ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Žarko Laušević uhapšen u SAD

Mi¬ni¬star¬stvo prav¬de Re¬pu¬bli¬ke Sr¬bi¬je oba¬ve¬šte¬no je ju¬če od nad¬le¬žnih or¬ga¬na SAD da je Žar¬ko La¬u¬še¬vić li¬šen slo¬bo¬de 2. ju¬la 2009. go¬di¬ne.
La¬u¬še¬vi¬ća je pri¬veo Bi¬ro za emi¬gra¬ci¬ju i ca¬ri¬ne zbog bo¬rav¬ka u SAD bez emi¬grant¬ske vi¬ze. Ka¬ko je na¬ve¬de¬no u do¬pi¬su upu¬će¬nom Mi¬ni¬star¬stvu prav¬de Sr¬bi¬je, emi¬gra¬ci¬o¬ne vla¬sti SAD raz¬ma¬tra¬ju mo¬guć¬nost de¬por¬ta¬ci¬je La¬u¬še¬vi¬ća iz SAD.
Za La¬u¬še¬vi¬ćem je ras¬pi¬sa¬na 2002. go¬di¬ne me¬đu¬na¬rod¬na po¬ter¬ni¬ca na zah¬tev Tre¬ćeg op¬štin¬skog su¬da u Be¬o¬gra¬du ko¬ji je iz¬dao na¬red¬bu za iz¬da¬va¬nje po¬ter¬ni¬ce za La¬u¬še¬vi¬ćem zbog od¬slu¬že¬nja ka¬zne za¬tvo¬ra u tra¬ja¬nju od 13 go¬di¬na na ko¬ju je osu¬đen pre¬su¬dom Vr¬hov¬nog su¬da Cr¬ne Go¬re od 22. mar¬ta 2001. go¬di¬ne zbog kri¬vič¬nog de¬la ubi¬stva.
La¬u¬še¬vić je 31. ju¬la 1993. go¬di¬ne u ka¬fi¬ću ,,Epl" u Pod¬go¬ri¬ci ubio Dra¬go¬ra Pe¬jo¬vi¬ća i Ra¬do¬va¬na Vu¬či¬ni¬ća či¬me je, pre¬ma oce¬ni sud¬skog ve¬ća Vi¬šeg su¬da u Pod¬go¬ri¬ci, pre¬ko¬ra¬čio gra¬ni¬ce nu¬žne od¬bra¬ne.
Po¬zna¬ti glu¬mac pr¬vo¬bit¬no je bio osu¬đen na 13 go¬di¬na za¬tvo¬ra, ali su nje¬go¬vi bra¬ni¬o¬ci tra¬ži¬li ob¬no¬vu postup¬ka zbog ,,manj¬ka¬vo¬sti u do¬ka¬znom po¬stup¬ku".
U no¬vom po¬stup¬ku, fe¬bru¬a¬ra 1998. go¬di¬ne, La¬u¬še¬vić je osu¬đen na če¬ti¬ri go¬di¬ne za¬tvo¬ra. Po¬što je to vre¬me pro¬veo u pri¬tvo¬ru, pu¬šten je na slo¬bo¬du.
Cr¬no¬gor¬ski Vr¬hov¬ni sud po¬ni¬štio je pre¬su¬du Vi¬šeg su¬da u Pod¬go¬ri¬ci i na¬re¬dio no¬vo su¬đe¬nje na¬kon žal¬be i tu¬ži¬o¬ca i od¬bra¬ne, uz obra¬zlo¬že¬nje da su po¬či¬nje¬ne ,,bit¬ne po¬vre¬de od¬re¬da¬ba kri¬vič¬nog po¬stup¬ka".
Vi¬ši sud je u ok¬to¬bru 1999. go¬di¬ne po¬no¬vo iz¬re¬kao ka¬znu od če¬ti¬ri go¬di¬ne za¬tvo¬ra, ali je mar¬ta 2001. Vr¬hov¬ni sud pre¬i¬na¬čio pre¬su¬du sa če¬ti¬ri na 13 go¬di¬na za¬tvo¬ra.
Mi¬ni¬star¬stvo prav¬de sa¬op¬šta¬va da će La¬u¬še¬vić – uko¬li¬ko bu¬de de¬por¬to¬van u Re¬pu¬bli¬ku Sr¬bi¬ju – bi¬ti li¬šen slo¬bo¬de na osno¬vu na¬ve¬de¬ne na¬red¬be Tre¬ćeg op¬štin¬skog su¬da u Be¬o¬gra¬du i upu¬ćen na iz¬dr¬ža¬va¬nje iz¬re¬če¬ne ka¬zne.

ne---radi//ti______ --- tasta==tu+ra. :evil:

kriva je politika, prokleta!
nisam kuco no kopiro i prebacio u latinicu.

evo na ćirilici:
Ми­ни­стар­ство прав­де Ре­пу­бли­ке Ср­би­је оба­ве­ште­но је ју­че од над­ле­жних ор­га­на САД да је Жар­ко Ла­у­ше­вић ли­шен сло­бо­де 2. ју­ла 2009. го­ди­не.

Ла­у­ше­ви­ћа је при­вео Би­ро за еми­гра­ци­ју и ца­ри­не због бо­рав­ка у САД без еми­грант­ске ви­зе. Ка­ко је на­ве­де­но у до­пи­су упу­ће­ном Ми­ни­стар­ству прав­де Ср­би­је, еми­гра­ци­о­не вла­сти САД раз­ма­тра­ју мо­гућ­ност де­пор­та­ци­је Ла­у­ше­ви­ћа из САД.

За Ла­у­ше­ви­ћем је рас­пи­са­на 2002. го­ди­не ме­ђу­на­род­на по­тер­ни­ца на зах­тев Тре­ћег оп­штин­ског су­да у Бе­о­гра­ду ко­ји је из­дао на­ред­бу за из­да­ва­ње по­тер­ни­це за Ла­у­ше­ви­ћем због од­слу­же­ња ка­зне за­тво­ра у тра­ја­њу од 13 го­ди­на на ко­ју је осу­ђен пре­су­дом Вр­хов­ног су­да Цр­не Го­ре од 22. мар­та 2001. го­ди­не због кри­вич­ног де­ла уби­ства.

Ла­у­ше­вић је 31. ју­ла 1993. го­ди­не у ка­фи­ћу ,,Епл" у Под­го­ри­ци убио Дра­го­ра Пе­јо­ви­ћа и Ра­до­ва­на Ву­чи­ни­ћа чи­ме је, пре­ма оце­ни суд­ског ве­ћа Ви­шег су­да у Под­го­ри­ци, пре­ко­ра­чио гра­ни­це ну­жне од­бра­не.

По­зна­ти глу­мац пр­во­бит­но је био осу­ђен на 13 го­ди­на за­тво­ра, али су ње­го­ви бра­ни­о­ци тра­жи­ли об­но­ву по­ступ­ка због ,,мањ­ка­во­сти у до­ка­зном по­ступ­ку".

У но­вом по­ступ­ку, фе­бру­а­ра 1998. го­ди­не, Ла­у­ше­вић је осу­ђен на че­ти­ри го­ди­не за­тво­ра. По­што је то вре­ме про­вео у при­тво­ру, пу­штен је на сло­бо­ду.

Цр­но­гор­ски Вр­хов­ни суд по­ни­штио је пре­су­ду Ви­шег су­да у Под­го­ри­ци и на­ре­дио но­во су­ђе­ње на­кон жал­бе и ту­жи­о­ца и од­бра­не, уз обра­зло­же­ње да су по­чи­ње­не ,,бит­не по­вре­де од­ре­да­ба кри­вич­ног по­ступ­ка".

Ви­ши суд је у ок­то­бру 1999. го­ди­не по­но­во из­ре­као ка­зну од че­ти­ри го­ди­не за­тво­ра, али је мар­та 2001. Вр­хов­ни суд пре­и­на­чио пре­су­ду са че­ти­ри на 13 го­ди­на за­тво­ра.

Ми­ни­стар­ство прав­де са­оп­шта­ва да ће Ла­у­ше­вић – уко­ли­ко бу­де де­пор­то­ван у Ре­пу­бли­ку Ср­би­ју – би­ти ли­шен сло­бо­де на осно­ву на­ве­де­не на­ред­бе Тре­ћег оп­штин­ског су­да у Бе­о­гра­ду и упу­ћен на из­др­жа­ва­ње из­ре­че­не ка­зне.

 xuzi
Koja li je to moć(van pravna)koja dva puta poništava presude višeg suda ?Dobro je da se tu umešao Treći opštinski sud iz Beograda da ga privede "pravdi",a ni jedan crnogorski sud nije raspisivao poternicu.

Pritom čovek odsedeo onoliko u zatvoru, upropašćena mu karijera i, nije baš da podržavam ubijanje ljudi u kafani, ali njega i njegovog brata su ODVALILI od batina pre nego što je potegao pištolj.

ima li negde na netu detaljan i pouzdan opis dešavanja te večeri ili dana, ko su i šta su bile 'žrtve' (tj. napadači), kakve su im veze itd.

Pa hajde da stavimo krivice na vagu. S jedne strane je odvaljivanje od batina, a s druge ubijanje. I hajde da mi sad neko objasni logiku "ako neću da me odvale od batina možda ću morati nekog da ubijem".

da neko krene da me bije iz čista mira i bez ikakve moje zasluge, i to čini vrlo ozbiljno ("ODVALILI od batina"), a da imam pištolj pri sebi - sigurno bih posegao za njim.

voleo bih da verujem da bih u takvoj situaciji bio dovoljno priseban (kao što sam dok ovo bezbedno i neugroženo kuckam) da pucam u noge ili tako nekako pucam da ranim, u samoodbrani - ali ne znam situaciju, kontext, koliko je njih bilo i šta su tačno radili, i ne usuđujem se da zamišljam stanje svesti u kome je ž. tada bio - ali na neviđeno, i bez znanja svih detalja, moje nepodeljene simpatije su na NJEGOVOJ strani, a ne na strani tih ubijenih copina, gde će i ostati dok me eventualni novi fakti ne uvere u to da su to bila neka nevinašca i spadala, simpatični mladići čijim je gubitkom čovečanstvo izgubilo nešto mnogo više nego što je izgubilo uništenjem lauševićeve karijere, pa na neki način i njegovog života.

Meni nije jasno kako je moguće da presude mogu da skaču od 13 na četiri,pa onda opet na 13.Pritom se i optužba i odbrana slažu da je u pitanju samodbrana.Dakle ptanje je da li je prekoračena nužna samodbrana.Zar su retki slučajevi da neko bude pretučen do smrti bez upotrebe oružja?
Druga stvar koja mi nije jasna je zašto je poternica iz Srbije,ako je njemu suđeno u Crnoj Gori,a Crnogorski sud za njim nije raspisao poternicu.Shvatam da je u to vreme postojala zajednička država,ali više ne postoji.Ako je on državljanin Srbije,a očigledno je da jeste,pošto Treći opštinski sud raspisuje poternicu,zar za njega ne važi naš zakon da nema izručenja.Sa Sjedinjenim državama došlo zbog toga do onoliko problema oko Kovačevića,da ne spominjempo pare,a Lauševića se traži da bi se isporučio u Crnu Goru.

Sigurno da se ne moze opravdati ubistvo, ali moramo imati u vidu i okolnosti u
kojima se desilo. Lausevic nije kriminalac, ni manijak, jednostavno je zrtva sticaja
nesretnih okolnosti i sudbine. Nasao se u situaciji gde i najrazboritiji ljudi mogu
da " puknu " i urade nesto nepromisljeno.

"Odvaljen od batina" nije isto što i "pretučen do smrti", nemojmo sad da mešamo pojmove. Meni je žao Lauševića, ali čovek je nosio pištolj, upotrebio ga je, i ubio drugog čoveka. Da li je spasao nečiji život time što je drugom čoveku oduzeo njegov? Ne bih rekao.

Quote from: Ghoul on 05-07-2009, 03:57:55
da neko krene da me bije iz čista mira i bez ikakve moje zasluge, i to čini vrlo ozbiljno ("ODVALILI od batina"), a da imam pištolj pri sebi - sigurno bih posegao za njim.

Ja sam bio dugogodisnji clan streljackog kluba francuske policije i redovno sam isao na treninge gde sam gadjao iz revolvera, iznajmljenog na samoj streljani. U jednom trenutku sam hteo da kupim revolver za sebe, jer sam zbog visegodisnjeg staza i redovnosti, imao pravo. Cak sam nasao i jedan fini zandarmerijski Manurhin M73, specijalna serija, i onda sam u poslednjem trenutku odustao od kupovine. Kad imas oruzje u kuci, moze da se desi i da ga upotrebis jednog dana, sto je vrlo lose.

Bilo bi zaista lepo naći celu priču šta se zapravo desilo, ja se sećam samo da su njega i burazera mu nešto šikanirali, vređali i slichno, al ne mogu se setim tačno šta je sve bilo u igri, pominjana je čak i neka krva osveta, mora da potražim o tome pa ako nađem turiću link ođe...

Pravda za Zarka !

Hehe, ti zaista imaš svoje momente!  :!:

Ajde stvarno neka neko iskopa celu priču.

Meni se nešto javlja da je otežavajuća okolnost bila to što Laušević nije imao pištolj kod sebe nego, recimo, u kolima. I onda je posle fajta otišao do kola, uzeo utoku i izrokao tipove.

Ako sam u pravu, to jeste otežavajuća okolnost. Nije pištolj potegnut u afektu, usred tuče, nego se Laušević tukao, otišao do kola, otključao kola, iskopao pištolj, vratio se nazad, našao tipove i pucao. Ponavljam - ako sam u pravu.

Bilo je ovde na forumu ranije nešto malo reči o jednom tipu koji se poneo slično (ako sam u pravu za Lauševića); snimao sam mu muziku svojevremeno, Boban kaže da je to tip za koga on takođe zna; Meho možda zna njegovu sestru, sigurno je išla sa njim u školu i peva(la) je u bar dva relativno poznatija benda. E, sad... Taj lik je odrobijao svoje (ili još robija?) a ne diže se dževa, ne umanjuju se i ne uvećavaju kazne, nit ga puštaju nit ga traže nazad, itd itd itd. Trebalo bi i na to misliti, jer anonimus je anonimus a Žarko je Žarko.

I meni se čini da je 13 godina neprimereno mnogo za dvostruko ubistvo u afektu, ali ako tako piše u zakonu onda šta da se radi. Žarko je Žarko, ali zakon je zakon.

Meni se i dalje čini da nije baš sasvim pravno uredu da kazna može da skače trostuko napred nazad.Zatim dolazi drugo pitanje-čiji je on državljanin.Ako je srpski-nema izručenja Crnoj Gori.To su sve legalističke teme i dileme a o tome niko ništa suvislo ne govori,a sve se svodi na Tadićevu izjavu da predsednik može da da pomilovanje samo onom ko ga je tražio!Koliko znam Lauševiću se sudilo u Crnoj Gori.
Što se tiče onoga "Žarko je Žarko" mislim da je to prestalo da važi još dok je bio na robiji.Cena za delo se plaća i posle onoga što je odležao,u tom smislu on nikada više neće biti "Žarko".
A i u Ameriku nije otišao čamcem ili preplivavao Rio Grande,nego normalno sa pasošem.Ako je bilo šta bilo nejasno zašto mu nije oduzet pasoš ili zašto su mu Sjedinjene države dale vizu?
Meni izgleda da jesve to mnogo drugačije od onoga što se vidi.

Quote from: John Reynolds on 09-07-2009, 01:29:28
Meni se nešto javlja da je otežavajuća okolnost bila to što Laušević nije imao pištolj kod sebe nego, recimo, u kolima. I onda je posle fajta otišao do kola, uzeo utoku i izrokao tipove.

Ako sam u pravu, to jeste otežavajuća okolnost. Nije pištolj potegnut u afektu, usred tuče, nego se Laušević tukao, otišao do kola, otključao kola, iskopao pištolj, vratio se nazad, našao tipove i pucao. Ponavljam - ako sam u pravu.

Jbga kolko sam ja guglao cela priche sa detaljima nema nidje, a za ovo si u pravu, tog detalja se jasno secam ko da je juce bilo, to da je otiso i vratio se sa utokom, a navodno je zapalio za ameriku plaseci se krvne osvete.

tekst iz današnjeg NIN-a, u njemu je i opis događaja te kobne noći.

Девет кругова једне пресуде

Како су се у судбини Жарка Лаушевића испреплели подгорички кафић ,,Епл", Њујорк и распад бивше заједничке државе и њеног правосудног система

   
Жарко Лаушевић, глумац, после десетак година поново је доспео на насловне стране овдашњих новина. Није снимио нови филм, није одиграо бриљантну представу. Ухапшен је.
Пре неколико дана, у Њујорку, ухапсиле су га америчке имиграционе власти, због тога што није имао уредну емигрантску визу за боравак у Сједињеним Америчким Државама. Затим се испоставило и да за њим постоји важећа међународна потерница, због двоструког убиства из 1993. године. Лаушевић је сада у америчком екстрадиционом притвору, где чека да види шта га чека. Да ли ће га Американци протерати из земље или помиловати због породице, да ли ће отићи у затвор у Србији, или у Црној Гори, или ће га председник Србије Борис Тадић или председник Црне Горе Филип Вујановић помиловати. Лаушевић сада није протагониста своје животне приче. Његова је судбина у туђим рукама.
Све ово, што се сада дешава с познатим (бившим?) глумцем, последица је дугогодишњег судског рашомона у коме су учествовали Виши суд у Подгорици, Врховни суд Црне Горе, некадашњи Савезни суд некадашње СР Југославије, и, коначно, Трећи општински суд у Београду који се у читаву причу уденуо само зато што је Србија, распадом СРЈ, постала њена правна наследница, а Трећи је суд задужен за извршење кривичних санкција.
Прича, дакле, почиње пре 16 година, у ноћи између 30. и 31. јула 1993, када су зла коб, алкохол и сужена свест уништили барем три живота – младих Драгора Пејовића и Радована Вучинића, али и човека који је пуцао у њих, Жарка Лаушевића. Ево како је НИН, те 1993. године, описао догађаје у подгоричком кафићу ,,Епл" (,,Јабука"). Сећање је тада било свежије него данас: ,,Нико не пориче да је до сукоба дошло пошто је Жарко Лаушевић 'смртно увредио' младог Пејовића, чије је друштво у поменутом кафе-бару дизало паклену галаму, питајући девојку, код које је дошао да поручи јело и пиће – зашто толика вика у касне ноћне сате.
– Шта је било, нешто није у реду? – умешао се са стране Пејовић, кога нико ништа није питао. Као да је осетио шта се спрема, Лаушевић је мирно одговорио:
- Не, све је у реду.
Момак је био упоран и сигуран у своју снагу и више је пута поновио питање, на шта је стизао исти одговор да је све у реду. Момак се онда одмакао од ограде, пришао Жарку Лаушевићу и ударио га песницом. Жарко је пао и ударио главом о тло. Побеснели, то јест разбеснели Пејовић наставио је онда да га удара песницама, а Вучинић је, изгледа, пробао да неутралише Бранимира Лаушевића. Зна се да је Жарко пуцао у Пејовића и да је, потом, угледао свог брата обливеног крвљу и човека који наставља да га удара. Пуцао је и у њега.
Тако је, отприлике, било. Неке нетачности врло су могуће, али оне сигурно неће пореметити суштину догађаја."
Браћа Жарко и Бранимир Лаушевић завршавају у затвору. Против њих ће, после поприлично траљаве истраге – како пишу тадашњи судски хроничари – бити подигнута оптужница за двоструко убиство (Жарко), односно покушај убиства (Бранимир). Зашто траљава истрага? Нису узети отисци прстију са Жаркове торбе, тек су приликом реконструкције констатоване рупе од метка на зидовима кафића, а на све то касније ће доћи и контрадикторни медицински налази – укратко, на неусаглашена сведочења око тога да ли је Жарко пуцао из лежећег или стојећег положаја, надовезала су се неусаглашена медицинска мишљења да ли је Жарко Лаушевић у том тренутку био урачунљив или не, односно да ли је од батина добио потрес мозга и био у стању да нормално расуђује.
Суђење прати узаврела, скоро племенска атмосфера. Иако породице покојних Пејовића и Вучинића не важе за претерано утицајне, политички или материјално, поступак је текао под великим притисцима. Један од битних учесника у поступку испричао је НИН-овом извору: ,,Подгорица је мало место. Кад кроз прозор погледам лево, ту су Пејовићи. Кад погледам десно, видим Вучиниће. А Лаушевића нигде."
Таква атмосфера, која је призивала освету убијених момака, осетила се и на реконструкцији догађаја, у кафићу ,,Епл". Чланови породица убијених момака пљували су (буквално) адвокате браће Лаушевић, док је полиција стајала мирно са стране, видно обезбеђујући само тужиоца и судије.
Дана 31. октобра 1994. године стиже и прва пресуда, пресуда Вишег суда у Подгорици. Судија Мираш Радовић, на челу петочланог судског већа, пресуђује: Жарку Лаушевићу 15 година затвора за двоструко убиство, а брату Бранимиру две године за покушај убиства. Суд је, после свих изнетих доказа, стао на становиште да су браћа Лаушевић прекорачили нужну одбрану. Жарко тада пита суд, али не добија одговор: ,,Која је то мера батина које треба да примим и колико живот треба да ми је угрожен да не бих прекорачио нужну одбрану?"
Браниоци браће Лаушевић, из адвокатске канцеларије Томе Филе, као и тужиоци, свако са своје позиције, одмах се жале следећој инстанци, Врховном суду Црне Горе. Суд 22. јуна 1995, доноси другу пресуду: Жарку, уместо 15, одређује 13 година затвора, док Бранимиру потврђује првостепену осуду на две године. Врховни суд, додајмо, не мења квалификацију кривичног дела, већ само ублажава казну за Жарка Лаушевића.
Браниоци браће Лаушевић тада посежу за последњим правним леком који им преостаје. Савезном државном тужиоцу подносе предлог за подизање захтева за заштиту законитости. Савезни тужилац процењује да за то има основа, и свој захтев подноси Савезном суду СРЈ. У суду, иначе, седи и судија др Милић Томановић, водећи експерт баш када је реч о нужној одбрани – подсећамо, Лаушевићи су пред судом управо и тврдили да су пуцали из нужне одбране.
Елем, Савезни суд доноси трећу пресуду (одлуку), укида постојеће пресуде и налаже ново суђење. То је 22. мај 1996. године. Браћа Лаушевић су за све то време, још од оне јулске ноћи 1993, у затвору, у Спужу.
На поновљеном суђењу, после само једног главног претреса (само су читани већ изведени докази), Виши суд у Подгорици, поново исти судија Мираш Радовић, 20. јануара 1997. доноси четврту пресуду: Жарку 13, а Бранимиру две године затвора. Ова пресуда поклопила се са ранијом пресудом Радовићу надређене судске инстанце, Врховног суда Црне Горе, из чега може да се претпостави да се у одмеравању казне судија Радовић руководио мишљу да му пресуда неће пасти јер је идентична решењу Врховног суда.
Следи нова жалба бранилаца браће Лаушевић. Следи коперникански обрт: Врховни суд Црне Горе, петом пресудом, 24. септембра 1997. године усваја жалбу бранилаца. Лоптица је, поново, у подгоричком Вишем суду. Овог пута долази до промене судије.
Председница судског већа је Светлана Вујановић, супруга актуелног председника Црне Горе Филипа Вујановића. Доноси шесту пресуду: Жарко Лаушевић осуђује се на четири године затвора, док је Бранимир у потпуности ослобођен оптужбе. То је 27. фебруар 1997. године. Обојица, аутоматски, излазе из затвора, јер је Жарко већ ,,одлежао" 4 године и 7 месеци. Бранимир ће, иначе, касније тражити одштету од државе Црне Горе, и добити је .
Овде ваља приметити да ни судија Вујановић, иако је разрезала далеко мању казну, није мењала квалификацију дела – прекорачење нужне одбране. Управо супротно ономе што је својевремено констатовао Савезни суд СРЈ - да црногорски судови нису адекватно проценили степен угрожености и нужне одбране.
Сада се, опет Врховном суду ЦГ, жале тужиоци, и овај суд у време бомбардовања (31. мај 1999) доноси седму пресуду (одлуку): укидају се обе пресуде судије Светлане Вујановић (и за Жарка и за Бранимира), и ствар се опет враћа њој у руке. Она, 28. октобра 1999. године, чита осму пресуду, и Жарка поново осуђује на четири године затвора, а Бранимира ослобађа. Тужиоци се поново жале, и Врховни суд Црне Горе 22. марта 2001. доноси коначну, девету пресуду: уважава се жалба тужилаца, али се овог пута предмет не враћа нижем суду, већ се његова одлука преиначује у 13 година затвора за Жарка Лаушевића.
У овом моменту, глумац већ није у домашају правосудних органа; одселио се у Америку.
Битан је још један моменат: 2001. године Црна Гора изузела се из надлежности савезног правосуђа, чиме је изостала и могућност поновног поднеска Савезном суду СРЈ. Пресуда црногорског Врховног суда постала је коначна. Као да се у Црној Гори све време чекало укидање Савезног суда, а до тада су Виши и Врховни суд играли пинг-понг, да лоптица никако не би поново дошла до савезног нивоа.
Откуд Трећи општински суд у читавој причи? Како рекосмо, тај је суд надлежан за извршење санкција за грађане са пребивалиштем у Србији; у време изрицања коначне пресуде Жарко Лаушевић имао је пријављено пребивалиште у Србији, па је овај суд 2002. године и расписао потерницу за њим, иако је пресуда била донета у Црној Гори. Ситуацију, иако делује помало парадоксално, није изменио ни распад државне заједнице, па је Лаушевића наставила да тражи Србија, а не Црна Гора.
У међувремену, било је и покушаја ,,мирног" решења проблема. Делегације овдашњих глумаца одлазиле су код црногорског председника Филипа Вујановића и премијера Мила Ђукановића, не би ли их умолили за помиловање свог колеге. Да ли глумци нису били довољно убедљиви, или Вујановић и Ђукановић – сходно принципу поделе власти у демократским државама – немају ама баш никаквог утицаја на црногорско правосуђе, тек, ситуација је остала непромењена.
Лаушевић је, пак, према сасвим поузданим информацијама НИН-а, из Америке испословао српско држављанство. Тиме је доспео под надлежност председника Србије Бориса Тадића, који би могао да га помилује. Такав захтев, међутим, још није добио, тврде у Тадићевим канцеларијама.
Када (ако) Лаушевић стигне у Србију, Тадић ће вероватно добити такав захтев. Хоће ли се замерити српском глумишту и целокупној овдашњој културној јавности, или црногорском правосуђу? Сва је прилика, међутим, да Жарку Лаушевићу сопствена слобода и није толико важна, колико брига за синовљев живот због могуће крвне освете. Због тога је, уосталом, и отишао у Америку.

još jedan tekst na ovu temu,

Моја истина

Никада пре 31. јула '93. нисам размишљао о томе и никада нисам био у ситуацији да прижељкујем те предности потпуно непознате особе: бити сам, ићи улицом и моћи гледати друге људе, а да не откријеш препознавање у њиховим очима

   
Жарко Лаушевић је био на врхунцу глумачке каријере када је у ноћи 31. јула, на Огњену Марију, 1993. у подгоричком кафићу Apple испалио из револвера 13 хитаца. Штитећи себе и свог брата Бранимира од напада поднапитих младића, Лаушевић је усмртио двадесетогодишњаке Драгора Пејовића и Радована Вучинића. Био је осуђен најпре на 15, потом на 13 и коначно на четири године затвора. Укупно је одлежао четири године и седам месеци. Фебруара 1998. пуштен је на слободу.
Последње, пето суђење, одржано је 28. октобра 1999. у Подгорици, када је судија Светлана Вујановић изјавила да је ,,Жарко Лаушевић био оборен и да је имао право да се брани. Успео је у тешкој ситуацији да извуче пиштољ из ташне и испали више хитаца у правцу нападача. Трагедија је велика, али је суд дужан да одмери праведну казну." И потврдила казну од четири године.
Жарко Лаушевић (39), је у суботу 30. октобра, отпутовао за Будимпешту. А онда даље... далеко. И пре него што ће отићи, један од најбољих југословенских глумаца поверио је, први пут, НИН-у своју исповест.

Бол

Мора бити да смо нешто тешко згрешили сва тројица. И њих двојица, и ја, па нас је Бог тако саставио 31. јула '93. Да њих казни мојом руком. Мене њиховим главама.
Нисам изговорио своју завршну реч на овом последњем суђењу. А хтео сам поново да кажем тим унесрећеним породицама да схвате, ако могу, колико сам свестан зла које сам им нанео, трагедије коју су доживели и коју преживљавају. Али, све моје речи, сви напори других људи и самог суда, остајали су без разумевања и прихватања.
Знам да бол не чује, али од мене не би било срећнијег човека на кугли земаљској да се то није десило, да сам могао другачије. Да сам могао да пуцам у ноге, да сам могао да не пуцам уопште. Али, нисам умео, ни смео. Да јесам, колико би ми лакша зора била.
Одлучио сам да се склоним, да уступим времену пролаз, ако ће то нешто значити несрећницима који су остали без своје деце. Дошао сам да испоштујем одлуку суда, и доћи ћу опет, ма где био.
Трагедија глумачког позива је што све од искона проналази у њему нешто хистрионско, лакрдијашко. И кад се глумцу догоди оно што се догодило мени, онда све то има другу боју. Онда је то урадио глумац. И кад чујем ту реч без имена и презимена, увек осетим мучнину.

Душа

Има она латинска пословица која, отприлике, гласи: Боже, учини да будем непознат. Како је блажена анонимност, како је лепо бити непознат. Знам да то данас чудно звучи, јер ваљда сваки глумац почне да се бави овим послом да би био славан.Никада пре 31. јула '93. нисам размишљао о томе и никада нисам био у ситуацији да прижељкујем те предности потпуно непознате особе: бити сам, ићи улицом и моћи гледати друге људе, а да не откријеш препознавање у њиховим очима.
Напуштам ли глуму? Не знам, нема ту више никакве радости. Сећам се само једног часа књижевности из 1976. када сам први пут пожелео да се бавим тим занатом. Имао сам тада 16 година. То је заправо била жеља да будем неко други. И данас опет желим: што нисам неко други. Што нисам сликар, па да не морам да стојим поред своје слике. А глумац је сам слика.
Јесте, сликао сам понешто у затвору. Леонардо је то лепо објаснио. Кад си сам, онда си сасвим свој, кад си са још једним човеком онда си напола свој, и што је више људи све си мање свој. Може ли се схватити колико је глумац свој када је са толико људи? Припадници неких афричких племена не дозвољавају да их ико фотографише, јер верују да им то узима душу.
Колико се душе само узима глумцима?

Опрост

Не знам, не мислим да је нешто много важно хоћу ли глумити или намештати паркет. Неће се ништа догодити ако не будем радио свој посао. Уметност не чини свет бољим. То је највећа заблуда уметника.
Јесам, покушавао сам да сину објасним шта се догодило те ноћи. Ја нисам само отац који треба да му олакша муку сазревања, већ и муку коју сам му ја натоварио. И да га молим да ми опрости.
Од оштећених не тражим да ми опросте. Знам да то не могу, јер ја сам себи не опраштам. Само Бог то може.
Њихово је право да мрзе, моје право да се кајем што не могох другачије. У цркви увек упалим три свеће. За оца и њих двојицу. Ако сам грешан што ово рекох, грешан сам и према оцу.
Мора бити да смо нешто тешко згрешили сва тројица. И њих двојица, и ја, па нас је бог тако саставио 31. јула '93. Да њих казни мојом руком. Мене њиховим главама.

13 hitaca? U, je... Ima tu neke simbolike...

Quote from: mac on 09-07-2009, 11:24:43
13 hitaca? U, je... Ima tu neke simbolike...

Ako su pun šaržer i metak u cevi simbolika.

Mislio sam 13 godina za 13 metaka.

Quote from: mac on 09-07-2009, 13:24:56
Mislio sam 13 godina za 13 metaka.

Za dva metka dobio bi dve godine?

A da ih je samo pistolwhippovao kundakom, oni bi njemu danas plaćali odštete...

Quote from: Meho Krljic on 09-07-2009, 14:01:31
A da ih je samo pistolwhippovao kundakom, oni bi njemu danas plaćali odštete...

To je radio samo Vajat Erp.

http://pressonline.rs/sr/vesti/hronika/story/144180/Gazda+kafane+ubio+dvojicu%2C+a+dvojicu+ranio.html (http://pressonline.rs/sr/vesti/hronika/story/144180/Gazda+kafane+ubio+dvojicu%2C+a+dvojicu+ranio.html)

Gazda kafane ubio dvojicu, a dvojicu ranio

Dražen Požar (39), vlasnik motela ,,Sremska noć" u ulici Pukovnika Milenka Pavlovića u Batajnici, ubio je sinoć oko ponoći Pavla Stanišića (23) i Zdravka Lukića (21), a teško ranio Nikolu Stanišića (21) i Bogdana Dragića (21)
Motel ,,Sremska noć" u Batajnici
Motel ,,Sremska noć" u Batajnici

mesto tragedije...

Motel ,,Sremska noć" u Batajnici

Do tragedije u motelu došlo je nakon što su mladići odbili da plate račun i brutalno pretukli vlasnika objekta, koji je potom iz pištolja pucao na njih. Pavle Stanišić je odmah preminuo, dok su ostali povređeni kolima Hitne pomoći prevezeni u Urgentni centar gde je povredama podlegao i Lukić.
Kako Press saznaje od izvora u policiji bliskog istrazi, šestorica momaka jela su i pila u kafani ,,Sremska noć" i za to vreme napravila račun od 3.000 dinara.
a

Česti obračuni vlasnika i obesnih gostiju


Sinoćna tragedija nije jedini slučaj u kom je došlo do sukoba zbog neplaćanja računa u kafani u Batajnici. Pre pola godine, u jednom ugostiteljskom objektu u batajničkom naselju Busije, grupa mladića brutalno je pretukla gazdu koji je pokušao da naplati račun. Tada su pijani mladići tukli gazdu bejzbol palicom i on je za dlaku izbegao smrt. Vlasnik kafane je posle prebijanja završio u bolnici, a bahati batinaši su pobegli, ali ih je tri dana kasnije policija identifikovala i uhapsila. Tužilaštvo je mladiće optužilo za pokušaj ubistva.

- Mladići su, jedan po jedan, oko ponoći počeli da izlaze iz kafane, a da nisu platili račun. Kada ih je gazda Dražen Požar zaustavio i rekao: ,,Momci, gde ćete, ko će da plati", oni su nasrnuli na njega. Razbili su mu flašu o glavu, a onda su svi izašli i seli u ,,mercedes", koji pripada Nikoli Stanišiću. Međutim, nisu daleko odmakli jer su kolima, tridesetak metara dalje, sleteli u kanal pored puta i prevrnuli se - kaže naš sagovornik i dodaje:
- Posle udesa, mladići su krenuli nazad prema kafani i tada je Požar izvadio pištolj i pucao u njih. Na mestu je ostao mrtav Pavle Stanišić, dok je njegov mlađi brat teško ranjen. Meci su pogodili i Bogdana Dragića i Zdravka Lukića. Trojica upucanih prevezeni su u Urgentni centar, ali je i pored lekarskih napora ubrzo preminuo i Lukić.
Nakon pucnjave Požar je mirno sačekao policijske patrole i predao se. Kako kažu u policiji, on je tada rekao da je major Vojnobezbednosne agencije i da je morao da se brani, jer se plašio da će ga obesni mladići ubiti! I on je, poput žrtava, zbog obilnog krvarenja iz rane na glavi, u pratnji policije odvezen u Urgentni centar.
Prema informacijama iz policije, dvojica momaka koji su bili u društvu sa četvoricom nastradalih zadržani su u pritvoru dok se ne razjasne sve okolnosti ovog tragičnog događaja u Batajnici. 

Tako treba

Kakva kaubojada nadomak prestonice!!

Požar... Kakvo prezime.

Kakva prestonica takav i 'nadomak'. Nego, evo dična armija negira majorovu pripadnost VBA.

Požar je inače mađarsko prezime.

Pa šta ako je mađarsko, ne treba sad dolivati ulje na vatru izazivanjem međunacionalnih tenzija.

Mislim, ugašena su dva mlada života i iz ovoga treba izvući pouku.

U Americi bi ga odlikovali za ovo,  a ovde mu sleduje bar 10 godinica... :|

Ugašena su dva mlada života?! Ako je istina šta se tamo izdešavalo, ta dva jebena mlada života trebala su biti abortirana mnogo ranije. I ja se bojim da će gazda završiti na decenijskoj robiji mesto da mu medalju i penziju dadu.

I kakvo dolivanje ulja na vatru? Neko se zapitao kakvo je to prezime Požar, a ja slučajno išao u školu sa Madžarom istog prezimena, pa rekao. Barem sam ja poznat kao antisirbisanski virus...

Cutter se izvanredno našalio a još je izvanrednije što se sada sa tom šalom ozbiljno polemiše.  :D :D

Pa dobro onda. Nafatao je soma na bućku. :-)

Ja sve kontam jadnici bili gladni i žedni a nisu dinara imali, neka sirotinja. Gde se dade ono pranje posuđa dok se krkanluk ne otplati?

http://www.021.rs/Novi-Sad/Vesti/Huligani-razbili-gradski-autobus.html (http://www.021.rs/Novi-Sad/Vesti/Huligani-razbili-gradski-autobus.html)

opet CG  ----izgleda da ulaze u konflikte ko muva u teglu meda

Quote from: cutter on 15-12-2010, 17:50:53
... nisu daleko odmakli jer su kolima, tridesetak metara dalje, sleteli u kanal pored puta i prevrnuli se ...

nesto mi se cini da im je mozebitno slucajno pukla guma...

U kriminalu su skliski putevi. Ili se varam?

e kriminalu, djeca bila malo gladna. e vala kriminala...

Žarko Laušević napisao autobiografiju (http://www.filmske.com/component/content/article/35-zvezde/2664-arko-lauevi-napisao-autobiografiju)

Glumac Žarko Laušević u knjizi otkriva detalje iz svog života u poslednjih dvadeset godina.

U knjizi je, navodno, opisan događaj iz 1993. godine kada je Žarko Laušević zajedno sa bratom učestvovao u incidentu u Podgorici, Lauševićevi zatvorski dani, kao i vreme provedeno u Americi, što je potvrdio i Lauševićev agent Dalibor Dugandžija.
"Tačno je da je Žarko napisao autobiografiju i trenutno tražimo izdavača", rekao je Dalibor Dugandžija, prenosi domaća štampa.
Karijera Žarka Lauševića za kojeg su u jugoslovenskoj kinematografiji bile rezervisane samo glavne uloge, prekinuta je 1993. godine nakon nemilog događaja zbog kojeg je odslužio četiri godine zatvorske kazne.
Među njegovim najpoznatijim filmovima su ostvarenja "Braća po materi", "Boj na Kosovu" i "Oficir s ružom".

Tadić pomilovao Žarka Lauševića

Predsednik Srbije Boris Tadić pomilovao je juče glumca Žarka Lauševića, pišu beogradski mediji.

Poznati glumac je državljanin Srbije, a godinama živi u Americi.

On je u Crnoj Gori 2001, posle više ukidanih presuda, pravosnažno osuđen na 13 godina zatvora zbog prekoračenja nužne odbrane u obračunu u kome su ubijena dva mladića, a jedan teško ranjen.

Vrhovni kasacioni sud je ranije odbio zahtev Lauševićeve odbrane za vanredno ublažavanje kazne od 13 godina zatvora.

Laušević je "slobodan čovek" u Srbiji pošto je usvojen zahtev republičkog tužioca za odlaganje izvršenja zatvorske kazne i istovremeno povučena poternica koja je za njim bila raspisana.

Posle više izrečenih presuda koje su ukidane pred Vrhovnim sudom Crne Gore, Laušević je 2001. godine pravosnažno osuđen na maksimalnu kaznu zatvora od 13 godina, zbog prekoračenja nužne odbrane. On je u pritvoru, do izricanja prvostepene presude, proveo četiri i po godine.

Laušević je, u noći između 30. i 31. jula 1993. godine, u podgoričkom kafiću "Epl", ubio Dragora Pejovića (20) i Radovana Vučinića (19) i ranio Andriju Kažića. U obračunu je njegov brat Branimir ispalio jedan metak, koji nikoga nije pogodio.

Ispovest o tom događaju, kao i celokupnom svom životu Laušević je izneo u svojoj knjizi "Godina prođe, dan nikad, izdatoj krajem novembra.

Knjiga je postala izdavačka senzacija koja je obeležila 2011.godinu.

Na svim kioscima u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori traži se njeno treće izdanje u tiražu od 80.000 primeraka. Ni minule, a ni proteklih 25 godina ne pamti se da je jedan naslov ovako brzo osvojio čitaoce.

Prvi tiraž od 50.000 primeraka, koji se pojavio 29. novembra doslovno je planuo za nekoliko dana. Sledilo je drugo izdanje, već 13. decembra, u još većem tiražu - 70.000 knjiga. I ono je za samo nekoliko dana rasprodato.


(MONDO)

Jel čitao neku od Sagitaša tu autobiografiju? Podelite utiske.

Pa s obzirom da zarko nije pisac ovo je sjajno napisano.
Sve vreme dok sam citala knjigu imala sam utisak kao da cujem njegov glas,sto je cudno.
Kao u filmu braca po materi kad snima razgovore bratu u zatvoru.
Utisak koji je ostavila na mene ova knjiga je ne znam zasto al kao da je bio predodredjen za stradanje. Oduvek.
Kroz neke detalje i dogadjaje (u knjizi je to jasno )
Zarko je tragicar .
To kako je on opisao dogadjaje i kobnu noc ,sad neko na primer u Americi to ne bi mogao da shvati ali mi koji pamtimo devedesete  potpuno razumemo tu sliku.
Jos jedna bitna stvar koliko je godina proslo od ubistva on je lepo mogao da to prevazidje i da se nekako prilagodi  novom zivotu,ali ne ta neka njegova odgovornost  i moralnost ga je terala da se ne opravda ,on se ne opravdava  ni u jednom trenutku . Potpuno  je ponistio sebe.

moram to nabaviti.
a prica ima i pouku za radionicu. vec naslucujem izdanje u 300k primjera, grupa pjesnika zs.

sad se sjetio da ga pomiluje, mora da će izbori...

Kod mene na poslu se bre i kafe kuvarice seku na tu knjigu,kažu da je bolje od Radusinovićke i Mojsilovićke zajedno.

Quote from: Bata Životinja on 29-12-2011, 14:28:37
sad se sjetio da ga pomiluje, mora da će izbori...

je l on uopšte u Srbiji bio osuđen? ili je to onaj fazon da je Srbija naslednik SR Jugoslavije, tj Srbije i Crne Gore? mislim, jel mu čini nešto to pomilovanje?

Quote from: Meho Krljic on 05-07-2009, 00:09:11
Pritom čovek odsedeo onoliko u zatvoru, upropašćena mu karijera i, nije baš da podržavam ubijanje ljudi u kafani, ali njega i njegovog brata su ODVALILI od batina pre nego što je potegao pištolj.

A jadničak... njemu upropaštena karijera, strašno, a šta je sa porodicama ubijenih, i ubijenim ? Njima je upropašteno sve, za njih više nema povratka, dok Laušević može još i da zarađuje pišući knjigu. I što misliš da je puno odležao Meho, pa nije bio dvadeset godina u zatvoru, a ubio je dvoje ljudi ?
Ranije sam mislio da je žrtva okolnosti, dok nisam saznao da ih je ubio sa 14 METAKA.
Meni, a mislim i dobrom delu javnosti, ostaje gorak ukus da je javnim ličnostima sve dozvoljeno. Same kvalifikacije su sumnjive. Prekoračenje nužne odbrane, a ispalio 13-14 metaka ? Nije ispalio jedan ili dva, već 14. Ako sam dobro shvatio, jednom čoveku je pucao u leđa. Ali nema veze, mi nećemo tugovati za tim ljudima, već što je nekome upropaštena karijera. I da li je pokazao kajanje time što je napisao visokotiražnu knjigu ? I kreće lavina emisija, od b92 do sinoćne Piramide na Prvoj, gde ga gotovo svi brane. I gle čuda, u jeku predizborne trke koja je neformalno već počela, Tadić ga pomiluje. Groteskno je slušati kako je ,, Žarko Laušević  žrtva vremena u kojem živimo ''. Mom drugaru je maloletnička banda iz NS pre par godina slomila ruku, brata su mu odrali od batina, pa ljudi nisu uzeli utoku i utamanili ih na licu mesta, niti kasnije. Ajde stvarno da se ne pravimo blesavi. Nije on nikakva žrtva, ON JE OSUĐENI UBICA. To što neko obožava Šilju ili Šmekera ne menja činjenicu šta je uradio. Naprotiv- kao javna ličnost trebalo je da dobije i veću kaznu, jer predstavlja idol i primer drugima. A da se istinski kaje i poštuje svoje žrtve, ne bi pisao knjigu o tome šta je uradio, i sebe opet stavljao u prvi plan u javnosti. Sve je ovo velika sramota.

http://www.njuz.net/predsednik-tadic-danas-na-terazijama-potpisuje-knjigu-zarka-lausevica/ (http://www.njuz.net/predsednik-tadic-danas-na-terazijama-potpisuje-knjigu-zarka-lausevica/)

Сад се као кроз маглу присећам... Како беше, он у ствари чак и није потегао пиштољ, него је отишао до кола, узео га, вратио се и изрешетао људе? Ако јесте, колико ми је познато, то је отежавајућа околност.

Не знам да ли су ти убијени били нека стока, веома могуће. Али је мучно нешто друго, то да се он као тзв. "позната личност" извуче, чак га и Кен помилује (где? по глави? по пиши?), а да се то неком другом десило, да га одвале од батина и он побије говна и готова ствар... Робијао би и о њему се не би причало.

Za sve je kriva uloga Miloša Obilića u ,,Boju na Kosovu''.

Kažu da je više od 40 puta ,,ubijao'' ,,turskog sultana'', da bi snimili kako treba.

Posle toga ja bih Murata video i u rođenoj majci!
Kamoli u provokatorima iz kafane.

prvi put čujem tu verziju da je otišao do kola po pištolj, znam samo za verziju da ga je nosio za pojasom.

Inače, Anomander, tvoje obrazloženje stoji sve dok ne uvažavaš, bar po meni, vrlo važnu stvar.

Laušević je sa Cetinja, koje je poznato antisrpsko mjesto. Ranije se u medijima moglo pročitati da cu Cetinjani presretali razne đačke eksurzije i pod prijetnjom silom tjerali osnovc da pjevaju njihove nacionalističke pjesme.

A Laušević je ne samo glumio u srpskim filmovima nego je glumio Miloša Obilića. To je za Cetinjane neoprostivo, i pitanje je šta su ti momci htjeli od njega i šta su mu radili.

Pobogu, ubijali su vojna lica koja su ih razoružala 1999. kada su dizali barikade na Cetinju. Po Srbiji su ih kasnije nalazili da se ''osvete''.

Dakle, baš to je pitanje, ko su ubijeni, jer sumnjam da su nevinašca.

Zna li neko kako to da Lauševića do sada već nisu ubili? Mislim, kako ga nije ubio neki od srodnika ubijenih?

gdje da ga nađu u Nju Jorku gradu, beton do betona, na ulici žena bataljonaaaa

pa to je kao tri Srbije veliko.

Quote from: Loni on 29-12-2011, 16:38:59
Za sve je kriva uloga Miloša Obilića u ,,Boju na Kosovu''.

Kažu da je više od 40 puta ,,ubijao'' ,,turskog sultana'', da bi snimili kako treba.

Posle toga ja bih Murata video i u rođenoj majci!
Kamoli u provokatorima iz kafane.

xrofl care

Poučen današnjim pomilovanjem Žarka Lauševića, Šarić je počeo pisanje knjige "Kilogram prođe, tona nikako"  :mrgreen:

Valjda tona prođe...

Quote from: Bata Životinja on 29-12-2011, 16:45:31
prvi put čujem tu verziju da je otišao do kola po pištolj, znam samo za verziju da ga je nosio za pojasom.

Inače, Anomander, tvoje obrazloženje stoji sve dok ne uvažavaš, bar po meni, vrlo važnu stvar.

Laušević je sa Cetinja, koje je poznato antisrpsko mjesto. Ranije se u medijima moglo pročitati da cu Cetinjani presretali razne đačke eksurzije i pod prijetnjom silom tjerali osnovc da pjevaju njihove nacionalističke pjesme.

A Laušević je ne samo glumio u srpskim filmovima nego je glumio Miloša Obilića. To je za Cetinjane neoprostivo, i pitanje je šta su ti momci htjeli od njega i šta su mu radili.

Pobogu, ubijali su vojna lica koja su ih razoružala 1999. kada su dizali barikade na Cetinju. Po Srbiji su ih kasnije nalazili da se ''osvete''.

Dakle, baš to je pitanje, ko su ubijeni, jer sumnjam da su nevinašca.

Vidi ja dugo nisam obraćao toliko pažnju na sve detalje slučaja. Ono malo što sam čitao ranije, iz štampe, bilo je u stilu da je bio priteran uza zid, i maltene morao tako. Ja ga stvarno cenim kao glumca, i nekako sam verovao da je možda stvarno bio u bezizlaznoj situaciji, i onda potegao, uspaničio se ili šta već, što je moguće u takvoj situaciji.
Međutim kad sam se malo udubio u to, tu mnogo toga škripi. On ih je bukvalno izrešetao, ono u mafija stilu...ne tvrdim da su oni bili cvećke ili da mu nisu hteli nauditi, ali on ih je ladno izroko, tu nije bilo ni pucnjeva upozorenja, ni jedan ili dva u telo, već ih je bukvalno izrešetao. Drugo, to za Cetinje sam čuo, nemam razloga da ti ne verujem, ali to opet ne opravdava ubistvo. Mene lično u ovom slučaju najviše nervira ta medijska kampanja, na tv je bilo brdo emisija o toj knjizi, i onda dođe Tadić i pomiluje ga. On napiše bestseler u kome se kao kaje, a ovamo tuži CG ... ja ne vidim tu kajanje. Nisam ni zato da se čereči doživotno, ako je odslužio zakonski svoje, ok, slobodan je čovek i nek živi, ali brate onda se pokrij po ušima i ćuti, a ne trpati se preko knjige na medije u centar pažnje. Kad je već uradio šta je uradio, najpoštenije bi bilo da ćuti.

Slučajno imam informacije o ovom slučaju maltene iz prve ruke; čovek koji je vršio uviđaj, dakle, jedan od ubijenih je imao hranu u ustima.
Laušević je ladno upucao trojicu i izašao napolje da preti i proziva da li ima još neko da oće da dobije metak.
Jesu ga vređali i verovatno gurali, možda bi ga i pretukli, ali život mu nije bio u opasnosti, to je zvaničan nalaz istrage.
Šta je posle plasirano kroz medije, mene lično ne zanima, jer vrlo verujem čoveku koji mi je sve ovo pričao.

Laušević tužio Crnu Goru

Beograd -- Žarko Laušević podneo je predstavku Evropskom sudu u Strazburu protiv Crne Gore, u kojoj je osuđen na 13 godina zatvora, zbog brojnih kršenja ljudskih prava.

Posle odluke predsednika Borisa Tadića o pomilovanju, Laušević je iz SAD poručio da bi "više od pomilovanja želeo da bude oslobođen pred sudom". Lauševićev advokat Vladan Bojić potvrdio je da je postupak po predstavci, koja je aktom Evropskog suda za ljudska prava potvrđena u avgustu prošle godine, je u toku.

"Nisam osetio olakšanje nakon odluke o pomilovanju. Ova odluka nije promenila ništa u nesreći koju osećam zbog svega što se dogodilo", rekao je advokat Bojić.

On je istakao da je Žarko Laušević tužio Crnu Goru u Strazburu.

"Crna Gora je deset godina ćutala ne dozvoljavajući Lauševiću da iskoristi pravo na delotvoran pravni lek. Zbog toga mi u Strazburu vodimo postupak protiv Crne Gore, koja može imati ozbiljne konsekvence zbog toga", ocenio je advokat Vladan Bojić za ,,Vijesti".

On je rekao i da smatra da je Tadićeva odluka "potpuno legitiman akt i jedini način da se završi ta pravna agonija", ali da Laušević ne oseća olakšanje i zadovoljstvo, jer je njegov život uništen.

Porodice dvojice mladića koji su ubijeni pre 18 godina u podgoričkom kafiću "Epl" ogorčeni su zbog pomilovanja i poručuju da za Žarka Lauševića što se njih tiče "nema abolicije".

Majka pokojnog Radovana Vučinića, Ilinka Vučinić je rekla da ne može da veruje u to i da ne zna kako da reaguje.

"Tek je bio došao iz vojske i posle šest meseci sve je bilo završeno, kako ću da reagujem...ne mogu...", rekla je ona televiziji "Vijesti".

Brat pokojnog Dragora Pejovića, Nebojša Pejović je rekao da je sramno i tragično pomilovanje čoveka koji je oduzeo dva ljudska života.

"Ovo je tužno i tragično da je u jednoj državi osuđen i da se traži za ostali deo izrečene presude, a da ga predsednik druge države pomiluje", naveo je Pejović.
Advokat: Proces pred sudom u Strazburu u toku

Postupak po predstavci, koja je aktom Evropskog suda za ljudska prava potvrđena u avgustu prošle godine, je u toku, navodi se u pisanoj izjavi advokata Bojića.

Laušević je 2003. podneo Ustavnu žalbu Ustavnom sudu Crne Gore, koja je odbačena sa implikacijiom da je stvar u nadležnosti Saveznog ustavnog suda.

"Potom je podneo Ustavnu žalbu Saveznom ustavnom sudu koja je ostala nerešena i završila u arhivu, zbog prestanka postojanja te sudske instance i konstituisanja državne zajednice Srbije i Crne Gore", naveo je advokat Bojić i dodao da je Laušević zatim podneo Ustavnu žalbu Sudu državne zajednice SCG, koja je zbog raspada i te državne zajednice ostala nerešena i takođe završila u arhivu.

Nakon donošenja Ustava Crne Gore 2007. i Zakona o Ustavnom sudu 2008. Laušević je podneo Ustavnu žalbu Ustavnom sudu Crne Gore koja je 28. janura 2010. odbačena s obraloženjem da Crna Gora odgovara samo za povrede onih ljudskih prava kršenih nakon stupanja na snagu njenog Ustava.

To je učinjeno tako, iako je u praksi Evropskog suda, bila nesporno u pitanju trajna radnja nečinjenja u evropskoj praksi izdefinisana trajnom povredom i zato je Laušević podneo Predstavku Evropskom sudu za zaštitu ljudskih prava u Strazburu 16. jula 2010. potvrđenu Aktom tog suda 10. avgusta 2010. i proces je u redovnom toku, ukazao je Bojić.

U vreme Lauševićevog lišavanja slobode u SAD 2. jula 2009. republički javni tužilac Srbije 31. avgusta 2009. podneo je Zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu Srbije i Zahtev za odlaganje izvršenja sporne presude Trećem opštinskom sudu.

RJT Srbije je zamolnicom 22. aprila 2010. zatražilo spise predmeta radi odlučivanja po zahtevu od Crne Gore i Višeg suda u Podgorici, ali je zamolnica odbijena uz obrazloženje da ukoliko Srbija smatra da je kazna izrečena presudom koju treba da izvrši prema svom rezidentu i državljaninu previsoka, ima mogućnost da na to utiče samo kroz institute amnestije, pomilovanja i uslovnog otpusta.

Istog stava je bilo i crnogorsko Ministarstvo pravde čime je RJT Srbije primoran da odustane od zahteva.

Ministarstvo pravde Crne Gore je pre 11 dana, 19. decembra zauzelo stav da ta država ne nalazi za potrebno da preduzima bilo kakve radnje izvršenja presude kojom je osudjen Laušević, kazao je Bojić.

To ministarstvo je ukazalo da je Ugovorom koji ta država ima Srbijom o međusobnom izvršavanju sudskih odluka u krivičnim stvarima predviđeno da će se pravnosnažne sudske odluke pre 3. juna 2006. izvršavati u državama ugovornicama kao domaće presude.

Ali, istim tim ugovorom u čl. 4. st. 2 je utvrđeno da samo država izricanja (Crna Gora) ima isključivo pravo da odlučuje o vanrednim pravnim sredstvima.

"Tako je finalno zatvoren bilo koji drugi legalan i primeren pravni put za zaštitu i ispravljanje grubo prekršenog Lauševićevog prava, sem akta o pomilovanju. Predsednik Srbije je ovim aktom zaustavio dalju pravnu agoniju i predupredio nove. Ovim činom je otklonjena povreda jednog od osnovnih međunarodno garantovanih ljudskih prava na delotvoran pravni lek", navodi se u sapštenju Bojića.

Ipak, kako je dodaje, "nesreća svih stradalnika te kobne sudbonosne noći 30. jula 1993. ostala je da zauvek traje u svim dušama unesrećenih porodica i u uništenom životu i tegobnoj progonjenoj duši Žarka Lauševića, dok god on postoji".
Homen: Laušević u pritvoru izdržao prosečnu zatvorsku kaznu

Žarko Laušević je na izdržavanju kazne bio gotovo pet godina. Ministarstvo pravde dalo je pozitivno mišljenje Komisiji za pomilovanje i predsedniku Republike da se pomiluje Laušević, jer je on faktički u pritvoru već izdržao prosečnu zatvorsku kaznu za prekoračenje nužne odbrane, izjavio je državni sekretar Slobodan Homen.

"Uradili smo analizu sankcija, odnosno kazni koje se izriču za prekoračenje nužne odbrane i ustanovili da čak nijedan slučaj nije zabeležen da je izrečena kazna preko pet godina zatvora. S obzirom na to da je Laušević već proveo u pritvoru punih pet godina, on bi, da je osuđen onako kako se prosečno izriču sankcije, već odslužio kaznu", objasnio je Homen.

To je, prema rečima Homena, bio osnovni motiv kojim se Ministarstvo rukovodilo da da preporuku za pomilovanje.

"Smatramo da je sankcija koja mu je bila namenjena, faktički, već i sprovedena i da je on odslužio zatvorsku kaznu i da u tom smislu, ceneći generalno kaznenu politiku, zaista ima mesta da se Žarko Laušević pomiluje i u tom smislu smo dali i pozitivno mišljenje", naglasio je Homen.

Podsećamo, odluku o pomilovanju Žarka Lauševića, kojom se on oslobađa daljeg izdržavanja kazne zatvora, saopštila je u četvrtak Pres služba predsednika Srbije Borisa Tadića.

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=12&dd=30&nav_category=16&nav_id=569979 (http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=12&dd=30&nav_category=16&nav_id=569979)

Quote from: Boban on 30-12-2011, 20:53:30
Slučajno imam informacije o ovom slučaju maltene iz prve ruke; čovek koji je vršio uviđaj, dakle, jedan od ubijenih je imao hranu u ustima.

čisto jedna geek informacija, i Prljavi Hari je imao hranu u ustima kada je ucmekao onog pljačkaša banke u prvom filmu  8-)

ali čisto da se razumijemo, da je to kafana u Americi, i da te neko napadne iz čista mira, imaš pravo da isprazniš šaržer u njega. Čitav. 15 metaka i ćao, zdravo, ne služiš ni dan robije.

Ovo je i pitanje balkanske kulture, neki Brđani misle da je sasvim normalna stvar da te maltretiraju ''malo'' jer im je tako došlo, da guraju dokle mogu i onda stanu i kažu da su se samo malo zezali.

Čovjek može da se ubije jednim udarcem šakom u glavu. Ono što se provlačilo kroz medije jeste da su i on i njegov brat već primili nekoliko teških udaraca i nakon toga postoji svako opravdanje da ih pobije.

Ali ako je tačna ova Bobanova verzija onda je to druga priča, ali ovo što je Anomander rekao apsolutno dozvoljava rešetanje u mafija stilu. Ne zaboravimo onu najgoru verziju iz American History X, kada rasista ubije tipa koji mu je upao na posjed, on dobija 2 godine zbog prekomjerne upotrebe sile jer je maltene uništio čovjeka, a da ga je samo ucmekao ne bi dobio ništa.

A Laušević em nije rasista, em nije izašao nepovređen iz čitave priče, ili bar čisto sumnjam da nije. Najčešća verzija je ipak bila da oni jesu bili naoružani.

Moj stav je definitivno da me ne zanima da li su oni odlučili da njemu naprave tri masnice ili slome dva rebra, da su mu jednu figurativnu dlaku  skinuli s glave ima pravo da isprazni šaržer. Na Balkanu se i previše uzima kao normalno da po kafanama razni likovi izigravaju neku silu.

Jer ispade da ovdje trebamo da izmišljamo neke ''muške'' razloge zašto ne treba pucati, kao da je pokušaj silovanja teža stvar od udaranja neke osobe šakama u glavu, pa žena može da ubije silovatelja u odbrani. Ili ne može? Ispade ja trebam da brinem o pravima silovatelja, siledžija, krimosa i slične bagre, da poturim sopstvenu sivu masu da je oni malo izgaze a da se meni sudi jer sam ispraznio šaržer u njih. Kao, djeca se ''igrala'', niste morali tako da reagujete.

Ne stoji džaba u američkom Ustavu: ako državni organi nisu sposobni da uspostave red i mir u određenom mjestu, kao i bezbjednost stanovnika, građani imaju pravo da nose i koriste oružje.

Bato, bato koji si ti degenerik...

Quote from: Bata Životinja on 30-12-2011, 22:03:42Ovo je i pitanje balkanske kulture, neki Brđani misle da je sasvim normalna stvar da te maltretiraju ''malo'' jer im je tako došlo, da guraju dokle mogu i onda stanu i kažu da su se samo malo zezali.

Čovjek može da se ubije jednim udarcem šakom u glavu.

Stav naše države bi bio da je to sasvim neophodno u ophođenju, čak su onomad uložili i milionče da to pokažu.

Quote from: Bata Životinja on 30-12-2011, 22:03:42

Quote from: Boban on 30-12-2011, 20:53:30
Slučajno imam informacije o ovom slučaju maltene iz prve ruke; čovek koji je vršio uviđaj, dakle, jedan od ubijenih je imao hranu u ustima.

čisto jedna geek informacija, i Prljavi Hari je imao hranu u ustima kada je ucmekao onog pljačkaša banke u prvom filmu  8-)

ali čisto da se razumijemo, da je to kafana u Americi, i da te neko napadne iz čista mira, imaš pravo da isprazniš šaržer u njega. Čitav. 15 metaka i ćao, zdravo, ne služiš ni dan robije.

Ovo je i pitanje balkanske kulture, neki Brđani misle da je sasvim normalna stvar da te maltretiraju ''malo'' jer im je tako došlo, da guraju dokle mogu i onda stanu i kažu da su se samo malo zezali.

Čovjek može da se ubije jednim udarcem šakom u glavu. Ono što se provlačilo kroz medije jeste da su i on i njegov brat već primili nekoliko teških udaraca i nakon toga postoji svako opravdanje da ih pobije.

Ali ako je tačna ova Bobanova verzija onda je to druga priča, ali ovo što je Anomander rekao apsolutno dozvoljava rešetanje u mafija stilu. Ne zaboravimo onu najgoru verziju iz American History X, kada rasista ubije tipa koji mu je upao na posjed, on dobija 2 godine zbog prekomjerne upotrebe sile jer je maltene uništio čovjeka, a da ga je samo ucmekao ne bi dobio ništa.

A Laušević em nije rasista, em nije izašao nepovređen iz čitave priče, ili bar čisto sumnjam da nije. Najčešća verzija je ipak bila da oni jesu bili naoružani.

Moj stav je definitivno da me ne zanima da li su oni odlučili da njemu naprave tri masnice ili slome dva rebra, da su mu jednu figurativnu dlaku  skinuli s glave ima pravo da isprazni šaržer. Na Balkanu se i previše uzima kao normalno da po kafanama razni likovi izigravaju neku silu.

Jer ispade da ovdje trebamo da izmišljamo neke ''muške'' razloge zašto ne treba pucati, kao da je pokušaj silovanja teža stvar od udaranja neke osobe šakama u glavu, pa žena može da ubije silovatelja u odbrani. Ili ne može? Ispade ja trebam da brinem o pravima silovatelja, siledžija, krimosa i slične bagre, da poturim sopstvenu sivu masu da je oni malo izgaze a da se meni sudi jer sam ispraznio šaržer u njih. Kao, djeca se ''igrala'', niste morali tako da reagujete.

Ne stoji džaba u američkom Ustavu: ako državni organi nisu sposobni da uspostave red i mir u određenom mjestu, kao i bezbjednost stanovnika, građani imaju pravo da nose i koriste oružje.

Potpisujem SVE.

Quote from: Boban on 30-12-2011, 20:53:30
Jesu ga vređali i verovatno gurali, možda bi ga i pretukli, ali život mu nije bio u opasnosti, to je zvaničan nalaz istrage.
Šta je posle plasirano kroz medije, mene lično ne zanima, jer vrlo verujem čoveku koji mi je sve ovo pričao.

Meni je ovaj deo u njegovoj knjizi dosta loše i konfuzno opisan. Jesam čitala u hodu, i to samo prvih nekoliko stranica gde se opisuje ovaj pucnjava, ali je tekst prepun "nisam bio svestan šta radim" delova, te ima crnih rupa i praznina u Lauševićevom viđenju događaja...

Nisam pratio ovu diskusiju detaljno, ali se sećam da mi je rođaka koja je živela blizu kafića u ono vreme kad se to desilo, tada rekla da je grupa koja je napala Lauševića ozloglašena grupa seledžija i ološa i da su mnogi obični ljudi (isključeni rođaci ubijenih) odahnuli i smatrali da su dobili što su zaslužili.

Quote from: Alex on 31-12-2011, 13:06:26
ozloglašena grupa seledžija i ološa i da su mnogi obični ljudi (isključeni rođaci ubijenih) odahnuli i smatrali da su dobili što su zaslužili.

Da li je moguće da ima ljudi spremnih da odahnu posle smrti napaljenih klinaca?

"Ozloglašena grupa siledžija i ološa" je bitno različito od "napaljenih klinaca". I ja bih odahnuo na smrt onog prvog.

Nije mi jasno kako ljudi mogu da osuđuju decu. Je li ta grupa nekoga ubila, silovala, pljačkala?

Dvadesetjednogodišnjak i nije baš najtradicionalnija definicija deteta.

EDIT:

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fvonscomics.files.wordpress.com%2F2011%2F11%2Fhelen-lovejoy.jpg&hash=84021932ce61ccdf99ea93b83026f639709818f5)

:lol:

Naravno da je dvadesetjednogodišnji čovek dete. Pogotovo ako je muškarac.

Quote from: D. on 31-12-2011, 13:08:02

Quote from: Alex on 31-12-2011, 13:06:26
ozloglašena grupa seledžija i ološa i da su mnogi obični ljudi (isključeni rođaci ubijenih) odahnuli i smatrali da su dobili što su zaslužili.

Da li je moguće da ima ljudi spremnih da odahnu posle smrti napaljenih klinaca?

Prvi put čujem o godinama, ali ne menja stvar - ako su u komšiluku ljudi strahovali za svoju bezbednost od pomenute grupe i pojedini doživljavali šikaniranja (ili batine) - naravno da će odahnuti.

Siledžije u 20-im godinama znaju da maltretiraju slabije od sebe - starce, žene i decu - a za klinca od 14 godina neko ko ima 22 nije dete nego odrasla i opasna osoba. Žena kojoj preti silovanje, takođe ih ne doživljava kao nevinu decu.

Zato i pitam - da li su ubijali, silovali i krali, ili su se samo ponašali kao uspaljeni klinci željni tuče i dokazivanja? Mislim, oni nisu nosili pištolje, zar ne?

Baš zanimljivo da ga je Tadić pomilovao...pitam se da li je to iz humanističkih razloga ili zbog predstojećih izbora. Nisam čitao knjigu, a koliko sam razumeo iz prethodnih izvora Laušević je izgubio zdrav razum u tom momentu i manijački ispraznio šaržer. E sad mi jedna stvar nije jasna - zašto bi bio pomilovan? AKo je to uradio u samoodbrani onda kazna treba da bude manja, ali mora da je odsluži.

Naravno da je iz političkih razloga. Tadić se samo prišljamčio medijskoj kampanji osmišljenoj za Lauševića, da se ovajdi za deo popularnosti koju je ova knjiga pokupila. Jadno, ali već viđeno.

Quote from: Truman on 31-12-2011, 14:04:08
Baš zanimljivo da ga je Tadić pomilovao...pitam se da li je to iz humanističkih razloga ili zbog predstojećih izbora. Nisam čitao knjigu, a koliko sam razumeo iz prethodnih izvora Laušević je izgubio zdrav razum u tom momentu i manijački ispraznio šaržer. E sad mi jedna stvar nije jasna - zašto bi bio pomilovan? AKo je to uradio u samoodbrani onda kazna treba da bude manja, ali mora da je odsluži.

On je osuđen na pet godina, što je maksimalna kazna za prekoračenje samoodbrane. Odslužio i izašao, a onda crnogorski sud ponovio suđenje i osudio ga 2 godine nakon izlaska iz zatvora na 13 godina. I od tada traže da odsluži još 8.

Dakle, Tadić je morao da ga pomiluje zbog te druge presude, jer on je prekoračenje odbrane odslužio, zato se i žali, jer su ga ovi 2001. osudili za nešto sasvim drugo, ne znam tačnu kvalifikaciju.

Naravno, čitavo vrijeme je pitanje da li je on napadnut i da li to onda jeste prekoračenje samoodbrane, ili je uradio ovo što Boban tvrdi da jeste.

Quote from: D. on 31-12-2011, 13:12:59
Nije mi jasno kako ljudi mogu da osuđuju decu. Je li ta grupa nekoga ubila, silovala, pljačkala?

to još niko nije istražio, a trebao je, u svakom slučaju logičnije je da su oni znali Lauševića nego obrnuto

i što se ''djece'' tiče, Kristijan Golubović je karijeru započeo sa 18. godina. Hoće li mi neko reći da mu je neko u 21. ispalio šaržer u grudi da bi neko ovdje nešto spomenuo?

Naravno da bi. Zavisi od okolnosti.

Oružanje Svetog Save

Oblici komercijalizacije tragičke krivice u režiji Kompanije ,,Novosti"

Eksploatacija ljudske tragedije

,,Kao s neba, sa krila dobrog anđela, pala mi je vest da je Žarko Laušević napisao knjigu. I da bi bio voljan da je objavi ovde. ,,Novosti" i ja smo mu – prva ponuda. Stresao sam se od tog iznenađenja". Ovim rečima je Manojlo Vukotić započeo svoj otužni pogovor knjizi sećanja Žarka Lauševića, slavnog glumca, prestupnika i izopštenika iz društva. Reklo bi se da je generalni direktor više nego srećan. Ekstatički je ushićen a oči mu se kao u onim scenama iz crtaća, kada junaci osete mogućnost velike zarade, pretvaraju u dve blicave oznake za dolar. I zaista, tiraž od 200 000 primeraka koji nadmašuje Kusturicu i Dobricu Ćosića zajedno potvrđuje Vukotićevo predviđanje. Ubrzo i čitava javnost počinje da participira u ekstazi generalnog direktora Kompanije ,,Novosti". Organizuje se velika promocija u sali Muzeja Jugoslovenske kinoteke, a specijalni efekt proizvodi video klip netom pristigao iz Amerike u kome sâm Žarko Laušević izgovara nekoliko udarnih fragmenata iz svoje knjige, verovatno po izboru samog generalnog direktora. Na sceni su advokati, režiseri, teatrolozi i glumci. Svako bi da kaže ponešto u prilog veličanstvenom povratku Žarka Lauševića u Beograd. Vukotić daje osnovni ritam i direkciju svakog budućeg čitanja Lauševićevih ispovesti: ,,Iskrenost sa kojom [Laušević] izlaže je fascinantna. Ne štedi sebe – skida se do gole kože. Guli je. Ukucava eksere u svoje meso – dok samog sebe razapinje." Reklo bi se da nam Vukotić nudi jedinstveni novogodišnji striptiz sa elementima ritualnog samopovređivanja na kraju. Zaista, idealna je prilika da se za samo 450 din. uverimo u to. Retko se pruža mogućnost da pročitamo priču o tragičkom junaku našeg vremena koji je zbog počinjenog hibrisa pao u nesreću. Za razliku od Vukotićevog turbofolk marketinga, Aristotel nas podučava da tragički junak može biti samo onaj čovek po sredini "koji se ne ističe ni vrlinom ni pravednošću, niti pada u nesreću zbog svoje zloće i svog nevaljalstva nego zbog neke pogreške (krivice), a to je lice koje uživa znatan ugled i živi srećnim životom, kao Edip, i Tijest, i uopšte članovi takvih porodica". Čini se da je Žarko Laušević i ulogama koje je igrao i životom koji je živeo oduvek podražavao takvu tragičku radnju. Osnovna odlika takve radnje je da kod gledalaca, odnosno čitalaca izazove osećanja straha i sažaljenja. Iz toga proizlazi i finalni učinak tragičke radnje koja kod gledalaca izaziva katarzu, odnosno pročišćavanje takvih afekata. To se umnogome razlikuje od dolarske groznice Manje Vukotića. Za njega je pojam tragičke krivice svakako samo neko "špansko selo" koje može biti dobro ukoliko donosi novac. Međutim, Lauševićeva knjiga Godina prođe, dan nikad je primer permanentnog upinjanja da se dosegne svest o sopstvenoj krivici, onaj "fatalni plamen" o kome razmišlja jedne noći dok posmatra noćnog leptira nadomak upaljene sveće. No upravo priča o tragičkoj krivici može reći nešto više o društvu koje danas uživa u Lauševićevom razgolićivanju.


Svetosavska intervencija u teatru

Žarko Laušević s pravom markira jedan događaj iz svoje prošlosti kao početak svega što mu se potom događalo i zbog čega je ispaštao. Reč je o predstavi Sveti Sava Siniše Kovačevića koja je 31. maja 1990. nasilno prekinuta upadom nacionalističkih falangi Žarka Gavrilovića i Vojislava Šešelja u Jugoslovensko dramsko pozorište. Tačno je da predstava nije odigrana ali Lauševićeva sećanja na taj pokušaj izvedbe pokazuju da se na sceni odigrala mnogo ozbiljnija drama nego što je to bio Kovačevićev literarni predložak. Jedan fragment te drame moguće je videti i na YouTubeu. Ta drama, zapravo njena struktura, potom je ponovljena u Srbiji mnogo puta. Tako nešto se događa i danas (napad na studente u blokadi ili na skvotere u novosadskoj kasarni "Arčibald Rajs"). Ali Žarko Laušević je bio prvi koji je odigrao tu predstavu za nas. I to je zapravo jedini put da je odigrana u teatru gde se pomeranje granice između iluzije i života, književnog teksta i politike dogodilo na najradikalniji način. Junaci ove predstave bili su glumci jednog komada koji je trebalo odigrati, publika, hor sačinjen od nacionalističke rulje, veće staraca (koje je van scene), vođa (koji je van scene) i vođin glasnik (policajac koji prilazi Lauševiću kao glavnom glumcu i prenosi mu "opšte" utiske, zapravo suštinsku informaciju zbog koje će on počiniti hibris). Hor je po dobrom starom Aristotelovom savetu u ovoj tragičkoj radnji tretiran kao jedno lice čija "pesma" bi se mogla primeniti kako za ovu predstavu tako i za sve ostale koje će uslediti tokom devedesetih, do danas. Treba imati u vidu i to, što Laušević previđa u svojoj knjizi, da okupljanje ovog "hora" nije spontani izraz raspomamljene gomile. Naprotiv. Tekst drame Siniše Kovačevića, prema tvrđenju nekih svedoka tog doba, pre nego što je došao do zeničkog pozorišta, kružio je po beogradskim salonima. Tekst je najpre bio ponuđen glumcu Bati Stojkoviću, a onda je preko njegovog brata Živorada dospeo do uticajnog Borislava Mihajlovića Mihiz koji je stavio nezvaničnu zabranu na izvođenje ovog teksta u Beogradu. Otuda upad Žarka Gavrilovića i falangista neće biti spontano okupljanje nezadovoljnika već organizovana akcija koja iza sebe ima veće staraca koje je samo nekoliko godina pre toga obznanilo da su svi vitalni srpski interesi u Jugoslaviji ugroženi. Zbog toga tobože nemoćni policajac prilazi Žarku Lauševiću i kaže mu: "Ako vi hoćete, Lauševiću, policija će intervenisati, ali... može biti mrtvih". Time se stvara pozorišna iluzija prenošenja ingerencije sa vlasti na glavnog junaka komada koji se zove "Prekidanje predstave Sveti Sava u JDP-u" i on donosi kobnu odluku da odigra ostatak uloge po roli koja je za njega spremljena na najvišem vrhu. Za dobro zajednice, on se povlači a potom, budući izložen pretnjama, po savetu policije nabavlja pištolj kako bi se branio, jer država "nije u stanju" da se brine o njegovoj bezbednosti. I tu je negde kraj karijere glumca Žarka Lauševića. Njegova tragička krivica je zapravo uverenje da se država zaista brine o njemu dajući mu dozvolu za nošenje oružja. Istina je zapravo bila drugačija. Žarko Gavrilović i Vojislav Šešelj bili su bezbednosni eksponenti Miloševićeve države, policajac je bio dobri glasnik koji mu je saopštio da kao ugrožena manjina mora da se naoruža. Po tom modelu je Miloševićeva država funkcionisala na svim stranama. Tako su naoružani Srbi u Hrvatskoj, u Bosni i na Kosovu. Bio je to srpski model odbrane manjinskih prava koji je pretvoren i brutalnu agresiju. Biti naoružan u tom trenutku značilo je zapravo prikloniti se naoružanoj većini. A kada su ratovi prošli i zločini počinjeni, krivica je postala samo krivica naoružane "manjine" koja se borila za goli život. Srbija je ostala čista. Otuda i izostanak osećanja straha i sažaljenja, pa i katarze, u ovoj predstavi danas. Kao i kod Manojla Vukotića, pristuno je samo palanačko naslađivanje stradanjem nekog ko je mogao biti bolji od nas, ali je, eto, zbog svoje pogreške, pao u nesreću. Ne i naše. Nasuprot Aristotelovim zakonitostima verovatnosti i nužnosti tragičke priče ovo društvo misli da ono s tim nema nikakve veze. Stoga bi Lauševićeve reči iz trejlera, kojima je Vukotić želeo da pridobije čitalačku masu, trebalo donekle preinačiti: Društvo koje je saučestvovalo u nekom zločinu nikada neće biti slobodno.

http://pescanik.net/2011/12/oruzanje-svetog-save/ (http://pescanik.net/2011/12/oruzanje-svetog-save/)


edit: kako da namestim da ovo govno ne prikazuje tekst u jednom redu  :x

Dobar tekst.

dobar je za tariguz. Sad znate, Laušević je simbolički predstavnik srpske genocidalne agresije.

Nisam sklona da ličnu odgovornost prenosim na kolektivnu, ali okolnosti su ovde igrale bitnu ulogu. Sa druge strane, kada bih strahovala za svoj život radije se ne bih eksponirala po kafićima, nego nosila pištolj, koji će, jednom, u navedenim okolnostima, svakako opaliti.

Quote from: Truman on 31-12-2011, 14:04:08
a koliko sam razumeo iz prethodnih izvora Laušević je izgubio zdrav razum u tom momentu i manijački ispraznio šaržer.

...onda nije kriv ni za prekoračenje nužne odbrane...

da, mada neuračunljivost takođe ne oslobađa krivice, samo je drugačije vrednuje.

U svakom slučaju, zahtjev Lauševića za ponavljanjem suđenja je u stvari najlegitimniji, i zanimljivo je da ga jedino on traži, ne traže ga porodice ubijenih, ne traži ga Tadić, ne traži ga javnost, a traži ga Laušević. Suđenje podrazumijeva objelodanjivanje svega, od toga ko su bili ubijeni, šta su radili pomenute noći i šta je uopšte Laušević uradio. On, ako i jeste konfuzan u knjizi kako neki ovdje govore, jedini se izgleda ne plaši suočavanja sa tom situacijom.

Ako on želi potpuno javno suđenje ja ga potpuno podržavam

Quote from: tomat on 31-12-2011, 14:42:25

QuoteOružanje Svetog Save

Oblici komercijalizacije tragičke krivice u režiji Kompanije ,,Novosti"

Eksploatacija ljudske tragedije

,,Kao s neba, sa krila dobrog anđela, pala mi je vest da je Žarko Laušević napisao knjigu. I da bi bio voljan da je objavi ovde. ,,Novosti" i ja smo mu – prva ponuda. Stresao sam se od tog iznenađenja". Ovim rečima je Manojlo Vukotić započeo svoj otužni pogovor knjizi sećanja Žarka Lauševića, slavnog glumca, prestupnika i izopštenika iz društva. Reklo bi se da je generalni direktor više nego srećan. Ekstatički je ushićen a oči mu se kao u onim scenama iz crtaća, kada junaci osete mogućnost velike zarade, pretvaraju u dve blicave oznake za dolar. I zaista, tiraž od 200 000 primeraka koji nadmašuje Kusturicu i Dobricu Ćosića zajedno potvrđuje Vukotićevo predviđanje. Ubrzo i čitava javnost počinje da participira u ekstazi generalnog direktora Kompanije ,,Novosti". Organizuje se velika promocija u sali Muzeja Jugoslovenske kinoteke, a specijalni efekt proizvodi video klip netom pristigao iz Amerike u kome sâm Žarko Laušević izgovara nekoliko udarnih fragmenata iz svoje knjige, verovatno po izboru samog generalnog direktora. Na sceni su advokati, režiseri, teatrolozi i glumci. Svako bi da kaže ponešto u prilog veličanstvenom povratku Žarka Lauševića u Beograd. Vukotić daje osnovni ritam i direkciju svakog budućeg čitanja Lauševićevih ispovesti: ,,Iskrenost sa kojom [Laušević] izlaže je fascinantna. Ne štedi sebe – skida se do gole kože. Guli je. Ukucava eksere u svoje meso – dok samog sebe razapinje." Reklo bi se da nam Vukotić nudi jedinstveni novogodišnji striptiz sa elementima ritualnog samopovređivanja na kraju. Zaista, idealna je prilika da se za samo 450 din. uverimo u to. Retko se pruža mogućnost da pročitamo priču o tragičkom junaku našeg vremena koji je zbog počinjenog hibrisa pao u nesreću. Za razliku od Vukotićevog turbofolk marketinga, Aristotel nas podučava da tragički junak može biti samo onaj čovek po sredini "koji se ne ističe ni vrlinom ni pravednošću, niti pada u nesreću zbog svoje zloće i svog nevaljalstva nego zbog neke pogreške (krivice), a to je lice koje uživa znatan ugled i živi srećnim životom, kao Edip, i Tijest, i uopšte članovi takvih porodica". Čini se da je Žarko Laušević i ulogama koje je igrao i životom koji je živeo oduvek podražavao takvu tragičku radnju. Osnovna odlika takve radnje je da kod gledalaca, odnosno čitalaca izazove osećanja straha i sažaljenja. Iz toga proizlazi i finalni učinak tragičke radnje koja kod gledalaca izaziva katarzu, odnosno pročišćavanje takvih afekata. To se umnogome razlikuje od dolarske groznice Manje Vukotića. Za njega je pojam tragičke krivice svakako samo neko "špansko selo" koje može biti dobro ukoliko donosi novac. Međutim, Lauševićeva knjiga Godina prođe, dan nikad je primer permanentnog upinjanja da se dosegne svest o sopstvenoj krivici, onaj "fatalni plamen" o kome razmišlja jedne noći dok posmatra noćnog leptira nadomak upaljene sveće. No upravo priča o tragičkoj krivici može reći nešto više o društvu koje danas uživa u Lauševićevom razgolićivanju.


Svetosavska intervencija u teatru

Žarko Laušević s pravom markira jedan događaj iz svoje prošlosti kao početak svega što mu se potom događalo i zbog čega je ispaštao. Reč je o predstavi Sveti Sava Siniše Kovačevića koja je 31. maja 1990. nasilno prekinuta upadom nacionalističkih falangi Žarka Gavrilovića i Vojislava Šešelja u Jugoslovensko dramsko pozorište. Tačno je da predstava nije odigrana ali Lauševićeva sećanja na taj pokušaj izvedbe pokazuju da se na sceni odigrala mnogo ozbiljnija drama nego što je to bio Kovačevićev literarni predložak. Jedan fragment te drame moguće je videti i na YouTubeu. Ta drama, zapravo njena struktura, potom je ponovljena u Srbiji mnogo puta. Tako nešto se događa i danas (napad na studente u blokadi ili na skvotere u novosadskoj kasarni "Arčibald Rajs"). Ali Žarko Laušević je bio prvi koji je odigrao tu predstavu za nas. I to je zapravo jedini put da je odigrana u teatru gde se pomeranje granice između iluzije i života, književnog teksta i politike dogodilo na najradikalniji način. Junaci ove predstave bili su glumci jednog komada koji je trebalo odigrati, publika, hor sačinjen od nacionalističke rulje, veće staraca (koje je van scene), vođa (koji je van scene) i vođin glasnik (policajac koji prilazi Lauševiću kao glavnom glumcu i prenosi mu "opšte" utiske, zapravo suštinsku informaciju zbog koje će on počiniti hibris). Hor je po dobrom starom Aristotelovom savetu u ovoj tragičkoj radnji tretiran kao jedno lice čija "pesma" bi se mogla primeniti kako za ovu predstavu tako i za sve ostale koje će uslediti tokom devedesetih, do danas. Treba imati u vidu i to, što Laušević previđa u svojoj knjizi, da okupljanje ovog "hora" nije spontani izraz raspomamljene gomile. Naprotiv. Tekst drame Siniše Kovačevića, prema tvrđenju nekih svedoka tog doba, pre nego što je došao do zeničkog pozorišta, kružio je po beogradskim salonima. Tekst je najpre bio ponuđen glumcu Bati Stojkoviću, a onda je preko njegovog brata Živorada dospeo do uticajnog Borislava Mihajlovića Mihiz koji je stavio nezvaničnu zabranu na izvođenje ovog teksta u Beogradu. Otuda upad Žarka Gavrilovića i falangista neće biti spontano okupljanje nezadovoljnika već organizovana akcija koja iza sebe ima veće staraca koje je samo nekoliko godina pre toga obznanilo da su svi vitalni srpski interesi u Jugoslaviji ugroženi. Zbog toga tobože nemoćni policajac prilazi Žarku Lauševiću i kaže mu: "Ako vi hoćete, Lauševiću, policija će intervenisati, ali... može biti mrtvih". Time se stvara pozorišna iluzija prenošenja ingerencije sa vlasti na glavnog junaka komada koji se zove "Prekidanje predstave Sveti Sava u JDP-u" i on donosi kobnu odluku da odigra ostatak uloge po roli koja je za njega spremljena na najvišem vrhu. Za dobro zajednice, on se povlači a potom, budući izložen pretnjama, po savetu policije nabavlja pištolj kako bi se branio, jer država "nije u stanju" da se brine o njegovoj bezbednosti. I tu je negde kraj karijere glumca Žarka Lauševića. Njegova tragička krivica je zapravo uverenje da se država zaista brine o njemu dajući mu dozvolu za nošenje oružja. Istina je zapravo bila drugačija. Žarko Gavrilović i Vojislav Šešelj bili su bezbednosni eksponenti Miloševićeve države, policajac je bio dobri glasnik koji mu je saopštio da kao ugrožena manjina mora da se naoruža. Po tom modelu je Miloševićeva država funkcionisala na svim stranama. Tako su naoružani Srbi u Hrvatskoj, u Bosni i na Kosovu. Bio je to srpski model odbrane manjinskih prava koji je pretvoren i brutalnu agresiju. Biti naoružan u tom trenutku značilo je zapravo prikloniti se naoružanoj većini. A kada su ratovi prošli i zločini počinjeni, krivica je postala samo krivica naoružane "manjine" koja se borila za goli život. Srbija je ostala čista. Otuda i izostanak osećanja straha i sažaljenja, pa i katarze, u ovoj predstavi danas. Kao i kod Manojla Vukotića, pristuno je samo palanačko naslađivanje stradanjem nekog ko je mogao biti bolji od nas, ali je, eto, zbog svoje pogreške, pao u nesreću. Ne i naše. Nasuprot Aristotelovim zakonitostima verovatnosti i nužnosti tragičke priče ovo društvo misli da ono s tim nema nikakve veze. Stoga bi Lauševićeve reči iz trejlera, kojima je Vukotić želeo da pridobije čitalačku masu, trebalo donekle preinačiti: Društvo koje je saučestvovalo u nekom zločinu nikada neće biti slobodno.

http://pescanik.net/2011/12/oruzanje-svetog-save/ (http://pescanik.net/2011/12/oruzanje-svetog-save/)


edit: kako da namestim da ovo govno ne prikazuje tekst u jednom redu  :-x

Koristi quote tag, a ne code.

Quote from: Truman on 31-12-2011, 14:04:08
Baš zanimljivo da ga je Tadić pomilovao...pitam se da li je to iz humanističkih razloga ili zbog predstojećih izbora.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fd37nnnqwv9amwr.cloudfront.net%2Fphotos%2Fimages%2Foriginal%2F000%2F085%2F283%2Fphilosoraptor.jpg&hash=c2b2b6d7e16537a993c460615aa6acaf72e88f13)

Ja bih bio najsrećniji da su se govna pobila međusobno. Jedan glumački gnjavež manje, šaka nabarenih Crnogoraca manje, kome bi to zasmetalo...

Quote from: Bata Životinja on 31-12-2011, 15:11:58
dobar je za tariguz. Sad znate, Laušević je simbolički predstavnik srpske genocidalne agresije.

Nije to Bato, al nekako ne mogu progutati ni tu žvaku kako je on neki tužni junak, predstavnik srpstva u CG. I jedno i drugo je preterivanje.
Nije on jedini koji je ikada učestvovao u kafanskoj ili nekoj drugoj tuči, koji je trpeo udarce ili šutiranja. Pa nisu svi koji su tako nešto doživeli otišli po utoku i smanjili brojno stanje stanovništva.
A kampanja je blago rečeno smorna. Izbroj koliko mu je emisija i tekstova posvećeno. Postao je ko Nataša Bekvalac, čim otvorim novine ili upalim tv, tu je njegova knjiga. Budi faca i izdrži kad si već to uradio. Tačno je, onaj ko je spreman glumiti facu i izazivati tuče, mora biti spreman da ga neko može i nafilovati olovom . S druge strane, i onaj koji nosi pištolj i spreman ga je upotrebiti, mora biti spreman i snositi posledice te upotrebe. Napravio je šta je napravio, sad nek bude muško i izdrži koliko treba, a ne pisati plačiknjige za domaćice.

Pa da, ali koliko treba da izdrži? Kaznu od pet godina je odležao, ovi ga jure za još osam, pravno je situacija potpuno suluda, čovek hoće da se sve to već jednom reši, a dokle god ide samo pravnim putem sa onim žalbama i zahtevima i šta sve, ne rešava se ništa. I manje poznati od njega bi u takvoj situaciji pokušali da pokrenu halabuku u medijima, pošto je to teže zabašuriti od nekih tamo žalbi za koje se sud izjavi da nije nadležan, a ko jeste, ne zna se.

ali on i tvrdi da je izdržao koliko treba, i još traži otvoreno ponavljanje suđenja. Da je postao medijski smor to stoji, ali ko zna šta bih ja uradio da dobijem presudu, odležim je i onda mi neko sudi za nešto što sam već odležao.

Jebote, Varg Vikernes je brutalno nožem iznabadao nekog jadnika, dobio 21 godinu, odslužio 15 i izašao na uslovnu.

Žarko Laušević reagovao kao i klasični Crnogorac, što ga ne opravdava i kaznu je zaslužio. Samo je pitanje, kolika ta kazna treba biti i kada može biti pušten zbog dobrog vladanja, ako ga uporedimo sa Vikernesom?

Vikernes je odslužio 15, Laušević 5, Crna Gora traži 13.

Kako god okreneš, možda je 5 malo, ali je najbliže stvarno fer presudi.

Quote from: angel011 on 01-01-2012, 20:02:08
Pa da, ali koliko treba da izdrži? Kaznu od pet godina je odležao, ovi ga jure za još osam, pravno je situacija potpuno suluda, čovek hoće da se sve to već jednom reši, a dokle god ide samo pravnim putem sa onim žalbama i zahtevima i šta sve, ne rešava se ništa. I manje poznati od njega bi u takvoj situaciji pokušali da pokrenu halabuku u medijima, pošto je to teže zabašuriti od nekih tamo žalbi za koje se sud izjavi da nije nadležan, a ko jeste, ne zna se.

Ja se slažem da to treba rešiti, ali nekako mi se čini da je pet godina koje je odslužio stvarno malo za dvostruko ubistvo. Kakve god bile okolnosti, ipak su dva života ugašena.

http://www.novosti.rs/vesti/planeta.301.html:358142-SAD-Kaznjavaju-samo-lose-momke---Srbe (http://www.novosti.rs/vesti/planeta.301.html:358142-SAD-Kaznjavaju-samo-lose-momke---Srbe)

QuoteNapravio je šta je napravio, sad nek bude muško i izdrži koliko treba, a ne pisati plačiknjige za domaćice.

Ah, a domaćice čitaju "plačiknjige"? Takođe, moraš da budeš "muško" da bi preuzeo odgovornost za svoje postupke i "izdržao"? :)

Quote
Nije to Bato, al nekako ne mogu progutati ni tu žvaku kako je on neki tužni junak

Svi smo mi tužni junaci u ovom filmu.

U Oklahomi, osamnaestogodišnja majka tromesečne bebe, čiji je muž umro od raka pre nedelju dana (na božić), na novogodišnje veče zvala 911 jer su dvojica muškaraca sa lovačkim nožem provaljivala u njenu kuću. Pitala je dispečera da li je u redu da puca - naoružana sačmarom i pištoljem - ako uđu u njenu kuću. Dispečerka je rekla da ne može da joj kaže da je to u redu, ali da učini sve što može da učini da zaštiti bebu. Čovek provali vrata, stupi u kuću, žena ga ubije na mestu. Drugi se preda policiji. Policija kaže da je žena uradila ispravnu stvar.

Mislim da bismo se svi, ako su nabrojane činjenice tačne, složili

http://abcnews.go.com/US/okla-woman-shoots-kills-intruder911-operators-shoot/story?id=15285605#.TwVW4FZuJEM (http://abcnews.go.com/US/okla-woman-shoots-kills-intruder911-operators-shoot/story?id=15285605#.TwVW4FZuJEM)

http://gma.yahoo.com/video/news-26797925/oklahoma-mother-18-kills-intruder-breaking-into-her-home-while-on-phone-with-911-27777235.html (http://gma.yahoo.com/video/news-26797925/oklahoma-mother-18-kills-intruder-breaking-into-her-home-while-on-phone-with-911-27777235.html)

apsolutno podržavam mladu mamu na njenom putu oslobađanja sveta od šljama.
way to go, mom!

nadam se samo da ova akcija neće ostaviti veće posledice na njenu psihu, moral i tako to - kažu da nije svejedno ubiti čoveka, pa još izbliza, nekoga bi morila griža čak i kad ti taj ološ s nožekanjom juriša na čeljade...

ipak, u americi je nužna samoodbrana razumnije prihvaćena.
ne znam baš, a živo me zanima, kako bi neko OVDE u serbiji prošao da uradi slično.
ne mora baš da bude mama s detetom - npr. da zreo čovek ubije naoružanog lika koji mu razvali vrata stana. kako bi prošao?

hm, sa mnogo strana čuh i pročitah da je knjiga super, ali meni se njegov stil uopšte ne dopada. naročito mi se ne sviđa kako je napisan deo koji pokriva zatvorska razmišljanja. nekako su, by far, najzanimljiviji flashback-ovi koji nas vracaju u žarkovu mladost, opis sudskog procesa i dana provedenih u zatvoru, jer liče na documentary.
knjigu sam pročitala najvise zbog toga sto me zanimala njegova strana medalje i mislim da je bio prilično iskren u opisu dogadjaja. btw, glede bobanove "istinite verzije": moj drug božo crnogorac kaze da su tipovi koje je ubio bili ološ i da je podgorici svanulo kad ih je koknuo. CG sud nije mogao da mu oprosti sto je ispucao svih 13 metaka (razumljivo) i sto je jedan od njih pogodio jednog od ubijenih u leđa, sto znači da je ovaj vec počeo da beži (detalj o fatalnom metku u leđa se ne pominje u knjizi, tako da ne znam je li to istina ili rekla-kazala).

u svakom slučaju, cak i da su ubijeni bili ološ (a tačno mogu da zamislim bahatost "povratnika s ratišta" :mrgreen: ), fakat je da je laušević ipak dobio premalo godina za (ne)delo, a i fakat je da je iritantan nacin na koji branislav lečić & co. govore o dogadjaju.

s druge strane, da je srđan aleksić imao gan, sad verovatno ne bi bio mrtav, a ugažen je nogama od, verovatno, slične ekipe.

tako da...pojma nemam za RL, al knjiga je shit. :lol: :lol:

Ne znam za kompaniju al lecic je prepotentna seljacina.

Quote from: Ghoul on 05-01-2012, 10:39:02
ne znam baš, a živo me zanima, kako bi neko OVDE u serbiji prošao da uradi slično.
ne mora baš da bude mama s detetom - npr. da zreo čovek ubije naoružanog lika koji mu razvali vrata stana. kako bi prošao?

Proveo bi izvesno vreme na robiji. Znam za jedan takav primer.

Pa dobro, nije isto kada tužnoj mladoj mami upadaju dva ili jedan tip sa nožem. Takođe, nije isto kada napadača upozoriš da imaš sačmaru i pištolj, ili samo pucaš kada provali unutra. Ali slažem se da je dom neprikosnoveno privatno vlasništvo i da bi kod mene pre straha ove seronje izazvale bes što mi narušavaju mir i bezbednost doma.

Pa ja mu verujem da se dosta toga i ne seća. I samom mi izmiču detalji nekih dešavanja od pre desetak, petnestak godina u kojima sam učestvovao. Kada se dese misliš pamtićeš dok si živ, vraga, vreme učini svoje i izbledi mnogo brže nego što bi očekivao.
Ono što je mene odvratilo od saosećanja za njega je upravo ta medijska kampanja. Od Lečića, Kovačevića, Piramida, pa do Tadića. Što je mnogo, mnogo je. Kako god, čovek je ubio dvoje ljudi, i mislim da je njegovo medijsko promovisanje i pravdanje u najblažu ruku... problematično.

Quote from: Anomander Rejk on 01-01-2012, 20:22:36
Ja se slažem da to treba rešiti, ali nekako mi se čini da je pet godina koje je odslužio stvarno malo za dvostruko ubistvo. Kakve god bile okolnosti, ipak su dva života ugašena.

Ako je samoodbrana, nije trebao da odsluži ni minut, makar eliminisao desetoricu.

Možda je bila odbrana časti?

Ja ne znam ovako napamet kolika je kazna zaprećena za prekoračenje nužne odbrane, mada guglovanje veli da je prosečna kazna u Srbiji za to oko pet godina. Što je u  principu u skladu sa ovim što je ŽL odležao. Krivični zakonik, doduše daje dosta prostora za slobodno sudijsko uverenje i razna veštačenja:

Član 19

Quote
Učiniocu koji je prekoračio granice nužne odbrane može se kazna ublažiti. Ako je učinilac prekoračio granice nužne odbrane usled jake razdraženosti ili prepasti izazvane napadom može se i osloboditi od kazne. 

neki ljudi smaraju kao Žarko Laušević svojom sudbinom, ili pojednci... svojom smrću.

On to radi zbog ličnog interesa. Samo za prvu knjigu su mu platili 200.000 EUR. A "raja je krenula da se pali i žari" kao i uvek.