ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Ti bokca !!! Kakav bombastican naziv za ovu opskurnu udrugu sarlatana atrofiranih mozgova. Ej, srpska politicka misao, pa jos i nova, sto valjda implicira da smo imali i nekakvu staru politicku misao.Tekstovi Vukadinovica i Antonica su posmrtni mars netalentovanosti.Prosto je neverovatno da ova dva cirkuzanta dobijaju toliko prostora u medijima. Od njih najvise sto covek moze da ocekuje je, da napisu razglednicu ili nekakav vodic Kako postati uvlakac for dummies ili takvo sta.Ali, avaj.Njihova bulaznjenja objavljuje Politika.Zvucni i video zapis njihovih devastirajucih prdeza prenosi i medijski javni servis evropske Srbije vase pravo da znate sve.Ruku na srce, mora im se priznati da prdeti snagom ciste volje nije mala stvar. Njihova nezivotnost i obamrlost  prosto fasciniraju. Sa velikim stepenom pouzdanosti tvrdim da su oni rodjeni mrtvi, sto me dalje  navodi na pomisao da su mrtvaci ciljna grupa njihovih pisanija.

Postojanje ovog sajta, nspm.org je duhovni zlocin.Oni se prosto nasladjuju losim vestima.

Posle ovih, izliva gorcine, voleo bih i vas da cujem. :evil:

Vukadinović je magistrirao na temu:Habermasov filozofski diskurs moderne
Zoran Đinđić je magistrirao u Njemačkoj kog Habermasovog učenika

Stoga, ili su obojica šarlatani ili su obojica vrijedni poštovanja.

U svakom slučaju, ti pojma nemaš, ali to smo već apsolvirali...
prosto reći da je neko šarlatan jer ti se ne sviđa njegovo mišljenje je glupost prvog reda

Nova "srpska" politička misao

Demokratski savez evropskog naroda Srbije

Kada sam pre par meseci, neposredno nakon majskih izbora, izjavio kako su ,,oni" zaslužili da izgube, ali ,,ovi" nisu zaslužili da pobede, onda to uopšte nije bila puka kolumnististička dosetka, već analitički rezime jedne do apsurda pervertovane političke scene. Zamislite šta bi se, na primer, dogodilo da su tzv. nacionalne snage uspele da sastave vladu sa takvim međuljudskim odnosima i takvom konfuzijom oko strateških pitanja i ciljeva kakva se ispostavilo da postoji kod radikala! I koliko bi se održala ta vlada, pogotovo s obzirom na neprijateljsko medijsko i političko okruženje?

S druge strane, teško je zamisliti vlast koja za svega nekoliko meseci uspela da naniže toliko autogolova, promašaja, skandala i poraza poput ove sadašnje, a koja je pri tome deluje stabilnije od bilo koje u poslednjih deset godina. Parlament čitavo leto nije radio. Dva meseca se ne zna ko je i kada uhapsio Radovana Karadžića. Privreda stoji u iščekivanju Fijata i budućeg kragujevačkog čuda, koje je, uzgred rečeno, verovatno isto koliko i Gospa u Međugorju. Ne zna se ko je odgovoran za smrt demonstranta Ranka Panića i prekomernu upotrebu sile za vreme opozicionog mitinga. Odloženo nam je odmrzavanje privremenog sporazuma sa EU. Članice vladajuće koalicije ne mogu da u u skupštini obezbede čak ni prostu većinu za svoj sopstveni predlog rezolucije o Kosovu. Potpisani energetski sporazum sa Rusijom je doveden u pitanje. Spoljni dug raste, tenderi ne uspevaju, koncesije propadaju, dok nam evropski i američki ,,prijatelji" sve otvorenije zavrću ruke tražeći legalizaciju EULEKSA, a od naših suseda priznanje kosovske nezavisnosti.

Zapravo, najveći uspeh ove vlade i jedino u čemu se do sada pokazala vrlo uspešnom jeste nešto što, doduše, formalno nikako ne spada u njeno polje delovanja, ali je oduvek bila omiljena aktivnost svake vlasti – cepanje opozicionih stranaka i prekrajanje opozicije po vlastitoj meri. Naravno da pada ono što je padu sklono. Ali verovatno radikalski rascep ne bi bio ni tako brz ni tako radikalan da nije bilo diskretnog podsticaja iz određenih političkih, diplomatskih i tajkunskih centara. Još početkom leta na jedvite jade i uz dosta sumnjivog političkog i finansijskog inženjeringa sklepana vlada u međuvremenu je toliko ojačala svoje pozicije u parlamentu da će, nastavi li se ovaj trend, uskoro na prste moći da se prebroje poslanici na koje, zlu ne trebalo, Boris Tadić ne bi mogao da računa. U suštini, srpska opoziciona knjiga je u ovom trenutku spala na dva slova – pomalo obezglavljene Šešeljeve radikale i pomalo apatične Koštuničine narodnjake. Svi ostali su deo Tadićevog ,,evropskog fronta", aktuelne verzije nekadašnjeg ,,socijalističkog saveza radnog naroda" koji je u uslovima tadašnje meke diktature trebalo da očuva privid političkog pluralizma.

Kada se sada sa ove nevelike distance osvrnemo na poslednje predsedničke izbore otkrivaju se neke zanimljivosti koje bacaju donekle novo svetlo na tu istorijsku utakmicu. Od pet glavnih predsedničkih kandidata čak četiri (Tadić, Nikolić, Mrkonjić, Jovanović) danas marširaju u manje-više istom stroju, a i onaj peti, povremeno, kao da pogleduje na tu stranu. Milutin Mrkonjić, do juče ljuti socijalista, Miloševićev neimar i lični prijatelj, koji je za preminulim ,,Predsednikom" prolio mnogo vrelih suza i uvek imao spremnu bujicu psovki na račun njegovih ,,ubica", danas ponovo nešto tumara, gradi, galami i obećava diljem evropske Srbije. Čedomir Jovanović je gotovo sasvim pacifikovan skupštinskim sporazumom o saradnji sa DS-om, a još više ,,principijelnim" (ne)ulaskom LDP-a u beogradsku vlast i javna preduzeća. Konačno, Tomislav Nikolić, doskora, mislilo se, najveći protivnik naše evropske budućnosti, svoju dalju političku egzistenciju, kao i mandate svog poslaničkog kluba mora da zahvali samo dobroj volji, ili, pak, dobrom dilu sa američkim ambasadorom i Tadićevom ,,Evropskom Srbijom". (Danas jedino možda sam Nikolić i, eventualno, Sonja Biserko još uvek veruju da on, sada ili ubuduće, može predstavljati bilo kakvu opasnost za aktuelnu vladu i ,,evropski put Srbije".) A što se tiče potencijalnih nezadovoljstava i nezadovoljnika unutar same vladajuće koalicije (SPS, G17), njima se usta zapušavaju što Stratedžikovim rezltatima istraživanja javnog mnjenja, što ukazivanjem na nove reformske snage na Tadićevoj – sve dužoj – klupi za rezerve. Znači li to onda da je ova vlada stabina, a njen opstanak zagarantovan? Ne. Ali znači da će trajati sve dok članovi srpskog demokratskog kartela ne odluče drugačije.

Sve u svemu, za razliku od komunista koji su bezuspešno težili ,,jednopartijskom pluralizmu", DS je danas na pola puta da stvori neku vrstu ,,višestranačkog monizma". Svih pet predsedničkih kandidata danas su za Srbiju u Evropi, Kosovo u Srbiji, dobre odnose sa Rusijom i punu saradnju sa Haškim tribunalom. Da li je to možda onaj nacionalni konsenzus koji nam je svo vreme nedostajao? Ili je zapravo reč o, s jedne strane, velikom foliranju i pokušaju uskakanja u voz za koji se veruje da je pobednički, a, sa druge, o činjenici da je pomenutom kartelu generalno svejedno o kakvom je čoveku, ideji ili ideologiji reč, samo ukoliko se ne dovodi ozbiljno u pitanje dominacija DS-a na unutrašnjem – i ,,evroatlantske" integracije na spoljnjem planu. A o svemu ostalom ćemo se već dogovoriti.

Tokom devedesetih, u većem delu sveta i u intelektualnim krugovima bila je veoma popularna teza o ,,kraju istorije" i ,,kraju politike". Raspad sovjetske imperije i globalna dominacija Zapada u jednom trenutku kao da su toj ideološkoj fantaziji pomalo davali za pravo. Ali to vreme je odavno prošlo. I dok se ovih meseci i godina širom sveta na velika vrata i na jedan dramatičan način vraćaju i istorija i politika (bilo u formi aktuelne krize koja iz temelja trese globalni finansijski sistem, bilo u nagoveštajima novog hladnog rata i zaoštravanja odnosa između velikih sila), Srbija kao da se nalazi na pragu konačnog ostvarenja te neostvarive (neo)liberalne utopije. Nema više istorije, niti velikih političkih sukoba, problema i kontroverzi. Politička pitanja su prevedena u ekonomska, tehnička i tehnološka. Sve su dileme rešene, mi znamo svoj put i sad samo treba da istrajemo na njemu. Da ukidamo državu, da privatizujemo, decentralizujemo i ,,deregulišemo" sve što se privatizovati, deregulisati i decentralizovati dade. Da ,,implementiramo principe", ,,realizujemo agendu", ,,dostižemo standarde" i ,,ispunjavamo zadatke". I da ,,svakoga dana u svakom pogledu" sve više napredujemo ka – ovoga puta – globalnom kapitalističkom raju koji već odavno ne postoji. Ili ga, možda, sem u disidentskim snovima i programima Glasa Amerike i Slobodne Evrope, nije nikada ni bilo.

Đorđe Vukadinović

A ova dva su verovatno super-mega-vrh-istina na sve strane...

http://www.e-novine.com

http://www.pescanik.net/

xfuck5

E novine su boring, ali Pescanik ima dobre izvale.

QuoteSvi ostali su deo Tadićevog ,,evropskog fronta", aktuelne verzije nekadašnjeg ,,socijalističkog saveza radnog naroda" koji je u uslovima tadašnje meke diktature trebalo da očuva privid političkog pluralizma.

QuoteDa ukidamo državu, da privatizujemo, decentralizujemo i ,,deregulišemo" sve što se privatizovati, deregulisati i decentralizovati dade.

Ove dve rečenice su mu malkice kontradiktorne, ali dobro, ako treba da se puca, Vukadin će uspeti i iz sekire da opali...

L'sranje Pour L'sranje...

Quote from: "Dry-Na-Nord"

QuoteSvi ostali su deo Tadićevog ,,evropskog fronta", aktuelne verzije nekadašnjeg ,,socijalističkog saveza radnog naroda" koji je u uslovima tadašnje meke diktature trebalo da očuva privid političkog pluralizma.

QuoteDa ukidamo državu, da privatizujemo, decentralizujemo i ,,deregulišemo" sve što se privatizovati, deregulisati i decentralizovati dade.

Ove dve rečenice su mu malkice kontradiktorne, ali dobro, ako treba da se puca, Vukadin će uspeti i iz sekire da opali...

pa nije kontradiktorno jer se u tekstu poentira "sabornost", odnosno "centralizacija" same političke ideologije i ukidanje ideoloških sukoba, nezavisno od toga što sadašnja dominantna ideologija ima "decentralizaciju izvršne (pa i zakonodavne) vlasti" kao jedan od principa. (ovo "ukidanje države" pretpostavljam da je samo slikovit izraz za stav koji zastupaju pobornici laissez faire ekonomije)

Pa ta sabornost inače traje do prevremenih izbora.

Upravo hoću da kažem da čak ako bi prihvatili nategnutu tezu da trenutno postoji vrlo homogen konsenzus oko verovanja u mitologiju Evropske Unije (možda i postoji), onda je malo kontradiktorno tvrditi da pravi pobornici laissez faire ekonomije jesu evroentuzijasti. Neki od najvećih kritičara EU, svih njenih preglomaznih regulativa i slično su upravo Hajekovci i Nozikovci (popularno - neoliberali) poput Vaclava Klausa npr, sadašnjeg predsednika Češke i sličnih euroskeptika. Dakle, tvrditi da su laissez fair i evroentuzijazam jedno te isto je teza koju ja smatram klimavom.

Evropska Unija je ta koja je tražila neoliberalne ekonomske reforme od Srbije, EU čak nije ni zadovoljna stepenom ''reforme''.

QuoteOve dve rečenice su mu malkice kontradiktorne

Nisu kontradiktorne niti jedan promil.

QuoteSvi ostali su deo Tadićevog ,,evropskog fronta", aktuelne verzije nekadašnjeg ,,socijalističkog saveza radnog naroda" koji je u uslovima tadašnje meke diktature trebalo da očuva privid političkog pluralizma.

Da ukidamo državu, da privatizujemo, decentralizujemo i ,,deregulišemo" sve što se privatizovati, deregulisati i decentralizovati dade.

pravi izraz je  ,,socijalističkog saveza radnIH naroda''. Ti narodi su ipak uveli tržište (kakvo-takvo) u SFRJ, svi današnji neoliberali tada su bili praktično boljševici, mladi Marks naspram starog Marksa... onda su dali svakoj republici članici ponaosob njen posebni feud gdje će dalje da se razvijaju potpuno odvojeno od Jugoslavije. Time je Jugoslavija privatizovana pod terminom ''rješenja nacionalnog pitanja''.

Prvo je feudalizovana, pa su ti feudi postali republike zbog onog što Ilija Vujačić zove kombativni federalizam u Ustavu iz 1974. godine. I usitnjavanje i ukidanje države se nastavlja. Ovo je i dalje isti proces, ti ljudi koje Tadić predvodi možda čak nisu ni svjesni posljedica svojih djela, u smislu da su popločali put do pakla dobrim namjerama.

Možda sam malo zamutio poentu koju sam htio iznijeti, ali poenta je da je država Jugoslavija ukinuta, prvo prekomjernim prebacivanjem nadležnosti na republike članice(u Srbiji i na pokrajine koje imaju pravo veta u Predsjedništvu SFRJ), svaka država je imala svoju posebnu teritorijalnu odbranu, poprilično nezavisnu policiju, i na kraju i ekonomiju(Slovenija je praktično bila welfare state a ne socijalistička republika).

Poenta je Plotin. Zamisli da je Jugoslavija ono od čega sve polazi. Mi živimo u neprestanoj emanaciji. Srbiji se nameće ista logika, dakle logika koju su odbacile sve ostale republike. Ta logika jeste ukidanje države.

Quote from: "Dry-Na-Nord"Pa ta sabornost inače traje do prevremenih izbora.

Upravo hoću da kažem da čak ako bi prihvatili nategnutu tezu da trenutno postoji vrlo homogen konsenzus oko verovanja u mitologiju Evropske Unije (možda i postoji), onda je malo kontradiktorno tvrditi da pravi pobornici laissez faire ekonomije jesu evroentuzijasti. Neki od najvećih kritičara EU, svih njenih preglomaznih regulativa i slično su upravo Hajekovci i Nozikovci (popularno - neoliberali) poput Vaclava Klausa npr, sadašnjeg predsednika Češke i sličnih euroskeptika. Dakle, tvrditi da su laissez fair i evroentuzijazam jedno te isto je teza koju ja smatram klimavom.

e da - u tom smislu ok. nisam te shvatio dobro.

QuoteEvropska Unija je ta koja je tražila neoliberalne ekonomske reforme od Srbije, EU čak nije ni zadovoljna stepenom ''reforme''.

Neoliberalne reforme? Tako što ćemo da uvedemo par hiljada zakona koji regulišu zakrivljenost banane i jačinu zvuka koji daju MP3 plejeri? Neoliberalizam je to samo takav...

ok, pretpostavljam da onda prihvataš drugi dio posta...

što se tiče odgovora, ja nisam rekao da je EU neoliberalna, nego da je tražila takvu ''reformu'' od Srbije.

Zdravstvo je npr danas jače vezano za državu u Francuskoj nego u Srbiji i slično....

Quote from: "Albedo 0"ok, pretpostavljam da onda prihvataš drugi dio posta...

što se tiče odgovora, ja nisam rekao da je EU neoliberalna, nego da je tražila takvu ''reformu'' od Srbije.

Zdravstvo je npr danas jače vezano za državu u Francuskoj nego u Srbiji i slično....

Pa da mi smo ultraliberalni. Korisne stvari ne prihvatamo ( a i ne nameću nam se), ali zato ima da budemo direktna ekspozitura RIAA i BSA :evil:  :evil:  :evil:

Molio bih moderatore da obrisu sve poruke nakon mog prvog posta, jer mi ostali sagovornici kvare temu odlazeci u OT.

Prestanite da se zavitlavate i idite svi u persun.

da nisi ti malo pušio tog ''peršuna''?

Tema je nspm, nisi valjda mislio da to znači aklamaciju tvoga stava?

Quote from: "Alexdelarge"Molio bih moderatore da obrisu sve poruke nakon mog prvog posta, jer mi ostali sagovornici kvare temu odlazeci u OT.

Prestanite da se zavitlavate i idite svi u persun.

Kad su na ovom forumu poruke brisane zbog oftopičarenja?

Biće da si zaboravio na kom se forumu nalaziš.  :D

QuoteTema je nspm, nisi valjda mislio da to znači aklamaciju tvoga stava?

Nego sta nego da sam mislio. Zar ne vidis da je danas "in" pljuvati po nspm?

otkad je to Mr No in?   :evil:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg210.imageshack.us%2Fimg210%2F5853%2Ffilesphpx.jpg&hash=3485c8a0774c6a09c2472a9c27fdcd57cf91f7ba)

Moto časopisa ide mi na živce još više nego tekstovi novih srpskih političkih mislilaca, ko li je smislio a ko prihvatio slogan KOME JE DO MORALA U POLITICI, NEKA IDE U NSPM? Ovo izgleda mnogo više kao ironična preporuka nekoga ko ne ceni NSPM nego kao poklič kojim veleuprava poziva čestite mislioce da najnovije produkte svak svog srpskog uma zaveštaju redakciji. Pokušavam da zamislim Ba.Vukadinovića kako oduševljeno prihvata Antonićevu krilaticu i zapisuje je grozničavo na manžetnu govoreći ubrzano u pola glasa: ,,Ovo znamo ja i ti i crna zemlja, ne govori nikome dok ne odštampamo prvi broj..."

http://www.e-novine.com/kolumna/ljubomir_zivkov/28867-Prva-pomo-NSPM.html (http://www.e-novine.com/kolumna/ljubomir_zivkov/28867-Prva-pomo-NSPM.html)

Quote from: Alexdelarge on 13-08-2009, 21:42:12ko li je smislio a ko prihvatio slogan KOME JE DO MORALA U POLITICI, NEKA IDE U NSPM?

Neko kome je smešno da uvali prc u dupe Canetovom drugaru?

Светска банка против српских школа       
Слободан Антонић     
четвртак, 13. август 2009. 

У последњем броју НИН-а (бр. 3058, 6. август 2009) изашао је чланак "Радити више са мање" (стр. 23). Написао га је Сајмон Греј, директор канцеларије Светске банке у Београду. Из тог чланка сазнајемо да се српско Министарство финансија обратило Светској банци са молбом да Светска банка припомогне Србији у "смањењу трошкова јавног сектора на начин који неће утицати на квалитет услуга". "Резултат нашег рада је публикација која анализира важне делове јавних расхода", сумирао је Греј, "попут пензија, здравства, образовања, социјалних давања, инфраструктуре, пољопривреде и индустрије".
Да није било овог чланка, најпре, не бисмо ни сазнали за обраћање Министарства финансија Светској банци, као ни за неке од конкретних предлога које је Светска банка дала Србији у вези уштеде паре из буџета. Обратили сте пажњу, наравно, на редослед области у којима је Светска банка, како нам открива Греј, предложила Србији да смањи јавне трошкове: најпре пензије, затим здравство, потом образовање, као четврто социјална давања, па тек онда следе инфраструктура, пољопривреда, индустрија... Наравно, смањење бирократије, издатака на НВО сектор, или обилног финансирања људскоправашких Потемкинових села (из Чиплићевог Министарства за људска права) Греј ни једном речју не помиње. Смео бих се заклети да о томе у саветима Светске банке ни нема ништа. Необично је да аналитичари из Светске банке нису уочили такву "ситницу" да се у српском буџету издваја 4,1 милијарда динара (или 44 милиона евра) годишње за донације разним НВО! То је више него за субвенције у привреди (3,5 милијарди), ученички стандард (1,7), студентски стандард (3,2), Фонд за младе таленте (0,4), избегла и расељена лица (0,9) итд.[1] Али, у Србији се морају знати приоритети, зар не?

Шта тачно Светска банка предлаже Србији као начин уштеде најбоље се види из области коју је Греј одабрао да илуструје њихове идеје - у просвети. Греј хладнокрвно наводи податак да су чиновници Светске банке предложили да се у Србији, због мера штедње, укине 11.000 одељења у основним и средњим школама! Наиме, већина одељења у српским школама броји мање од 30 ђака, а, како каже Греј као овдашњи гласноговорник Светске банке, "не постоји искуство у свету које показује да одељења са мање од 30 ученика воде већем квалитету". Зато је Светска банка предложила Србији да укине 11.000 одељења, тј. 37 посто свих одељења у основним школама, и 13 посто свих одељења у средњим школама!

Греј нам у свом тексту не открива само сву изванредност предлога Светске банке Србији. Он нам открива и својеврсно одушевљење екипом реформиста, спремних да примене ове генијалне савете, коју налази у српској администрацији. "На срећу", пише Греј, "имамо сада Министарство образовања у коме се реформе разумеју и које је посвећено њима. Припрема се читава стратегија рационализације школа и одељења, укључујући и рационализацију унутар једне школе. (...) Потребно је дати сву неопходну подршку министарству како би убрзало ове и спровело своју широку стратегију реформи". Дакле, Греј нас обавештава да укидање 11.000 одељења у српским школама не само да није само фантастични предлог чиновника из Светске банке, већ и да "реформисти", у нашем Министарству просвете, на таквој "реформи" српског школства већ увелико раде!

Разборит човек после оваквих сазнања не може а да се не запита – не потцењује ли се елементарна интелигенција грађана Србије? Ја сам, рецимо, импресиониран Грејовим открићем да "не постоји искуство у свету које показује да одељења са мање од 30 ученика воде већем квалитету". Као професор универзитета цео живот сам, дакле, провео у заблуди да мање студената на часу значи више пажње које могу да посветим сваком студенту. У истој страшној заблуди живе и други професори српских универзитета, затим наставници у српским гимназијама и, на крају, учитељи у српским школама. А, како ћемо видети у даљем тексту, и просветари широм света.

С једне стране, пошто су нам Греј и Светска банка открили фантастичну истину да "не постоји искуство у свету које показује да одељења са мање од 30 ученика воде већем квалитету", ми, српски просветни радници, одмах ћемо да исправимо ову нашу страшну, провинцијалну заблуду. И са ударничким еланом не само што ћемо укинути 11.000 одељења, већ ћемо избрисати још 11.000! Јер, зашто да останемо само на томе, зашто да не уштедимо још више пара. Замислите само колико новца би остало ако би српска одељења имала не 30, већ 50 ученика! Ма шта 50, и по 100 ученика не би било пуно! Само ако се тиме оставља довољно пара за остале преке потребе... Укључив и НВО...

С друге стране, са овим невероватним открићем да "не постоји искуство у свету које показује да одељења са мање од 30 ученика воде већем квалитету" под хитно ћемо да обавестимо и наше колеге у Европи и САД. Јер, замислите само, тамошњи наставници и педагози, и даље погрешно мисле да су мања одељења боља за ђаке. Због тога је просечан број ученика у државним школама (у основном образовању) у Аустрији 20, Белгији 20, Чешкој 21, Данској 20, Немачкој 22, Грчкој 18, Мађарској 20, на Исланду 17, у Ирској 24, Италији 18, Луксембургу 16, Пољској 21, Португалији 16, Словачкој 20, Шпанији 19, Британији 26 (у приватним основним школама 11!) и у САД 24 (у приватним 19)[2]. Како ће се само Данци, Белгијанци, Грци и остали одушевити кад сазнају за истину да "не постоји искуство у свету које показује да одељења са мање од 30 ученика воде већем квалитету"! Сигурни смо да ће то изазвати праву педагошку револуцију, чију ће поносну авангарду чинити чиновници из Светске банке, и реформатори из српског Министарства просвете, који су први направили ово фантастично научно откриће!

Али, иронију на страну, ово је један од типичних примера како припадници транснационалне политичко-економске бирократије засењују простоту "домородаца". Тешко је избећи утисак да они заиста мисле како ми, домороци, не само да ништа не знамо, већ и да код речи "ЕУ стандарди" и "светска искуства" намах падамо у хипнотички транс, након чега могу да нам раде шта год хоће. Још проблематичније је ако се, у саучесништву са домаћим, компрадорским реформистима, при томе користе или директним неистинама, или полуистинама.

Да, тачно је да нема аутоматске каузалности између броја ученика у одељењу и квалитета образовања. Мање ученика у одељењу не значи аутоматски и виши квалитет. Али, то је само зато што квалитетно образовање зависи још од најмање два фактора: мотивације и способности ученика и мотивације и способности наставника. Но, из тога што број ученика у одељењу није једини фактор квалитетног образовања не следи да он није никакав фактор квалитетног образовања. У питању је елементарна логичка разлика између нужног и довољног услова. Мањи број ученика није довољан услов да образовање буде успешно. Али, као што зна сваки просветни радник, мањи број ученика јесте нужан услов за квалитетну наставу.

Српско образовање заиста треба да буде још квалитетније. Оно се тешко може унапредити ако би се даље наставило са смањивањем броја ученика у одељењу. Мора се радити на побољшању остала два поменута фактора: на мотивацији ученика и на мотивацији наставника. Али, ако се српско образовање не може унапредити даљим смањивањем броја ученика у одељењу, из тога апсолутно не следи да тај фактор нема утицај на квалитет наставе. Ако остали фактори остану непромењени, односно, ако не дође до значајнијег повећања мотивисаности ученика и наставника у српским школама, рапидно повећање броја ученика у нашим разредима сигурно ће довести до пада квалитета српског образовања.

Ово је тако једноставна и јасна логика да не треба бити претерано паметан па моћи закључити какве би све погубне последице могло имати укидање 11.000 одељења у српским основним и средњим школама. Србија и неке друге земље Источне Европе имају традиционално јак систем државног образовања. Тај систем је и пре социјализма обезбеђивао самостално стварање грађанске структуре неопходне за функционисање привреде и друштва – управног апарата и националне културне и друштвене елите. Социјализам је то државно образовање само усавршио и направио од њега главни канал друштвене покретљивости. Захваљујући могућности бесплатног и квалитетног образовања, на хиљаде деце сељака и радника постали су истакнути стручњаци и чланови елите. И ма колико да је у Србији, током деведесетих, образовни систем руиниран, он је и даље остао квалитетнији од свега што се може наћи у приватном сектору. И данас државни сектор образовања не служи за продају диплома. Колико може, на свом основном нивоу, он ради на просвећивању народа. А на највишим нивоу, тај систем ствара елиту знања, не нужно лошију од оне едуковане на најскупљим светским универзитетима.

Сада се управо нешто од тог доброг у систему нашло на удару, а као што видимо главни нападачи су чиновници Светске банке и реформатори из Министарства просвете. Дакле, после свих спроведених "реформи", у овој земљи више није скупа војска. Сада је скупа просвета. И њу ћемо реформисати боље од војске. Јер, војску смо реформисали тако да смо уништили 1.200 противавионских ракета типа "Стрела", исекли 700 тенкова у старо гвожђе, а број авиона у летном стању свели на два[3]. Све што смо добили јесте карикатура од војске, због чега ће ова земља у сваком озбиљнијем војном питању зависити од других. Исто тако ефикасно реформисаћемо и наше образовање: укинућемо 11.000 одељења, отпустити 17.000 наставника (ова цифра је стварна, види "Политику", 23. фебруара 2009[4]), продати вишак школских зграда (које су, најчешће, на идеалном месту у граду)... И добићемо карикатуру од образовног система, због чега ће ова земља и по питању образовања постати зависна од других. Ко год у Србији буде хтео стварно квалитетно образовање, мораће да иде у стране приватне колеџе, и на стране приватне универзитете. Разуме се, такво образовање не треба деци сељака, радника и службеника. А колико ће нова управна, културна и економска елита Србије које су едуковале друге земље бити способна да разуме и заступа националне интересе, не треба трошити ни речи.

Да бисмо појмили алармантност "савета" Светске банке да Србија треба да затвори 11.000 одељења, морамо да знамо функцију ове транснационалне институције у светском финансијском поретку. Она је парњак ММФ-у и најчешће заједно са њим наступа према малим земљама, чије владе траже позајмице. Обе институције су једна врста акционарског друштва, у које САД има највећу квоту (у Светској банци око 16 посто)[5]. Док ММФ даје позајмице које обезбеђују спољну ликвидност, Светска банка даје новац за обезбеђивање унутрашње ликвидности[6]. Ове установе своје позајмице условљавају захтевом да их дају у ратама, и то тако да након сваке рате имају право да од земље-зајмопримца захтевају одређени начин вођења економије и друштва. Тако, практично, давањем позајмица некој влади, ММФ и Светска банка постају једна врста њеног старатеља и фактички управљачи у тој земљи.

Тако је Цветковићева влада, 26. марта 2009, закључила споразум са ММФ о позајмици од 3 милијарде евра. Али, та сума ће бити исплаћивана у ратама, до 2011. године. Пошто је први део суме исплаћен негде у пролеће, крајем августа у посету Србији долази делегација ММФ-а. Она ће, како је најављено, са Владом Србије разговарати о државним приходима и расходима, "саветујући" где се може намаћи нови новац за буџет, а уштедети постојећи. У том смислу, "биће отворено питање буџета за 2010. годину", одн. "разговараће се о његовој структури" (Глас Америке, 3. август 2009)[7]. Тек ако Влада Србије прихвати "савете" ММФ-а, добиће други део одобрене позајмице.

На сличан начин функционише и Светска банка. Док је специјализација ММФ-а финансијска и монетарна сфера, Светска банка својим кредитима најчешће финансира образовање, здравство, реформу државне управе итд.[8] Тако Светска банка, рецимо, у Србији тренутно финансира "реформу правосудног система"[9] (која, као што је већ о томе писано, подразумева отпуштање око 700 судија). Дакле, када је реч о подели задужења, Светској банци управо и припада финансирање "реформе" образовања. У том смислу, њени "савети" у овој области имају исту снагу као и "савети" ММФ-а у фискалној и монетарној политици.

Можда најрђавији учинак Цветковићеве владе је безглаво задуживање земље. Процењује се да ће се дуг српске државе, до краја 2009, готово удвостручити (са 8,93 на преко 16 милијарди евра)[10]. Последица тог задуживања неће бити само то да ћемо у будућности све што као друштво зарадимо морати да дајемо на отплату дугова са каматом, већ и да ће наши повериоци добити дугорочно право да управљају овим друштвом. Међународни чиновници, првенствено из финансијске сфере, одлучиваће не само о српским порезима, пензијама или социјалним давањима, већ и о српском образовању, здравству, науци и култури.

Како изгледа та чиновничка, суво-финансијска логика, имамо сада прилике да видимо и на примеру поменутог "савета" да се у српским школама укине 11.000 одељења. Наравно, озбиљна држава, тачније, озбиљна, одговорна и патриотска власт, одбила би такав "савет". Она би знала да би таква краткорочна уштеда у буџету на дужи рок могла нанети непоправљиву штету српској просвети и култури. Ја уопште не сумњам да је у нашој државној управи, па и међу просветним властима, остало доста озбиљних и одговорних људи, који ће схватити сву погубност овакве мере. Али, такође, како сазнајемо из радосних Грејових речи, међу просветним властима очигледно да постоје и здраве, "реформске" снаге" које су одушевљене оваквом идејом и које, штавише, већ увелико раде на њеној реализацији.

И сада, најмање што би српски грађани могли да очекују јесте да сазнају имена тих наших просветних "реформиста". Мислим да би то пре свега волели да знају родитељи. Уколико, дакле, сутра, 37 посто деце у Србији дође уплакано из школе, са речима: "Мама, тата, укидају нам одељење, а отпуштају учитељицу!", да родитељи знају коме могу да се на томе захвале. Да им се захвале на томе што су, једним потезом пера, угрозили њихово детињство. И њихове шансе за будућност.

Hehe, što neko reče već negde (a u vezi sa Antonićem) - šta rakija napravi od čoveka...

Kad čovek već ofrlje spominje visoko obrazovanje, evo liste (http://www.arwu.org/rank2008/Top500_EN.xls) 500 naj univerziteta u svetu. 85% su iz Amerike i zemalja Komonvelta. Jedini postkomi univerziteti su Moskovski državni i Karlov u Pragu.

Najlakše je - pljunuti.

Ne vidim da su u SAD mnogo srećni sa svojim obrazovanjem. Malo-malo pa naletim na žestoke kritike obrazovanja od preterane komercijalizacije do nefunkcionalne sadržine obrazovanja.

Od juče, deo teksta Staley Fish-a, profesora književnosti na gotovo svim najjačim univerzitetima. Postovaću vam samo početak:

August 24, 2009, 9:30 pm

Stanley Fish
What Should Colleges Teach?
A few years ago, when I was grading papers for a graduate literature course, I became alarmed at the inability of my students to write a clean English sentence. They could manage for about six words and then, almost invariably, the syntax (and everything else) fell apart. I became even more alarmed when I remembered that these same students were instructors in the college's composition program. What, I wondered, could possibly be going on in their courses?
I decided to find out, and asked to see the lesson plans of the 104 sections. I read them and found that only four emphasized training in the craft of writing. Although the other 100 sections fulfilled the composition requirement, instruction in composition was not their focus. Instead, the students spent much of their time discussing novels, movies, TV shows and essays on a variety of hot-button issues — racism, sexism, immigration, globalization. These artifacts and topics are surely worthy of serious study, but they should have received it in courses that bore their name, if only as a matter of truth-in-advertising.
As I learned more about the world of composition studies I came to the conclusion that unless writing courses focus exclusively on writing they are a sham, and I advised administrators to insist that all courses listed as courses in composition teach grammar and rhetoric and nothing else. This advice was contemptuously dismissed by the composition establishment, and I was accused of being a reactionary who knew nothing about current trends in research. Now I have received (indirect) support from a source that makes me slightly uncomfortable, the American Council of Trustees and Alumni, which last week issued its latest white paper, "What Will They Learn? A Report on General Education Requirements at 100 of the Nation's Leading Colleges and Universities."

Ima još toga, ali neću da zamaram. Komentari su u prilog ovog teksta.

Deo o ukidanju malih škola bi stojao, kad bi ukidanje bilo kompenzovano. Moj kum u Grčkoj je regionalni šef prosvete i radi to isto. Ali je najpre proračunao da se troškovi malih škola daju kompenzovati školskim prevozom do velikih škola. Dobitak je viši obrazovni nivo u velikim školama. A deca su na broju.

Quote from: scallop on 25-08-2009, 20:32:52
Ne vidim da je bilo koja zemlja na svetu mnogo srećna sa svojim obrazovanjem. Malo-malo pa naletim na žestoke kritike obrazovanja od preterane (ne)komercijalizacije do nefunkcionalne sadržine obrazovanja.

Ispravljeno.

Ne, ozbiljno, Ameri bi trebali da uvedu Bolonju.

Quote from: Dry-Na-Nord on 26-08-2009, 01:57:48

Quote from: scallop on 25-08-2009, 20:32:52
Ne vidim da je bilo koja zemlja na svetu mnogo srećna sa svojim obrazovanjem. Malo-malo pa naletim na žestoke kritike obrazovanja od preterane (ne)komercijalizacije do nefunkcionalne sadržine obrazovanja.

Ispravljeno.

Ne, ozbiljno, Ameri bi trebali da uvedu Bolonju.

Pogrešno. Kad Oksford, Sorbona i Bolonja uvedu Bolonju. Kod nas se svesno degradira obrazovanje. Previše smo pametni. Vidiš po ovom forumu. Treba malo da otupavimo.  :x

Коментар дана 

Ко звижди, зло не мисли 
     
Василије Мишковић     
четвртак, 10. септембар 2009.


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.nspm.rs%2Fimages%2Fstories%2Favgust_razno%2FTribine.jpg&hash=24896a0e3b9434a9b0ec8658e2405de8b2971c8b)

Уместо да закључак изводимо из нечега што се догодило први пут, такорећи сад и никад више – не баш заслужене помоћи коју је Србији упутио неко из Европе – као главна политичка поука ,,утакмице деценије" против Француза (1:1) истакнуто је нешто што се дешава на скоро сваком божјем мечу наше репрезентације – звиждање химни противника.

То што је италијански судија Розети оштетио француску репрезентацију у 13. минуту сусрета (Жигић је пао после врло сумњивог контакта са голманом гостију, судија је без превише размишљања показао на белу тачку и искључио голмана, а Милијаш био прецизан из још-мало-па-поклоњеног пенала) заиста је историјски преседан. Искрено, није ово био први пут да нам арбитар помогне, али не сећам се да је у последњих 20-ак година иједан фудбалски судија учинио толику услугу нашим репрезентативцима. Дешавало се да не суде пенал који смо ми направили над супарничким играчем, али да досуде непостојећи пенал у нашу корист?!

Елем, Розетиjeва, изразито ,,просрпска", судијска одлука можда значи да Италијани желе да буду нови стуб спољне политике Београда (где има места за четири, има и за пет, резонује можда Берлускони). А можда је Никола Жигић показао како треба пословати са Европом: већ две деценије Европљани гледају наше истинске националне патње и стварна државна страдања, и баш их је брига, штавише, одмогоше нам кад год су имали прилику. Али, чим је један српски фудбалер уверљиво одглумио жртву, одмах се огласила европска пиштаљка!

Но, ова хипотетичка политичка позадина Розетијеве заблуде, међутим, потпуно је остала у сенци жестоких звиждука којима је београдска публика на почетку меча испратила свирање француске химне. Сви овдашњи медији су у извештајима са утакмице истакли ,,срамно понашање дела навијача", које су касније, пре краја химне, надгласали аплаузи ,,пристојније публике". Звиждању ,,Марсељези" вероватно не би био дат толики значај, да у данима уочи сусрета са Французима није спроведена снажна кампања – против звиждања химни.     Али, исто тако, да није било толико снажне кампање, вероватно не би било ни толико звиждука. Јер, патетични позиви на ,,цивилизовано" и ,,достојанствено" држање према ,,Марсељези" сигурно су изазвали инат код одређеног броја гледалаца. Они који иначе не воле да их неко учи како се понашати, још више мрзе када их неко учи како се понашати на фудбалским утакмицама...

РТС је данима пред утакмицу емитовао ,,пригодне" спотове на ту тему, репортери Б92 су током дана, неким чудним случајем, наилазили само на навијаче који су на питање да ли ће звиждати француској химни одговарали са ,,никако", ,,сачувај боже", ,,не долази у обзир". Са апелом да се навија фер и спортски огласио се и градоначелник Ђилас. Све у свему, звиждуци упућени ,,Марсељези" били су нека врста ,,спонтаног референдума" како о француској политици током година балканске кризе, тако и о томе шта већина навијача мисли о овој јадној и бедној кампањи ,,наших" медија и политичара. 

Ипак, не ради се овде само о инату. Много више, овде је реч о револту. Усмереном против државе Француске, која већ пуне две деценије гази оно наивно веровање да су наша два народа и државе у пријатељским односима. Државе чији су небројени ,,интелектуалци", попут Левија, широм света ширили монструозну слику о Србији и Србима, а неки од њих, попут Кушнера, на екстремном антисрпству изградили политичке каријере. Државе која је, од распада СФРЈ па надаље, учествовала у свакој војној и дипломатској акцији против нашег народа. Државе која је међу првима признала ,,независност" Косова!

Лако је сада бити проповедник евроатлантске пристојности и осуђивати звиждање ,,Марсељези". Када извучете утакмицу из контекста, када је посматрате као усамљени догађај који није повезан ни са чим другим, да, лако је закључити да су они који звижде туђој химни у ствари дивљаци, варвари које морамо преваспитати и/или казнити. Али, ово је 21. век и ништа није усамљен догађај. Данас све има везе са свиме. Гостовање Тијерија Анрија, француског капитена, итекако има везе са хистеричним антисрпским испадима Бернара Кушнера, француског министра спољних послова. И, замислите, нисмо ми Срби измислили везе спорта и политике. Таман посла! Измислили су их управо ,,Евроатланћани", који су својевремено из чисто политичких разлога забранили нашим спортским екипама да учествују у међународним такмичењима.

Ето, утолико смо примитивнији од Европљана: они када неког не воле, лупе му санкције, бомбардују га и отму му понеку покрајину. А ми, замислите, кад нам се неко замери, звиждимо његовој химни. Колико ми је познато, ни један једини француски новинар или навијач није имао никаквих проблема ни пре, ни током ни после утакмице. И добро је што је тако. 

Део наше земље је под окупацијом. Француска је једна од окупаторских сила. Зашто онда очекивати да се овај народ понаша другачије него када су нацисти улазили у Београд 1941? Ако се већ поносимо што су Београђани тада углавном пркосно бојкотовали немачке окупаторе, зашто се стидимо што Београђани сада звижде симболима француске државе?!

Нормално, сам Анри и његови саиграчи нису окупатори. У Београд су ушли у копачкама, не на тенковима. Они су момци дошли да играју фудбал. Нису нам они отели Косово. Све што су нам се они замерили, јесу она два гола прошле године и овај један од среде. Али, њима је публика звиждала за време утакмице, не за време химне. Док је извођена ,,Марсељеза", београдска публика звиждала је Кушнеру, Шираку, Саркозију, Левију... а не Анрију, Ањелки и Риберију. Ко то не разуме, вероватно мисли и да бисмо сада Николу Жигића и пола ,,Маракане" морали да испоручимо Хагу.

Уосталом, за месец дана ће у Београду гостовати репрезентација Румуније. Српски навијачи, нешто ми говори, неће звиждати румунској химни. Такође, не верујем ни да ће уочи те утакмице бити овако агресивне кампање против звиждања. Ипак сви знамо разлику између Румуније и Француске. При том уопште не мислим на фудбалске квалитете њихових репрезентација.

П. С. Иначе, не подржавам звиждање химни. Боље, а и ефектније, било би да, када следећи пут овде гостује репрезентација неке од земаља које су учествовале у окупацији Космета, за време њихове химне навијачи нешто певају. Неку песму из српског косовског циклуса, рецимо.

 

Mnogo je vode proteklo belosvetskim rekama otkad sam poslednji put odgledao neku utakmicu, pa se zajebah i izgubih 45 minuta života na prvo poluvreme. Posle sam ugasio i bavio se nečim simpatičnijim. Zviždanje sam propustio, kao celu halabuku oko nje. Fudbal, rekoh, već neko vreme ne pratim, kao i sport uglavnom. Ergo, nisam baš upućen, ali ipak javlja mi se jedno pitanje:

Da li je zabranjeno zviždati himnama?

Koliko je meni poznato, nije. Da li je nepristojno? Hmmm... Možda. Na stadionu? E, ovo već mami osmeh. Pristojni navijači, kako to lepo zvuči! Pa još, recimo, delije. Eh, kad se samo setim onih hvalospeva posle petog oktobra 2000. Delije ovo, delije ono, hrabro ruše diktatora, i u "Crnom bombarderu" su ovekovečeni. Kako sad, majku mu, od te progresivne omladine nasta ovaj ološ što pali ljude po tribina, ubija se zbog klupskih boja i, zamislite draga Saveta, ts, ts, ts... Zviždi "Marseljezi"! Sticajem okolnosti, u zubarskoj čekaonici, čuh onog nesrećnog Gorčina kako priča o tome da je "Marseljeza" internacionalna pesmica potlačenih i da niko njoj ne bi trebalo da zviždi. Tako sam i shvatio da postoji neki problem sa zviždanjem, te ne ispustih spontani zvižduk. Ne "Marseljezi" nego našem podaritelju "Lisica" i "Stršljena" (po prozi autora "Znaka Satane").

ЗАШТО СМО ЗВИЖДАЛИ ,,МАРСЕЉЕЗИ"

Ђорђе Вукадиновић

Звиждао је и север и југ и исток, као и рубни делови запада
Сва срећа да се поводом усвајања Измена и допуна закона о штампи подигла велика бура због које ће се, барем неко време, судови устручавати да по њему пресуђују и изричу високе казне. У противном, буџети српских новина и телевизија били би десетковани након квалификационе утакмице за предстојеће светско првенство између Србије и Француске у Београду. Разлог – контроверзно извештавање о контроверзном звиждању београдске публике француској ,,Марсељези" пред почетак меча.   
Дословно сви овдашњи медији у извештајима са утакмице истакли су ,,срамно понашање дела навијача" и звиждуке које су нешто касније, пре краја химне – богу хвала – надгласали ,,снажни аплаузи" свеснијег и пристојнијег дела публике. Нису се бирале речи приликом осуде једних, као ни у похвалама других. При чему су ,,примитивизам", ,,варварство", ,,антицивилизацијско понашање" и ,,брукање пред светом" били само неки од најчешће коришћених израза.
Из непознатог разлога, најактивнији у овој кампањи био је агилни београдски градоначелник Драган Ђилас који је пре утакмице посетио камп репрезентације у Ковилову са апелом да будемо добри домаћини и који је после утакмице, у поменутој емисији на Б92, задовољно и славодобитно пребројао ,,хиљаду примитиваца" и ,,четрдесет девет хиљада" оних других, пристојних и културних грађана који су првима одржали лекцију из лепог понашања на стадиону.
Е, сад, невоља је у томе што сам, стицајем околности и родитељских обавеза, те вечери сам био на ,,Маракани" и лично се нашао у дилеми да ли да верујем званичним извештајима или својим ушима и очима. Пре свега, мада то у читавој причи није најважније, господин Ђилас се, биће, негде грдно забројао. Можда то из свечане ложе и из централних делова западне трибине и није тако деловало, можда је то у ТВ преносу изгледало другачије (телевизија је чудо), али однос снага на стадиону је био прилично другачији од онога како га је видео градоначелник и како су га представили српски медији. Звиждао је и север и југ и исток, као и рубни делови запада. И у највећем броју то – барем овога пута – нису били никакви ,,хулигани" и ,,примитивци", већ пристојни момци и грађани који су врло добро знали шта чине и зашто.
РТС је данима пред утакмицу емитовао ,,пригодне" спотове на тему фер и спортског навијања, док су репортери Б92 током дана, неким чудним случајем, а по старом РТС рецепту из деведесетих година, око стадиона наилазили само на навијаче који су на питање да ли ће звиждати француској химни одговарали са ,,никако", ,,сачувај боже", ,,не долази у обзир", ,,па то није у реду", ,,није спортски" и сл. Просто невероватно како нису налетели баш ни на једног који би о тој теми имао нешто другачије мишљење.
Није ми само јасно да ли је то неки ,,трећи подсекретар" француске амбасаде (или можда и амбасадор Терал лично!?) својим београдским домаћинима скренуо пажњу да би евентуални звиждуци француској националној химни могли неповољно да се одразе на процес српских ,,евроинтеграција", или су домаћини самоиницијативно показали (не)примерену дозу удворичке снисходљивости.
Све у свему, да се не лажемо, иако чисто спортски гледано непримерени, звиждуци упућени ,,Марсељези" били су нека врста ,,спонтаног референдума" како о француској политици према Србији током година балканске кризе (учешће у бомбардовању, признање независности Косова), тако и о томе шта већина навијача мисли о овој јадној и бедној кампањи домаћих медија и политичара. Друга је ствар што то, ни једно ни друго, није превише одговарало дипломатској и политичкој елити из почасне ложе ,,Маракане".   
Колико ми је познато, ни један једини француски новинар или навијач није имао никаквих проблема ни пре, ни током ни после утакмице. И добро је што је тако. И то је требало да буде вест, а не згражавање због звиждука ,,Марсељези". И представљање да их је било мање него што јесте.   
Мене, међутим, брине нешто друго. Ако нас, наиме, овако обмањују поводом релативно неважне ствари и догађаја којем је присуствовало најмање педесет хиљада непосредних сведока, можемо само претпоставити шта се све ради и како се манипулише онда када је сведока много мање, а улог много већи. 
Наравно да ти звиждуци нису никакав лек нити решење, али свакако јесу нека врста вентила. А вентили, као што знамо, служе управо томе да спрече да се нешто издува – и да не експлодира.

Na blogu Mightiest of the Nine naleteh na zanimljiv osvrt.

Звиждуци да, али ко је због чега звиждао?
Патетична, агресивна и прекомерна кампања владајуће хијерархије против звиждања француској химни је као што се очекивало постигла супротан ефекат. Љигава и улизичка лакировка о ,,европским вредностима" и ,,химни демократије" донела је прошле среде салву звиждука када су кренули први тактови, тако да је РТС морао да прибегне старом трику из времена када се звиждало на ,,Хеј, Словени" монтаже и гушења звука из позадине и све то уз безочно лажне извештаје о томе како су звиждуци угушени аплаузима.

Цео случај, међутим, поставља нека питања. Да ли су они који су звиждали знали зашто звижде? Или боље, да ли су звиждали из правог разлога, зато што је Француска, поред признавања Косова и Метохије, водила непријатељску политику према српском народу већ деценију и по? Или је све резултат чистог ината? Могуће је и да је у питању најгора могућа варијанта, чист недостатак културе, јер, да се не лажемо, звиждуке су овде доживеле и химне земаља које нам нису непријатељске.

Одговоре на ова питања, верујем да наслућујете. Нико не треба да буде изненађен уколико румунска химна доживи судбину Марсељезе, истина, у доста мањој мери. Једноставно, ова земља полако поприма све могуће облике површности пост-модерног друштва. Звижди се туђој химни, не из разлога што се с правом не воли нека земља(најблаже речено), већ ето, онако, из обести, може им се...

Обест и саможивост су нас управо и довели до ситуације у којој јесмо. Стога су звиждуци француској химни углавном одраз друштва, а не израз неког кохерентног става. Тужно, али истинито.

Pošto mi je licemerje prilično strano, nisam ni razmišljao o tome da idem na "Porodičnu šetnju" koju su organizovale Dveri o kojima nemam lepo mišljenje i SPC jer nisam vernik. Međutim, u predvečerje fizičkog nasilja, uvek je tu i verbalno.

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/qporodicna-setnjaq-i-druga-srbija.html (http://www.nspm.rs/politicki-zivot/qporodicna-setnjaq-i-druga-srbija.html)

Quote... Ипак, уопштено посматрано, однос Друге Србије према "Породичној шетњи" био је, у основи, секташки и подао. Друга Србија, која је главни покровитељ Геј параде, уопште није уочила једну, за њихове штићенике крајње позитивну страну "Породичне шетње". Та манифестација је, наиме, била миран одговор на "Поворку поноса" и на најбољи начин демонстрирала баш оно што је у добром интересу хомосексуалаца: толеранцију, мирољубивост, грађанску културу, одговорност...

"Ви имате ваше вредности", симболички су поручивали учесници "Породичне шетње" читавим својим понашањем. "Али, ми имамо наше и њих ћемо се држати. Нама се не допада то што ви радите и то у шта верујете. Али, ми вас нећемо јурити по улицама, ми вас нећемо вређати и проклињати. Ми само показујемо оно што је нама вредно и у шта верујемо. И сматрамо да је сваком човеку то што ће сам да види, код нас и код вас, довољно да изабере живот какав жели".

Уопште, учесници "Породичне шетње" демонстрирали су саму суштину толеранције. Толеранција и јесте то да, када нам се нешто не допада, ми не посежемо за агресијом, не желимо ничије уништење, ничији нестанак. Толеранција је идеја мирног сапостојања различитих, па чак и противстављених вредносних групација. Учесници "Породичне шетње" су, штавише, демонстрирајући на миран начин своје неслагање, заправо дали пуни грађански легитимитет егзистенцији "Поворке поноса". Јер, они јесу истакли своје неслагање са "Поворком". Али, начином на који су то неслагање изразили, они су је грађански потпуно легитимисали. Они су је одбацили вредносно, да би је легитимисали грађански. И то је тако важан моменат да свако ко има елементарну грађанску културу ту истину не може а да не разуме.

Али, Друга Србија то није разумела. Јер она и не мисли грађанском логиком, већ логиком идеолошке секте. Наиме, за идеолошке бојовнике грађанска легитимација је ништа, а идеолошка хегемонија је све. Иако су Другој Србији увек уста пуна толеранције, сваки њен потез је пун вербалног насиља и слабо прикривене жеље за уклањањем другачијег. Срамно извештавање о "Породичној шетњи" још једном је показало да ова идеолошка групација суштински не жели толеранцију и мирно сапостојање различитих вредносних система. Она, изгледа, жели само тоталитаристичко наметање једног вредносног система, једног начина живота и једне истине. (...)

jeste li uplatili nspm-rinu?

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg443.imageshack.us%2Fimg443%2F2108%2Fuplatnicaw.jpg&hash=8d1a764b2e0821ea5e943698debaff3b89ed2c3f)

cak su postali i strani placenici. jednokratna donacija (kol'ko ko moze, al' 50 evrica preporucljivo) mesecno (20 evrica)
http://www.nspm.rs/donacije.html (http://www.nspm.rs/donacije.html)

p.s.
slicna akcija postoji i na e-novine.com, al' za njih znamo da su strani placenici. a i skromniji su. predlazu svega 10$ (domaceg krpiguza placaju americkim dolarima :evil: )

Velimir Ćurgus Kazimir
Pohvala prostaštvu
Povodom teksta ,,Zašto smo zviždali 'Marseljezi'", ,,Politika" 15. septembra

Od vremena intenzivnih medijskih kampanja protiv Zorana Đinđića i njegove vlade (od septembra 2001. do marta 2003) na srpskoj političkoj sceni je prisutno udvaranje primitivizmu i prostaštvu kao izrazu iskonskog narodnog bića. Kada to čine političari, računajući na simpatije i podršku određenih društvenih grupa, to je nekako razumljivo. Kada to rade ljudi koji pripadaju sloju tzv. elitnih intelektualaca, analitičara i naučnika, onda to izaziva izvesnu nedoumicu: da li je reč o gnevu protiv ,,zvanične" istine ili o pokazivanju na čijoj je strani ,,elita".

Tekst Đorđa Vukadinovića, glavnog urednika ,,Nove srpske političke misli", u kojem Vukadinović piše zašto je deo publike na fudbalskoj utakmici Srbija–Francuska zviždao ,,Marseljezi" nije nikakvo racionalno objašnjenje već strasno navijanje za zviždanje kao specifični oblik društvene relaksacije. ,,Naravno", piše Vukadinović, ,,da ti zvižduci nisu nikakav lek ili rešenje, ali svakako jesu neka vrsta ventila. A ventili, kao što znamo, služe upravo tome da spreče da se nešto izduva – i da ne eksplodira." Šta bi tačno moglo da eksplodira, i gde, Vukadinović ne objašnjava.

Vukadinović je izneo tvrdnju da su osim ,,zapada" (gde sedi bogatija i relaksiranija publika) ,,Marseljezi" zviždali svi ostali, i da nisu u pitanju nikakvi primitivci već normalni i pristojni građani ,,koji su vrlo dobro znali šta čine i zašto". Ovakva tvrdnja je sama po sebi besmislena jer Đorđe Vukadinović pretpostavlja da su razlozi za zvižduke oni koje on ima u svojoj glavi (pogrešna francuska politika prema Srbiji). Pre ,,Marseljeze", što je Vukadinoviću kao čoveku koji ide na utakmice sigurno poznato, zviždalo se himni svake reprezentacije, pa i onima koje nemaju nikakve veze sa bombardovanjem Srbije i Kosovom. Da li je i u tom slučaju reč o ventilu? Ili se publika samo uvežbavala za veće događaje.

Vukadinović je očigledno ogorčen na srpske političare koji su se uoči utakmice obraćali javnosti s pozivom da se ,,Marseljezi" ne sme zviždati. Pa šta je u tom pozivu i kampanji loše i pogubno za srpski narod i njegovo mesto u svetu? Možda je trebalo ćutati i onda se, kao, iznenaditi na ponašanje publike. Ili pravdati primitivizam potrebom za ventilom? To što neko poziva ljude da ne budu prostaci i da budu pristojni, to je za Vukadinovića udvorištvo. A zar nije najveće od svih udvorištava, pa i pravo poltronstvo, upravo ono što radi Đorđe Vukadinović. Navijači, gledajte: na vašoj je strani vrhunski intelektualac Đorđe Vukadinović. On shvata ono što političari i vlast ne razumeju – vama je neophodna akcija kojom ćete sve stvari staviti na svoje mesto. Ako sutra pored zvižduka nešto polomite ili razbijete koju glavu, i to će biti na mestu. Jer, nepravdi i frustracija je tako mnogo da morate što češće da reagujete.

direktor Ebart medijske dokumentacije


Velimir Ćurgus Kazimir






Полемике 
Удвориштво и манипулација       
Ђорђе Вукадиновић     
петак, 18. септембар 2009

Одговор Ђорђа Вукадиновића на текст Велимира Ћургуза Казимира "Похвала просташтву", Политика, 17.09.2009.

Да у последњем делу свог текста господин Велимир Ћургуз Казимир није покушао да буде духовит, заједљив и врцав (,,Навијачи, гледајте..."), ово би могла бити готово примерна полемика. Господин Казимир и ја очигледно нисмо истомишљеници, али то не би требало да буде препрека да се разговара.

Ја сам, пре свега, указао на једну, наизглед, ситну, али веома индикативну манипулацију, у којој је учествовала локална медијска и политичка елита. И запитао: "Ако нас, наиме, овако обмањују поводом релативно неважне ствари и догађаја којем је присуствовало најмање педесет хиљада непосредних сведока, можемо само претпоставити шта се све ради и како се манипулише онда када је сведока много мање, а улог много већи." Све друго је ту секундарно, укључујући и ,,Марсељезу", звиждуке и аплаузе, сјајне француске фудбалере, бледуњаву игру Антићевих изабраника, па чак и поменуто, упадљиво и безброј пута демонстрирано полтронство домаћих политичких чимбеника.

Ствар је релативно једноставна и треба је рашчланити на оно што јесте и оно што није, или барем што не би смело да буде предмет спора. Ми се можемо разликовати око тога да ли је требало или није требало звиждати француској химни. (Узгред речено, ја и не тврдим да је ТРЕБАЛО звиждати, већ само да је и за те звиждуке било неких ваљаних разлога.) Али свеједно. Можемо имати различита мишљења око тога и она могу бити узрок и последица нашег политичког, културолошког и карактерног разликовања. И то је у реду. Ја не мислим да би господин Казимир МОРАО мислити исто што и ја када је у питању француска политика према Србији, њихов допринос НАТО бомбардовању, или звиждање као средство за изражавање протеста против француске политике и пропагандне кампање домаће власти. То је, у крајњој линији, питање моралног осећаја, такта и укуса. Ја само кажем да и став десетина хиљада присутних на стадиону, као и стотина хиљада оних пред телевизорима има право грађанстава и не сме бити аутоматски дисквалификован на начин на који је то учињено. А поготово не фалсификован причама о ,,шачици хулигана" и ,,четрдесетдевет хиљада пристојних" који су нам осветлали образ. (Моје очи, уши и разум ми казују да је пре било обрнуто.)

Али, рекох, око оцене самог догађаја се можемо расправљати. Не бисмо се, међутим, смели разликовати око тога да ли је легитимно лагати и обмањивати јавност по питању елементарних чињеница. Да ли се звиждало? Јесте. Да ли су ти звиждуци били усамљени инцидент ,,малобројних примитиваца"? Нису. Да ли су медији покушали да прикрију и забашуре ту, по српски политички мејнстрим, непријатну чињеницу? Јесу. Да ли је то манипулација? Јесте. Да ли је то у реду? Није. Да ли је данима пре утакмице, превентивно, вођена једна прилично агилна, да не кажемо, агресивна кампања против звждања химни гостујуће екипе? Јесте. Да ли је та кампања била успешна? Није. Да ли то сме бити разлог за обмањивање грађана о томе шта се догађало на стадиону? Не сме. То су ствари око којих у демократском и цивилизованом друштву не би смело бити разлике ни спора. Чињенице би требало да буду светиња (мада их није увек лако утврдити), а коментари слободни. Зато смо критиковали некадашњи систем комунистичког једноумља и зато се ваљда својевремено лупало у шерпе поводом лажних и тенденциозних прилога на државној телевизији.

Ово су два битно различита нивоа. Али нисам сигуран да господин Казимир схвата разлику међу њима, иако је баш она суштина модерног, демократског и, ако хоћете, либералног схватања политике и јавности. То је разлика између форме и садржине. Између принципа аутономије, достојанства и самопоштовања, и циничног, ад хок макијавелизма, по којем су сва средства допуштена, само ако воде узвишеном, божанском, револуционарном, националном или еврореформском циљу. И по коме, на пример, звиждање може да буде скандалозније од бруталног бомбардовања, противправног одузимања дела територије, обмањивања јавности и понизног извршавања изречених и неизречених налога пријатеља из иностранства.

Ово је суштина мог неспоразума са господином Казимиром, као и једним делом наше необољшевичке јавности, која је у међувремену навукла либералну и мондијалистичку одору. А што се тиче његових осталих тврдњи и благих инсинуација, само укратко. Уопште не мислим да је народ увек и априори у праву. А још мање мислим да су увек у праву навијачи. (Узгред, највише им замерам што су, под проблематичним изговором, а уз благослов дела – тада, опозиционе – политичке елите, својевремено ружно звиждали сопственој државној химни, као што замерам и држави што, након распада СФРЈ, није химну на време променила и тако ону лепу свесловенску песму заштитила од обешчашћивања и сачувала за неко друго време.)

Елем, није ми проблем да будем у мањини. Али не волим када ме убеђују да сам у мањини и онда када нисам. Не удварам се никоме, а камоли ,,примитивизму и просташтву као изразу исконског народног бића". Али се, авај, врло добро сећам како су ти исти навијачи, и то много ратоборнији, агресивнији и ,,примитивнији", годинама, од 9. марта па све закључно са 5. октобром, третирани као драгоцени саборци и добродошли савезници, такорећи, ударна песница демократских снага и хероји демократских промена. А онда су, преко ноћи, постали ,,стока" и ,,примитивци" који нас брукају пред гостима у свечаној ложи ,,Маракане". У коју, узгред речено, многи никада вероватно не би ни крочили да није било тих истих ,,примитиваца" да за њих гутају сузавац и разбијају полицијске кордоне. А ко им је крив када нису схватили да је суштинска демократска промена (а можда чак и суштина демократије саме!?) у томе што, уместо ,,оних њихових", сада ,,ми/наши" медијски манипулишемо, обмањујемо, ,,крадуцкамо" и седимо у почасним ложама.

Brutalna diskriminacija       
Dragomir Anđelković     
sreda, 30. septembar 2009.


Aktivisti gej organizacija, i pojedini radikalni zagovornici održavanja tzv. parade ponosa, u komentarima objavljenim na sajtu NSPM-a, kao i sajtu B 92, negoduju što sam u tekstu Parada bola citirao Oskara Vajlda. Otprilike kažu: ,,To nema smisla. On je bio deklarisani homoseksualac". Na to jedino mogu da odgovorim: pa šta?!

Šta se mene tiče kakva je bila njegova seksualna orijentacija, nacionalna ili verska pripadnost, odnosno kakva je imao politička ubeđenja. Što bi to bilo bitno? Ja ne omalovažavam ljude, niti bagatelišem njihovo delo, zato što su homoseksualci a ja heteroseksualac. Ne nipodaštavam ni ljude sa kojima se u nečemu ne slažem. Niti zbog toga odbacujem ono što su učinili, a što smatram vrednim.

Čovek nije jednodimenzionalno biće. U životu svi mi imamo razne uloge. Pisac čija dela obožavamo, ujedno može da bude član partije koju ne volimo. Slikar kome se zbog njegovih umetničkih dela divimo, nekada je osoba koju zbog moralnih nedostataka preziremo.

Zar zato što je Martin Hajdeger, najveći nemački filozof 20. veka, bio nacista, njegove knjige treba da ignorišem? Zar zbog toga što se ne slažem sa političkim ubeđenjima Radomira Konstantinovića, ne treba da ga citiram? Zar stoga što je Miroslav Krleža bio Hrvat, Srbi ne treba da čitaju njegove romane i druge spise? Zar zato što ne delim ubeđenja Mirjane Karanović, ne smem da gledam filmove u kojima glumi?

Samo vrlo ostrašćene ili zlonamerne osobe na ova pitanja mogu da odgovore potvrdno. A takvim stavom čine najveće zlo sebi i onima kojima daju preporuku. Zbog nečega što im nije po volji, nameću sebi i onima kojima navodno žele dobro, ograničenja u pogledu upoznavanja nečega što može da im proširi obrazovanje i vidike, a život učini prijatnijim.

No, da se vratimo na povod ovog teksta. Oni koji smatraju da pisac homoseksualac ne treba da bude citiran od strane nekoga ko se protivi tzv. Paradi ponosa, otišli su i korak dalje u činjenju lošeg. The Arkana Dictionary of New Perspectives, ugledne britanske izdavačke kuće ,,Penguin", pojam seksizam definiše na sledeći način: ,,Diskriminativan stav prema drugima, koji odbacuje svako razmatranje unutrašnjih vrednosti, a pripisuje uloge jedino na osnovu pola".

Izgleda, mnogi promoteri i organizatori tzv. gej parade, seksistički tretiraju homoseksualce. Najverovatnije, nemaju drugačiji osnov da druge zainteresuju za svoje ,,likove i dela", pa to pokušavaju da učine napadnim demonstriranjem svoje seksualne orijentacije. S druge strane, svesni su da zasigurno ima nemalo homoseksualaca koji su uspešni na profesionalnom polju kojim se bave, i da ne moraju da nastoje da se ,,proslave" na bizaran način.

I to im smeta. Pa žele, pod maskom zalaganja za njena prava, da na novim osnovama nametnu diskriminatorski obrazac ponašanja prema svim pripadnicima gej populacije. Njegova srž može da se izrazi sledećim rečima: homoseksualci homoseksualcima. Drugim rečima, ako nisi naš ne čitaj nas, ne gledaj nas, ne divi se našim umetničkim delima, ne idi kod lekara drugačije seksualne orijentacije od tvoje ... Tada će, htela ili ne, svaka gej ,,lasta", morati da se drži samo svog ,,jata". A samozvane gej vođe će dobiti gore nego ikada ranije izolovane, i time na vernost osuđene, podanike.

* * *

Mislim da su oni homoseksualci koji žele da žive normalno, da se bave svojim poslom i onim što vole, a ne da dane provode u paradiranju svoje seksualne orijentacije i naricanju nad surovom sudbinom, najveće žrtve pokušaja da se pripadnici gej populacije svedu samo na jednu dimenziju. Da im se od strane profesionalnih boraca za prava homoseksualaca nametne uloga jedino na osnovu polne orijentacije, i oduzme mogućnost da se afirmišu na drugi način, i žive kako sami odluče. Tu se radi o brutalnoj diskriminaciji.

Odnos prema mom citiranju Oskara Vajlda, na to nam je slikovito ukazao. A ko zna koliko živih homoseksualaca, naših sunarodnika i sugrađana, baš sada na razne načine ispašta zbog beskrupuloznog ponašanja njihovih samozvanih predstavnika. No, da se nadamo, sada kada imamo zakon o suzbijanju diskriminacije, da će on i njima pomoći da se, između ostalog, izbore sa omčom koju im oko vrata stavljaju oni koji se navodno bore za njihova prava, a u stvari rade samo na sopstvenoj promociji i realizaciji poverenih zadatak od strane evroatlantskih centara moći. Da se nadamo, ako smo naivni i još ne shvatamo da živimo u, suštinski, okupiranoj zemlji. U kojoj se priča o ljudskim pravima zloupotrebljava u interesu onih koji ih svakodnevno gaze od Latinske Amerike do Iraka, i njihovih ovdašnjih satrapa.

Senzacionalno: Nova Srpska Fašistička Misao otkriva
Bris Taton nije ubijen!

Iz nekog razloga, smrt Brisa Tatona ne pominje se na sajtu Nove srpske političke misli. Po NSFM, Francuz pod tim imenom nije ni došao u Srbiju na utakmicu Tuluz - Partizan, fašistička banda ga nije prebila usred bela dana u centru Beograda, nije bačen sa stepenica na Obilićevom vencu, nije podlegao povredama u Kliničkom centru. Država nije proglasila dan žalosti, a nema ni javnih okupljanja protiv nasilja. Dobrodošli u paralelni svet Nove srpske političke misli!

Nema javnog glasila na bhs jezicima - ćiriličnog ili latiničnog, nacionalnog ili seoskog - koji već danima ne ponavlja priču o ubijenom Brisu Tatonu, francuskom mladiću koji je do smrti prebijen u centru Beograda. Vesti, komentari, polemike, zgražavanja, analize - sve je tu, uz prenošenje strane štampe i predviđanje visine kazni ubicama. Samo jedan, međutim, odoleva - tzv. Nova srpska fašistička misao (dverjanski: NSPM).

U utorak, kada je saopšteno da je nesrećni mladić preminuo od posledica iživljavanja grupe neofašista, uredništvo NSPM je komentar dana posvetilo odbrani tzv. patriotskih NVO - Narodnom pokretu 1389, Srpskom saboru Dveri i Narodnom pokretu "Svetozar Miletić" - od republičkog tužilaštva i Peščanika. Sreda je bila rezervisana za odbranu kompanije Dizni od optužbi da su im crtaći homofobični.

Pod parolom "Kome je do morala u politici, neka ide na NSPM", na sajtu - koji će uskoro finansirati građani Srbije, zahvaljujući odluci Ministarstva kulture Srbije da iz budžeta pomogne razvoj dnevnog informativnog portala NSPM (760.900 dinara) - nije se našlo mesta za vesti, komentare i analize nasilja patriota sa fudbalskih tribina. Novosrpski politički mislioci nisu primetili ni trodnevnu gungulu oko javnog izražavanja protesta protiv nasilja. Naprotiv, redakcija se i dalje prilježno bavi prebrojavanjem zvižduka Marseljezi na Zvezdinom stadionu (utakmica nacionalnih reprezentacija Francuske i Srbije, održana 9. septembra) - dokazujući da je divljanje navijača "građanska neposlušnost", kao uostalom i govor mržnje "patriotskih" pokreta, o kojima tužilaštvo poslednjih nedelja prikuplja dokumentaciju. Cenzura koju je urednik NSPM i kolumnista Politike Đorđe Vukadinović doživeo u matičnom listu - umalo su zasenili i Tadićevu posetu Sloveniji.

Kad je izgledalo da ni posle 48 sati od (navodne) smrti Brisa Tatona, dosledni NSFM neće objaviti ni rečcu o sasvim nevažnoj smrti nekakvog turiste – točno u 17:22 (četvrtak), pojavio se tekst neobično originalnog naziva "Bez komentara". Vešti a posebno lukavi urednici NSFM preuzeli su dve (ćirilicom: 2) vesti – oh, kako smo dovitljivi! - vođeni samo jednom rasnom idejom: da pokažu kako je smrt Tuđina bolnija od smrti Srbina na srpskom Kosovu. Pogledajte u celini i celosti:

PRVA VEST (7. avgust 2009): Трајанка (58) и Богдан (64) Петковић пронађени су мртви у својој кући у селу Партеш, поред Гњилана. Убијени су из ватреног оружја, хицима у главу, на основу чега се може закључити да су починиоци професионалци, односно, особе са искуством у употреби оружја. Портпарол косовске полиције рекао је да у том тренутку не постоје индиције да је злочин етнички мотивисан, али су српски званичници у својим изјавама подсетили домаћу и међународну јавност на то колико су чести злочини над Србима у покрајини, као и да у протеклих десет година није расветљено ниједно убиство у којем су жртве биле српске националности.

Сајт Б92 – посетиоци су на на ову вест оставили 15 коментара.

Сајт "Блица" – 14 коментара.

Сајт Радио телевизије Србије – 26 коментара..

DRUGA VEST (29. septembar 2009): Брис Татон (28), француски држављанин и навијач фудбалског клуба Тулуз, преминуо је у београдском Клиничком центру. Татона и његове пријатеље брутално је претукла група навијача Партизана, у центру Београда, 17. септембра, од када је младић био у коми. Многобројни српски званичници изразили су саучешће Татоновој породици и француској држави, али и истакли потребу да се Србија обрачуна са насиљем, које је протеклих дана ескалирало на улицама престонице.

Сајт Б92 – 1137 коментара на основну вест о смрти Бриса Татона.

Сајт "Блица" – 894 коментара.

***

Bolesni čitaoci NSFM imali su sreće; da na Kosovu nisu ubijeni Trajanka (58) i Bogdan (64) Petković, nikad ne bi saznali da je u Beogradu, od povreda koje su naneli ovdašnji navijači/fašisti, umro izvesni Bris Taton.

Meriti smrt brojem komentara može samo Srpska Fašistička Misao; isti onaj medij koji je logističko-ideološki sponzor svakom ovdašnjem nacisti, zlikovcu, navijaču s bakljom ili dverjaninu; da objasni, da ideološki uvije u celofan s kojeg se cedi krv, da organizuje, pomogne, odbrani, posavetuje. Kad je teško, već znate: obratite se Antoniću & Vukadinoviću. Oni znaju kako, jer je već zrelo!

e-novine.com

Oooovaj...

QuoteIz nekog razloga, smrt Brisa Tatona ne pominje se na sajtu Nove srpske političke misli.

Pa malo kasnije, u istom tekstu, citat sa NSPM...

QuoteDRUGA VEST (29. septembar 2009): Брис Татон (28), француски држављанин и навијач фудбалског клуба Тулуз, преминуо је у београдском Клиничком центру.

Mislim, opredelite se.

Još zanimljivosti:

Quotenije se našlo mesta za vesti, komentare i analize nasilja patriota sa fudbalskih tribina.

Obratiti pažnju na reč "patriota" koja je ovde ubačena tendenciozno. Ograđujem se od ovog komentara ukoliko je građanija sa E-novina pre toga konsultovala Trgovčevića ili vidovitu Zorku da li su nasilnici patriote ili (malo)građani. I da li im bilo šta od navedenog išta u životu znači. Pošto najstariji, izvesni Grković, ima 27 godina, možda je čak jedan od heroja petog oktobra.

QuoteKad je izgledalo da ni posle 48 sati od (navodne) smrti Brisa Tatona, dosledni NSFM neće objaviti ni rečcu o sasvim nevažnoj smrti nekakvog turiste – točno u 17:22 (četvrtak), pojavio se tekst neobično originalnog naziva "Bez komentara".

Bez komentara.

Ako me ne bude mrzelo, prelistaću NSPM da vidim da li zaista ubistvo nije spominjano. Međutim, prosta pretraga čije sam rezultate naslućivao, dala je sledeće: Tekst "Žrtva protesta radikala" govori o smrti Ranka Panića, čoveka koga je ubila policija Malog Slobe, ne radikali kao što bi se na osnovu naslova moglo zaključiti. Još jednom. SPS-ovska policija (druga žrtva u vladi DS-SPS), ne huliganski šljam. Osam komentara. Pozivi na zabranu SRS-a i priče o još jednoj žrtvi Slobodana Miloševića. E-novine nisu medij koji bilo kome može da drži lekcije o pristrasnosti.

Разговарала Марија Кордић за Недељни телеграф


Политички живот 
Ни стратегије, ни визије       

уторак, 06. октобар 2009.

Србија је дубоко неуротизовано друштво у коме се одавно погубљени и критеријуми и орјентири деловања. У таквом друштву тешко је очекивати одмерене и нормалне реакције, и у том смислу, готово да није чудно што и поводом трагичне погибије Бриса Татона имамо такву реакцију – каже Ђорђе Вукадиновић, уредник часописа Нова српска политичка мисао.

Шта је узрок томе, како је дошло до таквог претеривања да смо имали чак три протестне шетње против насиља, да је држава прогласила дан жалости а председник чак предлаже и да једна улица у Београду добије име по погинулом Французу?

- Примарну улогу у стварању те патологије, као и до сада у сличним ситуацијама, имају медији и политичари. Из различитих разлога, и једни и други злоупотребљавају сваку, па тако и ову трагедију, као што су то годинама уназад радили.

Али и "обични грађани" си изузетно емотивно реаговали на овај случај, како то објашњавате?

- Грађани само реагују на притисак и манипулацију медија и политичара. Нормални грађани, тачније, оно што је остало од нормалних грађана ове земље, данас су двоструко постиђени и двоструко понижени. Како вандализмом групице хулигана који је за сваку осуду, тако и овом, најблаже речено претераном, непримереном и неукусном реакцијом политичара и медија, који су од тога направили параду за сопствене потребе и неку врсту сопствене промоције, а користе је и за обрачун са неистомишљеницима.

Да, али Србија у свету има јако лош имиџ. Имајући то у виду, шта је требало урадити да нас у свету опет не прогласе за "дивљаке" и "злочинце"?

- Искрено и дубоко жаљење, извињење породици и амбасади, експресно хапшење осумњичених и њихово извођење пред лице правде и адекватне казне - то је било и нужно и довољно. Уместо тога, имамо атмосферу хајке и лова на вештице. Поново се створила та масовна прича на блоговима, форумима и медијма, где можете прочитати коментаре типа "стидим се што сам Србин", "ми смо најгори", "фашизам се ваља улицама". Овакво ритуално посипање пепелом, ова врста колективне хистерије неумесна је и контрапродуктивна. Поново су оживели сви најдубљи антисрпски стереотипи у западној штампи, а и у једном делу српске јавности.

Мислите да се намерно ствара таква атмосфера?

- Оправдан и увелико закаснео обрачун са хулиганством, које се, узгред речено, годинама толерише у око тих навијачких и квази-навијачких група, искоришћен је још једном за произвођење колективне кривице српског народа за нешто што је учинило неколико неодговорних и вероватно пијаних или дрогираних појединаца. Онда се та колективна кривица користи за нешто друго. И то је матрица која нам се стално дешава.

Председник Тадић је, чак, изјавио да ово насиље "консеквентно води у фашизам". Због чега се реч "фашизам" напрасно тако често користи у свакодневном политичком говору?

- Постоје групе у Србији које, или у свом фанатизму или у свом плаћеништву, а вероватно има и једног и другог, у сваком неистомишљенику виде фашисту. При томе, они из личних или из материјалних разлога, имају патолошку мржњу према српском народу. Невероватно је на пример, да смо пре месец дана имали два убиства на Косову и Метохији, а нико се због тога није потресао, нико због тога није расписивао националну жалост, нико није давао улицу по бројним, готово безбројним жртвама чије убице нису никада пронађене.

Због чега, како ви то објашњавате?

- Једним (мањим) делом, то доста лоше говори о нама као народу, али већим делом то је последица поменутог континуираног деловања медија и политичара. Грађани више немају директан однос са стварношћу, него је њихов став према реалности посредован медијима и порукама које им стижу са екрана. А са екрана стижу поруке о колективној кривици, о Србији као некој врсти казамата, колевке и царства зла. Народ је изманипулисан, као што је и био пре 20 година. Само што је тада наивно поверовао да је небески народ, да је најбољи, да Срби не могу да буду злочинци, да су увек у праву и да су увек водили само праведне и одбрамбене ратове, а сада им се нуди друга, супротна парадигма. Уместо претходне, националистичке, која се распала у парампарчад, по тој новој визури сада смо ми криви за све ратове, увек смо злочиници, и када се чини да смо жртве заправо смо криви због тога што смо жртве. Однеговали смо једну врсту елите или такозване елите, која ће увек бити спремна да за сваку невољу која нас снађе окриви нас саме. 

Мислите да су догађаји последњих двадесетак дана у великој мери спиновани?

- Мене све ово по мало подсећа на неке "демократске Маркале" или Рачак.

Маркале су послужиле за увођење санкција Србији, Рачак је био повод и увод у брутално бомбардовање Југославије. Дакле, имамо неки трагичан догађај, било намештен или случајан инцидент, који се искористи за обављање неког другог посла који се спремао и за који се тражио алиби.

Шта би сада могло да се спрема?

- У овом случају, чини ми се да је тај "други посао" поновно увођење неке врсте ванредног стања, неке врсте нове "Сабље", јер се маргинализује сваки глас "против" и свака озбиљна, дубинска критика владајућих структура. Као што је својевремено паљење Рајхстага послужило за обрачун са левичарским групама у Немачкој и коначну инсталацију фашизма каквог га знамо, тако као да неко покушава да овај инцидент искористи са сваким патриотским и националним ставом, повезујући га са тим насиљем. Дугорочни циљ ове операције би могло бити још директније стављање Србије под страни протекторат, а краткорочно, изазивање хаоса и компромитација предстојеће Медведевљеве посете Београду.

Због чега се у последњих двадестак дана направила чудна мешавина хулиганства навијача, десничарских партија, националистичких организација, у којој се више не разазнаје за шта је ко у ствари одговоран?

- Повезујући напад хулигана на навијача Тулуза са атмосфером створеном поводом геј параде, а све то посредно се покушава пребацити на конто сваког звиждука западним земљама и бившим југословенским републикама, неко жели да криминализује сваки критички став према политици западних земаља. Тако се индиректно амнестирају НАТО земаље за бомбардовање Југославије, као и бивше "братске" републике за распад СФРЈ. У суштини, то је оно што се дешава и што се свесно или несвесно ради.

Шта је политчки резултат те манипулације?

- Прво су се држава и народ представили као народ злочинаца, а онда држава, да би избегла ту слику, предузима неку врсту колективног самопонижења. То је потпуна нациолана анестезија, која има за циљ и последицу прихватање независности Косова као свршене и легитимне ствари, и казне за грехове које смо чинили и којих се још нисмо ослободили.

Колико је таква игра опасна, јер ипак добар део грађана не пристаје на такво колективно "прање" и не прихвата такву слику о себи?

- Сводећи патриотизам на хулиганство неко очигледно жели да компромитује патриотизам, и у томе једним делом и успева. Али такво спиновање би на крају могло изазвати управо обрнути ефекат – да се тиме легитимише хулиганство. То је мач са две оштрице.

Осим тога, све то има одјека и са друге стране, на другом полу политичког спектра, иако то сада није толико видљиво. Овакве непримерене реакције су гориво којем се хране неке будуће фрустрације и будуће насиље. Зато треба хитно раздвојити шта је криминал који се санкционише, шта је политичко неистомишљеништво с којим се полемише, а шта је елементарна државна национална позиција која се заступа без обзира на политичке и страначке разлике.

Колико су се сва дешавања протеклих дана искористила у дневно-политичке сврхе? Чули смо, примера ради, изјаву председника Тадића који види "нит насиља која води од 90-их година, преко подршке штрајка ЈСО до данас", алудирајући, очигледно, на ДСС и Војислава Коштуницу?

- Да, и тога је увек било. Сви они имају путера на глави током претходних година, и свако из те прошлости истргне сегмент који му одговара. Тако ће демократе потегнути 17. март и запаљене џамије у Београду, или фебруарски митинг за Косово и паљење америчке амбасаде. Радикали ће потегнути 5. октобар и запаљену скупштину, ДСС ванредно стање и ,,Сабљу"... Свако држи у шаху противнике неком сличном причом, нечим чиме може махати и уцењивати, или макар претити политичким противницима.

У ком правцу иде ДС?

- Ја у ДС-у видим неколико странака. Ипак, чини се да је позиција ДС-а тренутно много ближа Јовановићевом ЛДП-у, док је пре неколико месеци била ближа СПС-у. Те се констелације се мењају, али оно што треба да брине јесте утисак да ту нема неке озбиљније и промишљеније политичке стратегије. А о визији да и не говоримо.






 

e  nadjoh nesto zanimljivo sto dokazuje da je taj nspm  cist punk sajt,video snimci prvobitna zajednica gde se vidi Gajic sa nspm sajta kako  peva  ,naci cu link

nadjite ga  prvobitna zajednica part1 (http://www.youtube.com/watch?v=iAktemX4_ck#normal)

Ma, pravi punk sajt, pravi punkeri, bili i ostali...

Pa i jeste punk sajt-protiv države,u totalnom undergroundu,sa kolumnistima van mejnstrim scene kojima je zabranjen pristup zvaničnim medijima i gomila saradnika,marginalizovanih ali intelektualno jakih i provokativnih,fanzinaški dizajn,,bez cenzure za komentare čitalaca.Fale samo psovke,ali možda je bolje ipak ne kopirati fanzin Pere Lukovića E novine.

Koliko znam, Vukadinovic ima 2-3 kolumne po ovim-onim novinama, a jedna od njih je i najveca drzavna, tako da i nije bas medijski marginalizovan. Za kolumniste ne znam, ali NSPM do pobjede "europejaca" nikako nije bio non-mejnstrim, a jos manje "opozicioni" portal (sada je situacija sa vlascu nesto drugacija, pa su se nesto pomjerili od tog-i-takvog mejnstrima).

Pa dobro sad, i pank je imao svoje uspone i padove.  :lol:

ma ta prvobitna zajednica je zakon,pokupis ekipu,svako na bini radi sta hoce i okolo,odlichna zeza   da se izbaci losa energija i napravi veselje i kul atmosfera

Quote from: stakmen on 08-10-2009, 14:30:49
nadjite ga  prvobitna zajednica part1 (http://www.youtube.com/watch?v=iAktemX4_ck#normal)

Ja tek sad overih ovaj link,pa jel su to ludi Novosadjani,jedan od prvih punk bendova u Srbalja?
Stakmene,kolko znam oni nemaju nikakav demo snimak ali da li postoji neki kvalitetniji zvučni zapis,sa probe ili ovog ludog certa?

Селективност говора мржње

Маринко М. Вучинић   

петак, 23. октобар 2009.

То је, вероватно, требало да буде још једна у низу рутинских конференција по већ познатом сценарију. Окупе се добро уходани уводничари, испричају своју већ толико пута казивану пригодну причу о Србији која посрће под снажним ударима говора мржње и пузајуће фашизације нашег друштвеног живота. И тако се пројекат приводи очекиваном крају са већ унапред спремљеним оценама и закључцима.

Скуп Иницијативе младих за људска права ,,Говор мржње и креирање насиља" имао је за циљ да афирмише судску пресуду, а самим тим и успостављање судске праксе о говору мржње која је донета у тужби ове организације против листа Глас јавности. Међутим, предмет разговора није била само ова пресуда, већ и предстојећи судски процес који се још увек води по тужби Иницијативе младих за људска права против Нове српске политичке мисли због текста ,,Очеви, оци и маћехе Србије" аутора Зорана Грбића, објављеног на овом сајту 27. априла 2009. године. Очигледно је да су ова тужба и расправа имали за циљ да се додатно проблематизује не само овај текст већ и целокупно деловање Нове српске политичке мисли, а да се при томе одређење говора мржње и судском пресудом као додатним доказом протумачи како то одговара групацији којој припада и Иницијатива младих за људска права.

Увек сам сматрао да је неопходно истрајавати на дијалогу, али дијалогу који ће подразумевати и изношење другачијих мишљења и ставова. У свом излагању на овом скупу изнео сам ставове Нове српске политичке мисли у два питања: да ли ова ,, дебата" у овом тренутку и на овакав начин представља вид притиска на суд и да ли вам је познато да недавно усвојен члан 336а Кривичног законика Србије предвиђа казну до 6 месеци затвора и новчану казну за сваког оног ко за време трајања поступка пред судом, а пре доношења правоснажне судске одлуке, у намери да повреди претпоставку невиности или независности суда, даје јавне изјаве у средствима јавног информисања.

На овом скупу нисмо добили одговор на ова наша питања (ovde je mogla da stoji i tačka), али је зато демонстрирана већ позната немогућност вођења равноправног и аргументованог дијалога (о томе је већ писао М. Зарковић) јер управо они који се позивају на одбрану људских права и толеранције нису у стању да покажу минимум добре воље и отргну се од свог идеолошког начина говора и стереотипних идеја.

На том скупу сам покушао да укажем на дубоко уврежену појаву монопола бораца за људска права и селективност у третирању говора мржње. Препорука Савета министара 10.Р(97) 20 о говору мржње дефинише га као ,,све облике изражавања који шире, подстичу, промовишу или оправдавају расну мржњу, ксенофобију, антисемитизам или друге облике мржње засноване на нетолеранцији". Следећи логику ове препоруке, поставио сам питање да ли се реченица Петра Луковића ,,Српски народ воли мир, тишину, прасетину и клање у строгој тајности" може третирати као говор мржње. Нисам добио одговор осим тврдње да се ради о познатом статистичком податку да Срби воле да једу прасетину.

Такође смо на овом скупу могли да чујемо и мишљење да Срби као већински народ и не могу бити предмет говора мржње и то најбоље сведочи о поменутој селективности у третирању говора мржње. У том прећуткивању је основни проблем када се расправља о говору мржње, у идеолошкој острашћености, искључивости и успостављеном монополу. Говор мржње се не примећује у сопственим редовима, он је само у ставовима идеолошких противника.

Ни на питање да ли је стигматизација Нове српске политичке мисли као ,,Нове српске фашистичке мисли" увод у отворени говор мржње нисам добио одговор, осим тврдње да се са представницима НСПМ-а и не може расправљати јер они и даље афирмишу идеологију националних сукобљавања и изазивања ратова. Чуло се на том скупу много општих места, али није остварен толико потребан дијалог.

Основни проблем је у настојању Иницијативе младих за људска права да се Нова српска политичка мисао прво изведе на оптуженичку клупу, а онда позове на разговор о говору мржње. Заиста бизарна позиција. Стигматизацији и стереотипизацији Нова српска политичка мисао била је изложена и на овом скупу, али то више говори о онима који тако истрајно бране свој монополистички приступ оцењивању говора мржње. И овог пута наша пружена рука остала је у ваздуху, а питање зашто нема дијалога у нашем друштву остаје отворено.

znam samo za ovaj video snimak a fotke imaju u knjizi ns punk verzija---Prvobitna zajednica,kvalitetno idiotisanje...

Džone,bilo na tvu sa tog skupa.
Nastup drugosrbijanskog jugenda podsetio me je na njihove kolege iz podmlatka DSa sa promocije knjige o Đinđiću kad je malo falilo da izmlate Nikolu Miloševića.

Ako ćemo skroz realno, to je ta ista ekipa, nije na Miloševićevu promociju upao podmladak DS-a nego "Kapiraj-kopiraj" ili tako neki nukleus LDP-a i gomile drugih blink-and-miss organizacija za jednokratnu upotrebu. Za mene je taj događaj bio zanimljiv ne samo zbog besa prema jednoj knjizi nego i zbog potonjeg obeležavanja vrata. Sad isti ti obeležavaju Kristalnu noć, sve noseći masku antifašizma.

Naravno, sasvim je validan i stav da je LDP ništa drugo do ekstremno krilo DS-a, a Jeremić šminka da se Vlasi ne dosete. Lično nemam čvrst stav jer bavljenje nijansama u srpskoj politici Sizifov je posao.

Mene ipak više brine inteligentni fašista od LDP jugenda.

Quote from: mac on 24-10-2009, 00:29:40Mene ipak više brine inteligentni fašista od LDP jugenda.

ENERGIČNO (ALI IPAK ČITKO) POTPISUJEM!

Može biti zanimljivo u Utisku nedelje. Najavljeni Antonić,Jeremić i Ostojić. 

Quote from: Ghoul on 24-10-2009, 00:47:25

Quote from: mac on 24-10-2009, 00:29:40Mene ipak više brine inteligentni fašista od LDP jugenda.

ENERGIČNO (ALI IPAK ČITKO) POTPISUJEM!

TAKOĐE POTPISUJEM

Quote from: EKSTREMISTA on 24-10-2009, 17:09:15
Može biti zanimljivo u Utisku nedelje. Najavljeni Antonić,Jeremić i Ostojić. 

Televizije sam prestao da gledam, ali mi se ovaj Dojam tjedna ne dojmi preterano zanimljivo iako je, ruku na srce, napravljen neuobičajen balans. Antonić je uživo znatno bleđi nego kad piše, a svaki put kad vidim Ostojića burno mi reaguje digestivni trakt. Ni Bećkovićka nije baš blagotvorna, te ovo sigurno preskačem.

Медведев и ми       
Ђорђе Вукадиновић     
понедељак, 26. октобар 2009

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.nspm.rs%2Fimages%2Fstories%2Favgust_razno%2FTadic%2CMedvedev.jpg&hash=8986d5211f6ad2296e16797e1d21d6fd27d3e0f4)

Политички тајфун по имену ,,Медведев" протутњао је кроз Београд, а Србија је остала да се пресабира и анализира последице.

И ма колико се неки трудили да умање значај Медведевљеве посете, или да му макар припишу локални карактер, свако ко је прошле недеље, а нарочито 20. октобра, иоле пратио светске медије не може имати никакве сумње око тога да је у питању био политички догадјај глобалних размера. Уосталом, не постаје се тек тако прва вест на Си-Ен-Ен-у. У сваком случају, још и пре него што се руски председнички ,,Иљушин" спустио на сурчински аеродром, по српским реформским медијима кренула је операција ,,контроле штете".

,,Само без превише емоција", поручивали су са свих страна, и то они који са врућим емоцијама чекају сваки нови рутински извештај Европске комисије и сваку изјаву Олија Рена.

Од организације, до извештавања и ТВ режије, као да је све било усмерено на то да се од српске и светске јавности што је могуће више прикрију размере српско-руских симпатија и природа емоција са којима је апсолутно највећи део Србије дочекао руског председника. Наравно да у данашњим условима безбедност високих страних званичника мора бити на првом месту. Али ако је Џорџ Буш Млађи могао да урони у одушевљену албанску масу у Тирани, можда је и Медведев могао преживети неки ближи, макар и контролисани сусрет са Београђанима. Али, не. Као да је, ваљда због неугодне аналогије, по сваку цену требало избећи да из Београда у свет оду сцене масовног одушевљења.

Да Медведев није стигао у Београд млађе генерације Срба не би знале да ли је тог 20. октобра 1944. српска престоница ослобођена или окупирана. Да руски Гаспром није купио НИС не бисмо сазнали да није добро да се распродаје национално богатство и ,,народна имовина". Да нам Русија није одобрила кредит од милијарду долара не бисмо знали да се не ваља претерано задуживати, да кредити морају да се враћају и да нас узимање кредита доводи у потчињени положај у односу на оне од којих кредите узимамо.

Наравно да ствари начешће нису тако једноставне и да – поготово српска – ситуација скоро никада није црно-бела. Али је лицемерје дела овдашње јавности збиља неподношљиво и бескрајно. Годинама слушамо како Русија, заправо, ,,није заинтересована" за овај регион и како се то најбоље види по одсуству руских компанија и руских инвестиција у српску привреду – а при томе се сво време тим компанијама и инвестицијама систематски подмећу ноге и чини све да се оне из Србије истисну. Када кажемо да не треба по сваку цену и без плана распродавати национално богатство, кажу нам да је такав став глуп и ,,конзервативан". А када руски капитал, упркос свим препрекама, почне да улази, е онда се неки (односно, ти исти), сете ,,економског патриотизма" и крену да богораде како ће Руси да нам ,,покупују све живо".

Историја је, уче нас, генерално небитна и оптерећујућа ствар – осим уколико се из ње може напабирчити понешто о томе како су нас ,,Руси увек издавали" и како нам ,,никад нису помогли". Зато се из векова историје српско-руских односа обавезно мора апострофирати сан-стефанска епизода и наравоученије како су нас Руси продали и како су одувек ,,више волели Бугаре". А када поменемо Косово, 1999. и НАТО бомбардовање, готово тријумфалистички се напомиње како нам, ето, ни ту нису помогли и ,,нису спречили независност Косова" – уз циничан закључак да ,,свако гледа своје интересе".

Али чак и да је тако. Чак и да се у животу и политици заиста све своди само на голи интерес и рат свих против свих, чак и да се заиста могу искључити емоције и сећање на заједничку прошлост, борбу и страдање. Чак и ако превидимо чињеницу да је Русија неколико векова била једини ослонац и највећи гарант српског народног опстанка под отоманском империјом и заштитник српских интереса и српске аутономије у односу на отоманску власт (отприлике, управо као што су сада САД заштитник косовских Албанаца). Ако занемаримо да је, напокон, зарад Србије, Русија неспремна ушла у Први светски рат и гурнута у метеж Октобарске револуције. Ако заборавимо да су чак и у тим, и по Србију и по Русију црним деведесетим годинама прошлог века Москва и њени представници у ,,међународној контакт групи" ипак били какав-такав ослонац и заговорник српских позиција. Елем, чак и тако, чисто рационално посматрано, опет је немогуће изједначити онога ко нас, рецимо, напада, бомбардује и одузима нам део територије и онога који од тог напада, бомбардовања и комадања покушава да нас – макар и недовољно успешно – заштити.

Српски министар спољних послова је у праву када каже да је после ове посете руског председника Србија ,,политички, економски и регионално јача".Надам се само да овдашњим властима неће пасти на памет да сада ову руску карту и несумњиву наклоност Москве користе као пуки жетон ради убрзања својих ,,европских стремљења" јер би то био најсигурнији начин да останемо и без једног и без другог, тј да изгубимо руску подршку, а да притом не унапредимо бог зна колико ни своје евро-перспективе.

Све у свему. Наравно да посета Медведева, ма колико историјска и значајна, неће и не може решити све наше проблеме. Напросто, постоје ствари које морамо решити сами са собом и где нам, уколико се сами не саберемо и не засучемо рукаве, не може помоћи ни Русија, ни Америка ни господ бог.

Оpet Vukadinović dobio proliv...
Pa šta jede taj čoek, kad ovoliko ....

Žulja Međed, a? Ako, ako, i treba da žulja.

Zanimljiv tekst Fajgelja. Neke stvari su preterane, ali suština mu je tačna:

Негативна селекција

Андреј Фајгељ


Напредовање кроз друштво је могуће захваљујући његовој раслојености: социјалној, економској и политичкој. Највиши слојеви доносе све оно што друштво може да пружи као одговор на свељудску потребу за бољим животом (Џеферсонов Pursuit of Happiness). Али ко добија ту награду? За очекивање је да у стварности неће увек и једино најбољи доћи на највише положаје. Изузетно, нарочито у кризна времена, бољи и лошији могу да замене места. Али како објаснити негативну селекцију: редовно напредовање лошијих и сузбијање бољих? У којој мери негативна селекција постоји у српском друштву? Да ли је тачно да се у Србији успех не прашта, способност не цени, а за врлину нема места?

У значењу одабир лошијег, појам ,,негативна селекција" користи се у узгајању, економији, имиграционој и кадровској политици.2 Нас она занима у друштву уопште - не само кадровски, јер запошљавање није једина друштвена промоција. У свету и код нас ретко је била предмет научног или новинарског истраживања по себи.3 Међународни преглед открива упоредиве, али различите појаве, попут егалитаризама у Јапану (ексер који вири4), земљама Комонвелта (синдром високе булке5) и Скандинавије (закон из Јантеа6). У Југословенској науци појам се јавља у одређеном броју радова почев од осамдесетих година, често иза скраћенице ,,тзв." или под наводницима, без подробнијег објашњавања. Тек у октобру 2008 стиже до наслова једне телевизијске емисије: ,,Негативна селекција: зашто је гори бољи?"7 Са друге стране, далеко чешће је тема личних разговора, интернет форума и коментара. Сама појава (без појма) је обрађивана у уметности: сетимо се прогона стваралаца у Домановићевом Мртвом мору8, Нушићеве госпође министарке, од које најнеспособнији рођаци очекују државно намештење9, или Дисовог ,,достојанства поделише идиоти"10. А знамо и да ,,Перо ради у контролу лета".11

Стиче се утисак да је појава широко присутна у друштвеној стварности, одакле се раширила у језик и популарну културу али тешко проналази пут до званичне јавности. Ако је овај утисак тачан, у медијима ћемо негативну селекцију моћи да нађемо само посредно, у траговима, али ће они оцртавати обрисе нечег далеко већег.

Citav tekst je na sledećoj adresi: http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/negativna-selekcija.html (http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/negativna-selekcija.html)

Коментар дана 

Немачка изнад свега       


Невенко Шкрбић   
четвртак, 12. новембар 2009

Да ли се само мени чини, или смо ипак мало претерали са слављем поводом двадесетогодишњице пада Берлинског зида? Разумем да је то значајан догађај по Немце, разумем и да Bundesrepublik улаже пристојне новце да од овог јубилеја начини својеврсни свеевропски празник, али када је у питању наша земља, па чак и наш регион, мањак еуфорије никако не би био на одмет.

Ове године смо релативно достојанствено обележили десет година агресије НАТО, и то у врло деликатном спољнополитичком тренутку. Дочекали смо и испратили америчког потпредседника без нарочитог самопонижавања и улизивања. Примерено смо обележили 95 година Церске битке. Уз малу помоћ руског председника, успели смо и да свечано испратимо 65 година ослобођења Београда од фашизма. При свему томе, мало су летели и авиони, мало су марширали дипломци војне академије, чисто да се на тренутке осетимо као да живимо у нормалној земљи.

Прослава годишњице пада Берлинског зида, међутим, ни по чему није заостајала за било којим од ових догађаја. Ако је 20. октобар прошао у нешто помпезнијем тону, онда је то гарантовало присуство председника Русије и општенародно одушевљење које га је пратило, али поштено говорећи, Свечана академија поводом дана ослобођења тешко да се битно разликовала од ове коју смо гледали пре пар дана. И то не само због тога што су обе биле у Центру ,,Сава", и што је обе водио Председник републике лично.

Као што рекох, природно је да се Немци радују над догађајем који је прекинуо полувековну вештачку раздељеност њихове домовине на две државе, раздељеност бетонским зидом, бодљикавом жицом, минским пољима и, пре свега, огромним идеолошким јазом. Уосталом, ако ико има симпатије према томе, ми Срби имамо. Као грађани ,,оне" Југославије, са једнаком лакоћом могли смо да путујемо у обе Немачке и лакше нам је било да посматрамо ове две државе као део јединствене целине него многим немачким грађанима. Истовремено, као народ, уложили смо огромне напоре и пролили океан крви како би могли све своје сународнике да сместимо у границе једне државе.

Наравно, опште је познато да догађај који је означио почетак пропасти Југославије, заједничке државе свих Срба, државе којој се, мислим, и даље већина становника ,,западног Балкана" бар једном заклела на верност као својој отаџбини/домовини, јесте исти догађај који је означио почетак успона уједињене Немачке као стожера послехладноратовског ,,Новог светског поретка" у будућој Уједињеној Европи. На страну чињеница да, у перспективи потпуног краха либералкапиталистичког глобалног игралишта крупних корпорација под америчким челичним кишобраном, које је разоткрила актуелна глобална криза, као и с обзиром на десетине милиона тзв. ,,губитника транзиције" који с пуним правом уздишу за стабилношћу и социјалном правдом недемократских и ауторитарних поредака, којих су се тако лако одрекли пре двадесет година, пад Берлинског зида и не изгледа нарочито гламурозно. За српски народ, он означава почетак најстрашнијег периода XX века, у којем су му, уз подршку безмало целог света, бесправно одузете све оне тековине које су тако мукотрпно стицали његови очеви и дедови. За Србе, пад Берлинског зида је шлагворт за острашћене и силеџијске санкције, правно насиље комадања две бивше Југославије и једне актуелне Србије, као и за две ратне кампање НАТО које су однеле хиљаде живота нашем народу. О ратовима у Босни и Хрватској и свесрдној подршци ,,међународне заједнице" српским противницима у тим сукобима и да не говоримо! Кадрови општенемачког весеља приликом рушења Зида увод су у сваку појединачну емисију која Србе оптужује за организовање јединог европског геноцида после Другог светског рата (и то два пута!). Зид је симбол ,,нормалности" остатка Европе, која се ,,окренула будућности", те ,,ненормалности" и ,,изопачености" нас, који ,,тврдоглаво нисмо хтели да се помиримо да Берлинског зида више нема".

Када то имамо на уму, питам још једном: шта ми то славимо? и за чији грош се радујемо? Свакако, Србија је пуна људи који сматрају да се већина српског народа мора приводити памети помоћу средстава за рушење бетонског зида од два метра дебљине. Али, колико знам, Председник републике није један од њих. Је ли могуће да њему ово није јасно? Је ли могуће да он заиста мисли да смо ми ти који треба да обарају ,,балканске зидове"? Ми, који нисмо знали ни за какве зидове док је цела Европа копала ровове и атомска скровишта? Ми треба да славимо пад Берлинског зида? Или смо ипак мало претерали?

 

Džuliju sam već pominjao u vezi bloga o muslimanskim zločinima u okolini Srebrenice,a i Boban je svojevremeno okačio link za njen sajt.

http://www.juliagorin.com/ (http://www.juliagorin.com/)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.juliagorin.com%2Fsitebuilder%2Fimages%2FObamaHillaryCaricarureSmall-130x140.jpg&hash=e3e6095f758d7bd2e7ccac73ca23d9c07f8f05f2)

Ovde je intervju koji je dala za NSPM
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.juliagorin.com%2Fimages%2FJuliaGorin_2.jpg&hash=748403dc65a374d0beb8991dc43fdeac7d3d19ab)

Истина и помирење на ex-YU просторима 
О Србима је исплетена велика лаж       
Џулија Горин     

петак, 26. март 2010. 

Ко је Џулија Горин? Некада политички сатиричар, а од 1999. посвећена истраживању истине о ратовима на Балкану, ова храбра жена већ годинама пркоси моћним бaлканским етничким лобијима и медијској индустрији у Америци. Не само да је за то нико никад није платио, већ су јој се због тога затворила многа врата у америчкој средини, која једноставно не прихвата да Срби могу бити ишта друго до злочинци, а Бошњаци, Хрвати и Албанци искључиво невине жртве. Упорним истраживачким радом, Горин је открила многе непријатне истине, и тиме изазвала бес мнoштва професионалних србомрзаца – али, нажалост, не и захвалност Срба.

Џулију сам упознао 2006. у Вашингтону, на једној конференцији Америчког савета за Косово. Протеклог викенда смо разговарали електронском поштом, поводом недавног објављивања два њена текста у српској јавности. Над нашим разговором лебдела је сенка предложене Резолуције о Сребреници у Скупштини Србије – покушаја да Срби сами себе обележе као геноцидне злочинце, кад то већ западним медијима ни после скоро двадесет година незапамћене сатанизације није сасвим пошло за руком.

Небојша Малић: Шта Вас је мотивисало да пишете о Балкану?

Џулија Горин: У марту 1999, када је Америка почела да бомбардује једну европску земљу, постала сам сумњичава. Било ми је јасно да је то бомбардовање у интересу Била Клинтона, али против интереса Америке. Нисам могла да верујем да ће се то стварно десити, да је неизбежно. Све је постало некако нестварно. Као да је Америка остала без ослонца и полако почела да се урушава. Знала сам да ће ово да нам се врати, и да смо прешли једну мрачну границу. Чињеница да су овај рат подржавали наши обично антиратни левичари, била ми је додатни доказ да се ради о нечему погубном по Америку.

Први текст сам написала месец дана по почетку незамисливог бомбардовања, али пошто сам тада још увек врло мало знала о сукобу, полазиште ми је било да се ради о старом етничком сукобу где су обе стране биле морално једнаке. Убрзо сам сазнала да бомбардујемо хришћане у име муслимана који су, као и обично, викали да су угрожени. Тиме су моје сумње и потврђене.

Очекивала сам да сваког тренутка рат буде раскринкан као фарса – поготово после бомбардовања, када се јасно видело шта су Албанци почели да раде, кад је као по плану кренуло насиље у Македонији. Али прошли су месеци, а онда године, и ништа, ни у ,,левим" медијима ни у ,,десним" медијима који им обично не верују. Схватила сам да је о Србима исплетена велика лаж. Копала сам, истраживала и писала, а истина је постајала све страшнија што сам је више откривала. Трагање за истином постало је мој задатак.

Негде 2002. oво више за мене није било питање Америке и америчкe безбедности, већ Срба и неправде коју им је Америка нанела. Тада сам још мислила да је у питању само Косово; тек на средини судског процеса Милошевићу у Хашком трибуналу схватила сам да се на Косову само поновило оно што се раније десило Србима у Босни и Хрватској.

Постала сам позната само зато што су сви други агресивно игнорисали Балкан. Апсурдно је да неко ко је само хтео да се бави комедијом и пише оштре и смешне коментаре, постане некакав гласник истине. А све то само због тога што су сви други оманули. Сви велики конзервативни мислиоци или немају став о Балкану или само понављају општа места. По овом питању нема неслагања између левице и деснице. То је јединствен феномен. Истовремено фасцинира и излуђује начин на који су иначе интелигентни људи у стању да напросто избришу овај амерички рат из сопствене свести. Многи то раде како би после могли да кажу, "Али ми нисмо антимуслимански оријентисани! Ево, подржавамо муслимане против хришћанских Срба на Балкану."

Малић: Како сте постали члан Америчког савета за Косово?

Горин: Џим Џатрас ме позвао једног дана у пролеће 2006, и питао да ли бих хтела да будем неплаћени саветник у одбору. Добио је једну скромну суму од српске епархије на Косову да би покушао да се супротстави огромном албанском лобију који већ 30 година има политички монопол. Питала сам га да ли би то нарушило мој статус независног новинара. Он је рекао да не би, па сам пристала. To ми се ипак касније обило о главу, јер су моћни хрватски и албански лобији после могли да ме оптуже да сам "српски лобиста." И раније су мислили да пливам у парама, али сада су могли да ме повежу са оно мало долара који су трошени за српску одбрану и да моје име повежу с тим.

Иако сам објаснила уреднику Балтимор Сана (Baltimore Sun) да сам у одбору АСК, хрватски нацисти који су га звали и писали му протестна писма поводом мог текста у јануару 2007 о хрватској мржњи према Србима и љубави према фашизму, позивали су се управо на тај један детаљ. Када сам га неколико месеци касније звала поводом текста на другу тему, рекао ми је да вероватно више никад неће да ме објави. Зашто? "Па зато што ми нисте рекли да је то српски лоби!" Па какав је то свеприсутни, свемоћни "српски лоби" који силном својом пропагандом успева да нас убеди да - шта, често бомбардујемо Србе? Чак сам тој протуви послала линк да провери сајт, да види и сам о каквом се "лобију" ради. Па и да јесте, како ме то ,,компромитује" чињеница да ме нико не плаћа да овако пишем? И да сам тако писала још седам година раније?

2006. године сам ишла са Џимом, Срђом Трифковићем и амбасадором Бисетом у Израел, да свој "јеврејски утицај" искористим како бих Јевреје убедила да помогну хришћанима на Косову. Имали смо занимљив сустрет са чланом Кнесета Јулијем Еделштајном, који је био шокиран сазнањем да су многи амерички политичари које је поштовао због подршке Израелу – Мекејн, Либерман, Лантош – у ствари ђубрад када је о Балкану реч. Али људи не воле да сазнају истину која их тако разочара.

Кад сам му описала како Србе свако може некажњено да убија, испричао нам је шта се десило његовом оцу, руском православном свештенику. "Једног дана је ишао у цркву у Старoм Јерусалиму, у мантији и са жезлом. Пришао му је један Арапин и упитао га да ли је Србин. Не, каже мој отац, ја сам Рус. Штета, одговорио је Арапин, баш сам некога хтео да убијем данас."

Дакле, за свако убиство постоје последице – осим ако је жртва Србин. Погледајте шта је био први чин ЕУЛЕКС-а, наводне мисије реда и закона: ослобађање човека који је убио седморо Срба а ранио четрдесет троје у аутобусу Ниш експреса 2001. године!

Малић: Какве су реакције изазвали ваши текстови о Балкану?

Горин: Реакције су се кретале од паничних потрага по Интернету за мојом српском мајком, српским мужем, српским љубавником, до неке католичке Пољакиње која је у Русији радила против Путинове власти и бранила хрватске ратне злочинце. Она ме оптужила да нападам Хрвате зато што их потајно симпатишем. Хрватски амбасадори кукају сваки пут кад се појави неки текст Џулије Горин. Амбасадор у Америци је протестовао поводом мог текста у Балтимор Сану, наводно - ја сам увредила његову земљу и нарушила добре односе са САД... а да притом уопште није оспорио нити један мој навод. Исто сам видела на хрватским интернет-страницама поводом недавног текста у Јерусалим Посту. Мислим да им моји чланци узнемирују савест. Колико год ми стизало порука мржње (мање у последње време), неки су били тек повређени мојим "нападом." Моје омиљено писмо било је, "Ја много жао за жидовске жртве у 2. свјетском рату али што писала овакве ствари, курво жидовска?" Било је и претњи, углавном од Хрвата и једна од Албанаца. Понекад би стигло писмо од Албанаца – вероватно старијих људи – који су просто били увређени. Један ми је писао, "Џулија, тако си лепа, зашто нас толико мрзиш?" Одговорила сам му да не мрзим његов народ, али да их кривим што су подржали терористе и отимачину земље. И да мислим да су се САД огрешиле о Албанцe јер су подржале ОВК, која им после није дала изборa.

Али већина албанских писама је ратоборна. У последње време покушавају да створе утисак како ме не треба схватати озбиљно. Сећам се коментара једног Албанца из 2008, када је рекао да je његовe пријатеље Србе стид што их ја браним. Пријатељи Срби којима је драго што им отимају земљу? Паметном доста.

Малић: Џејмс Харф из агенције Рудер Фин се 1993. похвалио француском новинару Жаку Мерлиноу како је највећи успех његове лобистичке фирме (тада у пропагандној служби Загреба и Сарајева), био тај што је убедила јеврејско јавно мнење да су Срби нови нацисти. Да ли се то убеђење променило од тада?

Горин: Не мислим да јесте, зато што се ретко шта чује што није у складу са званичном причом. Донекле охрабрује то што се повремено појави текст понеког Јеврејина који је посетио Србију и, гле чуда, тамо био лепо дочекан. Али ти текстови увек имају наслове типа "Српски екстремизам у порасту али Јевреји живе добро" (Јерусалим Пост, 2007). Као да српски национализам, онолико колико уопште постоји - на Западу често мешају национализам са идентитетом - има икакве везе са Јеврејима. Они Јевреји који су још увек дезоријентисани, мешају Србе са Хрватима и Бошњацима, чије је "домољубље" увек било погубно, па и по Јевреје.

Oбично су Јевреји који живе ван Израела затечени пријатељским дочеком у Србији. Сећам се текста у Светској јеврејској ревији (Jewish World Review, JWR) из 2008, где је аутор писао о магичној толеранцији у Суботици, као да то не важи за остатак Србије. У поднаслову је писало: "У оази где се Муслимани слажу са Јеврејима - а и Хрватима и Мађарима." Замислите, нашао је такву оазу баш у Србији, а не у Словенији, Хрватској, Великој Албанији, или Федерацији БиХ.

Иако је било неког чуђења међу Јеврејима у последње време што се тиче БиХ (мада не и Хрватске, која једноставно остаје невидљива, ма колико пакетића шећера са Хитлеровим ликом служили у тамошњим ресторанима), албански лоби се негде од 2005. труди да одржи антисрпску пропаганду причом о шачици Албанаца који су спасили неколико Јевреја од геноцида. Мислим да је то у функцији добијања подршке међу Јеврејима за - Хитлерове границе Албаније, тј. независно Косово. Шта ја знам, можда Албанцима чак и тако нешто пође за руком. Мој народ је историјски наиван. Кад јеврејска заједница у Хрватској подржи отцепљење па убрзо потом мора отуд да бежи, а Славко Голдштајн иде у Блајбург да се поклони побијеним фашистима само зато што је католички клер коначно посетио Јасеновац, онда је потенцијал јеврејске лакомислености истински неизмеран.

Малић: Неке невладине организације у Србији промовишу верзију историје по којој су Срби били - саизвођачи Холокауста. Помињу се само квислиншке формације попут окупационе ,,владе", а умањује чињеница нацистичке суровости у Србији и усташког геноцида, и прећуткују или чак негирају масовни отпор и страдање Срба под нацистима и усташама. Помиње се ту чак и да је Сајмиште било "српски" логор смрти а не нацистички и усташки логор на територији НДХ, итд. Такви и слични наводи доспели су чак и до неких књига. Шта мислите о томе?

Горин: Прича да су Срби помагали нацисте потиче из земље која је била свесрдни Хитлеров савезник, и имала сопствене логоре. Штавише, усташка бруталност је ишла дотле да је превазилазила чак и окрутност нациста. Ако српске невладине организације прихватају ове наводе недвосмислених нациста (Хрвата и Бошњака), онда је јасно чиме су мотивисане. Иста ствар је и са одрицањем од Косова и резолуцијом о Сребреници: користи се свака прилика да се српство жртвује зарад евро-атлантизма. То је она сорта људи који се стиде што Џулија Горин брани Србе...

Малић: У недавном тексту за Јерусалим Пост, цитирате нову књигу Срђе Трифковића о Србима у данашњој Хрватској и пишете о улози католичке цркве у усташком геноциду. Колико се о овоме зна у Израелу?

Горин: Реакција на ово је шок и неверица. И питање "Зашто се о овоме не зна?" После текста у Јерусалим Посту, најбољи пријатељ ме је питао: "Ма, где налазиш све ово?" Па, мора да се копа. Ето колико је постигла наводна "српска пропаганда". Каква је то пропаганда коју морамо сами да тражимо? Зар чињеница да је до наших ушију лако долазила хрватска, бошњачка и албанска прича, не сугерише да се заправо радило о пропаганди? А док за српску "пропаганду" постоје докази, за ове друге то напросто није случај.

Мислим да је Израел једина земља ван Балкана у којој се уопште зна за реч "усташа". Не знам колико о њима зна просечан Израелац, али сигурна сам да зна више од просечног америчког Јеврејина. А они не знају, јер се нико није одважио да им то открије.

Mart 2010.

(Интервју припремио Небојша Малић)

novi politicki mi sisao.

Patriotinteligencija, kako nazivate krug oko NSPM-a i ne samo njih, smatra da ste postali udarna pesnica tzv. druge Srbije. Kako to komentarišete? Zašto se toliko bavite njima? Zar nije logičnije da svu pozornost dobije vlast?

- Ti ljudi neprestano haluciniraju. Neki su u tom haluciniranju iskreni, a neki od halucinacija prave unosne karijere. Krenimo od početka: sama ideja druge Srbije je krajnje sumanuta. Malo je čudno da ekipa koja se zalaže za ,,nacionalno jedinstvo" kao polazište svog delovanja uzima nacionalnu podelu. Oni se, zapravo, pozicioniraju kao ,,izabrani narod", kao nekakvi Makabejci koji jedini imaju saznanja šta je dobro za narod. Da je Gospod Bog hteo da budemo unisoni i istovetni, ne bi mu bio nikakav problem da nas takvima stvori, ali Gospodu Bogu - ako smem tako da kažem - nije potrebna mitingaška masa i glasačko telo; Bog je živa ličnost i opšti isključivo sa slobodnim ličnostima. Elem, budući da nema nikakve "druge Srbije", nema ni mene kao udarne pesnice. Ekipa oko NSPM-a nastoji da uproseči, standardizuje i kretenizuje Srbe. Dok je Koštunica bio na vlasti, nije im loše ni išlo. Ali to je totalitarizam, jednako subverzivan kao i onaj komunistički. A vlasti što se tiče, ne bih rekao da je zapostavljam u kritikama. A ni demokratska vlast se, bogme, ne da. Lanuo sam onomad nešto o prezidentu, pa sam ostao bez diplomatskog pasoša, na koji kao bivši ambasador imam pravo. Čist provincijalizam! Lepo sam Jeremićevom seizu poručio šta ću s tim pasošem uraditi. I to sam i uradio.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/138064/Svetislav+Basara%3A+Karleu%C5%A1in+udarac+u+jaja+mladoturske+%C4%8Dar%C5%A1ije.html (http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/138064/Svetislav+Basara%3A+Karleu%C5%A1in+udarac+u+jaja+mladoturske+%C4%8Dar%C5%A1ije.html)

Zna se šta indijanci rade s knjigama ;)

Quote from: Alexdelarge on 24-10-2010, 00:47:35Bog je živa ličnost i opšti isključivo sa slobodnim ličnostima.

zato je Basaru i Bog zaboravio

Ko se laća partijske angažovanosti,sam u nju pada.

Quote from: Alexdelarge on 24-10-2010, 00:47:35Oni se, zapravo, pozicioniraju kao ,,izabrani narod", kao nekakvi Makabejci koji jedini imaju saznanja šta je dobro za narod. Da je Gospod Bog hteo da budemo unisoni i istovetni, ne bi mu bio nikakav problem da nas takvima stvori, ali Gospodu Bogu - ako smem tako da kažem - nije potrebna mitingaška masa i glasačko telo; Bog je živa ličnost i opšti isključivo sa slobodnim ličnostima. Elem, budući da nema nikakve "druge Srbije", nema ni mene kao udarne pesnice. Ekipa oko NSPM-a nastoji da uproseči, standardizuje i kretenizuje Srbe. Dok je Koštunica bio na vlasti, nije im loše ni išlo. Ali to je totalitarizam, jednako subverzivan kao i onaj komunistički. A vlasti što se tiče, ne bih rekao da je zapostavljam u kritikama. A ni demokratska vlast se, bogme, ne da. Lanuo sam onomad nešto o prezidentu, pa sam ostao bez diplomatskog pasoša, na koji kao bivši ambasador imam pravo. Čist provincijalizam! Lepo sam Jeremićevom seizu poručio šta ću s tim pasošem uraditi. I to sam i uradio.

Basarino delovanje u zadnjih par godina (otkako vise nije ambasador) je zaista razocaravajuce...  :-(

Dobro kaže čovek :|