Živeti od pisanja
Knjige svi pišu, ne zarađuje niko
Najveći honorar za roman je do 2.000 evra i ako se taj iznos podeli na šest meseci, najkraći mogući period za pisanje, dobije se svota manja od one koju zaradi radnik u magacinu
Književnici u Srbiji ne mogu da žive samo od pisanja, a kako bi sebi omogućili bar pristojnu egzistenciju, prinuđeni su da se snalaze na najrazličitije načine. U tome se slažu naši sagovornici, književnici, Srđan V. Tešin, Marija Knežević i Aleksandar Gatalica.
Srđan V. Tešin smatra da zanimanje ,,književnik" kod nas postoji isključivo na nivou statističke greške.
– Malo ko od nas koji se bavimo pisanjem lepe književnosti uistinu živi od procenta ostvarenog od prodaje svojih knjiga. Svako se dovija kako zna i ume: neki pisci su prinuđeni da troše svoj talenat u blatu srpskog novinarstva, drugi su, opet, urednici u izdavačkim kućama ili književnim časopisima, lektori, univerzitetski profesori, bibliotekari... Pisci postkomunističke ere nemaju mogućnosti koje su nekada imale njihove starije kolege, da uživaju u blagodetima SIZ-ova ili kulturno-prosvetnih zajednica: pisci poput njih su dobijali platu, regres, topli obrok, išli preko sindikata na more... U eri potpunog beznađa i status pisca je pojela inflacija. Sad svi pišu: pevačice, generali, političari, fudbaleri... ali od pisanja ne živi skoro niko. Kad već stvari stoje tako, onda ne treba nikoga da čudi to što ne postoji ni sindikat pisaca – kaže Tešin, postavljajući pitanje da li država treba da subvencioniše pisce, kao što recimo subvencioniše poljoprivrednike.
Ipak, Tešin smatra da neki oblik institucionalne pomoći svakako treba da postoji, ali da se tu nameće drugo pitanje: kako od ,,milion" ovdašnjih pisaca odabrati one kojima je pomoć zaista potrebna.
– Da li i piscima država treba da izdaje licencu kao što je izdaje profesorima, advokatima ili lekarima? Možda bi država mogla da pomogne tako što bi stimulisala izdavače koji objavljuju domaću, a ne prevedenu književnost? Možda bi Ministarstvo kulture moglo da inicira osnivanje fondacija koje će da pronađu svoj interes u finansijskoj podršci ovdašnjih pisaca? Nažalost, kod nas postoji samo jedna fondacija ,,Borislav Pekić", koja pruža podršku ne piscu, već delu u nastajanju. To je skromna pomoć, ali je veoma važna. Sve bi bilo mnogo drugačije da postoje sistemski zakoni koji regulišu oblast izdavaštva, da postoji razgranata knjižarska mreža, da postoji volja da se na svakom koraku afirmiše domaća savremena književnost... Pisci ovde nisu gladni, jer i ne postoje. Ovde su gotovo svi pisci profesionalni hobisti, dodaje Srđan V. Tešin.
Marija Knežević takođe smatra da pisci ne mogu da žive samo od pisanja.
– Jasno je da nijedan pisac ne može da živi kao osrednja pevačica ili fudbaler, ali to nije izgovor da on ili ona ne mogu ni da prežive. A sadašnja situacija vodi, a mnoge je i dovela, upravo ka tome. Pisac se suočava sa ,,misterijama" izdavaštva i distribucije, odnosno prodaje knjige, s jedne strane, a, sa druge, ima objektivan osećaj da država nimalo ne mari za književnost. Zašto? Zato što sve zemlje u okruženju, dakle, zemlje koje su takođe u takozvanoj tranziciji, imaju sistem stimulisanja rada književnika koje njihovi arbitri, kao i svetski, ukoliko je reč o prevođenim piscima, smatraju relevantnim. Time se u svakoj zemlji bavi Ministarstvo kulture – napominje Marija Knežević.
Prema njenom objašnjenju, reč je o mesečnim stimulansima, stipendijama i boljoj saradnji sa izdavačima.
– O toj saradnji takođe se staraju rečena ministarstva, a pre i posle svega ovoga, staraju se o poštovanju Zakona o intelektualnoj imovini. Kod nas toga nema. I zato ima klanova, podmićivanja, kojekakvog muvanja... pa tako, ,,šarenoliko", izgleda i ono što nazivamo zvaničnom književnom scenom. Sve je veća razlika između književnosti koja slovi za ,,reprezentativnu" i one koju čitamo na internetu kao neku vrstu ,,parascene", a ta razlika u kvalitetu je u korist ove druge – kaže Marija Knežević.
Pored toga što misli da je život književnika u Srbiji vrlo težak, Aleksandar Gatalica dodaje:
– Ako se uzme u obzir da je najveći honorar književnika za roman 1.500 do 2.000 evra, i ako se taj iznos podeli na šest meseci, najkraći mogući period za pisanje romana, onda se dobije svota manja od one koju zaradi radnik u magacinu, ili manja od socijalnih davanja za najsiromašnije. Međutim, realno je da se roman piše najmanje dve godine. Da ne spominjem to da su književnici primorani da pišu za novine, da bi preživeli, kao i to da na različite načine ,,troše" svoje ime. Ministarstvo kulture treba da utvrdi merila vrednosti, da odredi pisce koji su uspešniji od drugih, i da im omogući barem prosečnu platu. Moguće je da Ministarstvo kulture četiri puta godišnje raspiše konkurs za dobijanje 15.000 evra, koje bi država uložila u najmanje dvogodišnje pisanje romana.
M. Vulićević
-----------------------------------------------------------
Ministarstvo kulture: Važna promocija i javno prisustvo pisaca
Pre nego što nam je naš sagovornik izašao u susret i ljubazno odgovorio na postavljena pitanja u vezi sa statusom književnika u Srbiji, u toku protekle nedelje više puta smo pokušali da stupimo u kontakt sa nadležnima iz Ministarstva kulture. Posle nekoliko odlaganja, stigao je i odgovor u formi saopštenja, iz koga izdvajamo:
– Svoj status umetnici mogu da poprave većim angažovanjem na socijalnom umrežavanju i učešćem u aktivnostima pojedinih asocijacija, a isto tako i lična inicijativa je veoma važna, posebno kada je reč o promociji i javnom prisustvu autora. Ministarstvo podržava predstavljanje naših autora i njihovog stvaralaštva na književnim manifestacijama, konkursima i sajmovima knjiga u susednim, evropskim ali i prekookeanskim zemljama, dotirajući putne ili troškove boravka – piše u saopštenju Ministarstva kulture.
-----------------------------------------------------------
Ove godine za otkup knjiga 110 miliona dinara
Iz Ministarstva kulture su saopštili da će za otkup knjiga za javne biblioteke u Srbiji u ovoj godini biti izdvojeno 110 miliona dinara. U toku 2008. godine organizovano je prisustvo pisaca i izdavača na sedam međunarodnih sajamskih manifestacija, a od juna do decembra prošle godine sufinansiran je prevod 17 knjiga na strane jezike. Ustanovljena je i Radna grupa za analizu, profesionalni razvoj i obrazovanje u izdavaštvu. Na osnovu zaključaka te grupe stručnjaka biće predloženi novi oblici podrške autorima kao i svim učesnicima u stvaranju i plasiranju knjige.
-----------------------------------------------------------
Pisci
1.300 pisaca registrovano je u Udruženju književnika Srbije
170 književnika se vodi u Srpskom književnom društvu
400 naslova srpski pisci objave godišnje
500 primeraka je prosečan tiraž poetskih zbirki
1.000 primeraka je prosečan tiraž romana
Izdavač prvi brine o piscu
Pitanje socijalnog statusa pisaca koji u Srbiji ni u lepša vremena nisu mogli da žive od svog književnog rada, u poslednje vreme ponovo je aktuelizovano. Tekst Zorana Živkovića, objavljen u ,,Politici" 27. decembra, u kojem kaže da ,,kada otvorite problem finansiranja srpske umetničke proze, onda birokrate bez imalo sluha za umetnost progovore jezikom izdavača", izazvao je oprečna reagovanja. Dok sa jedne strane ljudi podržavaju književnike i smatraju da bi oni svakako trebalo da imaju lakši pristup Ministarstvu kulture i budžetskim sredstvima, sa druge strane se može čuti i stav da pisac sam mora da se izbori za svoju poziciju i čitaoce i da dokaže da je stvaralac koji kvalitetom zavređuje pažnju. A uz to bi trebalo da stigne i veća socijalna sigurnost.
Upitali smo nadležne u Ministarstvu kulture na koji način država može da pomogne piscima u promociji njihovih dela, a samim tim i boljoj finansijskoj situaciji.
– Ministarstvo kulture u svojim planovima predviđa snažniju podršku mobilnosti umetnika u zemlji i inostranstvu. Ne postoje planirana sredstva za ovu godinu koja su namenjena za klasične stipendije piscima pojedinačno, ali postoji indirektna podrška piscima. Finansira se, ili dotira, određeni broj institucija kao što su zadužbine, nagrade, konferencije, književne kolonije i druge literarne manifestacije – kaže za ,,Politiku" Zoran Hamović, specijalni savetnik ministra kulture, dodajući da u ovo spada i poseban oblik podrške, a to je prevođenje na strane jezike i promocija u inostranstvu.
– Planiramo da u ovoj godini povećamo podršku piscima, na osnovu konkursa, kao i da im pružimo pomoć na međunarodnoj afirmaciji, ali teško da bi bilo od velike koristi našoj kulturi, piscima posebno, kada bi dolazili u Ministarstvo, kao na šalter, i govorili: ,,Ja sam pisac, dajte mi novac" – kaže Zoran Hamović.
Ministarstvo kulture, dodaje Hamović, otkupom knjiga za biblioteke, kao i investiranjem u štampanje kapitalnih dela, razvija uslove stvaralaštva i podržava autore.
– Izdavač je taj koji podržava i afirmiše pisce, i on je taj koji traži eventualnu pomoć od Ministarstva kulture. Njegov zadatak je da vodi brigu o piscu i razvija njegove stvaralačke mogućnosti – objašnjava Hamović i ističe da pisac ne bi trebalo da bude sam svoj menadžer i da tu ulogu treba da obavlja profesionalna izdavačka kuća.
Što se tiče iskustava iz regiona, Hamović kaže da mu je poznato da u Sloveniji i Hrvatskoj postoje određeni modeli stipendiranja pisaca, ali se u većini slučajeva primenjuje sličan model koji postoji i u Srbiji, a to je finansiranje institucija koje poboljšavaju uslove nastanka i afirmacije pisane reči.
– Primera radi, u Rumuniji, Slovačkoj, Mađarskoj, Grčkoj, Litvaniji i Francuskoj postoje centri ili instituti za knjigu koji, obično, daju različite oblike podrške za objavljivanje i promociju publikacija. Posebno su važna sredstva kao podsticaj za objavljivanje prvog dela. Oni se zatim trude da sistematski i planski podržavaju knjigu i autora u zemlji i inostranstvu. Ponavljam, ipak je izdavač taj koji je prvi u lancu nadležnosti za brigu o stvaralaštvu pisca. U svetu postoje, pored izdavača, i agenti i skauti koji pisca predstavljaju, zastupaju njegova autorska prava i pregovaraju sa izdavačkim kućama – govori Hamović, koji je inače i direktor izdavačke kuće ,,Klio".
politika.rs
Alexdelarge, lepo si otvorio temu. Ima materijala da se pola godine iživljavamo na njima. Statistika pokazuje da ima pisaca i za odstrel. Namnožilo se, može se.
Najpre o goloj istini. Kada je "ona" vlast finansirala i književnost bilo je pesnika na lopate. Bar pola sadašnjih članova raznih udruženja ima u CV dve zbirke pesama od po tri milimetra. Sada, u najboljem slučaju, ministarstvo za kulturu i preskakanje prepona raspisaće tender za projekat pomoći domaće književnosti. Rezultat projekta će biti da je potrebno osnovati agenciju za analizu stanja u književnosti, agenciju koja će se baviti podsticanjem mladih pisaca, agenciju za promociju književnosti i još par agencija gde će se zaposliti mladi i perspektivni menadžeri i PR-ovi, specijalisti za troženje budžeta.
Drugo, književnost je uvek i svuda bila ciganski posao. Ovdašnji pisci ne trpe zbog nebrige države, već zato što su to sami odabrali. Ko ima "mecenu" ima i pare, ostali mogu da pišu grafite po zidovima. Ko je poslušao savet da bude pisac imao je budalu za savetnika. Ko mora da piše, jer tako isteruje demone iz sebe, valjda ne računa da će to neko i da mu plati. Možda bi odnosi na relaciji pisac-izdavač-knjižara mogli da budu korektniji, bez potkradanja ionako pokradenog. Možda bi neki zakon, (kao zakon o radioteleviziji koja ima član koji štiti nezavisnu produkciju obavezujući TV da deo programa bude domaće produkcije) mogao da izdavaštvo delom obaveže i na domaću produkciju, ali na toj njivi već pasu oni koji imaju "mecene".
Oko 85% pisaca u SAD i svetu (verovatno, jer svuda je isto) živi od svoje profesije, koja nije pisanje knjiga, daljih 13% pokušava da životari od pisanja, ali i da radi kao šanker ili ko zna šta drugo. 1,9% živi od pisanja, a jedan promil - uživa od pisanja. Književnost je kao tenis - svako može da uđe u teren, ali samo oni koji su uložili u taj sport više od života stignu do onih para sa kojima se uživa od tenisa. Oni koji su ispod 40-og mesta na svetu nemaju para za trenera, oni ispod stotog mesta nemaju para za put.
U Srbiji je gore, jer je prevodilac bolje plaćen od pisca, jer su prevodilačka prava jeftinija od autorskih prava. To je cena za ћирилицу. Ustvari, nije nikakav problem ovde objaviti knjigu, proizvodnja je jeftinija nego ikad. 300 evra i imaš knjigu, pa je prodaj onima koji ne čitaju, domaću literaturu posebno. A. što bi je i čitali? Onaj ko ima "marketing" taj ima i pristup tržištu. Pisci uopšte ne računaju da je taj deo izdataka višestruko veći od troškova izdavanja knjige. (Znam jednog koji je sve dobro izračunao i eno ga u vrhu svetske književnosti.) Da imam milion evra za godinu dana bio bih novi Stanislav Lem. Prvo pokupuješ sve što može da se kupi, a u ovoj sirotinji to i nije neki problem, pa onda prodaješ. Ni lopovi ne mogu da organizuju dobru pljačku bez velikih ulaganja.
Tekst o kuknjavi tri domaća pisca me nije impresionirao. Prvi od njih govori o "lepoj književnost", a ja nikad nisam čuo za njega. Oh, kako smo svi ponosni na ono što napišemo! Gatalicu znam 20 godina. On zna da piše, ali živi od ozbiljne muzičke kritike. Može on da dobije NIN-ovu nagradu, pa da nastavi svoj posao. Jednostavno, moraš da znaš da radiš i nešto drugo, od čega možeš da živiš, a pisanje nek ti bude radovanje. Ko u Srbiji u književnosti vidi sopstvenu egzistenciju slobodno može kod psihoanalitičara na par seansi.
To ne znači da ove godine neću objaviti roman "Legija Ida" uz kraće priče i scenarija o Greju Svaruku Heningu. Isteraću iz sebe neke svoje frustracije, imaću 200 čitalaca, a finansijska šteta će biti minimalna. Čist ćar će biti ako se neko i zabavi čitajući. Dosta mi je pisačke mrzovolje i otimanja o mrvice sa stola gde jela nije ni bilo.
Šta mislite, zašto ima ovoliko pisaca i uopšte umetnika Jevreja u svetu? Pa bar polovina svih stvaralaca su Jevreji, kao da ih ima dve milijarde na svetu, a ne samo 13.3 miliona.
Kultura mora da bude dotirana, nema tu mnogo matematike. Ja ne verujem da u USA ima više od 1000 književnika koji žive isključivo od pisanja. A valjda 4-5 miliona ljudi ima izdatu knjigu.
Naravno, mi smo siromašna zemlja i nemamo kompleks inferiornosti kulture i jezika koji imaju Hrvati pa ulažu u domaće stvaralaštvo; mi smo jednostavno rečeno, najlepši, najbolji i najjači na svetu i nama ništa ne treba.
Quote from: "Boban"Šta mislite, zašto ima ovoliko pisaca i uopšte umetnika Jevreja u svetu?
Naravno, prednjace u muzici: Lorin Maazel, Yehudi Menuhin, Isaac Stern, Leonard Bernstein, George Gershwin, Arthur Rubenstein, Vladimir Horowitz, Itzhak Perlman.......
Quote from: "Boban"Šta mislite, zašto ima ovoliko pisaca i uopšte umetnika Jevreja u svetu? Pa bar polovina svih stvaralaca su Jevreji, kao da ih ima dve milijarde na svetu, a ne samo 13.3 miliona.
Ne treba zaboraviti da su većina Jevreja umetnika i intelektualaca Aškenazi, dok se od Sefarda prave zanatlije, trgovci i biznismeni.
Svaki Jevrejin umetnik ima obavezu da stvori bar jedno delo o nacističkim zločinima protiv njih.
Zato ne čudi da je prva knjiga Albaharijeva po iseljenju u Kanadu bila upravo o stradanju jevreja na Sajmištu.
Setimo se i Šindlerove liste Spilbergove; pa zar bi onaj naš Spilberg radio takav film tek tako?
Quote from: "scallop"Alexde
U Srbiji je gore, jer je prevodilac bolje plaćen od pisca, jer su prevodilačka prava jeftinija od autorskih prava.
Nije, jer je prevodilac plaćen fiksno, dok autor dobija procenat od prodaje. Te tako, sve i da se poštuje zakon pa prevodioci bivaju plaćeni za drugi tiraž neke prodavane knjige, dobiće isto para kao i za prvi - makar taj drugi tiraž bio deset hiljada primeraka. Tvoja je muka u tome što srpski čitaoci neće da čitaju srpske pisce. Neko je tu lud, jal' čitaoci, jal' pisci. A možda srpski pisci ne umeju da čitaju, a čitaoci da pišu. Ili obratno. Neki vrag jeste...
Živeti od pisanja – primeri iz susedstva
Stipendiranje pisaca u Hrvatskoj
Hrvatsko Ministarstvo kulture četiri godine stipendijama pomaže domaće pisce da napišu svoja dela, na šta godišnje troši oko 130.000 evra
Ove godine zbog poznatih razloga koje nazivamo ekonomskom krizom i u Hrvatskoj je donet restriktivni državni budžet, pa će i Ministarstvo kulture za svoje programe imati deset odsto sredstava manje nego lani. Za izdavaštvo u širem smislu, Ministarstvo će ipak odvojiti oko 60 miliona kuna (oko 8,25 miliona evra), među kojima je i oko 130.000 evra namenjenih za direktno stipendiranje pisaca da dovrše svoja dela. O tome nas detaljno informiše Čedomir Višnjić, rukovodilac Uprave za knjigu i knjižnice Ministarstva kulture RH.
Od spomenutih 60 miliona kuna oko 20-21 milion (2,9 miliona evra) ide direktno bibliotekama za otkup knjiga, što prati i zanimljiva zakonska odredba da isti iznos koji dobiju od države treba da im osigura i lokalna vlast. To, na žalost, često nije tako – objašnjava naš sagovornik – jer u nekim opštinama bi radije da im država plaća i zaposlene u bibliotekama, a ne samo da im pomaže u kupovini knjiga.
Oko deset miliona kuna (oko 1,4 miliona evra) dodeljuje se kao pomoć književnim časopisima i za književne manifestacije (milion evra za časopise, a ostalo za manifestacije), dok se nešto preko milion evra dodeljuje izdavačima unapred kao pomoć da objave vrednije naslove i domaće autore. Ostatak od 2-3 miliona evra usmerava se u otkup knjiga, a odluke o svemu tome donose odgovarajuća imenovana povereništva unutar Ministarstva kulture.
Oko 127.000 evra (924.000 kuna) ovo Ministarstvo će ove godine dodeliti u obliku stipendija domaćim piscima, o čemu nam Čedomir Višnjić kaže:
– Prema usvojenim pravilima i raspoloživim sredstvima mogu se dodeliti četiri godišnje, šest polugodišnjih i petnaestak tromesečnih stipendija u visini od jedne prosečne plate bruto mesečno. To sada iznosi oko 7.000 kuna bruto (nepunih 1.000 evra). Autori su dužni da na konkurs dostave jedan arak teksta i dve recenzije unapred – jednog književnog kritičara i jednog izdavača. Odluku o dodeli stipendije donosi Povereništvo za knjigu, a onaj ko je dobije ne može se ponovo prijaviti sledeće tri godine.
Ovakvo pravilo, međutim, nije čvrsto, pa je tako na primer prošle godine dodeljena samo jedna godišnja stipendija, a za ovu godinu nijedna.
Ovakva pomoć domaćim piscima u Hrvatskoj sprovodi se četiri godine, a prosečno se godišnje javlja oko stotinu zainteresovanih. Praksa je pokazala da najbolje prolaze romanopisci, dok su nekako na margini ostali i teško se probijaju prevodioci i antologičari. Stipendije se, inače, dodeljuju nezavisno od toga da li su autori zaposleni ili nisu, iako – kako navodi naš sagovornik – postoji i neka vrsta tog socijalnog aspekta koji utiče na konačnu odluku. Drugim rečima, ako je neko ,,slobodnjak" u principu se vodi računa da je njemu takva pomoć potrebnija nego nekom ko negde radi.
Kada prođe vreme odobrenog stipendiranja, autor ne mora dokazivati da je njegova knjiga objavljena, ali mora da dostavi gotov rukopis čime potvrđuje da je ispunio svoju obavezu. Do sada nije bilo problema oko toga, jer – kako objašnjava Višnjić – autori često konkurišu sa već gotovim ili polugotovim delima, a iz Ministarstva ih jedino obavezuju da stipendirano delo ne mogu objaviti dok traje stipendiranje.
Na listu za stipendiranje, inače, retko dospeju nepoznati autori, iako ima i toga; uglavnom su to ljudi za koje se u književnosti već zna. Za ovu godinu nije dodeljena nijedna godišnja stipendija, već šest polugodišnjih i 32 tromesečne. Među poznatijim autorima su Tomislav Sabljak (polugodišnja za roman ,,Potomak"), a među tromesečnim stipendijama Zvonimir Majdak (,,Povratak sudbini"), Julijana Matanović (,,Knjiga od žena, muškaraca, gradova i odlazaka"), Hrvoje Hitrec (,,Kao sjena imena"), Veljko Barbijeri (,,Jela starih barda") i dr.
-----------------------------------------------------------
Miro Gavran: Važna podrška piscima
Tromesečnu stipendiju za završetak svog književnog dela prošle godine je dobio i najizvođeniji hrvatski dramski pisac Miro Gavran koji, povodom ove teme, za ,,Politiku" kaže:
–U manjim zemljama i u manjim jezicima mali su tiraži knjiga, pa knjiga teško može postati komercijalno uspešna roba. Zato su u takvim sredinama stipendije za pisce više nego važna podrška i književnicima i kvalitetnoj književnosti. Čak i Nemci, kojih ima gotovo devedeset miliona, već decenijama daju stipendije piscima jer znaju da je pravoj književnosti nužna pomoć da ne nestane pred komercijalizacijom života i umetnosti.
politika.rs
Quote from: "nightflier"
Nije, jer je prevodilac plaćen fiksno, dok autor dobija procenat od prodaje. Te tako, sve i da se poštuje zakon pa prevodioci bivaju plaćeni za drugi tiraž neke prodavane knjige, dobiće isto para kao i za prvi - makar taj drugi tiraž bio deset hiljada primeraka. Tvoja je muka u tome što srpski čitaoci neće da čitaju srpske pisce. Neko je tu lud, jal' čitaoci, jal' pisci. A možda srpski pisci ne umeju da čitaju, a čitaoci da pišu. Ili obratno. Neki vrag jeste...
Opa, pa nas dvojica ispadosmo konkurencija jedan drugom. I, jesmo. U mojoj istoriji plaćenih objavljenih tekstova, na spisku su svi koji su objavljeni u Hrvatskoj i Sloveniji. Plaćena mi je "Varnica", tri puta, jer je objavljena i na ruskom i slovenačkom (ovo je prilog za Dexinu biografiju mog lika i dela), plaćen mi je pulp u X-100 i tri puta sam maznuo akontaciju po ugovoru za druge knjige ("O začinima..." dva puta). Nikada me nijedna izdavačka kuća nije pozvala da mi isplati taj famozni procenat. Boban se tu ne računa - on ne plaća, to će Bog platiti.
Nego, pošto si već u dilemi, pošalji mi to što smo se dogovorili, možda ja spadam u grupu pisaca koja zna da čita, a ne zna da piše. Budući da ti doteruješ Ghoulove radove, a ja treba da doteram tvoje, mora da će Ghoul da izađe iz svoje rupe, što će da bude jedini pozitivni moment.
Quotene mogu da žive samo od pisanja, a kako bi sebi omogućili bar pristojnu egzistenciju, prinuđeni su da se snalaze na najrazličitije načine
ova je jako dobra
čovjek se srdi što, umjesto da ga netko plaća bezuvjetno, mora sudjelovati u društveno-korisnoj proizvodnji
je, i meni su dobre te marxove o otuđenom radu i kako u procesu rada nisam u svom pravom elementu i stvarno bih žarko želio da mi iz državne sise kaplje lova a ja da zauzvrat upoznajem druge sa mojim unutrašnjim svemirom
e pa to bi bilo krasno. vjerojatno bismo već živjeli u Utopiji i Novom Obliku Uma. za sada jedino preostaje šljakati. tj, ako ćeš živjeti od pisanja, onda ćeš pisati ili ZA one koji te plaćaju ili ZA jeftinu publiku. dakle, moraš se prostituirati. čak i kada ćeš pisati, sudjelovat ćeš u podjeli rada i otuđenom radu. najbolje još da bi htio proizvoditi robu, a lišenu te otuđenosti. jok!
htjeti pisati za novac je - sranje.
pišeš u ofucanom podrumu, ofucano odjeven, uz pokvareni jogurt i sardine u ulju; sutradan raznašati ugljen kako bi zaradio za šiljilo. pisati što hoćeš i možda steći priznanje budućih generacija, a tvoji potomci pare i prava na sabrana djela (ipak ćeš najvjerojatnije završiti kao dio beznačajne gomile, zaboravljen još za života od sviju - jedino će lokalni tinejdžeri prepričavati kako si dobro znao lokati u kvartovskom bircu)
znači,
budimo ozbiljni
pa čak je jedan michelangelo MORAO oslikati sikstinsku kapelu, jer je papa tako htio. a michelangelo čovjek bi rađe lupao čekićem po stijeni i uobličavao figure
što će reći,
društvo će te platiti da pišeš,
ali to će prije biti prepisivanje sitnog inventara neke tvrtke, nego zapisivanje tvojih sumanutih (i dosadnih) misli
Ova ti je dobra, Patuljak.
aha
to je zato jer se držim tog principa: pišem postove kako mi se svidi, otvaram sumanute topice. rijetko tko čita moje postove, nikoga nije briga za moje teme, ljudi se međusobno druže i tapšaju a ja samujem - ali, zato će buduće generacije guglati po mojim zapisima i skupljati best of!
(unaprijed se veselim; još me jedino to inspirira. to i pička)
Hej, pa i ja sam se tako osećao! Hoćeš da se družimo? ;)
Quote from: "PingvinPatuljak"rijetko tko čita moje postove, nikoga nije briga za moje teme, ljudi se međusobno druže i tapšaju a ja samujem (još me jedino inspirira pička)
Nemoj da si tako depresivan. Ipak, na ovom svetu ima mesta i za tebe. A, inspiracije kolko hoćeš!
@mac
pa, može
oćemo u diskač ili u kinoteku na projekciju i zajedničko čitanje antonionijeve crvene pustinje?
Quote from: "Cornelius"Nemoj da si tako depresivan. Ipak, na ovom svetu ima mesta i za tebe. A, inspiracije kolko hoćeš!
uh,
pa to se ja samo malo šalim
znam da je svijet rađen baš po mojoj mjeri i da mi Tvorac laska
Quote from: "scallop"
Nego, pošto si već u dilemi, pošalji mi to što smo se dogovorili, možda ja spadam u grupu pisaca koja zna da čita, a ne zna da piše. Budući da ti doteruješ Ghoulove radove, a ja treba da doteram tvoje, mora da će Ghoul da izađe iz svoje rupe, što će da bude jedini pozitivni moment.
Ma jok bre. Mi smo zapravo komplementarni. U idealnom tržištu kakvo je - izgleda mi - bilo jugoslovensko, moji prevodi bi podsticali čitaoce da kupuju tvoje romane, i obratno. Štaviše, imam utisak da se to lagano dešava i danas. Čini mi se da je sve veći broj čitalaca prevedene književnosti spreman da se oproba i sa domaćom. Ako Uroš Petrović zarađuje od pisanja, zarađuje jer ga je izdavač izreklamirao od "Politike" pa do "Lepote i zdravlja". DA nećeš da kažeš da je on bolji pisac od tebe, ili da je zapravo - prevodilac? A ja ne doterujem Gulove radove; doterujem svoje. Prevodio sam mu neka Lavkraftova nedela. A ti ćeš pročitati roman objavljen pre valjda dve godine, tako da tu nema šta da se doteruje. Samo da mi kažeš dopada li ti se prevod.
Situacija u Francuskoj je daleko normalnija nego u Srbiji, bar po pitanju izdavaštva. Medjutim, i ovde mali broj pisaca živi od svog spisateljskog rada. Žive oni koji pišu smeće na tone, a polupismeni ljudi to kupuju, ali niko od njih ne zna da pisci tih knjiga postoje.
Žive od pisanja i oni koji su pronašli formulu kako da njihovo pisanje bude dostupno najvećoj narodnoj masi (radi tiraža), a da ih i kritika prihvati. Oni su obično "medijski kontroverzne ličnosti" koje apotekarski doziraju kontroverze i skandale. U njihovim delima se nalazi odredjeni književni kvalitet koji ni malo ne zanima narodne mase, radije zainteresovane skandalima i ostalim sranjem.
Potom, žive i nekoliko njih koji pišu kvalitetnu književnost. Oni isplivaju na površinu kroz neku od važnih nagrada koje ritmiziraju francuski književni život. Dešava se da knjiga izadje u tiražu od 3000 primeraka, pa da dobije Gonkurovu nagradu, te da se doštampa tiraž od 250/300 hiljada primeraka. Mali izdavači od toga žive više godina, a pisac sebi može time ozbiljno da popravi finansije i životni standard.
Ostali pišu i, većinom, žive od nečeg drugog.
Francuzi najradije čitaju francusku književnost, ali ne iz šovinizma, nego zbog medijskog udarca. Ti pisci su dostupniji medijima, nego njihovi ekvivalenti iz Amerike ili neke druge zemlje. Potom, te knjige se većinom tiču francuskog života, a tu smo na istom nivou kao i u novinarstvu gde je kilometar udaljenosti obrnuto proporcionalan emotivnom udarcu. Daleko od očiju, daleko od srca. Takodje, dobar deo najprodavanijih knjiga je autofikcija, smeće o grozomornim karakterima tate, mame, ujke, švalera, muža, inače slavnih medijskih ličnosti, koje smo znali kao simpatične ljude, a ne kao odvratne perverte.
Tako, kada se Srbija "unormalizuje", imaće nešto slično.
Autofikcija - reč koju sam danas naučio.
Quote from: "Cornelius"Tako, kada se Srbija "unormalizuje", imaće nešto slično.
Jel' ti to neka autofikcija (kao zamisliš da imaš auto, pa trčkaš naokolo i vičeš: "Tu, tuuu!") ili misliš da nisi ponovio priču koju imamo? Evo, sa'će svi da čitaju roman o Nikoli Tesli(?), jer je dobio NIN-ovu nagradu. Zamisli, mogla je da dobije i Laura Barna!
Nekada su postojale mecene, danas postoji marketing. I, parola: "Snađi se!" Ima i: "Tante za kukuriku!"
Živeti od pisanja Primeri iz susedstva
Samozaposleni u kulturi
Piscima u Sloveniji je krenulo nabolje otkako je država sprovela evropsku direktivu o namenskom korišćenju ,,knjižničnog nadomestila" – u prevodu ,,bibliotekarska nadoknada"
Oko 150 pisaca, pesnika i prevodilaca u Sloveniji ispunjava uslove prema kojima im država priznaje status ,,samozaposlenog" u kulturi. Iz državne kase im se plaća doprinos za socijalno i zdravstveno osiguranje, ali samo dok ne ,,probiju" finansijski cenzus od 2500 evra, posle čega ,,moraš sebi da sve plaćaš sam", kaže Mitja Čander iz ,,Študentske založbe".
Čander objašnjava da deo pisaca, takođe, može da ostvari status ,,samozaposlenog u kulturi", ali su onda u položaju poput samostalnog preduzetnika, jer sve doprinose (penziono, zdravstveno) sami pokrivaju.
Piscima u Sloveniji je krenulo nabolje, prema Čanderu, otkako je država sprovela evropsku direktivu o namenskom korišćenju ,,knjižničnog nadomestila" (u prevodu – bibliotekarska nadoknada). ,,Tu direktivu je EU donela devedesetih godina 20. veka, čime polovina te svote odlazi domaćim autorima prema frekvenciji pozajmice njihovih knjiga u biblioteci, dok se druga polovina koristi za stipendije, odnosno sliva se u stipendijski fond za finansiranje prevodilaca, pisaca, ilustratora", objašnjava urednik ,,Študentske založbe", jedne od najboljih slovenačkih izdavačkih kuća koja stimuliše i mlađe autore. Bibliotekarska nadoknada ne znači da je to novac prikupljen od članarine za upis u biblioteku koja je u Sloveniji za decu do 18 godina besplatna, dok studenti plaćaju osam a zaposleni 12,5 evra u kalendarskoj godini (ako se neko upiše u biblioteku 1. juna, članarina važi do istog datuma naredne godine).
Novac za bibliotekarsku nadoknadu crpi se iz javnog budžeta, tako što deo daje Ministarstvo za kulturu Slovenije (MKS), a deo opštine, i to u visini četvrtine sume predviđene za nabavku novih knjiga. Rečena svota ne ,,otpisuje" 25 odsto od budžeta namenjenog kupovini novih naslova, već je to mera na osnovu koje se odredi još četvrtina para. Mehanizam je ispao efikasan i bitno popravlja materijalni status pisaca. MKS je u 2008. ,,za područje knjige dodelilo 14 radnih stipendija u visini 10.600 evra bruto za pisce, prevodioce, kritičare", saznajemo od Nataše Bucik iz Ministarstva za kulturu. Radna stipendija ne obavezuje autora ni u čemu, jer se ,,dodeljuje kao podstrek za rad na osnovu proteklih dostignuća", naglašava Bucikova. U 2008. je iz naslova bibliotekarske nadoknade za iznajmljivanje knjiga u 2007, piscima namenjeno 431.510 evra koje su podelili sa pesnicima, ilustratorima, fotografima...
Društvo slovenačkih pisaca (DSP) tu deluje kao koncesionar koji od MKS prima udeo iz bibliotekarske nadoknade, što je u 2008. iznosilo 266.120 evra, na osnovu čega je svojim članovima podelilo 40 stipendija. Stipendije se dele na radne, naučne, odnosno istraživačke za vrhunske i perspektivne autore. MKS je 2007. izmenilo način subvencioniranja knjiga, tako što je uvelo donju granicu za visinu autorskog honorara koji izdavač mora da plati autoru neke subvencionirane knjige. Čander hvali taj potez, jer autori i prevodioci sada imaju sigurnost po pitanju najniže svote koju će dobiti za svoj rad, a to je 230 evra bruto za autorski tabak za prevodioce, i 313 evra bruto za pisce.
Urška Prusnik iz službe za odnose sa medijima MKS, po pitanju sankcija za pisce koji dobiju sredstva na nekom konkursu, a potom knjigu ne napišu, odgovara da su one rigorozne odnosno ,,uobičajene kao i za sve koji ne ispoštuju ugovor". Posao odobrenja i kontrole poštovanja stipendijskog ugovora obavljaju izdavačke kuće kojima MKS sufinansira izdavanje knjiga i revija, što će reći da MKS ne finansira direktno neko autorsko delo ili autora. MKS autore finansira posredno, tako što sufinansira projekte čitalačke kulture, književne večeri i druge hepeninge po knjižarama, kao i brojne kulturne priredbe i književne festivale uz istovremeno sufinansiranje prestižnih nagrada na području literature.
Čander napominje da mlađe generacije pisaca dobijaju šansu tako što, ukoliko do svoje 35. godine objave bar dve knjige, mogu konkurisati za stipendiju čija je visina (u zavisnosti od ranga autora) podeljena u tri cenovna razreda i kreće se od dve do 10 hiljada evra. Ta pomoć, međutim, nije dostupna istom autoru svake godine, pa ,,neko ko knjigu piše godinu ili dve, a u trećoj dobije tu stipendiju, od nje ne može da živi, zato je mnogi vide kao neku vrstu 'džeparca' od koga mogu kupiti polovan auto ili popraviti kuću, ali nemaju sigurnu egzistenciju".
Predsednik DSP Slavko Pregl je nedavno izašao u javnost sa idejom da država zaslužnim piscima isplaćuje rentu. Čander ne veruje u uspeh te inicijative, u uslovima kada tiraži ne prevazilaze 500 do 1000 primeraka po naslovu. Smatra da bi idealno rešenje bilo da država da više novca za bibliotekarsku nadoknadu ili stipendije.
Svetlana Vasović-Mekina
-------------------------------------------------------
Javna agencija za knjigu
Slovenački autori su svejedno još uvek nezadovoljni svojim položajem, jer ,,za književnike ne postoje javni zavodi u kojima mogu da se uhlebe, za razliku od muzikanata koji se udome u operi ili glumci u teatru" (Čander). MKS je zato od 1. januara 2009. podržao rad Javne agencije za knjigu na koju su preneseni svi oblici državne pomoći autorima. Agencija će brinuti o svim konkursima za sufinansiranje projekata na području knjige, kaže za ,,Politiku" Frane Mazovec.
politika.rs
Quote from: "scallop"Jel' ti to neka autofikcija (kao zamisliš da imaš auto, pa trčkaš naokolo i vičeš: "Tu, tuuu!")
Autofikcija je kovanica koju je krajem 70-ih lansirao francuski pisac, teoretičar i kritičar Serge Doubrovsky. On je svoje romane zasnovane na autobiografiji nazvao autofikcijama. U pitanju je kontradikcija u kojoj autor pripovedanje zasniva na dokumentarnosti sopstvenog života, ali i na romansiranju sopstvenog života. Imena odredjenih protagonista mogu da budu sačuvana ili izmenjena, ili i jedno i drugo. Istovremeno, dokumentarna strana može da posluži samo kao povod, dok je pravi razlog slobodno izražavanje sopstvenih razmišljanja i odredjena vrsta "auto-terapije".
Autofikcija je postajala i pre Doubrovskog, ali ju je on prvi imentovao. Inače, za one sa stranih jezičkih područja (scallop dolazi iz Grčke), auto je u značenju "αυτος", ali bez mobila.
Quote from: "Alexdelarge"Oko 150 pisaca, pesnika i prevodilaca u Sloveniji ispunjava uslove prema kojima im država priznaje status ,,samozaposlenog" u kulturi. Iz državne kase im se plaća ...
slovenija je zemlja obećana
vikendom se pisci, pjesnici i prevoditelji penju na žene, a kroz tjedan su samozaposleni u kulturi i iz državne kase im se plaća
Quote from: "Alexdelarge"Živeti od pisanja Primeri iz susedstva
Samozaposleni u kulturi
Piscima u Sloveniji je krenulo nabolje otkako je država sprovela evropsku direktivu o namenskom korišćenju ,,knjižničnog nadomestila" – u prevodu ,,bibliotekarska nadoknada"
Alexdelarge, jel' su to opet sranja iz "okruženja"? Da bi se zajebao neko iz unutrašnjosti "okruženja". Jel' to neko ukinuo ili želi da ukine "status slobodnog umetnika", koji je namenjen onima koji su završili odgovarajući fakultet ili akademiju?
Evo, ja ću da ti kažem kako su Slovenci oslobodili svoje pisce. Lično Lev Kreft mi je osamdesetih godina rekao da slovenački jezik umire zbog šund literature na srpskohrvatskom jeziku. Tim rečima. Sad su slobodni da sami utepaju svoj jezik, jer su i dalje mali, da manji ne mogu da budu. To je i hrvatski problem i srpski.
I smeta mi što nas zatrpavaš citatima, kao da mi ne umemo da burgijamo po ovoj mašini. Kao da neznaš da to sam kažeš. Pisanje ti je jedina umetnost koja nije razumljiva bez prevoda. Pevci mogu da pevaju (primetio si da na Evrosongu gotovo svi pevaju na engleskom), svirci da sviraju, slikari i vajari da slikaju i vajaju... I ceo svet to prihvata, ako je OK.
Pisac najpre mora da nađe dobrog prevodioca. Mnogo dobrog i skupog. Pa da objavi svoje knjige o svom trošku (sem ako nema "mecenu"), jer ni u svetu neće da objave prevod, ako nije objavljen i na maternjem jeziku. To košta ceo život, ako želiš jednu jedinu šansu. Od naših tiraža nemaš za šta pas da te ujede. Lepo smo pročitali Gatalicinu izjavu. Pa, ko uprkos tome piše, piše na svoju odgovornost i štetu.
Quote from: "scallop"
I smeta mi što nas zatrpavaš citatima, kao da mi ne umemo da burgijamo po ovoj mašini. Kao da neznaš da to sam kažeš.
...znas i sam da sam optuzen za opskurnu rabotu dajdzest-ovanja, pa je bolje da sve copy/paste-ujem...a i ljudi se stalno zale na moje postove (svako malo je nekome pcelata na kapata), pa sam cvrsto odlucio da promenim delovanje na forumu...u tom smisu, podforum DRUSTVO, ce ostati lisen mojih ingenioznih opservacija, tako da svi lunatici ovog sajta mogu do mile volje da kuju zavere i osmisljavaju nove psine.
P.S.
Temu sam otvorio, da bih saznao sta misle o njoj pisci koji dolaze na ZS.
P.P.S.
Je l' taj Lev Kreft mozda pisac NekrEnomikona?
Quote from: "Alexdelarge"Je l' taj Lev Kreft mozda pisac NekrEnomikona?
Lev Kreft je bio predsednik omladine SFRJ i bio je čuven po tome što je "imao jezik", pa ga je lično Stane Dolanc smenio i vratio u Ljubljanu. Ali, Slovenci čuvaju svoje kadrove i mislim da je i dalje na nekoj važnoj kulturnoj funkciji tamo. Njegova žena je bila moj mlađi istraživač u VTI, pa smo praktično bili kućni prijatelji. Po profesiji je filozof, ali mene je zapanjilo da su Slovenci bili ugroženi šundom (X-100, ljubići, krimići), em nisu saznavali ništa pametno, em su polako prelazili na bangavi jezik loših prevodilaca.
Umeš ti i dobro da reaguješ, ali kad počneš sa glupim citatima, glupih novina, TV i e-sajtova...
Quote from: "scallop"I smeta mi što nas zatrpavaš citatima
Quote from: "scallop"Umeš ti i dobro da reaguješ, ali kad počneš sa glupim citatima
dati ću svoje skromno mišljenje
rijetko kad čitam ogromne citate, copy&paste, ponuđene linkove, a generalno se grozim i smajlića
svi ovi pobrojani elementi su prepoznati kao nazadni, snage reakcije. ovo sam prepoznavanje izvršio odmah, čim sam stupio na net, premda nisam mogao apstrahirati njihove opće značajke i teoretski ih opisati. danas sam u stanju pokušati dati odgovor.
ovime bih htio pomoći alexudelargu da se prevlada i ostavi tih nazadnih elemenata (alexdelarge se doima kao bolja osoba a da bi se služio pejstanjem)
u čemu je problem sa pejstanjem i linkanjem?
to ne bi bio toliki problem kada bi se promatralo samo za sebe, izolirano. međutim, kako su ljudi i ljudski odnosi formula svijeta, pejstanje i linkanje su dio čovjeka - to se ne da samo tako istrgnuti iz cjeline. dakle, pejstanje i linkanje, osim što ukazuju na određeni sadržaj, govore nešto i o čovjeku koji pejsta i linka. i ovo je presudno: umjesto da samo primi na znanje ono što onaj drugi pejsta i linka, subjekt se može upitati - a zašto ovaj pejsta i linka? Zar ne može isto to ili slično, izraziti autentičnim, vlastitim činom i riječima? Može, ali preferira pejstati i linkati.
Ovu preferenciju gledam fenomenološki. O čemu se radi? U čemu je trik?
Marx je analizirao robu i ponudio sveobuhvatno tumačenje društva. Iznašao je istinu o ljudskom radu i kapitalu.
Pejstanje i linkanje se uklapa: ovi ljudi koji pejstaju i linkaju pretpostavljaju
minuli rad tekućem radu. Oni su na strana kapitala, a ne radnika. (ovo može biti savjet alexudelargu; možda da se baciš u biznis, imaš neke sklonosti ka ostvarivanju profita)
Međutim, što je tako gnjusno i odbojno u pejstanju i linkanju?
Taj minuli rad kojim operiraju je mrtvi rad. Sklonost ka baratanju neživim, ka leševima. Dok pisanje i najbeznačajnijeg posta daje subjektu užitak sudjelovanja u ostvarivanju čovjekovih stvaralačkih mogućnosti, te ima udjela u životu, pejstanje i linkanje upućuje na jednu patološku crtu: nekrofilni karakter. Zanimljivo bi bilo ispitati koliki udio među pejstačima i linkerima čine pravi nekrofili.
alexdelarge ne liči na pravog nekrofila. ali, tko bi ga znao...