj nacin. Softversko kopiranje je naravno neuporedivo lakse uporedjeno sa negdasnjim kopiranjem video kaseta (ili kroz metaforu sa knjigom u delu o softverskoj emulaciji, koja mi nije bas najsrecnija jer je jasno da im takva ne-virtuelna stvar ne predstavlja pretnju, sto naravno niposto ne opradava "resenja" koja guraju) -buduci da nudi slobodu koja preti da ugusi te divne stvorove u kulama od stakla, isti pribegavaju metodama ciju neutemeljenost u pravu pokriva utemeljenost u novcu. S dobre, ali veoma oprezne strane, to besomucno koprcanje znaci i da tog (kreativnog, dobrog) Candirua ne mogu izvaditi, vec pokusati da ga izoluju. A parazit je u ocima (korporacijskog) posmatraca.
Najvazniji deo se tice totalne kontrole nad softverom koju si pomenuo, al opet – alternative i workaroundi (npr oko totalne kontrole nad softverom) ce postojati (opet, s mnogo opreza ovo kazem). Mislim da ce nas neprihvatanje crne prakse industrije uvek drzati u sivoj zoni – al bolje i to nego da budemo u njihovoj "beloj".
Dobro, ja sam i išao na to da proizvodim paniku i to sam i vrlo opširno najavio u uvodniku teksta. Volim taj scare-mongering ton, đavo da me nosi.
Naravno da se nadam da će se stvari kretati i u nekim drugm smerovima.
Super Mario Bros (1993);
Street Fighter (1994);
Double Dragon (1994);
Mortal Combat (1995);
Mortal Combat: Annihilation (1997);
Wing Commander (1999);
Lara Croft Tomb Raider (2001);
Resident Evil (2002);
House of the Dead (2003);
Lara Croft Tomb Raider: The Cradle of Life (2003);
Resident Evil: Apocalypse (2004);
Alone in the Dark (2005);
Doom (2005);
BloodRayne (2005);
Silent Hill (2006);
Resident Evil: Extinction (2007);
In the Name of the King (Dungeon Siege, 2007);
Ne, ovo nije lista filmova za potpalu, već samo onih rađenih prema igračkim licencama. Verovatno nije potpuna, pogotovo za poslednju godinu. Nisam uračunao animacije, pošto ih u Japanu ima toliko da prevazilaze moju sposobnost računanja, barem sada i ovde. E sad, ima i onih drugih, rađenih ne prema konkretnim igrama, već koristeći određene narativne, vizuelne ili strukturno-ontološke elemente: Tron, Nightmares, The Last Starfighter, Hollywood Zap, Cloak and Dagger, The Wizard, The Lawnmower Man, Arcade, Brainscan, Virtuosity, Nirvana, Grid Runners, The Corporation, Existenz, How to Make a Monster, Avalon, ili primer onog poslednjeg, tj. strukture, Groundhog Day. E sad, ja nisam pogledao baš sve ove filmove, a drugi su mi samo maglovito u sećanju, tako da neću generalizovati, jer nije pametno govoriti o onome što ne znate. To ostavljam ovde na razmatranju. Međutim, i laik bi, bacivši letimičan pogled na onu prvu listu video da ovim filmovima ne nedostaje ni budžet, ni glumačka postava, često ni vizuelna komponenta (art direction, specijalni efekti, šminka, itd.) pa ni poštovanje za izvorni materijal. Govorim generalno, ne od slučaja do slučaja. Ali ono što svakom od njih nedostaje je dobar, ne, iole razuman scenario.
Quote from: "cutter"mozda, al kladio bih se da je kod mnogih igara ponajpre uradjen scenario.
Za razliku od filma, koji ima strogo zacrtan proces produkcije, kod igara nije tako, već zavisi od slučaja do slučaja. Lično ne znam ni jedan slučaj da je scenario došao prvi. Kada se igra dostavlja izdavaču radi dobijanja finansijske potpore, radi se demo, koji treba da zaseni producenta i predstavi mu tehnološke i dizajnerske specifičnosti same igre. Mislim, koji pisac ili scenarista će podneti svoj rad razvojnom timu neke video-igre? Pa valjda će napisati knjigu ili iskoristiti ga za pozorište ili film, gde ima mnogo veći uticaj na razvoj datog projekta, i gde njegovo ime po značaju stoji odmah posle rediteljevog. Zna li iko ovde da mi kaže, bez gledanja po netu, ime nekog, jednog, pisca scenarija za neku igru? Možda neko i zna, ali trebaće mu napor da se seti. Obično su oni samo zanatlije koje prenose ideje pravih autora tih igara (Peter Molineux, Warren Spector, Will Wright, John Carmack, Shinji Mikami, Hideo Kojima, Yuji Naka, Shigeru Miyamoto, itd, da nabrojim samo neke), ili u drugom slučaju, sami autori rade scenario (stara varijanta, uglavnom napuštena, rekao bih, sem kod Yuji Horii-ja, koji se drži Dragon Quest-a i ne pušta), zbog nesnalaženja istih u sve zahtevnijem okruženju. Akira Yamaoka, tvorac i vlasnik autorskih prava za Silent Hill je muzičar. Kazuma Kaneko, bez koga Persone i Megami Tensei serijal ne bi postojao, je vizuelni umetnik.
Uopšte, zašto bi iko uzimao samo rudimentarne nacrte neke priče i podvrgao sebe robovanju tuđoj intelektualnoj svojini, kada može da uzme slične ideje, izmeni imena, vešto izbegavši identifikaciju nekog brenda ili odrednice, dogradi šta god želi i ne bi bio tužen zbog toga, kada ono što je zajedničko bi bila opšta žanrovska rešenja ili jednostavno, legitimna zona "uticaja".
Samo dva razloga mi padaju na pamet: novac ili ljubav prema originalnom materijalu. Ovo prvo je slučaj većine gore navedenih filmova (prva lista, ne druga). Za ovo drugo (Christophe Gans) još izgleda nije stasala generacija koja će razumeti oba medija u dovoljnoj meri da može da vrši razne de- i re- konstrukcije u umetničkom smislu. Davanje "omaža" nema ništa sa ovom pričom o kvalitetu.
Meni lično, najbolji omaž video-igrama ikada dogodio se u jednoj igri, Metal Gear Solid 3. Snake prilazi vojniku na motociklu i uperi pištolj u njega, govoreći mu da siđe sa motora. "Pa nije ti ovo Grand Theft Auto", reče vojnik, smejući se.
Da rezimiramo:
1. Igre su jako širok pojam, i samo se mali broj njih koristi naraciju u bilo kom smislu;
2. One koje ispunjavaju taj uslov, mogu se "filmovati", ali to još niko nije učinio zadovoljavajuće.
3. Ne treba posezati za rečnikom prvobitnog medija, jer on je neprevodiv u drugi, kao kada su u igri XIII pokušali da primene vizuelizaciju zvučnih efekata stripa, u smislu igrivosti ne baš uspešno, mada igra izgleda
neverovatno dobro.
E, ako se svi slažemo sa ovim, idemo dalje.
QuoteMeđutim, i laik bi, bacivši letimičan pogled na onu prvu listu video da ovim filmovima ne nedostaje ni budžet, ni glumačka postava, često ni vizuelna komponenta (art direction, specijalni efekti, šminka, itd.) pa ni poštovanje za izvorni materijal. Govorim generalno, ne od slučaja do slučaja. Ali ono što svakom od njih nedostaje je dobar, ne, iole razuman scenario.
Kod vecine pobrojanih igara nedostaje ozbiljan pristup, ekipe (od rezisera do glumaca) su mahom pacerske, vecina su nove, radjene po "take money and run" principu gde je film podredjen aktuelnosti naslova. Takodje, vecinu ne smatram ni dobrim igrama (sto opet ne znaci da film nije mogao biti dobar, pominjao sam na drugom topiku kako je od Puzovog sunda nastao Kum serijal).
sto se tice scenarija:
Quoteradi se demo
pa dobro, ustanovili smo da se igre prave drugacije od filmova, ali cini mi se da na demo gledas kao na audiciju za graficko-dizajnersko-programerski deo ekipe, sto je u redu; ali neko mora da napise makar scenosled pre no sto oni pocnu da prave igru (nakon produkcije). doduse, verujem da ovo drzi vodu kod vecine "mrtav mozak" konzolaskih izivljavanja ali ne bih da pokrecem raspravu datiranja kokoske/jajeta.
QuoteZna li iko ovde da mi kaže, bez gledanja po netu, ime nekog, jednog, pisca scenarija za neku igru?
Tim Shafer, Dave Grossman, Ron Gilbert, Jane Jensen, Scott Warner, Chris Avellone, Feargus Urquhart, Tim Cain, Tony Postma, Jason Anderson, Michael Nicholson...naravno, priznajem da je autorstvo kod igara mahom teze utvrdivo (tako da moguce da kod nekih i gresim, da su vise birali sta ce od napisanog da uglave gde, a dosta ih je radilo na istim projektima itd), kao i razlucivanje game designera/scenariste...dok ga ne pitamo sta je i koliko pisao a koliko montirao tudji rad. Vecinu pomenutih ne bih znao da mi njihova dela nisu mila; ali eto, neka se pisci zaloze i porade na spisku. Moguce da sam kod nekih pogresio, necu da proveravam :) Doduse, nabrojao sam one cija dela dosta zavise od napisanog (vidljivog, "na ekranu", izgovorenog ili ne); ima tu opstepoznatih imena koji ono napisano drze iza kulisa kao podlogu, prost koncept za ono sto se odvija na ekranu a vestina se vidi u izvodjenju; Ne mora nista da mi se ispisuje u Diablu II, sam cu unaprediti dozivljaj borbe sa salamanderima u zakopanom hramu itd. Zato mislim da ne bi bilo fer banalizovati, kao kada bi rekao "Noc vestica je prica o nekom psihopati sto pobije neke omladince nozom" - doduse, jeste ako to radi Rob Zombie.
Ali da, uglavnom sam ponovio ono sto si napisao - teze je utvrdivo.
Interaktivnost i "beztekstualno" odvijanje price se moze uvrstiti u narativ, barem bih ga ja slobodnije tumacio, da dozvolimo igri da dise u svom okviru. A i inace sam za slobodniju primenu tog termina, jer inace sve je naizgled siromasnije sto je eklekticnije (dakle osim teksta i slika, zvuk, animacija)...ne mozemo snimati Cajlda Harolda a da on od pocetka do kraja recituje (tj mozemo. al...); ali mozemo snimiti i montirati fantasticne scene koje ce se pozabaviti delom na nacin umetnosti koja u Bajronovo doba nije postojala.
Quotejoš izgleda nije stasala generacija koja će razumeti oba medija u dovoljnoj meri da može da vrši razne de- i re- konstrukcije u umetničkom smislu.
Jes, a priznajem da sam ocekivao bar nesto...i to ne u smislu da rade neki aktuelni naslov, vec nesto cega se danasnji klinci ne secaju a neki reziser je igrao kad je bio mlad/mladji. Novi DOOM se pre svega odnosio na DOOM 3 i u tom smislu bio slican igri - veza sa izvodjenjem keca i dvojke - broj neprijatelja, ton itd - je minimalna (osim sto su isti zanr, naravno).
Quote1. Igre su jako širok pojam, i samo se mali broj njih koristi naraciju u bilo kom smislu;
2. One koje ispunjavaju taj uslov, mogu se "filmovati", ali to još niko nije učinio zadovoljavajuće.
3. Ne treba posezati za rečnikom prvobitnog medija, jer on je neprevodiv u drugi, kao kada su u igri XIII pokušali da primene vizuelizaciju zvučnih efekata stripa, u smislu igrivosti ne baš uspešno, mada igra izgleda neverovatno dobro.
1.bas zato bih slobodnije koristio pojam "naracije" uzevsi u obzir specificnosti izrade i izvodjenja o kojima govorimo. cim kazes "naraciju u bilo kom smislu" znaci da koriste.
2.slazem se (doduse, zadovoljavajuce je za mene bilo filmovanje Mortal Kombata [prvi film], Street Fighter je bio ok)...a i sve se moze filmovati, sa manjom ili vecom neophodnoscu umetnickih sloboda.
3.ne slazem se, jer: recnik prvobitnog medija se moze upotrebiti u smislu vizuelizacije (film sin city po stripu, od pocetka pa do kraja), lose iskoriscen pogled iz prvog lica u doomu, kao omaz koji poboljsava film (dakle, nije tu samo da bi nas podsetio na igru vec i da bi oneobicio i dodao nesto novo), recimo komedija monkey island u kojoj na trenutak likovi postaju vgaicni(!), kockasti (da ne sirim)...mislim da se karakterne crte izvornog dela imaju znatan kreativni potencijal.
P.S.
Onda sam iskljucio nabrajanja animiranih dela po igrama; Ali sad, zasto da ne -ipak su animirani filmovi. Cini se da je proces izrade cesto nesputaniji, pa i proizvod takav biva, zatim graficka bliskost (koja ne mora biti plus); opet, ni tu mi ne pada na pamet neko remek-delo, ali ima zabavnih naslova.
edit:
svesno ne ulazim u preterana citiranja autoriteta jer ne drzim to previse bitnim za raspravu; bez iskljucivosti, mislim da je naracija uvek prisutna (ono o generalnom uspehu iste stoji) jer podrazumeva pripovedanje. takodje, ne zelim ni da previse olabavim i obesmislim upotrebu ovog termina - ali i da ga upotrebimo rigidnije, naci cemo narativne dragulje. malko kontempliram. a pripovedanje se mora prilagoditi umetnosti cije price prica.
QuoteWhenever you hear a story about a game designer who's got a notebook of his world which he's been designing since he was 12 years old, get very nervous. He's got a story to tell, and he should be writing a fantasy novel or something. At the end of the day, everything's got to serve the game.
QuoteGameplay, and then theme, and then characters and motivation, and then you have the elements of your story.
Ken Levine, kreativni direktor u Irrational Games-u, intervju za Edge #167, oktobar 2006.Upravo je takvo vladajuće mišljenje u tim krugovima, što ne znači da nema izuzetaka, naravno, i vratiću se kasnije na to.
Game designer teoretski, može da napiše tekst, koncipira izgled likova i scenografiju, komponuje muziku, itd, ali ako nije renesansno nadaren, sumnjam da može nešto da ispadne od toga, van samog gameplaya. Igre 80-tih često su rađene od jednog ili nekoliko ljudi. Ovde hoću da ukažem na neke trendove, uz ogradu da sam puno bolje upućen u istoriju konzolskih igara nego onih za PC, mada sam igrao svoj deo i ovih drugih.
Verujem da je krivica Final Fantasy VII da se igre usmere ka modelu interaktivnih filmova, čiji je možda najbolji primer Metal Gear Solid. Mislim, bilo je takvih slučajeva i pre, ali okrivimo popularnost i emotivni intenzitet ove igre, koji je naveo mnoge igrače i u suze, verovali ili ne (ne pravdavam ovo, samo konstatujem). Ali kao što bi Meho lepo rekao, priča, kada se izdvoji iz konteksta igre i recimo, stavi na prazninu hartije, jedva može da preživi poređenje sa trećerazrednim SF sapunicama, gde nema nikakve doslednosti, od motivacije likova do izgradnje sveta, gde mačevi postoje pored atomskog naoružanja. I to važi za skoro svaki RPG koji sam igrao,
mainstream ili ne (skoro, Azel Panzer Dragoon ima najdosledniji svet koji sam video u tom žanru, možda uporediv sa onim iz Dine). Ali, dok igrate, to nije toliko vidljivo zbog
modularnosti sveta (nivoi; mada to u FF-u izgleda malo drugačije) i same igre (kolažna struktura, tj. malo video, malo engine, malo
overworld mapa) koja potpuno prekine smisao naracije, ali nekako ostavi efekat. Čak bi rekao da u igrama ne postoje narativne
niti, samo narativne
tačke, koje igrač slobodno povezuje ili interpretira svojom maštom. Zapadnjački RPG-ovi su drugačije zverke. Oni su povezaniji u smislu prezentacije, ali opet ostaje pitanje nivoa: prešao sam ovaj hram, recimo, uzeo sam sve što se da uzeti, zašto se zadržavati? Znači,
osvajanje prostora. I od mnogo ljudi sam čuo da ih odbija nedostatak (realnih) emocija likova; NPC-jevi su samo to - botovi. Ali to, naravno, smeta samo osobama koje traže priču (tj. dobru priču, na zavidnom literarnom nivou). Oni koji igraju iz drugih pobuda (recimo, kompetitivnih ili vođeni onim što zovem mikromenadžment-entuzijazam) ovo ne uzimaju za zlo.
Naravno, postoje mnogi žanrovi igara. Ja inače ne volim preterano (čitaj: uopšte) da kategorizujem stvari i pogotovo mislim da su žanrovi u umetnostima veštačka tvorevina, koja služi jedino radi lakše komunikacije i opisivanja (čitaj: diskusije, tj. svađe). Stvari nisu tako proste i ne postoje skokoviti prelazi, već jedan kontinuitet, sa mnogim hibridnim i ne-tako-lako-opisivim formama. Vulgarno uprošćavajući situaciju, dakle, imamo sledeće žanrove: avanture, RPG-ove, vožnje, tuče (stručni izraz :wink: ), strategije, platforme, zagonetke, ritmičke (muzičke), sportske i pucačke igre. Svaka vrsta ima svoje prepoznatljive elemente i ciljeve. Verujem da bi se većina složila da avanture imaju najveći potencijal za ekranizovanje, po samoj svojoj prirodi, dok, npr. zagonetke kao što je genijalni Devil Dice (iliti Xi) najmanji. E sad, pošto ja verujem u neograničen potencijal ljudske mašte, iako se možda do sada to nije dalo naslutiti, i znajući da već postoje nebrojene permutacije ovih žanrova, verujem da se može napraviti i film Devil Dice, ali da li bi takav trend opstao van kruga ljubitelja eksperimenata? Meho je izrazio nevericu da bi Ico mogao biti dobar film, ali to bi bio borilački film u odnosu na gore pomenuti.
Druga stvar, pretvaranje likova u kockaste (ukockašćavanje?) nije neki omaž igrama, već pre svetu animacije, za razliku od merača HP-a za živog glumca ili ljudi sa imenima ispisanim iznad njihovih glava, itd.
Mislim, ko još pamti Shenmue po priči ili likovima, a ne po slobodi otvorenog neba koju daje igračima (proveo sam dane igrajući slot-mašine). Ili Vib Ribbon, gde muzika koju pustite
čini nivo. Ili Jet Set Radio, po grafitima inspirisanom grafičkom dizajnu, još uvek neprevaziđenom. Ili Rez, po sinestetičkoj mehanici igre. Ili Zeldu: A Link to the Past, po savršenom balansu i dopunjavanju mračnog i svetlog sveta. Ili Ecca, po osećanju opasnosti koja neprestano vreba iz prelepog podvodnog sveta. Ili Steel Battalion (Tekki) po sveobuhvatnom osećanju moći kada sednete za najneobičniji kontroler ikada napravljen za neku igru. Ili Okamija, po vizuelizaciji koja često podseća na pokretnu
sliku. Ili Dungeon Keepera, po zlokobnim smicalicama kojima ste gazili "dobre" momke i bogatstvu raspoloživih opcija. Ili Metroid Prime, po majstorskom uklapanju elemenata slagalice u celinu prostora čiji je svaki kutak prožet
strahom... U stvari, ovde se može reći da pamte likove, ali rekao bih da je to samo simbolički, glavni lik se mogao zvati i Ellen Ripley a ne Samus Aran, i van igre ova priča može izgledati kao rip-off Aliena, nema potrebe za još jednim.
Doduše, priznajem da, čitajući ponovo tvoju prethodnu poruku, a i moju potom, tvoje reči zvuče istinitije:
Quote from: "ja"3. Ne treba posezati za rečnikom prvobitnog medija, jer on je neprevodiv u drugi, kao kada su u igri XIII pokušali da primene vizuelizaciju zvučnih efekata stripa, u smislu igrivosti ne baš uspešno, mada igra izgleda neverovatno dobro.
Quote from: "ti"3.ne slazem se, jer: recnik prvobitnog medija se moze upotrebiti u smislu vizuelizacije (film sin city po stripu, od pocetka pa do kraja), lose iskoriscen pogled iz prvog lica u doomu, kao omaz koji poboljsava film (dakle, nije tu samo da bi nas podsetio na igru vec i da bi oneobicio i dodao nesto novo)
Trebao sam da kažem: u odnosu kinematografije i sveta igara, mada sam ubeđen da se to može uraditi, ali da li će opstati kao trend, to je drugo pitanje. Inače strip nije dobro poređenje, on je mnogo bliži rođak filma, Sin City je samo vratio kinematografiji ono što joj duguje, preko linije film-Tezuka-mange-Miller-film, ali ne bih da pokrećem sada tu temu, nekom drugom prilikom ćemo i to. :) Meni je ionako najbolja adaptacija stripa Old Boy.
Ali uz sve ovo i:
Ko uspe neka pogleda kinematografske delove igre Clock Tower 3, radio ih je Kinji Fukasaku, odmah posle Battle Royala i pre smrti, i nemojte mi reći da nisu svetlosnim godinama udaljene od smešne dramatike same igre.
Lost Odyssey - scenario je pisao japanski novelista i vrlo uvažen Kiyoshi Shigematsu, na engleski preveo Jay Rubin, harvardski profesor poznat po prevodima Murakamija. Nisam igrao, izašlo je skoro, ali čujem da je tekst daleko bolji od ostatka igre.
Grasshopper Manufacture, studio Sude 51, tipa koji je radio Killer 7 (gde sam to zaboravio u gornjem pasusu kod nabrajanja!), suludo stilizovanu akcionu avanturu iz trećeg lica, sada radi na nečemu još luđem: Kurayami (Darkness), inspirisan
Zamkom Franca Kafke. Ko nije video, treba da pogleda slike:
http://www.jeux-france.com/news15418.html
Verujem da ovi primeri ukazuju na neke mogućnosti i puteve kojima se može ići.
I, na kraju, postoji žanr interaktivne fikcije (IF), mešavina naracije i igre, u kojem se mogu naći neobično zrele i inteligentne priče, ali to je već opasan underground i čak planiram da uskoro napišem nešto o tome, možda neku temu ovde na forumima. I da se ovaj topik ne bi pretvorio u igranje potezne strategije nas dvojice, red bi bio da se još neko uključi. :D
P.S. Iskreno, hteo sam da se prebacim na forum o igrama, ali j***ga, kad smo već ovde, a i lakše mi je za citiranje...
Dobro, ne znam kakvo misljenje ima ko od game designera i koliko je ukljucen u konkretan proces pisanja. Zeleo sam da istaknem vrednost didaskalija u narativu.
Quote
priča, kada se izdvoji iz konteksta igre i recimo, stavi na prazninu hartije, jedva može da preživi poređenje sa trećerazrednim SF sapunicama, gde nema nikakve doslednosti, od motivacije likova do izgradnje sveta, gde mačevi postoje pored atomskog naoružanja.
ne bih da se (mnogo) ponavljam, samo bih termin "kontekst igre" uporedio sa mehanizmima izrade, tehnicko-glumackim kod filma, i rekao da se prica ne moze tek tako ogoljavati kod igara (i filmova). a i kada se ogoli (kod nekih, kojih ima dovoljno a samo to mi je i bitno) to je raskosna golotinja.
QuoteČak bi rekao da u igrama ne postoje narativne niti, samo narativne tačke, koje igrač slobodno povezuje ili interpretira svojom maštom. Zapadnjački RPG-ovi su drugačije zverke. Oni su povezaniji u smislu prezentacije, ali opet ostaje pitanje nivoa: prešao sam ovaj hram, recimo, uzeo sam sve što se da uzeti, zašto se zadržavati? Znači, osvajanje prostora. I od mnogo ljudi sam čuo da ih odbija nedostatak (realnih) emocija likova; NPC-jevi su samo to - botovi.
cesto tacka i sluzi da se iz nje izvuce nit. da ne cepidlacim, ali mene bot asocira na FPS protivnika koji cesto dosta dobro obavlja svoju akcionu duznost, dok NPC (i single player kampanja) moze biti nesto mnogo vrednije, dublje od ispraznih "zivih" likova i njihovih bezglavih jurcanja MMOG svetovima. al dobro, i to ima svoju svrhu, daleko od toga da se bunim.
QuoteDruga stvar, pretvaranje likova u kockaste (ukockašćavanje?) nije neki omaž igrama, već pre svetu animacije, za razliku od merača HP-a za živog glumca ili ljudi sa imenima ispisanim iznad njihovih glava, itd.
e sad, bas ga rastavi na kockice; podrazumeva se da je to animacija, al ne verujem da ce iko ko gleda taj potencijalni film reci "vidi, evo ga omaz animaciji". zanrovi su uvek interesantna tema, vec dugo imamo gomilu mini igara provucenih kao manje ili vise ozbiljne etape "velike" igre, al zanr (makar i kao hibrid) je odrediv.
QuoteE sad, pošto ja verujem u neograničen potencijal ljudske mašte, iako se možda do sada to nije dalo naslutiti, i znajući da već postoje nebrojene permutacije ovih žanrova, verujem da se može napraviti i film Devil Dice, ali da li bi takav trend opstao van kruga ljubitelja eksperimenata?
slazem se; nek se rodi :?: bitno je da opstaje.
QuoteMislim, ko još pamti Shenmue po priči ili likovima, a ne po slobodi otvorenog neba koju daje igračima (proveo sam dane igrajući slot-mašine). Ili Vib Ribbon, gde muzika koju pustite čini nivo. Ili Jet Set Radio, po grafitima inspirisanom grafičkom dizajnu, još uvek neprevaziđenom. Ili Rez, po sinestetičkoj mehanici igre. Ili Zeldu: A Link to the Past, po savršenom balansu i dopunjavanju mračnog i svetlog sveta. Ili Ecca, po osećanju opasnosti koja neprestano vreba iz prelepog podvodnog sveta. Ili Steel Battalion (Tekki) po sveobuhvatnom osećanju moći kada sednete za najneobičniji kontroler ikada napravljen za neku igru. Ili Okamija, po vizuelizaciji koja često podseća na pokretnu sliku. Ili Dungeon Keepera, po zlokobnim smicalicama kojima ste gazili "dobre" momke i bogatstvu raspoloživih opcija. Ili Metroid Prime, po majstorskom uklapanju elemenata slagalice u celinu prostora čiji je svaki kutak prožet strahom... U stvari, ovde se može reći da pamte likove, ali rekao bih da je to samo simbolički, glavni lik se mogao zvati i Ellen Ripley a ne Samus Aran, i van igre ova priča može izgledati kao rip-off Aliena, nema potrebe za još jednim.
sto se ovog dela tice, mislim da sam o tome dosta (na)pisao kroz prethodne postove, od svrhe, okvira odvijanja, preko dozivljaja i sagledavanja mogucnosti naracije...da se ne ponavljam.
vizuelni identitet sin sitija sam uzeo kao primer "recnika prvobitnog medija" i mislim da je kao takav dobar primer prevodjenja, nezavisno od bliskosti; a mislim da recnik/recnici koji igre koriste moze itekako mnogo da ponudi filmu kroz odgovarajuce prenesene inovacije. i naravno valjane adaptacije
:D
Pošto sam samo u prolazu onda samo par nabacanih, nepovezanih opservacija.
1. Sin City je primer kako mali Đokica zamišlja da se filmuje strip. Mislim, dosta sam puta na ovom mestu a i na drugim mestima lamentirao nad tim kako tranzicija iz medija u medij urađena ovako direktno, jako šteti materijalu. Ton je potpuno pogrešan i deluje kao parodija umesto kao omaž. Tempo je pogrešan i umesto drame asocira na akcionu priču. Videćemo na šta će tek igra ličiti ali slutim da će smrdeti.
Što se tiče Oldboy - good call.
2. Ken Levine je čovek koga treba citirati u svakoj ovakvoj prilici (a i drugim) jer je po vokaciji dramaturg. Ako čovek koji je napisao Bioshock kaže ovakve stvari, to ima težinu.
3. Final Fantasy VII i Metal Gear Solid su igre koje uvek valja potegnuti u ovim raspravama, ali se treba odmah i setiti da su te igre imale (i još uvek imaju) vrlo dobar gameplay. Narativni i kinematski elementi ovih igara su ono po čemu su ostale zapamćene u mejnstrimu, ali one ne bi ni doprle do mejnstrima da se nisu oslanjale na čvrstu bazu dobre igre. Svaki nastavak Metal Gear Solid ima više zdravih čisto igračkih ideja nego desetak bilo kojih drugih nasumični izabranih igara na gomili.
4. Goichi Suda je čovek sa prilično inspirisanim idejama (na kraju krajeva, bio je grobatr pre nego što je počeo da dizajnira igre) i kod njega je gameplay uvek osnova na koju se dodaje kontekst i narativ. Kurayami je, po nekom previewu koji sam čitao pre jedno godinu dana (ili dve??? Bio je neki E3 u pitanju) igra na koju će vredeti obraćati pažnju, pogotovo što deluje kao da je sva u atmosferi. Do te mere da rečeni preview nije uspeo da opiše ni grafiku ni gameplay. Prilično sam uzbuđen što iko pravi igru do te mere smelu, pogotovo što je to sa današnjim development ciklusima i budžetima ovo sve rizičnija rabota. Ovo je jedan od razloga (uz MGS4 i FFXIII naravno) što razmatram kupovanje PS3 u dogledno vreme..
Ah, valjda ću jednom naučiti da sažeto kažem ono što mislim, i što je bitno za priču. Pa, dobro...
Quote from: "cutter"cesto tacka i sluzi da se iz nje izvuce nit
I služi, samo što ovde nije u pitanju
namerna frakturalizacija priče, već pre narativ kao
second-thought, čisto da se opravda situacija u kojoj se likovi nalaze ili njihova motivacija. Da ne dužim, to je stara priča o razlici arhetipova i stereotipova, pošto narativ koji se bazira na ovom prvom ima
mitsku snagu čak i u obliku sinopsisa, a ja (i Meho takođe), ukazujem na to da se igre baziraju na ovom drugom. Ovo nije "napad" na igre, njihovi kvaliteti leže u nečem drugom, kao što smo već rekli. Naravno, može se reći:"Faktičko stanje stvari ne odražava prave mogućnosti medija" i to je ono što ti i govoriš, ali takođe se može odgovoriti:"Zašto bi iko to činio, kada ima druge medije sa boljim izražajnim mogućnostima?"
Quote from: "cutter"e sad, bas ga rastavi na kockice; podrazumeva se da je to animacija, al ne verujem da ce iko ko gleda taj potencijalni film reci "vidi, evo ga omaz animaciji"
Ja sam i mislio na sadržaj animacije, ne na formu: većina ljudi bi verovatno pomislila na stare Tom i Jerry ili Warner Bros crtane filmove a ne na Monkey Island avanture.
Quote from: "Meho Krljic"Sin City je primer kako mali Đokica zamišlja da se filmuje strip.
U biti se slažem, ali kako većina ljudi koju znam pada u ekstazu kada spomenem to, nisam hteo da vodim raspravu i oko toga.
Međutim, kako je negiranje samog sebe moj omiljeni hobi, ovde ću ostaviti neke naznake za koje nisam primetio da ih je neko spomenuo do sada (možda nisam baš pažljivo pročitao sve na ovim forumima na tu temu):
1.Neke igre Junko Kawano (da,
žena), npr. Shadow of Memories i ova nova, Time Hollow (za DS) su izrazito
kinematografične i više liče na interaktivni film, nego na klasične avanture, gde igrač zaista utiče na razvoj priče i završetak.
2.Isti slučaj je sa igrama Davida Cage-a, osnivača Quantic Dreama, verovatno glavnog pobornika ovakvog pristupa igrama, tzv.
bending stories, pogotovo Fahrenheit i Heavy Rain (u produkciji). Ovde treba napomenuti da Quantic Dream ima jedan od najboljih mo-cap studija na svetu, koji se koriste i za produkciju filmova. Ove igre čak nemaju ni klasični interfejs (znači, nema raznih merača na ekranu, nema inventara, uglavnom).
3.Ryu ga gotoku (yakuza) takođe ima "filmičnu" priču, i ljubitelji Takashi Miikea ovde možda znaju da je on radio kratak film, neku vrstu uvoda u priču, a možda i ne znaju? :)
Ovo samo ovako na brzinu, pošto nemam vremena ovih dana, i ko ne zna za neke od ovih igara, verovatno može lako da ih nađe na Wikipediji, a da li su one dobri primeri konvergencije filmova i igara ili ne, o tome se već može diskutovati.
QuoteI služi, samo što ovde nije u pitanju namerna frakturalizacija priče, već pre narativ kao second-thought, čisto da se opravda situacija u kojoj se likovi nalaze ili njihova motivacija. Da ne dužim, to je stara priča o razlici arhetipova i stereotipova, pošto narativ koji se bazira na ovom prvom ima mitsku snagu čak i u obliku sinopsisa, a ja (i Meho takođe), ukazujem na to da se igre baziraju na ovom drugom.
govorio sam pre svega uopsteno, metaforicki i nekonkretno, jer me zanima sama mogucnost a ne pojedinacni slucaj(evi). moji postovi su uglavnom bili refleksija na zamerke koje se igrama cesto spocitavaju a koje je Meho pobrojao u svom tekstu. mozda valja jos jednom napomenuti da se u velikoj vecini iznetog slazem i sa njim i sa tobom, a da su moje recenice uglavnom pokrivanje odredjenih uglova, nadopune i ono na sta mislim da treba obratiti paznju. naravno, usredsredio sam se pre svega na ukazivanje mogucnosti ekranizacije, uz pobrajanja nekih ranijih pokusaja. diskusija se dotakla potencijalno vrlo sirokih tema (opravdano, povezanost je nepobitna), i zato sam istoj donekle sturo pristupio na ovoj temi. sto se tice
stare price mislim da je bolje da se ista, kao ni "frakturalizacija" ne pominje u ovako uproscenom obliku jer vapi za dopunama i vodi u preterano (na)gadjanje zbog nedovoljno ustanovljene terminologije. nezavisno od toga, pozdravljam sirenje tematike koja je na ovom forumu u zapecku.
Quote"Faktičko stanje stvari ne odražava prave mogućnosti medija" i to je ono što ti i govoriš, ali takođe se može odgovoriti:"Zašto bi iko to činio, kada ima druge medije sa boljim izražajnim mogućnostima?"
nejasno mi je, na sta se odgovara - zasto bi ko cinio sta? ekranizovao igre, jer o tome govorimo ovde? zasto bi ekranizovao igre, ako moze bolje da se izrazi u filmu? mozda, zasto bi se izrazio u igrama, kad moze u knjigama/filmovima/stripovima itd? ne vidim kako se time odgovara na moj (uprosceni) lament ili na bilo sta, osim mozda na sam "odgovor". tema je jasno postavljena a podrazumeva se da ce svako svoj izrazaj ostvariti u mediju koji mu odgovara.
QuoteJa sam i mislio na sadržaj animacije, ne na formu: većina ljudi bi verovatno pomislila na stare Tom i Jerry ili Warner Bros crtane filmove a ne na Monkey Island avanture.
pogresan pristup, buduci da govorim o snazi prikaza kroz upotrebu omaza u gotovom delu, tj filmu; ne potcenjujem moc svetine, ali nekako mi se cini da monkey island tesko moze podsetiti na toma i dzerija/wb crtace, graficki omaz bi jasno bio ustanovljen kroz tok, radnju, scenosled; uz to, naslo bi se par posvecenika da pronese glas kroz salu.
Quote from: "cutter"nejasno mi je, na sta se odgovara - zasto bi ko cinio sta? ekranizovao igre, jer o tome govorimo ovde? zasto bi ekranizovao igre, ako moze bolje da se izrazi u filmu? mozda, zasto bi se izrazio u igrama, kad moze u knjigama/filmovima/stripovima itd? ne vidim kako se time odgovara na moj (uprosceni) lament ili na bilo sta, osim mozda na sam "odgovor"
Zašto bi iko ko cilja na "visoku" umetnost adaptirao igre, kada svaku ideju može bolje da realizuje krećući
from scratch. Privlačnost igara (i originalnost) potiče od audiovizuelnih i interaktivno-igračkih rešenja koja se možda mogu dotaći u filmu, ali teško da se mogu potpuno apsorbovati.
Quote from: "cutter"pogresan pristup, buduci da govorim o snazi prikaza kroz upotrebu omaza u gotovom delu, tj filmu; ne potcenjujem moc svetine, ali nekako mi se cini da monkey island tesko moze podsetiti na toma i dzerija/wb crtace, graficki omaz bi jasno bio ustanovljen kroz tok, radnju, scenosled; uz to, naslo bi se par posvecenika da pronese glas kroz salu.
Ovo je samo nesporazum, pošto ti pričaš o konkretnoj sceni u adaptaciji Monkey Islanda, a ja govorim o sceni u bilo kom filmu, koju bi upućeni prepoznali kao omaž nekoj igri, recimo u filmu Christopha Gansa Pakt vukova (a ne
sa vukovima, kako su to ovde fino preveli), gde lik koga igra Vincent Cassel pri kraju koristi "snake sword" iz Soul Calibura, ili omaž
beat'em-up-ovima u animiranom filmu Tokyo Godfathers u kojem se svetla gase na način health indikatora u samoj igri dok se dva lika bore ispod.
Kada sam već kod Soul Calibura, gledao sam ponovo uvodnu animaciju (Dreamcast) i :shock: nešto ne verujem da je neko taj deo uradio bolje za proteklih 10 godina tehnološkog napretka ...
QuoteZašto bi iko ko cilja na "visoku" umetnost adaptirao igre, kada svaku ideju može bolje da realizuje krećući from scratch. Privlačnost igara (i originalnost) potiče od audiovizuelnih i interaktivno-igračkih rešenja koja se možda mogu dotaći u filmu, ali teško da se mogu potpuno apsorbovati.
zato i smatram da to nije odgovor, vrednost takvog poduhvata, razmatranje razloga za isti se i provlaci kroz postove i temu - koja je prihvacena kao polaziste rasprave. i sam sam pisao o razlici izvodjenja pri umetnostima i nuznim zahvatima pri adaptaciji (koje podrazumevam). u idealnoj situaciji, umetnik bi se toga prihvatio upravo zato jer ceni umetnicku vrednost odredjene igre.
zbog ranije iznetih refleksija i mislim da je pitanje-odgovor suvisno, a opsirnije ulazenje u definicije sam svesno izostavio jer ne smatram da ce doneti bitnu promenu nakon sto se zavrsi montiranje katapulta terminologije i ista ustanovi iscrpljivanjem bogaza.
pored utisaka o mogucnosti ekranizacije i postojanju igara sa raskosnim narativom kojima sam zadovoljan, svoje mnenje o narativu u igrama (i sagledavanje oblika istog inace) sam izneo gore i taj stav ce bar za sada ostati tako utvrdjen, makar i uopsten, jer me ne interesuje ponovno komentarisanje novog materijala starim primedbama. moguce da je nase slaganje procentualno znacajno, narocito u zapazanjima tokova, ali moguce je da se razmimoilazimo oko znacaja odredjenih struja, potenciometri su drugacije nastelovani a skretnice vode ka problemima iz drugacijih pravaca. a neke i u corsokake :?:
Jebiga, seo ja da napišem odgovor, u stvari više kao zaključak da smo izgradili svoje pozicije i da nam još samo treba publika koju zanima ova tematika i sine mi da otkucam deo intervjua sa Davidom Cagom u vezi odnosa pripovedanja i interaktivnosti, pošto nemam nikakav link. I dok sam tako samozadovoljno kontemplirao nad nekoliko desetina otkucanih redova i divio se, računar mi se resetovao i tekst otide u kolektivno nesvesno kiber-prostora pre nego što sam pritisnuo POŠALJI. To je verovatno jedan od retkih zabeleženih slučajeva da se divljenje završilo agresijom, a kontemplacija scenama nasilja. Tako da će me neko vreme mrzeti da kucam isto. A baš zanimljiv tekst...
I pade mi na pamet, voleo bih da vidim film Super Monkey Ball, sa očuvanom perspektivom i ABN-om u glavnoj ulozi. A mogao bi da uzme i notes.
Half-lajf (dva) ekranizovan!
http://www.youtube.com/watch?v=q1UPMEmCqZo#
Heh
QuoteFilmed guerilla style with no money, no time, no crew, no script, the first two episodes were made from beginning to end on a budget of $500.
Još i dobro izgleda kad se ovo uzme u obzir.
American Mcgee's Alice - projekat zamrznut!
To je trebalo da radi ovaj što je režirao novi Petak 13? Ekipa generalno nije ulivala poverenje...možda bude bolje kad/ako odmrznu.
Inače, ovaj pristup iz perspektive pokreta otpora, priče iz tog univerzuma sa povremenim uplivima u glavni tok kroz, npr susrete sa glavnim likovima, nije loš za HL film. Frimen je dosta nezgodan kao silent protagonist, pa bi bilo zanimljivo videti kako se tome pristupa, npr sa tačke odnosa sa ljudima/Aliks. Da li je katatonično funkcionalan, ćutolog tipa Ljupče iz Specijalnog vaspitanja...hm, on progovara kasnije. Prvi deo bi verovatno bolje legao sa te strane. Videćemo kako će se uobličiti celokupna G-Man priča...u najgorem slučaju otići će u Matriks 2-3 papazjaniju. A nije da nema tih chosen one detalja, mutacija Gravity guna, Follow Freeman i slično.
Srećom, HL2 (a pogotovo HL1) je toliko dobar što se tiče akcije, pucnjave, dizajna nivoa i svega ostalog, da apsolutno nema potrebe da razbijamo glavu oko te tzv. priče koja stoji iza svega. Pljunite me u usta ako i Gejb Njuel zna ko je do đavola G-Man i šta predstavlja.
Quote from: "Harvester"Gejb Njuel zna ko je do đavola G-Man
:shock:
Hop! Evo me i na ovoj temi.
Ja mislim da treba ekranizovati igru Gospodar prstenova. Ima tu materijala i za roman.
Ovu najnoviju svakako, i da Piter Džekson glumi što više hobita.