ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.otooltvanji.com%2Fkicma_noci_banner.jpg&hash=b8e928d074a8e0d1656a92429ffa13d164b990b0)

Kičma noći
Samizdat B92
2010

Srbija krajem prve decenije novog milenijuma: savetnici imaju savetnike, mediji ne prezaju ni od čega da bi povećali rejting i tiraže, narodnjaci postaju zabavnjaci i obrnuto, kriminalci drže više do imidža od muzičara.

Koga je još briga za tri nerazjašnjene misterije?

Njih jeste:

OLIVER NOVAK novinar noćobdija

VANJA RADENOVIĆ policajka preke naravi

MILAN NIKOLIĆ taksista srcolomac

Osuđeni na večitu noćnu smenu, u pokušaju da rasvetle nestanak, ubistvo i krađu, njihovi putevi će se ukrstiti sa VIP ubicom, toliko opasnim da možda nije s ovog sveta.

U metropoli koja preti da eksplodira od unutrašnjih trvljenja, u zemlji toliko zaljubljenoj u sebe da ne primećuje šta joj se dešava, na ulicama pod veštačkim osvetljenjem, tri slučajna partnera bore se za mnogo više od života i ugleda šačice medijskih ikona.

Kičma noći je žestoki krimić, ljubavna priča i egzistencijalistički horor, političko-erotski triler začinjen rokenrolom, kung-fuom i oštrim zubima.


Ovo je najobimnija knjiga Samizdata, ima 500+ strana pa nešto kasni zbog poveza. Ali stiže uskoro, i biće predstavljena u LK u maju.

Dok ne budemo imali u rukama:
pročitajte prvo poglavlje (http://www.otooltvanji.com/?page_id=25), ili ga slušajte na B92.fm (http://www.b92.fm/_player/flash/B92FMPlayer.php?uid=null&playlist_id=64033&playlist_type=1) (čita Goran Dimitrijević)

Quote from: zakk on 03-04-2010, 13:26:14nešto kasni zbog poveza. Ali stiže uskoro

znači, ovo nije za podforum "OBJAVLJENA dela domaćih autora" pošto još uvek knjiga NIJE OBJAVLJENA?

bobane, reaguj!

Ne znam šta da ti kažem... ajde da im damo nekoliko dana fore.

Kad pogledamo koliko dugo se čeka Skrobonjin roman, u odnosu na vreme kad je bio sukob oko topika, Boban je bio sasvim u pravu.

Izašla!

http://www.otooltvanji.com/?p=394 (http://www.otooltvanji.com/?p=394)

724 din sa PDV-om – i nije tolko dramatično...

724 din sa PDVom je prava cena da se ne kupi knjiga. Mislim, za te pare može da se kupi neki već osvedočeni strani klasik. Zaista ne razumem kako mladi pisci pristaju na tako ogromne cene.

...meni dojavljeno da radnja KN  počinje na moj rođendan (22. marta)... Crippled Avenger je u pravu - zbilja preterana cena, npr.  finija izdanja Ballardovih romana (sa bonusima) koštaju 200-300 dinara jeftinije od iznosa za neu Oltvanjija...

ko da 450d za 150 strana radmila, daće i 750d za 500 strana otoa.

nije 724 nego 756... nažalost, cene svega dramatično rastu i u evrima i u dinarima.
Kupovina po knjižarama je tačno prepolovljena u ovoj godini u odnosu na isti period prošle.
Knjiga izgleda lepo, B92 ima svoju publiku; ako je knjiga dobra, neće joj cena biti prepreka; a ako nije... pa onda je svejedno.

Ako je POSLEDNJI SRBIN mogao da košta 450 dinara, može vala i Oto. I jedna i druga su obimne knjige.

srbin je 540 u knjižarama a ne 450.

sem toga, treba od nečega i b92 da živi.

ajde, ljudi, bavite se sitnicama. Knjigu treba procenjivati nezavisno od cene, izdavača, kampanje i ostalih propratnih stvari...

Roman sa popustom za clanove u Samizdatu moze da se uzme za 642 dinara. Knjiga je gimpasta i debeljusna, rekao bih da je povez, iako mek, u redu. Dizajn korica je diskretan i dostojanstven. Toliko.

A pre nego što je knjiga izašla, pojavio se prikaz u City-u koji besramno hvali ovo delo uz napomenu da je to nesumnjivo apsolutni hit i ako se to kojim slučajem ne desi, onda je greška u nama, čitaocima, a ne u knjizi...

Verovatno je pisao Aleksandar Jankovic.

City je dobio preview copy. Tako to rade profiji. :)

A kritika je... Pa dobro, valjda je to samopodrazumevajući hit.

Pa dobro, to je proizvod, danas bez reklame nema prodaje.
Nisam čitao Ota, mada sam naravno čuo za njega, možda mi to bude prvo njegovo delo koje ću uzeti. Tematika mi zvuči interesantno.
Što se tiče cene, jeste mogla bi biti malo niža.. odvikao sam se od tih skupljih izdanja, u Laguni imam maksimalni popust, u Alnariju retko pazarim nešto skuplje ( Kinga ), a izdanja FB i Tardisa su tu oko 486, 540, 400 din.. u stvari od fantastike, najskuplje me dođu knjige iz IPS-a.

Mislim da je Laguna svoje mesto na tržištu uspela da izbori jednim delom i time što knjigama daje prilično realnu i prihvatljivu cenu.

Danas sam dobio KIČMU NOĆI na poklon i pročitao sam prvih 60ak strana, odnosno prvi dan dešavanja romana, pošto je priča podeljena na dane. City kritika nije lagala, oseća se tu da je reč o produžetku CRNIH CIPELA. Pomalo me zbunjuje ceo taj svet u koji je priča smeštena, taj neki stilizovani, izmaštani Beograd koji se nedovoljno razlikuje od ovog koji danas već postoji, sa pričama koje su u svojoj samoj suštini bliže onome što je beogradska stvarnost nego taj neki izmaštani urbani derivat iz američkih žanrovskih sirovina.

Koliko vidim na ovom početku, ovde nema ničeg od tipične sočnosti savremenog Beograda niti ima bilo kakvog odavanja konvencijama žanra ili pak uživanja u aplikaciji tih konvencija na naše okolnosti. Za sada, KIČMA NOĆI mi deluje kao dosta letargičan skup nečega što je netačno nazvati opštim mestom, ali ostavlja takav utisak, sročenog takvim jezikom da se poput CRNIH CIPELA čudovišno brzo čita. I opet, ne zbog toga što je zanimljivo već pre zato što nema ničega nad čim bi se čitalac zadržao.

Jel ime taksiste Milana Nikolića u romanu posveta poznatom jugoslovenskom piscu krimića Milanu Nikoliću?

Moja teorija No 2 je da je to ime/prezime omaž Marku Konu i (crnoj) Cipeli.

Sagitaš nekada poznat kao Spider, jedan od ljudi kojima se Oto zahvaljuje, kaže da je reč o omažu piscu Nikoliću.

Juče sam svojim očima video  kako dvoje ljudi kupuju Kičmu noći u Samizdatu. A pouzdano znam da su još dvojica-trojica dobili knjigu na poklon. Znači, krenula je prodaja... Držim fige da bude hit.

Juče sam, btw, pročitao Sajin osvrt u Cityju. FTW?!?! Čovek je prepisao 3/4 recenzijice sa korica romana, a onda dopisao 2 rečenice koje nemaju vezu s vezom.

KIČMA NOĆI se patološki brzo čita. Ne pamtim još od CRNIH CIPELA da sam nešto OVOLIKO BRZO čitao. Ali, to sad više nije pitanje "brzog čitanja" kao komplimenta već kao nekog specifičnog fenomena.

Inače, KIČMA NOĆI je detaljnija u svom izrazu od CRNIH CIPELA i svakako nudi jedan razvijeniji pripovedački postupak i predstavlja korak napred, tu nema nikakve sumnje.

Ono što mi se za sada izdvaja kao manjkavost su pre svega dijalozi, i naravno taj izmešteni svet koji opet nije dovoljno pomeren i maštovit. Ta stilizacija univerzuma, njegovo neuspelo izmeštanje, zapravo u najvećoj meri obesmišljava roman jer ga lišava socijalne relevantnosti koliko god zapravo želeo da je istakne kroz ta šminkanja stvarnosti, a istovremeno otupljuje i žanrovsku oštricu.

Ova vrsta izmeštanja priče liči mi pomalo na romane pisane u vreme komunizma, kada se kroz male "promene stvarnosti" plasirala kritika sadašnjosti. Međutim, danas za to nema razloga. Danas čovek može da napiše šta god hoće, a u izdanjima B92 je to i poželjno.

Primetan je uticaj Warrena Ellisa i TRANSMETROPOLITANa kroz cinične likove kolumnista, tabloida i televizijskih emisija koji su neka vrsta osvešćenog ogledala društvenog rasula (osvešćenijeg nego u stvarnosti, mada opet ni to nije daleko, danas i u tabloidima imamo cinike koji tvrde da se bave tom vrstom novinarstva i pljuvanja kao društvenim angažmanom). Ipak, KIČMA NOĆI ne ide toliko daleko u tom pravcu.

U pokušaju da dokučim šta je tajna "brzine čitanja", rekao bih da je reč o specifičnom odnosu događaja i teksta koji ih opisuje. Naime, događaji su puni praznog hoda u opisima, pozdravljanja u dijalozima, i onda se automatski smanjuje čitaočeva pažnja i ubrzava čitanje. Naprosto, znatan deo teksta je manje važan za celinu. A stil je već pitak. I eto knjige koja se brzo čita.

U principu nemam ništa protiv knjiga koje se brzo čitaju, i primenjivanje takve strategije je sasvim u redu.

Nemam ja ništa protiv Ota i njegovog pisanja.

Moje pitanje je vezano za moje knjige i moju literaturu. Jednostavno mi je nepojmljivo kojim kriterijumom se služe oni koji imaju bolje mišljenje o svom čitanju kad se opredele za komentarisanje Otove knjige, a potpuno ignorišu postojanje moje.

Dakle, šta je odbijajuće u mojim knjigama? U ponedeljak ću imati priliku da pokrenem to pitanje šire. 

Radmilo, ti zaista počinješ da gubiš razum... očekujem da se pojaviš na promociji Otoove knjige i zabraniš da se priča o njoj dok se svi ne izjasne o tvojim knjigama.

Ja bar imam šta da izgubim.

Knjiga ne može da se posmatra odvojeno: autor, izdavač, okruženje i samo delo su konglomerat nepredvidivog izgleda i okusa. Ako to dosad nisi shvatio, onda je zapravo pitanje da li imaš šta da izgubiš, ili se to već desilo.

Koliko sam nerazuman ja ne shvatam ni što se ti petljaš ako tebe nisam ništa pitao? Zapravo, nameće mi se tvoje standardno pitanje: Šta ti je to trebalo?

Quote from: crippled_avenger on 16-04-2010, 10:56:53
Sagitaš nekada poznat kao Spider, jedan od ljudi kojima se Oto zahvaljuje, kaže da je reč o omažu piscu Nikoliću.

A kako je sada poznat?

Quote from: scallop on 17-04-2010, 16:27:04
Koliko sam nerazuman ja ne shvatam ni što se ti petljaš ako tebe nisam ništa pitao? Zapravo, nameće mi se tvoje standardno pitanje: Šta ti je to trebalo?

Pa stvarno, što mu je to trebalo?
Što te ne pusti da na miru utepaš još jedan topik o tuđoj knjizi?
Uostalom, koji će sagiti topici o tamo nekim knjigama koje nisi ti napisao?  
I koje je, o užasa, još tamo neko i pročitao?
:)

U petak sam video jednu devojku kako lista Scallopovu knjigu u kafiću Amici. Postoji i fotografija, a bilo je i još svedoka. Kada sam je pitao kako joj se dopada stil itd, nije nešto bila pričljiva. Rekla je samo da bi se ono što je pročitala dalo lako prevesti na francuski.

Što se KIČME NOĆI tiče, a ovo je ipak topik o KIČMI NOĆI, roman zaslužuje osvrt. Ja sam završio sa čitanjem, utisci se sležu, tako da sam voljan da iznesem svoj sud u toku sutrašnjeg dana (pod uslovom da nas do tada ne poguši onaj oblak vuklanskog dima). Nadam se da će do tada i drugi završtiti s čitanjem, pa će dijalog o knjizi biti krcat različitim glasovima.

Evo, ja obećavam da ću pročitati scallopovu knjigu. Dopao mi se DAN MITRE (I RAZONODE) i hteo bih da vidim ostalo.

Nakon što iskopam Oko za drugi svet (procedura u toku), prelomiću i Kičmu noći (pripreme izvršene)...

Ja sam danas potpuno neocekivano, dobio na poklon scallopovu knjigu tako da cu je uskoro i procitati i reci kako mi se cini...

Oh znam...ocekuju se neke pametne reci...kritika...ali ja cu samo reci da sam kupila knjigu i poklonila je sebi za rodjendan i citam je sa ogromnim zadovoljstvom. Oto jednostavno pise onako kako ja volim. Ne mislim da je skupa, npr. neke knjige za decu u Laguni placam jos skuplje.     

Mislim da je mogu povući neke paralele između Skrobonjinih TIHIH GRADOVA i KIČME NOĆI po tom spajanju blago pomerenog Beograda, kriminala i horora sa monstrumima. Šteta je što Skrobonja nije proširio TIHE GRADOVE do obima i razrađenosti romana.

Inače, pored Milana Nikolića, Oto je izrespektovao i Momu Kapora nazvavši sestre Una i Ada, "po romanima iz policijske biblioteke".

Quote from: anabel on 20-04-2010, 15:23:41
Oto jednostavno pise onako kako ja volim.

Ako bismo bili iskreni do kraja, trebalo bi reći da upravo tebi on može da zahvali što je uopšte objavljivan u ZS jer ja inače nikada nisam shvatao o čemu taj čovek dođavola piše.

Ah, iza svakog uspešnog muškarca uglavnom stoji žena.

Stvar je, očigledno, konceptualne prirode. Imam isto mišljenje kao Anabel. I ja sam uživao čitajući novog Oltvanjija. Što se cene tiče, sada kada sam završio sa čitanjem, i ja smatram da nije skupo. Čovek je isporučio.

Pročitah i ja... Sveukupno, dobro je to, dopalo mi se. Imam naravno više sitnih zamerki ali nisam dao da mi pokvare čitanje :)

E još kad bi Oto uspeo da isporuči jednu ovakvu godišnje...

http://www.popboks.com/tekst.php?ID=8006 (http://www.popboks.com/tekst.php?ID=8006)

...počinje s anom karenjinom, završava s palpom...
:roll:

"U pitanju je roman od preko 500 stranica, što je i po svetskim merilima obim koji se smatra gornjom granicom za žanrovska ostvarenja."
NIGHTFLIERU, REAGUJ!!!
xuzi

brate, ako se ovako o romanu izjašnjavaju oni koji imaju najviše simpatija za autora i njegov rad, šta se može očekivati od ostalih.
Pogledajte ove rečenice izvučene iz jedne jedine recenzije:

Glavni likovi su, istina, pomalo streotipni ali, na sreću, dopadljivo oblikovani.

Najuočljivija stilska zamerka je uporno nastojanje pisca da dijaloge po svaku cenu učini duhovitim, što mu ne polazi uvek za rukom.

Ovo je ujedno i potencijalno najproblematičniji trenutak u romanu, mesto koje će deo čitalaca prigrliti sa oduševljenjem, dok će drugi biti razočarani. Realističnost nestaje, sve se stavlja na kartu krvave horor razonode.

Zbog stripovske preteranosti koja krasi njenu drugu polovinu, Kičma noći gubi na uverljivosti.

Iako se o pojedinim aspektima romana može raspravljati (kao, na primer, o odluci da se radnja izmestu u alternativni Beograd 2010. godine koji je čist konstrukt preuzet iz zapadnih uzora i nema mnogo veze sa stvarnim stanjem stvari....

Ako ovo nije zakopavanje knjige, ne znam šta je... likovi su stereotipni, dijalozi usiljeni, glavni obrt problematičan, a verodostojnost slaba... može li grđe?

kroz čitav taj text provlači se usiljen i neubedljiv pokušaj da se po svaku cenu pohvali nešto što čak ni očigledno bi-assed rivjuer ne ume da argumentuje.
između redova lepo piše: 'umesto 170 strana neubedljivog fejka, ovde imamo 500+ strana toga istog, ali malo zabavnijeg (za one koji vole pulpu)'

Oduvek sam smatrao da su mahniti hvalospevi (tako česti u domaćoj književnoj kritici) medveđa usluga autoru. Treba imati dobru nameru, ali i biti objektivan. Znači, i pohvaliti i pokuditi, po zasluzi.

Glede rivjua... Neka ga svako čita kako mu je volja. Moja namera je bila da budem što objektivniji i smatram da sam u tome i uspeo. Ovo je moje viđenje Kičme, u kojoj sam uživao (što sam i živopisao), ali  poštujem i svaki drugi sud koji dolazi od nekoga ko je knjigu kupio (dobio) i pročitao. Ovako na suvo je potpuno bezveze.

'na suvo', za sada, pričamo o rivjuu a ne sudimo knjizi.

o njoj ćemo kad budemo podmazani, da ne bude suvo.

Nije bezveze.
Napravio si medveđu uslugu knjizi.
Sve tvoje primedbe se u suštini mogu svesti na jednu: da je u pitanju palp scenografija, ikonografija i poetika. E sad, to je trebalo da kažeš jednom, na jednom mestu i ne zagađuješ ceo tekst primedbama koje se svode na ovo jedno, gore pomenuto. Dakle, napišeš da je to PALP u svom esencijalnom obliku gde su karakterizacija likova, dijalozi i verodostojnost postavljeni po određenim pravilima i to je onda to. Pišeš o drugim stvarima. O tome da li je i koliki mentalni izazov pratiti radnju romana, o skrivenim nagradama i porukama između redova, a ne samo da pobrojavaš mane i da svaku dočekaš sa "ko voli to, biće mu super"...

Ne može se roman opisati tvrdnjom "ovo je pulp" i staviti tačka na čitavu priču. (Okej, može - teoretski - ali onda to ne bi bio rivju nega jedna rečenica.) Pulp dolazi u širokoj paleti varijeteta, simplifikacija tipa crno-belo nije moguća. Znači, valja objasniti... Taksativno, stavku po stavku.

Što se medveđih usluga tiče, to sam već pominjao. Medveđa usluga je kada neko hvali roman na sva usta kao da mu život od toga zavisi. (Takav tretman, eventualno, zaslužuju remek-dela, a takvih nema puno - pogotovo ne u srpskoj  književnosti.) Toga smo se već nagledali.

Potencijalnom čitaocu valja objasniti šta ga očekuje ako kupi roman. Ko uzme da čita Kičmu noći posle porčitane recenzije na Popboksu, sigurno neće biti razočaran. Znaće šta da očekuje i biće pripremljen.

Možda je degutantno da pričam o tome, ali ja posle tvog prikaza zasigurno neću ni pokušati da čitam tu knjigu jer si mi taksaktivno naveo sve što u knjigama mrzim. Ne kažem da je trebalo da me lažeš ali možda naprosto treba prihvatiti činjenicu da je to jedna beznadežno slaba knjiga koja nikome sem nekolicini piščevih drugara neće darivati dovoljno zadovoljstva za mrcvarenje u 500 koraka.

Odlično. Onda sam ti učinio uslugu.

Pogledala sam recenziju! Posto uvek citam i komentare imala sam sta i da vidim! Smejem se neprekidno.....svaka cast na ideji.... xrofl     

Žika K. je danas dobio Otoa na čitanje. Očekujem sud jednog od retkih Sagitaša više okenutih literarnom mejnstrimu. Slutim da će biti zgrožen, ali možda grešim.

Još dva prikaza koja sam našao

http://www.mondo.rs/s167463/Kolumne/Aleksandra_Niksic/Bez_daljinskog_u_rukama_makar_jedan_dan.html (http://www.mondo.rs/s167463/Kolumne/Aleksandra_Niksic/Bez_daljinskog_u_rukama_makar_jedan_dan.html)

http://www.citymagazine.rs/blog/?p=3213 (http://www.citymagazine.rs/blog/?p=3213)

Ti si bre postao opsednut ovim romanom.
Opusti se, ne može on daleko...

Zirnuo sam sinoć u Milošev primerak. Knjiga mi lepo izgledala. Tekst teče, sve je čisto i jasno, ledeno korektno. Sigurno se veoma dobro čita. Toliko mi je dozvolio.

Quote from: crippled_avenger on 27-04-2010, 02:57:22
Žika K. je danas dobio Otoa na čitanje. Očekujem sud jednog od retkih Sagitaša više okenutih literarnom mejnstrimu. Slutim da će biti zgrožen, ali možda grešim.

ma dobro, ja jesam klasičarski tip konvencionalno-konzervativnog pogleda na književnost, ali nisam gadljiv na palpizaciju (koja, doduše, zvuči mnogo učtivije nego šundizacija).

Nisam opsednut nego je ovaj roman ipak nešto što se dugo očekivalo od jednog tako uglednog člana naše žanrovske zajednice. U tom smislu, smatrao sam da je u redu da stavim linkove do prikaza koji su se do sada pojavili.

..sinoć, malo iza ponoći sam završio sa čitanjem Oltvanjijeve KIČME NOĆI. Uz svu pozitivnu predrasudu (koja je mahom počivala da pukoj činjenici da je sam pogled na kjigu sugerisao da se radi o ambicioznom delu (a ja o+posebno cenim ambiciozan pristup u književnosti), posebice u odnosu na niskokenergetsko-niskokalorične CRNE CIPELE), ovde priznajem da sam u velikoj meri nezadovoljan pročitanim...

..ako se po strani ostavi očita ambicija, ostaje tek prenabudženo, ispušteno i loše konstruisano štivo, čiji veći deo ozbiljno vapi za dobronamernim štrihovanjem. KIČMA NOĆI je primer potpunog odsustva samokontrole, a koja uvek signalizira na samodopadljivost i manjak zanatske osvešćenosti. Šta više, ovde je čitav jedan krak polta (onaj sa crnpurastim kung fu taksistom Milanom Nikolićem) sasvim suvišan i ne samo što je neuzlobljen u ostatak priče, nego je dodatno usporava i pomera van fokusa, a sam po sebi nosi čitav buljuk potpuno izlišnih likova i događanja...

...na nivou stila, Oltvanji započinje sa očiglednom idejom da napravi ovdašnji pandan Ellroyevim vratolomnim stilskim figurama, ali ono što dospe pred čitateljstvo ovde je smeša koja odbija svojom pretencioznošću i usiljenom duhovitošću, gotovo uvek sa onu stranu banalnog i vicolikom. Osim toga, stalna boljka ovdašnjih autora - svi likovi su izašli iz istovetne modle, n a idejnom planu su teško razaznatljivi, te je i po tom pitanju redukcija mreže likova naprosto bila nužnost. Naravno, i ovde srećemo problem istovetnog registra jezika za kojim posežu likovi koji bi autor da nam predoči kao jedinstvene i neponovljive...

..ni ja nisam najbolje razumeo Oltvanjijevu odluku da radnju izmesti u blisku budućnost, budući da od te odluke ne zavise ni mogućnost ni uverljivost onoga što se događa u romanu. Ako je cilj bio da se naglasi da se stvari u Srbiji ne maenjaju, pa ne menjaju, reč je o jeftinoj poenti koja KIČMI NOĆI u miraz ne donosi ama baš ništa značajno...

...KIČMA NOĆI dodatno posrće pod teretom autorove želje/potrebe da nam otvori oči i saopšti šta on sve smatra pogubnim u bitisanju Srbije danas; problem je što je to karambol opštih mesta (korumpirana policija, mlohava vlast, propali umetnici kao večite podrepi i ideološki master-mind-ovi, krvožedni i senzacionalistički mediji, polariziovano društvo, vlada "incestuozno" jedinstva, izbegavanje suočavanja sa brljotinama i zločinima iz prošlosti). Budući da se ovde radi o književnoj nepotetnoj i potpuno nepotrebnoj tiradi, lično meni smetaju i nadobudni pici koji gore od potrebe da nama manje verziranima i (očigledno) nedovoljno iniciranima predoče sve krupne istine koji mi ne možemo ili ne želimo da uočimo kao takve...

...potreba da se i priči koja ipak počiva u užežanrovskim okvirima obezbedi širi društveni kontekst nije sama po sebi greška, ali za to je potrebno daleko više umeće od onog koji nam Oltvanji ovde pokazuje. Stoga KIČMA NOĆI stoji kao zmijoliki mutant nasleđa Ellroya i didaktičnosti Isakovića, Lalića i sličnih državotvornih pisaca minulih era. Krajnji rezultat je roman koji sav kipi od viškova i promašenih odluka, a ti silni viškovi naprosto onemogućavaju onom vitalnom u samoj postavci da prodiše kako treba...

...na planu upotrebljenih tehnika, Oltvanji (poput svih neformiranih i samoformiranih pisaca bez jačeg uredničkog nadzora) poseže za najlakšim i najprizemnijim prepričavanjem, te poslednjih 200 stranica (kada i nastane potpuni kurcšlus kako u zapletu, tako i na polju smisla i ritma) potroši da nam prepriča baš sve o svima pomenutih u prethodnom delu priče. Time Oltvanji još jednom upada u zamku narodnog tribuna koji bi da gusla kada treba delati...

...ovakva KIČMA NOĆI (posebno njena druga polvina) čini medveđu uslugu pokušajima ovdašnje žanrovske scene u večitom nastajanju, odvlačeći stvari u pravcu trivijalnog i budalastog, vezujući i ruke čitaocima voljnim da ovakva štiva prihvataju i sa više digniteta nego što je to razumno i upitno činiti...

...pre KIČME NOĆI, ja sam uživao u majstorijama Ildiko Lovaš, nežanrovske spisateljice takođe iz Subotice (i samo par godina starije od Oltvanjija) koja je u ŠPANSKOJ NEVESTI pokazala kako se valja i može nositi sa vlastitim ambicijama. Ali prvo se mora znati. To Oltvanjio ovde nije pokazao...


*** KIČMA NOĆI se da i treba konzumirati, preporučuje je dinamičnost u prvoj polovini i neutemeljeno samopouzdanje autora da može i više i bolje od CRNIH CIPELA, ali čitalac to samopouzdanje spozna tek kada već zagazi dublje u roman, a kompletisti ne ostavljaju stvbari na pola puta. Kao što je Oltvanji, nažalost, uradio...

Kad je već Ginger izašao sa detaljnom analizom, evo i moje koju sam doduše linkovao na jednoj drugoj diskusiji:

Ako se vratimo na jedan konvencionalan pogled na književnost, sa kojim ja kao neko ko uglavnom konzumira žanrovsku literaturu moram da se složim, a to je da iako žanrovska književnost može da iznedri remek-dela, sama po sebi u celosti svoje produkcije ipak nije po dometu ravna "visokoj književnosti", koliko god ja neproporcionalno više uživao u njoj, onda uopšte izdavanje romana "Kičma noći" u ediciji "Busola" Samizdata B92 mora biti uzeto kao početna tačka u polemici o ovom romanu.

Neko ko, recimo, nije verziran u naša žanrovska zbivanja, prateći izdavački koncept "Busole" pomislio bi da je reč o knjizi koju izdavač stavlja uz rame sa Mirkom Kovačem, pa u krajnjoj liniji barem kod Pelecanosa, i sa punim pravom bi mogao biti šokiran činjenicom da je reč o teškoj palpčini, što samo po sebi nije greh, ali potpuno je neočekivano u ovom izdavačkom paketu. Vrlo sam uzbuđen da vidim šta će o ovom romanu reći kritika koja s pravom od izdanje iz edicije "Busola" očekuje ipak neki glavni književni tok, da ne kažem dela sa umetničkom vrednošću čak i onda kada pripadaju žanru.

Plašim se samo da će reakcija samo dokazati iracionalno veliki ugled Samizdata B92 kao brenda.

"Kičma noći" nije ta vrsta žanrovskog crossover uspeha, niti to po svom literarnom postupku i pretenzijama pokušava da bude.

Sam literarni postupak je bliži strip scenaristici, sa vrlo jasnom, suštinski gotovo filmskom (ili po obimu televizijskom) pričom koja čini okosnicu romana, sa digresijama koje su po svojoj formi bliže stripu nego onim mogućnostima koje nudi proza. Oltvanji pripoveda u slikama, kroz jasno definisane dramske situacije u kojima se likovi izražavaju kroz delanje a mnogo manje kroz pripovedanje, što je dakle još po aristotelovskoj definiciji dramski izraz. Suštinski, Oltvanjiju dakle bolje ide izražavanje u slikama i situacijama nego na nivou definisanja pojmova i stvaranje nekih produbljenijih proznih konstrukcija. Ovakav ishod pisanja opet sam po sebi nije nedozvoljen, ali "Kičma noći" mnogo više liči na hendikepirani strip nego na punokrvan roman iako je pisana kao proza. To se pre svega vidi kroz neprirodno brzo čitanje, što može biti kompliment kada bi proisticalo iz napetosti i potrebe da se sazna šta će biti sledeće, a ne iz suštinske praznine teksta u kome su dramske tačke glavni sadržaj a prozni opisi više neka vrsta lako odstranjivog viška.

Ipak, ako uporedimo sa "Crnim cipelama" koje su se podjednako brzo čitale, ali su bile na nivou skeleta za roman od 170 strana, onda se svakako može reći da je Oltvanji ovde napredovao u svom izrazu. Međutim, ni ovaj stil pisanja sigurno nije krajnja tačka njegovog napretka i rekao bih da postoje još mnogi potencijali proze koje on nije ni dotakao kao pisac i da njima tek treba da ovlada.

Kad je reč o onima kojima se dobro služi, pre svega najproblematičniji su dijalozi. Iako, Oltvanjijeva veština leži u dramskom segmentu proznog izraza, njegovi dijalozi su vrlo artificijelni, često usiljeni i preopterećni izveštačenim pokušajima cinizma ili tvrdokuvanog humora.

Ta konstantna potreba da se bude tvrd ili duhovit, ne proističe samo iz hardboiled proze već upravo i iz novog američkog stripa, u kome su paradoksalno glavni scenaristi Britanci, koji su preoterećeni konstantnim pokušajima humora ili hardboiled mačizma.

Iz slične stripovske postavke proističe i prva velika neuralgična tačka Oltvanjijevog romana a to je odmak u odnosu na savremeni Beograd. I u ranijim pokušajima pisanja proze, sticao se utisak da se pisac oseća kako je iznad onoga što je srpski tematski krug pa da ne kažem i srpska književnost. Možda je to i tačno, ali ova knjiga to ne pokazuje. Pre svega, iako je njegov Beograd odmaknut od onog realnog, zaplet je u svojoj samoj srži vezan upravo za ono rasulo koje postoji u današnjoj Srbiji, bez njega ga ne bi bilo, i u tom smislu ova mala pomeranja ka nekoj vrsti fantastike pre bi imala smisla u stripu gde bi se to pomeranje vizuelno pojačalo kroz neke detalje. U proznoj formi, svako izmeštanje ili transformisanje stvarnosti mora ipak imati ishodište u samoj priči.

Komentari socijalnih okolnosti dati kroz jasne aluzije na sadašnji trenutak nedovoljno su oštri, u čemu prednjače zapleti o tabloidima i senzacionalističkim emisijama kao produktima cinika koji žele da se bave subverzijom. Ne samo da u piščevim primerima njihovog rada datim u knjizi toga nema, da su Klinareve kolumne i Alkalijeve emisije pitome ne samo za srpske uslove već recimo i za Warrena Ellisa na čije poglede najviše liče ti segmenti, nego izražavanje kroz aluzije deluje potpuno apsurdno u današnjim okolnostima kada čovek ne samo da može da napiše šta hoće nego time čak može da privuče i poklonike. Uostalom, zar nije Ellroy upravo kroz korišćenje istorijskog konteksta i ubedljivo smeštanje priča u određeni period izgradio svoj stil pokazujući naličje nečeg što nam je poznato kao istorijska činjenica?

S druge strane, ako se pisac gadi Srbije i srpskih javnih ličnosti i njihovog palanačkog dometa u svakom smislu, zbog čega je onda društvo u ovom romanu toliko slično našoj realnosti, u najboljem maniru Vojka i Savla?

U svakom slučaju, 2010. godine potpuno je besmisleno kritikovati ili prikazivati srpsko društvo kroz aluzije.

A još je promašenije smestiti jednu priču koja iz krimića prerasta u petparački horor sa monstrumima u takav blago izmešten Beograd jer onda cela stvar prosto prestaje da bude relevantna osim kao jedan ambiciozan i jalov pulp eksperiment sa nejasnim postavkama. Horor je ipak ubedljiviji kada je smešten u neke koliko-toliko realistične okolnosti a gubi na svojoj snazi kada se duplira stilizacija.

Ako se ostave pripovedački problemi i seting po strani, "Kičma noći" nudi petparački pristup žanru, sa situacijama i radnjama koje se graniče sa apsurdnim i infantilnim, naročito u drugoj polovini. Ipak, čini mi se da publika željna čitanja o borbama zgodnih riba protiv monstruma u sebi i drugima nema dovoljno interesovanja za aluzije o problemima srpskih medija i evrointegracija tako da roman nudi dosta neujednačen spoj pretenzije i banalnosti.

U tom smislu, sva upečatljivija recentna izdanja srpske fantastike kao što su "Konstantinovo raskršće", "Poslednji Srbin" i "Bakarni bubnjevi" relevantnija su i na socijalnom (idejnom, filozofskom, političkom) i na žanrovskom planu. Iako ni te knjige nisu bez mana, njihov socijalni stav je hrabriji i otvoreniji a žanrovski postupak je sofisticiraniji.

Sve ovo ne znači da Oltvanjijev glas na našoj sceni nije potreban, ali nesumnjivo znači da se njegova borba sa ličnim kreativnim demonima još nije završila i da je "Kičma noći" u stvari ponovo debitantski roman koji otkriva puno ozbiljnih, sistemskih problema, kada se on bavi dužom formom.

Pre svega, rekao bih da njegova tendencija ka palpizaciji srpske stvarnosti sama po sebi nije loša kao koncept, ali da ovo naprosto nije put. Drugo, da je obilje referenci u samom tekstu već ozbiljan znak da je njegov opus baziran a ishrani nekim drugim, tuđim, ranijim, delima.

Čitao sam negde da Oto ima priču o partizanskom filmu u Antologiji o urbanim legendama. Samu priču nisam čitao ali rekao bih da je možda njegova snaga u tome da se bavi pričama o artefaktima popularne kulture, da u jednoj fikcionalnoj formi, kroz vid kreativnog pisanja formuliše dela koja bi bili nekakvi fikcionalizovani eseji o drugim delima. Mislim da je to nešto gde bi se on bolje snašao. Svoju oslonjenost na druga dela koja je u ovoj formi slabost, treba da pretvori u prednost, a to je jedan put.

Objektivno najfiniji vez koji Oltvanji pravi je u onim situacijama kada se nadoveže na popularnu kulturu, bilo da se bavi omažiranjem velikog Milana Nikolića, daje imena junakinjama po romanima Mome Kapora ili podsećanjem na lik Gorice Popović iz "Halo Taxija", ali realno to su sve detalji koji nisu previše važni na nivou celine. Međutim, ako bi se dar za tu vrstu detalja izbacio u prvi plan, onda bi i delo bilo kvalitetnije.

Drugi put koji mi pada na pamet je bavljenje istorijskim temama, čini mi se da bi tu taj efekat temporalne izmeštenosti koji provejava njegovim romanima (kao i u "Crnim cipelama" i u "Kičmi noći" nema puno detalja osim mobilnih telefona i Interneta koji pokazuju da se priča dešava danas, a ni ta tehnička pomagala nisu esencijalna za zaplet) mogao da se bolje prikrije, ne samo na planu osvarivanja ubedljivog miljea nego i vezano za dijaloge.

Ako je neki roman još na nivou sinopsisa mogao da bude popravljen savetima urednika ili dobronamernog prijatelja, to je "Kičma noći" i ovaj roman stoji kao još jedan primer nedostatka pravih urednika u našem izdavaštvu. I to ne samo na nivou kanalisanja piščeve energije i popravljanja konkretnog dela, već i u pronicanju u ono što je piščev adut i izbacivanju toga u prvi plan.

Pravo pitanje na ovom mestu jeste da li je City naplatio objavljivanje ovog intervjua kao što inače traže od običnih smrtnika... http://www.citymagazine.rs/page.php?id=1858 (http://www.citymagazine.rs/page.php?id=1858)

Pravo pitanje je zašto tamo nema tvog, Jakšićevog, Anđelkovićevog itd intervjua, a ne to tvoje. Svi mi znamo kako svet funkcioniše.

Tačno. Pa, pošto znaš kako svet funkcioniše, objasni nam, a ne da se ovde poturaju floskule o tome da pisci nemaju kontakt sa čitaocima zato što su loši.

Znaš bolje od mene, čitao si a i praksao te marketinške knjige: slobodno ti pojasni. Kod mene se svodi na plan, pare ili kontakte, od čega ja imam možda, donekle, treće, a i to ne puno.

Svakako da dobro poznajem marketing, ali nisam naišao na praksu "svako svoj marketing". Kao ni na "puzajući" marketing. Ni "marketing bez marketinga". I, ako ja bilo šta napišem, onda se to tumači kao neki moj "vapaj". Počeo sam čitav topik sa ciljem da dokažem derutnost domaćeg "komunikacionog kanala" sa stručne strane i dobio reakcije kakve sam dobio. No, ovo nije taj topik. "Kična noći" ima feedback i može se reći da Otova knjiga živi i pošto je ispario višak štamparske boje. Naravno, svako ko čita ovaj topik ima svoje zaključke o tim reakcijama. Ni one se ne uzimaju zdravo za gotovo.

Slabo živi, ipak, budimo realni, ako je ZS dosta referentan forum za sondiranje čitanosti ove knjige, a ja mislim da jeste, na kraju ispada da ju je jako mali broj ljudi pročitao i da većina ovih koji su čitali ima dosta slabo ili osrednje mišljenje o njoj. Ako imamo u vidu da je ovo knjiga koja se jako brzo konzumira, reakcija bi već moralo da bude mnogo više.

Ovaj intervju nije dobar iz prostog razloga što uopšte ne predstavlja knjigu već pisca a pisac ponajmanje predstavlja sebe već se više bavi predstavljanjem nekog trećeg. Ja razumem intervjue sa umetnicima u kojima oni komentarišu tuđi rad, i kad je reč o značajnom umetniku i zanima me šta ima da nam preporuči, naravno. Ali, kad izađe knjiga, očekujem da se govori o njoj, a ne o prošloj ili o tuđim knjigama. Ova knjiga dakle ne živi ni u piščevom intervjuu.

Nisam čitao intervju, pa nemam ni mišljenje o njemu. Mada, kad predstavljaš pisca, predstavljaš i knjigu. Pisac je u svojoj knjizi, zar ne? Kako na ovom forumu stvari teku, može se očekivati da će i to biti negirano. Nisam čitao ni knjigu. Jednostavno, nemam vremena za sve knjige, a Otov pristup mi nije mnogo ležao ni kad sam čitao njegove rukopise. Nikada mi nije bio - iskren. Nije me ubedio da verujem da on veruje u ono što piše.

Međutim, uredno sam pročitao sve komentare na ovom topiku. I prilično sam zadovoljan jer prepoznajem dobru meru objektivnosti. Subjektivnosti je malo, neću da upirem prstom, ali subjektivnost nikada nije bila konstruktivna i funkcionalna, pa neće ni ovde. Recimo, jako sam zadovoljan kratkom analizom GT2G. Kao isečci neke šire analize, taman po meri topika. I shvatam šta je napisano, nema muljanja tipa "dobro je ovo, ali nije". Prepoznajem da je viđeno previše kompromisa, ulagivanja glavnom toku, uz fokus na stanje u društvu, na fiktivni tempo, a bez vidljivog napretka u pisanju i opravdanja za mesto gde je knjiga objavljena.

Potpuno različiti efekat ima tvoj tekst, CA. Bojim se da u njemu nema kritične doze samopouzdanja u sopstveno mišljenje. Sve je u granicama "ja, eto, pa vi, eto". Taj komentar nije ni kritika ni rivju (što bi neko rekao). Nije dobro kad nije ni jedno ni drugo. Ne stimuliše. A, dobar kritički komentar mora da bude i vodič za čitaoce, ali i vodič za pisca. Ja sam se, u onome čime sam se bavio, morao da budem skoncentrisan na recenzije svojih radova i da vodim računa o svakoj zamerci, da je usvajam ili ne usvajam. Čini mi se da one razlikuju od kritika samo po javnosti. Recenzije nisu javne, tim gore za autora, jer njih čitaju oni koji odobravaju radu pristup javnosti. Čini mi se da je to nekada bila zakonska obaveza i u izdavaštvu. Da vlasti znaju ko je još kriv za objavljivanje osim pisca. 

Quote from: zakk on 06-05-2010, 10:05:59
Pravo pitanje je zašto tamo nema tvog, Jakšićevog, Anđelkovićevog itd intervjua, a ne to tvoje. Svi mi znamo kako svet funkcioniše.

Pa mog nikada neće biti jer ja svoje intervjue naplaćujem svima onima koji takođe traže da platim za pominjanje bilo čega što radim u kulturi ovog grada i ove zemlje. Vi niste u stanju da zamislite o kolikim se tu parama radi i zato sam rekao da me zanima da li je to neko i kako platio. Pre svega, zašto... jer ova knjiga nema nikakav potencijal van drugarsko-ortačkog kružoka.

A u Srbiji se lako događa da pojedinci dobiju intervju za prestavljanje i najavu knjige i mnogo pre nego što knjiga uopšte uđe u proces štampe.

Moj tekst je napisan za forum. Piscu da pomognem ne mogu, prekasno je. Jedno je kad se piše recenzija da bi se nekom delu pomoglo, dok je u fazi izrade, drugo je kad je delo već izašlo. Na kraju sam govorio o nekim mojim utiscima šta i kako dalje, kad bude sledeća knjiga.

Što se mog samopouzdanja tiče, ja cenim tuđu struku do te mere, da zaista ne želim da sebe postavljam kao autoriteta za pitanja književnosti. Ginger je čovek koji je ipak diplomirao književnost i on o tome govori sa punim pravom, ja ovo više pišem kao čitalac i želim da to bude jasno onome ko čita taj post. Otud odsustvo samopouzdanja u vlastiti sud.

Ipak, uprkos odsustvu samopouzdanja, mislim da su moje primedbe i stav vrlo jasni.

Ja sam stručan za neke druge vrste pisanja.

Cripp, ne obaziri se. Odlično si napisao. Scall to provocira u nadi sa će biti uzbudljivije na forumu.  ;)
A što se GT2Govih kvaliteta tiče, oni su neosporni i nebrojeno puta potvrđeni. Retko se nađe neko toliko kompetentan, stručan i konstruktivno dobronameran. Zapravo, već kad smo kod toga, ja ne mogu da se setim nijednog aktivnog književnog kritičara koji bi mogao da mu parira.

Zar nije uzbudljivije?

Tjah. Ne na dobar način.

Biće uzbudljivije na dobar način ako se uključi neko žensko.

...Oltvanji otvara dušu na sajtu svog izdavača i spremno dočekuje hvalospeve:

http://www.b92.net/kultura/intervjui.php?nav_id=431631 (http://www.b92.net/kultura/intervjui.php?nav_id=431631)

Osoba koja je radila prelom knjige nikad nije čula za pojam vertikalnog razvlačenja teksta, pa visina sloga varira plus minus jedan santim.
Pritom, u knjizi postoji zahvala autora prelamačici, pa kada se sve uzme u obzir to liči na zajebanciju.

Meni u ovoj knjizi najviše smeta što pisac nije dočarao nikakvu atmosferu, posebno u drugom delu...  gomila brzih natuknica, metafora i pokušaja duhovitosti, a nigde te ne okupira, jedno ravno pripovedanje koje ma koliko bilo žustro zapravo tom žustrinom doseže monotoniju.

Quote from: Boban on 17-05-2010, 19:48:15Meni u ovoj knjizi najviše smeta što pisac nije dočarao nikakvu atmosferu, posebno u drugom delu...  gomila brzih natuknica, metafora i pokušaja duhovitosti, a nigde te ne okupira, jedno ravno pripovedanje koje ma koliko bilo žustro zapravo tom žustrinom doseže monotoniju.

Znači, ipak si pročitao KN. :)

Ma, jok. Drp odavde, drp odande. Onako - izdavački.

citam bas "kicmu noci" i palpcina jeste ali ne i plitka, iako je hmmm, onako trendovski pitka. mozda je to i namerno tako htelo da bude? pitajmo pisca.
amerima istog zanra, tesko da bi se desio naslov kao sto je "kicma noci".

Blic, 15. 06. 2010.

CIRKUS

(Oto Oltvanji, Kičma noći, Samizdat B92, 2010)

piše: Vesna Trijić

U Oltvanjijevoj prozi žanrovski mehanizmi (horora, pornografskog i akcionog filma) nisu sami sebi cilj, već su u službi umetničkog transponovanja i kritike (društveno-političke i istorijske) stvarnosti. U zlokobnoj atmosferi ovog romana, s fantastičnim bićima i raznim vrstama nasilja (od emotivnog zlostavljanja do produženih scena ljudožderstva), lako se mogu prepoznati činjenice iz našeg društva u tranziciji, ali u prenaglašenom i mutiranom obliku kako bi bile bolje uočene; može se čak reći da se takvim postupkom Oltvanji približava velikim majstorima groteske koji unakazuju i izobličavaju stvarnost da bi je odredili. Zato je "Kičma noći", za razliku od precenjenog "Konstantinovog raskršća" Dejana Stojiljkovića, iako u okviru zajedničkog ukrštanja popularne i tzv. ozbiljne literature, na tragu istinskog umetničkog stvaralaštva.

Napominjući da se sva radnja dešava noću i da u mraku sve izgleda drugačije (strano, otuđeno), pripovedač sugeriše da smisao ovog romana ne treba tražiti u njegovom fantastičnom, već egzistencijalnom sloju. Postoji čitalačka perspektiva iz koje njegove pričljive aždaje koje gutaju ljude u komadu, uglađeni građani zverskih apetita i sitne ribe mučene savešću postaju cirkuski urnebesni. I sam narator, previše govorljiv i prečesto u sukobu sa dobrim ukusom, poput kamere iz Vladušićevog "Forwarda", neguje karnevalski humor koji je, pretvarajući užasno i nepodnošljivo u smešno i nakaradno, najadekvatniji izraz (naše) generacije iz sedamdesetih čije su sve pobede (bile) plišane, na rečima, u ironijskom otklonu.

Najgora greška ovog romana je kompoziciona: uvod zauzima čak 150 strana, jedna od glavnih ličnosti postaje epizodna, zaplet nije koherentan. Sažimanje je majka dobrog pisanja.

nakon ove kritike, malo bi se ko, olako odvazio, da iz dzepa pljune 500. din, jer za isto moze da popije i puno piva i to nocom, pa izes ti tu "kicmu noci":)
vesna je mozda ozbiljan kriticar koji ce citaoce ili zbuniti ili navesti na razmisljanje.  ako prihvatimo da je roman " na tragu istinskog umetnickog stvaralastva", ali da njegov uvod traje 150. strana, nema koherentan zaplet, kompozicija mu je ko pokvareni motor,  onda smo svi mi koji smo ga citali, citamo ili cemo ga citati, prave budaletine.

Meni nije jasno zašto novine objavljuju ovakve smušene prikaze, jer to sigurno ne doprinosi afirmaciji knjige, što bi trebalo da bude prvi razlog.
Nekada ne tako davno i kod nas su važila pravila da su prikazi u novinama uglavnom pozitivni jer se ograničeni prostor kulturnih rubrika troši na promociju dobrih stvari a ne na ukazivanje na loše i pljuvanje istih.
Naravno, sada živimo u drugim vremenima; svašta se objavljuje i svašta se o tim knjigama piše; neumereno kuđenje ili hvalospevi u zavisnosti od rasporeda moći i uticaja na medije. Kad vidim ovakav prikaz, prvo pomislim šta se autor ili izdavač zamerio prikazivaču/časopisu.

Asja, knjiga je još skuplja :)

Elem, Vesna je oštar kritičar i to nam treba ko leba, ali sam često zapitan nad njenim sistemom vrednovanja i svrhom teksta. Imamo ovde, ajde ne baš pohvalu, ali svakako naklon postojanju "umetničkih aspiracija" u Olvanjijevom pisanju i "korišćenju žanra u umetničke svrhe", uz konstatovanje nekih realnih mana, ali ipak ne i iznošenje konačng suda (mada se meni čini da na kraju nije negativan). U tekstu o Vladušićevom FORWARDu (http://slobodanvladusic.com/vesna_trijic_forward.php) takođe izbegava da se izjasni. Za razliku od teksta o "Konstantinovom raskršću" (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=7800.msg214466#msg214466) gde je evidentno.

Taj deo o "umetničkim aspiracijama" mi nije jasan.

Kičma noći nije pisana da bi se našla u konkurenciji za NIN-ovu nagradu (što smatram izuzetno osvežavajućim).

U pitanju je pulp.

To i sam autor ne krije.

s tim što on želi da bude pulp kao ellroy i simons, a to je već neka ozbiljnija pulp literatura

Pušti Ellroya iz te priče...

Očigledno kada ima ispravan politički stav (ili nema ali misle da ima) žanrovski pisac dobija kapacitet da postane deo mejnstrima. Evo teksta Vladimira Arsenića o KIČMI NOĆI.

e-novine.com 28.06.10
Kad likovi miruju
Oto Oltvanji, Kičma noći

Da ne bih bio potpuno nepravedan prema Kičmi noći i prema žanru, moram da priznam da je ovo verovatno najbolje žanrovsko ostvarenje do sada u srbijanskoj književnosti. Krivo mi je jedino zbog propuštene prilike da bude i jedno od najzanimljivijih dela u poslednje vreme, jer je takve potencijale imalo. Oltvanji je izuzetno talentovan pisac i verujem da će u sledećem pokušaju imati hrabrosti da, zarad ulaska u svet književnosti, napusti okvire koje je već uveliko prerastao
Umnožavanje dela žanrovske literature trebalo bi da znači normalizaciju književnog polja, ako je suditi po logici stvari. Međutim, Srbija i njena književnost daleko su od bilo kakve logike, daleko su od bilo kakve normalizacije i normativizacije. Povećavanje broja horor, krimi, humorističkih, ljubavnih i avanturističkih knjiga, posledica je bolje povezanosti sa svetom i korišćenja Interneta, kao i pojeftinjenja troškova štampe i pojave velikih izdavačkih kuća, koje kao svoju jedinu logiku vide tržište, a ovakva vrsta literature ima svoju vernu publiku. To je dobra strana medalje. Njena tamna strana ogleda se u činjenici da se žanrovska književnost prodaje kao belles lettres i što mali broj kvalitetnih kanonskih romana zahteva od nas da se prema žanrovskoj književnosti odnosimo kao prema normi i mimo žanra. Ipak, ne želim da zvučim kao knjiežvni puritanac i da apriori negiram kvalitet žanrovskim knjigama. Samo hoću da upozorim da u sistemu/polju, zovite ga kako hoćete, ovakva vrsta literature ima svoje mesto, iz kojeg povremeno iskoči i zablista nešto stvarno izuzetno. Kod nas to jednostavno nije slučaj i sve dok budemo mešali frogs and grandmothers (hvala Vuče!) književno polje će nam biti neuređeno, aljkavo i nećemo biti u stanju da uspostavimo kanon. Još jednom podvlačim da govorim uslovno i da ne treba stvari shvatati kruto, međutim, trebalo bi da postoje određene uporišne tačke prema kojima bi trebalo da se ravnamo - a kod nas su one, blago rečeno, zamagljene i zaturene negde u močvari političkih interesa i neznanja.
Na šta se tačno m isli kada se kaže žanrovska književnost? Pre svega na formulaičke izraze i prepoznatljivu strukturu, na jednostavnu upotrebu crno-bele logike, na odsustvo, da citiram Romana Ingardena, egzistencijalne upitanosti. Žanrovska književnost, koju inače rado čitam i uživam u njoj, nema potrebu da stvari gleda iz više uglova, ne dovodi u pitanje funkcionisanje logike moći i uglavnom je preslikava iz stvarnog sveta u fikcionalni svet koji stvara. Ona teži zatvorenosti i zaključivanju, svi odnosi među likovima moraju biti dovedeni u stanje mirovanja, problem mora biti rešen. Drugim rečima, ona služi za zabavu i ne trudi se da taj svoj primarni cilj prevaziđe. Rizikujući da budem dosadan, želim da naglasim da je to legitimno, štaviše, samo što onda oko takvih knjiga ne treba dizati nepotrebnu prašinu.
Kičma noći Ota Oltvanjija (Samizdat B92, 2010) tipično je žanrovsko ostvarenje, iako bi se prema obimu teksta, koji nadilazi 500 strana, moglo reći da nije. Takođe, u narativu je propušteno dosta prilika da se roman uzdigne iznad okvira fantastike horor-krimića. Tu pre svega mislim na odličnu atmosferu koju je Oltvanji izgradio, posebno u prvoj polovini knjige, dok se ne otkrije Studentova prava priroda. Kad dođe do upliva natprirodnog u narativ, koji ima sve šanse da bude izuzetno kritičan prema odnosima moći u savremenoj Srbiji, sve pada u vodu. Priča nastavlja da se odvija po pravilima žanra i svi likovi koji su do tada mogli da deluju autentično i zaobljeno, postaju plošne sile unutar akcionog zapleta.
Ako izostavimo par nelogičnosti i nedoslednosti koje su mu se u tekstu potkrale kao što je, na primer, da se odjednom ,,desetogodišnjoj ćerki jedinici" [str. 357] pojavljuje brat koji odigrava veoma važnu ulogu u raspletu, onda se može reći da je glavna motivacija koja pokreće akciju u romanu mešavina onih koje žanr pretpostavlja kao klasične: ljubav, lova, moć, kao i da se u tim okvirima sve odigrava po ustaljenim i prepoznatljivim pravilima. Ono što je interesantno zamišljeno i što je Oltvanji motivacijski dobro uv eo u roman jeste sukob između bandi i raspad sistema u kojem se nalazi Srbija predstavljena u romanu, a koji precizno odslikava isti takav raspad iz naše svakodnevice. Kalimerosi i Odela, rokeri i narodnjaci, proevropski i kontraevropski orijentisane društvene sile nosile su određeni narativni potencijal koji je žrtvovan uzusima žanra i očigledno ličnim afinitetima pisca koji je, kao i u svom prethodnom romanu, morao da uvede elemente fantastike i horora u jedan čist politički triler što, čini mi se, u srbijanskoj književnosti ima potencijal da se izdigne iznad već viđenih i pročitanih modela.
Još jedno dobro rešenje, koje se naposletku i ne pokazuje takvo, jeste podela perspektive sa početka romana i koja dozvoljava Oltvanjiju da se stalno igra sa onim šta nartor zna, a šta saopštava. Uvodeći tri glavna lika: Milana, taksistu, Vanju, policajku i Olivera, novinara, pisac je utrostručio mogućnosti igre žmurke sa čitaocem, a ona je glavna za žanr. Pitanje koliko i kad otkriti jeste najvažnije i ako je doza netačna i neblagovremena, čitanje gubi svaku draž. U tom smislu je Oltvanji počeo roman sa odličnim tajmingom, ali je kasnije počeo da popušta, posebno kada se motivacijska struktura razvodnila i kada smo otkrili da je tekst ,,običan" žanrovski narativ, odnosno kada iz uzbudljivog i napetog političkog trilera, sa elementima horora, pređe u vode fantastike.
Da ne bih bio potpuno nepravedan prema Kičmi noći i prema žanru, moram da priznam da je ovo verovatno najbolje žanrovsko ostvarenje do sada u srbijanskoj književnosti. Krivo mi je jedino zbog propuštene prilike da bude i jedno od najzanimljivijih dela u poslednje vreme, jer je takve potencijale imalo. Oltvanji je izuzetno talentovan pisac i verujem da će u sledećem pokušaju imati hrabrosti da, zarad ulaska u svet književnosti, napusti okvire koje je već uveliko prerastao.

Vladimir Arsenić

Ova kritika je sramotna.

Pa Arsenić odavno više nije kritičar. On je kao komesar čiji je zadatak da procenjuje podobnost. Od momenta kada je za neku regionalnu nagradu nominovao ŠAHT Andrije Matića izgubio je svako dostojanstvo...

Ovo je već druga ili treća dosta negativna kritika ove knjige.
Ne ulazeći u realnost takvog suda, zapada za oko da ovde ipak nije nešto u redu.
Elem, prikazi treba da budu pozitivni, tj. mediji treba da ukazuju na pozitivna dela i da preporučuju za čitanje.
Ukopavanje nekog dela ima smisla samo ako je ono pobralo očigledno nezasluženo nagrade i priznanja, kao što je slučaj sa Konstantinovim raskršćem. Sprdanje i izrugivanje sa tom knjigom je legitimno i prirodno, a nije zastupljeno u pravoj meri samo zbog toga što je izdavač te knjige predsednik udruženja izdavača i knjižara i takvom čoveku ne treba baš stajati na žulj.
U slučaju Kičme noći, ostrviti se na knjigu koja se tek pojavila i nije zabeležila nikakav javni uspeh, mora da krije određenu frustraciju. Recimo, sad ću ja da nagađam onako odokativno, ali to je scenario koji ima smisla; CITY je propratio Kičmu noći kao da je svetski bestseler, najava, pa prikaz, pa intervju sa autorom na celoj strani, kao što urednik CITY-a nastavlja sa recimo predstavljanjem svoje izdavačke kuće Booka, a na drugoj strani, izdavači i pisci koji nisu u krugu podobnih&omiljenih moraju debelo da plate da bi dobili takav tretman. To je sramotno ponašanje i sasvim je moguće da je CITY nekome stao na žulj i da taj koristi svaku priliku da opljune dela koje City glorifikuje.
Ja ne vidim nekakav drugi razlog da se Kičma noći napastvuje ovakvom silinom.

Na stranu sva priča o samom romanu, ali ovako nadmenu pljuvačinu po žanrovskoj književnosti odavno nisam pročitao a da istovremeno dolazi od nekog ko se pravi da tobože zna o čemu priča. Prvi i poslednji tekst ovog piskarala koji sam pročitao.

vladimir arsenic je mnogoputaosvedocheniidiot.

Iz ovog što pročitah, stekao sam utisak da je Kičma noći jedno nesrećno ukrštanje žanra as we imagine it i - postmodernizma as we know it from the late Herr Pavich and others...

Imitacija spekulativne fikcije?

Svaka promena žanra na polovini knjige ili filma uglavnom pre ispadne problem za delo nego uspešna nadogradnja.
Većina čitalaca su ipak prosečni konzumenti koji vole unapred da znaju šta ih čeka.
A jedan od problematičnijih perelazaka je sa krimića na horor, jer mnogima jednostavno ne prija uvođenje elemenata fantastike u nešto što je izgledalo kao realistična priča; "Od sumraka do svitanja", recimo, može biti primer uspešnog prelaza, mada tu već na filmskom plakatu postoje elementi fantastike i vampirizma, plus Tarantinova reputacija nikako ne ukazuje da bi ovo bila obična drama o bekstvu i taocima.

plus je tu reč o korežiji, gde jedan reditelj radi jedno a drugi drugo, i plus tako radikalna promena žanra je ostala poznata jedino po tom filmu. bilo je još pokušaja, ali... nisam siguran koliko su uspeli.

Pa, kad ste već uzeli filmove u ilustraciju, meni je Predator jedan od boljih primera. Malko je suptilniji od sumraka/svitanja, a to mu dođe kao nekakav plus, valjda, a i nije u pitanju korežijsko nadopunjavanje. 

mada ti u predatoru imaš neke naznake od samog početka da je tu reč o nečem natprirodnom, imaš subjektivne kadrove predatora, tu je jasno da nisu čista posla... ali ovo da bukvalno od pola filma/knjige ti imaš potpunu promenu žanra... ne znam. ali slažem se da je za "kičmu noći" bolje tražiti primere iz književnosti .

Mislim da je u književnosti mnogo rizičnije menjati žanr na pola knjige i poigravati se sa očekivanjima čitalaca.

FROM DUSK je režirao sam Rodriguez. Tarantino je bio "samo" scenarista i glumac. U stvari, Tarantino je bio u kombinaciji da režira ali je na kraju samo pisao i glumio. No, to ne menja rizičnost postupka, a moram priznati da meni ta promena žanra u tom flmu nije prijala, a rekao bih i da je u svesti većine gledalaca ta promena žanra, nezavisno od onoga koji žanr više vole, ostala kao jedan od problema.

meni nije prijala ta promena u "kičmi noći". najedared neka dečja posla. a i prvi deo knjige je mnogo bolje napisan.

Kažem ja. Ima tu materijala za 2 knjige. Trebalo je tako i da bude.

Nevolja je što je kod gotovo svih Otoovih dela, od početnih priča, preko novela do romana razrešenje uvek u rukama vampira; uvek se kreće iz realističnog okruženja i dosta kasnije se ispostavi da je neki oblik vampirizma pokretač radnje i zapleta.

Goran Skrobonja je na svom blogu napisao izuzetno pozitivan (i opširan) prikaz Kičme noći. Evo ga ovde (http://www.goranskrobonja.com/index.php?option=com_content&view=category&layout=blog&id=14&Itemid=35).

KIČMA (SPISATELJSKE) MOĆI – 08.07.2010.

Pre mnogo godina, rastao sam u okruženju koje današnji naraštaji teško mogu i da zamisle – televizija je imala dva programa i najčešće bila crnobela; vrhunska tinejdžerska zabava bili su stripovi i bioskop, a za one sklone čitanju kao što sam ja – knjige. Nije bilo računara, nije bilo interneta, muzika se slušala sa vinilnih ploča uz krckanje gramofonske igle ,,toske", a video-rikorderi (masivni futuristički aparati sa reklama iz zapadnonemačkih komercijalnih kataloga koje su svi tada nazivali magnetoskopima) bili su neostvarivi san svakog klinca koji se upisao u školu karatea zahvaljujući filmu U zmajevom gnezdu i za koga se predstava o raju poklapala sa mogućnošću da nebrojeno puta pušta – na sopstvenom Ei-Niš TV-u – besmrtni obračun Brusa Lija sa stražarima u podzemlju Hanovog ostrvskog opijumskog carstva.

Kao i većina mojih drugova u to doba (neki doduše kažu kako ovo važi samo za jedince, i možda su u pravu – ja sam zaista bio i ostao jedino dete svojih roditelja) imao sam običaj na koji se svako ko ume iole pristojno da se ponaša s pravom mršti: voleo sam da čitam dok jedem. Naravno, čitao sam stripove – najviše Alana Forda, Asteriksov zabavnik i Stripoteku – a kako je vreme prolazilo, umesto da tu naviku suzbijem i od nje odustanem, samo sam postepeno promenio medij koji sam eksploatisao uz jaja na oko i litar koka-kole: sa crtanih romana sam polako prelazio na pisane, petparačke, Vajata Erpa i Doka Holideja, Luna Kralja Ponoći i X-100 romane, da bi se zatim pojavio Sirius, a za njim i knjige iz edicije Kentaur i prva izdanja romana Stivena (odnosno StiVNa, po tadašnjim ,,Dečjim novinama") Kinga u SFRJ. Tačno je da su stripovi daleko pogodiniji za manipulaciju za stolom punim posuđa, pribora za jelo, čaša i flaša, ali knjiga koju ne možete da ostavite čak ni na desetak ili petnaestak minuta koliko vam je potrebno da zadovoljite svoje blagoutrobije, morala je da bude nešto zaista posebno.

Onda se, kako to biva, vremena promene i sve bude drugačije. Nove generacije više ne čitaju dok jedu, već jedu dok su na WoW-u, Fejsu ili čemu već ne, ili klopaju neumorno šetajući po desetinama kanala kablovske. Epska borba Brusa Lija protiv snaga zla odavno je dostupna i može se gledati kadar po kadar, koliko vam duša ište – samo što je samim tim potpuno izgubila onaj nekadašnji oreol neostvarivog čuda. A vi ste odrasli i više ne čitate uz jelo – osim možda novine, ako vam u blizini nisu žena i(li) deca.

Danas sam, posle toliko vremena, čitao knjigu uz ručak. I da, osećaj je bio upravo onakav kakvim ga pamtim: uživao sam kao dete. A knjiga koju sam čitao, već pri samom kraju, bila je Kičma noći Otoa Oltvanjija.

Da se odmah razumemo: Oto je moj prijatelj, a ja nisam književni kritičar, tako da ovde ne možete očekivati nikakvu dubokomislenu, a kamoli objektivnu analizu njegovog pozamašnog romana: kad god govorim o knjigama, filmovima ili muzici, činim to sa stanovišta najobičnijeg konzumenta. Zato sledećim pasusima možete pristupiti kao utiscima ovejanog čitača uz jelo, koji često zaboravlja gde je granica između gladi za duhovnom i gladi za telesnom hranom.

Dakle: Kičma noći.

Petsto strana!

Znate li koliko je teško napisati petsto strana?

Dobro, postoje skribomani za koje je to mačji kašalj, ali svako ko je ikada pokušao da sačini iole suvisli tekst, koji ima svoju glavu i rep, a bogami i ono u sredini što ih drži na okupu, svestan je da pisanje romana – dobrog romana – ovog obima predstavlja poduhvat vredan strahopoštovanja. Otou je pošlo za rukom da taj poduhvat uspešno dovede do kraja. I još važnije, da ga dovede do uspešnog kraja.

Pre nego što sam se latio romana, bio sam u prilici da pročitam ono što je o knjizi bilo dostupno u medijima. Uvek je interesantno proveriti kako javnost – ili ,,javnost" – reaguje na književnost koja se obično ne svrstava u književnu maticu, šta god to bilo. Pogotovo ako se već dugo i sami bavite pisanjem takve proze. Bio sam nemalo iznenađen, ne zbog toga što se pojavljuju negativni komentari na Kičmu noći, već zbog argumentacije koju oni koji ih pišu koriste kao obrazloženje svojih zamerki. Ono što sam i bez čitanja romana mogao da zaključim iz nekolicine takvih prikaza bilo je da se njihovim pisanjem bave ljudi poput onih što ne umeju da pevaju, ali mnogo vole to da rade – drugim rečima, apsolutne žanrovske neznalice čiji se književni svetonazor gradio na fosilnoj školskoj lektiri i stavovima književne kritike koji su – možda – mogli biti legitimni pre sto godina.

Jer, zamerati piscu kako nije do kraja iskoristio potencijale za iznošenje kritike savremenog srpskog društva oličenog u korupciji, masovnom neukusu, kriminalu i rijaliti šou nekulturi – a eto, mogao je gromko da udari po tim pošastima našeg sadašnjeg trenutka, samo da se nije zaluđivao tamo nekim glupostima kao što je ,,fabula radnje" – znači ponavljati već odavno šuplji skerlićevski poklič i vjeruju: biti pisac je, jel'te, društveno odgovorna uloga, i pisac mora prosvetljivati potlačene i nepismene mase, otvarati im oči i britkim perom rušiti sva zla društvene neravnopravnosti. Pišimo o stvarnosti, kako bismo je menjali. Realizam über alles. Nema veze što je za tih sto i kusur godina od Skerlića naovamo narod ,,prosvetljivan" što milom, što silom da bi danas po svojoj prosvetljenosti sasvim ravnopravno parirao svim ostalim narodima regiona pa i šire. Globalizacija über alles i jeftina i pristupačna tehnologija omogućili su svakome da stupa u interakciju sa svakim, tako da je priča o avangardnoj ulozi ,,poštene inteligencije" na polzu društvenog progresa danas ne samo prevaziđena, već i smešna. Pisci danas niti mogu, niti žele da dižu revolucije. Pisci danas moraju da pariraju daleko upadljivijim i efektnijim medijima nego što je knjiga, i zato – ukoliko uopšte žele da imaju komunikaciju sa čitaocima – moraju pisati čitljivo i zabavno; ukoliko pritom ukažu na neku zanemarenu ili skrivenu životnu istinu, iznedre grumenčić mudrosti, tim bolje. U tom smislu, Kičma noći je izuzetno uspešan roman. Toliko uspešan da onima koji se nikada neće odlepiti od Ane Karenjine ili Korena to strahovito smeta.

Druga česta zamerka u ovim tekstovima jeste nešto u stilu: knjiga je super sve negde do polovine, pravi tvrdi krimić, ono, Miki, noir i te šeme, ali onda kad se pojavi element natprirodnog, jebiga, ode mas' u propas.'

Besmislica koja samo dodatno svedoči o tome da oni koji takvu tvrdnju izgovaraju nisu pročitali ama baš ništa od savremene slipstrim proze.

Otova knjiga je fantastika od početka do kraja, kako god želite tu odrednicu da tumačite – od one najšire i najoveštalije, da je svako delo fikcije fantastika (neki, kao StiVN K., to lakonski kažu rečenicom: ,,Svi pisci su lažovi"), pa do teze da je radnja Kičme noći smeštena u paralelni univerzum, veoma sličan našem, sa malim razlikama koje to dokazuju. Ima čak i domaćih pisaca koji – ne pročitavši Otov roman – potcenjivački po čitaoce kažu kako nema ničeg goreg od ,,promene žanra" usred knjige, jerbo prosečan čitalac voli da ,,unapred zna šta čita." Tja, moguće je da ja nisam prosečan čitalac (mada mislim da bih to vrlo lako osporio), ali znam da najviše volim kada me neka knjiga iznenadi. A Kičma noći uspeva i u tome.

Dok je svoj roman pisao i konstruisao (za ovakav tekst to je veoma značajna aktivnost), Oto je umešno uveo čitaoca u svet koji mu je jako dobro poznat, pletući sve vreme mrežu priče, onoga što tako često nedostaje knjigama koje se danas pojavljuju, i dramaturško pravilo o četiri četvrtine funkcioniše u Kičmi precizno kao štoperica; da se poslužim analogijom sa Spilbergovom Ajkulom koja se tako često uzima kao primer dramaturški savršeno ispripovedane priče, upravo tu negde, na polovini romana, bivši lovac (kod Spilberga ajkula iz naslova filma, kod Oltvanjija Student) postaje lovina i priča kreće prema raspletu.

Ali preciznost i čvrstina strukture teksta nisu jedini kvaliteti ove knjige. Uočljiva je i divljenja vredna pažnja koju je Oto uložio u brušenje bukvalno svake rečenice – ovako urođeno aljkav i lenj, nikad sâm ne bih bio kadar za nešto slično, tako da prosto moram da se skromno poklonim svakom piscu koji svoj tekst poštuje toliko da želi da ga učini savršenim. Takođe i težnja da se iz žanra pomenutog noir-a izvuče ono najbolje, te da se prilagodi našem lokalnom ambijentu i koloritu, uz stvaranje novih arhetipova, junaka drugačijih od dobro poznatih privatnih detektiva, tajanstvenih femmes fatales i prljavih policajaca.

Oto izvanredno poznaje savremenu angloameričku kriminalističku prozu, ali isto tako i horor i fantastiku, i impresivan je način na koji je sve ono dobro što je u njima prepoznao primenio tokom pisanja Kičme. Nestvaran noćni svet kroz koji nas roman vozi, likovi čija imena i nadimci – tako razdražujući za neke – predstavljaju sasvim legitimnu piščevu književnu stilizaciju, pa čak i štos sa preranom likvidacijom (relativno) najsimpatičnijeg junaka (klimoglav od Dena Simonsa iz Leta noći), sve su to elementi zahvaljujući kojima Kičma noći funkcioniše u svakom mogućem smislu – kao slika naše stvarnosti, svakako, ali u iskrivljenom ogledalu; a Oto je to ogledalo iskrivio baš po svojoj meri, i u svakoj rečenici oseća se neskriveno uživanje sa kojim je tu sliku stvarao.

Zbog svega ovoga, i zbog te proklete čitljivosti koja me je naterala da se vratim lošim navikama iz mladosti, Kičma noći je knjiga kojom sam ostao izuzetno zadovoljan. Postoji (zapravo – ne postoji, ali već ćete shvatiti šta hoću da kažem) jedan američki pisac sa čijim stilom može da se meri ova Otova najnovija knjiga – ako se oduzmu elementi krimića i fantastike.. Posredi je čuveni Henk Mudi, koji se proslavio romanom Bog nas sve mrzi, o čemu ste svojevremeno sve mogli da vidite u seriji Kalifornikacija. Do kraja godine, Bože zdravlja, bićete u prilici da tu knjigu pročitate u izdanju Paladina, pa ćete prosuditi jesam li u pravu ili ne.

Ostaje pitanje hoće li Oto i ubuduće stvarati slipstrim prozu, ili će se, kao Mudi, okrenuti ,,glavnom toku" i dati toj presahloj struji novi život i snagu. Što se mene tiče – kako god mu drago. Znam da ću sa velikim apetitom i zaovoljstvom i dalje čitati sve što bude napisao. U fotelji, za trpezarijskim stolom, u redu za registraciju kola (kao danas) ili tamo gde i kralj ide peške.

Takva je sudbina dobrih knjiga.

Boban ubacio tekst u ovaj post da se ne desi da "nestane" s bloga i da generacije koje dolaze izgube nit oko koje se razvila sjajna diskusija. Molio bih i sve ostale koji daju linkove do tekstova da prekopiraju i tekst jer je praksa pokazala da  je nestabilnost interneta prevelika.

Ja tebi serdare, ti meni vojvodo...
Očekujem u najkraćem mogućem roku izuzetno pozitivan prikaz Skrobonjinog romana na Otoovom blogu.
Što je najgore, po mojim informacijama, Oto će imati mnogo lakši zadatak; a stvarno je trebalo imati muda pa založiti svoj ugled i ovako besramno nahvaliti "Kičmu noći".

Bobane, preteruješ.

ovo što skrobonja priča nije bez neke. međutim, pojavljuju se neka važna pitanja iza takvih stavova.

prvo, da li je to što kritičari oko betona liče na skerlića - slučajno? saša ćirić, jedan od urednika betona, davno je napisao tekst o potrebi srpske književnosti za skerlićem. dakle, ne bih rekao da je to tek onako i da oni nisu svesni "arhaičnosti" svog skerlićizma, ali ga očigledno smatraju validnim zbog nečega. drugo, da li je to što oni zahtevaju suočavanje sa stvarnošću takođe  slučajno? ja mislim da to nije posledica čitanja školske lektire. oni vrlo svesno biraju pozivanje pisaca na odgovornost pred stvarnošću i jasne su im posledice toga. dakle, s njima treba polemisati na temu da li srpska književnost može bez toga ili ne, da li joj je potreban kritičar sa jasnom političkom i estetskom agendom, da li je potrebno pozivanje pisaca na odgovornost, šta je stvarnost i sa kojom stvarnošću se treba uhvatiti u koštac itd. odricati sva ova pitanja kao "neknjiževna" mislim da je jalova rabota, i da bi mnogo produktivne diskusije nastalo kada bismo se zaista sukobili sa pomenutim temama i tezama.

ovo što skrobonja dalje veli, i što se može zaključiti iz toga što veli, ta priča da pisac može samo da šara svoje lažije i bude jedan, tako, običnjak u kapitalističkom društvu, da se pomiri sa svojom ulogom pisakarala koji tako piše neke knjige da ljude razgali, da pisac ne može da digne revoluciju i da treba da bude zanatlija-činovnik, politički idiot koji izmišlja detinjaste priče da se zaborave i on i publika - to je stav koji ja načelno razumem, naročito u datom ekonomskom periodu kroz koji srbija prolazi, kad su svi gladni tržišta, mirnog porodičnog života i kupovine u supermarketu, kad bi svi pisci da budu stiven king, a niko mišima, ali ne bih rekao da je iko branio piscima da budu šta god hoće, da glume klovnove i zabavljaju narod, ili da se bave nekim lirskim reminiscencijama, ili svojim turobnim detinjstvom. ja to volim, i to je potpuno u redu. no, oltvanji je nešto počeo da čeprka po srpskoj stvarnosti, i kritičari poput arsenića koji imaju svoje jasne (političke) kriterijume u književnoj kritici, dakle, vole prozu koja se hvata ukoštac sa stvarnošću i ima političke konotacije, odmah su se uhvatili za taj deo "kičme noći", koji liči na neko suočavanje sa stvarnošću, i počeli da pričaju o tome šta ih interesuje.

da budem jasan: ja mislim da je to stav na koji književni kritičar ima pravo, da to nije samo naša situacija jer smo zaostali, već da postoji mnogo savremene filmske i književne kritike u zapadnom svetu sa jasnom političkom agendom i kriterijumima koji odatle proizilaze, i tu ne vredi rušiti kritičarske argumente zamerkama tipa "a što ti ne razumeš savremenu prozu u svoj njenoj pluralističkoj ljepoti", što ne razumeš hiljadu cvetova, nego zapeo samo da se suočavamo sa ratnim zločinima, rijaliti šou kulturom, korupcijom, kriminalom... nije to arsenićev problem, već je problem što još nije spreman da kaže "prljavi hari je fašistički film, ja se ne slažem s njegovim političkim porukama zato i zato, ali priznajem da je to jedan odlično napravljen film". takođe je arsenićev problem što se kod oltvanjija uhvatio za ono što mu je interesantno, a što oltvanjiju na pamet nije padalo. taj politički kontekst "kičme noći" je obična žanrovska konstrukcija operisana od stvarnosti i ne bih rekao da oltvanji ima ikakav politički stav. da mu je arsenić zamerio apolitičnost, jalov žanrovski eskapizam, pa ajde, ali što mu je zamerio da nije dovoljno iskoristio potencijal društvene alegorije... tja. mislim da je tu promašio, i slažem se sa skrobonjom da kod oltvanjija društveni kontekst ne igra neku važnu ulogu.

samo je naizgled ozbiljnije argumentacije teza da slipstrim proza od krimića pravi horor i da takvu promenu u "kičmi noći" promašenom smatraju samo oni koji savremenu prozu tog tipa nisu čitali.
mnijem da to što postoji neki savremeni prozni pravac u kom ljudi nešto praktikuju ne znači da je ta praksa ispravna niti da neki čitalac/kritičar sa izgrađenim ukusom treba da opravda taj pravac ako se ne uklapa u njegove kriterijume.

osim toga, slipstrim proza nije to što se iz skrobonjinog blog posta može pomisliti da jeste. slipstrim ima periferne i dosta nategnute veze sa oltvanjijem. evo, nije da se hvalim, ali ja sam pročitao mnoge knjige sa te liste slipstrima, i ne sećam se da se i u jednoj od njih kauboji all of a sudden pretvore u kosmonaute na pola knjige, sednu u svemirski brod i odu na planetu bong, a na kraju otkrijemo da to i nisu kauboji nego su golemi koje kontroliše izraelska vlada. osim toga, meni, recimo, racionalno gledano, ne smeta što u "kičmi noći" počne to ludilo sa kojekakvim čudovištima, ali mi ne prija, no ne zato što sam u načelu protiv toga, već zato što nije dobro izvedeno. i misilm da je teško to izvesti dobro, i da oltvanji nije pisac tog kalibra koji takvu promenu može dobro da izvede.

Hm, Skrobonjin tekst je sporan pre svega zbog toga što nije tačno da je žanrovska književnost danas izjednačena sa mejnstrimom. Čitao sam svojevremeno jednu kritiku Ellroya, ne sećam se gde, ali bila je neka ugledna publikacija, u kojoj se kritičar pola teksta bavi pitanjem može li se ovaj pisac sada smatrati književnikom, ili je i dalje pisac krimića. Možda najbolji pisac krimića, ali ipak pisac krimića.

Danas prema žanru ne postoji predrasuda utoliko što u prikazima u štampi kritičari tretiraju i tu literaturu sa pozitivnom predrasudom, ali realno gledano, ni u jednoj od tih kritika oni neće staviti Ellroya u istu ravan sa Joyceom.

S druge strane žanrovska literatura je jedna pop kulturna činjenica i dosta formalnih rešenja iz nje prelila su se u mejnstrim, pa mi danas imamo pisce visokih umetničkih dometa koji se izražavaju koristeći žanr kao matricu.

Isto tako, priča o "realizmu" kao paradigmi je potpuno pase. Mislim, kod nas odavno nema te vrste pritiska na pisce, a tako se ne odvijaju stvari ni na nagradama.

Što se mene tiče, Otov roman je imao apsolutno najbolju moguću startnu poziciju. Imao je žanrovsku publiku koja je ažurna, imao je kritičarsku scenu koja je kod nas upadljivo tolerantna prema žanru (zamislimo da je na Popboksu recimo Žika pisao recenziju romana a o mrkoy da ne govorimo) i imao je B92 da ga pokriju u političkom/mejnstrim kritičarskom pogledu. I naišao je na otpor. Sada Skrobonja to pokušava da spinuje Skerlićevom praroditeljskom krivicom.

U tom smislu, ne mislim da je Skrobonja svesno udario na Betonce preko Skerlića, mislim da je njemu Skerlić paradigmatičan iz drugih razloga, uostalom njega se dotiče i u svom novom romanu.

Stvarnost "Betona", kao i Skerlićeva "stvarnost", ne mogu da opstanu bez "neprijatelja".

Prema tome: JURIŠ NA NEPRIJATELJE!

Poserem im se na takvu kritiku.

moguće da si u pravu. u svakom slučaju, "skerlićeva praroditeljska krivica" je odlična sintagma :)

što se slipstrima tiče, on je upravo i nastao kao sterlingov odgovor na tu dijalektiku žanra i mejnstrima. prosto, mejnstrim književnost je u postmodernizmu preuzela žanrovske postupke i toliko nadgradila žanrovske obrasce, žanrovsku estetiku i postupke, da je čist žanr ostao u getu zabave, uživajući da se šareni i dobro prodaje kao lep popodnevni eskapizam, a tipični sf postupci postali su prepoznatljivi po delima mejnstrim pisaca. uostalom, evo tog članka pa prosudite sami: http://www.kulichki.com/moshkow/STERLINGB/catscan05.txt (http://www.kulichki.com/moshkow/STERLINGB/catscan05.txt)

Quote from: Zika Kisobranac on 09-07-2010, 13:27:56
mejnstrim književnost je u postmodernizmu preuzela žanrovske postupke i toliko nadgradila žanrovske obrasce, žanrovsku estetiku i postupke, da je čist žanr ostao u getu zabave, uživajući da se šareni i dobro prodaje kao lep popodnevni eskapizam, a tipični sf postupci postali su prepoznatljivi po delima mejnstrim pisaca.

A kako bi bilo da se sa ovom rečenicom započne poseban topik, da se ne misli da Oltvanjijev roman sa tim ima veze? Voleo bih da vidim argumente i prosvetlim se.

slažem se. evo linka na sterlingov tekst, on je tamo dao neke argumente i primere...

Ajd onda bratac otvori taj novi thread da ga ja ne otvaram  8-)

pa ima onaj topik mejnstrim i žanrovska književnost, može tamo...

Će da se sakrijemo iza Sterlinga? Čiji mejnstrim? Čiji postmodernizam? Koja nadgradnja? Kakvi tipični SF postupci? Moje iskustvo sa učesnicima našeg mejnstrima u Skrobonjinim tematskim zbirkama je sasvim suprotno - svi su posrnuli upravo u dodiru sa žanrovskim.

To se kod američkih narkodilera zove "getting high on your own supply".

Najgore je kad neko ko pravi žanr pomisli da zapravo činjenica da je napravio delo koje zbog toga što se elementarno dotiče stvarnosti, nekih pojmova ili fenomena, samim tim treba da bude tretirano kao umetnički vredno ostvarenje koje je te fenomene objasnilo.

Kao kada bi Richard Donner išao okolo i pričao kako je LETHAL WEAPON zapravo ključni film o problemu adaptacije vijetnamskih veterana i umešanosti američkih tajnih službi u trgovinu drogom u Zlatnom Trouglu.

Ili kada bi Rocco Siffreddi imao problem sa time što mu ROCCO RAVISHES RUSSIA nije primljen na kanski festival kada su svi argumenti tu - dugi kadrovi kao kod Kiarostamija, digitalna fotka kao kod Michael Manna, seks kao kod Von Triera, društvena angažovanost susreta Zapada i Istoka, čovek iz liberalnog kapitalizma koji jedino zadovoljstvo može da pronađe u izopačenom seksu iza nekadašnje gvozdene zavese. Tom temom se na neki način bavi i Beigbeder i Rocco bi mogao da postavi pitanje zašto njega manje cene od tog pisca.

Da li treba i Rocca kao jednog ortodoksnog žanrovca braniti od tog skerlićevskog pogleda koji se uselio i u kinematografiju?

ma što da se krijemo, samo pokušavam da nekako predočim šta je slipstrim i kako je nastao. osim toga, ja nisam baš neki poznavalac žanrovske književnosti, ali čitao sam taj slipstrim, i to su uglavnom zapravo mejnstrim dela.

na pitanje čiji mejnstrim, odgovor je - američki. postmodernizam - takođe američki.

kod nas je situacija drugačija. nisam čitao skrobonjine tematske zbirke, ali ću ih pročitati, vidim da je diskusija interesantna na tim topicima.

http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3732.300 (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=3732.300)

U onom tekstu lepo kaže

QuoteSome people think it's great to have a genre
which has no inner identity, merely a locale where
it's sold. In theory, this grants vast authorial
freedom, but the longterm practical effect has been
heavily debilitating. When "anything is possible in
SF" then "anything" seems good enough to pass muster.
Why innovate? Innovate in what direction? Nothing is
moving, the compass is dead. Everything is becalmed;
toss a chip overboard to test the current, and it sits
there till it sinks without a trace.

To je čisti postmodernizam koji izražava jedan više nego jasan stav: da je pisac u potpunosti odbio bilo kakvu odgovornost za ono što piše - takva situacija postoji u društvu i zbog toga je ovo za mnoge prihvatljiv stav.

Tako je i "slipstream" u velikoj meri upravo eskapizam u postmodernističku jalovost tipa "može mi se - šta te briga". Nek radi ko šta hoće - dakle, svaka diskusija o vrednosti je unapred besmislena i neprihvatljiva za ovakve postmoderniste. Njihovo "bezakonje" je upravo njihov "vrhovni zakon".

Otud se, umesto jasnog književnog orijentira tu najčešće poturaju tribalizam, klanaštvo, prijateljovanje, baćkovanje, itd.

Mediokritetski raj - ništa drugo.

hm... mislim da nisi baš najbolje razumeo. izvini zbog pitanja, ali - jesi li čitao tekst do kraja?
inače, predlažem da prebacimo raspravu na onaj topik koji sam linkova iznad kuferovog posta...

Postoji tendencija da se na svako umetničko delo nalepi etiketa i to je razumljivo ali ne mora uvek da bude produktivno i ispravno. S druge strane, svako ima pravo na svoje mišljenje - nečije čvrsto uverenje je lako osporavati ali teško promeniti.

Mislim da Oltvanjija treba svstati u okvir srpske žanrovske književnosti i tu se zaustaviti. Sve druge kvalifikacije (pa makar bile zasnovane na činjenicama) na klizavom su terenu. Čak i odrednica pulp, kojom se kiti sam autor, nije baš 100% košer pošto je KN prevazilazi svojom ambicioznošću.

Što se Skrelića tiče, on je davno prevaziđen kao koncept. Bar se nadam da je tako.

Meni je uvredlivo da neko u XXI veku insistira da književnosti treba da bude angažovana. Utilitarizam kao zvezda vodilja je u svojoj srži prostačka ideja - bar kada je umetnost u pitanju. Ne odbacujem mogućnost da pisac oseti potrebu da u svojim delima bude društveno koristan, ali ta odluka nije garancija kvaliteta dela.

Bašta je velika i u njoj raste različito cveće. Neko književno delo je uspešno onoliko koliko su postignuti ciljevi koje je zacrtao autor. Možda ovo jeste simplifikacija, ali čvrsto verujem da je to tako.

Dakle - sve je književnost? Tekst u novinama je književnost. Plaćeni prikaz može se slobodno nazvati kritikom?

Ako pisac nije angažovan on je prosto jedna krpa kojom se može i brisati zamagljeni prozor ili prljavi sto u kafani.

Quote from: Zika Kisobranac on 09-07-2010, 14:02:48
hm... mislim da nisi baš najbolje razumeo. izvini zbog pitanja, ali - jesi li čitao tekst do kraja?
inače, predlažem da prebacimo raspravu na onaj topik koji sam linkova iznad kuferovog posta...

Quote na quote

QuoteInstead, this is a kind of writing which simply
makes you feel very strange; the way that living in
the late twentieth century makes you feel, if you are
a person of a certain sensibility. We could call this
kind of fiction Novels of Postmodern Sensibility, but
that looks pretty bad on a category rack, and requires
an acronym besides; so for the sake of convenience and
argument, we will call these books "slipstream."

Daklem, hm, imamo očigledan primer metempsihoze i mimikrije postmodernizma.

Izraz "postmodernizam" više nije "in", pošto je u više milijardi slučajeva do koske debunkovan, pa sad treba izmisliti novi izraz koji će barem neko vreme biti "in" a to je - jakako - "slipstreeam".

Ovaj izraz ima u sebi izvestan ideološki prizvuk, malko miriše na slobodarstvo i anarhiju, ali ne bismo baš da se upuštamo u pravo teoretisanje, pošto nismo najbolje potkovani u tome.

QuoteNor is it at all likely that slipstream will
actually become a full-fledged genre, much less a
commercially successful category. The odds against it
are stiff. Slipstream authors must work outside the
cozy infrastructure of genre magazines, specialized
genre criticism, and the authorial esprit-de-corps of
a common genre cause.

Neće jer ne može, a ne može zbog toga što nema "identitet". Pisci slipstreama nemaju lični identitet, nemaju stav, nemaju ništa ljudsko. Imaju samo potrebu da budu imitacija pisca, jer nemaju iza čega da stanu. Magla.

kod mene je redosled kritičarskih poteza malko proširen, školski je i nekako prevaziđen u ovom veku dekonstrukcije i renesanse, priznajem, ali i dalje najradije čitam kritike koje idu ovako:

prvo treba identifikovati koji su to ciljevi koje je pisac sebi postavio.
zatim utvrditi da li ih je pisac ispunio. ako nije, zašto nije. ako jeste, kako jeste.
i na kraju, utvrditi da li su ti ciljevi validni za naše današnje živote. kod ovog poslednjeg sam dosta fleksibilan i to je široko polje mogućnosti...

jer pisac može da ispuni neki cilj a da to bude savršeno irelevantno, ili već viđeno, već smišljeno, već banalizovano.

tu je nesporazum oko "kičme noći". šta je oltvanjijev cilj?

Quote from: Lord Kufer on 09-07-2010, 14:07:57
Ako pisac nije angažovan on je prosto jedna krpa kojom se može i brisati zamagljeni prozor ili prljavi sto u kafani.

Ovo je ironično ili zaista tvoj stav?

Šta je autorov cilj je jedna stvar a šta je napravio - druga. Cilj pisca može da bude i sasvim prozaičan - da proda knjigu i zaradi neku kintu (što je teško ostvariv cilj uvek bio).

Ali, u ovom konkretnom slučaju (mislim na ovu diskusiju), više se radi o tome o našoj percepciji dela. Tu možemo da hipotetišemo o tome šta je bio cilj pisca u pogledu kvaliteta dela, a više ćemo se baviti teorijom književnosti i njene uloge u društvu ili na planu individuacije. Te stvari zaista treba razlikovati.

Quote from: Zika Kisobranac on 09-07-2010, 14:17:57
tu je nesporazum oko "kičme noći". šta je oltvanjijev cilj?

On za sebe kaže da je pulpmeister. Mislim da to govori dovoljno.

Quote from: Kunac on 09-07-2010, 14:20:14

Quote from: Lord Kufer on 09-07-2010, 14:07:57
Ako pisac nije angažovan on je prosto jedna krpa kojom se može i brisati zamagljeni prozor ili prljavi sto u kafani.

Ovo je ironično ili zaista tvoj stav?

To je moje opažanje jedne dosta raširene prakse. Ima tu i sarkazma, jer postoje pisci koji svesno to rade i stavljaju sebe u taj, marketinški povoljan, položaj prema ideji da je važno da se o njemu priča a da nije bitno šta. To je već politika.

Iskreno rečeno, pisac može i da odbije da bude deo takvog konteksta, ali nekad ne može baš ni da bira. Kao da bi Oto Oltvanji mogao da ima kontrolu nad ovim topikom - on to ne može. Može jedino da se uključi u diskusiju, ako mu je volja.

Na recepciju dela pisac ne može da utiče. I saglasan sam da je ponekad teško razlučiti koja je bila primarna intencija pisca (pošto ih neretko ima više). Opet, u slučaju Kičme noći smatram da su stvari prilično jasne. Oltvanji je pre svega želeo da zabavi i uzbudi svoje čitaoce. Postoje i drugi slojevi, ali su oni meni u ovom konkretnom slučaju bili manje bitni. A mislim i piscu.

Nisam čitao Kičmu noći, možda i hoću, ali iz priloženog je jasno da je pokušao da pogodi želje čitalaca i da se uključi u taj tzv. slipstream, koji se može shvatiti, uslovno rečeno, kao savremeni iskaz ili forma u najvećoj meri prihvatljiva publici koja je već dobro istrenirana fraktalizovanjem percepcije svojstvenom savremenom čovečanstu (poslednje tri decenije), uvođenjem novih tehnologija u medije (muzika, film, pa svakako i književnost) itd...

On je to možda dobro i uradio. Ono što, međutim, izaziva diskusiju svakako mora da ode dalje od toga. Šta pisac priča, šta bi hteo da kaže i da li je to uradio kako treba? Kakve je kompromise činio i da li je to morao...

Publika će uvek porediti i svoje potrebe za određenim saznanjem i biće razočarana ukoliko pisac nije dotakao i te čisto egzistencijalne teme.

Ne može se ići samo na "zabavu" (having fun). To je veoma ograničen pristup.

Quote from: Lord Kufer on 09-07-2010, 14:33:34
Publika će uvek porediti i svoje potrebe za određenim saznanjem i biće razočarana ukoliko pisac nije dotakao i te čisto egzistencijalne teme.

Publika je imenica koja označava jednu toliko heterogenu grupu ljudi da je teško izvoditi zaključak o tome ko će biti razočaran a ko ne. Neko će svakako biti razočaran. To je prosto neminovno. Razni ljudi - razne ćudi i ukusi. Opet, neko će biti oduševljen. Eto Kičme noći kao primera i za jedno i za drugo.

Quote from: Lord Kufer on 09-07-2010, 14:33:34
Ne može se ići samo na "zabavu" (having fun). To je veoma ograničen pristup.

Napisati roman koji će biti zabavan nije nimalo lak posao. Taj pristup književnosti, bar po meni, nije ograničavajući. Zapravo, može biti pravi izazov. Ne mislim na onaj najgdniji šund, toga će uvek biti i biće, već kad neko pokuša da na žanrovku matricu napravi kvalitetan roman. Na primer, Čendler je pisao izvrsne tvrde krimiće. Meni njegovi romani spadaju među najdraže književne tvorevine iako autorov cilj očigledno nije bio da edukuje čitalaštvo o društvenim problemima u SAD. Slično važi i za pominjanog Elroja itd. Istina, određeni društveni problemi u njihovim romanima jesu zastupljeni, makar i u modifikovanom obliku, ali ti problemi ne spadaju među one dnevno-aktuelne. Univerzalni su. Ljubav, mržnja, ludilo, pohlepa, zlo, dobro... I sve to je uronjeno u žanrovsku kašu. A likovi i njihove sudbine plene, bez obzira na stilizaciju. To je po meni dobra žanrovska kniževnost.

Lorde, mislim da je problem u tome što niste čitali roman, jer da jeste, onda bi Vam cela ova polemika bila jasnija... Mi ipak ovde prelamamo problem žanra vs. mejnstrima u odnosu na Oltvanjija. Odnosno u odnosu na Skrobonjinu reakciju na prijem Otovog romana...

i ja mislim da je oto išao na tu neku slipstrim varijantu, ali da mu je alibi iz skromnosti ta priča kako je samo hteo da napiše neku ljutu palpčinu.

s tim što je slipstrim, kako smo videli, varijanta da pisci iz mejnstrima, iz neke "high culture", koji nisu iz fandoma, koriste žanrovske postupke, i mislim da ta priča teško može da se iz američkog konteksta preseli u naš. bilo je i kod nas nekih sličnihpostmodernih pokušaja, pavao pavličić i krimići, recimo, ili dubravka ugrešić i "ljubavni romani" u štefici cvek, ili david albahari i pornografija u poslednjem romanu koji je objavio - "ćerka"... ali kod nas je to dosta zamućeno. oto oltvanji dolazi iz fandoma, počeo je pišući suvi palp i žanrovske priče, ali je prvu knjigu ipak objavio za mejnstrim izdavača. ali i taj mejnstrim izdavač zapravo osim političkog nema neki izgrađen estetski imidž, tako da je tu sve velika izmaglica.

kad pričamo o zabavi... to je meni ok. ali ima zabave i zabave. kog je tipa oltvanjijeva zabava i da li ona ispunjava oltvanjijeve ciljeve (kakva zabava, kog kvaliteta, u odnosu na šta), i da li su ti ciljevi o zabavi meni validni... ja tu mislim da je "kičma noći" jedan lep pokušaj, bolji od "crnih cipela", ali za moje pare - neuspeo. pokušaću i da objasnim zašto to mislim.

Žiko, kako ti se čini "Poslednji Srbin" u odnosu na "Kičmu noći"?

Ja bih radije u kufer.

Zanimljivo je da pokušavamo da razgovaramo o fantastici (SF), a poteže se sve osim nje. Kripl će u bioskop, Kunac u krimić, pominjaćemo strana imena, a ja samo zapazio da Žika i Kufer imaju isto mišljenje kako kritika treba da izgleda. Moram da priznam i da Kufer nije čitao KN (kao ni ja), pa ovo i dalje nije pravi topik, gde ste me odgurali jer sam disciplinovan.

Žanrovsko je po obrascu vezano za ciljnu grupu i ne bi trebalo raspravljati o čitalaštvu uopšte. Tu Kufer ima prednost, jer je čitalac osetljiv na egzistencijalno u onom što čita.

Malo me muči što okvir za postovanje ne trpi opširnost, trza se kad preteram, pa sve moram da kratim, što je možda i dobro.

Pitanje zabave je više nego retoričko pitanje, pošto je za neke i pornografija zabava. Ali, eto nas onda u oblasti "južno od ekvatora" - u postmodernizmu, gde je sve dozvoljeno.

Kad Žiku mrzi da otvori toopik... Ne može da se gura u stare i zaboravljene topike.

Govorimo o zabavnoj književnosti i zabavi u okviru književnosti. Može tu da se uglavi i priča o pornografiji, ali ne i u ovom konkretnom slučaju.

Pošto sam pričao na tu temu sa Osvetnikom i Kišobrancem, poznato mi je koje su njihove zamerke Kičmi. (Uostalom, o tome su pisali i na Znaku i na Novim kadrovima).

S tim u vezi, jasno mi je da oni Skrobonjin glorifikujući tekst smatraju preteranim. Zato su i regaovali. Ali onda ponovo dolazimo do pitanja pojedinačne percepcije književnog dela.

Ne može se nekom zabraniti da mu se neki roman dopada. Naročito ako to obrazloži.

naravno. skrobonji se roman više dopao nego meni, on to vidi u lepšem svetlu, ali ja sam samo reagovao na skrobonjine male zamene teze kod pitanja o društvenom angažmanu "kičme noći" (o čemu je pisao arsenić) i zamerki o promeni žanra (o čemu smo ovde govorili). mislim da tu skrobonja nije sasvim u pravu.

teren za fine razlike po pitanje toga zašto nam se KN dopada ili ne dopada vidim u diskusiji oko samog teksta romana. doći ćemo i do toga :)

Ja bih celu stvar posmatrao drugačije, onako kako sam je posmatrao, pa je moja reakcija razumljiva. Kunac to previđa. Hajde da nabrojimo koliko je knjiga drugih domaćih pisaca Skrobonja prikazao na svom blogu. Da je on kritičar koji se osvrće na dela (koja nisu njegova ili ih ne izdaje), onda bi njegove reči imale težinu, ovako, u pitanju je samo podizanje morala drugaru iz kafane. I ja sam to zapazio kao lošu praksu. Dakle, Kunče, ja ne preterujem, ja pogađam u sred mete iz prve.

A ti, Radmilo, prestani ovde da mi naturaš nakaradne stavove SF tima o potrebi da svaka diskusija bude raščlanjena na osnovne teze i pobacana u odgovarajuće topike. ZS je kafana u kojoj se nesputano priča o čemu god, a cela ova rasprava ima mnogo smisla na nekoliko nivoa baš na ovom mestu.

Quote from: Kunac on 09-07-2010, 01:32:50
Goran Skrobonja je na svom blogu napisao izuzetno pozitivan (i opširan) prikaz Kičme noći. Evo ga ovde (http://www.goranskrobonja.com/index.php?option=com_content&view=category&layout=blog&id=14&Itemid=35).

Da se odmah razumemo: Oto je moj prijatelj, a ja nisam književni kritičar, tako da ovde ne možete očekivati nikakvu dubokomislenu, a kamoli objektivnu analizu njegovog pozamašnog romana: kad god govorim o knjigama, filmovima ili muzici, činim to sa stanovišta najobičnijeg konzumenta.

Bobane, s obzirom na Skrobonjinu ogradu, u čemu je problem?

Bobane, ja mislim da je ljudski i drugarski podržati prijatelja u situaciji kada mu je roman naišao na dosta loš odziv, čak i nekom vrstom javne reči na tu temu. S druge strane, isto tako se nadam da će Skrobonja privatno dati svoje primedbe Oltvanjiju i da će mu pomoći da sledeći roman bude bolji.

Ono što je na našoj žanrovskoj sceni specifično je problem odsustva tržišta i prisustvo jedne međusobne nežnosti koja bi trebalo da je svojstvena nekakvoj hermetičnoj literaturi sa umetničkim pretenzijama, dok se s druge strane priča o pulpu, žanru i sličnim formama koje same po sebi traže publiku. A te publike niti tržišta naprosto nema u dovoljnoj meri. dakle, to onda nije pravi pulp ni po jednoj definiciji tog termina, od papira na kome se štampa, do izdavača ili tiraža. U tom smislu, kada izađeš u istoj ediciji kao Mirko Kovač, i kritičar ima pravo da te čita kao da pretenduješ da si Mirko Kovač.

Quote from: Boban on 09-07-2010, 16:33:53
A ti, Radmilo, prestani ovde da mi naturaš nakaradne stavove SF tima o potrebi da svaka diskusija bude raščlanjena na osnovne teze i pobacana u odgovarajuće topike. ZS je kafana u kojoj se nesputano priča o čemu god, a cela ova rasprava ima mnogo smisla na nekoliko nivoa baš na ovom mestu.

U jednom trenutku meni nije ličilo na kafanu, ali si ti, tačno u metu, vratio diskusiju u kafanu. Za kafanske diskusije otići ću u kafanu. :?

Quote from: crippled_avenger on 09-07-2010, 18:32:29
Bobane, ja mislim da je ljudski i drugarski podržati prijatelja u situaciji kada mu je roman naišao na dosta loš odziv, čak i nekom vrstom javne reči na tu temu. S druge strane, isto tako se nadam da će Skrobonja privatno dati svoje primedbe Oltvanjiju i da će mu pomoći da sledeći roman bude bolji.

o, fak.

Izvini, ali... shvatam šta hoćeš da kažeš i cenim to, zaista, ali... ako je ikome ovde stalo do tešenja, onda ajde da tako podržavamo upravo one koji NISU imali tu sreću da im roman gromoglasno izađe u vrlo cenjenoj ediciji, nego im je rukopis ostao da čami u nekoj jebenoj fijoci nekog polusmenog mogrola koji ne može ni sa mapom sopstveni čmar da nađe!  

Nemoj se ljutiš, Kriple, ništa lično, zaista, ali... ta tvoja ideja mi je ipak malko neprihvatljiva.

Idi u kafanu, Radmilo. Idi. Kumim te.

Slažem se, u osnovi. Naravno da izlazak za ozbiljnog izdavača podrazumeva i veliku odgovornost i mogućnost da se suočiš sa nepremostivim kriterijumima, i koliko vidim, barem po onome što piše na ovom forumu, niko nije štedeo Oltvanjija. Ali, Skrobonja hoće da ga podrži i to po meni, ljudski.

A da ugledna edicija i uopšte izlazak pred javnost nose sa sobom tegobe, to znamo. I KIČMA NOĆI ih, što se mene tiče, nije pošteđena.

Quote from: Amanda Robin on 09-07-2010, 18:58:50
Idi u kafanu, Radmilo. Idi. Kumim te.

A zašto ti ne odeš u kafanu?

Quote from: crippled_avenger on 09-07-2010, 19:08:56
Slažem se, u osnovi. Naravno da izlazak za ozbiljnog izdavača podrazumeva i veliku odgovornost i mogućnost da se suočiš sa nepremostivim kriterijumima, i koliko vidim, barem po onome što piše na ovom forumu, niko nije štedeo Oltvanjija. Ali, Skrobonja hoće da ga podrži i to po meni, ljudski.

A da ugledna edicija i uopšte izlazak pred javnost nose sa sobom tegobe, to znamo. I KIČMA NOĆI ih, što se mene tiče, nije pošteđena.

Ne ulazim u to šta je ljudski ili ne; tu stvarno nisam kompetentna.

Ali ako mi se pruže ovakve opcije, nekako mi lako da izaberem, shvataš.

Ako govorimo o jednom romanu i njegovim kvalitetima, želja da negujem i tešim samog autora mi tu nekako bude... bemliga, skroz sporedna.

Ako ti kažem da je Kingov najnoviji roman čista kaka, to je zato što me je roman razočarao, pa samim time i ne osećam potrebu da istog sirotog Kinga emotivno na grudi privijam. Što bi tu Oto bio drugačiji? Kapiram da je i on profitirao iz enterprajza, skoro koliko i King.

no, okej, my bad, verovatno.

Quote from: angel011 on 09-07-2010, 18:20:54
Bobane, s obzirom na Skrobonjinu ogradu, u čemu je problem?

A malo čitanja između redova, a?
Ili ti svaki put kada Meho počne rečenicu "Ja se u ovo ama baš ništa ne razumem, ali..." pomisliš kako opet ovaj nesretni čovek pokušava da se druži sa pametnijima od sebe?

Ja samo volim da se stvari nazovu pravim imenima.

hocemo li da hvalimo knjigu zbog toga sto je oto prijatelj sa skrabonjom, ili cemo da kazemo nesto zbilja i izistinski o Kicmi noci?
koja je uloga sove kriticara?

vidim, svi mudro cute i nece niko sasvim da prizna koje su literalne deformacije Kicme noci.
kada bi telentovani oto, prestao da prati jeftinu modu, mozda bi od njega postao, jednog dana i pristojan pisac. kada bi mu vecina njegovih prijatelja rekla istinu u lice, mozda bi i skinuo masku nosferato mezimca i bio originalan i svoj. no, pitanje je koji su njegovi stvarni motivi i sta zeli da postigne na knjizevnoj sceni. kicma noci je los i trivijalan roman, nema tu ni senke od visoke knjizevnosti a kamoli dodira. ja sam se nadala boljoj celini, i jos se pomalo nadam da ce ovaj nas mladi "fantom noci" izneti nesto stvarno na videlo dana.

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Letnja-avantura-citanja.sr.html (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Letnja-avantura-citanja.sr.html)

Летња авантура читања

Када откријете аутора који вас је заиста ,,завео" прочитајте тада све што је он написао. После тога можете прећи на читање онога што је он читао. И, свет ће почети да вам се отвара на начин саобразан одређеном становишту...


(Новица Коцић)
Херман Мелвил, један од великана америчке књижевности 19. века, поводом свог најважнијег дела ,,Моби Дик" рекао је: ,,Написао сам опаку књигу, а ипак се осећам недужан као јагње". И заиста нема боље препоруке за једно дело од ове. Сада и овде, треба читати оне књиге које у вишегласју проналазе равнотежу, од принципа освете до помирљивости, од одметништва до сагласја и разумевања тока ствари; треба читати и субверзивне књиге у којима пловимо ,,незнаним морима" и искрцавамо се на ,,дивљачким обалама", све у потрази за душом. Лето је право време за такве пустоловине. Ево неких предлога.

Књига Ота Олтвањија (1971) ,,Кичма ноћи", у издању ,,Самиздата Б92", је крими и хорор прича која укршта новинаре, таксисте, полицајце, политичаре, ,,кримосе", у ситуацијама у којима се много шта решава псовком, оружјем или кунг-фуом. Све се за главног јунака Оливера Новака, симпатичног ,,албино" новинара, углавном догађа у надреалној атмосфери ноћи, када ,,нормални спавају, а луди су будни". Он пише колумну за ,,Колосеум" са својим најбољим другом Владом, који изненада нестаје после крем председничке журке. Новак крстари градом у потрази за Владом, а у трагању је и за здравим разумом, љубављу и елементарном пристојношћу. Размишља о ,,љигавим новинарима који би се завукли у свачију рупу, славним криминалцима у збегу, народњакињама које су постале забавњакиње, председницима врдаламама и неурачунљивим пријатељима". Ту је и Вања Раденовић, мушкобањаста полицајка, која између осталих јури и чувеног Мажестика... У позадни свега, један посланик прошверцовао је оружје поред обезбеђења и пуцао на колеге. ,,Насиљу није прибегао насилан човек, каквих је иначе клупа с микрофоном препуна, већ повучен и миран. Толико је лоше", пише Олтвањи.



Марина Вулићевић

Najzad sam i ja pročitao, pa da nešto kažem.

Ko o čemu, ja o urednicima. Odnosno, o nedostatku istih. Ova knjiga naprosto vapi za uredničkom rukom. Vapi za time da piscu neko kaže: stani malo, ovo ti je prenaglašeno, ovo ti je banalno, ovo ti je pogrešno struktuirano...

Osnovni problem sa ovim romanom je u njegovoj strukturi, odnosno u toj uslovnoj "promeni žanra". Verodostojnost fantastičnog sveta zavisi od ugovora koji ,,potpisujemo" pisac i ja, kao čitalac. Ako kreira fantastični svet, pisac ima obavezu da me uvede u taj svet i postavi njegovu strukturu, da bih ga ja prihvatio. Pisac ovde uvodi jedan alternativni Beograd, u kome nalazim sve one sastojke kojih se sećam iz mladosti, ali je očigledno u pitanju pomereni Beograd – sitnice su različite, imena politačara su različita. Kao izvežban čitalac žanrovske književnosti, ja sam spreman da prihvatim da taj svet se ponaša po drugim pravilima od ,,normalnog" Beograda. Ali, ako je tako, onda pisac mora biti svestan da prelazak iz jedne pomerene stvarnosti u drugu pomerenu stvarnost, koju pisac čini na polovini romana, donosi potpunu promenu moda čitanja. Naravno, kao izvežban čitalac, ja sam spreman da prihvatim čak i da u tom drugom Beogradu mogu postojati zmijoliki vampiri, što god pisac poželi, ali od tog trenutka menja se i moj ,,ugovor" sa njim. Ja otkrivam da me je pisac zavaravao sve vreme – krio od mene činjenice, iako ih je znao. Počinjem da se pitam zašto... A dobrog odgovora na to pitanje nema. 

Može Goran da objašnjava to slipstrimom, može da secka roman na četvrtine koje nam je Ijan fenomenalno plastično dočaravao u Zagrebu, ali sve što se dešava posle famozne "promene žanra" svodi se na višestruka prepričavanja šta se ranije dogodilo. Nije to Agatino sakupljanje likova u jednoj prostoriji desetak stranica - mi smo suočeni sa višestrukim objašnjavanjima, pri čemu ne otkrivamo gotovo ništa novo. Međutim, to je samo neminovna posledica činjenice da je promenjena paradigma – da se pisac očajnički trudi da uspostavi vezu sa čitaocem... objašnjavanjima... obajašnjavanjima...

Oto ima talenta za pripovedanje i radio je na njemu. Rečenice su uglavnom precizne, jasne, dijalozi prihvatljivi, kada nema težnje za nepotrebnim jezičkim egzibicijama. Kao što Goran kaže, nije lako napisati 500+ čitljivih stranica, a to Otou lako polazi za rukom. Čak i u tom drugom delu, dok objašnjava, knjiga se lako čita, što govori da je Oto ovladao zanatom.

Da rezimiram, Kičma noći je lako čitljiva, zabavna knjiga, koja, nažalost, nije u potpunosti zadovoljila moja očekivanja kao čitaoca...

Nije neuobičajeno da se knjige pišu iz čisto marketinških razloga.

Što se tiče promene paradigme, Filip K. Dik je umeo to da uradi a da ne smeta. Način na koji je to činio je - neobjašnjavanje.

Quote from: Mica Milovanovic on 05-08-2010, 12:20:41
Najzad sam i ja pročitao, pa da nešto kažem.

Wow, dugo ti trebalo...

Elem, u osvrtu na onu Otovu izjavu "hteo sam da napišem palpčinu", daj keve ti (kad budeš imao vremena) napiši par reči o tome šta vi tamo danas podrazumevate pod 'palp'.
Ubih se kontajući.
Ajde što vidim da malo ko ima blage veze šta je to 'umetnička vrednost', ali, da nakon 30 godina fandomske aktivnosti danas ima toliko dvoumljenja oko definicije palpa, to mi je stvarno nesvarljivo.

Pulp se najbolje ogleda u pristupu pisca. Prevashodni cilj pulp pisaca je da zabavi. Znači, palpčine su po pravilu operisane od pretencioznosti. Samrtno ozbiljni ton se izbegava u širokom luku. Tekst je playful, vuče na dalje čitanje. Stil je jednostavan, pregledan. Zaplet najčešće sadrži šokantne, senzacionalističke i melodramtične elemente. Obavezno je i korišćene žanrovskih postulata, mada su određene modifikacije dozvoljene. Nagomilavanja i preterivanja su takođe česte osobenosti pulpa.

Ovo sam sada "izvukao iz glave", pretpostavljam da se na definiciji može još poraditi.

znaci, palp je uctiv naziv za kic? :idea:

Palp je oznaka za masovnu produkciju tekstova na određene, omiljene teme - u osnovi pornografija. Međutim, to ne znači da neki virtuoz (virtouz? vrtiguz?) ne može da piše na takvu temu i da to u jednom trenutku uzdigne palp na nivo lepe književnosti.

Sve zavisi od toga da li će tema (šablon) ukrotiti pisca ili će pisac umeti da se poigrava šablonom. Ako ne, a pri tom je još i ambiciozan - onda je on obična profuknjača na ćošku ispod lanterne, s malo više pudera i karmina.

@ADL: Ne, kič je imitacija umetnosti. Palp neće imitirati Mona Lizu, poigravaće se.

Palp je bliži šundu nego kiču, ako već hoćeš poređenje, s tim što je (dobro urađen) palp osvešćen i stvar namere, dok je šund jednostavno otpad.

Yep! Kič je "dekorativna" umetnost  :cry:

Možbiti da je kič "emotizovan" palp, tipa - suvenir  :(

Kič i šund su neuspešni zbog ogromnog raskoraka između ambicija i postignuća. Dobar palp zna šta hoće, osvešćen je i, kako Angie kaže, voli da se poigrava. Među uspešne palp pisce ubrajaj u se: Čendler, Dik, Hemet, Lavkraft, Leonard, Tompson, Vulrič...

Amanda, ne veruj im. Oni ne znaju razliku. Crpu iz malih zaliha znanja.

Dirljivo je videti na ovom i onom drugom topiku šta su sve ljudi u stanju da smisle kako bi izbegli da kažu da je neka knjiga zapravo slaba, jer u literaturi vrlo retko i teško postojanje jakih mesta nadomešćuje osrednjost celine.

Eh, da.

@kunac

pa ove osobine palpa koje si naveo : zabava/zadovoljstvo, nagomilavanje, preterivanje, melodramaticno/ sentimentalno etc., navodi i abraham mol u svojoj knjizi kic - umetnost srece, kao glavne karakteristike kica. ocigledno je da u palpu ima puno toga kicastog.

Pulp je više šund nego kič. Jer kič pravi simulaciju umetnosti kroz neadekvatne spojeve forme i sadržaja a šund podilazi konzumentu na najniži mogući način i udara na njegova najbazičnije nagone, bestidno, bez mogućnosti nekog drugog čitanja, ili pokušaja estetizacije.

Pulp u tom smislu jeste šund. Uostalom PULP FICTION je u Hrvatskoj preveden kao PAKLENI ŠUND. Međutim, vremenom, kako je sve revalorizovano, prepoznate su određene vrednosti unutar pulpa, autori koji su prevazišli izvorne okvire forme i zahteva naručilaca, tako da je danas pulp etiketa koja se pre bavi formalnim nego suštinskim osobinama nekog dela.

Kod nas se upotrebom te strane reči, naravno oneobičuje ta osnovna definicija te bi Oto zapravo trebalo da kaže da je napisao "šund roman" ili "roto roman" ili barem posvetu tome.

Kada govorimo o kiču, primer kič-romana ove vrste je recimo "Bakarni bubnjevi" a poigravanje kič-rešenjima imamo i u "Konstantinovom raskršću".

Ja sam uvek oprezan kad me neko trpa stranim izrazima. Sklon sam da između palpa, kiča, šunda i roto ne vidim razliku. Zapravo, nisam siguran kako Francuzi nazivaju palp i šund, Englezi kič i šund, a Nemci palp i kič.

"Pulp je više šund nego kič." je sjajna kombinacija. Bolja nego "Šund je više palp nego kič." ili "Kič je više šund nego palp." :lol:

Kič nikada nije palp. I retko kad je šund.

Jesi li baš siguran?

A šta su ljubavni romani ako ne spoj kiča i šunda?
(Ja nekako "šund" i "palp" doživljavam kao sinonime za trivijalnu literaturu uopšte. Ako je "palp" u međuvremenu postao oznaka za neki žanr, molim da me obaveste koji je to žanr u pitanju.)

Između kiča i šunda je znak jednakosti, a palp se tu vremenom ubacio sa istim značenjem derivacijom iz pulp magazina i pulp literature. Kripl se malo zaneo u pod definisanje istog.

šund je bezvredan i ne koketira sa vrednim, a kič je isto bezvredan ali koketira sa vrednim; to je razlika.
palp je oznaka za jeftinu kiosk zabavu, jedno čitanje i bacanje... a palpčina je nešto za čije pisanje treba ipak mnogo inteligencije.

Mda, ti si pametniji samo ja to još nisam shvatio.

jebote, pa ti se nogataš i kada ti čovek da podršku.

KIČ (nem. Kitsch, od kitschen – strugati blato sa ulice (kikiki)), u užem značenju umetnička dela koja su bleda i koša kopija već postojećih dela ili stila, dok u širem značenju označava bilo koje loše umetničko delo, neretko banalno i komercijalno, bez imalo ukusa. Pojam k. se pojavio sa poplavom loše umetnosti koju je odlikovala povišena sentimentalnost i preterivanje.


ŠUND (nem. Schund – bezvredna stvar, loša roba),  oznaka za književnost lišenu bilo kakve umetničke vrednosti. Ovaj pojam, nastao u nemačkoj književnoj kritici u XVIII veku, nije teorijski bitnije utemeljen niti jasno razgraničen u odnosu na kič (bezvredno delo bilo koje grane umetnosti), pa mnogi proučavaoci smatraju da ga ne treba upotrebljavati u ozbiljnim studijama o književnosti. Uprkos tome, termin š. je prilično rasprostranjen, kako u svakodnevnom govoru tako i u kritici, a najčešće se upotrebljava kada je reč o trivijalnim, petparačkim delima, poput avanturističkih, pornografskih, ljubavnih i krimi-romana.

Daklem, reklo bi se da su termini poprilično sinonimni.  :(

Fala

Nema na čemu. :)

Isto tako, prilično se slažem sa tvojom procenom o poreklu specifične upotrebe termina 'palp'. 

Ja bih to rekao ovako: ko ne razlikuje kič od šunda njemu su ova dva termina ista...

Ja bih rekao ovako: Ko ne zna da pogleda rečnik sinonima u nemačkom jeziku njemu su kič i šund različiti.

Taj Švaba bi verovatno uspeo ubediti Dženariku da ima isti ukus kao i Čačanska Rodna, jelte, obe su šljive.

Mene su u srednjoj školi učili da je šund podskup kiča koji se odnosi isključivo na književnost.

Quote from: Mica Milovanovic on 15-08-2010, 10:07:31
Ja bih to rekao ovako: ko ne razlikuje kič od šunda njemu su ova dva termina ista...

A ja bih to ipak rekla ovako: moguće da je u pitanju meni nepoznat endemični žargon, zbog čega sam te i pitala to što sam te pitala. Zato, recimo da ti ovde sad i ponavljam pitanje: šta je za vas tačno razlika u  palp/kič/šund kategorijama? Kontam da su te razlike presuptilne da se odokativno prepoznaju, a pitam zato što me zanimaju, a ne zato da potcenjujem. Jebiga, ja vozim levom stranom, i to mi se čini skroz normalno i logično i moralno prihvatljivo, ali svejedno ne mislim da ikog ovde ubeđujem kako bi i vi trebalo isto to da radite. U tom smislu, ne sumnjam kako ti znaš za ta suptilna razgraničenja  između pojmova koja predstavljaju navedena tri termina – kontam da Kripl smatra kako razlike ne samo da ima, nego je i skroz očigledna – ali ja to i dalje ne vidim iz ovde iznesenog, pa vas molim da mi je bolje precizirate & ilustrujete. A dok se to ne desi, ja nameravam da se i dalje pozivam na referentne knjige koje i postoje zato da terminologiju objasne i primenjivo nam je definišu.
E sad, to što bi neki da i bez referentnih knjiga u književnosti iznalaze kojekakve epileptološki polifonične kontrapunkte – pa, ja bih bez toga, ako se ikako može.    ;)

PS. samo mi nemojte reći da dotične razlike nisu bazirane na validnoj kjiževno-teorijskoj definiciji, tojest da su intuitivne, da ne kažem odokativne... to bi me zaista ubilo u pojam.  :cry: :cry: :cry: :cry:

Razlika je u tome što je kič kada neko ispred svoje neomalterisane kuće u Boleču stavi skulpturu lava misleći da će tada njegova kuća ličiti na objekat koji je video u udžbeniku za likovno u osnovnoj školi i koji ima umetnički vredna arhitektonska rešenja i ukrase, a šund je kada ispred kuće stavi lutku na naduvavanje kako bi mogao da se seksualno zadovoljava u dvorištu, na čistom vazduhu. :)

Eh da, i šta je palp. Palp je u suštini šund ali kod nas je to kao promišljeni, namerni šund koji u drugom planu ima umetničku vrednost.

Palp je, dakle, kad staviš kamene lutke na naduvavanje ispred kuće. :)

@ Amanda

Validno, vataj se pojam štranjke!  :|

Lav plus krov na četri vode  :!:

Samo dok je neomalterisano, može i na dve. :)

Vidim da su se mnogi zainteresovali za ovu temu, pa evo nečega što sam pronašao na netu a može da bude korisno, jedno ponovno vrednovanje pulp literature. Nisam još uvek pročitao studiju, ali na prvi pogled deluje veoma zanimljivo.

http://researchrepository.murdoch.edu.au/208/2/02Whole.pdf (http://researchrepository.murdoch.edu.au/208/2/02Whole.pdf)

Quote from: crippled_avenger on 15-08-2010, 11:52:37
Razlika je u tome što je kič kada neko ispred svoje neomalterisane kuće u Boleču stavi skulpturu lava misleći da će tada njegova kuća ličiti na objekat koji je video u udžbeniku za likovno u osnovnoj školi i koji ima umetnički vredna arhitektonska rešenja i ukrase, a šund je kada ispred kuće stavi lutku na naduvavanje kako bi mogao da se seksualno zadovoljava u dvorištu, na čistom vazduhu. :)

xrofl xrofl  xremyb


Znači, ipak je u pitanju vrednosna, kvalitativna odrednica, bazirana na skroz intuitivnim smernicama.

Iz čega proizilazi da sam pojam kiča više definiše subjekat koji procenjuje, a manje objekat kog se procenjuje.

Otud valjda i uverenje kako kič nikako ne može biti šund.   xfrog

Zanimljiva studija...

Pa vidi, Amanda, kič ti je kad neko naslika ulje na platnu na kome imaš pornografski prizor a šund je kad neko napravi fotografiju toga. Razlika nije samo formalna, ona jeste vezana za suštinsku nameru autora, ali i konzumenta.

Mislim da smo se oko kiča i šunda uglavnom saglasili. Oni nekako uvek i idu u paketu, ruku pod ruku.

Što se tremina pulp tiče, verujem da znate kako je nastao?  Nekada su petparački magazini štampani na jeftinom papiru napravljenom od drvene kaše, pulpe. Kasnije se ovaj termin ustalio za zabavna žanrovska knjižena dela za "jednokratnu upotrebu". Da je u palp magazinima bilo šunda - bilo je. Ali u njima su objavljivali i pisci koji su svojim talentom nadmašili zadate teme. To su sve važna imena za žanrsovsku književnostčija dela i dan danas žive. Njihov uticaj je dugoročan i nedvosmislen (znači, o "jednokratnoj upotrebi" u tim slučajevima nema govora). Kasnije se, rekao bih, na termin palp gledalo sa određenom dozom nostalgije. Mislim da je do sada, zahvaljujući Tarantinu i drugima, ovaj termin dobrim delom izgubio svoju negativnu konotaciju.

Turbo-folk ili novokomponovani folk - jeste šund. A kako se neke zvezde ove "estrade" oblače - to je kič.

Ali šta će sve ovo na ovom topiku?

Ukratko, voćarskim rečnikom nas koji (želimo da) tu vidimo razliku - šund je trula breskva koja goni na povraćanje, kič je ona nezrela od koje se skupljaju usta ko na limun a pulp je ona prava, pojedeš je na brzinu i posle pola sata već je se ne sećaš (sem retkih izuzetaka).  xcheers

Očigledno, pulp je ostvareno pravo nepismenih masa da pišu i čitaju  :|

Quote from: crippled_avenger on 15-08-2010, 12:12:01
Pa vidi, Amanda, kič ti je kad neko naslika ulje na platnu na kome imaš pornografski prizor a šund je kad neko napravi fotografiju toga. Razlika nije samo formalna, ona jeste vezana za suštinsku nameru autora, ali i konzumenta.

Sad kontam.  ;)

Naravno, sve ono što sam rekla u prethodnom postu ostaje, kao validna definicija za moju ličnu&personalnu upotrebu, pa je sasvim moguće da će tvoj kič biti moj šund, a verovatno i obratno.    :mrgreen: :lol:

E sad, palp: van definicije koja sledi original sa američkog govornog područja, u kom to žbunu kod vas kunjaju razlike?

@ LK

E, baš tako!

A niko već odavno ne priča o samoj knjizi..
Da se rasprava o palpu prebaci u teorijski deo ?

A, to ne može. Ovako je bolje, red o knjizi, tri reda o teoriji palpa. Laka, letnja torta bez masnih primesa.

Quote from: Eriops on 15-08-2010, 13:09:16
A niko već odavno ne priča o samoj knjizi..
Da se rasprava o palpu prebaci u teorijski deo ?

pa sve vreme pričamo o knjizi, o jedinom aspektu te knjige koji je zanimljiv širim narodnim masama...

Inače, davors je na NOSFu najavio Kičmu noći kao 'fenomenalan roman, (...) adrenalinom nabijenih 500+ stranica koji se tuče za mjesto SF romana godine u Srbiji (...)

:shock: :? xfoht xrofl xrofl

Plus – okej, jes' da je ovo malo oftopik, ali... žanr vam je ovo, kič vam je tu ipak nekakav sinekvanon  :twisted: ... - pored same "Kičme", i pored Pavletove "Poslednje Velike Avanture", biće tu još i predstavljanje Skrobovog "Tesle" i... i... i... predstavljanje "Čuvara Severa".

Eh, eh, eh... malko kotrapunktiranja daleko doseže, a?  :evil:

pa očigledno predstavljaju knjige onih koji su došli; to je sasvim u redu; ne vidim šta te tu jedi... ja sam siguran da si ti ovde, da bi sada bila dole.

Ah, well...  :( j-EDIT-i se...   :roll: pih, ne znam ti ja tom terminu pravo značenje, pregolem je isti, garant,  za ovako autističan entitet poput Amande...
:?:
No dobro, po principu nekakve rudimentarne 'kineske odaje', kontam da prosečna srb-ština može samo uvelike da uživa u ovakvoj inferiornosti hrvatske percepcije.  :mrgreen:

Meni lično je, pak, samo stalo da saznam ima li danaske ikoje žensko (a bogami i muško  :evil:) pelcovano od ovako silne skrobove mehanike.

Kvantne.
oko-oko

Ima.
Nauči da pratiš trag i glas onih koji ćute i videćeš celu sliku.
Elem, kakve to veze ima sa Davorovom izjavom da je Kičma noći fenomelan roman?
Čovek je uradio zasad najbolji prikaz PS-a koji sam video, dakle zna znanje.
Zašto bismo mu najednom oduzeli kredibilitet, neka to sam postigne ako uzmogne.
Sama izjava da se roman tuče za mesto SF romana godine ne znači mnogo jer je konkurencija 2010 vrlo mala, za razliku od 2009.

Ajao... pa pobogu, Bobane,  ne šlogira mene taj deo izjave koji se odnosi na fenomenalnost, nego onaj deo koji tvrdi da je u pitanju SF roman.

Mislim, stvarno... nekako sam skroz računala da ću biti jasna bar u tom delu komentara...  :cry:

Dakle, Kičma Noći je SF???

Za nas drevne i prvoovenčane SF je pojam koji u sebi sadrži sve oblike fantastike. To je interna kategorija koja drži na okupu sve što nas zanima.
Pa i Tolkin je DF.
Kična noći je paralelni svet (SF pojam) u kome važe horor pravila, dakle, sve je to SF.

Quote from: Boban on 21-08-2010, 18:22:41
Kična noći je paralelni svet (SF pojam) u kome važe horor pravila, dakle, sve je to SF.

Lapsus ti je genitalan!

Quote from: Boban on 21-08-2010, 18:22:41
Za nas drevne i prvoovenčane SF je pojam koji u sebi sadrži sve oblike fantastike. To je interna kategorija koja drži na okupu sve što nas zanima.
Pa i Tolkin je DF.
Kična noći je paralelni svet (SF pojam) u kome važe horor pravila, dakle, sve je to SF.

A ono da tako je baš jeste istina tačno naravno sasvim ispravno upravo i dapače; Kičma je SF baš tu negde u rangu Tolkina.

Šmrc, Oto je jučer bio u Višnjanu, ali nije imao knjigu.  :(

Interesantan pristup: promocija bez knjige.

Verojatno se sve prodalo prvog dana u Pazinu.

Konačno pročitala i ja.

Koliko su ljudi nalazili zamerke knjizi, očekivala sam da je znatno lošija.

Elem, ovde ima preteranog, ima nesređenog, ima previše objašnjavanja na pogrešnim mestima, kada se negde oko stote strane desi ubistvo i liči na to da je ubica vampir imala sam "štabre" osećaj jer se to nije uklapalo u prethodno, vremenom je taj osećaj nestao, najviše zbog privikavanja na neuklapanje.

Koliko znam, Oto jeste radio sa urednikom; izgleda da je trebalo da taj urednik bude bolji za rešavanje ovakve vrste problema.

Uz sve to, "Kičma noći" je sasvim čitljiv roman, zabavan je, zanimljiv je, i iznenađujuće je u kojoj meri mi se dopao s obzirom na to da meni Oltvanjijevo pisanje ne leži.

Mislim da smo te dobro pripremili za roman, pa si prosto očekujući mnogo gore bila prijatno iznenađena. Otud taj utisak da ti je okej...

Uh, izborih se konacno i ja sa Kicmom noci! Trebalo mi je skoro nedelju dana, ali vredelo je. Ovo je kniga koja me je veoma lako i brzo uvukla u radnju, prvih trista strana su vrlo dobre, onda postaje genijalno kada pocnu da umiru glavni likovi, prilicno brutalno might I add, ali je za mene onda radnja nekako postala previse komplikovana i zadnjih stotinjak strana sam morao zastajkivati i prisecati se ko, sta, kako... Ali iskobeljah se nekako. Crne cipele su mi bile sjajna knjiga zato sto je bila kratka i jebitacna. Ova jbg. nije kratka pa je pomalo izgubila jebitacnost... :-)

Kičma noći definitivno ima svoj publiku.

Ima, ali isključivo među ljubiteljima fantastike.
Ja ne znam niti jednu jedinu osobu koja nije fantastičar a da je preživela preobražaj iz krimića u horor.

Od Sumraka do svitanja je upravo to. Ja ga nikad nisam svario kao celinu, nego sam ga posle gledao po pola. Možda može tako i ova knjiga da se čita?

Pa da, ali koje je deo ove knjige zapravo dobar?

Quote from: crippled_avenger on 30-10-2010, 12:14:57
Pa da, ali koje je deo ove knjige zapravo dobar?

Posveta je ok, a i naslov nije loš...

Čajnin "Grad i grad" je ono što je "Kičma noći" sanjala da će biti...

Izmakli su mi razlozi za poređenje...

Zar to nije očigledno?

Ima nekih sličnosti... U jednom slučaju je to SF koji je u osnovi ipak krimić a u drugom je to horor koji je u osnovi isto krimić, s tim što je kod Čajne to u startu tako postavljeno i izmešano, dok kod Otoa iz jednog sklizne u drugo. U oba romana je bitan grad, ne samo kao kulisa dešavanja nego i kao lik za sebe, kod Čajne ipak bitniji tj. od ključne važnosti za zaplet. Ali, ima i dosta razlika...

Pa zar ne bi bilo bolje da je i "Kičma noći" od početka postavljena kao "Grad i grad" u smislu nedvosmislenosti šta nas u knjizi očekuje?
Upravo ono što je u Čajninom romanu najbolje nedostaje "Kičmi noći".

Za razliku od Oltvanjijevog, Mjevilov roman nema natprirodnih elemenata. Po tonu i stilu se potpuno razlikuju. Poređenje zbog toga što je u oba sličaja prisutan krimi zaplet još i može da prođe, ali po menu su GiG i KN dve potpuno različite zverke.

ti porediš dva faktička stanja a ja faktičko i željeno.

QuoteUpravo ono što je u Čajninom romanu najbolje nedostaje "Kičmi noći".

Šta to? I meni sličnosti izmiču. Po meni su to dve dijametralno različite proze.
Mjevil koketira sa egzistencijalističkom prozom da zamagli svoje, u suštini, marksističke svetonazore.
Oto ne koketira ni sa čim, već pokušava da digne palp na kvadrat ne bi li postigao nešto više.
Ako misliš na krimi-zaplet, to je u ova dva romana iskorišćeno na potpuno različite načine.

Mislim na atmosferu.
Jeste urađeno različito ali možda bolje da nije.
Kičma noći definitivno ima mnogo problema; da je postavljena drugačije, da je ispripovedana na Mjevilov način možda bi lakše stigla do željenog cilja.
Oto koketira sa jednim čini mi se preživljenim načinom komunikacije sa čitaocem, posebno sve to pada kada upadaju natprirodni elementi, jer ako i ima onih koji takav način vole, oni su uglavnom daleko od fantastike.
Zamisli za trenutak kako bi Mjevil uradio Kičmu noći da je to poželeo.

Meni Grad i grad ima neku kafkijansku atmosferu, Kičma neku više čendlerovsku prenetu na Balkan.
Ne mogu da zamislim Mjevila da piše palpovsku prozu, ali nisam ja neki poznavalac njegovog opusa - čitao sam samo Perdido station i ovo. Melkor mi kaže da ovaj roman ne liči na karakterističnog Mjevila.

Perdido bi bio karakteristican Mjevil.

Quote from: Mica Milovanovic on 22-04-2011, 18:46:04
Ne mogu da zamislim Mjevila da piše palpovsku prozu, ali ...

Pa, pojasni onda šta to podrazumevaš pod "palpovskom prozom", pošto je meni Mijevil sasvim unutar tog okvira.

Pa, ja pod terminom "pulp fiction" podrazumevam prozu koja prevashodno ima elemente proze koja se pisala u "palp magazines".
U naraciji naglasak je na akciju. Nema velikog filozofiranja - mada, naravno, vešti pisci mogu da različitim metodama podignu ovaj vid proze na visok nivo.
U krimiću to bi bili Hemet ili Čendler, na primer, ili moj omiljeni Ros Mekdonald. U SF-u pisci "zlatnog doba", "spejs opere", itd.

Na primer, meni pominjanje Fukoa i Žižeka automatski diskvalifikuje Grad i grad iz "palp proze". Ali moguće je da je to moj subjektivni utisak.

Grad i grad ne sadži elemenate palpa. Može mu se pripisati nešto čendlerovsko, ali on kafkijansko u njemu uozbiljuje stvari. Problem sa palpom je što se ovaj termin danas upotrebljava uglavnom pežorativno, kao diskvalifikacija i oznaka za šund, dok je Nightflier lepo primetio da postoje razlike u kvalitetu. Čendler je odličan pisac i krimi klasik, bez obzira što je palpičan. Neli čak i Lavkrafta ubrajaju u palp pisce, Džejmsa Herberta... Tarantino je devedesetih u filmskim okvirima teminu palp dao novi dignitet i modifikovao ga. Ovo se može primeniti i na književnost.

Inače, tremin pulp postao je jedan od najčešće korišćenih na Sagiti - i kad treba i kad ne treba. ;)

Lavkraft jeste bio palp pisac; objavljivan je za života isključivo u palp časopisima; e sad što mi 100 godina kasnije u njemu vidimo nešto više, to je naprosto tako u umetnosti. Uvek će postojati sudbine Salijerija i Mocarta.

Meni je kategorija "palp" potpuno irelevantna za procenu književnog dela. Naravno, ja nisam književni kritičar i nemam književno obrazovanje i to me je spaslo od svakojajkih uticaja i umišljaja. Meni definicije nisu potrebne. Ja knjigu čitam i u njoj uživam ili ne uživam. Sličnosti i razlike nalazim po osećaju a ne po normama.

Nedavno sam pričao sa prijateljicom koja je studirala i završila dva smera na Filološkom, pa mi je objasnila da je jedan od romana koji se izučavaju u okviru savremene književnosti sa engleskog govornog područja i "Dnevnik Bridžit Džons". Dapače, to je egzemplar tog savremenog izraza, uz "Haj fideliti" i još neke. Fantastike nigde nema. Ni savremene, ni davno pokopane. Nema nigde ni Lavkrafta ni Tolkina, niti bilo čega između ili posle njih.

Proteklonedeljno glavnotokovsko pljuvanje po Martinu, ili BBC-evo ruganje SFu, koje je dovelo do peticije gomile pisaca protiv tog servisa, dodatni je pokazatelj da fantastika nije prešla tu zamišljenu crtu kada palp postaje tek estetska oblanda u koju je zavijena umetnost. To jest, nije je prešla u glavama silnih akademskih građana i književnih kritičara. S jedne strane, devedest odsto objavljene fantastike je treš najcrnje vrste - ali to zapravo važi i za devedest odsto svega ostalog što se objavljuje. Zašto je jedan SF pisac poput Džona Ringa veće zlo od Peređokemike Zavičajnog Pisca & Pesnika, koji gusla o prvoj ovci u koju se zaljubio? Ili urbanog taf gaja, reda veličine Marka Vidojkovića? Mjevil je od Marka veća piščina za jedno tri galaksije, a pri tom i igra DnD i objavljuje materijal za RPG. Usput je ćelav i izgleda kao fudbalski huligan kada doktorira na razbijanju povorki Žena u crnom. Ali je opet sa stanovišta većine književnih pregalaca Marko vredniji za svetsku kulturu od Čajne.

Boban je lepo rekao da ga je nedostatak književnog obrazovanja spasao od predrasuda. Da nije tako, valjda ne bi objavljivao fantastiku kakvu je objavljivao. Mislim da je van književnosti za decu savremeno akademsko društvo i dalje okoštalo i nespremno da izvuče glave iz dubokih i tamnih mesta. S druge strane, ne mogu a da ne ne postavim pitanje - koliko su ti koji nam kroje kape i određujemo da li je ono što čitamo ukusno ili neukusno zapravo merodavni da to čine? Da li je reč o uspešnim i ostvarenim ljudima, ili o promašenim pričama? Ako se doktor recimo fizičkih nauka bavi istraživanjem i otkrivanjem novih dimenzija poznavanja sveta oko nas, čime se bavi doktor književnih nauka? Da li taj prof. dr piše nešto - ili ajde, makar prevodi nešto - ili samo prežvakava i raseca tuđe rečenice? Koliko njih zaista nešto stvara?

Muka je u tome što je za stvaranje potrebna pobuda, a mislim da je tim ljudima jedina pobuda sprečavanje promene statusa kvo, budući da su s pravom ubeđeni da se ne bi snašli u tim promenjenim okolnostima.

E, zato je palp revolucija devedesetih potpuno promašila etabliranu kulturu, jer ta etablirana kultura nije spremna da se suoči sa drugim realnostima, sem svoje - nepromenjene još od kraja devetnaestog veka. Kriminološki roman je možda najveći kritičar trenutnog stanja društva, pošto ogoljava do karikature svu iskvarenost elite, dok je SF još suroviji - pošto otkriva buduću degradaciju čovečanstva u celini, ali i pojedinca, pa tako ne može da se podvrgne normama koje Boban pominje.

Izvinjavam se zbog oftopičkaranja, ali Bobanov post me je potakao da formulišem neke misli koje mi se već nekoliko dana vrzmaju po glavi - a i iznenađen sam što mu se dopao Mjevil. :)

Čekbre, zar nije normalno da se neko ko je doktorirao na književnosti bavi teorijom književnosti, a ne prevođenjem (čime se bave profesionalni prevodioci) niti pisanjem (čime se bave pisci)? Mislim, može neko da piše i teoriju i prozu i da prevodi, ali zbog čega bi neko ko je doktorirao na književnosti morao da se bavi i pisanjem i/ili prevođenjem da bi bio uspešan&ostvaren, or whatever?

U mojoj kući ko kuva mora prvi da proba jelo. Tek da proveri da li je osolio.

Quote from: angel011 on 23-04-2011, 15:56:52
Čekbre, zar nije normalno da se neko ko je doktorirao na književnosti bavi teorijom književnosti, a ne prevođenjem (čime se bave profesionalni prevodioci) niti pisanjem (čime se bave pisci)? Mislim, može neko da piše i teoriju i prozu i da prevodi, ali zbog čega bi neko ko je doktorirao na književnosti morao da se bavi i pisanjem i/ili prevođenjem da bi bio uspešan&ostvaren, or whatever?

Ne mora, naravno. Ili sam bar tako i ja mislio. Ali slušajući ljude koji završavaju te studije počinjem da mislim kako su ti njihovi profesori, koji meni i mojima poriču pravo na postojanje, zapravo gomila neuspešnih i nesrećnih ljudi, za koje je prenošenje znanja ne ono što vole, već u najboljem slučaju druga nagrada u životu.

*shrugs*

Budala uvek bilo i biće.

"književno obrazovanje" :x

Quote from: Nightflier on 23-04-2011, 14:53:44
Ali je opet sa stanovišta većine književnih pregalaca Marko vredniji za svetsku kulturu od Čajne.
(...)
Mislim da je van književnosti za decu savremeno akademsko društvo i dalje okoštalo i nespremno da izvuče glave iz dubokih i tamnih mesta. S druge strane, ne mogu a da ne ne postavim pitanje - koliko su ti koji nam kroje kape i određujemo da li je ono što čitamo ukusno ili neukusno zapravo merodavni da to čine? Da li je reč o uspešnim i ostvarenim ljudima, ili o promašenim pričama? Ako se doktor recimo fizičkih nauka bavi istraživanjem i otkrivanjem novih dimenzija poznavanja sveta oko nas, čime se bavi doktor književnih nauka? Da li taj prof. dr piše nešto - ili ajde, makar prevodi nešto - ili samo prežvakava i raseca tuđe rečenice? Koliko njih zaista nešto stvara?

Muka je u tome što je za stvaranje potrebna pobuda, a mislim da je tim ljudima jedina pobuda sprečavanje promene statusa kvo, budući da su s pravom ubeđeni da se ne bi snašli u tim promenjenim okolnostima.

Pa sad, ja bih ipak rekla da malo generalizuješ. Prvo što, čini mi se, gledaš samo domaće akademsko društvo, koje nije baš neki reper za svetsku situaciju :roll: a drugo, i tu ima velikih promena ako baciš pogled na relativno mlađe ljude (govorim o onima koji imaju četrdeset-pedeset godina, čak ne o onima od dvadeset pet-trideset). Ima dosta njih koji vole SF/F/H, dobro ih poznaju i pišu o njima, čak i kod nas, čak i danas.
A što se tiče toga čime se bavi doktor književnosti: u teoriji bar, upravo rasecanjem, analiziranjem pa sintetiziranjem itd. itd. To mu je posao, struka, poziv. Može on da prevodi ako ume, želi i voli, ili da piše (mada, pisci profesori... jedno je Ime ruže), ili da radi dvadeset drugih stvari, kao i doktori drugih nauka, ali za ovo je stručno osposobljen. Ako ti smatraš da je to samo po sebi bruka i sramota od posla, naravno, od volje ti.  :(

Quote from: Nightflier on 23-04-2011, 18:54:36
Ne mora, naravno. Ili sam bar tako i ja mislio. Ali slušajući ljude koji završavaju te studije počinjem da mislim kako su ti njihovi profesori, koji meni i mojima poriču pravo na postojanje, zapravo gomila neuspešnih i nesrećnih ljudi, za koje je prenošenje znanja ne ono što vole, već u najboljem slučaju druga nagrada u životu.

Mogu samo da se složim sa Angel, budala uvek bilo i biće... ali opet, ne treba uopštavati baš do ove mere. Hoću reći, nisam nikad čula doktora književnosti kako hvali Vidojkovića, a naročito ne one koji su čitali (ili bi čitali) Mijevila. Najgore čega mogu trenutno da se setim jeste čovek koji malo opljune po Stanislavu Lemu - pet minuta nakon što je pevao hvalospeve Briksijevom prevodu Alana Forda. Dakle, čak i u nipodaštavanju žanra, palpa i svega ostalog postoje beskrajne varijacije. ;)

Mmm... voleo bih da grešim. Na ovaj post ponukala me je halabuka protiv "Igre prestola" koja se digla u SAD, ali i skorašnji razgovor sa prijateljicom koja je takođe prevodilac, ali za razliku od mene - školovani, i koja mi je opisivala svoja iskustva sa studija i odnos koji su njeni profesori imali prema fantastici. Zaista bih voleo da je moj utisak pogrešan.

Svako ko je pohađao (da ne kažem - završio) Fiflološki fakultet u Beogradu zna kakva je tamo situacija. Kao i svugde u Srbiji, nije baš ružičasta. Ima tamo svega i svačega. Opet, nisam primetio da neko od profesora ima animozitet prema žanrovskoj književnosti. Možda ih nije nešto zanimala, ali je nisu zabranjivali. Bez ikakvih problema sam pisao seminarski o Pekićevom Besnilu ili diplomski o Komarčićevim kriminalističkim romanima. Niko nije roptao zbog toga. Naprotiv, profesori su podržali žanrovski pristup koji sam primenio i u oba slučaja sam prošao odlično.

Elementi fantastike su, recimo, prilično detaljno obrađivani u okviru narodne književnosti. U okviru srpske književnosti, Nastasijevićeve priče su, na primer bile visoko cenjenje, analizirane... U krajnjoj liniji  - Novica Petković je karijaru izgradio na Nastasijeviću. Fantastike je bilo i kod Pekića, Pavića itd. Svetska književnost je sadržala nekoliko dela koja mogu biti svrstana u domen fantastike - nije ih bilo mnogo, ali ih je bilo. Radili smo Homera, Rablea, Bulgakova, Kafku, Getea... Bila je to dobra osnova. Što se nadogradnje tiče - svako je birao šta i kako dalje. Osnovne studije se (bar što se književnosti tiče) uglavnom svode na opštost. Žanrovska književnost je specijalizacija koja se bira.

Šta misle na Filološkom fakultetu u Beogradu o žanrovskoj književnosti je malo manje bitno od uticaja prošlogodišnjeg snega na stanje stvari.

To je tačno.

Quote from: Mica Milovanovic on 22-04-2011, 21:57:00
Pa, ja pod terminom "pulp fiction" podrazumevam prozu koja prevashodno ima elemente proze koja se pisala u "palp magazines".
U naraciji naglasak je na akciju. Nema velikog filozofiranja - mada, naravno, vešti pisci mogu da različitim metodama podignu ovaj vid proze na visok nivo.
U krimiću to bi bili Hemet ili Čendler, na primer, ili moj omiljeni Ros Mekdonald. U SF-u pisci "zlatnog doba", "spejs opere", itd.

Na primer, meni pominjanje Fukoa i Žižeka automatski diskvalifikuje Grad i grad iz "palp proze". Ali moguće je da je to moj subjektivni utisak.

Pa da, ali to je primenjiva definicija iz onog "dobrog, starog doba" originalne klasifikacije, koja je i nastala upravo tako što se palp upravo sam deklarisao, pa si zato i mogao da ga relativno lako prepoznaš; ti magazini i edicije su štampani u jeftinom maniru, sve uz detinjaste naslovnice, amaterski nivo proze, to stilski i sadržajno, naivan i striktno eskapistički akcioni pristup, šablonski zapleti, stereotipna karakterizacija... ceo taj paket.  I da si hteo, nisi mogao a da ne prepoznaš taj i takav palp. E sad, problem nastaje kada izostane većina (a možda i sve nabrojano) iz tog paketa, i kad ti je odmah jasno da autor poseduje zavidan nivo baratanja i stilom i pripovedanjem, da mu je karakterizacija vrhunska (samo tebi zbog nečeg neprihvatljiva), da nema očiglednog baratanja stereotipima (ili ako ga i ima, ti bar te stereotipe ne prepoznaješ), a opet – nekako izostaje onaj osećaj koji inače imaš pri prepoznavanju književno vrednog teksta. A kad se upitaš zašto izostaje, nekako ne nalaziš ništa konkretno u šta bi mogao da upreš prstom, makar zato što to ipak podrazumeva analitično čitanje proze koja te ipak ne privlači dovoljno da joj tako priđeš, pa ti na kraju ostane samo da se osloniš na intuiciju. Tako da... postavlja se pitanje ima li palpa i van tih smernica koje ti ovde navodiš, jer ipak je žanrovska književnost evoluirala od vremena kad su te smernice bile dovoljne, pa je time valjda i sam palp uznapredovao dovoljno da izbegne te "na prvu loptu" sisteme prepoznavanja. No dobro, priznajem, u pitanju je subjektivni utisak, a dopuštam da je i privremen, ako ga ikad dovedu u pitanje koji ljudi koji žanr studiozno čitaju.

@Kunac: Nisam to ni rekla za Grad&Grad konkretno, ja taj roman nisam ni dočitala, nego sa to rekla za Mijevila uopšte, ili možda više za vrstu fantastike koju on piše. Recimo, ja sam ovaj roman počela oduševljeno da čitam, i bilo mi je to odlično štivo dok god sam imala iluziju da se radi o fantastici koju ne moram da procenjujem u odnosu na stvarnost, pa bili tu u pitanju koncepti paralelnog sveta ili alternativne istorija ili štaliveć treće varijante takve vrste fantastike. Ali onog momenta kad su mi ponuđene reference na stvarni svet – WW2, Ataturk, Van Morrison – mene je tu roman glatko izgubio, zato što mi takve reference najavljuju "sve ide" koncept u koji zaista ne mogu da se uživim van eskapizma kakvog mi inače nudi palp. Okej, sasvim je moguće da roman u preostale 4 petine uspostavlja nekakvu unutrašnju logiku koja sve to smisleno uobličava, ali šta ja znam, ja od takvih stvari po pravilu odustanem pre no što do te faze uopšte i stignem, moguće upravo zato što mi u tako proizvoljnom kontekstu ništa ne garantuje da će te faze uopšte i biti. Različiti ljudi očekuju različite stvari od proze, a ja slabo prihvatam proizvoljnu fantastiku, ne privlači me ta opcija, zaista. Naravno, znam da ima ljudi koje baš to oduševljava, ali ne znam da li bi ta razlika u afinitetima bila dovoljna da se na njoj bazira procena književne vrednosti teksta. Recimo, ja prepoznajem da Mijevil poseduje sofisticiran i kvalitetan stil, ali i pored toga ne mogu da se otmem utisku da je sadržajno ipak palpičan. No dobro, opet ponavljam, sve to za sada zaključujem samo subjektivno i prosto intuicijom,  a teško da ću skoro da izađem na kraj sa njegovim opusom da intuiciju argumentujem...   :(       

Moj vise-manje pravovremeni prikaz knjige za slovacki omladinski casopis Vzlet:

http://www.vzlet.rs/knihy-oto-oltvanji-kicma-noci (http://www.vzlet.rs/knihy-oto-oltvanji-kicma-noci)

Tekst objavljen u stampanom izdanju u decembru 2010.

Google prevodilac to vidi ovako:

Своје прве кораке у тзв. Пулп Фицтион Ото Олтвањи (1971) као и шеснаест Дневниковеј у издању Кс-100 и током 90 година је такође написао за Политикин забавник, Хупер, тик так, неонске и "Време". У Србија, такође познат као преводилац жанра, а посебно криминала фикција. Издавач Самиздат Б92 ради од 2005, када је први пут изашао роман Црне ципеле.

Иако Кичма ноћи има више од 500 страна (што значи да је то један од амбициознијих домаћих дела у овом жанру) као мајстор заната Олтвањи пише на такав начин да читалац лако "преузети" у акцију, док радње и динамичност превише успешно Постављено карактера одржавају пуну пажњу. У роману Кичма ноћи је такође присутан геније - аутори иначе врло тешко и контроверзним довољно читаоцима - књижевни жанр процесу промена. И заиста, роман почиње као Ноир криминалом трилера и друга половина прелази на Фантаси ужас. Дакле, у разматрању Горан Скробоња кицму ноћи описао као Слипстреам роман, то јест, посао који се не држе корак са просјечном читаоцу. Поред тога Кичма ноћи такође може да делује као предложак за акциони филм, Олтвањи је изградња карактера готово постмодерног приступа стрипа - јунаци су анти-херој, антагонисти су оба актера.

Три личности живе у Србија у блиској будућности (Оливера Новака, популарни новинар и контроверзни колоне, Вања Раденовић, љут полицајац, и Милан Николић, промискуитетна таксиста) сусрет са убица који је толико опасно да се "не може да изађе из овог света." Београд - ноћу само пуста Метрополис - постаје бина на којој национална прогоњен легенде и мрацне тајне владе наизменично са српске прошлости и садашњости. Не само да је убица натприродне способности, он је такође од интереса за корумпиране цивилне, службе војске и полиције, сцхмалтзи агресивне медије, интелигенције свих тимова и појединаца укључених у криминалне банде.

Олтвањихо писање Пулп Фицтион на високом нивоу креативних и Кичма ноћи је један од најважнијих доприноса савременој српској фикције.

Začitavanje: 'Kičma noći'

Ovogodišnji sferakonski i pretprošlogodišnji Booksin gost miješa krimić i fantastiku na mračnim beogradskim ulicama.

Glavnim likovima romana Kičma noći (Samizdat B92, 2010.) srpskog pisca Ota Oltvanjija zbog različitih razloga ne možete dobronamjerno poručiti da iskoriste dan. Tabloidski novinar Oliver Novak alergičan je na sunce, taksist Milan Nikolić noću lakše skriva brojne preljubničke i još kojekakve avanture, a odrješitoj policajki Vanji Radenović treća je smjena u roku službe. Četvrti glavni lik je proključali Beograd u kojem upravo traje glazbeni festival Penetracija, na čijim se ulicama sukobljavaju bande Odijela i Kalimerosa i gdje iz mraka kezi zube nešto što ne bi trebalo postojati.

Kičma  noći je spoj krimića na balkanski način i krvožedne fantastike. Negdje po polovici romana Kičma se lomi. Jedan od glavnih likova umire i događa se snažan upliv fantastičnih elemenata - krimić postaje nadnaravni horor. Time se pomalo narušava biosfera romana, on gubi na uvjerljivosti, malo je manje noirovske zagonetnosti, nešto više klanja beštija, a ni motivacije likova nisu snažne kao u prvih dvjestotinjak stranica. Ako vam taj prijelaz nije zasmetao, nastavit ćete u revijalnom tonu kroz štivo koje se bavi lovom na zmijoliku rasu koje su vlasti bivše države upregnule u svoja kola, a i današnji bi ih silnici željeli iskoristiti.

Oto Oltvanji epitet mlade nade stekao je kratkom prozom, a Crnim cipelama, prvom mu romanu, prigovarala se kratkoća i nedovoljna razrada osnovnih motiva. Za Kičmu noći odabrao je omašniji kalup i na petstotinjak stranica nadrobio rečenice koje vrve od pop-kulturnih, poglavito glazbenih referenci. Međutim, metoda 'nije beg cicija' ne funkcionira uvijek uspješno. Ponekad gusti tekst vapi za strožom uredničkom rukom, dok drugdje ista ta prenatrpanost prikladno reflektira kaos tranzicijskog grada.

Oltvanji nesumljivo vlada zakonitostima žanra/žanrova, poigrava se s njima, ali ostaje unutar njih, ne koristeći vlastitu dobro konstruiranu dramaturgiju za dublju analizu novog i nestabilnog društvenog uređenja. Kičmina mesnatost pokazuje da mu odgovaraju duge forme, uz nadu da se na njoj nije previše istrošio. Žanru su imperativ pamtljivi likovi, a tu nam Oltvanji nudi dva snažna ženska lika, majku i kćer. Obje su policajke, obje zaj***ne, a fino tkanje njihova odnosa, obojano blagim sadizmom, najbolji je dio ovog romana.

Dobri žanrovski romani raritet su na ovim prostorima. Oltvanji njime suvereno vlada, a Kičmom noći otvorio si je mnoge zanimljive literarne opcije i prostore istraživanja. Žanr je (samo) dobar alat.

Srđan Laterza

http://www.booksa.hr/vijesti/proza/2343 (http://www.booksa.hr/vijesti/proza/2343)