Uzorci semena iz celog sveta čuvaće se u zaštićenom trezoru na jedom norveškom ostrvu kao osiguranje da u nekim ekstremnim okolnostima postojeće biljne vrste neće proći kao dinosaurusi
Na norveškom arhipelagu Svalbard, sto metara duboko ispod večitog leda, otvoren je trezor u kom će se čuvati seme miliona biljnih kultura sa cele planete, koje bi u slučaju prirodne ili nuklearne katastrofe mogle da budu nepovratno izgubljene.
Gradnja objekta koji je među norveškim zvaničnicima bio poznat kao ,,Nojeva arka", a u medijima kao ,,trezor za sudnji dan", počela je u junu 2006.
Prve uzroke, među kojima je bilo seme krompira, ječma i pšenice, pohranili su juče norveški premijer Jens Stoltenberg i kenijska aktivistkinja za zaštitu životne sredine Vangari Matai, dobitnica Nobelove nagrade za mir 2004.
Stoltenberg je rekao da je ovaj trezor osiguranje za budućnost, jer biološku raznovrsnost ugrožavaju i sile prirode i sam čovek svojim postupcima.
Svečanom otvaranju prisustvovao je i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo.
Arhipelag Svalbard, duplo veći od Belgije, ali sa samo 2.3000 stanovnika, hiljadu kilometara je udaljen od norveškog kopna i isto toliko od Severnog pola. Odabran je kao idealno mesto zbog toga što bi u slučaju otkazivanja rashladnih sistema u hermetičkim komorama zaleđeno zemljište štitilo seme još najmanje 200 godina. Temperatura u tri prostorije neće biti veća od 18 stepeni Celzijusa ispod nule.
Skladište se nalazi na Spicbergenu, jednom od tri naseljena ostrva ovog arhipelaga. Čelični tunel vodi do tri hladne komore gde će se čuvati seme, kao jedna vrsta ,,bekapa" koji će sprečiti da u nekim ekstremnim okolnostima postojeće biljne vrste prođu kao dinosaurusi. ,,Crne kutije" biće otvorene jedino u slučaju da svi drugi izvori budu uništeni ili potrošeni. Pohranjeno seme ostaće vlasništvo zemalja koje su ga poslale, a među deponentima su vodeće genetske banke u zemljama u razvoju.
Projekat je koštao 50 miliona kruna, što je malo manje od deset miliona dolara. Veliku većinu novca je obezbedila Norveška, a operativne troškove pokriva Globalni trust za diverzitet useva, grupa koja je povezana sa Ujedinjenim nacijama. Troškove transporta uzoraka iz zemalja u razvoju pokriće Fondacija Bila i Melinde Gejts, izvestio je AFP.
Ne može, ipak, seme svih biljaka da se čuva u ,,Nojevom kovčegu" pod Arktikom. Seme banane se čuva u buretu koje hladi tečni azot u jednom objektu u Monpeljeu u Francuskoj, zbog toga što mu je potrebna posebna pažnja.
U svetu postoji 1.400 banaka semena, u kojima se čuvaju uzorci, od semena deteline do raznih tropskih vrsta. Međutim ovaj arhiv ugrožavaju razni faktori, uključujući ratove, vremenske nepogode, nedostatak novca, a neki se nalaze u najsiromašnijim i najnestabilnijim zemljama sveta.
Banka semena u iračkom gradu Abu Graibu, koji se kasnije pročuo po ozloglašenom zatvoru, opljačkana je tokom rata, a međunarodno skladište pirinča na Filipinima oštećeno je u tajfunu.
Ima, međutim, i onih koji su kritikovali ovakav ,,centralizovan" pristup problemu. Međunarodna organizacija ,,Grejn", (Grain.org)sa sedištem u Španiji, koja ima kao jedan od ciljeva jačanje regionalne poljoprivrede, izrazila je zabrinutost da će na ovaj način biti oduzeta svojinska prava zajednicama koje su razvile određeno seme i da će biti stvoreno netačno uverenje da se samo čuvanjem na bezbednom mestu može da održi agrarna raznovrsnost, preneo je ,,Njujork tajms".
politika.co.yu
Nojeva barka
Negde na Severnom polu, duboko ispod zemlje, daleko od ljudi, izgrađeno tako da izdrži i nuklearni udar i zemljotres, načinjeno je spremište u kojem će se nalaziti semenje raznih biljaka. Svrha te tako obezbeđene i sklonjene zalihe jeste da nadživi eventualne katastrofe, kakve god bile, i da omogući čovečanstvu da nekako nastavi život. Zato je i nazvano: Nojeva barka.
Noje je, da se podsetimo, jedan od biblijskih praotaca. Kada je Bog odlučio da potopom uništi svet, nadahnuo je Noja da sagradi svoju barku u koju će se skloniti on sa svojom porodicom i povesti po dva raznopolna primerka od svake životnjske vrste. Potop je danima trajao, ali su ga Noje i njegova družina preživeli, napokon se nasukavši, po predanju, na Araratu. Tako je život ipak bio produžen.
Priča o potopu je inače zajednička mnogim kulturama: Grčka zna za mit o Deukalionu, Nojevom helenskom parnjaku, a on se, zajedno sa potopom, javlja i u mitovima američkih starosedelaca. Svi se slažu da je sve na zemlji bilo uništeno u Velikom potopu osim Božijeg izabranika i onih koji je on odabrao.
Slažu se u još nečem: pre potopa zemlja je bila poprilično naseljeno mesto. Nakon potopa je ostala samo družina iz barke, a manje srećni su zaglavili negde u dubinama vode i mulja.
Mit se, dakle, okončava kao i većina klasičnih holivudskih filmova: za mrtvima se pusti koja suza, a živi veselo žive uz poletnu muziku. I gledalac filma, ili slušalac mita, to prihvata kao prirodno stanje, identifikujući se, naravno, s pobednicima.
Ili s preživelima: jer u istoriji, kao i mitu, pobediti često znači preživeti. Uostalom, mi čujemo samo priče preživelih: banalno je i ponoviti banalnu istinu da mrtva usta ne govore. A i sami smo, nesumnjivo, potomci Noja, dakle, pobednika.
I uvek zaboravljamo na jednu pouku priče o Noju i potopu. Kolika god bila veličina Nojeve barke - a time su se svojevremeno ozbiljno bavili blistavi umovi poput Isaka Njutna - u nju je stala samo jedna beznačajna manjina živih. Ostali su skončali u potopu i niko ne pamti njihova imena, njihov strah i očajanje.
U svakom potopu pobeda pripada malobrojnima. Kasnije se na osnovu ovog, tako retkog iskustva, oblikuju mitovi, istorije, filmovi, školske lekcije koje, između ostalog, imaju za cilj da kod većine razviju sumnjivu nadu da će se, nekako volšebno, naći u pobedničkoj manjini.
Što nas navodi na pogrešnu stazu - da razmišljamo o Nojevoj barci, a ne o tome kako da potop izbegnemo. Jer ako do njega dođe, najverovatnije je da na barci za nas neće biti mesta i da ćemo okončati u mulju kao đubrivo istorije, hrana za plodnu žetvu pobednika koji će potom pričati priče o slavi i pobedi.
Radoslav Petković