Ne, nisam pogrešno pomenuo ovu seriju u ovom podforumu.
Ide na Foxu ovih dana.
To treba videti i proučiti, kako se ni iz čega pravi napeta serija u ko zna koliko nastavaka.
Treba zapaziti kako u jednoj epizodi prikažu jedva 2-3 nova događaja i kako vešto manipulišu sa nekoliko desetina scena i izjava koje pominju nepojaman broj puta.
Jednostavno, serija iz koje se može mnogo naučiti. Pritom, mnoge scene su snimane priručnim video kamericama, jer nije bilo realno da se na krov sveta penje kompletna filmska ekipa. Ono što nisu imali snimljeno, a toga je mnogo, nadomešteno je svedočenjem učesnika i mahanjem statičnim fotografijama, čak i snimcima koji nisu načinjeni na licu mesta... ali vrlo vešto ukomponovano da u prvom trenutku ne shvatiš da te varaju.
Verujem da postoji još ovakvih serija, gde se u suštini ni od čega pravi performans i dodaje nenormalna količina propratnih sadržaja koji nešto što bi moglo da se ispriča u maksimum 20 minuta, prepričavaju u desetine polučasovnih epizoda.
Ne mogu da se otmem utisku kako bi neki od tih trikova sjajno radili u onoj homoljskoj Fipinoj epizodi.
Hoću da kažem, moramo ići u korak s vremenom, moramo raditi stvari na način kako današnja publika voli...
Istovremeno izgleda kao da hoćeš da kažeš da u homoljskoj Fipinoj epizodi takođe nema ništa :P
Izgleda da ja nisam poput današnje publike, jer sam pogledao malo tu emisiju, video da ga dramatizuju preko mere, i elegantno prešao na sledeći kanal.
U Fipinoj emisiji ima 18x više materijala za dramatizaciju nego u ovom džumle penjanju na Everest.
To i jeste suština problema, način prezentacije je ono što je primarno u današnje doba.
Ovaj Everest je nemoguće sesti i odgledati zaredom sve epizode; ali ja radim pripremu za štampu i televizor mi je namešten odmah u vidokrugu pored ekrana i savršeno mi prijaju ovakvi sadržaji koji se mogu pratiti sa 20-30% pažnje.
To i jeste osobenost većine savremenih dokumentarnih emisija. Pogledajte "Šetnju sa dinosaurusima", deset epizoda koje se mogu ladno sažeti u jedan sat. Kada sedneš i gledaš, ima toliko ponavljanja, potenciranja i dramatizacije da ti se smuči, ali očigledno takav način ima logiku koja većini gledalaca u ovom užurbanom dobu prija.
Ja nisam nikada u životu bio u prilici da sednem i slušam muziku jer mi je to gubljenje vremena; muzika ide sve vreme u pozadini i zbog toga preferiram instrumentale i neangažovane ritmične stilove. Izgleda da je došlo vreme da nemam prostora niti da sednem odvojeno od bilo čega i gledam televiziju; TV je sve vreme tu negde i otkrivam da mi savršeno prijaju ovako odrađene teme jer se lako prate sa pola oka i mozga.