Пола сата свирке Пекиншке Патке те вечери вредело је сваке модрице добијене током њиховог наступа.Солаже можда нису биле најпрецизније одсвиране и Чонта јесте свашта лупао између песама али то је све небитно у поређењу са енергијом коју су испоручили са бине и са одушевљењем које су произвели у публици.
Немогуће је описати лудило које је настало у маси на прве тактове Паткине химне "Боље да носим кратку косу"-била је то сигурно највећа шутка свих времена у Србији.Једима замерка им иде на то што су за те велике паре које су добили могли да се потруде и да до почетка Еџита увежбају "Била је тако лепа" и "Стоп,стоп!".
Све остало било је за десетку.
После њих Пистолси су стварно изгледали смешно или боље рећи тужно јер је Ротен онако матор правио будалу од себе док је себи увртао брадавице и истресао слине на бину у узалудном покушају да нас убеди су они и даље опасни,зајебани и луди панкери, али им ни сама свирка није помогла у томе јер је све звучало млако,бескрвно и досадно чему је у многоме допринео лош тонац.
Издржали смо неких пола сата и онда отишли кући.Чујем да су после сами себе позвали на бис.
Ни једна друга група која је наступала те вечери на главној бини није подбацила.
Идијоте нисам гледао већ годинама и заиста је било лепо уз хорско певање старих хитова подсетити се атмосфере са њихових легендарних свирки с краја осамдесетих.
За Швеђане The Hives сви кажу да је то бенд о којем се права слика може добити једино на концертима и то се у недељу испоставило као тачно.Осим што су брзо,прецизно и јако одсвирали,сценски наступ им је био сјајан за шта је најзаслужнији фронтмен Пеле који се поштено ознојио за сваки евро који им је плаћен за свирку.
Од Министри сам одгледао само највеће хитове на крају наступа али пошто ми рекоше да је први део концерта био само за дајхард фанове,изгледа да нисам много попустио.
Али док су Ал и екипа забављали металце на главној бини, за то време су ретки срећници који су се задесили на маленој world music бини на другом крају тврђаве
имали прилику да уживају у стасу и гласу девојака из тренутно најбоље српске групе- Врело.
Док се визуелни део њиховог концерта може релативно лако описати придевом предивно (шест слатких девојчурака у јарко црвеним хаљинанма са мрежастим доколеницама,које за сваку од песама имају атрактиван и другачији сценски наступ),дотле је много теже описати његов музички део.
У то како добро звучи спој хардкор гитарских рифова и бубњева са изворним српским песмама у маестралном извођењу ових царица,вероватно свако може да се увери и путем њихових ЦД снимака и спотова.
Али како свака од ових девојака појединачно пева и како им се гласови слажу када певају заједно ,е то не може да се опише,то мора да се чује уживо.
Маса је потпуно одлепила и тражила још али су на жалост због уговорене сатнице имале времена само да отпевају још један рефрен и да се поклоне публици.Врело је својим другим местом на БиБиСијевом музичком такмичењу и својим наступима по иностранству већ довољно урадило на промоцији Србије и српске културе и да је ово нормална држава они би већ добили неку финансијску помоћ од Минуистарства културе али је то наравно незамисливо у земљи у којој Слађана Милошевић добија националну пензију.
О свему осталом што нека везе са музиком на овом фестивалу,наравно све најгоре.
Али о прљавштини и смраду,облацима прашинчине,атмосфери сеоског вашара,неосветљеним стазама и пролазима(била је већа вероватноћа да уганете ногу док ходате тврђавом него у шуткама),капиталистичким ценама воде и хране (вода-80 динара,парче пице -200,пљескавица-300),токинима-виртуелном новцу уведеном само зато да оне мучене продавачице не задрже бакшиш, штандовима невладиних организација чији су сами називи били довољни да повраћате и ако нисте превише попили, и банди од организатора која кривицу за смрт оне јадне девојке сваљује на Градско зеленило ,нема потребе пуно трошити речи јер је свима који су походили било коју сличну манифестацију организовану у Србији,то добро познато.
Ја сам иначе пола сата те вечери неуспешно покушавао да пронађем неки видео бим или бар тв на коме може да се прати пренос финала у ватерполу одбијајући да послушам добронамерне речи мојих ортака:-Да ли си нормалан,па зар мислиш да неког од ових наркомана занима ватерполо?
Срећом,били су у праву па сам тако поштедео себе да видим како се Дон Милу исплатио сваки уложени евро на италијанског судију кога је ЛЕН убацио као замену 5 минута пре утакмице и који је ,баш на дан државности МНЕа,13.јула,донео дукљанима златну медаљу.
http://www.youtube.com/watch?v=LhjfkKHLzhI
http://www.youtube.com/watch?v=919xO44JzfA
http://www.youtube.com/watch?v=ohcFUt2pEGk