Dona Haravej
Kiborzi: Mit o političkom identitetu
SCENA broj 2/2002 (XXXVIII), ISSN 0036-5734
http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/scena/XXXVIII_2/ (http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/scena/XXXVIII_2/)
Želela bih da zaključim s jednim mitom o identitetu i ograničenjima, koji bi mogao da utiče na političku imaginaciju na kraju dvadesetog veka. Ovu priču dugujem piscima kao što su Džoana Ras, Semjuel R. Dilejni, Džon Varli, Džejms Tiptri ml, Oktavia Batler, Monik Vitig i Vonda Mekintajer. To su naši pisci koji istražuju šta znači biti otelotvoren u "haj–tek" svetovima. Oni su teoretičari kiborga. Antropolog Meri Daglas (1966, 1970), koja istražuje začetke telesnih ograničenja i društvenog uređenja, može nam pomoći da shvatimo od kakve je suštinske važnosti poetika tela za pogled na svet, a samim tim i na politički jezik.
Francuske feministkinje kao što su Lis Irigarej i Monik Vitig, uz sve razlike koje među njima postoje, znaju kako da "pišu" telo; one znaju kako da od poetike fragmentacije i rekonstitucije tela istkaju erotičnost, kosmologiju i politiku. Američke radikalne feministkinje poput Suzan Grifin, Odri Lord i Edrijen Rič imale su značajan uticaj na našu političku imaginaciju – i možda previše ograničile naše shvatanje prihvatljivog telesnog i političkog jezika. One insistiraju na organskom, suprotstavljajući ga tehnološkom. Ali njihovi simbolički sistemi i srodna stanovišta ekofeminizma i feminističkog paganizma, koji su bogati organicizmom, mogu se shvatiti jedino kao suprotstavljene ideologije u kontekstu kraja 20. veka, o kojima govori prof. Sandoval. Takvi sistemi obeshrabruju svakog ko nije preokupiran mašinama i svešću kasnog kapitalizma. U tom smislu oni su deo sveta kiborga. S druge strane, veliki potencijal za rad feministkinja leži u otvorenom prihvatanju mogućnosti koje proističu iz sloma jasnih razlika između organizma i mašine i sličnih razlika koje oblikuju sopstvo zapadnog čoveka. Upravo je simultanost tih slomova ono što načinje matrice dominacije i otvara nove geometrijske mogućnosti. Šta se može naučiti iz lične i političke 'tehnološke zagađenosti'? Nakratko ću se osvrnuti na dve grupe tekstova koji se međusobno prožimaju i mogu pomoći pri konstrukciji jednog kiborškog mita, koji može biti od pomoći: stvaranje obojenih žena i monstruoznih "sopstava" u feminističkoj naučnoj fantastici.
Već sam pomenula da 'obojene žene' mogu biti shvaćene kao jedan vid kiborškog identiteta, jedna bogata subjektivnost, sintetizovana stapanjem autsajderskih identiteta, u složenim političko-istorijskim naslagama njene 'biomitografije', Zami (Lord, 1982; King, 1987a, 1987b). Postoje materijalni i kulturni okviri u koje bi ovaj potencijal mogao da se uklopi; Odri Lord (1984) je na tragu ove ideje sa svojom Sestrom Autsajderkom. U mom političkom mitu, Sestra Autsajderka je the off-shore žena, na koju američke radnice, žene i feministkinje, po nekom važećem mišljenju, gledaju kao na neprijatelja, kao na pretnju njihovoj solidarnosti i sigurnosti. Na američkom kontinentu, u samim SAD, Sestra Autsajderka predstavlja potencijal, deo različitosti rasa i etničkih identiteta žena kojima se manipuliše u cilju stvaranja podela, konkurencije i eksploatacije u okviru istih industrija. 'Obojene žene' su poželjna radna snaga u naučnotehnološkim industrijama. To su stvarne žene za koje je kaleidoskop sastavljen od svetskog tržišta seksa, tržišta radne snage i politike reprodukcije – svakodnevni život. Mlade Koreanke koje su eksploatisane u industriji seksa i elektronskoj industriji, regrutuju se u srednjoj školi i obrazuju za rad na integrisanim kolima. Pismenost, naročito na engleskom jeziku, kriterijum je koji izdvaja 'jeftinu' žensku radnu snagu, tako privlačnu multinacionalnim kompanijama.
Nasuprot orijentalnim stereotipima o 'jezičkoj primitivnosti', pismenost posebno obeležava obojene žene. Nju su sticale američke crne žene, jednako kao i muškarci, kroz istoriju rizikovanja sopstvenog života radi sticanja veštine čitanja i pisanja. Pisanje je od posebnog značaja za kolonizovane grupacije. Pisanje igra suštinsku ulogu u zapadnom mitu o razlici između usmenih kultura i kultura sa pismom, između primitivnih i civilizovanih mentaliteta. Ono ima jednako važnu ulogu i u procesu brisanja takve razlike u 'postmodernističkim' teorijama koje napadaju falogocentrizam Zapada, s njegovim obožavanjem monoteističkog, faličkog, autoritativnog i individualizovanog rada, jedinstvenog i savršenog naziva.
Borba oko značenja pisanja najvažniji je oblik savremene političke borbe. Oslobađanje igre pisanja smrtno je ozbiljna stvar. Poezija i priče američkih obojenih žena stalno govore o pisanju, o sticanju moći označavanja; ali ovaj put ta moć ne sme biti ni falička, ni nevina. Pisanje kiborga ne sme biti pisanje o Padu, sanjarenje o celovitosti koja je 'jednom davno' postojala, pre jezika, pre pisanja, pre Muškarca. Pisanje kiborga je pisanje o moći preživljavanja, onoj moći koja se ne zasniva na prvobitnoj nevinosti, već na dosezanju sredstava kojima se može označiti svet, koji je označio njih kao 'one druge'.
Ta sredstva su često priče, priče koje se iznova pričaju, verzije koje preokreću i izmeštaju hijerarhijsko dvojstvo naturalizovanih identiteta. Prepričavajući priče o poreklu, pisci kiborzi podrivaju centralne mitove o poreklu zapadne kulture. Svi smo mi kolonizovani posredstvom tih mitova o poreklu, s njihovom čežnjom za svojim ostvarenjem u apokalipsi. Te falogocentrične priče o poreklu, koje su od suštinske važnosti za feministkinje-kiborge, ugrađene su u doslovne tehnologije – tehnologije koje 'pišu' svet, biotehnologiju i mikroelektroniku – a koje su nedavno uspele da tekstualizuju naša tela u vidu šifrovanih poruka na C3L. Feminističke kiborg-priče imaju zadatak da ponovno kodiraju komunikaciju i inteligenciju, ne bi li subverzivno delovale na komandu i kontrolu.
Figurativno i doslovno, jezička politika prožima sve borbe obojenih žena; a priče o jeziku imaju posebnu moć u bogatom savremenom spisateljstvu američkih obojenih žena. Na primer, prepričavanja povesti o urođeničkoj ženi Malinće, majci rase 'kopiladi', rase novog sveta, gospodarici jezika, i ljubavnici Korteza, imaju posebno značenje za konstrukciju identiteta Čikana. Čeri Moraga (1983) u LJUBAVI U GODINAMA RATA istražuje teme identiteta bez posedovanja prajezika, bez postojanja prve od svih priča, bez prvobitnog boravka u harmoniji legitimne heteroseksualnosti u vrtu kulture, dakle u situaciji kada pojedinac ne može da zasnuje identitet na mitu ili na padu i gubitku nevinosti i prava na prirodna imena, bilo da je ime majčino ili očevo. Moragino pisanje, izvanredna 'pismenost' njene poezije predstavlja prekršaj na isti način na koji je prekršaj Malinčino vladanje jezikom osvajača – prekršeno pravilo, nelegitimna produkcija koja omogućava preživljavanje. Moragin jezik nije 'celost'; on je svesno iskonstruisan, himera engleskog i španskog – i jedan i drugi jezici osvajača. Ali, upravo je ovaj himera-monstrum, koji se ne poziva na prajezik, jezik pre prekršaja, ono što stvara razuđene, kompetentne, potentne identitete obojenih žena. Sestra Autsajderka ukazuje na mogućnost preživljavanja sveta, ne zbog svoje nevinosti, već zbog svoje sposobnosti da živi na granici, da piše ne stvarajući mit o prvobitnoj celini, s njegovom neizbežnom apokalipsom poslednjeg povratka jedinstvu smrti, za koju Muškarac veruje da je nevina i svemoguća majka, oslobođena na Kraju još jednog spiralnog prisvajanja od strane sina. Pisanje označava Moragino telo, potvrđuje ga kao telo obojene žene, suprotstavlja se mogućnosti nestajanja u neoznačenoj kategoriji Anglo-oca ili orijentalnom mitu 'prvobitne nepismenosti' majke, koja nikada nije postojala. Ovde je majka Malinče, ne Eva pre nego što je zagrizla zabranjeni plod. Pisanje afirmiše Sestru Autsajderku, ne Ženu-pre-pada-u-pisanje, koja je neophodna falogocentričnoj 'Porodici Muškarca'.
Pisanje je prethodnica tehnologiji kiborga, to su prve iscrtane površine kasnog dvadesetog veka. Politika kiborga je borba za jezik i borba protiv savršene komunikacije, protiv jedinstvenog koda koji prevodi svako značenje savršeno, što je centralna dogma falogocentrizma. Zbog toga politika kiborga insistira na buci i zagovara 'zagađenost', slaveći nepriznatu fuziju životinje i mašine. To su spojevi koji Muškarca i Ženu čine tako problematičnim, koji podrivaju strukturu žudnje, silu za koju se veruje da generiše jezik i pol, i tako podrivaju strukturu i modalitete reprodukcije 'Zapadnog' identiteta, prirode i kulture, ogledala i oka, roba i gospodara, tela i uma. 'Mi' nismo izabrali da budemo kiborzi, ali izbor daje osnov za liberalnu politiku i epistemologiju koja pretpostavlja reprodukciju individua široj reprodukciji 'tekstova'.
Iz perspektive kiborga, oslobođeni potrebe da politiku utemeljujemo u 'sopstvenoj' privilegovanoj poziciji potčinjenosti, koja u sebe uključuje sve druge vrste dominacije, oslobođeni nevinosti onih koji su je izgubili, polazišta onih koji su bliži prirodi, u stanju smo da sagledamo moćne potencijale. Feminizam i marksizam su se do sada zasnivali na zapadnim epistemološkim nužnostima da se revolucionarni subjekt konstruiše iz perspektive hijerarhije potčinjenosti i/ili latentne pozicije moralne superiornosti, nevinosti, i veće bliskosti s prirodom. Bez prvobitnog sna o zajedničkom jeziku ili prvobitnoj simbiozi koja bi obezbedila zaštitu od negativne muške separacije, ali utkano u igru teksta koji nema konačno privilegovano značenje ili istoriju spasenja, prepoznavanje sebe kao vidljivog dela sveta, oslobađa nas od potrebe da politiku gradimo na identifikaciji, partijama predvodnicama, čistoti i materinstvu. Ogoljena od identiteta, nepriznata rasa prenosi znanje o moći margina i važnost majke kakva je Malinče. Obojene žene su je iz zle majke muškog straha pretvorile u oduvek pismenu majku koja podučava preživljavanju.
Ovo nije samo književna dekonstrukcija, već transformacija. Svaka priča koja počinje prvobitnom nevinošću i daje privilegiju povratku 'jedinstvu', zamišlja životnu dramu kao individualizaciju, separaciju, rađanje 'sebe', tragediju autonomije, pad u pisanje, otuđenje; to jest kao rat, ublažen imaginarnim predahom na grudima 'Drugog'. Ovakvim zapletima vlada jedna reproduktivna politika – ponovno rođenje bez mana, savršenstvo, apstrakcija. U ovom zapletu žene su predstavljene kao bića kojima može biti bolje ili lošije, ali koja, po mišljenju svih, imaju manje sopstvenosti, slabiju individualizaciju, više fuzije u usmeno, u Majku, manji ulog u muškoj autonomnosti. Ali postoji i drugi put do manjeg uloga u muškoj autonomnosti, put koji ne prolazi kroz Ženu, Primitivnost, nultu tačku, fazu 'ogledala'. On prolazi kroz žene i druge, nepriznate kiborge sadašnjosti, koje nije rodila Žena, koji odbijaju ideološke resurse viktimizacije u korist stvarnog života. Ovi kiborzi su ljudi, koji pišući odbijaju da nestanu na nečiji znak, bez obzira koliko puta neki 'zapadnjački' komentator spomene tužno nestajanje još jednog primitivca, još jedne organske grupe koju je ubila 'zapadna' tehnologija. Ovi kiborzi iz stvarnog života (na primer, radnice iz sela jugoistočne Azije koje rade u japanskim i američkim elektronskim firmama, a koje opisuje Aiva Ong), aktivno iznova ispisuju tekstove svojih tela i društvenih uloga. Preživljavanje je ono što je ulog u ovoj igri iščitavanja.
Da sumiramo, određeni dualizmi su stalni u zapadnim civilizacijama; svi proizlaze iz logike i prakse dominacije nad ženama, nad ljudima druge boje kože, prirodom, radnicima, životinjama – ukratko, iz dominacije nad svima koji spadaju pod one 'druge', a koji služe kao ogledalo onom što se definiše kao 'sopstvo' ili Ja (self). Glavni od ovih problematičnih dualizama su 'ja'/drugi, um/telo, kultura/priroda, muško/žensko, civilizovano/primitivno, stvarnost/pojavno, celina/deo, izvršitelj/resurs, stvaralac/stvoreno, aktivno/pasivno, ispravno/pogrešno, istina/iluzija, ukupno/delimično, Bog/čovek. 'Sopstvo' je Jedinka nad kojom nema dominacije, koja zna da priznanjem 'drugoga', 'drugi' postaje taj koji u svojim rukama drži budućnost, koji to zna iz sopstvenog iskustva potčinjenosti, što održava laž o autonomiji 'sopstva'. Biti Jedinka znači biti autonoman, biti moćan, biti Bog; ali biti Jedinka znači i biti iluzija, i kao takav biti deo dijalektike apokalipse zajedno sa drugim. Biti 'drugi', pak, znači biti višeznačan, bez jasnih ograničenja, umnožen, nematerijalan. Jedno je nedovoljno, ali dvoje je suviše.
Haj-tek kultura na intrigantne načine postavlja izazove ovim dualizmima. Nije jasno ko stvara, a ko je stvoren u odnosu između čoveka i mašine. Nije jasno šta predstavlja um, a šta telo u mašinama koje se razlažu u različite vrste kodiranja. Za sada, s obzirom da sebe poznajemo i u formalnom diskursu (na primer, biologiji) i u dnevnoj praksi (na primer, ekonomija u integralnom kolu), postajemo kiborzi, hibridi, mozaici, himere. Biološki organizmi postali su biotički sistemi, sprave za komunikaciju poput mnogih drugih. Nema fundamentalnog, ontološkog razdvajanja između našeg formalnog znanja o mašinama i organizmima, o tehničkom i organskom. Replika Rejčel u filmu BLEJD RANER Ridlija Skota otelotvorenje je straha, ljubavi i konfuzije u kulturi kiborga.
Jedna od posledica je naš izoštren osećaj povezanosti sa tehničkim pomagalima. Stanje transa koje su iskusili mnogi korisnici kompjutera postalo je stalno mesto u naučnofantastičnim filmovima i vicevima. Možda paraplegičari i drugi teško hendikepirani ljudi mogu da iskuse (i možda ponekad to i osećaju), vrlo intenzivno, kompleksnu hibridizaciju s drugim sredstvima komunikacije. U predfeminističkom delu En Mekafri BROD KOJI JE POTONUO (1969) istražuje se svest kiborga, hibrida mozga devojčice i kompleksne mašinerije, koji je stvoren nakon rođenja jednog teško hendikepiranog deteta. Pol, seksualnost, otelotvorenje, veština: svi smo iznova sazdani u toj priči. Zašto bi se naša tela završavala kožom, ili, u najboljem slučaju, uključivala druga bića zatvorena u sopstvenoj koži? Od 17. veka do danas, mašine se mogu pokrenuti – mogu im se dati duše koje liče na duhove da bi progovorile ili se kretale, što je dokaz njihovog redovnog razvoja i mentalnih kapaciteta. Svi organizmi mogu biti mehanizovani – svedeni na telo, koje se shvata kao resurs uma. Ovi odnosi između mašina i organizma su prevaziđeni, nepotrebni. U našim očima, kao deo naše imaginacije i drugih vrsta prakse, mašine mogu biti protetičke sprave, intimni delovi, dragi oblici nas samih. Ne treba nam organski holizam da bi ženi u njenoj ukupnosti i njenim feminističkim varijantama (mutantima?) obezbedili nepropusnu celovitost. I da zaključim s vrlo delimičnim iščitavanjem logike kiborg čudovišta iz moje druge grupe tekstova, iz feminističke naučne fantastike.
Kiborzi koje nalazimo u feminističkoj naučnoj fantastici u velikoj meri problematizuju statuse muškarca ili žene, ljudskog, artefakta, pripadnika jedne rase, individualnog entiteta, ili tela. Keti King pokazuje da se zadovoljstvo čitanja ovakve fikcije ne mora zasnivati u tolikoj meri na identifikaciji. Studenti koji se po prvi put susreću sa Džoanom Ras, a koji su naučili da prihvataju pisce-moderniste kao što su Džejms Džojs ili Virdžinija Vulf bez razmišljanja, ne znaju kako da shvate ALIKSINE AVANTURE ili ŽENU-MUŠKARCA, u kojima likovi odbijaju čitaočevu potrebu za nevinim jedinstvom, istovremeno ostavljajući prostora za herojska traganja, bujnu erotičnost i ozbiljnu politiku. ŽENA-MUŠKARAC je priča o četiri verzije jednog genotipa, koji se sreću, ali čak i uzeti zajedno ne čine jednu celinu, ne rešavaju dileme koje proizlaze iz nasilnog moralnog čina, niti uklanjaju rastući skandal pola. Feministička naučna fantastika Semjuel R. Dilejni, naročito PRIČE IZ NEVEJONA, ruga se pričama o poreklu prerađujući neolitsku revoluciju, ponovo prikazujući postupke s kojima nastaje zapadna civilizacija, da bi podrila njihovu verovatnost. Džejms Tiptri ml., spisateljka čije se stvaralaštvo smatralo izrazito muškim dok se nije otkrio njen 'pravi' pol, priča povesti o reprodukciji koja se bazira na tehnologiji ne-sisara poput smene generacija muških 'džepova' za nošenje ploda i hranjenja. Džon Varli konstruiše vrhovnog kiborga u svom arhifeminističkom istraživanju Gee, lude tehnološke sprave-boginje-planete-prevarantkinje-starice, na čijoj se površini množi neverovatna kolekcija postkiborških simbioza. Oktavija Batler piše o afričkoj čarobnici koja svoje moći transformacije suprotstavlja genetskim manipulacijama svog rivala (Divlje Seme), o lancima u kojima je moderna američka žena bačena u ropstvo, a čiji postupci u vezi s njenim belim gospodarem-pretkom određuju mogućnost njenog sopstvenog rođenja (Kindred), kao i o nepriznatim osvrtima na identitet i društveno okruženje usvojenog deteta ukrštenih vrsta, koje svog neprijatelja upoznaje kao 'ja' (Preživeli). U ZORI (1987), u prvom serijalu pod nazivom KSENOGENEZIS, Batler priča priču o Lilit Ljapo, čije ime evocira Adamovu prvu i nepriznatu ženu, a čije prezime označava njen status udovice sina nigerijskih emigranata u Ameriku. Lilit, crnkinja i žena čije je dete mrtvo, posreduje u transformaciji čovečanstva kroz genetsku razmenu sa vanzemaljskim ljubavnicima/spasiocima/rušiocima/genetičkim inženjerima, koji obnavljaju zemaljska staništa nakon nuklearnog holokausta i primoravaju preživele ljude na intimno sjedinjavanje s njima. To je roman koji ispituje reproduktivnu, lingvističku i nuklearnu politiku na polju mita sazdanom od rase i pola s kraja dvadesetog veka.
S obzirom da je posebno bogat primerima nepoštovanja ograničenja, SUPERLUMINAL Vonde Mekintajer mogao bi da zaključi ovaj grubo skraćeni katalog obećavajućih i opasnih čudovišta koja pomažu da se redefinišu zadovoljstva i politika otelotvorenja i feminističko pismo. U delu u kojem nijedan lik nije 'samo' ljudsko biće, status ljudskosti predstavlja veliki problem. Orka, genetski izmenjen ronilac, može da razgovara s kitovima ubicama i da preživi uslove koji vladaju u dubinama okeana, ali ona čezne da istraži kosmos kao pilot, što podrazumeva ugradnju bioničkih implantata koji bi mogli da ugroze njeno srodstvo s roniocima i kitovima. Transformacije se vrše vektorima virusa koji nose novi razvojni kod, operacijom s transplantacijom, implantatima mikroelektronskih sprava, analognim duplikatima i drugim sredstvima. Laknea postaje pilot prihvativši implantat srca i druge izmene na svome telu, koje su neophodne za preživljavanje pri kretanju bržem od svetlosti. Radu Drakul preživljava virusnu kugu na svojoj planeti i shvata da je dobio osećaj za vreme koji menja granice prostorne percepcije za celu njegovu vrstu. Svi likovi istražuju granice jezika; san o predstavljanju iskustva u komunikaciji; neophodnost ograničenja, delimičnosti, i intimnosti čak i u ovom svetu stalne transformacije i povezanosti. SUPERLUMINAL takođe predstavlja one protivrečnosti koje definišu svet kiborga u još jednom smislu; tekstualno on otelotvoruje ukrštanje feminističke teorije i kolonijalnog diskursa u naučnoj fantastici, koje sam ranije pomenula. To je tačka susretanja koja ima dugu istoriju, a koju su mnoge feministkinje 'Prvog sveta' pokušale da potisnu, uključujući i mene u vreme tumačenja SUPERLUMINALA, pre nego što mi je na to skrenula pažnju Zoe Sofulis, kojoj, s obzirom na to da se ne nalazi na istom mestu u svetskom informatičkom sistemu dominacije kao ja, ne može da promakne imperijalistički momenat u svim naučnofantastičnim kulturama, uključujući i žensku naučnu fantastiku. S obzirom na njen, australijski feministički senzibilitet, Sofulis se radije sećala Mekintajerine uloge pisca avantura kapetana Kirka i Spoka u TV seriji STAR TREK, nego njenog ponovnog ispisivanja romanse u SUPERLUMINALU.
Čudovišta su oduvek definisala granice zajednice u zapadnim imaginacijama. Kentauri i Amazonke antičke Grčke uspostavili su granice centralnog dela društva rezervisanog za muškarce u Grčkoj, remeteći brak i zamagljujući granice između ratnika i životinjskog, ili žene. Nerazdvojeni blizanci i hermafroditi bili su konfuzni ljudski materijal u ranoj modernoj Francuskoj, čiji se diskurs temeljio na prirodnom i natprirodnom, medicinskom i pravnom, simptomima i bolestima – svemu suštinski važnom za stvaranje modernog identiteta. Evolutivna i bihejvioristička istraživanja majmuna iscrtala su brojne granice industrijskih identiteta s kraja 20. veka. Kiborg-čudovišta u feminističkoj naučnoj fantastici definišu sasvim različite političke mogućnosti i ograničenja od onih koja nudi monotona fikcija o Muškarcu i Ženi.
Ozbiljno razmatranje shvatanja kiborga kao nečeg drukčijeg od naših neprijatelja ima nekoliko posledica. Naša tela, nas same; tela su karte moći i identiteta. Kiborzi nisu izuzetak. Telo kiborga nije nevino; ono nije rođeno u vrtu; ono ne traži unitarni identitet, na taj način beskrajno (ili barem do kraja sveta) generišući antagonističke dualizme; ono podrazumeva ironiju. Jedno je nedovoljno, a dvoje je samo jedna mogućnost. Intenzivno zadovoljstvo u veštini, mašinskoj veštini, prestaje da bude greh, i postaje jedan aspekat otelotvorenja. Mašina nije to kojoj je potreban pokret, koju treba obožavati i nad kojom treba dominirati. Mašina predstavlja nas same, naše procese, jedan aspekat našeg otelotvorenja. Za mašine možemo biti odgovorne; one ne dominiraju nad nama i ne predstavljaju pretnju. Mi smo odgovorne za granice; mi smo one. Do sada (jednom davno), žensko otelotvorenje se činilo datim, organskim, neophodnim; žensko otelotvorenje je trebalo da znači veštinu majčinstva i njenih metaforičkih produžetaka. Samo izmešteni mogli smo intenzivno da uživamo u mašinama, a i tada uz izgovor da je to naposletku organska aktivnost, koja odgovara ženama. Kiborzi bi mogli uvesti ozbiljnije razmatranje delimičnosti i fluidnosti, ponekad i seksualnog aspekta i seksualnog otelotvorenja. Možda pol (gender), na kraju krajeva, nije globalni identitet, mada ima ogromnu istorijsku širinu i dubinu.
Ideološki bremenitom pitanju o tome šta čini dnevnu aktivnost, kao iskustvo, može se prići kroz eksploataciju jezika kiborga. Feministkinje su nedavno tvrdile da su žene više posvećene dnevnom, da one više nego muškarci održavaju svakodnevni život, i tako imaju potencijalno privilegovanu saznajnu poziciju. Ova tvrdnja u sebi sadrži veoma zanimljiv aspekat, koji otkriva nevrednovanu žensku aktivnost i čini je osnovom življenja.
Ali 'osnov življenja'? Šta je sa svim neznanjem žena, sa svim zanemarivanjem i porazima znanja i veštine? Šta je s muškarčevim pristupom dnevnoj kompetentnosti, znanju kako da napravi stvari, kako da ih rastavi, da se igra? Pol kiborga je lokalna mogućnost koja se sveti globalno. Rasa, pol i kapital zahtevaju kiborg-teoriju celina i delova. U kiborzima nema 'drajva' koji bi proizveo ukupnu teoriju, ali postoji intimno iskustvo granica, njihova konstrukcija i dekonstrukcija. Postoji jezik mita koji čeka da postane politički jezik, koji će učvrstiti jedno gledanje na nauku i tehnologiju i koji pruža izazov informatici dominacije – da bi se potentno delovalo.
Još jedna, poslednja, predstava organizama i organičke, holističke politike, oslanja se na metafore ponovnog rođenja i poziva se na resurse reproduktivnog seksa. Po mom mišljenju, kiborzi su u većoj meri okrenuti regeneraciji i sumnjičavi su prema matrici reprodukcije i većini tipova rađanja. Za salamandere, regeneracija nakon povrede, kao što je gubitak uda, podrazumeva ponovno izrastanje strukture i restauraciju funkcija, kao i stalnu mogućnost udvajanja, ili neobične nove kreacije na mestu nekadašnje povrede. Taj novi ud može biti čudovišan, udvostručen, potentan. Svi smo bili povređivani, duboko povređivani. Potrebna nam je regeneracija, a ne ponovno rođenje, a mogućnosti za naše sopstveno rekonstituisanje uključuju utopiju nade za čudovišni svet bez pola.
Kiborg-poetika može da pomogne u isticanju dva ključna stava u ovom eseju: prvi je da je velika greška stvaranje univerzalne, sveobuhvatne teorije koja, verovatno uvek, a danas svakako, u velikoj meri zaboravlja na realnost; drugi je da preuzimanje odgovornosti za društvene relacije između nauke i tehnologije znači odbijanje antinaučne metafizike, tehnološke demonologije, i prihvatanje zadatka koji podrazumeva veštinu rekonstrukcije granica svakodnevnog života, u delimičnoj povezanosti s drugima, u komunikaciji sa svim delovima nas samih. To ne znači samo da su nauka i tehnologija moguća sredstva za postizanje ljudskog zadovoljenja, kao i celokupna matrica kompleksnih dominacija. Kiborg-poetika može da ukaže na izlaz iz lavirinta dualizama uz pomoć kojeg objašnjavamo svoja tela i svoje alate sebi samima. Ona nije san o zajedničkom jeziku, već o moćnom neverniku heteroglosije. Ona je feministička imaginacija koja progovara na raznim jezicima, sejući strah u superspasiteljska kola nove pravde. Ona predstavlja i izgradnju i uništenje mašina, identiteta, kategorija, međusobnih odnosa, svemirskih priča. Iako su i jedna i druga povezane u istom spiralnom plesu, ja bih radije bila kiborg nego boginja.
S engleskog prevela NATAŠA MILIĆEVIĆ
Ovo je poslednji deo jednog šireg teksta, tako da može da deluje pomalo haotično:
Donna Haraway, "A Cyborg Manifesto: Science, Technology, and Socialist-Feminism in the Late Twentieth Century," in Simians, Cyborgs and Women: The Reinvention of Nature (New York; Routledge, 1991), pp.149-181.
http://www.stanford.edu/dept/HPS/Haraway/CyborgManifesto.html (http://www.stanford.edu/dept/HPS/Haraway/CyborgManifesto.html)
Tekst je, inače, vrlo rado citiran kako od strane postmodernista, tako i od feministkinja...