BETON protiv P-70, ili obrnuto
da li postoji ili je samo zarad prodaje novina iskonstruisan 'sukob' između dve navodne 'grupe' u našoj modernoj književnosti?
s jedne strane su tzv. 'betonci', simplifikovano definisani kao anti-nacionalisti i anti-fašisti (te stoga, ne-patriote i maltene izdajnici).
s druge strane su neki iz tajne lože p-70, za koje se još ne zna koji su i šta su jer ih čine autori kojima je jedino zajedničko da su rođeni 1970-ih (izem ti sličnos!) i da imaju po jednu, nijednu ili tek par knjiga iza sebe.
sad, u svetlu ove podele, ne znam dal sam ja betonac, pošto sam objavljivo u betonu – mada ni direktno ni implicitno nisam saučestvovao u 'ideologiji' koja im se uglavnom s pravom, mada i sa mnogo preterivanja, spočitava, il sam možda eligible i za p-70, pošto sam rođen 1970-ih i imam samo 1 roman za sada!?
konfuzije i kontuzije!
evo texta koji je izašo u današnjoj politici, možda vam bude nešto jasnije!
Pozor: Beton i Proza na putu
Prvi put posle postmodernista na srpskoj posleratnoj književnoj sceni pojavljuju se dve nove književne grupe koje okupljaju mlađe stvaraoce različitih poetičkih, ideoloških i estetskih opredeljenja
(Ilustracija I. Radenković)
Da li zbog prirode minulih krvavih građanskih ratova, tek, puškaranje sa fronta i dalje ne jenjava u okvirima odavno uzburkane književne scene Srbije. Možda su nove polemike tek na pomolu.
U Beogradu je, naime, nedavno oformljena grupa P-70 (Proza na putu), koja okuplja generaciju mlađih pisaca, verovatno prva posle ratnih devedesetih godina prošlog veka, koja u svom proglasu ima reči ,,mi, pisci" u ovom slučaju – oni koji su rođeni posle sedamdesete godine prošlog veka. Među njima već ima i slavnih. Šta primorava pisce, ljude koji su po svom stvaralačkom pozivu vrhunski individualci, da oko sebe okupljaju istomišljenike i oforme grupu, i na taj način pokušaju da skrenu pažnju na sebe i svoj rad?
Prema rečima Mihajla Pantića, motivi za to su razni, ali se mogu svesti na želju da se svetu obznane izvesne ideje, određeni sistem vrednosti, da se skrene pažnja na delovanje ili oglasi nezadovoljstvo zatečenim stanjem.
Šamari istorije i politike
U proglasu grupe P-70 piše da ih ne povezuje poetička srodnost, a čvrst manifest u novom vremenu može da zvuči besmisleno. Ono što ih je dovelo u vezu, a usput stvara i zajedničku nit sa drugim književnim pokretima u istoriji, jeste želja da ,,pomažući jedni drugima, u pojedinačnim i zajedničkim nastupima, osvojimo i reafirmišemo književnu scenu", kako piše u programu grupe. Potpisnici proglasa su Vladimir Kecmanović, Slobodan Vladušić, Nikola Malović, Dejan Stoiljković, Aleksandar Novaković i Marko Krstić.
– Pored toga, ratovi devedesetih godina prošlog veka su pripadnike srpske književne scene podelili u neprijateljske tabore, koji međusobno ne komuniciraju ili komuniciraju preko nišana – piše, između ostalog, u proglasu grupe P-70.
Srpska, kao uostalom i svetska, književnost je, posle burnih ratnih godina, donosila sa sobom i posleratne literarne prevrate. Period avangarde, dvadesetih godina prošlog veka, kretao je sa delimično istih pozicija kao i najmlađa grupa današnjih srpskih pisaca. Raskid sa prošlošću, rušenje predratnih idola i najava početka nove ere u stvaranju. Pored ,,uvezenih" pravaca dadaizma i, najizrazitijeg, nadrealizma, Stanislav Vinaver je, u svom Manifestu ekspresionističke škole, objavio: ,,Mi smo svi ekspresioniste."
Međutim, najnovija posleratna generacija izgleda da ima, bar što se sopstvenog izraza tiče, možda i većih problema od nekadašnjih ekspresionista, koji su se bavili isključivo književnim temama, svađajući se sa neistomišljenicima uglavnom na planu forme i sadržaja. Mihajlo Pantić smatra da se danas, kada su sve poetike legitimne, čini da se pisci radije okupljaju prema političkim nego prema poetičkim afinitetima. Sa druge strane, Pantićeva generacija pisaca, svrstana u grupu pod nazivom postmodernisti, nije imala surovi prevrat na umu.
– Postmodernističkim piscima moje generacije bila je svojstvena težnja da se težište u prozi sa politike i istorije prebaci na igru, na svet demaskirajućih strategija, na znanje. Ali su nam onda istorija i politika udarili nov šamar, i naše nastojanje da ne robujemo kumirima ideologije, svejedno da li ih afirmišemo ili negiramo, nestalo je kao dim na vetru. Obreli smo se u pustoši i užasu devedesetih i svako je za sebe pokušao da nađe rešenje. Nisam siguran da smo u tome uspeli – kaže Mihajlo Pantić.
Bez reanimacije, zasad
A užas iz devedesetih godina i na izmaku 2009. godine uzburkava strasti i na književnoj sceni. Duboko podeljena srpska javnost na ,,patriote" i ,,izdajnike" iznedrila je i jedan sasvim specifičan, uslovno rečeno, pokret, okupljen oko podlistka ,,Beton". Novonastala grupa P-70 već je imala nekoliko okršaja sa kritičarima ,,Betona". Koji se, opšti je utisak, naoštrenim perom obračunavaju sa svim vidovima književnog delanja za koji procene da su nacionalistički. Ipak, iz pažljivijeg čitanja ,,Betonovih" tekstova, može se videti da negativnu kritiku, ka estetskom i strogo književnom planu, mogu da zasluže i (anti)nacionalni autori, poput Marka Vidojkovića ili Svetislava Basare.
Kritika ,,Betona" dotakla je posebno jednog člana grupe P-70, Vladimira Kecmanovića, autora sada, zahvaljujući mnogim polemikama i kvalitetu koji nije osporio ni Miljenko Jergović, proslavljenog romana ,,Top je bio vreo". Slobodan Vladušić, drugi član grupe, kritičar, esejista i pisac, rođen 1973. godine, ovlaš je u ,,Betonu" spomenut kao nacionalista.
Vladimir Kecmanović kaže da je krajnje ostrašćena ideološka podela jedna od stvari koje su ovdašnju literarnu scenu ubile i koje onemogućavaju njenu reanimaciju.
– Ključni problem sa književnom scenom danas nije što na njoj postoje stvari koje smetaju meni ili nekom drugom. Sigurno bi mi mnogo toga smetalo na bilo kojoj sceni i u bilo koje vreme. Osnovna nevolja sa književnom scenom danas je što ne postoji – smatra Kecmanović i ističe da postoje pisci koji međusobno komuniciraju ili ne komuniciraju po principu uzajamnog dopadanja i prijateljstva. Zatim, tu je i princip udruživanja u interesne grupe, na osnovu političke bliskosti.
– Takva saradnja liči na sve, samo ne na ozbiljnu scenu – zaključuje Kecmanović.
Što se ,,Betona" tiče, Kecmanović kaže da nije čuo za takav ,,časopis", kako smo ga mi nazvali, nego da povremeno naiđe na radikalno ideologizovan pseudoknjiževni podlistak koji pod tim imenom povremeno izlazi u okviru jednih dnevnih novina. O nekakvoj saradnji sa njima nema ni govora.
– Ne znam na koji način kao pisac mogu da sarađujem sa ljudima koji mešaju političku orijentaciju i književni ukus. Samim tim što se ozbiljno bavim literaturom, ja sam u sukobu i sa njima i sa svima koji im nalikuju – izričit je Kecmanović, napominjući da u kafani, termin ,,beton" označava ubitačnu mešavinu vinjaka i piva koja proizvodi gadan mamurluk. A mamurluk koji proizvodi mešanje literature i politike karakteristično za ,,Beton" mnogo duže traje i mnogo je gadniji.
– Što se naše grupe tiče, dogovor je da kolektivno ne ulazimo u sukobe ni sa kim, tako da sve što sam rekao govorim samo u svoje ime – kaže Kecmanović.
,,Cementiranje" Basare
A što se ,,Betona" tiče, kritičar Saša Ćirić ispred svoje redakcije kaže da je časopis pokrenut juna 2006. godine, kao odgovor na nagomilane probleme srpske književne, ali i šire gledano, kulturne scene, koja je posle pada Miloševićevog režima nastavila nesmetano da se razvija kao autistična, samozadovoljna proizvodnja kulturnih sadržaja, uglavnom bez kritičkog dijaloga i bez sluha za kulturna kretanja u regionu.
– To je svakako nasleđe nacionalističke kulturne politike koja je i danas važeći model, po kome se savremena srpska kultura usmerava i distribuira, prezentuje domaćoj ali i svetskoj javnosti – objašnjava Ćirić, i kaže da je to lako dokazivo, ako bi se napravilo istraživanje politike nagrađivanja, rada državnih komisija za finansiranje časopisa, dodeljivanje nacionalnih penzija ili promovisanje srpske književnosti na svetskim sajmovima knjiga u Frankfurtu, Lajpcigu i Parizu.
Ćirić ne prihvata ocenu da su isključivo nacionalistički nastrojeni pisci meta ,,Betonove" kritike. U načelu, podlistak je antinacionalistički i antifašistički nastrojen.
– Prvi utisak je taj koji navodite, ali je struktura prilično pluralna. U rubrici ,,cement" kritikovane su knjige Milisava Savića, Radovana Belog Markovića, preko Basare, Aćina, Arsenijevića, sve do Mihajla Spasojevića, Borivoja Adaševića i Barbi Marković. Dakle, zaista širok spektar autora različitih ideoloških opredeljenja – kaže Ćirić.
Što se tiče problema na književnoj sceni Srbije, spisak redakcije ,,Betona" je poduži. Oni navode da im smeta nacionalizam, bolećivost prema fašizmu, prećutkivanje srpskih zločina, insistiranje na srpskom martiru, zatvorenost za susedne kao i manjinske kulture u zemlji, partijnost u kulturi, sukob interesa na svakom koraku – od savetničkih struktura u Ministarstvu kulture, do državnih komisija i organizacijskih odbora festivala i sajmova. Na spisku je i plaćanje apanaže hiljadama anonimusa iz Udruženja književnika Srbije.
SANU u karantinu
– Ovde jedino biologija i H1N1 mogu da uspostave neke nove hijerarhije u kulturi, s obzirom na to da je ovih dana SANU u svojevrsnom karantinu, pa je i uticaj akademika sveden na minimum – govori redakcija ,,Betona".
Ćirić navodi da je nacionalizam poguban za književnost, osim ako se ne radi o književnim formatima jednog Crnjanskog ili Hamsuna, jer ni oni nisu praktikovali nacionalizam kao poetičko načelo u književnim tekstovima.
– Sa druge strane, školski primer pisca čiju je književnost nacionalizam potpuno devastirao jeste Milovan Danojlić. To bi se moglo prilično lepo analizirati sa studentima na jednoj modernoj katedri za književnost koju, nažalost, u Beogradu danas nemamo.
Kada je Grupa P-70 u pitanju, Ćirić kaže da je netačno da su do sada bili u sukobu sa nekima od članova i najavljuje da polemike sa njima tek dolaze. Napominje da su u ,,Betonu" izašla dva velika teksta o Kecmanovićevom romanu, jedan prilično pozitivan i drugi polemičan. Drugi član grupe, Aleksandar Novaković, blizak je saradnik ,,Betona" od samog početka. O Slobodanu Vladušiću još nisu objavili ništa, jer je pisac postao ,,tek juče".
– Marko Krstić nije objavio nijedan književni tekst, tako da ga ne možemo smatrati piscem. Poznat nam je kao kritičar poezije, i to diskutabilnog kvaliteta. On je, međutim, postao glasnogovornik i operativac Grupe P-70. To je možda najzanimljivija činjenica koja može promeniti tok čitave priče u bliskoj budućnosti – predviđa Ćirić.
Naš sagovornik zaključuje da je grupa, po saznanjima ,,Betona", formirana pod okriljem Srpske književne zadruge, SANU i ,,Službenog glasnika", što vrlo jasno govori o ideološkom i poetičkom profilu aktera.
– No, pluralizacija scene je dobrodošla. Čak i ovakva – zaključuje Saša Ćirić u ime redakcije ,,Betona".
Možda je za ovu priliku interesantan i odgovor na isto pitanje, koje smo postavili Grupi P-70 i ,,Betonu": Da li neko stoji iza njih? Marko Krstić je, u ime Grupe P-70, odgovorio da iza njih stoje samo potpisi i dobre knjige, kao najmoćniji finansijeri. Ćirić je, šaljivo, konstatovao da, ako se izuzme Mosad, CIA i KGB, ,,Beton" ostaje potpuno sam, što uopšte nije loše.
Kako god, književne raspre su vazda bile zdrave. Ako je trenutno moguć bilo kakav zaključak, izgleda da je svima, na znatno različite načine, dosta politike.
Stanko Stamenković
-------------------------------------------------------
Još samo šumar nedostaje
Prema rečima Mihajla Pantića, bavljenje književnošću je poslednja iluzija koja nam je preostala. A od iluzija, konstatuje on, nema nikakvih koristi, ima samo rezignacije i razočarenja. Kakva je situacija sa književnim klanovima u Srbiji?
– Kad čujem reč ,,klan", pomislim na neku jezivu grupu sa belim kapuljačama na glavi koja linčuje neistomišljenike, ili na društvo trezvenjaka koji posle seanse odlaze na turu pića. Današnje podele u književnosti su kriptoideološke, za čitanje knjiga retko ko mari. Piščeva ideologemska pozicija, a ne mera talenta i ostvarenosti, određuje njegovo mesto na javnoj sceni. Sa gubitkom značaja u književnosti, u društvu rastu unutarcehovske tenzije. Spolja gledano, to izgleda jadno i smešno. I ne vidim kako bi se moglo završiti. Jedino ukoliko odnekud ne iskrsne šumar iz onog vica i sve lepo ne rastera – konstatuje Mihajlo Pantić, yz činjenicu da pokreti često preusmeravaju poetičke tokove u književnosti, ali se na kraju računa jedino da li su iza njih ostala vredna dela.
[objavljeno: 21/11/2009]
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Pozor-Beton-i-Proza-na-putu.sr.html (http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Pozor-Beton-i-Proza-na-putu.sr.html)
problem nase knjizevnosti je sindrom da komsiji crkne krava i bolesne mrznje pisaca prema drugima,pisci se medjusobno pljuju,podmecu noge jedni drugima,prete jedni drugima,nije bitno sto se ne dobija novac ni makar malo slave za knjige,bitno je da se ljudi opanjkavaju,a najgori primeri su iz provincijskih gradova,licno mi je preceno batinama,pretio sam i ja,haha
no baca se hejt u svetu knjiga jako,,,,
Tobdžije u medijskoj ofanzivi
Smor je bio zreo
Piše: Milica Jovanović
Ko bi uopšte i bio zainteresovan za takav razgovor kada rasterećenim akterima tzv. književne scene prva asocija na Beton nije roman Tomasa Bernharda već ,,ubitačna mešavina vinjaka i piva koja proizvodi gadan mamurluk". Kafanski diskurs u kom se, u bahatoj razdrljenosti za stolom povlašćenog kod šefa sale, moćnicima podilazi ispraznim hvalama a otpadnicima od kolektiva odriče pravo na glas, postao je do te mere totalizujuća ideološka matrica u Srbiji da se njenim žrtvama čini kako to i nije tamo neka politika koja opterećuje književnost, već jedno sasvim prirodno stanje
U kulturnom dodatku dnevnog lista Politika već nedeljama traje medijska ofanziva nedavno formiranog književnog kružoka P-70 Proza na putu, koji obuhvata nekolicinu pisaca, kritičara i urednika, rođenih sedamdesetih godina 20. veka.
Njih, kako sami tvrde - osim decenije rođenja i želje da se i njihov glas čuje na srbijanskoj književnoj sceni - ništa ne povezuje. Poetike su im različite, ideološke sklonosti i politička opredeljenja takođe, različitim se poslovima bave i to sa, naravno, različitim uspehom. Uostalom, detalje o tome šta ih sve ne povezuje predstavio je u nekoliko epizoda Politikinog dodatka Vladimir Kecmanović, frontmen ovog ofanzivnog nastupa, čime je međusobnu nepovezanost članova utemeljio kao jedan od najvažnijih principa svog kružoka. Što je, dakako, logično i čuva smisao akcije - da su već povezani, P-70 bi bio redundantan projekat.
Kecmanović je inače autor romana Top je bio vreo koji se početkom godine našao u užem izboru žirija Ninove nagrade, što je i tada izazvalo neočekivanu pažnju Politikinog dodatka. Jedna ili dve loše kritike romana (između ostalog i u Danasovoj Knjizi) poslužile su kao okidač za debatni serijal, recimo, o pravu autora da ne bude opterećen zahtevima ideologije, ili tako nekako. Ova neopterećenost je još jedna od strukturnih tačaka Proze na putu, formulisana kao neka vrsta apela onima koji vrednuju književnost - čitaocima i kritičarima - ali i protesta protiv onih aktera srbijanske književne scene koji ne uživaju u toj vrsti neopterećenosti.
Za razliku od manifesta i manifestovog dodatka objavljenog u Politici, koje potpisuju svi članovi zajedno, Kecmanović je u svojim istupima nedvosmisleno identifikovao te koji su, za razliku od grupe P-70, i povezani i opterećeni. Reč je o četvorici urednika Kulturno-propagandnog kompleta Beton, dvosedmičnog Danasovog dodatka utorkom, i njihovim saradnicima. Izuzev Aleksandra Novakovića, člana P-70, koji je pisao za Beton pre nego što je postao nepovezan.
Pored Kecmanovića i Novakovića, P-70 čine i Slobodan Vladušić (bivši član Ninovog žirija, predavač na novosadskom fakultetu, autor romana Forward), Nikola Malović (Lutajući Bokelj), Dejan Stoiljković (Konstantinovo raskršće) i Marko Krstić, Politikin kritičar poezije, urednik u Službenom glasniku i neuspešni medijator pacifikujućih pregovora sa redakcijom Betona pre osnivanja P-70.
Kružok je svoj manifest obznanio početkom novembra na revijalnoj promociji u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, kojoj je, kako se navodi u novinskim izveštajima, prisustvovalo mnogo mladih, ali i starih - pisaca, kritičara, profesora, uglednih kreatora srbijanske književne scene. Svoju podršku Prozi na putu izrazila je na licu mesta i dr Ana Ćosić, koja je ,,digla glas protiv instrumentalizacije književnosti u političke svrhe i odbila da se potčinjava bilo kojoj ideologiji" (Glas Srpske).
Tako je identifikovan i treći stub konstituisanja Proze na putu - uz nepovezanost i neopterećenost - Beton, marginalna medijska jedinica u niskotiražnom dnevnom listu, za čije je tekstove zainteresovana prilično malobrojna publika, još malobrojnija ukoliko izuzmemo sve one koji Beton čitaju u potrazi za argumentima protiv ,,instrumentalizacije književnosti u političke svrhe". Da uopšte postoji nešto što se zove Beton u književno-teorijskom polju srbijanske scene, šira publika saznala je upravo zahvaljujući njima, u prilikama kada su u visokotiražnim listovima pravednički istupali protiv stranih plaćenika, instrumentalizovanih da pljuju i ruže srpski kulturni identitet i njegove književne kanone.
Tako je javnost saznala da u Betonu vlada načelo mržnje prema svemu što je srpsko, da se sa tih osam strana mesečno (2 x 4) podrivaju srpski interesi, kritikuju nacionalne vrednosti samo zato što su nacionalne te da se kroz Beton sprovode određeni politički, pa što da ne i sasvim konkretni stranački interesi. I sve to na način krajnje neprimeren, psovački, ismevački, kafanski. A pre svega opasan, nekako moćan, iako marginalan, jer uživa podršku svih onih koji Srbiji misle zlo po vokaciji.
Uzalud je svaka argumentacija koja pokušava da dokaže da stvari ne stoje baš tako, da se Beton temelji na slobodnoj kritičkoj misli koja dekonstruiše unutrašnju logiku književnih kanona i kulturnih tabua uspostavljenih na zasenjivanju raje jeftinim srbofiličarskim parolama iza kojih se krije profit; da je smislen govor o književnoj sceni u Srbiji nemoguć dok se ne preispitaju fantazmi stvoreni na koruptivnim vezama proizvođača magle raspoređenih po državnim izdavačkim kućama, fakultetskim katedrama i srodnim distributivnim centrima moći. Konačno, da je kritička pozicija sa koje se estetika razumeva kao sredstvo artikulacije autora, osobe od krvi i mesa, smeštene u konkretan politički kontekst u kom misli i opredeljuje se, u tekstu i van njega - u najmanju ruku legitimna.
Ko bi uopšte i bio zainteresovan za takav razgovor kada rasterećenim akterima tzv. književne scene prva asocija na Beton nije roman Tomasa Bernharda već ,,ubitačna mešavina vinjaka i piva koja proizvodi gadan mamurluk". Kafanski diskurs u kom se, u bahatoj razdrljenosti za stolom povlašćenog kod šefa sale, moćnicima podilazi ispraznim hvalama a otpadnicima od kolektiva odriče pravo na glas, postao je do te mere totalizujuća ideološka matrica u Srbiji da se njenim žrtvama čini kako to i nije tamo neka politika koja opterećuje književnost, već jedno sasvim prirodno stanje.
nisam se mnogo bavio ovom problematikom, al' sad kad sam procitao prilozene tekstove, zakljucujem da ovaj forum okuplja kvalitetnije autore nego sto ih imaju obe ove udruge - zajedno.
Beton se od početka bavio pljuvanjem Ćosića, Bećkovića i još nekih i to u tolikoj meri da im je pravio odličnu reklamu.
To je ona vrsta kritičarstva/novinarstva koja se zasniva na principu: pusti pse da laju i ujedaju...
Pokojni Slobodan Inić je imao jedan izraz: "partijske ukoljice". Mislim da se uklapaju u taj model.
Tomislav Marković: Tek kad je ministar zavrnuo slavinu, svi su se setili zaboravljenih vrednosti
Kulturno propagandni komplet Beton, podlistak Danasa, napunio je sedam godina. Uprkos tome što mu njegovi osnivači-urednici - Saša Ilić, Saša Ćirić, Miloš Živanović i Tomislav Marković nisu davali više od šest meseci. Ali je komesareska četvorka, kako je nazivaju oni koji se blago rečeno ne slažu sa njenim stavovima, izazvala za ovih sedam godina niz manje ili više vidljivih kulturnih incidenata, pokušavajući da prodrma ovdašnju kulturnu secnu, pokrene je sa mrtv(ačk)e tačke devedesetih i stvori novu kulturnu paradigmu.
To im je donelo napade po tiražnijim medijima od Danasa, tužbe, pa čak i pretnje smrću. Ovih dana iskusio je te pretnje jedan od četvorice urednika Betona, Tomislav Marković, i to, ni manje ni više nego zbog svoje poezije. To je bio povod da upravo on bude sagovornik Danasa.
Šta je za ovih sedam godina uspela da učini kulturna propaganda Betona?
- Radilo se ovih sedam mršavih godina. Trudili smo se da dekonstruišemo nacionalistički kulturni model, da mapiramo ključne aktere i topose artističke ratne akcije; promovisali smo negativnu književnu i umetničku kritiku, alternativni strip i političku satiru; objavili smo dve knjige sa izborom iz objavljenih tekstova, stripova i ilustracija iz Betona ,,Srbija kao sprava" (Dangraf, 2007) i ,,Antimemorandum-dum" (VBZ, 2009). Zalagali smo se za očuvanje sećanja na nasleđa antifašističke borbe u Drugom svetskom ratu i za doslednu osudu neonacističkih, antisemitskih i ksenofobnih pamfleta, pojava i pokreta u srpskom društvu. Otuda serija tekstova i, posebno, 50. broj Betona, namenski posvećen promociji antifašističkih vrednosti.
U čemu niste (ili bar, ne još uvek) uspeli?
- Nismo uspeli da okupimo masovniju ekipu saradnika iz Srbije, pošto je broj ljudi sa samoubilačkim tendencijama ipak ograničen. Objaviti tekst u Betonu znači dobiti žig srama za rasu, zatvoriti sebi brojna vrata kulturnih institucija i ugroziti svoju akademsku, umetničku ili kakvu god već karijeru. Ali smo bar jasno polarizovali scenu. Ili betoniraš ili si zabetoniran, odnosno zaglibljen u sveopštu močvaru. A ako nemamo naslednike u Srbiji, imamo ih u Bosni, jako mlade ljude koji rade časopis Sic! koji je nastao po ugledu na Beton.
Vidite li možda vi gde je pogrešila kulturno-politička elita ove zemlje, pa opet mora da izađe na ulicu da bi bila vidljiva?
- Kulturna elita izlazi na ulice u nezgodnom trenutku, baš kad su stigli rezultati konkursa na kojima elita nije dobila novac. Pare su otišle starim, proverenim hard core nacionalistima, što nije nikakvo iznenađenje pošto je Bratislav Petković promovisao koncept patriotske kulture još pre nego što je postao ministar. Tim povodom je Saša Ilić napisao tekst upozoravajući javnost kuda ide srpska kultura, ali kulturnoj eliti tada nije smetalo što je na čelu njenog resornog ministarstva čovek koji promoviše knjigu Milana Lukića, jednog od desetak najvećih monstruma među srpskim zločincima. Tek kad je ministar zavrnuo slavinu, svi su se setili zaboravljenih vrednosti. Nisam primetio da je kulturna elita koja se sada buni u poslednjih 10-ak godina uradila nešto na razgrađivanju kulture zločina, saučesništva i poricanja (čast retkim izuzecima). Ministar je prilično pomirljiv, tako da ne brinem za kulturnu elitu. Dogovoriće se već nešto, a onda će procvetati hiljadu cvetova na masovnim grobnicama.
Ima li to neke veze sa onim što sve vreme pokušava da uradi Beton?
- Nema. Ne možete postati principijelni tek kad ne dobijete novac od ministarstva kome ste dali legitimitet učešćem na konkursu. Ne može novac da bude povod za razgovor o kulturnim vrednostima. Da su komisije drugačije rasporedile sredstva, protesta ne bi ni bilo, kao što ga nije bilo ni svih prethodnih godina, a razloga za pobunu je bilo i onda i sad. Ako ste pristali da vam ministar kulture bude promoter koljačke literature, onda ste pristali i na sve posledice njegovog pseudopatriotskog ministrovanja.
Vaš betonski rad uglavnom podrazumeva one kraće, najubojitije delove (Betonjerka, Vreme smrti i razonode, ponekad Štrafta i Armatura). U kakvoj su vezi humor i smrtno ozbiljne teme (za one koji te dve stvari nikako da povežu)?
- Humor je "snaga preživljavanja" (Tomas Bernhard), "nepristajanje na stvarnost" (Marko Ristić) ili na reprezentacije stvarnosti, "totalna negacija" (Radomir Konstantinović), "spavaća kafa" Aleksandra Vuča, diverzantski upad semiotičkog u rigidni simbolički poredak sa krajnje neozbiljnim ciljem izazivanja revolucije u jeziku, kulturi i društvu. Uprkos prividnoj neozbiljnosti čitavog poduhvata, našem nadrealističkom humoru je uspelo da izvede pravu revoluciju. Danas se o tome, nažalost, ne može ni sanjati jer nema ozbiljnih političkih organizacija sa smislom za humor. Alergičan na idolopoklonstvo, humor deluje korozivno na totalitarni jezički sistem, na okamenjena značenja koja su dobila status svetih krava i mirno pasu poslednje vlati trave i života u opustošenoj zemlji. Naravno, u smrtno ozbiljnoj kulturi (koja se takvom smatra jer ozbiljno seje smrt), humor ima status sedme rupe na krajnjoj svirali, pa je, primera radi, za ovdašnje čuvare književnog kanona i kanonskog prava jačeg Duško Radović i dalje pesnik lakih komada za decu, a ne jezički genije.
Kad smo već kod smrti, vama se ovih dana njome najozbiljnije preti i to zbog vaše poezije. Da li to znači da je i umetnost najvažnija (sporedna) stvar na svetu ili te pretnje svedoče o narastajućem stepenu paranoje u ovoj zemlji?
- Tekst koji je osvanuo na stanovitom sajtu Intermagazin (bez impresuma, ali u vlasništvu Radomira Dmitrovića) pod prosvećujućim naslovom ,,Ako ne znate kako izgleda najstrašnija mržnja prema Srbima, evo prilike da vidite i da pročitate", spakovan u veselu formu poternice, kao i pretnje proterivanjem, sakaćenjem i ubistvom koje su usledile nakon njega – pokazuju da i dalje živimo u društvu koje nije prevladalo svoju zločinačku prošlost. U stanju poricanja, sa glavom zabijenom u krvavi pesak, ne želeći da priznamo kakvo smo zlo naneli svojim susedima. Postoje teme o kojima nije baš uputno pisati, poput veze između srpske duhovnosti i ratnih zločina. A čak i ako se neko njima bavi, ne mora baš da se služi književnim postupkom poznatim pod kolokvijalnim imenom "prst u oko". Čemu zavirivanje pod tepih gde smo spakovali hiljade leševa, kad su šare na sagu tako lepe, živih boja, zgodnih za opisivanje lepim prelivima reči?
Zanimljivo je da pomenuta kulturna elita nije reagovala na ovu harangu usmerenu protiv poezije, slobode govora i izražavanja. Nisu reagovale čak ni institucije kojima je to u opisu posla, da ne kažem jedan od razloga postojanja, poput PEN centra ili književnih udruženja (doduše, treba ih razumeti, bili su zauzeti: jedni broje novac dobijen na konkursu, a drugi čupaju kose i liju suze jer nisu dobili ni cvonjka za raspirivanje kulture, bili su zabavljeni svojim jadom).
Mini test
Zbog kog broja Betona ste (sve vi) imali najviše problema?
- Beton je problem sam po sebi, ne bih izdvajao neki broj posebno. Svi su nam kao (problematična) deca.
Koji je tekst najčitaniji?
- Nemam precizne podatke, ali mislim da je mrtva trka između tekstova iz Vremena smrti i razonode i Bulevara zvezda. Kako stvari stoje, trka će trajati duže od svih nas pošto prošlost predugo traje.
Kojoj se zvezdi sa istoimenog Bulevara najmanje dopao njen portret?
- Mislim da niko nije bio zadovoljan odrazom u našem ogledalu. Možda Vasa Pavković, on je potrošio nekoliko stranica u slobodarskom "Pečatu" na demantovanje sopstvene biografije.
Sa kime ste se zbog tekstova posvađali, a sa kime prestali da komunicirate?
- Razni kulturni poslenici su prestali da nam se javljaju na ulici, što znatno olakšava šetnju gradom i razvija plodotvorne asocijalne potencijale.
Ko vas je tužio i zbog čega?
- Đorđe Vukadinović jer mu se, iz meni nepoznatih razloga, nije svideo termin "kriptofašista". Valjda ima prefiks viška. I Radomir "Bela ruža" Smiljanić, jer mu se ne dopadaju činjenice koje su, pukom igrom nesrećnog slučaja, deo njegove biografije.
Koliko ste prijatelja i pratilaca stekli?
- U regionu i svetu, prijatelji i pratioci su definitivno nebrojive imenice sa težnjom ka rastu. Na domaćem terenu, u pitanju je četa mala, ali odabrana.
http://www.danas.rs/dodaci/vikend/tomislav_markovic_tek_kad_je_ministar_zavrnuo_slavinu_svi_su_se_setili_zaboravljenih_vrednosti.26.html?news_id=262926 (http://www.danas.rs/dodaci/vikend/tomislav_markovic_tek_kad_je_ministar_zavrnuo_slavinu_svi_su_se_setili_zaboravljenih_vrednosti.26.html?news_id=262926)