ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

ZABLUDE O PATRIOTIZMU U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI

Polemika koju je izazvao nedavno održani okrugli sto na temu ,,Književnost i rat", objavljen u ,,Politici", i koji je u središte književne javnosti postavio roman Vladimira Kecmanovića ,,Top je bio vreo", ukazao je na neke velike zablude u kojima su se našli i ,,pisci" i ,,kritičari", i jedne i druge Srbije. Priče o srodnosti hrvatskih i srpskih pisaca, o ratnoj i antiratnoj književnosti, o tome šta je to patriotsko osećanje u umetnosti, polako odvodi srpsku literaturu u jazbinu gde caruju zaborav i ništavilo.

Nna temu ,,Književnost i rat", koji je u dva nastavka objavio dnevni list ,,Politika" u svom Kulturnom dodatku, izazvao je žustru polemiku u javnosti. Predmet polemike, sasvim neočekivano, postalo je delo Vladimira Kecmanovića ,,Top je bio vreo", jedan od kandidata za NIN-ovu nagradu za roman godine.

Pored toga što je ukazala na činjenicu da srpska proza prethodnih godina nije u značajnijoj meri tematizovala rat, te da pisci, što je redak slučaj u istoriji književnosti, nisu bili inspirisani da umetnički obrade strahote kojima su bili svedoci, ova polemika – razvučena od ,,Politike", preko mnogih glasila u BiX, do B92 – razotkrila je i neke zablude koje su u podjednakoj meri ugrozile i pisce, bez obzira na njihovu poetičku i ideološku pripadnost, ali i književne krtičare i ,,analitičare", i jedne i druge Srbije. Međutim, ona je nesumnjivo najviše štete donela srpskoj umetnosti reči koja je, zahvaljujući mehanizmu tržišta i opštoj indiferentnosti, progutana stravičnom tišinom ravnodušja, sada i konačno dovedena u odaje u kojima egzistira jedino kultura laži.

ZABLUDA PRVA
O SRODNOM SENZIBILITETU HRVATSKIH I SRPSKIH PISACA

Prva zabluda odnosi se na verovanje kako postoji srodan senzibilitet grupe pisaca (uglavnom mlađe i srednje generacije) koji pripadaju srpskoj, hrvatskoj i književnosti koja nastaje na tlu Bosne i Hercegovine. Ovu zabludu izazvalo je razmišljanje na osnovu kojeg je sve pisce sa pomenutih teritorija koji variraju ratne događaje devedesetih na teritoriji bivše SFRJ, moguće podeliti u dve grupe: one koji opisuju stradanja naroda kojem i sami pripadaju, i one koji akcenat stavljaju na zločine koji su njihovi sunarodnici učinili prema drugom narodu.
Naravno, ovakva klasifikacija, o vrednosti pojedinog dela, sa istorijskog, umetničkog i estetskog aspekta, ne kazuje ništa, i svedena je isključivo na pristup obrađenoj temi, te više govori o književnoj politici, nego o književnoj poetici. Međutim, i na tom planu apsolutno je pogrešno poistovećivati reprezente novih tendencija u hrvatskoj i srpskoj literaturi. Naime, pojedini naši pisci, koji u  svojim ostvarenjima potenciraju ideju o potrebi suočavanja srpskog naroda sa njihovom ,,mračnom i zločinačkom prošlošću", ni po jednoj osnovi ne mogu da se porede sa, recimo, Borisom Dežulovićem ili Miljenkom Jergovićem.

Kada Dežulović u delima (,,Pjesme iz Lore") i u javnim nastupima progovori o ,,Bljesku" i ,,Oluji", o pogromu srpskog naroda u Hrvatskoj, kada osuđuje te akcije, ni u jednom trenutku ne dovodi u pitanje legitimnost hrvatske države i njenih granica, niti sopstveni identitet, ili identitet naroda kojem pripada. Međutim, kada, recimo, njemu navodno po senzibilitetu srodan kolega iz Srbije, Vladimir Arsenijević, suočava u ,,Predatoru" čitaoca sa groteskom globalizovanog sveta, ili kada u javnim iz laganjima obrazlaže svoje shvatanje sveta u kojem živi, on problematizuje pitanje identiteta, ne samo na pripovedačkom i žanrovskom planu, nego i u nacionalnom, verskom, ideološkom, kulturološkom i jezičkom kontekstu. Dok Dežulović zna ko je i odakle dolazi u Beograd, Arsenijević izjavljuje kako ,,ne želi da bude uteran u kategoriju srpskih pisaca na silu", jer ne zna šta ga čini srpskim piscem; jezik na kojem stvara, kaže, ne označava ga kao pripadnika srpske književnosti, jer u ,,Predatoru" čitave pasuse piše na engleskom jeziku.

Sa druge strane, kada Miljenko Jergović u knjizi ,,Ruta Tanenbaum" tematizuje prakse hrvatskog holokausta nad Jevrejima u Zagrebu za vreme Drugog svetskog rata, on kao i Dežulović, polazi od poznatih i utvrđenih istorijskih činjenica na osnovu kojih umetnički oblikuje svoju priču. Dakle, oni progovaraju o zločinima svojih sunarodnika, suočavaju ih sa greškama iz prošlosti, greškama koje su zaista napravljene, zločinima koji su utvrđeni, odgovornošću koja se ne sme dovoditi u pitanje. Za razliku od njih, Igor Marojević u romanu ,,Šnit", tematizujući Drugi svetski rat, nemačku okupaciju Jugoslavije i stvaranje NDH na teritoriji današnjeg Srema, u potpunosti revidira istoriju, zamenjuje ulogu žrtve i dželata (predstavljajući Nemce i Hrvate kao nevine stradalnike zbog srpskog ludila), objašnjavajući to dosledno sprovedenim umetničkim postupkom istoriografske metafikcije i potrebom za političkom korektnošću. Dela pomenutih hrvatskih pisaca mogu kod čitalaca da izazovu katarzično dejstvo, ali Marojevićev roman može samo da izazove zabunu, i posluži tek kao sumanuti pokušaj da se navodni zločinački karakter srpskog naroda utemelji kao istorijska konstanta i dominanta. U tom smislu jedino se može tumačiti i ideološka matrica mnogih Basarinih knjiga, pa i poslednjeg romana ,,Dnevnik Marte Koen", u kojem autor nastavlja da razotkriva ,,genocidnu osobinu socijalizma" u doba SFRJ, čime je slika pomenutog zločinačkog karaktera Srba zaokruženija, vidljiva u protoku vremena, započeta ko zna kada, nastavljena za vreme svetskih ratova i u periodu komunizma, sa epilogom u ratovima koji su vođeni devedesetih godina prošlog veka. Pri tome, našim piscima jedini umetnički potencijal predstavlja već pomenuta istoriografska metafikcija (što u prevodu znači: ,,pošto je istorija sama po sebi izmišljotina, umetnik ima pravo da mistifikaciju nadograđuje"), a jedini idejni potencijal ,,borba za demokratske vrednosti".

I konačno, Dežulović i Jergović u hrvatskoj književnosti predstavljaju, uslovno rečeno, avangardu, zbog čega u svojoj zemlji i dobijaju epitete ,,četnički agent", ,,advokat Slobodana Miloševića" ili ,,srpski janjičar", a Arsenijević i Marojević, kao i Svetislav Basara, Vidojković, Ilić, Ćirić, i pisci njima slične orijentacije, postali su u srpskoj književnosti mejnstrim, uživaju ogromnu podršku našeg književnog i političkog establišmenta, hvaljeni su i slavljeni, njihov rad ni sa jednog aspekta nije, osim mojih retkih priloga, problematizovan čak ni u ,,Pečatu".

Ipak, postoji jedna sličnost među pomenutim hrvatskim i srpskim piscima, kojoj se ni u hrvatskoj ni u srpskoj periodici skoro uopšte ne poklanja pažnja. Zajedničko im je, naime, to što u književno-umetničkom i estetskom smislu nisu ni senka nekadašnjih velikana ovih nacionalnih književnosti. Njihov značaj i njihova vrednost iscrpljuju se samo u aktuelnoj dnevno-političkoj sferi, njihova estetska paradigma potpuno je svedena na ideološku. A književnost, kao vrsta umetničkog izražavanja, ipak je mnogo više od ideološkog stava, pogotovo onog koji je natopljen potrebom da se u skladu sa svetskim dnevno-političkim tendencijama, bude politički korektan ili politički nekorektan.

VEĆINI NAŠIH PISACA JEDINI UMETNIČKI POTENCIJAL PREDSTAVLJA ISTORIOGRAFSKA METAFIKCIJA (DAKLE MISTIFIKACIJA ISTORIJE), A JEDINI IDEJNI POTENCIJAL ,,BORBA ZA DEMOKRATSKE VREDNOSTI" I ,,POLITIČKOM KOREKTNOŠĆU"


ZABLUDA DRUGA
O RATNOJ I ANTIRATNOJ KNJIŽEVNOSTI

Za drugu zabludu koja je zahvatila kompletnu književnu javnost Srbije, u velikoj meri odgovoran je upravo Boris Dežulović, jedan od učesnika razgovora koji su objavljeni nedavno u Politikinom kulturnom dodatku. On je, polemišući sa Vladimirom Kecmanovićem, Nenadom Prokićem i Vladimirom Arsenijevićem, konastatovao kako bi bilo dobro govoriti o ratnoj i antiratnoj književnosti, jer, po njegovom mišljenju, ,,antiratna književnost se bavi besmislom rata, traži besmisao rata, a ratna traži smisao rata". Na osnovu ovakve distinkcije, Dežulović je izveo zaključak da je Momo Kapor započeo rat, a da pripadnici mlade i srednje generacije BHS pisaca treba da ga završe.

Ovo je samo još jedan primer kako nova generacija srpskih i hrvatskih pisaca, zarad političke korektnosti, prenebregava neke postavke na kojoj počiva književna umetnost. Gotovo svi primeri iz moderne svetske književne umetnosti svedoče da su dela koja su varirala ratnu tematiku u svojoj osnovi antiratna, i da su ona gotovo redovno, izuzev nekih političkih pamfleta, koje, logično, istorija svestke literature nije ni zabeležila kao vredna civilizacijska dostignuća, objašnjavala smisao rata ili ga eksplicitno tumačila kao najveće planetarno zlo, u svojoj suštini ga kao pojavu osuđivala. Pa nećemo valjda stihove Miloša Crnjanskog ,,Mi nemamo ni Boga ni gospodara, naš bog je krv", tumačiti kao želju autora da afirmiše užasne pokolje iz Prvog svetskog rata, niti ćemo čitati naslov Bulatovićevog dela ,,Rat je bio bolji" kao zalaganje autora za oživljavanjem najmonstruoznijih sukoba koje pamti naša civilizacija?! Sa druge strane, čak i afirmacija zla u mnogim primerima iz svetske literature, upravo je imala za cilj da dovede čitaoca u stanje katarze. Ali ono što je mnogo važnije, istorija svetske literature prepuna je primera književnika koji su, pišući o ratu iz ugla čoveka koji je ga je preživeo, zapravo stvarali istoriju, a ne kao ovi današnji kojima je jdini cilj da potvrde ili ospore ono što u vezi sa ovom temom trenutna politika diktira.

Ove zablude, kako hrvatski i srpski književnici, tako i njihovi čitaoci, opterećeni političkom korektnošću i novim estetskim paradigmama, na osnovu kojih je sve manje važno na koji način, kojim umetničkim postupkom je nešto rečeno, već da li je to što je izneseno podobno ili ne, neće još dugo osloboditi, već će, naprotiv, biti žrtve novih, dovodeći književne polemike, ne samo u sferu banalnih političkih prepucavanja, nego i u prostore besmisla.

ZABLUDA TREĆA
O PATRIOTSKOM OSEĆANJU KECMANOVIĆA

Polemika koja se u medijima odvija povodom romana Vladimira Kecmanovića ,,Top je bio vreo", u velikoj meri potvrđuje prethodno iznetu tvrdnju. U ovom slučaju u zabludi su i oni koji ističu kako je Kecmanović u svom romanu krivotvorio istoriju (jer je navodno relativizovao zločine srpske vojske nad muslimanima u Sarajevu), ali i oni koji su u ovom autoru prepoznali patriotskog pisca koji je svojim delom omogućio ,,da stradanje sarajevskih Srba dobije širu akustiku". Naravno, u najvećoj zabludi nalaze se oni koji u želji da ospore vrednost ,,Topa" citiraju reči Nenada Prokića iz pomenutog razgovora u ,,Politici", koji je, polemišući sa Kecmanovićem, povezao Republiku Srpsku sa Hitlerovom nemačkom državom, konstatujući da je ona zločinačka tvorevina, i ističući: ,,Ali oni (Nemci) su imali godinu nultu, bili su poraženi, za razliku od nas. A bez suočavanja s tim nema ništa". Osim što Prokićeva izjava nema uporište u realnosti, ona takođe nema nikakve veze sa stvarnošću u romanu Vladimira Kecmanovića.

Takvi razgovori samo su potvrda da u javnoj polemici u vezi sa Kecmanovićevim ostvarenjem, koja traje bezmalo mesec dana, uopšte nema pomena o umetnosti. U tom smislu potpisnik ,,Topa" je u pravu kada kaže da je ona neknjiževne prirode, što je samo potvrda lošeg stanja na književnoj sceni Srbije.

Ipak, mnogo veći problem je u tome što oni koji ,,Topa" brane, kao i oni koji ga napadaju, ne shvataju kako je sadržaj Kecmanovićeve knjige lišen bilo kakvog ideološkog okvira. ,,Top je bio vreo" predstavlja upravo ilustrativni primer kako ,,književnost piše o onome što je moglo da bude, a ne onome što je bilo". A čak i oni koji baš žele u ovom delu da pronađu opise događaja iz Sarajeva devedesetih, ,,opkoljenog sa brda i blindiranog iznutra", suočiće se sa pričom jedanaestogodišnjeg dečaka, Srbina, iz čije perspektive se i opisuje ratno stradanje stanovnika bosanskohercegovačke prestonice. Dakle, da bi se shvatila i stilska i poetička, ali i idejna suština Kecmanovićevog dela, veoma važno je primetiti da se slike rata iz Sarajeva posmatraju iz jedne infantilne perspektive, iz ugla gledanja dečaka koji je zanemeo pošto su mu roditelji u soliteru poginuli od granate. Takva tačka gledišta autoru je omogućila da na veoma upečatljiv način dočara sve užase rata, i to onako kako ih doživljavaju obične Sarajlije, koje u samim sukobima ne učestvuju, ali koji su svedoci jednog ,,unutrašnjeg terora" u kojem će, kako odmiče radnja romana, neki dobiti uloge dželata, a neki ulogu žrtve.

Međutim, to nikako ne znači da Kecmanović tendenciozno opisuje pojedine događaje, ili da nekome drži stranu, niti da sa etičkog stanovišta progovara o ratu. Još manje on varira temu kolektivne odgovornosti i krivice. Sve što Kecmanović želi da učini jeste da napravi jednu minucioznu studiju ljudi, opiše karaktere i sudbine ljudi u jednom zlom i teškom vremenu, bez obzira na to da li su Srbi, Muslimani ili Hrvati. Ako ćemo iskreno, Muslimani su u romanu Vladimira Kecmanovića čak i pozitivniji junaci, karakterološki sa mnogo više pažnje oblikovani, mnogo nijansiraniji nego Srbi, koji su iscrtani kao siluete, svedeni na egzistencijalno prisustvo (što je izrazito funkcionalno i umetnički upečatljivo, budući da se oni ipak nalaze u središtu sarajevskog pakla). Kroz čitav roman provlači se dobrota Hatidže, komšinice glavnog junaka koja ga posle pogibije njegovih roditelja prihvata i štiti više nego sopstvenog sina, ili ljudskost Munevre, koja bez obzira na to što ima izrazite nacionalističke stavove, do kraja pomaže srpsku porodicu.

Istina, etnički princip nadvladaće etički u trenutku kada Hatidži gine sin, ali to i jeste idejna potka romana, to i jeste suština poruke Kecmanovićevog dela, to i jeste osnovni razlog zbog čega se, u polemici toliko potenciran, mit o sarajevskoj multietničkoj idili ruši. Ipak, malo ko je i verovao da je on u Sarajevu, pred sukobe, a pogotovo za vreme njihovog trajanja, uopšte i postojao.

Međutim, nerado se u kritici pominje jedna činjenica, neophodna za shvatanje strukture romana, ali i njegove ,,ideologije", koja ipak svedoči da Kecmanović nije napustio pojedine stereotipe o predstavljanju rata u BiH. Taj momenat susrećemo prilikom opisa opsade Sarajeva, o čemu Kecmanovićev roman jedino i govori. Ne treba zaboraviti da glavni junak, kada napokon uspeva da prepliva reku i izađe iz obruča u kojem je trpeo ,,unutrašnji teror", odlazi na brdo gde položaje drži srpska vojska, i iz topa puca na Sarajevo. Taj top je već bio vreo, kao što ukazuje i naslov romana (zbog čega se na tu sintagmu pred kraj dela i mora obratiti posebna pažnja), iz njega se tokom čitave radnje romana i granatiralo Sarajevo, pa i soliter u kojem su poginuli dečakovi roditelji. Srpska vojska je u romanu Vladimira Kecmanovića ubijala stanovnike Sarajeva, pa i Srbe. Naravno, taj obrt na kraju romana veoma je funkcionalan, umetnički vešto oblikovan, i on, svakako, ne svedoči o srpskim zločinima (kao što, uostalom, Kecmanović tokom priče ne potencira ni muslimanska, ili hrvatska zlodela), već ukazuje na to da zlo nema, niti je ikada imalo, ni socijalni, ni psihološki, ni kulturološki smisao, nego je široko i slobodno razliveno po čovekovoj duši (pa i dečijoj), samo čeka radikalnu životnu situaciju, što rat, dakako, jeste, pa da se probije iza napukle ljuske.

U KRITICI SE NERADO POMINJU ONI ELEMENTI U STRUKTURI ROMANA ,,TOP JE BIO VREO" KOJI JASNO UKAZUJU DA VLADIMIR KECMANOVIĆ NIJE NAPUSTIO POJEDINE STEREOTIPE O PREDSTAVLJANJU RATA U BIH

ZABLUDA ČETVRTA
O VREDNOVANJU SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

I zato je nejasno zbog čega zagovornici nove političke korektnosti u umetnosti bilo šta zameraju Vladimiru Kecmanoviću, kada je on, imajući u vidu idejni sloj dela, bliži svom imenjaku Arsenijeviću (o čijim se delima i sam pohvalno izražava), i možda jedini srodan senzibilitetu svojih hrvatskih kolega, nego ,,patriotskoj literaturi". A još veću zabunu izaziva odbrana Kecmanovića od strane ,,patriotske javnosti" Srbije, kada je očigledno da ,,Top" pruža jednu depersonalizovanu sliku rata, bez naglašenog etičkog vrednovanja, svedenog na esencijalni egzistencijalizam, zainteresovanog na gubitak ljudskosti žrtve u prljavom sukobu, žrtve koju slika iznad njene nacionalne, verske ili klasne pripadnosti.

Takođe je neshvatljivo da ozbiljnija književna kritika koja, dakako, shvata da politička korektnost ubija književnost, da predstavlja novi intelektualni fašizam, ali da i zadatak umetnika nije zadovoljavanje datih ideoloških obrazaca, nije imala onaj scijentistički duh koji bi bio dovoljan da se prepoznaju određene manjkavosti romana ,,Top je bio vreo". Naime, Kecmanović se odlučio da, sledeći kao književni uzor ,,Veliku svesku" Agote Kristof, o ratnim stradanjima u Sarajevu piše distancirano i suvo, predstavljajući ih prelomljene kroz razbijene tokove svesti jedanaestogodišnjeg dečaka. Zahvaljujući tome, istina, autor je uspeo da stvori uverljivost (mada je ona u velikoj meri razorena pokušajem da se u unutrašnji monolog mladog uma interpoliraju rečeničke konstrukcije koje podsećaju na poeziju u prozi), morbidnih naturalističkih slika monstruoznih i bizarnih ubistava, da natopi strane svog romana estetikom ružnog. Međutim, u romanu se odabrana perspektiva nemotivisano i nedovoljno naglašeno menja, infantilno pripovedanje dečaka odjednom smenjuje neka udaljena perspektiva zrelog sveznajućeg pripovedača, a da to u strukturi i kompoziciji dela uopšte nije naznačeno. Naprosto je neverovatno da Vladimir Kecmanović nije imao dovoljno živaca za još jedno čitanje svoga dela, za usaglašavanje stila, čak ni za još jednu korekturu teksta! I zato, a ne zbog nedostatka patriotizma, ili političke (ne)korektnosti poznat je odgovor na pitanje hoće li ,,kad se prašina slegne i gruvanje utihne, kad ovakve književne pojave ne budu prestupi, Kecmanovićev 'Top' i tada imati šta da kaže, ili došapne nekom budućem čitaocu? Hoće li on 'pucati' više od jedne sezone ili će se sa slabljenjem neposredne aktuelnosti neizbežno hladiti i njegova tako 'vrela višeznačnost'"? To je jasno i tvorcu ove prepoznatljive stislke figure, ali ni on, poput naših pisaca, zbog brige o političkoj (ne)korektnosti ne želi to jasno da kaže.

A ta ,,aljkavost", koja ide ruku pod ruku sa brzopletošću, najveća je rana savremena srpske književnosti, bara kada je u pitanju mlađa i srednja generacija pisaca i proučavalaca književnosti.

I kada se to sve uzme u obzir, onda zaista postaje nejasno zbog čega je jedan prosečan roman srpske književnosti postao predmet polemike u koju se uključuju čak i neki naši značajni proučavaoci književnosti? Možda odgovor treba tražiti u potrebi da se nađe bilo šta što bi moglo, istina neuspešno, opravdati lenjost kritike da sa margina interesovanja povuče u centar pažnje stvaralaštvo Gorana Petrovića, književnika koji se jedini u Srbiji usudio da napiše nacionalni ep, a da mu u okvirima svetske literature književni opus egzistira kao jedina relevantna književna paradigma srpske književnosti 21. veka, uklapajući se u moderne tendencije evropskog romana, spajajući u sebi komplikovane postmoderne postupke i jednostavnije prozne modele novog sentimentalizma. I da mu se vrednost priznaje od Nemačke i Francuske do Rusije, bez obzira na to što je progovorio, sa ogromnom količinom ljubavi, o svom narodu i o svojim bližnjima, bez nužno objektivne distance.

Upravo odbijanje i stare i nove ,,kulturne elite" da shvati da se ni bez tradicije, ni bez individualnog talenta, ne može stvoriti trajnija vrednost u umetnosti, predstavlja i najveću zabludu, koja i srpsku književnost, ali i celokupnu našu kulturu može odvesti u jazbinu gde caruju zaborav i ništavilo.

Aleksandar Dundjerin

...naravno, postoji i jedna bitna dimenzija - Jergović je odličan pisac, Dežulović je vešt sa rečima,  od Kecmanovića se sa razlogom očekuju velike stvari, Basara je, nažalost, potrošen i umoran pisac, dok su Arsenijević  i Marojević naprosto neneadareni pisci, uz to i nepodnošljivo pretenciozni i neartikulisani (Arsenijević uz to i sramotno loše obrazovan)...

Novi roman Petera Handkea posvećen Srbima sa Kosova

Tanjug, 09.03.2009 14:43:40

PARIZ - Austrijski pisac Peter Handke, koji živi u Parizu, objavio je danas novi roman na nemačkom "Ptice kukavice iz Velike Hoče", posvećen Srbima sa Kosova i Metohije.
Reč je prvom portretu srpskog naroda u novinarsko-literarnom žanru u srpskoj enklavi na Kosovu, od proglašenja nezavisnosti, objasnili su izdavači, nemačka kuća Zurkamp.
Handke je u maju 2008. godine boravio u Velikoj Hoči, sa ciljem da napravi reportažu o životu Srba u ovom mestu. Reportaža je prerasla u roman, pišu
kritičari u austrijskoj štampi.
Handke je u Francuskoj često bio na udaru zbog protivljenja jednostranoj viziji rata u bivšoj Jugoslaviji, po kojoj su Srbi jedini krivci.
Šezdesetpetogodišnji pisac je poznat i po oštrom protivljenju NATO bombardovanju Jugoslavije 1999, kada je iz protesta vratio nemačku književnu nagadu Georg-Bihner od 10.000 nemačkih maraka i napustio katoličku crkvu.
Tragičnom sudbinom Srba sa Kosova bavio se i u prethodnom romanu, "Moravske noći".

Quote from: "EKSTREMISTA"Šezdesetpetogodišnji pisac je poznat i po oštrom protivljenju NATO bombardovanju Jugoslavije 1999, kada je iz protesta vratio nemačku književnu nagadu Georg-Bihner od 10.000 nemačkih maraka i napustio katoličku crkvu.

bolje da je uzo tu nagradu pa da je iz protesta dao srpskim izbeglicama – il, još bolje, onim martirima što su ostali dole, u paklu šiptarije.

Upravo to je uradio pre par godina

23.06.2006 18:56:29 Vecernje novosti
PE­TER Hand­ke još jed­nom je uz­dr­mao ne­mač­ku jav­nost, ali ovo­ga pu­ta ta­ko da ni naj­za­gri­že­ni­ji ne sme­ju zbog to­ga da ga kri­ti­ku­ju: od­re­kao se al­ter­na­tiv­ne "Hajn­rih Haj­ne" na­gra­de, ko­ju su hte­li da mu do­de­le ber­lin­ski glum­ci i in­te­lek­tu­al­ci, u ko­rist Sr­ba na Ko­so­vu, ko­ji ži­ve "op­ko­lje­ni bo­dlji­ka­vom ži­com i ten­ko­vi­ma".
"Ber­lin­ski an­sambl", ko­ji vo­di ta­ko­đe če­sto ospo­ra­va­ni Kla­us Paj­man, biv­ši pro­sla­vlje­ni šef beč­kog "Burg te­a­tra", or­ga­ni­zo­vao je ne­dav­no uz po­moć vi­še po­zna­tih ne­mač­kih glu­ma­ca ak­ci­ju pri­ku­plja­nja do­na­ci­ja da bi se Hand­keu do­de­li­la al­ter­na­tiv­na na­gra­da "Hajn­rih Haj­ne" u iz­no­su od 50.000 evra. Tu ve­o­ma pre­sti­žnu na­gra­du na ne­mač­kom go­vor­nom pod­ruč­ju struč­ni ži­ri u Di­sel­do­r­fu do­de­lio je Pe­te­ru Hand­keu, ali je grad­sko ve­će od­bi­lo da to pri­hva­ti, s obra­zlo­že­njem, bu­kval­no, da je ne mo­že do­bi­ti pi­sac ko­ji je "pro­srp­ski" opre­de­ljen!
Slu­čaj je iza­zvao ži­vu di­sku­si­ju, oce­nje­no je da je reč o gru­boj po­li­tič­koj cen­zu­ri li­te­ra­tu­re. Lo­kal­ni po­li­ti­ča­ri su­de jed­nom od naj­ve­ćih ži­vih pi­sa­ca ne­mač­kog go­vor­nog pod­ruč­ja, upo­zo­ra­va­li su ugled­ni in­te­lek­tu­al­ci, me­đu ko­ji­ma i ne­ki ko­ji su se kao no­be­lo­vac Gin­ter Gras svo­je­vre­me­no za­la­ga­li za bom­bar­do­va­nje Sr­bi­je. Isto­vre­me­no je Hand­ke po­ru­čio Paj­ma­nu i nje­go­vim pri­ja­te­lji­ma da se od­ri­če i al­ter­na­tiv­ne na­gra­de, za­to što, ka­ko je već re­kao, ne že­li da nje­go­vo de­lo bu­de pred­met br­ljo­ti­na lo­kal­nih po­li­ti­ča­ra. No­vac ko­ji pri­ku­pe ne­ka po­ša­lju srp­skim en­kla­va­ma na Ko­sme­tu, lju­di­ma ko­ji ži­ve u ne­mo­gu­ćim uslo­vi­ma, ko­ji su im od­re­di­li upra­vo po­bor­ni­ci na­to-bom­ba­ma na­met­nu­te "slo­bo­de".

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.spc.rs%2Fsr%2Fsystem%2Ffiles%2Fu7%2Fpeter_handke.jpg&hash=5f87d23e053b1c6ae78e614743c39266e17bfc88)

PETER HANDKE DARIVAO SRBE IZ VELIKE HOČE KIM Info-sluzba
Decani, 9. april 2007.


Poznati austrijski knjizevnik Peter Handke i upravnik pozorista "Berlinski ansabl" Klaus Pajman (Claus Peymann) sa svojim kolegama posetili su danas manastir Visoki Decani. Sa Handkeom i Pajmanom doputovali su i glumica Keti Rejhel (Kaethe Reichel), dramaturg Juta Ferbers (Jutta Ferbers) i politikolog Ekart Spoo (Eckart Spoo). Oni su proveli vaskrsnje praznike sa Srbima iz Velike Hoce gde su urucili prilog od 50.000 evra koje je Handke dobio kao alternativnu nagradu Hajnrih Hajne sakupljenu od strane vise nemackih umetnika. Handke je izrazio posebnu zelju da ovu nagradu podeli Srbima na Kosovu i Metohiji kao izraz svoje licne solidarnosti i podrske.


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.kosovo.net%2Fimages%2Fhandke2007.jpg&hash=1b35e288bee8ad967c4e159152fb43ff689695dc)
Peter Handke sa kcerkom i prijateljima pred decanskim hramom, KIM Info

Ovo je vec treca poseta Handkea Visokim Decanima gde je boravio i prosle godine posle vaskrsnjih praznika u pratnji srpskih knjizevnika i pesnika. Zajedno sa Handkeom i ovaj put manastir Decani posetilo je nekoliko srpskih knjizevnika i novinara.

U ime igumana manastira, Vikarnog Episkopa Teodosija koji je danas sluzio svetu arhijerejsku liturgiju u manastiru Pecka Patrijarsija, goste iz Austrije i Nemacke primio je protosindjel Sava Janjic. Peter Handke i njegovi prijatelji ostavili su u manastiru Visoki Decani i novcani prilog koji ce decanski monasi podeliti najsiromasnijim srpskim porodicama u Metohiji.

Protosindjel Sava se uglednom austrijskom knjizevniku i njegovim kolegama zahvalio na podrsci i razumevanju rekavsi da je pored materijalne pomoci Srbima na ovim prostorima veoma vazna i moralna podrska plemenitih ljudi iz celog sveta.

Evo Kecmanović dobio nagradu Meša Selimović za Topa.
Da li je neko čitao taj roman?
U medijima se više pričalo o ideološko-političkim kontroverzama koje je izazvao nego o njegovim književnim kvalitetima.

Gledo sam tog momka na Utisku Nedelje i chini se skroz OK. Za roman cemo da vidimo.

Quote from: "EKSTREMISTA"Evo Kecmanović dobio nagradu Meša Selimović za Topa.
Da li je neko čitao taj roman?
U medijima se više pričalo o ideološko-političkim kontroverzama koje je izazvao nego o njegovim književnim kvalitetima.

...evo još jednom link koji vodi ka mojoj skromnoj proceni...

http://www.popboks.com/tekst.php?ID=7171

...a u tekstu koji se krije iza linka koji sledi možeš da pročitaš šta mislim o njegovom prethodnom radu (Feliks)

http://www.popboks.com/tekst.php?ID=6457

... a kakav je Arsenijevićev PREDATOR???

http://www.popboks.com/tekst.php?ID=7283

Kада вас волим, то је моја кривица       
Петер Хандке     
недеља, 18. октобар 2009. 
Политика, 18.10.2009

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.nspm.rs%2Fimages%2Fstories%2Fautori%2Fprenosimo%2Fpeter-handke.jpg&hash=ae6d5a6a9489422c4ebde4669b70f9d8a44ae70c)

Грачаници, на Косову и Метохији, Петеру Хандкеу (1942), аустријском писцу, уручена је награда ,,Златни крст кнеза Лазара", признање Видовданског песничког причешћа. Из Грачанице Хандке је дошао у Велику Хочу, своје омиљено место на Косову и Метохији. Овој српској варошици у којој постоји тринаест православних цркава (неке су из 14. века), Хандке је поклонио својевремено 50.000 евра. У Великој Хочи, где смо направили овај разговор, дочекују га као најмилијег, овога пута хармоникаши с песмом ,,Празна чаша на мом столу". Убрзо стиже чувено хочанско вино, Хандке пије бело. Пише ми посвету на књизи ,,Јуче, на путу", коју је објавила Српска књижевна задруга, у преводу Златка Красног. Име Петер пише латиницом, презиме Хандке ћирилицом, онда додаје ћирилицом Петар. Каже да је долазећи, у авиону, читао ,,Политику" и да му је драго што је његова иницијатива, коју су подржали српски писци и наше новине, прихваћена и да ће се на Смедеревској песничкој јесени једна награда звати – Златко Красни.

Хандке је рођен у Грифену у Корушкој. Студирао је права у Грацу. Романом ,,Стршљен" и драмом ,,Псовање публике" постаје култни писац бит-генерације. Објавио је педесетак књига, међу којима су и преводи са енглеског, француског, старогрчког и словеначког језика (мајка му је Словенка). Живи у Шавилу, код Версаја, радо долази у Србију, посебно на Косово и Метохију. О распаду Југославије и демонизовању Србије написао је више књига: ,,Опроштај сањара од девете земље", ,,Зимско путовање на реке Дунав, Саву, Мораву и Дрину" (или ,,Правда за Србију"), ,,Летњи додатак за зимско путовање", ,,Кроз сузе пишући", ,,Око великог трибунала", ,,Птице кукавице из Велике Хоче", ,,Моравске ноћи", ,,Јуче, на путу" (записи од новембра 1987. до јула 1990). Код нас су преведени и његов роман ,,Дон Хуан", драма ,,Подземни блуз" и књига изабраних песама ,,Унутрашњи свет спољашњег света унутрашњег света". Добитник је најважнијих европских награда, осим Нобелове, многи верују – из политичких разлога.

Много сте учинили за Косово и Метохију. У знак захвалности, додељена Вам је награда ,,Златни крст кнеза Лазара", најзначајније књижевно признање у јужној српској покрајини. Шта Вам значи ова награда?

Значење ове награде ћу, претпостављам, накнадно схватити. Сада ми још није све докраја јасно.

Неке друге награде, добијене у Европи, управо зато што сте бранили Србију, Вама су одузете, а неке сте и сами вратили?

У Диселдорфу ми је додељена награда ,,Хајнрих Хајне", а после полемике одузета. Одбио сам да примим ту награду. После бомбардовања Југославије од стране НАТО-а одбио сам да примим и награду ,,Георг Бихнер", 1999. године.

Волите да дођете у Србију, браните нас и када то не заслужујемо. Шта Вас везује за наш народ?

Волим Србију, али не увек. А када вас волим, то је моја кривица.

У својим књигама не бавите се историјским чињеницама, Вас занима судбина малог човека у вртлогу историје?

Интересује ме историја. Историја Југославије је много компликована и трагична. Нико није у праву докраја. Ни ја нисам могао да будем, пишући своје књиге, у праву докраја. Покушавао сам да успоставим равнотежу, али нисам успео. Ипак, видимо се следеће године у Јерусалиму.

Да ли сте својим књигама успели да промените слику Србије у Европи?

Мало, врло мало, код малог броја људи. Али, тај мали број људи се сваким даном увећава. И било би добро да они праве што већи број деце.

Зашто је Србија толико оклеветана и медијски сатанизована?

Када се води рат, неко мора да буде зао момак. И када се за злог момка прогласи добар момак, медији на Западу никада неће признати грешку. Та се грешка чак повећава, на немачком се то каже – бежање напред.

Ко је више допринео распаду Југославије: Европа или ми сами?

Европа, свакако Европа. Европа није могла да поднесе да постоји једна тако успешна држава као Југославија. Путовао сам 1990. године по Југославији. Млади људи су подржавали опстанак земље, а они старији су почели да воде битке започете у Другом светском рату. Превладали су зли људи.

У Хашком трибуналу се суди, пре свега, Србима. Има ли ту правде?

Хашки трибунал би био успешан да је судио локалним заповедницима, онима који су починили злочине. Балкан није исто што и западни свет. Локални моћници су много одговорнији од врховне команде. У Хагу се судило највишим руководиоцима Србије, чиме се дошло до – праведне лажи. То је велика трагедија за Србију. У Југославији је вођен грађански и верски рат, жртава је подједнако било и на хрватској, и на муслиманској, и на српској страни. Логоре су имали и Муслимани и Срби. Било је правичних суђења у Хашком трибуналу против муслиманских команданата, али су медији писали само о суђењима Србима. То није било могуће исправити. То вам је као у Кафкином ,,Процесу", с тим што је Кафка био оптимиста.

Шта очекујете од Међународног суда правде о самопроглашеној независности Косова и Метохије на рочишту заказаном за почетак децембра?

Једна немачка изрека каже да постоји само једно добро изненађење, бојим се да Међународни суд није добар ни за једно изненађење.

Рекли сте једном приликом да желите да будете сахрањени по православном обреду. Остајете ли при томе и даље?

Написао сам то у свом тестаменту. Имам договор са владиком западноевропским Луком. Желим да будем сахрањен по православном обреду, било где, можда у Шавилу, поред Париза, где живим и где постоји једна мала православна црква у коју идем. Нисам још ништа платио, али све ћу платити.

Када дођете у Србију, на Косово и Метохију, какву музику слушате у кафани, имате ли своју омиљену песму?

То је староградска песма: ,,Има дана када не знам шта да радим". А волим и песме које певају Цеца и Тозовац.

Шта саветујете Србима на Косову и Метохији, шта је за њих најбоље?

На то вам питање могу да одговорим само минутом ћутања!

Нобелову награду за књижевност добила је ове године Херта Милер, српским читаоцима мало позната списатељица. Шта Ви о њој знате?

Жестоко ме је нападала када сам бранио Југославију. Милошевића је упоређивала са Чаушескуом. Нисам је много читао, али знам да је добар прозни писац. Али, њеној прози недостаје душа. То што је она доживела у време диктатуре у Румунији није довољно за литературу. Добра проза се пише из душе, мора да дође из стомака. Али, пре ње, много лошији писци су добили Нобелову награду.

Да ли то значи да се политика умешала и у доделу најважнијих књижевних награда?

Нобелова награда за књижевност више не представља неку велику важност. Она је последњих година провокација, понекад врло добра провокација. Ово са Хертом Милер је празна провокација.

(Разговарао Зоран Радисављевић)

16. 05. 2010

Press

Ekskluzivni intervju: Vedrana Rudan

Vedrana Rudan: Soroš je glavni terorista, a ne Bin Laden
Najkontroverznija hrvatska književnica u ekskluzivnom intervjuu za Pressmagazin govori zašto će Srbi i Hrvati konačno postati braća u Iraku, objašnjava ko drži svet u šaci i diriguje globalnom krizom i kako ćemo se probuditi na svoj četrdeseti rođendan shvativši da u životu nemamo ništa osim kredita

Od samog početka svoje književne i novinarske karijere Vedrana Rudan je svojim stavovima regrutovala verne obožavaoce, ali i opake protivnike. Još od otkaza koji je dobila kao prva osoba koja je pala u Tuđmanovoj ,,slobodi", preko kontroverznog romana ,,Uho, grlo, nož", pa do prošlogodišnjeg javnog linča zbog napada na Izrael, ne prestaje da se diže prašina oko tekstova i izjava ove popularne književnice koju su u spisak sumnjivih stavili Katolička crkva, bivši i sadašnji režimi, ali i američki Stejt department. Povodom izlaska novog romana ,,Dabogda te majka rodila" Vedrana Rudan je dala ekskluzivni intervju Pressmagazinu u kojem je objasnila zašto narodima na ovim prostorima nema pomoći pa je otuda besmisleno boriti se za njihova prava.

Na početku tranzicije rekli su nam da je ona oročena i da moramo da prođemo kroz nju kao i svi. Međutim, ne vidi joj se kraj iako je već uveliko izvršena podela na ,,gospodare" i ,,robove". Šta nas još čeka i u kojoj smo fazi?

- Nema nikakve dileme da će ovo stanje trajati doveka, samo će nijanse biti prihvatljivije ili ne. Trenutno je to samo korak do još težeg ropstva i biće nam sve gore i gore. Kapital ima sredstva kontrole. Ima dirigovanu bedu i dirigovan pad evra, rast dolara i obrnuto. Nedavno su nemački novinari izneli tezu da svet ne uništavaju teroristi sa turbanom, kao npr. Bin Laden, jer ko zna da li on postoji i da li je ikada postojao, već su jedni od najvećih svetskih terorista Soroš i kompanija. Oni ubijaju i uništavaju više ljudi u jednom danu nego što je to Bin Laden učinio za deset godina. To su teroristi u finim odelima koji drže svet u šaci i nikome ne pada na pamet da na njih baci bombu jer se do njih ne može doći. Bin Laden i opasni momci u turbanima mogu baciti bombu na voz, avion, metro, ali ne mogu doći do onih pravih i za mene je Soroš glavni terorista, a ne neki tamo Muhamed Bili Bali. Ponosna sam na svoju rečenicu ,,Pet 'koka-kola' jebe celi svet", i to sam rekla 2009. i pokazalo se da sam bila u pravu. To je suština, a nama ostaje samo pitanje koje ćemo sigurno sebi postaviti ,,Kako to da imam 40 godina, a nemam u životu ništa osim kredita".

Svedoci smo idiličnih odnosa Tadića i Josipovića, koji su imali čak tri susreta u mesec dana. Da li ima šanse da se ta idila prenese i na dva naroda i da i oni počnu da žive u dobrosusedskoj harmoniji koju može pokvariti samo neka Kecmanova trojka u poslednjoj stotinki?

- Mi Hrvati i vi Srbi mislimo da smo bitni, ali nismo. Mi smo dva naroda koja su zavadili političari, predsednici država, a ti predsednici su bili projekat, a ne neke posebne ličnosti. Međunarodnom kapitalu je trebalo da se Srbi i Hrvati pokolju i onda su Srbima kao jedinu varijantu ponudili Miloševića. Oni su ga izabrali, a ne srpski narod, kao što su i nama ponudili ustaše iz Kanade i Tuđmana. Njih dvojica su se uglavnom dobro slagali, a mi smo se dobro klali. Sada su u ponudi ,,projekat Josipović" i ,,projekat Tadić" i među njima nema razlike. Jedino što je Tadić mnogo lepši, ali oni nisu plaćeni da misle, već da izvršavaju i ništa što rade nije njihova ideja. Sad se Tadić i Josipović sreću u mom rodnom gradu Opatiji i smeše se. Klanje je aut, jer je projekat da Srbi i Hrvati treba da budu braća i da kao takvi odu u Irak, Iran ili Avganistan i da kao braća tamo kolju već koga treba da kolju. Tako da me njihovo smeškanje ostavlja prilično hladnom.

Crkvu nije uspeo da uništi, a ni da demodira ni let ,,Apola 7", pronalazak ,,penicilina" i interneta, ali će je izgleda dotući najnovije pedofilske afere?

- Katolička crkva je opako načeta... aleluja! Sva ta silovanja dečačića koja traju već stotinama godina sad su došla na naplatu računa, pa se čak i papa tretira kao više nego sumnjiva osoba. Jer papa koji u osamdeset i nekoj godini nosi crvene ,,prada" cipele šalje jasnu poruku. Prvo da je bogat, bahat i da ga briga za sirotinju koju zastupa, a drugo da je u najmanju ruku čudan muškarac jer nosi crvene ,,prada" cipele. Katolička crkva je načeta na moju veliku radost i prvi put je prešla u defanzivu. Takođe, prvi put priznaje da je puna homoseksualaca, što samo po sebi nije loše, kad ne bi baš njih crkva proganjala, dakle, dvolična je. Mislim da nisu katolički sveštenici postali pedofili zato što im je celibat naređen, nego su ušli u Katoličku crkvu jer su pedofili i onda je to za njih fenomenalno mesto gde mogu nekažnjeno drapati dečake i pozivati na džihad protiv žena. Presrećna sam što sada u Irskoj niko ne ide u crkvu. Svi smo shvatili s kim imamo posla, ja odavno, a ovi siročići koji su iskreno verovali u 10 božjih zapovesti, koje su fantastične i ja ih se držim koliko god mogu, tek sad vide da ih se popovi ne drže i mislim da je ovo početak kraja Katoličke crkve. Sad je opet pitanje zašto se to baš sada dešava jer su mogli zbog istih tih stvari propasti i pre 50 godina. Nekome je baš sad zasmetala Katolička crkva, a mislim da se zamerila međunarodnom kapitalu, jer Katolička crkva je međunarodna korporacija. Crkva nije neka humanitarna organizacija, već su to veliki biznismeni i očigledno da je narasla više nego što treba i sad joj treba malo srezati krila da se povuče. Neka jača korporacija ih je uhvatila za vrat i kad se malo smire, onda će se zaboraviti i na pedofile i na pedere.

DILEMA: Obama ili Berluskoni

Do kada će trajati fascinacija Obamom i da li je korektno da je nekom simpatičniji Sarkozi ili švalerčina Berluskoni?

- Ljudi osećaju potrebu za nadom ili će im život postati besmislen. Ako vi radite od jutra do sutra ne da biste živeli, već da biste preživeli, onda morate reći: ,,Aha, kad Obama dođe na vlast, možda će mi biti bolje." Amerika je crnog Obamu prodala da bi nam poručila: ,,Mi smo drugačiji, mi nismo više svetski policajci i sad smo mnogo mekši."
Mnoge stvari su zajedničke Srbima i Hrvatima, pa i aktuelni napadi na Mesića i Tadića na ,,Fejsbuku".

- Zašto bi neko sada napadao Mesića? Ko je on uopšte danas? Mesić je sada samo bivša lutka na koncu i možda godi njegovoj sujeti da neko želi da napadne starca od 100 godina, kao što bi meni, koja imam 60 godina, godilo da mi neko na ulici zviždi, ali ne zviždi jer sam aut, kao što je i Mesić aut, ali na ,,Fejsbuku" se može svakome pretiti. Tako i Tadiću svako preti, ali i Mesić, Josipović i Tadić treba da se boje svojih. Ali ti preko ,,Fejsbuka" s njima ne komuniciraju.

,,Dim iz Aušvica je večan, a dim iznad Gaze je pičkin dim" je rečenica zbog koje ste dobili otkaz na TV Nova, a i postali sumnjivi američkom Stejt departmentu.

- To je najbolja rečenica koju sam u životu napisala. Pojedini Jevreji misle da im holokaust može biti alibi za sve zločine koje vrše trenutno nad Palestincima. Mislim da ne postoji večna žrtva sa velikim ,,ž", kao što ne postoji ni večni zločinac sa velikim ,,z". Ja bi trebalo, kao nekakva Hrvatica, biti doveka ustaša koja čim vidi Jevreja na 100 kilometara treba da se pokloni i kaže ,,oprosti". Ne pada mi na pamet, jer takozvano klanjanje smatram farsom. Šta se ti imaš klanjati onome koji sa onima koji su nastradali pre 60 godina i nema nešto zajedničko. Naprotiv, ponašaju se kao Hitler, kao neprijatelj svojih očeva i baka. I smeta mi ta jevrejska hipersenzibilnost jer oni definitivno misle da su ibermenši, nadljudi. Dakle, okej, ti misliš o sebi da si velik, ali ja mislim da si veliki koliko sam ja velika, ali i mali koliko sam ja mala. Mene užasava činjenica da mogu na ulici reći slobodno da su Švajcarci govna i svi će za mene reći da sam prostakuša, ali ako kažem ,,Jevreji su govna" svi će za mene reći da sam učinila zločin, jer je njih holokaust trajno definisao kao svece i žrtvu. Ali šta je sa Ciganima koji su se u istim tim logorima pretvorili u dim, pepeo, sapun ili deo nečije lampe u sobi? Gde su filmovi o Ciganima? Gde su ljubavni filmovi o Ciganki u logoru? Kako to da ne znamo nijedno cigansko ime koje je nastradalo u logoru? Meni to smeta. Jevreji su trajna žrtva zato jer imaju novaca da plate taj status. Oni ubijaju Palestince jer imaju lovu i jer im Amerika pruža pomoć. Sad, kada je Obama malo stegao kesu, odmah su ga proglasili antisemitom. Ali Obama nije stegao kesu na svoju ruku, već mu je neko rekao da to uradi, a taj neko je uložio u njegovu kampanju dve milijarde i 100 miliona dolara. I sad zamislite koje je njegovo polje slobode. On nema pravo ni zube da opere pastom koju mu neko ne diktira. Dakle, ako je on stegao kesu Jevrejima, to znači da je Amerika stavila malo Jevreje pod kontrolu jer je i Americi neko poručio ,,dosta je". Amerika je u frci velikoj i prodata je Kinezima, Arapima, pitaj boga kome i neko od tih vlasnika Amerike je rekao ,,daj malo te Jevreje smiri". Dobila sam otkaz jer sam palestinskoj pobijenoj deci dala ime. I to mi ne mogu oprostiti i ja se time ponosim. Zamislite, Stejt department kao problem u izveštaju o poštovanju verskih prava u Hrvatskoj vidi problem u meni, koja sam jedno obično hrvatsko piskaralo koje nema nikakvu moć. Ponosna sam na tu svoju epizodu apsolutnu i to je antologijska rečenica.

To vam je bio drugi otkaz, a prvi put ste otpušteni kao žrtva Tuđmanovog režima.

- Bila sam prvi novinar koji je dobio otkaz u Hrvatskoj jer sam uvredila Tuđmanovu lentu. U ono vreme, iako Hrvatica, bila sam veći Srbin od svih Srba. Međutim, neki Srbi u Hrvatskoj su dobili bar nešto. Neke spaljene kuće su im podignute, poneko im se izvinio, ali zanimljivo je da mi Hrvati koji smo grozno prošli u Tuđmanovoj Hrvatskoj nismo nikad dobili ništa od izvinjenja i stvarno se pitam zašto su srpska prava u hrvatskom fašizmu veća od hrvatskih prava u hrvatskom fašizmu.

Da li postoji opasnost da se čitava epizoda sa Obamom svede samo na ono njegovo obećanje krezavim crncima da će svi oni dobiti nove zube?

- Prodali su nam priču da će se crnac Obama brinuti o crncima i siromašnima u Americi. Ali on nije plaćen da bi sirotinji popravio zube, nego da je pridavi tako da nema vremena da razmišlja o smislu života.

Onda bolje biti ciničan i zabavljati se švalerskim ispadima Berluskonija?

- Svi znamo da je Berluskoni kriminalac i to je manje više okej, ali kad kreše curicu od 18 godina onda je to problem. Međutim, to definitivno nikad nije bio problem jer je kresanje curice od 18, ako ti imaš 60, postalo normalno. Berluskoni se predstavlja kao jebač, a manje kao kriminalac, iako je on sigurno samo kriminalac, jer veliki jebač trenutno definitivno nije. Ipak je tu priroda učinila svoje. To su sve igre i ne verujem i da je Sarkozi neki veliki jebač, jer biti političar je posao od 24 sata, a ako imaš 50 godina i 24 sata radiš, mislim da tu nema trenutka kad ti se može dignuti. Obaveze su ti veće od seksualne snage.

A ko će nama obećati da nećemo biti krezavi?

- Niko, jer niko vama nikada nije rekao da imate pravo na zube. Vi imate pravo da jedete toliko da ne crknete od gladi i da radite što više za što manje para. Ova ekonomska kriza je veštačka i ceo svet se pretvorio u uslužnu delatnost. Recimo, 90 odsto sveta samo prodaje, trguje, služi, radi po hotelima. Ostalih 10 odsto čovečanstva, Kinezi, Indijci i ostali, proizvode. Oni rade jer je cena njihovog rada nikakva, jednom rečju badava, a to mi ostali prodajemo i kupujemo za mnogo manje novca danas nego juče. Jedan radnik u Kini zaradi pola dolara na dan ili nedelju i niko se ne pita koja su njegova ljudska prava. Oni proizvode za ceo svet i baš briga Ameriku kakva su prava u Kini. Vrlo je zanimljivo i kako Kina rešava štrajkove i bune. Pre godinu ili dve, oko 500 kineskih kamiondžija je diglo glas i blokiralo saobraćaj, i oni su ih sve pobili, ali niko u Njujorku nije o tome raspravljao ili digao glas. Moćnom zapadnom svetu odgovara takva Kina, jer se obezvređuje cena rada u njihovim zemljama. Svako će reći ,,aha, ti nećeš raditi za tri ili pet dolara, ali Kinez hoće". Ipak, na kraju sve dođe po svoj račun, pa će na kraju ceo svet biti u kandžama Kineza, jer svako carstvo mora jednom propasti. Kinezi dolaze i njihov položaj je isti kao i naš, samo što mi imamo možda više slobodnog vremena, jer Kinez radi više od stoke i nema tajm-aut da razmisli šta mu se dešava.

Ne daju mu ni ,,najki" patike koje danonoćno proizvodi na fabričkoj traci?

- ,,Najki" patike su simbol sveta u kome živimo. Kada su takozvani huligani u Beogradu na onim demonstracijama za Kosovo, krali ,,najki" patike, ja sam ih branila. Jer ako ti država prodaje priču da nisi ljudsko biće ako ne nosiš ,,najki" patike, a ne daje ti platu da možeš da ih kupiš, onda je normalno da razbiješ radnju i uzmeš ,,najki" patike i kažeš društvu: ,,Eto, rekli ste da moram da ih imam i ja ih sad imam." Sve države u ovom našem eks-Ju prostoru tolerišu huliganizam na stadionu. Daju priliku rulji da se kontrolisano iživi na Srbinu, Hrvatu, crncu jer tako ne idu na banke i na vlast. Mi smo totalno pod kontrolom.

Narod vas doživljava kao svog tribuna i borca za pravdu, a onda ih vi iznenadite izjavama da niste nikakav heroj niti borac za ljudska prava, već trgovac.

- To je istina jer se ne borim za ljudska prava jer se narodu ne može pomoći. A u narod svrstavam sebe, svoju decu i unuku. Samo govorim narodu svoje mišljenje i zato sam plaćena više ili manje. Živim od iznošenja svog mišljenja, a ne od borbe za narodna prava. I niko ko se predstavlja kao borac za narodna prava to nije, već se bori samo za sebe. Borac za nečija prava bi trebalo da radi u narodnoj kuhinji i pomaže sirotinji da umesto pasulja dobije komad mesa. To su borci za ljudska prava, ali zanimljivo je kod tih narodnih kuhinja da se njihovi sponzori uvek slikaju dok hrane sirotinju. Ne rade to tajno. Dakle, i to pomaganje sirotinji je u funkciji i zato ne verujem ni u kakve borce. Ne verujem u NVO, helsinške komitete. Verujem samo u novac. Bog je novac, a sve drugo su pizdarije.

Branko Rosić

Sad mi je lakše. Ne moram da napišem ovaj tekst. Napisao ga je neko drugi. Možda Vedrana Rudan i nije u pravu, ali ja se tako slažem s njom. Za razliku od mog potpisa u kome se ne slažem sa svim ostalim. Ili je to sličnost sa njim. Kajgod.

,, Amerika je crnog Obamu prodala da bi nam poručila : Mi smo drugačiji, mi više nismo svetski policajci, mi smo mekši ''.
Skromno moram reći da sam pisao slične postove nakon Obaminog izbora, kada su u Srbiji mnogi padali u trans od sreće. Drago mi je da još ljudi misli slično.

bas ne vidim da se tu misli; to naklapanje je predavanje po jasno nalozenoj smjernici. uvijek na isti kalup.

Kako ti o naklapanju, odmah znam da sam bio u pravu.

naravno, pravi se skromna, mali domet, ovo-ono, ali u dometu koji realno ima, dobro manipulira. samo neka ljudi slusaju njenu opciju, bit ce im opet trbuhom za kruhom u bijeli svijet, dok na njihova mjesta dolaze, hm, samohrane majke.
svoje krivotvorine moze prodavati ovcama u hrvatskoj.
sve je ona tu probleme jezicavo obradila, samo mi nesto nedostaje jugoslavensko-srbska uloga, ne mazi li je mozda pomalo...
za nase probleme sad nam kriv cijeli svijet, krivi kapitalisti, krivi zidovi, krivi ovi-oni, eto, i ne moze se nista, osim izgrliti sa srbima, jelte...

Quote from: Josipovitch Broznjev on 17-05-2010, 19:47:03eto, i ne moze se nista, osim izgrliti sa srbima, jelte...

A to je upravo ono sto tebi najvise smeta :)

ne bas najvise, ali tu negdje.

...evo linka ka mojoj preporuci za jednan odličan roman iz Hrvatske (sjajan bildungs roman, a donekle se dotiče i rata sa početka devedesetih)...

HOTEL ZAGORJE Ivane Simić Bodrožić

http://popboks.com/tekst.php?ID=8377 (http://popboks.com/tekst.php?ID=8377)

Čita li vama neko ove tekstove pre postavljanja na sajt?

U debitantskom romanu Ivana Simić Bodrožić sigurno pogađa u metu, crpeći samopuzdanje kako iz ličnog/biogrfskog polazišta, tako i pesničkog pedigrea, a ponajpre iz neporecivog dara za pripovedanje

I to je samo ona rečenica izdvojena velikim slovima da ljudi odmah znaju o čemu se radi, a kakav li je ostatak teksta?

(nešto sličnih razmera sam već primetila sinoć u nekom filmskom prikazu na popboksu, inače ne bih ni sad reagovala)

...to je pitanje za uredništvo, ali teško da ćeš ovde dobiti odgovor na ovo pitanje... mislim da bi trebalo da upit pošalješ na neki od kontakata iz impresuma PBa...ljudski je grešiti (pa i često), ali je, čini se, još lakše biti sitničav...

Jeste lako biti sitničav, ali nije prijatno stalno nailaziti na ovakve stvari. I to u profesionalno objavljenim tekstovima raznih autora na svakom nivou, od dnevnih novina, preko ovakvih sajtova, do beletristike ili čak naučnih radova. Mora čovek ili da ogugla ili da postane preosetljiv.
Ne potežem ja ovo da bih vređala bilo tebe bilo Popboks, nego zato što bih stvarno volela da se smanji ukupna količina aljkavosti u univerzumu srpske pisane reči.  :(

Nisam siguran da urednici Popboksa previše čitaju tekstove koje dobijaju jer i oni rade za dž i verovatno se bore za opstanak većinu vremena. I moji recentniji tekstovi su tamo otišli sa greškama (za koje krivim isključivo sebe). Mislim, koliko para-toliko muzike je surov kredo, ali je nezaobilazan u ovom kontekstu. Dok je Popboks imao novca, svi tekstovi su išli na lekturu i korekturu a urednici su provodili solidnu količinu vremena nad njima i ozbiljno debatovali sa autorima oko finijih elemenata pisanja. Pokazalo se da, kada dotacija ne postoji, nema ni komercijalne mogućnosti za PB da postoji u ovoj formi, pa je samo to što sajt i dalje uopšte radi pravo malo čudo.

Hoću reći, grešaka će biti i ubuduće.

Ako sajt ne može da opstane zašto ga veštački održavati u životu?

Pa, delom sigurno iz zabludele ljubavi, delom iz tekućeg plana da raznim apliciranjima za razne konkurse za dotacije pomaže ako imaš već funkcionalan sajt nego da obećavaš da ćeš ga napraviti.

Quote from: mac on 23-05-2011, 13:49:34
Ako sajt ne može da opstane zašto ga veštački održavati u životu?

Zato što treba prvo da napišem kritiku Transformersa i tako završim svoju trilogiju pljuvanja po Majklu Beju, a nakon toga možemo da se razilazimo. :lol:

...i to je pitanje na koje odgovor teško da će stići ovde...koliko sam ja upoznat, već duže se radi na novoj verziji sajta (kao što i najava u gornjem delu PB  naslovnice sugeriše), kada će i u kom obliku to biti realizovano ne znam, a autori PBa su stavljeni pred dilemu da li da nastave da pišu, dajući veštačko disanje nečemu na umoru ili da ga prepuste neumitnom (za šta se ogromna većina PB pera (uključujući i bivše (plaćeno) uredništvo odlučila)... to je dilema koja prevazilazi moju pamet, a ja u ovom konkretnom slučaju delam isključivo u skladu sa svojim doživljajem morala (koji nipoto ne mora biti razuman i/ili ispravan) i proaktivističkim porivima... samo mogu da potvrdim da je dosta saardnika PB nestankom honorara odustala od pisanja i zbog zamora usled dominatne zluradosti čitateljstva i komentarista) Popboksa, a to je nešto sa čim je zbilja teško nositi se (na primer, ista osoba koja je prošlog leta pisala redakciji zamerajući što nema prikaza Nolanovog POČETKA je po objavljivanju te recenzije hitro reagovala u komentaru izlučivši dosta žuči na potpisnika recenzije o kojoj je reč)...

Dobro jutro Kolumbo!
Niko nikom nigde ništa ne plaća u ovoj zemlji...
Opšte volonterstvo vlada, pa ko doživi do sledećeg proleća.
Jedina opcija će uskoro biti blog ili u najboljem slučaju mreža blogova, ukoliko budemo mogli da plaćamo pretplatu provajderima.

Quote from: ginger toxiqo 2 gafotas on 23-05-2011, 14:00:35
zbog zamora usled dominatne zluradosti čitateljstva i komentarista) Popboksa, a to je nešto sa čim je zbilja teško nositi se

S time je najlakše nositi se. Ukinu se komentari. Svrha tih komentara ionako je potpuno nejasna - da li anonimusi komentarišu kritiku (koju je neko potpisao punim imenom i prezimenom) ili iznose svoja nemušta mišljenja o temi?

Svrha komentara je valjda očigledna: što više ljudi poželi da komentariše/ raspravlja se/ kaže nešto, to imaš više klikova po stranici, time si primamljiviji za potencijalnog advertajzing partnera.

Pa onda je najbolje da Popboks funkcioniše kao forum.

...naravno, to je jedna od opcija, ali to teško da je potez koji mogu da povuku oni koji pišu (to je do uredništva, a poznato je da uredništva često (istina, implicitno) potenciraju zlurade komentare, pa se onda iščuđavaju kada profilišu takve i kada kao poželjan vid reakcije preovlada upravo pljuvačina i sitničarenje ( u konkretnom slučaju Popboksa, većina komentarista je shvatila da se takvim držanjem zapravo najefektnije dokazuje ciljana 'urbanost' (šta god taj termin označavao))...

...da ne bude zabune, lično sam bio za objavljivanje svih komentara koji se tiču samog teksta, jer mi je objašnjeno da to povećava broj otvaranja sajta, što je važna stavka pred oglašavačima, ali kako sada istinskih oglašavača ni nema, a prisutno troje-četvoro "zabludelih" rade bez nadoknade, pitanje je čemu komentari takve prirode...

Zapravo se moje prvo pitanje ticalo toga da li se komentariše tema ili kritika. Komentari se mogu "kontrolisati" uređivanjem, ali ako je nekome stalo do jeftinih klikova, onda je jasno kuda takva uređivačka politika vodi.

Guglati ili oguglati, pitanje je sad. Moram da se složim sa Jevtropijevićkom: koj' andrak besplatno i brljavo pisati prikaze?

Pa, dao sam dva objašnjenja koji andrak. Možda nisu dobra, ali to su zapravo razlozi.

Nisu dobra. Hajde da autori podržavaju sajt na kome sarađuju, da su spremni jedno vreme i mufte da rade, ali, ako je to mufte i neispravljeno (ne može se očekivati da će i lektori i korektori da rade mufte), onda čemu pisanje? Dakle, ako si spreman da volontiraš, ne moraš da to radiš tako da napraviš više štete. Objašnjavati apsurdno je - apsurdno.

"više štete"???

Mislim, slažem se da treba da bude što urednije, ali neprofitabilni časopisi i portali često nemaju lektore i korektore, već urednici/saradnici moraju da selektuju, ispravljaju, pakuju... Ali "više štete"? Znam da boli kada se sapletnomo o neko slovo, ili se zaggrcnemo dupliranjem suglasnika... Ali, zar je to veća šteta, ako je sadržina teksta kvalitetna?

Ljudi koji žive od reči i za reč su pozvani i da brane reč. Polazni tekst nije baš idealan primer, jer su vidljive samo glupe štamparske greške, ali tako se počinje, a budući tekstovi će padati i na gramatici. Ovo od scallopa je pre-emptivni udar :)

Kad bi autori imali pravo da menjaju tekst jedni drugima ove sitne greške bi brzo nestajale. Možda je rešenje zatvoreni wiki?

...as for myself, ja ću nastaviti da "brljavim" i  "pravim štetu" Popboksu svojim tekstovima, to je moj izbor after all, ali javno obećavam da ovdašnje vrle jezikoslovce,  bezgrešne puritance bez mane (i sporadične bigote) više neću uznemiravati PB  linkovima...

Ma sve to može, dok god neko hoće da odvaja vreme za ispravljanje. Onda može i wiki, može i dobrovoljna korektura pre objavljivanja ili posle objavljivanja, sve može. Ali, i oprostićete mi što ću zazvučati kao Baja Patak ovde, vreme je novac a ljudi koji sarađuju sa Popboksom već godinama i još su vezani za njega nisu srednjoškolci sa viškom slobodnog vremena, pa čak ni studenti. Ovo možda i jeste širi problem Popboksa, ali to je povijesna zbiljnost. Pa i Džindžer je, da je mogao sebi da dopusti luksuz da na svom prikazu provede još vremena mogao da uhvati svoje greške u kucanju. I ja sam mogao da uhvatim svoje. Ali, trenutno, recimo Džindžer, koji svoje tekstove piše besplatno, ostatak svog vremena verovatno mora pažljivo da posveti aktivnostima koje donose novac i vraćanje Popboks radovima nije ekonomično. Isto tako ni urednik nema vremena da nad njima provodi sate koje je nekada mogao da im posveti jer to ne donosi novac.

To nije idealna situacija i sasvim je moguće da se nanosi više štete, kako kaže Scallop. Ali to je tako.

Ne radi se ovde ni o vrlinama, ni o manama. Naš srpski biznis sve češće u kalkulaciju troškova za bilo šta ne uračunava vrednost uloženog rada koji se očekuje od onoga koji završava posao. Ako ti koji završavaju posao ni to ne obave kako valja, onda će fukara koja ih ne vidi kad je plaćanje u pitanju, imati validno obrazloženje zašto se taj posao ukida. Razumem ja kad neki posao uradiš jednom ili dva puta bez para (radio sam i ja to), ali, u jednom trenutku će početi i pare da ti traže ako nešto želiš da uradiš.

Bože na nebesima, Meho se složio!

PS. Nemam ja ništa protiv Džindžera, ali nikome ne želim budućnosti u svetu gde je neplaćanje prioritet.

Žalosno je to. Imam blog, pišem, doduše ameterski, recenzije knjiga što čitam. Radim to for free. Ako neko pročita, super. I saradnici na blogu ne dobijaju novac, sve rade besplatno. Žao mi je PB-a, ne bih voleo da se ugasi. Ako ima nekoliko ljudi koji su radi da to održe onda i ne treba da se gasi. Ali kao što Meho reče, sve to može da se radi u slobodno vreme.

Quote from: scallop on 23-05-2011, 16:33:04

Bože na nebesima, Meho se složio!

Pa ja se uvek slažem kada ste vi u pravu, za razliku od vas  :lol: :lol:

QuoteNe radi se ovde ni o vrlinama, ni o manama. Naš srpski biznis sve češće u kalkulaciju troškova za bilo šta ne uračunava vrednost uloženog rada koji se očekuje od onoga koji završava posao. Ako ti koji završavaju posao ni to ne obave kako valja, onda će fukara koja ih ne vidi kad je plaćanje u pitanju, imati validno obrazloženje zašto se taj posao ukida. Razumem ja kad neki posao uradiš jednom ili dva puta bez para (radio sam i ja to), ali, u jednom trenutku će početi i pare da ti traže ako nešto želiš da uradiš.

Ovo je dosta važno za zapamtiti. Jedino što Popboks nikad i nije bio ozbiljan biznis, uvek plutajući na razmeđi između entuzijazma/ ljubavi i kao nekakvog šoubiznisa. Ali Scallopove poente, naravno stoje. Zato i ja nerado povremeno pišem besplatno za Popboks jer uvek imam utisak da time snižavam cenu rada pravim novinarima.

Quote from: Meho Krljic on 23-05-2011, 16:44:26

Quote from: scallop on 23-05-2011, 16:33:04

Bože na nebesima, Meho se složio!

Pa ja se uvek slažem kada ste vi u pravu, za razliku od vas  :lol: :lol:

I ja se uvek slažem kad sam u pravu. Gde ti vidiš razliku?

Ovo ce zvucati vrlo naivno verovatno, ali... zar sajt te posecenosti (doduse ja nemam pojma kolika je ta posecenot) ne bi trebalo da zaradjuje sam neke novce, putem reklama itsl.?

Quote from: Father Jape on 23-05-2011, 17:03:42
Ovo ce zvucati vrlo naivno verovatno, ali... zar sajt te posecenosti (doduse ja nemam pojma kolika je ta posecenot) ne bi trebalo da zaradjuje sam neke novce, putem reklama itsl.?

Ne.

Mislim, trebalo bi, ali advertajzeri naprosto ne smatraju da je posećenost dobra a i kliktru nije baš sila. Malo je interesovanje. Ciljna grupa nije dovoljno potrošački orijentisana itd.

Quote from: Milosh on 23-05-2011, 13:57:24

Quote from: mac on 23-05-2011, 13:49:34
Ako sajt ne može da opstane zašto ga veštački održavati u životu?

Zato što treba prvo da napišem kritiku Transformersa i tako završim svoju trilogiju pljuvanja po Majklu Beju, a nakon toga možemo da se razilazimo. :lol:

Hm, ja ne vidim kako BILO ŠTA (pa i treći dio Transformersa) može biti gore od drugog dijela Transformersa. Al eto, možda se prijatno iznenadimo :-)

Quote from: ginger toxiqo 2 gafotas on 23-05-2011, 14:00:35zbog zamora usled dominatne zluradosti čitateljstva i komentarista) Popboksa, a to je nešto sa čim je zbilja teško nositi se

Ko nije u stanju da podnosi tu vrstu zluradosti, ne treba ni da objavljuje tekstove bilo gde na netu.

Govorim iz ličnog iskustva sedam godina pisanja za Krstaricu, gde sam dobijala svakakve komentare, neke od njih vrlo lične i vrlo uvredljive. Ko ne može to da podnese, bolje da radi nešto drugo.

Da ne bude zabune, komentar je uopšten, ne upućen gingeru lično, on je očigledno u stanju da se nosi s tim, inače bi prestao sa pisanjem za Popboks. :)

Quote from: ginger toxiqo 2 gafotas on 23-05-2011, 16:20:54
javno obećavam da ovdašnje vrle jezikoslovce,  bezgrešne puritance bez mane (i sporadične bigote) više neću uznemiravati PB  linkovima...

Ja sam, dakle, puritanac i bigot? Hm, u životu su mi svašta spočitavali, ali to nisu. Dobro, za sve postoji prvi put.

Što se mene tiče, šteta koju može da načini na brzinu i ofrlje sročen tekst (a još više deset, stotinu ili pet hiljada takvih) jeste trostruka:
1) pisac šteti svome ugledu
2) šteti ugledu publikacije, papirne ili elektronske, u kojoj je tekst objavljen
3) šteti nivou pismenosti šireg čitateljstva i budućih pisaca koji vide da tako može.

Mislim, baš mi je krivo što se moje mišljenje i iznošenje istog tumače respektivno kao sitničarenje i zluradost, ali mislim da to ne menja činjenicu da entuzijazam ne može da zameni korektnost u pisanju. Slučajni čitalac Popboksa, kao ja, neće imati pojma da li je autor plaćen ili nije, da li postoje korektor ili lektor, imaće u vidu samo krajnji proizvod i to će u nekom trenutku dovesti do odustajanja od čitanja teksta, bez obzira na priču o poklonjenom konju. Ako je jasno da se autor nije potrudio da bar još jednom posle pisanja pročita prikaz, što bih ga ja onda čitala?

...(mada nemam načina da ti to dokažem), pomenute kvalifikacije se nisu odnosile na tebe (ti si samo nenamerno pokrenula lavinu koja se završila u izobličavanju nekoliko sasvim razumljivih slovnih grešaka u priču o brljotinama i teškoj šteti nanertu mediju u kom je ta pošast od teksta publikovana), već na dvojicu kasnijih učesnika - osvedočenu cepidlaku (prvog) i mutivodu po dubokom uverenju (drugog)...

...not that it matters much, Popboks u sadašnjem (xxx faličnom) stanju u (reklo bi se nakon ove diskusije ovde, bezasluženom) životu (do eventualne dotacije ili drastične reinkarnacije) održava tačno petoro ljudi (troje koji doprinose tekstovima (među kojima se "na mufte" potkradu iovakvi nepismeni ispadi poput pohvakle za, inače, neosporno odličan roman HOTEL ZAGORJE) i dvoje (koji se bave unosom i marketingom u pokušaju).... ostali su odlučili da dignu ruke (legitimna i, čini se, zdravorazumska, a od danas i "moralna" odluka), a neki, eto, radije mute vodu krupnim pričama i dubokoumnim zaključcima, kako znaišama uostalom i priliči...

...stoga, ako sam te uvredio, izvini...

Jevtro, čini se meni da đinđ nije tip koji bi forsirao plural za badava... (proveriti kakve je replike Mica ovde fasovao: http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=9885.0 (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=9885.0))

No dobro, ljudi smo, nedaj bože goreg zla od tipfelera ili dva, jer ako je samo to problem, onda... na konju smo... :)

PS. zakasnih valjda ceo sekund... minut i po  :oops:

Ti nikad ne zakasniš. Bilo to umno ili neumno.

Džindžer, tvoja reakcija je ista kao i moja (na Mićino cepidlačenje - vidi gde je Lidijin prst), samo moja primedba nema veze sa tobom, a tvoj odgovor ima itekako veze sa mnom. Ja sam samo hteo da istaknem da za svako delo postoji obaveza da se da sve od sebe, bilo da je u pitanju urednik, saradnici ili objavljeni autor. Plaćanje ili neplaćanje samo situaciju čini gorom, ali ne može da posluži kao objašnjenje. Ni meni niko nije platio, a nisam ni tražio, u Libartes-u, bilo mi je krivo što sam dopustio da budem poslužen primedbama, jer sam u krajnjoj liniji odgovoran za konačan izgled priloga.

A, dobro, Ginger, onda okej, nema uvrede. Sklona sam tome da zaboravim kako na Sagiti svako svakog zna i svako sa svakim ima neku prošlost. Valjda je još nisam akumulirala u dovoljnoj količini. :roll:

Ne uzimajte imena moga uzalud, ko Boga vas molim. Nemam ništa s ovim...

Хроника  (http://www.nspm.rs/tabela/hronika/)
Због "просрпског држања у ратовима на Балкану" Петеру Хандкеу оспорена још једна награда (http://www.nspm.rs/hronika/zbog-prosrpskog-drzanja-u-ratovima-na-balkanu-peteru-handkeu-osporena-jos-jedna-nagrada.html)

петак, 23. септембар 2011.

Због неодобравања "просрпског држања у ратовима на Балкану" Петера Хандкеа, немачка фирма "Колбус" повукла је своје спонзорство награде "Кандид", која је ове године припала великом аустријском писцу. Ово је на известан начин реприза "случаја" из 2006. када се више посланика градске скупштине у Диселдорфу успротивило одлуци да се Хандкеу додели књижевна награда "Хајнрих Хајне". Писац је због тога одбио признање и новчани део од 50.000 евра, а "алтернативну награду" у истом износу, коју су скупили берлински писци, редитељи и други донатори, Хандке је поклонио Србима у Великој Хочи на Косову. Председнику жирија награде "Кандид", Герду Фосвинкелу, спонзор је повлачење образложио тиме што би "Хандкеово држање према Србији могло да буде провокативна тема за америчке клијенте фирме". "Колбус" је водећи светски произвођач машина за увезивање књига, са 1.300 запослених и годишњим прометом од око 165 милиона евра. Медији преносе да је шеф компаније Каи Бинтемајер чак у разговору са председником жирија Хандкеа назвао "зановеталом" и "шизопатом", те да његове симпатије за Слободана Милошевића могу штетно да се одразе на међународне пословне везе фирме "Колбус" и можда изазову бојкот америчких купаца. Све ово десило се упркос чињеници да је претходно уговором било утврђено да фирма "Колбус" само финансијски обезбеђује награду "Кандид", а да жири ради потпуно независно. Чланица жирија Франциска Аугштајн је понудила да 15.000 евра за награду да из сопствене уштеђевине, али је Хандке то одбио. Жири је одлучио да Хандкеу буде додељено само признање без предвиђене новчане награде, али свечане доделе која је предвиђена за 30. октобар, неће бити, јер је Хандке одбио да дође у Минден. Награда "Кандид", названа по истоименом Волтеровом делу, додељује се од 2003. у Миндену, али је 2008. конституисана као немачко-француско признање. Са немачке стране додељује га Литерарно удружење "Минден", а са француске министарство културе, заједно са фондацијама обе владе.

Koga sad mi da bojkotujemo? Kolbus? :x

Jaganjac - Kandid ili Muda i cista dusa (http://www.youtube.com/watch?v=_cDhEqMkH6Q#)

O Vukovaru (S Momom Kaporom)

Godine 1995, kad je moja prva knjiga ,,U potpalublju" dobila Ninovu nagradu za roman godine i postala instant bestseler, i dalje sam, kao i ranije, radio kao turistički vodič u jednoj beogradskoj turističkoj agenciji.

To sam leto većim delom proveo na ostrvu Tasos u severnoj Grčkoj. Boravio sam u letovalištu Makrijamos, strmoj, šumovitoj uvali s plažom prekrivenom belim peskom za koji se pričalo da ga je stari vlasnik još pedesetih kupio u Egiptu i dovukao tu direktno iz Sahare. Naše grupe turista su se uredno smenjivale, a ja sam ih dočekivao i brinuo o njima i svim njihovim potrebama. Dolazili su beli i premoreni, a odlazili s osmesima na preplanulim licima. Među njima je uvek bilo i poneko lice iz medija: Bora Čorba, Lokica Stefanović, Boba Stojnić, Lazar Ristovski, Dušan Kovačević, Đuza Stojiljković, Aleksandar Tijanić, pa čak i Zoran Đinđić, letovali su tamo te godine. Bilo je to vreme kada su samo malobrojni mogli sebi da priušte odmor u inostranstvu, pa je ta visoka koncentracija poznatih ličnosti bila na izvestan način razumljiva i očekivana. Tako je sredinom leta te devedeset pete, na Makrijamos stigao i Momo Kapor. Bio sam, prirodno, poslovno ljubazan prema njemu, ali intimno poprilično suzdržan. Ako u ranijem vremenu Momo Kapor svakako nije spadao u moje omiljene pisce, prema njemu ujedno nisam imao razloga da gajim nikakve antipatije. Međutim, od početka devedesetih i svih ratova koji su nas sačekali odmah tu, iza ugla, bio sam šokiran i duboko zgađen svim njegovim ratnohuškačkim izjavama, kojima je tih godina naprosto zasipao medije. Za mene (a verujem i za mnoge druge) sve je te bilo utoliko frapantnije što je dolazilo od čoveka koji se proslavio po, kao, urbanoj prozi i svojevrsnom mangupskom duhu kome bi takođe lako pristajali značajna širina pogleda, tolerancija i pacifizam. Međutim, ne, devedesete su nam donele mnoga neprijatna iznenađenja, a otkriće Mome Kapora kao tvrdokornog srpskog šoviniste bilo je samo jedno od mnogih, ni po čemu najvažnije. Ali, da je doprinelo gorčini poraza svega u šta sam ja intimno verovao, jeste. Ovaj nekad srazmerno simpatični, šatro urbani pisac, najmilije čedo čuvene zagrebačke biblioteke ,,Hit" i rado čitan autor od Triglava do Đevđelije, preživeo je podroban preobražaj u izrazito aktivnog medijskog promotera rata i ekstremne međunacionalne mržnje s posebnom fascinacijom Radovanom Karadžićem. Pokazalo se, tako, da je naš masovno obožavani pisac lakih nota istinski zaljubljenik u smrt.

Te godine, i ja sam, igrom bizarnog spleta okolnosti, postao atraktivan za širu javnost. Knjiga ,,U potpalublju" bila je neočekivani, ali apsolutni hit te devedeset pete. S obzirom na to što se tematski bavila ratom u Hrvatskoj 1991, posebno strahovitim razaranjem Vukovara, te onim fijaskom od pokušaja mobilizacije rezervista u Beogradu i drugim srpskim gradovima, kao i da je to bila godina Miloševićevog ,,mirotvorstva", neprestano sam bio prisutan na svim postojećim - samo privremeno otvorenim - medijima. Moj je život, tako, odjednom postao značajno napetiji i neprijatniji nego ranije. O poslu da i ne govorim. Budući da sam se bavio jednom suštinski uslužnom delatnošću, nastojao sam da budem jednako neutralan i ljubazno nastrojen prema svim gostima bez razlike. Te godine sam, međutim, primećivao kako se pojedini gosti presamićuju preda mnom od nekakve nelagode - bilo im je neobično, možda čak i pomalo glupavo, što ih ličnost koju su viđali na televiziji sad dočekuje na grčkom ostrvu, pomaže im da se smeste u sobe, daje im neophodne informacije i u njihovo ime organizuje turističke obilaske i slične aktivnosti. Ali, ja sam sve to gutao i uporno nastavljao sa svojom profesionalnom uslužnošću.

Tako sam pristupio i Momi Kaporu, kad je stigao na Makrijamos u društvu svoje vitke, plavokose supruge. Moj recept za pristup poznatima bio je da primenjujem istovetnu blago mehaničku ljubaznost, koju sam koristio i pred svima ostalima, i da naprosto ničim ne pokazujem da znam ko su, a kamoli šta mislim o njihovom radu, javnom nastupu ili njima samima. Tako je komunikacija naprosto bila lakša po mene. Ali uprkos svoj mojoj inicijalnoj suzdržanosti, Momo Kapor me je otkravio veoma brzo, verovatno brže od bilo koga drugog. Pokazao se, možda i očekivano, kao izuzetno prijatna i interesantna osoba. Razgovori s njim bili su laki, zabavni i ispunjeni najneobičnijim anegdotama i informacijama. Znao je tačno kad da počne i kad da stane, u konverzaciji nikad nije dominirao, a pitao je u jednakoj meri u kojoj je odgovarao. Retki su ljudi s tako istančanim osećajem za ritam razgovora kao što je to bio Momo Kapor kakvog pamtim. Sretali bismo se svakog jutra u restoranu ispred recepcije i pili kafu opušteno ćaskajući, on bi često usput crtao, dok je do nas s plaže dopirala platinasta svetlost sunca koje se prelamalo o svetlozelene talase Tračkog mora i onaj zamamni slatki morski žagor. Jednog dana, tako, u sred razgovora o ko zna čemu, Momo Kapor mi je iz neba pa u rebra rekao da zna da sam ja ,,onaj nagrađeni mladi pisac" i dodao da se poprilično iznenadio kad me je video u ulozi turističkog vodiča.

,,Pa, to je moj posao", promumlao sam i slegnuo ramenima. Bio sam zbunjen, osećao sam se u izvesnom smislu raskrinkano, mislim da sam možda i pocrveneo. Ali, činilo se da on to ne primećuje. Čestitao mi je na nagradi. ,,Knjigu nisam pročitao, priznajem", rekao je, ne skidajući svoje svetle oči s mene, ,,ali pratim redovno sve tvoje nastupe po medijima. I moram da kažem: odlično ti sve to radiš, zaista - odlično!"

,,Uh, hvala, zaista", odgovorio sam, zbunjen još više, jer nekako nisam mogao da poverujem da tu rečenicu izgovara upravo čovek od koga bih tako nešto tih godina ponajmanje očekivao.

,,Ma, i više nego odlično", gotovo je klicao Momo Kapor, ,,fantastično! Iskreno ti ovo govorim. Sve ti to radiš izuzetno profesionalno. Svaka čast, zaista. Samo što moram nešto da ti priznam: slušao sam te na radiju neki dan, pričalo se o ratu u Hrvatskoj i, da ti kažem, ne slažem se sasvim s tobom, ali, hajde da kažem, razumem te. Mlad si i tako dalje. Nisi navikao. Žao ti je. Međutim, pazi: u jednom jako grešiš."

Aha, pomislio sam. Znao sam da iza čitavog tog početnog oduševljenja stoji već nekakva kvaka, te da uzbudljiv preokret naprosto mora da usledi. Inače preda mnom ne bi sedeo autor tolikih literarnih hitova - the one and only Momo Kapor.

A on se tad naglo nagnuo ka meni. Prostor između nas se drastično suzio. Kad god bi mi neko tako iznenada uleteo u zonu, ja bih se uvek blokirao i srce bi mi snažno zabubnjalo. Tako je bilo i sad. Hteo sam da se nekako odmaknem, ali stolica je naslonom bila oslonjena o živu ogradu pa nije bilo kud. Oblizao sam suve usne i nemoćno zatreptao.

,,Pričali ste o Vukovaru", gotovo mi je došapnuo Momo Kapor. Osetio sam salve njegovog daha na obrazu.
Klimnuo sam glavom. Vukovar je definitivno bio tačka na kojoj smo se on i ja nepomirljivo razilazili. Količina razaranja i sva ona tragedija koja se četiri godine ranije sručila na taj grad bila je gotovo nepojmljivih razmera. Naše suočavanje s posledicama onoga što su tamo učinile razularene trupe pijanih rezervista iz Srbije puštenih s lanca, i oni tenkovi koji su cvećem ispraćani u rat, bilo je izuzetno potresno. Mene lično je iz osnova izmenilo, a o svemu tome sam na najneposredniji način pisao i u knjizi ,,U potpalublju". Svi oni prizori koje smo tada užasnuti gledali po prvi put: masovne grobnice pune civila, leševi po razrušenim ulicama jednog utučenog grada, deca čije su kose posedele nakon stotinak dana provedenih u podrumima - Vukovar je ukratko bio tadašnja mera naše okrutnosti i našeg ludila, krajnji domet nakaznog projekta koji je zarazio tolike među nama i doveo nas ovde gde se danas nalazimo. Bilo je, međutim, i tada mnogih, kao što ih nažalost i danas ima, koji su o čitavoj stvari razmišljali na jedan značajno drugačiji, po meni suštinski bezosećajan, nerazumljiv način. Niko, doduše, kao kralj svih sociopata, preplanuli, sedokosi, plavooki, belozubi i beskrajno šarmantni Momo Kapor, na ostrvu Tasos jula godine 1995. Istih onih vrelih dana kada se u Bosni odvijao jedan novi masakr koji će daleko nadmašiti sve što se dogodilo u Vukovaru i praktično ga baciti u zasenak.

Samo što mi u rajskom letovalištu Makrijamos to još uvek nismo mogli da znamo.

,,Pričali ste o Vukovaru", ponovio je Momo Kapor, nešto glasnije - imao sam utisak da će me njegove svetloplave oči progutati. ,,I ti si jako lepo govorio. Ali, svejedno grešiš, znaš. Zato što, realno, nema baš nikakvog razloga da ti bude žao tog grada."

Svario sam njegove neobične reči, i ledena jeza mi je proklizala niz kičmu. ,,Nikakvog, zaista?" promucao sam. ,,Kako to mislite?"

,,Pazi", uzvratio mi je Momo Kapor, ,,pazi, naivno je da misliš da je ono tamo bio neki ne znam kakav barok, razumeš!"

I osmehnuo mi se, s divljom veselošću.

Barok, pomislio sam, ko je ikad govorio o baroku? Ali nisam ništa rekao. Između nas je ionako stajao zid.

,,Jer, to je bio najobičniji provincijski barok, razumeš!" gotovo je uzviknuo tada Momo Kapor. ,,Praktično - ništa!"

,,Praktično ništa", ponovio sam za njim kao hipnotisan. Nisam mogao da verujem šta čujem.

Do nas je u tom trenutku ponovo dopro veseli letnji žagor s plaže i zvonki smeh zadovoljnih turista. Pomislio sam na sve one poginule i ranjene, na sve čiji su domovi uništeni, čije su porodice prepolovljene, voljeni osakaćeni ili mrtvi, životi smrvljeni na nesastavljivu paramparčad, na svu tu strašnu gomilu ljudske patnje koju je za mene tada predstavljao - Vukovar.

Kakav crni barok, provincijski ili bilo koji drugi??

,,Ništa, tako je", odgovorio mi je Momo Kapor, uz svoj neodoljivi osmeh, konačno izlazeći iz moje zone i smeštajući se udobno u naslon sopstvene stolice, ,,baš ništa. Vukovar je - ništa."

*

Od tad je prošlo punih šesnaest godina, a od vukovarskog masakra čitavih dvadeset. Nedavno sam pozvan u taj barokni grad na Dunavu i Vuki da, povodom neveselog jubileja dve decenije od njegovog razaranja, učestvujem u Prvom susretu književnika podunavskih zemalja zajedno s još nekoliko pisaca iz regiona s kojima sam ionako prijatelj i koje je uvek uživanje ponovo videti, poput Roberta Perišića, Srećka Horvata, Damira Karakaša ili Selvedina Avdića. Upoznao sam Ivanu Simić Bodrožić, a bio je tu i Teofil Pančić, kao i još mnogi drugi. I drago mi je što nisam propustio ovu sjajnu priliku da bliže upoznam Vukovar - grad ljubaznih ljudi, gde se pravi sjajan fiš-paprikaš s testeninom, kao i druge lokalne slavonske i sremske đakonije, gde se pije ukusni espreso na mnogobrojnim terasama i kafićima, uz koji teče predivan široki Dunav, grad koji i dalje pokazuje mnoge svoje ožiljke, ali se ujedno i obnavlja, ma koliko sporo, i u koji ću se uvek rado vratiti bez obzira na to šta je o kvalitetu njegovog baroka imao da kaže danas, nažalost, pokojni Momo Kapor.

Tu sam se, uostalom, šetajući pored Dunava i posmatrajući sunce kako se predivno prelama u zelenoj vodi, nakon ko zna koliko godina setio tog mog davnašnjeg poznanstva s njim i opisane epizode u letovalištu Makrijamos onog stravičnog i vrelog jula 1995. kad sam otkrio njegovu suštinsku bezosećajnost koju je vešto maskirao svojim čuvenim šarmom. I osetio sam da ga, možda zato što više nije među nama, zapravo više i ne mrzim zbog svega toga. Bilo mi ga je, moram da priznam, čak na izvestan način žao, zbog svega što je taj čudni čovek bio u stanju i zbog svega što nije bio u stanju. Nekad sam ga iskreno mrzeo, a sad više ništa osim tuge nisam bio u stanju da iscedim iz sebe. Tuge zbog onog njegovog: ,,Vukovar je - ništa", i načina na koji je čitav jedan grad, sa svim njegovim žiteljima, anulirao jednim ovlašnim pokretom ruke.

Veče se lagano spuštalo, vodena masa je namah potamnela, a meni se učinilo da njome ponovo plutaju nerazaznatljivi, naduveni leševi, Srbi jednako kao i Hrvati, ali uvek i jedino civili, najobičniji građani ovog prokleto baroknog i prokleto divnog grada, za kojima sam ja tugovao i tada kao i dan-danas, a koje je Momo Kapor, taj naš velepopularni pisac lakih nota, u svom zastrašujućem ledenohladnom estetizmu potpuno propustio da primeti.

S barokom ili bez njega.

VLADIMIR ARSENIJEVIĆ

http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/176389/O+Vukovaru+%28S+Momom+Kaporom%29.html (http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/176389/O+Vukovaru+%28S+Momom+Kaporom%29.html)

Quote from: Alexdelarge on 02-01-2012, 19:55:48
O Vukovaru (S Momom Kaporom)

Godine 1995, kad je moja prva knjiga ,,U potpalublju" dobila Ninovu nagradu za roman godine i postala instant bestseler, i dalje sam, kao i ranije, radio kao turistički vodič u jednoj beogradskoj turističkoj agenciji. 

Eh, sta bi Arsenijevic dao da ponovo moze da bude onako dobar pisac, kao sto je bio u vreme Potpalublja (i Andjele), pa makar bio samo turisticki vodic. I da ne mora vise da pise ovako lesinarske kolumne ...   :oops:

Quote from: Alexdelarge on 02-01-2012, 19:55:48
O Vukovaru (S Momom Kaporom)

Godine 1995, kad je moja prva knjiga ,,U potpalublju" dobila Ninovu nagradu za roman godine i postala instant bestseler, i dalje sam, kao i ranije, radio kao turistički vodič u jednoj beogradskoj turističkoj agenciji.

To sam leto većim delom proveo na ostrvu Tasos u severnoj Grčkoj. Boravio sam u letovalištu Makrijamos, strmoj, šumovitoj uvali s plažom prekrivenom belim peskom za koji se pričalo da ga je stari vlasnik još pedesetih kupio u Egiptu i dovukao tu direktno iz Sahare. Naše grupe turista su se uredno smenjivale, a ja sam ih dočekivao i brinuo o njima i svim njihovim potrebama. Dolazili su beli i premoreni, a odlazili s osmesima na preplanulim licima. Među njima je uvek bilo i poneko lice iz medija: Bora Čorba, Lokica Stefanović, Boba Stojnić, Lazar Ristovski, Dušan Kovačević, Đuza Stojiljković, Aleksandar Tijanić, pa čak i Zoran Đinđić, letovali su tamo te godine. Bilo je to vreme kada su samo malobrojni mogli sebi da priušte odmor u inostranstvu, pa je ta visoka koncentracija poznatih ličnosti bila na izvestan način razumljiva i očekivana. Tako je sredinom leta te devedeset pete, na Makrijamos stigao i Momo Kapor. Bio sam, prirodno, poslovno ljubazan prema njemu, ali intimno poprilično suzdržan. Ako u ranijem vremenu Momo Kapor svakako nije spadao u moje omiljene pisce, prema njemu ujedno nisam imao razloga da gajim nikakve antipatije. Međutim, od početka devedesetih i svih ratova koji su nas sačekali odmah tu, iza ugla, bio sam šokiran i duboko zgađen svim njegovim ratnohuškačkim izjavama, kojima je tih godina naprosto zasipao medije. Za mene (a verujem i za mnoge druge) sve je te bilo utoliko frapantnije što je dolazilo od čoveka koji se proslavio po, kao, urbanoj prozi i svojevrsnom mangupskom duhu kome bi takođe lako pristajali značajna širina pogleda, tolerancija i pacifizam. Međutim, ne, devedesete su nam donele mnoga neprijatna iznenađenja, a otkriće Mome Kapora kao tvrdokornog srpskog šoviniste bilo je samo jedno od mnogih, ni po čemu najvažnije. Ali, da je doprinelo gorčini poraza svega u šta sam ja intimno verovao, jeste. Ovaj nekad srazmerno simpatični, šatro urbani pisac, najmilije čedo čuvene zagrebačke biblioteke ,,Hit" i rado čitan autor od Triglava do Đevđelije, preživeo je podroban preobražaj u izrazito aktivnog medijskog promotera rata i ekstremne međunacionalne mržnje s posebnom fascinacijom Radovanom Karadžićem. Pokazalo se, tako, da je naš masovno obožavani pisac lakih nota istinski zaljubljenik u smrt.

Te godine, i ja sam, igrom bizarnog spleta okolnosti, postao atraktivan za širu javnost. Knjiga ,,U potpalublju" bila je neočekivani, ali apsolutni hit te devedeset pete. S obzirom na to što se tematski bavila ratom u Hrvatskoj 1991, posebno strahovitim razaranjem Vukovara, te onim fijaskom od pokušaja mobilizacije rezervista u Beogradu i drugim srpskim gradovima, kao i da je to bila godina Miloševićevog ,,mirotvorstva", neprestano sam bio prisutan na svim postojećim - samo privremeno otvorenim - medijima. Moj je život, tako, odjednom postao značajno napetiji i neprijatniji nego ranije. O poslu da i ne govorim. Budući da sam se bavio jednom suštinski uslužnom delatnošću, nastojao sam da budem jednako neutralan i ljubazno nastrojen prema svim gostima bez razlike. Te godine sam, međutim, primećivao kako se pojedini gosti presamićuju preda mnom od nekakve nelagode - bilo im je neobično, možda čak i pomalo glupavo, što ih ličnost koju su viđali na televiziji sad dočekuje na grčkom ostrvu, pomaže im da se smeste u sobe, daje im neophodne informacije i u njihovo ime organizuje turističke obilaske i slične aktivnosti. Ali, ja sam sve to gutao i uporno nastavljao sa svojom profesionalnom uslužnošću.

Tako sam pristupio i Momi Kaporu, kad je stigao na Makrijamos u društvu svoje vitke, plavokose supruge. Moj recept za pristup poznatima bio je da primenjujem istovetnu blago mehaničku ljubaznost, koju sam koristio i pred svima ostalima, i da naprosto ničim ne pokazujem da znam ko su, a kamoli šta mislim o njihovom radu, javnom nastupu ili njima samima. Tako je komunikacija naprosto bila lakša po mene. Ali uprkos svoj mojoj inicijalnoj suzdržanosti, Momo Kapor me je otkravio veoma brzo, verovatno brže od bilo koga drugog. Pokazao se, možda i očekivano, kao izuzetno prijatna i interesantna osoba. Razgovori s njim bili su laki, zabavni i ispunjeni najneobičnijim anegdotama i informacijama. Znao je tačno kad da počne i kad da stane, u konverzaciji nikad nije dominirao, a pitao je u jednakoj meri u kojoj je odgovarao. Retki su ljudi s tako istančanim osećajem za ritam razgovora kao što je to bio Momo Kapor kakvog pamtim. Sretali bismo se svakog jutra u restoranu ispred recepcije i pili kafu opušteno ćaskajući, on bi često usput crtao, dok je do nas s plaže dopirala platinasta svetlost sunca koje se prelamalo o svetlozelene talase Tračkog mora i onaj zamamni slatki morski žagor. Jednog dana, tako, u sred razgovora o ko zna čemu, Momo Kapor mi je iz neba pa u rebra rekao da zna da sam ja ,,onaj nagrađeni mladi pisac" i dodao da se poprilično iznenadio kad me je video u ulozi turističkog vodiča.

,,Pa, to je moj posao", promumlao sam i slegnuo ramenima. Bio sam zbunjen, osećao sam se u izvesnom smislu raskrinkano, mislim da sam možda i pocrveneo. Ali, činilo se da on to ne primećuje. Čestitao mi je na nagradi. ,,Knjigu nisam pročitao, priznajem", rekao je, ne skidajući svoje svetle oči s mene, ,,ali pratim redovno sve tvoje nastupe po medijima. I moram da kažem: odlično ti sve to radiš, zaista - odlično!"

,,Uh, hvala, zaista", odgovorio sam, zbunjen još više, jer nekako nisam mogao da poverujem da tu rečenicu izgovara upravo čovek od koga bih tako nešto tih godina ponajmanje očekivao.

,,Ma, i više nego odlično", gotovo je klicao Momo Kapor, ,,fantastično! Iskreno ti ovo govorim. Sve ti to radiš izuzetno profesionalno. Svaka čast, zaista. Samo što moram nešto da ti priznam: slušao sam te na radiju neki dan, pričalo se o ratu u Hrvatskoj i, da ti kažem, ne slažem se sasvim s tobom, ali, hajde da kažem, razumem te. Mlad si i tako dalje. Nisi navikao. Žao ti je. Međutim, pazi: u jednom jako grešiš."

Aha, pomislio sam. Znao sam da iza čitavog tog početnog oduševljenja stoji već nekakva kvaka, te da uzbudljiv preokret naprosto mora da usledi. Inače preda mnom ne bi sedeo autor tolikih literarnih hitova - the one and only Momo Kapor.

A on se tad naglo nagnuo ka meni. Prostor između nas se drastično suzio. Kad god bi mi neko tako iznenada uleteo u zonu, ja bih se uvek blokirao i srce bi mi snažno zabubnjalo. Tako je bilo i sad. Hteo sam da se nekako odmaknem, ali stolica je naslonom bila oslonjena o živu ogradu pa nije bilo kud. Oblizao sam suve usne i nemoćno zatreptao.

,,Pričali ste o Vukovaru", gotovo mi je došapnuo Momo Kapor. Osetio sam salve njegovog daha na obrazu.
Klimnuo sam glavom. Vukovar je definitivno bio tačka na kojoj smo se on i ja nepomirljivo razilazili. Količina razaranja i sva ona tragedija koja se četiri godine ranije sručila na taj grad bila je gotovo nepojmljivih razmera. Naše suočavanje s posledicama onoga što su tamo učinile razularene trupe pijanih rezervista iz Srbije puštenih s lanca, i oni tenkovi koji su cvećem ispraćani u rat, bilo je izuzetno potresno. Mene lično je iz osnova izmenilo, a o svemu tome sam na najneposredniji način pisao i u knjizi ,,U potpalublju". Svi oni prizori koje smo tada užasnuti gledali po prvi put: masovne grobnice pune civila, leševi po razrušenim ulicama jednog utučenog grada, deca čije su kose posedele nakon stotinak dana provedenih u podrumima - Vukovar je ukratko bio tadašnja mera naše okrutnosti i našeg ludila, krajnji domet nakaznog projekta koji je zarazio tolike među nama i doveo nas ovde gde se danas nalazimo. Bilo je, međutim, i tada mnogih, kao što ih nažalost i danas ima, koji su o čitavoj stvari razmišljali na jedan značajno drugačiji, po meni suštinski bezosećajan, nerazumljiv način. Niko, doduše, kao kralj svih sociopata, preplanuli, sedokosi, plavooki, belozubi i beskrajno šarmantni Momo Kapor, na ostrvu Tasos jula godine 1995. Istih onih vrelih dana kada se u Bosni odvijao jedan novi masakr koji će daleko nadmašiti sve što se dogodilo u Vukovaru i praktično ga baciti u zasenak.

Samo što mi u rajskom letovalištu Makrijamos to još uvek nismo mogli da znamo.

,,Pričali ste o Vukovaru", ponovio je Momo Kapor, nešto glasnije - imao sam utisak da će me njegove svetloplave oči progutati. ,,I ti si jako lepo govorio. Ali, svejedno grešiš, znaš. Zato što, realno, nema baš nikakvog razloga da ti bude žao tog grada."

Svario sam njegove neobične reči, i ledena jeza mi je proklizala niz kičmu. ,,Nikakvog, zaista?" promucao sam. ,,Kako to mislite?"

,,Pazi", uzvratio mi je Momo Kapor, ,,pazi, naivno je da misliš da je ono tamo bio neki ne znam kakav barok, razumeš!"

I osmehnuo mi se, s divljom veselošću.

Barok, pomislio sam, ko je ikad govorio o baroku? Ali nisam ništa rekao. Između nas je ionako stajao zid.

,,Jer, to je bio najobičniji provincijski barok, razumeš!" gotovo je uzviknuo tada Momo Kapor. ,,Praktično - ništa!"

,,Praktično ništa", ponovio sam za njim kao hipnotisan. Nisam mogao da verujem šta čujem.

Do nas je u tom trenutku ponovo dopro veseli letnji žagor s plaže i zvonki smeh zadovoljnih turista. Pomislio sam na sve one poginule i ranjene, na sve čiji su domovi uništeni, čije su porodice prepolovljene, voljeni osakaćeni ili mrtvi, životi smrvljeni na nesastavljivu paramparčad, na svu tu strašnu gomilu ljudske patnje koju je za mene tada predstavljao - Vukovar.

Kakav crni barok, provincijski ili bilo koji drugi??

,,Ništa, tako je", odgovorio mi je Momo Kapor, uz svoj neodoljivi osmeh, konačno izlazeći iz moje zone i smeštajući se udobno u naslon sopstvene stolice, ,,baš ništa. Vukovar je - ništa."

*

Od tad je prošlo punih šesnaest godina, a od vukovarskog masakra čitavih dvadeset. Nedavno sam pozvan u taj barokni grad na Dunavu i Vuki da, povodom neveselog jubileja dve decenije od njegovog razaranja, učestvujem u Prvom susretu književnika podunavskih zemalja zajedno s još nekoliko pisaca iz regiona s kojima sam ionako prijatelj i koje je uvek uživanje ponovo videti, poput Roberta Perišića, Srećka Horvata, Damira Karakaša ili Selvedina Avdića. Upoznao sam Ivanu Simić Bodrožić, a bio je tu i Teofil Pančić, kao i još mnogi drugi. I drago mi je što nisam propustio ovu sjajnu priliku da bliže upoznam Vukovar - grad ljubaznih ljudi, gde se pravi sjajan fiš-paprikaš s testeninom, kao i druge lokalne slavonske i sremske đakonije, gde se pije ukusni espreso na mnogobrojnim terasama i kafićima, uz koji teče predivan široki Dunav, grad koji i dalje pokazuje mnoge svoje ožiljke, ali se ujedno i obnavlja, ma koliko sporo, i u koji ću se uvek rado vratiti bez obzira na to šta je o kvalitetu njegovog baroka imao da kaže danas, nažalost, pokojni Momo Kapor.

Tu sam se, uostalom, šetajući pored Dunava i posmatrajući sunce kako se predivno prelama u zelenoj vodi, nakon ko zna koliko godina setio tog mog davnašnjeg poznanstva s njim i opisane epizode u letovalištu Makrijamos onog stravičnog i vrelog jula 1995. kad sam otkrio njegovu suštinsku bezosećajnost koju je vešto maskirao svojim čuvenim šarmom. I osetio sam da ga, možda zato što više nije među nama, zapravo više i ne mrzim zbog svega toga. Bilo mi ga je, moram da priznam, čak na izvestan način žao, zbog svega što je taj čudni čovek bio u stanju i zbog svega što nije bio u stanju. Nekad sam ga iskreno mrzeo, a sad više ništa osim tuge nisam bio u stanju da iscedim iz sebe. Tuge zbog onog njegovog: ,,Vukovar je - ništa", i načina na koji je čitav jedan grad, sa svim njegovim žiteljima, anulirao jednim ovlašnim pokretom ruke.

Veče se lagano spuštalo, vodena masa je namah potamnela, a meni se učinilo da njome ponovo plutaju nerazaznatljivi, naduveni leševi, Srbi jednako kao i Hrvati, ali uvek i jedino civili, najobičniji građani ovog prokleto baroknog i prokleto divnog grada, za kojima sam ja tugovao i tada kao i dan-danas, a koje je Momo Kapor, taj naš velepopularni pisac lakih nota, u svom zastrašujućem ledenohladnom estetizmu potpuno propustio da primeti.

S barokom ili bez njega.

VLADIMIR ARSENIJEVIĆ

http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/176389/O+Vukovaru+%28S+Momom+Kaporom%29.html (http://www.pressonline.rs/sr/kolumne/story/176389/O+Vukovaru+%28S+Momom+Kaporom%29.html)

A baš si vredan u zadnje vreme. Radi se punom parom, vidim. Ko je sledeći posle Đokovića i Kapora, na redu na spisku promotera velikosrpstva, ratnohuškača i slično ? Da pogađamo ? Bora Čorba ? Patrijarh Pavle ? Miroslav Ilić ? Kecman ? U Zagrebu dati trojku, to je nema sumnje akt velikosrpske agresije.
Uzgred, dotični nije imao ni toliko petlje da to napiše ili kaže Kaporu za života ? Hrabro, građanski, nema šta  xjap.

Jesi li baš morao da citiraš kompletan post, nisi mogao da kažeš "Slušaj 'vamo, Alexdelarge, to, to, to i to"?  xtwak

Potpis. Brate, ne citiraj celu poruku. Želimo da čitamo tebe, a ne ponovo isti tekst.

Izvinjavam se. Ali čemu sad takvi tekstovi ? Kapor je mrtav i ne može više da odgovori ni na kakvu prozivku.

Jednom kad je neko mrtav, ne sme ništa negativno da se kaže o njemu? Ok da u Enciklopediji mrtvih pričamo o pokojnom sve najbolje, ali van toga, više od godinu dana nakon nečije smrti, ne sme ništa da se kaže?

Svakako da sme, ali je ova naša praksa gde se može izmisliti pa pljunuti krajnje bljutava.

Eh, sta bi Arsenijevic dao da ponovo moze da bude onako dobar pisac, kao sto je bio u vreme Potpalublja (i Andjele), pa makar bio samo turisticki vodic. I da ne mora vise da pise ovako lesinarske kolumne...

Ja nikada, ali baš nikada, nisam uspeo da pročitam više od nekoliko stranica bilo kog njegovog dela. Odnosno, da ne grešim dušu, pokušao sam da čitam ta prva dva romana, ali bezuspešno...
To je, po meni, jednodimenzionalna proza, nevelike umetničke vrednosti...

Quote from: Mica Milovanovic on 02-01-2012, 22:59:52
To je, po meni, jednodimenzionalna proza, nevelike umetničke vrednosti...

xcheers

Quote from: Anomander Rejk on 02-01-2012, 22:10:58
... Kapor je mrtav ...

odlicno.

Quote from: kralj Kuga on 02-01-2012, 23:24:24

Quote from: Anomander Rejk on 02-01-2012, 22:10:58
... Kapor je mrtav ...

odlicno.

ali ne od ustaškog noža, no od starosti ili tako nečega sa starošću povezanim.

Quote from: Anomander Rejk on 02-01-2012, 21:49:52

A baš si vredan u zadnje vreme. Radi se punom parom, vidim. Ko je sledeći posle Đokovića i Kapora, na redu na spisku promotera velikosrpstva, ratnohuškača i slično ? Da pogađamo ? Bora Čorba ? Patrijarh Pavle ? Miroslav Ilić ? Kecman ? U Zagrebu dati trojku, to je nema sumnje akt velikosrpske agresije.
Uzgred, dotični nije imao ni toliko petlje da to napiše ili kaže Kaporu za života ? Hrabro, građanski, nema šta  xjap .

Šta reći? (http://www.youtube.com/watch?v=fKvXiBVK-K4#)

Quote from: Alexdelarge on 03-01-2012, 00:11:06
šta reći?

ovo je nešto najsmešnije što videh u zadnjih mesec dana!
LOL!!!

Odvratan lesinarski tekst. bljakpink

Možda, al' što je đubre bio taj Kapor...

(https://fbcdn-sphotos-a.akamaihd.net/hphotos-ak-ash4/p480x480/420669_252278091523241_100002231553967_563095_1276272458_n.jpg)

На крају 20. века читав свет је усмерио поглед у босанску ратну драму и трагедију. Политички притисци, уцене, договори иза затворених врата,... неприхватљиве понуде, гордост и предрасуде, памет и фанатизам, херојство и издаја, неостварени планови и пропуштене шансе, Дејтонски споразум и мир ─ све то од сведока и политичког учесника у тим историјским збивањима.

Велики писац српске судбине и некадашњи председник СР Југославије у књизи Босански рат даје одговоре на наша питања шта се заиста догађало преко Дрине и како је створена Република Српска...

Цена: 400,00 РСД

O knjigocidu u Hrvatskoj

U Leksikografskom zavodu ,,Miroslav Krleža" je početkom devedesetih na mlevenje poslato 40.000 primeraka ,,Jugoslovenske enciklopedije"

Zagreb – U punoj dvorani Novinarskog doma u Zagrebu je predstavljena je knjiga ,,Knjigocid – uništavanje knjiga u Hrvatskoj devedesetih" autora Ante Lešaje, penzionisanog univerzitetskog profesora s ostrva Korčule koji je 20 godina istraživao uništavanje velikog broja knjiga pisanih na ćirilici i dela srpskih autora po Hrvatskoj. ,,Lešaja je istraživao kako su se od 1992. sistematski uništavale knjige koje se jezički, pismom, nacionalno, ideološki ili na neki drugi način razlikuju od stanja duha devedesetih godina u Hrvatskoj", rekao je predsednik Srpskog narodnog vijeća Milorad Pupovac.

On je podsetio da je Lešaja svoje prve radove na tu temu objavio u splitskom ,,Feral Tribjunu", ali i u časopisu Srpskog kulturnog društva ,,Prosvjeta".

Pupovac je istakao je da je Lešaja vršio komparativno istraživanje upoređujući informacije koje je imao s informacijama koje su se devedesetih javljale u medijima i javnosti, dokazujući da u biblioteci u Karlovcu nije bilo uništeno 60.000 nego 600 knjiga.

Književni kritičar Velimir Visković koji je devedesetih bio rukovodilac u Leksikografskom zavodu ,,Miroslav Krleža" odakle je početkom devedesetih na mlevenje poslato 40.000 primeraka ,,Jugoslovenske enciklopedije", rekao je da su u zavodu pokušali spasiti neke od tih enciklopedija, pokušavajući da ih prodaju po daleko nižoj ceni, ali su zbog protesta ljudi i male prodaje odustali.

,,Tako je propalo i mojih 15 godina rada koliko sam bio uključen u projekt rada na toj enciklopediji", rekao je on i istakao da se drugačije i nije moglo u državnoj ustanovi.

Navodio je primere da su neki bibliotekari s nelagodom otpisivali i uklanjali knjige i dodao da mu je drago da neki od onih čiji su stavovi devedesetih bli vrlo rigidni, sada zastupaju stav pomirenja.

O evoluciji stavova govorio je i Pupovac, pomenuvši primer neimenovanog tadašnjeg rukovodioca koji je izjavljivao da će devedesetih državnim parama pomoći uklanjanje knjiga, ,,a sada ulaže u maline u Srbiji".

Nekadašnji urednik ,,Feral tribjuna", novinar i pisac Viktor Ivančić podsetio je kako su hrvatski nacionalisti na glavnom splitskom trgu satima spaljivali na stotine primeraka ,,Ferala", koje su pokupili s kioska, dok je policija sve vreme stajala, ne ometajući huligane.

,,Knjigocid u biblioteci na Korčuli gde je uklonjeno i otpisano 400 naslova, od toga 19 naslova Branka Ćopića, bio mi je podstrek za dalja istraživanja, pa je i najviše je istražen i dokumentovan, iako nije ni najopsežniji ni najgori", rekao je Lešaja.

On je ukazao da je Hrvatska jedinstvena, jer niko nije kažnjen zbog uništavanja knjiga, ali je kažnjen on kad je o tome govorio.

Promociji knjige koju su izdali SNV i književna kuća ,,Profil" prisustvovao je velik broj javnih ličnosti Hrvatske, od bivšeg predsednika Stjepana Mesića i saradnika sadašnjeg predsednika Ive Josipovića do naučnika, univerzitetskih profesora i umetnika, kao i predstavnika srpske zajednice, a bio je tu i ambasador Srbije u Hrvatskoj Stanimir Vukićević.

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/O-knjigocidu-u-Hrvatskoj.lt.html (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/O-knjigocidu-u-Hrvatskoj.lt.html)

Mržnja prema knjizi
Autor: Viktor Ivančić

Ako nam je organiziranim putem uskraćen dodir s ,,tuđim" knjigama - premda su one na jeziku koji nam je svima savršeno razumljiv (odnosno baš zato!) - što je to nego nastavak autodafea sredstvima kapitalističkog tržišta?

Tko zna kako se osjećao akademik Dalibor Brozović kada je devedesetih, kao šef nacionalne leksikografske institucije, poslao u rezalište 40.000 primjeraka Enciklopedije Jugoslavije. Postoji velika mogućnost da je akademik Brozović strasno vjerovao kako, uništavajući enciklopediju u 40.000 kopija, uništava samu Jugoslaviju. Ali Jugoslavija je u tom trenutku već bila temeljito uništena; već je bila sitno nasjeckana u stroju koji je radio na krvni pogon.

Zašto je akademik Brozović imao potrebu usmrćivati već usmrćenu Jugoslaviju? Otkud želja za tim magijskim obredom? Što je motiviralo barda hrvatske kulture da poduzme tu akademsku gestu, dohvati glogov kolac i krene u obračun s lešom?

Jedan od odgovora koji se nudi skoro da je banalan: dok god kucaju srca najžučljivijih hrvatskih nacionalista Jugoslavija će biti neuništiva! Državotvorna ideja koja je zasijana na ovome izdašnom tlu poučava da nacionalna sloboda vrijedi samo kao naličje latentne prijetnje, a u drugim okolnostima gubi svaki smisao. Hrvatska, elem, živi vječno utoliko što je Jugoslavija besmrtna.

Važnije od toga, akademik Brozović svojim je postupkom demonstrirao koncept novoga utemeljenja nacionalne kulture, takvoga gdje je uništavanje zadobilo status središnjega stvaralačkog čina. Dok god ima onoga što mora biti odstranjeno, zatrto, zabranjeno, narezano ili spaljeno, bujanje nacionalne kulture je zajamčeno. Sakralna tekovina državnosti - nacionalna kultura - gradi se planskom razgradnjom.

Avantura nije lišena rizika: ponestane li prijetećega Drugog - odnosno njegove Knjige, koja ga presudno definira - prelazi se na uništenje samoga sebe, što je zapravo i bio zatajeni početni poriv. Štoviše, misionarski antagonizam prema Drugome nije ništa drugo nego manifestacija prikrivenog samoprezira. Akademik Brozović, na primjer, bio je u nekadašnjoj Jugoslaviji suradnik tajne policije, dakle vrlo aktivan u opsluživanju omraženog režima, i jedva može biti sumnje u to da je on u devedesetima, vjerujući kako uništava Jugoslaviju, slao u rezalište vlastitu biografiju sa svim njenim dotadašnjim kopijama.

Knjiga Ante Lešaje ,,Uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih", u izdanju SNV-a, po mnogo čemu je herojsko djelo. U njoj su sabrani svi dosad raspoloživi podaci o opsežnoj operaciji koja je trebala biti obavljena u tajnosti - o knjigocidu, masovnome čišćenju hrvatskih biblioteka od nepoželjnih knjiga, provedenom prema striktnome kriteriju: zato jer su one tiskane na srpskome jeziku i(li) ćirilici, ili zato jer su ih objavili srpski izdavači, ili zato jer su im autori Srbi ili ideološki nepoćudni pisci. Sve što je u zadnja dva desetljeća napisano ili rečeno o tom fenomenu zastupljeno je u Lešajinoj knjizi, pa će ona za buduće istraživače - ako ih bude! - predstavljati nezaobilazno gradivo, a sam autor u uvodu veli kako je želio ostaviti ,,svojevrsni memento generacijama koje dolaze".

Rezultat otklanja sve dvojbe: čišćenje hrvatskih knjižnica od ,,tuđe" literature, praćeno barbarskim činovima uništavanja, nije bilo ekscesivne prirode, nego se radilo o organiziranome, sveobuhvatnom i temeljito provedenom podvigu. Tako uz ovu knjigu imamo jedinstvenu priliku da projekt (re)definiranja hrvatske nacionalne kulture suočimo s jednom pogolemom masovnom grobnicom, s tim da mračna rupa nakrcana ostacima štetne knjižne građe nije locirana negdje na periferiji, nego zauzima središnje mjesto u tom projektu, kao izvorište njegova vitaliteta, eliminacija kao kreacija.

(Sasvim slično aktivnosti u bibliotekama, uzgred budi rečeno, stvarao se nacionalni jezični standard: trijebljenjem ,,tuđica". Ništa ne pridonosi afirmaciji nacionalne kulture koliko odlučnost policijskog uma.)

Ukoliko analizu Gerarda Haddada - koji je napisao fascinantnu knjigu o biblioklastima - primijenimo na Lešajine podatke, postaje jasno da je hrvatski državotvorni marš s početka pretprošloga desetljeća imao sve osobine mesijanskog pokreta. Haddad tvrdi, i argumentira to mnogim primjerima, da je zajednički kriterij i nazivnik mesijanskih ili milenarističkih pokreta upravo želja za uništenjem Knjige i zakona koji ona utjelovljuje, a sami ti pokreti uvijek teže uspostavi totalitarističke tiranije.

,,Mesijanizam se pokazuje kao kult čija bi središnja žrtva bio holokaust Knjige." Ako je individualna psihoza rezultat prvobitnog odbacivanja, neupisivanja simbola oca koje se vraća delirijem, objašnjava Haddad, to odbacivanje na razini grupa očituje se jednim činom: autodafeom. ,,Nema ni jednog mesijanskog pokreta koji ne sadrži taj barbarski obred." Središnja opsesija pripadnika sekte - hranjena antiintelektualizmom i veličanjem neznanja koje će ih približiti Bogu ili utopliti u njedrima Nacije - jest Knjiga kao objekt mržnje.

Mržnja prema Knjizi, projicirana na drugu grupu - drugi narod, drugu religiju - zadobiva pak oblik rasizma. Više od druge boje kože ili drukčijeg izgleda rasist se gnuša Knjige drugoga naroda, odnosno njegove kulture, nesposoban da sam sebi prizna mržnju koju gaji prema vlastitoj Knjizi. Zbog toga se težnja ka uništenju ,,tuđe" Knjige naposljetku uvijek manifestira kroz vlastitu kulturnu regresiju.

No, nasuprot brutalno eksplicitnim primjerima iz devedesetih - kakvih, doduše, i dalje ne manjka - danas češće imamo posla s moderniziranom (ili postmoderniziranom?), građanski uljuđenom varijantom rasizma. Za razliku od sirovih eksplikacija mržnje, današnji je naš vladajući rasizam ambalažiran najrazličitijim izrazima razumijevanja i tolerancije prema tzv. drugim i drugačijim. Utoliko je mahom efikasniji od svoga nepriznatog pećinskog uzora.

Ako se ispravno čita, knjiga Ante Lešaje, posvećena zbivanjima od prije dvadesetak godina, vraća nas u sadašnjost, a to onda sluti i na mogućnost tipično hrvatske cinične recepcije. Moglo bi se, naime, dogoditi da hrvatska kulturna javnost - barem njezin ,,demokratski" i ,,slobodoumni" segment - ceremonijalnom ozbiljnošću i zabrinutošću pozdravi Lešajinu knjigu, a istovremeno punim plućima uživa u tekovinama zločina o kojem ta knjiga govori. Ne bi, naposljetku, bilo ništa novo da se totalitarna prošlost u aktualnom izdanju regenerira kao liberalno-demokratska travestija.

Danas, 2012. godine, praktički ni u jednoj knjižari u Hrvatskoj ne možemo kupiti knjige koje su objavljene u Srbiji ili Bosni i Hercegovini. Blokada je potpuna. Liberalni kulturni poslenici, puni sladunjavih fraza o multikulturalnosti i sličnim tricama, čak posvećeni kulturnoj razmjeni festivalskog tipa, u tome uopće ne vide naročiti problem. Ako nam je, međutim, organiziranim putem uskraćen dodir s ,,tuđim" knjigama - premda su one na jeziku koji nam je svima savršeno razumljiv (odnosno baš zato!) - što je to nego nastavak knjigocida sredstvima kapitalističkog tržišta?

Ukoliko dakle Ante Lešaja računa da će svojom knjigom ostaviti ,,svojevrsni memento generacijama koje dolaze", bogme ga je ostavio i akademik Brozović, svojim rezalištem. Impresionira temeljitost kojom se danas, i to od strane kulturnih pregalaca iz tobože suprotnog ideološkog tabora, provodi njegovo načelo kreacije eliminacijom. ,,Konzorova" knjižara, oaza iz devedesetih gdje smo u najmračnijim vremenima mogli nabaviti ponešto od ,,literature iz susjedstva", odavno ne postoji. ,,Booksa" i knjižara ,,Prosvjete", zadnje koje su povremeno dobavljale izdanja iz Srbije i Bosne i Hercegovine, odnedavno su također zatvorene.

Pritom će se ispostaviti da je tzv. slobodno kapitalističko tržište ideološki vješto modeliran pogon. Država više ne pravi formalne zapreke prekograničnom kolanju literature, knjige su čak oslobođene carine, već regulaciju ,,tržišta" prepušta nakladnicima i trgovcima, a nakladnici, koji su ujedno i trgovci, jer su preuzeli sve knjižare, čuvaju svoje sitne interese i zapišane atare, održavaju higijenu i intaktnost ,,tržišta", rukovodeći se - međutim - državnom politikom otkupa knjiga, koja je strogo nacionalizirana. Sistem se tako pokazuje savršenim - jer svi akteri imaju priliku slegnuti ramenima i posvjedočiti da su nevini - a koordinirana kulturna devastacija neizbježnom.

Svojedobno javno spaljivanje ,,Feral Tribunea" u Splitu nisam promatrao uživo, nego na fotografijama, stegnuta srca, s osjećajem koji uopće ne bih umio opisati. Buktinja je gorjela na centralnome gradskom trgu, stotine i stotine primjeraka otimane su s okolnih kioska i bacane u vatru. Ritual je trajao punih nekoliko sati. Policajcima - koji su kroz sve to vrijeme nadzirali događanje na trgu - nije padalo na pamet ometati svetkovinu, niti se itko od građana usudio usprotiviti potpaljivačima lomače.

Danas razmišljam ovako: ako je ,,Feral" u svome začetku bio obredno spaljen u centru grada, a zatim punih petnaest godina bivao izložen bojkotu oglašivača usprkos ozbiljnoj tiraži, da bi se naposljetku ugasio s većom nakladom nego što je danas ima ijedan politički tjednik u Hrvatskoj - je li to bilo išta drugo nego nastavak autodafea sredstvima kapitalističkog tržišta?

Treba dakle obratiti pažnju na totalitarnu jeku aplauza s kojim će - moguće, nikako sigurno - biti dočekana knjiga Ante Lešaje, koja je nesumnjivo od epohalnog značaja. Čak se i tišina čini boljom od pljeska opranih ruku.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/mrznja_prema_knjizi.26.html?news_id=244225 (http://www.danas.rs/dodaci/vikend/mrznja_prema_knjizi.26.html?news_id=244225)

Autor je kolumnist ,,Novosti", srpskog tjednika iz Hrvatske

istina!

ali sam zato u jednoj genijalnoj antikvarnici usred zagreba preneki dan video solidnu količinu knjiga na srpskom - starih, iz doba sfrj, i kasnije - i mogu reći da se one uglavnom prodaju budzašto, a 5-6 preživelih komada na ćirilici praktično - poklanjaju.

ima recimo puno sf-a i poneki horor iz ONIH dana; npr. 2 komada herbertovog PREŽIVELOG, koji je kod nas postao deficitaran & hard to find, tamo tužno čame jer niko neće da da 30-ak kuna za njih.

Lepe knjige lepo gore (http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Lepe-knjige-lepo-gore.lt.html)

Pripadam svima koji me čitaju

Iz Beograda sam oteran svojom voljom, jer nisam imao želje da učestvujem u bilo kakvoj političkoj borbi

Sva je prilika da čitaoci u Srbiji, ipak, neće tako skoro videti pisca Mirka Kovača. Za sada ga jedino mogu sresti tokom leta u Rovinju, gde je još davne 1991. našao trajno utočište, ali od tada opstaju različite prepreke koje ovog dobitnika najznačajnijih srpskih, hrvatskih, bosanskih, crnogorskih, ali, pre svega, i međunarodnih književnih priznanja, drže daleko od Beograda, gde je došao u ranoj mladosti da studira dramaturgiju nakon što je sa šesnaest godina zalupio za sobom vrata roditeljskog doma u Hercegovini, i ovde proveo veliki deo života.

Bez obzira što je atmosfera beogradskih uličica koje se spuštaju prema Dunavu i senovitih prostora između trošnih, sad već gotovo iščezlih kućica Donjeg grada, ostala jedna od trajnih odrednica Kovačeve proze, razmimoilaženja sa Beogradom započela su vrlo rano. Uprkos svemu Beograd je za Kovača ostao važno mesto, gde je formirao svoje poglede na svet, i u kome žive neki njegovi prijatelji i porodice sa kojima ima bliske odnose, tako da je nedavno najavio da će doći na promociju svojih dela, ali je ta poseta ponovo postala krajnje neizvesna pošto je Kovač trenutno prikovan za rad na knjizi "Vrijeme koje se udaljava".

Ako ovog pisca pitate kako je u sebi prelomio da dođe u grad odakle su ga oterale pretnje, uvrede i napadi, i da li su za takvu odluku dovoljni samo književni razlozi, on će vam odgovoriti: "Mislim da se tu više nema šta prelamati, ja sam imao odbojnost prema bilo kakvoj poseti Beogradu dok je Slobodan Milošević bio gospodar. Ako bih čekao da bude bolje, onda nikad ne bih došao. I još bih hteo da kažem da sam ja iz Beograda oteran svojom voljom, jer nisam imao želje da učestvujem u bilo kakvoj političkoj borbi, bio sam svestan da moja opcija ne može da uspe, jer sam se nalazio u vrtlogu kolektivnih zabluda i kolektivnog slepila."

Koja je bila vaša opcija?

- Nacija sigurno nije. Jer ja imam identitet i bez nacije.

Da li je ta prošlost konačno zaista prošla, jedan od Šešeljevih najbližih saradnika iz tog vremena, inače četnički vojvoda Tomislav Nikolić, koji je tokom rata bio sa dobrovoljcima u Antinu, sada je predsednik države, dok bivša Miloševićeva uzdanica Ivica Dačić vodi Vladu?

- Sve ovo što danas imamo, naš politički život, naš status u svetu, kad kažem "naš", mislim na sve nas na prostoru bivše Jugoslavije, logična je posledica onoga što smo sejali ratovima, mržnjom, sukobima koji su bili potpuno nepotrebni, i potpuno iracionalni, jer naši problemi nisu bili tako duboki da se nisu mogli rešiti. I šta smo dobili? Ništa. Uvalili smo se u još veće blato, sada svuda imamo stranke ratnih zločinaca, u Srbiji na vlasti, u Hrvatskoj u parlamentu. Mržnja je dublja, beda je veća, teško se živi, mladi odlaze. O budućnosti se više i ne govori, taj je pojam nestao. Oni koji nešto imaju nisu to stekli radom, njihovo bogatstvo im pomaže da žive besmisleno, isprazno. Sve se to zatvorilo u mali prostor. I šta je ostalo? Bekstvo u svoje crkve, u sve jači fundamentalizam, bilo katolički, pravoslavni ili muslimanski. Tu su našli utočište. Pa ako je to sreća, ako je to ono što su hteli, nazdravlje!

Crkva za vas sve više postaje utočište nacionalista i desničara, gotovo da su glavne dileme Crkva ili Evropa? To je gotovo pravilo u svim postkomunističkim zemljama?

- Da se razumemo, Crkva ima veliki kredit, i ja nikako nisam neko ko negira njen značaj i njene vrednosti, uz Crkvu se vežu velike duhovne vrednosti, od arhitekture, slikarstva, filozofije, do prosvetiteljstva i školstva, to stoji i u to se ne dira, ali ono što je Crkva u ovom postkomunističkom i tranzicijskom vremenu, to je Bogu plakati. Ja sam imao nekih iluzija recimo o tome da su katolički popovi obrazovani, učeni ljudi. Tačno je da imaju fakultete, govorim o hrvatskim popovima, ali svi su odreda, od biskupa do župnika, crni nacionalisti. Išao sam na neke njihove propovedi da čujem šta pričaju - pa to je tuga božja. Umesto da govore o duhovnim putevima, o smislu života, o smislu vere, oni pet-šest minuta citiraju Isusa, da bi brže-bolje prešli na političku propagandu, i uvek su na strani najgorih. Pravoslavne vladike bili su u krvavim bratoubilačkim ratovima iz devedesetih ratni huškači. Nedavno je pomoćni zagrebački biskup Valentin Pozaić držao govor da nam je potreban rat protiv vlade, nazivajući je komunističkom i nacističkom, a to znači protiv većine građana koji su je izabrali. Biskup zapravo poziva u građanski rat, kao da nije bilo malo krvoprolića. Taj tip bi u tzv. razvijenim demokratijama bio uhapšen kao ratni huškač. Biskupska konferencija u Hrvatskoj danas je zamjena za Centralni komitet Saveza komunista. Ona je vrhovni cenzor, zabranjuje plakat pozorišne predstave, osuđuje i traži bojkot filma Vinka Brešana, petlja se u udžbenike, u školstvo, u zdravstvo, itd.

A kakva je onda evropska perspektiva?

- Loša, ali jedina. U Evropi nećemo predstavljati ništa, niti ćemo imati bilo kakvog uticaja na evropske odluke. Ne znam šta se promenilo u Bugarskoj i Rumuniji, a to su članice Evropske unije, mnogo su veće od naših državica, strateški zanimljivije i u svakom pogledu bolje od nas. Tužno i tragično izgleda da se otimamo oko toga da uđemo u militarističku organizaciju NATO, a s moralnog i intelektualnog stajališta morali bismo osuditi mnoge akcije toga pakta, međutim, i ja sam za to da se uđe u taj pakt, koji garantuje da se nećemo poklati između sebe. Jer mi imamo samo jedan način u rešavanju problema, a to je nacionalistički pristup svakom gorućem pitanju. A to je najgori pristup, potpuno debilan, malouman.

Može se pretpostaviti da će vaše beogradske godine, sa nekim stvarnim osobama, zauzimati važno mesto u memoarskom romanu "Vrijeme koje se udaljava", koji trenutno pišete?

- Da, veliki deo romana - ja sam ostavio otvoreno žanrovsko pitanje roman ili memoari - pripada beogradskim godinama, to je prvi deo ispunjen intimnim doživljajima, dok se drugi deo bavi raspadom Jugoslavije, ratovima, sudbinama, izbeglicama, itd. Sve se to naravno priča kroz prvo lice iliti autobiografsko Ja. Ovoga puta nije bilo potrebe za izmišljanjem, lica su stvarna, događaji su istiniti, ali su pažljivo birani da što više liče na roman. Mislim da sam žanrovski sretno spojio roman i memoare.

Vama je u dosadašnjem pisanju prerada činjenica bila važnija od samih događaja, tako da čitaocima nije baš lako da zamisle vaše autobiografsko Ja u trenutku kada se šezdesetih vodi hajka zbog "mračnjačke" slike "Gubilišta" ili kada vam povlače knjige iz knjižara i biblioteka 1973?

- Teško je baratati autobiografskim Ja, vrlo teško. Singer kaže da se autobiografija ne može napisati, te da autobiografske činjenice mogu poslužiti samo kao osnova. Ja sam pisao o tom vremenu mojih muka i trvenja s cenzorima, ali to je samo po sebi nedovoljno, jer me bez sudbina i likova ne zanimaju memoari.

Da li su ideološke glavoseče iz tog vremena zaista bile tako moćne i opasne? Iz perspektive onoga što se dešavalo devedesetih, pa i nakon toga, kada su neki ono što su govorili platili životom, to liči na neko idilično doba?

- Taj je komunistički sistem opstajao na hajkama, trebalo je uvek nekoga goniti, to su bile histerije. Međutim, u tom sistemu gonjeni su bili simpatičniji od goniča, imali su naklonost većine, pa čak i samih komunista koji su te tajno tapšali, a javno napadali i to onoliko koliko su morali. U vreme nacionalizma gonjeni su izdajice, izrodi, sramote nacije, a goniči su pravednici koji zastupaju svoj narod. I ono što je najgore, većina je naklonjena goničima. I, naravno, u ime nacije uvek se zataškavaju ubistva, a u ratnim sukobima zločin je herojsko delo. Ja ne bih išao tako daleko da se komunističko doba naziva idiličnim, jednako je opasan svaki totalitarizam i svaka politika nasilja.

Ali onima koji su vas proganjali zbog "ideološkog zastranjivanja" sigurno neće biti prijatno kada se prepoznaju u knjizi, tim pre što su pojedini nakon toga izgradili uspešnu karijeru liberalnih demokrata?

- Nemam ništa protiv da se ljudi menjaju, pa čak i da okreću ćurak naopako, samo neka ne kukaju da im je u komunizmu bilo teško i nepodnošljivo. Politika je jedna dimenzija života, Kundera je o tome lepo pisao. Komunizam je bio naše istorijsko razdoblje, imao je boljih strana od ovoga što je danas. A imao je i mnogo loših stvari, jer je komunizam zapravo izgradio tip ljigavca koji se danas snalazi bolje od poštenih iz toga vremena.

Možda će još dramatičnije biti sa ljudima koja ste sretali u trenutku kada je nacionalizam počeo da gospodari sudbinama, sa nekima od onih koje ste poznavali morali ste da se javno obračunavate po medijima?

- S velikim brojem ljudi, nekada mi dragih, ja sam raskinuo, više mi ništa ne znače i ja ih se nikad ne setim. Stekao sam nove prijatelje, bolje i pametnije.

Da li vas je zamorila ta uloga da budete i dalje glas savesti s obzirom na to da ovde već duže od dve decenije traje opsednutost politikom, tako da vam to što radite sigurno odvraća pažnju od pisanja priča onako kako ste to želeli?

- Ne, ne, od pisanja me ne može odvratiti ništa, čak mislim da su ta iskustva iz banalne politike katkad korisna za pisca. Kiš bi rekao, sve dobro i loše piscu ide na ruku. I još nešto, pisac više nije glas savesti kao u vremenu kad nije bilo slobode mišljenja. Sada možeš sve reći, ali to nema uticaja. Svi oni koji stvari nazivaju pravim imenom i vide ih kakve jesu, manje-više to govore za svoju dušu, jer se tako distanciraju od rulje.

To vam nije narušilo onaj užitak pripovedanja s obzirom na to da su vaši, po mnogima, najbolji romani "Kristalne rešetke" i "Grad u zrcalu" nastajali usred ratnog haosa ili borbe za osnovne demokratske standarde?

- Ja sam izabrao samoizolaciju da bih završio te i druge knjige, da bih mirno radio na ovoj knjizi "Vrijeme koje se udaljava" i koja će izaći do kraja godine, vrlo je obimna, jer je veliki vremenski raspon koji obuhvata. Iako volim Zagreb, u njemu sam proveo i neke mladenačke dane, objavljivao knjige i napisao nekoliko scenarija po kojima su snimljeni filmovi - danas ih svrstavaju među najbolje hrvatske filmove - ipak nisam tamo otišao, nego u mali grad u Istri, koja mi je potpuno odgovarala, između ostalog i zato što u njoj praktički nije bilo HDZ-a, a Tuđmanu se u Istri zviždalo.

Smeta li vam to što je vaše delo u nekoj vrsti interegnuma, što pripadate hrvatskoj, srpskoj i bosanskoj, ali nijednoj nacionalnoj književnost do kraja, osim možda samim čitaocima sa kojima delite jedan osoben doživljaj sveta?

- Ne da mi ne smeta, nego mi laska. Ja sam pisac onih koji me čitaju na jeziku koji razumeju i osećaju. A nemam ništa protiv da me oni koj se bave istorijom književnosti svrstaju u bilo koju od tih književnosti, jer pripadam svima što svojom voljom, što sudbinom.

Bolje strane komunizma

Nemam ništa protiv da se ljudi menjaju, pa čak i da okreću ćurak naopako, samo neka ne kukaju da im je u komunizmu bilo teško i nepodnošljivo. Politika je jedna dimenzija života, Kundera je o tome lepo pisao. Komunizam je bio naše istorijsko razdoblje, imao je boljih strana od ovoga što je danas. A imao je i mnogo loših stvari, jer je komunizam zapravo izgradio tip ljigavca koji se danas snalazi bolje od poštenih iz toga vremena.

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/pripadam_svima_koji_me_citaju.26.html?news_id=257404 (http://www.danas.rs/dodaci/vikend/pripadam_svima_koji_me_citaju.26.html?news_id=257404)