U prevodu Save Babića ...
Ево ме у овом народу, у овој земљи, свака ми је намера безуспешна, свака реч узалудна беше, сви планови су ми се разбили, пропао сам, неприметно, сувишно и непознато. Не гледам море на чијим обалама сам желео да умрем, не осећам мирис смокава и обалских борова, који маестрал доноси из залива, и не чујем ромор таласа на хридинама. Чак и овде пораз.
*
Ево ме у овом народу, у овој земљи, свака ми је намера безуспешна, свака реч узалудна беше, сви планови су ми се разбили, пропао сам, неприметно, сувишно и непознато. Не гледам море на чијим обалама сам желео да умрем, не осећам мирис смокава и обалских борова, који маестрал доноси из залива, и не чујем ромор таласа на хридинама. Чак и овде пораз.
*
Чини шта хоћеш. Али увек ћеш знати од чега си се плашио. Плашити се значи умрети. Значи пропустити. Значи никада. Никада више. Схвати, никада, никада више.
*
Како слабо познајеш богове! Оно што су створили тако је лепо да дело не губи ништа, једино онај који то не види. Да ли ће небо бити блеђе ако га нико не види?
*
Једна држава не може да цвета на другом тлу, само на елементарној радости узајамне припадности; људска судбина не може да се испуни другде, једино у потпуном утапању у живот; и љубав може да се испуни и цвета пре свега само на узајамној припадности и на међусобном утапању.
*
Индивидуални живот не може се остварити без заједнице. Не само великог човека, већ ничији. Немамо песника, јер немамо потребе за њим, а никада је није ни било. Немамо великих људи, краљева, мислилаца. Сви могу бити плодни само у садашњици. Садашњица? Само увек прошлост и увек будућност. Увек смо се бојали, увек пропуштали, а убијени трен, крв богова је исцурела и претварала се у отров. Само сада и овде и данас. Никада, разумеш? Никада више. Нисмо имали у себи одважност снова.
*
Где расте љубав, где расте пријатељство? Где заједница? Где богови? У Ти. Нисам имао пријатеља и љубави не зато што сам много захтевао, него зато што нема љубави и нема пријатељства. Онај ко је нашао, није нашао љубав, пријатељство, заједницу, него обману. У томе не суделујем. Нема овде остварене судбине, само немо и очајно стењање које се стропоштало само у себе, што је наша историја, свачија судбина, малога и великога. Јер онај ко овде изгледа као добитник, тај је варалица. Не знам где си, не знам ко си, не знам да ли јеси, јер ниси. Где може да тријумфује живот ако не у теби, љубави, пријатељство, заједницо? Где могу да живим ако не у теби? Остваривање људске судбине без заједнице немогуће је, а овде нема заједнице.
У једном преломном тренутку свога живота и рада, Бела Хамваш (1897-1968) је извео сопствену рачуницу: шта је хтео и шта је урадио. Рачун је поразан и величанствен: "Морао сам да научим да свака мука и невоља, пад, лом, патња припада мојој судбини. Морао сам да сазнам како сам рањен, и побеђен сам. Није ми било допуштено да устукнем. Није ми било допуштено да се продам срећи. На концу сам почео да увиђам смисао патње." Дело је остало у рукопису, објављено је тек 45 година после настанка и 30 година после ауторове смрти. Али је Хамваш и после извођења овога рачуна наставио да пише, тако је настала друга половина његовог великог опуса: есеји, студије, романи. Испоставиће се да је он један од оних великих стваралаца чије дело не застарева, његово време тек долази, његова мисао ће оплодити и освестити многе читаоце и ствараоце.
Изузетна је и веома ретка привилегија коју има читалац када му је омогућено да се приближи неприступачним дубинама једног оваквог ствараоца и мислиоца. Хамваш за себе тврди да је мађарски Хиперион који је одрицањем и патњом стигао до истине коју нуди народу. Хиперион је заправо син бога Хелиоса, Сунца, који људима и земљи шаље светлост и топлоту; али Хиперион није само рођен као бог, него је и титан који је побеђен у побуни титана и кога Уран затвара у подземну таму. Он је истовремено тријумфални бог и побеђени, патнички титан. За њега не може ни да постоји срећа у уобичајаном људском смислу.
Хамваш је превалио огроман унутарњи пут, али и пут реализације, док је стигао до оваквих сазнања која нам нуди. Изричито вели да без стваралаштва, дакле једне врсте реализације у књижевном делу, не би могао опстати. Али и поред узбудљивог следа Хамвашеве мисли, значајно је запазити с коликом пажњом и усредсређеношћу писац саопштава низове писама, пажљиво одабирајући и теме и њихов распоред. Тежина мисли и лакоћа саопштавања готово људски несаопштљивих идеја дозирана је с таквом прецизношћу да изазива потребу анализе и сазнавања више него иједно друго Хамвашево дело.