Što je čovek stariji, sve manje ima vremena za video-igre ... mislim. Bar dok ne dođe do penzije. E, tu pomažu desetominutni udari adrenalina koji predstavljaju neke konzolaške igre, beat-em-up-ovi pre svega. Ukratko, gledao sam trejler za Soul Calibur IV, i nisam nešto bio posebno oduševljen. Grafika je up-to-date, ali nema onakvog tehnološkog pomaka kakav je u svoje vreme bila prva igra. Tu je i Darth Vader, bar u jednoj verziji (svaka konzola imaće jednog ekskluzivnog lika iz Star Wars univerzuma). Pojavljuje se samo na kraju trejlera, tako da ne znam kako je odrađena sposobnost svelosne sablje da seče metal, ali čini mi se da to nije slučaj.
Any comments? Predloga? Anticipacija? I inače, ko šta ovde voli od tuča? (3D, o onima 2D se može diskutovati do sutra.)
Ja inače Soul Calibur volim možda za dlačicu više od Tekkena. Tako da se, prirodno radujem četvorci, mada mi je prilično jasno da je u pitanju samo HD prerada SC III. Ne vidim apsolutno nikakve značajne pomake u gejmpleju od trećeg nastavka a grafika, iako lepa, zaista nije toliko lepša od prethodne igre. Pošto imam Xbox 360, moja verzija igre će imati Yodu, dok je Darth Vader ekskluzivni karakter za Playstation 3.
No, bez obzira na sve, prija mi pomisao o igranju SC-a u high definitionu. Moja žena više voli Tekkena, ali siguran sam da će je privući lepa grafika SCIV.
Ja inače volim većinu aktuelnih 3D fajtera, dakle i Tekkena i SC i Dead or Alive, a Virtua Fighter (petica) je, naravno, najbolji od njih u smislu dubine i širine borbenih mogućnosti, ali mi je Soul Calibur zapravo najdraži.
O 2D tučama zaista može mesecima, ali rekao bih da je moj favorit za ovu godinu definitvno PS2 verzija Arcana Heart, čiju vodeću poziciju nisam siguran da će uspeti da poljulja čak ni Street Fighter IV.
Quote from: "Meho Krljic"a Virtua Fighter (petica) je, naravno, najbolji od njih u smislu dubine i širine borbenih mogućnosti, ali mi je Soul Calibur zapravo najdraži.
To je i moj stav. SC mi je uvek bio najlepši i borci su mi raznovrsniji i njihove tehnike upečatljivije nego u Tekkenu. Dobro, to sledi iz prisutnosti oružja i čitavog setinga, ali svejedno. VF sam igrao trojku i četvorku i jeste najdublji, u smislu da se borbe mogu dobiti samo veštinom, nikako srećom ili nasumičnim pritiskanjem dugmića kao u Namcovim tabačinama. Nije ni čudo što se u Japanu najviše cene turnamenti iz VF-a. Okej, ne može se ni u Tekkenu ili SC-u daleko dogurati tim haotičnim stilom, ali može se dobiti koja borba.
Već godinama ne igram tabačine, ali mi je Tekken uvek bio najdraži, možda zbog toga što je bio jedan od prvih. Prva 3D tabačina je inače bio FX Fighter za PC.
Jedino tabanje koje i danas ponekad pokrenem je Capoeira Fighter 3, super 2D igrica, prosto neverovatno da je cela izrađena u Flash-u.
Quote from: "Meho Krljic"Moja žena više voli Tekkena, ali siguran sam da će je privući lepa grafika SCIV.
Tabaš se sa ženom?
Kako drugačije sa ženama?
Mene moja žena obično odere u Tekkenu, jer se potrudila da nauči high leve komboe, a ja se uglavnom držim blokiranja i kontre... Ali zato je deljem u Soul Caliburu. I u Street Fighteru, mada je tu problem što ona to ne želi da nauči jer joj 2D grafika nije tako lepa kao 3D...
Inače, malopre sam završio Ninja Gaiden II pa me adrenalin još vozi. NG II je, naravno vrlo napredan moderni brawler, ali moram da priznam da i u njemu može malčice uspeha da se postigne button mashingom. Doduše, ne ekskluzivno, bez blokiranja nema sreće...
U ime proslave mog završavanja NGII sad smo žena i ja igrali Dead or Alive 4. Needless to say, posle mog vođstva od 10 prema 2 počela je da se žali da je boli glava i da joj je ovo dosadno. Tako joj i treba kad hoće da udari na junaka. Sad ću da je tešim nežnostima dok budemo gledali kako Anakin Skajvoker postaje Dart Vejder.
Isprobao sam jedno pola sata Soul Calibur IV i početni utisci su da je ovo identično kao Soul Calibur III, samo u HD, dakle, malo lepše osvetljenje, malo lepši efekti, malo veća rezolucija, malo više poligona. Ivy su sise malo nabudženije i pošto sam izgubio jedan duel (peti po redu), kamera ih je zumirala.
Dakle, što se tiče mehanike, nisam još primetio nikakvu razliku, svi stari komboi rade, ništa novo još nisam zapazio. Ne znači da toga nema, naravno, ali nije na prvi pogled vidljivo.
Vidljiva je dublja integracija metaigre - dakle otključavanje novih likova i kostima, Xbox Live achievements, otključavanje nekakvih stylish poena - ali to meni ne znači skoro ništa.
Za sada, dakle, ovo je Soul Calibur III HD. Ali čuvam krajnju presudu za kasnije, kad budem malo više istestirao.
Ja bio i ostao okoreli Mortal Kombat fan, i jako se teško adaptiram na tabačine sa drugačijim pristupom... Hell, 3D mi je teško pao :)
Btw, videste li onu abominaciju (http://www.worldscollide.com/)?
:) Poznat je moj hipernadmeni stav kad je u pitanju Mortal Kombat. Ta igra je bila nedopustivo loša s obzirom da je izašla u post-Street Fighter II eri i da je pokušala da se očeše o popularnost fightera koja je porasla zbog SFII. Mortal Kombat je bio all flash and no panache, dakle digitalizovani likovi i krvoločne završnice ali je sam gejmplej bio užasan, plitak, nemaštovit. Tipičan primer zapadnjačke firme koja pokušava da kopira istočnjački žanr ali iz njega pokupi samo ono najpovršnije, pa i to, pokušajima da ga unapredi, upropasti.
E, sad, znam da ovo zvuči glupo, ali meni je MK postao igriv tek negde sa kasnijim nastavcima, kad se malo produbio. Kad je prešao u 3D postao je i solidan. Ne kao gore nabrojane igre, ali opet, prolazan. Mortal Kombat Unchained nije uopšte loša igra. Mada nije ni mnogo dobra.
That said, od MK VS. DCU očekujem da bude izuzetno lepa i izuzetno plitka igra. Ali pošto me i dalje rade prijatni žmarci od igranja Marvel vs. Capcom (koju, zapravo i danas igram skoro svako veče kad legnem u krevet, na PSP-u), onda ću svakako i ovo isprobati iako znam da nema mnogo nade da ičemu valja. Pogotovo što je najavljeno da igra NEĆE biti krvava kao uobičajen Mortal Kombat.
Apdejt posle još oko pola sata igranja SCIV.
Dakle, mislio sam da će ubacivanje karaktera iz Star Wars biti puka šminka i cross marketing, ali ispostavilo se da je prvi protivnik koji je uspeo da mi zada ozbiljniji izazov baš Apprentice (koga ćemo uskoro videti u igri Star Wars Force Unleashed). Moram priznati da su se u Namcou izuzetno potrudili oko njega. Dali su mu lasersku sablju, svu silu komboa i vrlo solidan AI tako da je borba sa njim nalik boljim boss fightovima iz Devil May Cry ili Ninja Gaiden serijala. Trebalo mi je bar sedam-osam (možda i svih deset, spor sam ja) partija da shvatim da postoji dosta jednostavan, mada malo cheap način da se on pobedi. Vrlo dobrodošlo osveženje u SC franšizi. Rado ću igrati kao on!!!
A inače od 3D fajtera ovih dana sam rado igrao i Bloody Roar, pogotovo Bloody Roar 2, stari serijal sa Plejstejšna keca (i kasnije dvojke). Solidna borbena mehanika i dobar gimik u pretaranju u čudovišta. Dvojka je baš napeglana i sinoć sam je đuskao na PSP-u i baš uživao.
Quote from: "Meho Krljic"Ivy su sise malo nabudženije i pošto sam izgubio jedan duel (peti po redu), kamera ih je zumirala.
Meni je Ivy bila i ostala omiljeni lik u seriji. Opaka ženska :!:
Snake-sword je inače Gans upotrebio u Le pacte des loups. Uh, sad sam se setio da Onimusha treba da izađe ove godine.
Onimusha šta??? Pretpostavljam ne nova igra, nego šta? Strip? Novi film?
Inače sam ja bio zapanjen kad sam saznao da je Onimusha četvrta po popularnosti Capcomova franšiza (Mega Man, Resi, Street Fighter pa Onimusha). S obzirom da sam uvek većma voleo Devil may Cry, jete (koji je peti). Doduše, Onimusha verovatno popularnost duguje i svom (pseudo)istorijskom setingu... Koje je verovatno zaslužno i za bizarno veliku popularnost Koeijevih crowd control igara....
Quote from: "Meho Krljic"Onimusha šta??? Pretpostavljam ne nova igra, nego šta? Strip? Novi film?
Film. Gans ga režira. Bar je tako najavljeno. Čak i na Imdb-u spominje se 2008. kao godina izlaženja.
Quote from: "Meho Krljic"Doduše, Onimusha verovatno popularnost duguje i svom (pseudo)istorijskom setingu... Koje je verovatno zaslužno i za bizarno veliku popularnost Koeijevih crowd control igara....
Ja bih čak i Koeijeve igre tipa Dynasty Warriors ubacio u beat-em-up-ove, mada imaju i neki okvirni elemenat strategije (ako udariš na pravo mesto, izmenićeš tok bitke). Jedino što ima mnogo likova i nema ograničenja prostora (arena). Igrao sam DW 2, ali davno, i iako mi se činilo da se suviše lako probijam kroz običnu vojsku, osećaj upletenosti u nešto grandiozno, neku bitku kolosalnih razmera, je takođe bio tu. Nisam igrao do kraja, jebiga, nije bio moj disk, tako da utisci nisu kompletni. Ipak bih voleo da vidim nešto tipa Kessen, gde se koristi i magija, a ja sam uvek za to, iako sam se razočarao 2555 puta.
Drugo, zahtevaju familijarnost sa kineskom istorijom i legendama, tj. sa
Romansom o Tri kraljevstva. Ionako mi je u planu da pročitam originalni roman (na engleskom, naravno). Kada to završim, možda se ponovo latim neke od tih igara.
Ma, da, jesu to beat 'em upovi, samo sa vrlo redukovanim komboima i dubinom. Što se nadoknađuje širinom (tj. ogromnim brojem protivnika) i tim elementima strategije koje pominješ. Warriors Orochi koji je izašao pre par meseci i predstavlja krosover između Dynasty i Samurai Warriors serijala mi je nekako u svemu tome najbolji, ali opet, treba biti u posebnom raspoloženju pa to igrati. Generalno, češće sam u raspoloženju da igram dublje brawlere, kao što je na primer
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fcache.kotaku.com%2Fassets%2Fresources%2F2006%2F10%2Fgodhand-thumb.jpg&hash=39fe5b45fd52f3f22c7a03ca36eed9768abe543a)
God Hand!!!!
God Hand!!!! :!: :!: :!:
Čak i zadnjih godina, kada ne pratim igre ni blizu kao nekad, pratio sam radove studija Clover, jer to je (bila) genijalna skupina likova, i God Hand mi je bio jedan od najzanimljivijih naslova, zaista smešan, u suštini parodija raznih igračkih konvencija, tako da me je kupio već sa te strane, a da ne pominjem što od Clovera očekujem dubinu. Treba li reći da ga nisam igrao... :cry:
Quote from: "Meho Krljic":) Poznat je moj hipernadmeni stav kad je u pitanju Mortal Kombat. Ta igra je bila nedopustivo loša s obzirom da je izašla u post-Street Fighter II eri i da je pokušala da se očeše o popularnost fightera koja je porasla zbog SFII. Mortal Kombat je bio all flash and no panache, dakle digitalizovani likovi i krvoločne završnice ali je sam gejmplej bio užasan, plitak, nemaštovit. Tipičan primer zapadnjačke firme koja pokušava da kopira istočnjački žanr ali iz njega pokupi samo ono najpovršnije, pa i to, pokušajima da ga unapredi, upropasti.
Što si ti neki čudan čovek, Meho.
Prvi put vidim da je neko popljuvao MK serijal, a da mu se dopao trapavo odrađeni MK4.
Haha, ma znam, mislim, nije MK4 neka naročito dobra igra, ali su se u njoj, za razliku od 2D naslova (naročito prvog i trećeg) barem potrudili oko mehanike. Kad sam u nekom lošem fazonu pa sebi kažem 'ajde da igram MK', onda igram nju. Nikako 2D naslove...
A Clover, jebote, kad se jednom bude pisao udžbenik iz istorije videoigara, Clover će bit navedeni kao najveći carevi i najveći gubitnici. Napravili su malo igara, prodali zanemarljivu količinu istih i zglajzali pod led kad je Capcom dobio godišnji izveštaj za 2006., a opet su napravili neke od najboljih igara u poslednjih pet-šest godina. Mislim, čak im je i Viewtiful Joe za Nintendo DS odličan (mada je PSP verzija ipak smeće), a PS2 originali su izvanredni.
Da ne pominjem da je Okami praktično jedina igra izvan Zelda serijala koja je dobra kao najbolje Zelda igre (pa po nekim elementima i bolja).
A God Hand... Mislim... to je naprosto suvi genije na delu. Em je urnebesno smešna. Em je praktično jedini 3D beat 'em up koji je sačuvao duh starih brawlera a istovremeno uveo izuzetno inovativnu mehaniku i poslovično kompleksan borbeni sistem. Suvo faking zlato. Odigrao sam japansku verziju još pre nego što je američka izašla a onda sam platio 70 faking Evra za evropsku, mislim da je to ubedljivo bila najskuplja Capcomova igra u Beogradu. Sad su dobili novi stok i košta malo više od 30 evra. Ali nije mi žao. God Hand je genijalština. Naravno, nisu baš svi to ukapirali tako da je IGN recimo i danas ismevan zbog svog prikaza ove igre...
Nego, Clover ekipa se danas zove Platinum games, što je najgore moguće ime koje su mogli da odaberu, pogotovo što to asocira na niskobudžetne zapadne reizdavače koji stare hitove izdaju ponovo u skromnim pakovanjima po niskim cenama. Ali im portfolio igara za sada izgleda moćno.
Bayonetta je igra koju pravi Hideki Kamiya i deluje kao da bi mogla biti Kamiyin novi Devil May Cry. Iako za sada imamo samo ovaj trejler:
http://www.youtube.com/watch?v=qD62SZwhP1M
Infinite Space je svemirski RPG za Nintendo DS koji deluje kao da bih na njega mogao da potrošim nekih 200 sati... ( :cry: )
A Mad World deluje kao da bih zbog njega mogao da kupim Wii. Mislim, akciona igra sa grafikom inspirisanom filmom Sin City i naglašenim ultranasiljem? Where do I sign?
http://www.youtube.com/watch?v=RFNJfDGSZp0
Quote from: "Meho Krljic"That said, od MK VS. DCU očekujem da bude izuzetno lepa i izuzetno plitka igra.
http://www.newsarama.com/games/080725-comiccon-dcu-mortal-kombat.html
Evo intervjua sa Yoshinorijem Onom, glavnim producentom Street Fighter 4:
http://xbox360.gamespy.com/xbox-360/street-fighter-iv/894570p1.htmlQuoteWhen we were first thinking of putting a new gameplay element in the system and in this title, we had a lot of options on the table, but the thing we knew out of the gate was that we absolutely had to have something that anyone could immediately execute deliberately, and immediately see the results.
If you look at something like the parry system, you often do it by accident, or you can try it and maybe it works, but it just flashes blue for a split-second and you may not even notice that it happened. We wanted to make it very obvious to the player, like, "I just did something, and I did it on purpose."
That was the key. If we couldn't do that, if we failed at making a system like that, our plan was just to say, screw it, we're just going to make a pretty Street Fighter II. Luckily we were able to come up with a system that is really easy to use, and still has the depth that the hardcore users may look for.
Sviđa mi se kako čovek razmišlja. :lol:
I meni. :!:
Pogledao sam trejler za Bayonettu i pomislio: "Fuck, ovo može da bude bilo šta!" Kako se, dakle, iz trejlera ne vidi gotovo ništa, ostaje nam vera zasnovana na dosadašnjem radu Clovera/Platinuma, a potražiću i neki inter- ili pre-view.
Ma, ja najviše poverenja ulažem u činjenicu da je Hideki Kamiya bio jedan od ključnih kreatora Devil May Cry serijala. DMC4 je bio zabavan ali onoliko nerevolucionaran koliko se to uopšte može biti. Bayonetta bi mogla da istu ideju frenetične akcije isporuči sa nekih svežih pozicija... Fingrs krosd i sve to...
Da li tje Soul Calibur(bilo koji deo) izatji za pc???
Ne, ali keca, dvojku i njihov prequel Soul Edge uvek možeš da igraš na PC-ju posredstvom emulacije.
Hm, meni je Soul Calibur bio zakon, PRVA 3d igra i igra u kojoj je bitno blokiranje a ne samo napad napad napad.
Ja zaista ne uzimam za PS3 SC IV osim ako:
Se ne pojave pirati i chip za PS3
Ne padne cena za pola godine pa da uzmem polovni original.
Ja sam zavrsio SMT RPG za PS serijal konzola, nema nista novo u RPG zanru a da bi zavrsio strategiju , hm, ulozio bih vreme u to koje je potrebno za doktorat , tako da jos malo i bye bye konzolama. Kad mi se bude igralo nesto, igracu na PCju, linija je sad tanka izmedju konzolarnih hitova i PC igara...sad PC nije ekskluzivno za pucacine i real time strategije.
Pričaj, pričaj, a ja sinoć skinuo Personu 4. Doduše na Japanskom, ali ajde, u Decembru izlazi na 'našem'... Igra se događa... na selu!!!!
Sad mi već raspaljuješ čežnju...
Selo je jak generator čežnje.
Jebiga, ti znaš japanski i mogao bi ovo da igraš ali nemaš PS2 i volju. Ja imam PS2 i volju ali ne znam japanski. To je jedna od onih životnih tragedija koje prolaze pored nas skoro nezapaženo... Ali ostavljaju ožiljke!!!!
Dajem časove japanskog za PS2!!!
Ne, predomislio sam se, to bi mi oduzelo vreme koje bih mogao da upotrebim za igranje. A i ne rešava pitanje volje. Eto, to ti je paradoks (mog) postojanja.
Kažem ja, tragedija tragediju stiže a mi i ne obraćamo pažnju...
Persona 4 izgleda predivno. Igrao sam malo sinoć, čisto da vidim na šta liči. Naravno, nisam razumeo ni reč dijaloga (kojih ima SKAREDNO mnogo, mislim, početak je više deialogue heavy čak i od Persone 3) niti sam skapirao mehaniku (koja je ionako neka varijacija na poznate SMT/Persona standarde) ali sam se malo muvao unaokolo da vidim kako to izgleda. I stvarno je mnogo slatko. Jebote, Persona 3 je stara svega oko godinu dana a ovo grafički izgleda znatno naprednije. Za svašta je ubogi Playstation 2 još sposoban...
Borbe izgledaju atraktivno i to kao da je Atlus malčice kopirao spektakl koji smo videli u Final Fantasy XII... No, o svemu tome malo lepše i detaljnije u Decembru kad izađe lokalizovana verzija.
Nego, o istome trošku sam skinuo i novi (well, od prošle godine) Nippon Ichi naslov: Soul Nomad and the World Eaters, koji će verovatno da odnese nagradu za najjeftiniji i najnemaštovitiji intro klip u igrama ove decenije.
No, jeste ovde u pitanju dosta jeftina produkcija, ali sama igra deluje tres zanimljivo. Pošto je u pitanju Nippon Ichi, jasno je da se radi o taktičkom RPG-u koji meni ovako na brzinu više liči na Intelidžent Sistemsov Fire Emblem ili Advance Wars nego na Disgaea. Pre svega jer grafika nije izometrijska već čista 2D.
No, to na stranu, odigrao sam nekoliko borbi i ovo je bizarna igra koja po kompleksnosti, reklo bi se, lako može da pretekne Final Fantasy Tactics... Naime, glavni lik već na početku igre (dobro ne na samom početku, ali posle petnaest minuta) može da se nabudži tako da bude jači od svih bosova u igri ali pošto pokušava da spase svet, ovo je prilično problematična strategija jer se može ostvariti samo saradnjom sa demonom koji želid a uništi svet. Igra se dalje razvija tako što regrutuješ i treniraš/ kastomizuješ jedinice koje opet mogu da prerastu svoju korisnost, ako sam dobro shvatio... Intrigantno.
Borbe su zanimljive, sa ludačkim komboima, a cenim svaku igru koje me pita da li želimd a preskočim next cutscene pre učitavanja!!!
Meni je Persona oduvek bila fenomenalna na nivou mitologije. A Persona 2: Innocent Sin (Tsumi) najbolja. Onaj kradljivac snova, Džoker, njegov kult maski (likovi iz Zodijaka), legendarna knjiga In-Laqetti koja pretvara glasine u realnost, majanska mitologija, povratak Adolfa Hitlera i njegovog odreda Longinus 13, reference na Lavkrafta i Junga, ... jebote, ne mogu da verujem da nikad nije izašla zvanično u Americi!!! :shock:
Sinoć sam se igrao malo na DS-u. Najviše Metroid Prime: Hunters i FF Tactics. Metroid je u 3D enginu, iz prvog lica, lepo izgleda s obzirom na matičnu konzolu, nišanjenje nije najpreciznije, ali nisam imao drugih problema. Tactics su isti kao verzija koju sam igrao na GBA-u, mehanički, možda postoji neka razlika u razvoju likova, ali igrao sam samo jednu borbu. Imao sam priliku da igram i Advance Wars (ne znam koju verziju), ali nisam, jer onda me ne bi odvojili od konzole. :lol:
Međutim, uključio sam Disgaeu (japansku verziju), i malo sam se muvao po okolišu. Prvo biće na koje sam naišao je bio neki mantikor čiji HP je bio na preko 30 000. Moj lik je imao HP 35. :evil: Toliko o tome.
Ja sam noćas skinuo tu Disgaeu ali neću je igrati dok se ne pojavi lokalizovana verzija jer... ne znam japanski :cry: :cry: :cry:
Metroid Prime: Hunters je prilično šokantna demonstracija moći DS-ovog hardvera a i kao igra je prilično dobra. Osim bossfightova koji su aaaarghhhhhhhhhhhhhh. No... da.
Inače, Final fantasy Tactics Advance je, da, skoro ista kao Gameboy verzija, što znači ne toliko dobra kao PSX/ PSP verzija ali meni su i te Advance verzije prilično lepe za igranje. Ova nova, FFTA2: Grimoire of The Rift je surovo adiktivna. Pre jedno mesec dana sam je svukao, turio je na DS, rekao sebi nešto u stilu 'samo da vidim kakva je, da li se razlikuje od prošle' i četiri sata kasnije ustao potpuno obeznanjen jer su me bolele oči, ruke i mozak. Gad DEM!!!
In adr njuz:
http://www.eurogamer.net/article.php?article_id=203319
Mortal Kombat vs. DC Universe će biti bolji od Street Fighter IV, tvrde u Acclaimu, dok iz Capcoma vele da su smešni...
Jebote, grozno je kad moraš da padaš ovako nisko da bi promovisao igre, a? Ali zabavno.
In adr adr njuz:
Bayonetta privju
http://www.eurogamer.net/article.php?article_id=203290
Kad već kačim eurogamer linkove:
http://www.eurogamer.net/article.php?article_id=203569&page=2
Mene Džon Karmak uvek megaprijatno iznenadi kako je odmeren, pošten i prijatan za čitanje/ slušanje (well, čitanje, njegov južnjački naglasak baš nije neka sreća). Mislim, ne očekujem da će i jedna iD igra da me ikada ponovo baš oduševi, ali i dalje masiv rispekt za firmu i njega.
Hm, posle iščitanog privjua za Bayonettu moram da kažem da sam dodatno intrigiran ali i zapitan.... Ja sam fully očekivao samo Devil May Cry sa ženskim glavnim junakom ali posle ovog privjua izgleda da je vatreno oružje mnogo prominentnije nego u DMC serijalu i da je borba golim rukama/ nogama i hladnim oružjem u drugom planu. Then again, ovo kako opisuju šta sve ona može da uradi sa svojom kosom deluje kao da bi igra mogla da ima prilično kompleksan kombo sistem...
Hmmm, moraćemo da čekamo ali kako mi deluje, ovo bi mogla da bude prava evolucija DMC formule ili samo plitkasta a grafički lepa borbena igra a la Blood Rayne...
Kolega Ridiculus,
nemas pojma kolko ti zavidim sto znas dovoljno japanski da bi odigrao Persona 2: Innocent Sin! To je jedina persona, ako ne racunamo Persona3: FES koju nisam odguslao do kraja.
Ne mogu da verujem da je igra Tsumi zabranjena jer u jednom delu igre mozes da postanes ljubavnik sa muskarcem tj stupis u gay vezu I to da su Americku TV valjda nazvali fashistichkom. Mislim da je i pojava Hiche bio problem.
Eternal punishment, isto Persona 2 (Batsu?), drugi CD, navodno nezavisni je imao sve najbolje iz predjasnjih i sledecih persona: reference ka Jungu, Lavkraftu, zatim dijalog sa monsterima, kombo magije koje su tu i vredele za razliku od DD 1 i 2 , znaci oba dela igre gde si mogao ali i ne morao da ih koristis...
Kolko dvocas japanskog za konzolarne RPG? :)
Nije problem jezik, nego pismo. Japanci mešaju tri pisma, četiri ako računaš i latinska slova koja se pojavljuju tu i tamo. Dva fonetska pisma se nazivaju kana i njih sam učio 4 puta, tako da ne mogu da ih zaboravim i da hoću. Ali kanđi, e tu stvari postaju komplikovanije . Zvanična cifra je 1945, tako je japanska vlada odredila, ali postoji još mnogo simbola koji se upotrebljavaju u književnosti i nauci. Ja znam nešto više od stotinu, tako da sam, prema japanskim merilima, nepismen. :cry:
E, sad, pogodnosti video-igara i mangi su te što koriste više govorni jezik nego pisani, koji može biti mnogo komplikovaniji. Zato i ne kupujem knjige na japanskom (osim mangi).
Uostalom, da bi razumeo kanđi, ne moraš da znaš ni reč japanskog.
A s obzirom na gore rečeno, za dvočas bi jedno piće po času bilo dovoljno. :)
Innocent Sin nije objavljen u Americi zbog nacističkih simbola i homoseksualnih nagoveštaja, to je tačno. Ali, grehota. Kao lek, evo tri persone, Kanekov dizajn, naravno:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.tucoo.net%2Fillustration%2FUploadFiles_4702%2F200701%2F200712601258633.jpg&hash=9da91c129d42517340cfed7c5a8c480024fbfb7f) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.tucoo.net%2Fillustration%2FUploadFiles_4702%2F200701%2F200712601257249.jpg&hash=86572b2370ab9009b2442dd91b397ab5fa9df3db) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.tucoo.net%2Fillustration%2FUploadFiles_4702%2F200701%2F200712601258203.jpg&hash=6324829abe49994635bebe74f285cffa0bc9b3d9)
Heh Ok! Amerika se prodaje kao neshto gde sve mozhe i sve sme, gde pishtolj kupish iako idesh na psihoterapiju, a neke ideje su apsolutno cenzurisane.
Shto reche moja drugarica iz Sijetla, lik koji je upucao 30 ili kolko ljudi na Virginia Techu je imao legalno oruzhje. Samo su proverili da li ima tezhi prekrsaj u policiji. A onda im smeta video igra.
Meni je malo blentavo kolko Atlus ide u religiju. Na kraju DDS2 se fajtash sa Bramom !!! U Personi 5 ce glavni boss biti Sveti Jovan ili ko vec :)
Quote from: "..."U Personi 5 ce glavni boss biti Sveti Jovan ili ko vec :)
Konačno igra u kojoj mi neće biti mrsko levelapovanje da bih pobrisao pod sa poslednjim bossom. :lol:
Da ne otvaram novi topik...
Pre nekoliko dana, zapravo tačno na moj rođendan pojavila se na PSP-u najnovija revizija igre Guilty Gear XX, pod nazivom Guilty Gear XX Accent Core Plus... Naravno normalnom čoveku ime će delovati kao nasumično na gomilu nabacane reči ali poznavaoci (=gikovi) će znati da je u pitanju jedan od najzabavnijih dvodimenzionalnih 1 on 1 serijala u novijoj istoriji. Verzija za Playstation 2 izašla je još pre nekoliko meseci, ali kako je PSP konzola koja nema region locking onda preporučujem ovdašnjim poštovaocima njezinu nabavku (sem ako nemate čipovan Playstation 2, naravno). Elem, poslednjih nekoliko dana sam se odirao igrajući ovo. Istina je da u poređenju sa prethodnom revizijom nema spekatakularnih promena ili barem ne promena koje će običan igrač zapaziti ili ceniti (vraćena dva lika koji su iz recentnih revizija izbacivani jer je smatrano da su suviše neizbalansirani da bi mogli da se koriste na turnirima, uveden novi survival mod, novi story mod, razni sitni tvikovi itd. itd.), no... Svaki izgovor da se igra Guilty Gear je dobar.
Na PSP-u ovo izgleda nestvarno lepo. Zaista, već je GG Judgement izgledao izvanredno na PSP-jevom ekranu, a ova igra je naprosto toliko lepa da čoveku dođe da je pojede. Gameplay je, razume se, ludački brz, a ekstravagantna galerija likova po kojoj je GG serijal poznat je ovde u punoj formi. Ja uglavnom igram sa mojom omiljenom Milliom Rage koja svojom kosom pravi ršum među spektaklarno maštovitom ekipom protivnika.
Guilty Gear je igra koja je formulu vladajućih fightng serijala poput Street Fighter ili King of Fighters apgrejdovala uvođenjem vrlo ozbiljne komponente borbe u vazduhu, dajući igraču čak pet različitih tastera za napad (SF i KOF imaju šest ali to su u suštini po tri nivoa snage za udarac rukom i udarac nogom), a od XX revizije, ovde pored merača za zdravlje i tension (koji služi za izvođenje cancela, te specijalnih super napada) postoji i burst merač (koji daje poseban napad, plus combo-breaker mogućnost). Dakle, prostora za kombinatoriku ima koliko čovek hoće. Plus, u novijim revizijama, uvedeni su inteligentni tvikovi koji čine gejmplej udobnijim za novajlije, a da istovremeno ne stavljaju veterane u nužno podređeni položaj. Na primer, naglašeno defanzivno igranje (takozvani turtling) se kažnjava oduzimanjem tensiona, što opet znači da se igraču oduzima mogućnost izvođenja posebnih napada i cancela. Istovremeno, da bi se igračima koji ne znaju baš svaki detalj igre omogućilo da potraju duže od tri sekunde protiv majstora, komboima je oduzeta snaga, tako da sada napadi izvan komboa nanose primetno više štete nego unutar komboa.
Ovo poslednje mi deluje kao malo kontroverzna odluka, ali verujem da će iskusan igrač koji pametno koristi cancele i druge prečice i ovako uspeti da korišćenjem komboa nanese protivniku ogromnu štetu, a da se ipak borba ne svede na samo jedan kontakt između njh dvojice u kojem bi ovaj neiskusniji bio zbrisan bez šanse da uzvrati. Nisam gledao GG turnire pa ne znam koliko je u prethodnim revizijama ovo bio problem, ali očigledo je da je Arc Systems ovo video kao pitanje koje treba rešavati...
Kod Guilty Gear je zgodno što čak i ako ste neiskusan igrač i nemate pojma šta su special, super ili tension napadi, a koncept cancelinga vam treba objašnjavati nekoliko sati, ipak imate s čim da se borite, imate veliki izbor taktika na raspolaganju i generalno se ne osećate potpuno bespomoćno. Samo razumno besomoćno, heh heh heh. S druge strane, high level igrač pred sobom ima pravu gozbu komplikovanih, skupih i opasnih tehnika, od burst combo-breakera i napada, preko one hit killova, pa do egzotičnih cancela (na primer roman cancel i false roman cancel koji se dobijaju pritiskom na tri tastera odjednom, troše puno tensiona ali omogućavaju suludo dugačak kombo). Borba u vazduhu je takođe raskošno raznovrsna (ne baš kao u Arcana Heart ali već negde rekoh da ni jedna druga 2D igra nije baš kao Arcana Heart), ne samo zbog juggling opcija koje su skoro na nivou onih koje imamo u 3D igrama nego i zbog duplog skoka koji omogućava progonjenje protivnika u vazduhu (nešto što je u Street Fighter igrama bilo omogućeno samo nekim likovima, recimo), te zbog atraktivnih opcija za napad iz vazduha protivnika koji se nalazi na zemlji...
Sve u svemu, GGXAC+ potvrđuje da bi ovo mogla da bude najbolja godina za 2D fajtere još od prošlog veka (Arcana Heart, ovo i najavljeni Street Fighter IV...) i za svakoga ko imalo voli 2D fajtere ili 1 on 1 igre generalno ovo je za ne propustiti.
Quote from: "Meho Krljic"Kad već kačim eurogamer linkove:
http://www.eurogamer.net/article.php?article_id=203569&page=2
Mene Džon Karmak uvek megaprijatno iznenadi kako je odmeren, pošten i prijatan za čitanje/ slušanje (well, čitanje, njegov južnjački naglasak baš nije neka sreća). Mislim, ne očekujem da će i jedna iD igra da me ikada ponovo baš oduševi, ali i dalje masiv rispekt za firmu i njega.
Tek sad videh ovo. Ja moram priznati da nikad nisam previse voleo ni iD ni Karmaka i Romera. Medjutim ovaj post pisem samo da bih skrenuo paznju na to da Karmak nema juznjacki akcenat. :lol:
Oh, I stand corrected. Mislio sam seljački naglasak.
Aj min, mene bole uši kad ga slušam. Primer:
http://www.youtube.com/watch?v=Fs0nvunkqnQ
Mada si u pravu, zaista tu nema južnjačkog otezanja.
Mislim da je Teofil Pancic to adekvatno nazvao ' jenkijevsko unjkavo njanjanje'. :lol:
Off topic off topica: Sad me podseti, znas kod koga sam detektovao suptilne tragove juznjackog akcenta? Kod Williama Gibsona. On je ako se ne vqram iz neke od Karolina, ali je vrlo mlad zapalio prvo na Zapad pa u Kanadu. No, eto. To sam zamjetio tokom gledanja onog filma No Maps For These Territories gde je ceo film bukvalno on u kolima melje o kojekakvim stvarima. :!:
Moguće je da Gibson ima to, pošto je pobego u Kanadu tek kad je došo momenat da se ide u vojsku = Vijetnam, dakle, dosta vremena je trpeo južnjačenje.
Karmak je iz Kanzas Sitija koji je više centralni nego južni deo USA, tako da, zaista nema južnjački naglasak nego baš taj jenkijevski unjkavi. Ja sam upamtio da me iritira njegov govor a pošto je iD iz Teksasa pripisao sam to južnjaštvu. Ali eto, wrong!!!
Ovo verovatno nikoga ne zanima, ali evo
http://cvecezla.mojblog.co.yu/p-dobar-los-zao-digitalna-verzija/139063.html
Quote from: "Meho Krljic"Ovo verovatno nikoga ne zanima, ali evo
Mene zanima!!!
Inače, imam pedesetak brojeva Edga. Oni su krivi za moju izgubljenu mladost i mnoge upropašćene međuljudske odnose i ja im se zahvaljujem! :lol: Čuo sam da su ih zvali snobovima, ali pederčićima?
I što se tiče pogleda na funkciju umetnosti, ja sam u potpunosti saglasan sa onom Ničeovom tezom da umetnost mora da ima strahotu u sebi. No, kao što neko jednom reče Aci Radivojeviću, nije svaka strahota umetnost.
Kako sad čitam na kašičicu, tek sam na pola. (Nedostatak vremena ili dokaz da i moje navike "konzumacije" idu u pravcu stabilnosti i bezbednosti? Hmm...)
Nedavno razmisljah o svojih Top 10 PC igara zbog ovoga:http://www.pcgamertop100.com/, pa se sad pitam koji su Mehovih Top 10. :?:
Quote from: "ridiculus"Inače, imam pedesetak brojeva Edga. Oni su krivi za moju izgubljenu mladost i mnoge upropašćene međuljudske odnose i ja im se zahvaljujem! :lol: Čuo sam da su ih zvali snobovima, ali pederčićima?
Ne čitaš prave forume!!!
Quote from: "ridiculus"I što se tiče pogleda na funkciju umetnosti, ja sam u potpunosti saglasan sa onom Ničeovom tezom da umetnost mora da ima strahotu u sebi. No, kao što neko jednom reče Aci Radivojeviću, nije svaka strahota umetnost.
Haha, da, STRAHOTA. Inače, kako sinoć rekoh Father Japeu na forumu SK, ja već duže vreme pišem jedan tekst koji razmatra videoigre i njihov odnos sa umetničkim/ estetskim, ali kako sam neškolovani retard, to ide jako sporo jer nastojim da tekst ima više akademske ozbiljnosti ili barem disciplinovanosti a manje frivolnih pošalica...
Quote from: "Father Jape"Nedavno razmisljah o svojih Top 10 PC igara zbog ovoga:http://www.pcgamertop100.com/, pa se sad pitam koji su Mehovih Top 10
PC gamer generalno svake godine apdejtuje ovu listu, koliko ja znam, als ad vidim da su to digli na interaktivni nivo itd. Lepo.
Ali moram da te razočaram. Ja obožavam da čitam liste ovog tipa, ali ne umem da ih sastavljam. Ne samo kod igara, ne umem da sastavim svoj top 10 ni ploča, ni filmova, ni knjiga, ni stripova... Delom jer sam retardiran a delom jer ne umem da upoređujem različite stvari po sličnim elementima.
Na primer, iz jednog ugla mogao bih da kažem da mi je najomiljenija igra svih vremena Deus Ex a već u sledećem momentu i iz drugog ugla da je to Shadow of the Colossus. Jer su one sasvim različite po svemu, fantastične svaka na svoj način i povezuje ih samo labava spona činjenice da su obe igre.
Onda bih mogao iz trećeg ugla da kažem 'ne, najomiljenija igra svih vremena mi je Sorcery, stara Amstradova arkadna avantura'.
Ili Knight Lore.
Ili Pac-Man.
Ili Bubble Bobble.
Ili Street Fighter.
Ili VTM Bloodlines (kriminalno tretiran naslov sa koje god strane da ga gledaš).
Ili Sentinel
Ili Devil May Cry 3
Ili GTA
Ili Half-Life
Ili Quake 2
Ili SMT igre
itd. itd.
Pa bh mogao da dodajem Thiefove, Max Payneove, BioWareove i Black Isleove RPGove, Fajnal Fentezije, Sajlent Hilove, Krono Trigere i Krosove itd itd itd itd itd
St ce PC Gamerove liste tice, oni svake godine prave svoju (njih deset se 0okupi u pabu pa se svadjaju :lol:), i to ide po sistemu one igre koje im u tom trenutku najvise znace. Dakle svake godine u Top 10 udje po neka od skorasnjijih igara. Recimo ove godine im je broj 1 bio Team Fortress 2. No, ovo on line je glasanje citalaca koje ce trajati oko dva meseca, nakon cega ce se objaviti lista u casopisu. Dakle s obzirom na broj ucesnika, sve pasioniranih PCgamera, bice zanimljivo videti konacno rezultat.
Sto se licnih lista tice, zanimljivo je da se salzem s tobom oko svega ostalog. To jest, i meni je tesko/gotovo nemoguce da razmisljam o top listama omiljenih mi filmova, knjiga, pa i muzicara.
No, iz nekog razloga s igrama je u dobroj meri drugacije. Mozda zato sto imam kraci igracki staz od tebe, koji se proteze na mnogo manje platformi. U svakom slucaju vrh liste za ovaj Top 10 PC mi nije bilo tesko sastaviti. Ukljucivao je Alpha Centaury, Deus Ex, System Shock 2, Fallout (Torment verovali ili ne jos nisam odigao) i Starcraft. Takodjer sam ubacio Portal i Psychonautse. Medjutim dilema je nastala kad je trebalo odluciti koje P&C avanture da ubacim. Stavio sam Gabriela Knighta (jer je jedno mesto za ceo serijal po ovom njihovom sistemu) i Day of the Tentacle (jer mi ipak nosi vise emotivne vrednosti od Sam & Maxa). Monkey Island sam kao i jos neke predivne avanture teska srca morao izuzeti. Na kraju sam preostali slot popunio Herojima dvojkom.
Usput, sinoc sam citao ona tvoja naklapanja na SK topicu Qzmizam - Igre kao umetnost. Znam da sam hteo nesto da kazem ali sad nema teorije da se setim sta. So there.
I bolje što nisi ništa rekao jer taj topik ionako koristim kao osnovu za diskusiju koju razvijam u tekstu koji sam već pomenuo...
Jeste, meni je zaista problem da sastavljam listu najomiljenijih igara jer ne vidim na koji način da biram između recimo Bubble Bobble i Psychonauts, iako te igre formalno pripadaju platformskom žanru. Al su ko dupe i oko. Da ne pominjem Super Mario 64 i Banjo/ Kazooie serijal, takođe platformske igre, takođe suva remek dela. Da ne pominjem Manic Minera koji me je potpuno šokirao kad sam imao 11 godina...
I sve to u samo jednom žanru. A onda kako da biram između recimo Bomb Jack koji je platformska igra, Baldur's Gate koji je RPG i Shadow of the Colossus koji je, hm, akciona igra?
Inače, tko do sada nije kupio Nintendo DS, sad bi zaista trebalo ozbiljno da razmisli. Chrono Trigger rimejk za DS izlazi za koji mesec. Only one of the best (FRP) games ever!!!
Edge je čuven po svojim ocenama, koje daje iz raspona 1-10, ali zaista iz tog raspona, ne kao kod domaćih gamerskih časopisa, gde je večina igara koncentrisana između 80 i 90%. Video sam čak i jednu nulu u Edgu, ali ne mogu da se setim koja je igra u pitanju, sem da je tabačina koja se igra praktično s jednim tasterom, bezobličnih tekstura, itd. S druge strane, samo par igara je dobilo deset u istoriji.
Jedan broj Edga, za 10-godišnjicu postojanja, sadržao je listu 100 najboljih igara svih vremena, po 10 iz svakog žanra. Taj broj je iz oktobra 2003, pa većini mlađih forumaša neće mnogo značiti, mada se nadam da će, sem Meha, još neko prepoznati dosta igara ovde. Igre su poređane hronološki, tj. nisu rangirane unutar tih 10 mesta.
Evo liste:
1. Avanture:
The Legend of Zelda: A Link to the Past
Super Metroid
Castlevania: Symphony of the Night
The Legend of Zelda: Ocarina of Time
Perfect Dark
Shenmue
Ico
Resident Evil 0 (tada poslednja iteracija, uzeta kao primer serije)
Grand Theft Auto: Vice City
Metroid Prime
2. Tabačine:
Street Fighter II Turbo
Street Fighter Alpha 3
Virtua Fighter 3tb
Marvel vs. Capcom 2: New Age of Heroes
Capcom vs. SNK 2: Millionaire Fighting 2001
Dead or Alive 3
Rocky
Soul Calibur II
Viewtiful Joe
Virtua Fighter Evolution
3. Platforme:
Marble Madness
The New Zealand Story
Pilotwings
Super Mario World
Yoshi's Island: Super Mario World 2
NiGHTS: Into Dreams
Super Mario 64
Super Monkey Ball
Jet Set Radio Future
Super Mario Sunshine
4. Misaone:
Ms Pac-Man
Boulderdash 2: Rockford's Revenge
Tetris
Rampart
Dr Robotnik's Mean Bean Machine
Super Puzzle Fighter II Turbo
Devil Dice
Bangai-o
Mr Driller Drill Land
Wario Ware, Inc
5. Trkačke:
OutRun
Super Sprint
Super Mario Kart
Grand Prix Legends
Colin McRae Rally 2.0
Excitebike 64
Gran Turismo 3 A-spec
Burnout 2: Point of Impact
MotoGP 2: URT
F-Zero GX
6. Ritmičke:
PaRappa the Rapper
Space Channel 5
Vib Ribbon
Cool Cool Toon
Samba de Amigo
Gitaroo Man
Frequency
Mad Maestro
Dance Dance Revolution Max 2
Amplitude
7. RPG-ovi:
Rogue
Dungeon Master
Ultima Underworld: The Stygian Abyss
Secret of Mana
Chrono Trigger
Planescape: Torment
Baldur's Gate 2: Shadows of Amn
Phantasy Star Online (najžalije mi je što ovo nisam igrao)
Neverwinter Nights
Pokemon Ruby/Sapphire (MNOGO dublje nego što većina misli)
8. Pucačke:
Defender
Robotron 2084
1942
Gunstar Heroes
GoldenEye
Giga Wing
Tempest 3000
Halo: Combat Evolved
Rez
Ikaruga
9. Sportske:
Speedball 2: Brutal Deluxe
International Track & Field
Sega Bass Fishing
Mario Tennis
Tony Hawk's Pro Skater 3
Jimmy White's Cueball World
Amped
Madden NFL 2003
Dead or Alive Xtreme Beach Volleyball
Winning Eleven 7
10. Strategije:
Elite
Sim City 2000
Warcraft II: Tides of Darkness
Civilization II
Final Fantasy Tactics
Animal Crossing
Panzer Front bis
Operation Flashpoint
Advance Wars
Dynasty Tactics
:lol:
Apsolutno je bizarno da na listi nema Dooma ili HL, mada je HL2 izašao tek godinu kasnije. Takođe, Neverwinter Nights je na listi ali ne i Diablo?? Da ne bude zabune, ja više volim NWN od Diabla, ali ta igra definitivno nije specijalno dobra a njen potencijalno najjači element, GM alat je skoro pa neupotrebljiv za ljude koji već ne znaju da programiraju. Takođe, baš ni jedan Final Fantasy među RPG-ovima? Makar šestica??? Ni jedan SMT/ Persona naslov??? Priznajem da nije lako među deset uglaviti sve što treba, pogotovo što znaš da Rogue, Baldur's Gate, Phantasy Star i neki Pokemon tu moraju da idu po definciji, ali ipak...
Takođe me malo zbunjuje lista 'misaonih' igara. Devil Dice??? Da li baš? I da li su Ms. Pac-Man (najbolji Pac-man naslov ever) ili Bangai-O baš puzzleri???
Inače, lista platformskih igara je zastrašujuća, ovo su zaista neke od najboljih igara ikad, u bilo kom žanru. Mada, Super Mario Sunshine??? Nisam je igrao ali po svim utiscima reklo bi se da je ovo daleko od SM64, pa bi umesto nje sigurno mogao da se uvali Bubble Bobble ili Bionic Commando... Ili... Lode Runner ( :lol: lični favorit iz mladosti).
Takođe rhythm games su zanimljive jer je jasno da bi ova lista danas izgledala radikalno različito, posle uspeha igara poput Guitar Hero, Rock Band i Osu! Tatakae! Ouendan!
Eto... liste... ne umem da ih sastavim ali je lepo o njima diskutovati.
Heh, takođe, lista avantura je heavily i to BAŠ heavily naklonjena Aziji. Mislim, Vice City je jedina neazijska igra tu (plus, naravno, hardcore avanturisti bi dobili infarkt da čuju da se GTA opisuje kao avantura, ali ajde) a nigde nema Lucas Artsovih igara koje ipak zavređuju barem jedno mesto. Šokantno!! Skandalozno!!!
HL2 bi bio sigurno na listi, pošto su mu dali ocenu 10. Dooma ne bih ni ja stavio, koliko god da je tehnološki značajan, a HL ... možda. Međutim, u produžetku ovih lista oni daju naslove koji su mogli da se nađu na njima, ali malo im je falilo (manji broj glasova, valjda). Tu su mnoge koje si nabrojao. HL kec su, inače, smestili među avanture.
Bangai-o je neki hibrid pucačine i puzzlova. Pošto ima verovatno više elemenata ovog prvog, ne znam ni ja što su ga stavili tu gde jesu.
Jebiga, ne slažem se ni ja sa svim, ali lepo je diskutovati. :)
Meni su, recimo, Pokemoni neviđeno duboki. Ljudi ih obično znaju po animiranim filmovima za decu, pa ih odbace pre nego što saznaju o čemu je stvar. Pokemoni su nastali kao video-igra. Šta ima onaj koji sam ja igrao?
- 16 različitih elemenata, koji određuju prirodu Pokemona. Mogu i da ih miksuju. Recimo, standardni: vatra, voda, zemlja, itd, ali i steel, ghost, psychic ... Udarite običnim stvorenjem (normal) na čelično, pa ćete videti kako ćete se provesti. Ali za svaki element postoji drugi koji je jači (samo u odnosu na taj). Najzanimljivije je kada razvijate stvorenja sa različitim atributima.
- nekoliko stotina maštovitih stvorenja koja su vam protivnici, a možete ih zarobiti i koja vremenom evoluiraju i stiču nove osobine;
- gomilu aktivnosti u kojima možete učestvovati: igre na sreću, pravljenje sopstvene baze, takmičenja Pokemona u lepoti (hranite ih različitim vrstama nečega nalik na pez-bombone, pa razvijaju različite odlike) ...
Quote from: "Meho Krljic"Heh, takođe, lista avantura je heavily i to BAŠ heavily naklonjena Aziji. Mislim, Vice City je jedina neazijska igra tu (plus, naravno, hardcore avanturisti bi dobili infarkt da čuju da se GTA opisuje kao avantura, ali ajde) a nigde nema Lucas Artsovih igara koje ipak zavređuju barem jedno mesto. Šokantno!! Skandalozno!!!
I Perfect Dark je neazijska igra. Rare je tvorac. Izašla je za Nintendo, ali ipak...
Mada, i Metroid Prime je japansko-američka kolaboracija.
A da bih stavio bar jednu LucasArts-ovu igru, bih. Neki Monkey Island ili Grim Fandango, možda.
Azijska nadmoćnost je neprikosnovena u tabačinama i ritmičkim igrama. Dođavola, i platformama.
Ama, slažem se, Pokemon igre uglavnom uopšte nisu naivne i verovatno ih od 'ozbiljnih' RPG igara razdvaja pre svega prezentacija (mada u japanskim RPG-ovima slatkost/ sladunjavost i nije retka), te udobnost igranja. Inače, ima tu mesa da se one porede i sa Squareovim ili Nippon Ichijevim naslovima.
Ovo za Doom ipak ne mogu da pustim da prođe tek tako. Mislim, mogu da prihvatim da je na listi Defender a ne Galaga. Okej. Mogu da prihvatim da je na listi 1942 a ne R-Type, Gradius ili Salamander. Mogu da prihvatim Gunstar Heroes umesto Contre ( :lol: ). Ali Halo umesto Doom??? E, prc!!!
Da ne bude zabune, ja volim Halo, više nego prosečan igrač i to na osnovu njegovog single player sadržaja. Mislim da je to vrlo elegantno dizajnirana igra koja, i pored repetitivnosti dizajna prostorija u drugom delu zapravo zavređuje više igranja i ima pravu kombinaciju kinematske i relativno slobodne akcije.
Ali da jebe oca ne može da bude ispred Dooma koji je formulu izmislio i na scenu je doneo sa GOMILOM svežih ideja od kojih je dobar deo i danas standard. Halo je rafinirao formulu, ponegde i na vrlo inteligentan način, ali Doom je mnogo veća igra po svim elementima, mnogo više imaginacije, mnogo više evolucije itd. itd.
Takođe, nema ni Fallouta među RPG-ovima.
Uuuu, da, prevideo sam Perfect Dark, my bad. Rare, bivši dragi mi Ultimate Play the Game...
Ma, Azija je neprikosnovena u mnogo čemu, ja se ne bunim, ali avanture su generalno nešto po čemu je zapad uvek mogao da joj parira. Infocom, na primer..
Quote from: "Meho Krljic"Ma, Azija je neprikosnovena u mnogo čemu, ja se ne bunim, ali avanture su generalno nešto po čemu je zapad uvek mogao da joj parira. Infocom, na primer..
Dobro, tu se slažemo. Broken Sword serija, recimo. Thief bi se isto mogao tu smestiti. Deus Ex je više RPG, ali i on nedostaje na listi.
Ona lista je travestija iz vise ralzoga, i moj krhki um nema snage da je komentarise. :(
EDIT: Samo cu reci da bilo kakva ozbiljna lista avantura bi morala imati po par primera od Sierre i Lucasa. Meni su licno uvek blizi bili ovi drugi ali ne bi mi bilo tesko priznati primat ovim prvima.
Quote from: "Father Jape"Ona lista je travestija iz vise ralzoga, i moj krhki um nema snage da je komentarise. :(
Svaka lista je travestija iz više razloga i to bi bilo lako dokazati. Iz tog razloga i ne pravim sopstvene liste za bilo šta.
Mene ne zanima toliko zašto nešto nije na njoj, nego zašto jeste ono što je na njoj.
:lol:
Dakle, slažemo se da im je lista avantura najproblematičnija. Ja naravo, kao stariji čovek ne mogu a da se ne prisetim nekih 8-bit naslova poput, recimo Pawn ili Guild of Thieves koji su u ono vreme (druga polovina osamdesetih) bili doživljavani kao danas recimo Gears of War, mada su u poređenju sa Infocomovim radovima bili inferorniji...
Takođe, pošto sam imao Amstrada, igre poput Get Dexter! (Crafton & Xunk u francuskom originalu) i Inside Outing su bile šokantno dobra evolucija formule izometrijske akcione avanture...
U diskusiju Doom/Halo neću da ulazim, pošto nisam pravi čovek za to, tj. ne volim nijednu. Half-Life je nešto sasvim drugo ...
Quote from: "ridiculus"
Mene ne zanima toliko zašto nešto nije na njoj, nego zašto jeste ono što je na njoj.
Ma, svaka igra gore ima dobar razlog što je tu, nema tu sumnje. Osim 1942. Tu igru nikad nisam mogao da svarim i potpuno mi je nejasno zašto ima status klasika :lol: Da ne pominjem da je u pitanju japanska igra u kojoj kao Amerikanac rokaš po japanskom neprijatelju...
Za avanture bi prvo pravilo bilo: Zelda. I dalje bi se moglo diskutovati koliko njih staviti na listu, a tu je bitno da igre budu različite po nekim ključnim elementima. E tek onda se može diskutovati o ostalom. :wink:
EDIT: Zelda = avantura.
To je i ključni pokazatelj razlike azijskog i zapadnog shvatanja žanrova. Zapadni igrač odrastao na pomenutim 8-bit tekstualnim avanturama i njihovim point and click naslednicima (Myst sa pripadajućom familijom, te Lucas Arts i Sierra igre) Zeldu ne bi ni doživljavao kao avanturu nego kao hibrid akcione, RPG i puzzle igre... Kao i Castlevaniju... (Čiji sam double pack za GBA kupio pre neki dan!!!)
Zelda se u nekim prikazima svrstava kao akcioni RPG. Međutim, to može da zbuni ljubitelje igara kao što je Diablo, sa kojim Zelda nema baš mnogo sličnosti.
Ja sam upotrebio termin avantura baš zbog tradicionalnog značenja, nevezanog za igre. Istraživanje nepoznatog, uzbudljiv pohod, otkrivanje začudnosti u svetu - ima li bolja definicija avanture? A nijedna igra to ne radi bolje.
I u formalnoj, igračkoj definiciji žanra stoji: Savlađivanje prostora kao bitan element. Mada to važi i za platforme. Doduše, u avanturama napreduješ preko puzzlova.
Eh, tek sam sad primetio!
Zanimljiv je procenat PC igara na toj listi. Čak i u žanrovima koji se smatraju strogo PC-centričnim, kao što je FPS (samo pod-žanr pucačkih), svi dati predstavnici su sa konzola: Halo, GoldenEye, Perfect Dark jednim delom (više je avantura). Ali ja sumnjam da je puno ljudi ovde igralo GoldenEye.
Ja nisam imao Nintendo 64 pa sam ga igrao samo preko emulatora, što baš i nije najudobnije rešenje za ovu igru, pogotovo ako čovek nema gamepad. Sad si me podsetio da bih mogao da ga probam ponovo, sa padom!!!
Apropos Zelde, da, da, da, sve potpisujem. Uz fusnotu da je Okami igra koja je u nekim elementima outzeldovala i samu Zeldu!!!
Sad kad spomenu - kakva je situacija s emuliranjem PS2? Ima l' sta otoga?
Pa, poslednji put kad sam proveravao i dalje su tu samo neke komercijalne igre mogle da se pokrenu i to sa jako niskim framerateom i niskom stabilnošću... Ljudi koji rade na PCSX2 emulatoru su stigli do verzije 0.94 i tvrde da je pristojna emulacija komercijalnih igara iza ugla. Moja procena? Recimo 2010 za pokretanje oko polovine naslova sa prihvatljivim performansama.
Ali zaista, KUPI PS2!!!! Em je skaredno jeftin danas, em se kod nas i dalje može kupiti čipovan što te oslobađa glavobolje oko region codinga (i, ah, dopušta ti da pokreneš backupove), em pričamo o konzoli koja, kad se na nju doda PS1 kompatibilnsot, ima jednu od najboljih biblioteka igara ever... Stvarno je kriminal nemati Playstation 2. Ja nameravam da uskoro kupim još jedan ili dva komada, da se obebedim za budućnost.
Pa i ja vidim da cu morati. Samo je pitanje kad. Nego, koliko je to okvirno novaca i di to prodaju kod nas?
Moja preporuka: Sodalis, Cara Nikolaja II 88. Ne znam koliko je sad cena.
Ja bih se, u stvari, priključio toj raspravi, da li su igra umetnost, jer to je najčešća tema na ozbiljnim igračkim forumima posle top ten lista, da nije:
1. Mog radnog vremena;
2. Olimpijade, jedinog sportskog dešavanja koje pratim;
3. Obećanja Marku Stojanoviću za jedan tekst;
4. Obećanja Dušmanu za ... (tajna?)
5. Pokušaja da se pronađu nepronalazive stvari na netu.
6. Hm, htedoh reći nešto o privatnom životu, ali onda sam shvatio da se ne sećam tačnog značenja reči.
Quote from: "ridiculus"4. Obećanja Dušmanu za ... (tajna?)
Ma, nemoj
to da te brine. Svi smo mu ovde to obećanje dali u ovom ili onom trenutku. Navikao je on na razočarenja.
A inače apropo pitanje jesu li igre umetnost, radni naziv mog teksta u nastajanju je 'Jesu li igre umetnost i zašto to još nisu postale'.
A, to 'jos' onda implicira da ti ocekujes da ce se to jednjog dana desiti?
Elem, si igrao Fahrenheit (tj. Indigo Prophecy), i kako se ta igra uklapa u tvoju teoriju?
Ne. Ali uklapa se. :lol:
Problem sa igrama, i pretpostavljam da Meho aludira na to u svom budućem članku, je što ludističke (igračke) komponente zasenjuju estetsko-narativne. Znači, da bi nešto bilo igra, mora imati jasno određena pravila i skup objekata na koje se ta pravila primenjuju, dok ovo drugo ne mora imati. Uzmimo šah za primer. Nije umetnost sam po sebi, ali mogla bi se napraviti tabla sa figurama koja zadovoljava kriterijume najveće umetnosti. Uprošćavam maksimalno, naravno.
Doduše, u Edgu su odavno proglasili video-igre za 10. umetnost. I nekako je teško onima koji su igrali Ica ili Wandu i kolose (Shadow of the Colossus) da se ne slože s tim.
Ludičke, ne ludističke, ali da, ovo je u osnovi teza.
I, da, posle Ico i Shadow of the Colossus, granice se definitivno ne vide tako jasno.
Doduše, napravio sam test, kad je jednom Ghoul bio kod mene pokazao sam mu Shadow of the Colossus i pitao ga: "da li ti ovo vidiš kao umetnost" a on je odgovorio negativno. Mislim, nije Ghoul najveći svetski autoritet, nego samo ilustrujem reakciju nezainteresovanog promatrača sa strane.
Grh, bas me zanima sta bi mislio o Fahrenheitu (ti, ne Ghoul).
Quote from: "Meho Krljic"Ludičke, ne ludističke, ali da, ovo je u osnovi teza.
Ludičke, naravno, pridev "ludistički" se odnosi na pravac u teoriji. Nisam dugo vremena naleteo na tu reč, a nikada u domaćoj štampi. Hvala. Benkyou ni narimashita (naučio sam nešto novo)!
I mogu čak i autoriteti da pogreše, ili da zastupaju zastarele stavove. Znam da je Ebert porekao umetnička dostignuća video-igrama, pre godinu-dve (?), što je izazvalo lavinu negodovanja na netu.
Setimo se da nekoć ni proza nije bila smatrana umetnošću.
Jeste, samo inferiornom. Mada, racunam da u to vreme ni teoreticari umetnosti nisu imali bas nekakvu preterano jaku zaledjinu.
Nego Meho, kad mozemo ocekivati doticni ogled? :evil:
Igre su umetnost, uostalom postoje vec "drevne" igre koje smatram delima koja zavredjuju taj status.
Nego, mnogo ste konzolocentricni :wink: - ja se naravno, mahom slazem sa zasenjivanjem koje je pomenuo ridiculus. Ali, valja uzeti u obzir razliku izmedju igara koje se objavljuju za PC i igara za konzole; Od specificnih japanskih RPG-ova i nacina izrade avantura, do drugacijeg stimovanja naslova.
Uporedimo npr. verziju Civilizacije za konzole sprocu PC verzije; najbolji primer bice razlika izmedju Fallouta i Fallouta 3: proizvodjaci igara za konzole ocigledno ne misle da "zastoji" i preterana "podesavanja", "iscitavanja", pa i poteznost mogu uspeti na konzoli, gde se cesto pretrci preko delova koji se minuciozno prate na PCju. Ovo naravno ne znaci da je igra za konzole "zaglupljena", premda ima i takvih primera. Niti da su igre drugih zanrova i platformi specificnom dinamikom nuzno obogaljene u nekim segmentima. Ciljam na to da zbog tempa odvijanja radnje, i nacina izrade, narativ (u smislu napisanog/izgovorenog) nekada uspesnije i izrazenije ide pod ruku sa drugim elementima u PC igrama. Opet, pricao sam kako i sama animacija, pokreti, mimika, i drugi elementi, npr muzika, mogu spadati u narativ, i vrednost didaskalija. Tako da se i sa te strane moze baciti svetlo na pomenuto zasenjivanje. Pojednostavljeno tumacenje, naravno.
Inace, Ico sam igrao, krasna igra - kako odoleti De Kirikastoj kutiji :lol:. SotC nisam, ali mi prema onome sto sam video ne deluje bolje od Ica, naprotiv.
Shadow of the Colossus je drugačija igra. Ico je u osnovi platformska igra, sa akcionim i puzzle elementima. SotC je u osnovi akciona igra sa platformskim i puzzle elementima.
U obe je zajednički izvanredno jak akcenat na atmosferi sete, čak elegije, kakav se zapravo ne može naći maltene nigde drugde unutar igračkog univerzuma. Ali koja je od njih dve 'bolja' je pitanje pre svega ukusa.
Nisam najbolje shvatio diskutovanje o razlici PC i konzolnih igara izneseno u prethodnom postu. Moje zlatno pravilo je uglavnom da, zbog razlike u upravljačkom interfejsu, pokušaj tranzicije PC igre na konzole ili obrnuto najčešće završava inferiornijim produktom, bez obzira na smer. Pravilo da su konzolne igre 'prostije' od PC igara važi uglavnom ako razmatramo nativne PC žanrove prilagođavane konzolama. Ako gledamo konzolne igre per se, ne bih baš rekao. Prvo mi na pamet padaju igre poput Final Fantasy Tactics ili Disgaea recimo koje su veoma složene i po dubini gejmpleja ostavljaju iza sebe 99% taktičkih igara na PC-ju.
Ali, naravno, rekoh da to važi i u obrnutom smeru, konzolni portovi na PC-ju su često bili inferiorni u odnosu na originale (izuzetak svakako GTA) jer nije posvećena dovoljna pažnja detaljima... Prenošenje igara poput Devil may Cry 3 ili Resident Evil 4 na PC je rezultiralo kataklizmom iz baš ovog razloga a radi se o dve od najboljih igara koje je Capcom ikad napravio. Takođe, ne postoje dobri primeri hackandslash igre poput DMC razvijene na PC-ju...
Civilisation IV (PC) u poređenju sa Civilisation Revolutions (konzole) je nesumnjivo složenija igra, ali teško mi je da kažem da li je nužno BOLJA jer CR svojim brzim odvijanjem gejmpleja daje igri jedan nov kvalitet...
Elem Fallout 3 zapravo ima 'zastoje', 'podešavanja' i 'poteznost', ali svakako ne u meri u kojoj je Fallout imao. Ja sam bio prilično iznerviram pomišlju na realtime borbu u toj igri jer MRZIM realtime borbu u RPGovima (jedan od razloga što kroz Mass Effect puzim brzinom puža) ali kada sam video VATS sistem za borbu koji zapravo omogućava zaustavljanje vremena i praktično potezno planiranje malko sam se odobrovoljio. No, sumnjam da će F3 biti složen poput F1 (mada u Bethesdi pričaju o sto različitih krajeva itd. itd.), naravno.
Šta sam još hteo da kažem... Ma, da, moja teza je uglavnom da igre po prirodi nisu umetnička dela jer su im uobičajeno umetnički elementi (slika, narativ, zvuk) samo dodatak preko mehanike a mehanika je njihova suština... E, sad, poenta teksta koga najavljujem je baš u istraživanju kako naći estetsku nameru u mehanici...
Mislio sam prevashodno na akcenat na odredjene elemente, kao i (cesto) tempo, dinamiku odigravanja, nacin izvedbe na konzolama i PCju. Da, konverzije su mahom bedne.
Naravno, moje (moguce nejasno) bavljenje razlikama u izradi i "stimovanju" igara na drugacijim platformama ne znaci da su time "prostije" ili "zaglupljene", kako rekoh. Opet, recenicu da su 99% taktickih PC igara inferiorne u dubini gameplaya spram pomenutih konzolnih naslova tesko mogu ozbiljno shvatiti. Uostalom, takticko/stratesko/zanrovske (uz obzir prema pretapajucim, amalgamnim elementima) varijacije su umnogome raznovrsnije na PCju, od poteznih strategija do FPSova. Mislim da su procenti znatno drugaciji.
Sto se tice Fallouta, ja o Bethesdi i njenim razvojnim timovima, mislim vrlo lose - pogotovo o timovima koji pisu questove - buduci da sam pratio razvoj trojke, mogu reci da se pored blatantne nesposobnosti kopiranja artworka iz originala i besomucnog blooma, genericke bljuzge (posebna katastrofa je prikaz supermutanta i power armor), izmislja i nekakav (cenzurisani) VATS, uz Bethesdine vintage dijaloge:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.fanmadefallout.com%2FIMG%2Fnews%2Ffallout_3_by_bethesda_admiral_jimbob_rpgcodex.gif&hash=9124d404485936397dbe65da4288fe046cbd9490)
Smatram da su igre eklekticka umetnicka dela koja (pa, one najbolje) ostavljaju sasvim jasan i dubok umetnicki dojam celine, inspirisu i teraju na razmisljanje. A kada celina ne funkcionise, moguce je naci inspiraciju o nekom od elemenata - npr. muzici. Makar onda bila jasnije odeljena od igre.
Ima i u tome što govoriš nečega. Moguće je da nas muzika u određenom kontekstu (u igri) pogodi na sasvim drugačiji način nego kada bismo je čuli odvojeno. Ali pitanje je onda šta je TU zapravo samo umetničko delo, jelte...
Ma, ne znam. Malo razmišljajući o ovome pale su mi na pamet Silent Hill igre ili Shalebridge Cradle nivo iz Thief: Deadly Shadows. I u jednom i u drugom primeru, mehanika igre i audiovizuelni dizajn su gotovo neraskidivo integrisani baš da bi ostavili jedan jako estetski (i jak estetski) utisak. Dakle, pričam o kombinaciji slike, zvuka, efekata sa jedne strane i relativne bespomoćnosti igračevog avatara sa druge (što bi se jednako moglo primeniti na Ico)... E, sad, ne znam koliko sve to ima smisla što pričam, ali eto...
Dobro, možda sam sa 99% gore malo otišao predaleko, ali nema sumnje da su pomenute igre jako kompleksne, čak i po PC standardima.
O Falloutu ne vredi ja da pričam jer sam daleko od poznavaoca. Mene zapravo kod F3 najviše zanima da li će Bethesda i tu koristiti automatski levelling za ekosistem igre, kao u Oblivionu, što je za mene (a za hardkor RPG igrače još više) bila prilično kontroverzna odluka.
I, da, struktura dijaloga je prekopirana iz Obliviona što, jebemliga, možda nije dobro, a možda nije ni loše... Mislim, više u smislu da se kao alternativa nametao Mass Effect sistem (jer je sad to in) a ne vidim da bi Bethesda ovo bogznakako spektakularno implementirala... Videćemo...
Napisao sam na temi o novom Dijablu da je moj glavni problem sto ovo poturaju (s licencom, nazalost) kao Fallout 3. Da je predstavljen kao varijacija F-univerzuma, tipa Tactics ili abominacija tipa Brotherhood of Steel, pa ajde...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fupload.wikimedia.org%2Fwikipedia%2Fen%2Ff%2Ff2%2FFallout_3_V.A.T.S._Screen.PNG&hash=739a4cba7846164f5ee72a487c044877f0b5a4e2)
Alas, poor groin shot, we knew ye well. (http://www.nma-fallout.com/content.php?page=polls&poll_id=33)
Naravno, Black Isle/Interplay trojka je pravljena pod sifrom Van Buren.
http://www.nma-fallout.com/article.php?id=1594
http://www.youtube.com/watch?v=1uuDKrY7eW0
Ček' samo da se nađem pred svojim kompom ...
Kad smo već kod Fallouta, ja sam se u Bethesdu razočarao kada su na kontestu za najbolji perk koji će implementirati u trojku odbili moj genijalni perk Gay Icon po kome bi se poboljšavala interakcija sa NPCovima koji imaju homoseksualne preferencije što naravno otvara i mogućnost da sam igračev karakter bude u potpunom gay fazonu... Izabrali su neke stupidne perkove koji se tiču akcionog segmenta igre čini mi se...
Quote from: "cutter"Ali, valja uzeti u obzir razliku izmedju igara koje se objavljuju za PC i igara za konzole; Od specificnih japanskih RPG-ova i nacina izrade avantura, do drugacijeg stimovanja naslova.
Ja inače smatram da
umetnost i
zabava nisu antinomi i ne isključuju se nužno. Igre moraju biti zabavne (po definiciji, ne znači da uvek uspevaju u tome), a ne moraju biti umetnost. Ako se elemenat zabave izbaci, ostaje samo interaktivna umetnost, u najboljem slučaju.
Jedna bitna razlika između konzolaških igara i onih za PC je ranije bila ta što je za ove druge trebalo prvo odigrati predigru u smislu instalacije, podešavanja, pa još ako nedostaju neki drajveri ... :x
Ja nisam ljubitelj predigre u igranju igara, tako da me je i to odbijalo.
Postoji i problem bagova, koji su kod PC igara DALEKO prisutniji. :x
Onda, svi najveći proboji u igrama ostvareni su u sferi gejmpleja na konzolama: meni su PC igre tu skučenije i ograničenije, tj. više idu u širinu, više statistike, više resursa, više svega, ali kvalitet i vrsta gejmpleja ostaju isti. Zato su igre tipa Vib Ribbon, gde muzika sa CD-a koji igrač ubaci fizički KREIRA nivo, pa Rez, koja igraču nudi osećaj pravljenja muzičkih matrica kroz destrukciju, Jet Set Radio, još uvek nenadmašan po svom audio-vizuelnom identitetu, Katamari Damashi, sa svojom suludom idejom kako napraviti igrački svet od jednog "zakona" fizike, Magic Pengel, gde sami crtate svog lika koji oživljava, itd, mogle nastati samo van PC miljea.
Zato je danas najkonzervativnija kompanija iz industrije video-igara, Nintendo, najveći inovator. Dok su se ostali ložili na herce i gigabajte, oni su pristupili INTERFEJSU i GEJMPLEJU. Na stranu to što su njihovi proizvodi (skoro) uvek family-friendly, oni su i najispoliraniji u industriji. Interfejs je u njihovim igrama najbliži onom Svetom gralu igračke industrije: transparentnosti. Samo vi i pravila (sa ili bez drugog igrača), ne i čitava igra za sebe kako igrati primarnu igru. Spomenuo sam šah u prethodnom postu. Pravila šaha su prosta, isto kao i goa: može dete da ih nauči za 5-10 minuta. Međutim, igranje šaha ili goa je nešto sasvim drugo. Kod video-igara nije takav slučaj. Ta težnja ka statistici, zajedno sa mogućim bagovima, utiče (negativno) na balans. Tako da su, po meni, igre tipa Advance Wars,
dublje od PC RPG-ova kao što je Bethesdina serija The Elder Scrolls.
Daleko od toga da ne postoje dobre ideje za PC igre. Peter Molyneux i Will Wright mi prvi padaju na pamet. Ali, Molyneux je odavno prestao da isporučuje i 50 % onoga što obećava, što je i nemoguće s obzirom na histeriju koju stvori :lol: , a za Wrighta ... videćemo. Trebalo bi da izađu Spore (ako već nisu izašle, ne pratim više pažljivo).
Potpuno se slazem da se umetnost i zabava ne iskljucuju nuzno. S druge strane, preduslov instalacije ne mogu uzeti za zlo nekoj igri - mogu kompaniji koja hoce da instalira jos ponesto uz to, bilo je takvih slucajeva. Sto se tice bagova, postoje zakrpe ili igra ne valja, elem ne smatram to dramaticnim. PC je platforma sa predigrom, a ne zaboravimo modding. :?:
Najveci proboji...to vec treba odrediti. Ja bih rekao da su veliki proboji (i u gejmpleju) npr. definisanje FPS zanra i igranje preko interneta, a to je ipak ostvareno najpre na kucnom racunaru. Ali razumem sta govoris, i sam postujem japansku industriju igara, ideje i kreativnost, i rado podesavam emulatore i romove. :lol: Slazem se i da neke igre bolje pasu konzolama, ali ne bih rekao da su mogle nastati samo van PC miljea, isto kao sto ne bih rekao da na konzoli nije moguce napraviti valjanu TB/RT strategiju. Pomenuta "teznja ka statistici" je ipak previse sveden, dosta nesrecan termin; statistika je samo jedna od varijabli ukljucenih u odredjene igre, i u zavisnosti od spoja utice i na gejmplej i naravno na kvalitet i vrstu istog, buduci da su neke od najboljih PC igara upravo poznate po broju opcija ali i balansiranosti. Nintendo ima svoj pristup izradi igara i to postujem - ne smatram ga univerzalnim "svetim gralom", niti mislim da takav recept postoji, sem korisnih lekcija i diskusija.
Advance Wars je simpa igra, ima svojevrsnu dubinu, no ipak nije jasno uporediva u tom smislu sa Elder Scrolls serijalom. Ali je svakako bolja od tog smeca.
Quote from: "Meho Krljic"Ima i u tome što govoriš nečega. Moguće je da nas muzika u određenom kontekstu (u igri) pogodi na sasvim drugačiji način nego kada bismo je čuli odvojeno. Ali pitanje je onda šta je TU zapravo samo umetničko delo, jelte...
Ma, ne znam. Malo razmišljajući o ovome pale su mi na pamet Silent Hill igre ili Shalebridge Cradle nivo iz Thief: Deadly Shadows. I u jednom i u drugom primeru, mehanika igre i audiovizuelni dizajn su gotovo neraskidivo integrisani baš da bi ostavili jedan jako estetski (i jak estetski) utisak. Dakle, pričam o kombinaciji slike, zvuka, efekata sa jedne strane i relativne bespomoćnosti igračevog avatara sa druge (što bi se jednako moglo primeniti na Ico)... E, sad, ne znam koliko sve to ima smisla što pričam, ali eto...
Ima prilicnog smisla. :lol:
Aj da nesto kazem o tom Fahrenheitu kad ga vec spominjem po treci put. Dakle igra je u principu interaktivni film. Uradjena je u potpunosti u za danasnje pojmove prilicno neimpresivnoj 3D grafici, dakle bez zivih glumaca (za razliku od Gabriel Knighta 2, Black Dahlie itd.). Stavise, u glavnom meniju umesto start a new game imate start a new movie.
Mejdutim za razliku od pomenutih igara, ovde nema pravog puzzle solvinga. Sve sto igrac radi se moze podeliti u dve kategorije - s jedne strane imamo ne-akcione sekvence koje se svode na najprostiju mogucu manipulaciju premetima (u prosotjii buvkvlano imate tri stvari s koima mozete interagovati, klikenete na sve tri i to je to), s druge, tu su tzv. akcione sekvence. Pod tim se podrazumeva da drzite prste na osam tastera i pritiskate onaj koji zasvetli na ekranu. Takodje, na dva mesta u igri imate kratke delove u kojima se morate sunjati.
Ono sto hocu da kazem da su svi ti gameplay elemanti toliko rudimentarni i sami za sebe nezanimljivi da kada bi ih neko izdvojio od ostatka igre niko normalan ne bi posvetio tome vise od minuta svog zivota.
E sad pozabavimo se pricom. Ne ulazim u to koliko je ona zaista dobra - ja sam licno bio razocarana drugom polovinom jer mi se cini previse zbrzanom i s previse rupa u odnosu na pocetak, no dobro. Poenta je da kao sto Mehu rece u onom svom pisaniju, da je neko samo ekstrahovao tu pricu i napravio zaista pravi film koji samo tece i stavio ga na TV... pa ne bih da ga uporedjujem s 'pravim' filmovima (ovde bi pre odgovarala dupla epizoda neke serije poput X-Filesa) ali bi bilo neuporedivo dosadnije i mlakije nego ovo kroz sta igrac prolazi.
Jednostavo dodajuci najgolji i bedniji minimum mehanike igara, ali stavljajuci igraca u cizme glavnih junaka postize se nov efekat koji po svom intenzitetu ume biti prilicno iznenadjujuc.
Ovaj primer sam uzeo zato sto nikad nisam naisao na ovoliko malo 'igre' u igri. Ali moglo bi se nesto slicno reci za recimo Maxa Pejna - tu su elementi igre sam oza sebe prilicno impresivni. Taman da nema nikakve price, svi bismo je igrali s gushtom napucavajuci bezlicne krimose u bullet timeu dok zidovi prshte. A opet prica izdvojena od igre bi bila ok, nije da se ne bi od toga ne bi mogao napraviti kakav pristojan strip, rekao bih. Medjutim kad se ta dva spoje dobije se neuporedivo vise od zbira njihovih vrednosti. Prica oplemenjuje gameplay i cini ga visestruko imerzivnijim, dok gameplay daje odjednom nesto poput licne note prici, jer to vise nije tamo neki lik cije radnje nemo i bezinteresno posmatrate.
Hm, ne secam se kad sam na nekom forumu na pisao ovol'ki post. Nadam se da je imalo nekakvog smisla, bar. :?:
Imao je, imao je.
Ja sam Farenhajt instalirao, isprobao, video da je DO JAJA i deinstalirao čekajući bolja vremena. Ona, jebiga, nikako da dođu. Stalno stižu nove igre i gomila se gomila starih koje nisam odigrao... Ali svakako ga imam u petogodišnjem planu (jebote, imam verzije i za PC i za PS2, ovu drugu sam uzeo da se ne bih zajebavao sa instalacijom).
Ridiculusov post me je podsetio na još jedan tekst koji sam svojevremeno draftovao i još nisam uspeo da ga pretvorim u finalnu verziju a ticao se baš rAzlike (ko razume - shvatiće) između pisija i konzola.
No, kako vreme prolazi, taj tekst će postati izlišan, jer se razlika sve više smanjuje. I to ne na dobar način, hehehe.
Time hoću da kažem da PC naslovi često bivaju zaglupljeni (oficijelna reč je 'strimlajnovani') jer se računa da će time biti 'privlačniji' za konzolnu publiku što naravno nije tačno - pogledati eklatantan primer Deus Ex: Invisible War koji je bio flopčina samo takva. A sa druge strane konzolni naslovi postaju 'pisifikovani' jer konzole pokušavaju da emuliraju dobre strane pisijeva. Rezultat je da se nove konzolne igre sada već instaliraju na hard: u slučaju Playstation 3 postoje igre sa oaveznom instalacijom. Na primer DMC4 je zahtevao NEopcionu instalaciju od čak 20 minuta pre početka igranja da bi učitavanja tokom igranja bila skraćena za dve do tri sekunde. Nikad mi nije bilo draže, do u tom trenutku, što sam ovu igru igrao na Xbox 360ici (a sad se malo rekreiram istom na PC-ju) (Capcom je KONAČNO napravio dobar port za PC) (I sad kukaju da se igra slabo prodaje na PC-u, šatro krivi im pirati a ne pola godine kolko je prošlo od izlaska na konzolama, skoro nikakav marketing i istorijat skandaloznih portova na PC). Xbox 360 će od jeseni omogućivati opciono instaliranje novih igara (opciono samo zato što postoji i model bez harda).
Takođe, bagovi na konzolama su sve dramatičniji, prošla su vremena kada je QA testing igre za konzolno objavljivanje bio rigorozan. Konekcija sa Internetom i harddrajv u konzolama znače da se ovde ide starom PC logikom - što ne valja u gold verziji igre, popravićemo u zakrpi. Ne pričam samo o povremeno skandaloznom frejmrejtu i skrin tiringu na nekim naslovima, pričam o gejm kiling bagovima, poput onog u trećem primeru ovog teksta (http://cvecezla.mojblog.co.yu/p-licenca-za-smrt/136786.html).
No, iako neke stvari koje Ridiculus spominje nisu značajne za raspravu (tipa, drajveri, instaliranje - priznajem neugodne, ali nebitne za raspravu o umetničkim elementima u igrama), nema ni najmanje sumnje da istorijski postoje sasvim različite filozofije u developmentu igara za PC i za konzole. Velikim delom jer je gro developera za PC sa zapada a ogroman deo konzolnih developera sa istoka (ovo drugo se menja, u poslednje vreme i drastično, naravno, dok ono prvo ostaje skoro isto, sumnjam da je u Japanu iko kupio DMC4 na pisiju, tamo se igrama za pisi smatraju samo dejting simovi i hentai igre). Ali to je, treba podvući kulturološka razlika (ne nužno geografski uslovljena). Kao što pandan Baldur's Gate nikada nije napravljen na konzoli, tako ni pandan Katamari Damacy nikada nije napravljen na PC-ju. Jedna dobra stvar koja može da dođe iz trenutnog trenda približavaja konzola i PC-ja je da će možda i ove kulturološke razlike da se smanje pa će obe strane imati nove ideje i kao rezultat nove, sveže igre i žanrove.
Er... da. Umetnost i zabava se svakako ne isključuju međusobno, NWA je najbolji primer za to!!!
Nažalost, čuo sam za probleme modernih konzolaških igara sa bagovima, i ... jebiga. Ko što reče Niče, istina je ružna. Nisam igrao nijednu novu igru zadnjih godinu dana, tako da me teši to što nisam iskusio lično. Mada tek kad počnem da nalećem na bagove u Nintendovim igrama priznaću da je industrija otišla u k**** (zamisliti po želji).
Nisam hteo da svodim spor PC/konzole na Zapad/Japan, mada velikim delom jeste tako. Ali kao što si i sam objasnio, ne sasvim.
Nintendo još malo pa neće više ni pravit klasične igre. I sam Miyamoto veli da mu je Wii music bolji baš zbog toga što nije igra nego igračka. Votevr det mins...
Verujem da će praviti sve dok se dobro prodaju. Najveći su majstori za prodaju istog proizvoda deset (ili više) puta. I svi se dobro osećaju. Sem kritičara konzumerskog mentaliteta. : )
Baš sam sada čitao (na poslu) izveštaj (možeš ga naći na Edge-ovom sajtu) o prodaji konzola za ovu godinu, gde kažu da su se Wii i DS prodali bolje nego Microsoftove i Sonyjeve konzole zajedno.
Da, da, oni su definitivno uspeli da naprave posao time što su proširili ciljnu populaciju i, pošto su jedina od sve tri firme koja konzolu prodaje sa profitom, zgrnuli su zastrašujuće pare.
Međutim, a ovo je prilično veliko međutim za mene, attachment rate, dakle, broj igara koje se prodaju po jednom prodatom primerku konzole je prilično nizak za Wii (za DS nemam podatke). Sad, i ti podaci su podložni spinovanju i lažima, Microsoft tvrdi da je njihov attachment rate skoro osam (7,7) a da je Nintendov svega 3,5, dok Nintendo tvrdi da je 5,6. Sklon sam da poverujem da je prava cifra negde između, recimo oko 4 što je i dalje zastrašujuće malo za konzolu koja je na tržištu skoro dve godine. Većina vlasnika Wii konzole verovatno igra samo Wii Sports koji je dobila uz konzolu besplatno, plus još možda jednu igru. Ako je i ta igra Nintendova, onda se pitam imaju li 3rd party developeri ikakve koristi od ogromne prodaje Wiija... Prošle godine najprodavanije igre na Wiiju i DS-u su bile Nintendove (Mario i Pokemon) a 3rd party igara nije bilo nigde u blizini i mnogo su se bolje prodavale 3rd party igre na PS3 i 360ici (na primer Call of Duty) od igra za Wii. S druge strane, troškovi proizvodnje Wii igara (da ne pominjem DS) su značajno manji od troškova igara poput CoD4, tako da tu verovatno za sada izgleda kao da postoji neka ohrabrujuća matematika, ali ja sam prilično zabrinut da su Nintendo sebi napravili super posao ali da nisu ZAPRAVO revolucionisali industriju.
OT: Evo novog intervjua sa Yoshinorijem onoom, producentom Street Fighter IV:
http://xbox360.gamespy.com/xbox-360/street-fighter-iv/901354p1.html
Odabrani citat:
QuoteWith Street Fighter IV, we wanted to revive the fighting genre, and we wanted to bring back the lapsed players who played Street Fighter II. We view this game as a tool similar to chess more than a videogame; anyone should be able to use it to have fun. Grandparents should be able to use it to have fun with their grandchildren on a Sunday afternoon.
Haha, genijalno.
Enivej, tu su i video klipovi koji se mogu strimovati. Ja nikako da se naviknem na poligonalne modele u SF...
A, za Fathera Japea koji voli Farenhajt, možda zna a možda ne zna da je nova igra istog proizvođača (Quantic Dream) u pripremi, da se zove Heavy Rain,d a je mračni triler i da će biti 'neviđeno emocionalno iskustvo u kome se istražuju zrele, odrasle teme i u kojoj je igrač istovremeno glumac, scenarista i režiser':
http://www.eurogamer.net/article.php?article_id=219067
Naravno, moraćeš da kupiš Playstation 3 da bi je igrao jer je u pitanju surova ekskluziva.
Heavy Rain je u pripremi već dve godine. Trejler deluje zanimljivo, ali kao tehnički demo.
Verujem da je situacija sa DS-om bolja po broju prodatih igara (po konzoli) nego sa Wii-jem, kako svaki mesec liste najprodavanijih handheld igara ukazuju. Ako budem kupovao konzolu ove godine, biće to upravo DS Lite, a neću morati da se odreknem ni hrane ni droge, za razliku od Dušmana.
DS je keva, pogotovo kad pazariš za njega M3 Simply ili R4 karticu. Ne samo da možeš da igraš ROMove, jelte, nego su tu i video i mp3 plejbek (meni nebitni, za to ipak imam ajpod) i emulatori. Sinoć sam u krevetu igrao Bomb Jack!!!!!
Evo ovog trejlera za Heavy Rain sa jučerašnjeg predstavljanja u Lajpcigu:
http://www.youtube.com/watch?v=akNbviQfddI
Meni ovo prilično ubija želju da ga igram jer se gejmplej sastoji od praćenja QTE promptova, ali ajde, to je, nadam se, samo delić igre...
Bomb Jack je meni jedna od omiljenih igara iz prve polovine 80-tih, a svakako najzaraznija. Mogao sam da ga igram satima bez pauze, samo da bih postigao bolji skor. : )
Sad kada reče da ga igraš u krevetu, setio sam se nečega što mi je palo na pamet kada sam čuo za DS-ove bežične sposobnosti prvi put: leže muškarac i žena u krevetu, jedno do drugog, svako od njih sa po jednim DS-om, igraju seksualnu simulaciju . : )
Brrr! Jeziva misao, zar ne?!
Jezivo samo ako si old skool!!! Pošto ćemo za par godina ionako svi živeti sami u svojim stančićima i provoditi svo budno stanje onlajn, i imati seks samo u virtuelnom prostoru, ovo i nije tako strašno!!!
No, ja DS ili PSP igram u krevetu samo kad sam sam u njemu. Moja žena je ostala budna da radi domaće zadatke...
Jesam old-skool! : )
(čak i smajli mi je old-skool)
Nego, Meho, kada smo već kod DS-a, znaš li kakva je situacija sa online pristupom kod nas?
Dosta jadna. Mislim, nisam baš mnogo eksperimentisao, ali... Kad god sam pokušao, bilo je neuspešno. Dobra stvar je da postoji i lokalni multiplejer, pa ako imaš dva DS-a možeš da se igraš direktno. Neke igre čak dozvoljavaju i igranje sa samo jednom kopijom igre, a to radi i sa ROMovima.
Quote from: "Meho Krljic"Dosta jadna.
Tako sam i mislio. Ok, hvala.
Quote from: "Meho Krljic"A, za Fathera Japea koji voli Farenhajt, možda zna a možda ne zna da je nova igra istog proizvođača (Quantic Dream) u pripremi, da se zove Heavy Rain,d a je mračni triler i da će biti 'neviđeno emocionalno iskustvo u kome se istražuju zrele, odrasle teme i u kojoj je igrač istovremeno glumac, scenarista i režiser':
http://www.eurogamer.net/article.php?article_id=219067
Naravno, moraćeš da kupiš Playstation 3 da bi je igrao jer je u pitanju surova ekskluziva.
Generalno ne citam vesti o igrama sem ako me neko ovak one uputi na nesto specificno. Sad mi ostaje samo da se nadam da ce da se cirka sest meseci kasnije popismaniti i izdati za PC. :(
S obzirom da je u Soniju, a koji je i izdavač, reklamiraju rečima 'SAMO NA PS3', nešto sumnjam. Ovo je klasičan first party naslov i Sonijev pokušaj da dokažu da su IPAK ispred Microsofta. S obzirom da su im ekskluzive do sada bile dosta neinteresantne (osim Uncharteda. Resistance ili Warhawk deluju kao okej igre kakvih imaš na tone na drugim platformama, Ratchet & Clank smo već svi odigrali pet iljada puta...) a i da su im buduće ekskluzive ne baš ubice (gotovo je nemoguće da će Killzone 2 biti popularan poput Gears of War, sve i da nije bilo debakla na E3 pre tri godine - ovo što se do sada moglo videti ne uliva mnogo poverenja. Isto tako, Little Big Planet deluje jako slatko ali ne vidim je kao nešto što će prodavati hardver koji i dalje košta preko 500 evra), onda moraju da se nadaju da će igra kakve zaista nema kod Microsofta biti dovoljna da privuče publiku. Nakon što su izgubili ekskluzivu kod GTA serijala i kod dolazeće Final Fantasy XIII (ova druga je ipak ekskluziva u Japanu),moraju da otimaju šta mogu da otmu...
Meni Sony nikada nije bio simpatičan (pričam samo o konzolama). Favorit mi je uvek bila Sega, koja koliko god da je imala smisla za igre, za biznis nije. Nintendo sam otkrio tek kasnije, kada sam shvatio koliko njihove konzole (i igre)
dobro rade. GameCube mi je pao sa police kada sam povukao džojped i ispao je disk, međutim radi kao nov. Sreća za Sony da Microsoft volim još manje.
Quote from: "cutter"Ja bih rekao da su veliki proboji (i u gejmpleju) npr. definisanje FPS zanra i igranje preko interneta, a to je ipak ostvareno najpre na kucnom racunaru.
Evo, da se osvrnem i na ovo. Lično se ne bih složio da je nastanak FPS žanra toliko bitan sam po sebi. To je naravno subjektivno, i ja bih onda tu pre stavio prelaz sa 2D na 3D grafiku. Perspektiva prvog lica je postojala i pre FPS-ova (RPG-ovi). Što se tiče internet-igranja, to je samo korišćenje već postojeće infrastrukture za nešto što je već postojalo: mrežni multiplejer. Takođe, po onome što sam čuo, video, pročitao, iskusio (samo off-line verziju), Segin Phantasy Star Online (kada već pomenuh Segu) je bio benchmark na tom polju godinama, sve dok se Segini serveri nisu ugasili. Recimo, nudio je mogućnost međusobne komunikacije igrača koji ne govore istim jezikom, preko sistema simbola nalik na smajlije.
Ali ono što sam pomenuo o transparentnosti interfejsa, pa meni je prilično očigledno da bi trebalo tako da bude, plus što sve što sam pročitao od tekstova potvrđuje to. Nervni sistem funkcioniše tako. Niko ne "uči" kako da pomera ruke. Jednostavno zna. Tako i sa kompjuterskim interfejsom. Mora da bude što intuitivniji, što udobniji. Naučnici su dokazali (imam tekstove po časopisima) da su Nintendovi kontroleri ergonomski najbolji. Uostalom, oni su postavili gotovo sve standarde koji se koriste na konzolama danas. Od prethodne generacije konzola (koje sam sve igrao, pa zato mogu da poredim), GameCube ima najbolji džojped, najudobniji, najpraktičniji (najbolji za igre u kojima je ključno pritiskanje dva tastera u isto vreme). Sonyjev DualShock 2 je doduše blizu.
Hm aj kad neko rece tabacine, gde su King of Fighters, serijal koji je uveo i supermeter, i roll i to dobro u 2d igru? Marvel V Capcom prvi je isto bio dobar ako ne i bolji od dvojke, ako nista zbog muzike.
Elite je bila svemiranje, kao i Tau Ceti, Academy , a ne strategija, bez uvrede.
Najveci tehnicki pomak koga se ja secam kao klinja je bila pojava 3d likova i objekata na masinama, tipa soul Calibur, Virtua Fighter, Tekken ili sta je bilo prvo, pre toga doduse pojava VGA grafike na Street Fighteru uz mangoidno bojenje, a negde izmedju ova dva pojava freeware igre 3D Wolfenstein. E sad, jeste, i Elita je bila 3D first person igra ali 3D Wolf a posle Doom su uveli misha.
Sto se RPGova tice, korak ka Real Time RPGu je bio Eye of The Beholder.
Age of Empires je isto milestone ili kako vec...mada je on u sustini razradjeni Populus.
Quote from: "..."Hm aj kad neko rece tabacine, gde su King of Fighters, serijal koji je uveo i supermeter, i roll i to dobro u 2d igru? Marvel V Capcom prvi je isto bio dobar ako ne i bolji od dvojke, ako nista zbog muzike.
Elite je bila svemiranje, kao i Tau Ceti, Academy , a ne strategija, bez uvrede.
Najveci tehnicki pomak koga se ja secam kao klinja je bila pojava 3d likova i objekata na masinama, tipa soul Calibur, Virtua Fighter, Tekken ili sta je bilo prvo, pre toga doduse pojava VGA grafike na Street Fighteru uz mangoidno bojenje, a negde izmedju ova dva pojava freeware igre 3D Wolfenstein. E sad, jeste, i Elita je bila 3D first person igra ali 3D Wolf a posle Doom su uveli misha.
Sto se RPGova tice, korak ka Real Time RPGu je bio Eye of The Beholder.
Age of Empires je isto milestone ili kako vec...mada je on u sustini razradjeni Populus.
Evo ga prvi post posle duže vremena koji ima neke veze sa topikom. :lol: Daleko smo otišli od Soul Calibura.
1. Za King of Fighters će ti Meho verovatno bolje odgovoriti. Gledao sam ga, poznajem audio-vizuelne elemente, ali ne mehaniku, nisam ga lično igrao.
2. Za Elitu: ako aludiraš na listu koju sam stavio ovde, pojam strategije kod Edge-a je malo širi nego što su to ljudi navikli ovde:
Although the RTS has come to dominate the strategy field of late, God sims, war simulations, and managment titles all expect a similar level of cerebral input from the player. The use of quick reflexes is not exempt from this category, but the route to success usually requires planning and a calculated approach.
Pretpostavljam da lista ima veze i sa pokušajem da se igre podele u 10 kategorija (žanrova), a ne 110. I kao što kažu za Elitu, trgovina je ključ (srce igre). Ako se izbaci Elita odatle, mogli bi i Animal Crossing i Operation Flashpoint.
Od ostalih naslova koji nisu našli mesto u top 10, a malo im je nedostajalo, tu su:
Command & Conquer Tiberian Sun
Death Tanks
Lemmings
Pikmin
Populous
Premier Manager 2
Ring of Red
StarCraft
Tactics Ogre: The Knight of Lodis
Worms
X-Com Apocalypse
I nema uvrede, nije moja lista. Da jeste, možda bih se malčice uvredio. :wink:
3. Virtua Fighter je bio prvi od nabrojanih. I da, upotreba miša u FPS-ovima je jedino što je vredno diskusije o inovaciji.
Quote from: "ridiculus"Evo, da se osvrnem i na ovo. Lično se ne bih složio da je nastanak FPS žanra toliko bitan sam po sebi. To je naravno subjektivno, i ja bih onda tu pre stavio prelaz sa 2D na 3D grafiku. Perspektiva prvog lica je postojala i pre FPS-ova (RPG-ovi). Što se tiče internet-igranja, to je samo korišćenje već postojeće infrastrukture za nešto što je već postojalo: mrežni multiplejer. Takođe, po onome što sam čuo, video, pročitao, iskusio (samo off-line verziju), Segin Phantasy Star Online (kada već pomenuh Segu) je bio benchmark na tom polju godinama, sve dok se Segini serveri nisu ugasili. Recimo, nudio je mogućnost međusobne komunikacije igrača koji ne govore istim jezikom, preko sistema simbola nalik na smajlije.
Ali ono što sam pomenuo o transparentnosti interfejsa, pa meni je prilično očigledno da bi trebalo tako da bude, plus što sve što sam pročitao od tekstova potvrđuje to. Nervni sistem funkcioniše tako. Niko ne "uči" kako da pomera ruke. Jednostavno zna. Tako i sa kompjuterskim interfejsom. Mora da bude što intuitivniji, što udobniji. Naučnici su dokazali (imam tekstove po časopisima) da su Nintendovi kontroleri ergonomski najbolji. Uostalom, oni su postavili gotovo sve standarde koji se koriste na konzolama danas. Od prethodne generacije konzola (koje sam sve igrao, pa zato mogu da poredim), GameCube ima najbolji džojped, najudobniji, najpraktičniji (najbolji za igre u kojima je ključno pritiskanje dva tastera u isto vreme). Sonyjev DualShock 2 je doduše blizu.
Stoga sam pomenuo "definisanje", razvoj. Vulfenstajn i ekipa su ipak ponudili znatno drugacije koriscenje prvog lica no sto je to ranije bio slucaj. Takodje, infrastruktura je postojala, ali njeno iskoriscavanje i postavljanje danasnjih MMORPG ili klasicnih multi, PvP/co-op standarda je usledilo kasnije.
Kontroleri su znacajne i korisne stvarcice, ali mislim da je pominjanje njihovih ergonomskih kvaliteta daleko od kritike igre, kao i instalaciona predigra. Naucna istrazivanja u svrhu korporativnog marketinga ce sigurno ubediti ciljnu grupu da im je nervni sistem u dobrim rukama, ali bih izbegavao rigidne formule, jer smo se slozili da govorimo i o igrama kao umetnosti. Negde bolje pase kontroler, negde tastatura & mis, uostalom koriste se na konzolama, i mutiraju (http://www.blogsmithmedia.com/www.engadget.com/media/2007/04/xbox-qwerty-keyboard-top.jpg).
Takodje, pomenuti Segin naslov se pojavio 2000., dakle kada su staze vec bile utabane, a ako je dostigao postignute benchmarke, uprkos kratkom veku, to je pohvalno.
Zasto sam pomenuo King of Fighters? Zato sto , npr, kad stisnes A i B taster dobijas kolut napred ili nazad, znaci kretanje lika koje je u isto vreme bezanje od napada, kad radis taj kolut napred onda jednostavno ne mogu da te udare a ni coskiraju tako lako kao u SF.
Dalje, KoF ima timove boraca i svako ima svoj stil. Naravno, neki timovi su nesr. jaci od drugih, ili je npr neko u timu brz i lak i udara a dugi je veliki, ima domet i ugl izbacuje rvacke poteze ali ok.
KoF takodje ima super napad i super super napad, nisam siguran da li je se ovo pojavilo pre SF Zero fore i super metera.
U svakom slucaju, Capcom VS SNK je samo naslednik KoF i SFa, bar po mom misljenju.
E da, u Eliti i jeste bitno da imas papir i olovku i nadjes dve planete izmedju kojih trgujes i pravis profit, po mogucnosti ne robovima, mada kad ugradis rikverc laser postaje zanimljivo krljati pirate.
EDIT
KOF 99 ima da se skine, jako je dobar kao i naredni!!!
Ma, nema sumnje da je KoF jedini serijal koji je mogao da stvarno parira SF serijalu po kvalitetu i uvođenju novih stvari (što su oba serijala kasnije razvodnjila objavljujući nezamislivu količini revizija i verzija). Ne smem da tvrdim da je KoF (prvi) uveo roll i super poteze, ali jeste njihovim uvođenjem postavio standard koji je danas prisutan u većini 2D fajtera.
Ali ne treba smetnuti sa uma da je SNK ozbiljna firma i da su oni i ranije imali originalan i smislen pristup fajterima (primer: Samurai Showdown). Mene više fascinira činjenica da ARC systems pravi jedan od najboljih savremenih 2D fajtera, Guilty Gear i da su do sada napravili milijardu revizija i postali stvarno ozbiljan igrač u poslednjih 5-6 godina a da su daleko od toga da su gigant poput SNK-a ili Capcoma.
No, još jednom da plagujem Arcana Heart: pamtite to ime, TA igra je najinovativniji 2D naslov u poslednjih ohoho godina.
Ja mislim da je Guilty Gear postao delom popularan jer je bio retka 2D tabacina koja se posle ohoho godina pojavila izm ostalog ZA PC, i to u vreme kada je na PCju bila totalna dominacija pucacina i igara kao Age, Heroes i Warcraft.
Posle se pojavio Mame kao i programi za skidanje, flashget, pa si mogao da skines tada ogromnih 5 mb (ili manje?) koji su bili Street Fighter Zero kad imas nesanicu i kad je jeftinija tarifa !!!
SNK je uradio i onu pucacinu Metal Slug, tako bese? A bili su i World Heroes?
Zasto vise niko ne radi letenje svemirom za PC kao sto je bio Wing Commander??? To mi bas nedostaje, polja asteroida, cuvanje teretnjaka od lovaca onih mlekozdera...
PC?? Mislim da je Guilty Gear pre svega ime za sebe napravio u arkadama, moj brajko.
A što se tiče svemirskih letačina, podseti me da ti recnem Dark Star One.
Quote from: "Meho Krljic"No, još jednom da plagujem Arcana Heart: pamtite to ime, TA igra je najinovativniji 2D naslov u poslednjih ohoho godina.
Zapamtićemo!!!
Quote from: "..."SNK je uradio i onu pucacinu Metal Slug, tako bese?
Yup, to sam igrao, ne sećam se više koji ... verovatno treći. Ali animacije su urnebesne!!!
Poslednje što sam igrao, a da liči na Elitu, je X: Beyond the Frontier na PC-u. Mislim da Braben nije bio umešan u to (nisam više siguran), ali princip je isti. Ali, eto, već godinama ništa slično, bar da ja znam. :(
Nova Elita je u izradi, čisto da znate.
A sinoć sam konačno porazio I-No i zvanično završio arkadni mod Guilty Gear XX Accent Core Plus. Jebote!!! Posle nedelju dana surove borbe (nisam ugasio PSP ni jednom za to vreme) doakao sam joj kombinacijom fenomenalnog blokiranja, mudrim izbegavanjem njenih super napada i odmerenim korišćenjem mojih specijalnih napada.
Vala sam se namučio ali je osećaj posle uspeha bio fantastičan, skoro da sam se osetio kao muškarac!!! Inače su je za ovu reviziju igre baš učinili teškom za prelaženje, pošto je endboss. Meni je I-no inače prilično simpatična pošto je u igri u kojoj se dosta toga naglašeno vrti oko hevi metala, jedini lik koji koristi gitaru kao oružje.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fvicissitude.net%2FImages%2FGuiltyGear-Ino-TopOff.gif&hash=04738da86b6e0f423c0028333e119f962e0b1039)
Ali ovde su mi je skoro pa ogadili, hehehe. Em joj se special gauge puni neverovatnom brzinom, pa izvodi specijalne poteze svaki čas, em ima vrlo nezgodne super napade (prvih pola sata nisam uopšte shvatao da se oni mogu izbeći, a NE mogu se izblokirati), em imam utisak da joj se life gauge prazni sporije nego kod drugih likova, em ima zajebane stringove napada koje čovek mora da nauči da prepoznaje jer zahtevaju različite vrste blokiranja, em su joj komboi ubitačni, tako da joj nije strano da postigne i dvadeset udaraca u jednom kombou. Ovo joj pomaže, i pored oslabljene snage udaraca u kombou, da nanese ogromne štete i otkine ti pola life gaugea samo jednim komboom, a da ne pominjem da combo-breaker potezi u ovakvim situacijama zahtevaju nadrealno dobar tajming i da mi je tek možda svaki treći-četvrti put uspevalo.
Ja sam, pritom spor čovek, sa refleksima poput mrtvog konja, slabo stojim i sa cancelingom tako da sam morao baš da zapnem da je pobedim. Na svu tu muku, izgleda da je igraču onemogućeno da u ovoj borbi koristi super napad, odnosno one-hit-kill kombinaciju koja je vrlo korisna kod protivnika visokog nivoa. Naprosto nisam ni jednom (za nedelju dana!!!) uspeo da ovo izvedem a na prethodnim protivnicima mi je, naravno išlo, tako da slutim da je namerno isključeno da bi boprba bila dramatičnija (kako igra još nije izašla nigde izvan Japana, nemam nigde dokumentaciju na nekom jeziku koji razumem da bih ovo i potvrdio). No, kako rekoh, osećaj zadovoljstva posle ovoga je zaista opčinjujući. Po ko zna koji put me je ova igra podsetila zašto ni jedan jedini 3D fajter ne može da se poredi sa dobrim 2D fajterima po kompleksnosti i dubini... E, sad,još kad bih našao nekoga sa PSP-jem da ovo igramo preko wifija...
Pošto se I-no herojski držala, evo još njenih slika, uključujući neke cosplay fotke, pošto smo, kako vidimo, ovih dana svi u tome.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi148.photobucket.com%2Falbums%2Fs13%2FPeacefulBlueSky%2FSexy%2520Cosplay%2FGuilty_Gear_XX_I-No-2.jpg&hash=c38c3556266c839aaf56a9937e3956c1c1124e42)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimage1.play-asia.com%2F640%2F5v%2Fpa.105564.1.jpg&hash=a2b53561cd213a64d1a9c62c2278547badf0b988)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fguiltygame.files.wordpress.com%2F2007%2F05%2Fino0ys.jpg&hash=18848a79a4b36c25e39a1625cbcb2aa27ba65afb)
Evo jedna zapadna tetka:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.kirageshadow101.org%2Fkatsu9%2Fino.jpg&hash=ef9312199725c2ef2479faf9ce3c90055f7bd416)
Jebote, kad vidim ove slike pomislim da je morabiti japanski slashfiction prepun priča u kojima I-no igra glavnu ulogu.
Ja sam naravno igrao kao Millia Rage, iako nisam fetišista kose... Mora da je u pitanju njeno rusko poreklo...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fhg101.classicgaming.gamespy.com%2Fguiltygear%2Fcha_m04a.jpg&hash=17a59b640d8924c6acaa7c49d8fcc7e9e19520c1)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg168.imageshack.us%2Fimg168%2F7690%2Fmilliajj8.gif&hash=03c07e73a3bfc0cd86be5f09b3e75b0318daad81)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg168.imageshack.us%2Fimg168%2F7093%2F769367930d3fdbc2a89ho3.jpg&hash=e870aa3814778f5ad9c5ec3439cfc44602a9718f)
Ona je naravno malo teža za cosplay...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.acparadise.com%2Fcosplayers%2F90%2F90-4971-5.jpg&hash=d5543cb8ad0fe1e5705000f62da5b7903ccc8e3e)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.acparadise.com%2Fcosplayers%2F90%2F90-4971-6.jpg&hash=7f13ba34ff0c33f7efc68d94780acdfef08bbeaf)
Ali može se
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.cosplay.com%2Fi%2Fcostumes%2F200%2F16639.jpg&hash=adca81104d9f2ce550344ca214ac56828c54de3f)
Uuu, ali konačno sam isprobao Melty Blood i prilično sam zadovoljan.
Naime, ovo je jedna od prilično retkih dojin igara koje su pretvorene u komercijalne igre. Dojin igre su ono što bismo mi na zapadu zvali fan-made igre, dakle, jelte, amaterski pravljene igre. U Japanu ovoga ima dosta i često se u te igre turaju likovi iz mangi i anima a na to se gleda bez mnogo dreke oko autorskih prava jer autori valjda shvataju da je ovo dobro za njihove likove jer širi kult itd.
Fighting igre, pošto okupljaju jako posvećene hardkor fanove, se srazmerno često prave u ovim varijantama, najčešće, po mom iskustvu koristeći MUGEN (http://en.wikipedia.org/wiki/M.U.G.E.N) alatke. Alah zna da imam dosta MUGEN igara na svom harddrajvu... (Alah zna i za pornografiju na istom hardrajvu, ali pretpostavljam da vidi neke moje druge kvalitete pa me ostavlja na miru)
No, Melty Blood je igra koja je kvalitetom daleko iznad uobičajenih MUGEN igrarija, pa je kao takva, posle svoje premijere na Comiketu pre šest godina dočekala i arkadnu verziju, koja je postal dosta popularna, a posle je portovana i na PS2.
Ja sam sasvim slučajno skinuo PC verziju pre par nedelja, koja je i originalna, naravno, i to njenu najnoviju postojeću reviziju, Melty Blood Act Cadenza Ver. B. Instalacija je malo obeshrabrujuća jer je sve na japanskom (ali zapravo uopšte nije teško), a prezentacija u igri je dosta siromašna (nema muzike u menijima, sprajtovi su u zastrašujuće niskoj rezoluciji), ali gejmplej je odličan!!!
Melty Blood najviše podseća na Guilty Gear (ja pričam, ali sluša li me ko? GG je jedan od najboljih savremenih 2D fajtera. Evr. Ili tako nešto...), dakle, ima sličan sistem blokiranja, pogotovo EX-shielding koji je rizična tehnika jer zahteva precizan tajming, ali puni magic circuit gauge (slično tension gaugeu u GG ili MAX gaugeu u novijim SF igrama) i onemogućava protivniku canceling i pravljenje komboa. Takođe, ima dosta razrađenu borbu u vazduhu, sa sve air dashingom, air throwingom i posebnim komboima u vazduhu. Magic Circuit omogućava jače specijalne napade koji vraćaju i malo energije, a tu je i par combo-breaking tehnika koje omogućavaju iznenadne preokrete u igri, kao i nekoliko vrsta cancelinga koji menjaju dinamiku borbe. Sad, naravno, ja sam pola toga video sasvim slučajno i trebaće mi dani i nedelje da uđem u sistem, ali, vidi se da je ovo ozbiljno napravljeno i reklo bi se, dobro izbalansirano.
Sama borba je jako brza, specijalne i super tehnike izgledaju lepo i animirane su tako da imaš utisak da nanose štetu. Uprkos ne naročito visokoj rezoluciji samih sprajtova, pozadine i efekti su sasvim profesionalnog kvaliteta.
Što se likova tiče, skoro su isključivo devojčice (uz par muškaraca), različitih, jelte, profila. Ni jedna nije specijalno seksualizovana, čak naprotiv, dobar broj njih izgledaju kao fine žene i domaćice, mada ima i krvavih horor tipova, te uniformisanih oficirki...
Preporučujem igru ljubiteljima žanra, mada uz napomenu da bez gamepada ne treba da se trude jer igra, rekao bih, čak i ne podržava igranje na tastaturi (čak i da podržava, prebrza je da bi čovek mogao da je ozbiljno igra na takav način). Kao plus, analogne komande su solidno implementirane, mada, naravno pravi hardcore igrači koriste isključivo d-pad. Ja sam nekako slab na analogni stik, pa je igram njime.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg118.imageshack.us%2Fimg118%2F6259%2F20080406214621mbacvbpctnz3.jpg&hash=0fcb26028b277b86d702c127ce63afef2555f50f)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg355.imageshack.us%2Fimg355%2F1429%2Fmeltybloodactcadenza200vy8.jpg&hash=d8e37efd773307916a6c0f64b9e9a4678308fcc3)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.siliconera.com%2Fps2%2Fmeltyblood%2Fmeltyblood-2.jpg&hash=f4428e8a159a42aabfb4761d4f6e987e7b0f815b)
Ja uglavnom igram kao ova na desnoj strani:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.siliconera.com%2Fps2%2Fmeltyblood%2Fmeltyblood-3.jpg&hash=218d8b117facd3d43e439b3a1d16b8712e4c901a)
Ovo je pretpostavljam iz arkadne verzije:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg170.imageshack.us%2Fimg170%2F1684%2F819977xc9.jpg&hash=a0b76cfc3e39c27a82ce0dc87151baa2c58c68c5)
Edit: Nešto se nije videla ova poslednja slika...
Quote from: "Meho Krljic"Melty Blood najviše podseća na Guilty Gear (ja pričam, ali sluša li me ko? GG je jedan od najboljih savremenih 2D fajtera. Evr. Ili tako nešto...)
Nemaš frke, ja čitam sve što se ovde napiše, pogotovo tvoje postove. Ako ne reagujem svaki put ili:
1. nemam vremena;
2. nemam šta pametno da dodam;
3. najčešće oba.
GG nisam igrao (od 2D fajtera jedino Street Fightera sam igrao dublje) , pa ne mogu da se složim ili ne složim, ali imam ga u vidu. Spremam se na malo podsećanje iz Virtua Fightera 3 na Dreamcastu.
Ma, ne mislim ja na narod ovde, nego više globalno. Uvek je priča Street Fighter ovo i King of Fighters ono, a igre poput Guilty Gear i naravno ARCANA HEART(!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!) su formulu prilično inovirale i obogatile.
Poneo sam na posao neke stare brojeve Edgea da čitam u trenucima dokolice, recimo istoriju Neo-Geo konzole, koja je smatrana ultra-high-end platformom u svoje vreme, početkom 90-tih. Kertridži za nju su koštali par stotina funti u Britaniji.
Mehovi izvestaji me podsetise na staru dobru gejmersku istinu:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg299.imageshack.us%2Fimg299%2F1913%2Fmpost152motivationalgs8.jpg&hash=ec041b73f46c66aeb9d81242c3d965aa4dfb333f)
:lol:
Ha, tačno tako.
Što se tiče Nea Gea, takođe tačno. Skupo, ali najnapredniji 2D hardver ikad. Zato su igre poput Metal Slug izgledale nestvarno, nezamislivo dobro. Skinuo sam neki emulator za NG ali ga još nisam propisno isprobao... No, kome se igra Metal Slug, postoji Metal Slug Anthology za PS2 i PSP i odličan je.
Nego, kad već spomenuh Melty Blood, evo kako japanski fighting games developeri podržavaju Srbiju smatrajući nezavisnost Kosova ništavnom:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi35.tinypic.com%2Fvdzj3r.jpg&hash=f70056ad66cfb5311d745cb5bff13b7d0c4765f3)
(Uzgred, ovo je prvi put u životu da sam iskoristio komadu print screen, i to mi je žena objasnila kako)
Pa, ako je Neo-Geo jak u nekim žanrovima, to su shooteri i fighteri. Last Resort i Viewpoint izgledaju odlično, ali ovaj drugi važi za jedan od najtežih shootera (u prevodu, igara) ikad.
Hm, viewpoint mi ne radi, ali moguće je da treba malo da čačkam po setinzima... Prokleti arkadni automati, za njih je najteže napraviti propisne emulatore..
Što se tiče Melty Blood, stvarno dobro izgleda za amatersku igru!
Evo, dok čekam aktivacioni nalog sa imageshacka, par zanimljivosti.
Neki od najboljih naslova iz kataloga igara za Neo-Geo, da ljudi vide najbolju moguću 2D grafiku:
The Last Blade 2
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.neo-geo.com%2Freviews%2Fneo-reviews%2Flastblade2%2Flb22.png&hash=ee207ef4aa083f68fc97c074ca606ad76a38840c) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.neo-geo.com%2Freviews%2Fneo-reviews%2Flastblade2%2Flb23.png&hash=95bacc8172171ac609af80f0406127558c8033ff)
Garou: Mark of the Wolves
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.neo-geo.com%2Freviews%2Fneo-reviews%2Fmotw%2Fcorbie%2Fgarouscreen1.jpg&hash=128c1e56c357969a96f06374765aec3e8ed01c41) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.neo-geo.com%2Freviews%2Fneo-reviews%2Fmotw%2Fcorbie%2Fgarouscreen2.jpg&hash=c91dc6cbf7cc36c33468d4ec8b03fed02cc6a256)
Najbolja igra iz Fatal Fury serijala. MUST-PLAY. Po mnogima jedan od najboljih 2D fajtera svih vremena.
Metal Slug 3
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.neo-geo.com%2Fsnk%2Fscreenshots%2Fmetal%2520slug%25203-2.jpg&hash=c7b258a3925744ba13ae7c77673567e1d074834a) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.neo-geo.com%2Freviews%2Fneo-reviews%2Fms3%2Fms3.jpg&hash=bc9fed183107d240b2a19226bb5cb1678706de66)
Animacije su među najsmešnijim koje sam video u video-igrama.
King of Fighters '98
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.neo-geo.com%2Freviews%2Fneo-reviews%2Fkof98%2Fkof98.gif&hash=16c660200a4f1ab99382131e5ba38b4322219e43) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.neo-geo.com%2Freviews%2Fneo-reviews%2Fkof98%2Fkof98b.gif&hash=3412350118803d66c03df7604011310b68236ff3)
Samurai Shodown II
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.neo-geo.com%2Freviews%2Fneo-reviews%2Fsamurai2%2Fss2screen1.jpg&hash=590b764581c62512da766723a83d020bdd2fcef1) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.neo-geo.com%2Freviews%2Fneo-reviews%2Fsamurai2%2Fss2screen2.jpg&hash=377ece6188d12c99f096d0bfb1ba42990f7fbdb8)
Viewpoint
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.neo-geo.com%2Fsnk%2Fscreenshots%2Fviewpoint2.gif&hash=d24083af860ddbd96bc70406a47b315954e8544f) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.neo-geo.com%2Freviews%2Fneo-reviews%2Fviewpoint%2Fvp.jpg&hash=505af7c1c27a41a47c234c2546941f0668f8b19a)
Last Resort
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.neo-geo.com%2Fsnk%2Fscreenshots%2FLast%2520Resort2.gif&hash=4d9016e5ca60e66f0b2166083667ec670f0897b7) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.neo-geo.com%2Freviews%2Fneo-reviews%2Flast-resort%2Flr1.jpeg&hash=8e3342c9d9cace1fae00f3720faefa3f94c3aa67)
Liči na R-Type.
Waku Waku 7
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.neo-geo.com%2Freviews%2Fneo-reviews%2Fww7%2Fwakuwaku73.jpg&hash=f599b0307a77ab3872d65b94d9a87d41a9b43f6d) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.neo-geo.com%2Freviews%2Fneo-reviews%2Fww7%2Fwakuwaku75.jpg&hash=41d8fcfc37e89af7c2be34fdebb46c7a2f881a8f)
Fighter s manga-stilom! Nerealan i zabavan.
Neo Turf Masters
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.neo-geo.com%2Freviews%2Fneo-reviews%2Fntm%2Fneoturf1.jpg&hash=771babb328d451c40c58fab8185737395508bca6) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.neo-geo.com%2Freviews%2Fneo-reviews%2Fntm%2Fneoturf2.jpg&hash=2d5737dbcbee13a624af2634eacd6bb09ae885c4)
Odličan golf naslov od Nazce, tvoraca Metal Sluga.
Kizuna Encounter
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.neo-geo.com%2Fsnk%2Fscreenshots%2Fkizuna2.gif&hash=b6d2f718d8fa443527253bda22f9ca91b72477b9)
Ne znam mnogo o ovom fajteru, sem da u evropskoj verziji postoje dve kopije čija se vrednost kretala oko 5000 dolara!! :?
Više podataka na http://www.neo-geo.com/.
EDIT: Sada nađoh ovo na Wikipediji:
The Neo Geo AES European homecart version of Kizuna Encounter (Fu'un Super Tag Battle) is one of the most expensive and rare video games of all time, there are rumored to be no more than 10 copies, three confirmed circulating in Europe and the US, and the last one sold for around 12,000 USD.
Juče sam skinuo sve postojeće ROMove za Neo Geo, međutim moram da priznam da sam malo neuspešan u emulaciji.. Koristim po svim ocenama najbolji emulator na 'tržištu' ali mi je procenat validiranih igara poražavajuće mali iako sam imao utisak da sam mu ubacio najaktuelnije BIOS fajlove.... Moraću još malo da čačkam po Internetu da vidimo može li se to popraviti. Mislim, pa ne bi ljudi pravilo ROMove da nemaju di da ih pokrenu, ne?
Drugo, emulator ne podržava gamepad što, ne moram da objašnjavam, užasno komplikuje igranje KoF igara...
Nego, evo za Father Japea još malo priče o Heavy rain:
http://www.eurogamer.net/article.php?article_id=221452
Moram da priznam da posle odgledanih trejlera nisam baš bio raspamećen (već rekoh da zasnivanje igre na QTE mehanici - a to je sve što se vidi u trejleru - nije baš moja ideja dobre zabave), ali ova priča pritiska neku interesantnu dugmad:
Quote"We believe that videogames are mature enough to tell more complex stories carrying depth and meaning," explains Cage, "You've seen so many games telling you about rookies going off to the second world war, heroes trying to save the world... We try to tell a real story that's happening in a real world. No supernatural powers, no monster to kill, just real life." He reckons this can be just as exciting. "If not more."
Mislim... plemenito. To ni na koji način ne garantuje da će igra biti dobra, naravno, ali opet, lepo je videti da neko misli da može da pravi igre koje će imati zrelu tematiku i pripovedanje.
Takođe:
Quote"We believe the challenge should be transferred from the controller to the player's mind, because this is where the difficulty should be." This game isn't about solving puzzles or working out what you're supposed to do next; "We see Heavy Rain more like an unfolding journey, rather than a series of obstacles which have to be set up just to stop the player."
Ovo isto deluje interesantno. Igra manje kao serija problema koje treba prevazići a više kao interaktivni film, samo dobar. Ovo je vrlo rizična ideja, naravno jer svi znamo kako su izgledali interaktivni filmovi devedesetih (katastrofalno), ali opet,
možda neko može tako nešto da izvede pa da ispadne dobro.
Iz ostatka teksta se da videti da je Cage i ostatak tima posvetio MNOGO pažnje atmosferi i dosta originalnom načinu kontrolisanja protagonistkinje (koja je to samo u demou, ova scena neće biti u samoj igri), plus da se i pored očigledne skriptovanosti igre neke stvari generišu proceduralno što je skoro pa best of both worlds - i jaka, kontrolisana priča i stohastička sloboda - sve u istoj igri!!! Zvuči vrlo zanimljivo, možda čak i ako igra zbog koje vredi uzeti PS3, ako sve ovo upali.
Ja sam nekoć imao emulator za Neo Geo, i znam da je radio perfektno. Ne mogu ti pomoći, jer je to bilo pre nekoliko godina, pre no što sam formatirao hard disk i izgubio i emulator i ROM-ove. :cry: :cry: :cry: Tada sam naučio da pravim kopije, a kasnije sam imao druga interesovanja.
U stvari, sada mislim da je u pitanju bio MAME, ali moraš nešto da mu dodaš. Neo Geo AES (Advanced Entertainment System) je kućna varijanta Nea Gea MVS (Multi Video System), koji je arkadna mašina, a jedina razlika u softveru je veličina kertridža, jer su u SNK-ju hteli da spreče arkadne operatore da stavljaju jeftinije igre za kućnu varijantu. Kod je isti.
To su bile dve revolucionarne ideje koje je SNK smislio: arkadne mašine sa softverom koji je lako promeniti (ranije je to moglo biti urađeno samo promenom štampane ploče) i unošenje arkadne mašine u domove (što praktično Neo Geo jeste).
Zaista taj Hevay Rain zvuci zanimljivo. Kao da je je odlucio da pokaze sta je naucio praveci Fahrenheit, dakle uzme ono najbolje od njega i napravi ono sto je oduvek hteo.
Elem, ne ostaje ti nista nego da kupis Trojku i javis nam utiske. :lol:
Quote from: "ridiculus"Ja sam nekoć imao emulator za Neo Geo, i znam da je radio perfektno. Ne mogu ti pomoći, jer je to bilo pre nekoliko godina, pre no što sam formatirao hard disk i izgubio i emulator i ROM-ove. :cry: :cry: :cry: Tada sam naučio da pravim kopije, a kasnije sam imao druga interesovanja.
U stvari, sada mislim da je u pitanju bio MAME, ali moraš nešto da mu dodaš. Neo Geo AES (Advanced Entertainment System) je kućna varijanta Nea Gea MVS (Multi Video System), koji je arkadna mašina, a jedina razlika u softveru je veličina kertridža, jer su u SNK-ju hteli da spreče arkadne operatore da stavljaju jeftinije igre za kućnu varijantu. Kod je isti.
To su bile dve revolucionarne ideje koje je SNK smislio: arkadne mašine sa softverom koji je lako promeniti (ranije je to moglo biti urađeno samo promenom štampane ploče) i unošenje arkadne mašine u domove (što praktično Neo Geo jeste).
Evo, upravo sam telefonom pričao sa trotačkom koji mi je isto rekao da uz NG BIOS, MAME savršeno gura NG ROMove. Probaću večeras kad dođem kući. Juće ionako nisam imao vremena za ozbiljnije drndanje emulatora.
Apropos Heavy Raina, neće ta igra još pola godine i jače, imam puno vremena da vidim hoće li se već jednom pojaviti neki exploit za PS3 koji će nam omogućiti da pokrećemo backupove... Što je meni prilično bitno. Nije da nemam para da kupujem igre, ali volim da mogu da ih bekapujem.
Ma koristi MAME32, to ti je unapređeni MAME sa grafičkim interfejsom, jednostavan do bola i vrlo uspešan u emulaciji. Te Neo Geo konzole si sigutno igrao po fliperanama i luna-parkovima, potpuno isti hardver je išao i u kućnu varijantu i potpuno iste igre. Što naravno objašnjava i ogromnu cenu kućne varijante koju SNK nikad nije ni planirao, ali je popustio pred zahtevima ljubitelja Neo Geo igara.
Znam, koristim MAME32, juče sam igrao Street Fighter 3 na njemu, a večeras ću da vidim kako tera ove Neo Geo ROM(ov)e.
Meho koju ozbiljnu 2d tucu preporucujes za noob pocetnika?
Paaa... Street Fighter II u nekoj od najpopeglanijih revizija, recimo Super Street Fighter II Turbo koji ima i super komboe (koje original nema). Mislim, to je ipak igra koja je praktično uspostavila standard za savremeni 2D fajter (uglavnom time što je kompilirala elemente iz postojećih 2D fajtera u funkcionalnu celinu) i na čijoj osnovi je bukvalno sve što je došlo u poslednjih 17 godina u ovom žanru nastajalo.
Ja najviše od SF igara igram Street Fighter Alpha 3 jer mi je ona nekako najbolja ekstrapolacija SFII formule mada ni Street Fighter III nije loš (iako ima hardcore fanova koji tvrde da je JAKO loš). Ako imaš PSP, Street Fighter Alpha 3 MAX je jako dobar izbor (i ima da se kupi kod nas) jer je to najnovija revizija ove igre i jako je dobra. Greota samo što je igramo na lošem D-padu... Ali i tako sam je pre neki dan završio igrajući kao Ryu i nekako se dobro osećao ceo dan.
Alternativno, bilo koji King of Fighters iz poslednjih nekoliko godina, na primer 2002 ili 2006. Mislim, možeš i neki stariji, ali ovi novi su udobniji.
Ja sam najskloniji Guilty Gear serijalu, valjda zbog hevi metala, a i prija mi sav taj dashing, airplay, one hit killing itd., mada se to već može nazvati 'naprednijom' mehanikom. Za osnove, dakle za canceling, guarding, special i super komboe, dovoljan ti je i Super Street Fighter II Turbo.
Inače ovih dana sam se malo pozabavio meni prilično nepoznatim 3D fajterom koji je sa arkadnog automata portovan za Playstation a ja ga igram emuliranog na PSP-u. Igru je radio Capcom što je priličan kuriozitet jer su oni doduše poznati po 2D fajterima ali nemaju praktično ni jedan ozbiljan 3D fajter (ne računamo brawlere poput Devil May Cry ili God Hand).
Rival Schools (http://en.wikipedia.org/wiki/Rival_Schools:_United_By_Fate) je stoga iznenađujuće dobra i ozbiljno napravljena igra. Slutim da je za njenu relativnu nepoznatost krivo to što je priča u njoj naglašenija nego u ijednom drugom 2D fajteru kog mogu da se setim, a radi se o tinejdžerskoj sapunjari. Čak postoji i spinoff koji je klasičan dating sim. No, igra nije bila nepoznata, zapravo uživala je određenu popularnost pa i strip koji su radili UDON.
No, to na stranu, kad pričamo o borbi, Rival Schools je igra koja, na prve utiske može sasvim komotno da se takmiči sa Tekkenima i Dead or Aliveovima ovog sveta. Zapravo, pošto sam ovih dana još malo igrao i Soul Calibur IV, moram da kažem da mi RS deluje dublje i kompleksnije, mada je to možda samo moj utisak prilikom upoznavanja sa novom mehanikom.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.cf-network.com%2Fcfan%2FIMG%2Fjpg%2Frival_schools_04.jpg&hash=63ac80fef9b7e7ce10a8697697bc84fc04e0dd69)
Elem, čini mi se da je Capcom ovde pokušao i prilično uspeo da neke stvari normalne za 2D mehaniku prebaci u 3D. Blokiranje i izmicanje su ovde prilično esencijalni za uspeh, a stvari poput cancelinga i tzv. tardy countera (protivudarac koji se izvodi direktno iz bloka, bez recovery timea) su bitne ako čovek želi da prođe dalje. Air-play je dosta ozbiljan za jedan 3D fajter i ovakve napade iz vazduha sam do sada video jedino u novijim 3D Bleach igrama. Takođe, postoji i određena tag-team mehanika, ali ona više funkcioniše kao super combo nego što je mnogo razrađena, bar iz onoga što sam ja video. Ipak, to joj ne oduzima na spektakularnosti niti na korisnosti.
Sve u svemu, vredno pažnje, javljam ako otkrijem još nešto spektakularno u vezi ove igre.
Malo jutjub klipova:
http://hk.youtube.com/watch?v=LOxrfDVpT9A
http://hk.youtube.com/watch?v=P4oXShvTp2E&feature=related
ovaj drugi klip je sniman u very hard modu i može se videti airplay koji je na nivou bilo kog respektabilnog 2D fajtera.
Igra za pocetnika u 2d borilackim igrama?
Prvo mi pada na pamet Street Fighter Zero, a onda King of Fighters od 98 nadalje.
Garou Mark of Wolves je dobar.
Malo sam igrao ovih dana Virtua Fighter 3 za Dreamcast. Vreme je bilo MNOGO blaže prema Soul Caliburu, koji još uvek izgleda solidno, i, čak, prema Dead or Alive 2. Modeli su prilično grubi za današnje pojmove. Ali zato mehanika! Intuitivniji od ostalih 3D fajtera, 4. taster je rezervisan za izmicanje u stranu, što znatno utiče na taktiku. Razlike u visini položaja na kom se borac nalazi takođe utiču na borbu. Drugo, ova igra je dosta teža od drugih i u arkadnom modu. Novajlije će imati problema već na drugom-trećem nivou.
Quote from: "..."Igra za pocetnika u 2d borilackim igrama?
Prvo mi pada na pamet Street Fighter Zero, a onda King of Fighters od 98 nadalje.
Da ne bude zabune, Street Fighter Zero je isto što i Street Fighter Alpha koga sam ja preporučio, samo japansko ime za istu igru.
Quote from: "ridiculus"Malo sam igrao ovih dana Virtua Fighter 3 za Dreamcast. Vreme je bilo MNOGO blaže prema Soul Caliburu, koji još uvek izgleda solidno, i, čak, prema Dead or Alive 2. Modeli su prilično grubi za današnje pojmove. Ali zato mehanika! Intuitivniji od ostalih 3D fajtera, 4. taster je rezervisan za izmicanje u stranu, što znatno utiče na taktiku. Razlike u visini položaja na kom se borac nalazi takođe utiču na borbu. Drugo, ova igra je dosta teža od drugih i u arkadnom modu. Novajlije će imati problema već na drugom-trećem nivou.
Ha. Isto važi i za VF4. Tek u petici sam imao utisak da mogu da buttonmashujem negde do petog nivoa. Nije lako.
Trebalo bi, kada dođem kući danas, da pogledam neke snimke kako Bunbunmaru i Ikebukuro Raxel, najbolji svetski igrači, igraju VF i Fighting Vipers. Postoji šansa da mi to ubije dalju volju za igranjem, ali šta ću, jače je od mene.
:lol: :lol: :lol:
Meni to ne ubija volju za igranjem ali me podseća koliko sam jadan. Mislim, ultimativno, ja ipak igram da se zabavm, ali ne može čovek a da ne oseti strahopoštovanje kada vidi šta rade majstori.
Na primer ovo:
http://youtube.com/watch?v=KS7hkwbKmBM
Polufinale turnira u SF Evolution 2004 godine u Tokiju. Daigo Umehara (The Beast) protiv Justina Wonga. Daigo igra kao Ken a Wong kao Chun Li.
Daigo je povratnik na scenu, bivši šampion koji se povukao pa vratio: Wong je novi mladi šampion poznat po nespektakularnom, ziheraškom igranju. Daigo je pri kraju meča ostavljen sa toliko malo zdravlja da će ga malo jači udarac sravniti sa zemljom. Wong onda uključuje super kombo kojim želi da ga potpuno porazi, ponizi i da se razmeće (što je za njega nekarakteristično). Daigo blokira svaki od ovih udaraca (zapravo ih parira, pogledajte koliko tech bonusa dobija) i onda nokautira Wonga time što pokreće i sopstveni super kombo.
Ovo je naprosto neverovatno. Svaki put kad gledam pomislim da Daigo ima neurone koji rade brže nego naši neuroni. Da ne pominjem da uspeva da svoje akcije izvede unutar prozora od možda 2-3 frejma, što je nužno da bi iz defanzive cancelovao recovery time i ušao prvo u napad a onda u super kombo. Zastrašujuće.
Quote from: "Meho Krljic"Meni to ne ubija volju za igranjem ali me podseća koliko sam jadan. Mislim, ultimativno, ja ipak igram da se zabavm, ali ne može čovek a da ne oseti strahopoštovanje kada vidi šta rade majstori.
Dobro, ona moja izjava je bila hiperbola. I ja takođe igram iz zabave, ali kako je Virtua Fighter serija koju usavršavaš sam sa sobom da bi onda izašao u "javnost" i pokazao šta znaš, moraću da odagnam bilo kakve ambicije. : )
Inače, igram još i FF Tactics Advance, na kašicicu, doduše. Želim ponovo da pređem tri taktičke igre po težini: prvo to, pa FF Tactics, pa Tactics Ogre. Tamo negde do proleća.
Otvoriću poseban topik o strategijama i taktičkim igrama kada dođem kući (a može i neko drugi, ako ima šta da kaže).
Neće ti biti lako.
Ja taktički topik sigurno neću otvarati jer sam tu prilična neznalica. Ali ću se možda u njemu razmetati neznanjem!!!
Nisam ni ja neki "stručnjak", ali ako sam išta igrao na PC-ju to su strategije/simulacije (Dungeon Keeper, Warhammer, Homeworld, Heroes of Might and Magic, Age of Wonders, Startopia, Black and White, Warcraft, Total War, itd.) Odoh sad da napravim topik. :)
Evo ga rivju za Street Fighter-a 4 u novom broju Edge-a:
QuoteIt's been a while, but they're back. Actually, it's been more than a while: it's been a good 17 years since Street Fighter II, and nine years since Street Fighter III. In that time the 2D fighter has been somewhat marginalised, and players' expectations have changed. In this context it's a minor miracle that Yoshinori Ono and his team have not only stuck to a clear vision of how to take the series forward in 2D, but that Capcom has been able to excite people about it to such a degree.
Does it deliver? Does it ever. Visually, Street Fighter IV is the pinnacle of videogame reimaginings. Every original combatant is instantly recognisable, but the new level of detail has been used to characterise both appearance and fighting technique in exceptional style. Chun-Li is the embodiment of beauty and grace; her hands constantly move, and each change of stance brings a wholly different posture, while her moveset is composed of tight flourishes and flowing agility. She's instantly recognisable as an update, yes, but after a few minutes it's clear that this is without a shred of doubt the definitive version of the character. The game runs at a flawless 60fps and the animation and facial expressions are peerless: fighters follow each other's movements, change stance as they move, and when a super attack is unleashed a temporary 3D camera change shows the (literally) eye-popping fear of your opponent in a welcome comic touch.
It's when you get your hands on the joystick, however, that it becomes clear just how special SFIV is. The new angle it has brought to the series is simple, but very surprising, making the depths of the fighting game accessible to almost all players. Everyone can admire the videos of SFIII that show 15 parries in a row, or unbroken Yun combos that decimate opponents' health bars, or counter-counter supers. Very few can replicate them. SFIII, and to a lesser extent SFII, are ultimately the preserve of a tiny proportion of their total players – the frame-manipulating and combination-memorising junkies. There's nothing necessarily wrong with that – it is, after all, why these games are still played competitively and analysed in such detail – but there is something wrong with the fact that the vast majority of players' tactics outside of this circle consist of little more than jumping kick then sweep.
SFIV addresses this in three ways. First, the frame windows for combination attacks have been greatly increased, making it much easier to pull off short two- and three-hit attacks. Street Fighter Alpha tried something similar, of course, and was slightly too generous with its allowances for chain combinations – here, it's balanced perfectly, to the point that a string of specific moves will work where simple button-mashing won't. It's in combination with the second major change that this comes to the fore, however: special moves are now much easier to pull off. The inputs are the same as ever, but SFIV is generous in its interpretation of your intentions, and much less fiddly.
It's impossible to overstate what a change this is for the series, and the fighting game in general. Street Fighter is now more about planning your attacks and responding to your opponent rather than worrying about whether you can physically accomplish what you want to. Never been able to pull off an EX spinning piledriver? You will now. Allied to the increased ease of combination attacks, it puts seriously damaging strings of moves within the reach of the average player and places the tactical depth that is the real genius of the series firmly within reach of all, rather than just the elite.
If that was all that SFIV had added to the series, it could take its place as one of the finest fighting games ever made. But it goes even one step further with its focus attacks. Each character has one, and they're all triggered by holding medium punch and kick together: this begins charging an unblockable attack that has several levels of utility. For the first split-second of charging your character is able to absorb one attack; this is followed by a short period of vulnerability; this is followed by a white flash which indicates both that the attack has increased in power and that one attack can still be absorbed; finally, the move is unleashed at its most powerful (although it can be loosed at any time by releasing the buttons). This all takes place within around two to three seconds.
The name is apposite: if you're facing a flurry of attacks from an aggressive opponent, a clear-headed focus attack will instantly turn the tables and put you back on the offensive. The timing is as generous as that of the combinations and thus makes it a much more useful tool than the parries of SFIII, while its vulnerability (two attacks will knock your character out of focus) means it can't be used with impunity. It instantly becomes a key part of your arsenal and adds a dynamic that previously only existed in rarefied form.
These three changes to the combat system fundamentally change the way the game will be played by the majority. It's almost like an open-access policy has came into force at the 2D fighters' club. Naturally, gifted players will work out their own way to play the game and maximise the allowance the game makes for focus-cancelling, extremely fast cross-up play (Blanka has a new hopping move that will be terrifying in the right hands) and the swift transitions between attack and defence.
For everyone else, Street Fighter is now as much a strategy game as it is a fighting game, a brilliantly orchestrated exchange between two players that concentrates on expression rather than limited movesets. It would be foolish to make comparisons between three games that will continue to be argued over and played in tandem with each other for years to come, but one thing can be said unequivocally. Street Fighter IV is not only the finest 2D fighter since... well, since Street Fighter III, but it's a triumphant demonstration that classic mechanics can be updated and reimagined in the current videogame climate. It's every bit the equal of its older brothers, and in conceptual terms is perhaps even beyond them in the way it caters for players of all abilities. This is, without doubt, a masterpiece of the genre.
9/10
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.edge-online.com%2Ffiles%2Fss_2008-04-08_09-20-45_bmp_.jpg&hash=52b73beb2d2ff082337e1961a00c71860f568ff7) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.edge-online.com%2Ffiles%2Fss_2008-04-07_15-33-39_bmp_.jpg&hash=3393b154f97e781d46cc1d8a3f7b320700dd7bd7)
Jebote, ocena 9! Treba uzeti u obzir da Edge ne daje standardne ocene i prosek je negde oko 6, mislim. A 9 su dobili Metroid Prime i Resident Evil 4 (za GameCube) i takve igre.
Mislim da sam malčice pustio u bokserice posle čitanja ovog prikaza.
Jebote, konačno će i ljudi sa nultom koordinacijom pokreta i refleksima mrtvog konja poput mene moći da izvuku special move ili super combo kad hoće a ne u jednom od pet ili deset pokušaja.
Da sam elitni hardcore igrač možda bih za trenutak prezrivo šmrknuo što će sad i n00bovi dobiti priliku da bez mnogo napora rade super komboe i string brejkere, ali već sledećeg momenta bih shvatio da, ako ove stvari sad mogu da rade početnici, ko zna šta onda sa ovim mogu da rade ozbiljni igrači. Čak zapravo razmišljam da li će sa povećanjem prozora za canceling i izvođenje special i super komboa balans još više da se naruši jer će sad vrhunski igrači vezivati jedan za drugim tri speciala, dva EX i jedan super kombo i nokautirati protivnika pre nego što on uopšte uspe da stane u blok... Ha. Mada, ako je verovati revieweru, baš ovo bi trebalo da bude neizvodljivo. Ali videćemo kad igra stigne u naše krajeve.
NA kojoj platformi je ovo recenzirano? Arkadni automat ili neka od kućnih konzola? Moj problem sa igranjem ove igre na 360ici je, naravno što je njen D-pad očajan, pa ozbiljno razmišljam o kupovini nekog propisnog arcade sticka... Ono je spominjao mogućnost nekog bundlea gde bi uz igru dolazio i dedicated gamepad i to će možda da mi bude i meta kupovine...
Ne znam na kojoj je platformi. U časopisu uvek piše, ali rivju je stavljen na njihov sajt ovih dana i to nije rečeno u njemu. Pogledaću kad dođem kući, pošto obično negde imaju listu rivjua iz novog broja.
Čekaćemo sa zapetim erekcijama!!!
Tekst se odnosi na arkadnu verziju. Kada bolje razmislim, moglo se pretpostaviti. Konzolske varijante uvek imaju neke dodatke + druge modove.
Takođe na sajtu, rivju 2D fajtera Battle Fantasia od Arc System Works-a: http://www.edge-online.com/magazine/review-battle-fantasia
Zaključio sam i ja da je arkadna verzija jer ima link za tu sekciju sajta pored prikaza.
Ovo drugo pročitaćemo kad se vratimo sa večerašnjeg death metal događaja...
Ovaj Ridiculus otkad je dobio kompletnu biblioteku SNES ROMova, nema ga da se pojavi na Internetu. Verovatno je zaseo da igra Ogre Battle i ne ustaje od kompjutera.
Ili to, ili mu je prisustvovanje skupštini LK ogadilo svaku ideju o kontaktu sa ljudima, makar i preko Interneta. :lol:
Ha, tek sam sad video tvoj post! Ali, ja sam ti od onih geek-ova koji su osetljiviji na igre nego na ljude, tako da ti je prva pretpostavka tačna. : )
Neka, neka, igraj se ti kad mi već ne možemo. :lol:
Evo malo novosti iz sveta brawlera.
Ali prvo, pojavio se još jedan ozbiljan argument za moju buduću kupovinu Playstation 3, naime, izašla je Disgaea 3. Po prvim prikazima reklo bi se da je igra mogla sasvim komforno da bude odrađena i na Playstation 2, proklet bio i Sony i Nippon Ichi, no, takođe, reklo bi se da imamo posla sa klasičnim uberkompleksnim Disgaea gejmplejem koji je još zakomplikovan novim GeoBlock sistemom... Evo, lepo me svrbi da odem u penziju, kupim PS3 i zaronim u ovo... Doduše, to nije opcija, tako da ću za sada da se snađem sa DS verzijom koja samo što nije izašla na 'našem' jeziku...
A sad: novi primer kako su zapadni brawleri po pravilu inferiorni u odnosu na japanske. :cry:
Star Wars The Force Unleashed je velika LucasArtsova igra za ovu godinu. Ne samo igra, već i LEGO i Hasbro linije, strip itd. itd. U eri smo kada igre nisu same sebi dovoljne, čak ni kad se oslanjaju na licencu koja je takoreći najjača licenca u svetu popularne kulture, pa onda sve ovo ovako nekako i mora da ide.
Dobre vesti su da je ovo prva igra posle mnogo godina iza koje je LucasArts ozbiljno zalegao, tako da je priču oficijelno grinlajtovao (i neke delove sugerisao) lično Đorđe i priča će svakom Star Wars buffu biti vrlo zanimljiva. Smeštena između epizoda III i IV ona prikazuje Dartha Vadera kako uzgaja svog učenika u najvećoj tajnosti. Učenik je sin Džedaja koga Vader ubija u prvoj misji igre, veoma je sposoban u smislu korišćenja sile i Vaderu služi kao ultratajni asasin koga ovaj šalje širom galaksije da likvidira preostale džedaje, sa ciljem da u perspektivi bude Vaderov adut u rukavu kad se konačno odluči da krene na samog Imperatora Palpatina.
Pošto igrač igra u ulozi samog učenika, ovo praktično znači da u misijama imate nalog da pobijete SVE što mrda: pobunjenike, stormtrupere, žene, decu, kerove, SVE koji bi mogli da vas kasnije identifikuju. Vader hoće ne plausible nego ultimate deniability, a to se postiže samo metodičnim genocidom.
E, sad, što se tiče priče, alal vera. Art direction je takođe mestimično izvanredan, pogotovo na mestima već poznatim iz filmova i ovo povremeno zna da bude vizuelno jako lepo iskustvo, mada povremeno zna da padne i na Playstation 2 nivo... Ovde pričam o Xbox 360 verziji, da ne bude zabune. Takođe, ne znam da li je neko iz starog Silikon Knights radio na vizuelnom dizajnu ove igre ali sam tokom prethodnih par dana kad sam je igrao imao neprestane jake flešbekove na Soul Reaver, naprosto, animacije i dizajn nivoa su me stalno vraćale ovom (pra)starom hitu...
Međutim, što se tiče gejmpleja.. Jebiga, nisu baš džabe krečili, ali.... Da kažem to ovako: u godini u kojoj su izašli novi nastavci Devil May Cry, Ninja Gaiden i God of War (jedini zapadni brawler koji barem može da se poredi sa japanskim po dubini i kvalitetu), The Force Unleashed naprosto deluje drugorazredno.
Da ne bude zabune, developeri su se trudili + je u tehnologiju ispod haube spucano brutalno mnogo novca. TFU koristi Euphoria endžin za animaciju svojih likova što podrazumeva mnogo 'čovekolikije' ponašanje AI-ja, koji je svesniji svog okruženja nego ranije i reaguje relativno 'prirodno' na dešavanja u igri. U teoriji, Stormtrooperi pokušavaju da se uhvate za inventar kada ih odbacite force pushom itd.... Naravno, ovaj endžin je već korišćen u GTA IV i moram da primetim da je tamo bio daleko ubedljiviji. Najviše što mogu da kažem za TFU je da su ragdoll animacije zaista lepe.
Pored Euphorie, tu je i stari dobri Havok endžin koji se bavi fizikom čvrstih tela i ovde je to prilično spektakularno odrađeno. Iskombinovano sa digital molecule matter tehnologijom, koja obezbeđuje da se drvo ponaša kao drvo, staklo kao staklo a metal kao metal, to znači da stvari pucaju i raspadaju se na različite i dosta ubedljive načine. U igri koja se zasniva na dramatičnim oslobađanjima ogromnih sila, ovo je dosta bitan element.
Međutim, sve je to, u krajnjoj liniji šminka. Sama srž igre, sam gejmplej je decidno nezadovoljavajući iako ne decidno loš ili potpuno nezabavan.
Pretpostavljam da dosta vas koji ovo čitate, kao i ja, imate prijatne uspomene na Jedi Knight igre. Zaista, čak su i Ravenova dva nastavka (Jedi Outcast i Jedi Academy) bile odlične igre sa zaista dobro urađenim borbenim sistemima i funkcionalnom kombinacijom korišćenja svetlosne sablje i raznih force moći. TFU nije prirodan nastavak ovih igara već više pokušaj da se emulira God of War gejmplej, ali sa većim naglaskom na sili nego na bliskoj borbi.
Zaista, ova igra se ne zove džabe The Force Unleashed: rani trejleri za nju su prikazivali učenika kako koristi force pull da dovuče star destroyer iz orbite na planetu, što je naravno preterano, sasvim inkonzistentno sa filmovima i, naravno da je svakome ko ga je video besno otvorilo apetit.
Tako da je i borba u igri dizajnirana tako da igrač MNOGO koristi silu a sablju maltene samo kad mora. Force push je prisutan od samog početka, force grip se dobija skoro odmah i već na svojim najnižim nivoima, ove dve moći su dovoljno jake da bacaju stormtroopere unaokolo tako da ovi neretko i ginu od udara u zidove, da lome metalna vrata i da metalne predmete veličine automobila bacaju kao projektile.
LucasArts je usvojio sada već standardnu mehaniku skupljanja poena kroz borbu, koji se kasnije konvertuju u nove borilačke tehnike. Igra tvrdi da dodeljuje više poena za borbu izvedenu sa više stila, slično Capcomovim igrama, ali se, za razliku od Capcomovih igara, ovde stvari dešavaju ispod haube pa niste sigurni šta se podrazumeva pod ovim 'sa više stila'. Bilo kako bilo, ovi poeni se daju konvertovati u nove komboe za sablju ili više nivoe korišćenja sile itd. Nešto slično imali smo u prvom Jedi Knightu i kasnije (mada uprošćeno) u Jedi Academy, što treba pozdraviti jer znači da igrač može da bira kako će da kastomizuje svog avatara u zavisnosti od stila borbe koji preferira.
Takođe, igra omogućava interesantne komboe u kojima se kombinuju sablja i sila, recimo sith blast gde posle dva udarca sabljom učenik sablju 'impregnira' elektricitetom pa izvede još jedan veoma snažan udarac. Kombinovanje sablje i elektriciteta ili sablje i force pusha ili već neke dve druge stvari je zanimljivo i neretko spektakularno.
Ali, avaj, igra posrće na nekoliko stvari:
Dizajn nivoa je nikakav. Sećam se da je Raven svojevremeno dobio puno kritika na račun dizajna nivoa u Jedi Outcast i (posebno) Jedi Academy, ali TFU je par stepenika ispod. Ovi nivoi su, uprkos svojim vizuelnim kvalitetima u osnovi hodnici koji nisu ni za milimetar iznad onoga što smo pre deset kusur godina imali u MDK ili bilo kojoj sličnoj igri.
Ovo bi mogo da se nadomesti kvalitetnom borbom (uostalom, Ninja Gaiden se baš nije mogao pohvaliti imaginativnim dizajnom nivoa pa mi to nije smetalo), ali... Borba je, ultimativno jako plitka. Delom zato što je AI protivnika nikakav. Jedi Knight igre su, istina, u akciju ubacivale dosta stormtroopera koji su bili čisto topovsko meso ali su imale i dosta odličnih duela sa kojekakvim dark jedi i reborn i inim protivnicima koji su zahtevali da primenite svo svoje mačevalačko i force znanje. TFU nažalost daje gomile stormtroopera i sličnih trutova, plus nekakve mačevoce raznih boja koji svi ponavljaju istih par poteza. U većini situacija, skoro je nemoguće poginuti jer sa svakim ubijenim protivnikom dobijate nešto zdravlja natrag. Tako da se igra dovija time što na vas baca gomile neprijatelja, da kvantitetom nadomesti kvalitet. Ali naravno, rezultat je da borba ima više prirodu jednog umereno dosadnog zadatka koji treba obaviti, umesto da bude zabavna.
E, a onda dolaze bossfightovi koji su naravo malo veći izazov. Pre svega jer ovde nemate čime da obnovite zdravlje tokom borbe, a onda i zato što bossovi imaju genralno bolji AI i daleko više borbenih tehnika od prosečnog lika u igri. Nažalost, ovde se ispoljava druga velika mana ove igre a to je da je borbeni sistem naprosto nedovoljno popeglan. Komboi mogu da se izvode ali najčešće se ne isplate jer im je lead time i recovery time toliko veliki da ste predugo izloženi protivnapadu, pogotovo što detekcija kontakta deluje nesavršeno pa i udarci za koje je čovek siguran da će pogoditi - promašuju. I uopšte, igra ima užasno veliki recovery time za gomilu animacija tako da ste potpuno onemogućeni da koristite sablju, silu i blokove na neki napredniji način: igra insistira na već postojećim komboima a odsustvo bilo kave cancel mogućnosti znači da se ostale kombinacije koje čovek može da smisli svode na spamovanje jednostavnih udaraca ili nekakvih one-two stringova koji, da stvari budu tužnije uglavnom odrade posao. Na primer, bosa u trećoj misiji je lako poraziti samo kombinovanjem force lightning-force push poteza, i bilo je poražavajuće kada sam shvatio da svi moji lepo osmišljeni taktički napadi ne vrede da se izvode bilo zato što predug recovery između različitih animacija znači da ne mogu da ih spojim u kombo, bilo zato što je protivnik telepatski znao šta ću da uradim i blokirao sve. Naprosto, ovo je pravi primer kako u osnovi solidan borbeni sistem biva skoro neupotrebljiv jer developer nije imao dovoljno iskustva i znanja da ga izbrusi do tačke funkcionalnosti.
Na sve ovo na kraju dolaze QTE - quick time events kojima se završava SVAKI bossfight i od čega mi je prilično muka. Za divno čudo, God of War QTE me nisu specijalno nervirali, a ovi u TFU me izuzetno nerviraju. Igra redovno, kad zdravlje bossa svedete na određenu meru ulazi u pripremljen set animacija sa promptovima koje vam daje na ekranu i koje morate ispratiti da biste ispunili uslov za pobedu. Promašite dugme i igra vas kažnjava oduzimanjem zdravlja. Ako slučajno budete toliko uspešni u samoj borbi da boss pogine pre nego što se trigeruje QTE (na primer bacanjem u provaliju), igra će računati da ste poraženi i vratiti vas na poslednji checkpoint (!!!).
Dakle, QTE su jako problematičan element ove igre i čak i da me ne nerviraju na filozofskom nivou (umesto veštine koju ste gradili igranjem, od vas traže samo brzinu reagovanja), loše su implementirani i jako iritantni.
Zaključak? TFU je daleko od statusa bilo kakvog klasika i mada sam siguran da će igra prijati ljudima koji žele jednom u životu da igraju kao amoralni sith lord i da jure unaokolo raznoseći stvari na komade korišćenjem force pusha, kao i da će svaki star wars fan želeti da je odigra zbog priče, ovo je ipak znatno slabija igra od svih gore pobrojanih.
Evo malo priče o igri zajedno sa scenama iz igre, tek da vidite koliko to spektakularno izgleda:
http://www.youtube.com/watch?v=IwVpZGgWdWk
A u međuvremenu sam skinuo i novi brawler za Playstation 2, nastavak interesantnog naslova Yakuza od pre par godina, koji se zove prosto Yakuza 2, bez podnaslova.
Yakuza je bila interesantna igra jer je imala solidan, ne preterano kompleksan ali brutalan borbeni sistem, dizajn igre koji je bio neka skromnija vrsta GTA (ne baš sandbox - više mogućnost da čovek bira redosled aktivnosti koje će izvoditi) a sve to umotano u vrlo ozbiljnu priču skoro na nivou dobrih Yakuza filmova.
Yakuza 2 sam odigrao samo početak pa ne smem da tvrdim da li je bolja od prve igre, ali za sada mogu da kažem da priča deluje jednako ozbiljno napisano i režirano i da je borba na samom početku vrlo slična originalu. Dakle, mnogo udaranja rukama i nogama, jednostavni komboi, korišćenje okruženja kao oružja, plus brutalni finish potezi. Javiću detalje kad malo dalje prodrem u samu igru a do tada evo kako sve to izgleda:
http://www.youtube.com/watch?v=SLJntTLbb6M
Kada si spomenuo Silicon Knights, da kažem da ću na topiku o hororu ovih dana da opišem njihovu igru Eternal Darkness, koja ima nekih problema u dizajnu, ali i neke genijalne ideje. Prvo je bila pravljena za N64, pa je odložena za GameCube.
Da, bila je na listi onih 13 najhorora koju sam posle treširao.
Melty Blood Actress Again je izašao danas za arkade u Japanu. Zvanični nastavak za Melty Blood Act Cadenza-u koju je Meho pominjao na nekoj stranici ispred. Kao i prvi deo, i nastavak je rađen na Naomi arhitekturi, što je, praktično, Dreamcast.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.e56.info%2Fmbaa%2Fimages%2Fss_ss07l.jpg&hash=4a629df23a6ebd6072c002845b7381bfbe3a0d5b) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.e56.info%2Fmbaa%2Fimages%2Fss_ss06l.jpg&hash=9e303c463273518506916d2a2b6f9b761ecd269d)
Japanski sajt: http://www.e56.info/mbaa/index.html.
Držim fige da i ovo portuju na PC. Mada imam utisak da su za to male šanse... Nije mi baš najjasnije zašto ne urade port za neku konzolu. PS2 mi deluje kao prirodan izbor jer igra je tehnički taman za taj hardver a i njena low-profile 2D prezentacija bi došla baš gde treba.
Igrap sam ovih dana još malo The Force Unleashed i utisci su mi za nijansu povoljniji, najviše jer su kasniji boss fightovi malčice bolje dizajnirani a i nekoliko nivoa u kojima se čovek kasnije nađe su estetski lepi (neki drugi nivoi su smeće, nažalost).
No, skidoh Lego Batman za PSP pre dva dana a kada sam video kako je sjajan, odmah sam skinuo PS2 verziju. Sad čekam PAL verziju za Xbox 360 i PC verziju pa da kompletiram sve, heh heh heh.
Lego Batman je četvrta igra u seriji igara koje radi Traveller's Tales a koje se zasnivaju na svojevrsnoj reinvenciji poznatih filmskih (a sada i stripovskih) franšiza u Lego, hm, svetu. Prve dve igre bile su Lego Star Wars i Lego Star Wars the Original Trilogy (kasnije je izašao i integralni naslov koji spaja obe igre u jednu) a pre par meseci izašao je Lego Indiana Jones.
Lego Star Wars su bile drage igre ne samo zato što su bile jako smešne, prikazujući scene iz Star Wars filmova u Lego svetu, bez dijaloga i sa komičnom glumom Lego modela, nego i zato što su imale vrlo dobro pogođenu i izbalansiranu mehaniku. U osnovi akcione avanture u kojima se kombinuju borba (svetlosnim sabljama i blasterima), israživanje i rešavanje vrlo jednostavnih zagonetki, ove igre su svoj kvalitet dugovale dobrom dizajnu nivoa, ali pre svega mogućnosti da ih ljudi igraju u dvoje na istoj mašini i balansom koji je omogućio da igru mogu da igraju i roditelj i dete zajedno a da se ni jedno ne oseća inferiornim. Dakle, igra ne kažnjava nespretnost ničim drastičnim, možete poginuti koliko god puta hoćete, ali i dalje zahtevnijem igraču postavlja ozbiljan izazov u vidu skupljanja delova Lego kockica, čiji je broj u direktnoj proporciji sa uspešnošću i elegancijom igranja.
Lego Indiana Jones mi je delovao kao neka zbrzanog reskina ovih igara mada je imao svog šarma, ali me je baš zato Lego Batman šokirao svojom maštovitošću. Igra je izuzetno zarazna i naprosto čovek ne može od nje da se odlepi. Vizuelni dizajn je sjajan, a Traveller's Tales su se zaista potrudili oko dizajna nivoa, omogućujući nestrpljivom igraču da projuri kroz njih i prebije i polomi sve na svom putu, dok strpljiviji, istraživanju sklon igrač ima mnogo toga što može da radi, da pronađe, da iskoristi itd. itd. Idealna igra i za igrače od staža ali i za totalne neigrače, koji ovo mogu da igraju i zajedno.
Evo kako to izgleda:
http://www.youtube.com/watch?v=Gt_uAXRdzRw
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fxbox360media.ign.com%2Fxbox360%2Fimage%2Farticle%2F881%2F881237%2Flego-batman-the-videogame-20080612094019107_640w.jpg&hash=5c37b13c338ba7f5dc9eb67cabc71240d873f3e9)
Jeste, Lego Star Wars imaju sjajnu reputaciju, i meni, po onome što sam video, izgledaju zanimljivo. To je upravo ona osvežavajuća injekcija koja je franšizi nedostajala.
Skidoh juče Warriors Orochi 2 (http://en.wikipedia.org/wiki/Warriors_Orochi_2) za Playstation 2 i za Xbox 360...
Er...
Ništa novo.
Warriors Orochi je Koeijev crossover između dva njihova dugovečna serijala - Samurai Warriors i Dynasty Warriors. Jedan se bavi japanskom, drugi kineskom istorijom, ali ovo je istorija puna demonskih bića i likova sa nadljudskm karakteristikama. No, Warriors Orochi još malo komplikuje priču time što spaja likove iz oba serijala i baca ih na imaginarno bojno polje gde se bore protiv demonskog neprijatelja Orochija, to jest Zmijskog Kralja (Orochi je stara japanska reč za zmiju, koliko me moje poznavanje mangi služi). U nastavku se pokazuje da Orochijevi sledbenici ipak neće da se predaju bez borbe...
No, nije da je priča jaka strana ovih igara, uprkos svemu... Njihova privlačnost uvek je ležala u čnjenici da imate priliku da se u borbi prsa u prsa suprotstavite čitavim armijama. Ima tu blagih strateških elemenata i blagih RPG elemenata ali u srži ovih igara je crowd control: jednostavna ali neobično zarazna borba jednog lika protiv bukvalno stotina protivnika.
Warriors Orochi je uveo neke nove elemente mehanike u ovu formulu (menjanje likova usred borbe, na primer) a nastavak dodaje još neke sitnice (team assist, tripple attack) ali kako god čovek da okrene WO2 je daleko od dubine koju imaju složeniji brawleri poput Ninja Gaiden ili Devil May Cry. Ovo su uvek bile igre koje osvajaju širinom a ne dubinom i to je definitivno i dalje slučaj..
Iz ovih razloga, iako sebi ne umem to da racionalno objasnim, proveo sam sinoć jedno sat vremena prebacujući se sa Playstation 2 na Xbox 360 verziju i natrag, zabavljajući se bizarno jednostavnom borbom u kojoj su moji heroji rušili protivničke vojnike kao snoplje i sekli svoj put kroz šumu tela i oklopa kao vreo nož kroz maslac. Od toga vrlo brzo zabole palčevi jer ove igre su definicija buttonmashera, nema ovde nekih specijalno složenih komboa ili pametnih tehnika, sve se uglavnom svodi na dugačak, jednostavan fizički rad a reptilski deo igračkog mozga pretpostavljam uživa u brojevima koji se gomilaju. Kad vidite da vam je kombo imao 30 udaraca posle pet minuta igranja, ili kad posle petnaestak minuta na ekran izleti obaveštenje da je taj i taj lik porazio 400 neprijatelja, to nekako čoveku ispuni srce...
S druge strane, jebem mu mater, Koei iz nekog razloga i dalje uspeva da proda milione kopija ovih igara (Warriors Orochi je izašao pre godinu dana i prodao milion i po primeraka...) iako je evolucija između nastavaka izuzetno skromna. Gotovo da se može reći da, ako ste igrali jednu - igrali ste sve. Znam da japanska publika voli tradiciju, ali iskreno, koliko ovakvih igara treba da čovek odigra pre nego što poželi malo ozbiljniju transformaciju formule? Takođe, dok Playstation 2 verzija izgleda solidno za svoju platformu (ipak pričamo o gomilama protivnika koje treba renderovati, bez obzira što su identični), Xbox 360 verzija je samo hi-res varijatna iste priče sa par filtera prebačenih preko grafike da izgleda sjajnije. Što baš i nije za pohvalu. Xbox 360 može DALEKO više od toga. Mizugučijev Ninety Nine Nights (http://en.wikipedia.org/wiki/Ninety_Nine_Nights) je bio očigledan rip-off 'Warriors formule ali je barem pokušao da malčice osveži borbeni sistem i, ključno iskoristio je hardver da nakrka gomile protivnika na ekran. Warriors Orochi 2 i dalje u najboljem slučaju uspeva da u isto vreme prikaže par desetina neprijatelja, dok je NNN izgledao daleko bolje i istovremeno prikazivao znatno više likova na ekranu...
No, kako god čovek da okrene, ova gra ima nesumnjivu zaraznost i svako koga makar izdaleka zanimaju crowd control igre bi svakako mogao da joj da šansu.
Evo sličice:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg179.imageshack.us%2Fimg179%2F6372%2Fwarriorsorochiss2mu1.jpg&hash=2e1aa1274c25379020d3daeba4087768597d8e8b)
A, evo i kako to izgleda u akciji:
http://www.youtube.com/watch?v=vzVFtsyEYWg
Ukazao bih ovde na jednu "sličnu" igru: OTOGI (bajka na japanskom), kao i njen nastavak, OTOGI 2. Obe su objavljene na Xboksu pre 4-5 godina. Ne sećam se da je bilo igara koje su tada izgledale lepše, na bilo kojoj platformi. Imam GameCube, PlayStation2 sam pozajmljivao, a Xboks nikada nisam, tako da sam igru video samo kroz trejlere/najave/testove, ali izgledala je stvarno impresivno. Maštovita stvorenja, lepa scenografija, opčinjavajući svetlosni efekti. Tvorci su iz kompanije From Software.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.ntsc-uk.com%2Freviews%2Fxbo%2FOtogi%2F01.jpg&hash=e0ea12509114f9c9486a2aeaa27a76f137fb7df2)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.ntsc-uk.com%2Freviews%2Fxbo%2FOtogi%2F06.jpg&hash=75b394245d1a2d0957ec35b11d10006454ad72de)
Da, sećam se te igre ali se. čini mi se i sećam da je, lepa grafika na stranu, opisana kao poor man's Devil May Cry tako da me nije preterano bolelo što je nisam igrao...
Nisam igrao ni Otogi, ni nastavak mu, ali ipak na Metacritic-u se fino kotiraju, oko 80%. U Edge-u su prvoj igri dali 8/10, a možda i drugoj, ne sećam se više, što je "odličan", po njihovoj definiciji. Plus što je dobila nagradu za "grafičko dostignuće" 2002. Tačno je da oni furaju neki svoj fazon, kao i da se ne slažem sa mnogim ocenama, ali retko kad (ako ikad) daju toliko visoku ocenu zaista "lošoj" igri.
Što me dovodi do Drag-On Dragoon-a, aka Drakengarda, koji je kod njih takođe dobio 8, a na mnogim drugim mestima je primljen mlako. To je spoj Dinastijskih ratnika i Panzer Dragoon-a, znači kombinacija borbe zapanjujućih razmera na tlu i letenje na zmaju (praktično, pucački žanr), ali u pseudo-evropskom fantastičnom miljeu. To se ubilo za mene, i ja bih JAKO voleo da mi se ta igra dopadne, ali igrao sam samo početak, neku vrstu tutorijala, tako da nisam formirao sopstvene utiske.
Kad smo već kod njihovih (ili bilo čijih) ocena, treba istaći da se u žanru brawlera i beat 'em upova nalaze neke od najgorih igara svih vremena. Svojevremeno sam rekao da mislim kako su u Edge-u dali jednu nulu, međutim, pogrešio sam: bila je to ocena 1/10 za igru Kabuki Warriors, gde recenzent kaže kako je prošao igru koristeći samo jedan taster, i kako igrač treba žestoko da se namuči da bi izgubio borbu. Ni Hulk od pre neku godinu nije mnogo bolji (zaboravih puno ime).
Nisi ti igrao Konamijev Crime Life (Gang Wars) (http://xbox.ign.com/articles/672/672530p1.html)da vidiš šta je očajan brawler. Japanci, kad pokušaju da naprave američku igru umeju da spektakularno pobace.
A inače, naš drugar trotačka mi je narezao Bujingai koga sam sinoć probao i deluje interesantno. Odnosno, nakon prvog pređenog nivoa deluje kao combat game sa vrlo dobrim borbenim sistemom, koji se lako može uporediti sa onim iz Ninja Gaiden ali izgleda da je sav budžet otišao na to pošto je dizajn tog jednog nivoa dosta bledunjav, a neprijatelji su, za sada, potpuni pushover...
Quote from: "Meho Krljic"Nisi ti igrao Konamijev Crime Life (Gang Wars) da vidiš šta je očajan brawler.
Jel' trebalo?
Ignorance is bliss ponekad. Samo ponekad. Bujingai? Čitao sam nešto o toj igri, ali gotovo sam zaboravio na nju.
Jesi li igrao Bullet Witch?
Od ostalih vesti, evo jednog odlomka iz opisa Contact-a:
Quotethe feeling that this is an MMO that's neither genuinly massive, genuinely multiplayer nor genuinly online
:lol:
Ja sam nešto u gužvi danas (a biću i sutra), pa ću od vikenda biti aktivniji.
Bullet Witch sam skinuo uprkos lošim prikazima i ocenama koje je dobila pošto sam slab na takve žene, ali... nije to dobra igra. Neke od najosnovnijih stvari nisu dobro uradili, poput nišanjenja recimo. Dizajn nivoa je OČAJAN. Neprijatelji su imbecili. Jedino što valja je mogućnost velike destrukcije ali i to samo po negde...
Tako sam i mislio. Šteta. I ja sam slab na takve žene. :(
Heh... Pa ko nije? U svakom slučaju, Xbox 360 barem ima Ninja Gaiden II i Devil May Cry 4 da popuni rupu u našim srcima, makar dobrim gejmplejem ako već ne privlačnim ženama... (Mada je Nero iz DMC4 dosta ženskast)
Sećate li se igre Final Fight? Ili Segine Golden Axe? Skrolujuće 2D tabačine koje su gotovo nestale, preživljavajući jedino prelaskom u 3D, za razliku od 2D bratije koja ograničava igrača arenom.
E pa, vrhunac tog žanra su Treasure-ovi (a čiji bi bili?) Guardian Heroes, izdati 1996. za Segin Saturn.
Nesumnjivo daleki potomak Gauntlet-a i Golden Axe-a, igra vas baca u carstvo fantazije i daje vam mogućnost da birate između 4 lika različitih sposobnosti: ratnik, ninđa, ofanzivni mag, defanzivni mag. Ako neko misli da su ovakve igre pogodnije za multiplejer, u pravu je. Količina neprijatelja na ekranu često je dovoljna da satre svaku veštinu. Međutim, dok Guardian Heroes imaju kooperativni mod, kao i deathmatch mod (borba u areni do smrti), i singl-plejer komponenta je učinjena zanimljivijom uvođenjem neuništivog Zlatnog ratnika, Neumrlog heroja, kostura u oklopu sa magičnim mačem, koji vam je saputnik i sluga, i kome možete izdati jednu od 6 naredbi, od potpune neaktivnosti, preko odbrane vaše malenkosti, do uništenja svega što se kreće na ekranu.
Igra pokušava (i uspeva!) da se nosi sa ovom promenom ubacivanjem, kao i obično kod ovog studija, suludih protivnika i, u ovom slučaju, još luđih magija. Što je kao rezultat čini bizarnim, ćudljivim, ludačkim, ekstatičnim komadom softvera, gde se na momente ne zna "ko pije, a ko plaća", a opet bi svi da učestvuju u tom samo prividnom haosu (sem možda oni koji izbegavaju žanr kao takav, ili 2D uopšte).
"Heroji" se ponekad svrstavaju i u RPG-ove, pošto poseduju sistem prikupljanja iskustva i prateću statistiku, kao i grananje priče na više različitih strana. Različite odluke na kraju svakog nivoa vode do zaista različitih nastavaka i određuju koje likove ćete sretati.
Iz naslova kao što je ovaj (i kasniji Radiant Silvergun, takođe za Saturn - ma, prokletstvo, iz većine njihovog kataloga) videlo se da izjavu predsednika, Masata Maegawe, da su izabrali ime da bi asocirali na skriveno "blago" igračke industrije, treba shvatiti vrlo ozbiljno.
Advanced Guardian Heroes je nastavak rađen za GBA, i nije, nažalost, uopšte advanced, jer po svim mišljenjima je daleko slabija igra i jedna od najlošijih koju je kompanija ikada napravila. Što ne znači da je objektivno baš loša.
Kada dođem kući, postaviću par slika. Odoh sad da čitam Strip Emitor.
Da, ja sam igrao AGH za GBA i bio prilično zbunjen... Eto mi kad nisam imao Saturn :cry:
Prvo slike, kao što sam obećao.
Generalno, japanska pakovanja su uvek bila bolja od američkih/evropskih i tom aspektu se poklanjalo više pažnje. Ovde mislim na "lokalizaciju", ne na igre nastale na Zapadu. Američke ilustracije su često izgledale očajno loše. A evo i dokaza:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fhg101.classicgaming.gamespy.com%2Fguardianheroes%2Fguardianheroes.jpg&hash=0b612b10334a80e52e442c1ccfdb3796daf7a931)
Evropsko pakovanje:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fhg101.classicgaming.gamespy.com%2Fguardianheroes%2Fguardianheroese.jpg&hash=1e2a76e7d19768a5e9cbb5d7645e96d9b3b7d57e)
Japansko pakovanje:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.superpotato.com%2Fpopupimage%2F163000183001.jpg&hash=fe395242a27371edf2cfc5fa9929e0ef6ebad5e1)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fmedia.giantbomb.com%2Fuploads%2F0%2F6036%2F320992-gh11_super.jpg&hash=6a099793cbdf56f56d65530a1530c2da4b1e41d1) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fhg101.classicgaming.gamespy.com%2Fguardianheroes%2Fguardianheroes-11.png&hash=5290c9ec645182e4918c4c59992c0b3402fa1d1c)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fhg101.classicgaming.gamespy.com%2Fguardianheroes%2Fguardianheroes-8.png&hash=9244cb9a0496a358b0e59e51ba4d9c655cdf38cd) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.mobygames.com%2Fimages%2Fshots%2Foriginal%2F1169109562-00.png&hash=62556669fbea51c17db95fde1ed4145a8415401d)
Quote from: "Meho Krljic"Eto mi kad nisam imao Saturn
Ali zato možeš da igraš na emulatoru. Satourne, recimo, je dobar. I SSF. Uprkos svim problemima, meni Saturn ostaje jedna od najdražih platformi. Zbog svog softvera koji nigde drugde neće postojati. Verovatno nikad. Bilo je teško programirati na njemu, i samo su najveći uspeveli da pokore njegova dva CPU-a: Segini interni timovi, Treasure, možda Capcom. Ali zato NiGHTS into Dreams, Dragonforce, dva Panzer Dragoon šutera i elegantna Saga, Saturn Bomberman (verovatno najbolji Bomberman), pa Treasure-ove igre Guardian Heroes, Silhouette Mirage, Radiant Silvergun, pa Princess Crown... Generalno se smatra idealnom konzolom za ljubitelje 2D šutera, pošto je Segina Titan ploča bila bazirana na Saturnovoj arhitekturi, a na njoj su se pojavljivali najbolji šuteri tog vremena. :!:
P.S. Upućeni tvrde da je Street Fighter Alpha 3 najbolji na Saturnu.
Hmmm, sad si me prilično napalio da isprobam emulaciju. Street Fighter Alpha 3 ionako opsesivno igram poslednjih šest meseci na PSPju i PS2u pa mi ne bi škodilo da ga vidim i u ovoj verziji makar preko, jelte, posrednika... NIGHTS into Dreams imam za PS2 ali samo na japanskom :cry: :cry: :cry: :cry: Argh.
Vidiš, ja nisam ni znao da NiGHTS postoji za PS2. Mada verujem da je verzija za Saturn najoptimalnija, isto kao što ljudi koji su isprobali sve verzije Phantasy Star Online-a tvrde da je prva verzija, za DC (heh, po ovoj analogiji, PlayStation2 je Marvel) neprevaziđena, uprkos raznim verzijama za druge platforme, pa i PC.
Silhouette Mirage takođe postoji za PS, ali kako je sam Treasure radio taj port, verovatno je odličan.
Skinuo sam Siluet Miraž pre nekoliko meseci (konvertovan da može da se igra na PSP-u) ali nikako da ga isprobam. Pošto se još uvek lomim oko apgrejdovanja mog PSP firmwarea, sve je na ledu i igram Lego Batmana i Bangai-o Spirits na DS-u...
Hoćemo utiske o Bangai-o Spirits!!! :!: :!: :!:
Biće, biće.
Nego, in d mintajm, evo prvih utisaka o dve nove igre za Xbox 360 koje sam skinuo pre neki dan. Kako je leto prošlo a bliži se holiday season, tako izlazi sve više najavljivanih hitova koji bi trebalo ove godine da nam se izotimaju para. Lista igara koje me interesuju a koje će izaći do kraja godine je zastrašujuća, i stvarno ne znam kada ću naći vremena za sve to... No, bolje je žaliti se zbog preobilja nego zbog suše...
Fracture (http://www.fracturegame.com/) izlazi sutra i... er.. ako je suditi po onome što sam video tokom prve dve misije, neće se Lucas Arts najesti leba od ovoga.
Ja ne znam je li ovo sve neka vrsta perverzne zavere, no, Lucas Arts, firma koja je napravila neke od najboljih igara devedesetih godina, je pootpuštala ljude koji su pravili te igre i tokom poslednjih osam or something godina se bavi uglavnom izrabljivanjem Star Wars licence, praveći najčešće osrednje, često loše a retko solidne igre. I šta se onda dešava kada za promenu napuste poznato okruženje i pokrenu originalni, non Star Wars IP?
Naprave akcionu naučnofantastičnu igru koje je osrednja, naravno.
Fracture se događa u Americi par vekova od danas, koja je tektonskim promenama i poplavama podeljena na dve velike celine gde žive, ah, različiti ljudi. Genetski inženjering i sve što ide uz to su povukli ogromnu liniju razgraničenja između istoka i zapada nekadašnjih SAD pa se sad tu ratuje, i igrač, naravno, igra ulogu jednog od vojnika jedne od strana. Ono što me je, dok sam gledao uvodne kinematike, pogodilo u vidu saznanja je da uncanny valley (http://en.wikipedia.org/wiki/Uncanny_valley) nije termin vezan samo za vizuelni domen. Naravno, kako grafička tehnologija napreduje, tako se dizajneri sve više trude da prave životne animacije ali često nam današnja, savremena 3D grafika deluje neprirodnije i 'veštačkije' od stare 2D grafike jer više podseća na život ali i jače podseća da NIJE život.
Plus, naravno, nekada je grafički dizajner samo morao da nacrta lep sprajt za portret avatara i prikazuje ga dok ovaj priča, a sada mora da režira dijaloge, pokrete 3D modela, lip-synching, kretanje kamere, rezove i ostala sranja. Po identičnom modelu, ekspozicija priče u igrama postaje sve bolnije iskustvo. Koliko je lepše i prijatnije gledati primitivno ali šarmantno režirane smene portreta likova u otvaranju nekog klasičnog (na primer iz SNES ere) RPG-a, od ovog dosadnog, predosadnog uvoda za Fracture gde u pet minuta treba da shvatimo kako je istorija sledećih par vekova išla, ko tu koga, zašto, i da osetimo nekakav emotivni rispons na aktivnosti likova na ekranu, a sve animirano tako da izgleda kao film iako je daleko od bilo kog dobrog filma koji sam ja ikada gledao.
Savet dizajnerima koji ovo sigurno ne čitaju: ako ne možete da napravite uvodnu scenu koja je makar dobra kao Hellgate London (http://www.youtube.com/watch?v=K5wgWksYyZw) otvaranje, onda nemojte ni da je pravite. Dajte par ekrana teksta i da idemo da se igramo.
No, Fracture ni u gejmpleju nije neka sreća. U pitanju je doduše grafički prijatan (tu su sve one fizičke fore koje očekujemo od moderne igre) ali prilično staromodno-izgledajući third person shooter koji ne može da priđe ni jednom Dark Sectoru (http://www.youtube.com/watch?v=lSzqlJYsChQ), a kamoli granddaddyju koji se odaziva na ime Gears of War. AI je, reklo bi se, dosta slab, a ni pucaljke nisu neka sreća. Fracture, doduše ima jedan veliki gimmick koji preti da potpuno izmeni gejmlej a to je mogućnost modifikacije terena korišćenjem puške koja može da pravi izbočine i udubljenja na terenu, i time pravi improvizovane zaklone ili klopke za protivnike. Ovo zvuči dosta, er, ludački, ali u principu nije ni blizu najluđe stvari koju smo do sada videli u igrama, jelte...
E, sad, ovo malo što sam igrao pokazuje da maltene na svakom mestu gde se vidi zemlja može da se izvede modifikacija terena što je dosta spektakularno u borbi. Porazio sam brojčano nadmoćnije grupe neprijatelja time što bih na njihovo pucanje odgovorio kreacijom malog brda između nas, a onda optrčao oko brda i kundakom puške ih umlatio na smrt, da ne trošim municiju. Potencijalno, dakle, uzbudljivo, ali problem je u tome što SLUTIM da će ostatak igre da se svede na jednako nezanimljive momente gde protivnika dobiješ bez napora i problematične momente kada dizajneri igre NAMERNO smeste protagonistu u enterijere, gde ne može da koristi ovu sposobnost, ili ga okruže snajperistima i time ponište efekte ovog gimmicka.. Videćemo. Igra je dobila dosta slabe ocene na IGN-u pa se ne nadam previše... Evo trejlera: http://www.youtube.com/watch?v=TvSA2H47e4A
Druga igra koju sam svukao je dosta gorljivo iščekivani Saints Row 2 (http://www.saintsrow.com/). Originalni Saints Row pre par godina je bio vrlo soldian ripoff Grand Theft Auto igara sa u nekim elementima i unapređenom mehanikom, ali koga je na tavorenje u drugoj ligi osuđivalo odsustvo šarma karakterističnog za GTA, nedovoljno duhovito tretiranje gangsterske teme i nerazumevanja koncepta socijalne i političke satire koju GTA serijal sofisticirano provlači.
Sad kad je GTA IV pokazao da uz sve može i da se ispriča i jedna vrlo pristojna priča, Saints Row 2 je podaleko od titule GTA-killera koju mu povremeno pripisuju preentuzijastični ljubitelji.
No, u Volitionu su rešili da se ne nadmeću sa braćom Houser na njihovom terenu (čitaj: na terenu game budžeta od preko 100 miliona dolara) pa je Saints Row 2 igra koja naglašava pre svega sandbox komponentu igranja, a ne priču. Za početak, iako je u pitanju nastavak originalne priče, Saints Row 2 dopušta zastrašujuće detaljnu kastomizaciju glavnog lika što se tiče pola, rase, figure, frizure, svega. U San Andreasu sam jedno vreme bio nabildovani, tetovirani crnac sa 'from koji je jurio gradom u bermudama i japankama, ali SR2 ide MNOGO dalje i nije preterano reći da sam potrošio najmanje pola sata fino podešavajući svoju ostarelu bilderku sa crvenim dredovima i zelenim očima dok nisam bio siguran da na pravi način odslikava unutarnje tlapnje moje duše.
Početak igre podrazumeva bekstvo iz zatvora i odmah se tu vidi koliko su se trudili da razviju i borbu golim rukama, i korišćenje objekata iz okruženja, i vatreno oružje. Saints Row 2 je igra koja igraču želi da pruži MNOGO mogućnosti i želi da se on ponaša što je razuzdanije moguće.
Čim stignete u grad, ovo postaje još naglašenije. Storyline misije mogu da se igraju tek kad igrač prikupi dovoljno respecta, a to opet postiže ili nasumičnim pravljenjem sranja po gradu, što otvara mini misije (na primer drive-by misija koju sam otvorio tako što sam iz kola pobio nekoliko pripadnika suparničke bande) ili rađenjem 'aktivnost' koje opet budu neke minigre ili mini misije. Jedna od njih, recimo podrazumeva regrutaciju prostitutki i ubijanje njihovih zlih pimpova, a druga premlaćivanje suviše gorljivih obožavatelja lokalnih pop-zvijezda. Igra apsolutno podstiče preterivanje, pa tako, recimo, fanove možete prosto prebiti pesnicama, umlatiti bejzbolkom, ili ih uhvatiti u chokehold a onda baciti na posebno obeležene predmete (na primer u kašiku bagera) što donosi više para i poena.
Isto važi za vožnju, gde se više respecta stiče za pogibeljnu vožnju (slično Scarfaceu), za borbu, gde se ubijanje više protivnika u kratkom vremenskom razmaku tretira kao kombo (gang kill!) a headshotovi se posebno ocenjuju.
SR2 je u ovom smislu samo hipertrofirani GTA ali to ume da bude zabavno, pogotovo jer je grad prepun aktivnosti koje se mogu raditi. Ni jedna misija koju sam do sada odigrao (u ili izvan priče) nije se odlikovala nekom velikom dubinom, ali jeste ih bilo mnogo i jesu bile zabavne. Ni GTA IV se u prvih nekoliko sati nije odlikovao preteranom dubinom (a i kasnije, samo nekoliko misija bih nazvao kompleksnijim) tako da ovo nije neka prevelika zamerka.
Ono što jeste, za mene, zamerka je i dalje nedovoljno dobar kvalitet pisanja. Dan Houser možda nije Tarantino, ali GTA IV je letvicu za kvalitet gangsterskog skripta u igrama podigao veoma visoko (toliko, zapravo, da ga odozgo gleda samo Yakuza serijal), zadržavajući oštar satirični ton koji se uvek vezivao za GTA. Saints Row 2 nije satiričan, već samo frivolan i to, mada ne mora da bude presudno za uspeh igre generalno, definitivno jeste problem za nekoga sa malo većim zahtevima. Nije da ovde nemaš čemu da se nasmešiš, ali većina humora je prosta, a likovi su nesimpatični i nešarmantni.
Drugo: kvalitet grafike. Saints Row 2 deluje kao malo nategnutiji last-gen naslov. Mislim, ima ljudi koji su napadali GTA IV da je vizuelno ružan, ali to su sitne duše i ludaci. U toj igri se videlo sve što treba da se vidi, a pre svega zašto je koštala 100 milijuna. Saints Row 2 naprosto nema sofisticiranost telesne fizike i animacija koju je GTA IV-u podario Euphoria engine, a i kvalitet tekstura i osvetljenja je primetno niži. Opet, to nije nužno dealbreaker za mene i ne bi trebalo da bude za ozbiljnog igrača, ali da će mu odmoći u borbi za prevlast na top listama - odmoći će mu.
Glasovna gluma je solidna (Tera Patrick je jedan od izvršnih producenata igre, mada je vrlo kasno došla u tim) a licencirana muzika takođe dosta dobra. Saints Row 2 deluje kao da će biti odlična zabava za svakog kome je manje do priče a više do pravljenja ršuma u virtuelnom gradu. Mene je dobrano zabavio u Subotu i rado ću mu se vratiti jer su potencijali za pravljenje ršuma, kako deluje, ogromni. Malo trejlera:
http://www.youtube.com/watch?v=nMHD0T1FEIw
http://www.youtube.com/watch?v=3qi4osQbyzY
U novom Edge-u imaju test Star Wars Force Unleashed:
QuoteThe Force Unleashed is by no means a bad game – it's simply one that constantly makes you think of what a brilliant experience it could have been.
Ocena: 5/10. :lol:
Takođe imaju i privju za Far Cry 2, koji će uskoro biti završen. Uvek su bili naklonjeni Cryteku i njihovi veliki podržavaoci. Zato su uvek dobijali neki ekskluzivni materijal. Iako ovaj nastavak nema veze sa Crytekom, i mislim da se to može videti sa slika.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.edge-online.com%2Ffiles%2Fimagecache%2Farticle_content_360x270%2Ffarcry2_1.jpg&hash=16397cb8d0a0713bd266328bfdb750987d2edaa3)
Takođe i recenziju Rare-ove Viva Pinate 2 (8/10). Zanimljivo je ponovo videti nešto (makar pretpostavljeno) kvalitetno od Rare-a. Nije mi se to desilo od Perfect Dark-a, mislim. (Ne znam za prvu Viva Pinatu). Peter Moore reče negde da im je bio u poseti dok je bio šef Xboksa i da misli da su njihove veštine neodgovarajuće za novo doba.
Viva Pinata 2 je odlična ali sam je toliko malo odigrao da nisam hteo ništa da pišem dok ne zabodem zube malo ozbiljnije u nju. Međutim, ono što me je šokiralo je koliko je DS verzija Viva Pinata ODLIČNA. Grafika na stranu, po mehanici je ovo apsolutno ravnopravno igrama sa Xbox 360. Ne znam šta me više čudi: to da Microsoft dopušta Rareu da pravi igru koja je nepopularna i apsolutno nekarakteristična kako za njihovu konzolu tako i za njihov izdavački profil ili to što su izdali verziju igre za Nintendovu konzolu...
Far Cry 2... Imam dosta želje da ova igra bude dobra. Grafika na stranu, loži me ideja o dobro odrađenom sandbox shooteru. Crysis Warhead koji privodim kraju je definitivno prijatan ali je samo malčice otvoreniji corridor shooter. Far Cry 2 bi, pak mogao da bude kvalitetnije realizovana verzija starog ruskog Boiling Pointa ili umiveniji S.T.A.L.K.E.R.
Za The Force Unelashed se slažem kao što se iz gore napisanog valjda i vidi...
Quote from: "Meho Krljic"Ne znam šta me više čudi: to da Microsoft dopušta Rareu da pravi igru koja je nepopularna i apsolutno nekarakteristična kako za njihovu konzolu tako i za njihov izdavački profil ili to što su izdali verziju igre za Nintendovu konzolu...
Ako već izdaju za ručnu konzolu, valjda Microsoft ima veću averziju prema Soniju.
QuoteZa The Force Unleashed se slažem kao što se iz gore napisanog valjda i vidi...
Da, zato sam i stavio ovo ovde.
Ja inače imam praistorijsku konfiguraciju :cry:, i nisam igrao na PC-ju ništa novije od Half-Life 2.
Pa... ja sam prošle nedelje bacio 150 evra za GeForce 9800 GT sa 1 GB RAM-a, tako da sad mogu S.T.A.L.K.E.R. Clear Sky da napržim na najviše setinge i uživam. Eto, dok imam, ja trošim... :cry:
što uze to a ne Ati 4870
Jednom u životu sam imao ATI i rešio da ga nikad više ne kupim ako mogu da biram. Dobar hardver, užasni drajveri.
Nego, skinuh pre par dana igru Kateikyoushi Hitman Reborn Battle Arena (ili ispravnije Katekyoo Hitman Reborn Battle Arena) za PSP. Igra je izašla u Japanu 18. Septembra i imam utisak da će na tome i ostati, to jest da nikada nećemo videti zapadno izdanje. Marvelous Entertainment, izdavač igre, je krajem Avgusta izbacio i PS2 igru koja se oslanja na isti IP (Hitman reborn Nerae), a postoji i verzija za Wii koja nije identična, ako je verovati Wikipediji. Nemam pojma koliko Anime serija na kojoj je ovo zasnovano uopšte ima poklonika na zapadu, ali za sada nema najava da će igre izaći za 'naša' tržišta.
Pretpostavljam da Manga na kojoj je Anime serijal zasnovan a koja izlaz u Shonen Jumpu nije prevedena na engleski, no neka me Ridiculus ispravi ako grešim, što je još jedan argument u prilog teze da je jedini način da uopšte vidimo ovu igru na PSP-u da igramo japansko izdanje. Što sam ja prethodne dve večeri i učinio.
Koliko umem da nanjušim iz šturih dostupnih informacija, PS2 i Wii igre su slične Super Smash Brothersu i sličnim arena fajterima. PSP igra je, koliko sam do sada uspeo da se razaberem u menijima na japanskom, prilično lep ali ne predubok 1 na 1 fajter.
Prvo što pada u oči je zaista veoma lepa grafika. Kombinacija 3D likova i 2D pozadina je ovde odlično upalila, pa je ovo jedna od najlepših igara ove vrste na PSP-u. Animacije su odlične, specijalni efekti su izvrsni (preterani, kako i Alah zapoveda) pa je ovo za jedno klasu bolje od Tekken Dark Resurrection na PSP-ju,što se tiče grafike.
Što se tiče gejmpleja, paaaa... nije baš toliko lep. Do sada sam istražio samo jedan mod za koga pretpostavljam da je story ili arcade mode i koji se sastoji iz serije 1 na 1 borbi skromno filovanih uvodnim razmenama po nekoliko rečenica i povremenim kinematicima. Pretpostavljam da onima koji prate strip ovo dosta znači jer se priča dopunjava sa trenutno aktuelnim story arcom u Shonen jumpu, no meni koji ne znam japanski baš i ne.
U osnovi, ovo je 3D fajter sa 2D gejmplejem, dakle, sve se događa u jednoj ravni, nema iskoraka, nema kotrljanja, ali nema ni one oštre preciznosti koje donose pravi 2D sprajtovi (što me samo još jednom podseća da se zabrinem kako će mi izgledati Street Fighter IV). Igra omogućava, barem u modu koji ja igram, da posle svakog meča promenite svog avatara, uzimajući bilo kog od poraženih protivnika za naredni meč. Nisam previše koristio ovu opciju jer držim je bolje da se naučim da igram dobro sa jednim likom pre nego što pređem na testiranje drugih.
Igra, takođe omogućava kreiranje sopstvenog lika, kombinovanjem karakteristika postojećih (slično Soul Calibur IV) ali i ovo ostaje da istražim u nekoj nedefinisanoj, mračnoj budućnosti.
Što se borbe tiče, tu su tri tastera za napad koji idu od brzog i slabog do sporog i jakog, tu su uobičajeni quarter circle specijalni potezi, te chargeovani napadi. Jedan taster služi za hvatanje, koje, ako ga čovek lepo izvede automatski prelazi u 3-hit kombo. Tamburanje protivnika puni hyper strike punjač tako da posle toga pritiskom na desni triger igrač izvodi neku vrstu super napada koji se može izblokirati ali, naravno oduzima energiju i tako, a i jako prazni guard merač. Igra podržava standardno blokiranje (guarding), držanjem suprotnog smera, ali stavlja i jak akcenat na pariranje, to jest na blokiranje dolazećeg udarca protivudarcem. Tu su i guard breakovi (kada se potroši guard merač) kao i dizzy stanja, ali, zapravo, nisam primetio da ovo ima specijalnog uticaja na gejmplej.
I, zapravo, nisam primetio da, i pored obilja mogućnosti (desni triger, u kombinaciji sa drugim tasterima daje još neke poteze, na primer izmicanje unazad), te mogućnosti za sada nužno pružaju dublji gejmplej. S obzirom da napadi imaju dugačak recovery time, i da mi je canceling do sada slabo išao, neku veliku prednost od pariranja nisam pronašao, a složenije komboe jedva da sam video kod likova oko desetog nivoa. Moj najsloženiji kombo imao je svega tri udarca a i to sam postigao tačnim pritiskanjem samo jednog dugmeta, dakle, aktiviranjem u igri već postojećeg komboa i za sada nisam uspeo da napravim ni jedan ozbiljan custom combo.
Ne tvrdim kako to znači da je igra nužno plićak, ali s druge strane, tek negde deveti protivnik je uspeo da me pobedi (i to jer su ostali bili toliko laki da sam igrao nepažljivo, ne obraćajući pažnju na njegovo spemovanje low napada), a tek deseti je pružio ozbiljan izazov. I to mahom time što je spemovao napade na daljinu (koje ja nisam imao čime da uzvratim) koje sam morao da izbegavam silaskom u čučanj i da mu se privlačim kao kornjača sve dok ne bih mogao da ga izudaram iz blizine... Taj protivnik je i prvi koji je imao ozbiljnije kombo napade...
No, kažem, sve ovo može da znači i da ja naprosto još ne kapiram šta sve u igri može da se uradi i da će dalje igranje da mi otkrije kako različite tehnike na raspolaganju zaista garantuju i ozbiljan gejmplej. Do sada me je najviše nervirao nedostatak forward-dashinga i ozbiljnijeg airplayja ali moguće je da nisam shvatio kako se te komande zadaju ili da lik sa kojim sam igrao nema neke od ovih mogućnosti (pošto se na jutjubu daju videti i dashing i air potezi koje ja definitivno sa tim likom nisam mogao da izvedem). Takođe, nivoa ima poprilično, koliko vidim igra ima oko 130 sukcesivnih misija, tako da sam ja za sada prešao manje od deset posto, što obećava ozbiljniji gejmplej u nastavku.
U suštini, ovo nije neinteresantna igra, na prvi pogled, ali pre finalnog zaključka moraću da joj posvetim još vremena. Ono što jeste sigurno je da svojom lepotom grafike i animacije, zaslužuje da bude igrana čak i ako se gejmplej na kraju zaista pokaže kao nezadovoljavajući.
Klipovi: http://www.youtube.com/watch?v=Z5bem86R6Pg
http://www.youtube.com/watch?v=JGgASJjK3xQ (ovaj drugi je čak ostavio i link za downloadovanje piratske verzije... čudo je šta sve nećeš zateći na jutjubu)
http://www.youtube.com/watch?v=ecBbg0pyYaw
Ako već skidaš japanske igre za PSP, skini "Yuusha no Kuse ni Namaikida", Sonijevu "verziju" Dungeon Keepera, koja verovatno nikad neće biti objavljena na Zapadu. Kritika ju je primila jako dobro.
Gameplay-wise, igra je neki čudan hibrid Mr Drillera i pomenutog Dungeon Keepera. Igrač odgaja ekosistem čudovišta i sprečava heroje da zarobe njegovog vladara. Jedina opcija koju igrač ima na raspolaganju je mogućnost probijanja četvrtastih blokova zemlje. Sve ostalo igra radi sama na osnovu svojih komplikovanih pravila (načina stvaranja čudovišta, lanca ishrane, itd), koja igrač ipak mora poznavati ako želi dobar rezultat. Grafika i audio su prilično retro.
Da, ali koliko će me tu nepoznavanje jezika obogaljiti?
Ne znam, iz prikaza koje sam video, znam da ima teksta, ali to je u tutorijalu. Što se tiče same "priče", mislim da znanje jezika nije bitno. Opet, koliko se može igrati bez tutorijala, pitanje je.
Soni će na TGS-u predstaviti drugi deo.
Moram javno da kažem (ili KAŽEM, dalje se čuje, mada ne dovoljno daleko) da je rivju koji je Meho napisao (za Force Unleashed, naravno) daleko bolji nego onaj u Svetu kompjutera. To znam iako nisam igrao igru, zato što sam pročitao par vrlo dobrih i merodavnih rivjua ljudi koji su čak PRAVI gejming novinari! Kuzmanoviću je bilo najbitnije da zaključi da će igra dobiti višu ocenu ako izađe za PC i uvede perspektivu prvog lica.
Koliko god da ja volim da me tapšu po leđima (ČAK i ako tu nema nikakve homoerocke konotacije), moram da kažem da je ono moje samo nabacana gomila prvih utisaka, a da je Kuzmanovićev tekst ipak zaokružen prikaz. Mogu da se ne složim sa njegovim, er, nalazima, ali ono je bolji tekst od mog u svakom slučaju.
Quote from: "Meho Krljic"moram da kažem da je ono moje samo nabacana gomila prvih utisaka
Tim gore po onaj drugi tekst. :lol: Ali, ja ovde govorim o ukazivanju na bitne elemente igre i propuste u samom gejmpleju, a ne na sam format i ispeglanost teksta. Poenta je da Kuzmanović govori samo o lošoj kameri, iz koje slede loše kontrole. A od drugih (i tebe) saznajem da pati i od loše izbalansiranosti (kakav balans?) težine, lošeg dizajna nivoa (kakav dizajn?), loše implementacije QTE interfejsa (ha, QTE?), ćudljivosti protivnika kojima dune u nekom trenutku da ne reaguju na udarce svetlosnom sabljom u glavu (a nisu iz Bosne), dobijanja borbi korišćenjem jednog tastera, itd, itd. Više bolesti od moje pokojne babe koja je bila hipohondar. A ozbiljan recenzent ne sme da dozvoli sebi da kaže ovo: "...pitajući se kako je Xbox 360 uopšte sposoban da prikaže ovako nešto." Ne u ovom trenutku kad konzola još nije pri kraju svog životnog ciklusa. Retko kad uspemo da vidimo za šta je neki komad hardvera uopšte sposoban, jer isti izađe iz upotrebe pre nego što to saznamo.
Sad će neko reći da nije lepo porediti nas sa svetskom elitom, ali drugačije nećemo nikad ništa postići.
Quoteono je bolji tekst od mog u svakom slučaju.
E, to je jedna stvar oko koje se nikad nećemo složiti.
P.S. Sama igra koristi LucasArts-ov Ronin endžin, uz sve one stvari koje si opisao (Euphoria, Digital Molecular Matter, Havok).
Eh... Evo još nekih prvih utisaka nekih novih igara... Ako nekog zanimaju...
Za početak, izašao je najnoviji nastavak u FPS serijalu Brothers in Arms koji se zove Brothers in Arms: Hell's Highway (http://en.wikipedia.org/wiki/Brothers_in_Arms:_Hell%27s_Highway). Dramatično.
Prva dva Brothers in Arms su uspela da mi privuku dosta pažnje pre te neke tri godine kada su izašli. Pogotovo mi je Earned in Blood, nastavak koji je izašao manje od godinu dana posle prve igre (Road to Hill 30) lepo legao jer je sačuvao taktički pristup gejmpleju koji je imao original ali je doterao dizajn nivoa i misija pa je delovao kao uspeliji proizvod od ta dva.
BiA igre u u osnovi squad-based FPS igre postavljene u drugi svetski rat i sa dosta naglašenom taktičkom komponentom. Ne treba ih brkati sa starim Rainbow Six ili starim Ghost Recon igrama (iako je izdavač isti - Ubisoft) jer su BiA igre pravljene sa dosta pažnje posvećene konzolnim igračima koji naprosto, rezonovalo se, ne bi imali strpljenja za gledanje u mapu, izmišljanje go-kodova, bezvezan AI protivnika i one-hit kill mehaniku. Dok s jedne strane ovo znači da je taktički deo BiA nužno daleko plići nego u ovim igrama, to takođe znači da je akcioni deo daleko udobniji i zabavniji za igranje i da je, krucijalno, kombinacija akcije i taktike u BiA serijalu dobro uklopljena i funkcionalna.
BiA je zasnovan na ideji da igrač na raspolaganju ima dva odeljenja kojima komanduje preko veoma jednostavnog realtime interfejsa, veoma nalik na igru Full Spectrum Warrior (http://en.wikipedia.org/wiki/Full_spectrum_warrior) sa tom razlikom da se u BiA on i sam, preko svog avatara nalazi na bojištu i u centru akcije. U teoriji, ovo se može igrati i kao običan FPS, dakle, jureći solo na protivnika i pucajući dovoljno precizno da protivnik umre pre igrača, ali čitava igra je dizajnirana tako da ovo onemogući i obaveže igrača na pametno i promišljeno korišćenje svoja dva odeljenja i opcija koje mu pruža teren.
U praktičnom smislu, igrač je u svom komandovanju ograničen onim što može da vidi, jer se komandovanje zasniva na postavljanju markera na neko mesto koje vam je u vidokrugu dok stvari posmatrate iz perspektive prvog lica. Igre su imale i izometrijsku trodimenzionalnu mapu ali se ona nije mogla koristiti za komandovanje, samo za pregled bojišta. Ovo jeste bio ograničavajući faktor (naročito kada je GRAW nešto kasnije omogućio puno komandovanje putem mape) ali je igra uz ova ograničenja funkcionisala sasvim udobno. Do te mere čak, da je i slaba varijacija dizajna misija i neke zaista bedne misije nisu mogle preterano upropastiti. Istovremeno, priča koja je trebalo da bude zaista jaka strana ovih igara je ispala više nametljiva nego kvalitetna.
Hell's Highway je direktan nastavak prve dve igre, igrač ponovo igra u ulozi Matta Bakera iz prvog nastavka, tu su i Leggit, red i ostale poznate face i, Gearboxu je ovo definitivno do sada najambiciozniji pokušaj kreiranja 'bioskopskog' iskustva za igrača. Do te mere da me je uvod u igru surovo zamorio.
Naprosto, dugački filmovi koji igraču isporučuju drugorazrednu drugosvetskoratovsku dramu u trenucima kada ga prsti svrbe da zapuca - to nije dobar dizajn igre. Svaka čast režiseru kinematika što nas kroz američki kamp u Francuskoj provodi 'iz jednog kadra', bez rezova i to je jedno tehnički interesantno dostiguće (dodao bih znatno izvodljivije u igrama nego u filmu) ali ovo ostaje samo imitiranje holivudske drame, a nikako primer moćnog igračkog pripovedanja. BiA, deluje mi, ni ovom igrom neće isporučiti priču koju bih prepričavao unucima (da ih imam).
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg378.imageshack.us%2Fimg378%2F3664%2Fbrothersinarmshellshighra6.jpg&hash=9e028e48832eb9416852cd3c560ae2a0d7f30121)
No, hajde, kada se konačno zaigra, ovo je standardni BiA gejmplej koji se zasniva na ideji da su 'naši' i 'njihovi' zaklonjeni u zaklonima i da je jedini način da se pat pozicija sredi to da jedno odeljenje drži položaj i supresivnom vatrom neprijatelja spreči da nas pobije, a da drugo odeljenje krene s boka, iskoristi neprijateljevu imobilnost i napadne ih dok su ranjivi. Ova find-fix-flank-finish formula je potpuno prekopirana iz prve dve igre i dodaci koje ovde možemo videti mi se za sada čine sasvim kozmetički (na primer to da se 'lepljenjem' za zaklon, kao u Gears of War, igrač prebacuje u perspektivu trećeg lica, što mu doista daje bolji pregled situacije).
No, dobro, što je funkcionisalo onda, funkcioniše i sada, a pošto je Gearbox shvatio da izometrijska mapa koja se ne može slobodno rotirati više iritira nego što pomaže, ovde smo dobili klasičnu, zumabilnu 2D mapu koja MNOGO bolje radi posao.
Problem sa BiA je uglavnom u tome što se najčešće svede na sedenje u zaklonu i čekanje da švabo pomoli glavu iznad svog zaklona a onda skidanje te iste glave dobro nasiljanim metkom. Čak i kada ste vi u timu koji napada s boka, često nemate priliku da se ozbiljnije pobijete jer će trupe vermahta bežati na rezervni položaj čim se pojavite na obzorju, pa se mnoge situacije u ovoj igri svode na sporu, repetitivnu borbu na daljinu.
S druge strane, pojedine briljantne taktičke pobede čine sve ovo vrednim truda, pa se nadam da je Gearbx smislio dovoljno setpieceova koji će moje dalje igranje učiniti zanimljivim. za sada sam primetio dve stvari: oružje je preciznije tako da mi se do sada nije desilo da pucam u nacističkog zavojevača sa pet metara u grudi a da meci završe u krošnji obližnje topole, ali s druge strane, neprijatelj je i dalje pasivan i ne kreće u napad, što znači da se gine jedino kada se sami zatrčite na njegov položaj.
Dobro, ko nije igrao prve dve igre, ovo mu može biti i jako uzbudljivo iskustvo.
Grafički, stvari stoje solidno.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg78.imageshack.us%2Fimg78%2F175%2Fbrothersinarmshellshighqy7.jpg&hash=b0b12613e749c3598f7b6d391f2b6c72e1e687d5)
Igru sam isprobao na Xbox 360-ici i na PC-ju i, razume se, na PC-ju igra lepše i oštrije izgleda, no nema sumnje da su obe verzije lepe. Unreal 3 endžin se ovde širi sa svojim aktivnim osvetljenjima i rapavim teksturama, a fizički endžin (mislim Havok) daje vrlo lepe ragdoll animacije tela koja padaju na zemlju. Gearbox je ubacio i makspejnovsku slo-mo kameru za pojedina ubistva tako da povremeno imate priliku da gledate usporeni snimak prizora rasprskavanja fašističke glave od slobodarskog kuršuma. Zvuk i glasovna gluma su na uobičajenom nivou.
Moram da priznam da me igra trenutno ne vuče na igranje nekom nesavladivom silom, pre svega jer je akcenat na početku na priči koja me ni malo nije opčinila a gejmplej mi deluje skoro sasvim isti kao u ranijim igrama, no treba uzeti u obzr i gomilenovih igra koje stižu svakog dana u ovom delu godine. Hell's Highway (koji se inače bavi operacijom Market Garden) svakako zaslužuje još pažnje i nadam se da ću imati prilike da mu je i posvijetim.
Nego, juče sam i uspešno hakovao svoj Wii, da bih mogao da koristim homebrew aplikacije, kao i da ilegalno koristim Virtual Console (http://en.wikipedia.org/wiki/Virtual_console) i Wiiware (http://en.wikipedia.org/wiki/Wiiware) igre pre nego što se odlučim da li da ih zvanično daunloudujem i platim. Svinja sam, znam, ali naprosto volim da imam kontrolu nad softverom koga koristim, kontrolu koju izdavači više kao da ne žele da nam prepuste. E, pa, prc, gospodo izdavači. Volim da platim, ali kad platim, volim da IMAM.
No, na stranu moralni elementi svega ovoga, hakovanje Wiija je urnebesno smešan i pomalo okultni čin koji podrazumeva daunloudovanje određenog savegame fajla za Nintendovu igru The Legend of zelda Twilight Princess, startovanje ove igre, učitavanje ovog savegamea i onda ili hodanje unazad ili obraćanje prvom liku na koga naiđete. Ovaj čin, pod uslovom da ste pripremili druge potrebne fajlove, na Wii instalira tzv. homebrew channel, koga čovek posle može da koristi za instalaciju fajlova wad formata u kojima se nalaze VC i Wiiware igre, kao i silnog drugog fan-made softvera za ovu konzolu.
Ponoviću: volim to što hakeri omogućavaju da na konzoli igramo igre a da ne platimo, lagao bih da kažem da ne volim, ali VIŠE volim to što nam omogućuju da koristimo postojeće kapacitete i mogućnosti hardvera koje nam je proizvođač stavio van domašaja.
OK, nevezano za ovu priču, isprobao sam Okami (http://en.wikipedia.org/wiki/Okami) na Wiiju i imam iznenađujuće pomešana osećanja.
Ljudi koji čitaju ova moja lupetanja ovde ili na mom blogu znaju da o igri Okami mislim sve najlepše. Ne samo da je u pitanju jedna od najboljih ne-Nintendovih igara koja imitira mehaniku Zelda igara (i u nekim elementima je prevazilazi), nego je u pitanju jedna od najboljih igara za Playstation 2 ikad. Pre dve godine, ili nešto manje, sam je na PS2 igrao nakrljavši skoro šezdeset sati uprkos činjenici da je u pitanju akciona igra i to vrlo laka akciona igra, i u svakom od tih sati sam uživao. Okami je igra koja oduzima dah svojom lepotom ali joj ne žrtvuje funkcionalnost, koja razoružava svojom naivnošću ali vrlo ozbiljno referira na šinto mitologiju i religiju, koja ima sumanutu količinu originalnih ideja ali i prostor da se ove ideje zapravo na nekakav pametan način i primene u igranju. Dakle, apsolutni trijumf vizuelnog i igračkog dizajna i vrlo loše prodavana igra, kako na Playstation 2 tako i na Wii.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg264.imageshack.us%2Fimg264%2F8195%2Fokami002cv3.jpg&hash=596f41fb8117c95f96b15432448f5af1e29d709e)
Zapravo, Okami nije ni bila predviđena da izađe na Wii konzoli ali je, posle slabe prodaje na PS2 i neverovatnog insistiranja fanova po forumima da je ovo igra STVORENA za Wii (zahvaljujući mehanici zvezdanog kista koja se, mislili su ljudi, praktično prirodno uklapa sa Wiijevim motion sensing kontrolama) Capcom ipak rešio da je portuje. Avaj, originalni Clover tim je do tog momenta već bio nogiran iz Capcoma pa su portovanje odradili Američani Ready at Dawn koji su se ove godine istakli solidnom God of War igrom za PSP.
U izvedbi RaD, Okami na Wiiju izgleda jednako čarobno kao i na PS2, ali dve su stvari koje čoveka mogu da teško ozlojede ako je igrao PS2 verziju. Prva je to što je iz igre izbačen credit roll koji bi pominjao Clover, ljude koji su igru NAPRAVILI i koji je sadržao i poruke i misli članova Clovera igraču. Štaviše, ni na uvodnoj špici nema Clover logotipa i Capcomove tvrdnje da ovo nije moglo da se uradi jer a) nije bilo mesta na DVD-ju i b) jer je Clover rsformiran pa bi ovo bio trejdmark problem iako možda tačne ipak nisu dovoljne da ne ostave gorak ukus u ustima. Možda najbolja igra tima koji je napravio zapanjujuće dobre igre poput Viewtiful Joe i God Hand je pažljivo portovana na drugu konzolu a originalni autori nisu ni spomenuti? Pa to baš nije u redu.
Drugi problem je ipak daleko, ah, problematičniji i tiče se kontrola... Atuši Inaba iz Clovera je svojevremeno i izrazio sumnje da bi Wii verzija bila dovoljno dobra baš zbog kontrola i pokazalo se da je u pravu.
Kontrola nad kamerom na stranu (ona je poverena, u odsustvu drugog analognog stika, D-padu i to, kao i obično nije najsrećnije rešenje), moje najcrnje sumnje su se obistinile kada sam dobio priliku da koristim zvezdani kist. Upotreba desnog analognog stika za crtanje jednostavnih oblika u PS2 verziji nije bila najelegantnija ali se moglo i sa vremenom je čovek postajao sve bolji (mada mi se i jako kasno u igri dešavalo da pokušam da napravim petlju, koja bi izazvala vetar, a da nacrtam krug, koji se pretvarao u lokvanj), međutim, na Wiiju ovo naprosto ne ide. Oblici se crtaju pomeranjem Wiijevog celog kontrolera, po, jelte, vazduhu i on jednostavno nije dovoljno precizna alatka za ovako nešto. Wiimote je sjajan za proste, brze pokrete gde su samo generalni smer i putanja bitni, ali Okami zahteva crtanje pravih linija pod određenim uglom i relativno pravilnih krugova, što je, prosto, nemoguće.
Igra malo olakšava ovaj problem time što držanje Z dugmeta omogućava crtanje pravih linija ali ako kažem da u prve dve borbe sa demonima nisam uspeo da izvedem ni jedan power slash, to je valjda dovoljan indikator koliko je ovaj problem izražen.
Kao šlag na tortu dolazi i RaDova ideja da kontrole u borbi podrazumevaju mlaćenje kontrolerom levo-desno u imitaciji mačevanja. Možda ću se i u ovome s vremenom izveštiti, ali za sada mi je delovalo krajnje grubo, nespretno i nepotrebno komplikovanje elegantnog sistema koji je postojao na PS2. Senzor za pokrete nije prepoznao sve moje pokrete i dobio sam dosta batina od protivnika koji na PS2 nisu mogli ni da me pipnu, što je bez veze. Wii ima dovoljno dugmića na svoja dva kontrolera da nema potrebu za ovakvim kontrolnim šemama...
Igra se na Wiiju posle svega jako slabo prodala, delom zbog Capcomovog odbijanja da je reklamira na televiziji ali delom, verujem i zbog nedovoljno dobro implementiranih kontrola. Ipak, za nekog ko je nije igrao na PS2, ovo je igra koja zaslužuje apsolutnu i nepodeljenu pažnju.
Jedna od prvih Wiiware igara koje sam isprobao je LostWinds (http://en.wikipedia.org/wiki/LostWinds) zato što sam o njoj čuo dosta toga lepog i... ljudi nisu lagali. Estetski gledano, LostWinds je jedna od onih jako retkih igara koje su pravljene na zapadu sa namerom da izgledaju kao da su pravljene u Japanu a da je to ispalo dobro i funkcionalno. Grafika, interfejs, zaplet i zvuk/ muzika apsolutno ovu igru u mom nesvesnom umu smeštaju u Japan iako moj svesni um zna da je igru napravio Frontier, kompanija koju drži, jelte, David Braben, otac Elite.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg147.imageshack.us%2Fimg147%2F4710%2Flostwindsscreenshot3xo1.jpg&hash=dc5e4bc4dfa259852640a788a30acc08e1975b4b)
No, LostWinds nije samo lepa igra. Po onome što sam do sada vide, u pitanju je maltene idealan brak iz ljubavi i računa između klasičnog 2D platformskog dizajna i motion-sensing mehanike Wiija. Ono što nije sasvim uspelo Okamiju na Wiiju, izgleda da je pošlo za rukom ovoj igri. Dizajner Steve Burgess veli da je jednog dana gledao vetar kako pomera krošnje drveća i počeo da razmišlja o tome kako bi se mogla dizajnirati igra koja bi koristila vetar kao svoju osnovnu mehaniku.
Ima jedna igra za Nintendo DS, zove se Soul Bubbles, koja je pokušala da uradi nešto slično ali na mnogo manje ambiciozan načn, kreirajući u osnovi puzzle igru oko mehanike 'duvanja' u mehuriće, međutim, LostWinds je punokrvni platformer koji koristi motion sensing na dosta pametan način. U osnovi, određeni pokreti kontrolera izazivaju određene, eh, efekte vetra, koji pomažu glavnom junaku da više skoči, da se lakše prizemlji itd. Nivoi su dizajnirani tako da koriste ovu mehaniku, a pokreti koje treba napraviti su jednostavni i nema problema koje je imao Okami, tako da mi LostWinds deluje kao jedno skoro pa savršeno izbalansirano igračko iskustvo.
Ograničenja veličine za fajlove igara koje se prodaju kao Wiiware znači da je i LostWinds morao da bude spakovan u nekih 44 megabajta pa je tako divna 2 (i po) D grafika iskombinovana sa jako jednostavnim pripovedačkim interfejsomkoji se svodi na staromodne tekst boksove i statične slike koje se lagano (filmski) zumiraju. I to je idealno, ovo je igra koja ne smara pripovedanjem već kombinuje priču i igranje na vrlo zadovoljavajući način. Jako, jako obećavajući naslov i jedna od igara kakvima sam se nadao kada je Wii bio najavljen.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg384.imageshack.us%2Fimg384%2F5497%2Flostwindsscreenshot1sr6.jpg&hash=5a778f0c1f4b8b880bb87e0cc2efa2bd48f6f615)
S druge strane, World of Goo (http://en.wikipedia.org/wiki/World_of_Goo) je igra koju sam jedva dočekao zato što sam se njenoj freeware varijanti Tower of Goo prošle godine veoma radovao (videti ovaj tekst (http://cvecezla.mojblog.rs/p-videoigre-osvrt-na-2007-godinu-drugi-deo/122715.html)). Kyle i Ron su u međuvremenu zasukali rukave, proširili početni koncept, malčice doterali prezentaciju (koja je već originalno bila odlična) i World of Goo je danas jedna od najzabavnijih puzzle igara na tržištu. Za slučaj da nemate Wii, izašla je i PC verzija tako da... znate šta vam je činiti.
U osnovi, ovo je puzzle igra gde je fizika glavni element gejmpleja. Igrač dobija zadatak da napravi konstrukcije od kugli povezanh lepljivom masom (goo, naravno) koje neće biti toliko nestabilne i krhke da bi kolabirale pre nego što uspeju da dobace do predviđene tačke na mapi. Ponekad se ide na gore, ponekad u stranu, ali uvek igrač biva primoran na intuitivno donošenje povremeno jako složenih inženjerskih odluka. Kako neki među nama nisu u školama učili statiku i te neke nauke, ovo je izazov koji je težak ali zahvaljujući dobrom dizajnu problema i jako slatkoj prezentaciji (muzika, grafika, animacija su minimalni ali izvanredni), izazov koji se prima sa osmehom, Sve preporuke.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg386.imageshack.us%2Fimg386%2F9569%2Fworldofgoo22838943794e8ne6.jpg&hash=4f246f00ab2431b845ac62e306c394b7670934a5)
Konačno, odigrao sam i prvi nivo Grasshopperovog No More Heroes (http://en.wikipedia.org/wiki/No_More_Heroes_(video_game) ) i igra me je sasvim razoružala. Svestan sam da kasnije u igri ima mnogo trivijalnih zadataka koje treba odraditi da bi se ponovo došlo do borbi koje su manje-više repetitivne, ali ova igra ima toliko stila da ju je nemoguće ne simpatisati. istovremeno, iako je akcija u njoj jednostavna, ona nije i plitka i ovo je pravi primer kako se pristupačnost kontrola i borbene mehanike ne mora završiti u banalno jednostavnom gejmpleju. No More Heroes ima dovoljan broj elemenata mehanike borbe (komboi izvođenim jednim ili sa dva dugmeta, blokiranje, dva stava - visoki i niski, hvatanje i bacanje, specijalne završnice, superspecijalne sposobnosti itd.) da bude interesantan i 'pravim' fighting game frikovima iako je u pitanju tek trodimenzonalni brawler sa protivnicima koji mahom padaju kao snoplje pred energetskom oštricom našeg junoše.
Ali kakav je to junoša!!! NMH kako već rekoh ima puno stila, pa iako igra vizueno podseća na prethdni Grasshopperov naslov, Killer 7, Goichi Suda me je prijatno iznenadio time što je cel-shaded grafiku ovde uposlio u jednom superbrzom akcionom naslovu i da to lepo funkcioniše. Travis, glavni junak igre je klasičan japanski frivolni protagonista špicaste kose, zaplet igre je neodoljivo debilan, a vizuelni i zvučni dizajn su izvrsni do te mere da stil u ovoj igri nosi i dobar deo njene supstance.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg137.imageshack.us%2Fimg137%2F1128%2Fnomoreheroes20070919060iu5.jpg&hash=71070ea0b630784c406c48dc5cc3941efdddee5c)
Zapravo, kada se prođe tutorijal, igra eskalira u apsolutni masakr u kome čisto fizičko zadovoljstvo prosecanja kroz desetine protivnika, praćenog apsolutno preteranim audiovizuelnim efektima ima dovoljno težine da iznese ostatak mehanike koji nije preterano dubok. Moguće je da baš zato igra insistira da se ovi delovi spektakularno nadrealističke akcije presecaju dosadnijim delovima vožnje po gradu i rađenja trivijalnih stvari, da bi akcija bila sama po sebi nagrada.
Čak i pored toga, prvi bossfight je izvanredan, ne samo vizuelno nego i mehanički i već se tu vidi da imamo posla sa ozbiljnim japanskim dizajnerima koji imaju ne samo ludačke ideje već i sposobnost da te ideje pretoče u dobar gejmplej. No More Heroes me po svom šarmu dosta podsetio na Cloverov God Hand, iako ove igre, koliko vidim dele samo kompozitora muzike Masafumija Takadu. I, da, muzika je sjajna.
Trotačka bi mogao da kaže više o ovoj igri jer ju je on izigrao a ja sam je tek počeo, ali za sada, Nintendova produkcija na stranu, ovo je jedan od najboljih razloga da bilo ko kupi Wii.
Pošto statične slike ne mogu verno da prenesu brutalnu euforiju NMH-ove akcije, evo jednog trejlera koji govori više od tisuću riječi:
http://www.youtube.com/watch?v=rYvW-LyqYRY
Ovo je kao nekakav samurajski film koga bi zajedno režirali Eli Rot i Slobodan Šijan, sto mu gromova!!!
Znas da je najavljen NMH2.
Znam, znam ostavio sam i link za trejler HMH2 na topiku o TGS-u. Baš me raduje da je barem jedna Sudina igra prodala toliko kopija da dobije nastavak.
A evo i friškog intervjua sa Sudom, na Eurogejmeru (http://www.eurogamer.net/article.php?article_id=261513).
Skinuh konačno Far Cry 2 i bukvalno sam imao vremena da odigram samo prvih petnaestak minuta pošto je moja žena insistirala da baš sada mora da gleda koncert Depeche Mode koji je gledala jedno hiljadu puta do sada (a vi se čudite što ne volim Depeche Mode). Tako da imam samo najprvije od prvih utisaka ali oni su, barem sa tehničke strane vrlo povoljni.
Dakle, ako Far Cry 2 na Xbox 360ici izgleda OVAKO (i to na mom SD ekranu!!!) onda će na PC-ju da bude zaprepašćujuće fantastičan. Uvodni deo igre u kom sedite u džipu kojim vas voze od aerodroma do grada bi mogao da bude moderni ekvivalent vožnje internom železnicom sa početka Half-Life: okoliš je naprosto izvanredan, ovo je Afrika koja zaista liči na Afriku kakvu znamo iz filmova, ljudi pričaju na svom jeziku (pretpostavljam svahili, ali ko će ga znati), animacija ljudi i bivolica je veoma dobra a igra sa koje god strane da je pogledate izgleda zaista jako dobro. Ako vizuelni kvalitet do kraja igre ostane ovakav, Gears of War 2 će imati jako tvrdu konkurenciju na polju grafike na ovoj konzoli.
Što se tiče gejmpleja, ništa još ne mogu da kažem. Iz privjua znamo da je FC2 open world igra nalik na recimo Boiling Point ili možda Mercenaries, da nema skoro nikakve veze sa originalnim Far Cry (mislim, naravno, nisu je pravili isti ljudi pošto Crytek sada radi za Electronic Arts) i da podrazumeva neke dosta smele dizajnerske odluke. Recimo to da možete da imate drugove koje vodite u borbu ali da oni kad jednom poginu ostaju mrtvi do kraja igre. Recimo to da je ovo jedna od retkih novih FPS igara koja koristi 'stari' health system, dakle, merač koji pada sa svakim primljenim metkom i koji se puni samo korišćenjem lekova, ne samo ostajanjem izvan linije vatre nekoliko sekundi. Recimo to da su radnje koje treba da izvedete da biste se lečili, ali i da biste uzimali predmete, popravljali kola itd. konkretnije nego u drugim igrama gde je ovo često nešto o čemu se brine sam kompjuter.
Videćemo, FC2 obećava taktičko korišćenje okoline, vremena, vetra, vatre itd... Mnogo je obećanja i očekivanja, a mi smo alavi. Javićemo...
Odigrah još oko pola sata Far Cry 2 i za sada ovo je simpatično, nalik GTA samo u džungli. U delu u kome sam ja nema baš mnogo ljudi niti vozila, da ne kažem da ih nema uopšte, ali su borbe u kapmovima dobre, nalik na stari Far Cry. Takođe, zaboravihd a napomenem da na početku igre možete da odaberete između desetak likova koji ćete biti u igri i svaki od njih je plaćenik druge nacionalnosti i porekla, jelte. Ja sam naravno odabrao kosovskog Albanca, bivšeg člana OVK kome je ime - Josip! Dakle, ti albanski katolici nisu samo urbani mit!!!
Izgleda da u današnje vreme postoji tendencija da drugi timovi rade nastavke nekih poznatih naslova. Sem Far Cry-ja, i Operation Flashpoint je takav slučaj. Dragon Rising je ime nastavka možda i najbolje simulacije ratišta ikada.
Pa, dobro, to su ta gibanja u industriji. EA je mahnuo ogromnim novcem ispred Crytekovog nosa kupio ih (pošto su za Ubi oni radili kao nezavisni studio), ali nije mogao da kupi i Far Cry licencu koju drži Ubisoft pa smo tako dobili Crysis sa jedne i Far Cry 2 sa druge strane.
Slično tome, Monolith je posle rada na FEAR započeo Project origin pošto nije imao pravo na ime FEAR koje drži Warner (mada su ga naposletku, ako se dobro sećam ipak dobili...).
Upravo sam skinuo i narezao Fable 2 i čekam da nam kuma ode pa da ga isprobam.
Da, sutra (21.) je datum zvaničnog izlaska za Fable 2.
Quote from: "Molyneux"Fable 2 is as good as anything I've ever worked on.
Ha! Ali voleo bih da je tako.
Paaa, ja sam juče odigrao nekih sat vremena Fablea 2 i ne mogu da kažem da se igra do sada drastično razlikuje od originala.
Doduše, meni je Fable 1 bio sasvim prijatno iskustvo. Istina, igrao sam ga na PC-ju pa sam tamo imao integraln(ij)u verziju koja je uspela da storyline dotera negde do 10-11 sati. Jedna od glavnih zamerki koje su upućivane originalnom Fableu bila je što igri nedostaje epski element, što je kratka, mala, ni nalik na velike RPG-ove poput BioWareovih ili Bethesdinih hitova, no, meni ovo nije bio toliki problem jer sam Fable doživeo kao udoban akcioni naslov sa RPG podlogom namenjen više ljudima koji su skloni GTA akcijašima a manje D&D veteranima.
Utoliko mi je pre prijalo što je Fable imao prijatan audiovizuelni dizajn koji je mnogo više polagao na stil i dobronamerno karikiranje nego na epiku i ornamentiku, a borba, iako jednostavna bila je adiktivna zbog svog prostog, ama funkcionalnog sistema vezivanja napada u dugačke stringove i pomaganja area of effect magijama. Priča je bila krajnje rudimentarna, priznajem, ali je s druge strane mogućnost kupovine nekretnina, stupanja u brak itd. bila dobrodošla jer je igru pretvarala u igralište.
E, sad, Fable 2 za sada izgleda vrlo slično. Prešao sam tek dve misije, to jest uvodnu misiju dok je glavni junak još dete i prvi dungeon i sve je vrlo slično kecu, osim što je igra još slađe dizajnirana, i što je humor još malčice (dobronamerno) sarkastičniji. Molyneux je na sve strane trubio kako će dodatak psa koji glavnog junaka (junakinju u mom slučaju) prati kroz celu igru biti neverovatno značajan novi kvalitet i moram da kažem da pas JESTE dobar dodatak, no videćemo kako će se igra dalje razvijati.
Juče sam na brzinu skinuo i isprobao japansku verziju Wii Music (http://en.wikipedia.org/wiki/Wii_Music), novog Nintendovog casual naslova kojim se nastavlja usluživanje netradicionalne igračke publike koja je možda svoja prva iskustva iz domena innteraktivne digitalne zabave dobila tek sa Wiijem.
Nintendovo akcentiranje naslova poput Wii Sports ili Wii Fit i manji fokus na svoje tradicionalne 'hardcore' franšize poput Metroida, Marija ili Zelde već izvesno vreme čini njihove stare fanove prilično nervoznim, što je u poslednjih nekoliko meseci dovelo i do otvorenog bunta na Internetu i optužbi Nintenda da su izdali i sebe i druge i principe dobrote, lepote i poštenja u zamenu za lavinunovca koja je stigla proširivanjem tržišta na dojučerašnje neigrače.
Naprosto: gomile igara koje nisu zapravo igre već nekakvi ljubazni interaktivni naslovi koji zabave čoveka pet minuta dnevno, koja se svakim danom povećava na listi igara za Wii i svakodnevno smanjivanje udela 'pravih' igara na njoj, te Nintendov očigledan plan da se ovako i nastavi, dovoljni su da uznemire i na histerične reakcije nateraju hardcore fanove. Do te mere da je tokom proteklog leta Nintendo morao u više navrata da naglašava kako misli na 'core' igrače i priprema igre za njihovu dušu.
No, prizor Šigerua Mijamotoa kako na E3 sajmu 'igra' Wii Music (http://www.youtube.com/watch?v=Lx_Cdc4WkG0) je mnoge igrače apsolutno ubedio da je legendarni Nitnendov dizajner nekih od najvažnijih igara IKAD konačno izgubio kompas. Iako Mijamoto nije dizajnirao Wii Music, njegov topli endorsement ovog naslova nije ostavio sumnje u to da on misli kako je u pitanju divna stvar za Nintendo.
Problem? Kako sam potvrdio i sam testirajući Wii Music, ovo zaista nije igra već igračka. I bez obzira na Mijamotovu tvrdnju da je ovo mnogo zabavnije nego većina igara, naprosto ne mogu da vidim većinu igrača koje poznajem da uz ovo provode više od pet minuta pre nego što ga isključe i nikada više ne uključe.
Wii Music nije ni Guitar Hero ni Rock Band ni Samba de Amigo, ovo NIJE rhythm-action igra već instrument koji svira sam, dopuštajući igraču da ima samo vrlo ograničenu kontrolu nad onime što se čuje. Wii Music je zato izvrsna igračka za malu decu koja će uživati da sa svojim wiimoteom prave pokrete nalik na pokrete sviranja klavira, gitare itd. dok igra uklapa njihove pokrete u razumno izmeren ritam i predefinisanu harmoniju.
U neku ruku ovo jeste tehničko dostignuće jer zhači da maltenekakav god pokret da napravite, igra iz toga uspeva da izvuče prijatno zvučeći midi melodiju dajući vam iluziju da lenjo džemujete na instrumentu koji dobro poznajete, ali nakon što se ovako izigrate nekoliko minuta, postaje jasno da igranje igre podrazumeva određeni izazov, dok Wii Music po svojoj prirodi ne nudi ništa slično i, naprotiv želi samo da vas zadovolji dajući vam prijatan zvuk bez obzira na to šta vi radite sa kontrolerom. Idealno za sasvim malu decu i, plašim se, mnogo manje kreativno i interesantno za bilo koga zahtevnijeg...
Da, priznajem da Wii Music čak ni mene ne zanima. Nimalo. Ali neću suditi Wii (i bilo koju konzolu) prema igrama koje ne volim, nego prema onima koje volim. Što je opet dovodi u prilično sumnjiv položaj. No, neki divni ljudi rade na nekim divnim naslovima, i pretpostavljem da im treba nešto više vremena, što, u neku ruku, može biti i preduslov kvaliteta.
Pa, evo, sad čovek na forumu SK kaže da su se on i njegovih nekoliko ortaća super zabavili svirajući u Wii Music i da je igra prevashodno namenjena grupnoj zabavi. Ja sam naravno i dalje mračio i govorio kako ovo nije igra itd. Takav sam, užasan.
Odigrao sam prve dve misije Gears of War 2.
Za sada je ovo Gears of War 1.1, dakle, poboljšana grafika (koja je već i u originalu bila zaista izvrsna), za mrvicu unapređen kontrolni sistem (dodavanjem mogućnosti uzimanja ljudskog štita i chainsaw bayonette duela), te generalno olakšanje igre u smislu toga da se posle odlaska u nokdaun igrač mže spasti time što će otpuzati u sigurnost zaklona gde će ga neki od ortaka izliječiti toplim muškim dodirom.
Ovo na stranu, Gears of War 2 je za sada prepun izvrsno isproduciranih skriptovanih set pisova sa spektakularnim borbama i eksplozijama i verujem da će se dopasti svakome ko je voleo original a da će se gaditi svakome kome se original gadio.
Igra i dalje podržava co-op za dva igrača (što meni ništa ne znači ali većina igrača ludi za time) a u multiplayeru postoji i mod tzv. Horde, koji, slično jednom starom modu za Unreal Tournament (ipak su ih pravili isti ljudi) podrazumeva c-op borbu nekoliko igrača protiv sve većih talasa Locusta koje kontroliše kompjuter.
Evo i mene Trotacke :D
----LOW LEVEL SPOJLERI NA VIDIKU---------
NMH je kratka ali preslatka igra, koja je mogla da ima josh neki extra quest, a po meni predstavlja farsu na GTA kao i na 'American Dream' i 'Sunny California best place to live' koncept.
Kupovinom preko E-Bay ekvivalenta u ovoj igri dobijas light katana i slucajno ukokavas lika koji je ubica br 10 na listi. Glavni lik je zagoreli otaku (pleonazam) , i riba-mafijas koja te zapaza ti obecava sex ako stignes na celo top tena sto se tice placenih ubica. Ni manje ni vise, sex.
Igra jeste mozda malo repetitivna, ali prikazuje jedan prosecan Kalifornijski mali grad sasvim realno, npr Davis u Kaliforniji je jos gori.
Da li znate jos neku igru u kojoj je jedan quest da radis na pumpi, drugi da beres kokose, radis save game tako sto nadjes klozet i sednes uz jedno 'AHHHHHHH' ? Sacete reci da sam bizaran i banalan ali...
Questovi su totalno blesavi, humor vise banalan nego zastrasujuci, brutalnost po meni vise kao Tom i Dzeri nego neka bolestina tipa God of War, a kraj je vristanje. Jedva cekam NMH2, sto rece Meho.
Quote from: "..."Evo i mene Trotacke :D
----LOW LEVEL SPOJLERI NA VIDIKU---------
NMH je kratka ali preslatka igra, koja je mogla da ima josh neki extra quest, a po meni predstavlja farsu na GTA kao i na 'American Dream' i 'Sunny California best place to live' koncept.
Kupovinom preko E-Bay ekvivalenta u ovoj igri dobijas light katana i slucajno ukokavas lika koji je ubica br 10 na listi. Glavni lik je zagoreli otaku (pleonazam) , i riba-mafijas koja te zapaza ti obecava sex ako stignes na celo top tena sto se tice placenih ubica. Ni manje ni vise, sex.
Igra jeste mozda malo repetitivna, ali prikazuje jedan prosecan Kalifornijski mali grad sasvim realno, npr Davis u Kaliforniji je jos gori.
Da li znate jos neku igru u kojoj je jedan quest da radis na pumpi, drugi da beres kokose, radis save game tako sto nadjes klozet i sednes uz jedno 'AHHHHHHH' ? Sacete reci da sam bizaran i banalan ali...
Questovi su totalno blesavi, humor vise banalan nego zastrasujuci, brutalnost po meni vise kao Tom i Dzeri nego neka bolestina tipa God of War, a kraj je vristanje. Jedva cekam NMH2, sto rece Meho.
God of War bolesno brutalan???
Nikako se ne bih slozio.
God of war je u top 5 igara za PS2 ikada, a "brutalnost" je pre svega sredstvo a nikako cilj. Prejak je termin.
Zainteresovali ste me još odavno za No More Heroes. Doćiće i Wii na red ... jednom. :cry:
E izvini za God of Wars, ali ima jedna igra Soul Reaver za PS1, pa onda Beyond Good and Evil za PS2, koja je isto dosta potcenjena, onda ako bi nesto u 3d a da valja chak i Jack and Daxter je ok, iako je za klince, onda imamo ICO i Shadow of Collossus , Devil May Cry, Tomb Raidera u 100 verzija....
U sushtini, kod svih ovih igara vozash protagonistu kroz nekakva okruzhenja u 3D, samo je pitanje da li imas zagonetke kao u ICO, mlataranje machem kao u DMC, pesnichenje koje je isto to samo smanjena kolichina nasilja u Jaku ili ogromne i nepregledne hale kao u Soul Reaveru. I svi su izasli pre God of Wara koji je pokupio best of ovih igara. Priznajem, i meni je bio dirljiv onaj nivo sa Kratosovom porodicom, ali mislim da je GoW precenjena igra.
I da, jel nije bolesno kad Kratos otvara grob da bi otkinuo deo skeleta koji mu sluzhi kao kljuch za otvaranje sledecheg nivoa?
Quote from: "..."E izvini za God of Wars, ali ima jedna igra Soul Reaver za PS1, pa onda Beyond Good and Evil za PS2, koja je isto dosta potcenjena, onda ako bi nesto u 3d a da valja chak i Jack and Daxter je ok, iako je za klince, onda imamo ICO i Shadow of Collossus , Devil May Cry, Tomb Raidera u 100 verzija....
U sushtini, kod svih ovih igara vozash protagonistu kroz nekakva okruzhenja u 3D, samo je pitanje da li imas zagonetke kao u ICO, mlataranje machem kao u DMC, pesnichenje koje je isto to samo smanjena kolichina nasilja u Jaku ili ogromne i nepregledne hale kao u Soul Reaveru. I svi su izasli pre God of Wara koji je pokupio best of ovih igara. Priznajem, i meni je bio dirljiv onaj nivo sa Kratosovom porodicom, ali mislim da je GoW precenjena igra. Ovde je sada pitanje sta je veci tabu: skrnjavljenje lesa ili samoubistvo?
I da, jel nije bolesno kad Kratos otvara grob da bi otkinuo deo skeleta koji mu sluzhi kao kljuch za otvaranje sledecheg nivoa?
Nisam bas razumeo sta si hteo da kazes u prvom delu posta, ali o BGAE je bilo vec dosta reci i na ovom forumu, i njena potcenjenost se krece vise u domenu komercijalne prodaje nego ocene kvaliteta same igre.
Sad koliko je GOW precenja a koliko nije je diskutabilno, meni je npr. DMC precenjena, i nikada me nije privlacilo da je igram, dok mi je jedan od razloga za uzimanje PS2 bio upravo GOW. A koliko je pokrao od drugih igara je teza koja se svojevremo dosta provlacila po netu, sad ne secam se da li je i Meho koristio u svom blogu, to bi valjalo proveriti, ai isto bi za svaku igru novijeg datuma moglo da se kaze da je pokradeno fora iz starijih naslova, nije to samo po sebi lose ako je to sve dobro iskombinovano i sam koncept ukradenog nadogradjen. Ja sada ako bih morao da trazim slicnosti izmedju GOW-a i igara koje si ti pomenuo mozda bih ih i nasao ako bih se trudio da ih uocim, inace dok sam igrao uopste nisam mislio: Lele pa ovo je uzeto od Lare, evo kolje kao Neo itd.
A sad dal je bolesno to sa skeletom, pa ne znam, meni je jedan od bolesnijih prizora u video igrama kada u Persona 3 stavis pistolj na slepoocnicu i okines ne bi li prizvao Personu. Tu je sada pitanje sta je veci tabu: skrnjavljenje lesa ili samoubistvo?
Pitanje intelektualne svojine i korišćenja tuđih ideja u sferi video igara je vrlo komplikovano izvan očiglednih elemenata kao što su tehnologija i brendovi (likovi). Baš čitam jedan obiman članak o tome. Da li je, recimo, Field Commander za PSP kopija Advance Wars serije (samo sa realističnijom - Soni bi rekao "zrelijom" - grafikom)? To nije lako dokazati pravnim putem iako u praksi znamo da je odgovor potvrdan. Ali industrija video igara živi od kopiranja (i nastavaka), nažalost.
Ovim ništa ne sugerišem za GOW, mada je frenšiza koja je meni najsličnija Rygar.
To za Personu 3 je definitivno bizarno do balchaka, mada pogledaj motive, skola koja se pretvara u nocni pakao , klinci koji se ubijaju jer ne uspevaju da savladaju sta im je pruzeno...ne pravdam Atlus ali nije sve tolko plitko.
EDIT: Nikad necu oprostiti sto su izvadili onaj usklik PER SONAAAA iz igre.
EDIT: Jos bizarnija i amoralnija igra su Digital Devil I i II, prica iz dva dela...e tu tek ima gadjenja
Sto se tice toga sta je veci greh, nisam zahvalan za religiozne teme i neki vernik ili poznavalac Biblije. U stvari, procitao sam samo Novi Zavet i cenim od svega najvishe jevandjelja.
Ima i jedna kratka igra Bujingai, koja se nikad nije proslavila ali je bila bolja od mnogih.
DMC je kao Soul Reaver sa machem i pishtoljima, shta rechi...
E da, ovo shto je Ridiculus rekao za prepisivanje, pa pogledajte VF i Tekken serijal: King je kao Wolf, kecer koji gde udari tu trava ne raste i ima umobolno jaka bacanja; Paul Phoenix je navodno dzudista, a radi Oi Tsuki kao u sportskom karateu i radi makazice i body check kao Akira, koji je Ba Gua fajter; Yoshi ima Tiger Shark napad kao i Kage Maru...ne zna se ko od koga nije krao.
Chris Kohler (jedan od najvećih fanova Nintenda, pored mene, naravno :lol: , ali i pisac odlične knjige Power-Up, o japanskoj industriji video-igara, i autor Wired-ovog bloga Game|Life) je objavio rivju (http://blog.wired.com/games/2008/10/wii-music-revie.html) Wii Music-a na Wired-ovom sajtu, i njegov opis se sasvim slaže sa Mehovim.
Ja sam konačno svukao i američku verziju igre i sad mi je malo jasnije šta i kako može da se postigne u igri. I i dalje sam negde rastrzan između s jedne strane zaista ingenioznog dizajna koji čoveku omogućava da bude kreativan i s druge strane na ograničenjima koja su posledica, jelte, želje da Wii Music bude drag i deci i babama i koja zapravo kreativnost vrlo rigidno suzbijaju posle određenog vremena.
Da ne bih sve kucao iz početka, citiraću samog sebe sa foruma SK:
QuoteU pozitivnom smislu, zaista ne mogu a da ne cenim programersku veštinu koja obezbeđuje da muzika koja nastaje kao posledica igračevih pokreta, stvarana proceduralno, uvek zvuči koliko-toliko logično. Dakle, kao što Renegade kaže, može ovde da se pogreši, i da se ode u falš ali to je uvek posledica ispadanja iz ritma koje igra uspeva da u većini slučajeva razlikuje od namernog sinkopiranja. To su, bogami neki mudri algoritmi na delu i za to skidam kapu.
Takođe, svirka u free modu (recimo da se tako zove jer, jelte, ne znam japanski) u kome igrač krene sam pa mu se priključe ostali muzičari kontrolisani CPU-om, zna da iz totalnog haosa pređe u nešto koherentno što je interesantan fenomen a svirka po utvrđenim matricama je takođe zabavna i čovek često ne može da suzbije osećaj zadovoljstva kada vidi kako uspeva svojim pokretima da zaista pruži prepoznatljiv i merljiv doprinos jednoj lepoj zvučnoj situaciji. Kada to radi više od jednog čoveka odjednom, nema sumnje da je to vrlo šarmantno i Wii Music je nešto što treba pripremiti za kućne partije, čak i sa ljudima, ili, posebno sa ljudima koji nisu ni igrači ni muzičari.
Međutim, s druge strane, ponovo sam zaključio da je ovo igračkica za najviše nekoliko minuta zabave. Prvo što mi kvari devojačku sreću je odsustvo kažnjavanja i victory conditiona bilo kog tipa. Mislim, razumem zašto je Wii Music tako struktuiran - ovo nije tradicionalna igra koja igrača uči kroz kažnjavanje neuspeha, niti koja ga nagrađuje kroz poene ili odmotavanje storylinea ili već nešto. Kazna su falševi a nagrada su lepo odsvirane pesme, dakle sadržaj igre sam po sebi je nagrada (ili kazna) što je, moglo bi se argumentovati, 'čistija' situacija nego u 100% drugih igara koje odozgo na sadržaj moraju da dodaju veštačke apstrakcije u vidu poena ili skriptovane priče ne bi li igrača nagradile za njegov uspeh. Međutim, ovo Wii Music, barem za moj groš, istovremeno problematizuje jer, ultimativno, igrač ima vrlo ograničenu kontrolu nad svojim stvaralaštvom. S obzirom da kontrolišete samo ritam a da mu igra sama (kako rekoh, dosta uspešno) dodaje harmonije i melodije, prilično je neizbežno, barem u mom slučaju, da se posle nekoliko minuta čovek oseti ograničenim i poželi da ima većeg uticaja na muziku, to jest da njegova veština može da se transformiše u primetno atraktivniji gejmplej. E, Wii Music to ne omogućava. Druge igre, koje su takođe ograničene kontrolama ili dizajnom nivoa ili pravilima, imaju mogućnost da nagrade veštinu igrača baš zbog svog apstraktnog seta pravila, nagrada i poena. Wii Music, naprotiv, vas posle nekoliko minuta ostavlja sa osećajem da ste isprobali sve što se isprobati može i ni na koji način ne stimuliše dalje igranje/ usavršavanje veštine.
Ovo, podvlačim, ne znači da je Wii Music neuspeo proizvod jer, kako rekoh za petominutne (ili, hajde, petnaestominutne) sesije, pogotovo u društvu, ovo je vrlo zabavno. Ali, to mu nekako, izgleda, dođe sve.
(...)
Pa, da, da, ali zato sam i originalno napravio distinkciju između igre i igračke. Igra podrazumeva pravila i uslove za pobedu i poraz a igračka podrazumeva samo pravila i limite koje uspostavlja mašta onog ko se igra. Naravno da za šah ne bi važilo 'igraj onako kako se TEBI dopada' jer šah bez pravila nije šah, no Wii Music nije šah i čak i ne spada u istu, jelte, kategoriju fenomena. Wii Music je u tom smislu fascinantna igračka, kao što sam već rekao, ali isto tako, ona definitivno ograničava maštu/ kreativnost igrača svojom mehanikom, kao što sam već naglasio (ovo ko da se obraćam nekom zvaničnom skupu... heh).
Mislim, da, lepo je kad možeš da se igraš 'the way YOU want to play' ali dok je za decu ovo dovoljan uslov, zreliji igrač najčešće želi da bude ograničen pravilima jer su ona način da ispolji svoju kreativnost koja se onda može izmeriti nekakvim 'objektivnim' merilima (koja su deo seta pravila). Wii Music daje slobodu koju ne daje ni jedna druga igra ali istovremeno zbog toga i oduzima 'objektivnu' vrednost tvojoj veštini, svodeći je na samo tvoju ideju o tome pta je dobro ili ne. Dok malo dete ili izuzetno narcisoidna osoba ovo doživljava kao sasvim razumne uslove rada, većina, čini mi se, zrelijih osoba, želi da svoju veštinu definiše u jednom merljivijem, 'objektivnijem' smislu. Naravno, zato i jeste pametnije trošiti Wii Music u društvu jer tu postoji jedno intersubjektivno razumevanje da li je to što se radi dobro.
Dakle, khm, da zaključim: Wii Music obavezno igrati u društvu i bez želje da 'ovladate' njime kao što biste ovladavali konvencionalnom igrom.
Eh, da, ja sam u stvari i mislio na ovaj tvoj tekst, pošto sam imao prilike da ga pročitam, ali izgleda da mi već odumiru sive ćelije, pa ne znam više šta sam gde video! (Lek: Brain Training - samo na DS-u! :lol: )
Nema veze, neka vide i drugi.
Nego, evo ukratko šta sam u poslednje vreme od novih igara overio.
Fallout 3 sam već na posebnom topiku dovoljno izhajpovao, pa bih ga ovom prilikom preskočio. Takođe i Dead Space na koji sam se na posebnom topiku osvrnuo, a i njega sam odigrao samo oko sat vremena, taman toliko da mi ne bude jasno zašto igru svi živi toliko hvale, pa ću se uzdržati od daljeg komentarisanja dok joj se ne posvetim u većem obimu.
Dakle...
Gears of War 2 sam takođe tek pipnuo ali dovoljno da vidim kako je izjava Cliffyja B.a da će ova igra biti bigger, better and more badass nego prva, zaista tačna.
Meni je prvi GoW bio simpatična igra, ali kao stari veteran Unreal i pogotovo Unreal Tournament igara nisam mogao a da ne gunđam što je preciznost, sloboda i brzina kontrolisanja likova žrtvovana u ime prilično rigidnog dizajna nivoa i kinematske estetike. Da ja nemam pojma ni o čemu, a da Cliffy i ostali iz Epica znaju št rade potvrđuje verovatno i to da Unreal Tournament III (za koji sam ja smatrao da je vrlo dobar) prodao MNOGO manje kopija nego Gears of War.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg99.imageshack.us%2Fimg99%2F1135%2Fgears1gd1.jpg&hash=8a1ba8c246d743ec5237bbf01a12c65a0f5a27c7)
Bilo kako bilo, GoW2 je uglavnom more of the same, sa dobrodošlim doterivanjima tu i tamo. Akcija je i dalje pakleno dinamična, eksplozija, ucnjave, sečenja na komade itd. je još više nego u prvom delu a igra je i lakša zbog mogućnosti da igrač bude izlečen od strane NPC-a pre nego što umre i u samoj kampanji. Iz prikaza igre se da videti i da je priča bolja nego u prvom delu, ali i da je gejmplej prepun novih ideja. Živi bili pa videli, ono što sam ja do sada video je bilo vrlo linearno i podređenije spektaklu nego taktiziranju (čega je, hvala Alahu, bilo dosta u prvoj igri), ali sasvim je moguće da je samo u pitanju to što je ovo početak, kojim treba ostaviti igrača bez daha. Što jes, jes, spektakl je moćan i neke od ovih borbi sa početka su sve ono o čemu smo kao pubertetlije sanjali...
http://www.youtube.com/watch?v=Ik7N2JRxq98
Kad smo već kod linearnih šutera, primetno je koliko je to sada postala sve više egzotična kategorija, makar među AAA naslovima. Zaista, pored Warheada (koji jeste linearan ali ipak teži sendboks gejmpleju), Clear Sky i Far Cry 2, najnoviji Call of Duty deluje skoro arhaično sa svojim riigidnim linearnim gejmplejem i beskonačnim spawnovanjem protivnika...
No... Call of Duty World at War ne zove se Call of Duty 5 pretpostavljam zato što je to ime rezervisano za sledeću igru koju će napraviti Infinity Ward. Ovu je pravio Treyarch, koji je već radio mission pack za prvi CoD, kao i nesrećni CoD 3 i ovo im je bila prilika da svim zlobnicima pokažu da umeju da rade, samo kad im se da dovoljno vremena i para.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg530.imageshack.us%2Fimg530%2F1160%2Fcallofdutyworldatwar200uc7.jpg&hash=74dfdc45011b987deba6470743daafff67618d30)
Sad, moj problem je što ja CoD igre igram samo u singl plejeru iako je multiplejer njihovo najjače oružje. U CoD 4 sam uživao daleko više nego što sam se nadao, čak i tako jer je Infinity Ward zaista osvetlao obraz, raznovrsnošću gejmpleja i solidnom pričom. World at War ne obećava naročito dobru priču, ali je što se tiče gejmpleja ovo za sada klasičan CoD. Iako je okruženje ponovo drugi svetski rat, barem je u pitanju pacifički front i tu su japansi koji iskaču iz rupa na zemlji i jurišaju napred sa bajonetima tako da, nije nezabavno. Igra je standardno brza, dinamična i spektakularna sa užasno moćnim sound designom i pametnim komentarima od strane AI koji pomažu igraču da se orijentiše, a da ne mora da se oslanja na immersion-breaking elemente interfejsa. Još nisam sitgao do oružja kao što je mnogoreklamirani bacač plamena ali siguran sam da će mi se dopasti. Igru sam isprobao na Xbox 360 i na PC-ju i u oba slučaja izgleda i ponaša se veoma, veoma dobro.
http://www.youtube.com/watch?v=Eu8J-r7IRO4
Banjo Kazooie: Nuts & Bolts
E, ali ovo je pomalo šokantno. Originalni Banjo Kazooie i njegov nastavak Banjo Tooie bile su igre koje su u praksi dokazale da su zapadni dizajneri u stanju da naprave 3D platformske igre koje su po kvalitetu bile vrlo bliske Mijamotovom Mariju. Rare je u međuvremenu postao deo Microsoftove gejming divizije i treća BK igra (ne računajući jednu igru na GBA-u) se upravo pojavila, razočaravajući skoro sve stare fanove.
Nije u pitanju (ne)kvalitet ove igre već činjenica da smo umesto vrhunskog 3D platformera kao što su bile prve dve igre, dobili smešnu trkačku igru sa open world mirisom.
Ovo 'smešnu treba shvatiti pre svega kao estetsku orijentaciju same igre, ne kao kvalitetivnu odrednicu. Nuts & Bolts je igra koja dosta polaže na humor i uspeva u možda pola svojih šala (koje su dobrim delom usmerene na prethodne igre iz serijala i industriju igara generalno). Druga polovina nije smešna,što je problem, ali je možda veći problem to što stari igrači ovo neće želeti da igraju zbog promene žanra, dok novi igrači neće razumeti reference na stare igre.
No, hajde, ako ovo zaigramo prazna uma i čist srca, dakle, bez škrgutanja zubima što ovo nije 'pravi' BK naslov, ostaje da vidimo može li nas Nuts & Bolts osvojiti svojim kvalitetima. Posle nekoliko odigranih misija, rekao bih da može. Možda...
Ideja u ovoj igri je da ne samo učestvujete u brojnim trkama (protiv štoperice ili protivnika) već i da za njih sami dizajnirate vozila. Izgleda da se Rareu dopala ideja iza igara poput Little Big Planet ili SPORE i davanje igračima prilike da ispolje svoju kreativnost, pa dobar deo Nuts & Bolts otpada na sedenje u garaži i dizajniranje vozila (koja se voze, lete ili plove) od raspoloživih delova. Slično SPORE-u, igrač ima dosta slobode oko toga kako će rasporediti elemente a funkcionalnost kreiranog vozila je proceduralno generisna na osnovu vrednosti i rasporeda elemenata.
Ono za šta nisam siguran da je baš bilo najpametnije kod ove igre je insistiranje na polu-open world dizajnu (koji potiče još od Maria 64) jer je sam proces putovanja između različitih punktova u igri i prenošenja predmeta prilično dosadan i ne doprinos baš mnogo uživanju. Da ne pominjemo da su neke stvari naprosto prekomplikovane, pogotovo kada samo želite da krenete sa novom trkom.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg129.imageshack.us%2Fimg129%2F9597%2Fbanjokazooienutsbolts37oe3.jpg&hash=cba34adf4349480fa738e502a7ac31104dcfd9cd)
Što se trka tiče, ja nisam neki ljubitelj trkačkih igara ali ovo što sam do sada video bliže je Mario kart školi nego Need For Speed školi trkakih igara, sa gomilom 'nerealnih' elemenata pa, ako Rare uspeva do kraja igre da održi svežinu dizajna staza i zaplet trka, može to da bude vrlo lepo...
http://www.youtube.com/watch?v=mDhaUFPs6vA
Trauma Center New Blood nije baš najnovija igra (izašla Januara ove godine) ali je i dalje najnovija Wii igra iz ovog Atlusovog serijala. Serijal je inače požnjeo priličan uspeh na DS-u, a Wii inkarnacija je takođe, po mom dosadašnjem iskustvu, odlična.
Trauma Center igre su, ah, simulacije hirurških zahvata, ali naravno, na jedan prilično apstraktan, duhovit i povremeno apsolutno ludački način, kako to već očekujemo od Japanaca. Wii verzije ove igre su unapredile mehaniku korišćenja DS-ovog Stylusa kao skapela, igle itd. dajući ove funkcije Wimoteu i nunchucku. New Blood je prva TC igra koja može da se igra i u kooperaciji sa drugom, ili u mom slučaju supružnikom i time je duplo zanimljivija.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg204.imageshack.us%2Fimg204%2F3835%2Ftraumacenternewblood6lu9.jpg&hash=e46f2d7b6a886fb2feb81147cda76c2c56d93843)
Kako to već ide, dakle, ovde igrač dobija sve kompleksnije hirurške zadatke koje mora da rešava izvodeći nekoliko vrsta zahvata, sve vreme pazeći da vitalne funkcije, jelte, pacijenta, ne padnu ispod određenog nivoa. Naravno, zli dizajneri su smislili i gomilu iznenađenja koja čekaju hirurge-amatere... TCNB je igra puna krvi i slomljenih kostiju ali na, hm, 'dobar' način, pokazujući da igre ne moraju biti ni pubertetske fantazije ispunjene nasiljem, ni bajkice za malu decu. Ono što je kod Wii verzije ipak značajno imati na umu je da zamor ruku vrlo brzo dolazi do izražaja s obzirom da peracije zahtevaju prilično precizne pokrete a da su vremenski periodi u kojima oni treba da budu izvedeni sve kraći kako igra ide dalje. Ipak, uživanje.
http://www.youtube.com/watch?v=clGePdYTLFM
Izlazak igre Loco Roco 2 je najavljen za nekih osam dana ali torent sajtovima kruži preprodukcijska kopija koja ima i mogućnost aktiviranja debug moda... Iako sam odavno znao da ću bez razmišljanja kupiti ovu igru, naravno da sam skinuo ovu piratovanu verziju i isprobao je. U pitanju je vrlo kasna beta koja je, pretpostavljam feature complete a po performansama je sasvim na nivou retail verzije prve igre. I, istovremeno, ovo je BAŠ onakav nastavak kakvom sam se nadao.
Loco Roco 2 zadržava magični balans koji je imala i originalna igra: laka, izvanredno laka za shvatanje i igranje, a prepuna izazova za igrača spremnog da u nju uloži vremena i napora kako bi postigao dobre rezultate. Bazična mehanika je identična originalu: imate prvo jednog Rocoa na početku svakog nivoa, koji razbijanjem pupoljaka nalazi nove Rocoe, koji se svi spajaju u sve većeg i većeg Rocoa. Što su veći, teže ih je kontrolsiati ali su i lakši da se odbrane od napada, a i za određene zadatke u igri potreban je određeni broj Rocoa.
Ova igra i dalje zadržava sjajnu distancu između igrača i avatara pošto je naša kontrola nad Rocoima vrlo ograničena i svodi se na menjanje nagiba terena, naredbu za skok i dugme kojim se veliki Roco razbija na sastavne delove...
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg230.imageshack.us%2Fimg230%2F804%2Flocobanvc2.jpg&hash=63a1e87ca02d757070300484e19c0d973ee0e8a6)
Sam šarm igre je nepromenjen, ovo je i dalje luckasta i psihodelična, tehnički zadivljujuće odrađena smeša boja, zvukova, pesama, oblika i animacija. Mehanički, pažljivo je nadgrađivana zdrava osnova prve igre pa ima nekoliko novih elemenata gejmpleja koji ga oplemenjuju bez toga da radikalno promene osnovnu ideju (a video sam samo prva dva nivoa!!!). Najprominentnija je svakako minijaturna rhythm action igra koju povremeno možete odigrati, gađajući mesta notama u pesmicama koje vam se zadaju na nekim mestima.
Ili sam samo ja skon ovakvim relaksirajućim modelima igranja ili je Loco Roco zaista genijalan komad softvera. Dvojka mi se za sada čini i boljom igrom od prve kojaje bila jako dobra tako da... nema dileme oko kupovine.
http://www.youtube.com/watch?v=MblLMbezlB4
Upravo sam primetio da su sve igre koje sam ovde naveo nastavci unutar franšiza. Zbilja, živimo u mračnim vremenima.
Posle pauze od dve godine, ponovo sam se pretplatio na Edge. Međutim, dobiću tek januarski broj, sredinom decembra. Upravo je izašao božićni broj:
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg253.imageshack.us%2Fimg253%2F9969%2Fedge196mi8.jpg&hash=80abcdb8f1e9f32189c2da9778757c7c8a31fbeb)
Ocenjene su sledeće igre:
Left 4 Dead - 9
Banjo-Kazooie: Nuts & Bolts - 7
Gears of War 2 - 9
Fallout 3 - 7
Call of Duty: World at War - 6
Resistance 2 - 6
Mirror's Edge - 5
Warhammer Online: Age of Reckoning - 7
007: Quantum of Solace - 5
Tomb Raider: Underworld - 8
Guitar Hero: World Tour - 7
Animal Crossing City Folk - 7
Ninjatown - 6
Command & Comnquer: Red Alert 3 - 7
Manhunt 2 - 4
Silent Hill: Homecoming: 6
Tom Clancy's Endwar - 8
Socom Confrontation - 5
Valkyria Chronicles - 7
Need for Speed Undercover - 3
Shaun White Snowboarding: Road Trip - 7
Na internetu se već digla hajka za ocene koje su dobili Fallout 3, Resistence 2 i, pogotovo, Mirror's Edge, kao i optužbe za fanbojizam prema Valve-u. Ništa novo. Generalno, recenzije su meni lično najslabiji deo magazina. Rubrika Time Extend, koja ocenjuje igre sa jedne vremenske i kritičke distance, je mnogo bolja. Čak i tako, više uvažavam njihov sud od bilo čijeg drugog (osim ako svi drugi izvori ne tvrde drugo). Ne da nisu imali nekoliko nesrećno datih ocena. Međutim, bitnije je šta piše u samom telu recenzije od krajnje ocene, o čijem ukidanju se svojevremeno razmišljalo.
Meni je žao što sam propustio ovaj broj zbog pregleda iPhone scene, a i želeo bih da čujem šta će Miyamoto da kaže. Možda bude na njihovom sajtu.
Mirror's edge je dosta kontroverzan naslov. Doduše, odigrao sam samo prvih 45 minuta or samting, ali... S jedne strane, lepo je to: body awareness, brzina, ludilo... Kad vežeš nekoliko uspešnih skokova, kolutova i tako dalje, to super izgleda. Ali kad ne vežeš, onda je sve nekako kenjkavo i nezanimljivo. Borba je jako loša (mada prihvatam da ona treba da bude bukvalno last resort a ne fokus igre), neprijatelji su statični i beživotni a samo okruženje je, iako opet prihvatam da treba da bude steril(isa)no, potpuno neubedljivo kao habitat jer... nema ljudi. Dobro, nije to tragedija jer je ovo pre svega platformska igra ali opet, daleko je Mirror's Edge od budućeg klasika. S druge strane, rispekt za Dice i EA što barem pokušavaju da naprave nešto novo.
S druge strane, svukao sam i novi Tomb Raider. Avaj, imao sam preko vikenda goste, plus MILION spisateljskih obaveza tako da sam imao vrlo malo vremena za igranje.
Ipak, utisci o Tomb Raider Underworld su mi dosta podeljeni. Igra počinje podvodnim nivoom što je pomalo, kao provokativno za ovaj serijal, mada nije da toga nije bilo u (skoro?) svakoj prethodnoj igri. Lara nema nikakav interfejs na ekranu (barem dok je ne napadne i ugrize ajkula ili dok ne zapuca) pa to, kao doprinosi imerziji, što poštujem, ali zato kada otvori PDA, kuku i lele, inventar, sonarna (3D) mapa, dnevnički zapisi, dva nivoa saveta za igrače (suptilni, te potpuno direktni, za debile poput mene), gomila toga. Dobro, ne mogu da se žalim kada mi igra daje mnogo materijala za rad, mada bih mogao da se požalim na razumljivost interfejsa.
Što se tiče same igre, od reboota koji je franšiza dobila sa Tomb Raider Legend, pa preko Anniversaryja, balans je opet uspostavljen tako da je ovo 90% istraživanje i zagonetke a možda nekih 10% borba. Zapravo, borbu sam ja do sada jedva i video (pominjane ajkule). Najveća životinja koju sam ubio je džinovska hobotnica ali to je bila posledica jedne dosta razrađene platformske zagonetke a ne posledica borbe.
Moram da kažem da igra ima određene probleme koje franšiza ove težine naprosto ne bi smela da ima. OK, Larini pokreti su dobri i elegantni i ona svašta može da uradi, ali, da budem iskren, ona ne radi baš ništa što nije radila u poslednjih nekoliko inkarnacija ili, da budem još oštriji, što igra Ico nije uradila još pre sedam godina. S druge strane, Tomb Raider Underworld ima OGROMNE količine clippinga koji naprosto ne bi smeo da postoji u ovakvom naslovu. Ne mogu da kažem da je to do ovog momenta imalo presudnog uticaja na gejmplej ali kada Lara skoro celim telom uđe u zid, ili, još gore, kada dođe do ivice platforme na kojoj stoji a zatim je ja nateram da napravi još korak, pa ostane da stoji u vazduhu, to je, jebiga, bezveze.
Moje sledeće dve kritike su krajnje subjektivne, ali evo: prva se tiče striktnog oslanjanja na tri ose u Larinom kretanju. Mislim, DA, ovo je puna 3D igra, sa punim analognim kontrolisanjem lika, ali i dalje Lara kretanje koje ima smisla izvodi samo po tri geometrijske ose, to jest u šest smerova. Mislim, razumem da je to toliko uvreženo u svest igrača i u svest dizajnera kao sastavni deo gejmpleja, ali naprosto ja to počinjem da osećam kao ograničenje. Ponovo bih se vratio na Ico koji je evoluirao u Shadow of the Colossus, igru koja je rigidni geometrijski dizajn gotovo potpuno razbucala inventivnošću.
Druga kritika se tiče waypointinga i prepoznavanja objekta bitnih za igranje. Kako već rekoh, ekranski interfejs ne postoji tokom normalnog igranja, nema radara, GPSova, strelica i indikatora kuda da se ide i kako dalje. Poštujem. Međutim, s druge strane, kako ovo više nije rana poligonalna grafika sa polovine devedesetih već napržen 3D svet sa svim mogućim mekim osvetljenjima i realističnim senkama, vizuelna identifikacija objekata od značaja je dosta problematična. Mislim, slažem se, IDEJA igre je da se istražuju ambijenti i nalaze predmeti, ali, dok ti ambijenti izgledaju dosta prirodni (barem za sada), dakle, malo manje kao nešto što je pravio dizajner a malo više kao 'stvarni' svet, to znači i da čovek nema pojma gde da traži te predmete o kojima pričamo, a samo lutanje po ambijentima meni naprosto nije zabavno. Igra ovo pokušava da razreši time što neki objekti imaju prepoznatljiv vizuelni signalizam (alke, recimo svetle) i što, kada im priđete na dovoljnu razdaljinu dobijate ekranski prompt koji vam govori šta možete da uradite (da uzmete predmet ili da ispalite harpun sa kablom). Ovo za mene nije zadovoljavajuće rešenje jer igraču ne daje informaciju o tome šta je našao i šta će zaista biti rezultat njegove akcije, plus pronalaženje predmeta nije rezultat njegove veštine ili truda već više slučaja da se zatekao negde u njegovoj blizini (to jest, predmet identifikujete time što se ukazao ekranski prompt umesto da ga sami vidite svojim očima). Naprosto, ovo mi kvari ugođaj.
A, ako mi dopustite da kažem, kako ja nikada nisam bio daj hard fan Tomb Raidera, meni te igre i ne pružaju preteranu zabavu. Naime, zagonetke uvažavam i one jesu najzabavniji deo gejmpleja, ali za borbu nikad nisam mario a ono ključno je da me nikada nisu kupile ambijentom. Jebiga, koliko god da trubim unaokolo da je gejmplej ključna stvar, kod Tomb Raider je meni gejmplej uvek bio negde za sedmicu ali onaj ostatak koji je trebalo da nadomesti razliku do statusa klasika, atmosfera itd. me nekako nikad nisu kupili. Ponovo se vraćam na Ico, igru sa gotovo identičnom mehanikom koja je za mene jedno skoro religiozno iskustvo ZAHVALJUJUĆI ambijentu i atmosferi... Pa vi sad vidite.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg515.imageshack.us%2Fimg515%2F9079%2Ftombraiderunderworldlp5.jpg&hash=418d5bd394ec5506dba2eeeb65c872330ad95f4f)
http://www.youtube.com/watch?v=BJzsTg-uRO4
Edit: Zaboravih da dodam da mi je kamera zadala dosta glavobolje. Mislim, prihvatam da je malo teško praviti kameru u igri koje se odvija u trećem licu, a sve u nekakvim skučenim hodnicima, ali povremeno sam glasno psovao u ekran zbog kamere...
Mene je Mirror's Edge po koncepciji (jako) podsetio na Aeon Flux.
Tomb Raidera takođe nisam ni ja veliki fan, iako volim takve, "istraživačke" igre, ali sve mi to suviše liči na Metroid Džonsa. Lara Kroft je nezasluženo otela slavu gospođici(?) Samus. Mislim, Metroid je cenjen kao serijal da ne može biti više, ali ovde mislim na status lika kao ikone pop-kulture. Hm, zanimljiva rasprava bi se mogla izvući iz ovog...
Kamera u RE4 je rešena dobro, koliko se sećam.
Ma, kakav RE4, to je sasvim drugačija igra, mislim, ovde sve puca od akrobatike i brzih promena koordinata u prostoru a kamera to na jedvite jade pokušava da isprati...
Inače, svukao sam i Mortal Kombat vs. DC Universe i sinoć me je DušMan porazio igrajući kao Joker dok sam ja igrao kao... hm, ni ne sećam se više... Znam da sam ja njega dobio igrajući kao Deathstroke a on kao Betmen, da sam ga pobedio kao Wonder Woman dok je on bio Supermen, te da sam kao Sonja pobedio njegovog Flasha.
Igra je prilično napeglani Mortal Kombat, možda i najbolji koga sam video do sada, ali to i dalje, boljim se, ne govori mnogo.
Quote from: "Meho Krljic"sinoć me je DušMan porazio igrajući kao Joker dok sam ja igrao kao... hm, ni ne sećam se više...
Lex u metalom oklopu.
A, da. Ma, mislim, sprdnja. Kad je Lex bio fajter? Nikad, bre, on je uvek hvatao na pamet i šarm!!!
Quote from: "Meho Krljic"Ma, kakav RE4, to je sasvim drugačija igra, mislim, ovde sve puca od akrobatike i brzih promena koordinata u prostoru a kamera to na jedvite jade pokušava da isprati...
RE4 sam spomenuo kao kontraargument za ovo:
QuoteMislim, prihvatam da je malo teško praviti kameru u igri koje se odvija u trećem licu, a sve u nekakvim skučenim hodnicima, ali povremeno sam glasno psovao u ekran zbog kamere...
pošto rešava taj problem fantastično.
Inače, kako bi bilo napraviti TR-a u prvom licu? To je problem koji je skršio i Mirror's Edge, pretpostavljam (između drugih stvari). Jedini FPP (first-person platforming) koga mogu da se setim da je odrađen dobro je upravo Metroid Prime, ali Metroid, kao što sam rekao na predavanju, je pun iznaneđenja i rušenja prekoncepcija.
Ma, ne mogu sad o tome, nego da se osvrnem na prve utiske o novim ulovima...
Tales of Symphonia: Dawn of the New World (http://en.wikipedia.org/wiki/Tales_of_Symphonia:_Dawn_of_the_New_World) (ili u japanskoj verziji Tales of Symphonia: Knight of Ratatosk) je ko zna koja po redu igra iz metaserije tales of... koju Namco Badnai pravi već godinama. Preciznije, ovo je direktan nastavak (er, zapravo, direktan spinoff) igre Tales of Symphonia sa Gamecubea. Kako Gamecube original nisam igrao, ne mogu da pravim direktna poređenja, ali odigrao sam prolog ove igre i, hmmmmm... S jedne strane, ova igra je reklamirala da će koristiti jedinstveni Wiijev kontrolni sistem na nov i neviđen način i - zbilja, ona omogućuje kretanje avatara po prostoru korišćenjem point & click tehnike, ali, hvala Alahu, ovo nije obavezno. Kažem 'hvala Alahu' jer naprosto ne bih podneo da niti jedan JRPG igram tako što ću sve vreme morati da šarem pokazivačem po ekranu. Ovo je lepo za igre koje ne zahtevaju da im se posveti više od nekoliko minuta ali nikako nije lepo za igre koje se igraju satima. Tako da, moj se avatar uglavnom kreće korišćenjem analognog stika.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg81.imageshack.us%2Fimg81%2F6479%2Ftalesofsymphoniadawnoftiy1.jpg&hash=2caa84e41124893a25c8d1b73a29a99a9dd22ba4)
Dobro, posle klasičnog anime uvoda koji pokazuje uobičajene dramatične događaje (selo gori, baba se češlja, to jest, selo gori, ljudi ginu, naš glavni junak gubi roditelje ali spasava nepoznatu devojčicu, ne znajući ni sam kako), naš dečko je smešten u gradić gde ga svi mrze, uključujući i tetku i tetka kod kojih živi koji ga jedva tolerišu. On je sam, neshvaćen, tužan, usamljen i to tako ide prvih petnaest minuta. Igra, šokantno, ne sadrži nikakvu mapu pa je moj Emil (kako se dečko zove) proveo dosta vremena pokušavajući da obiđe celo selo, ne bi li ispunio potrebne uslove da bude pušten u okoliš.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg81.imageshack.us%2Fimg81%2F5538%2Ftalesofsymphoniadawnoftax8.jpg&hash=9502d00b74bf149429242d6713de9d09418c3faa)
U ovom periodu, igra je onaj najprosečniji JRPG kliše sa rigidno linearnom strukturom koja se krije iza mini-open worlda, sa nepodnošljivo kukavnim glavnim junakom, predugačkim kinematicima i neobjašnjivo iritantnim flešbekovima na stvari koje su se desile pre bukvalno dva minuta. Sam zaplet, pak, nije tako loš i kada se apstrahuje to što je prvi enigmatični lik na koga Emil naiđe, Richter Abend, prilično smešan, ovo je zanimljivo.
Izlazak u polja i posle u pećine konačno donosi priliku i da se isproba borbeni sistem koji je realtime i po dokumentaciji sudeći, jako se oslanja na elementalne napade, zajedničke napade više likova i zarobljavanje čudovišta. No, kako ja za sada ništa od toga nisam isprobao, ne vredi da pričam bogznašta... Borbeni sistem mi deluje interesantno, definitivno je dobro izbalansiran čak i na samom početku igre i vizuelno je zadovoljavajući ali više detalja kada prodrem dublje. Za sada, igra deluje decidno starinski, što za mene nije dealbreaker jer to podrazumeva i određenu udobnost (u smislu poznavanja konvencija) pored neudobnosti (u smislu koji sam već pomenuo - nemanje mape itd.). Vizuelno je dopadljiva. Kad dođe na red za potpunije igranje, videćemo.
Evo malo klipova: http://www.youtube.com/watch?v=ot5GPMC6u58
http://www.youtube.com/watch?v=jU2E_Wduwmg
http://www.youtube.com/watch?v=ryoOke6qxSA
Druga igra koju sam ovih dana isprobao je nešto na šta sam se dugo ložio. The Last Remnant (http://en.wikipedia.org/wiki/The_Last_Remnant) je drugi VELIKI RPG koga je Square Enix ove godine izdao, pripremajući teren za Final Fantasy XIII. Firma koju generalno optužuju dane radi ništa drugo nego da izdaje nove iteraciej ili spinoffove Final Fantasy je ove godine izdala čak tri potpuno nove RPG igre, od kojih su dve urađene za velike konzole (Infinite Undiscovery je druga). To treba rispektovati.
Infinite Undiscovery je bio... onako. Nisam ga dovršio, ali imao je svoje dobre i loše strane. The Last Remnant je, pak, igra od koje se jako mnogo očekuje (trebalo je da se verzija za Xbox 360 pojavi u prodaju juče, dok su PS3 i Windows verzije još uvek u pripremi). Ovo je prva SE igra koja koristi licenciran Unreal 3 endžin, što je, naravno, priličan presedan. SE je poznat po tome što svojim igrama uvek donosi zamaman vizuelni spektakl. Zlobnici tvrde da osim vizuelnog spektakla one i nemaju ništa drugo. Mada je to, naravno, preoštro. Bilo kako bilo, TLR pored nabudženog grafičkog dizajna obećava i ozbiljnu, fajnalfentezijevsku priču, mnogo likova, detaljno dizajniran svet te, krucijalno inovativni 'turn burst' boreni sistem.
Odigrao sam u prethodna dva dana nekoliko uvodnih misija ove igre i prilično sam zbunjen. Igra je u Famitsuu dobila vrlo visoku ocenu (38 od 40), borbeni sistem je izuzetno nahvaljen, a među kritikama koje su joj upućene zamereno je da je igra teška na početku (to jest da ima strmu 'krivu učenja'). Zbunjen sam zbog toga što su moji utisci prilčno dijametralno suprotni.
OK, za početak utisci o grafici i zapletu.
Grafički, igra je zbilja lepa, mada je ovo za mene prilično generički, opet fajnalfentezijevski Džordž-Lukas-sreće-Steampunk. Ali likovi i arhitektura su bez sumnje lepo urađeni. Oružja, oklopi, čudovišta, sve ovo je vrlo lepo, a borbene animacije su prijemčive za oko i čine (podugačke) borbe lepim za gledanje. Nema ovde promašaja (osim što je meni teško da razlikujem koji je koji vojnik u borbi), mada treba istaći da The Last Remnant, slično Infinite Undiscoveryju pre njega, vrlo primetno posrće po ptanju frameratea u mnogim borbenim momentima. Infinite Undiscovery je, pak, imao realtime borbu sa desetinama protivnika, a ovde pričamo o ograničenijim brojevima likova na ekranu tako da... nisam baš oduševljen ovim. Dodatno, font korišćen u inventoryju i ostatku interfejsa je drsko sitan i ova igra bi trebalo da se igra na velikom HD ekranu da čovek ne bi izgubio oči.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg517.imageshack.us%2Fimg517%2F2486%2Fthelastremnant02zn0.jpg&hash=7ee95e13d8d5ea2b5530cb881724a34911175635)
Što se priče tiče, za sada sam, razume se, video samo početak i tu je ponovo dečak tršave kose po imenu Rush u kome, skriveno i od njega leži velika moć. Njegova sestra je kidnapovana od strane kojekakvih letećih grdoba, a on se, slučajno zatekao usred borbe ljudi iz grada Athlum protiv gadnih i ružnih monstruma, pa mu Markiz Athluma David Nassau pruža pomoć da je pronađe. Naravno, ni Markiz to ne radi iz čistog altruizma i jasno je da tu ima neke skrivene agende. Markiz je inače, tipično za japance, plavušasti androgini devetnaestogodišnjak, a njegova ekipa je sastavljena od likova koji kao da su ispali iz ILM radionica kasnh devedesetih. S druge strane, voice acting je odličan (nekoliko likova govori naglašeno britanskim naglaskom) pa se lakše istrpi pomalo čudan tajming u režiji kinematika...
Izvan toga, The Last Remnant je spoj star(insk)og i novog. Iako se igrač slobodno kreće po, recimo gradu, grad je izdeljen na gomilu malih zona i prelaz iz jedne u drugu radi se isključivo putem statične 2D mape. Neelegantno, pogotovo kad se uzme u obzir da se veliki deo prvih nekoliko sati igranja provodi baš u gradu. Interakcija sa likovima je totalno old skool: dakle kliktanje na likove koji stoje po gradu, da biste dobili dva reda teksta, a na početku igre, i pored podsećanja likova da se valja opremiti pre odlaska u borbu, izbor u prodavnicama je više nego skroman, a potencijalno najzanimljivija radnja, u kojoj mogu da koristim prikupljene predmete da sam pravim nove, još uvek se nije otvorila (iako sam odigrao četiri misije).
Izvan grada, ponovo nema slobodnog kretanja po okolini, već se na mapi sveta bira lokalitet i onda se igrač baca direktno u njega. Dakle, ovde nema eksploratornih momenata nalik na recimo Zeldu (što sam nekako očekivao), već je sve u standardnom modelu mape na kojoj se biraju dungeoni (od kojih su neki maskirani u predele sa otvorenim nebom ali su u svakom drugom pogledu normalni RPG dungeoni).
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg517.imageshack.us%2Fimg517%2F5456%2Fthelastremnant6fg9.jpg&hash=da5b4f0322cf0cd2fcdf91d886bc17c6c7d3dbe2)
Dobro, nemam ama baš ništa protiv klasičnog dungeon crawlera, pogotovo ako ima dobar borbeni sistem.
No, tu dolazimo do prilično intrigantnog turn burst sistema. Ima ljudi koji vele da nisu mogli da igraju Final Fantasy XII jer im se gadio borbeni sistem u kome su osećali da samo gledaju borbe koje igra neko drugi. E, pa, takvi ljudi će da popizde na The Last Remnant. Prvo, ovde nema kontrole nad pojedinačnim likovima. Likovi se grupišu u 'unije' koje zatim pred borbu dobijaju komande. Komande se mogu svesti na 'napad', 'napad korišćenjem magije', 'lečenje', 'pomaganje drugoj uniji', 'improvizacija', a sve to uz biranje neprijateljske unije nad kojom se valja izvesti zadata komanda. Kada se odaberu komande i mete za sve unije, počinje potez i onda igrač posmatra kako se likovi na ekranu bore u lažnom realnom vremenu, bez direktnog uplitanja. Pošto je ovo sigurn i dizajnerima zvučalo previše pasivno, ubačeni su povremeni critical trigger momenti koji zahtevaju da u pravom trenutku pritisne određeno dugme da bi naneo veću štetu neprijatelji ili se bolje odbranio. Da budem iskren, ovo me baš ne oduševljava jer ne dopušta da se barem borba gleda na miru, a slučajnost ove mehanike je čini iritirajućom. Više mi se dopadaju sistematičniji elementi ovakve mehanike u grama poput Lost Odyssey ili, naravno, Shadow Hearts.
Igrač ne može da bira koje će magije (mystical ili combat arts) koristiti njegovi likovi, tako da je njegov strateški upliv prisutan jedino pre borbe, kada sastavlja unije. Kako se ovo na početku igre ionako ne može raditi, jer dobijate već gotove unije, ne mogu da komentarišem koliko je ovaj sistem dubok ili fleksibilan. Za sada sam se osećao kao da više gledam nego što igram igru, ali dopuštam da je ovo samo igra koja svoje prave vrednosti čuva za kasnije.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg510.imageshack.us%2Fimg510%2F8506%2Ferkezikathelastremnantpux9.jpg&hash=45ef9836c6a76ff96e368da434e6e96c7432993c)
Ono što mi nije baš najjasnije u vezi sa strmom krivom učenja je da ni jednu jedinu borbu do sada nisam izgubio. Imajući na umu da sam ja i inače dosta pogubljen, a pogotovo kada se susrećem sa borbenim sistemom koji je nešto drugačiji od onoga na šta sam navikao (postoji prostorna komponenta u efikasnosti borbe jedinica, ali ona nije zasnovana na očiglednm apstrakcijama - nema mreže na tlu, niti postoji jasna topografska/ terenska relacija sa efikasnošću jedinica kao i taktičkim RPGovima), prosto je neobjašnjivo da nisam izgubio ni jednu borbu. Čak i kada sam zadao komande za koje sam posle svega dve sekunde shvatio da su pogrešne, plus sam ispromašivao sve critical triggere, i dalje sam završio kao pobednik... Bizarno. Ali OK, i dalje se uzdam u to da je ovo tek suvi početak jedne duge igre.
Klipovi:
http://www.youtube.com/watch?v=ADQ09Jog3Ec
http://www.youtube.com/watch?v=kL1YP58O564
Izašao novi trejler za MadWorld!!!!!!!
http://www.youtube.com/watch?v=5cdW_SVSrgQ
I dalje je nejasno koliko će dubine igra imati i da li je ovo samo najprostiji moguć buttonmasher ali vizuelni dizajn je dovoljno fantastičan da makar zbog njega igra zavredi kupovinu. Meni ovo negde podsvesno šalje signae da bi mogla biti u pitanju idealna kombinacija God Hand i No More Heroes ali neću da se unapred nadam da se ne bih na kraju razočaravao. Trejler je, naravno hilerijs!!!
Poslednje dve nedelje igram skoro isključivo Personu 4 jer je to jako time consuming zadatak. Mislim, potrošio sam već preko 25 sati u igri a držim da nisam prešao više od trećine. Tako da druge igre imaju šansu samo da budu viđene ali ne i da im se čovek ozbiljno posveti.
U tom smislu, sinoć sam skinuo Tatsunoko vs. Capcom: Cross Generation of Heroes (http://en.wikipedia.org/wiki/Tatsunoko_vs._Capcom:_Cross_Generation_of_Heroes) iako postoji samo japanska verzija, zato što je u pitanju najnovija igra iz Capcomovog 'vs.' serijala borbenih igara. Naravno svi smo voleli igre tipa Marvel vs. Capcom i razne verzije SNK vs. Capcom, jer su na simpatičan način varirale uobičajenu Street Fighter formulu donoseći drugačiji ali jednako kompleksan gejmplej, pa sam tako i od ove igre očekivao da će me zabaviti. Tatsunoko je inače japanska firma, odnosno studio koji se bavi animacijom i osnovao ga je Tatsuo Yoshida još šezdesetih godina. Uglavnom rade za televiziju a ja, priznajem ne znam baš previše naslova iz njihove skoro poluvekovne produkcije, mada su neki od svima znanih proizvoda Casshern, Battle of the Planets i Robotech, kao i Neon Genesis Evangelion rađen u koprodukciji sa firmom Gainax. Ridiculus verovatno ima pametnije i opširnije stvari da kaže o ovoj temi.
Bilo kako bilo, pošto Tatsunoko prave samo anime, Capcom je ovde, kao i u slučaju Marvel vs. Capcom imao slobodu da dizajnira borbeni sistem za Tatsunoko likove, pa igra mehanički pomalo i podseća na Marvel vs. Capcom. Pre svega, tag team mehanika je vrlo naglašena, što znači da igrač može po volji da šalta između dva lika u svom timu usred borbe, pa i usred komboa. Tako dobijamo razne variable assist/ attack/ counterattack poteze a moguće je i započinjanje hyper (super) napada jednim likom i prebacivanje na drugog lika koji nastavlja svojim hyper napadom (delayed hyper cancellation), kao i variable arial rave (jedan lik baci protivnika u vazduh, a drugi lik ga dočeka na pesnaju ili nogu). Tu su i defanzivni kombo brejkeri (Mega crash), kao i ofanzivni (assault) koji koštaju određenu količinu energije, a baroque potez je neka vrsta univezalnog cancela koja omogućava da nastavite napad posle bilo koje vrste poteza (čak i hyper komboa) ali nauštrb trošenja određene količine zdravlja.
Dakle bogato.
Lista likova je zaista zanimljiva jer je Capcom proširio sastav daleko izvan granica Street Fighter univerzuma, pa su među njegovim likovima i Viewtiful Joe (kome Seksi Sylvia pomaže u nekim kompleksnijim komboima), Batsu Ichimonji iz Rival Schools, PTX-40A iz Lost Planet ali i Yami, poslednji boss iz igre Okami!!!!!!!
E, sad, ja sam sinoć imao VRLO malo vremena da ovo isprobam jer je moja žena agresivno gledala Operaciju Trijumf pa sam bukvalno imao samo nekoliko minuta tokom reklama da vidim radi li uopšte igra. Najviše me je zanimalo kako je standardni capcomov six-button-fighter prerađen za konzolu (Wii) koja nema na raspolaganju šest dugmadi, barem ne sa standardnom kontrolnom postavkom (igru je, koliko razumem moguće igrati i sa classic controlerom, ali to nisam imao vremena da probam). Igrajući sa wiimoteom i nunchuckom imao sam utisak nestvarne lakoće.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi40.tinypic.com%2F2i117pt.jpg&hash=5a152c5248ac3a2de8f27b5a1cdd814085ef1835)
Naravno, igrao sam kao Ryu jer njega najbolje poznajem i utisci su da je Capcom vrlo pažljivo podesio igru da razume kontekst i izvlači najbolje poteze u datom momentu. Oni su i dalje vezani za igračeve inpute, naravno, ali podela na ruku i nogu nije više striktna jer igra ocenjuje distancu do protivnika i bira odgovarajući potez sa istim inputom. Ovo jeste na neki način 'restriktivno' u smislu da igraču ne da isti stepen slobode koji ima u normalnim Street Fighter igrama, i možda i smeta ako ste purista (ja naprosto nisam imao vremena da ocenim smeta li mi) ali barem koliko sam uspeo za tih par minuta igranja da vidim ovo nikada igrača ne stavlja u po definiciji podređen položaj.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi40.tinypic.com%2F2hrgztl.jpg&hash=995cf62ab62ff01aa838a84da2852235ef6a7297)
Zapravo, plašim se da ne ispadne baš suprotno, odnosno da ne ispadne da se igra sama igra. Juče sam posle svega deset sekundi igranja uspeo da izvučem neverovatno atraktivan kombo od sedam udaraca što mi se nikada nije dogodilo ni u jednoj jedinoj SF igri. Osećao sam se kao oni tournament igrači kojima se divim na JuTjubu. Da ne bude zabune, ja jesam zaista izveo sve te udarce, dakle nije u pitanju dial-a-combo situacija gde ti samo pritiskaš dugmiće a tvoj lik pravi čuda (kako me je DušMan i isponižavao u Subotu dok smo igrali MK vs. DCU), već mi se više čini da je u pitanju velikodušnija količina frejmova u animacijama koja dopušta cancelling i činjenica da je igra birala povoljne specialse u odnosu na moju poziciju na ekranu...
Ne znam, dok je ne isprobam sa six-button kontrolerom, ne smem da dajem konačne sudove. Ovaj rivju (http://www.fightersgeneration.com/games/tatsunoko-vs-capcom.html)od strane čoveka koji je igru igrao daleko više nego ja sugeriše da four-button šema zapravo radi odlično i veoma hvali pamet igre da odabere pravu kontekstualnu akciju kao i količinu special i super poteza koje likovi imaju na raspolaganju. Za sada mogu da kažem da je igra strašno brza, da zahteva od igrača brzo razmišljanje i o napadu i o odbrani jer ima mnogo napada na daljinu, kao i mnogo opcija za kombinovanje likova i borbu u vazduhu pa je možda blago pojednostavljenje kontrola dobrodošlo.
Ono što je nesumnjivo je da igra izgleda fenomenalno!!! Wii može kada hoće a Capcom je ovde očigledno hteo tako da je igra, prvo rađena za arkadnu mašinu sa, koliko razumem arhitekturom skoro identičnom Wii konzoli, a zatim i za normalan kućni Wii, naprosto prelepa.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi42.tinypic.com%2F2881pp0.jpg&hash=b991662c4de5e2eebf3f3336c00b5afbbcadf39d)
Sve je renderovano u tri dimenzije iako se igra odvija u dve i, što je najvažnije ima onaj pravi osećaj normalnog 2D fajtera samo za nijansu tečnije i glatkije. Dakle, tačno znaš kad si na kojoj distanci i kako ćeš uraditi koji potez i pored toga što nemaš posla sa sprajtovima nego sa 3D modelima. Ovo me je sada toliko napalilo na Street Fighter IV koji izlazi za kućne konzole u prvoj polovini 2009. godine i koji koristi identičnu filozofiju kod grafike, kao i sličnu filozofiju kod kontrola (lakši cancelling, guarding itd.), da sam, što bi rekao Takashi Miike (povodom stripa Ichi the Killer) noćas masturbirao deset puta.
Sve u svemu, za sada mi Tatsunoko vs. Capcom: Cross Generation of Heroes deluje obećavajuće, kao igra koja, slično Marvel vs. Capcom igrama igraču dopušta raskalašnije ponašanje nego u klasičnom Street Fighteru, sa više kombo mogućnosti i razuzdanijom borbom u vazduhu. Lake, konteksta svesne kontrole mi se dopadaju mada su rizik da igra postane prejednostavna, dok je prezentacija izvanredna i daje pravi next-gen osećaj iako se pojavljuje na najslabijoj konzoli ove generacije.
Tužan element u svemu ovome je što Capcom, zbog određenih copyright problema sa Tatsunokom izgleda neće ovu igru objaviti nigde izvan Japana. Iako tvrde da rade na rešenju, za sada je igra izašla samo u Japanu i nema najava da će se pojaviti i u našoj avliji. To mi je žao jer ne samo da bih ja voleo da kupim original ove igre koji bi mogao da igram na svojoj konzoli bez prerezivanja i patchovanja (mislim, onda ću samo da igram ovo što sam skinuo jer to izlazi na isto) već i jer su Wiiju OČAJNIČKI potrebne igre koje su malo kompleksnije od uobičajenih kolekcija miniigara kakve zatrpavaju Wii rafove u prodavnicama igara (čak i ova igra ima kolekciju miniigara ali to nisam stigao ni da vidim). Ajde da se nadamo...
Evo malo 'tjuba:
Intro plus kolaž akcija: http://www.youtube.com/watch?v=SoXzjR2Lc1s
Viewtiful Joe u akciji - Joe ne počinje ovu borbu ali gledajte šta radi oko pedesete sekunde!!!: http://www.youtube.com/watch?v=35X1NR2SbDM
Mega Man Volnutt & Batsu vs. Hakushon Daimaō & Hurricane Polymar: http://www.youtube.com/watch?v=i-LIck99PM0
Quote from: "Meho Krljic"Ridiculus verovatno ima pametnije i opširnije stvari da kaže o ovoj temi.
Ridiculus je ovih dana bez reči, jerbo je vodio tešku borbu protiv raznih virusa, trojanaca, crva, advera i ostale sajber-gamadi. Nije mogao da dobije bitku dok nije instalirao novi Windows na jednu particiju drugog hard diska i daunlodovao probnu verziju NOD-a 32, koja je uradila ostalo.
Inače, on-topik, Tastunoko mi je najpoznatiji po Gatchaman-u (Battle of the Planets). Već sam čuo mišljenje kako je to sasvim solidan fajter i, naravno, dašak svežeg vazduha za Wii (mada će uskoro dobiti i novog Bleach-a).
Mene ipak više zanima novi Street Fighter, koji izlazi za Xboks 360, PS3 i PC 20. februara i izgleda
fantastično, a po svim svedočanstvima, tako se i igra. Arkadna verzija je jedna od grafički najlepših igara prošle godine, a konzolske verzije će imati nove likove (i modove, naravno).