Jos jedna bravurozna kritika...
Zapadnjačka bahatost
Film ,,Hitmen", režija Kzavije Gens; uloge: Timoti Olifant, Olga Kuriljenko... Trajanje 100 minuta, proizvodnja Francuska-SAD, 2007
Ekranizuju se romani, pozorišne predstave, novinski članci, istinite i manje istinite (polu)biografske priče, stripovi, a u nedostatku mašte poseže se i za ekranizacijom kompjuterskih igrica.
Film ,,Hitmen - Agent 47", jedna je od njih. Ekranizacija istoimene kompjuterske igrice koju su na veliko svetsko tržište početkom 21. veka izbacili Danci.
U igrici, baš kao i u filmu, glavni junak je ošišani mutant, poznat kao Agent 47, koji je istreniran za izvršavanje plaćenih ubistava, čije metode variraju od suptilnih do notornih krvoprolića. Filmska adaptacija igrice ,,Hitmen" razvijala se nekoliko godina, producent filma, francuski reditelj Lik Beson, režiju je poverio mladom kolegi Kzavijeu Gensu, a glavnu ulogu Timotiju Olifantu (poznat iz TV serije ,,Deadwood" koja se emituje i na jednoj našoj TV stanici).
Filmski Hitmen je elitni ubica, smrtonosne elegancije i nepokolebljive preciznosti. Stvoren je genetskim inženjeringom, nisu mu isprogramirali emocije, osim ponosa na sopstveni posao. Ali, čak ni savršeni Agent 47 (poslednje dve brojke bar-koda istetoviranog na njegovom potiljku) nije mogao da predvidi da mu se može dogoditi ,,kurcšlus" - neočekivano buđenje savesti i nepoznata osećanja koja u njemu budi prelepa devojka. Nije slučajno što je ona Ruskinja, jer se ključni deo filmske radnje događa u navodno savremenoj (ali, očigledno, ne i Putinovoj) Rusiji, gde Hitmen dobija zadatak da ubije predsednika države, ali tako da se ubistvo dogodi u javnosti. Usput, Rusiju je ,,odglumila" Bugarska gde je ovaj koprodukcijski film i sniman.
Celokupnoj priči u ,,Hitmenu" je posvećeno onoliko pažnje tek koliko je nužno da akcioni prizori ne vise u vazduhu. Najveći deo filma, podrazumeva se, čine upravo akcione scene raspoređene mehanički, prema obrascu koji simulira nivoe igrice (dvoboj u moskovskom metrou, ubistvo snajperom u pravoslavnoj crkvi...). Pisac scenarija Skip Vuds Hitmenu pridodaje i ženski lik Niku (Olga Kuriljenko), bivšu predsednikovu seksualnu robinju koju Agent 47 spasava i vodi sa sobom kao mamac. Njihov odnos povremeno čak postaje duhovit, jer devojka je oličenje seksepila a glavni junak je mutant, prema reakcijama sličan neosetljivom robotu. Upravo ta nesrazmera mogla je da bude izvor komičnih situacija, da su autori poželeli da na tako nešto uopšte obrate pažnju.
Sve u svemu, ,,Hitmen" je kao rutinska filmsko-kompjuterska akcija mogao da naiđe na masovnije simpatije ljubitelja pucanja i krvi do kolena, da u sebi ne krije i onu nesimpatičnu dimenziju koja bi se, u najkraćem, dala opisati i kao neokolonijalna zapadnjačka bahatost. Prikaz Rusije u skladu je sa najuobičajenijim zapadnim stereotipima: ruski predsednik ima privatnu prostitutku i brata koji prodaje drogu, zapadni agenti vršljaju Moskvom, dok agenti CIA presreću čak i lokalnu policiju...
Uzgred, film prilično potcenjuje i gledaočevu inteligenciju, čak i osnovno obrazovanje (glavni junak prelazi nepostojeću kopnenu tursko-rusku granicu, a i ćirilična slova su napisana naopako...), navodeći ujedno i na pomisao kako je put od igračke konzole do smislenog i gledljivog filma, ipak komplikovaniji i zahtevniji nego što su to njegovi autori bili u stanju da predvide.
Quote from: "doo-dah"...i za ekranizacijom kompjuterskih igrica.... Ekranizacija istoimene kompjuterske igrice ....
U igrici, baš kao i u filmu... ... Filmska adaptacija igrice ,,Hitmen" ... ...simulira nivoe igrice...
doodah is a cockteaser, eh, meho? :wink: :!:
počeće da mi biva simpatična, naročito nakon one sjajne poente...
To je žena koja prosto traži da bude slomljena i pokorena snagom muževnih argumenata sile i nepravde.
Kod prvog pominjanja "igrica" prestao sam da čitam.
Quote from: "Harvester"Kod prvog pominjanja "igrica" prestao sam da čitam.
mnogo si propustio.
još ČETIRI pominjanja IGRICA dalje u textu!
volim žene koje misle i rade po maximi 'kad je bal, nek je BAL!'
Pazi, Rusiju su prilično loše fingirali u Bugarskoj... Duda ima dobar instinkt... :D
Ekskluzivno: Ang Li
Borba unutrašnjih demona
Konflikt između društvenih obaveza i ličnih sloboda, prisutan je u svim mojim filmovima, kaže reditelj Ang Li
Pedeset trogodišnji Ang Li, koji već duže slovi kao američki reditelj iako je tajvanskog porekla (Pingtung, oktobar 1954), može da bude i te kako zadovoljan 2007. godinom. Pored već dva Oskara, autor filmova kakvi su ,,Svadbeni banket", ,,Razum i osećajnost", ,,Ledena oluja", ,,Pritajeni tigar, skriveni zmaj" i ,,Planina Broukbek", svojoj kolekciji vrhunskih filmskih priznanja, jesenas je na Venecijanskom festivalu priključio i drugog ,,Zlatnog lava", za najnoviji film ,,Žudnja, oprez" za koji je nedavno osvojio i nominaciju za ,,Zlatni globus". Špijunski triler koji govori o kineskom otporu japanskoj okupaciji 1942. godine, ali i ljubavnim intrigama, erotici, seksu i strasti, potpisan je kao američko-kinesko-tajvansko-hongkonška koprodukcija (!), uskoro će na beogradskom Festu gledati i beogradska publika.
Ljute li se Vaši zemljaci sa Tajvana što je film potpisan i kao kineski?
To je veoma komplikovan politički problem i izgleda da se ne može lako i jednostavno rešiti. Voleo bih da se odnosi između Kine i Tajvana mogu normalizovati, ali sa tim ne želim da opterećujem svoju publiku. Važno je da film govori sam za sebe, i da ga publika gleda.
Živite već dugo u Americi, ali gde i kome kulturološki pripadate?
U Njujorku imam svoj dom, tamo žive moja supruga i deca, ali često putujem i u Tajvan kako bih posećivao majku, brata i sestru. I na jednom i na drugom mestu osećam se kao kod kuće. Moja zvanična adresa jeste u Njujorku, ali kulturološki se tamo još uvek osećam kao autsajder.
Kako je došlo do toga da ponovo snimate u Kini?
Smatrao sam da je sada najbolje vreme da snimim film prema kratkoj priči Elin Čang o kojoj sam razmišljao godinama. Znao sam da je teže snimiti jedan kineski nego tri američka filma, zato što lokalni filmski radnici ne znaju da se služe najnovijom holivudskom filmskom tehnologijom. Produkciju sam doveo iz Amerike i nadam se da su Kinezi nešto naučili, da će se njihova filmska industrija sada brže razvijati.
Priča filma ,,Žudnja, oprez" je i deo kineske istorije o kojem do sada nije bilo mnogo reči na velikom platnu?
Bilo je pokušaja od strane kineskih reditelja da se bave ovom temom, ali im nije pošlo za rukom, suočavali su se sa zabranama. Na sreću, imam reputaciju, imao sam i sredstva za snimanje ovakvog filma.
Tema Vam je bliska?
Vrlo lična i bliska tema, riskantna za realizaciju zato što još uvek ima živih ljudi koji se sećaju tog perioda, sećaju se kako je izgledao Šangaj početkom Drugog svetskog rata. Zato sam se posebno posvetio glumcima, kako bi bili što verodostojniji kao mladi revolucionari, pripadnici pokreta otpora japanskoj okupaciji početkom rata.
Za glavne glumce izabrali ste legendarnog Tonija Leunga i debitantkinju Tang Vei?
Toni Leung je san svih reditelja, u istoriji kineskog filma nisam video da je neko tako dobro odigrao izdajnika. On je u filmu nešto potpuno drugo od onoga što je bio ranije. Tang Vei sam pronašao posle duge i isrcrpljujuće audicije na kojoj je ona bila najbolja za ulogu žene koja, pretvaranjem i glumom, dodirne pravu sebe. Uz to Tang Vei poseduje karakter koji me podseća na generaciju naših roditelja.
Šta je u priči Vama posebno bilo privlačno?
S jedne strane – patriotizam, koji je bio najuticajniji deo kineske kulture i nešto uz što smo svi odrastali. Sve to je stiglo iz vrlo patrijarhalnog društva, a razvilo se tokom rata protiv najvećeg neprijatelja, a to je bio Japan. Druga stvar koja me je fascinirala bila je autorka priče, Elin Čang, žena koja je odlučila da o tim vremenima piše iz ugla ženske seksualnosti. Naravno, uz upotrebu fikcije jer ona je način da dođemo do istine. Zato čitamo knjige, gledamo filmove i pozorišne predstave, kako bi bezbolnije došli do istine.
I Vi ste došli do istine?
Do istine o okrutnosti i brutalnosti koja govori o tome koliko je ponižavajuća veza između muškarca i žene, čak i za vreme rata. Autorka knjige je koristila tu metaforu kako bi istražila muško-ženske odnose kao ključnu životnu preokupaciju. Postavlja se pitanje ko koga okupira u toj ljubavnoj vezi tokom rata, ko koga muči, može li se do istine doći samo ako uzrokuješ nečiju bol? U ovom filmu ta tema slama srce, jer je glavna junakinja spremna da izda svoju otadžbinu kada je pomislila da se njen partner zaljubio u nju.
U filmu postoje i scene eksplicitnog seksa, nezgodno za snimanje?
Scene seksa su za mene vrhunac glume, vrhunac govora tela, nešto što se ne može izgovoriti već se samo može iskazati u telesnom kontaktu. To je ključ filma, glavna junakinja mora da glumi kako bi zadobila poverenje svog neprijatelja. Ona glumi žrtvu ispitivanja, a način na koji je on, koji mrzi samog sebe, gleda, zapravo je traženje istine u njenim očima. Mnogi su mi prigovarali tvrdeći da je nemoguće onako voditi ljubav, ali njihova isprepletenost je u funkciji govora tela. Kada snimam scene seksa onda nastupa i posebna vrsta psihologije. Oseća se nešto u vazduhu i samo treba pustiti glumce da sami odluče koliko će daleko otići. U kineskoj tradiciji i kulturi ne priča se o ženskoj seksualnosti, ne znamo šta žene dobijaju od seksa. Kao Kinezu, to mi je bilo nezgodnije da prikažem, nego telesnu ljubav gej kauboja u Americi u filmu ,,Planina Broukbek".
Kada bi napravili paralelu između ova dva filma šta biste mi rekli?
,,Planina Broukbek" i ,,Žudnja, oprez" su međusobno različiti filmovi. ,,Planina Broukbek", film u kojem se bavim osećanjima koja nas preplave kada nam neko nedostaje, znači raj jer se junacima dogodila neočekivana, ali čista emocija. To je film pun ljubavi. ,,Žudnja, oprez" je pakao, jer se moramo spustiti u njega kako bismo spoznali istinu.
Seks je čest pokretač radnje u Vašim filmovima, ali ne i jedini?
Konflikt između društvenih obaveza i ličnih sloboda, prisutan je u svim mojim filmovima. To je konflikt između unutrašnjih demona, onoga što stvarno jesi i onoga što bi želeo da budeš. Što se seksa tiče, on može da bude katalizator za ljubav i vezu. Ne mislim da je seks isto što i ljubav, ali oni su vrlo bliski, to je nešto najintimnije u ljudskom biću. Takođe, oni su i veoma dramatičan i izuzetno važan deo naših života. Samo razmislite o procesu uzimanja i davanja. Nemojte misliti da uvek insistiram na scenama seksa, mene zapravo interesuje drama. U ovom filmu, to je drama veze, osnovnih životinjskih poriva, požude. Istovremeno tu je i oslobađanje iluzija, predrasuda, koda ponašanja. Na kraju sve navodi na pomisao da stvarnost može da bude mnogo složenija nego što pretpostavljamo ili očekujemo.
Na čaju kod gospodina Frojda
,,Opasan metod" Dejvida Kronenberga kao klasična drama o počecima psihoanalize, a Soderbergova ,,Zaraza" kao film katastrofe. Podbacio i Garel, ali ne i Tod Fajnes sa svojom petočasovnom televizijskom novelom ,,Mildred Pirs"
Venecija, Lido – ,,Opasan metod", najnoviji film kanadskog žanrovskog majstora Dejvida Kronenberga, sigurno će iznenaditi, pa i razočarati fanove njegovog ,,Sudara", ,,Muve" i ,,Velodroma", pa i fanove njegovog izvanrednog filma ,,Istorija nasilja". Međutim, oni kojima su se dopadali njegovi ,,Madam Baterflaj", ,,Goli ručak" ili ,,Uskršnja obećanja", neće biti iznenađeni što im i ovog puta Kronenberg nudi gotovo klasičan biografski film.
Najsrećniji će ipak biti fanovi Karla Junga i Zigmunda Frojda, a takvih je sigurno više nego Kronenbergovih obožavalaca, jer ,,Opasan metod" nudi priču o počecima psihoanalize, o prijateljstvu i razlazu Junga i Frojda i to kroz svojevrsni ljubavni trougao čiji je pokretač Sabina Špilrajn – ruska Jevrejka, u početku Jungova pacijentkinja, pa učenica i sledbenica, pa onda i sadomazohistička ljubavnica i uzrok svih njegovih problema.
Odnos troje pionira psihoanalize: Frojd, Jung, Špilrajn, tema je i dramskog teksta ,,Lečenje govorenjem" koji je prošle godine napisao Kristofer Hempton i koji je poslužio i kao scenaristička okosnica Kronenbergovog maestralno snimljenog filma (direktor fotografije je Peter Sučicki). Zanimljivo je u filmu postavljen odnos između mladog Junga, kao mladog psihijatra u jednom švajcarskom sanatorijumu i Sigmunda Frojda kao (Vigo Mortensen) očinske i mentorske figure. Nešto je slabije izvedena ideja da se o njihovim teorijama i različitim metodama, govori kroz romansu. Zapravo, ono što je najozbiljniji problem ,,Opasne metode", iako je film kao celina ugodan za gledanje, jeste to što je njegova okosnica – romansa između Sabine (Kira Najtli) i Junga (Majkl Fasbinder) slabo motivisana i prilično distancirana i što glavna glumica više glumata nego glumi tokom predstavljanja svojih neurotičnih napada. Rediteljski, ovo je Kronenbergov najsuzdržaniji film...
Suzdržanosti zato nema u visokobudžetskoj holivudskoj ,,Zarazi" Stivena Soderberga (van konkurencije) koji je okupio holivudski glumački šlag, u kojem su kao ukrasne jagode Britanka Kejt Vinslet i Francuskinja Marion Kotijar (igraju još: Met Dejmon, Gvinet Paltrou, Džud Lou, Lorens Fišbern...). Reč je ovde o ,,razmahanom" i detaljnom filmu katastrofe, o priči o pojavi novog virusa koji uništava svet, o borbi plemenitih naučnika za spas čovečanstva i raskrinkavanju ,,zločestih" naučnika i farmaceutskih kompanija iz čijih laboratorija ,,beže" nove boleštine... Drugim rečima, reč je ovde o filmu koji u sebi sadrži ama baš sve što je ovakvom žanru potrebno, uključujući i zanatski perfektnu režiju. Iako mu je tema i zanimljiva i uzbudljiva, Soderbergova ,,Zaraza" me nije dotakla. Nisam se čak ni nakašljala...
Među festivalske ,,podbačaje" svakako i spada ,, Proključalo leto" francuskog veterana Filipa Garela, koji nije ništa drugo do film ni o čemu. Priča o potonuću braka između mladog slikara (rediteljev sin Luis Garel) i njegove postarije supruge i glumice (Monika Beluči), prepuna je opštih mesta zakrpljenih povremeno i ničim izazvanim sećanjima na revoluciju 1968. godine. Ukoliko je misija Filipa Garela bila da publici pokaže kako može da stari Monika Beluči, onda je u tome jedino i uspeo...
U jedno od najprijatnijih dosadašnjih venecijanskih filmskih utisaka, svakako spada petočasovna i petodelna televizijska novela ,,Mildred Pirs" (pet jednočasovnih filmova), koju je prema čuvenom romanu Džejmsa M. Kejna ( a ne prema istoimenom Kurtisovom filmu iz 1945.) za HBO adaptirao i maestralno režirao Tod Hajnes, priredivši tako i veliko iznenađenje.
U čuvenoj sagi o napuštenoj ženi (reč je o 20-im godinama 20. veka), koja je i sebi i svetu dokazala da može da bude i samostalna i veoma uspešna iako vodi teške bitke sa razmaženom ćerkom, u naslovnoj ulozi blista Kejt Vinslet baš kao što je nekada u istoj ovoj roli blistala Džoan Kraford. Vinsletova se tako na Lidu ove godine već pojavila tri puta. Prvo kao jedna od četiri zvezde u filmu ,,Pokolj" Romana Polanskog, drugi put kao požrtvovana doktorka u Soderbergovoj ,,Zarazi" i treći i najuspešniji put, u telenoveli ,,Mildred Pirs". Impresivno...
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Na-caju-kod-gospodina-Frojda.lt.html (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Na-caju-kod-gospodina-Frojda.lt.html)
,,Uskršnja obećanja"?
pa to je valjda eastern promises.
To jedino kod teta Dude.
Velodrom? Madam Baterflaj?
Da li je neko gledao taj Velodrom?
Kad smo kod toga, da li je neko gledao Kronenbergovu Madam Baterflaj?
Gledala ih je samo Dubravka Lakić.
EKSKLUZIVNO: DARIO ARĐENTO, italijanski reditelj
Kulminacija autorskog puta urezanog u sudbinu
72. BERLINALE
Legendarni italijanski reditelj, scenarista i producent, majstor horora Dario Arđento (1940), svojevremeno i gost Beograda, posle 10 godina pauze snimio je novi film i lično ga predstavio u programu Gala na 72. Berlinalu.
Za svoj novi horor triler, koji će u srpskoj distribuciji nositi naslov ,,Iza tamnih naočara" (u originalu ,,Occhiali neri") i uskoro biti prikazan i na 50. Festu u glavnom programu van konkurencije, Arđento kaže da ne smatra svojom ,,labudovom pesmom" jer ima još toga da podari filmskoj planeti. A njoj je od početka svoje duge i plodne karijere, započete davnih sedamdesetih godina 20. veka, već podario kultne filmove poput ,,Tajna crne rukavice", ,,Mačka ima devet života", ,,Četiri muve na sivom somotu", ,,Tajna napuštene kuće", ,,Drakula 3D" i trilogiju ,,Tri majke" s filmovima ,,Suspirija", ,,Pakao" i ,,Majka suza".
Jedan od rodonačelnika žanra nazvanog italijanska ,,đalo" petparačka fikcija – u kojem se kriminalistički triler prožima s hororom i fantastikom – i sada se drži svojih čvrstih korena, a kao osveženje ubacuje i veliku dozu oštre ironije i neočekivano – mnogo emocija.
Otkud filmska priča o vrhunskoj prostitutki Dajani, koja je u automobilskoj nesreći izazvanoj jurnjavom serijskog ubice po rimskim ulicama izgubila vid, i otkuda želja da posle tolike pauze baš usred pandemije snimi film?
– Zamišljao sam ga već nekoliko godina, ali nisam uspeo da ga snimim. Nailazio sam na teškoće, a one su bile povezane sa zahtevima tržišta, koje je tražilo nasilne i besmislene priče, dok sam ja konačno doživljavao fazu pomirenja sa svojim noćnim morama. Stoga sam odlučio da bar sada otvorim vrata terora i da prođem kroz njih ponovo."
Na pitanje šta njemu lično predstavlja ovaj film, reditelj odgovara:
– Za mene ,,Iza tamnih naočara" predstavlja kulminaciju autorskog puta urezanog u moju sudbinu, na koji je od detinjstva uticala književnost Edgara Alana Poa. Sada, kada su se vremena promenila, ne želim da izneverim suštinu priče, niti stil koji je tumači.
Pomračenje Sunca u uvodnim scenama filma o oslepeloj prostitutki nagoveštava šta će biti okidač za pokretanje priče, a o tome Arđento kaže da je to njena prava tačka oslonca. Zaslepljujuća dnevna svetlost navaljuje se na senke ljudi koji sa tla gledaju pomračenje. Senke se transformišu kako Sunce tamni i jarkožuta boja prelazi u ponoćnoplavu.
,,To je predznak koji nagoveštava slepilo koje će preplaviti moju filmsku junakinju Dajanu", navodi reditelj, dodajući: ,,slepilo je tema koju sam već posetio. Fasciniran sam idejom da prenesem taj osećaj krhkosti i panike koji dominiraju ubrzano pulsirajućim srcem lika".
I upravo to, pulsirajuće srce glavne junakinje kroz filmske slike i atmosferu straha čine ovaj film uzbudljivim. U njemu nema mnogo dijaloga.
– Nema mnogo dijaloga, ali scene su podržane moćnim zvučnim zapisom Arnoa Rebotinija, koji naglašava uznemirujuću atmosferu, aludirajući na pretnju ubice kao neodređeno i fantazmagorično, lebdeće prisustvo. Muziku vidim kao protagonistu u rangu sa igrom glumaca, koja priču o ovoj hajci čini još opipljivijom. Što se tiče fotografije, od eksterijera do enterijera, od svetla do mraka, na svaki način sam isticao klaustrofobiju koja tišti Dajanu. Otkrio sam krajolik, šumu, reku i noć, ništa manje neprijateljske od čudovišta koje je proganja. Želeo sam da gledalac zaista oseti vetar, a time i sav pojačan i odjekujući zvuk – objasnio je Arđente.
Na pitanje o načinu na koji je kombinovao krupne planove i duge kadrove, potencirajući i lepotu, a ne samo krhkost Dajane, koju tumači Ilenija Pastoreli, rekao je:
– Očarala me je lepota Ilenije Pastoreli, ali i krhkost njenog izgleda, koja je u potpunoj suprotnosti sa snagom njenog pogleda – pogleda koji se menja kada u filmu mora da nosi tamne naočare. Naizmenično koristeći krupne planove sa intenzivnim dugim kadrovima, ispričao sam niz ubistava koja, kao neophodan element, nemilosrdno dovode do konačne katarze. Još jednom sam posvetio skrupuloznu pažnju detaljima. Detalji su korisno oruđe u ponudi vizije onog ,,drugog" u odnosu na posmatranu stvarnost i uvek idu dalje od površine stvari. Uz korišćenje subjektivnih snimaka kamerom iz tačke gledišta, pojačao sam muku likova kako bih njihov strah učinio još opipljivijim.
Kako je Dajanin verni pratilac i drugi glavni lik u filmu maleni kineski dečak Čin, Arđento diskretno, ali jasno, istražuje i društveni sukob između bogatih četvrti i takozvane Kineske četvrti u Rimu. Na pitanje otkuda baš ovakvi filmski junaci odgovara:
– Kao i u svim svojim filmovima, kada mislim o glavnim junacima, uvek se pitam ko su oni i kako se kreću. U ovom slučaju, to su dve posebne osobe. Dajana je punoletna i slepa, Čin je dete koje je premlado da bi moglo da bude samostalno. A oni potiču iz dve različite kulture: ona je Italijanka, dok je dečak Kinez. Ova kombinacija je pokretačka snaga koja stoji iza filma ,,Iza tamnih naočara". Osovina oko koje se vrti glavna priča.
Ovaj filmski maestro kaže i da ,,tempo i ton filma idu ruku podruku s tenzijom i neizvesnošću. ,,Iza tamnih naočara" je ono što je zamišljeno da bude veoma intenzivan ,,đalo" triler, ali s dodatnim elementima koji nisu postojali u mojim prethodnim filmovima, a to su – osećanje i nežnost.
U filmu je berlinska (a uskoro će i beogradska) publika videla i rediteljevu ćerku Aziju Arđento u jednoj od važnijih uloga (instruktorka za slabovide i slepe osobe). Otac i ćerka ponovo su spojeni u zajedničkom filmu. Kako su to u Berlinu izjavili – ,,na obostrano zadovoljstvo i veliku sreću". Već sutradan posle svetske premijere na 72. Berlinalu Dario Arđento se vratio u Rim.
https://www.politika.rs/sr/clanak/499534/Kulminacija-autorskog-puta-urezanog-u-sudbinu
Film ,,Iza tamnih naočara" legendarnog majstora horora posle Berlina i na 50. Festu, u glavnom programu izvan konkurencije