Пре неколико дана у једној од београдски антикварница налетео сам на једно анонимно издање из времена пре Другог светског рата.
Насловна страна није много откривала:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg240.imageshack.us%2Fimg240%2F8492%2Fsrecanaslovanalowqf8.th.jpg&hash=a0feb5d7d1716c5f46b4c61068911b69e8244318) (http://img240.imageshack.us/my.php?image=srecanaslovanalowqf8.jpg)
А унутра само:
Аноним
Срећа А. Д.
интерконтинентални спектакл у четири чина с прологом
Београд,
Издавачка књижара ,,Скерлић"
Кнез Милетина 15а
Награђено наградом Министра просвете за 1933/34 годину.
Прво извођење: Народно позориште, Београд,
7. XII. 1933.
Летимично прелиставање указало је да је у питању драма са елементима фантастике, тако да сам се релативно лако растао са 400 динара.
Google је релативно лако разрешио питање аутора, али и указао на неке веома занимљиве ствари:
Ово је са Растка, књига Др Петра Волка Писци националног театра:
http://www.rastko.org.yu/drama/pvolk-pisci/pvolk-pisci.html
ПС: сва срећа да је ЗС поборник COPYLEFTA, иначе одо' ја у затвор
ПС2: откуд Петар Волк на латиници???
Quote,,Od pisaca koji su rođeni u hrvatskom podneblju i obrazovanje stekli u Zagrebu, najizrazitije se vezao isključivo za srpsku književnost Vladimir Velmar Janković. Bio je kontroverzna ličnost kako u politici tako i u književnosti, voleo je ekstremnosti kojima je izražavao svoje ideje. U javnom životu između dva rata bio je prisutniji od mnogih drugih pisaca u beogradskom ambijentu svojim mnogobrojnim tekstovima literarne i posebno političke prirode. Unosio je polemične tonove u rasprave o istorijskim temama, aktuelnim događajima, neprekidno naglašavajući svoj nacionalno agresivni ekstremizam. Počeo je intimnim dramama, prožetim površnim psihološkim razmatranjima: "U vrtlogu", "Novi" i "Bez ljubavi". Dela su mu izazivala različite reakcije a najviše oprečnih mišljenja izrečeno je povodom komada "Sreća A. D.", koji je u decembru hiljadu devetsto trideset i treće igran na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, u režiji Raše Plaovića. Problemi su nastali najpre oko toga što je komad bio nagrađen na konkursu Udruženja jugoslovenskih dramskih autora kao delo anonimnog pisca! Samo Udruženje je nepobitno insistiralo da "Sreća A. D." bude prikazana na beogradskoj sceni. Rađena ambiciozno, u ekspresionističkom maniru, sa strukturom koja je imala pretenziju da odrazi određeni stil nekih evropskih pisaca. Naizgled, to je kosmopolitsko delo, sa stranim imenima, ali i sa dekorativnim komponentama ambicioznog spektakla. Osnovna teza autora bila je da civilizacijski napredak u osnovi razara duhovni život čoveka. Ponavljane su tirade o moći mašina, otuđenju, ličnosti u industrijskom društvu, o duhovnoj i ekonomskoj zavisnosti pojedinca od snažnih sila koje svet ugrožavaju svojim zakulisnim igrama i porobljivačkim ambicijama. Sve je to posebno pogubno za piščevu ipak balkansku dušu u kojoj je on iznosio na proscenijum svoje ideje o nacionalsocijalizmu i društvenom uređenju koje bi se zasnivalo na ovoj pogubnoj ideologiji. Na jednoj od repriznih predstava došlo je do pravih demonstracija na galeriji gde se bila sakupila veća grupa mladića različitih afiniteta, namera i motiva! Ometani su glumci da bi na kraju intervenisala žandarmerija hapšenjem najžučnijih demonstranata. Ovo je bio događaj bez presedana u pozorišnom životu između dva rata, koji je razotkrivao pozorišne prilike koliko i krizu koja je zahvatala Narodno pozorište u Beogradu. Javnost je negodovala i s pravom se postavilo pitanje kriterijuma sa kojim se odabiraju i nagrađuju određena dela, da li svaki pisac ima pravo da na sceni iznosi svoja privatna mišljenja o društvenim problemima tadašnjeg vremena, može li se umetnički doživljaj podrediti političkom pamfletizmu i šta je prava mera vrednosti i savremenosti?"
Rasprave su se vodile i o komadu "Državni neprijatelj broj 3" Vladimira Velmara Jankovića, koji je imao takođe izrazite političke ambicije, s tim što ih je izražavao kroz ličnosti opet stranog identiteta. Sve to, međutim, nije pomoglo afirmaciji ovog pisca čiji su komadi vrlo brzo odbačeni kao jedna od upornih tendencija koju pozorište bez obzira na spoljne pritiske ipak nije želelo da sledi. Iskustvo sa ovim piscem je za glumce bilo dragoceno, jer je problematizovan i njihov stav prema angažovanosti. Da li se može bez odgovornosti tumačiti mišljenje pisca koji odudara od njihovih ličnih ubeđenja i moralnih načela? Pozorište jeste bilo sazrelo za dublje rasprave o svim problemima svoga vremena, ali je po prirodi i iskustvu izbegavalo opredeljenja koja srljaju u avanturizam. Da slični projekti mogu dovesti do ozbiljnije stvaralačke pa i moralne krize bilo je jasno, zato su Velmar Jankovićevi komadi bili naprosto odbačeni još pre završetka ovog perioda. Koliko su ove incidentne situacije ostavile traga u svesti pozorišnih ljudi svedoči i činjenica da čak i za vreme okupacije kada je Vladimir Velmar Janković postao jedan od ideologa i visokih funkcionera u domenu poslova kulture niko nije pokrenuo inicijativu da se iznova proveri vrednost i aktueliziraju njegovi dramski tekstovi.
Занимљиво. Мало, мало па налетимо на неког Велмар-Јанковића...
Даља претрага довела је до ове најаве из Политике:
QuoteПремијера комедије ,,Срећа А. Д."
У четвртак , 7 о. м. [децембар 1933] даје се у Народном позоришту прво приказивање комедије ,,Срећа, акционарско друштво, од Анонима. Овај ведри интерконтинентални спектакл догађа се делом, у земљи злата и неограничених могућности, Америци, а делом ,,на дну Европе", на Балкану. У духовитој конструкцији развија писац актуелни мотив сукоба између прогреса техничке цивилизације и примитивног осећајног човештва које овде претстављају Балканци. Уз гигантске напоре америчких сразмера, употебом најновијих чуда технике, тековина медицине и осталих грана модерне науке гради се милијардама америчког пацифисте Астора нови систем среће за човека, - огромно насеље у облику кошнице, где људи живе по нарочити прописима да би могли достићи онај степен задовољства који ће од њих начинити бића вишег реда. У то насеље упадају чудним стицајем околности два намерника примитивца који самим својим доласком, без нарочите деструктивне намере, пољуљају Асторов величанствени град од стакла и челика. У кратким, брзим сменама оригиналног сценског решења развија се вечно повратна тема о томе како најграндиозније намере људског ума о колективној срећи прати уједно и неискорењива тежња људи за слободом. Замисао пишчева, обрађена употребом занимљивог сценског и књижевног апарата, освежена је ставом ведрог хумора и ироније која се пење до гротеске. Главне улоге играју гђе Милошевић, Е. Микулић, Каталинић, Врбанић и г. г. Д. Гошић, Раденковић, Плаовић, Новаковић, Драгутиновић, М. Маринковић, Живановић, Милошевић, Душановић, Васић, Стојановић, Н. Јовановић, П. Петровић, Н. Поповић, Ђ. Маринковић, Бошковић, В. Јовановић, Старчић, Бурја, Ј. Николић. Учествују чланице и чланови балета. Редитељ г. Плаовић. Конструктивни декор по нацртима г. Вербицког извео инж. г. В. Јовановић.
А убрзо и до првих критика (такође Политика) из пера никог другог до Велибора Глигиорића:
QuoteЈедан Балканац подсмева се прогресу
Мистерија око анонимности аутроа ,,Среће А. Д." створила је велику сензацију не само код оне публике која редовно прати позориште, већ и код оне која се ретко виђа у њему. Писац ће вероватно када буде обелоданио своје име, дати разлоге овом свом скривању. Засада је он у положају ,,Црне маске" на рвачким утакмицама, положају који је као сензационална реклама успешно средство за привлачење публике.
Идеја овог комада заснована је на великој заблуди да прогрес цивилизације разорава духовни живот човеков. Та идеја није нова. Наилазили смо на њу код свих противника друштвеног прогреса, технике, науке уопште, који су тврдили да цивилизација води коначној пропасти човечанства, да машина уништава дух, унаказује индивидуалну слободу, ствара човека без душе, човека аутомата. Машина заиста може да зароби човека, али га она може и духовно и економски ослободити. Све зависи од социјалних система који њоме рукују. Не могу се народи хвалити неком ,,индивидуалном слободом", духовношћу, када живе у страховитој запуштености, када је та духовност учмала и када под тобожњом ,,индивидуалном слободом" крије се тешка економска зависност. Да би рељефније истакао ову идеју, писац је врхунац цивилизације замислио у једном насељу у облику кошнице, где је у сред капиталистичке производње извршена потпуна колективизација имовине и рада, где је створен велики лабораторијум који је искористио до максимума све модерне техничке изуме, као и резултате савремене медицине. У том пацифистичком, колективистичком лабораторијуму, који ипак није потпуно изолован од капиталистичке пијаце, јер је за њу везан акцијама на берзи, који је од морално и духовно пропалог човечанства ограђен бодљикавим жицама и контраавионским оруђима, формира се нови човек, јединка колектива, чији је технички развитак механизиран и контролисан моћним психоаналитичким и психотехничким апаратима. У овај лабораторијум ушли су Балканци који су у челичну кошницу и челичне, механизиране психе унели романтичан неред, здрав разум, осећајност, маштања. На једној страни Америка, као фантастични терен облакодерне индустрије, а на другој Балкан који у хладну позитивност техничког прогреса уноси благотворни пламен романтике. По пишчевој замисли Балкан као нека врста анахронизма друштвеног прогреса, чија мистика има везе са мистиком Индије, треба да буде оаза среће човечанства, у којој људи преко дана тегле и робују, а преко ноћи благују у севдалинском санарењу.
Писац, пошто је на оваквој идеји градио комад, морао се удаљити од стварности и зидати неке имагинарне Асторове куле. Асторова пацифистичка кошница, која личи на неку врсту кокошарника за вештачки расплод, код њега је дакле алегорична представа илузорности цивилизације, друштвеног и научног прогреса, па у оквиру стварности, у оним бодљикавим жицама, даје утисак луднице у коју се интернирају самоубице ради психоаналитичког лечења. Тај се утисак добија тим више што писац у великој мери блефира медицинским научним изразима који се често потпуно произвољно комбинују. Исто тако, писац оперише збркано и са појмовима из економске науке, које спаја и раздваја потпуно према своме нахођењу, тако да цео комад личи на један чисто позоришни трик у коме Балканци имају прилике да се до миле воље подсмевају од писца унакаженој и лажно приказаној цивилизацији.
Анонимни писац добро познаје позорницу и вешто је израдио овај свој спектакл. По сценској изради ,,Срећа А. Д." спада у највештије конструисана позоришна дела код нас. Сама замисао челичне кошнице са аутоматизованим психама, даје позоришту могућности да прикаже сва своја модерна техничка средства. Покретна позорница, која као изум цивилизације, побија писца на самим даскама у његовој идеји против прогреса технике, омогућила је извођење спектакла. Подела на слике у којима је дијалог већином течан и динамичан, дала је филмског темпа спектаклу који у модерној конструктивној режији може бити примамљива атракција за публику. Спектакл ће у погледу позоришне касе бити вероватно компањон Нушићевом ,,Путу око света" са којим иначе има извесног афинитета, нарочито у шаренилу и духовитости. При грађењу дела писац је имао пред собом и продуте стране (не само балканске) експресионистичке литературе. Аутомат-човека, механизам-психу видели смо већ у Чепековим ,,R. U. R.", а писац нам је већ и сам у своме делу поменуо ,,Алрауну". Иза вешто грађеног комада крије се идејни галиматијас, у коме је карактеристично да Астор чија је главна побуда за стварање ,,Среће А. Д." разочарање због тога што је изгубио сина од убојитог челика који је дотле сам фабриковао, не тражи пута и начина да стварно спречи узрок свом разочарању у будућности, не иде за тим да уклони конкретне услове несреће, већ некој небулозној и магловитој ,,срећи" гради усамљено склониште, изоловано бодљикавим жицама од човечанства које пати.
Спектакл, који је дао благодарног материјала за конструктивну режију, успело је ставио на сцену г. Раша Плаовић. Режија је дала и темпа и динамике делу чије су слике у живом декору г. Вербицког продефиловале веома занимљиве својом техничком конструкцијом пред очима гледалаца. Нарочито су динамичне сцене биле у штампарији, а срећна су техничка решења изведена са цепелином и са Асторовом кошницом. Темпо спектакла наилазио је на кочнице и препреке у тексту, нарочито на местима где писац није могао да одоли балканској души, да не пусти велики излив осећајне романтике.
Глума је конструктивном режијом, која је ефектно искористила модеран техничка позоришна средства, остала овог пута потиснута, у другом плану. У њој се може забележити улога г. Раденковић, чија је улога Балканца, који се потсмева цивилизацији, атракција за публику већ од Нушићевог ,,Пута око света", гђа Милошевић која је са топлином изразила осећајност Стеле, г. Душановић у улози Била, нарочито у сцени када се притиснут механизмом Асторове кошнице буни против ње, гђа Каталиниће у улози Ите у сцени која је иначе од писца израђена позоришно динамично, али и врло јевтино. Г. Плаовић као Балканац Сан имао је слабих места, нарочито у кошници где је требало да покаже морални препород. Исто тако ни г. М. Милошевић није се снашао у темпу редакције великог америчког листа.
Велибор Глигорић
На крају само да додам да је просто невероватно колико мало познајемо историју сопствене књижевности. Већ тридесет година се бавимо неком историјом научнофантастичне књижевности, а нико од нас зна да је у Београду, на сцени Народног позоришта игран домаћи комад који није ништа мање научнофантастичан од Чапековог ,,R. U. R.", а по много чему је близак и ,,Врлом новом свету" и другим антиутопијским остварењима из периода између два рата.
На крају ево и неколико фотографија из представе:
Астор даје наредбу нотару Куку
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg184.imageshack.us%2Fimg184%2F3048%2Fsreca1er2.th.jpg&hash=e675ba85c6c2ffbed2dba8f094d56a36f0cbc361) (http://img184.imageshack.us/my.php?image=sreca1er2.jpg)
У редакцији америчких новина
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg184.imageshack.us%2Fimg184%2F74%2Fsreca2wc7.th.jpg&hash=059ec4d742d19231df3d30458f886de960ca2f16) (http://img184.imageshack.us/my.php?image=sreca2wc7.jpg)
Ита и Сол
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg404.imageshack.us%2Fimg404%2F3201%2Fsreca3sg8.th.jpg&hash=951b77e8332bfdbf42b103dcf0c76a931c07e00c) (http://img404.imageshack.us/my.php?image=sreca3sg8.jpg)
Стела и Сан
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg245.imageshack.us%2Fimg245%2F952%2Fsreca4tk2.th.jpg&hash=42dacbe1ac75a95be60f297b386498dd12453ebd) (http://img245.imageshack.us/my.php?image=sreca4tk2.jpg)
Quote from: "Mica Milovanovic"Пре неколико дана у једној од београдски антикварница налетео сам на једно анонимно издање из времена пре Другог светског рата.
Мићо-гуруе, Србија је уз тебе. Дај да то објављујемо на Растку.Quote from: "Mica Milovanovic"Ово је са Растка, књига Др Петра Волка Писци националног театра:
http://www.rastko.org.yu/drama/pvolk-pisci/pvolk-pisci.html
ПС: сва срећа да је ЗС поборник COPYLEFTA, иначе одо' ја у затвор
ПС2: откуд Петар Волк на латиници???
Хммм, па ми гледамо да све има и ћир и лат верзију, да може да чита ко год хоће. И на шиптарски ћемо, само ако има превод. Ево ти ћирилице, корисни човече: http://www.rastko.org.yu/drama/pvolk-pisci/pvolk-pisci_c.html
Може да падне фотокопија једна?
А ја вам стално набијао на нос да су драматургија (баш као и стрип) пуни фантастике....
Свака част, Мићо.
Ма наравно да може да се добије на копирање. Како стоји са копирајтом? Књига је објављена 1935, претпостављам...
Можда би могао да контактираш и породицу...
Вероватно знају нешто више о томе...
Мислим да би се ту свашта занимљивог могло ишчачкати.
Владимир Велмар-Јанковић је после Другог светског рата све време био у избеглиштву, у Италији, Шпанији.
Иначе, Астор у представи креира заједницу која жели да од људи начини "радне биолошке јединице којима неће сметати ни дегенерисано размишљање ни претерано осећање." Иначе у "кошницу" не би смео бити примљен ниједан болестан човек, а "тако савршене клинике, биолошког и еугеничког института нема нигде на свету". Иначе, Астор такође тврди да "национализми и комунизми једнако унесрећују свет"...
Занимљиво је да је 1972. године у Барселони основао први приватни центар за психологију... Каква паралела са представом!
QuoteU spomen osnivaču Centra za psihologiju
Prošle nedelje na Univerzitetu u Barseloni, na inicijativu Pilar Gonzalez, šefa Katedre za socijalnu psihologiju, održana je akademska komemorativna svečanost u čast Vladimira Velmar-Jankovića pod nazivom "U spomen profesoru Vukmiru: ličnosti, učitelju i naučniku", saopšteno je iz beogradske izdavačke kuće "Stubovi kulture". Pilar Gonzales je jedna od najbližih saradnica i najboljih učenika Vladimira Velmar-Jankovića, koji je svoje knjige u Španiji objavljivao pod imenom V. J. Vukmir. Svečanost je otvorio rektor Univerziteta u Barseloni dr Marius Rubiralta i Alkanjis, u prisustvu prorektora za međunarodnu politiku dr Đosepa Samitiera i prorektora za akademsko uređenje Autonomnog univerziteta u Barseloni dr Marije Dolors Ribe, kao i dekana Fakulteta za psihologiju i medicinu dr Manela Viadera i dr Tereze Estrak. Događaju su prisustvovali, u ime Ambasade Srbije u Španiji Đorđe Mijalković i počasni konzul Srbije u Barseloni gospodin Roberto Rivera, navodi se u saopštenju.
Posle odlaska iz Srbije u septembru 1944. i dve godine provedene u Rimu, Vladimir Velmar-Janković je sve do smrti 1976. godine živeo u Barseloni, gde se bavio istraživanjem iz oblasti psihologije.
Iz tih istraživanja proistekla je čitava jedna psihološka škola, kao i nekoliko njegovih autorskih knjiga objavljenih u više izdanja na španskom jeziku. Velmar-Janković je u Barseloni osnovao i Centar za psihologiju koji je i danas poznat po uspešnom spoju nove psihološke škole i terapeutske prakse u suočenju sa izazovima modernog doba, dodaje se u saopštenju.
Inače, Vladimir Velmar-Janković izbegao je iz zemlje 1944. godine kao pomoćnik u Ministarstvu prosvete i vera vlade Milana Nedića koje je, kako ističu istoričari, vodilo rasističku obrazovnu politiku u tadašnjim školama. Mada mu nikada nije suđeno, komunistički režim je Velmar-Jankovića tretirao kao neprijatelja i izdajnika naroda. K. R.
Quote from: "Mica Milovanovic"Ма наравно да може да се добије на копирање. Како стоји са копирајтом? Књига је објављена 1935, претпостављам...
Под копирајтом је. Мораће породица да дозволи.
Quote from: "Mica Milovanovic"Занимљиво је да је 1972. године у Барселони основао први приватни центар за психологију... Каква паралела са представом!
Мени је то све сабласно, да ти право кажем.
Гуглајте "V.J. Wukmir"
Људи, ово постаје крајње занимљиво....
What is emotion?
M.P. González, E. Barrull, C. Pons and P. Marteles, 1998
(This is an English translation of the original Spanish text)
Until Wukmir's work of 1967, "Emoción y Sufrimiento", nobody has been able to give a coherent explanation of emotion. All that it has been said, and it is still said, are ambiguities and hazy descriptions of its general effects. In this article, we want to summarize the contribution of Wukmir to the definitive clarification of the emotional phenomenon. We hope that a detained and reflexive reading of this article will clarify definitively the reader's ideas about something so fundamental as it is the nature of emotion.
Цео текст на:
http://www.biopsychology.org/biopsychology/papers/what_is_emotion.htm
Nisam siguran koliko će njegova ćerka Svetlana Velmar-Janković biti spremna na takvu vrstu saradnje.
Zašto tako misliš?
Pa, pricam potpuno neosnovano, tako je najzabavnije, ali imam utisak da gospodja smatra da je in the league of her own.
Naravno, treba probati. Njen otac je s politicke tacke gledista i dan danas kontroverzna licnost u najmanju ruku.
Priznajem da sam sasvim neupucen u lik i delo. Moe li neko da me uputi na kakvu literaturu?
Quote from: "marlowe"Naravno, treba probati.
У позоришној драматургији новца има
само ако се драма изводи у позоришту или на радију. Зато би власницима права било у интересу да је текст доступан бесплатно свима. Захваљујући томе су многе од ових драма доживеле праизведбе. http://www.rastko.org.yu/drama/savremena/index_c.html
Quote from: "marlowe"Njen otac je s politicke tacke gledista i dan danas kontroverzna licnost u najmanju ruku.
На жалост, немам лично мишљење о томе, јер су ми све информације из друге руке. Што се мене тиче, комплетну српску и србоидну културну и другу историју ионако треба претрести. Срушити лажне величине, успоставити праве и уредити систем за следећи период.
Међутим, Мићине информације и ова прича о доприносу психологији на коју набасах, показују ми да Велмар-Јанковићев случај није тако једноставaн као што сам ја то офрље мислио.
Све у свему, још табамо у полумраку око сопствених културних корена, укључујући и фантастику.
(ситни едити)
А табамо у мраку из чисте лењости, апатије и декадентности.
Ovo za nepoznavanje korena ti je jako tačno. A tapkamo u mraku prvenstveno zbog sopstvene aljkavosti i nezrelosti... i primitivizma...
Bojim se da jednostavno nemamo dovoljno informacija da bismo, na primer, sudili o doprinosu gospodina Velmar-Jankovića... Sve informacije koje se mogu naći na netu su izrazito politički obojene i to krajnje crno i krajnje belo... A istina je veoma retko crna ili bela...
Srbija je imala izuzetnu nesreću da se za 200 godina istorije pet puta kompletno promeni vrhuška vlasti, a svaki novi sistem je zatirao i obezvređivao prethodni na svim nivoima pa i kulturnim. Realno mi uopšte nemamo mogućnosti da proniknemo u sve tokove prošlosti zato što su pojedini režimi bivali vrlo uspešni u eliminaciji tragova prethodnika.
Sve radikalne režimske promene zatiru tragove prethodnih režima, od Starog Rima naovamo, a možda i pre toga. Posle vremenske distance zato možemo slobodno da se bavimo manipulativnim istorijskim SF-om. :evil:
Quote from: "Boban"Srbija je imala izuzetnu nesreću da se za 200 godina istorije pet puta kompletno promeni vrhuška vlasti, a svaki novi sistem je zatirao i obezvređivao prethodni na svim nivoima pa i kulturnim. Realno mi uopšte nemamo mogućnosti da proniknemo u sve tokove prošlosti zato što su pojedini režimi bivali vrlo uspešni u eliminaciji tragova prethodnika.
Да, овде има истине, и ја јесам преједноставно поставио ствари.
Али узрок тога што ти помињеш су
геополитички удари (стране силе) ова два века, а не нормалан интерни развој једног народа. Решење је културна самосвест, дипломатска мудрост и чишћење пре свега у свом дворишту.
Етички и разумски критеријуми ће нам помоћи да очистимо у главама овај хаос који нам се намеће -- и духовно и друштвено.
У сваком случају, мора се урадити домаћи задатак претресања и баштине и целокупне модерне културе.
Ono što mene dovodi do očaja je činjenica da su gotovo sva "otkrića" vezana za istorijat domaće fantastične književnosti potekla od amatera koji su kopali po antikvarijatima ili podrumima. Da "akademski" istraživači smatraju uspehom kada pročitaju ta ostvarenja i prepričaju ih, a ne smatraju da je njihova dužnost da pronalaze zaboravljena dela i pokušaju da restauriraju često izvitoperenu prošlost naše kulture.
Ako ne računamo Savu Damjanova čije je delo Koreni moderne srpske fantastike ono što smatram pravim "istraživačkim" radom, verujem da smo pokojni Ljuba i ja pronašli više "zaboravljenih" romana i knjiga iz oblasti fantastike, nego svi akademski kritičari zajedno...
Što nije nimalo pohvalno...
Quote from: "Mica Milovanovic"Ako ne računamo Savu Damjanova čije je delo Koreni moderne srpske fantastike ono što smatram pravim "istraživačkim" radom, verujem da smo pokojni Ljuba i ja pronašli više "zaboravljenih" romana i knjiga iz oblasti fantastike, nego svi akademski kritičari zajedno...
Što nije nimalo pohvalno...
Исти случај и са стрипом.
Али они који су пратили Бобанова издања или Љубин и твој истраживачки рад, прихватили су то као сопствену баштину. И сад ваша лична мисија постаје културни тренд.
У стрипу је Здравко Зупан буквално одгајио моју генерацију у културном смислу преко историграфије, а велики уредници попут Жике Богдановића и Срећка Јовановића преко репринта. И сад људи попут Вука и мене следе то. Имамо јак континуитет у стрипу.
Враћено на фантастику: врло верујем у пројекте које одскора координирају Бојан Јовић и Дејан Ајдачић.
Evo mali doprinos ovoj temi, budući da mi je mnogo pomogla pri pripremi izlaganja o dotičnoj drami na fakultetu.
Link na rad Marine Milivojević Fantastika u dramama Vladimira Velmara Jankovića: http://www.zaprokul.org.rs/Media/Document/CasopisKultura/994.pdf (http://www.zaprokul.org.rs/Media/Document/CasopisKultura/994.pdf)
Hvala na tekstu. Robove sam nabavio, ali nisam pročitao, a nisam znao da u Državnom neprijatelju br 3 ima fantastičnih elemenata. Probaću da nabavim.
Uspeo sam da nabavim preko Kupinda i Drzavnog neprijatelja br. 3...
Možda bismo mogli da priredimo jedno veče u Klubu Lazar Komarčić posvećeno dramama Vladimira Velmara Jankovića?
Može može.