ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara...

Mali omaž ovom pioniru jugoslovenske žanrovske književnosti koji se nalazi u romanu KIČMA NOĆI podsetio me je na njegov opus pa i na činjenicu da on ima barem jedan, ako ne i više SF romana. Onaj za koji znam je ZOVEM JUPITER... BELEŽITE, futurističku detektivsku misteriju.

Eto lepe prilike da malo prodiskutujemo o Nikoliću. Znam recimo da je Tripp veliki fan.

    Napisao bih ponesto o Nikolicu ali trenutno nemam vremena za neku ekstenzivniju skribomaniju. Sjecam se da sam na onom fantasticnom primarnom sajtu o Zorzu Simenonu, prije nekih godinu dana, nesto nazvrljao bas o Nikolicu. Tu sam malo poradio i na Simenonovoj bibliografiji kod nas i na istoj stranici sam, pamtim, vidio ili Jaksicevo ili Bakicevo prezime; neko od te dvojice momaka je takodje dao doprinos pomenu Simenonovih naslova u ondasnjoj Jugoslaviji – u stvari orijentisali smo se prema onim Simenonovim naslovima iz beogradske 'Zelene biblioteke' i sarajevske 'Dzepne knjige' i sl. – koje imamo – a u kojima je Simenon publikovan kod nas.

   Btw, na tom sajtu sam napisao nesto vezano za Nikolicev roman iz 1958 i o pismu koje je autor dobio od Simenonove zene (koja je obicno odgovarala na suprugov fan mail). Radilo se o sljedecem: podrazumijeva se da je Nikolic bio Megreov postovalac i poslao je pismo Simenonu u kojemu ga moli da mu dozvoli da njegovog Megrea ubaci u jedan svoj krimi-roman. Tako je Simenonova supruga obavijestila Nikolica da Simenonu veoma imponuje njegovo pismo i da slobodno moze koristiti Megrea u svojem narednom romanu. Taj roman je eventualno nazvan 'Obracun na obali'. A nice touch, rekao bih, narocito kada je Simenon u pitanju.

    Megre na stranu. Simenon nije samo pisao puke krimice; njegovi tzv. socijalni romani – objavljivani i kod nas, ali nikada u broju koje je zavrijedjivao Megre – jos uvijek pripadaju medju najpesimisticnija i najhladnija stiva koja sam ikada citao. Kasnije je tu tradiciju nastavila nikada prezaljena Patricia Highsmith ('Talented Mr. Ripley'; 'The Cry of the Owl'... oba pretvoreni u izvrsne filmove).

    Zapravo, cini se da Ameri tek sada otkrivaju Simenonovu socijalu pa je New York Review Books Classics poceo da objavljuje njegove najupecatljivije naslove, a predgovore pisu prilicno poznata imena knjizevnosti i fikcije. Zato se i ne cudite kada cujete da su Andre Zid i Henri Miler, izmedju ostalih, pisali o Simenonu, a pisali su i Simenonu; to sigurno nije bilo zbog Megrea. Zbog toga su ga voljeli i Selin, Morijak, T.S. Eliot, Kokto, Somerset Mom, Felini, Renoar... Plus sto je covjek bio istinski mucenik na mnogo nacina. Napisao je 193 romana pod svojim imenom i 200 pod 18 drugih pseudonima. 

    Nikolic se, iz ovolikog Simenonovog opusa, najvise ravnao prema Megreu. U stvari, poznavao sam Nikolicevu suprugu, Ljubicu, preko koje sam saznao da je covjek bio, kao uostalom i Simenon, standardna sovinisticka svinja i sve sto ide uz to. Isto tako bio je, iako ne bas grandiozni literata, sigurno jedan od pionira krimi-zanra na Balkanu; svakako je bio kompetentan autor. Bolje reci, to je bio prvi i jedini covjek sa ovih prostora koji je konzistentno pisao krimic za krimicom, na taj zaradjujuci za zivot (pa do trenutka kada vise niko nije mario za to sto on pise)... Onda je jadnik neko vrijeme pisao i western-romane. Kod nas je i taj zanr imao velicanstvenu prodju, cini mi se.

    Sto se toga tice, posjedujem Nikolicev roman koji nikada nije objavio, vjerovatno prvi, kucan na peliru, iz 1956 godine, 'Novac u magli'. Nije mi jasno zbog cega ga nikada nije objavio (mozda bas zato sto je prvi). Nikolic je takodje pisao filmske scenarije i radio-drame. Napisao je skript za nas prvi zvanicni spijunski film, 'X-25 javlja' (Triglav film, Ljubljana; 1960; rezija: Frantisek Cap; prema svojem romanu zasnovanog na istinitim dogadjajima, 'Spijun X javlja'), i jos par filmskih i TV ostvarenja. Recimo, moja malenkost je pokusala pretopiti njegov donekle i unikatni roman 'Rec odbrane' u skript; i jos uvijek mislim da se iza toga naslova moze kriti zaista mocan, ako ne i bolestan, film.

    Takodje sam se dokopao i Nikolicevog sinopsisa koji nikada nije prebacen na veliko platno, 'Prica o Dragon Lady' (sa datumom 20.5.1967, na dvadesetak strana). Koliko shvatam sada se u knjizarama prodaje neka nebeletristicka knjiga u kojoj je opisana odiseja srusenih americkih pilota koje su spasili cetnici i, sudeci po onome sto znam o toj knjizi, ispada da su cetnici bili jedina svijetla nada na Balkanskom poluostrvu u dobu Drugog rata.

    Nikolicev sinopsis 'Prica o Dragon Lady' takodje govori o istinitom dogadjaju, samo sa druge strane iz 1944 godine. Prisilno spustene pilote americkog bombardera B-24H spasu jugoslovenski seljani i predaju ih Slavonskim partizanima koji ih stite sve dok ih ne prokrijumcare do neke saveznicke misije na tom podrucju. Ti piloti su kasnije nagradjeni amer.odlikovanjem Distinguished Flying Cross. Ako dobro pamtim iz sinopsisa, Nikolic je 1966 htio stupiti u kontakt sa svom desetoricom avijaticara i saznao da su ih vecina zivi, i od njih je dobio jos neke informacije koje je mislio iskoristiti za film. Naravno, nikada nista nije bilo od njegovog sinopsisa.

    Toliko o tome. Evo covjekove bibliografije (novele i romani pretezno); pojedini njegovi romani dozivjeli su i po nekoliko izdanja, ili su nanovo objavljeni kod drugih izdavaca, kao recimo sto imamo Bobanov 'Crni cvet', isti roman, kod nekoliko izdavaca... I da, jos jedna zanimljiva pojedinost: iako je Nikolic, obzirom da je zivio u Virovitici, pisao na ijekavici, za sarajevsku Dzepnu knjigu morao je da ekavizuje svoje romane...

1]   Prsten s ruzom, Dzepna knjiga 1957
2]   Partija karata, Dzepna knjiga 1957
3]   Obracun na obali, Dzepna knjiga 1958
4]   Spijun X javlja, Dzepna knjiga 1958
5]   Smrt trazi drugoga, Izdavacki centar 'Viroviticki list' 1958
6]   Slucaj Johna Lubina, Izdavacki centar 'Viroviticki list' 1958
7]   Covek koji je voleo guzvu, Dzepna knjiga 1959
8]     Jedan stranac je stigao, Dzepna knjiga 1959
9]   Nesudjeni vampir, 'Oslobodjenje' Sarajevo, 1960
10)   Poslednja karta, Dzepna knjiga 1960
11)   Petao u prozoru, Dzepna knjiga 1960
12)   Zovem Jupiter... Belezite, Dzepna knjiga 1960
13)   Dosije 1714, Kosmos Beograd 1960
14)   Posaljite coveka u pola dva, 'Duga' Beograd, 'Plavi dodatak' 1960
15)   Drug PI, Dzepna knjiga 1961
16)   Rec odbrane, Dzepna knjiga 1961
17)   Igra klovnova, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1961
18)   Crno sunce, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1962
19)   Kristalna pepeljara, Dzepna knjiga 1962
20)   Tajna kanarinceve krletke, Kosmos Beograd 1962
21)   Nije bilo slucajno, Mladinska knjiga Ljubljana 1962
22)   Peti cvor, Glas Slavonije Osijek 1963
23)   Ulaznica za pakao, Dzepna knjiga 1964
24)   Posluzite kavin caj, Glas Slavonije Osijek 1965
25)   Ulica vecnog vetra, Dzepna knjiga 1965
26)   Cetiri pokojna serifa (krimic), Dzepna knjiga 1967
27)   Jedan dolar za viski (krimic), 'Duga' Beograd 'Zeleni dodatak' 1968
28)   Tanka linija pravde, 'Duga' Beograd 1969 (pod pseudonimom Milton S. Nikols)
29)   Zubor potoka Gvadalupe, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1969 (pod pseudonimom Milton S. Nikols)
30)   Jastrebovo gnezdo, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1970  (pod pseudonimom Milton S. Nikols)
31)   Podne u Menardu, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1970 (pod pseudonimom Milton S. Nikols)
32)   Zeleni signal na prelazu, 'Duga' Beograd 1970 (pod pseudonimom Dzon Smit)


    Umro je 1970.

I ja sam pročitao gotovo desetak njegovih romana, što kao klinac pozajmljujući ih iz biblioteke na spratu preteče tržnih centara kod novobeogradske Fontane - još se sećam uzbuđenja nakon čitanja Tajne kanarinčeve krletke, iako sam radnju romana odavno zaboravio - što kasnije kada sam pokušavao da odgonetnem da li ima još neki SF-a osim "Jupitera"...

Čovek je nepravedno gotovo potpuno zaboravljen, što je zaista velika šteta, jer zaslužuje poštovanje za ono što je uradio.

BTW, Trippe, ima li još elemenata fantastike u nekom od njegovih romana? Za neke sa spiska nikada nisam čuo.

@Tripp

Bakić <3 Simenona.

   @ Mica Milovanovic


   Ako se sjecam, Nikolica pominje i Zivkovic u 'Enciklopediji SF-a' glede romana 'Zovem Jupiter... Belezite'. U smislu, steta sto pobrojani ljudi nisu vise boravili u ovom zanru, premda cinik u meni podrazumijeva da ovakva izjava ne mora da znaci da je Zivkovic procitao bas svaki naslov koji pominje u svojoj studiji...

   Koliko znam, osim 'Jupitera' Nikolic nije vise zalazio u SF, niti bilo koji drugi zanr – osim u western. U stvari, roman 'Jupiter' pocinje citatom sa nekog egipatskog sarkofaga da se covjek generalno nikada ne mijenja i da ce, kao rijeka Nil, donositi plodnost i sijati smrt od sad pa u vjek vjekova.

   To je i svrha romana – podmetnuti krimic u svemir, na kraj 20. vijeka u doba tehnoloske revolucije i svemirskih letova, zbog cega je autor, prije svega, trebao poraditi na valjanoj, uvjerljivoj atmosfericnosti. Stavise, mislim da je i te kako uspio u tome. I zbog toga je najposlije 'Jupiter' ostao SF roman a ne krimic. Generalno gledano, i ona dva Besterova najslavnija naslova – 'The Stars My Destination' & 'The Demolished Man' -  u sustini su zabasureni krimici. Ali su zbog izvanredno inteligentne topografije prevashodno SF. 

   Znaci, Nikolicev opus pretezno se moze svrstati pod detektivski zanr, gdje je najvecma tragao za svojim 'Megreom'. Prvo je to bio novinar Miki (on je taj sto se u 'Obracunu na obali' sretne sa Megreom), pa onda inspektor Malin (njegov najpoznatiji lik, nadam se), pa inspektor Rafik... Jedan od njih pusi lulu kao Megre, drugi pije nezanemarljive kolicine alkohola a rasudjuje kao trezvenjak u maniru Spilejnovog Majka Hamera... dok svaki naslov sigurno duguje dosta toga Agati Kristi. Ubijedjen sam da su mu to bili primarni uzori. Mislim da je cak i Agati Kristi pisao pismo i da mu je ona i odgovorila.

   Nikolic u opusu potom ima i dva ratna romana iz NOB-a za koje se moze reci da su spijunski u srzi; a neke romane gdje se traga za kvinslinzima ili dilerima drogom mogu nazvati i police procedural. Kao izvrstan police procedural pamtim i 'Dosije 1714', istinitu pricu uzetu i obradjenu iz naizgled pravog naseg policijskog dosijea. Neko je upucao covjeka u svetioniku a za to je okrivljen njegov kolega – oni su jedina dva covjeka na tome radnom mjestu. Ako je pak neko drugi ubica i ako kolega ubijenog nema nikakve veze sa zlocinom – ko je onda mogao upucati covjeka u svetioniku? Roman se sastoji od detaljne policijske istrage i cita se u perspektivi pravog policijskog dosijea.

...Zao mi je samo sto ne pamtim vise od njegovog rada koji sam najmanje dvaput procitao do danas (odnosno, nisam otvorio nijedan njegov roman sigurno deset godina...)

   Kako god bilo, radi se o prilicno konzervativnom tvorcu prica; bilo kakva igra sa zanrom ili pricom kod njega nije pojmljiva. Naprotiv, kada se sve sabere, mislim da je 'Jupiter' offspring jednog zbilja mocnog autora koji nikada nije mogao ni da dodje do rijeci (recimo, Nikolic je mogao citati na 4-5 jezika, a radio je kao obavjestajac poslije Rata). Jer kada ponegdje koristi prolog i epilog cini mi se da je i samom Nikolicu to bilo pretjerano uvrnuto; isto mogu reci i kada se u par primjera lati paralelne radnje. Nije u pitanju da li je on bio vican takvoj vrsti  pripovijedanja ili ne, vec da mu je cilj bio sto prije zavrsiti to sto pise. Kao uostalom i Simenonu. 

   Hocu reci, sigurno je, kao sa 'Jupiterom', i tada tesko bilo ici u korak sa trzistem. Truditi se po mjesec-dva-tri i pripremati (iscitavati drugu literaturu i sl.) kako bi stvorili nesto novo i neoprobano, i mozda obogatili sopstveni opus razlicitim jedinkama. Nikolic je neko vrijeme ocito zivio od toga posla, ali vec poslije 1965, njegov posao polako je zamro. Nalik provjerenim piscima, ideje su nicale niotkuda.

...Po originalnoj ideji za film ('Minuta za ubistvo'), kao i Alistair Maclean kada je u pitanju 'Where Eagles Dare' (roman je prilicno drugaciji od skripta), Nikolic je napisao roman 'Peti cvor' za koji se ocito ne moze reci da je movie tie-in ali sigurno lici filmu. Jednu naslovnicu za svoj roman je docekao da je nacrta i Andrija Maurovic ('Covek koji je voleo guzvu'), dok je tada najcesci ilustrator u Dzepnoj knjizi bio uvijek interesantni Mirko Stojnic. Itd.     

   Evo depresivnog odlomka iz jednog njegovog pisma datiranog iz 1965:

   'U posljednje vrijeme, neposredno uzrokovano reformom u jugoslavenskoj privredi, doslo je i do znatnih promjena u filmskoj industriji, isto kao i u izdavackoj djelatnosti. Dolazi do svestranih reorganizacija i slicnog, sto je mene osobno prilicno pogodilo, jer zanr kojim se bavim u svojem knjizevnom radu u Jugoslaviji prestaje da se kotira onoliko koliko se kotirao prije nekog vremena. Drugim rijecima, ostajem bez zarade...'     


   
          @ Zakk

   Otkad sam vidio da je Bakic bio na Simenonovom 'Megre' sajtu, oduvijek sam se kanio da mu posaljem odlicnu Zorzovu biografiju Patricka Marnhama ('The Man Who Wasn't Maigret'), koju imam u duplikatu. Naravno, kako nisam ni u kakvoj vezi sa g-dinom Bakicem mislio sam da knjigu preko nekoga nekako proslijedim do Bobana ili Milosha ili Ghoula ili tebe, uobicajenih sumnjivaca. Ali uvijek se preveslam, zaboravim, whatever. Svakako mi je bilo drago kad sam vidio jos jedno poznato ime sto se interesuje za Simenona, i to na kakvom fanaticnom sajtu.

E, ovo je pracenje trendova  :?:

http://www.limundo.com/kupovina/Knjige-i-Casopisi/Naucna-fantastika/M-Nikolic-Zovem-Jupiter-belezite-/1233208 (http://www.limundo.com/kupovina/Knjige-i-Casopisi/Naucna-fantastika/M-Nikolic-Zovem-Jupiter-belezite-/1233208)

Tu knjigu je relativno lako naći, jer su tiraži bili veliki. Nažalost, većina primeraka na koje nailazim je u lošem stanju, pa ni taj na limundu ne deluje ništa bolje...

Želim! I krećem u potragu po starinarnicama! Hvala vam na dojavi, Nikolić mi je, shame on me, bio do sada nepoznat... Što se Kičme noći tiče, ja mislim da se Milan Nikolić slučajno zove Milan Nikolić. Ne vidim suštinski razlog da ovaj lik bude omaž piscu.

Kunac, imam duplikat (u lošem, ali potpuno čitljivom stanju) njegovog romana "Čovek koji je voleo gužvu" pa mogu da ti dam.

Mićo, hvala Vi, računaću na taj primerak. Hvala i Trippu na dodatnom infou. Dragocen je.

   Ako neko pamti Otove 'Crne cipele', mislim da se i u njemu, doduse referencijalno, pominje Milan Nikolic, u svojstvu autora kojeg glavni protagonista voli da iscitava zajedno sa drugim krimi-piscima.

   Tako da ipak dajem glas da se radi o otvorenom omazu ovome covjeku. Makar za nekolicinu nas, ljubitelje zanra, ime Milana Nikolica ipak predstavlja nekakav simbol (ma koliko jadan), pa je nemoguce dati takvo ime svojem junaku a ne potvrditi da to ima ikakve veze sa istoimenim piscem. Recimo, moj je utisak da to ime, kao ime, uopste ne sadrzi nikakvu karakternu 'jacinu', osim ako se ne upotrebljava kao direktan omaz najznamenitijem Viroviticaninu, sto je onda sasvim druga stvar. Cak i dok sam gostovao na FDU negdje sam pomenuo Nikolicevo ime, pa se cak i Nebojsa Pajkic sjetio para dobrih karakternih crta iz nekoliko njegovih naslova.

   I kad vec Mica pomenu tiraze, negdje sam citao neciju slobodnu procjenu da postoji mogucnost – ono, kao, ofrlje – da su se Nikolicevi romani u ondasnjoj Jugoslaviji mogli prodati u vise od 700,000 primjeraka.   

   
    P.S. Vraga mu, ja nemam 'Coveka koji je voleo guzvu'! Najzad, imam samo 16 Nikolicevih naslova. A posljednji koji sam kupio bio je upravo 'Jupiter', prije petnaestak godina, u Platou, gdje su se na nekakvoj stolicici, odmah kod ulaza, izlagala upravo izdanja sarajevske 'Dzepne knjige'...

Kunac, od mene dobijaš "Petla na prozoru".

Inače Spider tvrdi da JESTE omaž Milanu Nikoliću.

Kunac, nosim ga danas u Tardis, pa ćete tamo čekati...

Mićo, još jednom hvala. Svratiću do ljubaznih ljudi u TARDIS-u ASAP! A što se omaža u Kičmi noći tiče, ne sporim da može bit tako, ali, poslednji put kada sam proverio, Spider nije napisao ovaj roman, tako da samo OO može da potvrdi ili opovrgne jednu takvu tvrdnju.

Što se Nikolića tiče, dosta sam ga iščitao u zadnjih par godina i radi se o stvarno dobrom piscu krimića. Njegove vesterne nisam našao, a "Zovem Jupiter" je u svemu tome dosta slab, premda bi, da je čovek poživio još desetak godina, možda imao razloga da tuži Hyamsa i njegov "Planet prokletih". Tu ima scena koje kao da su prepisane iz Nikolića (npr. uvodna dekompresija skafandra  :evil:). Problem je što se Nikolić u tom romanu slabo snalazi po pitanju tehnologije, pa izmišlja nekakve dosta neuvjerljive gadgete, a i malo se ponavlja, posebno kad inzistira da astronauti žive i rade u specifičnim uvjetima. Vidi se da se čovjek slabo snašao u njemu ne baš poznatom žanru. Drugog SF-a u njega nema, koliko znamo.

U Hrvatskoj se dosta favorizira Nenada Brixyja kao začetnika krimića, pri čemu je Nikolić sasvim zanemaren, moguće i zbog činjenice da je u Hrvatskoj zapravo objavljen tek manji dio njegova opusa. Pitanje je i koliko pomaže činjenica da mu je veći dio opusa objavljen u Sarajevu i Beogradu.

Inače, Nikolić kao pisac krimića je znao već kasnih 50-ih začačkati za ono vrijeme neugodne teme, primjerice u "Četiri pokojna šerifa" (ubojstva njemačkih seljaka potkraj NOR-a), a i njegovi romani vezani uz šverc drogom su djelovali pomalo ispred svog vremena. U nekima se i vidi njegov obavještajni rad, primjerice kad opisuje ilegalne prelaske preko talijanske granice.

U Zagrebu se dade naći Nikolića na nedjeljnom buvljaku na Britanskom trgu, prvenstveno iz Džepne knjige (ostalo tek u tragovima). Odatle su skoro svi moji primjerci, stanje varira od jadnog do k'o da je jučer izašlo iz tiskare.

Već kad smo kod Nikolića i jugoslovenskih krimića... Pitanje za poznavaoce: Šta mislite o romanima koje je napisao Pavao Pavličić? Ja upravo dovršavam njegovu Rakovu djecu (mislim da je iz 1988) i prilično sam zadovoljan (mada ne i oboren s nogu). Ima li još naslova vrednih pažnje i njegovog opusa?

Ja sam čitao njegova dela dok smo bili u jednoj zemlji: Umjetni orao, Večernji akt, Slobodni pad, Trg slobode, Rakova djeca, itd. Pročitao sam i neke njegove zbirke pripovedaka.
Meni se to svojevremeno dopadalo i pratio sam njegov rad. Kako je od tada prošlo preko 20 godina, ne bih smeo da nešto preciznije tvrdim, ali sam siguran da nećeš pogrešiti ako pročitaš bilo štga od gore navedenog.

Pročitao sam Rakovu djecu. Pavličić je isporučio pristojan egzistencijalistički krimić koji prilićno podseća na ono što je svojevremeno radio Žorž Simeon (u romanu se čak na jednom mestu i pominje Megre).

Zaplet je jednostavan. Manijak (?) ubija pacijente na odeljenju za obolele od raka u jednoj zagrebačkoj bolnici. Kada nastrada Nada, njegova prijateljica iz mladosti, urednik "crne kronike" Ivo Remetin se uključuje u slučaj. Pomažu mu kolega Luka Katić i inspektor Šoštar. Njih trojica su, vidim na netu, česti junaci Pavličićevih krimića. Znači, Rakova djeca su deo krimi serijala sa Remetinom u ulozi detektiva-amatera...

Rakova djeca se, bez obzira na pipavu temu, lako čitaju. Treće lice, glavni junak (Remetin) koji vuče priču, nova i nova ubistva koja podgrejavaju misteriju... Pri kraju ima i malo akcije - tuča i obračun čekićem.

Fino je sve to.

Pavao P. piše profi, ali za moj ukus nekako previše ozbiljno. Nema tu ni trunke humora. Istina, tema je takva da na prvi pogled ne dozvoljava comic relief, ali su postavka i razrešenje prilično petparački tako bi bilo bolje za roman da P.P. ne doživljava sebe tako ozbiljno. Znači, nedostaje soka. Proza je prilično suva, mada sasvim korektna.

Kunac, obavezno overi "Stroj za maglu". Ostao mi je u sećanju kao dobro napisan i nimalo suvoparan, mada činjenica da je filmovan garant ima nekog udela u mom ovako živahnom prisećanju.
(Inače, gosn Pavao je vrlo dobar teoretičar, pa možda zato ne obiluje smislom za prozni humor. :) )

QuoteInače, gosn Pavao je vrlo dobar teoretičar, pa možda zato ne obiluje smislom za prozni humor...

Ne bih se složio. Čovek koji se usudi da napiše Književnu genologiju mora da ima smisao za humor.

BTW, Kunac, našao sam ti i Reč odbrane. Međutim, moraćeš da se strpiš jedno dve nedelje, jer neću biti u zemlji...

Pavao Pavličić je pisao "Sve što znam o krimiću" preteču Mehovog magnum opusa "Sve što znam o porniću".

Quote from: Mica Milovanovic on 22-04-2010, 19:37:21
BTW, Kunac, našao sam ti i Reč odbrane. Međutim, moraćeš da se strpiš jedno dve nedelje, jer neću biti u zemlji...

Mićo, hvala ti još jednom. Ali, juče sam poharao jednu finu antikvarnicu i nabavio 10 romana Milana Nikolića, među njima i Reč odbrane. Gledam sad ponosno tu hrpu i penalim se da počnem sa čitanjem. Ovih dana sam prosto zatrpan knjigama, ne znam šta ću pre. čekaju me Brazyl, Krvava kiša, Poslednji Srbin... O Nikolićima da i ne govorimo. A tu je i nedovršeni Cicvara, mada će on morati dobrano da pričeka.

Cicvara? Opet si pomešao topike...

Cicvara

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww3.serbiancafe.com%2Fkuvar%2Fimg%2F574_cicvara.jpg&hash=ca88572ac7272a3e84b0ca6c31a395b6d4462619)

Sastojci
1 l vode
1/2 kg kukuruznog brašna
oko 250 g kajmaka ili mladog sira
2-3 kašike masti
2-3 jaja
sol

Priprema
Stavite vodu da proključa. Dodajte so i mast i uz brzo miješanje sipajte kukuruzno brašno da se ne bi stvarale grudvice. Dodajte kajmak, može i običan sir, čak i tvrđi izrendani ako nemate bolji. Ili kombinacija svih njih (šta vam se nalazi u frižideru).

Nastavite miješanje i kada mast počne da izlazi na površinu cicvare, a prepoznaćete tako što se stvara fini sjajni sloj na površini i cicvara se lagano kašikom odvaja od dna. Probajte i dosolite ako treba. Smaknite sa vatre, ubacite jaja i promiješajte. Vratite na vatru miješajući 2-3 minute.

Ide odlično uz kiselo mlijeko.

Quote from: Kunac on 22-04-2010, 20:49:18
Ovih dana sam prosto zatrpan knjigama, ne znam šta ću pre. čekaju me Brazyl, Krvava kiša, Poslednji Srbin...

Vidim da ti je PS stalno na kraju spiska, kako god da presložiš gomilu, njega pomeriš na nekakvu budućnost.

Odlažem zadovoljstvo. :)

biće ti žao jednog dana što si ovako dugo apscinirao.

re: pavličić.
Književna genologija je ODLIČNA (u svom uvodnom delu, tj. prvih 90ak strana)

"Sve što znam o krimiću" je VRLO DOBAR - zapravo, ODLIČAN za donekle ograničenu oblast klasičnog, konvencionalnog krimića, ali previše usredsređen na FORMULu a premalo ili nimalo na odstupanja i moderne tendencije.
u ovoj knjizi se, takođe, može videti da pavličić - pored ogromnog poznavanja materije - ima i sasvim pristojan smisao za humor.

Zanemarujete činjenicu da je PP većinu svojih dobrih stvari naprisao pre 30-35 godina; dakle, o kakvom modernom izrazu u njegovoj glavi možemo da pričamo?

QuoteVidim da ti je PS stalno na kraju spiska, kako god da presložiš gomilu, njega pomeriš na nekakvu budućnost.

Bobane, gledaj na to u duhu svog romana. Bolje u budućnost nego u alternativnu prošlost...

Quote from: Boban on 22-04-2010, 23:03:55
Zanemarujete činjenicu da je PP većinu svojih dobrih stvari naprisao pre 30-35 godina; dakle, o kakvom modernom izrazu u njegovoj glavi možemo da pričamo?

ti zanemaruješ činjenicu da se moderne tendencije tiču njegove NON-FICTION knjige (koju verovatno nisi ni čitao), objavljene pre 20 godina.
hteo sam reći da je pavličić 'smrznut' u vremenu u odnosu na ono u kome govori na sličan način na koji je to bio munitić: naime, vrsta krimića o kojima on piše već je odavno bila passe tada kada je pisao o njima. u knjizi iz 1990. pavličić piše kao da nije pročitao noviji krimić od 1970-te.
slično važi i za munitićeve priče o hororu, koje su uglavnom bile smrznute na pre-1968. doba, čak i u napisima, intervjuima isl. iz 1980-ih i 1990-ih. kad on piše o hororu to je kao da se ništa posle hammera nije desilo u žanru.
zato je šteta što ga je smrt prekinula u obnavljanju i dopunjavanju ČUDOVIŠTA, kako bismo barem s odocnjenjem videli njegov odnos prema novijim naslovima...
pavličić još ima šanse za apdejt, bar teoretski govoreći.

Ta knjiga koju je PP izdao 1990. nastajala je decenijama pre; on jeste smrznut u nekom "svom" vremenu, ali zar nismo svi?

Pošto sam konačno završio onog debeljušnog Kinga, između mene i Milana Nikolića je samo Stankovićev Split.

Nadam se da me neće razočarati (Nikolić). Polažem u njega veliku nadu.

Pa, mislim da te neće razočarati. Ipak, treba voditi računa o tome da je čovek napisao 32 romana za manje od petnaest godina i da je to ponekad vidljivo.

Imaću to vidu.

Milan Nikolić: "Presten s ružom" (1957)

Danas sam pročitao prvi Nikolićev krimić i prvi roman koji je uopšte napisao. U pitanju je PRESTEN S RUŽOM (Džepna knjiga, Sarajevo, 1957). Već tada je bilo planirano da se u okviru Džepne knjige pojavi još nekoliko Nikolićevih detektivskih naslova - što je i najavljeno na poleđini.

"Prsten s ružom" je prvi od nekolicine detektivskih romana Milana Nikolića koje objavljuje "Džepna knjiga". To je ujedno potvrda mogućnosti stvaranja domaćih dela iz žanra zabavne literature koja su po svom sadržaju bliža i aktuelnija za naše čitaoce od standardne strane literature ove vrste.


Priča je sledeća (čuvajte se blagih spojlera):::

Glavni lik je zagrebački novinar Miki, radoznali mladić uvek spreman za avanturu. Preko poznanika, za koga će se ispostaviti da je narkoman, zavisnik o morfijumu, Miki upoznaje devojku Sonju. Zlatokosa lepotica je umešana u rasturanje morfijuma i Miki želi da joj pomogne - a istovremeno napiše i zanimljiv članak za svoje novine. Avaj, Sonja uskoro gine pod sumnjivim okolnostima, pada pod tramvaj ispred Mikijeve kuće - a sa prsta joj nestaje prsten u obliku ruže, koji će kasnije biti veoma važan faktor u otkrivanju zločinca.

Miki želi da pronađe Sonjinog ubicu i preko "organa kriminalističke uprave" Mladena saznaje da je Sonja bila deo bande koja je švercovala drogu u Jugoslaviju. Miki odlazi iz Zagreba u Rijeku, kako bi pronašao Sonjinu prijateljicu Lauru - devojku koja možda nešto više zna o misterioznom Kurtu koji se nalazi na čelu bande. Miki postepeno pridobija poverenje Laure i njenog brata Đulija - a uskoro će biti u prilici da dokaže svoju vernost tako što se prihvata jedne šverc ekspedicije koja će ga odvesti preko granice, u Italiju. Pomoć mu pruža Bruno Kabler, pripadnik Interpola koji je takođe za petama opasnim švercerima.

Roman se brzo čita, kao da je predviđen za konzumaciju tokom jednog dana na plaži. Ima nekih 150 stranica, veoma je pitak. Prijao mi je iako sam svestan da nisam čitao neko zaboravljeno remek-delo domaće žanrovske književnosti. Opet, ovo je Nikolićev prvi roman, veoma me zanima kako će se njegov stil razvijati u narednim naslovima. Priču vodi profi, mada ima poneka naivnost što i ne treba da čudi imajući u vidu krštenicu romana. Rasplinjavanja nema, radnja je veoma skoncentrisana, što je dobro. Nema viškova tipičnih za debitantska dela. S druge strane, nema ni previše "mesa". Brzo se prelazi iz situacije u situaciju, Nikolić se nije previše unosio tokom pisanja. Kraj je zadovoljavajuć, mada očekivan. Samo otkrivanje identiteta ubice Kurta je zasnovano na slučajnosti a ne detekciji. Recimo da je Miki imao sreće.

Pitam se nije li ime glavnog junaka omaž Mikiju Spilejnu...Preten s ružom me je po zapletu podsetio na avanturu Majka Hamera Kiss me Deadly (1952), po kojoj je Oldrič snimio istoimeni hit film. Oba romana imaju sličan zaplet: glavni junak slučajno sreće damu u nevolji, ona gine, on odlučuje da pronađe njene ubice i stane na put zločinačkoj bandi koja je sve organizovala.

U svakom slučaju, prvi susret s Nikolićem mi je prijao - nastavljam dalje.

Milan Nikolić: Partija karata (1957)

Nastavljam proučavanje Nikolića. Danas sam pročitao njegov drugi roman - Partiju karata. U pitanju je krimić znatno različit u odnosu na Prsten s ružom. Određeni motivi su isti (šverc + zločinačka organizacija), ali tu se sličnosti i završavaju. Dok su zločinci u prvom romanu želeli da se obogate i nisu bili politički angažovani, negativci u Partiji karata žele da sruše poredak u Jugoslaviji i prekinu vladavinu terora.  Nigde ne piše eksplicitno, ali je iz konteksta jasno da se na čelu ove suberzivne organizacije nalaze bivše ustaše. Znači, ovoga puta imamo političku pozadinu... Poredak u Jugoslaviji je idealizovana, što se i očekuje od romana napisanog '57, ali se bar napominje da postoje i oni koji misle drugačije (pa makar bili i krvožedni zločinci).

Roman počinje u Trstu, u maniru Kejnovih nori krimića. Mladi pomorski oficir Milan Rajković upoznaje lepu crnku Ines Larin. Zavodljiva devojka ga ubeđuje da posete kuću njenog prijatelja - bogataša Kamila Barta. Milan postepeno pada u dobro isplaniranu zamku. Pošto Milan izgubi 5000 dolara u partiji karata - Kamilo traži od njega uslugu kako bi mu oprostio dug. Milan treba da iz Trsta u Rijeku prošvercuje jedan kovčežić. Nemajući kud, Milan pristaje.

Po dolasku u Rijeku, priča dobija na političkoj dimenziji. Zločinci "bacaju karte na sto" i otkrivaju svoje planove - Milan, pošto kao pomorac ima potreban pristup, treba da postavi paklenu mašinu na probni brod na nuklearni pogon koji je usidren u riječkoj luci (?). Ova diverzija treba da bude prva u nizu terorističkih akata uz pomoć kojih će postojeća vlast biti svrgnuta.

Milan na sve pristaje, ali se stvari komplikuju...

Milanova biša devojka Branka Cvitković, kći kapetana na čijem brodu služi i koju je ostavio zbog Ines, sticajem nesrećnih okolnosti pada u ruke zločinaca. Devojka je zatvorena u podrumu kuće Žeravića, glavnog čoveka organizacije u Jugolsaviji. Jedan od zaverenika, gorostasni Petar, želi da što pre uklone nezgodnog svedoka... Vreme polako ističe.

U odnosu na prethodni roman, Partija karata ima mnogo više akcije i puškaranja. Kraća je (svega 100 stranica) i dinamičnija. Akcije ima naročito u finalu koje se iz Rijeke (vila Žeravić) premešta u Trst (vila Barta). Milan je, pokazaće se, nešto zanimljiviji junak od Mikija, upravo zbog falinki u karakteru. Ines je femme fatale s greškom, prava poslastica za sve koji vole noir. Branka kao "dobra devojka u nevolji" je zadužena da romanu udahne malo nevinosti i napetosti. Likovi su tipski, ali sasvim lepo funkcionišu u okviru priče.

ti si baš rešio da ideš redom, shvatam da te to približava autoru na jedan poseban način, ali možda se smoriš pre najboljih dela, ako se uopšte zna koja su.

Šta da ti kažem, temeljan sam. Mada nisam uspeo da pronađem sve romane, tako da ih ne mogu sve pročitati. Za sada ih imam 11.

Poklopilo se da sam nabavio prva tri pa sam krenuo hronološkim redom da vidim kako se razvija stil. Pošto volim ovu vrstu literature, a MN je sasvim pristojan pripovedač, ne verujem da ću se smoriti. Uostalom, videćemo.

U krajnjoj liniji, the best of izbor nije bio moguć zato što, kako si sam nagovestio, ne postoji koncenzus koji su to najbolji Nikolićevi krimići.

Trenutno čitam treći roman, OBRAČUN NA OBALI, mislim da ću ga danas završiti. Ne kaže se za dž: treća sreća. Ovaj je za sada najbolji.

Idemo snažno...

Pogledao sam X-25 JAVLJA Františeka Čapa, vrlo neobičan film o NOBu koji govori o aktivnostima špjuna infiltriranog u nacistički štab (približno slične teme dotiče se i Hadžićeva ABECEDA STRAHA) u, koliko sam shvatio Zagrebu, pošto se pominju ustaše. S druge strane, film se dešava u Ljubljani, ali kolaboracionisti koji su prikazani najviše liče na ustaše. Jedan od scenarista ovog filma je naš poznati pisac krimića Milan Nikolić i on je stilski dosta obeležio ovaj film pošto ga je smestio izvan tipičnog miljea urbane ilegalne borbe koja je prikazana u filmovima Nikole Tanhofera, Radoša Novakovića ili Žike Mitrovića, i više je smešteno u salone, što bi i trebalo da bude svojstveno Čehu Františeku Čapu koji je upravo došao u naš film iz kinematografije poznate po salonskim melodramama i komedijama.

U ovom filmu iz 1960. godine, stil je uredan ali prilično arhaičan, međutim Čap je dovoljno kompetentan da učini ovu arhaičnost da liči na postupak a ne na početničku grešku. Vrlo je zanimljiva i glumačka podela koju čine srpski glumci poput Dušana Janićijevića, Aleksandra Gavrića i Tamare Miletić očigledno izabrani po utisku koji ostavljaju na ekranu, što je jdan pristup prilično stranm rediteljima sa naših prostora.

Ono gde se Nikolić i Čap nisu snašli jeste ritam priče, i čini se da je uvod predug u odnosu na samu misiju koju na kraju treba da sprovede X-25.

Rodoljubiva premisa po kojoj naši zapadni susedi iz SFRJ zapravo nisu bez dileme bili kolaboracionisti ima dosta napadnih ispoljavanja pre svega kroz lik majke koja kori svog sina što radi za naciste a on ne sme da joj kaže da je u stvari undercover. Upravo ta vrsta melodramskog ekscesa svojstvena je Čapovom veteranskom srednjeeevropskom senzibilitetu.

U filmu nema previše akcije, i izuzev jedne iznenađujuće dobre tuče čak i za današnje standarde, Čapov film ima manji intenzitet od Tanhofera i Mitrovića na sličnu temu.

Gledao sam dosta surov TV rip ali na svu sreću ima titlove pošto je film snimljen sa slovenačkom nahsinhronizacijom. To ne treba da čudi jer je Čap najveći deo svoje jugoslovenske faze, klasike poput VESNE, i realizovao u Sloveniji i nešto manje u Bosni.

* * 1/2 / * * * *

Milan Nikolić: Obračun na obali (1958)

Treći roman Milana Nikolića potvrđuje razvoj njegovg talenta. Obračun na obali je, kako i dolikuje, najkompleksnije deli iz dotadašnjeg Nikolićevog opusa. Zapravo, mogli bismo da kažemo - treća sreća - da nije jednog detalja koji do izvesne mere kvari tu sreću.

Ovoga puta, Nikolić se odlučio za najklasičniju krimi avanturu do tada. Ovoga puta stvara priču u kojoj imamo niz zločina (ubistva i krađe) & detektive koji su za petama odgovornim. Znači, prilično standardni whodunit. Doduše, i ovoga puta se radi o zločinačkoj organizaciji, ali je otkrivanje identiteta njenog vođe ono što je ključno. Ko je taj vešti manipulator koji krade basnoslovne sume i za sebom ostavlja mrtva tela? Poslednje stranice romana sadrže to dugo očekivano demaskiranje i u potpunosti zadovoljavaju whodunit formulu.

Obračun na obali se događa na dubrovačkoj rivijeri (bar tako piše na poleđini knjige, ja nisam primetio da se pominje ime mesta u kome se odigrava glavnica radnje), tokom par dana jednog vrelog leta. Sezona je u punom zamahu, gomila stranaca hrli u Jugoslaviju kako bi uživala u lepotama jadranske obale. Ali, među došljacima nalaze se i prevejani kriminalci s dobor razrađenim planom... Prve stranice romana su baš bombastične. Nikolić odmah kreće punom silinom... U jedan sat i 45 minuta posle ponoći 18. avgusta dolazi do prekida elektične struje, grad na obali ostaje u mraku. Ispostavlja se da to nije slučajno - pitanju je sabotaža. Doduše, ovoga puta zločinci nemaju pretenzija da poljuljaju jugoslovensku vlast (kao u Partiji karata), već se radi o kapitalistima koji samo žele da što bolje zarade. Pod okriljem mraka, odmotava se klupko zločina.
1) U električnoj centrali je pronađeno telo jednog električara - ubijen je udarcem u potiljak.
2) Dvojica naoružanih razbojnika pokušavaju da opljačkaju banku, pritom ranivši dežurnog policajca.
3) Gospođi Braun je ukradena skupocena dijamantska ogrlica dok je plesala na podijumu elegantnog hotelskog bara.
4) Gospodin Braun je u isto vreme ubijen u svojoj hotelskoj sobi - likvidiran je na isti način kao i nesretni električar. Novac koji je Braun čuvao kod sebe je netragom nestao.
Nikolićev junak, novinar Miki, kreće u akciju. Posle Prstena s ružom, ovo je njegova druga krimi avantura - pa je već stekao potrebnu rutinu. Doduše, Miki ovoga puta, ima VIP pomoć. Ispostavlja se da je čuveni francuski inspektor Megre (Žorž Simenon je dao Nikoliću dozvolu za korišćenje lika) takođe odseo u hotelu Kontinental. Megre prekida odmor sa ženom kako bi pomogao u istrazi. On i Miki se udružuju. Rade na svoju ruku, ali uskoro dobijaju i pomoć jugoslovenskih vlasti. Pomoć im pruža agilni lokalni istražitelj (koji je, iz ko zna kog razloga, ostao bez imena iako ima prilično važnu ulogu u priči). Kockice se polako slažu. Ispostavlja se da se u Jugoslaviji nalazi ozloglašeni pariski varalica Fili alias Žak Diboa. On je pristigao na primorje sa svojom bandom međunarodnih zločinaca. Pred plačke Braunovih, u planu ima i krijumčarenje kokaina. U priču se uključuje i francuska glumica Žanet Laroz koja je došla u Hrvatsku da se malo osunča i prekrati vreme dok čeka na poziv Avala filma. Lepa umetnica i Miki se veoma brzo sprijateljuju - srećom po Mikija. Žanet nije samo lepa plavušica za zabavu. Ona ume da bude od velike koristi kad situacija zagusti. Miki će se u to uskoro uveriti... Tenzija se postepeno diže i uskoro sledi još nekoliko ubistava - uključujući i jedno uzbudljivo gaženje kolima. Kasnije, počašćeni smo i spektakularnim obračunom kriminalaca (na obali, naravno) oko tovara kokaina. (Mitraljezi rade samo tako.) Jugoslovenske vlasti, Miki i Megre vredno rade na slučaju. Udruženim snagama, svi zločinci su uhvaćeni ili ubijeni. Jedno se Fifi izvukao iz obruča.
Rastavši se sa Žanet (odlazi u Beograd na snimanje filma) i Megreom (vraća se sa ženom u Francusku), Miki uskoro i sam kreće poslom u Beograd, srećan što će u prestonici možda ponovo sresti lepu Francuskinju. Ali, u Beogradu Mikijeva krimi avantura se sasvim nenadano nastavlja... Slučaj još nije gotov. Najslađe je ostavljeno za kraj.

Obračun na obali je jedan sasvim solidan krimi roman. Čak, moglo bi se reći, ambiciozan. Istina, nedostaje mu malo fokusa (što ne ćudi pošto imamo čak 3 detektiva), ali to u krajnjoj liniji ne smeta previše. Priča je uzbudljiva, ima dosta akcije, stalno se nešto događa i to je dobro. Naravno, iz današnje perspektive neke situacije izgledaju pomalo naivno, ima dosta koincidencija, ali to su koncencije žanra koje koristili i mnogo slavniji krimi pisci od Nikolića. Imam samo dve krupnije zamerke na roman... Prva - Megre nije dovoljno dobro iskorišćen. Ipak je on u ovom romanu najveća "zvezda". Zaslužio je da bude prisutanu priči do kraja. Ali, eto, novinar Miki je imao protekciju kod Nikolića. Ipak je ovo pre svega Mikijev roman. Megre je tu samo mirođija u čorbi.

Što se druge zamerke tiče, ne znam da li da je otkrivam. Ako to uradim, spojlovaću kraj. Ako neko želi da je čuje o čemu se radi, neka se izjasni. Nisam baš siguran koliko ljude interesuju ovi moju osvrti na Nikolićeve romane.

Mene interesuju ali nemoj da spojluješ krimi-roman. To bi baš bilo zlikovački. :)

Bilo bi. I neću. Ali završnica je zaista kao dušu dala za analizu. Poseduje neočekivanu dozu perverzije...

Milan Nikolić: Čovek koji je voleo gužvu (1959)

Nastavljam istraživanje Nikolićevog opusa. Čovek koji je voleo gužvu je sjajan žanrovski roman, napisan u tradiciji hard-boiled krimića Rejmonda Čendlera. Nikolić nikad ranije nije bio ovoliko "tvrd" i usresređen na to da zabavi čitaoca. Roman je u prvom licu (takođe hard-boiled odlika) i krcat je scenama u kojim se likovi pesniče i obračunavaju pištoljima. Leševa ima na sve strane, gotovo da ne prođe poglavlje bez nekog novog ubistva ili bar napete situacije. Po zapletu, Čovek koji je voleo gužvu podseća pomalo na Partiju karata. Između ova 2 romana mogu se povući brojne paralele, kako u zapletu, tamo i po pitanju likova i njihovih odnosa. Ipak, ČKJVG nije plagijat. Naprotiv. U pitanju je napredak u svakom pogledu u odnosu na Nikolićev drugi roman. Takođe, ovoga puta izostaje politička komponenta - ili bar nije toliko očigledna kao u Partiji karata. Zlikovci ne planiraju da svrgnu vlast u Jugoslaviji, već samo da steknu što više novca na nedozvoljen način. Zanimljivo, ovoga puta se ne ostaje na nagoveštaju - već se se Nikolić odlučuje za direktan pristup i u priču upliće jednog zlog ustašu... Čisto da se malo zabiberi, i pridoda na lokalnom koloritu...

Glavni lik u romanu je mlađi muškarac koji se odaziva na ime Džo Kenedi, on je pripovedač. Kenedi je prevejani kriminalac koji je iz SAD, gde je delovao i predvodio zločinačko uručenje Murder Inc, deportovan u Evropu zato što je poreklom iz jedne evropske zemlje (naravno, kasnije saznajemo da je u pitanju Jugoslavija). Kenedi nosi valter, puši laki strajk, vozi jaguara i pije gotovo isključivo mleko. Radnja romana se odigrava u Rijaci, Zagrebu i Trstu. Sveže pristiglom Kenediju za pomoć se obraća Filip Bejn - Amerikanac italijanskog porekla koji je na čelu ispostave Lakija Lučijana u Jugoslaviji. Naime, neko ubija Bejnove ljude - okoreli Kenedi je idealan izbor da "počisti" konkurenciju. Kenedi pirstaje na saradnju, ali se uskoro ispostavlja da kriminalac i nije baš tako veliki negativac. Kendi, naime, vodi svoju igru. On sarađuje s misterioznim Pitagorom i njih dvojica, očigledno stari poznanici, imaju neki svoj tajni plan. Tu su i dve dama. Dobra i loša. Plavuša i crnka. Aleksandra Saša Ratković je hrabra devojka koju je Pitagora poslao da pomogne Kenediju, da bude njegova veza. Zavodljiva Miranda je desna ruka grofa Skarpa koji sarađuje s misterioznom konkurencijom koja tamani Bejnove ljude. Kenedi je eastrzan između ove dve lepotice...

Ovo je zaista dobar roman. Istina, i on boluje od nekih naivnosti među koje spadaju neverovatne koincidencije i neuverljivo pomašanje likova (premazana Miranda se zaljubljuje u Kenedija već posle prvog susreta), ali bez obzira na to ČKJVG priredio mi je pravo čitalačko uživanje. Nisam znao da jedan ovakav roman postoji u našoj književnosti. Naime, ČKJVG je pravi pravcati "tvrdi" krimić, a uz to smešten na naše tlo. Istina, radnja je mogla uz manje izmene biti premeštena i negde drugde, u SAD na primer, ali meni to nije smetalo. Poput Čendlerovih romana, i ČKJVG je tvrdo-kuvana fantazija, pa prema tome realističnost i nije tu od najveće važnosti.

Setio sam se još jednog filma za koji je Nikolić (verovatno) pisao scenario:

Pogledao sam sinoć posmrtne ostatke filma POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA Dragoljuba Ivkova koje je Ginger vrlo dostojanstveno privolio na disk, ako imamo u vidu da mi je otac pričao kako je ovaj film još pre telekiniranja bio dostupan na nekoj prilično potrošenoj kopiji koju je život ozbiljno izmontirao.

Ovaj film je u suštini jedini reprezent opsesije naših scenografa krimi žanrom. Pored srpskog Cedrica Gibbonsa, Dragoljuba Ivkova, koji je uspeo da pored zmašne scenografske karijere i režira dva filma, veliki fan krimića bio je i čuveni Vladislav Lašić ali nažalost svoj krimi scenario nikada nije realizovao.

POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA je specifičan krimić pre svega po tome što ga je proizveo Kino Klub Beograd, dakle kuća u kojoj su ponili crnotalasovski, i koja se nije bavila mejnstrim i žanrovskim filmom. U tom smislu, POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA ima neka aletrenativna obeležja koja ga razlikuju od krimića koje je u to vreme snimao Žika Mitrović.

Naime, Ivkov donosi snažnije uticaje francuskom Novog Talasa, ili recimo ekscentričnih krimića koje su radili autori poput Josepha Loseya. DP je bio Aleksandar Petković, jedan od najbitnijih DPjeva u istoriji naše kinematografije, a svakako najbitniji za Crni Talas, i film ima visoku vizuelnu kulturu. Naravno, teško je govoriti o vizuelnoj kulturi filma kad se gleda na ovako ruiniranoj kopiji, ali primećuju se lucidno izabrani uglovi snimanja i dobar vizuelni izraz sa malim brojem pozicija kamere.

Ovaj film je interesantan i zbog poprilično hrabrog pokušaja da se snime automobilske potere koje su, imajući u vidu vreme kada su nastale, sasvim pristojne.

Scenario potpisuju glumac Dušan Janićijević i Milan Nikolić. Morao bih da proverim da li je to THE Milan Nikolić čuveni SFRJ pisac krimića ali pretpostavljam da jeste, sudeći po žanru. Film je lepo koncipiran na nivou preokreta, samo vođenje priče je moglo biti veštije, međutim za naše uslocve, pa čak i uslove euro krimića tog vremena, to je sasvim u redu.

Ako imamo u vidu novotalasovske i ekscentrične uticaje, POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA je vrlo skladan film. Sigurno bi bio skladniji da je američki, ili barem rađen pod američkim uticajem kao što je u to vreme radio Žika Mitrović.

Na svu sreću, novotalasovski uticaji su prisutni u poigravanju kompozicijom kadra i izvesnim dijaloškim deonicama, ali ne razbijaju osnovnu uverljivost filmskog prizora kao što je to bio slučaj kod samih francuskih izvornika.

Možda me utisak vara jer je kopija koju sam gledao dosta propala, ali POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA je jedan vrlo solidan mali film. Gledao sam ga kao dete i bio mi je spooky i nejasan. Sada sa većim strpljenjem ostavlja bolji utisak, naročito kao karika u evoluciji žanra kod nas.

* * * / * * * *

Da, ima ovaj roman sjajne delove:

QuoteNikako nisam mogao tu lepu crnku da smatram za opasnog protivnika ili čak pravog neprijatelja s kojim bih se morao boriti. Činilo mi se da bi bilo najlogičnije kada bih joj jednostavno prišao, uzeo joj revolver iz ruke i bacio ga kroz prozor.
- Devojko, bilo je dosta te igre,  - rekao sam joj osorno pokorivši se svom impulsu. - Baci taj komad gvožđa pre nego što nehotice izazoveš kakvu nesreću!

Imam utisak da bi se glavni lik dopao Bobanu...

Koliko je Milan Nikolić uopšte imao priliku da čita strane uzore? Koliko mu je literatura bila dostupna?

Hajde, ne preteruj! Misliš da smo čitali samo "Tihi Don"?

TIHI DON zvuči kao interesantan roman o ćutljivom mafijaškom bosu.

:!: :!:

Pa, sudeći po ovom romanu, američki hard-boiled kriminalistički roman mu je bio dobro poznat...

Kao tri glavna uzora/inspiracije Milana Nikolića navode se Agata Kristi, Žorž Simenon i Miki Spilejn. Tripp je već pisao o prepisci između Simenona i Nikolića, a čini mi se da se Virovitički Simenon dopisivao i s Kristijevom.

Sudeći po Čoveku koji je voleo gužvu, saglasiću se s Mićom, Nikolić je odlično poznavao američku školu tvrdog krimića.

Simenona nisam čitao, pa ne mogu da tvrdim, ali četiri Nikolićeva romana koja sam do sada pročitao ne podsećaju na krimiće Agate Kristi koja je uglavnom pisala klasičniji whodunit (mada i kod nje ima izuzetaka od pravila).

Znači, kod MN se pre svega osećaju hard-boiled uticaji - i to pogotovo u Čoveku koji je voleo gužvu.

Doduše, mene ČKJVG više podseća na Čendlera nego na Spilejna.  Spilejn je ipak malčice tvrđi. Naročito kada je u pitanju opisivanje obnaženih lepotica. Miranda i Saša su tokom čitavog romana sačuvale svoju odeću na sebi.

Slažem se. I meni je Čendler bio prvo sumnjivo lice prilikom čitanja ovog romana. Simenon je, bez obzira na dopisivanje, drugačiji. To je, ipak, evropska škola. (Iako tu moram da se oslonim na krhko sećanje, jer ga nisam čitao trideset godina...)

     Filmski scenariji Milana Nikolića:


   1.   X-25 javlja – Triglav film, Ljubljana 1960; režija: František Čap, prema Nikolićevom romanu Špijun X javlja (na Pulskom festivalu 1960. godine prema glasovima publike osvojio 4. mjesto odmah nakon Devetog kruga, Kapetana Lešija i Izgubljene olovke; prvi naš špijunski film, prikazivan i u inostranstvu.

   2.   Srest ćemo se večeras – Bosna film, Viba-film, Filmoservis; Sarajevo/Ljubljana/Zagreb; režija: František Čap (svečana premijera ove filmske muzičke komedije održana je u Virovitici 26. februara 1962 godine u gradskom kinu "Zvijezda")

   3.   Minuta za ubistvo – Viba-film, Ljubljana 1962; režija: Jane Kavčić (originalni scenario: Milan Nikolić; dijalog razradio Marijan Rožanc; prema ideji ovog scenarija Nikolić je napisao roman Peti čvor, 1963)

   4.   Pošalji čoveka u pola dva – Kino-klub, Beograd 1967; režija Dragan Ivkov (prema istoimenom Nikolićevom romanu iz 1960; scenario napisali Nikolić i D.janićijević; Nikolić igrao i manju ulogu; premijera održana u Virovitici 6. maja 1967. godine u kinu Doma JNA)

P.S. Nikolić je sa Františekom Čapom radio i na filmskom scenariju o životu i djelu Ivana Gorana Kovačića, ali do realizacije filma nikada nije došlo


     Televizijski:


   1.   Stakleni paravan – RTV Zagreb, 1959; režija Maurizio Fanelli (prva naša TV krimi-priča; scenario: Ž.Senečić; muzika: M.Brajević)

   2.   Poštar zvoni dvaput – RTV Zagreb, 1960; režija Maurizio Fanelli (kriminalistička TV igra. Saradnici na scenariju K.Novosel i A.Kesić)

   3.   Kupe 9-10 – RTV Ljubljana, 1961; režija: Janez Šenk. (TV-drama. RTV Ljubljana dvaput prikazivala, a sa njom je učestvovala i na festivalu TV-drame "Sterijina pozorja" u Novom Sadu 1962 gdje je osvojila drugo mjesto)

   4.   Susret sa smrću – RTV Ljubljana, 1961; režija: Janez Šenk (TV-drama. Nastala na osnovu istoimene Nikolićeve novele(?). Radio Virovitica emitovala radio-adaptaciju na svojem programu 1967.)

P.S. Godine 1961 RTV Zagreb u režiji A.Marttija prikazivala je niz godina zabavno-muzičke emisije "X-100 000" kao svojevrsne parodije na detektivske priče Milana Nikolića.

Prema nekim podacima kranjsko "Prešernovo gledališče" prema prevodu na slovesnski roman Prsten s ružom i adaptaciji za pozorište izvelo je ovo djelo na pozornici.

Ovo biografiji valjda dodati i podatak da je Nikolić za Historijski arhiv u Virovitici izradio dvije biografije – narodnog heroja Mirka Fiketa i Josipa Bendaka, bivšeg sekretara KPH za Viroviticu. Za "Virovitički list" pisao je povremeno kritike o predstavama gradskog pozorišta.

Na IMDbu je došlo do greške. Dva Milana Nikolića (a možda i više) su stavljeni pod kapu jednog. To treba ispraviti.

Na internetu je dostupna i Nikolićeva biografija, sa nekim zanimljivim deteljima.

BIOGRAFIJA

Ime:   Milan Nikolić
Godina rođenja:   20.VI.1924.
Osijek, Hrvatska
Godina smrti:   18.IX.1970.
Virovitica, Hrvatska
Područje:   Kultura i umjetnost

Ključne godine:

1924.   rođen u Osijeku
1957.   objavljuje prvi roman ,,Prsten s ružom"
1959.   snimljen ,,Stakleni paravan" (TV Zagreb)
1960.   snimljen ,,Poštar zvoni dvaput" (TV Zagreb)
1960.   objavljuje prvu knjigu za kuću ,,Duga" (roman ,,Pošalji čoveka u pola dva")
1970.   preminuo u Virovitici

Danas je manje poznata činjenica da je začetnik detektivskog i špijunskog književnog žanra na području Hrvatske i bivše Jugoslavije bio Milan Nikolić, rođenjem Osječanin, koji je veći dio života proveo u Virovitici. Još se manje zna da su njegova djela dostigla ukupnu nakladu od 700.000 primjeraka. Danas se njegovim likom i djelom, te pravednom valorizacijom bavi sveučilišni profesor, prof.dr.sc. Vinko Brešić, koji čuva Nikolićevu književnu ostavštinu.

Milan Nikolić rođen je u Osijeku 20. lipnja 1924. godine. Otac Franjo prvo je bio oficir Kraljevine Jugoslavije, a kasnije i visoki časnik u vojsci NDH. Školovanje je Milan Nikolić započeo u Osijeku, gdje je završio pučku školu, nakon čega je u Beogradu završio gimnaziju. U Bugarskoj je krenuo u vojnu školu, koju pak nikad nije završio, a život ga je nakon toga odnio u Zagreb gdje je studirao pravo, koje također nije završio. Mada se u akademskim vodama nije snašao, uspjeh je Nikolić ostvario kasnije u tzv. trivijalnoj književnosti.

Nikolić je sudjelovao u antifašističkom pokretu, a po okončanju Drugog svjetskog rata radio je u obavještajnoj službi, živeći na samoj granici, prema Slobodnom teritoriju Trsta. Svoje će špijunske dane kasnije pretočiti u literaturu, koju su u njegovo vrijeme zdušno gutali brojni obožavatelji. U špijunskom poslu sigurno mu je pomagalo znanje niza jezika – posebno talijanskog i njemačkog, ali i francuskog, bugarskog, engleskog, češkog, ruskog, mađarskog i švedskog. Po okončanju špijunske karijere, Nikolić postaje knjigovođa, te neko vrijeme radi ovaj posao u Opatiji, te Iloku. Amaterski se bavio i novinarstvom. Nakon Iloka, neko je vrijeme proveo na liječenju u Zagrebu, te se ubrzo nastanio u Virovitici gdje počinje stvarati svoja književna djela.

1956. godine dobio je poticaj za pisanje jedne pripovjetke, koju je na ocjenu dao jednom virovitičkom profesoru. Povoljna kritika tog profesora potaknula ga je na proširenje osnovne radnje i nakon samo desetak dana nastao je njegov prvi roman – ,,Prsten s ružom". Svoje prvo djelo poslao je sarajevskoj ,,Džepnoj knjizi", specijaliziranoj za tzv. 'lako štivo', pod pseudonimom Malin. Nakladnik ga je uspio nagovoriti da ipak roman objavi pod punim imenom, te ,,Prsten s ružom" izlazi 1957. godine. Nikolićevi uzori već su u prvom djelu prepoznatljivi – riječ je o legendarnoj Agathi Christie i Georgeu Simenonu, te klasiku žanra Mickeyu Spilaneu. Kao noseći likovi njegovog krimi opusa pojavljuju se novinar Miki, a kasnije agent Malin (nazvan prema njegovom nesuđenom književnom pseudonimu.
U nakladi ,,Džepne knjige", odnosno ,,Svjetlosti" izaći će mu 16 djela, a u beogradskoj ,,Dugi" objavit će 11 djela. ,,Duga" objavljuje njegov posljednji kriminalistički roman ,,Zeleni signal na prelazu" iz 1970. godine – objavljen pod pseudonimom 'Džon Smit' (John Smith), te sva njegova vestern djela objavljivana pod pseudonimom Milton S. Nikols. Za vestern se odlučio zasićen kriminalističkim žanrom, kojeg su polako prihvatili drugi domaći pisci. Nikolić se okušao i u žanru znanstvene fantastike.

Svoja je djela Nikolić objavljivao na srpskom standardu jezika, prema zahtjevu ondašnjih nakladnika. Ljubljanska ,,Mladinska knjiga" objavila je slovenske prijevode dvaju romana – ,,Prsten z rožo" 1959. i ,,Vohun X poroča" 1960. godine. Isti izdavač prvi je objavio kriminalistički roman ,,Nije bilo slučajno" 1962. godine, koji se objavljuje iste godine u ,,Glasu Slavonije". Preostala djela objavljena su mu kao feljtoni (u ,,Glasu Slavonije", ,,Ljubljanskom dnevniku", tjedniku ,,Tovarišev", ,,Virovitičkom listu" i ,,Oslobođenju". Neki od njegovih naslova su: ,,Prsten s ružom" (1957.), ,,Smrt traži drugoga" (1958.), ,,Drug Pi" (1961. i 1964.), ,,Mačak kroji pravdu" (1968.), ,,Jastrebovo gnezdo" (1970.).

Sa zagrebačkim nakladnicima nije imao sreće, ali je zato surađivao s ondašnjom televizijom – prema njegovoj je priči snimljen ,,Stakleni paravan" iz 1959. godine, prva naša TV krimi-priča, kao i televizijska igra ,,Poštar zvoni dvaput" iz 1960. U jednoj glazbeno-zabavnoj TV emisiji 1961. godine na TV Zagreb parodirale su se njegove detektivske priče. Autor je scenarija i za prvi špijunski film s ovih prostora ,,X-25", nastao prema njegovom romanu ,,Špijun X javlja" iz 1958.

Milan Nikolić preminuo je u Virovitici 18. rujna 1970. godine, ostavivši za sobom rukopise nekoliko priča, romana i radio-drama. Prof.dr.sc. Vinko Brešić danas nastoji valorizirati njegov rad i objaviti djela koja su ostala neobljavljena nakon smrti.

http://essekeri.hr/bio/66-milan-nikolic (http://essekeri.hr/bio/66-milan-nikolic)

Pomešani su Milan Nikolić i Milan "Peca" Nikolić, reditelj, scenarista i frekventni saradnik Gorana Markovića.

I Milan Nikolić sa Eurovizije. :x

Milan Nikolić: Petao u prozoru (1960)

Ovaj krimić je nastao 1960. godine - tokom koje je Nikolić objavio je čak šest romana, u proseku jedan na dva meseca, što je s jadne strane podatak za divljenje a s druge govori da je pisac skliznuo u hiperprodukciju - što najčešće nije dobar potez, bar kada je kvalitet dela u pitanju. Iz ove berićetne godine ja sam za sada pročitao samo Petla u prozoru, ali sam nabavio još dva naslova tako da ću pošto ih pročitam zaključiti koliko je kvalitet pretrpeo da bi se postigao kvantitet. Na osnovu Petla - ne mnogo.

Istina, PuP nije onoliko poletan, tvrd i bogat kao Čovek koji je voleo gužvu, ni približno, ali bez obzira na to radi se o sasvim pristojnom krimiću koji, doduše,  boluje, pre svega, od preteranih koincidencija koje umeju da umanje kredibilitet priče.

Zapet je fino postavljen i ovaj roman najviše od svih Nikolićevih romana koje sam do sada pročitao podseća na Agatu Krisiti. Nikolić ne odoleava a da u priču ne uključi svoje opsesivne teme - pre svega zločinačku organizaciju (sastavljenu od nekadašnjih okupatora i domaćih izdajnika koji su izbegli zasluženu kaznu) koja svojim kriminalnim aktivnostima (ovoga puta je u pitanju falsifikovanje novca) želi da naruši harmonični poredak u Jugoslaviji.

Glavni junak Petla u prozoru je inspektor Malin, slično novinaru Mikiju, još jedan autorov alter ego (Milan - Malin). Za razliku od svog prethodnika, Mikija, Malinu je pružena prilika da pripoveda u prvom licu. Doduše, ova promena ne donosi ništa suštinski novo pošto je Malin jedan od onih naratora koji samo beleži detalje koji su važne za priču/slučaj koji istražuje, introspekcije izbegava.

Roman počinje kratkom prologu smeštenom u Zagreb na sam kraj Drugog svetskog rata - u njemu se uvode glavni negatici, plavokosi Nemac, njegov pomoćnik "žutonja" (opasni Azijat) i domaći izdajnik. (U tkivo romana Nikolić kasnije na 4 mesta uključuje kraća  intermeca u kojima u trećem licu opisuje šta se događa s negativcima - ovo je bilo neophodno pošto Malin nije direktni svedok svih važnih događanja.)

Posle prologa, radnja se premešta u savremeni trenutak. Malin na autoputu Beograd-Zagred slučajno nailazi na teško ranjenog muškarca koji, pre nego što če umreti, uspeva da izgovori dve rečenice: "petao... stoji... u prozoru" i "Teuta... se... osve... oh!"

Inspektor Malin iz Sekretarijata za unutrašnje poslove počinje da istražuje slučaj. Srećna zvezda ga odovodi u malo neimenovano mesto u kome se osamio osramoćeni arheolog profesor Ljudevit Arman. Arman je, naime, pre izvesnog broja decenija navodno otkrio legendarnu narukvicu ilirske Kraljice Teute. Kada se ispostavilo da je artefakt zapravo kopija, Arman je izgubio ugled i povukao se u tešku ilegalu. Malin, vodeći se intuicijom i činjenicom da je pokojnik pomenuao Tautu, odlazi da poseti arheologa. Pored starca, upoznaje i njegovog vernog slugu Silvestra (modeliranog po uzoru na Maksa fon Majerlinga iz Bulevara sumraka) i dvadesetgodišnju unuku - buntovnu Dinu.

U priču se uskoro uključuje i misteriozna turistkinja - Nemica, za koju se uskoro ispostavlja da se zove Tauta. Sledi pucnjava, pronalaženje falsifikovanog novca, zatim još jedno ubistvo (i to ubistvo teškog invalida), itd...

Falsifikatori nisu jedini zločinci kojima je Malin za petama. Ponovo postaje aktuelno ubistvo koje se dogodilo '39 - kada je pri padu s litice nastradao jedan od dvojice obesnih profesorovih sinova blizanaca...

Pristojan je ovo krimić. Nikolić iskusno vodi priču, vidi se da je već pronikao u tajne zanata. Doduše, Malin je manje zanimljiv glavni junak od Mikija (ne pije i ne juri žene - bar ne u ovom romanu), ali je proaktivan i spreman za akciju kada je potrebno. Opsednutost Drugim svetskim ratom i stranim zločincima i domaćim izdajnicima je postalo već manir, ali u vreme kada je ovo delo nastalo rane su još bile sveže i ovaj pristup je verovatno bio neophodan da bi jedan krimić uopšte bio uzet na razmatranje za objavljivanje. Bivši gestapovac Helmut Braun i njegov "žutonja" su čist kliše, ali naletao sam u romanima iz ovog perioda naletao i na lošije negatice. Meni je najviše prijao kristijevski segment priče - istraga dvadeset godina starog ubistva i porodično proklestvo Armanovih koje se provlači kao lajt motiv.

Milan Nikolić: Reč odbrane (1961)

Ovaj Nikolićev krimić je jedan veoma interesantan eksperiment. Naime, iako se u romanu pojavljuje inspektor Malin, u to vreme već stalni Nikolićev junak, on je ovoga puta samo epizodni lik. Priča je ispripovedana u prvom licu, iz vizure advokata-istražitelja koji je preuzeo odbranu osumnjičenog za ubistvo. Reč odbrane nije sudski krimić, iako naslov i set-up na to upućuju. Advokat-glavni junak (ako se ne varam, njegovo ime se nijednom ne spominje u romanu - ali ne držite me za reč), postaje detektiv-amater kako bi pomogao svom klijentu. On polako odmotava klupko misterije u nastojanju da dokaže nevinost čoveka optuženog za ubistvo devojke. Zanimljivo je da se u romanu, za razliku od prethodnih Nikolićevih dela, nikada ne pominje ime grada u kome se odigrava radnja. Možda je u pitanju Zagreb, ali možda i Beograd. Imena junaka upućuju i na jedno i na drugo.

Alma Drejk Bintić, Engleskinja koja je zbog muža napustila rodnu grudu i došla da živi u Jugoslaviji, odlučuje da angažuje advokata-glavnog junaka kako bi spasila miža koji je u velikoj neprilici. Naime, Mirko Bintić je u pritvoru, pod istragom zbog ubistva mlade daktilografkinje Nede Ronić sa kojom je sarađivao na pisanju jedne stručne knjige. Sumnja se da su Bintić i Rondićeva bili više od kolega i saradnika, i da ju je on ubio kada je počela da ga ucenjuje.

Bez obzira na zdravstvene probleme koje ima, advokat preuzima slučaj. Uz dozvolu inspektora Malina koji vodi slučaj ubistva, advokat počinje da istražuje okolnosti pod kojima se dogodilo ubistvo. On i njegova sekretarica Vera, jedna veoma sposobna i svom poslodavcu privržena devojka, ispituju svedoke i prijatelje optuženog/ubijene. Advokat čvrsto veruje u nevinost svog klijenta i želi to i da dokaže - po mogućstvu još pre suđenja. Samo, kako? Jedostavno. Potrebno je samo otrkiti nitkova koji je jedne snežne večeri napao mladu devojku u njenom stanu i udarao je čekićem po glavi dok je nije ubio

Ovaj krimić po svom konceptu dosta podseća na jedan čuveni romana Agate Kristi iz dvadesetih (ne smem da otkrijem koji da ne bih spojlovao preokret). Takođe, moguće da je na Nikolića uticala i filmska umetnost - ali ni o tome ne bih smeo više. Ovo drugo je posebno očigledno na samom kraju romana. Ko je pročitao, zna o čemu govorim.

Reč odbrane je jedan vrlo dobar krimić. Roman je važan i zato što pokazuje Nikolićevu raznovrsnost. Ovoga puta nema zapleta o zločinačkoj organizaciji. U pitanju je klasični whodunit. Čita sa lakoćom i posle pola veka još uvek deluje prilčno sveže. Istina, ima previše koincidencija za moj ukus, ali šta da se radi... Na taj način Nikolić pokreće radnju.

Bilo bi zanimljivo videti filmsku adaptaciju ovog romana - radnja bi se lako prebacila u savremeni trenutak, a uz malo brušenja odnosa između likova i ubacivanje još kojeg ubistva, dobili bismo jedan, po svim merilima, dobar krimi zaplet. Koliko shvatam, scenario već postoji...

Trenutno čitam Nikolićev roman Kristalna pepeljara. Upravo sam pročitao jednu koja me je oduševila zbog svoje neočekivanosti. Glavni junak Malin i policajka američko-italijanskog porekla Manuela razgovaraju o krijumčarima droge, i ona mu kaže: "Primetio si da mi drhte ruke, je li? Neka te to ne čudi. Priznajem da postajem alkoholičarka."

Milan Nikolić: Kristalna pepeljara (1962)

Do 1962. godine, Nikolić je bio već iskusan krimi pisac koji je pisanju pristupao sa određenom dozom rutine. Kristalna pepeljara svakako nije najbolji Nikolićev roman, jasno je ko dan da je Nikolić ovoga puta pisao na brzinu i bez većih ambicija, ali bez obzira na ovaj fakat, u pitanju je sasvim pristojan kratki roman s kojim se pisac vraća na dobro poznatu teritoriju ali uspeva da bude kompetentan i održi pažnju do poslednje stranice.

Naš stari poznanik, Inspektor Malin dolazi u Rijeku kako bi stao na put kriminalcima koji žele da dođu u posed makedonskim opijumskim pogačama i tako rasplamsaju pošast narkomanije. Da bi to postigao rezultate i raskrinkao odgovorne, Malin preuzima lažni identitet. Zanimljivo, on ne menja svoje ime, Malin ostaje Malin, ali se svojim novim pajtašima predstavlja kao Beograđanin, nezaposleni tipograf, kome je drug iz vojske, Kiro Nevovksi, predložio da iz Makedonije u Hrvatsku prenese opijumske pogače i zaradi koji dinar.

Radnja počinje in medias res. Malin je već u Rijeci i pokušava da pridobije poverenje kriminalaca.

Prva polovina romana se uglavnom bavi Malinovim odnosom sa Amerikankom italijanskog porekla Manuelom, agenticom Interpola koja mu pomaže u slučaju. Manuela je sposobna mlada dama sa desetogodišnjim stažom u službi (verovali ili ne, počela je da radi sa 17 - Nikolič je opsednut devojkama od 20 i kusur godina, tako da biografije svojih junakinja uvek tome prilagođava). Ali godine na terene ostavile su danak - Manuela se propila i toga je svesna. Uz to, platinasta seks bomba pokazuje i ninfomanske sklonosti. Čim je upoznala Malina - pokušava da ga zavede. Malin stoički odoleva njenim nasrtajima i otvorenim pozivima na seks. Ne dopadaju mu se Manuelina otvorena nabacivanja, smatra da to ne dolikuje jednoj dami i profesionalcu. Malin želi da se u potpunosti poseveti poslu, pa za ljubakanje nema vremena. (Ovo nije neuobičajeno za Malina. Za razliku od novinara Mikija i drugih Nikolićevih glavnih junaka, Malin uvek uspeva da sačuva svoju čestitost i odoli nasrtajima nežnijeg pola - bar u romanima koje sam do sada pročitao.)

Kada Manuela izjavi da će joj ovaj slučaj biti poslednji, da se posle hvatanja narko bande povlači iz službe - postaje jasno da je nesrećnica osuđena na propast - ako ništa, bar je pre smrti uspela da izvuče poljubac od Malina. Kada njeno mrtvo telo bude pronađeno u stanu u kome se skrivala, Malin se zariče da će pronaći i kazniti ubice. Roman od tada pa na dalje dobija osvetnički ton. Malin oprašta Manueli njene slabosti i svim silama želi da kazni zločinca-monstruma koji je odgovoran za njenu mučeničku smrt (Manuela je pretučena, a zatim preklana s leđa). Glavni osumnjičeni je neuhvatljivi Sančo a ispotavalja se da trag vodi i do korumpiranih policajaca iz tršćanske policije s kojima je Manuela održavala komunikaciju prilikom rada na slučaju. Dodatnu motivaciju Malinu daje kidnapovanje Jolande, petnaestogodišnje kćerke-usvojenice Viktora Truska, jednog od osumnjičenih. Malin dobija šansu da se iskupi. Manuelu nije uspeo da zaštiti - ali zato maloletna nimfica Jolanda (devojčica zarobljena u telu žene) treba njegovu pomoć.

Ovo je roman brzog tempa, Nikolić ne daje vremena za predah. Pripovedanje je (ponovo) u prvom licu a po zapletu (glavni junak se ubacuje u redove kriminalaca) dosta podseća na neke od ranije prikazivanih romana. Za razliku od romana Reč odbrane, poznaovaoci Nikolićevog opusa ovoga puta znaju šta mogu da očekuju. Prisutne su gotovo sve Nikolićeve opsesivne teme: relepa devojka (obično strankinja) s manom koja je predodređena da umre; internacionalna ekipa kriminalaca koja se kristi "domaćim izdajnicima" kako bi ostvarila svoje planove... Pored Manuele, Malinu na slučaju pomaže i Branko iz riječkog SUP-a, a jugoslovenska olicija se ponovo pokazuje na visini zadatka. Izgleda ga su jugoslovenski policajci bili pelcovani protiv korumpiranoti. Pretnja, po pravilu, uvek dolazi spolja. Završnica je, po Nikolićevom običaju, eksplozivna. Malin je sam protiv svih. Posle svega, riječka mrtvačnica će biti krcata leševima ali poslednje stranice romana donose i jednu moralnu dilemu. Malin na nišanu drži čoveka koji je ubio Manuelu. U njemu rastu mržnja i bes. Ali, da li je želja za osvetom dovoljna da Malin s leđa hladnokrvno ubije zločinca? Moraćete da pročitate roman kako biste to saznali.

A postoje li kod Nikolića neke instance u državi/policiji koje su na ovaj ili onaj način nesposbne, u smislu ako ne kormpirane a ono barem kao inspektor Lestrade, nevešte, spore i sl.?

Ne, koliko ja znam. SUP kod Nikolića uvek isporuči.

Evo jednog odlomka iz Kristalne pepeljare, u kojima se obrazlaže zašto su žene najčešće nepogodne za rad u policiji - ali sa poentom da to nije slučaj u jugoslovenskim službama bezbednosti:::

"Primetio si da mi drhte ruke, je li? Neka te to ne čudi. Priznajem da postajem alkoholičarka."

Osetih joj u glasu neku čudnu tugu, nešto što kod nje nisam bio naviknuo.Ne rekoh ništa na ovo njeno priznanje. Manuela ćutaše nekoliko trenutaka oborene glave, a onda me pogleda u oči i produži ponovo energično i odlučno, čak smeškajući se: "U zadnje vreme sam počela da gubim živce. Već sam desetak godina u policijskoj službi. Imala sam tek 17 kad sam počela..."

Shvatih da joj je sada 27. Dakle, nije bila toliko starija koliko mi se htela predstaviti.

"Ipak to nije posao za mene. Bez obzira što sam pokazala da mnogo toga mogu i stekla najveće poverenje svojih predpostavljenih... Posle ove akcije tražiću da me razreše dužnosti. Inače, upropastiću se potpuno."

Savrešeno sam je razumeo. Policijski posao nikome nije lak i naročito ugodan. Naprotiv, u većini slučajeva je veoma dosadan, a katkada, iako ređe, čak i opasan po život. Na psihu jedne žene, osobito mlade žene, nekoliko godina rada u policiji, posebno u odeljenju za droge, gde ima prilike da vidi i upozna najdublje ambise ljudske bede, takav posao mora da ostavi neizbrisive tragove. Nije bilo čudo što je Manuela posezala za konjakom da u njemu utopi bar ponešto od onog što ju je opterećivalo. A možda je baš zbog toga onako otvoreno pokazivala želju da flertuje na svakom koraku. Bio je i to jedan od podsvesnih pokušaja da na taj način, kroz prolazne lake avanture nadoknadi ono što nije imala od života.

Da, razumeo sam Manuelu ali joj nisam odobravao. Poznavao sam, osim nje, još žena koje su radile u policijskom poslu, da se tako izrazim, pa opet nisu došle do toga da počnu gubiti živce i psihičku ravnotežu. Samo, bila je razlika u sistemima  kojima su se rukovodile razne plocije...

Dovršavam Ulaznicu za pakao, ali sam već bacio pogled na sledeći Nikolićev roman koji planiram da pročitam. Evo jedne lepe vesti. Ulica večnog vetra je, po sevemu sudeći, smeštena u Beograd. Prestonicu teroriše "vampir" koji ima pik na riđokose devojke, pa mi se čini da će ovo biti veoma zanimljivo štivo.

Ulicu večnog vetra sam dovršio sinoć! Jeste, radnja je smještena u Beograd. Samo ja ne poznajem BG pa mi nazivi ulica, parkova, restorana i sl. iz romana nisu ništa značili. :)

Dobra i neuobičajena ideja: inspektor Malin ne rješava zločin, već pokušava isti da spriječi prije nego što se desi. Mada je nekako sve napisano previše naivno. Neke očigledne stvari objašnjavaju se po nekoliko puta, kao u TV sapunicama. Ipak, knjiga ima nekog šarma. Ako naletim na još neki Nikolićev roman zasigurno ću ga pročitati.

Imaj u vidu da je roman nastao pre gotovo pola veka, a da se uz to radi o pioniru domaće žanrovske književnosti. Određene naivnosti su očekivane.

Pročitaću UVV u narednih 4-5 dana pa ću vas na ovom mestu izvestiti o utiscima. Posebno me zanima kako je Nikolić prikazao Bgd.

Milan Nikolić: Ulaznica za Pakao (1964)

Još jedan Nikolićev roman o zločinačkoj organizaciji koja dolazi iz inostranstva u Jugoslaviju kako bi sejala smrt u potrazi za brzom zaradom. Ovoga puta banda broji desetak negativaca. Slično Petlu u prozoru, glavni šef je Nemac koji je za vreme Drugog svetskog rata boravio u Jugoslaviji. Društvo mu prave prebezi jugoslovenskog porekla koji su utočište našli u Italiji, jedan italo bonvivan koji je zbog svojih kockarskih dugova uvučen u prljavu igru, kao i crnac za koga se ispotavlja da je ubačeni agent italijanske policije!

U pitanju je još jedan od slučajeva inspektora Malina. On vozi sportsku đulijetu, puca iz valtera i na raspolaganju ima vernog psa Vučka koji je uvek oran da nanjuši trag zločincima. Njegov pretpostavljeni, Mladen, ima razumevanja za Malinove metode i na raspolaganje mu stavlja sve raspoložive ljude. Znači, Malin je i dalje nema nikakvih problema na poslu što njegov lik čini prilično anemičnim. Glavni junak Čoveka koji je voleo gužvu umeo je da krši naredbe pretpostavljenih. Ali ne i Malin. On sve radi po knjizi tako da je bliži, u načelu, konerijevskom Džejmsu Bondu nego Filipu Marlou.

Roman počinje žestoko - jurnjavom kolima na kraju koje Malin biva onsevešćen. Begunci su kradljivci kola koji ostavlaju krvav trag, već su prilikom jedne krađe iza sebe ostavili leš američkog turiste. Malin istražuje slučaj i posle svojih uobičajenih lukavstava otkriva da su begunci sprovodili Vladu Mandića - šuraka Mirka Crnkovića, čoveka koji je proveo 18 godina u zatvoru zbog saradnje s Nemcima. Malin ispituje Mandića i njegovu ženu Mariju, a onda odlazi u posetu zatvoreniku. Crnković uskoro treba da se nađe na slobodi i pristaje da pomogne policajcima. Zatvor ga je reformisao, jedino što on sada želi jeste da vodi normalan život. Da bi u tome uspeo - zločunci koji ga progone i prete njegovoj sestri i šuraku moraju biti raskrinskani. Socijalistički sistem kažnjavanja, sudeći po Ulaznici za pakao, daje sjajne rezultate. ;)

Sledi odlazak Milina iz Zagreba u Sloveniju. Glavnica radnje se odigrava u primorskim mestima Koper i Portorož. Kriminalci se obračunavaju sa svima koji predstavlaju prepreku njihovom cilju (koji će biti otkriven na kraju i koji je potpuno proizvoljan), pa s tim na umu uklanjaju beskorisnog jataka Janeza Vrhovčeka itd.

Što se Vrhovčeka tiče, pomislio sam da je možda u pitanju jedan mali Nikolićev omaž slovenačkom glumcu Janezu Vrhovecu. Ima za to argumenata. Janez Vrhovec je bio pomoćnik režisera na filmu X-25 javlja koji je 1960. godine snimljen po Nikolićevom romanu - a kasnije je glumio u filmu Pošalji čoveka u pola dva (1967), još jednoj adaptaciji Nikolićevog romana. U romanu se, inače, pominje i hrvatski glumac Boris, Milinov poznanik, koji mu pomaže kada bude bilo potrebno da se jedna mlada dama preveze na određeno mesto. Da li je to knijiževni kameo Borisa Dovrnika? Bilo bi zanimljivo da jeste. Opet, ne znam kako ovaj mogući post-moderni postupak dokazati.

Kompozicija romana je sledeća: imamo dva junaka koja pripovedaju u prvom licu. Jedan je, naravno Malin, drugi je Crnković čije dnevničke zapise Nikolić s vremena na vreme "prenosi". Ova taktika je prilično nategnuta (naročito imajući u vidu da Crnković nikako nije mogao da vodi dnevik u situaciji u kojoj je bio), ali je Nikolić se očigledno prešaltovao na prvo lice. Tako mu je verovatno bilo lakše.

Roman je, inače, kratak, očigledno jedan od onih napisanih na brzinu ali veoma stilski ujednačen. Zapravo, možda je ovo i najbolje napisan Nikolićev roman koji sam do sada pročitao. Nema previše naivnosti, mada je završnica prilično razočaravajuća. Uz još jedan sloj priče i malo razrade, misli da bismo dobili jedan od najboljih Nikolićevih krimića. Krak priče o autostoperki Branki Polić je, recimo, ostao samo zagreban. Moglo se na tome poraditi.

Pomenuta završnica je prilično anti-klimaktična, ispripovedana post festum, mada poslednje dve-tri strane sadrže jedan sočan revolveraški obračun.

Milan Nikolić: Ulica večnog vetra (1965)

Ovaj roman mi je najomiljeniji od svih Nikolićevih koje sam do sada pročitao. Doduše, najomiljeniji ne znači i najbolji, a evo i objašnjenja...

Radnja Ulice večnog vetra je smeštena u Beograd, što mi je samo po sebi već izuzetno zanimljivo. Znači, tu su meni dobro poznate lokacije - ali pre 45 godina. Zanimljiv je to Beograd. Koliko je istinit - ne znam, ali svakako mi je milo što ga je Nikolić odabrao za poprište ovog svog dela. Glavni hit je ekspresni restoran na Terazijama (Kafe Terazije) u koji idu svi likovi kada požele da pregrizu nešto oko ponoći. Bioskopi su prepuni, a jedan od udarnih hitova je vestern Slomljena strela - koji je, ako Nikolić nešto nije izmislio, kasnio 15 godina u odnosu na američku premijeru. Ima još zanimlivih pojedinosti. Botanička bašta je, na primer, otključana noću. Glavna razonoda omladine je šetnja centrom i razgledanje izloga. Pozornici su na svakom ćošu. A uz sve to - punih deseta dana (koliko traje roman) ne posustaje gusta, gusta magla koja baš svake noći obavija prestonicu... A u toj magli ima svega i svačega...

Posle kratkog uvoda, radnja se prebacuje desetak dana u prošlost. Inspektor Malin jedne hladne maglovite večeri, oko ponoći, spasava devojku koja je, dok se vraćala s posla, napadnuta u Botaničkoj bašti. Stela Gorenić, lepuškasta riđokosa daktlografkinja, opisuje svog napadača kao vampiroliku priliku sa velikim sjajnim očima. Malin (koji ponovo vozi zastavu 1100, đulijetu su mu izgleda oduzeli) kreće da istražuje i otkriva da je u petak pre tog, isto noću, napadnuta još jedna riđokosa devojka. Slučajnost ili MO manijaka? Sumnja pada na Lazara Ivakića, automehaničara koji je nedavno pušten sa desetogodišnjeg lečenja na psihijatriji zbog ubistva supruge. Ivakićeva supruga je takođe bila lepa, mlada i riđokosa, pa se uspostavlja veza između ovog zločina i novih napada. Malin želi da postavi zamku "vampiru" koji vreba svoje žrtve svakog petka u centru Beograda. Uz to, Malin naređuje da se Ivakić - za svaki slučaj - prati...

Ovo je prvi Nikolićev roman u kome ima horor elemenata - doduše na kašičicu. Malo se čak koketira i sa natprirodnim, ali Nikolić od ove taktike brzo odustaje. Zaplet o "vampiru" koji progoni lepe mlade riđokose Beograđanke je prilično potentan. Mogao se odlično izmusti. Roman sadrži nekoliko saspens scena - onu u Botaničkoj bašti sam već pomenuo, a druga je još bolja - u njoj Malin po gustoj magli traži svoju koleginicu Miru koju je sasvim slučajno sreo u gradu, zatim izgubio iz vida, i koja će se možda, zbog boje kose, naći na udaru ubice. Nažalost, postojeći potencijal nije do kraja iskorišćen.

Početak je odličan, ali onda priča počinje da šepa. Nikolić nije spreman da čitaocima pruži bodycount. Ovaj njegov "vampir" je prilično neuspešan - žrtve uspevaju da se svaki put spasu. Malina to ne sprečava da se posveti slučaju -  ko zna, možda sledeća devojka ne bude bila te sreće? - ali to spušta uloge i ubija napetost. Po mojoj pretpostavci u to vreme bilo je neprihvatljivo da u SFRJ postoji serijski ubica, pa makar i u krimiću. Priča zbog toga postaje pomalo budalasta bez obzira što na kraju sve bude koliko-toliko objašnjeno. Nikolić izgleda želi da napiše serial-killer krimić, ali ne sme da ide do kraja. Ne može sa praviti kajgana bez par polupanih jaja.

Takođe, uz malo uredničkih intervencija, ovo bi bilo mnogo efektinije delo. Trebalo je izbaciti ponavljanja koja guše tekst. Malin često pravi rekapitulacije koje su potpuno nepotrebne pošto smo o svemu već detaljni (često i više puta) obavešteni. Ima i naivnosti, naravno. Pre svega u pogledu postavljanja likova. Nikolić ovoga puta pokazuje da nema previše visoko mišljenje o ženskom rodu (ili je samo realan - prosudite sami). Njegove mlade junakinje imaju samo jedan cilj: pronaći dečka ili (još bolje) muža. Kao neženja, Malin je na udaru lepšeg pola - ali i ovoga puta odoleva (mada je, zbog istrage, par puta morao da se pretvara kako je zainteresovan za pojedine mlade dame). Ne znam zašto Nikolić nikako ne dozvoljava Malinu da ima devojku - verovatno je smatrao da bi imao problema ako bi jednog pripadnika SUP-a opisao kao ženskaroša.

Inače, omiljeni deo u romanu mi je kada Malin u sećanje priziva Krležinu dramu Gospoda Glembajevi. U tom segmentu, roman agituje protiv onih koji su pre rata držali sluge i sluškinje, a sve to na primeru jednog starog advokata koji se nije previše dopao Malinu. Nikolić nema običaj da bude ovako otvoren, ne znam šta mu je bilo. Malin se čak priseća i svog druga iz detinjstva koji je umro od tuberkuloze izazvane napornim radom u bašti boga(tij)e učitelice kod koje je dečakova majka radila kao služavka.

Ulica večnog vetra jeste dete kompromisa, ali svakako zaslužuje pažnju. Veoma je retro, ali to ovom delu daje određenu draž. Takođe, sudeći po naslovu, rekao bih da bi ovaj roman možda ima neke veze sa jednim ranijim Nikolićevim delom (Nesuđeni vampir, 1960), ali to ne mogu za sada da potvrdim.

Srpski giallo!

Za Italijane svaki krimić je giallo, ali u užem značenju te reči UVV je giallo u pokušaju.

Milan Nikolić: Četiri pokojna šerifa (1967)

Poslednji roman koji je Nikolić objavio za Džepnu knjigu. Posle toga je počeo (često pod pseudonimom) da piše za Dugin dodatak. Nekoliko godina kasnije je i umro.

Četiri mrtva šerifa su jedna od najboljih Nikolićevih romana koje sam do sada pročitao mada definitivno nije i najambiciozniji. Za razliku od Ulice večnog vetra, ovde nema viškova. Ako se izuzme problem sa kompozicijom (o kome će kasnije biti više reči), ovaj krimić je napisan na zavidnom zanatskom nivou. Misterija se lepo odmotava, zanimljiva je. Možda je kraj previše zbrzan i lik Vesne nedovoljno iskorišćen, ali očigledno je da je u ovom periodu Nikolić već pisao na auto-pilotu. Nije se previše udubljivao, već je nastojao da bude što efikasniji i da se ne raspisuje. To ga opet nje sprečilo da isporuči jedan kvalitetan krimić koji i dan danas može biti zanimljiv iz više razloga.

Malin je ponovo u akciji. Ovoga puta u pitanju je whodunit i to, kako će se ispostaviti, osvetnički. U Zagrebu je metkom u potiljak ubijen jedan šezdesetogodišnjak, izvesni Ivan Šantić. Malin počinje da istražuje slučaj. Uskoro se ispostavlja da je u pitanju samo prvo ubistvo iz serije sličnih. Gotovo identičan zločin se nedugo zatim odigrava u Ljubljani, a onda i u Sarajevu... Šta povezuje ubijene muškarce? Neka mračna tajna iz prošlosti? Pa naravno! Samo šta je tačno po sredi? Hoće li Malin uspeti da na vreme poveže konce kako bi od sigurne smrti spasao "četvrtog šerifa"?

Nikolić je do 1967. godine u potpunosti izgradio svoj stil. Dobro je znao šta radi, formu krimića je izučio do tančina. Istina, napetost u romanu Četiri pokojna šerifa narušava odluka da se priča pripoveda retrospektivno - na početku romana zločinac je već uhvaćen i pred sudom ispoveda svoje grehe. Malin posmatra suđenje i priseća se događaja koji su prethodili hapšenju. Ovo do izvesne mere kvari čitalački ugođaj. Bez obzira što do samog kraja ne saznajemo ko je ubica i koji su ga motivi naterali na zločin, Nikolić nam ipak već na samom početku spojluje kraj. Uostalom, i sam naslov romana je prilično spojleričan. Možda mu je to bilo nametnuto, ne znam.  Možda su SFRJ vlasti smatrale da bi bilo previše riskantno pred publiku otposlati roman u kome se do poslednjeg trenutka ne zna hoće li ubica biti priveden licu pravde? Možda su mislili da visoka napetost nije dobra za razvoj socijalističke omladine? U svakom slučaju, ova odluka narušava efektnost romana. Na primer: Malinova devojka Vesna je prisutna na suđenju. Kada je u retrospekciji ubica kidnapuje, odmah nam je jasno da će devojka preživeti. Imajući u vidu Nikolićevo iskustvo sa žanrom i umeće koje pokazuje u građenju priče, smatram da je ovo "razvodnjavanje" bilo na ovaj ili onaj način nametnuto.

Dobro ste primetili. Ovoga puta Malin ne beži od ženskog društva. U ovom romanu konačno ima devojku. Vesna i on ne žive zajedno, ali izlaze, idu na ručkove i večere, posećuju se...  Kako bi što više vremena provodio sa njom, Malin Vesnu vodi čak i kada istražuje. Seksa između njih dvoje nema, ali je impliciran.  Ipak su to bila socijalistička vremena. Policijski inspektor je morao da sačuva svoj moralni integritet... bar u romanima. Ko je Vesna? Da li je ovo njeno prvo pojavljivanje? Postojao je jedan epizodni lik u Ulaznici za Pakao koji se tako zvao. Možda je u pitanju ista cura? Odgovore na ova pitanja nemam, ali je zanimljivo videti da je Malinov lik evoluirao, da se promenio - pa makar i samo malo.

Zanimljiv je i politički aspekt romana... U istrazi je veoma bitan dokađaj koji se dogodio krajem Drugog svetskog rata kada je u jednom selu ubijen bogat ali pošten Nemac. Za ovaj zločin su optuženi partizani. Kasnije, tokom istrage, ispostavlja se da partizani nisu bili odgovorni za smrt ovog čoveka.

Milan Nikolić: Zovem Jupiter... Beležite... (1960)

Malo sam iskočio iz hronologije pošto sam ovaj Nikolićev SF čuvao za kraj šteka - želao sam da se prvo upoznam sa njegovim krimi opusom. Ispotavilo se da nije bilo preke potrebe da čekam. Zovem Jupiter... Beležite... je, naime, u svojoj suštini whodunit. Naučno-fantastični elementi su tu samo da bi malo zapržili čorbu.

Radnja romana se događa krajem 2000. godine; znači nekih 40 godina od trenutka objavljivanja. Zanimljivo je kako Nikolić vidi budućnost. Kao i većina SF pisaca mislio je da će se tehnika brže razvijati nego što jeste, tako da u romanu imamo neke čudne naprave koje, bez obzira na Nikolićeva predviđanja, još uvek nisu u upotrebi. Tu je, na primer, detektor mirisa uz pomoć koga može da se otkrije ko je sve dodirivao neki predmet, ili gamaradiodetektor - "aparat kojim su se policije raznih država služile već godinama, kad god je trebalo tačno rekonstruisati neki događaj, odrediti tačno mest na kom se neko nalazio u kritičnom mesto i slično". Nikolić nije previše zauzdavao maštu dok je pisao svoj krimi-SF, tako da u romanu imamo sijaset ovakvih detalja koji umeju da budu prilično naivni. Meni oni nisu smetali, već su mi na izvestan način bili šarmantni.

Nego, da se vratim na zaplet...

Mesto radnje: svemirska stanica Jupiter koja se nalazi na istoimenoj planeti. Stanica je izgrađena udruženim naporima svih zemalja na svetu a u cilju prikupljanja misterioznog IU-7 koji je kao izvor energije od neprocenjive vrednosti za čovečanstvo i koji se može pronaći samo na Jupiteru. U trenutku početka romana stanica je operativna već godinu dana i duga izolovanost počinje da utiče na psihu muškaraca i žene koji borave u svemiru. Ubistvo u svemiru se odigrava veća na prvim strancama romana. Tokom šetnje površinom Jupitera strada perspektivni francuski inženjer Rolan. Njegovo zaštitno odelo je oštećeno i otrovni gasovi Jupitera su učinili svoje. Kada otkrije da je neko sabotirao sistem za uzbunjivanje koji je Francuzu mogao da spase život, Stanko "Stan" Vuković, pripadnik Međunarodne službe sigurnosti koji je tek nedavno došao na stanicu, zaključuje da je u pitanju ubistvo. Kako glavnokomandujući ne žele da prihvate njegovu teoriju, Vuković počinje da istražuje na svoju ruku - uz pomoć Bolivijca Pedra i Gvinejca N'Kue, druge dvojice pripadnika Međunarodne službe sigurnosti. Na sreću, broj osumnjičenih je ograničen. U stanici Jupiter se nalazi dvedestak ljudi - naučnika i istaživača, pripadnika raznih nacionalnosti. Čak i jedna veoma lepa devojka - Grkinja Kira. (Stanko mora imati ljubavni interes, zar ne?) Jedan od njih dvadesetoro je proračunati ubica koji je do tančina razradio plan eliminacije Francuza. Stanko želi da krivca što pre uhapsi i vrati na Zemlju ali to ne ide baš lako... Uskoro će se dogoditi još jedno ubistvo, a zatim počinje serija sabotaža. Ako Stanko krivca ne otkrije na vreme - ko zna šta sve može da se dogodi. Znate kako to već ide... In space, no one can hear you scream.

Nikolić je ovde imao sve sastojke potrebne za uzbudljiv SF triler. Mnoge je i iskoristio kako treba. Roman počinje veoma dobro, in medias res. Prva smrt je na samom početku tako da nema vremena za predah. Nažalost, ritam romana se posle previh pedesetak stranica prilično usporava. Stanko počinje da saslušava svedoke/osumnjičene i njihovoj priči kao da nema kraja. Roman je ionako podugačak (jedna od najdužih koji je Nikolić napisao - ima gotovo 250 stranica) tako da se taj središnji segment mogao prilično skatiti a da se ništa ne izgubi. Umesto svih tih dijaloga, moglo se nešto i preprirčati... Možda je Nikolić bio plaćen po broju šlafni pa je želeo da nakucavanjem sebi obezbedi veći honorar? Ili, što takođe nije isključeno, nije čitao i ispravljao ono što je pisao pa tako nije bio u prilici da načini poboljšanja.

Bilo kako bilo, dobra stvar je što je poslednjih 60-70 stranica prilično uzbudljivo. Iznenadio sam se šta je sve Nikolić sačuvao za finale. Od trenutka kada se dogodi dugo ubistvo, stvari se potpuno otimaju kontroli. Evo i malo spojlera... Ubica je izolovao stanicu od ostatka sveta tako što je uništio radio uređaje - a posle toga sabotirao i zalihe vazduha koga je ostalo taman toliko da podmiri potrebe posade u narednih 48 sati - a onda nastupa duga mučna smrt gušenjem. Ali to nije kraj nevoljama, Kada Stanko ustanovi da mu je neko iz kabine ukrao revolver - postaje jasno da za protivnika ima naoružanog manijaka koji je spreman na sve samo da bi sačuvao svoju tajnu - pa makar morao da pobije kompletnu posadu Jupitera...

Zovem Jupiter... Beležite... je dokaz Nikolićevog neizbrušenog talenta. Daleko da je ovo roman bez mana, ali me je raspon Nikolićeve imaginacije zaista oduševio. Te 1960. godine Nikolić je napisao čak 6 romana. U proseku: 2 mesečno! Nije tu bilo mesta za glancanje i doterivanje. U svakom slučaju, odlično je znati da je na ovim prostorima postojao jedan pisac koji je voleo žanr i koji je bio dovoljno talentovan da se sa njim uhvati u koštac.

Milan Nikolić: Dosije 1714 (1960)

Jedan od svega nekoliko romana koje je Nikolić publikovao u okviru legendarne Zelene biblioteke... U pitanju je još jedan Nikolićev krimić iz 1960. godine - kratak je, napisan između "krupnijih zalogaja".

Na ostrvcetu u blizini Dubrovnika dogodilo se ubistvo. Jedan čuvar svetionika ubio je drugog. Njih dvojica su bili jedini ljudi na ostrvu koje je nevreme odseklo od ostatka sveta. Na prvi pogled, nije teško zaključiti šta se dogodilo. Mađi muškarac je hicem iz službenog pištolja usmrtio starijeg. Postoji i motiv. Zapravo, dva motiva. Žena i osveta. Ali... Da li je baš sve toliko jednostavno?

Nikolić se nije previše udubljivao kada je pisao Dosije 1714, to je očigledno. Smislio je zanimljivu postavku o svetioniku smrti ali je nije previše razrađivao. Roman je izrazito kratak, likova je malo. Insistira se na dokumentarističkom pristupu. Sastoji od niza dokumenata u vezi sa slučajem: tu su rešenja, iskazi... Kamerna postavka. Islednik i okrivljeni/svedoci. Roman idealan za preradu u pozorišnu predstavu. U zbiru korektno, ali zbog odsustva svake ambicioznosti gubi na dopadljivoti. Takođe, razrešenje misterije je moglo biti efektnije i ubedljivije.

Samo za kompletiste.

Inače, sve Nikolićeve romane koje sam imao na šteku - pročitao sam. Voleo bih da se domognem i ostatka opusa ali mi je jasno da će to biti vraški teško. Naročito kada se radi o romanima objavljivanim u dodatku Duge. Ako neko ima ideju o tome gde mogu naći još Nikolića - neka slobodno pošalje dojavu.

Napisi ponovo sta sve imas da vidim da li slucajno imam jos nesto

ja sam video neke knjige u zagrebu, ali ne znam koje. proveriću pa ću ti javiti

Rukovodeći se Trippovim spiskom, nedostaju mi:::

4]   Spijun X javlja, Dzepna knjiga 1958
5]   Smrt trazi drugoga, Izdavacki centar 'Viroviticki list' 1958
6]   Slucaj Johna Lubina, Izdavacki centar 'Viroviticki list' 1958
8]     Jedan stranac je stigao, Dzepna knjiga 1959
9]   Nesudjeni vampir, 'Oslobodjenje' Sarajevo, 1960
10)   Poslednja karta, Dzepna knjiga 1960
14)   Posaljite coveka u pola dva, 'Duga' Beograd, 'Plavi dodatak' 1960
15)   Drug PI, Dzepna knjiga 1961
17)   Igra klovnova, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1961
18)   Crno sunce, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1962
20)   Tajna kanarinceve krletke, Kosmos Beograd 1962
21)   Nije bilo slucajno, Mladinska knjiga Ljubljana 1962
22)   Peti cvor, Glas Slavonije Osijek 1963
24)   Posluzite kavin caj, Glas Slavonije Osijek 1965
27)   Jedan dolar za viski (krimic), 'Duga' Beograd 'Zeleni dodatak' 1968
28)   Tanka linija pravde, 'Duga' Beograd 1969 (pod pseudonimom Milton S. Nikols)
29)   Zubor potoka Gvadalupe, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1969 (pod pseudonimom Milton S. Nikols)
30)   Jastrebovo gnezdo, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1970  (pod pseudonimom Milton S. Nikols)
31)   Podne u Menardu, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1970 (pod pseudonimom Milton S. Nikols)
32)   Zeleni signal na prelazu, 'Duga' Beograd 1970 (pod pseudonimom Dzon Smit)

Od toga su Špijun X javlja, Jedan stranac je stigao, Poslednja karta i Drug PI objavljeni u Džepnoj knjizi. To bi još moglo negde da se pronađe. A i Tajna kanarinceve krletke koja je u Zelenoj biblioteci... Ostalo... :(

Ja ti mogu pozajmiti sledeće:

Jedan stranac je stigao
Poslednja karta
Špijun X javlja
Drug "PI"

Imam i Tajnu kanarinčeve krletke - čitao sam je ponovo letos - ali sam je tako dobro zaturio da ne mogu trenutno da je nađem.
Dok pročitaš ove četiri, naći ću i nju.

Ne bi trebalo ni ove iz Plavog i Zelenog dodatka da su preveliki problem jer su bili veliki tiraži i gotovo sigurno je da ih ima kod prodavaca stripova.

Mico, to bi bilo superkalafragilistic expealidocious! Prihvatam tvoju ponudu sa zadovoljstvom i zahvalnošću!

Da te pitam, to verovatno znaš... Kako izgledaju ti Dugini dodaci? Imaju format džepne knjige ili...?

Ne. To je izlazilo u obliku pisanih romana - svezaka koji su prodavani na kioscima.
Mek povez - kao X-100 romani.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.limundo.com%2Fslika-Plavi-dodatak-2-romana-803729x640.jpg&hash=595d2ba45dd28fc5e4503ebe402101a44bfb1ecb)

Izgleda kao nešto što se lako raspada...  xrotaeye

Da. Ali ima toga u solidno očuvanom stanju.

Prije Pavla Pavličića, vrhunske krimiće pisao je kasniji klasik SF-a Branko Belan.

Biografija utopljenice, Zagreb 1962.
Obrasci mržnje, Zagreb 1964.

Oba se lako dadu pornaći svake nedjelje na Britanskom trgu u Zagrebu i po antikvarijatima.

Milan Nikolić: Jedan stranac je stigao (1959)

Sjajan roman! Malo mu je nedostajalo da bude zaista odličan. Spada u Nikolićevu "tvrdu" fazu. Ovo je najbliže što su ex-Jugosloveni prišli Čendleru. Pripovedanje u prvom licu, iskusni istražitelj (doduše – nije privatni detektiv, to bi bilo previše zapadnjački, već policijski inspektor) i intriga oko testamenta bogatog Amerikanca jugoslovenskog porekla koje treba istražiti. Roman je napisan iste godine kada i Čovek koji je voleo gužvu koji se takođe može okarakterisati kao čendlerovski. Očigledno se radilo o fazi.

Bezimeni junak stiže u mali hrvatski grad. Tu ga dovodi poziv u pomoć devojke koju je upoznao još dok je bila devojčica. Naime, Miri prete smrću. O čemu se radi? Naš junak će to pokušati da otkrije. Ali nije lako. Ubrzo po dolasku inspektor (čije ime ne sazanjemo do kraja romana – možda je Malin a možda i nije) biva napadnut. I to dvaput. Prvi put samo pukom srećom uspeva da se spase iz hladne reke u koju su ga ošamućenog udarcem u glavu ubacili napadači. Drugi put, čini se greškom, strada muškarac koji je odseo u istom hotelu kao i naš junak. Zatim se događa još jedno ubistvo. Pa još jedno. U pitanju je okrutan i snalažljiv zločinac koji će učiniti sve kako bi postigao svoj cilj.

Veoma zanimljivo i uzbudljivo postavljena priča. Obilje likova i akcije. Ovoga puta nema vremena za predah. Nikolićev junak (koji je sudeći po naočarima i luli još jedan piščev alter ego) srlja iz jedne opasne situacije u drugu. Priča je pošteno zamršena u prepoznatljivom noir stilu. Nema toliko naivnosti po koje se mogu sresti u slabijim Nikolićevim delima. Zagrebački deo je posebno dobro napisan. Roman bi, uz manje izmene, mogao da se pretoči u ozbiljan film. Šteta što se to nije dogodilo u vreme kada je Jedan stranac je stigao napisan. Tu su ponovo Nikolićeve opsesivne teme: opasnost dolazi spolja, imamo tajne prelaske granice, zločinačke bande, tu su i povampireni domaći izdajnici, lepotice u opasnosti itd. Sve je i dalje pod budnim okom države, naravno, jasno je da zločinci neće proći nekažnjeni, ali to mi nije toliko smetalo. Nikolić ovoga puta ne trlja nadmoćnost jugoslovenske policije o nos i to je dobro. Ubica je veoma sposoba i preduzetan. U romanu se događaju (najmanje) tri ubistva. Uz to, ubica je niktalop tj može da vidi u mraku. (Zahvaljujući Nikoliću naučio sam jednu novu reč. Ko kaže da žanrovska književnost nema vaspitni karakter.) Finale u podzemnom delu razrušenog srednjovekovnog dvorca je na nivou ideje pun pogodak. Moglo se još poraditi na realizaciji, ali je u i u ovom obliku Jedan stranac je stigao za toplu preporuku.

Upravo čitam Poslednju kartu... Izgleda da je to prvi roman u kome se pojavljuje inspektor Malin.

Evo fizičkog opisa ovog znamenitog Nikolićevog junaka:::

Bio je to visok, snažan muškarac, koji je izgledao još krupniji u nepromočivoj kišnoj kabanici od gumiranog platna... Škiljava svetlost padne mu na lice, osvetlivši oštar profil muškarca tridesetih do četrdesetih godina, visokog, namrštenog čela, sa dve izrazite bore na obrazima, koje se tako često javljaju kod umornih i prekomernim radom iscrpenih ljudi, koji ne provode svaku noć odmarajući se u krevetu.
"Šta se dogodilo?", upita automobilista uperivši oštri pogled svojih sivih očiju u šofera autobusa...

Pokrenuo sam na Facebooku stranicu posvećenu Milanu Nikoliću pa pozovam sve zainteresovane da izrespektuju ovu krimi gromadu jednim lajkom.

http://www.facebook.com/pages/Milan-Nikoli%C4%87/195911413763711 (http://www.facebook.com/pages/Milan-Nikoli%C4%87/195911413763711)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg828.imageshack.us%2Fimg828%2F4720%2Fcrnosunce.jpg&hash=5eb2bc8f385adba0a3382e8eaf5e98a42942a840)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg219.imageshack.us%2Fimg219%2F1084%2Fnikolic1.jpg&hash=de6ced9ba58a466344f9143abb661df3762b38a1)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg846.imageshack.us%2Fimg846%2F4047%2Fnikolic2.jpg&hash=9c0de48993dc2b83a7a1230d02f4da11aca07878)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg508.imageshack.us%2Fimg508%2F2485%2Fnikolic3.jpg&hash=e2962523490eb512e5ee6d2e54f651566ce47a99)
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg703.imageshack.us%2Fimg703%2F1080%2Fnikolic4.jpg&hash=24a5a5eaf587f1be89b57bab77214751ea57f76d)

Evo još nekih "ulova"
(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg189.imageshack.us%2Fimg189%2F9413%2Fnikolic5.jpg&hash=d041ef3a90867bc61af3b2ddb72fa4eec9c2bbb7)

Na konkursu za najbolji kriminalističko-avanturistički roman koji je raspisalo Novinsko-izdavačko preduzeće "Duga" između 63 romana koji su odgovarali propozicijama konkursa, roman "POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA" odabran je kao najbolji i nagrađen je sa 200.000 dinara...

Inače, cena Plavog dodatka je bila 50 dinara.

Ako bi cena ovakvog časopisa danas bila 100 dinara, znači da je kao nagradu dobio ekvivalent današenjih 400.000 dinara... Nije loše...

Nije uopšte loše! Samo takve konkurse više niko ne raspisuje. Danas ako pobediš na konkursu - ti si taj koji treba da plati štampanje.

Da li si nabavio romane čije si naslovnice postavio?

Da. Jesi li stigao da prethodnu turu iščitaš?

Milan Nikolić: Poslednja karta (1960)

Roman Poslednja karta je najznačajniji po tome što se u njemu po prvi put kao protagonista pojavljuje inspektor Malin. Njega Nikolić opisuje na sledeći način: Bio je to visok, snažan muškarac, koji je izgledao još krupniji u nepromočivoj kišnoj kabanici od gumiranog platna... Škiljava svetlost padne mu na lice, osvetlivši oštar profil muškarca tridesetih do četrdesetih godina, visokog, namrštenog čela, sa dve izrazite bore na obrazima, koje se tako često javljaju kod umornih i prekomernim radom iscrpenih ljudi, koji ne provode svaku noć odmarajući se u krevetu. "Šta se dogodilo?", upita automobilista uperivši oštri pogled svojih sivih očiju u šofera autobusa...

Radnja ovog krimića je smeštana u maleno planinsko mesto, negde u Bosni (vide se obrisi Romanije, a i Sarajevo nije daleko), a intriga se vrti oko ergele koja postaje poprište niza zločina.

Jedne kišne noći u autobusu je otkriveno telo blagajnika ergele Oskara Matića koji se vraćao iz Sarajeva. Dok je autobus stajao na pauzi, blagajnik je otrovan strihininom rastvorenim u vinu i opljačkan. Uzeti su dolari kojima je doktor Žak Bifon, bogati Francuz, namereavao da kupi dva najlepša konja: pastuva Ildrerlina i ždrebicu El-Hafi.

Malin započinje istragu ne otkrivajući svoj identitet. Upoznaje ljude koji žive i/ili rade na ergeli. Tu su direktor ergele inžinjer Aleksandar Jović (koji je uz Malina glavni lik u romanu), zatim studentkinja iz Sarajeva Rajka (koja je došla na praksu i u koju je Jović zaljubljen), vodnik Petrović (predstavnik lokalne vlasti), veterinar Karasović i njegova čangrizava žena Mica, šumar Salić, luda Manda, uvek pijani Arifaga... Spisak je podugačak! (Pojavljuje se i Malinov pomoćnik Bora Janković, ali on, naravno, nije među osumnjičenim).

Kada se desi još jedno ubistvo (žrtva je ovoga puta Arifaga, poslednji izdanak nekada čuvene begovske porodice, čovek koji je pokušao da uceni ubicu), Malin shvata da se uhvatio u koštac sa ubicom bez skrupula.  Zločinac ne preza od novih zlodela kako bi prikrio tragove. Niko nije siguran. Uskoro slede jedan pokušaj ubistva (uz pomoć konja pomahnitalih zbog uboda pčela), pa finale sa poterom i još jednim smrtnim ishodom. Pored konja, od životinja su tu još krvožedni medved koji se krije u šumi i Malinov verni pas Vučko koji u ovoj misteriji igra važnu ulogu.

Ovo je jedan solidan, gotovo klasično ozveden whodunit. Nikolić je priču začinio akcijom, a finale je posebno uzbudljivo. Nije ovo veliki i značajan roman, ali spada u ambicioznije Nikolićeve krimiće i to treba ceniti. Početak je, na primer, izvanredan. Iz današnje perspektive ima previše praznog hoda, ali niko nije savršen.

:)

Quote from: Mica Milovanovic on 31-05-2011, 20:42:09
Da. Jesi li stigao da prethodnu turu iščitaš?

Na polovini sam. 2/4.

Dobar si. Ja samo kupujem, malo toga sam uspeo da pročitam.

Milan Nikolić: Špijun X javlja (1958)


Roman počinje veoma kratkim predgovorom. Dubrovnik, desetak i kusur godina po završetku rata. Pisac i obaveštajac X se sreću po drugi put posle mnogo godina. Pisac u prvom trenutku ne može da prepozna visokog muškarca koji ga uporno posmatra dok pije kafu na Stradunu, ali ga nedugo zatim obaveštajac podseća na njihov kratki susret u Zagrebu za vreme rata. Tada ga je pisac spasao tako što mu je dozvolio da se na kratko sakrije u haustoru njegove zgrade, a zatim uputio gestapovce koji su ga progonili u pogrešnom pravcu. X, sada srećno oženjen i otac dvoje dece, daje piscu svoje ratne beleške uz molbu da ih sredi – ali da ne oda tajnu njegovog identiteta.

Poslednji je dan rata u Zagrebu, noć između šestog i sedmog maja 1945. X se vartio u rodni grad po naređenju druga Mladena. Igrom slučaja, naleće na svog starog (ne)prijatelja Waltera Poppa. Sledi pucnjava, a zatim X počinje da se priseća svega što se događalo prethodnih godina... X potiče iz porodice nemačkog porekla. Sa majkom živi u Zagrebu. Njegov Rođak Hans Binder je pristalica Hitlera. X ga mrzi, ali ga toleriše na predlog prijatelja Nikole Gregorića. On mu savetuje da se još više zbliži sa Binderom – to može koristiti "njihovoj stvari". Naravno, Nikola je komunista. Kada je rat počeo, X je bio u završnom razredu gimnazije. Pre nego što napusti Zagreb, X obećava Nikoli da će uraditi sve u svojoj moći da se ubaci među Nemce... Rat besni.Ante Pavelić i njegove ustaše dolaze na vlast u Hrvatskoj. X se, uz pomoć rođaka, ubacuje u Poslanstvo Hitlerovog Rajha u Zagrebu. Radi kao neka vrsta činovnika, ali Nemci imaju ozbiljnije planove sa njim. Posle detaljne provere, šarmantni Walter Popp počinje da ga obučava da bude špijun, ne znajući da su komunisti X-a već vrbovali.  X se sa vremena na vreme nalazi sa svojim kontaktom Zoranom i donosi mu poverljive podatke. Prolaze dve godine. Nemci odlučuju da aktiviraju X-a. Šalju u Bihać. On skače padobranom sa ciljem da dobavi informacije o kretanju i sastavu partizanskih jedinica koje je za Nemce skupljao njihov špijun, advokat Mladen Sivačić. X sve poverava partizanima, Sivačić je po kratkom postupku streljan, a Nemcima poslati lažni podaci. X se, bez obzira na opsanost, vraća u Zagreb, gde uspeva da ubedi Nemce u svoju vernost, a svu krivicu svaljuje na Sivačića. Naravno, nastavlja da špijunira za partizane. Njegova koleginica iz poslanstva, Ruskinja Natalija Ivanovna, zatiče ga dok je pokušava da dođe do poverljivh informacija sakrivenih u sefu njihovog šefa. Na X-ovo izneađenje, ona ga ne odaje. Umesto toga, poziva ga kod sebe u posetu i zavodi ga. X se prepušta milovanjima lepe plavuše ali je oprezan. Sumnja da i ona igra dvostruku igru. Ispostavlja se da je Natalija sovjetska  špijunka – Nemci za to sazanaju i otkrivaju to X-u. Shvativši da će is am biti uskoro otkrivenm X ubija svog rođaka Bindera da bi došao do spiska komunitičkih simaptizera koji su dobavili Nemci. Zatim kreće po Nataliju kako bi pobeli na slobodu teritoriju. Ali, Gestapo ne mirjuje. Zahvaljujući pomoći slučajnog prolaznika, X uspeva da pobegne. Sa Tatjanom napušta Zagreb. Pre nego što X-a spase partizanska patrola, Tatjanu Nemci smrtno ranjavaju.

Špijun X javlja je špijunski triler, ali i istorijski roman smešten za vreme Drugog svetskog rata. Na poleđini džepne knjige stoji sledeći podatak:  "Ovo je već drugo izdanje svakakonajpoznatijeg i najkvalitetnijeg romana Milana Nikolića Špijun X javlja." Ovo jeste jedan od boljih romana iz prvog razdoblja Nikolićeve karijere, a naklonost kritičara je svakako dobio i zbog "angažovane teme".

Nikolić zaista veoma efektno dočarava okupaciju u Zagrebu. Ima zanimljivh momenata: na primer, kada Ante Pavelić po dolasku na vlast učenicima podeli svedočanstva o zaršenom razredu tri meseca pre kraja školske godine, ili kada se pomene da je za vreme rata u Zagrebu građena džamija. Oni privilegovani, u poziciji su da puše Drinu i jedu Gavrilović – bila je to tada luksuzna roba. Ima tu još potencijala, ali Nikolić nema strpljenja da se bavi detaljima. Špijun X javlja je kratak roman, nema za to vremena.

Roman lepo teče, veoma je pregledan i jednostano postavljen. Najkrupniji problem je glavni junak. On neprirodno brzo od jedva punoletnog mladića postaje komunistička verzija Jamesa Bonda. Njegova transformacija se odigrava na putu iz Bihaća u Zagreb.  U poslednjoj trećini, romana gubi na kvalitetu i deluje dosta zbrzano. Na primer, u vozu X hladnokrvno ubija nekog nemačkog provokatora, a kasnije i svog rođaka Hansa Bindera. Oba ubistva su motivisana (prvo je potrebno kako bi se X oslobodio dva metka iz pištolja kojim je, navodno, ubio Sivačića; drugo je izvršeno kako bi došao do spiska komunističkih simpatizera koji su nabavili Nemci), ali  ne idu uz lik. Takođe, X-ova vruće-hladna romansa sa Natalijom je samo zagrebana, ostaje nedorečena...  X je spreman da sve učini za partizane, ali nije najjasanije poreko te njegove privrženosti.  Jednom prilikom on kaže: "Već sam ranije spomenuo da ću izvršiti svaki zadatak koji mi je poveren", što deluje kranje budalasto. Opet, pretpostavljam da je ta "bezuslovna ljubav"" glavnog junaka bila neophodna kako bi roman bio štampan. Ipak je to bila '58. Komunističke tekovine nisu smele biti dovedene u pitanje.

Po ovom romanu, František Čap je 1960. godine snimio film X-25 javlja u kome glume Dusan Janićijević, Tamara Miletić i Stevo Žigon.

Milan Nikolić: Drug Pi (1961)

Najbizarniji i najmorbidniji Nikolićev roman na koji sam do sada naleteo, a pročitao sam tačno polovinu njegovog opusa (šesnaest od trideset i dva naslova). Posle kraćeg uvoda u sadašnjosti (koji je napisan u prvom licu i opisuje potragu pripadnika Sekretarijata za unutrašnje poslove za fotografijom plavokose devojčice koja mu je za vreme rata spasila život), radnja se premotava unazad – u 1942. godinu. Nije tačno imenovano u koji jugoslovenski grad, ali pošto se pominju velika razaranja u bombardovanjima, to mogu biti samo Beograd ili Niš. Verovatno Beograd. Kompletan roman se odigrava u vremenskom razdoblj od 24 časa.

Partizanski kurir Krnja stiže u grad kako bi preneo važnu informaciju: otkriven je identitet komunističkog špijuna čije je tajno ima drug Pi. Pre nego što uspeo da prenese upozorenje, agenti ga napadaju u parku i ranjavaju ga. Svedok ovog događa je plavokosa devojčica. Ranjeni Kranja beži i sakriva se u podrum jedne zgrade u kome ga nedugo zatim otkriva devojčica iz parka. Nju svi zbog boje kose zovu Zlatokosa. Vesto o Krnjinom ranjavanju se prenosi gradom. Partizanski simpatizeri Matilda i Milan odlučuju da delaju, ali da bi mogli da pomognu Krnji prvo moraju da otkriju gde se nalazi. Samarićana ima još. Zlatokosa odlučuje da pomogne partizanu koji je ozbiljno povređen i u bunilu otkriva da je Pi u opasnosti. Devojčica shvata da mora da uradi dve stvari: 1) da spase Krnju; 2) upozori druga Pi-a da je u opasnosti. Matilda u međuvremenu od kapetana Gerharda Altmana, šarmantnog Gestapovca koji nije imun na njene čari, saznaje da je Pi razotkriven. Ispostavlja se da je ona jedina u gradu koja je do tada znala njegov identitet (!) - nebrojeno puta su razmenjivali važne poruke u njenoj prodavnici duvana. Matilda moli Milana da ga upozori na opasnost. Ovaj pristaje. Nažalost, ljubomorni nemački poručni Oto Hang (!) prati Matildu, i otkriva da se ona za vreme policijskog časa srela sa Milanom. Počinje da sumnja da devojka nešto muti... Zlatokosa se baca u potragu za komunističkim simaptizerima kako bi im saopštila gde se nalazi ranjeni Krnja. Istovremeno, želi da otkrije ko je taj tajanstveni drug Pi... Zlatokosa je prava mala detektivka! Kada je potrebno, ume da zavrne ruku drugu iz razreda kako bi saznala ono što je zanima. A spremna je i na emotivnu ucenu, kada zatreba... Kao da ju je Filip Marlou odgajao (da ne kažem – pravio). Nažalost, Zlatokosa ne ume da najbolje proceni ljude – tako da za mesto na kojem se Krnja skriva saznaju i Nemci i partizani. Počinje trka sa vremenom! Ko će prvi stići do Krnje?

Bizarno? Još kako! Zapravo, još je bizarnije dok se čita. Ima tu neverovatnih stvari. Ovo je pre svega jedan besramni propagandni roman koji govori o spremnosti običnog naroda da se žrtvuje kako bi pomogao bližnjem (čitaj: ranjenom partizanskom kuriru). Sve je crno-belo. Herojskih smrti ima koliko vam duša poželi. Neću sada da prepričavam detalje, ali neki od opisanih događaja su toliko melodramatični da su više komični nego potresni. A tek razrešenje. Zlatokosa otkriva identitet partizanskog agenta za vreme časa matematike, izračunavši decimalu broja pi koji formira telefonski broj raskrinkanog agenta (!!!). Zatim sledi veliki revolveraški obračun.

KRUPNI SPOJLERI: Pazite sad ovaj preokret... Drug Pi je zapravo Zlatokosin otac – što znači da Krnje sve vreme sakrivao u podrumu kuće čoveka koga je došao da upozori. Sledi neverovatno finale sa mnogo ispaljenih metaka u kome nastaje pravi pokolj. U obračunu Altmanovih jurišnika i partizanskih simpatizera ginu gotovo svi – uključujući Zlatokosu i njenog oca! Od "krupnijih" likova preživljava samo Krnja, koga odovoze automobilom dok doziva Zlatokosu – pravo ime devojčice koja ga je spasila nije nikada saznao. KRAJ SPOJLERA.

Roman Drug Pi je nagrađen na konkursu Duge kao najbolji roman lakog (!?) žanra. Nikolić je očigledno želeo da igra na sigurno. Uspelo mu je. Roman je čak dobio i pohvale zbog "pokušaja pisca da proširi tematiku svojih dela". To jeste tačno, ali ovo je svakako jedan od slabijih Nikolićevih romana. Ako se čita u realističkom ključu – smetaju iskonstruisanost i patetika. Ako se čita kao komična soap opera – nije uopšte loš, ali je i u jednom i u drugom slučaju je veoma, veoma budalast.

Pogledao sam film Pošalji čoveka u pola dva, koji je 1967. godine po istoimenom romanu Milana Nikolića režirao Dragoljub Ivkov.

Kopija dostupna na netu je veoma oštećena. Ne sam što je slika loša, već nedostaju delići filma koji u ovoj verziji traje 66 minuta. Na IMDb-u je navedeno da je trajnje filma 75 minuta, ako je to tačno, dostupnu verziju vreme je skratilo za skoro 10 minuta. Šteta, pošto filmu definitivno nedostaje malo mesa. Tih 10 dodatnih minuta bi bili od pomoći da se shvati priča koja je u ovoj "verziji" krajnje konfuzna.

Ipak, i u ovom obliku, Pošalji čoveka za pola dva je zanimljiv slučaj. Radnja se dešava na relaciji Rijeka-Trst, a zaplet se vrti oko krijumčara lažnih funti. Dušan Janićijević glumi glavnu ulogu - a sa Milanom Nikolićem je radio i na scenariju. Zanimljivost je da se u filmu pojavljuje i sam Nikolić - kreditovan je i kao glumac - ali nisam sasvim siguran koju ulogu tumači. Ako sam u pravu i Nikolić glumi Tonija, Mirkovog nasilnog šefa, onda je to prilično krupna uloga.

Priča je tipična nikolićevska. Kriminalna banda i mladić koji se ubacuje u njihove redove. Film počinje mutnom scenom ubistva, a onda kreće vodviljski deo. Malo latino plesova tokom špice (zakleo bih se da je muški deo plesnog para - Preža Milinković), a zatim nastupa "popularna pevačica" Rita Batić (Hermina Pipinić) koja izvodi kompziciju Aleluja. To morate čuti da biste poverovali!

http://www.youtube.com/watch?v=4okVgvS9tH4

Šta kažete? Kao mačku da dave. ;)

Zatim: spektakl! Angie Bubbles izvodi striptiz i kupa se u providnoj kadi punoj mehurića. Za sve novce! Treba pozdraviti nastojanje reditelja Dragoljuba Ivkova da publici ponudi malo golotinje - pa makar i u vidu vodviljske tačke.

http://www.youtube.com/watch?v=lUNzUS06Poo

Cripple je napisao fin tekstić o ovom film u na Novim kadrovima, pa bih ga zamolio da ga prenese i ovde ili linkuje. Onda možemo, ako se ukaže potreba, da nastavimo priču o ovom neobičnom filmu.

Milan Nikolić: Crno sunce (1962)

Ovaj kratki roman je objavljen u okviru Duginog Plavog dodatka: 300 čuda... Magazin za svakoga (br. 83). U paketu su ponuđena 2 romana za 100 dinara – Nikolićev krimić Crno sunce i vestern Dolina bez zakona koji je napisao izvesni Donald Semjuel Šerif (!).  Jeftina štampa i povez tvore pravi roto-roman ugođaj. Nikolić se prepustio ovom konceptu, tako da je Crno sunce zbrzanije i kraće od većine romana koje je objavljivao za Džepnu knjigu. Nekako se vidi da je ovu Malinovu avanturu otaljao – što je šteta, imajući u vidu solidan potencijal koji je nudila priča.

Roman počinje ubistvom koje se odigralo 15. februara 1961. godine – dok su desetorica naučnika posmatrala pomračnje sunca na specijalnom poligonu, neko je iskoristio priliku i zadavio profesora Vortana. Nedugo zatim, Malin iz Beograda stiže na mesto zločina, u Astro-fizički centar (AFC) koji je smešten negde na nadmorskoj visini od 1400 metara, 28 km od najbližeg naselja – u pitanju je "najmlađi grad u Jugoslaviji "sav od gvožđa i betona", "grad laboratorija i najpreciznijih astronomskih i astrofizičkih instrumenata, grad naučnika i tehničara, među kojima se nalazi i jedan ubica." Malin, prinuđen da vodi istragu sa puno takta ("naučnici su poseban svet"), ne otkriva svoj pravi identitet, već je zauzima mesto šofera. Počinje da njuška. Sledi uobičajeni katalog osumnjičenih. Malina pre svega zanimaju oni koji su bili sa Votrenom na poligonu u trenutku ubistva, ali i drugi nisu izvan sumnje. AFC je pravi mali grad u kome žive naučnici i njihove porodice, tako da sve treba dobro ispitati. Oko Malina  počinje da obigrava potencijalna femme fatale Renata - mlada žena profesora Bolića, šefa AFC-a, ali tu su i tehničari, asistenti, ložači, kelneri, vratari... Malinu pomoć stiže u vidu novinarke Nade Krikić, koja je došla da intervjuiše zaposlene u centru. Vrhunac romana predstavlja Malinov obračun sa čoporom vukova tokom jedne hladne noći zavejane snegom. Nedugo zatim, sledi lažno razrešenje misterije, a zatim i hvatanje odgovornog.

Korektno, ali bez unošenja. Po postavci dosta podseća na Zovem Jupiter, ali ovoga puta SF elementi izostaju.

"Crno sunce" je roman koji je svojevremeno figurirao u nekim spiskovima kao SF roman (ima neki blag otklon od "stvarnog" sveta, a delo je pisca koji ima već jedno SF ostvarenje), tako da sam ga nekada davno pročitao i zaključio slično tebi - da nema dovoljno odmaka od realnosti, niti da je taj odmak uopšte bitan za suštinu romana, da bi se mogao svrstati u SF.

Definitivno nije SF, mada preuzima shemu Nikolićevog jedinog SF-a: Zovem Jupiter... Beležite! koji je nastao par godina pre Crnog sunca. U oba slučaja imamo krimi misteriju čiji su akteri izolovani naučnici. Ali velika je razlika između radnje smeštene u svemir i radnje koja se odigrava na zavejanoj planini. Možda su ljudi pomislili da je Crno sunce SF zbog naslova i činjenice da roman počinje scenom pomrčenja, ali to je čista kozmetika.

Milan Nikolić: Tajna kanarinčeve krletke (1962)

Jedan od dva romana koji je Nikolić objavio u okviru čuvene beogradske Zelene biblioteke specijalizovane za krimi žanr. U pitanju je roman koji dosta podseća na Čoveka koji je voleo gužvu, jedan raniji Nikolićev tvrdi krimić koji spada u sam vrh opusa ovog autora. Tajna kanarinčeve krletke je nešto slabiji krimić, ali bez obzira na to i on spada među bolje Nikolićeve radove. Može se doživeti kao svojevrsni nastavak Čoveka koji je voleo gužvu - glavni junaci u oba romana po ponašanju i razmišljanju dosta podsećaju jedan na drugog, kao da su braća rođena, a tu je i taj specifični noir štimung koji se može osetiti u oba slučaja.  

Priča počinje prologom u kome je otkriven leš starog Arnolda. Nesrećnik je upucan u svojoj kući. Zatim dolazi do prelaska iz trećeg lica u prvo. Narator je izvesni Rafik Radović. On je čvrst momak spreman na sve. Likova ima dosta i radnja je prilično zapetljana. Banda falsifikatora  operiše na relaciji Opatija-Rijeka, i sprema se da određeni kontigent lažnih dolara prebaci iz Jugoslavije u Francusku. Rafik bi, izgleda, trebalo da bude kurir koji će izvršiti to prebacivanje. Tokom romana, on upoznaje čitav niz živopisnih likova koji pripadaju sukobljenim frakcijama bande. Smrt je (često i bukvalno) za žene. Krstareći u svom fići, on sreće četiri dame koje predstavljaju poznate noir stereotipe: Amerikanka jugoslovenskog porekla Ebilejn Agata Drejk je femme fatale, sekretarica Lina je devojka koja želi da pomogne, prostitutka Lidija je pali anđeo, Mira Arnold je nevinašce u nevolji. Muškarci su pohlepni, grubi, skloni nasilju. Ima čak i  privrednog kriminala (na primer: direktor Stjepan Božić je proneverio novac pa izvršio samoubistvo), tu je zatim ljigavi advokat Brusić, Ebilejnin telohranitelj Marko, misteriozno nestali Lujo Martin...  Rade noževi i revolveri. Do samog kraja nije najjasnije ko tu koga, ali leševi veoma brzo počinju da se gomilaju. Stari Arnold je samo prva žrtva u nizu. Finale donosi varijaciju na čuveni Spilejnov roman Ja, porota. Naime, Rafik odlučuje da uzme pravdu u svoje ruke i kazni krivce. Rafik i sam ne preza od fizičkog nasilja da bi saznao ono što ga zanima, tako da se lepo uklapa u svoje novo društvo, ali poseduje i određeni stepen moralnosti koji jasno ukazuje na "preokret" koji će se odigrati na poslednjim stranicama romana (a koji čitaocima ranijih Nikolićevih romana neće predstavljati nikakvo iznenađenje).

U pitanju je roman bez većih iznenađenje, koju desetinu stranica duži nego što je bilo neophodno, ali veoma prijatan za čitanje pod uslovom da svoje krimiće volite tvrdo kuvane.

Našao sam i Igru klovnova. U katastrofalno očuvanom, ali ipak čitljivom stanju.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fimg204.imageshack.us%2Fimg204%2F7748%2Figraklovnovares.png&hash=26a67ec473226f29b95ebf433c295d20605ec31a)

Pa to je sjajno! Svaka čast!

I na kraju, koji vam Nikolići nedostaju?... ja ih viđam po nekim bizarnim mestima gde možda ne zalazite, a i imam ogromnu količinu 300 čuda, pa možda u svemu tome bude i poneki raritet.

Ja nisam još nisam našao/pročitao sledeće naslove:

5]   Smrt traži drugoga, Izdavacki centar 'Viroviticki list' 1958
6]   Slučaj Johna Lubina, Izdavacki centar 'Viroviticki list' 1958
9]     Nesuđeni vampir, 'Oslobodjenje' Sarajevo, 1960
21)   Nije bilo slučajno, Mladinska knjiga Ljubljana 1962
22)   Peti čvor, Glas Slavonije Osijek 1963
24)   Poslužite kavin čaj, Glas Slavonije Osijek 1965
27)   Jedan dolar za viski (krimic), 'Duga' Beograd 'Zeleni dodatak' 1968
28)   Mačak kroji pravdu (1968) ?????
29)   Tanka linija pravde, 'Duga' Beograd 1969 (pod pseudonimom Milton S. Nikols)
30) Zubor potoka Gvadalupe, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1969 (pod pseudonimom Milton S. Nikols)
31)  Jastrebovo gnezdo, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1970  (pod pseudonimom Milton S. Nikols)
32)   Podne u Menardu, 'Duga' Beograd 'Plavi dodatak' 1970 (pod pseudonimom Milton S. Nikols)
33)  Zeleni signal na prelazu, 'Duga' Beograd 1970 (pod pseudonimom Džon Smit)
34) Jastrebovo gnezdo (1970) ?????

Igru klovnova će mi pozajmiti Mića, siguran sam u to. :)

Ovi plavi dodaci koji ti fale su u okviru 300 čuda, s jedne strane 300 čuda s druge Plavi dodatak, s tim što Plavi dodatak nije bio numerisan a 300 čuda jeste i brojevi koji tebi nedostaju su otprilike između 350 i 400. Može lako da se desi da ih ja sve imam, proveriću ovih dana, mada su mi 300 čuda malo zatrpani.

Било би лепо када би могли да се набаве неки од тих наслова - ја се радо јављам да их прочитам.

Evo jedan vrlo zanimljiv prilog diskusiji o Milanu Nikoliću - tekst Nenada Polimca u kome se bavi i njegovim pisanjem i životnim putem...

http://dobanevinosti.blogspot.com/2011/12/milan-nikolic-pionir-jugoslovenskog.html (http://dobanevinosti.blogspot.com/2011/12/milan-nikolic-pionir-jugoslovenskog.html)

Interesantno; za života nisu hteli da ga objavljuju u Zagrebu, a sada ga svojataju, nasilno ijakivizuju i očekujem prevedu na novohrvatski te ustanove da je on praotac hrvatskog krimića, mada je potpuno očigledno da je u pitanju Srbin rođen u Hrvatskoj, završio školu u Beogradu, objavljivao uglavnom po Bosni i Srbiji, pisao na ekavici...

Meni je zanimljivo da nisu hteli da ga objavljuju u Zagrebu, ako imamo u vidu da je, kad se sve sabere i oduzme, kod njih postojao najozbiljniji odnos prema krimiću.

Hvala za dojavu.

Текст је сасвим океј. Има занимљивих био појединости о Николићу које нисам знао. Види се да је аутор текста посећивао и Знак Сагите... :) Још како! Драго ми је да смо допринели да се са Николића колико-толико скине вео заборава.

Hrvatski Vedis je objavio 3 Nikolićeva romana: Milan Nikolić: Dosje 1714 (meki uvez), Milan Nikolić: Četiri pokojna šerifa i Milan Nikolić: Kristalna pepeljara (u najaivi).

http://www.vedis.hr/izdanja.htm (http://www.vedis.hr/izdanja.htm)

Jeste ali kada.
To ti je kao svojatanje Tesle, a njegovo rodno selo nema uvedenu struju.

Koliko shvatam, ta tri romana su publikovana relativno skoro.

pa o tome se i radi; sad su se setili, pedeset godina je čovek objavljivan po Srbiji i Bosni i sad će oni da ga proglase hrvatskim piscem i falsifikuju njegov jezik, ijekavizujući ga...

Ne znam ko drži prava na  Nikolića, ali bio bi red da se i u Srbiji dogodi neko ponovno izdanje njegovih romana. Među njegovim krimićima ima jakih kandidata za tako nešto.

Što se ovih novih hrvatskih izdanja tiče,  naslovnice koje sam našao na netu ne ulivaju poverenje...

U suštini, zbog ogromnih tiraža, njegove je knjige veoma lako naći i teško da ima opravdanja da se izdaju nova izdanja...

Quote from: Mica Milovanovic on 05-12-2011, 13:10:59
U suštini, zbog ogromnih tiraža, njegove je knjige veoma lako naći i teško da ima opravdanja da se izdaju nova izdanja...

Slažem se u osnovi, premda, problem je u tome što su te knjige dostupne više u nekoj antikvarnoj formi. Možda bi imalo smisla objaviti nova izdanja nekih romana oko kojih postoji konsenzus da su klasici. Plus ti romani mogu da dobiju neku dopunu u smislu teorijskih članaka.

Ne zaslužuju svi Nikolićevi romani za novo izdanje, ali definitivno ima materijala za pokretanje biblioteke u kojoj će se naći najbolja ostvarenja... Ovo što je Mića naveo odnosi se na romana publikovane u okvuru Džepne knjige i Zelene biblioteke. Šta je sa ostalima? Neki od njih su potencijalno odlični, a praktično ih je nemoguće pronaći - u antikvarnici, ili bilo gde drugde.

U prošlu nedelju sam naišao na ovo i pazario za 50 din na novosadskoj pijaci Najlon

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fwww.dodaj.rs%2Ff%2F3V%2Fa7%2F3DOCXYC%2Fimg1326.jpg&hash=a28b3dd6434beebafa9654c764533f2c1893d364)

Uuu, taj je odličan Nikolić. Jedan od najboljih. Baš onako hard-boiled. Highly recommended.

Onda moram reći da sam se usrećio, jel se do sad nisam sretao sa Nikolićem  :oops: i čitam ovo sledeće.

Pazi, meni je to do jaja. Nije na nivou Čendlera ili Hemeta, ali ima svojih draži. Još kako! Baš me zanima kako će ti se dopasti. Obavezno javi utsike... Primetio si da ovde retko ko šta čita... :) )) Taman da napravimo neki dijalog. Tajna kanarinčeve krletke je u sličnom ključu kao Čovek...

Koji li je prorok radio naslovnu? Original atentat na Kenedija, cak i boja kompleta koju nosi zena je ista kao Zaklinina. :o :o :o
Covek koji je voleo guzvu, Dzepna knjiga [/size]1959

Doduse, ovo mozda i nje originalno izdanje ali ako jeste xanix

Iz '59 je a autor naslovne je Andrija Maurović. A odlično si zapazio, ja sam ono kao poznato mi nešto al nisam puno obraćao pažnju  :)

Ljudi, roman je iz '59, a Kenedi je ubijen '63.

Glavno ime koje se provlači kroz celu priču i oko koje se sve vrti je Džo Kenedi  xwink2

Pročitah ovo veoma brzo, lagano i traži da se čita. Dinamična priča, dosta likova lepo ukomponovanih, priča i zaplet su takođe odlični. Priča koja je bi i danas mogla da bude aktuelna, pa čak i da se stvarno dešava.

Quote from: Barbarin on 15-04-2012, 11:02:37
Glavno ime koje se provlači kroz celu priču i oko koje se sve vrti je Džo Kenedi  xwink2

Pročitah ovo veoma brzo, lagano i traži da se čita. Dinamična priča, dosta likova lepo ukomponovanih, priča i zaplet su takođe odlični. Priča koja je bi i danas mogla da bude aktuelna, pa čak i da se stvarno dešava.

Nikoliuć kao prorok? :) Enivej, milo mi je sto je ovaj topik podstakao BARBARINA da pročita jednog Nikolića... :)

Ovo je prvi, biće ih još samo da ih nabavim.  :)

Pazi, nisu svi podjednako dobri. ČKNVG je jedan od najtvđih i najboljih.

Naravno da nisu svi isti, mislim da nisam sreo još nekog pisca da su mu sva dela bolja do boljeg.

Kod MN su prilično velike oscilacije....

Bio sam u prilici da prelistam knjigu Radine Vučetić KOKA-KOLA SOCIJALIZAM o amerikanizaciji jugoslovenske popularne kulture šezdesetih godina XX veka. Na jednom mestu se može pronaći i citat Milana Nikolića, izvorno objavljen u NIN-u od 24. jula 1960. godine. Nikolić kaže da krimi roman ne mora da se odigrava:

"...u mračnom Sohou, nego u nekom gradiću Jugoslavije, može da bude dinamičan i ako u njemu nema jurnjave automobilima po ulicama Čikaga. ...A junaci ovog žanra, često daleki, nama strani, kroz domaći kriminalni roman mogu da postanu deo naše sredine, obojeni bojama našag društva, sa problemima sadašnjosti."

Ginger dojavio, skinuto i provereno: pojavio se sasvim pristojan rip filma Pošalji čoveka u pola dva, krimića iz '67 snimljenom po istoimenom Nikolićevom romanu.

U pitanju je znatni apgrejd u odnosu na do sada dostupnu kopiju.


(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fi42.tinypic.com%2F2ebzw91.jpg&hash=aaa93bb63a1356ff11b2b1165128964de7cbeb7b)

Evo izašla su u tvrdo koričenim knjigama - "Prsten s ružom" i "Obračun na obali", kao prvi naslovi novopokrenute Milan Nikolić kolekcije urednika Veljka Krulčića.

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fhollywood.cro.net%2Fprsten_s_ruzom.jpg&hash=b32f25128fc290644820f69980c01be6e277bd98) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fhollywood.cro.net%2Fprsten_s_ruzom_back.jpg&hash=88d4be41db7d37caab42fb05485517e122e87e36)

(https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fhollywood.cro.net%2Fobracun_na_obali.jpg&hash=9eed2ec38620ddef6f4efe21b399e4664a142df3) (https://www.znaksagite.com/diskusije/proxy.php?request=http%3A%2F%2Fhollywood.cro.net%2Fobracun_na_obali_back.jpg&hash=0054f76300a374d95300a1e24a5ab7a9ee5223d4)

Vidjeti na www.vdt.hr (http://www.vdt.hr)

Hrvatski časopis za kulturu GORDOGAN, posvetio je broj 31-32 između ostalih tema i Milanu Nikoliću, ponudivši tri vrlo zanimljiva teksta plus detaljnu bibliografiju.


Sent from my iPhone using Tapatalk