Ovaj roman navodim u pregledu srpske fantastike, ali nisam imao priliku da ga vidim.
АДАМОВИЋ,
Ратко:
Скакач.
– Београд: Народна
књига, 2007.
– 220 стр.
Ратко Адамовић је почев од књиге прича Жута подморница (1971) објавио
још две књиге прича (Сви умиру, 1979) и Караван Сарај (новеле из 1993), 10 романа (за роман Бесмртни Калеб, 1997, добио је награду ,,Исидора Секулић", а за Кантарион из 1998, награду ,,Бранко Ћопић"), као и књигу есеја У вртовима духа (2002). Најновији роман овог аутора својим симболичко-фантастичним оквиром/проседеом у вези је са једним од токова Адамовићевог
романсијерског ,,писма" примењиваног у романима Свети храст (1990, 1992), Тумачи глине (2002), Академији ноћи (2003). Може се рећи да је аутор представник српске епске фантастике. Главни лик новог Адамовићевог романа
,,долази" у наш свет из ,,бескрајног Архипелага" чија је једна од особина да 70, 80, 90 земаљских година представља тек једнократни трептај који се уопште
не региструје. Још један моменат из тог света важан је за разумевање главног
лика књиге Ивана Неверног. Реч је у надмоћности колико у интелигенцији, толико у знању над људским знањем. Аутор од почетка конципира главни лик као бунтовника против правила. Такав је у Архипелагу, такав бива и по доласку на земљу. Бунтовништво, критика људских поступака развија се кроз низ монолошких пасажа којима Неверни просто засипа своју околину. Једноставно, писац доследно гради лик чије идеје, мисли и предлози шокирају
најближу околину, ,,додељене" родитеље (по програму унапред донетом у Архипелагу), директора болнице и низ епизодних ликова. Једна од његових особина је и моћ предвиђања будућности. Она је егзактна, показује је више пута, док људима из дијахроне и синхроне перспективе гледано, ту моћ одриче. Од првих страница одређен као ,,ванземаљац" по својим моћима, главни лик пресудно обликује фантастичну раван романа, док ,,обичан свет" (родитељи, лекари, пацијенти) дају његов други, реалистички план. На тој опозицији
реално-фантастично остварени су и фабула и вишезначност романа Скакач