O srpskoj kulturi odlučuju trgovci
Prevodilaštvo u Srbiji - raj za loše prevodioce i izdavače
Izdavači koji je jure za lakom zaradom, smozvani prevodioci, loše prevedene knjige, krađe autorskih prava, neke su od glavnih odlika izdavačke delatnosti i prevodilaštva u Srbiji minule decenije. Posledice bi se mogle sažeti u nekoliko reči - urušavanje kulture, formiranje lošeg ukusa, uspostavljanje naopake skale vrednosti, ali je njihov obim nemoguće sagledati. Zakon o izdavačkoj delatnosti sačinjen je još 2001. godine, ali nikada nije ušao u proceduru.
- Potrebno je zakonom konačno definisati standarde u izdavaštvu, koji postoje čak i kada otvarate običnu radnju, ali on već godinama stoji u fioci. Poslednji izgovor je bio da treba doneti krovni zakon o kulturi, a sudeći po javnoj debati, on zaista i liči na čardak ni na nebu ni na zemlji. Nažalost, u Srbiji možete imati status izdavača a da niste ni dve knjige pročitali. Od izbora knjiga, preko štampanja i prometa, u celini izdavaštvo je više loše nego dobro. O kulturi nam odlučuju trgovci, a ona je njima uvek na poslednjem mestu - kaže Petar Živadinović, vlasnik izdavačke kuće "Paideia", jedne od retkih koje još razmišljaju o knjizi kao kulturnom dobru. Podatak da u Srbiji postoji 9.000 izdavača je za verovali ili ne, a da stvari budu još gore - većina njih se oslanja na izdavanje prevedenih dela.
- Knjizi nije dobro, to je evidentno, jer današnji izdavači, u trci za zaradom, nemaju interes da neguju dobru knjigu. Nekada su urednici bili u stanju da sami provere kvalitet prevoda, ili su za to angažovali iskusne prevodioce. Danas se svima žuri, angažuju koga stignu i prevodi izlaze kao na tekućoj traci - kaže Jelena Stakić, predsednica Udruženja književnih prevodilaca.
A najveća odgovornost za kontrolu kvalitet prevoda je upravo na tim istim izdavačima, tvrdi ona, koji se pod paravanom vršenja kulturne misije trude da što manje plate prevodioce kako bi knjiga bila jeftinija. S druge strane, tržište ne vrši potrebnu selekciju, tako da na tržištu lako opstaju i izdavači koji štampaju katastrofalno loše knjige koje često nemaju ni lektor a, ni urednika.
v - Dešava se da me u avgustu, septembru zovu da prevedem nešto za Sajam knjiga koji je u oktobru. Činjenica da je za 300 strana prevoda potrebno do četiri meseca prevodilačkog rada, za njih kao da ne važi. Onda, cena za prevođenje, koju je predložilo Udruženje jeste šest evra po strani, a izdavači plaćaju jedan, jedan i po evro. Zato prevodioci obavljaju poluposao, a lektori, ako ih negde angažuju i ako su profesionalci, padaju na nos - sagledava dalje problem Jelena Stakić.
A šta čini samo Udruženje prevodilaca da bi zaštitilo svoju struku i profesiju, i najveće profesionalce u njoj? Udruženje književnih prevodilaca organizuje susrete prevodilaca, sastanke, predstavljanje mladih kolega... Problem je, međutim, što je mađu prevodiocima zavladala neka vrsta apatije i malo njih je zainteresovano da prisustvuje takvim skupovima, tvrdi naša sagovornica. Sve više iskusnih prevodilaca odustaje od prevođenja jer mesečno ne može da zaradi više od 300-400 evra.
- Udruženje književnih prevodilaca bi moralo da vodi računa o statusu prevodilaca koji često rade u robovskim uslovima - priznaje Jelena - ali ono nema velike ingerencije i prevodilački esnaf može jedino da brani nagrađivanjem dobrih prevoda.
Naš istaknuti prevodilac Zoran Paunović, koji je za potrebe Ministarstva kulture napravio analizu problema prevodne književnosti, ipak smatra da bi Udruženje književnih prevodilaca Srbije moglo i trebalo da odigra ključnu ulogu u proveri kvaliteta prevodilačkog rada, naročito prevodilaca početnika. Tekst od dvadesetak stranica često je sasvim dovoljan da se utvrdi kompetentnost prevodioca, tvrdi on u pomenutoj analizi, i iako diploma filološkog fakulteta nije uslov za bavljenje prevođenjem, smatra da bi trebalo preporučivati izdavačima da angažuju prevodioce sa obrazovnim referencama.
- Prevodiocima koji potiču iz drugih struka time neće biti uskraćeno pravo da se bave prevođenjem, ali će svoju sposobnost morati da dokažu nešto ozbiljnijom stručnom proverom - kaže Paunović.
< br> Prisnija saradnja između izdavača i Udruženja prevodilaca mogla bi, po njemu, rešiti problem nelojalne konkurencije, ali mnogi izdavači nemaju trenutno za to interesa.
Jedno od bolnih mesta jeste i nedostatak prevodilačke kritike jer tim "neprijatnim pitanjem" niko od prevodilaca neće da se bavi, a i malo je njih u stanju jer kritičar treba odlično da poznaje jezik sa kojeg je prevedena knjiga ali i samog pisca.
Prevodioci i lektori
Prekomerna savesnost lektora, koja dovodi do toga da se stilske razlike u pisanju različitih pisaca potpuno izgube zajedno sa autorskim pečatom prevodioca, naročito je uočljiva u radu izdavačkih kuća koje se ponose masovnošću svoje produkcije, primećuje Zoran Paunović. Nažalost, sastanci lektora i prevodilaca kod nas nisu uobičajena praksa.
Krađa prevoda
- Krađa prevoda postala je redovna pojava i moramo nešto da preduzmemo, ne možemo više da vičemo: "Puj, puj, sram te bilo!" Imamo slučajeve da je izdavač menjao delove prevedenog romana jer mu se neke činjenice nisu svidele. Većina prevodilaca ne želi da vreme i energiju troši na suđenja koja, u najboljem slučaju, dovedu do toga da kradljivac prava isplati štetu u skladu sa brojem primeraka koje je prodao - kaže Jelena Stakić.
Manuela Graf
Za sve je kriv Toma Sojer...
Neka visi Pedro!
Ovaj tekst je, kao što obično biva sa sličnim tekstovima, ispravan u načelu, a defektan u pojedinostima. Posebno me impresionira sintagma "krovni zakon". Jebote, pa mi ni temeljni zakon nemamo!
Bez obira na to što ima 9000 izdavača u Srbiji, kukaju i oni. Na silno redukovanom tržištu u kalkulaciju izdavanja jedne knjige sve što izlazi iz okvira troškova papira, štampe i poveza je suvišan trošak koji treba izbeći ili maksimalno umanjiti. Tu mislim na autorska prava, autore, prevodioce, lektore i korektore... Kad nema stadiona fudbal se igra na poljančetu.
Svako svoju krastu češe. Vidim da se već javio Živadinović sa svojom Paidejom. Znamo da i drugi izdavači cvile i grcaju u dugovima, otvaraju svoje knjižare, jer oni sa tezgama ne plaćaju robu. Izgleda da jedino knjižare ne podležu inspekcijskim proverama. Da postoje, problem plaćanja prodate knjige izdavaču ne bi bio prisutan već dvadeset godina. Imaju li knjižari fiskalne kase, plaćaju li PDV? Kod njih je slavina, ali na noj se ne možeš vode napiti.
Pitali jednom Željka Paheka zašto je toliko "skup". A on mirno odgovori da i osrednji crtači treba od nečega da žive. Naravno, postoji skala kvaliteta izdavača, pisaca, prevodilaca, lektora i korektora, ali se utakmica ne može regularno igrati na poljančetu. A problem nije u "krovnom zakonu" koji bi rešio prevodilačke muke, već u temeljnom zakonu prava, obaveza i penalnih odrednica poslovanja u prometu, koji postoji, ali se ne sprovodi. Tu korupcija pravi selekciju između odgovornih i "neodgovornih". Pa neko u trgovini (uopšte) mora, a neko baš i ne mora da ispunjava svoje obaveze.
Problem je u tome što prevodioci nisu taksisti, pa da mogu da zakrče ulice kad protestvuju protiv neodgovornih u svom poslu. Ne mogu ni izdavači, da ne pominjem ponovo čitavu listu.
Takve su prilike i u drugim zemljama. Tržište knjiga nema neposredne veze sa kvalitetom knjiga. Većina kupaca traži laku zabavu, izdavači nude laku zabavu, a oni koji to pišu, sve se manje trude da dostignu ikakave prozne standarde. U Francuskoj, većina naroda čita smeće, a izdavači zato nude tone smeća, te se u knjižarama, na policima vidi samo smeće. Francusko ili američko. Prevodi su sve gori, jezik je sve nakaradniji (zahvaljujući televiziji), amerikanizmi su sve češći. Naravno, sve manje ljudi to može i da primeti, jer su sve nepismeniji, pa im to ne smeta. Ima i one malobrojne i kvalitetne francuske književnosti, ali ona izlazi u niskim tiražima (3/4000), kupuju ih biblioteke i tek ako osvoje neku značajnu nagradu, onda bivaju doštampavane u velikim tiražima i kupovane (da li i čitane?).
Živimo u hedonističkom i individualističkom društvu, zainteresovanom brzom i lakom zabavom, te je svaki razmišljanje i pokušaj formiranja čvršćeg stava izjednjačeno sa mršenjem muda. Medjutim, čitao sam nedavno neke eseje o radu foto-reportera i na jednom mestu se navodi jedan antropolog. On kaže da se ljudska žedj za tračevima o životu slavnih i popularnih može da svrsta u vitalne elemente za organizaciju našeg društva. Tako, pretpostavljam, potreba za književnošću niskog kvaliteta (proznog, prevodilačkog, tržišnog) verovatno ima svoje vitalno mesto u organizaciji današnjeg društva.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fweb.me.com%2Faaronandpatty%2FWhat_the_Duck%2FComic_Strips%2FEntries%2F2009%2F8%2F26_WTD_784_files%2FWTD784.png&hash=27b92152a59f5c2f719f056ccfb6dab8dcf16964)
trenutni model poslovanja :(
INTERVJU: ZORAN STOJANOVIĆ, izdavač
Bila je moda čitati humaniste
Nema više mislilaca Fukoovog formata.Danas je na pročelju javne scene u Francuskoj intelektualni vetropir kakav je Bernar Anri Levi
Izdavaču Zoranu Stojanoviću, osnivaču Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića, jedinstvene i po tome da je od 1989. godine do danas publikovala četiri stotine naslova uglavnom iz oblasti humanističkih nauka, među kojima i najznačajnija i kapitalna dela svetske literature, upravo je uručen Orden umetnosti i književnosti u rangu Viteza, Republike Francuske. Francuski ambasador u Beogradu Fransoa Gzavije Denio je naglasio da je to priznanje za doprinos promovisanju srpske i francuske kulture, za rad ispunjen strašću i za posvećenost u kojoj je Francuskoj dato posebno mesto.
Poznati izdavač je priznanje dobio, između ostalog, i jer je zahvaljujući njemu u nekadašnjoj Jugoslaviji i danas u Srbiji objavljeno gotovo sto prevoda najistaknutijih francuskih i frankofonskih pisaca, mislilaca, filozofa i intelektualaca, među kojima su i dela Žila Deleza, Fukoa, Merlo Pontija, Lipoveckog, Pijamea, Starobinskog, Fransoa Firea, Legofa, Dibija, Elijadea, Tokvila, Rusoa... Francuski Orden viteza za umetnost i književnost do sada je dobilo tek nekoliko naših stvaralaca, među kojima su bili i Danilo Kiš i Aleksandar Tišma, ove godine i direktor Filmskog centra Srbije Miroljub Vučković.
Na tradicionalno velikom i jednom od najlepših štandova na Frankfurtskom sajmu – štandu Francuske, uvek je rado viđen gost, jer decenijama sarađuje sa najvećim izdavačkim kućama - Galimar, Flamarion, Fajar, Pajo, Grase, Minui, Sei...
Kako procenjujete francusko izdavaštvo tih 60-tih i 70-tih godina prošlog veka i danas?
To su potpuno različita vremena. Tada su u fokusu bile društvene i naučne teorije, u humanističkim naukama su se smenjivala i izazivala ogromno interesovanje različita dela, a čitalačka publika ih je prosto gutala. Dela humanističkih nauka nosila su prevagu u odnosu na beletristiku. Svi su čekali šta će objaviti Fuko, Levi Stros, Edgar Moren... a oni su danas francuski klasici! To je doba strukturalizma, doba smenjivanja naučnih paradigmi. Tiraži su bili ogromni. Kada sam, desetak godina kasnije, kupovao autorska prava za čuveno delo Žila Deleza i Gatarija ,,Antiedip", ono je već bilo prodato u 45.000 primeraka, a reč je o teškoj filozofskoj knjizi koju nije lako razumeti... U beletristici je to bilo doba novog romana, njegov najistaknutiji predstavnik bio je nobelovac Klod Simon, pa Natali Sarot, u poeziji Pjer Emanuel... A onda se sve okrenulo i promenilo...
Zašto? Da li su tome doprinele nove tehnologije?
Ne mislim da su tehnologije krive. Kompjuteri mogu samo blagotvorno da utiču na humanističke nauke, jer nekadašnje kopanje po arhivama, danas olakšava korišćenje Interneta... Jednostavno, danas su humanističke nauke u defanzivi. Nema velikih mislilaca i teorija, ni značajnih dela. Ima sjajnih knjiga, ali segmentiranih, u pojedinim područjima, usko profesionalnim. Ipak, one nisu za široku publiku. Ono, nekadašnje vreme širokih naučnih paradigmi bilo je podstaknuto i modom – to dokazuje da moda nije uvek nešto samo loše... Bio je to trend – čitati humaniste! Bilo je to doba Sartra, vladavine marksizma u humanističkim naukama i filozofiji, a trajalo je od početka Drugog svetskog rata do 70-tih... Doba te nove francuske istorije, kako se naziva, kada stvaraju Fernan Brodel, Le Roa Ladiri, Žan Delimo – čuvena su njegova dela ,,Strah na Zapadu" i ,,Greh i strah", odrazilo se i u drugim oblastima kulture, u francuskom filmu...
Kako se dogodilo da danas više nema ni te literature ni takvih mislilaca?
Više nije bilo daha. Nastupile su, biblijski rečeno, mršave godine humanističkih nauka, i u Francuskoj i u Evropi uopšte. I danas se pišu značajna dela, u epistemiologiji, u pojedinim područjima lingvistike itd, ali to je strogo segmentirano. Nema dela opšteg karaktera i opšteg teorijskog dometa.
Kako objašnjavate da velika društvena i ekonomska kriza u Francuskoj poslednjih godina nije inspirisala nijednog novog mislioca...?
Ti događaji se uopšte nisu reflektovali u humanističkoj literaturi. Nema više mislilaca Fukoovog formata koji bi mogao da postavi uopštenu dijagnozu stanja i eventualno ukaže na rešenje. Danas je na pročelju javne scene u Francuskoj jedan intelektualni vetropir kakav je Bernar Anri Levi...
Uvek ste naglašavali ogromnu brigu francuske države za kulturu. Kako to danas izgleda?
I danas francuska država veoma brine o svojoj kulturi, posebno o izdavaštvu. Postoji Nacionalni centar za knjigu, osnovan još 1937. godine koji je odigrao važnu ulogu u razvoju sveukupne kulture ne samo izdavaštva, već i filma i drugih oblasti. U okviru desetak komisija tog centra podstiče se francusko izdavaštvo, dodeljuju se subvencije za značajna dela iz oblasti društvenih nauka, romana, prevodilačke literature sa stranih jezika i na strane jezike, sve do komisije za strip! Bio sam član komisije koja se bavila stimulisanjem prevoda sa svih jezika na francuski. Imala je međunarodni karakter i tu sam imao čast da radim sa velikim nobelovcem, genetičarem Fransoa Žakobom, njegovu knjigu ,,Logika živog" objavio je svojevremeno ,,Nolit".
Šta bi srpska kultura i izdavaštvo mogli da nauče od francuskog?
Mi ne možemo ništa naučiti, jer je naša istorijska egzistencija završena i mi smo postistorijski narod. I to što mi izdavači radimo u Srbiji, to je uprkos svemu, posebno u oblasti kojom se ja bavim. Izdavaštvo postoji uprkos svim otporima koji su usmereni protiv te vrste izdavaštva –a ima ih mnogo, počev od upravnika Narodne biblioteke Srbije, preko mnogo drugih faktora, pa sve do carine... To su nemerljive sile, ako parafraziram Rastka Petrovića. Priča o tome kako smo sami sebe izolovali u kulturi bila bi mnogo duga, ali to nije učinila ,,zločinačka Amerika", već mi sami... I to nikoga ne uzbuđuje. Kroz pedeset ili sto godina naša kultura će biti kao zgasla zvezda... već je naš jezik dokaz da smo završili istorijsku egzistenciju, rastočio se u mnoštvo drugih, a to se dosad nigde u svetu nije dogodilo.
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Bila-je-moda-citati-humaniste.lt.html (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Bila-je-moda-citati-humaniste.lt.html)
Ozbiljno.
Poslednju rečenicu tvrdoglavo razumem kao upozorenje a ne konstataciju.
Poslednji pasus bi bio sjajan da ga nije ukakio poslednjom rečenicom.
Zoran Stojanović je fin sa francuskim filozofima kada ih naziva vetropirima. Bolji termin bi bio narcisoidne estradne zvezde. Šaka "važnih" filozofa: Bernar-Anri Levi, Andre Gliksman, Alan Finkelkraut, Lik Feri, Mišel Onfre, Paskal Brikner, trude se da zauzme medijsku scenu tretirajući dnevnu problematiku sa više visprenosti nego TV voditelji. Njihova rečitost i dovitljivost čini ih rado zvanim gostima, a učešća u emisijama donose pare. Pisanje knjiga koje niko ne čita, ali kupuje, jer su ih napisale filozofske TV zvezde, donosi pare, a organizovanje "seminara iz filozofije" na brodovima koji krstare nedelju dana po Sredozemlju, takodje donosi kintu. Da ne pričamo o političkom angažovanju istih filozofa, isključivo u korist onih koji su na vlasti, jer i to donosi pare i slavu.
Prirodno, kako rekoše naši stari - prema svecu i tropar. Kakvi su duhovni zahtevi naroda, takvi su im i filozofi. Zoran Stojanovic tačno vidi prilike.