Začeta u 19. veku, u vreme kada je u književnosti, sa jedne strane, vladao realizam i naturalizam, a sa druge strane, fantastika, SF je u početku popunjavao prazninu koju su prvenstveno osetili autori. Industrijska revolucija je postala nadahnuće za pisce, posebno u Engleskoj i Francuskoj. H.K. Andersen je napisao "Hiljadu godina kasnije", H. Dž. Vels se zainteresovao za put kroz vreme i genetsku manipulaciju, Z. Vern je napisao nebrojene romane "naučne anticipacije", E. P. Mičel ga je kopirao u Americi... U to vreme su se i formirala dva pola naučne fantastike koja se najlakše ilustruju stvaralaštvom Velsa i Verna. Na jednoj strani je popularna književnost, vulgarizacija nauke i zabave, a na drugoj se nalazi ozbiljnija i intelektualnija književnost, špekulativnog karaktera.
Obe tendencije su uvek i neprekidno imale osnovu u životu koji se nalazio oko njih. To je vrlo dobro formulisao Milan Kundera u zbirci eseja "L'Art du roman", objasnivši da roman govori o coveku u svom svetu, ali ne kroz istorijske ili socioloske studije, nego kroz specifican romaneskni jezik. Roman ne govori o stvarnosti, nego o egzistenciji koja nije ni proslost, niti sadasnjost, nego polje ljudskih mogucnosti - sta bi covek mogao da bude, zasta je sposoban. Duh romana je duh viseznacnosti i citaocu ukazuje da su stvari slozenije nego sto izgledaju. JMG Le Clézio, dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za knjizevnost, rekao je: "Treba citati romane, jer je to odlican nacin da se razume danasnji svet. Romansijer nije filozof, niti tehnicar jezika, nego onaj koji pise i postavlja pitanja."
Istovremeno, odredjeni krugovi intelektualaca su počeli da ističu krizu romana koja je zavladala početkom 20. veka. Kao alternativu "uzanosti" realizma i naturalizma, oni su pronašli da se nove teme nalaze u "naučnoj imaginaciji". Tako je Nau 1903. godine, za roman "anticipacije" "Force ennemie", dobio prvu dodeljenu nagradu Gonkur. To je vreme kada su moderni heroji oličeni u naučnicima - Bekerel, Kiri, Ajfel, Limijer, Paster... Progres je sveprisutan. Umreženost kapitala i komunikacije postaju planetarni i vrhune krajem prve decenije 20. veka. Potom dolazi do I svetskog rata i veličanstvenog razočarenja u nauku koja je, najednom, postala sinonim ratnog orudja.
Završetak rata donosi neverovatan pesimizam, te se nauka kao nadahnuće gura na margine u ozbiljnijoj književnosti. Ekspresionizam i nadrealizam više odgovaraju novoj realnosti u kojoj svaka porodica ima po nekog mrtvog, ranjenog ili invalida. Tokom 20-ih i 30-ih godina, izlaženje naučne fantastike iz psiho-emotivnog getoa dešava se u optimističkoj Americi, neuporedivo manje oštećenoj užasima I rata. Na čelu ovog pokreta se našao Gernsbek, vezujući se neposredno na tendencije drage Žilu Vernu, slaveći napredak nauke kao napredak svekolikog čovečanstva. Na sličnim stazama našao se i Džon Kembel, sa manje nauke, ali sa mehaničkim pristupom književnosti - razum vlada univerzumom. Problem biva izložen na jasan način, a rešenje mora da bude bez ikakve logičke greške.
Medjutim, radjanje dve totalitarne države, komunističkog Sovjetskog Saveza i nacističke Nemačke, učinilo je da su se autori zamislili nad ljudskom sudbinom u represivnim sistemima koji zagovaraju jednoumlje i kondicioniranje ljudskog mozga. Nasuprot američkom optimizmu, redu i logici, javlja se distopija, priča koja se nalazi na suprotnoj strani od tehničkih i tehnoloških utopija.
Quote from: "Cornelius"U to vreme su se i formirala dva pola naučne fantastike koja se najlakše ilustruju stvaralaštvom Velsa i Verna. Na jednoj strani je popularna književnost, vulgarizacija nauke i zabave, a na drugoj se nalazi ozbiljnija i intelektualnija književnost, špekulativnog karaktera.
Ovo bi mogao da bude dobar početak da takvih početaka već nismo imali. Taj deo je prilično dobro odradila Libeat, ali se zapetljala kad su teoretičari počeli da joj "pomažu". Mislim da treba početi od književnosti same i otklona koji ona neizbežno čini da bi kreirala umetničku komponentu. U tom slučaju možeš da startuješ sa Foknerom, Štajnbekom ili Dostojevskim, svejedno. Uzmi Ivu Andrića i pokaži koji je otklon od realnosti načinio, da bi govorio o stvarnosti. Uzmi Klezioa. Meni se čini da je tvoj cilj da pokažeš kako je u književnosti neophodan otklon od realnosti, da bi se ispričala priča o našoj stvarnosti.
Kada i ako dokažeš da je taj otklon u osnovi književnosti, onda je moguće posmatrati različite strukture tog otklona. Na kraju, ostaje ogledalo stvarnosti i da li u njemu možemo da vidimo sebe. Sve ostalo nije književnost i neka to zovu kako god žele.
Ako nastaviš sa ove strane odakle si počeo, neću se složiti sa postavkama Verna i Velsa. Po meni je odnos obrnut. (bar su tako u tekstu koji sam izdvojim pomenuti, ili se to meni čini) Vern se zanosio otklonom, a Vels pričom o stvarnosti koja stoji iza otklona.
Uvek je moglo da se počne drugde i drugačije. Ja sam odlučio da počnom sa početkom 20. veka, kratko, potom da prodjem kratko kroz period izmedju dva rata i da se najviše zadržim na periodu posle II svetskog rata, kroz tehnološki i finansijski prosperitet, strah od A bombe, hladni rat, seksualnu revoluciju, hipi pokret, naftnu krizu, uspon kompjuterske tehnologije, genetsku manipulaciju, itd.
Naravno, sve mora da ima početak. Nezavisno što su svi sve rekli o radjanju hrišćnske umetnosti, svaka nova knjiga će opet početi sa paleo-hrišćanskim katakombama, mada smo to sto puta čitali. Jebeš ga, mora da se krene od nekud. Ja odlučio odavde i isključivo kroz ono što nazivamo SF književnošću. Ostalo će mi poslužiti da kažem ono što hoću.
Ja kod kuće imam onu SF enciklopediju od Kluta i Nikolsa, pa ni to ne otvaram. Jel imate vi neku drugu priču? Ghoul ga udavi sa hororom, ali ne davi sa teorijom. Teoriju iznosi samo pod prinudom.
Quote from: "mac"Jel imate vi neku drugu priču?
Imam. Nemoj da čitaš postove na ovom topiku.
Quote from: "mac"Ja kod kuće imam onu SF enciklopediju od Kluta i Nikolsa, pa ni to ne otvaram. Jel imate vi neku drugu priču? Ghoul ga udavi sa hororom, ali ne davi sa teorijom. Teoriju iznosi samo pod prinudom.
Cornelije je malo nervozan. Počeci su uvek nategnuti. Ali priča jeste dobra. Uvek smo spremni da o SF-u govorimo kao o delima u kojima postoji otklon od realnosti, cognitive estrangement, pomeraj u vremenu i prostoru... Zbog toga je to žanrovska, pišam je, književnost. I tako sto godina.
Šta ako književnost ne postoji bez otklona od realnosti? Jer, postoje pisanija bez otklona od realnosti i niko nikada nije rekao da je to književnost. Dokumentarna, informativna, spekulativna, naučna, verska, neverska, letopisi... Šta ako je otklon od realnosti deo celine, preduslov da je pred nama umetnička tvorevina? Da li su boja i oblik očiju deo čoveka? Da li je čovek manje čovek ako su mu oči plave, smeđe, kose, šućmuraste, sitne, krupne, zelene?
Književnik kroz te oči gleda u stvarnost i priča nam šta je video. Zar to nije dobar početak? Naravno, ima tu još teških prepreka i brzaka, pa zato Cornelijus startuje rafting niz Drinu, negde oko Skadra. Preguraćemo i mi preko brda i dolja, ako ne stigne neki jeroplan pa nas sve ne prenese na mesto gde ova priča treba da počne.
Quote from: "scallop"
Šta ako književnost ne postoji bez otklona od realnosti?
Postoji. Stendal je u jednom od svojih predgovora objasnio da je njegovo pisanje nalik ogledalu koje se nosi pokraj puta. Balzak je, radi dočaravanja stvarnosti, opisivao do u tančine, ne samo pariske dekore, nego i način oblačenja i manire svojih protagonista. Otklon od stvarnosti je minimalan, ali takva vrsta romana je postala ograničavajuća. Flober počinje da se udaljava i stvara novi roman, ali je još uvek pod snažnim uticajem svog vremena.
Novi autori su se opredelili za različitu tematiku koja im je prvenstveno omogućavala nove sadržaje, a kasnije i nove forme. Veći otklon od stvarnosti je bio neophodan, ali, kada pažljivo skinemo sve ljuske, opet stižemo do onog ogledala koje se nosi kraj puta.
Mislim da "realnost" nije za svakog ista.
Quote from: "Bab Jaga"Mislim da "realnost" nije za svakog ista.
Ja mislim da je "realnost" za svakog različita.
Jesi li primetila razliku? Percepcija je osobena i zato knjige primamo različito. Stvarnost je uvek kao na Stendalovom ogledalu. Komunikacija koju kreira pisac ide kroz njegove oči i zavisi od njegove dioptrije, odnosno, osobenog otklona od realnosti. Tebi Ghoul ftagen, nekom drugom ne-ftagen.
Jesi li primetila da Stendalovo ogledalo nije na zidu, ono je u njegovoj ruci i stvarnost igra po njemu u ritmu Stendalovih koraka. Književnost je ogledalo stvarnosti u nečijim rukama, kao što sam ja to pokušao da stavim u oči pisca.
Cornelijusov pristup je malo teži, ali vodi ka cilju. Meni je problematično, a i Mac-u je bilo, zašto moramo da poređamo šahovske figure kao da ćemo da igramo novu partiju šaha, da odaberemo damin gambit ili indijsku odbranu, pa tako do neke neizvesne završnice? Ako je ubeđen da ima pristup koji može da pomeri odnose prema literaturi, neka postavi to kao šahovski problem "mat u tri poteza", pa da rešavamo nešto što je odvojeno od beskrajnih uvodnih delova šahovske partije.
Na kraju, imam utisak da si baš ti dobila jedini primerak Emitora 473, koga mnogi izbegavaju. U njemu su moji tekstovi i pogled na SF kroz moje oči. Pogledaj, možda je tamo i to Stendalovo ogledalo i ljulja se kraj puta.
Quote from: "scallop"
Na kraju, imam utisak da si baš ti dobila jedini primerak Emitora 473, koga mnogi izbegavaju. U njemu su moji tekstovi i pogled na SF kroz moje oči. Pogledaj, možda je tamo i to Stendalovo ogledalo i ljulja se kraj puta.
Pozorno sam pročitala taj Emitor, i koliko god mi prijalo zbog tvoje nesumnjive spisateljske vještine, ima puno toga s čim se ne slažem. Ali to iti loše, niti dobro, samo moje ogledalo prikazuje svijet drugačije nego tvoje. Ali ja prva priznajem da sam čudna biljka.
Quote from: "Bab Jaga"Quote from: "scallop"
Na kraju, imam utisak da si baš ti dobila jedini primerak Emitora 473, koga mnogi izbegavaju. U njemu su moji tekstovi i pogled na SF kroz moje oči. Pogledaj, možda je tamo i to Stendalovo ogledalo i ljulja se kraj puta.
Pozorno sam pročitala taj Emitor, i koliko god mi prijalo zbog tvoje nesumnjive spisateljske vještine, ima puno toga s čim se ne slažem. Ali to iti loše, niti dobro, samo moje ogledalo prikazuje svijet drugačije nego tvoje. Ali ja prva priznajem da sam čudna biljka.
Taman posla da nema. Pročitaj potpis ispod mojih postova. Tamo gde se ljudi previše slažu nema ni razgovora. Ni oko Biblije se ne slažemo, ali se oko mog pogleda na fikciju bar ne koljemo.
Važno je da ti se ogledalo zaljuljalo, pa bi sad Cornelijus mogao dalje, ako moramo njegovim putem.
Nastavak ostaje za sutra. Dans sam na poslu i necu uspeti da se oslobodim, niti da se skoncentrisem.
Cornelius fhtagn! :wink:
Quote from: "scallop"Cornelius fhtagn! :wink:
Scallop se pretvara u hororistu! :) :lol: :!:
Quote from: "pilot babo"Quote from: "scallop"Cornelius fhtagn! :wink:
Scallop se pretvara u hororistu! :) :lol: :!:
Radmilo uthfagn!
«Gvozdena peta» (1908) američkog pisca Džeka Londona prva je moderna distopija, a istovremeno i prva distopija 20. veka. Napisan u vreme kada je liberalni kapitalizam vrhunio u Americi, London ovim romanom kritikuje američki sistem zasnovan na svemoći magnata teške industrije i zaštiti koju dobijaju od državnog aparata. Rešenje za moderno društvo on pronalazi u teorijama Karla Marksa i neminovnom razvoju kapitalističkog društva ka socijalizmu. Istovremeno, njegova poetika sadrži odredjene ideje romantičnog revolucionartva Kropotkina o jačanju svesti svake osobe i njihovom dobrovojlnom i nepristrasnom upravljanju zajednicom. Takodje, susreću se i odredjene teze ruskog nihiliste Bakunjina o čistoći koja će se postići tim procesom.
Armand Mattelart, francuski sociolog specijalizovan za medije i komunikaciju, piše da su se prve distopije ukazivale na planetarnu vladavinu državne mašinerije i velikih industrisjkih koncerna, ulazak u «fordistički» racionalizam, mehanizaciju svakodnevnice i kondicioniranje duha i tela. Tako i nije čudno da se prva moderna antiutopija pojavila u Americi. U isto vreme sa neverovatnim jačanjem liberalnog kapitalizma, ruski revolucionar Vladimir Iljič Lenjin, u svojim teorijama o rušenju kapitalizma i uspostavljanju novih društveno političkih odnosa, u velikoj meri se oslonio na eksploatatorske teorije tejlorizma i fordizma, smatrajući da se te američke naučne organizacije rada, dobro mogu da primene na društvo u nastajanju, na Sovjetski Savez. Boljševički ideolog i strateg Aleksandar Bogdanov čak je napisao nekoliko utopijskih romana koje su slavile «socijalistički racionalizam».
Medjutim, 1923. godine, pojavio se distopijski roman – «Mi» ruskog inženjera i pisca Evgenija Zamjatina. Napisan kao protest protiv tiranskih sistema njegovog vremena, ovaj satiričan roman se nastavlja na autorova razmišljanja vezana za boravak u Engleskoj. U Zamjatinovom svetu romana "Mi", ljudima je oduzeta srž postojanja, njihova posebnost, i osobe su svedene na brojeve, a najveći problem diktatorskog sistema je kako uništiti ljudsku imaginaciju. Hapšen i zatvaran u carističkoj Rusiji, a potom i u boljševičkom Sovjetskom Savezu, on je ovaj roman napisao, pre svega kao kritiku lenjinističkih tendencija ljudskog obezličavanja i svakodnevnog terora, ali i kao oštru kritiku industrijalizovane Evrope koja se trudila da ljude svede na točkiće velike mašinerije.
PS Sta znaci fhtagn?
Quote from: "Cornelius"PS Sta znaci fhtagn?
spava
Quote from: "pilot babo"Quote from: "Cornelius"PS Sta znaci fhtagn?
spava
Fala. Nisam spavo, no sam rintao. Bas kao i danas.
Pa zar na tom trulom Zapadu odavno nije 35-časovna radna nedelja uz zagarantovana dva dana odmora i takve stvari?
Zar nisu prošla vremena kada su naši gastarbajteri bili izrabljivana radna snaga bez kraja i boljeg sutra?
Ako se ne varam Sarkozi je ukinuo tu radnu nedelju od 35 sati. Sada je u nadleznosti poslodavca da odredi satnicu radne nedelje.
Quote from: "Boban"Pa zar na tom trulom Zapadu odavno nije 35-časovna radna nedelja uz zagarantovana dva dana odmora i takve stvari?
Zar nisu prošla vremena kada su naši gastarbajteri bili izrabljivana radna snaga bez kraja i boljeg sutra?
Ti ne citas novine. Mi lagano, ali sigurno ulazimo u distopiju. Radna nedelja od 35 sati je fakultativna. Trajanje radne nedelje se zakljucuje izmedju gazde i njegovog zaposlenog. Nema ogranicenja. Zagarantovan je jedan dan odmora, a u penziju se ide sa navrsenih 70 godina. Tako je za gastarbajtere i sve ostale arbajtere.
Quote from: "Cornelius"Ti ne citas novine. Mi lagano, ali sigurno ulazimo u distopiju.
Nisi valjda bio izvan distopije? Gde je to da svi odemo?
Quote from: "Cornelius"Tako je za gastarbajtere i sve ostale arbajtere.
Kako izgleda za niks arbajtere? Odnosno, ima li za mene tamo neko radno mesto? Ja imam samo 66 godina.
Quote from: "scallop"
Kako izgleda za niks arbajtere? Odnosno, ima li za mene tamo neko radno mesto? Ja imam samo 66 godina.
U penziju se ide sa 70 godina, ali preduzeća izbacuju ljude već u 55. godini, jer su odviše skupi za firmu. Čitav fazon je da država prištedi na penzijama, a što se tiče ljudi - ko preživi, preživi.
Što se tiče distopije, osećaj se pojačao otkada je Sarkozi na vlasti. Od nedavno su uveli da deca od 12 godina mogu da idu u zatvor. Radi se i na novom zakonu kojim će se stvarati policijski dosijei za nasilnu decu počevši od 3. godine života. To će pomoći da se ona odstrane na vreme i da ne ometaju Sarkotopiju.
Quote from: "Cornelius"
Što se tiče distopije, osećaj se pojačao otkada je Sarkozi na vlasti. Od nedavno su uveli da deca od 12 godina mogu da idu u zatvor. Radi se i na novom zakonu kojim će se stvarati policijski dosijei za nasilnu decu počevši od 3. godine života. To će pomoći da se ona odstrane na vreme i da ne ometaju Sarkotopiju.
Svidja mi se ovo za zatvor od 12. godine...mi vec imamo fantasticnu kriminalisticku populaciju uzrasta 12-16 godina koja cveta upravo zahvaljujuci tome sto su van zakona...
Quote from: "Cornelius"
Ti ne citas novine. Mi lagano, ali sigurno ulazimo u distopiju. Radna nedelja od 35 sati je fakultativna. Trajanje radne nedelje se zakljucuje izmedju gazde i njegovog zaposlenog. Nema ogranicenja. Zagarantovan je jedan dan odmora, a u penziju se ide sa navrsenih 70 godina. Tako je za gastarbajtere i sve ostale arbajtere.
Arbeit macht frei. :twisted:
Quote from: "berserker"Svidja mi se ovo za zatvor od 12. godine...mi vec imamo fantasticnu kriminalisticku populaciju uzrasta 12-16 godina koja cveta upravo zahvaljujuci tome sto su van zakona...
u zatvore s njima, prokleti bili! :D
Сви преко 14(исправите ме ако грешим) нису ван закона у том смислу...
Sviđa mi se ovo o trogodišnjim nasilnicima. Barabe male, od početka ih treba pratiti. :twisted:
Quote from: "angel011"Sviđa mi se ovo o trogodišnjim nasilnicima. Barabe male, od početka ih treba pratiti. :twisted:
svima da im se otvore dosijeja!
pa da prepoznamo buduće silovatelje još kad prvi put povuku neku devojčicu za kike!
Тако је! Боље спречити него лечити! Ја при том верујем у лоботомију.. 8)
Quote from: "Savajat Erp"Тако је! Боље спречити него лечити! Ја при том верујем у лоботомију.. 8)
tebi je pomogla! :idea:
Ето видиш! Зашто онда сви не би били узорни грађани као ја? Додуше, имао сам и малу дозу електро-шокова, али Боже мој...
Ako mogu da zatvorim ovaj neugodni spojler:
Svi mi živimo u distopiji. Književnost tu ima jasan stav: nesređenost otvara prostor za priču i stavove, utopijski pristup je neproduktivan. To je otkrio i ABN, pa nemamo potrebe da se time zamajavamo. Utopija bi bila otklon od stvarnosti, ali se u njoj Stendalovo ogledalo ne ljula.
Moram da priznam da imam osećaj da Cornelius malo luta, on traži pristup za konzistentan tekst, ali ga na ovaj način neće naći.
Quote from: "scallop"Moram da priznam da imam osećaj da Cornelius malo luta, on traži pristup za konzistentan tekst, ali ga na ovaj način neće naći.
Ne, Cornelius ne luta. Ja apsolutno tacno znam o cemu pisem, imam teze o citavom tekstu, do kraja (naslovi, autori, deo citata...). Ja pisem o tome da je SF ogledalo stvarnosti, da je SF 20. veka, ma koliko cudnovata bila, sa ma kolikim otklonom od stvarnosti, ona ostaje jasno i duboko ukorenjena u stvarnosti autora koji je pise.
E, sad... Ja konstatujem sta se desavalo tokom 20. veka i spajam drustveno-politicka i ekonomska kretanja sa SF stvaralastvom, znaci ukazujem, hronoloski, na koji nacin su autori o sebi u svom vremenugovorili kroz neke druge u nekim drugim vremenima i svetovima. Mislim, da tebe zanima mehanizam tog otklona od stvarnosti, ali ja o tome necu pisati, jer mi to nije cilj.
U uvodu u roman "1985." Entoni Bardžis detaljno objašnjava po čemu je sve Orvelova "1984." zapravo ogledalo Londona 1948.
Quote from: "angel011"U uvodu u roman "1985." Entoni Bardžis detaljno objašnjava po čemu je sve Orvelova "1984." zapravo ogledalo Londona 1948.
Sticu cu do Orvela u periodu 1945-1953. Njegova "84" je protest protiv svih vrsta jednoumlja (kapitalistickih i komunistickih), kao i svedocanstvo o zivotu u Londonu, posebno tokom II svetskog rata i neposredno posle rata.
Takodje, neposredno po završetku I svetskog rata pojavio se Čapekov distopijski pozorišni komad R.U.R. (Rosumovi univerzalni roboti) objavljen 1920, a prvi put igran godinu dana kasnije. Genijalni naučnik Rosum izmislio je robote, mašine sposobne da misle i da rade, ali ne i da osećaju i razmišljaju. Čovek, osudjen na nerad i dokolicu, vrlo brzo ulazi u potpunu dekadenciju u kojoj se čak ni bebe ne radjaju. Pobuna robota dovodi do rata koja preti istrebljenjem ljudske vrste, svedene na nepotrebni element.
Čapeka ne zanima tehnološki aspekt priče, nego psiho-socijalne posledice. Upotreba tehnologije u svrhe masovnog ubijanja i nova dominacija tehnoloških sredstava, po njegovom mišljenju, mogla bi da dovede do toga da čovek u potpunosti zavisi od tehnologije i da tako sam sebe dehumanizuje. "Oni koji misle da mogu da vladaju industrijom, bivaju njom ovladani. Roboti moraju da budu stvarani, iako su sredstva ratne industrije, ali su stvarani i zato što jesu sredstva ratne industrije. Proizvod ljudskog uma utekao je kontroli ljudskih ruku – objašnjava češki autor u jednom tekstu.
Preokupacija sveprisutnom naukom i tehnologijom i njihovom sve većom upotrebom zabrinjava na svim meridijanima. Tako je i nastao «Vrli novi svet» (1932) engleskog pisca Oldouza Hakslija, distopija koja, po rečima samog autora, nema za temu progres nauke, nego «uticaj progresa nauke na ljude». Opisujući racionalističko i hijerahizovano društvo u kome su drogom neutralizovana osećanja i kritički duh, Haksli se suprostavlja pozitivističkom pogledu na nauku koji je vladao u industrializovanim zemljama. Nadahnuće za ovaj roman je Haksliju došlo posle boravka u Americi, zemlji tejlorizma i fordizma, ali i zemlji rasističkih teorija o vrednosti čoveka.
"Prva stvar koju neko može da zapazi o romanu "Mi" jeste, nikada ukazan element, da "Vrli novi svet" Oldouza Hakslija delimično proizilazi iz njega. Obe knjige govore o buntovništvu primitivnih ljudskih duša protiv racionalnog, mehanizovanog, bezbolnog sveta (...) Atmosfera dveju knjiga je slična, i grubo govoreći, opisana je ista vrsta društva, mada Hakslijeva knjiga pokazuje manje političke svesti i više je pod uticajem novijih bioloških i psiholoških teorija – napisao je 1946. godine Džordž Orvel u svom prikazu Zamjatinove knjige.
"Cilj čelnika Hakslijevog sveta je socijalna stabilnost i oni do nje dolaze kondicioniranjem osoba kroz sofisticirana naučna sredstva. Tako društvo postaje šema u kojoj je osoba sabijena do veličine kockice jednog mozaika, bez ikakve mogućnosti da sama prosudjuje i da sama odlučuje o sopstvenoj sudbini – piše Jean Servier, profesor sociologije sa univerziteta u Monpelijeu, u svojoj studiji istorije utopije. Takvom svetu Haksli suprostavlja zajednicu Indijanaca koji žive na primitivan način. Bivajući izuzetno dobar posmatrač analitičkog i sintetičkog duha, Haksli u svom predgovoru sugeriše i treći put, onih koji bi se udaljili iz ova dva sveta uredjena na posebne načine. "Ekonomija bi im mogla da bude decentralizovana, nalik zamislima Henrija Džordža, a politika kropotkinovska sa kooperativama. Nauka i tehnologija bile bi upotrebljavane kao da (...) su načinjene za čoveka, a ne kao da čovek treba da im služi. (...) Vladajuća filozofija života bila bi jedna vrsta višeg utilitarizma u kome bi princip potpune sreće bio potčinjen principu Konačnog Kraja."
Svojom distopijom sa blagim prizvucima utopije, Haksli je označio kraj jedne čitave epohe u kojoj se još uvek verovalo u mogućnost utopijske vizije. Izbijanje II svetskog rata, masovna ubijanja, dominacija totalitarnih režima i masakr nevinog stanovništva nuklearnim bombama, učinilo je da se pisci okrenu vrlo gorkim distopijama u kojima je vladalo beznadje.
Naravno da je SF ogledalo stvarnosti, kao sto je i ogledalo pisca i njegovih stavova. Svaki tekst pisala je neka osoba koja svet dozivljava kroz filter svojih ubedjenja, i taj filter se nikad ne moze do kraja sakriti ili isfolirati, cak ni u "dirigovanoj" knjizevnosti, bilo da diriguje Gernsbek ili Zdanov.
Normalno je da neko ko pise o buducnosti (ili proslosti. Ili sadasnjosti) bar donekle, i mimo svoje volje, projektuje u viziju buduceg sveta svoje vidjenje sadasnjice, i da taj buduci svet izvodi iz sadasnjeg ili protiv sadasnjeg. Hocu reci: utopije govore o svetu iz koga poticu bar koliko i distopije.
Bas me zanima kako ce tekst izgledati dovrsen. Za sada neke teze podsecaju na Darka Suvina, ali bez onog tvrdog marksizma...
Quote from: "Jevtropijevićka"Za sada neke teze podsecaju na Darka Suvina, ali bez onog tvrdog marksizma...
Čuj, ja sam nekad bio član komunističke partije, ali me je Zapad omekšao.
Utopija prikazuje kako loši ljudi u dobrom sistemu postaju još gori. Distopija prikazuje kako dobri ljudi u lošem sistemu postaju loši.
Tokom 20-ih i 30-ih godina dolazi do korenitih promena u pristupu romanu, kojim se ovaj tip proznog stvaralaštva udaljava od Stendahlovih i Balzacovih principa starih čitav vek. U novom romanu, manje je opisivanja, a više razmišljanja. Subjektivni realizam, kako ga je objasnio J-P. Sartre, vodio je ka rigoroznom i sistematskom prikazivanju fiktivne realnosti kroz optiku protagoniste. Istovremeno, autori više ne prezaju od sve češće upotrebe različitih prosedea u okviru istog dela, pokušavajući na taj način da dočaraju percepciju svojih junaka. Realnost nije ispričana, nego je dočarana kroz deliće, prikazana u trenutku kada se stvara. Čovek je bačen u sredinu fantazmagorije, vrlo često zastrašujuće i beznadežne.
U takvoj klimi, pred sâm početak II svetskog rata, u Njujorku se okuplja grupa mladih pisaca, levičarski nastrojenih, ljutih na sistem i željnih da naučnu fantastiku dublje otvore ka politici i tako se udalje od gernsbekovskih i kembelovskih zabavnih priča. Oni su sebe nazvali "Futurijancima" i njihov pristup je bio inovatorski, pre svega, zbog okupljanja u klubove i grupe i razmatranja nasledja naučne fantastike. Shvativši da je ovaj žanr iza sebe ostavio odredjenu kolektivnu imaginaciju, oni su rešili da se oslone na postojeće, da uvedu odredjene inovacije i da kroz naučnu fantastiku otpočnu političko osvešćivanje čitalaca. Srž ove grupe buntovnika sačinjavali su Donald A. Wollheim, Fred Pohl, Cyril Kornbluth, Judith Merril, James Blish, Damon Knight i Isaac Asimov, autori čiji će talenat eksplodirati neposredno posle završetka rata.
Oldouz?! Gde si nasao taj izgovor, svega ti?
S obzirom da se pise Aldous a cita /'ɔ:ldəs/, srpska transkripcija bi bila Oldos. Zacudo, takvo se i nalazi na vecini mesta, bar gde sam ja nailazio na njega.
Imaš pravo - Oldos.
Tokom II svetskog rata, evropski autori nisu imali mogućnost da objavljuju svoje tekstove, medjutim, američki pisci, fizički udaljeni od ratišta, manje pogodjeni nestašicama, nastavili su da objavljuju svoju prozu u magazinima i knjigama. Uprkos stvaralačkom siromaštvu za vreme rata, američka naučna fantastika je iznedrila dva važna dela – «Zadužbinu» Isaaca Asimova i početak «Grada» Clifforda Simaka.
«Zadužbina», delimično zasnovana na radovima britanskog istoričara Edwarda Gibbona o dekadenciji i padu rimske imperije, govori o kraju medjugalaktičke imperije i protagonistima koji obeležavaju taj period. Središna ideja je postojanje nove nauke, psihoistorije, koja posebnim metodama uspeva da pretpostavi ljudsko ponašanje i tako da predvidi verovatna kretanja u budućnosti. Sâm autor je svoje delo nazvao «socijalnom naučnom fantastikom». «Upotrebljavajući neverovatno složenu matematiku, Seldonov Plan predvidja pad Prve Galaktičke Imperije (čitaj Rimske imperije), uzdizanje Obrtnika i Trgovaca Prinčeva (čitaj buržoazije i nacionalizma), rast Prve Zadužbine (čitaj postindustrijskog, birokratskog, tehnološkog društva), njenu medjuvezanost sa dugo skrivanom Drugom Zadužbinom i mogućim stvaranjem Druge Galaktičke Imperije, civilizacije zasnovane na 'mentalnoj nauci' (čitaj asimovljevska vizija utopije) – piše Charles Elkins, američki teoretičar i profesor engleskog jezika.
Uzevši odredjene osnove marksizma o kretanju ljudskih masa, Asimov se oslanja na Buharinovu ideju da su društva u svom kretanju podložna neumitnim prirodnim zakonima prisutnim u čitavom univerzumu, i na Lenjinovu teoriju da je «istorijski materijalizam omogućio da se, prvi put, sa naučnom tačnošću proučavaju društveni uslovi života mase i promene u njihovim uslovima». Nažalost, Asimovljeve ideje nastale su na osnovu malo prevedenih Marksovih i Engelsovih tekstova, propuštenih kroz filtere sovjetske propagande. Staljinovi ideolozi su se potrudili da ukažu na neminovnost odvijanja istorije prema tačno odredjenim ciljevima, nezavisno od aktivnosti ili volje pojedinaca. Na taj način boljševici su pokušavali da obezbede kolektivnu apatiju. Medjutim, II svetski rat, u punom jeku, upravo je pokazivao suprotno, da su ljudska volja i sloboda odlučivanja jača od svake ideologije.
Bravo, Corneliuse! Svidjaju mi se tvoji postovi na temu o naucnoj-fantastici kao ogledalu stvarnosti. Jedva cekam da obradis sajber-pank. :!:
Quote from: "iceman"Bravo, Corneliuse! Svidjaju mi se tvoji postovi na temu o naucnoj-fantastici kao ogledalu stvarnosti. Jedva cekam da obradis sajber-pank. :!:
Mene podstiče tvoja ironija u iščekivanju odgovora na sajber-pank. Siguran sam da ti se neće dopasti. Sajber-pank je funkcionisao taman toliko dugo koliko i osnovna premisa. Imam utisak da ga se i rodonačelnik odrekao upravo zato što u tom ogledalu nije bilo moguće videti stvarnost. Za trenutak je izgledalo da može, a onda se ogledalo - razbilo.
Cornelius je malo spor. Sadašnja faza se bavi civilizacijom u celini kao odrazom u ogledalu stvarnosti. Političko-društvenim ustrojstvima. Ne bih se složio da su to bila samo gledanja unazad, ali to ne znači da će preskočiti gledanja unapred. Ogledalo stvarnosti može biti moćan alat.
Siguran sam da će se druga faza posvetiti i užim slikama stvarnosti. Na primer, odrazima trgovine, nauke, manipulacijama istorijom, komunikacijom, ličnim odnosima i, na kraju, čovekom kao jedinki. Optika celine ne zahteva dioptriju, ali će za finalna poređenja biti potreban mikroskop.
U nekim svojim "esejima" posvetio sam dosta prostora upravo socijalno-političkim sadržajima SF-a i u ovom delu postova ću se složiti sa posterom. Ne sasvim, ali, je li iko na svetu imao identično mišljenje sa bilo kojim drugim pojedincem?
Sajber-pank je mrtav!? :o Hmm, ne bih rekao da je taj podzanr sf-a prestao da funkcionise, narocito ne posle sjajnog Brasyl od Jana MekDonalda. To sto se ''tata'' Gibson odrekao svog ceda nece izmeniti cinjenicu da ce evoluirani sajber-pank nastaviti da bitise kao ogledalo stvarnosti. ;)
Uostalom, nanotehnologija i sajber-terorizam ce imati znacajnog upliva tokom 21 veka, a samim tim i na razvijanje fabule buducih dela sf pisaca. :idea:
Quote from: "scallop"
Cornelius je malo spor. (...)
Siguran sam da će se druga faza posvetiti i užim slikama stvarnosti.
Spor sam jer ovo radim iz zabave kad imam malo vremena. Potom, neke stvari moraju i da se provere, citati da se ponovo nadju, neki, put i da se skoci do biblioteke... Potom ima i sve ono sto ne ulazi u tekst, a ostavljam ga za posle, jer ima svoj znacaj. Inace, ovo mu i dodje kao laksi deo, jer se SF mnogo vise razvije tek od II svetskog rata. Polako cu doci na sve vaznije trenutke tokom 20 veka koji su imali svoj odraz u ozbiljnijoj SF knjizevnosti. Naravno, kako nigde ne zurim, tako ce i tekstovi ici tempom koji mi odgovara.
Ovo je u stvari jako zanimljivo, i vrlo zenovski. Nije važan Cilj, važan je Put.
Jel stvarno skokneš do biblioteke po materijal za forumski post?
Quote from: "mac"Jel stvarno skokneš do biblioteke po materijal za forumski post?
Da, za ovaj topic. Inače, to je navika stvorena godinama pisanja za dnevnu štampu i magazine. Puno stvari mora da se proveri, pre nego što se složi u tekst.
Francuski pisac René Barjavel je II svetski rat dočekao u uniformi posebnih jedinica francuske pešadije (zouaves), a posle kapitulacije započeo je da radi kao novinar pariskog kolaboracionističkog nedeljnika. Uporedno sa novinarskim radom, on je napisao roman «Pustoš» (1943), duboko ukorenjen u autorovoj stvarnosti. Posle potpunog nestanka električne energije, dolazi do niza katastrofa. Malobrojni preživeli beže u prirodu i počinju da žive u seoskim zajednicama, baš onako kako je propovedao maršal Pétain, heroj I svetskog rata, šef francuske vlade tokom II svetskog rata i Hitlerov saveznik. Medjutim, užasi rata odveli su Barjavela ka antimilitarističkim tendencijama, te je godinu dana kasnije napisao «Neopreznog putnika», roman u kome junak beži od poraza svoje zemlje, od neprijateljske okupacije i zapada u vremenske paradokse.
«Grad» Clifforda Simaka, započet 1944. godine kao niz pripovetki i objavljen 7 godina kasnije kao «fix-up» roman, opisuje budućnost u kojoj je čovek nestao, otišao na udaljenu platu gde u preobraženom obliku živi u novoj utopiji, dok je na njegovo mesto, na Zemlji, došla nova mutantska rasa – psi. Simakova proza je poetična, nostalgična i bukolika, medjutim, u pitanju je razmišljanje o odnosu civilizacije i nasilja. «Jedan od indikatora promene je feniksovsko rodjenje misli o utopiji za kolektivnu sociopolitičku organizacij ljudske sreće – piše hrvatski teoretičar Darko Suvin o periodu koji će nastupiti po završetku rata.
Cornelliuse, zanimljivo je ovo o čemu pišeš. Da li si upoznat sa nekim sličnim teorijskim radovima? Science Fiction Studies su jedno vreme donosili članke koji su se bavili sličnim stvarima. Generalno rečeno, veza između naučne fantastike i, uslovno rečeno, društva, detaljno je razmatrana od velikog broja teoretičara SF-a.
Zanimljivo je da postoji znatan broj teoretičara SF-a ili eksplicitno marksističkog usmerenja, ili sličnih shvatanja (Darko Suvin je jedan od njih, da navedem samo nama najpoznatiji primer). SF vrlo često pruža implicitnu, a ponekad i eksplicitnu kritiku postojećeg društva, tako da je, u principu, ova veza razumljiva.
Postoji mnostvo radova o vezi SFa i pisceve stvarnosti i nalazimo ih na raznim mestima. Neki od kriticara su bili marksistickog usmerenja, ali se vecina kasnije okrenula ka kritici kapitalizma i posledica vrlo perverzne i destruktivne eksploatacije coveka i prirode. Istovremeno, oni su kritikovali komunisticko-boljesvicko jednoumlje i terorizam nad podanicima rezima. Prilike su se promenile padom Crvene imperije. Skoro dve decenije, sve kritike okrenute protiv kapitalizma i umrezenosti krupnog kapitala, pa to svima zvuci marksisticki, mada ja imam utisak da nije. Normalno je da kritike idu protiv onoga ko iuma apsolutnu vlast, a danas su to finansijeri.
Ja sebe ne vidim kao marksistu, pravoslavac sam levicarskog ubedjenja i ni malo ne verujem u neminovnost pada kapitalizma i ulazak u socijalizam. Protiv sam hegemonije krupnog kapitala, ekstremnog individualizma, hedonizma i materijalizma, jer to ne vodi nigde. Znam da ima jos ljudi koji razmisljaju kao ja i koji nisu ni marksisti, ni pravoslavci, nego pripadaju drugim narodima, verama, ideologijama, ali stvari vide na vrlo slican nacin.
Cini mi se da se olako stavlja etiketa marksizma na sve sto je antikapitalisticko, jer zaboravljamo da postoje i druge tendencije koje su se borile protiv bezumne akumulacije ljudskih dobara.
Distopijski karakter u pristupu SF pisaca nema marksistički stav, osim ako društvenu kritiku inerciono poistovetimo sa marksističkom, jer druge - nema.
Ljudi su svesni da stvari idu od zla na gore i pokušavaju da upozore. Lično sam često upozoravao da SF najčešće predstavlja društvenu kritiku, mada iste nazore nalazim u literaturi uopšte. I epska fantastika i horor sadrže istu osnovu, samo je treba potražiti. Lamenti nad nekim društvenim uređenjima su takođe socijalna kritika.
Čovek je nezadovoljan odnosom društva prema njemu i on to iskazuje. Koreni sveopšte književnosti su smešteni upravo u tom domenu. Ne vidim dobru literaturu koja se nije bavila nedoslednostima postojeće civilizacije. Možda je SF prostor u kome se to čini direktnije, ali SF je nasilan, on tera čoveka da se suoči sa tim nedoslednostima. Ako je to samo marksizam, onda - živeo marksizam!
Verovatno ni sam Marks nije bio marksista. Ljudi su ga čitali kroz neke svoje prizme i ostala psihoptička pomagala.
II svetski rat bio je ogromna prekretnica u svim domenima, pa i u knjževnosti, posebno naučne fantastike. Gernsbekovska i kembelovska naučna fantastika hodala je najutabanijim stazama klasičnog akcionog romana, klasične strukture, klasičnog izraza, bez truni inovacije u pristupu i u formi. "Jedan roman naučne fantastike konstruiše se kroz lažne podatke, u formalnoj kontradikciji sa poznatom stvarnošću (ovde se upotrebljava mašta) i razvijeni do najmanjeg logičke posledice (ovde se upotrebljava naučna rigoroznost). SF roman često može da se rezimira formulom "šta bi bilo kada bi" – objašnjava Christian Grenier, francuski pisac naučne fantastike. Medjutim, svetska književnost je išla sve kompleksnijim putevima: Joyce je uveo unutrašnji tok svesti, Célinova pre-egzistencijalistička proza uvela je anti-heroja i stilizovani govorni jezik, Camus je ukazao na apsurdnost stvarnosti, Dos Passos je uveo raznorodnost pristupa i oblika, Faulkner je ušao u svest protagoniste, Hemingway je eksperimentisao sa tonom i izrazom...
"Pokušavam da u potpunosti udjem u čitanje, da pronadjem pribežište u svetloj Stendalovoj Italiji. Povremeno uspevam, kroz kratke halucinacije, a potom poinovo padam u ovaj preteći dan – kaže Roquentin, Sartreov junak romana "Mučnina" (1938). Ovim romanom, nalik eseju, Sartre u potpunosti svrgava sa prestola klasičnu romanesknu formu. Pisci pretenduju da oponašaju život i da dogadjaji, ma koliko bezlični i sivi, briljiraju u romanu kroz zaplet priče. Medjutim, Sartre jednim potezom uklanja od sebe klasično nasledje, poštovano još od vremena Stendhala i Waltera Scotta. Tako je kod Balzaca već sâma egzistencija romaneskna i prepuna strasti. Flaubert ukida dogadjanje i stavlja ga u domen mogućeg. Kod Prousta, život je prvo zaboravljen, a potom pronadjen u mašti, obasjan romanesknim svetlom. Kod Sartrea, egzistencija ne zavodi, nego iskače pred protagoniste i pada na njih kao prokletstvo.
Pisci SF-a, razočarani naukom koja ne donosi samo gernsbekovski napredak i progres, nego smrt i razaranje, razočarani obrazovanjem koje ne poboljšava uvek čoveka, nego može da ga zavede ka stvaranju koncentracionih logora i rasističkih teorija, i upoznati sa novim kretanjima u svetskom stvaralaštvu, počinju da pristupaju radu na zreliji način. Po završetku II svetskog rata, naučna fantastika ulazi u najplodniji period koji će trajati čitavih trideset godina.
Iako je kraj II svetskog rata doneo olakšanje, on je istovremeno probudio strahove koji su išli u više pravca. Posle sovjetskih gulaga, nacisticčkih masovnih ubijanja i koncentracionih logora, stigla su masovna saveznička bombardovanja i dve američke atomske bombe bačene na civilno stanovništvo. Pisci naučne fantastike zabrinuli su se za opstanak čoveka i njegovog okruženja pred nuklearnom kataklizom, ali i za opstanak slobode i demokratije pred tortalitarnim sistemima. Prvu struju, strah od nuklearne kataklizme, započeo je američki pisac Ray Bradbury kratkom pričom "Piknik od milion godina", prvim tekstom zbirke "Marsovske hronike". Stilski doteranija od većine SF proze, napisana poetskim jezikom, ova priča prikazuje tunu budućnost u kojoj su Zemljani, posle nuklearne kataklizme, morali da napuste svoju planetu i da pribežište pronadju na Marsu, noseći sa sobom svoju destruktivnost.
Druga posledica posleratnog perioda je i početak hladnog rata koji će vešto održavati SAD i SSSR dugi niz godina, trudeći se da na taj način potčine i zavladaju što većim brojem suverenih zemalja. Dok se u Sovjetskom Savezu sprovode staljinističke čistke protiv unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, Amerikom hara senator McCarthy, vršeći potragu za domaćim komunistima i ubačenim komunističkim špijunima. U strahu od «drugih», američki pisci naučne fantastike na scenu stavljaju odvratne Marsovce, stanovnike crvene planete. Medju književnicime najrazvijenije paranoje bili su Eric Frank Russell i Robert Heinlein. Russellovi tekstovi su vešto bili upakovani u satiru, dok je Heinlein, nekadašnji levičar, prešao u otvorenu mržnju prema «drugima» (crvenim i žutim). Nastanivši se daleko od svih gradova, potencijalnih ciljeva sovjetskih atomskih bombi, on piše prozu natopljenu paranojom (The Puppet Masters, 1951) i slavljenjem vojne sile (Starship Troopers, 1959). Igrom slučaja, Colorado Springs gde se Heinlein sklonio od komunističkih bombi, postao je strateški centar američke armije i na taj način savršeni vojni cilj komunističkih i azijskih zavojevača.
Košmarni svet rodjen je iz strahova zapadnjačkog čoveka od diktature proletarijata i «žute» pretnje, obeležio je i stvaralaštvo poznatog engleskog pisca Georgea Orwella (pravo ime Eric Blair). Dodavši slici još i nacističku hegemoniju i kapitalističku propagandu, Orwellu je bio cilj da prikaže u kojoj meri totalitarna država može u jedinki da uništi svest.
Burmanski policajac, španski borac u redovima trockističke partije POUM, potom saradnik BBC-a, Orwell je bio dobar poznavalac književnosti, posebno satire i socijalne fantastike, sa kojom je došao u dodir vrlo rano, u vreme kada mu je Aldous Huxley bio profesor engleskog jezika u Etonu. Kasnije, on je postao prijatelj sa H. G. Wellsom, a sa Olafom Stapeldonom je imao kratak profesionalni odnos tokom rata. Pored slavnih engleskih majstora spekulativne fantastike, na Orwella su uticale političke i društvene novele koje su pisali Arthur Koestler i Neville Shute. Neposredno posle rata, Orwell obajavljuje alegorijsku satiru «Životinjska farma» (1946) kojom se razračunava sa diktaturom proletarijata. «Sve životinje su jednake, samo što su neke jednakije od drugih», čuvena je rečenica iz «Životinjske farme» u koju mogu da se smeste sve narodne diktature i ostale populističke demokratije druge polovine 20. veka.
Nekoliko godina kasnije, pojavljuje se čuvena distopija «1984» (1949), koja je po piščevim rečima «roman o budućnosti». Sveprisutni televizijski ekrani i zvučnici, neprekidno ponavljaju besmislene slogane koji u čoveku održavaju strah i mržnju. «Orwell nije bio pesimista. On je pesimizam video kao odliku konzervativaca, fašista i okultista - piše L. J. Hurst. Medjutim, «1984» ima korene, pre svega, u piščevoj sadašnjici i u njegovim londonskim ratnim dnevnicima: nestašice, patnja, prijave, propaganda, policijski režim... Istovremeno, ova knjiga je politička i istorijska sinteza autorovog rada. «Svaka linija ozbiljnog rada koju sam napisao od 1936. godine, više ili manje, napisana je protiv totalitarizma. Odista zastrašujuća strana totalitarizma nije da on čini 'užase', nego da napada sâm koncept objektivne istine: on tvrdi da ne kontroliše samo prošlost, nego i budućnost – pred samu smrt svedočio je o svom radu engleski pisac.
Jel' možemo mi malo da raspravljamo sa ovim tekstom? Ja sam se već posvađao sam sa sobom oko njega. To je tolika eksploatacija sekundarnih izvora, da više ne znam šta misli moj brat Cornelijus. Umem i ja da orem po tim izvorima, ali sam, nekako, uvek više voleo da imam sopstveni stav. Zato mi i smeta toliko političarenja. Ne verujem da su pomenuti pisci u glavama imali tako ograničenu sliku stvarnosti.
Svi ovi tekstovi su javni, te o svemu može da sa raspravlja, kad ko poželi i kako mu volja. Ti znaš da se ja zalažem za stav o robi iznesenoj na trg, pa svako može da je vidi i da je hvali, kritikuje ili komentariše.
Korišćenje sekundarne literature u tekstovima je za mene samo još jedan od načina da izrazim svoje mišljenje, svoj stav i svoj ugao gledanja. Citati su odabrani upravo da bi sve išlo u pravcu u kome želim da idem, a neki jer upravo izražavaju moje mišljenje.
Navika iz novinarskog rada da imam sagovornike, uvek više njih, prenela se i na prikaze i kritike. Kada god mogu da upitam nekog za mišljenje i da ga navedem (pod uslovom da se uklapa u moj stav i ugao gledanja), ja to uradim. Potom, citiranje ljudi važnih za to područje ili važnih za razumevanje teksta, uvek je dobrodošlo, ako potpomažu moj pravac kretanja.
Zaključak. Ja sam mogao "svojim rečima" da saopštim ono što želim, ali sam odabrao da svom mišljenju dam reljef kroz šetnju kroz mišljenja sâmog autora i drugih ljudi koji su rekli pametne stvari o razmatranim motivima. Tako tekst ne označava samo moje mišljenje, nego ima i odredjeni didaktički značaj (posledica čitanja francuskog novinarstva, koje još od 19. veka želi da, pored političke uloge, ima didaktičku ulogu).
PS Političarenje je srž svega. Politika je u svemu i sve je politika. Kada Aristotel kaže da je reč akcija, na njega se nadoveže Sartr: "Angažovani pisac zna da je reč jednaka akciji; on zna da je 'otkriti' jednako 'menjati' i da ne može da otkrije, a da nije predvideo da menja."
Quote from: "Cornelius"Kada god mogu da upitam nekog za mišljenje i da ga navedem (pod uslovom da se uklapa u moj stav i ugao gledanja), ja to uradim. Potom, citiranje ljudi važnih za to područje ili važnih za razumevanje teksta, uvek je dobrodošlo, ako potpomažu moj pravac kretanja.
Priznaj da je ovaj citat malo izdvojen iz realnosti: Koj' će ti koj' moj mišljenje ljudi koji se slažu sa tobom. Možeš i u ogledalu da se gledaš. Ja sam uvek tragao za suprotnim stavovima da bih preispitao svoje. Ako je ovo okvir u kome si spreman na raspravu, onda ja vše nisam na tom spisku. Pristup je bio OK, ali si nastavio da veslaš nizvodno, a taj pravac mi nije sportski.
Quote from: "Cornelius"PS Političarenje je srž svega. Politika je u svemu i sve je politika. Kada Aristotel kaže da je reč akcija, na njega se nadoveže Sartr: "Angažovani pisac zna da je reč jednaka akciji; on zna da je 'otkriti' jednako 'menjati' i da ne može da otkrije, a da nije predvideo da menja."
Tvrdim da Orvel nije pisao o totalitarizmu, već o potrebi vlasti da ima kontrolu, bez obzira kako ona sebe nazivala. Svedoci smo da se istina kontinuirano iskrivljava, bez obzira na društveno uređenje. Kod njega je najvažnije što je sagledao da filozofija "Velikog Brata" opstaje, ako se sistem postavi na tri tačke (funkcionalna ravan), a da se sukobi odvijaju na "neutralnom terenu". Držanje za "prokažene društvene sisteme" samo omekšava kritiku bilo kog postojećeg sistema danas. Jelena je recenzirala srednješkolski udžbenik na temu "Slobodan Milošević". Uče svoju decu kako su drugi kvarni, da ne bi shvatili da je priča o njima. Ponudila mi je tekst, ali je rekla da je bolje da ga ne vidim. Pisci u svim dobimma pisali su ono što vide na svojim ogledalima, ali neki nisu objavljivani. Oni koji jesu, pomalo su ga okretali tamo gde vlast želi. I tako je svuda.
Quote from: "scallop"Koj' će ti koj' moj mišljenje ljudi koji se slažu sa tobom. Možeš i u ogledalu da se gledaš. Ja sam uvek tragao za suprotnim stavovima da bih preispitao svoje. Ako je ovo okvir u kome si spreman na raspravu, onda ja vše nisam na tom spisku. Pristup je bio OK, ali si nastavio da veslaš nizvodno, a taj pravac mi nije sportski.
Kada pišem tekst i izražavam sopstveno mišljenje (kakvo da je), onda imam pravo da upotrebljavam sredstva po sopstvenoj volji. Do pisanja teksta sam tragao za raznim stavovima, ali kad sednem da napišem, onda moram da se zaustavim u traganju, ili nikada neću ništa napisati.
Ako te ne zanima šta imam da kažem, ako ti se ne svidja forma ili ako smatraš da ti nikada ne bi izrazio svoje mišljenje na ovakav način, onda, imaš dva rešenja. Da raspravljaš svojim sredstvima, ili da ne raspravljaš ni malo. Jedno nemoj da sanjaš da ću da pišem ono što bi ti voleo da čitaš. Ja pišem za sopstveno zadovoljstvo.
Quote from: "scallop"Tvrdim da Orvel nije pisao o totalitarizmu, već o potrebi vlasti da ima kontrolu, bez obzira kako ona sebe nazivala.
«Svaka linija ozbiljnog rada koju sam napisao od 1936. godine, više ili manje, napisana je protiv totalitarizma - kazao je Orwell o sopstvenom radu pred kraj života. Sad ja pretpostavljam da ti bolje od sâmog Orwella znaš šta je Orwell hteo da kaže.
Quote from: "scallop"Svedoci smo da se istina kontinuirano iskrivljava, bez obzira na društveno uređenje.
"Odista zastrašujuća strana totalitarizma nije da on čini 'užase', nego da napada sâm koncept objektivne istine: on tvrdi da ne kontroliše samo prošlost, nego i budućnost - kaže Orwell o svojoj knjizi, baš one godine kada si ti pošao u osnovnu školu.
Imam utisak da ti se ne svidja forma mog teksta, pa zato i nećeš da čitaš šta sam napisao. Posle komentarišeš i kažeš isto. Ali, što da ne! Tautologija je stilski efekat.
Umalo nisam napisao: ne razumem. Ali, razumem ja. Danas mi se čini da je tako bilo i kad sam pošao u osnovnu školu. Totalitarizam je floskula, kojom krste vlast koja nije po volji. Ono što sam ja napisao, a ti proglasio tautologijom, jeste da je totalitarizam u konceptu svake vlasti. Pežorativ je formalan, suština je da se normalan čovek uvek suočava sa totalitarnim nabojem i ne moramo da se pridržavamo za Hitlera ili Staljina ako želimo da kažemo da je SF književnost sučeljena sa tim nabojem. Osim ako se iz suprotnog može izvući korist. Ja ne vidim razliku između socrealizma i kaprealizma. Za mene je svaka vlast nasilna uz slatku priču za laku noć.
Quote from: "scallop"Ja ne vidim razliku između socrealizma i kaprealizma. Za mene je svaka vlast nasilna uz slatku priču za laku noć.
I za Orwella je bila. On je kritikovao boljševizam, staljinizam, komunizam, socijalizam, kapitalizam, konzervativizam, opskurantizam, fašizam, nacizam... Jednom rečju, on je kritikovao svako jednoumlje. A, to se i kaže u tekstu. A, to je i moje mišljenje. A, to je i tvoje mišljenje.
Solženjicin takođe... ne možeš napadati jednu religiju ili društveno uređenje a blagosiljati drugu. onima koji su na vlasti želja je da tamo i ostanu... uglavnom po bilo koju cenu.
QuotePrvu struju, strah od nuklearne kataklizme, započeo je američki pisac Ray Bradbury kratkom pričom "Piknik od milion godina", prvim tekstom zbirke "Marsovske hronike". Stilski doteranija od većine SF proze, napisana poetskim jezikom, ova priča prikazuje tunu budućnost u kojoj su Zemljani, posle nuklearne kataklizme, morali da napuste svoju planetu i da pribežište pronadju na Marsu, noseći sa sobom svoju destruktivnost.
Uticaj Bredberija na siroke narodne mase Amerike se ne moze osporiti, ali strah od nuklearne kataklizme je vec uveliko bio prisutan u naucnofantasticnim delima i tokom rata, tako da je Bredberi samo jedrio na talasu opsteg straha od nuklearne kataklizme...
Dobar tekst na tu temu mozes naci na sledecoj stranici:
http://www.wsu.edu/~brians/nuclear/1chap.htm
Quote from: "Cornelius"Quote from: "scallop"Ja ne vidim razliku između socrealizma i kaprealizma. Za mene je svaka vlast nasilna uz slatku priču za laku noć.
I za Orwella je bila. On je kritikovao boljševizam, staljinizam, komunizam, socijalizam, kapitalizam, konzervativizam, opskurantizam, fašizam, nacizam... Jednom rečju, on je kritikovao svako jednoumlje. A, to se i kaže u tekstu. A, to je i moje mišljenje. A, to je i tvoje mišljenje.
Tačno. To se kaže u tekstu. Netačno. Ja sam napisao nešto drugo (vidi gore). Imaš čak 4 termina za Istok, 2 za "gubitnike" IISv.rat, 2 suvišna i kapitalističku propagandu (vidi dole). Da je bilo: "Rečju (briši 'jednom'), on je kritikovao svako jednoumlje.", onda bi bilo - isto. To je i Boban primetio. Zato je pomenuo Solženjicina koji se napljuvao sopstvene zemlje, da bi se dodvorio svojim "propagandnim" sponzorima, a onda, pred smrt, otišao kući na Kanosu.
Quote from: "Cornelius"Košmarni svet rodjen je iz strahova zapadnjačkog čoveka od diktature proletarijata i «žute» pretnje, obeležio je i stvaralaštvo poznatog engleskog pisca Georgea Orwella (pravo ime Eric Blair). Dodavši slici još i nacističku hegemoniju i kapitalističku propagandu...
Quote from: "Mica Milovanovic"Uticaj Bredberija na siroke narodne mase Amerike se ne moze osporiti, ali strah od nuklearne kataklizme je vec uveliko bio prisutan u naucnofantasticnim delima i tokom rata, tako da je Bredberi samo jedrio na talasu opsteg straha od nuklearne kataklizme...
Bredberija sam naveo, jer je za mene on najznačajniji pisac SF-a koji je posle nuklearnog napada na Japan napisao prozni tekst književnog kvaliteta, različit od drugih i koji se pokazao kasnije važan za budući razvoj SF književnosti.
Pretpostavljam da je u gernsbekovskoj i kembelijanskoj naučnoj fantastici već bilo nešto o tome, ali na nižem književnom nivou. Takodje ima priča i o jednom autoru, koji u svom mizernom književnom tekstu, u vreme Menheten projekta, daje tako dobar recept za atomsku bombu, da su po njega došli agenti FBI-a, jer je bilo preterano slično.
Quote from: "scallop"
Imaš čak 4 termina za Istok, 2 za "gubitnike" IISv.rat, 2 suvišna i kapitalističku propagandu (vidi dole).
Redjajući različite "izme", ali ne sve, nego samo one koji su mi bili pod rukom tokom pisanja, ja nisam merio koliko zapada, koliko istoka, koliko gubitnika... i mogao sam da stavim i sve one druge, ali me je mrzelo da ih redjam, jer je spisak beskrajan. Ovo je trebalo da bude samo naznaka za ono što je Stapledon rekao u uvodu knjige "Beyond the 'Isms' izdatoj 1942. godine (u čijoj osnovi je bio Orwell), da je neophodno obići sve "izme" u traženju srećnijeg sveta.
To-day in war-time, and afterwards when an attempt must be made to found a happier Britain and a happier world, some clear principle is needed for purging all the "isms" and synthesizing whatever is valuable in them for our guidance. Materialism and spiritism, individualism, and collectivism, are the two dimensions for the shaping of that principle. Liberalism, socialism, communism, and even Nazism, are sketches which express in greater or lesser degree some aspect of it. This book is a perhaps rash attempt to figure out in terms of my own experience the central features of the coming idea.
Razumeo sam to, ali koristiš termin "započeo" što sugeriše da je on bio prvi koji je to napisao... S druge strane, od Bredberija je možda veći uticaj na američku javnost imao roman "Na plaži" Nevila Šata...
Možda sam cepidlaka... :)
Quote from: "Mica Milovanovic"Razumeo sam to, ali koristiš termin "započeo" što sugeriše da je on bio prvi koji je to napisao... S druge strane, od Bredberija je možda veći uticaj na američku javnost imao roman "Na plaži" Nevila Šata...
Možda sam cepidlaka... :)
"Na plaži" je knjiga iz 1957, a film sa Avom Gardner je iz 1959. godine (Ameri znaju više za film nego za knjigu). Navedena Bredberijeva pripovetka je iz '46, znači 11 godina pre Plaže. Kada koristim termin "započeo", ja uzimam u obzir kvalitetniju SF prozu koja se pisala baš u vreme kada je bomba eksplodirala i koja je imala odredjeni udarac i u budućnosti u svojim razmišljanjima o ekološkoj katastrofi i kraju kulture.
Quote from: "Boban"ne možeš napadati jednu religiju ili društveno uređenje a blagosiljati drugu.
Ne možeš u jednom apsolutnom sistemu. Medjutim, život nije bajka, pa je neophodno pronaći niz kompromisa da bi se preživelo i da bi se na neki od načina nastavila borba. Čak i oni koji napadaju sve sisteme i sva društvena uredjenja, posredno blagosiljaju anarhiju, koja je takodje jedan od sistema.
Sve možemo da prodjemo kroz gusta sita i da ustanovima da ništa ne prolazi. Solženjicin ima svoj značaj kao i Orvel, kao i Ingrid Betankur, kao i Noam Čomski, kao itd. Nema savršenog čoveka, pa to ti je...
E, sad odoh da kupim kiseli kupus i kore.
Čisto me zanima, kako je Ingrid Betankur došla na listu uz Bredberija, Orvela i Čomskog?
I. Betankur ima svoj značaj kroz oredjenu vrstu borbe protiv nedemokratskog državnog sistema i organizovanog terora "pobunjenika", kao i protiv organizovanog kriminala. Njen značaj je u tome da je igrom slučaja skrenula pažnju na sebe i na taj način dobila planetarni značaj u odredjenim promenama koje su se desile u Kolumbiji.
Quote from: "Cornelius"I. Betankur ima svoj značaj kroz oredjenu vrstu borbe protiv nedemokratskog državnog sistema i organizovanog terora "pobunjenika", kao i protiv organizovanog kriminala. Njen značaj je u tome da je igrom slučaja skrenula pažnju na sebe i na taj način dobila planetarni značaj u odredjenim promenama koje su se desile u Kolumbiji.
Veoma sam skeptican povodom njenog ponasanja po oslobadjanju. Skoro je izgledalo kao da vodi kampanju.
Pa, žena je političar i volela bi to da iskoristi. Ona je očekivala i Nobelovu nagradu za mir. Sve je bila spremila, i govor i prijem i izjave za televiziju, ali pretekao je naš dobrotvor Marti Ahtisari.
Quote from: "Usul"Veoma sam skeptican povodom njenog ponasanja po oslobadjanju. Skoro je izgledalo kao da vodi kampanju.
Tako ti je to: ili si u ćorci ili vodiš kampanju. Bolje skepsa nego sepsa.
Quote from: "scallop"Bolje skepsa nego sepsa.
A, još bolje kad ima i seksa.
Istovremeno sa hladnim ratom, nuklearnim i termonuklearnim bombama i Eisenhowerovoj pretećoj doktrini o «massive retaliation», Amerika ulazi u period neverovatnog ekonomskog razvoja i blagostanja. Velike farme, velike kuće, veliki travnjaci, veliki automobili, veliki frižideri, velike sise, veliki hamburgeri, velike koka-kole, samo su deo novog ideološkog seksi pakovanja poznatog pod imenom «American way of life». Evropa je pritezala kaiš i gradila porušeno, sanjajući o američkom blagostanju i neosetno ulazeći u amerikanizaciju. Grupa američkih autora naučne fantastike, iskoristila je ovaj trenutak i svojom prozom je otpočela snažnu kritiku potrošačkog društva oličnog u liberalnom kapitalizmu. Verovatno najzapaženiji bili su Frederik Pohl i Cyril Kornbluth, obojica članovi njujorških «Futurijanaca», sa svojim romanom «Reklamokratija» (1953).
Stavivši na scenu distopijsko, hiper-potrošačko društvo, u kome vladaju reklamne agencije, oni neposredno kritikuju novonastalo materijalističko ludilo, a posredno ukazuju na početak ekološke katastrofe. Nešto kasnije, ova dva autora su romanom «Gladiator-at-Law» (1955) prikazali potrošački, hedonistički svet u kome je ljudski život vrednovan kao roba. «Hell's Pavement" (1955) Damona Knighta, nastavlja kritiku društva koja je izgubila slobodu rasudjivanja i rešenja traži u ordinacijama psihijatara i psihoterapeuta.
Nalik evropskim autorima Čapeku i Huxleyu, autori nove američke naučne fantastike počinju da se obraćaju odraslim čitaocima. Njihov cilj više nije da zabave potrošače, nego da pred čitaoca stave niz pitanja o svetu i dogadjajima. Na taj način, američki pisci naučne fantastike postaju ono što bi Sartre nazavao «angažovani pisci». «Angažovani pisac zna da je reč akcija; on zna da je 'otkriti' jednako 'menjati' i da ne može da otkrije, a da nije predvideo da menja. On je napustio nemoguć san da načini nepristrasnu sliku društva i ljudskih uslova – piše J-P. Sartre u eseju «Šta je književnost?» (1948).
Reč je misao, misao je emocija, emocija je akcija.
Ja se doduše nešto ne sećam ni jednog primera knjige koja je pokrenula svet (osim religioznih knjiga). Ljudi slabo čitaju, pretpostavljam.
Quote from: "mac"Ja se doduše nešto ne sećam ni jednog primera knjige koja je pokrenula svet (osim religioznih knjiga).
Svet pokreću: vlast, novac i seks. Knjige samo kvare oči deci. Knjige treba spaliti. O tome u nastavku...
In principio erat Verbum et Verbum erat et Deum.
A, onda je krenuo u akciju i za sedam dana načinio svet. Niste morali da čekate na Sartra.
@Mac - ja se sećam Kapitala i komunističkog manifesta, Strah od letenja, Strah od ne letenja...
Quote from: "scallop"Strah od letenja, Strah od ne letenja...
Tko leti vrjedi. Tko ne leti ne vrjedi. (Grunf)
Zapravo,
Tko vrijedi leti
Tko leti vrijedi
Tko ne leti ne vrijedi
:lol:
Thank you, Father.
Nije Kapital pokrenuo svet nego pogrešno tumačenje istog. Plus, Kapital nije beletristika :wink:
Novim američkim tendencijama u naučno fantastičnoj književnosti, išao je na ruku i opšti ekonomsli prosperitet. Manjak hartije tokom rata uspeo je da sa tržišta udalji dobar deo «pulp» produkcije, ali i da stvori knjige malog formata, namenjene razonodi vojnika na frontu. Posleratni izdavači su sačuvali format i jednostavno ga nazvali «džepnom knjigom». Konkurencija novih izdavača doprinela je da su se izdavala ne samo popularna dela iz prošlosti, nego je i stimulisano stvaralaštvo savremenih dela. Takodje, romani su počeli da izlaze u štampi prodavanoj na kioscima, da bi kasnije bivali ujedinjeni u knjige nazvane «fix-up». Na taj način, nekadašnja periodika, koja je posle čitanja padala u zaborav, dobila je novi život na policima biblioteka.
Istovremeno sa velikim promenama u svetu izdavaštva, izašao je i roman «Fahrenheit 451» (1953) Raya Bradburyja, distopija u kojoj se, radi apsolutne vlasti, spaljuju knjige, simbol ljudskog znanja i duhovnosti. Bradburyev roman nije samo kritika fašističkih tendencija makartizma, već govori i o uništavanju kulture, temi započetoj u «Marsovskim hronikama». Autor, takodje, kritikuje odluku intektualaca da se ne protive jačanju potkulture i hedonizma u savremenom društvu. Po Bradburyevom mišljenju, postoji «više načina da se spali knjiga», a najpodmuklije jeste da se kroz odsustvo kulture, duhovnu lenjost i dezinformaciju ljudi učine nesposobnim da čitaju. Nešto kasnije, poljski pisac Stanislav Lem u svojoj knjizi «Sećanja nadjena u kadi» (1961) razmišljaće o sličnim pitanjima kroz ideju da je odredjena bolest napala hartiju. Nestajanjem papira, ne samo što nestaje naša kultura, nego nestaju i tragovi savremene civilizacije, te pokolenjima ne ostavljamo nikakvo duhovno nasledje. ( xyxy scallope)
Ajd jos malo o Fahrenheit-u 451. Zasto ovako malo ?
Pomenuta knjiga Sećanja nadjena u kadi, je l' objavljena kod nas?
Nisu objavljene kod nas...
"Pre svega, ja ne pisem naucnu fantastiku - kazao je jednom prilikom Bradbury - ja sam napisao samo jednu knjigu naucne fantastike i to je 'Fahrenheit 451', zasnovanu na stvarnosti. Naucna fantastika je opis stvarnosti." Bradburyjeva knjiga je visestruka kritika drustva u kome autor zivi. Nestanak kulture ispracen je sve jacim hedonizmom, znaci spoznaja samog sebe je zamenjena lakom zabavom i eskapizmom. U autorovom svetu se vodi borba izmedju knjige (razmisljanja) i ekrana (zabave), sto preti unistavanjem znanja i uvodjenjem u ratno stanje, latentno i ciklicno. Autorov pesimizam tek danas zadobija pravi znacaj, kada su razmisljanje, analiza i spoznaja nepovratno ustupili mesto brzini, povrsnosti i pasivnosti. Knjiga je definitivno izgubila znacaj pred sveprisutnim ekranima, ali tako su ljudi izgubili moc sposznaje samog sebe. "Svaki citalac, kad cita, jeste citalac sâmog sebe. Delo pisca je samo odredjena vrsta optickog instrumenta ponudjenog citaocu da bi mogao da vidi sta, bez ove knjige, on ne bi uspeo da vidi u sâmom sebi - napisao je Marcel Proust u jednoj od najlepsih definicija "citanja knjige".
Ja sam Lemovu knjigu citao na francuskom, pre nekih 15 godina. Evo, Mica kaze da nije prevedena na srpski.
Bradburyjev savremenik, Clifford Simak u svojim pričama i romanima produbljuje paradoks naučne fantastike kao ogledala stvarnosti, i o svom svetu govori sa što manjim pomakom. Njegovi junaci nisu mladi avanturisti, niti inteligentni naučnici, nego starci. Simak starost ne vidi kao slabljenje i bliženje smrti, nego kao krunisanje života, dugo očekivani trenutak prihvaćen sa zahvalnošću. Druga odlika njegovih priča je fizičko lociranje dogadjanja u dolinama okruženim pošumljenim padinama, prašnjavim putevima, velikim posedima i visokim drvenim kućama. Francuski kritičar Michel Meurger je Simakovo prikazivanje neobičnog na seoskoj raskrsnici, nazvao «kosmičkim regionalizmom». Starac, kuća i priroda, tri osnovna elementa Simakovog sveta, ukazuju da ljudska budućnost nije u beskrajnom tehnološkom i ekeonomskom progresu, svojstvenom pedestim godinama, nego u razmišljanju, što je sociolog Pierre Sansot okarakterisao kao «pohvalu sporosti». Inače, krajnja ideja Simaka nalikuje Bradburyevom svetu u kome je tehnološki progres manje značajan. Suština boljeg života počiva u okretanju ka unutrašnjem životu i moralnoj strani u ljudskim odnosima.
Ja sam čitao nekog drugog Simaka. Ili ništa nisam shvatio. Meni je on bio genijalan zbog načina kako je "otpilio" novum pomaka uopšte. Imaš vrata, kao na liftu, pritisneš dugme gde bi da budeš i tamo si. Jest' da je na drugoj strani život kako ga je on zamišljao, ali mene je dojmilo njegovo ignorisanje dotadašnjeg suvišnog objašnjavanja "novuma", na koje bi se potrošio najveći deo knjige.
Quote from: "Cornelius"
Ja sam Lemovu knjigu citao na francuskom, pre nekih 15 godina.
Recenice ne pocinji sa ja.
Ti si čitao Lemovu knjigu na francuskom, pre nekih 15 godina...
Quote from: "Kler_Vojant"Quote from: "Cornelius"
Ja sam Lemovu knjigu citao na francuskom, pre nekih 15 godina.
Recenice ne pocinji sa ja.
Ako si mu rekao. Samo čvrsto š njim.
Ja, naravno, nikada ne grešim. Ja sam super.
Ja recenicu pocinjem kako mi se svidi. Nekad sa "ja", nekad sa "on", nekad sa nekom drugom recju iz recnika. Jebes li ga, navikao sam se na demokratiju jos dok sam bio u pionirima.
@scallop
Upravo to. On (da li smem da pocnem recenicu sa "on", ili da stavim neki drugi termin?) ignorise drndanje novumske vune, i paradoksalno za SF, pravi minimalni pomak, koji vala izgleda kao da ga je napravio u radionici iza kuce. Najcudnije stvari se desavaju u dvoristu i na ledini ispred kuce, dok deda sedi na tremu, pusi lulu i posmatra. Citali smo mi istog Simaka, a sto je najlepse, imamao o njemu i isto misljenje.
Bih, onda, da se složim ja. :!: :!: :!:
Slozi se, eto, slozih se i ja. Tako, slozno, idemo u nove pobede socijalistickog rada. Elektrifikacija + fantastika = naucna fantastika.
Tokom 50-ih godina, osiguranje američkog nacionalnog jedinstva prolazilo je kroz satanizaciju spoljnih neprijatelja oličenih u komunistima i njihovim američkim simpatizerima. Medjutim, makartističko divljanje bilo je prošireno fašističkim idejama američkog predsednika Eisenhowera koji je odobrio progone homoseksualaca, alkoholičara i drugih "perverta". Stvaralaštvo Philipa K. Dicka tokom druge polovine pedesetih godina, upravo je ustalo protiv totalitarnih stremljenja američkih vodja. Njegovi romani i pripovetke (Solar Lottery, The World Jones made, The Man who Japed, The Minority Report, Vulcan's Hammer) vrlo su jednostavne ekstrapolacija koje stavljaju na scenu različite društvene činioce – finansijere, policiju, crkvu, tehnokrate, oligarhiju – čiji se uticaji osećaju u stvaranju američkog totalitarnog društva. "Dick je konstruisao svoj budući svet kao iskrivljeni odraz našeg sveta. Ta distorzija je naučna fantastika, a odraz je ono što nas vraća prema našem svetu – prokomentarisao je američki pisac i kritičar Damon Knight Dickovo stvaralaštvo.
Završetak makartizma 1957. godine, poklopio se sa "novom pobedom socijalističkog rada" u Sovjetskom savezu – lansiranjem "Sputnjika", prvog Zemljinog veštačkog satelita. Ovaj dogadjaj je probudio maštu ne samo publike i pisaca naučne fantastike, nego i osramoćene američke državno-političke mašinerije. Tako je SAD odmah uleteo u kosmičku trku, te je devet meseci po lansiranju sovjetskog "Sputnjika", lansirao čitav svemirski program pod upravom novoformirane državne institucije nazvane NASA. Pobornici "tvrde" naučne fantastike, videli su u tome znak neba i dokaz da žanrovska dela okrenuta tehnici i tehnologiji, imaju misionarsku i obrazovnu ulogu u razvoju čovečanstva. Naravno, nisu svi delili kembelističko vidjenje budućnosti naučne fantastike.
Već je engleski pisac Arthur Clarke («Kraj detinjstva» - 1953) iskazivao nepoverenje u sposobnost ljudi da reše hladnoratovsku krizu i ratne katastrofe, te je doveo superiorne vanzemaljce da pacifikuju Zemljane. Njegov sunarodnjak John Wyndham govori o strahu od nuklearne kataklizme («Hrizalidi» - 1955). Bernard Wolfe, pisac koji je u mladosti bio telohranitelj Trockog, u romanu «Limbo» (1954), jednom od, po stilu i strukturi, najoriginalnijih ostvarenja naučne fantastike, u svetu po nuklearnoj katastrofi, rešava želju za nasiljem i vodjenjem ratova kroz brojne lobotomije i amputacije različitih delova tela. Leigh Brackett u jednom od svojih zadnjih SF romana, «The Long Tomorrow» (1955), opisuje svet posle četvrtog svetskog rata u kome je nauka zabranjena na čitavoj planeti. Philip K. Dick, jedan od najparonoičnijih autora naučne fantastike, otišao je verovatno najdalje od svih u tretiranju svojih strahova pred modernom naukom i ljudskim nedostatkom moralnosti (The Game Players of Titan - 1963, Dr Bloodmoney - 1965). U pripoveci «Foster, You're Dead» (1955) on opisuje psihozu deteta čiji otac nema dovoljno novca da porodici kupi protiv-atomsko sklonište. "Kantikulum za Lajbovica" (1957) Waltera Millera govori o postkatastrofi, o čovekovoj mogućnosti preživljavanja u najgorim uslovima, ali i o njegovoj bezumnosti da beskrajno ponavlja iste greške i da ide ka sopstvenom uništenju.
Kubanska kriza 1962. godine, unosi još veći strah medju ljude, povećavajući napetost i traume koje su donele vizije neposrednog sukoba dveju najmoćnijih armija planete. Iako su pretnje nuklearnim ratom bile izbegnute i brzo udaljene sovjetsko-američkim pregovorima, autori naučne fantastike nastavili su da razmišljaju o prirodi ljudske agresivnosti. Vizija J-J. Rousseaua, švajcarskog filozofa francuskog porekla, da je čovek, ako je izolovan od društva, kulture i obrazovanja, po prirodi dobar, ali da je društvo faktor koji ga čini lošim, nalazi punog odjeka u razmišljanjima engleskog autora Anthonyja Burgessa. U svom naučno fantastičnom romanu "Paklena pomorandža" (1962), on je postavio dva kontradiktorna problema – odnos granice slobode u demokratskom društvu i prikrivene odmazde sâmog društva u odnosu na osobe.
Quote from: "Cornelius"Iako su pretnje nuklearnim ratom bile izbegnute i brzo udaljene sovjetsko-američkim pregovorima,
Hteo bih malo da obrazložim ovaj deo rečenice, da bi bilo jasnije ono što sledi:
1963. je ustanovljeno da je zbog brojnih površinskih proba nuklearnog oružja radioaktivnost atmosfere višestruko prevazišla efekte pravih bačenih A-bombi i da praktično živimo u radijacionom okruženju. To je bio razlog što je po hitnom postupku došlo do dogovora da se taj deo "trke" obustavi. Nedugo posle toga odustali su i od podzemnih eksplozija. Tadašnji pisci su to znali.
Nastavak ove rečenice više nije o toj pretnji. Zbog toga bi tu trebalo staviti tačku, pa onda preći na Bardžesa i nove vidove SF-a u ogledalu realnosti.
Quote from: "scallop"Nastavak ove rečenice više nije o toj pretnji. Zbog toga bi tu trebalo staviti tačku, pa onda preći na Bardžesa i nove vidove SF-a u ogledalu realnosti.
Upravo je tu i turning point (kubanska kriza je oktobra 62), pa skrećem na novu preokupaciju ondašnjih pisaca naučne fantastike, a to je da iz svih tih kriza, tenzija i latentnih sukoba, čovek ne može da izadje isti, niti se može očekaviti da "stari" čovek može da se uspešno sukobi sa novonastalom situacijom.
Medjutim, u mom stvaranju kontinuiteta u diskontinuitetu mog pisanja, zapeta mi je izgledala primerenije od tačke (još jedna od navika iz novinarskog iskustva - kako povezati elipse stvorene u približavanju raznorodnih stvari i dogadjanja). Brate Scallope, bomo sredili to kasnije kada budemo sredjivali sve.
Kubanskom krizom iz hladnog rata je udaljena neposredna opasnost atomskog sukoba, ali su pisci naučne fantastike ostali ubedjeni da je nauka potencijalno opasna i da može da dovede do nuklearne, ekološke ili genetske katastrofe. Čovek koji bi preživeo takvu kataklizmu, nikada više ne bi bio nalik "starom" čoveku. Tako su razmišljanja o putevima kojima nas vodi moderna nauka, savremena politika ili nova ekonomija, zamenila razmišljanja o ljudskom identitetu i ljudskim jednakostima.
«Izopačene životinje» (1952) francuskog pisca Vercorsa, roman marginalno vezan za naučnu fantastiku, već se bavio ljudskim identitetom, a nešto kasnije, Theodore Sturgeon je u svom romanu «Više nego ljudski» (1955) pripovedao o «homogeštaltu», entitetu koga formiraju pet osoba različitih priroda: jedan idiot, dve bliznakinje, jedna devojčica i jedna mongoloidna beba. Odvojeni, oni su ranjive osobe, dok zajednički imaju nadljudsku moć. Svojom prozom, Sturgeon je pozvao čitatelja da istražuje ljudski identitet, ne bi li na taj način shvatio različitosti koje nas ujedinjuju. Philip José Farmer u "Ljubavnicima" (1961) govori o telesnoj ljubavi čoveka i vanzemaljaca, a francuski autor Pierre Boulle u "Planeti majmuna" (1963) razmišlja ne samo o ljudskom identitetu, nego i o jednakosti.
Novi stepen u istraživanju ljudskog identiteta biće i sve češća pojava androida u delima naučne fantastike. Čapekovi čovekoliki roboti uzdrmali su sigurnost u ljudski identitet, ali ne previše. Tek kroz veće okretanje ka sopstvenoj suštini, pisci naučne fantastike uvode androide. Android može da kopira čoveka u teksturi kože i mišića, može da ima visoku inteligenciju i, za razliku od običnog robota, može da iskaže i osećanja. Na taj način autori iskazuju strah da moderno društvo ne preobrazi čoveka u automat, strah od životinjskih nagona koje poseduje svaki čovek i strah da ljudska složenost ne odvede ka različitim oblicima nasilja. Istovremeno, vanzemaljci dobijaju drugačiju ulogu od one koja im je bila namenjena tokom prve polovine 20. veka. Umesto "buljookih čudovišta", simbola svih potisnutih ljudskih strahova, vanzemaljci poseduju ljudske osobine – duhovnost, inteligenciju i osećanja. Na taj način, postavljena su i pitanja o čovekovom biloškom poreklu, sličnostima i razlikama, a najviše o njegovoj jednakosti, o jednakosti rasa, izuzetno aktuelnom pitanju krajem 50-ih i pocetkom 60-ih godina.
Krajem 50-ih godina, u trenutku, kada autori naučne fantastike ne samo što pojačavaju kritiku savremenog društva i kreću u istraživanje ljudskog identiteta, oni sve više pažnje obraćaju na arhitekturu romana. Konstrukcije im postaju složenije, na više nivoa, a teme bivaju razvijane i van intrige, kroz digresije. Roman je vidjen kao splet igri, hipoteza, paradoksa i improvizacija. U isto vreme, francuski pisac Alain Robbe-Grillet, pomera književnost za korak dalje, tvrdeći da cilj romana nije da stvara likove, niti da priča priče. Pisac i esejista Bernard Pingaud je objasnio da nije u pitanju Robbe-Grilletovo odbijanje likova i priče, nego odbijanje odredjenog koncepta likova i priče. «Uloga pisca je, tradicionalno, da produbljuje Prirodu, da bi dotakao sve intimnije slojeve i da bi uspeo da obelodani nekoliko delića jedne od zabrinjavajućih tajni. (...) I uzvišena vrtoglavica bi obuzimala čitaoca, ne stvarajući ikakav strah ili mučninu, osiguravajući ga u njegovoj moći da dominira svetom – komentarisao je Robbe-Grillet. Roland Barthes smatrao je da «novi roman» treba da se skoncentriše na doslovni opis sveta svedenog na njegove površine. «Da li želite da vaši protaginisti žive? Učinite da budu slobodni. Nemojte da definišete, još manje da objašnjavate (...), nego samo prikažite strasti i nepridvidljive radnje – savetovao je Sartre. Nove tendencije verovatno je najbolje objasnio književni teoretičar Jean Ricardou: «Novi roman nije pisanje o avanturi, nego avantura pisanja».
Kada su 1964. godine preuzeli «New Worlds», Moorcock i Ballard gajili su prezir prema savremenom engleskom romanu, smatrajući ga anahroničnim i fosilizovanim. I sâma naučna fantastika izgledala im je zastarela, te im je slogan bio da je treba pomeriti od «Edgara Ricea Burroughsa ka Williamu Burroughsu», što su i učinili, objavljujući eksperimentalna dela kontroverznog američkog pisca. Ballard je tada napisao i jedan tekst nazvan «Which Way to Inner Space» u kome je pozvao autore da napustite jednostavne kosmičke avanture i da započnu istraživanje unutrašnje kompleksnosti čoveka. Brian Aldiss će se, nešto kasnije, nadahnuti francuskim Novim Romanom i, može se reći, tako je u Engleskoj rodjen «novi talas» u naučnoj fantastici čiji će uticaj obeležiti narednih desetak godina stvaralaštva širom sveta.
U engleskom «novom talasu» učešće su uzeli i američki pisci čija naučno fantastična proza nije nalazila najplodnije tlo u Americi. Njihov inovativni prisup više je odgovarao Moorcockovom i Ballardovom senzibilitetu, te se njihova proza počinje da objavljuje u magazinu «New Worlds». Dish, Sladek i Spinrad tako započinju migrairanje američke naučne fantastike ka mnogo zahtevnijim estetskim ciljevima. Prirodno, oni, kao i njihove engleske kolege, nisu postigli ikakav uspeh medju američkom publikom. Medjutim, prilike se menjaju u Americi gde novu epohu nagoveštavaju kanadski filozof i sociolog Marshall McLuhan i američki profesor psihologije Timothy Leary. McLuhanova teorija o globalnom selu i o medijima koji su poruke, ukršta se sa Learyjevom teorijom psihodeličnog iskustva kroz uzimanje narkotika, stvarajući uslove koji će dovesti do čuvene šezdesetosmaške društveno-političke revolucije.
Dok su se mladi pisci novih tendencija probijali prema publici novih potreba, Robert Heinlein, veteran naučne fantastike, postigao je neverovatan uspeh svojom knjigom «Stranger in a Strange Land» (1961). Upotrebivši volterovski mit o Candidu, on na zemlju dovodi Zemljanina odgojenog u marsovskoj porodici, koga usvaja bogati i ekscentrični Jubal Harshaw. U ovom pričljivom romanu, Heinlein daje mišljenje o svemu što mu pada na um: filozofiji, seksualnim slobodama, religiji, mistici, moralu... Roman nalikuje svom vremenu, više stvarajući šareni ringišpil kulture, nego što osporava autoritet. Naprotiv, u svojim razmišljanjima Heinlein čak i utvrdjuje značaj autoriteta. Komentarišući stvaralaštvo Heinleina, Zoran Živković, poznati srpski teoretičar i pisac, naglašava: «Gotovo svi romani koji tada izlaze mogu se shvatiti kao paraliterarni komentari 'socijalnog darvinizma'. To pre svega važi za omladinski roman 'Vojnici zvezdanog broda', ali i za 'Stranca u stranoj zemlji', koji je doživeo neočekivanu popularnost među subkulturom 'hipija' (verovatno zbog pogrešnog čitanja).»
McLuhanova medijska globalizacija sveta (makrosvetovi) i Learyjevo psihodelično istraživanje sopstvene svesti (mikrosvetovi) našle su snažan odjek medju mladjim autorima naučne fantastike. Tako započinje čitava epoha u kojoj se razmatra percepcija stvarnosti. «Čovek u visokom dvorcu» (1963) Philipa K. Dicka upravo je postavljao pitanje koje se ticalo sveta u kome je živeo. Nalik Tchouang-tseu koji sebi postavlja pitanje da li je on sanjao o leptiru ili je on, Tchouang-tse, samo leptirov san, Dick postavlja čitav svet da bi ga na kraju srušio i pokazao da je on, u stvari, lažan, izmaštan svet. Dickovo eksperimentisanje sa narkoticima (percepcija stvarnosti), problem sa prerano umrlom sestrom bliznakinjom (fantomski dualitet) i različiti psihološki problemi (paranoja, neuravnoteženost, multifokalnost), u potpunosti će obeležiti njegov pristup pisanju i učiniti ga jedinstvenom figurom lutajućeg proroka naučne fantastike. Stanislaw Lem, poljski pisac i teoretičar, okarakterisao je Dickovo stvaralaštvo kao «fantastičnu grotesku, 'makabresku' sa mračnim alegoričnim podtekstom preobučenu u običnu naučnu fantastiku.»
Probijanje novog sveta prolazi i kroz strukturalne promene naučne fantastike u kojima je Dickova multifokalnost bila jedna od inovacija. Uticaj savremene književnosti, inteletualizacije žanra, pop-kulture i estetizacij naučne fantastike početkom 60-ih, najbolje se vide u delima mladog američkog autora Samuela Delanya. «Najbolji pisac naučne fantastike», kako ga je etiketirao Algis Budrys, bio je obrazovani američki crnac, što je samo po sebi predstavljalo veliki pomak u odnosu na beli spisateljski establišment. Istovremeno, Delany je radije citirao Levi-Straussa i Barthesa, nego holivudske reference sveprisutne u američkoj pop-kulturi. Složenost u formi i sadržaju koju predlaže mladi pisac u svojim delima oličena je u stvaranju mogućih svetova koje čitalac otkriva zajedno sa protagonistima, u kojima su jezik i komunikacija subverzivno oružje ili u kojima su mitovi sredstvo koje strukturi daje solidnost i težinu.
«Siguran sam u jednu stvar, a to je da ne želim više konvencionalnu naučnu fantastiku. Ja više ne verujem u kolonizaciju Marsa, ne verujem u Galaktičku Federaciju, ne verujem više u skori dolazak mašine za istraživanje vremena. Pokušao sam, ali sve teže uspevam da uzdržim svoj skepticizam i da upotrebljavam ove rabljene stvari da bih stvorio priče koje odgovaraju mojim kritičkim zahtevima – pisao je John Brunner, engleski autor nastanjen u Americi. Naime, njegov roman «The Squares of the City» (1965) za podlogu uzima šahovsku partiju izmedju Štajnica i Čigorina, odigranu 1892. godine. Svaki šahovski potez odgovara romanseknom kretanju. Iste godine, u jednom kritičkom tekstu pod nazivom «Rekvijem za roman», italijanski pisac Alberto Moravia piše: « Mislim da je roman postao estetski i književni problem; on više nije psihološki i društveni problem. (...) To bi moglo da znači da će roman postati književna vežba više nego odraz društvenih dogadjanja. Medjutim, roman bi trebao da bude, takodje, piščeva savest, tako da će se on kretati po svojoj savesti (...) što će omogućiti široku upotrebu svih društvenih dogadjanja.»
Medjutim, istovremeno sa intelektualizacijom u pristupu naučnoj fantastici, dolazi i do uskladjivanja žanra sa novim društvenim stremljenjima. U kvartu Haight-Ashbury kalifornijskog grada San Francisca, kroz komune mladih, upravo se radja hipi kultura. Njihovo rušenje kulturnih granica, upotreba heterogenih nasledja i spontano stvaranje novih životnih pravila, povremeno progresivnih, ali povremeno i regresivnih, uticalo je i na SF autore. Roger Zelazny bio je jedan od tipičnih predstavnika američkog «novog talasa», za koga je «globalizacija» kultura predstavljala rasadnik ideja. Za razliku od Delanyja kome mitovi služe kao struktura, Zelazny ih je koristio kao sredstvo za preoblačenje starijih motiva u savremeno ruho. Medjutim, njegova erudicija i prilično doteran stil pomogli su da uprkos konvencionalnosti, njegovi romani deluju inovativno i u duhu s vremenom.
Vreme je pokazalo da svi pisci koji su trajali duže (tj. pisali zapaženje knjige u periodu od nekoliko desetina godina) su imali sposobnost preobražaja.
Zelazni je jedan od njih, od klasičnog SF-a, preko koketrianja sa fantastikom, dospeo je do kiberpanka i čak zabavnog horor romana kakav je "Noć u samotnom oktobru". Silverberg takođe. Na drugoj strani, Dileni nije pokazao tu vitalnost, čak ni Elison... Zašto pominjem baš ove pisce, pa krajem šezdesetih, među trojicom od njih (bez Silverberga) postojalo je rivalstvo oko nagrada Hugo i Nebula; nekoliko godina zaredom, polovina ovih odličja pripadala je nekom od njih, jer su bili u trendu, jer su ponudili nešto novo tada. Jedino je Zelazni uspeo da opstane i u kasnijim vremenima. Elison donekle, Dileni slabo... pisac mora da menja koncept ako hoće da istraje.
Elison nije trajao, jer je on ustanovio koncept - dosta su nas izrabljivali, sad ćemo mi da pravimo pare. Pisao je priče koje su trebale da zapanje, da zabezeknu itd, a u pitanju su bili sračunati efekti. Kako je prošlo vreme, tako je i on postao samo deo istorije.
Dileni je imao visoke književne, estetske i intelektualne ciljeve u svom pisanju, ali samo na početku. Potom je, od "Nove", bio dosadan, pretenciozan, nezgrapan i skroz nezanimljiv. "Vavilon 17" i "Ajnštajnov presek" su ostali klasici, dok su druge zaboravljene.
Silverberg mora da bude podeljen u dva dela. Smeće pisano za pare, po narudžbini, i autorski rad. On je počeo da ima stremljenja ka kvalitetnijoj naučnoj fantastici, ali je onda primetio da publika preferira zabavno djubre, pa se skoncentrisao na komercijalniji aspekt. Njegov rad preživljava, jer je u klasicističkom maniru (Klark, Asimov).
Zelazni je iz fantastike stigao u naučnu fantastiku. Vrlo obrazovan i erudita, on je gledao da nadje srednju liniju.
Izlazi da od američkog "novog talasa" najbolje izgledaju oni koji su ostali u sredini i gajili odredjeni klasicizam i tradiciju, ofarbanu trenutnim tendencijama. Oni koji su pokušali inovaciju, morali su da je napuste, a oni koji su ušli u komercijalu, bili su zaboravljeni još brže.
Društvena i ideološka previranja koja su dotakla zapadne zemlje početkom 60-ih godina, skoro da nisu imale nikakvog značenja u istočno-evropskom bloku. Bitnici i hipi pokret sa svojim preokupacijama o rušenju autoriteta, ličnim i kolektivnim slobodama, istraživanju ljudske duše i masovnoj upotrebi droga, nije se odrazilo na pisanje brojnih autora naučne fantastike, okupane soc-realističkim šablonima koji su slavili mudrost Partije. Medjutim, izlaskom romana «Solaris» (1961) poljskog autora Stanislawa Lema, naučna fantastika i svekolika književnost, bili su obogaćeni istinitim remek-delom, izuzetno visokog duhovnog i estetskog kavliteta.
U susretu sa organskim Okeanom na udaljenoj planeti, ljudi ne uspevaju da se oslobode svojih mentalnih modela. Upotrebljavajući klasičan žanrovski arsenal, Lem ne pokušava da udje u svemirsku avanturu i vanzemaljske specijalne efkete, nego zaranja u ljudsku dušu, u najintimnije ljudske odnose, u toplinu, ali i bol koje oni donose. Tako, svemir postaje ogledalo, ali ne samo trenutne autorove situacije, nego čitave ljudske rase. Lemovi protagonisti na vrlo bolan način saznaju istinu o sebi, o svojim slabostima i moćima, nalik stihu koji kaže da «čašu meda jošt niko ne popi, što je čašom žuči ne zagrči.» «'Solaris' je naučna slagalica (...), priča o ljudskim emocijama (...), ali takodje i parabola koja pokazuje da su antropomorfni kriterijumi i 'finalno rešenje' apsolutističke, religiozne vrste neprimenjljivi u složenim prilikama modernog čoveka – piše Darko Suvin.
Novi talas u anglo-američkoj naučnoj fantastici, nalik engleskom, pokušao je da doprinese usložavanju književnih prosedea. Pored brige o stilu koji je zadobio značaj nalik sâmoj sadržini, autori odslikavaju sopstvenu realnost, pišući o društvenim problemima, seksualnosti, lingvistici, teoriji informacija, masovnim komunikacija, post-kolonijalizmu... Medjutim, uprkos mnoštvu promena, oni su morali da se povinuju zakonitostima trgovine i da svoj rad usklade sa komercijalnom politikom izdavača. Nestanak «pulp» izdanja doveo je do nestanka «fix up» knjiga, tako da su izdavači počeli neposredno da naručuju čitave romane. Procenjujući da publika ne želi da se dosadjuje čitanjem dugih romana, izdavači su zahtevali kratke romane da bi ih bolje i brže prodali. Ovaj tržišni zahtev imao je višestruk uticaj na naučnu fantastiku 60-ih godina.
Deo pisaca je počeo da uprošćava intrigu svojih priča i na taj način ozbiljno da narušava konstrukciju svojih romana. Tipičan primerak je Philip K. Dick, čije su romaneskne struktre, zahvaljujući tržišnim zahtevima, bile okrnjene i izbačene iz ravnoteže. Istovremeno, odredjeni broj autora se odlučio da reciklira tehniku «fix up» knjiga, ali na sasvim poseban način. Oni su počeli da grade svetove kroz čitav niz romana, koji su sukcesivno istraživali odredjeni aspekt zamišljenog univerzuma. Tako je iz jednog trgovačkog zahteva izašao čitav pristup, koji će mnogo kasnije, 1993. godine, francuski pisac Laurent Genefort nazvati «knjige-univerzumi».
Za razliku od klasične naučne fantastike u kojoj je odnos sa autorovom stvarnošću bio eksplicitan ili implicitan, «knjige-univerzumi» stvaraju svetove, otvorene ili zatvorene, sa svojim pravilima koja kroz svoju složenost, potpunost i izolovanost, dobijaju status čiste metafore. Na taj način «knjiga-univerzum», nalik legendama, obradjuje stvarnost, ne više naučnim ili pseudonaučnim sredstvima, nego tipičnim sredstvima bajke. Naravno, da bi se razlikovala od tipične fantastike, ovakva knjiga ostaje u domenu racionalnog.
A ja mislio da SF pisci pišu priče u istim univerzumima odavno! Znači to je novija tvorevina... Da nema neke razlike između termina francuskog pisca, "knjige-univerzumi", i prosto istog okruženja u palp serijalima?
Ima razlike izmedju običnih serijala i knjiga-univerzuma, a one se ogledaju, pre svega u složenosti vizije autora ove druge kategorije.
»Peščana planeta« (1965) Franka Herberta odličan je primer novonastalog prosedea. Stvorivši zatvoreni sistem, autor je sebi omogućio vrlo prostrano ideološko polje. Razgranate i čvrste strukture, ovaj serijal postavlja svakog protagonistu i svaku akciju u polje složenih dogadjanja. Uprkos razradjenoj konstrukciji, Herbertovi romani iz serijala o Muad'dibu nisu dosadni, niti dogmatski. Naprotiv, pored priče, autor nudi odredjenu unutrašnju koherenciju koja je vrlo zavodljiva vizija sveta. »Knjiga-univerzum« se bitno razlikuje od običnih serijala kojima je prvenstveni cilj beskonačno eksploatisanje srodih elemenata. Na sličan način će i Ursula Le Guin sagraditi svoj »hainski ciklus« započet »Rokanonovim svetom« (1966), Larry Niven »Prsten« (1970), Stefan Wul »Noo« (1977), Brian Aldiss »Helliconia« (1980), a Dan Simmons »Hyperion« (1989).
Druga polovina 60-ih godina donosi snažno odbijanje »američkog načina života«, zasnovano delimično na odbacivanju nacističkih zakona o rasnoj segregaciji, potom na odbijanju prakse osvajačkih ratova i pokolja nedužnih naroda, slepog patriotizma, zgrtanja novca kroz liberalni kapitalizam i tradicionalnog društvenog uspeha zasnovanog na materijalnom bogatstvu. Dva profesora, Theodore Roszak i Charles Reich, obeležila su taj period svojim teorijama. Roszak, sociolog, razvija koncept "tehnokratije" kojim definiše "završnu fazu industrijskog društva 60-ih godina", društva koje masovno eksploatiše radnu snagu da bi ostvarila svoje produktivističke ciljeve. Reich, pravnik, govori o "corporate State", Americi koja nalikuje velikom preduzeću i kojom se upravlja isključivo u odnosu na ekonomske ciljeve. U takvoj Americi, zasnovanoj na tržišnim zakonima, većina gradjana postaje žrtvama društveno-političkog sistema i finansijsko-ekonomskih prioriteta.
Pokret osporavanja iznosi nove tendencije – preuzeti u ruke društvo okrenuto materijalizmu, preokrenuti ga ka ljudskosti i jednakosti, ukinuti konkurenciju i nametanje rada. Tako je 1968. godina predstavljala eksploziju, ne samo u američkom društvu, nego širom sveta. Istovremeno, u američkoj naučnoj fantastici došlo je do radikalizacije mišljenja i akcija, te su se na stranama magazina »If« i »Galaxy« sukobile generacije. »Mi, dolepotpisani, verujemo da Sjedinjene Američke Države trebaju da ostanu u Vijetnamu da bi ispunile svoju odgovornost prema narodu te zemlje – pisalo je u tekstu koji je podržavao američku agresiju Vijetnama i koga su potpisali John W. Campbell, Robert Heinlein, Frederik Brown, Jack Wiliamson, Jack Vance i još 67 autora naučne fantastike. Njihovi suparnici su otkupili prostor i objavili tekst koji je počinjao rečima: »Mi se suprostavljamo učešću Sjedinjenih Država u vijetnamskom ratu.« Tekst su potpisali Isaac Asimov, Ray Bradbury, Philip K. Dick, Harry Harrison, Fritz Leiber, Robert Silverberg, Samuel Delany, Thomas Dish, Ursula Le Guin, Alexei Pansin i još 72 pisca. Peticiju nije mogao da potpiše Joe Haldeman, jer se u tom trenutku nalazio na vijetnamskom ratištu. Sedam godina kasnije, on će objaviti antiratni SF roman »Večni rat« (1975) u kome se Zemljani u besmislenom i krvavom ratu sukobljavaju sa vanzemaljcima, dok Zemlja mirno stari.
(Joe Haldeman je, ako se ne varam, bio gost Laze Komarčića sredinom 80-ih godina i govorio je o svom čuvenom romanu.)
Ne varaš se.
Corneliuse odusevljavas me ovim postovima.
Samo nastavi tako!
Lepo je da takve velicine SF pisaca zele jedan bolji svet.. a ne kao neki pisci koji velicaju rat u Iraku, intervencije na ovim prostorima i slicno.
Zaista je simpatično čitati ove Kornelijusove oglede o ogledalu.
Quote from: "tiha voda"
Lepo je da takve velicine SF pisaca zele jedan bolji svet.. a ne kao neki pisci koji velicaju rat u Iraku, intervencije na ovim prostorima i slicno.
Hm? Nisam siguran da mogu govoriti u bilo čije ime, ali kladim se da su i ovi pisci poput Kempbela, Hajnlajna ili Ejn Rand na umu imali bolji svet kada su potpisivali bilo kakve peticije ili podržavali američki intervencionizam. Sa tim se hoćemo ili nećemo složiti... Kao da je baš taj bolji svet problem, jer svaki od tih boljih svetova kao da vapi za raznim brutalnim intervencijama, spoljnim ili unutarnjim...
Hvala, braćo. Drži, tata.
S obzirom na informisanost raje u SAD nije ni čudo da su se tada tako podelili. Teško je ostati ravnodušan kad na stadionu sa 65.000 gledalaca himnu peva (pevaju je uvek i svuda) jedna od čierlidersica koja je sa drugaricama bila u Iraku i Avganistanu da podrže svoje "koji tamo brane Ameriku". I meni je došlo da pustim suzu.
Tako su i pisci u to vreme videli da svet nikako da bude bolji, pa su mislili i ovako i onako. I danas je tako.
Quote from: "Dry-Na-Nord"kladim se da su i ovi pisci poput Kempbela, Hajnlajna ili Ejn Rand na umu imali bolji svet kada su potpisivali bilo kakve peticije ili podržavali američki intervencionizam.
Jedini je problem što su su izvršili instrumentalizaciju živih ljudi u jednoj regiji i rekli - da ga jebemo, pored tih komunističkih krvoločnih vojnika, moraćemo napalmom da spalimo i stotinak hiljada dece i žena, ali sve je to za lepša svitanja...
Svaki ubica se odluči da instrumentalizuje žrtvu, da joj oduzme ljudskost, a potom može da je rokne bez i malo griže savesti. To ne može da bude bolji svet u duši normalnog čoveka, nego samo u duši psihički pomerene osobe.
Čirlidersice su tu kao šećer na piluli, da lakše klizne niz grlo, pa ti dodje, što reče Scallop, da zaplačeš što sa njima nisi išao u Avganistan ili bar na obližnju plažu gde bi joj kremom za sunce namazao gola ledja... argh, opet sam izgubio nit... idi, bre, Scallope, sa tim čirlidersicama! xrotaeye
Corneliuse, vrati se SF-u, mani se cirlidersica..
One cete samo na blud navesti.. :D
Quote from: "Cornelius"Svaki ubica se odluči da instrumentalizuje žrtvu, da joj oduzme ljudskost, a potom može da je rokne bez i malo griže savesti. To ne može da bude bolji svet u duši normalnog čoveka, nego samo u duši psihički pomerene osobe
Ljudi tu instrumentalizaciju ne rade svesno, to nam je urođeno. Rođeni smo sa jednim glavnim ciljem, da zadovoljimo samo sebe. Potrebno je vreme, i povoljno okruženje, da se naučimo da odlažemo zadovoljštinu. Ako okruženje (klima u društvu) promeni stav, menjamo ga i mi, što može da vodi u opšte ludilo. Problem je što mi percepciju društvene klime dobijamo od medija, koji sliku prikazuju kroz sopstvene prizme i kriva ogledala.
Zaključak je da smo svi mi podložni porivima, a razlika između manijaka i "normalne osobe" je samo u visini praga.
Quote from: "mac"Zaključak je da smo svi mi podložni porivima, a razlika između manijaka i "normalne osobe" je samo u visini praga.
S tim što manijaci vole da budu na pragu. :x
Quote from: "mac"
Zaključak je da smo svi mi podložni porivima, a razlika između manijaka i "normalne osobe" je samo u visini praga.
Upravo to. Otac Vasilije, monah, Nemac poreklom koji je postao pravoslavac u srpskom manastiru, jednom prilikom nam je govorio o bogotražiteljskom putu. Naglasivši da taj put nije lak, on je rekao da, prvo, treba misliti na dobra dela, da ti to postane blisko. Potom, sasvim prirodno, čovek počne i da čini po neko dobro delo, jer se privikao na misao, itd. Znači, u pitanju je prag, ali sve zavisi da li hoćemo da se popenjemo na prag, što reče brat Scallop, ili hoćemo da odemo na drugu stranu. U pitanju je slobodna volja svake osobe da izabere svoj put.
Što reče tiha voda, da se manem čirlidersica i ostalih guzića, pa da se vratim na SF koji se pisao 68 i 69. Mada, opet, ko o čemu... Postoji ona čuvena pesma koju je 1968. godine napisao Serge Gainsbourg - "69 Année érotique" i pevao je sa Jane. To je, samo po sebi, bilo subverzivno, jer se, do tada, niko nije usudjivao da peva o buko-genitalnoj poziciji "69". Bilo je toga i u naučnoj fantastici:
Sileverbergova reakcija na stari američki društveno-politički sistem bio je njegov »fix-up« roman »Noćna krila« (1969) u kome je zaplet postavio u neofeudalni sistem kojim su vladale profesionalne korporacije i gilde. Zelazny (»Gospodar svetlosti«, 1968) upotrebljava hipi panteon popularnih božanstava hindu relegije i piše o svetu kojim dominira grupa tehnološki doteranih super-ljudi. Medjutim, jedan anarhista liberalnih nazora ruši vladavinu moćnika. Dishov «Logor koncentracije» (1967) jedva da je naučno fantastičnim pomakom pokrio kritiku autorove stvarnosti, prikazujući dramu jednog pesnika zatvorenog u posebnu bolnicu gde su vlasti na ljudima eksperimentisali sa podizanjem ljudske inteligencije. Zamorci zaista postaju inteligentniji, ali umiru od posledica tretmana. Nasilno menjanje ljudske svesti izgleda kao da donosi progres, medjutim, u stvarnosti, ono donosi smrt, kaže ova knjiga.
Pored autora koji su kroz puno umetničke suptinosti ukazivali na promašaje svog vremena, pojavili su se i oni čiji su se subverzivni stavovi nalazili ispod pojasa. Norman Spinrad je svojim romanom «Bug Jack Barron» (1968) napravio ogroman skandal zbog upotrebe psovki i oštre kritike američkog korporativnog i političkog sistema zasnovanog na korupciji. Inače, psovke, do tada zabranjivane u štampanom materijalu porodične Amerike, dobijaju značaj društveno-političkog oružja. U čuvenoj zbirci naučnofantastičnih priča, nazvanoj «Dangerous Visions» (1967), pod upravom dežurnog provokatora Harlana Ellisona, Farmer piše u svojoj priči: «Kada bi Jules Verne zaista mogao da vidi budućnost, recimo 1966, on bi se usrao u gaće.» Naslovi iz zbirke su još rečitiji: «Kako sam jebao u dupe Ujka Sama i druge privatne ejakulacije», «Kara koja se dizala naopako»...
Izgleda da sam ti dao dobar "šlagvort".
Quote from: "scallop"Izgleda da sam ti dao dobar "šlagvort".
xukliam
Efekat šezdesetosmaškog osporavanja autoriteta i rušenja sistema naišao je na odziv autora i u drugim zemljama. Ruski pisci Arkadij i Boris Strugacki, objavili su roman «Puž golać na urvini» (1968) koji je zanimljivom strukturom dveju uporednih priča ukazao na sukob čoveka sa svojim okruženjem i potragu za drugačijim životom. Francuski pisac André Ruellan, pod pseudonimom Kurt Steiner, napisao «Les enfants de l'Histoire» (1968) distopijski prikaz potrošačkog društva u kome su se Deca, Ljudi Prirode i Mozgovi podigli protiv starijih. Michael Moorcock, engleski autor «novog talasa», stvara lik Jerryja Corneliusa u romanu «The Final Programme» (1965-1968). Jerry je bogat, dosadjuje se, i zato pije, drogira se, zavodi, ubija i nalikuje parodiji Jamesa Bonda. Tako Moorcock, sâmim romanom, potcrtava dosadu, prazninu i snobizam koja ne prožima samo njegovog junaka, nego čitavo društvo koje ga okružuje. Prava pop zvezda, ikonoklastičan, ali i pozitivan, Jerry Cornelius, živeći u svetu izmedju «Zakona i Haosa», počeo je samostalno da se javlja u romanima i stripovima drugih autora. «Stand on Zanzibar» (1968) Johna Brunnera, uprkos svojoj običnosti i relativnoj izveštačenosti, predstavlja izuzetno važnu knjigu. Autor je, nadahnut tehnikom Dos Passosa, budućnost prikazao u narativnom diskontinuitetu, šetajući se kroz banalnosti zapisa i opisa zamišljenog sveta budućnosti. U pitanju je oštra kritika američkog društva, ojačana sâmim autorovim oslanjanjem na američko duhovno nasledje.
«Glas gospodara» (1968), roman poljskog pisca Stanislawa Lema, postavlja pitanje komunikacija medju ljudima, a sličnom tematikom se bavi i »Leva ruka tame« (1969) četvrta knjiga iz hainskog ciklusa Ursule Le Guin. Ona razmatra pitanje rase, dualiteta ljudskog identiteta i seksualnosti, kao i (ne)mogućnosti komunikacije medju ljudima. Ovo delo, izuzetne književne i duhovne vrednosti, nosi u sebi složenost modernog romana, koje se ogledaju u oštrini Le Guinove introspekcije, u psihološkoj profinjenosti i posebnosti percepcije. Darko Suvin kaže da snaga i važnost Le Guinovog stvaralaštva obitavaju u »potrazi i skiciranju novih, kolektivnih sistema, ne više otudjenih ljudskih odnosa, koji se radjaju iz apsolutne potrebe za prevazilaženjem netolerantnih etičkih, kosmičkih, političkih i fizičkih otudjenja.« Naravno, svi kritičari ne dele ovakvo mišljenje o velikoj američkoj spisateljici. »Za mene se romani Ursule K. Le Guin dele u dve kategorije, loši i još gori – napisao je o njenom radu poznati francuski teoretičar Jacques Sadoul, objašnjavajući da su njene knjige dosadne i nečitljive.
Iste godine iz štampe izlazi i kontroverzni Dickov roman «Ubik» (1969) čija je tema psihodeličan svet u degradaciji, nastanjen ljudima u poluživotu. Stanislaw Lem smatra da je Dickov svet načinjen od prikrivenog nesklada, koji se ne prikazuje u početnim scenama romana. Radnja se odvija bez žurbe i sa mirnim razlaganjem činjenica, tek toliko da bi destruktivno upadanje narušavajućeg faktora bilo efikasno.
Inače, Dickov izmanipulisani svet nije prorokovanje, niti stvaranje mogućeg sveta, kako su neki pokušali da ga shvate. U pitanju je autorov lični strah pred sopstvenim vremenom i njegova reakcija iskazana je u zaustavljanju procesa i pokušaju da se čitav svet vrati u stanje haosa. U jednoj Borgesovoj priči postoji alegorija simulacije u obliku geografske karte u razmeri 1:1. U Dickovom «Ubiku», ima se osećaj da njegova «geografska karta» dolazi znatno pre sâme teritorije. Tako stvarnost, protumačena na baudrillardovski način, dobija izgled tragova koji se mestimično probijaju. Razlika izmedju Dickove stvarnosti i simulacije više ne postoji, dovodeći u pitanje istine i laži, stvarno i izmišljeno.
«Medjutim, nikakva objašnjenja neće objasniti ovaj roman, o kome se moje mišljenje fundamentalno razlikuje od onoga, što mi se čini, kao jednostrana hvala Lema i Fittinga. Bez sumnje, kako oni ubedljivo ukazuju, 'Ubik' je herojski napor velike snage, posebno u opisivanju silaska, raspadanja i senilnosti, invazije entropije u život i svest – piše Darko Suvin u svom eseju o Dickovom stvaralaštvu, osporavajući mišljenje da «Ubik» ima novu formu, nego je, više, nihilistički kolaps u starije oblike SF melodrame. Upotreba droga i opšti ambijent kontra-kulture 60-ih godina samo je pomogao Dicku da kroz kič ekvivalente anti-entropijske energije oličene u nauci, trgovini i religiji, zamisli dekonstrukciju buržoaske racionalnosti.
Godina izlaska «Ubika» zaokružuje se izlaskom Aldissovog eksperimentalnog romana «Barefoot in the head» (1969). Tema je «the day after», ali ovog puta, posle psihodeličnog rata u kome su na velike gradove bile bacane LSD bombe. Tako je, već izgubljen svet, uplovio u planetarni trip. Razaranje buržoaske realnosti kroz «sex & drugs & rock'n roll» bilo je na vrhuncu kada su američki konzervativci, zabrinuti najezdom mladih željnih promena, izabrali za predsednika Richarda Nixona. Advokat i čvrstorukaš, on je, u zajednici sa fašistoidnim J. Edgarom Hooverom, direktorom FBI-a od 1924. do 1972. godine, odmah krenuo u odmazdu protiv buntovnih studenata i njihovih profesora. Philip K. Dick, paranoičan po prirodi, 1972. godine, u strahu od Nixonove administracije, napustio je SAD i nastanio se u Vankuveru, pre svega, u jednom centru za lečenje narkomana.
Neposredno pred Dickov beg iz Amerike umro je John Campbell, iza koga je ostalo kontroverzno nasledje. Jedni su ga hvalili iznoseći njegov doprinos razvoju naučne fantastike, drugi su ga kudili zbog sužavanja polja autorskog istraživanja u naučnoj fantastici, dok su treći zamerali njegovu mržnju prema crncima i mačizam. Da je Campbell bio predstavnik «starog sveta» potvrdile su promene u autorskom pristupu, pojava crnaca na polju naučne fantastike i sve veće prisustvo žena spistaljica. Pored «futurijanke» Judith Merril i već proslavljene Ursule Le Guin, pojavile su se Pamela Sargent, Joanna Russ, James Tipttree Jr, Vonda McIntyre, Joan Vinge, Tanith Lee... Na smom početku 60-ih godina, Alfred Bester se upitao da li «jedna žena može da napiše zaista ubedljiv akcioni roman». Odgovor je stigao vrlo brzo kada je 1970. godine Le Guinova dobila nagradu «Hugo» za najbolji roman, a potom su nagrade sve češće bivale dodeljivane spisateljicama. Oslobadjanje žena autora naučne fantastike je došlo u paketu sa opštim oslobadjanjem žena od muško-napoleonskog vidjenja sveta u kome je žena večita maloletnica o kojoj se prvo stara njen otac, a potom njen muž.
Sećam se filma "Barefoot in the Park" sa Robertom Redfordom i Džejn Fondom. Nema nikakve veze sa Oldisom, ali jeste u pitanju "nastupajuća mladost". Izgleda da ti je i duh slobodan, ako su ti slobodna stopala.
Barefoot in Baltimore - pesma.
Barefoot in Tokyo - izlozba obuce.
Barefoot in the sand - album muzika.
Barefoot In Beverley Hills - album muzika.
Barefoot in Paris - knjiga kuvar francuske kuhinje.
Barefoot In January - pesma.
Barefoot in Athens - film.
Tokom buntovničkih 60-ih godina, u književnosti nije samo ojačao feministički pokret, nego i antiratni. Već je francuski autor François Bordes, stručnjak za praistoriju, u svom romanu "Ce monde est notre" (1962), napisanom pod pseudonimom Francis Carsac, prebacio u svemir alžirski rat i borbu protiv francuskih kolonizatora. Romanom »Klanica 5« (1969), Kurt Vonnegut je, nadahnut sećanjima na mahnito savezničko bombardovanje Drezdena 1945. godine, ukazao da je ratno ludilo besmisleno nezavisno od toga ko koga ubija i zašto. Vijetnamski rat, ali i mnogobrojni antikolonijalistički ratovi i sukobi učinili su da, za razliku od prethodnih generacija, pisci naučne fantastike postave Zemljane u ulogu zavojevača i kolonizatora vanzemaljskih civilizacija. Pripovetka »Death and Designation among the Asadi« (1973) američkog autora Michaela Bishopa, unela je otežavajući element rasizma, pitanje ljudskog identiteta i ljudske jednakosti. Roman Ursule Le Guin »The Word for World is Forest« (1972), efikasan je pamflet protiv kolonijalizma i rasizma i nastavlja potragu započetu u romanu »Leva ruka tame« (1969) u kojem složena antropološka studija služi kao potka drami jednog zemaljskog izaslanika medju čudnom civilizacijom dvopolnih antropomorfnih bića.
Dvopolnost i bezpolnost takodje je u srcu Silverbergovog roman »Son of Man« (1971) u kome glavni junak istražuje seksualnost na raznovrsne načine. »Crash« (1973) J. G. Ballarda takodje istražuje seksualnost, ali na poseban način. U osnovi njegovog romana nalazi se nasilno industrijsko društvo koje neprekidno ubija i ranjava milione ljudi. Da bi što bolje ukazao na otudjenje, on upotrebljava seks, fetišizam i mazohizam, oličene u automobilskim nesrećama prilikom kojih putnici doživljavaju orgazam. »Upotrebio sam vozila ne samo kao seksualnu metaforu, nego i kao globalnu sliku života ljudi u današnjem vremenu – objasnio je svoj pristup poznati engleski pisac.
Moglo bi se reći da je ovaj Ballardov roman, na odredjeni način, i neka vrsta kraja najuspešnijeg perioda naučne fantastike. Ukazujući na kataklizmu, ali ne udaljenu, nego blisku, skoro tu medju nama, Ballard ukida granicu izmedju stvarnosti i književne fikcije. »Mi živimo unutar jednog ogromnog romana. Autoru postaje sve manje potrebno da svom delu dâ fiktivni sadržaj. Fikcija je već medju nama. Rad romansijera postaje stvaranje realnosti.«
Početak 70-ih godina bio je kraj društveno-političkih razmišljanja autora naučne fantastike, započetih neposredno po završetku II Svetskog rata. Entropija, bliska budućnost čovečanstva i distopija bili su najvažniji činioci dubokog pesimizma koji je prožimao angažovane autore naučne fantastike. Njihova poruka je bila da je čovek sâm sebi najveći neprijatelj. Velika energetska kriza samo je ojačala osećaj nesigurnosti i crnila. Vrlo je zanimljiva činjenica da su se i naučno fantastični filmovi u periodu od 1968. do 1975. godine, bavile sličnom problematikom kao i književnost. Put je otvorila Kubrikova »Odiseja«, a nastavio je Lucas sa svojim filmom »THX 138«, potom »Zardoz« Johna Boormana, »Punishment Park« Petera Watkinsa, »Paklena pomorandža« već pominjanog Kubrika, »Rollerball« Normana Jewisona, »Tihi beg«, »Zeleni sojlent«... Medjutim, sredinom 70-ih godina, naučna fantastika, književna i filmska, ulazi u vulgarizaciju i mondijalizaciju.
Istovremeno, u Americi, najvažnijem okruženju za naučno fantastičnu književnost, uprkos konzervativnom pristupu Richarda Nixona (1969-1974) i njegovog naslednika Geralda Forda (1974-1977), američko društvo pokazivalo je sve veće znake slobode. Tako je za predsednika izabran Jimmy Carter (1977-1981), odgajivač kikirikija i političar bez iskustva. Vodjen »zdravim razumom«, Carter pokušava da unese još više slobode u američko društvo. Uplašeni konzervativci odmah organizuju »Team B«, grupu koja se bavila ideološkim i propagandnim radom. Zahvaljujući Carterovom neiskustvu, deregulaciji ekonomije i propagandnom ratu konzervativaca, na čelo Amerike je došao Ronald Reagan (1981-1989), bivši holivudski glumac, čvrstorukaš i glasnogovornik najkrupnijeg kapitala. Na zahtev najbogatijih Amerikanaca, on je američku ekonomiju oslobodio svih pravila, te je posredno pripremio uslove za prošlogodišnji ekonomski kolaps.
U zemljama kontinentalne Evrope, u kojima je naučna fantastika imala marginalnu ulogu, kako u stvaralaštvu, tako i u izdavaštvu, većina autora je kopirala svoje anglo-američke kolege. Manji broj je imao autentičan izraz koji se razlikovao od imitiranja tudjeg stvaralaštva. Verovatno najvažniji autor ove manjine bio je veliki poljski pisac Stanislaw Lem, potom ruski autori Arkadij i Boris Strugacki, kao i jedna grupa francuskih autora na čijem čelu se nalazio Michel Jeury.
Lemova knjiga »Kongres futurologije« (1971) na scenu postavlja Ijona Tichog i kroz njegove avanture daje satiričan prikaz utopijske budućnosti koja je najobičnija iluzija i prevara. "Piknik kraj puta" (1972), roman braće Strugacki kritika je racionalnog društva u vremenu bez vere i morala. Njihov roman o nadi i strahu, ukazuju na ljudsku nesavršenost, želju da se ovlada znanjem na brzinu, a posebno na ljudsko neznanje i nedostatak skromnosti. U romanu »Neodredjeno vreme« (1973) Michela Jeuryja, pod uticajem »hronolitičke droge«, sadašnjost, prošlost i budućnost se prepliću, a junak ide iz jednog tela u drugo. Jeuryjev svet je pod upravom multinacionala, a odlikuje ga strah, zabrinutost i sumnja. Tokom 70-ih godina, Jeury, intelektualac »par excellence« koji je u više navrata morao da postane poljoprivrednik da bi preživeo, gradi svet u kome je izražena dezorijentacija, individualizam, iskrivljena percepcija stvarnosti, psihotropna sredstva i totalitarni sistemi. Njegova naracija, nalik Novom romanu, odslikava diskontinuitet vremenske strukture u svetu gde je stvarnost maglovita, nasečena i repetitivna. U isto vreme, Philippe Curval u svom romanu »Čovek naopako« (1974) eksperimentiše ne samo sa književnom formom, nego i sa nadrealističkim pristupom.
Druga polovina 70-ih godina predstavljala je za naučnu fantastiku prekretnicu, po snazi, jednaku onoj koja se dogodila po završetku II svetskog rata. Razlika je bila u pravcu kretanja. Posleratna promena uzdigla je naučnu fantastiku na mnogo viši nivo od prethodnog, dok su dogadjaji iz druge polovine 70-ih, vratili naučnu fantastiku na predratni nivo. Za tu regresiju odgovorna su dvoje izuzetnih sineasta – George Lucas i Steven Spielberg. Lucasov film »Ratovi zvezda« (1977) uzeo je kao osnovu predratnu »pulp« naučnu fantastiku i poratni američki strip. Šematizirana tema borbe Dobra i Zla svedena na junaka bez mane, odvratnog negativca, slatku princezu, simpatičnu barabu i mnoštvo živopisnih vanzemaljaca. Bez ikakve sumnje, »Ratovi zvezda« je film koji smo, manje ili više, svesno, svi oduvek priželjkivali i iščekivali. Čuveni element gernsbekovske i kembelijanske naučne fantastike, »the sense of wonder«, više nije morao da se zamišlja, nego je defilovao pred našim široko otvorenim očima i ustima.
Drugi važan dogadjaj desio se iste godine. Spielbergov film »Bliski susreti treće vrste« (1977) ispričao nam je priču koja se završila mnogo srećnije nego čuvena misterija iz 1947. godine, nazvana »The Roswell Incident«. Pametni i dobronamerni vanzemaljci srećno su sleteli na zemlju i bili su toplo prihvaćeni. Od trenutka kada su ova dva filma zadovoljila potrebe za avanturama, čudesima, emocijama i lakom zabavom više stotina miliona potrošača naše planete, na scenu su izašli finansijeri i mašina se stavila u pogon. Zavodljivost i atraktivnost pokretne slike bila je umnožena novim tehnološkim dostignućima specijalnih efekata i ojačana tek stvorenom tehnologijom video-kaseta. Pasivnost koju ekran nudi gledaocu, nadvladala je aktivnost koju književnost iziskuje od čitaoca.
Velike filmske zarade i planetarna slava reditelja, pomutile su motivacije i piscima naučne fantastike, te su se mnogi okrenuli ka industriji zabave. Tiraži su »zamenili« književni kvalitet o čemu nam svedoči jedan Lemov esej s kraja 70-ih godina, u kome on navodi Asimovljeve reči upućene mladom kritičaru koji je poznatog americkog pisca okarakterisao kao prevazidjenog, a dobri Doktor je odmah naveo visoke tiraže svojih knjiga u zadnje dve godine. Lem je, potom, nastavio razmišljanje o trivijalnoj literaturi, u koju svrstava i Asimova, i ukazao da po takvom aršinu Dostojevski ne bi stigao do kolena Agate Kristi. U isto vreme, Jacques Sadoul, francuski pisac, kritičar i teoretičar, primetio je zabrinjavajuću činjenicu da su se Asimov, Clarke i Herbert prvi put pojavili na listi bestselera (sve romaneskne kategorije zajedno), ali ne zbog visokih književnih kvaliteta njihove proze. U pitanju su bili nastavci proslavljenih romana objavljenih pre više decenija. Takodje, on je izrazio bojazan da se mladi autori jednostavnu ne povedu primerom svojih starijih i uspešnijih kolega i da nikada ne potraže manje oprobane puteve, opasnije ali i uzbudljivije ne samo za autora, nego i za čitaoca.
Naravno, odredjeni broj pisaca nije se poveo za trgovačkim principima koji su počeli da ovladavaju naučnom fantastikom. »A scanner darkly« (1977) Philipa K. Dicka je sarkastična priča o novostvorenoj drogi koja u potpunosti uništava identitet osobe. Iako se roman nalazi na sâmoj ivici naučne fantastike, on po svojoj sirovoj snazi zaslužuje veliku pažnju. »Kapija« (1977) Frederika Pohla kombinuje klasičnu naučnu fantastiku sa stilskim i tematskim zahtevima Novog talasa, dok se »The Ophiuchi hotline« (1977) Johna Varleya i »Enderova igra« (1977) Orsona Scotta Carda upisuju u novi neoklasicizam u kome se stare priče preoblače u psihološko i kompjutersko ruho, sve prisutnije u svakodnevnom životu. »Guja sna« (1978) roman mlade spisateljice Vonde McIntyre se zasniva na biološkim naukama, feminizmu i altruizmu. Inače, ova odlična knjiga se prodala u malom tiražu, a spisateljica se proslavila tek svojim scenarističkim radom za holivudsku mašineriju. Decenija se završava romanom »Timescape« (1980) Gregoryja Benforda, pisca i profesora fizike na kalifornijskom univerzitetu. Upotrebivši teoriju o tahjonima, on stvara priču u čijoj osnovi se nalazi put kroz vreme. Medjutim, najlepši deo njegove knjige je posvećen životu i radu naučnika i istraživača, njihovom entuzijazmu, strastima, podmuklostima i rivalstvu.
Kompjuterizacija poslovanja, početkom 80-ih godina, učinila je da su knjižari počeli da obraćaju sve veću pažnju na stanje stokova. Autori koji se nisu prodavali bivali su uklanjani sa rafova, a izdavači su im štampali knjige u manjim tiražima. Shodno ekonomskim pravilima uspostavljenim reganizmom i tačerizmom, da bi preživeli na tržištu, autori su pisali samo ono što je odmah moglo da se proda (ali i da se odmah zaboravi). Najkraće opisano, naučna fantastika je postala »glatka«. Nikakav politički protest, nikakvo društveno traženje, nikakve duhovne težnje. Nove generacije su tražile akciju, emocije i neutralnost.
Nova američka adminstracija, predvodjena bivšim glumcem Ronaldom Reaganom, odlučila je da u potpunosti obračuna sa komunizmom. Nevidjene anti-sovjetske kampanje su krenule u svim domenima američkog života. Nalik poratnom periodu polufašističkog makartizma, ideološki rat je zahvatio film i književnost. U novoj Americi u kojoj jači do najgrublje granice eksploatišu slabije, pojavljuje se klasa »working poors«, zaposlenih ljudi toliko slabo plaćenih, da ne mogu sebi da plate stan, nego žive u kamp-prikolicama ili na ulici. Istovremeno, nasuprot novoj američkoj bedi, radjaju se nove potrebe za sve većom upotrebom vrlo sofisticiranih kompjuterskih sistema u svim domenima ekonomije i industrije. Novo tehnološko čudo zvano ARPANET počelo je da se upotrebljava u širim okvirima, strelovito idući ka onome što mi znamo kao Internet.
Široka publika bila je spremna za virtuelni svet i on je došao kroz kratku priču Brucea Bethkea pod naslovom »Cyberpunk« (1980). Drugi važan korak u nastajanju ovog pokreta bila je pripovetka Williama Gibsona »Johny Mnemonic« (1981), pričao o hakerima sa implantima u glavi, mikro tvrdim pločama na kojima klijenti pohranjuju podatke. Vanknjiževni element koji je uticao na radjanje cyberpunka bio je »Blade Runner« (1982), film engleskog reditelja Ridleya Scotta, uradjen po motivima Dickovog romana »Sanjaju li androidi električne ovce« i vizuelno nadahnut svetovima francuskih strip autora okupljenih oko legendarne revije »Metal hurlant«. Te iste godine, umro je Philip K. Dick, bolestan od psihičkih poremećaja i iscrpljen od preterane upotrebe droga, alkohola i lekova.
Prvo pravo delo cyberpunka nastalo je iz pera Williama Gibsona, Amerikanca koji je emigrirao 1967. godine u Kanadu da bi izbegao mobilizaciju i odlazak na vijetnamski front. »Neuromancer« (1984) se pojavio bez velike pompe, a potom je postao planetarni hit sa više od 6 miliona prodatih primeraka. »Cyberpunkovci su verovatno prva generacija autora SF-a koja je odrasla, ne samo u odredjenoj književnoj tradiciji naučne fantastike, nego i u istinski naučno fantastičnom svetu – objasnio je Bruce Sterling, pisac i port-parol pokreta. Gibsonov prvi roman, kao i dva naredna (Count Zero, 1986; Mona Lisa Overdrive, 1988) privremeno su vraćali ogledalo naučne fantastike na stvarnost koja je okruživala pisca. Njegova vizija sveta je dehumanizovana, ljudi su podeljeni na lovce i žrtve, ljudsko telo je orudje za rad i zadovoljstvo, a stvari se dogadjaju u nano-tehnološkim razmerama.
Gibsonovo stvaralaštvo odlikovalo se korišćenjem narativnih tehnika svojstvenih kriminalističkim romanima, erudicijom autora, odredjenom estetikom i pokušajem da se razume naša svakodnevnica (urbanizam, ekologija, ekonomija, veštačka inteligencija, informacija...). Crna vizija sveta nasledjena od Novog talasa, produbljena je cinizmom reganizma i tačerizma. Gibsonovi i ostali cyberpunk protagonisti nemaju u sebi ničeg revolucionarnog, nego pokušavaju samo da prežive u tržišnom hiper-liberalizmu. Verovatno najveći domet cyberpunka bio je mikro-tehnološka i nano-tehnološka estetika koja je prikazana kao novi pravac ljudske evolucije i kao veliko pitanje šta će tada ostati od sâmog čoveka.
Posledica divljeg kapitalizma, ekonomske krize s kraja 80-ih godina, sve veće nezaposlenosti i ubrzane mondijalizacije, dovele su na scenu novi pravac u načno fantastičnoj književnosti. »Steampunk«, uhronija ili alternativna istorija, dobija magičan značaj u stvaranju novog i boljeg sveta. Vrativši se u 19. vek i uništivši sve što je kasnije dovelo do nama poznate društvene, političke, ekonomske i ideološke revolucije, autori na scenu stavljaju buntovne junake koji se suprostavljaju protivnicima, ne samo snagom i hrabrošću, nego i naukom, a kada treba i magijom (The Anubis Gates, Tim Powers, 1983; Homunculus, James Blaylock, 1986; Infernal Devices, K. W. Jeter, 1987). Protagonisti, ponekad regrutovani u knjigama istorije, ali i u proznim delima, upotrebljavaju anahrone mašine i čudnovato oružje koje, za razliku od sveprisutne minijaturizacije sajberpanka, obično izgledaju gigantski i anahrono. U neku ruku, autori su pokušali da pokažu kako bi svet izgledao da je budućnost stigla ranije.
Tako je naučna fantastika je prestala da gleda ka mogućoj i virtuelnoj budućnosti, i okrenula se ka magijskoj prošlosti. Ljudi su u potrazi za sopstvenim identitetom i za duhovnim vrednostima, ali, shodno vremenu, na što lakši, brži i zabavniji način. Želja za naukovanjem i otkrivanjem novog, zamenjena je potragom za »prikrivenim« stranama ljudi i dogadjaja. Uporedo sa ovom strujom, javljaju se i sve ostale kojima je »punk« mogao da posluži kao sufiks: stone (kameno doba), sandal (antička epoha), middle (Srednji vek), clock (Renesansa), diesel (30-e godine)... Ogledalo naučne fantastike na taj način je pokazalo u kojoj meri su se potrebe društva s kraja 20. veka svele na šuplju zabavu.
Krajem 80-ih godina, prosudivši da me savremena naučna fantastika više ne zadovoljava na književnom, duhovnom, društvenom i estetskom nivou, prestao sam da je pratim. Zato ću ovde zaustaviti moja razmišljanja o naučnoj fantastici kao ogledalu piščeve i naše stvarnosti. Možda bi razmišljanja mogli da nastave oni čitaoci kojima je bliska naučnofantastična književnost pisana tokom poslednje decenije 20. veka.
gunđ :(
gunđ x 2
... ×3
Quote from: "Cornelius"Možda bi razmišljanja mogli da nastave oni čitaoci kojima je bliska naučnofantastična književnost pisana tokom poslednje decenije 20. veka.
Ima li ga takav delija? Oćem još!
Ćuj, ćuj, kol'ko ovđeka imade gunđ-jadnika kojekakvih... :o
... pa, sitorani nijedni, svako od vas mož' biti bar 'voliki delija...
... što, vi kao, jadni, ne znate ućlanit se u biblijoteku i tamo ištrpkat kojećije prikaze i enziklopedije...
... al' baš nemate ni mrvu ambicije ka kritićarskoj i teoreckoj slavi, a, a, nejaćadi nijedna ??? :?
pigmejci jedni intelektualni... :( :cry:
:evil:
Quote from: "Đehouva"... pa, sitorani nijedni, svako od vas mož' biti bar 'voliki delija...
... što, vi kao, jadni, ne znate ućlanit se u biblijoteku i tamo ištrpkat kojećije prikaze i enziklopedije...
pigmejci jedni intelektualni...:cry:
:evil:
ti ko da ne znaš da je domaća SF teorija oduvek kuburila sa ozbiljnim teoretičarima, i da su ovi
fragmenti opštih mesta kornelijusa agripe najviše i najdublje što je neko iz SF obora zadugo vremena unazad pokušao!
Quote from: "Đehouva"
... što, vi kao, jadni, ne znate ućlanit se u biblijoteku i tamo ištrpkat kojećije prikaze i enziklopedije...
... al' baš nemate ni mrvu ambicije ka kritićarskoj i teoreckoj slavi, a, a, nejaćadi nijedna ??? :?
pigmejci jedni intelektualni... :( :cry:
:evil:
Nema ambicije, samo želje da se na tacni dobije. :lol:
na tacni, i sažvakano.
dajđest.
to sve preživar do preživara.
Cornelius je poznat kao polumaratonac. Toliko za sada. Kad istrči maraton 18 aprila ima da ga nastavi.
Quote from: "angel011"
Nema ambicije, samo želje da se na tacni dobije. :lol:
Naravski, moglo je to još malo da se dajđestuje, ipak je tema
SF, ali zadovoljni smo.
:lol:
Čoveče, pošto ne čitam dugačke tekstove sa monitora, specijalno sam kupijo štampač (i papir) da bi odštampao (i pročitao) Cornelijevu kratku istoriju SF-a, kad ono prekide se na najzanimljivijem delu.
I ko će sad da mi nadoknadi troškove nabavke čuda ultra-tihe savremene tehnologije tzv HP pljuckavca?
Quote from: "Ghoul"Quote from: "Đehouva"... pa, sitorani nijedni, svako od vas mož' biti bar 'voliki delija...
... što, vi kao, jadni, ne znate ućlanit se u biblijoteku i tamo ištrpkat kojećije prikaze i enziklopedije...
pigmejci jedni intelektualni...:cry:
:evil:
ti ko da ne znaš da je domaća SF teorija oduvek kuburila sa ozbiljnim teoretičarima, i da su ovi fragmenti opštih mesta kornelijusa agripe najviše i najdublje što je neko iz SF obora zadugo vremena unazad pokušao!
Dragi moj, ko god je pratio domaću SF scenu od kraja 80-tih naovamo, taj zna da ista nikada nije oskudevala relevantnom teorijom, kako prevedenom (tj. stranjskom), tako i originalnom (tj. domaćom).
Istina, u toj i takvoj sceni baš i nije bilo ljudi raspoloženih da štrpkaju pasuse iz kojekakvih enciklopedija i tuđih eseja, pa onda te štrpkovine javno predstavljaju kao svoje... you can call us backwards, ali, eto... svojedobno se na takve poteze gledalo kao na pomalo...eh...
degutantne.
No dobro, vreme je da se unapredimo, po svakom bogovetnom pitanju, pa tako i po poštivanju kojekakvog kopirajta; iskreno, gde bi nam bio kraj da smo pre 15 godina imali ovako napredan outlook, između svega ostalog što danas imamo al' onomade skroz nismo imali?? joj! :cry:
Zato, predlažem ovde da nam upravo Tardis unapredi domaću žanrovsku teoriju, i to štampanjem upravo
ovog topika.
Makar samo da ne gledam kako mi prvi čovek Tardisa & predsednik LK-a ovde 'vako pati & javno plače... :wink: :lol:
ma ovo kornelijus okultis pokušava da primeni marketinške postupke svojih iskusnijih i veštijih forumskih kolega koji su takođe sličnim najavama o izvesnim prekidima pre kraja samo pokušavali da steknu jeftine poene popularnosti i tako privuku pažnju na sebe koju inače ne bi bili u stanju.
to je kao ona riba što se skidala po bilbordima, iz dana u dana - skroz isto.
sve je to već viđeno - čak i ovde, na forumu. samo veštije izvedeno. sad je već provaljeno. iskusni marketinški stratezi provalili su strategiju!
Quote from: "scallop"Cornelius je poznat kao polumaratonac. Toliko za sada. Kad istrči maraton 18 aprila ima da ga nastavi.
Brate Scallope, danas sam bio na sajtu Beogradskog maratona i tamo procitao da se ocekuje 40.000 ucesnika!!! Nisam mogao da poverujem. Normalno, nema vise od 1.500 ucesnika. Sta se ovo desilo?! Neko Srbe isprskao gasom, ekstazijem, kokainom, pa ce da trce u tolikom broju... A, ko ce onda da popije svo ono pivo?
Quote from: "Cornelius"Quote from: "scallop"Cornelius je poznat kao polumaratonac. Toliko za sada. Kad istrči maraton 18 aprila ima da ga nastavi.
Brate Scallope, danas sam bio na sajtu Beogradskog maratona i tamo procitao da se ocekuje 40.000 ucesnika!!! Nisam mogao da poverujem. Normalno, nema vise od 1.500 ucesnika. Sta se ovo desilo?! Neko Srbe isprskao gasom, ekstazijem, kokainom, pa ce da trce u tolikom broju... A, ko ce onda da popije svo ono pivo?
Jok, ima samo 1.500 učesnika. Ostali će da jure tebe što im nisi dovršio tekst koji su tako pomno pratili. :roll:
Ma, Scallope, dovrsio bih ja tekst kad bih znao vise nego sto znam. Ovako, stao sam gde sam stao... Ali, poboljsacu se ja. Evo, od nedelje pocinjem intenzivne pripreme. Ne hajem ni za kakve vremenske neprilike (kisa, sneg, vetar, hladnoca...), niti za sva ova zagadjenja i smradove, nego se pripremam 5 dana u nedelji. Tri do cetiri izlaska (po programu), plus jedan do dva dana kod kuce na stepperu, kao i jacanje trbusnjaka.
Ej, bilo bi bolje da otvorim jedan topic "Beogradski maraton", mozda ce mi se pridruziti jos forumasa, pa da trcimo ekipno, sa dresovima Znak Sagite.
Quote from: "Cornelius"Ej, bilo bi bolje da otvorim jedan topic "Beogradski maraton", mozda ce mi se pridruziti jos forumasa, pa da trcimo ekipno, sa dresovima Znak Sagite.
Nije to loša ideja. Usput da im ispričaš šta je bilo dalje sa SF-om.
Quote from: "scallop"
Nije to loša ideja. Usput da im ispričaš šta je bilo dalje sa SF-om.
Eno, otvorih topic "Beogradski maraton 2009", pa, ako ima pacijenata... Inače, tokom trke, ne pričam, nego dišem: dve sekunde udisaj, dve sekunde izdisaj, dve sekunde udisaj, dve sekunde izdisaj... što se tiče daljnjih zbivanja u SF-u, pa, taj period ja i nisam nešto čitao, tako da će pre oni meni ispričati šta je dalje bilo. Inače, moja priča nema neki bitan zaključak, jer se SF nastavlja baš kao da promene veka i nije bilo.
Mada, možemo i da se dogovorimo da svako stavi kraj kakav mu se svidja. Srećan, nesrećan, otvoren, à suivre, kraj sveta, ili već nešto tako. Proaktivan kraj, da upotrebim izraz (proactif)omiljen mom gazdi u zadnjih nekoliko meseci.
Quote from: "Ghoul"
to je kao ona riba što se skidala po bilbordima, iz dana u dana - skroz isto.
Ghoule, ima da se skinem na Terazijama, kad istrčim maraton, jedino ću da zadržim kapu na kojoj će pisati - dok je nama SF-a i igara, za ostalo nam puca ogledalo.
Quote from: "Cornelius"Quote from: "Ghoul"
to je kao ona riba što se skidala po bilbordima, iz dana u dana - skroz isto.
Ghoule, ima da se skinem na Terazijama, kad istrčim maraton, jedino ću da zadržim kapu na kojoj će pisati - dok je nama SF-a i igara, za ostalo nam puca ogledalo.
nemoj, kornelije, ko boga te molim: pa ima tu i đece, nije u redu!
istina, nisi reko gde će kapa stajati, ali svetlu tvojih nedavnih hvalisanja sa hobitom (glede centrimetraže), ako ih shvatimo bar upola ozbiljno ko ovo tvoje o sf-u, ne znam dal će i kapa biti dovoljna!
:oops:
Lepo zboriš to o deci. Vidi se da se baviš edukacijom. Neću se skidam, nego ću da im najavim, da ću tek na sledećem maratonu da se razgolitim, tako ću ih držati sve u napetosti, a posebno Hobita, kome se, po svemu sudeći, poljuljalo samopouzdanje.
Quote from: "angel011"Quote from: "Đehouva"
... što, vi kao, jadni, ne znate ućlanit se u biblijoteku i tamo ištrpkat kojećije prikaze i enziklopedije...
... al' baš nemate ni mrvu ambicije ka kritićarskoj i teoreckoj slavi, a, a, nejaćadi nijedna ??? :?
pigmejci jedni intelektualni... :( :cry:
:evil:
Nema ambicije, samo želje da se na tacni dobije. :lol:
A je l' vas dve nemate pametnija posla nego da podjebavate ljude? Ili to hobititis uzima maha...
U nekoj nedefinisanoj budućnosti, kada ovaj sajt bude doveden u nekakvo kao sređeno stanje, ovakva pisanija, poput Monjinog na ovom topiku, biće očišćena od svakojakog trućanja i stavljena na uvid svim lenjim ljudima koji žele ovakve stvari na tacni.
Zahvaljujući bratu Scallopu koji me je podsetio da sam maratonac i da moram da stignem do cilja, do poslednje reči i poslednje tačke »Ogledala«, zahvaljujući brojnoj podršci prijatelja iz Srbije, ali i iz dalekih, egzotičnih i prekomorskih zemalja, evo, doguraću tekst, u dva nastavka, do kraja. Ovo je prvi:
Nezavisno od narodske želje za eskapizmom, svetska politička situacija naglo se menja 1989. godine kada, nenadno, pada Berlinski zid, a sa njim i Crvena imperija. Vojno-politička neravnoteža čini da se NATO blok baca u krvoločno ubijanje raznih naroda na više kontinenata, pravdajući ove agresije mirovnim procesima. »Rat je mir« govorio je Orwelov Veliki Brat, ne znajući da će se sva Velika Braća umrežiti početkom 90-ih godina, praveći novu podelu bogatstava, zemalja i ljudi. Bruce Sterling, predosetivši promene koje su nastupale, u svom tehnološkom trileru »Islands in the Net« (1988), slika globalizovani svet u kome Amerika više nije najvažnija svetska scena. Dolazak Clintona na čelo američke administracije potvrdio je Sterlingove pretpostavke. Vodeći manje ratove, medju kojima je i uništavanje bivše Jugoslavije, Clinton se trudio da američku moć širi kroz preprodavanje političkog, ekonomskog i kulturnog modela.
Nestanak komunističke imperije i globalizovani svet probudili su crvenog kineskog zmaja. Novi svet pod dominacijom moćne Kine počeo je svima da bude sve bliži. Neal Stephenson, SF pisac postcyberpunka (Snow Crash, 1992; The Diamond Age, 1995) prebacio je težište dogadjanja u Kinu. Osetivši promene oko sebe, on je slikao neoliberalni kapitalizam u kome je sve privatizovano – do policije i sudstva. Čovek ima sve manji značaj u odnosu na finansijske, političke i ideološke sisteme, te iznenadni nestanak 90 odsto čovečanstva, bez traga i glasa, ne postavlja pitanje kako je do toga došlo, nego šta će to izmeniti u svetu onih koji nisu nestali, razmatra Michael Roessner u svom romanu »Vanishing Point« (1993). Nešto kasnije, »Cryptonomicon« (1999), naučno fantastični špijunski triler Neala Stephensona, naslikaće alternativni svet nalik našem, u kome se tajne naše svakodnevnice osvetljavaju kroz kriptografiju. Na vrlo realističan način, borba neprijatelja se odvija na pozadini modernog kapitalizma, posebno njegove mračne strane, manipulacija, korupcije i veza sa mafijom.
Na jednoj konferenciji 1993. godine, Vernor Vinge (A Fire Upon the Deep, 1992), američki profesor matematike i pisac naučne fantastike, izjavio je: »U narednih 30 godina, imaćemo tehnološke mogućnosti da stvorimo nadljudsku inteligenciju. Potom, ljudska era će se završiti. Da li je takav progres neizbežan? Ako je neizbežan, možemo li da usmerimo dogadjaje tako da preživimo?« Prema njegovim razmišljanjima, mi se nalazimo pred trenutkom koji po važnosti nalikuje pojavi ljudskog života na Zemlji. Ubrzanje tehnološkog progresa je označilo 20. vek, dok bi 21. vek mogao da bude jednostavno prevazilaženje čoveka. Njegov koncept »tehnološke čudnovatosti« uzburkao je duhove, a Ray Kurzweil i Hans Moravec, dva naučnika specijalizovana u domenu veštačke inteligencije, naslikali su još mračniji pejzaž.
Nalik čuvenom »zidu« na koji maratonci nalete na 35 kilometru trke, »tehnološka čudnovatost« je počela da izgleda ka »zid budućnosti«. Uzevši u obzir teorijske mogućnosti, budućnost više nije lako zamisliva. Sve se menja do te mere da je nemoguće zamisliti čak i najosnovnije elemente: ljudsko telo, ishranu, staništa... Pisci naučne fantastike, često dostignuti, čak i prestignuti, dnevnim dogadjajima i promenama, više se i ne usudjuju da zavire iza zida »tehnološke jedinstvenosti i čudnovatosti«. Retki su autori kojima uspeva da se pravilno orijentišu, a medju njima su, verovatno najuspešniji Kanadjanin Cory Doctorow i Englez Charles Stross. »Tamo gde on ide danas, ostala naučna fantastika će ga slediti sutra – kazao je o Strossu američki pisac i izdavač Gardner Dozois.
"Tehnološka čudnovatost" ti je loš prevod. Verovatno posledica korišćenja francuskih izvora. U pitanju je "Tehološki singularitet".
Sećaš li se one čuvene Asimovljeve SF priče u kojoj pitaju super-kompjuter da li Bog postoji? Šta je odgovor na to pitanje nego predskazanje "tehnološkog singulariteta". Šta su Asimovljevi Zakoni robotike nego sredstvo za sprečavanje efekata "tehnološkog singulariteta"?
Možda je tačno da Charles Stross u svom, uslovno rečeno, romanu Accelerando najekspicitnije prikazuje posledice "tehnološkog singulariteta" na ljudsku rasu, ali ja se ne bih u potpunosti složio sa tvrdnjom da se SF pisci ne usuđuju da "zavire iza".
Uzmi Simonsa i njegov Hiperion, samog Vernora Vindža, Kena Mekleoda, Gibsona, Brina i mnoge druge autore, koji svaki na svoj način razmatraju posledice razvoja veštačke inteligencije, tehnološkog napretka itd.
Izvori su američki i francuski, a kao što sam napisao pre nekoliko dana, ja sam oko 1990. godine prekinuo da čitam SF. O poslednjoj deceniji svi znate više od mene, ali niko nije hteo ništa da napiše, pa sam ja morao da ubacim ovaj tekst da bih stigao do zaključka. Popraviću "singularity" u singularnost/singularitet (astronomski, matematički termin) kada budem preradjivao tekst. Hvala na pojašnjavanju termina.
Mićo, mislim da "savremeni" SF pisci nemaju baš najčistiji uvid u stanje nauke. Nauka u SAD veruje da je jedina nauka koja "vuče", a što neće biti sasvim tačno iz prostog razloga što je sistem finansiranja nauke onakav kakav je. Suviše kompromisa se čini da bi se dobila sredstva za istraživanje. Već sam pisao o tome koliko su "pouzdani" najnoviji rezutati. Sada dolazi period u kojem ćemo dokazivati da ono što smo dokazali baš i nije bilo dokazano.
Ja imam nameru da pišem o retrogardi nauke. Biće tu posla.
Quote from: "Cornelius"Lepo zboriš to o deci. Vidi se da se baviš edukacijom. Neću se skidam, nego ću da im najavim, da ću tek na sledećem maratonu da se razgolitim, tako ću ih držati sve u napetosti, a posebno Hobita, kome se, po svemu sudeći, poljuljalo samopouzdanje.
Napetost je dostigla vrhunac
Uzgred, taj maraton mi neverovatno ide na k.... (onaj, ogromni) , nije mi jasno zašto morate da trčite po gradu, a ne po okolnim livadama i brdima? Blokirate ceo grad, ne može nigde da se prođe od zaludnih trkača
Quote from: "Hobit"
Uzgred, taj maraton mi neverovatno ide na k.... (onaj, ogromni) , nije mi jasno zašto morate da trčite po gradu, a ne po okolnim livadama i brdima? Blokirate ceo grad, ne može nigde da se prođe od zaludnih trkača
Postoje maratoni (na gradskom asfaltu), ali postoje i trke koje se zovu cross i trail, čije su trase isključivo po brdima i dolinama. U pitanju su različite discipline koje traže različitu pripremu i koje se razlikuju kako po naporima, tako i po opremi. Novo je, na primer, maraton na severnom polu, ili 100 km mešovitog terena... Ama, Hobite, ajmo na onaj drugi topic specijalno otvoren za maraton, pa ćemo se tamo divaniti. Da li i ti trčiš?
Quote from: "Cornelius"Quote from: "Hobit"
Uzgred, taj maraton mi neverovatno ide na k.... (onaj, ogromni) , nije mi jasno zašto morate da trčite po gradu, a ne po okolnim livadama i brdima? Blokirate ceo grad, ne može nigde da se prođe od zaludnih trkača
Postoje maratoni (na gradskom asfaltu), ali postoje i trke koje se zovu cross i trail, čije su trase isključivo po brdima i dolinama. U pitanju su različite discipline koje traže različitu pripremu i koje se razlikuju kako po naporima, tako i po opremi. Novo je, na primer, maraton na severnom polu, ili 100 km mešovitog terena... Ama, Hobite, ajmo na onaj drugi topic specijalno otvoren za maraton, pa ćemo se tamo divaniti. Da li i ti trčiš?
Važi, idemo tamo, zamolićemo Bobana da ovu našu korespondenciju premesti. Hmmm, ti ga zamoli, mene će da odjebe iz inata. Tipično srpski.
Upoznat sam sa razlikom između krosa i maratona, ovaj potonji bih zakonom zabranio iz razloga blokade saobraćaja. A i nezdravo je trčati po ulicama, prljavo je, udišu se izduvni gasovi, čađ, olovo izduvano iz auspuha (u Srbiji je benzin sa olovom još uvek IN).
Ja ne trčim Corneliuse, ne bavim se nikakvim sportom, mislim da to nije dobro za organizam, ljudi su stvoreni da odmaraju, uživaju, pijuckaju koktele ispod palme, ako je moguće - da ne rade ništa. Ne volim ni da šetam. Svuda se vozim.
Naravno, pitanje ostaje – kojim putem će se kretati naučna fantastika tokom 21. veka? Kakve teme pisci mogu da obradjuju? Kakvo ogledalo da postave pored svog i našeg puta? Uzevši u obzir da se nauka razvija mnogo većom brzinom nego što pisci mogu da je prate, postoji opasnost da pozadina i tehnologija kao akter budu prevazidjeni velikom brzinom, oduzimajući tako romanu njegovu posebnost koja ga čini naučnom fantastikom.
Jedan od mogućih načina pomeranja SF ogledala duž našeg puta bio bi način kako prozi pristupa srpski pisac Radmilo Andjelković. Ne zadovoljavajući se samo da komentariše našu sadašnjost, on na vešt način vraća ogledalo daleko u istoriju, a potom ga pomera u budućnost, ne bi li tako pojasnio gde se trenutno nalazimo i kuda (možda) idemo. Njegov roman »Vučja deca« (1998) na vrlo specifičan način pristupa našoj balkanskoj sadašnjici, kombinujući više tradicija i tematskih celina. »Realno, potcrtano prepoznatljivim geografskim, folklornim, jezičkim i istorijskim reperima, te fantastično, u svom naučno-fantastičkom liku drugačijih tehnoloških i društvenih konstelacija, i epsko-fantastičkom, koji barata nasleđima saga i epova, u ovom romanu imaju ravnopravan tretman, odnosno pisac nastoji da sve moguće poglede i tumačenja spoji u totalnu sliku stvarnosti, što je potpuno primereno doživljaju na kome insistiraju Rašani, ta nova, punija, sa tkivom egzistencija povezana, stepenica u evoluciji čoveka – piše Ilija Bakić, srpski autor i kritičar.
Roman »Grbovnik« (2002), napisan sa Danielom Reljićem, produbljuje pristup i dovodi, krajem 16. veka, Don Pedra Ohmučevića na Balkan u potrazi za lažnim vlastelinskim poreklom. Sa Balkana on se vraća sa onim što je tražio, što je postalo manje važno, dok je njegovo duhovno sazrevanje preuzelo glavnu ulogu. U »Vučjoj deci« reč je bila o inicijaciji i sazrevanju čitavog naroda, u »Grbovniku« je isti put inicijacije i sazrevanja jednog naroda simbolički sveden na duhovno sazrevanje Don Pedra. Konstrukcija Radmilove naracije je nasečena, u diskontinuitetu, odbijajući ideju da je red neophodan da bi se uredio haos. Stalna i stabilna realnost je odbačena i, nalik fascinatnoj Borgesovoj priči «Tlön, Uqbar, Orbis Tertius«, inače jednoj od Andjelkovićevih fetiš pripovesti, realan svet je lagano obuhvaćen izmaštanim svetom. Odbijajući žanrove i kombunujući nasledja, autor preuzima pristup postmoderne. Medjutim, ulazeći u kontinuitet, on negira isti taj pristup.
Znači, jedan od mogućih načina postavljanja stendalijanskog ogledala pokraj našeg puta, mogao bi da nalikuje pravcu kojim se kreće Radmilo Andjelković. Namesto okvira postavljenih tehnologijom, namesto ideološke i ekonomske pozadine, namesto istraživanje odnosa čoveka i sistema, ogledalo se nalazi ispred svakog od nas i u njemu se vidimo mi sâmi. Verovatna budućnost naučene fantastike nije u istraživanju granica poznatog kosmosa i tehnoloških šokova, nego u istraživanju granica ljudske duše – šta bi čovek mogao da bude i zašta je sposoban, kako je to lepo zapisao Milan Kundera.
S ovim poslednjim recenicama se slazem, upravo to, istrazivanje covekovih mogucnosti. Recimo, i sama nauka priznaje da covek koristi vrlo mali procenat od ukupnih kapaciteta mozga. To otvara neslucene mogucnosti.
Mislim da bi se dosta moglo pisati i o klimatskim promenama, i njihovom uticaju na ljudsku rasu. Pa recimo bioinzenjering, psihicka oruzja, itd. Ipak mislim da ce se o odnosu coveka i sistema, i dalje pisati. Pogotovo sto je u toku, jedna rekao bih
" puzajuca ", ili tiha totalitarizacija, odnosno uvodjene sveukupne kontrole nad privatnoscu.
QuoteMićo, mislim da "savremeni" SF pisci nemaju baš najčistiji uvid u stanje nauke. Nauka u SAD veruje da je jedina nauka koja "vuče", a što neće biti sasvim tačno iz prostog razloga što je sistem finansiranja nauke onakav kakav je. Suviše kompromisa se čini da bi se dobila sredstva za istraživanje. Već sam pisao o tome koliko su "pouzdani" najnoviji rezutati. Sada dolazi period u kojem ćemo dokazivati da ono što smo dokazali baš i nije bilo dokazano.
Radmilo, to što navodiš mislim da je tačno. To isto što kažeš o uticaju specifičnog finansiranja nauke, gotovo od reči do reči kaže i Darko Suvin u svom izvrsnom tekstu u UBIK-u 2 kada govori o romanu "Čovek praznih šaka". Mislim da sam ti već jednom na nekom od foruma pominjao ovaj tekst.
Međutim, prednost SF pisaca je u tome što ne moraju do u tančina poznaju sva dostignuća nauke da bi kreirali dobar SF. Na primer, već navedeni "tehnološki singularitet", tačka kod koje je tehnologija dostigla takav stepen da su veštačke inteligencije sposobne da "odu korak dalje", dovodi nas do one granice o kojoj smo davno razgovarali u Lazaru Komarčiću, one granice o kojoj Zoran govori u svom magistraskom... Sposobnost pisca da balansira na toj granici nije uslovljena samo njegovim poznavanjem nauke i tehnologije, već raznim drugim faktorima... Složićemo se da Ursula ne poznaje toliko fiziku i matematiku, pa ipak u Čoveku praznih šaka pruža jedan od vrhunaca savremene naučne fantastike.
Nažalost, naši izdavači vrlo malo pažnje posvećuju "tehnološkom" SF-u, a povremeno se u svetu objavljuju i veoma dobri romani koji su up-to-date sa naukom. Primer su neki od romana već pomenutog Charlesa Strossa, pa onda sjajni roman SPIN Roberta Charlesa Wilsona, itd. Na primer, mislim da bi ti se taj roman svideo...
I dobra ti je ta ideja o retrogradnosti nauke. Piši, tamo u tuđini...
Quote from: "Mica Milovanovic"Radmilo, to što navodiš mislim da je tačno. To isto što kažeš o uticaju specifičnog finansiranja nauke, gotovo od reči do reči kaže i Darko Suvin u svom izvrsnom tekstu u UBIK-u 2 kada govori o romanu "Čovek praznih šaka". Mislim da sam ti već jednom na nekom od foruma pominjao ovaj tekst.
Međutim, prednost SF pisaca je u tome što ne moraju do u tančina poznaju sva dostignuća nauke da bi kreirali dobar SF. Na primer, već navedeni "tehnološki singularitet", tačka kod koje je tehnologija dostigla takav stepen da su veštačke inteligencije sposobne da "odu korak dalje", dovodi nas do one granice o kojoj smo davno razgovarali u Lazaru Komarčiću, one granice o kojoj Zoran govori u svom magistraskom... Sposobnost pisca da balansira na toj granici nije uslovljena samo njegovim poznavanjem nauke i tehnologije, već raznim drugim faktorima... Složićemo se da Ursula ne poznaje toliko fiziku i matematiku, pa ipak u Čoveku praznih šaka pruža jedan od vrhunaca savremene naučne fantastike.
Dobro je što su svi već pre mene rekli ono što ja kažem, pa se i to što ja kažem čini tačnim.
Naravno, SF pisci ne moraju da se bave naukom da bi znali da pišu. Naročito ne "tehničkim naukama". Taj pristup ćemo ostaviti ABN-u. Le Guinova je morala, pored talenta, da ima stav, etiku, da svojim očima gleda ono što se dešava po svetu i da zna ponešto o estrusu. Onda dobiješ "Omelas", "Čoveka praznih šaka" ili "Levu ruku tame". Nisu, valjda, "ansibl" i "NAFAL" naučno potkovani?
Bla, bla, priče o "tehnološkom singularitetu" bile su bajate već sa "Batllestar Galactica 1" (to je bilo pre 26 godina), a retroanaliza tog slučaja "Batllestar Galactica 2" se mučno okončava, valjda, ove godine. Možda negde postoje "veštačke civilizacije" koje nas nadmašuju, ali da mi stvorimo "veštačku civilizaciju" koja će nas nadmašiti je patetična ideja. Mi ne možemo da dostignemo sebe, onako kako se zamišljamo, a mislimo da smo dorasli da nadmašimo sebe!
Nauka i tehnologija su marginalno značajni za pisanje dobre naučne fantastike. Za pisanje dobre naučne fantatike je neophodan dobro zamišljen romaneskni zaplet sa temom razvijenom na više nivoa, radi reljefnosti. Potom je neophodno stvoriti strukturu, uraditi karakterizaciju likova i pravilno ritmizirati pripovedanje. Nisu neophodne nikakve tehnološke studije, nikakvo poznavanje fizike i astronomije, nikakvo poznavanje matematike ili kibernetike... Potrebna je igra hipoteza, paradoksa, improvizacija, koje govore o egzistenciji koja nije stvarnost, nego polje ljudskih mogućnosti. Roman je suština ljudskog života, otkrivena i prikazana u njegovom najdubljem i pravom smislu, u svoj punoći.
Ovo važi za dobar roman SFa, ali i za svaki drugi dobar roman. Čemu ta želja da se SF zatvori u tehnološku fikciju? Zašto naučnu fantastiku zatvarati u geto tehnike, tehnologije i ostalih naučnih dostignuća? Zašto naučnu fantastiku procenjivati po kriterijumima naučno-tehnoloških predvidjanja?
Najuspešnija i najkvalitetnija naučna fantastika čak i nije striktno vezana za nauku, tehniku i tehnologiju, nego za čoveka i njegovo mesto u njegovom svetu.
SF pisac ne mora da bude tehnički potkovan, ali njegov roman mora da bude uverljiv. U redu su slojevitost i karakterizacija, ali uzalud mu sve to ako se njegov svet meni ne otvori kako valja. "Spin" je odličan primer. Priča sadrži novotarija taman koliko treba, i sve su dobro zasnovane. Sećam se jednog detalja, kad u jednom trenutku junak bude svedok brzog proticanja vremena van Zemlje, jer zvezde krenu da vitlaju po nebu. Do tog trenutka nisam ni znao za to šetanje zvezda po Mlečnom Putu, ali ima savršene logike, i zaista i jeste tako, i iako je to samo detalj baš se lepo uklopio u ostatak priče. Voleo bih da je više takvih romana.
Quote from: "mac"Priča sadrži novotarija taman koliko treba, i sve su dobro zasnovane.
Zar je bitno koliko novotarija sadrži roman? Zar nije bitno da je on kvalitetan bez razlike da li ima novotarija ili ne?
Tipičan fandomski stav jeste da SF mora da bude naučno-tehnološki obavešten i da kao najvažniji element romana mora da bude zaplet proistekao iz ekstrapolacije novotarija. To je redukujuće i getoizirajuće.
Ako roman nema novotarija onda može da bude samo dobar roman, ali ne i dobar SF roman. Ako ima novotarija ali ne igraju ulogu u romanu, nego su samo dekor, to je kao da ih i nema. Nemam ja ništa protiv dobrih romana, ali ovde pričamo o SF-u.
Quote from: "mac"Ako roman nema novotarija onda može da bude samo dobar roman, ali ne i dobar SF roman.
Kao što rekoh, tipičan fanovski pristup. Nešto nije dobro ako ne podleže pravilima i zahtevima fandoma. Tako se radja sprega potražnje i ponude, te se tako u stvaralaštvo unosi kič.
Nije stvar u tome, nego ja prosto ne mogu da zamislim SF bez novotarija. Nisam navodio svoj stav nego viđenje. Ako roman nema elemenata nekog žanra (bilo kog žanra) onda nije u tom žanru. Prosta logika. Uostalom, ima li primera SF romana koji nema ni jednu novotariju?
Quote from: "mac"Ako roman nema elemenata nekog žanra (bilo kog žanra) onda nije u tom žanru.
Zasto sve uterati u zanrove? Da li je "Ana Karenjina" ljubavni roman ili istorijski roman? Da li su "Seobe" istorijski roman? Da li je "Zlocin i kazna" kriminalisticki roman? Da li je "Les Bienveillantes" ratni ili psiholoski roman?
Zanrovi su vazni fandomu da bi dobio ocekivane elemente (novotarije, emocije, strah, enigmu...) i trgovcima da bi ga prodali odredjenoj publici (fandomu). Jedina vrednost jednog romana (nezavisno od zanrovske pripadnosti) je njegova knjizevna, umetnicka vrednost.
Pa, sad, to je kao da kažeš dobra kola su dobra kola, zašto ih klasifikovati u terence, limuzine, i sportske varijante. Ili, u muzici, zašto je klasifikovati u pop, metal, džez, folk. Ne znam zašto, ali bez klasifikacije se ne može. Ne želim da slušam metal, ma koliko da je dobar. Naš mozak mora da imenuje i klasifikuje pojmove da bi mogao njima da barata, a nove ideje može da ugradi u svoj sistem samo poredeći ih sa postojećim idejama. To poređenje je lakše ako klasifikujemo pojmove.
I da ukinemo žanrove ljudi bi opet čitali ono što im duša ište, samo bi imali više poteškoća da pronađu to što traže.
a možda bi se i zeznuli pa pročitali nešto valjano. :evil:
Quote from: "mac"Ne znam zašto, ali bez klasifikacije se ne može. Ne želim da slušam metal, ma koliko da je dobar.
:?
Quote from: "Cornelius"Da li je "Zlocin i kazna" kriminalisticki roman?
dr zoća kaže da jeste.
Ljudi su uglavnom rasisti... belac hoće belu ženu, bez obzira koliko crnkinja bila dobra u krevetu.
O ne, nemojmo sad o seksu, to je prejak oftopik, otići će sve u PM (a nije Private Mail)!
Quote from: "Boban"Ljudi su uglavnom rasisti... belac hoće belu ženu, bez obzira koliko crnkinja bila dobra u krevetu.
Tu si u pravu. Moja prva zena je Srpkinja koju sam upoznao u Americi, a druga je Srpkinja koju sam upoznao u Francuskoj. Rasni i civilizacijski uticaji.
Srpstvo nije rasa! I kakve sad to ima veze sa SF-om? Možda ako se u nekoj doglednoj budućnosti otkrije kod u lancu DNK koji razlikuje srbina od recimo hrvata ili francuza pa ajde! :idea:
Ja sam onda atipican srbin. Zivim u sredini gde je preko 70 posto srba i vise, a stalno nalecem na neke madjarice, slovakinje itd, nikako na srpkinju.. :D
Vise sam za stav protiv zanrovskih ogranicenja. U stvari, najvise volim dela gde se mesaju razni zanrovi. Kako bi klasifikovali recimo Majstora i Margaritu ?
Recimo Kingov Talisman. To nije cist horor, ima puno elemenata fantastike.
Quote from: "akhnaton"Srpstvo nije rasa! I kakve sad to ima veze sa SF-om?
Ma, nikakve, ali ti znaš da je oftopikovanje specijalizacija članova ovog foruma. Ako ne umeš da oftopikuješ, Gazda te otera sa ranča - bjež, jado...
Quote from: "tiha voda"Recimo Kingov Talisman. To nije cist horor, ima puno elemenata fantastike.
Kada budeš imao malo duži staž na forumu, uvidećeš da mi ovde mislimo da horor nije žanr već emocija i kao takav može se naći u svim drugim žanrovima, čak i u komediji.
Ali pošto i svaki drugi žanr ima tu osobinu da može da se nađe u bilo kom drugom žanru dolazimo do zaključka da nijedan žanr zapravo ne postoji. SF komedija, vestern survivalistički (?) horor, istorijska romansa, kung fu psihološki triler...
Quote from: "mac"Ali pošto i svaki drugi žanr ima tu osobinu da može da se nađe u bilo kom drugom žanru dolazimo do zaključka da nijedan žanr zapravo ne postoji.
Upravo tako. Žanrovi postoje radi fandoma, radi trgovaca, radi bržeg opisivanja, radi nekakvih kategorizacija, radi... Medjutim, postoji samo dobra i loša književnost.
U istom smislu ne postoji ni imaginarni broj, pa ga ipak koristimo. Izmislili smo ga da bi nam bilo lakše i dobro nam je došao. Ova rasprava je pomalo bespredmetna. Ne možeš da ukineš žanrove, jer su oni u našim glavama. I ako ja tražim osećaj čudesnog naći ću ga ma kako se zvao.
Quote from: "mac"Ova rasprava je pomalo bespredmetna. Ne možeš da ukineš žanrove, jer su oni u našim glavama. I ako ja tražim osećaj čudesnog naći ću ga ma kako se zvao.
Kad bolje razmislim, ovu raspravu si ti počeo. Da si mućnuo tintarom na vreme, video bi i sam da je bespredmetna. Pisac piše knjigu, a knjižar je stavlja u policu.
Da nismo ceo dan jurili kravu da je strpamo u friz, objasnio bih ti mnogo ranije celu priču o žanrovima i "ko kosi, a ko vodu nosi". Kome treba žanr, taj ima žanr, kome ne treba, taj ga i nema. Meni nikada nije bio potreban kao nalepnica. Neko drugi ne može da napiše ni priču, ako nije po "žanrovskim" uzusima. Zato, ovakvi kao ja pišu, pa ko čita - čita. Neki drugi moraju da imaju nalepnicu: "Ovo je žanr, taj i taj", pa, ko čita - čita. Takođe, ko ne čita ne ćita.
Kako bi ti prepoznao SF? Recimo, ja napišem priču o tome kako su se sudarile dve sekunde u svemiru. A, počnem 5.000 godina kasnije sa opisivanjem posledica.
Zavisi kako se napiše, ali ima velikog potencijala da pobegne od mog shvatanja SF-a. Dve sekunde posle 5000 godina? Nema tu mesa. Ako dodaš meso onda više nije o dve sekunde posle 5000 godina...
Quote from: "mac"Zavisi kako se napiše, ali ima velikog potencijala da pobegne od mog shvatanja SF-a. Dve sekunde posle 5000 godina? Nema tu mesa. Ako dodaš meso onda više nije o dve sekunde posle 5000 godina...
Ma, ima mesa, eno ga u frizu. Čeka da prođe 5.000 godina.
Vidim da nisi primetio poentu. Tu i jeste problem SF-a. Pisac veruje da ima "novum", a čitalac ga ne vidi. Recimo, Sojer je u "Dve Zemlje" sudario Zemlju Kromanjonaca sa Zemljom Neandertalaca. Dobio i neku SF nagradu za to. A, ti meni - nema mesa. Naravno, pisac se nalupetao, usput, SF alatima da mi je mozak prozviždao, ali su zato mnogi uspeli da prepoznaju SF. Da je ostalo na te dve sekunde koje su se sudarile, ti bi bacio knjigu.
Ja volim "tanani" otklon od realnosti, taman toliko da napravim mesta za priču. "Otklončina" baca knjigu u žanrovsko naručje, a meni se tamo ne mili.
Mi ovde govorimo o dva razlicita pristupa. Mac kaze piscu "zabezekni me novom tehnologijom, novom naucnom ekstrapolacijom, novim dovitljivim naucnim resenjem ukomponovanim u intrigu". Scallop i ja piscu kazemo "zabezekni me dobrom knjigom u koju si ukomponovao i neke SF elemente". Legitimna su oba stava, jedino sto sam ja Macovo glediste napustio pre dvadeset godina i uputio se drugom stazom.
Quote from: "scallop"Ja volim "tanani" otklon od realnosti, taman toliko da napravim mesta za priču. "Otklončina" baca knjigu u žanrovsko naručje, a meni se tamo ne mili.
Ja volim uvjerljivi otklon od realnosti, žanr mi ne smeta, ali smeta mi nategnutost.
I da bi svako bio zadovoljen, i čitao ono što želi, moramo nekako da nazovemo ta dva pravca, tj. da ih klasifikujemo. Volim i ja meki SF, ali više volim utemeljen SF nego fantazmagorični SF. Čak i taj utemeljen SF ne mora i ne treba da bude tehno-centričan. Ljudi su najbitniji, vazda bilo, ali da bih mogao da brinem o likovima moram prvo da poverujem u njihov svet. Hoću da kažem da i meni odgovara ovaj drugi stav ako su ti SF elementi ukomponovani onako kako meni odgovara.
Quote from: "mac"I da bi svako bio zadovoljen, i čitao ono što želi, moramo nekako da nazovemo ta dva pravca, tj. da ih klasifikujemo.
Vazi, mac. Nazovi ih kako hoces, klasifikuj ih, daj im imena... Nema nikakvih prepreka. Sve je pod kontrolom.
Quote from: "Bab Jaga"Quote from: "scallop"Ja volim "tanani" otklon od realnosti, taman toliko da napravim mesta za priču. "Otklončina" baca knjigu u žanrovsko naručje, a meni se tamo ne mili.
Ja volim uvjerljivi otklon od realnosti, žanr mi ne smeta, ali smeta mi nategnutost.
Otkloni od realnosti su uvek slabo uverljivi. Uverljiviji, još slabije.
Otklon od realnosti je konvencija koju stvaraju autor i citalac. U pitanju je vrednost koja varira od slucaja do slucaja. Medjutim, postoji jedan fenomen koji moze da se ustanovi prostom analizom. Sto je visi knjizevni i umetnicki kvalitet jednog dela, to je manje vazno koliko je otklon od realnosti racionalan, naucan, tvrd, zasnovan na prirodnim naukama... Sto je proza slabija, neophodno je mazati duple i troduple slojeve, da bi se tako zamaskirale sve knjizevne i umetnicke rupe. Na odredjenom nivou (niskom), otklon od realnosti je glavni deo jela, dok su intriga, karakterizacija likova i struktura dela samo garnirung.
Potpisujem od slova do slova. :)
Quote from: "Bab Jaga"Potpisujem od slova do slova. :)
Hajde, prosvetli me! Šta si to potpisala od slova do slova? Uverljiviji otklon od realnosti ili uverljiviju literaturu? :(
Post koji je napisao Cornelius. A njegov sadržaj nemam namjeru tumačiti, pogotovo kad je tako jasno sročen.
Quote from: "scallop"
Hajde, prosvetli me! Šta si to potpisala od slova do slova? Uverljiviji otklon od realnosti ili uverljiviju literaturu? :(
I ja bih postavio isto pitanje
Meni Corneliusovo razmišljanje nije najjasnije
Quote from: "Hobit"
Meni Corneliusovo razmišljanje nije najjasnije
Sto rece Laza Komarcic, vlasnik istoimenog beogradskog debatnog kluba - ko zna znace, a ko ne zna neznace.
možda je neko već kačio... mrzi me da otvaram novi topik, a i zašto bih...
Hegel and the Impossibility of the Future in
Science Fiction Cinema
http://www.film-philosophy.com/2009v13n1/mcgowan.pdf (http://www.film-philosophy.com/2009v13n1/mcgowan.pdf)