Napisao sam već jedanput ovaj post i pogrešnim klikom sve sam poslao u zaborav. :cry: I sad pišem ponovo. :x (Donekle izmenjenu verziju sam stavio na Bg-anime.)
Pošto sam čitao priče iz Neo-Devilmana, od kojih je jednu (možda i najbolju) crtao Iwaaki; pošto je 28. jula bio njegov rođendan; i pošto je takođe krajem juna Del Rey objavio poslednji, 8. tom svog izdanja Parasyte-a, red je da kažem par reči o čoveku koga lično smatram možda najvećim živim manga-autorom.
Mnoge će odbiti njegov crtež. Slažem se da, u estetskom smislu, njegovi likovi nisu privlačni. Ali, Iwaaki je u suštini savršen pripovedač koji, eto, nije pisao knjige, već crta mange zato što dovoljno dobro barata veštinom vizuelnog pripovedanja i korišćenja asocijacija. Kao što reče (http://www.animenewsnetwork.com/bbs/phpBB2/viewtopic.php?p=561516&highlight=iwaaki#561516) David Goodwin (aka HellKorn) na ANN forumu:
QuoteCome on, folks; Miura, Inoue and Urasawa may be talented, but their output and absolute command of the narrative doesn't reach Iwaaki's heights.
I tu se apsolutno slažem: ni kod jednog od trojice pomenutih (iako ih volim sve) nisam primetio takvo brižljivo planiranje priče unapred. Iwaaki tačno zna gde ide i povezuje sve niti svojih priča. I ima jedan od najboljih završetaka u istoriji stripa - zato što nema šta više da se doda, niti da se oduzme.
Ili, kako kaže Xavier Guilbert:
Quote from: http://du9.org/ParasytePublished over ten years ago, there is no denying that Kiseijû is showing its age, particularly in the light of the dark elegance of more recent series like MPD-Psycho. Yet, remain the pacing of the narration and a relative naiveté (especially in the treatment of the central duo of Shin'ichi and his parasite), but more importantly a narrative quality that places Iwaaki Hitoshi's magus opus far above the forgettable debauchery of action that can be seen in the more current ARMS and Gantz among others.
Zanimljivo je
poređenje Iwaakija sa Alanom Murom na koje sam naleteo:
Quote from: Noah BerlatskyHitosi Iwaaki's Parasyte does the tradition proud. Monstrous, slimy, ravenous, shape-changing critters of ambiguous origin are eating our brains, manipulating our bodies, and then messily dining on our friends and family. This hyperbolic plot is put across with a pulp intelligence that rivals Alan Moore's — once Iwaaki gets the basic premise down, he starts to push it, prod it, see where it will go. What happens when a parasyte accidentally inhabits a dog? What happens when two parasytes decide to use their human bodies to mate? Can parasytes transfer from human to human? Why do they want to eat people, anyway? The answers are uniformly smart and surprising — they pull you into the work rather than making you close the book in disgust, as super-hero plot twists tend to do.
Neko je jednom uporedio Urasawinog Plutoa sa Nadziračima, u smislu sličnog mesta koje oba dela imaju u svojim kulturnim sredinama. Ne bih se baš složio. Pluto dolazi u suviše kasnom trenutku u istoriji mangi da bi imao sličan značaj. Iako u svetu komercijalne mange retko kad autor iskoristi tuđe likove ili zaplete da bi preneo sopstvene ideje, ispod njega postoji drugi, ogroman svet amaterskih publikacija (doujinshi) gde je to norma. Pluto je begunac iz tog sveta u onaj prvi.
Ali, vratimo se na Parasyte-a. Retko gde sam video toliko pogrešnih tumačenja čak i u okviru osnovnog opisa priče i postavke. Zato što:
1. naslov se NE odnosi na parazite (eng. parasites);
2. paraziti NISU došli iz svemira;
3. manga NIJE horor, niti je samo o nasilju; pre će biti da je nasilje sastavni deo života.
Poglavlje 41 zove se u originalu
kanzen tai (savršeno telo). Taj naziv ne upućuje na estetiku, već na savršenu biološku funkcionalnost dotičnog, što me podseća na fasciniranost ksenomorfima iz Aliena. Za razliku od njih, paraziti su zemaljskog porekla, nastali kao odgovor Majke prirode na nesmotrenost ljudskog roda. Zato paraziti imaju ljude za svoje žrtve, i budući da se fizički nastanjuju u njima, kao i da su se kultivisali zahvaljujući ljudima (prihvatili jezik, kulturu, društvo), može se smatrati da su oni sledeći stepenik u evoluciji. Međutim, takav nasilan preokret je slepa ulica, kao što je Reiko Tamura naslutila, i prava evolucija se odigrala negde drugde, zahvaljujući ljudsko-parazitskoj saradnji.
Voleo bih kada bi neko dublje obradio poređenje sa Murom.
Sledeći put nešto više o pričama iz Neo-Devilmana, posebno onoj Tatsuye Egawe, koja se oslanja na neke body horror elemente Devilmana koje, normalno, horor istoričari potpuno ignorišu. :twisted:
Ukratko (vrlo kratko):
od autora koji su dali doprinos Neo-Devilmanu, sa nekolicinom sam se već upoznao ranije. Go Nagai, Hitoshi Iwaaki, Tatsuya Egawa, Katsuya Terada, Sho-u Tajima i Yoshikazu Yasuhiko spadaju u tu grupu. I da bi se shvatio doprinos svakog od njih mora se poznavati originalni materijal.
Očekivao sam više od Egawine priče, prvenstveno zbog teme. Radi se o jednom od najzanimljivijih elemenata priče originalnog Devilmana: o devojci koja se spojila se demonom (na šta termin devil(wo)man i ukazuje) i koja je ispod odeće, po ljudskim merilima, nakaza. Međutim, Egawa odvodi priču na drugu stranu, ka originalnom završetku i ponavljanju Nagaijevog prezira prema postupcima ljudskog roda, tako da dobijamo priču koja nikako ne čini zaokruženu celinu (kao Iwaakijeva, recimo). Suviše stvari je želeo da kaže odjednom. Moguće da je njemu potrebno više prostora - kao u njegovom remek-delu, Priči o Tokijskom univerzitetu (Tokyo daigaku monotgatari).
S druge strane, priča Katsuye Terade ima još manje smisla, ali je on dosledan u tome, i predstavlja pravu gozbu za oči - zamislite Corbena na drogama kako potpuno uklanja sve inhibicije i dobićete približnu sliku totalnog poniranja u nesvesno. Negde sam već video ovu priču. Možda u nekom Metal Hurlantu?
Podsećam se kultnog dela Leva ruka Boga, desna ruka đavola (Kimi no hidarite, akuma no migite) Kazua Umezua, koje sam imao u RAW formatu, a od pre kojeg meseca se može naći i skenlacija (http://mangahelpers.com/m/left-hand-of-god-right-hand-of-the-devil) (još je u toku).
Međutim, na engleskoj Wikipediji se pod tom stavkom može naći samo film iz 2006, rađen po jednoj od priča iz mange. Mislim, stvarno?! :x Umezu nije neki crtač, ali ima odličan odabir šta da crta i njegove mange (kada spadaju u horor-žanr) imaju u japanskom hororu slično mesto koje Lavkraft zauzima na engleskom govornom području: uz Daiđira Morobošija (koji je, uzgred, jedan od najvećih uzora za Silent Hill seriju video-igara), verovatno najuticajniji horor manga-autor. Film je, verovatno, prosečan ili ispod-prosečan; u suprotnom, poznavaoci horor-filmova bi se već kunuli u njega.
U odnosu na moderne autore čiji urbani horori više leže jednoj desenzitivisanoj, emotivno praznoj generaciji, Umezuov horor je više od gotske vrste, tako da nekad imam utisak da čitam vrlo mračne bajke. Tu su deca kao protagonisti, tu su često napuštena i izolovana mesta.
Leva ruka Boga, desna ruka đavola je skup 5 priča koje povezuje isti protagonista, dečak koji je u stanju da nasluti neke događaje preko snova. Priče su: Zarđale makaze, Nestala gumica, Jezik kraljice paukova, Crna slikovnica, i nešto što mi nije lako za prevesti - 影亡者 (prvi znak je senka, silueta, odraz; drugi i treći označava mrtve). Ima 6 tomova.
Vreme je da se pokrene topik o horor-mangama.