Andrija Matić: Šaht
Šaht (Stubovi kulture, 2009.), drugi roman Andrije Matića (1978), predstavlja za srpsku književnost jedan od nekolicine novih naslova po svemu sudeći skromne ovogodišnje, SEK-om iznurene produkcije. Matićev roman je atipično štivo, antiutopijsko i nažalost itekako aktuelno viđenje Srbije unazad desetak godina (što u određenim segmentima važi i danas), grozomorna slika devedesetih koja se ovde reprizira u još nakaznijem (ako je to ikako moguće) i ogoljenijem izdanju.
Ako bi ovaj roman postavili u određene ideološke i vrednosne okvire onda možemo reći da je svojim insistiranjem na priči o totalitarnoj istoriji koja nas čeka u ne tako dalekoj budućnosti, Matić, što se tiče svetskih pisaca, na putu Sorokinovog Dana opričnika. U savremenoj srpskoj književnosti, u pogledu kako umetničkog postupka i jezika (hladan i precizan akademski nasuprot blogerskoj žovijalnosti i pošalicama), tako i kritike ideologije (srpski nacionalsocijalizam u prvom i globalizam u drugom slučaju), Šaht može biti okarakterisan kao opozit Leposavi Pavla Ćosića, antiglobalističkom SF romanu koji je pozdravila srpska desnica. Ovo poređenje važi utoliko pre što Matićev roman ne teži nekom domaštavanju budućnosti, izmišljanju lasera i ostalih gadgeta, ne gaji luckaste i uvrnute likove, već snažno kritikuje kako totalitarizam tako i odsustvo lične inicijative.
"Ko ne pamti, iznova proživljava"
Poetika Šahta je evokacija i rekonstrukcija atmosfere devedesetih. U romanu se smenjuju prepoznatljive slike pretrpanih kafića sa ljigavom muzikom u pozadini koja je ili lokalni turbo-porno-karasevdah ili ruska disko-epopeja (malobrojni urbani likovi slušaju, sasvim prikladno, Joy Division), gužvi u saobraćaju i hordi prosjaka na ulicama koji su koncentrisani u najužem gradskom jezgru, u Knez Mihajlovoj, "nekoliko stotina metara civilizacije na Balkanu", da parafraziram Krležu, i u njoj njema mnogo mesta za sentimentalne ekskurse. Može se reći da neki od opisa grada deluju kao inserti iz filmova famoznog jugoslovenskog 'crnog talasa'. Reč je o ksenofobijom pritisnutoj sredini u kojoj moćnici gaje gotovo homoerotski odnos prema smrti, oličenom u nabildovanim dželatima golim do pojasa.
Ako bi vukli direktne paralele sa storijama u kojima se istorija ponavlja Srbija 2020-ih je slična Engleskoj iz stripa (docnije i filma) V for Vendetta i nalikuje na društvo koje je žrtva svojevrsne regresivne evolucije koja ga vraća među rudimentarne primate. Pojedinci su ovde gomila nasukanih brodolomaca sa neslavnom sudbinom poput onih iz Vonegatovog Galapagosa samo što se neće pretvoriti u miroljubive pingvine već u bezglavi, krvožedni čopor. Tako Vlada nacionalnog jedinstva, depersonalizovana ali monolitna, drži sve poluge moći, skinhedi (koji broje više članova nego 90% partija u današnjoj Srbiji) vladaju ulicama, opozicija ne postoji (demokratske stranke su poražene, baš kao i u Nemačkoj 1933. godine na parlamentarnim izborima, a zatim i zabranjene), homoseksualci, narkomani, opozicionari, oboleli od veneričnih bolesti, i pripadnici sekti bivaju javno pogubljeni a moćna Služba kontroliše stanovništvo otupelo od represije i klerofašizma. U takvom čemeru u kojem se, kao u gradskom prevozu, "guraju buduće novokomponovane pevačice i političari" pucaju i poslednje veze Srbije sa civilizovanim svetom.
Bojan, glavni junak romana, ostaje bez posla, kao i svi profesori engleskog koji postaje prokažen i zabranjen jezik. Njegova finansijska situacija se osetno menja kad mu šef Službe iznese ponudu "koju ne može odbiti": Bojan treba da drži časove engleskog njegovoj deci i da bude njihovo pratilac na ceremoniji javnih pogubljenja. Bojan to isprva prihvata, pada pod entuzijastički uticaj raspomamljene rulje ali se emotivno transformiše kad upozna Vesnu, devojku za koju se docnije ispostavi da je HIV pozitivna. Šef Službe zabranjuje Bojanu i Vesni da se viđaju i ona izvršava samoubistvo. U Bojanu počinje da ključa otpor protiv vlasti. Žigosan je zbog odlaska na Vesnino deportovanje u masovnu grobnicu, koja se nalazi, nimalo slučajno, na Sajmištu, nekadašnjem nacističkom logoru. Progonjen od Službe, ubija pedofilnog sveštenika a zatim se povlači u podzemlje grada i živi u šahtu. No, policija ga i dalje uporno prati.... Tako bi mogao da glasi neki promo-siže jednog dela romana Šaht Andrije Matića.
Ono što Matićevo delo uprkos nekim manjkavostima (ponekad previše detaljno pripovedanje, predvidljivost priče i ravna silazna linija junakove sudbine, bez prostora za još poneki obrt) izdvaja i preporučuje, uz ubedljiv stil, živopisne karaktere, promišljen i jasan narativ, jeste činjenica da, iako postoji pregršt dnevnopolitičkih referenci, ovo delo nije pamfletska osuda neslavne prošlosti i 'šutiranje mrtvog konja' kao što se mnogima, uljujkanim u tranzicijske sanje, čini da su 90-e ostale definitivno za nama. Naprotiv, ceo zaplet, uz uzgrednu kritiku Orvelove 1984, služi tome da prikaže šta je istinski problem 'ovih prostora': mehanizam vlasti, korumpiran i truo, deluje kao laka meta za sve koji snuju pobunu i u prividnoj slabosti leži njegova varka. Ono što buntovnici zaboravljaju je da je, paradoksalno, snaga tog mehanizma u inerciji: on podstiče da ljudi prihvate 'slobodu od' umesto 'slobode za' (From), jer su lenjost i zaparloženost postale tradicija.
Državno uređenje Srbije 2020-ih je rezultat 'svete inercije': legalizovana vrsta terora koji je u sebi spojio 'najbolje od komunizma i nacionalizma', ništa drugo do demagoško mrcvarenje naroda uz povremene orvelovske 'časove mržnje', javne egzekucije koje služe kao frustracioni ventil za masovno ritualno pražnjenje podanika. Ključ uspeha ovakvog sistema u Matićevom romanu jeste u tome što je sve zabranjeno a na neki način i sve dozvoljeno (crna berza, silovanja muškaraca u zatvorima, egzistiranje bolesnih pod uslovom da ne govore o bolesti, kao i da prikrivaju njene simptome, časovi engleskog koji je zabranjen drže se za decu funkcionera, praksa drugih religijskih zajednica – osim pravoslavne, naravno – dozvoljena je ako ta zajednica iskazuje poslušnost vlastima itd.). Upravo zbog toga, nasuprot monolitnom monstrumu Velikog Brata, ceo sistem izgleda kao privid a privid je nemoguće uništiti ukoliko ne dođe do isceljenja uma.
Pitanje odgovornosti i pobune
Mogućnost isceljenja po autoru ne postoji, jer se svi junaci nalaze u stanju letargije, u potpunom bezizlazu koji ih može primorati tek na drastične korake: Vesnu na samoubistvo, Bojana na očajničko nasilje, a dečaka kojeg je silovao sveštenik da lažno svedoči na suđenju. Bojanov poraz ipak nije uzrokovan prirodom sistema, što osvežava jer je izbegnut kliše o krivici društva. Sve odluke zavise od pojedinca, čoveka koji pored obrazovanja nema ono što bi ga jasno društveno i politički određivalo – ideju, veru, ideologiju, filosofiju, bilo šta. Bojan je najpre politički ignorant i njegova svest o nepravednosti sistema začinje se tek kad izgubi posao. Zamišljen je kao moralno ambivalentni junak koji luta između kukavičluka i gnevnih reakcija. Kad izdubi posao, odmah konformistički prihvata ponudu šefa Službe, zbog straha izneverava devojku koju voli, isprva odobrava javne egzekucije, ubija sveštenika kojeg je mogao da zaustavi i na drugi način, nemoćno je ljut na svoju bedu i poput junaka Kamijevog Stranca dobrim delom vlastitom krivicom je zaslužio lični inferno. Nikad se pritom u Bojanovom umu ne postavlja pitanje o bilo kakvom organizovanom otporu protiv vlasti, niti se javlja potreba da se poveže sa sebi sličnim. Strah od izdvojenosti u odnosu na indoktrinirano društvo je jači od straha od smrti pa se tako Bojan, progonjen od policije, priključuje grupi prosjaka iako je jasno da tako rizikuje da bude otkriven. Potreba za pripadanjem grupi, makar manipulisanoj i marginalizovanoj, kod njega odnosi pobedu u odnosu na individualnu pobunu.
Odgovornost silnika i njihovih dželata u ratovima devedesetih je neosporna i umetnički je često obrađivana, kao i saučesništvo tzv. malih ljudi. Intelektualci su u celoj priči nekako zaobiđeni što se donekle objašnjava njihovom medijskom irelevantnošću i njihovim retkim ulogama savetnika moćnika. Istina tototalitarnih sistema je, međutim, sasvim drugačija: intelektualci su neretko poslušni šrafovi u sistemskim mašinerijama koji svesno pristaju na sopstvenu degradaciju sve dok njihova koža ne bude ugrožena, a i onda se ponašaju predvidljivo i servilno. U tome i jeste poenta Matićevog dela: bez aktivnog etičkog i moralnog određivanja prema zlu intelektualac jeste isto što i 'autobiografija' naratora romana: ispovest koja nikada ništa neće promeniti, za razliku od romana Šaht kojeg čeka, siguran sam, uticajan javni prijem.
Aleksandar Novaković, Booksa
Ovo deluje kao retko interesantan izdajnički roman. Mislim da ću ga pročitati.
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.booksa.hr%2Fslike%2Fautomatika%2Fnews%2F1658d.jpg&hash=97c22384cc2f7ad2bdac4297e188ed3b714e163d)
Matićev roman je atipično štivo, antiutopijsko i nažalost itekako aktuelno viđenje Srbije unazad desetak godina, tvrdi Aleksandar Novaković.
KRITIKA 37: Andrija Matić
ŽIVETI ANTIUTOPIJU
Šaht (Stubovi kulture, 2009.), drugi roman Andrije Matića (1978), predstavlja za srpsku književnost jedan od nekolicine novih naslova po svemu sudeći skromne ovogodišnje, SEK-om iznurene produkcije. Matićev roman je atipično štivo, antiutopijsko i nažalost itekako aktuelno viđenje Srbije unazad desetak godina (što u određenim segmentima važi i danas), grozomorna slika devedesetih koja se ovde reprizira u još nakaznijem (ako je to ikako moguće) i ogoljenijem izdanju.
Ako bi ovaj roman postavili u određene ideološke i vrednosne okvire onda možemo reći da je svojim insistiranjem na priči o totalitarnoj istoriji koja nas čeka u ne tako dalekoj budućnosti, Matić, što se tiče svetskih pisaca, na putu Sorokinovog Dana opričnika. U savremenoj srpskoj književnosti, u pogledu kako umetničkog postupka i jezika (hladan i precizan akademski nasuprot blogerskoj žovijalnosti i pošalicama), tako i kritike ideologije (srpski nacionalsocijalizam u prvom i globalizam u drugom slučaju), Šaht može biti okarakterisan kao opozit Leposavi Pavla Ćosića, antiglobalističkom SF romanu koji je pozdravila srpska desnica. Ovo poređenje važi utoliko pre što Matićev roman ne teži nekom domaštavanju budućnosti, izmišljanju lasera i ostalih gadgeta, ne gaji luckaste i uvrnute likove, već snažno kritikuje kako totalitarizam tako i odsustvo lične inicijative.
"Ko ne pamti, iznova proživljava"
Poetika Šahta je evokacija i rekonstrukcija atmosfere devedesetih. U romanu se smenjuju prepoznatljive slike pretrpanih kafića sa ljigavom muzikom u pozadini koja je ili lokalni turbo-porno-karasevdah ili ruska disko-epopeja (malobrojni urbani likovi slušaju, sasvim prikladno, Joy Division), gužvi u saobraćaju i hordi prosjaka na ulicama koji su koncentrisani u najužem gradskom jezgru, u Knez Mihajlovoj, "nekoliko stotina metara civilizacije na Balkanu", da parafraziram Krležu, i u njoj njema mnogo mesta za sentimentalne ekskurse. Može se reći da neki od opisa grada deluju kao inserti iz filmova famoznog jugoslovenskog 'crnog talasa'. Reč je o ksenofobijom pritisnutoj sredini u kojoj moćnici gaje gotovo homoerotski odnos prema smrti, oličenom u nabildovanim dželatima golim do pojasa.
Ako bi vukli direktne paralele sa storijama u kojima se istorija ponavlja Srbija 2020-ih je slična Engleskoj iz stripa (docnije i filma) V for Vendetta i nalikuje na društvo koje je žrtva svojevrsne regresivne evolucije koja ga vraća među rudimentarne primate. Pojedinci su ovde gomila nasukanih brodolomaca sa neslavnom sudbinom poput onih iz Vonegatovog Galapagosa samo što se neće pretvoriti u miroljubive pingvine već u bezglavi, krvožedni čopor. Tako Vlada nacionalnog jedinstva, depersonalizovana ali monolitna, drži sve poluge moći, skinhedi (koji broje više članova nego 90% partija u današnjoj Srbiji) vladaju ulicama, opozicija ne postoji (demokratske stranke su poražene, baš kao i u Nemačkoj 1933. godine na parlamentarnim izborima, a zatim i zabranjene), homoseksualci, narkomani, opozicionari, oboleli od veneričnih bolesti, i pripadnici sekti bivaju javno pogubljeni a moćna Služba kontroliše stanovništvo otupelo od represije i klerofašizma. U takvom čemeru u kojem se, kao u gradskom prevozu, "guraju buduće novokomponovane pevačice i političari" pucaju i poslednje veze Srbije sa civilizovanim svetom.
Bojan, glavni junak romana, ostaje bez posla, kao i svi profesori engleskog koji postaje prokažen i zabranjen jezik. Njegova finansijska situacija se osetno menja kad mu šef Službe iznese ponudu "koju ne može odbiti": Bojan treba da drži časove engleskog njegovoj deci i da bude njihovo pratilac na ceremoniji javnih pogubljenja. Bojan to isprva prihvata, pada pod entuzijastički uticaj raspomamljene rulje ali se emotivno transformiše kad upozna Vesnu, devojku za koju se docnije ispostavi da je HIV pozitivna. Šef Službe zabranjuje Bojanu i Vesni da se viđaju i ona izvršava samoubistvo. U Bojanu počinje da ključa otpor protiv vlasti. Žigosan je zbog odlaska na Vesnino deportovanje u masovnu grobnicu, koja se nalazi, nimalo slučajno, na Sajmištu, nekadašnjem nacističkom logoru. Progonjen od Službe, ubija pedofilnog sveštenika a zatim se povlači u podzemlje grada i živi u šahtu. No, policija ga i dalje uporno prati.... Tako bi mogao da glasi neki promo-siže jednog dela romana Šaht Andrije Matića.
Ono što Matićevo delo uprkos nekim manjkavostima (ponekad previše detaljno pripovedanje, predvidljivost priče i ravna silazna linija junakove sudbine, bez prostora za još poneki obrt) izdvaja i preporučuje, uz ubedljiv stil, živopisne karaktere, promišljen i jasan narativ, jeste činjenica da, iako postoji pregršt dnevnopolitičkih referenci, ovo delo nije pamfletska osuda neslavne prošlosti i 'šutiranje mrtvog konja' kao što se mnogima, uljujkanim u tranzicijske sanje, čini da su 90-e ostale definitivno za nama. Naprotiv, ceo zaplet, uz uzgrednu kritiku Orvelove 1984, služi tome da prikaže šta je istinski problem 'ovih prostora': mehanizam vlasti, korumpiran i truo, deluje kao laka meta za sve koji snuju pobunu i u prividnoj slabosti leži njegova varka. Ono što buntovnici zaboravljaju je da je, paradoksalno, snaga tog mehanizma u inerciji: on podstiče da ljudi prihvate 'slobodu od' umesto 'slobode za' (From), jer su lenjost i zaparloženost postale tradicija.
Državno uređenje Srbije 2020-ih je rezultat 'svete inercije': legalizovana vrsta terora koji je u sebi spojio 'najbolje od komunizma i nacionalizma', ništa drugo do demagoško mrcvarenje naroda uz povremene orvelovske 'časove mržnje', javne egzekucije koje služe kao frustracioni ventil za masovno ritualno pražnjenje podanika. Ključ uspeha ovakvog sistema u Matićevom romanu jeste u tome što je sve zabranjeno a na neki način i sve dozvoljeno (crna berza, silovanja muškaraca u zatvorima, egzistiranje bolesnih pod uslovom da ne govore o bolesti, kao i da prikrivaju njene simptome, časovi engleskog koji je zabranjen drže se za decu funkcionera, praksa drugih religijskih zajednica – osim pravoslavne, naravno – dozvoljena je ako ta zajednica iskazuje poslušnost vlastima itd.). Upravo zbog toga, nasuprot monolitnom monstrumu Velikog Brata, ceo sistem izgleda kao privid a privid je nemoguće uništiti ukoliko ne dođe do isceljenja uma.
Pitanje odgovornosti i pobune
Mogućnost isceljenja po autoru ne postoji, jer se svi junaci nalaze u stanju letargije, u potpunom bezizlazu koji ih može primorati tek na drastične korake: Vesnu na samoubistvo, Bojana na očajničko nasilje, a dečaka kojeg je silovao sveštenik da lažno svedoči na suđenju. Bojanov poraz ipak nije uzrokovan prirodom sistema, što osvežava jer je izbegnut kliše o krivici društva. Sve odluke zavise od pojedinca, čoveka koji pored obrazovanja nema ono što bi ga jasno društveno i politički određivalo – ideju, veru, ideologiju, filosofiju, bilo šta. Bojan je najpre politički ignorant i njegova svest o nepravednosti sistema začinje se tek kad izgubi posao. Zamišljen je kao moralno ambivalentni junak koji luta između kukavičluka i gnevnih reakcija. Kad izdubi posao, odmah konformistički prihvata ponudu šefa Službe, zbog straha izneverava devojku koju voli, isprva odobrava javne egzekucije, ubija sveštenika kojeg je mogao da zaustavi i na drugi način, nemoćno je ljut na svoju bedu i poput junaka Kamijevog Stranca dobrim delom vlastitom krivicom je zaslužio lični inferno. Nikad se pritom u Bojanovom umu ne postavlja pitanje o bilo kakvom organizovanom otporu protiv vlasti, niti se javlja potreba da se poveže sa sebi sličnim. Strah od izdvojenosti u odnosu na indoktrinirano društvo je jači od straha od smrti pa se tako Bojan, progonjen od policije, priključuje grupi prosjaka iako je jasno da tako rizikuje da bude otkriven. Potreba za pripadanjem grupi, makar manipulisanoj i marginalizovanoj, kod njega odnosi pobedu u odnosu na individualnu pobunu.
Odgovornost silnika i njihovih dželata u ratovima devedesetih je neosporna i umetnički je često obrađivana, kao i saučesništvo tzv. malih ljudi. Intelektualci su u celoj priči nekako zaobiđeni što se donekle objašnjava njihovom medijskom irelevantnošću i njihovim retkim ulogama savetnika moćnika. Istina tototalitarnih sistema je, međutim, sasvim drugačija: intelektualci su neretko poslušni šrafovi u sistemskim mašinerijama koji svesno pristaju na sopstvenu degradaciju sve dok njihova koža ne bude ugrožena, a i onda se ponašaju predvidljivo i servilno. U tome i jeste poenta Matićevog dela: bez aktivnog etičkog i moralnog određivanja prema zlu intelektualac jeste isto što i 'autobiografija' naratora romana: ispovest koja nikada ništa neće promeniti, za razliku od romana Šaht kojeg čeka, siguran sam, uticajan javni prijem.
Aleksandar Novaković
Aleksandar Novaković rođen je 1975. godine u Beogradu. Piše drame, aforizme, pesme i kratke priče. Diplomirani je istoričar i dramaturg. Magistar nauka o dramskim umetnostima iz oblasti studije pozorišta. Autor je četiri drame odigrane na scenama pozorišta u Srbiji i Crnoj Gori, dva romana, dve zbirke aforizama, jedne istorijske studije kao i desetak različitih dramskih i dokumentarnih formi emitovanih na Drugom i Trećem programu Radio-Beograda.
http://www.booksa.hr/vijesti/hot-spot/1658 (http://www.booksa.hr/vijesti/hot-spot/1658)
Počeo sam da čitam ŠAHT. Podsetio me je na jedan zaboravljeni roman iz devedesetih koji sam čitao, ali sam za potrebe ovog posta morao da googlujem naslov. u čemu nažalost nisam uspeo. U svakom slučaju, neko stariji se možda seća, reč je o romanu koji su izdali Stubovi kulture, koliko se sećam, i koji je bio neka vrsta parafraze DAY OF THE JACKAL Fredericka Forsytha o stranom plaćenom ubici koji dolazi u Beograd da ubije Slobodana Miloševića. Roman je bio slab i naivan a pisao ga je neki čovek koji i nije pisac, već neki amater koji se naljutio na Slobu i nije ga mrzelo da napiše ceo roman o tome a u to vreme je bilo dovoljno izdavačkih kuća koje će i objavuiti nešto što je sročio čovek ljut na Slobu.
Taj roman je bio neka vrsta popkulturnog fenomena, pisale su neke novine o njemu, pa mi je tako i dopao šaka. Naravno, svemu me je naročito privuklo i to što pokušava da polemiše sa Forsythom. Suvišn je i govoriti da je Forsythov nivo bio nedostižan za ovog dokonog amatera.
Sličan utisak ostavlja i Matićev roman, kao neka vrsta parafraze Orwellove 1984 sa tom razlikom što ovde postoji ipak i konkretna zemlja, a i sam postupak je vrlo antiliterarni tako da bi se i V FOR VENDETTA mogao uzeti kao jedan od uzora. Ako imamo u vidu da je V FOR VENDETTA danas praktično uporediv fenomen kao 1984, pretpostavljam da su oba ostvarenja imala uticaj.
Matićev roman je sličan "Šakalu u Beogradu" ne samo po tome što je proistekao iz dnevnopolitičke ljutnje, nego i po ispraznosti gotovo nepostojećeg stila koji se svodi na taksativno nabrajanje radnji koje čine priču. Da ne govorimo da je naravno sve pisano u Ich-formi (ne znam da li sam upotrebio pravi izraz) i da je tek za nijansu upriličenije od našeg pomalo već zaboravljenog favorita Mijata Vujačića.
Postavka diktature u Srbije je ultranaivna, i mislim da jedini ideološki efekat koji ovaj roman može ostaviti jeste među onima koji o poitici ne znaju apsolutno ništa, čak bih išao toliko daleko da mislim kako bi ŠAHT bio inspirativan potencijalnim zastupnicima takve politike.
Ukoliko je već želeo da se bavi takvom pričom, pored Orwella ili Moorea, Matić se mogao okrenuti upravo Forsythu i njegovom izvanrednom romanu ICON u kome je vrlo ubedljivo opisano na koji način zaista može doći do nekakve nacional-socijalističke diktature u jednom društvu.
Pored globalnog miljea koji je u najmanju ruku neubedljiv u deonicama kada nije moronski, Matić ima i dosta slabe likove, služi se najjeftininijim trikovima za pobuđivanje emocija (glavni junak ima romantičnu vezu sa HIV pozitivnom devojkom) a upotreba klišea nažalost nema nikakvu meta-vrednost. Oni su naprosto tu jer pisac ne zna bolje.
Ipak, uprkos nepismenosti Matića ne čudi divljenje autošovinista ovoj bednoj knjižici, pa u tom smislu Novakovićev komentar ili recimo ovo http://www.novossti.com/2009/11/andrija-matic-saht-stubovi-kulture-beograd-2009/ (http://www.novossti.com/2009/11/andrija-matic-saht-stubovi-kulture-beograd-2009/) spadaju u red sasvim očekivanih reakcija.
Nabavio sam i ja i moram da priznam da imam iste probleme.
Postoji gotovo pravilo, o kojem sam već ranije pisao, da kad pisci "glavnog toka" pokušaju da ekstapoluju kvazi-antiutopijsku budućnost onda to ispada toliko smešno da je pomalo tužno. Naravno, ima i suprotnih primera ("Put" mi pada na pamet), ali malo.
Jedina dobra strana Šahta je kratkoća...
Meni u ŠAHTu ne samo da je smešna izvorna premisa, nego su neverovatno naivne ove neke sporedne priče, tipa sudbina HIV pozitivnih ljudi koje država koja inače bez problema ubija koga treba, odlučuje da krije kakko bi lagala da je HIV iskorenjen zahvaljujući ubijanju homoseksualaca i narkomana. Mislim stvarno?
U Srbiji već petnaest godina, niko ne poistovećuje HIV sa narkomanijom i homoseksualnošću, ni u jednom diskursu i oni koji zastupaju homofobne stavove najmanje ih pravdaju strahom od HIVa.
Nego Mićo, da li Vi kao stari bibliofil znate o kom romanu se radi (ova o atentatu)?
Ne.
Quote from: crippled_avenger on 07-01-2010, 13:20:42Nego Mićo, da li Vi kao stari bibliofil znate o kom romanu se radi (ova o atentatu)?
Ako nisam nešto pobrkao, roman se zove Čovek koga je trebalo ubiti, ali nisam siguran pošto nisam čitao, samo mi je ostala u sećanju premisa i (valjda) naslov.
Pošto su vam očekivanja potonula u šaht, pitam se šta vam je to trebalo? Već su i prikazi bili dovoljno onespokojavajući.
Malo je omanuo s engleskim, nece on biti zabranjen jezik, nego ce vremenom istisnuti srpski :). Ili ce se srpski promeniti u smislu da upije mnogo engleskih reci. Sad i kafici, butici, razne prodavnice hrane imaju samo engleski naziv, ne i srpski.
Vlada nacionalnog jedinstva podseca na zalopojke o zaverama iz Insajdera i Pescanika.
Takvo sto ne zvuci uverljivo, svet i drustvo se menja, i neki novi oblik diktature bice drugaciji i lukaviji, tesko neka varijanta Sluzba- skinsi-Obraz i slicno.
Čovek koga je trebalo ubiti
Autor: Petrović Nenad;
Izdavač: Stubovi kulture
Bravo, Miloše!
Realnije mi deluje neka verzija amerikanizovane, vestern Srbije koju nudi Skrobonja u svojim delima. Ova prica u ovom topiku, Sluzba, skinsi, ukidanje engleskog, ratoborni pravoslavni svestenici koji prisustvuju pogubljenjima..mislim, stvarno, to je toliko puta prezvakano da meni deluje totalno za zaobici.
ima li te prežvakane priče još negde u beletristici osim kod matića?
Tu pricu imas na nekoliko foruma, svaki boziji dan se bistri o nacional-socijalisticko-pravoslavnoj diktaturi.
Forumi su... beletristika? :shock:
Kad prikaz prezentira knjigu kao politički izvod, a ne kao futurističko promišljanje, onda literatura mora da je "prežvakana". Što se tiče pitanja:
ima li te prežvakane priče još negde u beletristici osim kod matića?
odgovor je pozitivan.
ja mislim da su eriops i alex neki rod.
možda sijamci razdvojeni na rođenju.
Alex je onaj pametniji. :evil:
Quote from: angel011 on 07-01-2010, 19:18:06
Alex je onaj pametniji. :evil:
tj malo manje upadljivo glup.
Quote from: Zika Kisobranac on 07-01-2010, 18:31:47
ima li te prežvakane priče još negde u beletristici osim kod matića?
U inostranstvu postoji na koliko god hoćeš mesta. Kod nas, hm, ne znam, ali u svakom slučaju, nesumnjivo je prisutno u delima koja su popularna i prevedena kod nas. Kad je reč o nekim delima koja su poznata, prevedena, bestseleri u prevodu, ekranizovana, pa ona su na neki načim toliko globalna da se maltene može računati kao da su deo i naše kulture. A Matić nažalost, ne nudi ništa autentično.
Ja mislim da bi mi ovde na forumu za veče smislili ubedljiviju antiutopiju i raskošniju od ove.
Quote from: Ghoul on 07-01-2010, 19:23:05
Quote from: angel011 on 07-01-2010, 19:18:06
Alex je onaj pametniji. :evil:
tj malo manje upadljivo glup.
Ja moram da priznam da sam godinama mislio da je Alex hoax. Prvo sam mislio da je neko sa foruma a potom da je neko ko nije sa foruma ali nas namerno uporno zajebava. Ukoliko jeste neko sa foruma, bio bi red da konačno come outuje. Matićev roman pominje zabranu Interneta, bilo bi dobro da pre toga saznamo ko je bio Alex.
Mislim da se pitanje odnosilo na našu zemlju. I "prežvakavanje".
Teško da bi se u tom slučaju dalo porediti sa bilo čim u svetu. Ono što dobijamo kroz prevode (u smislu vizije budućnosti) najčešće ima tvrdu podlogu. Na žalost nisam čitao knjigu, ali sam čitao neke druge tekstove (beletristika) u kojima se budućnost sagledava kroz dioptriju političkih stavova, a ne realne vizije moguće budućnosti. Tako, mogu da kažem da u SAD, na primer, nećemo dobiti roman koji krivi sliku o SAD iz političkog ugla neke od SAD partija. Možemo dobiti roman "Čovek u visokom dvorcu", kao alternativu, ili, "Pavane" kao upljuvavanje katolicizma u Vel. Britaniji, ali nigde nećemo imati upljuvavanje sopstvenog establišmenta. Čak i kad to radi Kameron (Avatar je u modi), onda je to na ivici prepoznatljivosti, a kad je to "Weg the dog" publika izlazi nasmejana.
Ja verovatno ne bih i neću uživati "U šahtu". Kao što nisam uživao ni u priči "Susret na vrhu" našeg Al. Markovića. Ni u nekim pričama sa političkom podlogom Z. Jakšića. Nisam uživao ni u najmračnijim pričama Ilije Bakića, ali, Ilija nije iskrivljavao društvo u nekoj budućnosti, on je izobličavao trenutak u kome smo živeli i to je prihvatljivo. Ono što je Sale uradio u priči "Susret na vrhu" je pomeranje ka nekim horor-zombi dešavanjima i eksplicitan politički stav. Zato dobijamo Vuka Draškovića u četničkoj odeći koji zajebe Slobu zatvarajući mu vrata (koja nije morao ni da mu otvori). Zato ćemo u "Šahtu" dobiti pljuvanje po nekoj pseudo-budućnosti tipa kako to mali Đokica zamišlja posle gledanja nekih TV, čitanja nekih novina i slušanja nekih radio emisija. Ako je u knjizi napisano onako kako sam ja iz prikaza video. Takva vrsta literature je crkla pre nego što je zamišljena.
Ako bih karikirao do kraja, takva "beletristika" najbliža je "futuristici u delima" Voje Šešelja.
ne pitam zbog rasprave već me stvarno zanima, iz istraživačkih razloga (cripple, ti znaš o čemu je reč) da li je ovakvih pokušaja bilo i ranije u našem sf-u ("čovek koga je trebalo ubiti" je dobra asocijacija, potpuno sam zaboravio na taj roman). ja nisam dovoljno upućen, ne pada mi ništa na pamet. znači, da li je kod nas bilo tih pokušaja antiutopije sa jasnim političkim premisama.
Naravno da forumi nisu beletristika, sad sto neko bukvalno sve cita.. Scallop je lepo objasnio u cemu je tu problem. Stvaranje sveta buducnosti nije lak zadatak, a jos manje ce biti ubedljivo kad je do srzi protkano dnevnom politikom.
Angel, znam da je tesko s drvenim advokatima, al te ljubazno molim- postoji li ikakav nacin da me ostavis na miru ? Molba, peticija, kupljena cokolada, neki cvet ili bilo sta smisleno :idea: ? Skaces mi na svaki post, dotices se i koliko sam inteligentan. Sta je sledece na redu, da se na vreme pripremim ?
Pa, ima ponešto. Mada je teško reći šta su to "jasne političke premise".
"Aparat profesora Kosa" (za čitanje misli) Voje Carića iz pedesetih ima određene elemente kritike tadašnjeg društva (naravno u priči izmeštenoj na Veneru i davnu prošlost!).
Postoje i klasični antiutopijski romani kao što su "Sneg i led" Erika Koša, sa početka šezdesetih, "Na kraju ostaje reč" Ivana Ivanjija, itd. Međutim, obojica su dobro pazili šta rade...
Pekić i njegova 1999 i Atlantida su ti, verovatno poznati.
Pojedini pisci postmoderne takođe pišu neke vrste antiutopija: Basara - "Ukleta zemlja", rano preminuli Vojislav Despotov - "Evropa broj dva", "Drvodelja iz Nabisala", ali teško je reći kakve su im "političke premise"
da, sve to znam, čitao sam... možda je basara najbliži toj priči iz "šahta", ali ipak, ovde nije u pitanju satira ni aluzija, već jasna stvar: antiutopija sagrađena na nekoj vrsti "spiska liberalnih strahova", kako ju je opisao teofil pančić. pokušaj da se negativna utopija napravi od stavova dnevno-političke opcije sa kojom se ne slažeš i koje svi prepoznajemo kao aktuelne.
ja sam se tek poduhvatio čitanja ovog romana, tako da još ne znam kakav je, ali, uzgred rečeno, koliko god da je priča prežvakana na forumima i u "peščanik-insajder" diskursu, matićev roman je beletrističko svodočanstvo o aktuelnom političkom trenutku i zanimljiv upravo kao "spisak liberalnih strahova" u srbiji. što je jedan od razlgoa što nas je i zainteresovao, osim očiglednog razloga (pripada sf-u).
Mislim da se samo neko infantilan može plašiti ovoga o čemu piše Matić. Nisu to realni liberalni strahovi. barem ne strahovi onih odraslih među njima.
Da, jesmo mi ostali malo tupavi, ali bismo bili prosvetljeni kad bismo saznali šta je to - antiutopija sa jasnim političkim premisama. I Ghoul se raspitivao na istu temu, ali je vremenom odustao. Nije baš svejedno kad se pomenu "jasne političke premise". Ono što je nekome "jasno" nekom drugom može biti itekako nejasno. Eto, i Mića zna šta je antiutopija, ali nije načisto sa "premisama".
Eto, na primer, slabo se pominje moja priča "Spiridonova potera za neuhvatljivim", Sirius, 1989. godine. Govori o Balkanu kao o Raseljenim Zemljama, o barijeri koja je podignuta da spreči prelaz ka Zapadu, o čoveku koji želi na drugu stranu, uspeva ali saznaje da su oni tamo, već otišli dalje. Da li su to "jasne političke premise", a ako nisu, koliko treba da budu jasne da kao takve budu prepoznate? Da li je to beletrističko svodočanstvo o aktuelnom političkom trenutku , po Teofilu Pančiću ili to nije?
Šta, pobogu, uopšte znači ta gnjecava lingistička forma? Koga zanima "svedočanstvo o aktuelnom političkom trenutku"? Otkad to nešto znači u literaturi? Šta je "aktuelni politički trenutak"? Iz kojeg rakursa treba posmatrati da bi bio aktuelan? Toliko napora da bi jedan eufemizam bio nazvan svojim imenom.
Quote from: Eriops on 07-01-2010, 21:38:00
Angel, znam da je tesko s drvenim advokatima, al te ljubazno molim- postoji li ikakav nacin da me ostavis na miru ? Molba, peticija, kupljena cokolada, neki cvet ili bilo sta smisleno :idea: ? Skaces mi na svaki post, dotices se i koliko sam inteligentan. Sta je sledece na redu, da se na vreme pripremim ?
Tuđoj devojci nudiš cveće i čokoladu? I to na Isusov rođendan? Tsk... :lol: I još zanemaruješ Ghoulove postove...
Pretpostavljam da nisi bukvalno mislio da ti skačem na svaki post, većinu tvojih postova ni ne čitam.
No problem, neću više da reagujem na tvoje postove.
Stvaranje sveta budućnosti ili bitno različitog od našeg uspeva utoliko više ukoliko je pisac skoncentrisan na skučeniji deo.
Bredberi je savršen primer kako se sa malo reči i malo likova mogu dati preseci velikih stvari.
To je bilo u saljivom tonu, i da smo poslednji ljudi na pustom ostrvu sumnjam da bi ti se udvarao.
ovo je već uvreda... ženi se moraš ili udvarati ili podsmevati; ravnodušnost nije opcija, posebno ne za pusto ostrvo.
Nista ruzno ni uvredljivo nisam rekao.
Mnogo je podmuklije vredjati neciju inteligenciju.
Uostalom, ocito je da se slabo podnosimo, pa ne vidim zasto bi na pustom ostrvu bilo drugacije.
Ko vam je kriv kad ne koristite prednosti savremene računarske tehnike.
Ignore opciju, npr. :idea:
Ne radi .
@John: Ignore ne radi. Piše u njegovom profilu da ga ignoriše jedna osoba (that would be me :twisted:), ali mu i dalje vidim postove.
Baš me zanima kada će se na ovom topiku pojaviti glavom i bradom Andrija Matić. Valjda mu je do sada neko dojavio da na ZS-u bacaju u blato njegov romana?
sto u blato? naziv romana budi neke slivnicko-kanalizacione asocijacije. :idea:
:)
Quote from: scallop on 07-01-2010, 20:33:07
Tako, mogu da kažem da u SAD, na primer, nećemo dobiti roman koji krivi sliku o SAD iz političkog ugla neke od SAD partija. Možemo dobiti roman "Čovek u visokom dvorcu", kao alternativu, ili, "Pavane" kao upljuvavanje katolicizma u Vel. Britaniji, ali nigde nećemo imati upljuvavanje sopstvenog establišmenta.
Samo bih da ti skrenem paznju na netacnost ove izjave. Posto i dalje imam visoku temperaturu evo jednog brzog argumenta tj blurba za roman O.S.Carda Empire:
The American Empire has grown too fast, and the fault lines at home are stressed to the breaking point. The war of words between Right and Left has collapsed into a shooting war, though most people just want to be left alone.
The battle rages between the high-technology weapons on one side, and militia foot-soldiers on the other, devastating the cities, and overrunning the countryside. But the vast majority, who only want the killing to stop, and the nation to return to more peaceful days, have technology, weapons and strategic geniuses of their own.
When the American dream shatters into violence, who can hold the people and the government together? And which side will you be on?
Ono što je meni na neki način interesantno u ŠAHTu jeste što je ovaj naizgled liberalni roman zapravo vrlo konzervativan. Naime glavni junak je stidljivi heteroseksualac koji ne dovodi u pitanje rodne funkcije. dakle, žene su žene u punom smislu srpskog pogleda na to pitanje, one su tu da budu interesantne, privlačne i da dones na svet potomstvo, to se iz vizure junaka nijednom ne dovodi u pitanje.
HIV pozitivna devojka je u romanu dobila HIV od svog dečka narkomana, dakle, na neki način sam roman kroz to rešenje implicira da je Država u pravu kada eliminiše narkomane i homoseksualce kao isključive krivce za HIV infekcije.
Konačno, u prvih 110 strana imamo dve scene homoseksualnog snošaja. Obe su prisilne. U sceni kada junak prisustvuje jednom analnom seksu, junak konastatuje da nema većeg poniženja za muškarca od toga da ga primi. Dakle, Andrija je u načelu liberalan ali nije spreman da bude sa druge strane štapa. Zbog čega je iovaj vid devirilizacije muškarca najveće poniženje? U redu, prisilan je, ali zar ne postoji nešto što bi ovom mladom infantilnom liberalu trebalo da bude veće poniženje? Da li ima isti takav stav kada je reč o analnom seksu sa ženama?
Drugi seksualni odnos je između jednog starijeg sveštenika i dečaka. U toj sceni imamo oralni seks u kome se Andrija takođe gadi samog čina, igra dominacije i ideologije tu nije primarni problem, ona se podrazumeva. Vrlo je interesantna ta liberalska sklonost da Crkvi nameću konstantan pritisak vezan za nepoštovanje Kanona. Drugo, prema sveštenstvu koje malo proširuje svoje vidike imaju jedan licemeran stav. Pravi liberal bi ovog sveštenika video kao žrtvu svojih nagona koje u jednoj patrijarhalnoj sredini nije mogao da artikuliše pa je od njih pokušao da pobegne u celibat (kako ih vide i mnogi pravi gejevi) a ne kao zlog perverta.
Dakle, ŠAHT je u svojoj suštini jedan naivni patrijarhalni roman u kome nema prave subverzije i opiranja sistemu vrednosti koji se dovodi do svog ekscesa u vladavini izmišljenih tirana.
Quote from: Melkor on 08-01-2010, 01:23:33
Quote from: scallop on 07-01-2010, 20:33:07
Tako, mogu da kažem da u SAD, na primer, nećemo dobiti roman koji krivi sliku o SAD iz političkog ugla neke od SAD partija. Možemo dobiti roman "Čovek u visokom dvorcu", kao alternativu, ili, "Pavane" kao upljuvavanje katolicizma u Vel. Britaniji, ali nigde nećemo imati upljuvavanje sopstvenog establišmenta.
Samo bih da ti skrenem paznju na netacnost ove izjave.
Nisam razumeo engleski. Niti čija je "ova izjava" - O.S.Carda ili R.Anđelkovića? I koju majčinu vredi nešto što je blurb i bez potpisa u odnosu na ono što sam ja i s potpisom? Žao mi je zbog tvoje visoke temperature, ali, kao "vladar iz senke" očekujem nešto celishodnije od tupavog natpisa na poleđini neke knjige.
Pa dobro, zar stvarno mislis da sam lutao po netu i trazio blurbove koji bi opovrgnuli tvoju izjavu??? Bas zato sto nemam zivaca da radim tako nesto pozvao sam se na roman koji jesam procitao i citirao blurb koji (za divno cudo) ima veze sa desavanjima u romanu, koji je, ako nista drugo, relevantniji za ovu raspravu nego romani iz 1962. i 1968.
Izvinjavam se na offtopicu.
ako smo svi u Šahtu prepoznali "peščanik-insajder" kontekst, tj. pravljenje antiutopije od hipertrofije rusofilskih, radikalskih, navijačkih, antigej, 1389, obrazovskih, srpske dveri etc. stavova, i ako su neke epizode vrlo prepoznatljive aluzije na dnevno-političke afere, a jesu, onda je to jasna politička premisa da je nema jasnije.
i naravno da to nema nikakve veze sa književnošću, odnosno kvalitetom neke književnosti, niti sam ja to rekao, ali, bilo naivno ili ne, za pedeset godina može biti da će neko uzeti Šaht kao jedino romaneskno delo na čijem primeru se može tumačiti jedan politički trenutak iz prošlosti. kao što danas niko ne misli da je čuveni dižardenov roman neko delo, ali je inspirisao džojsa za tehniku "toka svesti". u tom smislu je zanimljiv i petrovićev "čovek koga je trebalo ubiti", romani o pošasti satanizma (o kojima je ghoul onomad pisao), pulp fantazije sa knindžama i kapetanom draganom u glavnoj ulozi, ili neko delo "alternativne realnosti" koje bi opisivalo srbiju u budućnosti u kojoj đinđić nije ubijen, ali u kojoj je sve pošlo naopako, ili u kojoj program LDP-a postaje totalitarna biblija, itd.
Žiko, problem je u tome što ja mislim da ŠAHT samo naizgled artikuliše strahove liberalnih struja. Naime, Matić je pre svega infantilan, i u tom smislu on, kako rekoh, ne artikuliše strahove odraslih ljudi koji gostuju u INSAJDERU i PEŠČANIKU. Njihovi strahovi se pre svega odnose na to da promene koje su započete u izvesnom slučaju neće biti sprovođene dovoljno brzo, niko od njih zaista ne strahuje da će Crkva, skinhedi i zajednica nacionalista i komunista (koja je doduše već preuzela dva stana u našoj zgradi i uspostavila tzv. Vertikalu Bola) preuizeti zemlju i krenuti putem V FOR VENDETTE. Matić ne razume da je jedini vojno poraženi nacionalizam na prostoru bivše Jugoslavije upravo srpski.
Ono što on artikuluiše jesu strahovi oni od kojih se ne očekuje da pišu knjige, već eventualno srednjoškolsku poeziju. On artikuliše strahove klinaca kojima LDP, PEŠČANIK i INSAJDER raspaljuju dečačku maštu. Dakle, on može dokumentovati samo infantilne strahove, i u tom smislu je daleko od bezvrednog (pre svega za dečje psihologe i one specijalizovane za adolescente), samo se priroda miljea čije strahove dokumentuje mora malo suziti. Umalo da napišem suzbiti.
Ono što je ideološki najpotentije u ovom romanu, i što na nekom nivou nije bez đavla, jeste upravo zajednica nacionalista i komunista koji prepoznaju zajedničkog neprijatelja. To je možda i jedini istinski liberalan element ovog romana.
:)
jasno.
Ovaj roman me je podsetio na onu divnu skupštinsku raspravu o Zakonu o diskriminaciji kad je radikal pričao o tome da će, ako se dozvoli gej parada, sutra Srbijom marširati desetine hiljada nekrofila i pedofila, implicirajući dakle da su desetine hiljada nekrofila i pedofila već tu, u ilegalnoj akciji, i da samo čekaju okolnosti koje će im omogućiti da marširaju.
Tako i Matić naivno misli da je ova država sposobna da do 2025. kada se ovaj roman dešava organizuje javna pogubljenja, konc-logore, represiju, besplatnu zdravstvenu zaštitu i sl.
Quote from: Zika Kisobranac on 08-01-2010, 13:18:26
za pedeset godina može biti da će neko uzeti Šaht kao jedino romaneskno delo na čijem primeru se može tumačiti jedan politički trenutak iz prošlosti.
Evo zašto sam ja smatrao da treba reagovati. Žikina opaska je potpuno na mestu i zastupa moju opsesiju istorijom uopšte. Ako kroz sto, kroz trista godina ništa drugo ne bude sačuvano, a verovatnoća je da neće, onda će sačuvano biti verodostojno. Zato se o romanu sa "peščanik-insajderskim pristupom" ne može govoriti kao relevantnom, jer se može dogoditi da i zapis o relevantnosti preživi tih trista godina, što bi dalo i naučnu potvrdu hipotetičkom istorijskom nalazu. Kao svedoci možemo prepoznati apsurdno, ali kao posmatrači iz nekog drugog vremena moraćemo da nagađamo.
Dao sam mrkoyu knjigu. Nadam se da će uskoro podeliti svoja razmišljanja sa nama. :)
kad sam već prozvan...
danas sam pročitao "Šaht" Andrije Matića. iako je za ovu operaciju bilo dovoljno svega nekoliko sati, ne mogu da kažem da je cela stvar bila baš tako bezbolna. ukoliko ne računamo rukopise pojedinih poznanika koji su osvedočeni skribomani, ovo je svakako najgora knjiga koju sam pročitao u štampanom obliku. moguće je da postoje i neke gore stvari, ali ja nisam čitao mnogopominjani "Srpski Psiho" niti sam se trudio da se upoznam sa delom Mijata Vujačića, tako da ne mogu da poredim "Šaht" sa ostvarenjima iz (pretpostavljam) njegove klase. ne razumem se u izdavaštvo ali mi ipak deluje nestvarno da su ovo izdali stubovi kulture. takođe, čini mi se da su Žikini strahovi da bi neko za trista godina mogao da ovaj spis smatra relevantnim za bilo šta ipak preuveličani, izuzev ako se ne ostvare zlosutna predviđanja budućnosti iz filma IDIOCRACY
bio sam donekle pripremljen za ono što me čeka Matićevom pričom "Monah Serafim" (http://www.elektrobeton.net/javniradovi.html#monahserafim (http://www.elektrobeton.net/javniradovi.html#monahserafim)) na koju je dexa tako ljubazno ukazao na NK :) ipak, Crippletova nezgodna navika da svakoj budalaštini prilazi sa apsolutnom akademskom ozbiljnošću me zavarala pa sam očekivao da će roman biti nešto sadržajniji. grdno sam se prevario...
roman je lišen bilo kakvog osvešćenog pripovedačkog postupka a Matić ne uspeva da održi stilsko jedinstvo ni na nivou pasusa. glupost kojom odiše "Šaht" je na momente zabavna i u romanu ima nekoliko bisera koje me sad mrzi da prekucavam. međutim, na duge staze cela stvar postaje iscrpljujuća i čovek se na kraju oseti pomalo neprijatno, kao da se podsmeva retardiranom detetu. karakterizacija je urnebesna, likovi su svedeni na jednu dimenziju, pa čak ni to Matić nije u stanju da izvede bez sumanutog gomilanja atributa kako bi nesrećni čitalac bio siguran šta je pisac hteo da kaže. u slučaju Vesne, nesuđene ljubavi našeg protagoniste, čini se da ni piscu nije jasno koja je to dimenzija u pitanju. ukratko, "Šaht" deluje kao da neko na sto pedeset strana jako uzbuđeno prepričava jako glup roman.
u stvari, o svakoj stranici "Šahta" bi se mogla napisati još po jedna strana koja bi objašnjavala šta je tu sve loše i sve ovo deluje pomalo kao "šutiranje mrtvog konja". Matić se naprosto ne razume ni u književnost (zvuči neverovatno, ali čovek je doktorirao na Filološkom fakultetu sa tezom o T.S. Eliotu) ni u prirodu totalitarnog društva, a Ćirić i Novaković bi piscu i njegovom delu mnogo veću uslugu učinili da su ga prećutali i pustili da nestane u bespućima povijesne zbiljnosti, umesto što su pokušali da nas obmanu pozitivnim kritikama i tako nas obavestili o njegovom postojanju. doduše, mene uvek raduje kad se izdajnici obrukaju...
Sad ćeš se oporaviti kad pročitaš POSLEDNJEG SRBINA.
Imam jednu interesantnu teoriju koju ne mogu da potvrdim iz dva razloga. Prva je jer nisam filolog, druga je jer nemam živaca da pročitam jedan roman do kraja.
Međutim, shvatio sam koji je roman zapravo stilski parnjak Matićevog "Šahta", doduše na osnovu odlomaka na koje sam naišao u jednim članku i čitajući o tom romanu na Wikipediji.
"Šaht" je zapravo odgovor na kultni pamflet-roman "Turner Diaries".
Ako bi ko smogao snage da je proveri, bio bih jako zahvalan.