http://www.youtube.com/watch?v=xtVRLkb4GoU
Moje najdraze muzicko otkrice ove godine. iLiKETRAiNS prave uzasno mracnu i doomerski sporu muziku, sa bariton vokalima i bogatim gitarskim aranzmanima.
Tekstovi su im inspirisani istorijskim dogadjajima, najcesce tragedijama. Izdanja (1 LP, 2 EP) su im uglavnom konceptualna.
Prvi pravi horor-post-rock bend. Konacno upliv horora u muziku bez teatralnih heavy metal bezvezarija ...
http://en.wikipedia.org/wiki/Iliketrains (http://en.wikipedia.org/wiki/Iliketrains)
Nadam se da ce vam se dopasti.
xcheers
PS
Evo ih uzivo:
http://www.youtube.com/watch?v=JOvUWYHvUmw
Auh bre šta užasno mračna i spora??? Mislim, nije ovo loše, ali je prilično šlagerski u odnosu na... šta ja znam nekiu kombinaciju My Dying Bride i Bohren & Der Club of Gore kakvu sam ja očekivao iz tvog opisa. Ovo je više neka pop varijanta Nika Kejva, za moje uši. Nije i neprijatna.
tako je, meho.
i ja se uvek iznova zaprepastim kad ljudi tako najave nešto 'mračno' i 'teško' a ono ispadne - šlager.
but that's just us.
ja do malopre slušao Ure_Thrall - Arabian_Knightmares-2006-
TO je bre već neki, kao, MRAK - mada ni blizu ponora koje inače slušam.
Ma, da se razumemo, shvatam ja Marka, on metal, sigurno ne podnosi a ja ga jedem, dišem i na venu konzumiram pa je jasno da imamo radikalno različite poglede na muziku. Meni post rok nikada nije uspevao da prenese ikakav mračniji sentiment, najdalje su dogurali GY!BE sa intenzivnom melanholijom, pa ja u ovoj muzici sigurno čujem nešto sasvim drugo od njega. Ali slutim da bi i on u recimo My Dying Bride čuo samo ekstremnu kičericu.
Cenim samo Angel and the Dark River, ali i to tek kad malo popijem...
:-)
U principu Iliketrains je muzika koju mogu svakome da preporucim, skoro da su alternativni mainstram, ne verujem da bi iko rekao da su shit, za razliku od na primer Sopor Aeternus, Goethes Erben ili Lacrimosa koji imaju repertoar upucen prilicno uskom krugu posvecenika i ne bi ih nikome preporucivao...
SOPOR AETERNUS da mi ne diraš, idi slušaj svoje šlagere. :lol:
Quote from: vilja on 24-12-2009, 00:35:19
SOPOR AETERNUS da mi ne diraš
Tom momku je samo potreban zagrljaj.
:-)
Quote from: Mark on 24-12-2009, 00:36:26
Quote from: vilja on 24-12-2009, 00:35:19
SOPOR AETERNUS da mi ne diraš
Tom momku je samo potreban zagrljaj.
:-)
Otkud znaš? Grlio si ga skoro? :lol:
Kad su u pitanju thugs who need hugs, rađe trošim gengsta repere od ovih plačipičaka sa gitarama. Problem sa mukarcem koji udara u kuknjavu na ploči je najčešće što to ne ume da izvede dostojanstveno. Kejv je ovome doskočio na sebi svojstven, duhovit način, sa Weeping Song i time (dodatno) legitimisao svoju karijeru pre i posle ove tačke. Ali malo ih je koji umeju da se tako genijalno dosete, ili koji umeju da pate sa dignitetom. Pomenuti Maj Dajing Brajd recimo je toliko prenaglašeno tužan da ja umirem od smeha dok slušam Aronove jecaje, ali to mi nekako njihovu romantičarsku muziku čini prijemčivom. No većina tog raskukanog dum metala mi je neslušljiva.
No, i inače, post rok i (weird)folk muzika često ume da bude nepodnošljivo emotivna za moj ukus. Na primer, Antony & the Johnsons... u njih se ljudi kunu, lepa muzika, sve je to OK, al meni je to mnogo plačipičkasto... David Tibet, koji je Antonija, jelte, lansirao u nebo mi je primer kako možeš da udariš u suze a da to ima neku vrstu digniteta, dok mi je sam Antoni kao neka, hm, cmizdrava verzija Current 93... Jebemliga... Blixa Bargeld je jedan od ljudi koji umeju da naprave i otpevaju emotivnu pesmu a da to zvuči dostojanstveno.
Quote from: Meho Krljic on 24-12-2009, 10:47:57Pomenuti Maj Dajing Brajd recimo je toliko prenaglašeno tužan da ja umirem od smeha dok slušam Aronove jecaje, ali to mi nekako njihovu romantičarsku muziku čini prijemčivom.
tako je, meho, svaka ti je ka u dositeja!
ali baš zato su neke od najdirljivijih njihovih one sa 'režanjem' a ne sa kuka-pevanjem.
šta bre nalupaste, pa najpatosnija romantičarska muzika jest pero djefformero..., kakvi dajing brajdovi... xyxy
zamoran si be više s tog peru, reko bi čovek da do tvoju pećinu više ne prodiru druge note do perine.
Quote from: Meho Krljic on 24-12-2009, 10:47:57
Kad su u pitanju thugs who need hugs, rađe trošim gengsta repere od ovih plačipičaka sa gitarama. Problem sa mukarcem koji udara u kuknjavu na ploči je najčešće što to ne ume da izvede dostojanstveno. Kejv je ovome doskočio na sebi svojstven, duhovit način, sa Weeping Song i time (dodatno) legitimisao svoju karijeru pre i posle ove tačke. Ali malo ih je koji umeju da se tako genijalno dosete, ili koji umeju da pate sa dignitetom. Pomenuti Maj Dajing Brajd recimo je toliko prenaglašeno tužan da ja umirem od smeha dok slušam Aronove jecaje, ali to mi nekako njihovu romantičarsku muziku čini prijemčivom. No većina tog raskukanog dum metala mi je neslušljiva.
No, i inače, post rok i (weird)folk muzika često ume da bude nepodnošljivo emotivna za moj ukus. Na primer, Antony & the Johnsons... u njih se ljudi kunu, lepa muzika, sve je to OK, al meni je to mnogo plačipičkasto... David Tibet, koji je Antonija, jelte, lansirao u nebo mi je primer kako možeš da udariš u suze a da to ima neku vrstu digniteta, dok mi je sam Antoni kao neka, hm, cmizdrava verzija Current 93... Jebemliga... Blixa Bargeld je jedan od ljudi koji umeju da naprave i otpevaju emotivnu pesmu a da to zvuči dostojanstveno.
Mislim da je ovde, kao i u blues muzici, pitanje odakle umetnik polazi, koliko mu verujes ...
A i velika je razlika izmedju istrazivanja emocija i izrazavanja emocija (teatralnosti, drame). Iliketrains su poput Joy Division prilicno hladni, ne zanima ih toliko eskpresija koliko pravi dozivljaj uzasa kroz slusanje muzike i teksta.
Cinjenice i samo cinjenice, nimalo romanitike. Smrt nije lepa:
Fate smile at it's funny little ways
As it put pay to a promising career
They prophesied of their own demise
It was too good to resist
It was too good to resist
Death it is the end more or less
As you lie here, does it feel
As if it was such a good idea
In tempting fate
Are you sorry now?
Are you sorry now?
Death it is the end or less
A funeral train rotting flesh
It is the end or less a funeral train rotting flesh
It is the end or less a funeral train rotting flesh
It is the end or less a funeral train rotting flesh
Is the end or less a funeral train rotting flesh
It is the end or less a funeral train rotting flesh
It is the end or less a funeral train rotting flesh
It is the end
Quote from: Mark on 24-12-2009, 16:27:30
Cinjenice i samo cinjenice, nimalo romanitike. Smrt nije lepa:
Hmmm...ponekad jeste...belle dame sans merci. :lol:
Quote from: Ghoul on 24-12-2009, 11:10:37
zamoran si be više s tog peru, reko bi čovek da do tvoju pećinu više ne prodiru druge note do perine.
Narafski!
Quote from: Meho Krljic on 24-12-2009, 10:47:57
Kad su u pitanju thugs who need hugs, rađe trošim gengsta repere od ovih plačipičaka sa gitarama. Problem sa mukarcem koji udara u kuknjavu na ploči je najčešće što to ne ume da izvede dostojanstveno. Kejv je ovome doskočio na sebi svojstven, duhovit način, sa Weeping Song i time (dodatno) legitimisao svoju karijeru pre i posle ove tačke. Ali malo ih je koji umeju da se tako genijalno dosete, ili koji umeju da pate sa dignitetom. Pomenuti Maj Dajing Brajd recimo je toliko prenaglašeno tužan da ja umirem od smeha dok slušam Aronove jecaje, ali to mi nekako njihovu romantičarsku muziku čini prijemčivom. No većina tog raskukanog dum metala mi je neslušljiva.
No, i inače, post rok i (weird)folk muzika često ume da bude nepodnošljivo emotivna za moj ukus. Na primer, Antony & the Johnsons... u njih se ljudi kunu, lepa muzika, sve je to OK, al meni je to mnogo plačipičkasto... David Tibet, koji je Antonija, jelte, lansirao u nebo mi je primer kako možeš da udariš u suze a da to ima neku vrstu digniteta, dok mi je sam Antoni kao neka, hm, cmizdrava verzija Current 93... Jebemliga... Blixa Bargeld je jedan od ljudi koji umeju da naprave i otpevaju emotivnu pesmu a da to zvuči dostojanstveno.
Uh, bre, Meho...dostojanstvo, pa dostojanstvo. Ok, ti misliš da patnju možeš da kontrolišeš, obuzdaš, prikriješ,svedeš na dostojanstvenu meru, kako ti pesme ne bi zvučale...plačipičkasto? Ne mogu da se složim s tobom, možda tugu i neka mlaka osećana, ali
stvarnu patnju ne možeš, niti želiš da obuzdaš. Niti te je briga šta drugi o tome misle i kako će to njima da izgleda, ti samo radiš ono što moraš...dakle, ako te pesme nekome deluju plačipičkasto, who cares, ti to ionako radiš zbog sebe i samo zbog sebe...Meni je takav pristup muzici mnogo iskreniji nego sav taj pozeraj u patnji s dignitetom (šta god to značilo)...jer jeste bezveze da više pažnje obraćaš na to šta će drugi da kažu, nego na krajnje iskreno izražavanje svojih osećanja kroz muziku ( ili poeziju, ili knjizevnost, ili film, etc..). Jbg, neiskreno i fejk mi je to...Zato Kejva posle BIRTHDAY PARTY više ne volim. Ok, cenim i poštujem to što je kasnije uradio sa BAD SEEDS-ima, ali je postao pozer, neubedljiv, i meni, mnogo manje zanimljiv. S druge srtane, SOPOR AETERNUS mi je od početka bio veoma blizak zbog krajnje neuvijenog izražavanja emocija (uostalom, omot za TODESWUNSCH mi je avatar), ali to sam samo ja, ne prija svakome takav atak na suzne žlezde. Mislim, mogu ja da razumem one muškarce, koje su od ranog detinjstva učili da je plakanje i uopšte, vidljivo izražavanje emocija, nešto sramotno ili još gore-ženskasto. Takvima će skoro sigurno biti neprijatno, ako ne i skroz odbojno kad neko otvoreno, bez zadrške, bez trunke srama (kome tu, zapravo, i nema mesta) peva o patnji,jadu i bolu, smrti...Šta znam, meni je takva expresija sasvim prirodna...ali znam da sam u manjini, jer Mark je u pravu kad kaže da SOPOR AETERNUS ima veoma uzak krug posvećenika...nisu svačija šolja krvi, a tako i treba da bude. :lol:
Problem je što kad patiš bez dostojanstva tvoja umetnost ispada kič. Ne po pravilu ali najčeće da. Poslednji album Dejvida Silvijana je meni, recimo sjajan primer ploče koja za centralnu temu ima razočarenje, samoću, tugu, čak možda i depresiju, a da ih opet transcendira i pruža slušaocu jedno duhovno iskustvo koje se ne iscrpljuje u nekakvom valjanju po podu (i kalu jeftine emocije :lol: )
Ali da ne bude zabune, daleko od toga da sam ja protiv toga da muzika ima jako izražene emocije, samo smatram da one treba da budu, što bi Niče rekao, visoke. Dakle, da to ne bude samo kuknjava, ako je kuknjava, nego da bude transcendentna kuknjava, kuknjava sa jakim estetskim vrednostima, kuknjava koja slušaoca hrani nečim višim od proste emocije, a ne samo da ga vuče za rukav vičući "jel' čuješ kako mi je teško?"
Pomenuti David Tibet je još jedan od ljudi koji to rade sjajno. Njegove ploče su ekstremno ekspresivne ali Tibet nikada ne silazi na nivo da te tu nešto ucenjuje svojom emocijom.
Možda je najbolje objašnjenje to da su dobri oni umetnici koji ne smatraju da je njihova emocija sama po sebi vredna, već shvataju da se ona mora estetski transformisati u nešto što se od strane recipijenta ne prima direktnim putem (on plače, pa evo, i ja ću) već je prenose u ravan estetskog, daju joj simboličke kvalitete i puštaju recipijenta da je upija ne samo čulom nego i duhom i da se ona u njemu onda raspakuje u stvari koje možda originalno nisu ni postojale u izvođaču kad je... izvodio.
Ponekad je dobar način za to samo ekstremna disciplina u ekspresiji. Recimo Portishead čije su sve (ili bar 90%) pesme tematski okrenute bolu, gubitku, strahu, razočarenju itd. i Bet Gibons ih izvodi "strejt", dakle bez odmaka ili bilo kakvog paravana između ogoljene emocije i slušaoca, ali forma koju Portishead provlače je toliko kontrolisana (da ne pominjem da je ona programski "robotska" jer u osnovi nastaje od lupova i programiranih zvukova) da sam kontekst njeno pevanje pretvara u teatar, daje mu arhetipsku dimenziju i slušalac nije odbijen voajerskom ulogom koju u suštini dobija već se oseća kao gledalac u pozorištu.
S druge strane, recimo Billy Holiday kao paradigma ženske tuge je svoju emociju sama savršeno kontrolisala, odmeravajući u praktično perfektnom odnosu ogoljenu emociju (razočarenje, ljutnju, žudnju itd.) sa blagim, prefinjenim odmakom (prihvatanjem da su emocije samo ljudske, a da je lepota večita, ali i lakim samoironisanjem). Tako da kad slušaš pesme koje ona peva nema one automatske emotivne reakcije (jer ona ne ucenjuje svojom emocijom) koju proizvode "obične" emotivne pesme, već je u prvom redu lepota, a emotivnu reakciju dobijaš u refleksiji, puštajući muziku da te ispuni i kontemplirajući nad njom.
što bi rekla moli blum na kraju Uliksa: "da". a omiljena pesma mister noa, genijalna "body and soul" billie holiday odličan je primer tog odmeravanja emocija i fine samoironije o kojoj meho priča.
Throughout the ages Moslems have contributed to the advancement of philosophy and science by their ability to reason and dialogue. The unleashing of raw emotions and throwing overboard all self-control and restraint cannot be described as anything but absolutely un-Islamic.
"Prvi pravi horor-post-rock bend"
Nisu oni ni u cemu prvi, niti su ovo sto si napisao. Poslusaj The Workhouse - Flyover, Junius - Blood Is Bright ili Redjetson - New General Catalogue, da ne nabrajam dalje. Da su dobri jesu, ali nemojmo preterivati.
Quote from: Mica Milovanovic on 25-12-2009, 11:51:12
Throughout the ages Moslems have contributed to the advancement of philosophy and science by their ability to reason and dialogue. The unleashing of raw emotions and throwing overboard all self-control and restraint cannot be described as anything but absolutely un-Islamic.
E, Mićo, ako me ovo ne baci u depresiju, ništa neće...ma šta depresiju, kara sevdah. :cry:
Ovo je takav šok, nikad od mene neće biti muslimanka...jebemliga (još i psujem, što muslimanke i gospođe ne rade) :(
Quote from: Meho Krljic on 25-12-2009, 10:44:03
Problem je što kad patiš bez dostojanstva tvoja umetnost ispada kič. Ne po pravilu ali najčeće da. Poslednji album Dejvida Silvijana je meni, recimo sjajan primer ploče koja za centralnu temu ima razočarenje, samoću, tugu, čak možda i depresiju, a da ih opet transcendira i pruža slušaocu jedno duhovno iskustvo koje se ne iscrpljuje u nekakvom valjanju po podu (i kalu jeftine emocije :lol: )
Nije kič kada si bolno iskren u izražavanju svojih emocija kroz pesmu, kič je kad se upireš da se dopadneš što većem broju ljudi po svaku cenu, ne birajući sredstva...podilaženje neukusu većine + banalni textovi. SOPOR AETERNUS ne da nije kič, već bi se pre reklo, po veoma uskom krugu posvećenika, da se radi o
veoma zatvorenoj sekti... :lol:
Novi album DAVIDA SYLVIANA je dosadan, spor, sve je to već ranije rekao samo na mnogo bolji, zanimljiviji način. MANAFON je teško razočaranje... :(
Šta je jeftina emicija? Kada si
iskren u izražavanju iste? Od kad je to iskrenost jeftina? Bem li ga, mora da sam nešto propustila... :roll:
vilja, ne puštaj golubove dok te krste.
meho ti je savršeno precizno napisao šta treba, a ako ti nešto nije jasno, a ti još jednom - ovog puta polako i pažljivo - to mehovo pročitaj i nemoj više da se brukaš u društvu.
Quote from: vilja on 25-12-2009, 18:10:06
Šta je jeftina emocija? Kada si iskren u izražavanju iste? Od kad je to iskrenost jeftina? Bem li ga, mora da sam nešto propustila... :roll:
Pa, iskrenost je najjeftinija. Iskrenost u umetnosti nije nikakva prednost. Umetnost je, kako kažu veština da se lažima prenese istina. Dakle, "čista" iskrenost je pogrešan put, što se mene tiče. Estetski uobličena laž koja u čoveku proizvodi ne reakciju na iskazanu emociju (empatiju) nego samu emociju, iz samog tog čoveka, kroz dodir arhetipskog, e to je već nešto drugo.
Quote from: Meho Krljic on 25-12-2009, 21:18:55Estetski uobličena laž koja u čoveku proizvodi ne reakciju na iskazanu emociju (empatiju) nego samu emociju, iz samog tog čoveka, kroz dodir arhetipskog, e to je već nešto drugo.
U suštini, iskrenost je izuzetno bitna, pošto od nje sve kreće, ali ne sme da bude sama sebi cilj.
Emocije su jeftine.
I život je jeftin...
U književnosti istina proizlazi iz navođenja, ne treba da bude eksplicitna.
U filozofiji - iz sistema.
U emocionalnoj inteligenciji - istina je neuračunljiva ;)
Quote from: Milosh on 25-12-2009, 21:42:22
U suštini, iskrenost je izuzetno bitna, pošto od nje sve kreće, ali ne sme da bude sama sebi cilj.
Iskrenost namere, da. Iskrenost izraza - tu imam svoje sumnje.
Dobar vic - to je umetnost.